My People 11

my people broj 11, jan 2009.

Batisha’s Design

.

sadrzaj intro reprezent 10 razloga zašto... intervju OTPISANI erupcija blog searchin’ recenzije intervju Struka tema časopisa dešavanja serbian underground intervju ELEMENTAL street art tehnička podrška

Ovim izdanjem koje je upravo pred vama smo „obrnuli“ jedan ceo godišnji ciklus. Iako je pred vama broj 11, jedan mesec zbog tehničkih problema magazin nije izašao, i tako je nastao taj zaostatak. Ušli smo u drugu godinu postojanja i došli smo do 30000 listanja mesečno, što je za jedan magazin koji je isključivo na internetu i isključivo o hip hopu, sjajan rezultat. To je nešto što nam daje motiva da budemo još bolji i odgovorniji.

My People se uspeo povezati za nekoliko festivala i nastojimo da taj broj povećamo. To bi za cilj trebalo da ima veću dostupnost evropskih hip hop festivala, gde bi My People trebao samo da asistira u lakšoj organizaciji puta, smeštaja i kupovine karata. To nam je primarni cilj. Sekundarni cilj je da do jeseni magazin postane dostupan i na kioscima. Sam pogled na prošli broj i upoređivanje sa prvim, gde je broj 1 imao 30 strana, a broj 10 celih 74, dokazuje da se magazin razvio, proširio svoju ideju i uobličio je.

Takođe, ideja dva čoveka je zaživela i sada samo idemo u nadogradnju svega što je, za sada, pred vama. Jako nam je drago što dobijamo sugestije šta treba menjati, šta bi trebalo ubaciti, šta izbaciti, i još draže što javnost (za sada još uvek samo rep ekipa) prepoznaje značaj jednog hop magazina. Treći cilj je da pokušamo da ispunimo svoja obećanja i da magazin izlazi na vreme... Činjenica je da ovoga nikada ne bi bilo da nema publike i da nema umetnika koji čine sve u svojoj moći da se nešto na našoj sceni dešava. Već je bilo reči da se nalazimo na slatkim mukama kada pričamo o intervjuima, kada odlučujemo koga intervjuisati, ko će ići na naslovnu stranu, a odlučili smo da slatke muke učinimo još slađim tako što ćemo sve više uključivati artiste iz regiona. U ovom broju smo pričali sa Elementalom, sledeći broj možda donese neko novo ime sa Hrvatske, Bosanske, Makedonske, Slovenačke ili Crnogorske scene. Akcenat se stavlja na jedinstvenu ex-SFRJ scenu i to će doprineti većem izboru aktuelnih artista, kvalitetu intervjua ali i kvantitetu istih.

Iako je bilo planirano, u ovom broju nema novih rubrika ali uskoro očekujte još par novih sekcija. Ko god ima ideju za neku sekciju, neka predloži. Ko god želi da piše za magazin, neka nam se javi. Svaka ideja je dobrodošla.

Dobrodošli u prvi broj u 2009-oj godini!

Do Čitanja Uredništvo magazin.mypeople@gmail.com telefon redakcije +381 61 2438779

.

sadrzaj intro reprezent 10 razloga zašto... intervju OTPISANI erupcija blog searchin’ recenzije intervju Struka tema časopisa dešavanja serbian underground intervju ELEMENTAL street art tehnička podrška

Ovim izdanjem koje je upravo pred vama smo „obrnuli“ jedan ceo godišnji ciklus. Iako je pred vama broj 11, jedan mesec zbog tehničkih problema magazin nije izašao, i tako je nastao taj zaostatak. Ušli smo u drugu godinu postojanja i došli smo do 30000 listanja mesečno, što je za jedan magazin koji je isključivo na internetu i isključivo o hip hopu, sjajan rezultat. To je nešto što nam daje motiva da budemo još bolji i odgovorniji.

My People se uspeo povezati za nekoliko festivala i nastojimo da taj broj povećamo. To bi za cilj trebalo da ima veću dostupnost evropskih hip hop festivala, gde bi My People trebao samo da asistira u lakšoj organizaciji puta, smeštaja i kupovine karata. To nam je primarni cilj. Sekundarni cilj je da do jeseni magazin postane dostupan i na kioscima. Sam pogled na prošli broj i upoređivanje sa prvim, gde je broj 1 imao 30 strana, a broj 10 celih 74, dokazuje da se magazin razvio, proširio svoju ideju i uobličio je.

Takođe, ideja dva čoveka je zaživela i sada samo idemo u nadogradnju svega što je, za sada, pred vama. Jako nam je drago što dobijamo sugestije šta treba menjati, šta bi trebalo ubaciti, šta izbaciti, i još draže što javnost (za sada još uvek samo rep ekipa) prepoznaje značaj jednog hop magazina. Treći cilj je da pokušamo da ispunimo svoja obećanja i da magazin izlazi na vreme... Činjenica je da ovoga nikada ne bi bilo da nema publike i da nema umetnika koji čine sve u svojoj moći da se nešto na našoj sceni dešava. Već je bilo reči da se nalazimo na slatkim mukama kada pričamo o intervjuima, kada odlučujemo koga intervjuisati, ko će ići na naslovnu stranu, a odlučili smo da slatke muke učinimo još slađim tako što ćemo sve više uključivati artiste iz regiona. U ovom broju smo pričali sa Elementalom, sledeći broj možda donese neko novo ime sa Hrvatske, Bosanske, Makedonske, Slovenačke ili Crnogorske scene. Akcenat se stavlja na jedinstvenu ex-SFRJ scenu i to će doprineti većem izboru aktuelnih artista, kvalitetu intervjua ali i kvantitetu istih.

Iako je bilo planirano, u ovom broju nema novih rubrika ali uskoro očekujte još par novih sekcija. Ko god ima ideju za neku sekciju, neka predloži. Ko god želi da piše za magazin, neka nam se javi. Svaka ideja je dobrodošla.

Dobrodošli u prvi broj u 2009-oj godini!

Do Čitanja Uredništvo magazin.mypeople@gmail.com telefon redakcije +381 61 2438779

reprezent

izvodjači

Djolo

Nemy

Đorđe Trbović, poznatiji u rep krugovima kao Djolo, je mlad dečko koji je rođen 7.10.1988. godine i dolazi iz Zemuna. U ozbiljniju priču oko muzike ušao je krajem 2007 godine uz pomoć njegovog prijatelja Day Who-a, a kasnije i uz pomoć Bate Barate i SHA. U septembru 2008 godine počinje da radi na svom prvom albumu u Studiju Blok 1 sa producentom Nenadom Aleksićem (Sha), koji radi ceo ovaj projekat.

Izlazak albuma se planira, ili bolje reći tempira za početak marta a izdaće ga Take It Or Live It/Rap Cartel Records.

Na albumu će se naći dosta kvalitetnih gostiju od stare garde kao što su Sha, Bata Barata, Day Who, a od novih naraštaja naći će se RBS i Djolova grupa N.G.84 koja će na ovom solo albumu imati mali reprezent. Album će sadržati 14 pesama i svako će moći kao pojedinac da nađe neki svoj fazon... Ime albuma još neće biti otkriveno ali je vezano za snove jer sve pesme na albumu na neki način prate neki san. U pripremi su dva spota koji će izaci pre albuma za pesmu Beograd u kojoj se nalaze još RBS i Sha, i drugi spot za pesmu Znam da znaš koji radi sa grupom NG84. Ceo album će biti ispraćen sa dosta spotova, što do sada nije bilo uobičajeno na domaćoj sceni, a zvuk i pesme će zvučati još jače i neverovatnije nego što i sami zamišljate jer studio BLOK 1 sada zvuči najbolje i najskuplje.

Neposredno posle izlaska albuma biće promocija albuma u Beogradu gde će pored Djoloa nastupati još neka zvučna imena našeg hip hop-a... Planira se i turneja ali o tome će tek biti više reči.

Nemanja Topić - Nemy, rođen 03.09.1990. godine i dolazi iz Bečeja. Član je grupe “Derany” koja postoji tek 3 meseca, i ta grupa se sastoji od 6 MC-eva: Nemy, 5who, Bokach, Sector, Ugor i Boćko. Već 3 godine piše i snima pesme. Mixtape “Bez Konkurencije” je samo najava za njegove naredne projekte koji su u pripremi. Na mixtape-u se od gostiju pojavljuju Kron (Požega), Axa (Beč), Layz Rhaps (Leskovac), 5who, Bokach, Sector i Check (Bečej). Trenutno radi na svom prvom demo albumu za koji se očekuje da će biti gotov sredinom leta. Na tom projektu će se naći i neka malo poznatija imena.

Do sada je imao preko 10-ak nastupa u Bečeju, Novom Sadu (Hip Hop URA3 festival) i Zrenjaninu.

Mixtape “Bez konkurencije” možete skinuti sa hip hop portala serbianunderground i njegove myspace stranice. www.serbianunderground.com www.myspace.com/nemymc

reprezent

izvodjači

Djolo

Nemy

Đorđe Trbović, poznatiji u rep krugovima kao Djolo, je mlad dečko koji je rođen 7.10.1988. godine i dolazi iz Zemuna. U ozbiljniju priču oko muzike ušao je krajem 2007 godine uz pomoć njegovog prijatelja Day Who-a, a kasnije i uz pomoć Bate Barate i SHA. U septembru 2008 godine počinje da radi na svom prvom albumu u Studiju Blok 1 sa producentom Nenadom Aleksićem (Sha), koji radi ceo ovaj projekat.

Izlazak albuma se planira, ili bolje reći tempira za početak marta a izdaće ga Take It Or Live It/Rap Cartel Records.

Na albumu će se naći dosta kvalitetnih gostiju od stare garde kao što su Sha, Bata Barata, Day Who, a od novih naraštaja naći će se RBS i Djolova grupa N.G.84 koja će na ovom solo albumu imati mali reprezent. Album će sadržati 14 pesama i svako će moći kao pojedinac da nađe neki svoj fazon... Ime albuma još neće biti otkriveno ali je vezano za snove jer sve pesme na albumu na neki način prate neki san. U pripremi su dva spota koji će izaci pre albuma za pesmu Beograd u kojoj se nalaze još RBS i Sha, i drugi spot za pesmu Znam da znaš koji radi sa grupom NG84. Ceo album će biti ispraćen sa dosta spotova, što do sada nije bilo uobičajeno na domaćoj sceni, a zvuk i pesme će zvučati još jače i neverovatnije nego što i sami zamišljate jer studio BLOK 1 sada zvuči najbolje i najskuplje.

Neposredno posle izlaska albuma biće promocija albuma u Beogradu gde će pored Djoloa nastupati još neka zvučna imena našeg hip hop-a... Planira se i turneja ali o tome će tek biti više reči.

Nemanja Topić - Nemy, rođen 03.09.1990. godine i dolazi iz Bečeja. Član je grupe “Derany” koja postoji tek 3 meseca, i ta grupa se sastoji od 6 MC-eva: Nemy, 5who, Bokach, Sector, Ugor i Boćko. Već 3 godine piše i snima pesme. Mixtape “Bez Konkurencije” je samo najava za njegove naredne projekte koji su u pripremi. Na mixtape-u se od gostiju pojavljuju Kron (Požega), Axa (Beč), Layz Rhaps (Leskovac), 5who, Bokach, Sector i Check (Bečej). Trenutno radi na svom prvom demo albumu za koji se očekuje da će biti gotov sredinom leta. Na tom projektu će se naći i neka malo poznatija imena.

Do sada je imao preko 10-ak nastupa u Bečeju, Novom Sadu (Hip Hop URA3 festival) i Zrenjaninu.

Mixtape “Bez konkurencije” možete skinuti sa hip hop portala serbianunderground i njegove myspace stranice. www.serbianunderground.com www.myspace.com/nemymc

reprezent

izvodjači

Princip

Roy Nikola Roy Chaudhury je rođen 1992. godine u Nišu, a poreklom je iz Indije. Na početku je svoje, nadamo se, uspešne karijere koju je započeo u Osnovnoj školi sa demo grupom 018, koju je brzo napustio sa željom da ostvari solo karijeru. Kao i svaki iole mlad muzičar svestan je svojih prednosti, a i mana. Iza sebe, za sada, ima nekoliko nastupa u lokalnim klubovima, kao i oko 30-ak pesama od kojih su 20-ak sa demo albuma „Tunel" koji možete skinuti na njegovoj myspace stranici krajem januara.

Nastupa i saradjuje sa: MC Wostec-om, Decokvariteljima, Milom, ex TTF, LuxXx-om... Najveći uzor mu je Marčelo, i baš kao on pokušava da stvori svoju muziku ne drzeći se klišea, kao i ne „kopirajući" pomenutog, s poštovanjem mnogim drugim izvođačima. Pesme su mu zasnovane na temama iz ličnog života, kao i na socijalnim temama.

Roy će nastaviti da korača svojim tunelom sa verom da će naći svetlost na kraju gde su istina i pravda.

Ako zelite da kontaktirate ovog izvodjača sledite sledeće linkove: www.myspace.com/roy018, nikolaroy018@yahoo.com, nikolaroy018@gmail.com

Priča o početku interesovanja svakog mladića za rap muziku ide nekako po nekom već odavno poznatom šablonu: inficiran američkim rapom ubrzo počinje da `repuši`neke poznate pesme, da bi nekako na kraju došao i sam na ideju da uzme olovku, i da napiše svoje sopstvene rime. Ni kod Principa ovaj redosled se mnogo ne razlikuje. Princip, odnosno Đalović Darko, rođen 25. Februara 1985 u Cirihu, seli se zajedno sa porodicom u Srbiju 1997. Danas, iz porodičnih razloga, živi na relaciji KG – ZH. Krajem 2000, u doba kada je snimanje traka, spotova i pravljenje matrica, bila skoro nemoguća misija, 16-godišnji Princip zajedno sa drugovima, sa kojima kasnije i osniva formaciju Kragujevački Odred, snima svoju prvu pesmu, i na neki skroman način ispunjava svoj najveći san, što je današnjim klincima sladak vic. Sa Odredom, održava brojne nastupe. Ova rep faza u Principovom životu, okončana je prvim demo albumom grupe Odred, Lektira 2004 godine. Kao najmlađi u Odredu, njega niste mogli tako često da čujete na LP-u. Praćen hendikepom slabog poznavanja maternjeg jezika, najpre je pisao i izvodio numere na nemačkom jeziku. Svoj najveći napredak u pogledu flow-a i lirike na srpskom, ostvaruje posle Lektire, kad nastaje i veliki broj pesama koje su u planu za njegov debi album. Danas smatra da je izradio svoj sveukupan stil izvođenja rap muzike, kao umetnosti, i u prvi plan stavlja kvalitetne tekstove preko melodičnih, uglavnom klasičnih rep instrumentala. Pošteđen svetlosti komercijalizacije repa, kojom je presušena srpska scena, Princip ostaje odan kulturi, tako da često pise o samom repu, njegovim počecima, korenima, značenjima, idealima i parolama kao sto je Keep-It-Real. Lično smatra, da je rep jako siromašna muzika iz svih muzičkih aspekata i standarda, pa tekst mora da sadrži centralnu ulogu u rep muzici, a iz toga proizlazi činjenica, da svaka pesma, treba imati poruku, malu dozu poetike, smisao i značenje, a ne moderna praznoverja, repovanja o novcu, kolima i sponzorušama.

Njegov pseudonim je vezan za delo, ime, ideju, mit i legendu Gavrila Principa. Razvija čitavu filozofiju, koja će se čuti na pesmi koja je cela posvećena isključivo ovom čoveku, a ime Gavrilo biće prožeto i kroz ceo album. Sa Odredom se planira comeback album, dok je njegov solo debi album u završnoj fazi, nakon 5 godina stvaranja, najavljen kroz prvi EP `28 JUN` iz čega se lako zaključuje i naslov dolažećeg debi albuma – 1914. Većinu bitova na albumu radio je sam Princip pod pseudonimom Sebastian Lazowski, koji su remasterizovani od strane Stiven Drame, koji je je glavni čovek za produkciju čitavog albuma, zatim Jr. Juice (Švajcarska) i Torpedo, Marcus May (Mađarska), Insane Beats (USA) i drugi.

EP ``28 JUN`` nalazi se na free downloadu na serbianundeground-u na erupcijablog-u. Za one koji žele dodatne informacije o PRINCIPU, neka slede sledeće linkove www.myspace.com/principd, www.youtube.com/gavriloprinc, www.myspace.com/kgodred

reprezent

izvodjači

Princip

Roy Nikola Roy Chaudhury je rođen 1992. godine u Nišu, a poreklom je iz Indije. Na početku je svoje, nadamo se, uspešne karijere koju je započeo u Osnovnoj školi sa demo grupom 018, koju je brzo napustio sa željom da ostvari solo karijeru. Kao i svaki iole mlad muzičar svestan je svojih prednosti, a i mana. Iza sebe, za sada, ima nekoliko nastupa u lokalnim klubovima, kao i oko 30-ak pesama od kojih su 20-ak sa demo albuma „Tunel" koji možete skinuti na njegovoj myspace stranici krajem januara.

Nastupa i saradjuje sa: MC Wostec-om, Decokvariteljima, Milom, ex TTF, LuxXx-om... Najveći uzor mu je Marčelo, i baš kao on pokušava da stvori svoju muziku ne drzeći se klišea, kao i ne „kopirajući" pomenutog, s poštovanjem mnogim drugim izvođačima. Pesme su mu zasnovane na temama iz ličnog života, kao i na socijalnim temama.

Roy će nastaviti da korača svojim tunelom sa verom da će naći svetlost na kraju gde su istina i pravda.

Ako zelite da kontaktirate ovog izvodjača sledite sledeće linkove: www.myspace.com/roy018, nikolaroy018@yahoo.com, nikolaroy018@gmail.com

Priča o početku interesovanja svakog mladića za rap muziku ide nekako po nekom već odavno poznatom šablonu: inficiran američkim rapom ubrzo počinje da `repuši`neke poznate pesme, da bi nekako na kraju došao i sam na ideju da uzme olovku, i da napiše svoje sopstvene rime. Ni kod Principa ovaj redosled se mnogo ne razlikuje. Princip, odnosno Đalović Darko, rođen 25. Februara 1985 u Cirihu, seli se zajedno sa porodicom u Srbiju 1997. Danas, iz porodičnih razloga, živi na relaciji KG – ZH. Krajem 2000, u doba kada je snimanje traka, spotova i pravljenje matrica, bila skoro nemoguća misija, 16-godišnji Princip zajedno sa drugovima, sa kojima kasnije i osniva formaciju Kragujevački Odred, snima svoju prvu pesmu, i na neki skroman način ispunjava svoj najveći san, što je današnjim klincima sladak vic. Sa Odredom, održava brojne nastupe. Ova rep faza u Principovom životu, okončana je prvim demo albumom grupe Odred, Lektira 2004 godine. Kao najmlađi u Odredu, njega niste mogli tako često da čujete na LP-u. Praćen hendikepom slabog poznavanja maternjeg jezika, najpre je pisao i izvodio numere na nemačkom jeziku. Svoj najveći napredak u pogledu flow-a i lirike na srpskom, ostvaruje posle Lektire, kad nastaje i veliki broj pesama koje su u planu za njegov debi album. Danas smatra da je izradio svoj sveukupan stil izvođenja rap muzike, kao umetnosti, i u prvi plan stavlja kvalitetne tekstove preko melodičnih, uglavnom klasičnih rep instrumentala. Pošteđen svetlosti komercijalizacije repa, kojom je presušena srpska scena, Princip ostaje odan kulturi, tako da često pise o samom repu, njegovim počecima, korenima, značenjima, idealima i parolama kao sto je Keep-It-Real. Lično smatra, da je rep jako siromašna muzika iz svih muzičkih aspekata i standarda, pa tekst mora da sadrži centralnu ulogu u rep muzici, a iz toga proizlazi činjenica, da svaka pesma, treba imati poruku, malu dozu poetike, smisao i značenje, a ne moderna praznoverja, repovanja o novcu, kolima i sponzorušama.

Njegov pseudonim je vezan za delo, ime, ideju, mit i legendu Gavrila Principa. Razvija čitavu filozofiju, koja će se čuti na pesmi koja je cela posvećena isključivo ovom čoveku, a ime Gavrilo biće prožeto i kroz ceo album. Sa Odredom se planira comeback album, dok je njegov solo debi album u završnoj fazi, nakon 5 godina stvaranja, najavljen kroz prvi EP `28 JUN` iz čega se lako zaključuje i naslov dolažećeg debi albuma – 1914. Većinu bitova na albumu radio je sam Princip pod pseudonimom Sebastian Lazowski, koji su remasterizovani od strane Stiven Drame, koji je je glavni čovek za produkciju čitavog albuma, zatim Jr. Juice (Švajcarska) i Torpedo, Marcus May (Mađarska), Insane Beats (USA) i drugi.

EP ``28 JUN`` nalazi se na free downloadu na serbianundeground-u na erupcijablog-u. Za one koji žele dodatne informacije o PRINCIPU, neka slede sledeće linkove www.myspace.com/principd, www.youtube.com/gavriloprinc, www.myspace.com/kgodred

U PRODAJI

U PRODAJI

10 razloga zašto...

10 razloga zbog kojih ćemo pričati o 2009-oj 01. Nicole Scherzinger uživo u Areni 02. Jubilarni Exit 09 03. Hip Hop Kemp koji najavljuje da će biti mnogo bolji nego ranijih godina 04. 50 Cent-ov novi album 05. Beogradski Sindikat, album, koncert i proslava 10 godina rada 06. Drugi album VIP-a (valjda) 07. Eminem-ov comeback 08. Trenchtown festival 09. Marčelov koncert u Beogradu i promotivna turneja po regionu 10. My People na kioscima (nadamo se)

10 razloga zašto...

10 razloga zbog kojih ćemo pričati o 2009-oj 01. Nicole Scherzinger uživo u Areni 02. Jubilarni Exit 09 03. Hip Hop Kemp koji najavljuje da će biti mnogo bolji nego ranijih godina 04. 50 Cent-ov novi album 05. Beogradski Sindikat, album, koncert i proslava 10 godina rada 06. Drugi album VIP-a (valjda) 07. Eminem-ov comeback 08. Trenchtown festival 09. Marčelov koncert u Beogradu i promotivna turneja po regionu 10. My People na kioscima (nadamo se)

intervju Kako se odlučujete da napravite Otpisane?

Ipak nije tako često videti grupe da se udružuju.

To je sve počelo od snimanja pesme "Verbalno Bliski", u kojoj se zajednički rad pokazao kao dobar.. Nakon nje smo odlučili da snimimo ceo album zajedno. Istina je da je Srbija puna mržnje, i da je teško solo uraditi nešto, stoga smo udružili snage i formirali Otpisane.

Koliko je rad u grupi promenio svakog od vas pojedinačno? Koliko je sad drugačiji kreativni momenat?

Pa zajednički rad je dosta uticao na sve nas, tj. svi smo uticali jedni na druge, i zajednički se trudili da što bolje predstavimo naša viđenja ljudima.

Samim tim kreativnost je veća.

Izdali ste mixtape. Koliko ste zadovoljni reakcijama?

To u principu nije mixtape nego projekat grupe Otpisani. Reakcije ljudi su bile pozitivne, pa smo i mi vrlo zadovoljni, mada ćemo se truditi da drugim izdanjem iznudimo još bolje reakcije.

Da li ste bili iznenađeni pozivom da nastupate na Trenčtown-u? Koliko je na taj poziv uticala činjenica da ste iz Subotice?

Ne, pošto smo prethodne godine već imali prilike da nastupamo, ali tada samo dvojac Save Da Hood. Moguće da je na poziv uticala činjenica da smo iz Subotice, ali sigurno da to nije bio presudan faktor. Ipak ni oni sigurno ne bi hteli da angažuju nekog ko nema kvaliteta.

Grupa Otpisani dolazi iz Subotice i nastaje spojem nekoliko različitih grupa. Na njih sam prvi put naleteo pre skoro godinu dana kada mi je za uvo zapao njihov projekat.

Kasnije se pojavljuju na festivalu Trenčtown na kojem su nastupali imena kao što su Marčelo, Wikler, Disciplina Kičme, Let 3, Coyote... U moru izvođača koji egzistiraju na sceni treba se izboriti za poziciju kvalitetom muzike ali i poentom i stavom koji se želi prezentovati. Uz mnogo truda i rada, Otpisani mogu biti baš to.

Koliko je bitno za jedan relativno nepoznat bend da na samom svom početku nastupa na jednom većem festivalu pred realno većem brojem ljudi nego što posećuje hip hop nastupe? Koliko vas je taj nastup promenio?

Dosta je bitno, jer je to idealna prilika da se pred većim brojem ljudi predstaviš… Mada u suštini verovatno mali broj ljudi te stvarno sluša.

Međutim, za nas to i nije bilo neko iskustvo, jer nas organizatori nisu ispoštovali kao što je bilo dogovoreno… Bez obzira na neprijatnosti, takva iskustva, bila dobra ili loša, uvek dobro dođu.

Najavljujete novi album. koliko će on biti drugačiji od vašeg dosadašnjeg rada?

Biće mnogo bolji i kvalitetniji. Stilski se neće

mnogo menjati, ali svakako očekujte novine. Mada će ljudi sve to bolje oceniti Šta očekujete od albuma? Koji su vam planovi za promociju i veće predstavljanje publici po Srbiji?

Od albuma pre svega očekujemo da će biti dobro prihvaćen kod publike, a od nas samih da kroz svaku pesmu zvučimo što bolje i kvalitetnije.

Pesme će same pokazati… Što se tiče promocije, u planu je snimanje spota koji će se nalaziti na tom albumu. Potrudićemo se da odradimo što više promotivnih nastupa širom Srbije, i pokažemo svima ko su Otpisani.

Ivan Ristić

intervju Kako se odlučujete da napravite Otpisane?

Ipak nije tako često videti grupe da se udružuju.

To je sve počelo od snimanja pesme "Verbalno Bliski", u kojoj se zajednički rad pokazao kao dobar.. Nakon nje smo odlučili da snimimo ceo album zajedno. Istina je da je Srbija puna mržnje, i da je teško solo uraditi nešto, stoga smo udružili snage i formirali Otpisane.

Koliko je rad u grupi promenio svakog od vas pojedinačno? Koliko je sad drugačiji kreativni momenat?

Pa zajednički rad je dosta uticao na sve nas, tj. svi smo uticali jedni na druge, i zajednički se trudili da što bolje predstavimo naša viđenja ljudima.

Samim tim kreativnost je veća.

Izdali ste mixtape. Koliko ste zadovoljni reakcijama?

To u principu nije mixtape nego projekat grupe Otpisani. Reakcije ljudi su bile pozitivne, pa smo i mi vrlo zadovoljni, mada ćemo se truditi da drugim izdanjem iznudimo još bolje reakcije.

Da li ste bili iznenađeni pozivom da nastupate na Trenčtown-u? Koliko je na taj poziv uticala činjenica da ste iz Subotice?

Ne, pošto smo prethodne godine već imali prilike da nastupamo, ali tada samo dvojac Save Da Hood. Moguće da je na poziv uticala činjenica da smo iz Subotice, ali sigurno da to nije bio presudan faktor. Ipak ni oni sigurno ne bi hteli da angažuju nekog ko nema kvaliteta.

Grupa Otpisani dolazi iz Subotice i nastaje spojem nekoliko različitih grupa. Na njih sam prvi put naleteo pre skoro godinu dana kada mi je za uvo zapao njihov projekat.

Kasnije se pojavljuju na festivalu Trenčtown na kojem su nastupali imena kao što su Marčelo, Wikler, Disciplina Kičme, Let 3, Coyote... U moru izvođača koji egzistiraju na sceni treba se izboriti za poziciju kvalitetom muzike ali i poentom i stavom koji se želi prezentovati. Uz mnogo truda i rada, Otpisani mogu biti baš to.

Koliko je bitno za jedan relativno nepoznat bend da na samom svom početku nastupa na jednom većem festivalu pred realno većem brojem ljudi nego što posećuje hip hop nastupe? Koliko vas je taj nastup promenio?

Dosta je bitno, jer je to idealna prilika da se pred većim brojem ljudi predstaviš… Mada u suštini verovatno mali broj ljudi te stvarno sluša.

Međutim, za nas to i nije bilo neko iskustvo, jer nas organizatori nisu ispoštovali kao što je bilo dogovoreno… Bez obzira na neprijatnosti, takva iskustva, bila dobra ili loša, uvek dobro dođu.

Najavljujete novi album. koliko će on biti drugačiji od vašeg dosadašnjeg rada?

Biće mnogo bolji i kvalitetniji. Stilski se neće

mnogo menjati, ali svakako očekujte novine. Mada će ljudi sve to bolje oceniti Šta očekujete od albuma? Koji su vam planovi za promociju i veće predstavljanje publici po Srbiji?

Od albuma pre svega očekujemo da će biti dobro prihvaćen kod publike, a od nas samih da kroz svaku pesmu zvučimo što bolje i kvalitetnije.

Pesme će same pokazati… Što se tiče promocije, u planu je snimanje spota koji će se nalaziti na tom albumu. Potrudićemo se da odradimo što više promotivnih nastupa širom Srbije, i pokažemo svima ko su Otpisani.

Ivan Ristić

erupcija blog

DEMODE Andergraund je kada vidiš šta se dešava. Ono što će uslediti u daljem tekstu nije presek i analiza 2008. već više nešto kao preporuka za 2009. ko još nije poslušao, iz razloga što stvari o kojima pričam ne podležu vremenu na taj način; nešto je dobro ukopljeno, nešto nije, prilike se menjaju, mnoge stvari više ne postoje…

Pročitao i pogledao sam gomile intervjua protekle godine u kojima je najčešći oblik odgovora na pitanja koja traže od upitanog da navede nekoga ko dobro radi tipa: “pa ne pratim scenu, ali ovaj iz moje ekipe je dobar”, “ja sam bog Balkana”, “ne bih da navodim”, “ne znam”, “scena je retardirana” i slično… demo scena nikad nije imala više i kvalitetnije da ponudi, to što ego i sujeta odredjenih ljudi nisu u stanju da vide ili kažu kako stvari zaista stoje ne znači da imena vredna pomena ne postoje. U duhu toga, iskoristiću ovu priliku da iznesem nešto široj publici po koju rečenicu o rep ljudima koje smatram vrednim pomena i za koje se nadam da ćete u budućnosti sami obratiti više pažnje.

Da krenem od Beograda, na početku shout out za sve DJ-eve koji se cimaju, u poslednje vreme jedni od glavnih nosioca rep dešavanja u gradu, ne bih da izdvajam imena, svaki je značajan,… Biro – Sick Touch – Bauk Squad – VTO – Carski rez, su ekipe koje sigurno čine kostur nove beogradske andergraund scene, odlični sastavi, odične stvari, odični nastupi, kada se sve obuhvati - vrhunski MCing, i ljudi koji su često u njihovoj blizini Sever (na Black Ring Crew takodje treba obratiti pažnju), FTP, Žozi, Ušikana Družina, Zip(PT Klan uopšte), Twokey… Bendovi – bez dileme: Sajsi, Blaya Dub Playa – obavezno, Rezonancu gotivim i očekujem više da čujem od njih u narednoj godini, odlični su, Neustrašive oči takodje… Batisha (Kida Keva Crew) – verovatno mc koji može najviše da iznese na sebi od svih koji će biti pomenuti, njegovo vreme tek dolazi, odličan rep sa poentom koja nikad ne izostaje i pogadja tačno gde treba, potrudite se da ne zaobidjete… Cutout MC, potražite na you tube-u njegov profil, multimedijalni umetnik da kažem,, nažalost i dalje u senci… umalo da izostavim Prti Bee Gee, Bvanu i Sevena, takodje mi je drago što se Tha Priest iz Sekcije mraka vraća na scenu polako… razne blokovske ekipe – BTK i JBK mi trenutno padaju na pamet, da, Marlon Brutal… ono što mi nedostaje u celoj slici su nekoliko ekipa za koje ne znam rade li i daje ili da li potoje još uvek – Prozivka iz kraja, Fatlip, Psi iz grada, Madhouse…

Od ostalih gradova trenutno najaktivniji su Niš, Kragujevac, Novi Sad, Sombor, Subotica i možda Kruševac.. pa da počnem, krećem od južne strane: Peti Stepen (Jan Zoo, Dexstarr, Koperfield, Pro i Solow) obratite pažnju na njih, South Side (ne grupa, one man army je u pitanju) i Ne isplati se – FBR je bolje rečeno , I-Bee, Marconiero, 3rd Leg Short, IRS; Leskovčani: Edadikk i MF Lazy Rhaps; Novi Pazar – De Plano;Kosovska Mitrovica sa Delfagorom i DJSU; Kruševac - ne mogu da prežalim što nije aktivan baš sa nastupima, to je uglavnom stara garda: X3M, Off P, Suid, Sinovi Gromova… Užička Požega – Kron, No6 iz Užica; Kragujevac ima prejaku i kompletnu scenu: KG Odred, Alfa5, Tribal, Convict Sound – što se tiče godina šareno, kvalitet na vrhu…Kraljevo = Krang.. Tripolis Tribe iz Valjeva – od njih lično mnogo očekujem.. Smederevo – Konza Šnostra, i 2b4time koji se vraćaju... zaječarska Opa Dedin! ekipa.. Pančevo sa takodje jakim rep imenima: NRK, Triumph, Nedmano, Fan MC.. The Hoods iz Vršca.. Supreme ekipa iz Zrenjanina – odličan rep; najviše vezana za Sombor S17 ekipa; iz Sremske Mitrovice Def22 ekipa i 3man... Novi Sad: Ekipa 021 sa neverovatno tvrdim old school repom, Flow, deo Bottom Vibes-a reprezentuje NS, Hain Teny, recimo tu i Trip-R-a da ubacim, malopre sam naleteo na WDD recimo – dosta dobra grupa... iz Subotice Otpisani.. od ljudi preko grane izdvajam: HM4, Džambasa, Komplex-a i Anaxent...malo više poznajem scenu i ovako mogu do sutra, još da pomenem Who See, Barsku Stoku, Labiu i Psihomistika iz Crne Gore i toliko od ove rep liste, izvinjavam se ljudima koji su mi promakli da ih ubacim, to su ljudi mahom oko navedenih ali ne mora da znači, uglavnom može se prepoznati ko je. Hvala svima koji su iščitali ovo, potrudio sam da navedem što više ljudi koji se uklapaju u prvu rečenicu teksta, nadam se da ćete potražiti nešto, od većine se očekuje nov materijal u ovoj godini, a nešto već postojeće se može naći na www.erupcijablog.blogspot.com , ako ne – skoro svi imaju myspace stranice pa ih tamo potražite. Pozdrav za sve hip hop glave.

Sa poštovanjem Branimir Kovač

erupcija blog

DEMODE Andergraund je kada vidiš šta se dešava. Ono što će uslediti u daljem tekstu nije presek i analiza 2008. već više nešto kao preporuka za 2009. ko još nije poslušao, iz razloga što stvari o kojima pričam ne podležu vremenu na taj način; nešto je dobro ukopljeno, nešto nije, prilike se menjaju, mnoge stvari više ne postoje…

Pročitao i pogledao sam gomile intervjua protekle godine u kojima je najčešći oblik odgovora na pitanja koja traže od upitanog da navede nekoga ko dobro radi tipa: “pa ne pratim scenu, ali ovaj iz moje ekipe je dobar”, “ja sam bog Balkana”, “ne bih da navodim”, “ne znam”, “scena je retardirana” i slično… demo scena nikad nije imala više i kvalitetnije da ponudi, to što ego i sujeta odredjenih ljudi nisu u stanju da vide ili kažu kako stvari zaista stoje ne znači da imena vredna pomena ne postoje. U duhu toga, iskoristiću ovu priliku da iznesem nešto široj publici po koju rečenicu o rep ljudima koje smatram vrednim pomena i za koje se nadam da ćete u budućnosti sami obratiti više pažnje.

Da krenem od Beograda, na početku shout out za sve DJ-eve koji se cimaju, u poslednje vreme jedni od glavnih nosioca rep dešavanja u gradu, ne bih da izdvajam imena, svaki je značajan,… Biro – Sick Touch – Bauk Squad – VTO – Carski rez, su ekipe koje sigurno čine kostur nove beogradske andergraund scene, odlični sastavi, odične stvari, odični nastupi, kada se sve obuhvati - vrhunski MCing, i ljudi koji su često u njihovoj blizini Sever (na Black Ring Crew takodje treba obratiti pažnju), FTP, Žozi, Ušikana Družina, Zip(PT Klan uopšte), Twokey… Bendovi – bez dileme: Sajsi, Blaya Dub Playa – obavezno, Rezonancu gotivim i očekujem više da čujem od njih u narednoj godini, odlični su, Neustrašive oči takodje… Batisha (Kida Keva Crew) – verovatno mc koji može najviše da iznese na sebi od svih koji će biti pomenuti, njegovo vreme tek dolazi, odličan rep sa poentom koja nikad ne izostaje i pogadja tačno gde treba, potrudite se da ne zaobidjete… Cutout MC, potražite na you tube-u njegov profil, multimedijalni umetnik da kažem,, nažalost i dalje u senci… umalo da izostavim Prti Bee Gee, Bvanu i Sevena, takodje mi je drago što se Tha Priest iz Sekcije mraka vraća na scenu polako… razne blokovske ekipe – BTK i JBK mi trenutno padaju na pamet, da, Marlon Brutal… ono što mi nedostaje u celoj slici su nekoliko ekipa za koje ne znam rade li i daje ili da li potoje još uvek – Prozivka iz kraja, Fatlip, Psi iz grada, Madhouse…

Od ostalih gradova trenutno najaktivniji su Niš, Kragujevac, Novi Sad, Sombor, Subotica i možda Kruševac.. pa da počnem, krećem od južne strane: Peti Stepen (Jan Zoo, Dexstarr, Koperfield, Pro i Solow) obratite pažnju na njih, South Side (ne grupa, one man army je u pitanju) i Ne isplati se – FBR je bolje rečeno , I-Bee, Marconiero, 3rd Leg Short, IRS; Leskovčani: Edadikk i MF Lazy Rhaps; Novi Pazar – De Plano;Kosovska Mitrovica sa Delfagorom i DJSU; Kruševac - ne mogu da prežalim što nije aktivan baš sa nastupima, to je uglavnom stara garda: X3M, Off P, Suid, Sinovi Gromova… Užička Požega – Kron, No6 iz Užica; Kragujevac ima prejaku i kompletnu scenu: KG Odred, Alfa5, Tribal, Convict Sound – što se tiče godina šareno, kvalitet na vrhu…Kraljevo = Krang.. Tripolis Tribe iz Valjeva – od njih lično mnogo očekujem.. Smederevo – Konza Šnostra, i 2b4time koji se vraćaju... zaječarska Opa Dedin! ekipa.. Pančevo sa takodje jakim rep imenima: NRK, Triumph, Nedmano, Fan MC.. The Hoods iz Vršca.. Supreme ekipa iz Zrenjanina – odličan rep; najviše vezana za Sombor S17 ekipa; iz Sremske Mitrovice Def22 ekipa i 3man... Novi Sad: Ekipa 021 sa neverovatno tvrdim old school repom, Flow, deo Bottom Vibes-a reprezentuje NS, Hain Teny, recimo tu i Trip-R-a da ubacim, malopre sam naleteo na WDD recimo – dosta dobra grupa... iz Subotice Otpisani.. od ljudi preko grane izdvajam: HM4, Džambasa, Komplex-a i Anaxent...malo više poznajem scenu i ovako mogu do sutra, još da pomenem Who See, Barsku Stoku, Labiu i Psihomistika iz Crne Gore i toliko od ove rep liste, izvinjavam se ljudima koji su mi promakli da ih ubacim, to su ljudi mahom oko navedenih ali ne mora da znači, uglavnom može se prepoznati ko je. Hvala svima koji su iščitali ovo, potrudio sam da navedem što više ljudi koji se uklapaju u prvu rečenicu teksta, nadam se da ćete potražiti nešto, od većine se očekuje nov materijal u ovoj godini, a nešto već postojeće se može naći na www.erupcijablog.blogspot.com , ako ne – skoro svi imaju myspace stranice pa ih tamo potražite. Pozdrav za sve hip hop glave.

Sa poštovanjem Branimir Kovač

searchin’

Donnell Alexander Donnell Alexander je rođen pre 42 godine u Ohaju ali u poslednjih nekoliko godina sa svojom porodicom živi u LAu. Najpoznatija knjiga koju je napisao je “Ghetto Celebrity” koja je objavljena 2003 godine. Knjiga je došla do statusa bestselera te godine a San Francisco Chronicle i Africana.com je proglašavaju za najbolju knjigu te godine.

Nakon nekoliko godina pauze, 2008 je objavljena knjiga “Rollin with Dre”. U ovoj knjizi ko-autor je Dre lično, a knjiga je jedna vrsta pogleda na West coast scenu.

Donnell Alexander radi kao novinar i njegovi se tesktovi često mogu naći u magazinima kao što su Vibe, Utne Reader, Los Angeles Times, ESPN the Magazine, Source.

Pre više od 10 godina, tačno 1997, Donnell objavljuje esej “Cool Like Me: Are Black PeopleCooler than White People” koji se našao na naslovnoj strani magazina Might i taj esej je postao veoma poznat u javnosti a Donnella lansirao u prvu ligu novinara i esejista o kojima se u tom trenutku pričalo. U ovom trenutku radi na knjizi “The Chronic: The Last Album That Changed The World”.

searchin’

Donnell Alexander Donnell Alexander je rođen pre 42 godine u Ohaju ali u poslednjih nekoliko godina sa svojom porodicom živi u LAu. Najpoznatija knjiga koju je napisao je “Ghetto Celebrity” koja je objavljena 2003 godine. Knjiga je došla do statusa bestselera te godine a San Francisco Chronicle i Africana.com je proglašavaju za najbolju knjigu te godine.

Nakon nekoliko godina pauze, 2008 je objavljena knjiga “Rollin with Dre”. U ovoj knjizi ko-autor je Dre lično, a knjiga je jedna vrsta pogleda na West coast scenu.

Donnell Alexander radi kao novinar i njegovi se tesktovi često mogu naći u magazinima kao što su Vibe, Utne Reader, Los Angeles Times, ESPN the Magazine, Source.

Pre više od 10 godina, tačno 1997, Donnell objavljuje esej “Cool Like Me: Are Black PeopleCooler than White People” koji se našao na naslovnoj strani magazina Might i taj esej je postao veoma poznat u javnosti a Donnella lansirao u prvu ligu novinara i esejista o kojima se u tom trenutku pričalo. U ovom trenutku radi na knjizi “The Chronic: The Last Album That Changed The World”.

searchin’ Napisali ste knjige o životu u getu kombinujući fikciju i realnost. Da li se smatrate hip hop piscem? Čitao sam kritike u kojem su Vas proglasili hip hop piscem.

Ja, u stvari, i nisam mešao čistu fikciju sa stvarnošću. Do sada sam napisao dve knjige koje nisu fikcija. Trenutno radim na trećoj koja govori o stvaranju albuma “The Chronic”. Nju će MTV objaviti sledeće godine. Moji memoari “Ghetto Celebrity” su pisani stilom fikcije, ali sve u knjizi se zapravo i desilo.

Moje iskustvo potiče iz novinarstva i tome se uvek vraćam. Mnogi ljudi me poznaju samo kao muzičkog kritičara. Zatim postoje i oni koji me znaju samo kao sportskog izveštača. Ali, pokušavam da donesem iskru urbanosti svim stvarima o kojima pišem. Roman koji trenutno adaptiram za televiziju govori o rep muzici u malom kalifornijskom gradiću Fresnu.

Publika je ono što me čini hip hop piscem.

Naprimer, 2007. godine, u sklopu promocije knjige “Rollin' with Dre”, moj ko-autor i ja smo organizovali žurku u predgrađu Sijetla. Nažalost, dva tipa su tada upucana. Jedan od njih je preminuo. Neko se tada neprikladno našalio rekavši da mi stvarno promovišemo pravi hip hop.

Kao da to sranje nije pravi hip hop dok neke crnje ne budu upucane. To je skroz sjeban osećaj, ali, opet, postoji i malo istine u tome – bar u eri pre Obame. Šta Vas je podstaklo na to da uzmete olovku i papir i počnete da pišete?

Mudbone, lik koji je stvorio moj heroj Richard Pryor, kaže: “Znao sam da sam zvezda. Prirodna zvezda… jer, inače, ne bih mogao da pravim sranja”. U tome, čini mi se, ima dosta istine.

Nemam baš mnogo sposobnosti i talenata.

Pisanje je, otprilike, sve što imam. Moj otac, koji je umro prošle godine, bio je manje poznat R&B izvođač u 60-im i 70-im, ali mogao je da napiše jednako dobru pesmu kao i oni najbolji. Tako da mi je to verovatno u krvi.

Kao dečak sam bio strašno siromašan. Negde u osmom razredu počeo sam da pišem po jednom od zidova moje spavaće sobe. To škrabanje se ni danas nije završilo. Škrabam po Facebooku, Tribe.net, bilo šta što je pametno. Šta je za Vas hip hop kultura?

U ovom trenutku, svakako nije ograničena samo na muziku. Da bi se bavili hip hopom, morate se baviti sobom i to pokazivati. To znači ići napred i šokirati nečim novim.

Da li ste zadovoljni reakcijama na Vaš rad?

Ovo je sjajno pitanje. Moji fanovi kažu sam ispred svog vremena i to je, naravno, ohrabrujuće. Ipak, to uglavnom znači da se moje knjige ne prodaju onako kako bi trebalo. I mejnstrim kritičari ponekad ne shvataju moj rad. Kritičari su bili svirepi kada su ocenjivali “Rollin' with Dre”, ali svideo se Cheu Cokeru, scenaristi filma “Notorious”. Jedna riba koja je radila u “Death Row-u” kune se da je u pitanju prava stvar. Ljudi iz hooda obožavaju tu knjigu.

U mojim dosadašnjim radovima postoji neminovan problem. Težim ka tome da to bude pristojna knjiga, ali, opet, verna izrazima i temama koje se tiču niže klase. Veliki broj savremenih kritičara me verovatno neće voleti dok ne bude prekasno.

Srećom, ja ne pišem za te seronje.

Da li možete da uporedite današnji hip hop sa hip hopom kada ste bili tinejdžer?

Svoju prvu rep pesmu sam napisao sa 18 godina, sedeći sa rođakom u kuhinji moje tetke. Snimili smo je, preslušali i ništa dalje nismo uradili sa tim.

I nešto je sjajno u vezi sa tim, kada iz nečega ne pokušavaš da izvučeš pare.

Kada sam bio klinac, radili smo to isključivo iz zabave. Želeli smo da napredujemo, da jednostavno budemo najbolji u tome. Moji prijatelji iz srednje škole su bili u nekoj DJ ekipi.

Zahvaljujući njima sam obišao mnogo mesta i upoznao mnogo ljudi. I to je nešto što opstaje u hip hopu.

Ko je, po Vašem mišljenu, najbolji autor koji piše o hip hopu?

Ima ih puno. William “Upski” Wimsatt je napisao klasik “Bomb the Suburbs” koji je bio inspirisan grafitima. Volim knjigu Briana Colemana “Check the Technique”. Zatim tu je Jason Tanz i “Other People's Property”. Ima i mnogo kritičara koji prosvetljuju, kao što je Ernest Hardy. Moja ortakinja Felicia Pride napisala je odličnu pronicljivu knjižicu “The Message”. I Marcus Reeves zna da bude sjajan. Ali, sada verovatno najviše cenim Kevina Powella zbog toga što je svoju slavu od televizije i knjiga iskoristio za političku karijeru. Zapravo, potrebno nam je više Baraka Obama, nego Dreova, Jay-Zova i B.I.G.ova.

Ivan Ristić

searchin’ Napisali ste knjige o životu u getu kombinujući fikciju i realnost. Da li se smatrate hip hop piscem? Čitao sam kritike u kojem su Vas proglasili hip hop piscem.

Ja, u stvari, i nisam mešao čistu fikciju sa stvarnošću. Do sada sam napisao dve knjige koje nisu fikcija. Trenutno radim na trećoj koja govori o stvaranju albuma “The Chronic”. Nju će MTV objaviti sledeće godine. Moji memoari “Ghetto Celebrity” su pisani stilom fikcije, ali sve u knjizi se zapravo i desilo.

Moje iskustvo potiče iz novinarstva i tome se uvek vraćam. Mnogi ljudi me poznaju samo kao muzičkog kritičara. Zatim postoje i oni koji me znaju samo kao sportskog izveštača. Ali, pokušavam da donesem iskru urbanosti svim stvarima o kojima pišem. Roman koji trenutno adaptiram za televiziju govori o rep muzici u malom kalifornijskom gradiću Fresnu.

Publika je ono što me čini hip hop piscem.

Naprimer, 2007. godine, u sklopu promocije knjige “Rollin' with Dre”, moj ko-autor i ja smo organizovali žurku u predgrađu Sijetla. Nažalost, dva tipa su tada upucana. Jedan od njih je preminuo. Neko se tada neprikladno našalio rekavši da mi stvarno promovišemo pravi hip hop.

Kao da to sranje nije pravi hip hop dok neke crnje ne budu upucane. To je skroz sjeban osećaj, ali, opet, postoji i malo istine u tome – bar u eri pre Obame. Šta Vas je podstaklo na to da uzmete olovku i papir i počnete da pišete?

Mudbone, lik koji je stvorio moj heroj Richard Pryor, kaže: “Znao sam da sam zvezda. Prirodna zvezda… jer, inače, ne bih mogao da pravim sranja”. U tome, čini mi se, ima dosta istine.

Nemam baš mnogo sposobnosti i talenata.

Pisanje je, otprilike, sve što imam. Moj otac, koji je umro prošle godine, bio je manje poznat R&B izvođač u 60-im i 70-im, ali mogao je da napiše jednako dobru pesmu kao i oni najbolji. Tako da mi je to verovatno u krvi.

Kao dečak sam bio strašno siromašan. Negde u osmom razredu počeo sam da pišem po jednom od zidova moje spavaće sobe. To škrabanje se ni danas nije završilo. Škrabam po Facebooku, Tribe.net, bilo šta što je pametno. Šta je za Vas hip hop kultura?

U ovom trenutku, svakako nije ograničena samo na muziku. Da bi se bavili hip hopom, morate se baviti sobom i to pokazivati. To znači ići napred i šokirati nečim novim.

Da li ste zadovoljni reakcijama na Vaš rad?

Ovo je sjajno pitanje. Moji fanovi kažu sam ispred svog vremena i to je, naravno, ohrabrujuće. Ipak, to uglavnom znači da se moje knjige ne prodaju onako kako bi trebalo. I mejnstrim kritičari ponekad ne shvataju moj rad. Kritičari su bili svirepi kada su ocenjivali “Rollin' with Dre”, ali svideo se Cheu Cokeru, scenaristi filma “Notorious”. Jedna riba koja je radila u “Death Row-u” kune se da je u pitanju prava stvar. Ljudi iz hooda obožavaju tu knjigu.

U mojim dosadašnjim radovima postoji neminovan problem. Težim ka tome da to bude pristojna knjiga, ali, opet, verna izrazima i temama koje se tiču niže klase. Veliki broj savremenih kritičara me verovatno neće voleti dok ne bude prekasno.

Srećom, ja ne pišem za te seronje.

Da li možete da uporedite današnji hip hop sa hip hopom kada ste bili tinejdžer?

Svoju prvu rep pesmu sam napisao sa 18 godina, sedeći sa rođakom u kuhinji moje tetke. Snimili smo je, preslušali i ništa dalje nismo uradili sa tim.

I nešto je sjajno u vezi sa tim, kada iz nečega ne pokušavaš da izvučeš pare.

Kada sam bio klinac, radili smo to isključivo iz zabave. Želeli smo da napredujemo, da jednostavno budemo najbolji u tome. Moji prijatelji iz srednje škole su bili u nekoj DJ ekipi.

Zahvaljujući njima sam obišao mnogo mesta i upoznao mnogo ljudi. I to je nešto što opstaje u hip hopu.

Ko je, po Vašem mišljenu, najbolji autor koji piše o hip hopu?

Ima ih puno. William “Upski” Wimsatt je napisao klasik “Bomb the Suburbs” koji je bio inspirisan grafitima. Volim knjigu Briana Colemana “Check the Technique”. Zatim tu je Jason Tanz i “Other People's Property”. Ima i mnogo kritičara koji prosvetljuju, kao što je Ernest Hardy. Moja ortakinja Felicia Pride napisala je odličnu pronicljivu knjižicu “The Message”. I Marcus Reeves zna da bude sjajan. Ali, sada verovatno najviše cenim Kevina Powella zbog toga što je svoju slavu od televizije i knjiga iskoristio za političku karijeru. Zapravo, potrebno nam je više Baraka Obama, nego Dreova, Jay-Zova i B.I.G.ova.

Ivan Ristić

recenzije

Soulja Boy

Illa J

Soulja Boy je do prvog mesta top lista svojim debi albumom došao na osnovu broja downloadova ringtone-a njegove pesme. I tako je zaradio svu medijsku pažnju bez ikakvog kvaliteta, samo da mobilni lepo i upadljivo zvoni. I tako se rodila „zvezda“. U međuvremenu je prošlo oko godinu, godinu i po dana i mladi Soulja Boy je govorio kako će njegove rep da dobije na težini, kako će da obrati pažnju i na muziku i na svoje ponašanje.

I dolazi „SouljaBoyTellem“ koji treba zapaliti. To je najblaže rečeno. Isti bitovi, iste priče, sve je isto.

Nebitno da li je reč o prvoj, šestoj ili desetoj pesmi, sve su iste. Priča o klubovima, o tome kako je Soulja Boy najbolji, kako je njegova rima najjača... Za razliku od ove rečenice koja ima smisla, album baš i nema. Zaista ne sumnjam da će oni koji gotive dirty south, ali ne onaj pravi, nego ovaj novi talas, skakati uz Souljine pesme.

Ne sumnjam da će se pesme vrteti po klubovima.

Ali, koliko je ovakva muzika dobra za hip hop?

Koliko je dobrih artista koji imaju šta da kažu ostalo bez termina na televiziji zbog toga što se promoviše grand show hip hop album „SouljaBoyTellem“? Tužno, žalosno... Da postoji hip hop policija, Soulja Boy bi trebao biti prvi uhapšen.

Još jedan album pored Q-Tip-ovog The Renaissance na listi najboljih hip hop albuma godine i ozbiljan konkurent za hip hop klasik.

Pokojni J Dilla (James Yancey) kao producent i njegov mladji brat Illa J (John Yancey) kao MC čine neverovatan duo, svako od njih radeći ono što najbolje ume. Medjutim ovo nije njihova prva saradnja, dvadesetjednogodišnjeg Illa J-a ste ranije čuli u pesmi ,,Won't Do” sa albuma The Shining. Nadam se da ovo nije njihov poslednji put da se predstavljaju zajedno kao Yancey Boys obzirom da je Dillina zostavština bitova povelika.

Mladji bata je otvorio studio Yancey Boys u Los Andjelesu, premestio svu opremu koju je Jay Dee posedovao i snimio album za manje od mesec dana. Album je sastavljen od do sad neobjavljenih Dillinih bitova, dobro čuvanih od ušiju javnosti koji ostavljaju bez daha kao i obično. Bitovi datiraju još iz kasnih devedestih kada je Dilla radio produkciju za Pharacyde. Album odlikuje stalan tempo, dovoljno spor za slušanje dok odmarate kod kuće ili gledate kroz prozor autobusa, a opet dovoljno brz da se vrti u klubovima (kad bi se ovako nešto kod nas puštalo). ,,Sounds Like Love” i ,,All Good” su moji favoriti, ali ostale pesme su jednako dobre. Čućete i kako se dotični Frenk Nitty tripuje i iznosi svoju ,,Alien Family” teoriju nastavljajući da gradi kult oko pokojnog J Dille. Bitovi nisu jedino što je Dilla senior ostavio iza sebe već i osećaj da vreme koje imamo prolazi brzo i da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način što će Illa preneti u pesmu ,,Timeless”. Spotovi su snimljeni za pesme ,,We Here” i ,,R U Listenin?” sa upečatljivom rimom We shake them haters like dice!

Soulja Boy Tellem

Yancey Boys

Ivan Ristić

U PRODAJI

Ana Eraković

recenzije

Soulja Boy

Illa J

Soulja Boy je do prvog mesta top lista svojim debi albumom došao na osnovu broja downloadova ringtone-a njegove pesme. I tako je zaradio svu medijsku pažnju bez ikakvog kvaliteta, samo da mobilni lepo i upadljivo zvoni. I tako se rodila „zvezda“. U međuvremenu je prošlo oko godinu, godinu i po dana i mladi Soulja Boy je govorio kako će njegove rep da dobije na težini, kako će da obrati pažnju i na muziku i na svoje ponašanje.

I dolazi „SouljaBoyTellem“ koji treba zapaliti. To je najblaže rečeno. Isti bitovi, iste priče, sve je isto.

Nebitno da li je reč o prvoj, šestoj ili desetoj pesmi, sve su iste. Priča o klubovima, o tome kako je Soulja Boy najbolji, kako je njegova rima najjača... Za razliku od ove rečenice koja ima smisla, album baš i nema. Zaista ne sumnjam da će oni koji gotive dirty south, ali ne onaj pravi, nego ovaj novi talas, skakati uz Souljine pesme.

Ne sumnjam da će se pesme vrteti po klubovima.

Ali, koliko je ovakva muzika dobra za hip hop?

Koliko je dobrih artista koji imaju šta da kažu ostalo bez termina na televiziji zbog toga što se promoviše grand show hip hop album „SouljaBoyTellem“? Tužno, žalosno... Da postoji hip hop policija, Soulja Boy bi trebao biti prvi uhapšen.

Još jedan album pored Q-Tip-ovog The Renaissance na listi najboljih hip hop albuma godine i ozbiljan konkurent za hip hop klasik.

Pokojni J Dilla (James Yancey) kao producent i njegov mladji brat Illa J (John Yancey) kao MC čine neverovatan duo, svako od njih radeći ono što najbolje ume. Medjutim ovo nije njihova prva saradnja, dvadesetjednogodišnjeg Illa J-a ste ranije čuli u pesmi ,,Won't Do” sa albuma The Shining. Nadam se da ovo nije njihov poslednji put da se predstavljaju zajedno kao Yancey Boys obzirom da je Dillina zostavština bitova povelika.

Mladji bata je otvorio studio Yancey Boys u Los Andjelesu, premestio svu opremu koju je Jay Dee posedovao i snimio album za manje od mesec dana. Album je sastavljen od do sad neobjavljenih Dillinih bitova, dobro čuvanih od ušiju javnosti koji ostavljaju bez daha kao i obično. Bitovi datiraju još iz kasnih devedestih kada je Dilla radio produkciju za Pharacyde. Album odlikuje stalan tempo, dovoljno spor za slušanje dok odmarate kod kuće ili gledate kroz prozor autobusa, a opet dovoljno brz da se vrti u klubovima (kad bi se ovako nešto kod nas puštalo). ,,Sounds Like Love” i ,,All Good” su moji favoriti, ali ostale pesme su jednako dobre. Čućete i kako se dotični Frenk Nitty tripuje i iznosi svoju ,,Alien Family” teoriju nastavljajući da gradi kult oko pokojnog J Dille. Bitovi nisu jedino što je Dilla senior ostavio iza sebe već i osećaj da vreme koje imamo prolazi brzo i da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način što će Illa preneti u pesmu ,,Timeless”. Spotovi su snimljeni za pesme ,,We Here” i ,,R U Listenin?” sa upečatljivom rimom We shake them haters like dice!

Soulja Boy Tellem

Yancey Boys

Ivan Ristić

U PRODAJI

Ana Eraković

recenzije

Universal Mind Control

Monogamija

Lovac na kurve

Struka & Dada

Ovo je album kakav ne biste nikad očekivali od Common-a. Produkcija je odlična, ali svi koji prate rad Lonnie Rashid Lynn Junior-a znaju da fensi produkcija nije u njegovom fazonu. Rime su slabe i uglavnom besmislene što je najveći šok i poslednja stvar koju bismo očekivali od njega.

Zašto se Common odlučio na ovakav potez?

Možda je shvatio da bi se komercijalnim albumom najbolje spremio za ekonomsku krizu.

Kao izgovor navodi potrebu da se zabavi, ali da li je to zabavljanje vredno ugoržavanja tako teško stečenog poštovanja i ugleda? Da se ovakvim albumom prvi put predstavio publici preko Sourceovog Unsigned Hype-a verovatno ne bi izašao kao pobednik. Universal Mind Control se pojavio samo godinu dana nakon prosečnog Finding Forever. Verovatno je trebalo da sačeka kada zaista bude imao šta da kaže da izda novi album.

Od pesama se izdvajaju vesela ,,Make My Day“ u kojoj gostuje Cee-Lo kao i netipična ,,Everywhere“. ,,Sex 4 Suga“ je takodje iznenadjenje, jer je Common uvek osvajao publiku svojom inteligencijom, a ne ovakvim jeftinim forama. ,,Change“ je posvećena novoizabranom američkom predsedniku i zapravo je bila deo predizborne kampanje, a predivni vokal koji se čuje u pesmi je vlasništvo nove miljenice hip hop zajednice koja se zove Muhsinah. Sve ostale pesme su klasične neptunske, bitovi preovladjuju nad začudjujuće lošim rimama, a Pharrell se

Hip hop nikada ne bi postao to što danas jeste da u jednom trenutku nije morao da pokaže jedan beskompromisan hard core stav. Jedna od odnovnih odlika hopa je kroz rimu pokazati svoje razmišljenje. Monogamija to radi na nimalo prijatan način. Njegow flow i glas su mnogo grubi i prosto čine da ono što on govori zvuči još surovije i sirovije. E sad, ovaj stil, ovo razmišljanje koje donosi „Lovan Na Kurve“ vam može prijati ili ne prijati, to je već stvar ukusa. Iako meni lično ovo nije primarni muzički izbor koji slušam, ja ne mogu ostati imun na to da neko ono što misli i kako razmišlja doslovno prenosi na traku. Da se ja pitam, verovatno bi ovde bilo mnogo promena, ali to onda ne bi bio Monogamija nego neko drugi. „Lovan Na Kurve“ je duboki underground album, svakodnevica opisana uličnim rečnikom i žargonom. Pored Monogamije, ovde se još pojavljuju Sha, Hartmann, Vox, Mikri, Derac koji svako na svoj način daje pečat ovom izdanju.

Album o Srbiji, Beogradu i Mono na traci koji ima verovatno najbolesniji agresivni vokal u ovom trenutku. Monogamija donosi ono što se od njega moglo i očekivati, i deli publiku na dve grupe, jedna grupa koja voli to što on radi i druga grupa kojoj se ovo uopšte ne sviđa. Ali na ovo niko ne ostaje ravnodušan.

Struka iz izdanja u izdanje pokazuje i dokazuje da je jedan od tehničkni najboljih MC-eva na domaćoj sceni. Svako njegovo izdanje je prepuno linija koje će se pamtiti i sa kojima će vas oduševiti ali takođe ima i linija koje su tu više sbog kontinuiteta nego zbog samog kvaliteta. Dada je MC koji svojim repom obrađuje tematiku sličnu Struki sa jedne strane ili grupi VIP sa druge strane, ali je vrlo nenametljiv MC i u najmanju ruku on svoj rep radi vrlo pristojno. Ova dva saradnika i drugara su spojila svoje veštine i rime i napravili zajednički album. „J*b*n* Belci“ je opuštajući plejerski album.

Lagane teme, već ispričana priča na mnogim izdanjima ali opet dovoljno sveža i interesantna za slušanje. Bez nekih velikih pretenzija na tiraže ili visokobudžetne spotove, album prenosi tu neku opuštenost i ležernost. Struku i Dadu možete voleti ili ne voleti ali svi će se složiti da je ovo pristojno urađeno. Verujem da će svi naći svog favorita ali i svoju antipatiju. Da li će te zavoleti „Glavobolju“ koja je lepo smišljena pesma ali je meni spakovana kao za splavove nego za rep žurke ili ćete zavoleti pesmu „Bomba“ pre svega zbog sjajnog He Man sempla, ili „Stanica Zoo“ koja je sjajna pouča priča sa za sada, po mom mišljenju, najboljim Dadinim repom u drugom delu njegovog versa - to je već na slušaocu i na njegovom ukusu. „J*b*n* Belci“ donose sve što se može očekivati od Struke i Dade, i ono što je najbitnije, ni jedan ni drugi nisu ispod nekih svojih samo-postavljenih standarda.

Notorious

Common

Soundtrack za film „Notorious“ je prijatno iznenađenje. Dok su svi očekivali da to bude nešto slično kao što je bilo sa filmom o 2 Pacu gde su novi reperi snimali po strofu i kombinovali sa starim pesmama, ovde je reč o nečem potpuno drugom. Dobar deo kompilacije se može kapirati kao Bigijeva best of kompilacija koja je pojačana sa nekim novim pesmama. Jay Z i Jadakiss su snimili po pesmu sa Feith Evans, a kompilacija starih hitova je dopunjena se nekoliko demo pesama „Microfone Murderer“, „Guaranteed Raw“, „Love no Hoe“ koje su izgleda godinama čuvane za ovaj projekat. U pesmi „One More Chance“ se pojavljuju Faith Evans i najprijatnije iznenađenje za sve Notoriousove fanove – njegov sin CJ Wallace. Slušajući kompilaciju opasno poželite da pogledate film.Soundtrack je onaj Best Of album Notoriousovih pesama koji već godinama pokušavaju svi da naprave i da tako skrate sebi muke preslušavanjem svih albuma. Soundtrack koji će se dugo vrteti, koji će nas naterati da ponovo slušamo Bigija, i motivisati da po svaku cenu pogledamo film.

Soundtrack

Ivan Ristić

pojavljuje u svakoj drugoj pesmi pa se ne zna ko pije a ko plaća. Medjutim ako ste verni

J*b*n*i Belci

Ivan Ristić

Common Sense fan verovatno ćete i sami smisliti

dobar izgovor da vrtite ovaj užas od albuma bar na neko vreme.

Ana Eraković

Ivan Ristić

recenzije

Universal Mind Control

Monogamija

Lovac na kurve

Struka & Dada

Ovo je album kakav ne biste nikad očekivali od Common-a. Produkcija je odlična, ali svi koji prate rad Lonnie Rashid Lynn Junior-a znaju da fensi produkcija nije u njegovom fazonu. Rime su slabe i uglavnom besmislene što je najveći šok i poslednja stvar koju bismo očekivali od njega.

Zašto se Common odlučio na ovakav potez?

Možda je shvatio da bi se komercijalnim albumom najbolje spremio za ekonomsku krizu.

Kao izgovor navodi potrebu da se zabavi, ali da li je to zabavljanje vredno ugoržavanja tako teško stečenog poštovanja i ugleda? Da se ovakvim albumom prvi put predstavio publici preko Sourceovog Unsigned Hype-a verovatno ne bi izašao kao pobednik. Universal Mind Control se pojavio samo godinu dana nakon prosečnog Finding Forever. Verovatno je trebalo da sačeka kada zaista bude imao šta da kaže da izda novi album.

Od pesama se izdvajaju vesela ,,Make My Day“ u kojoj gostuje Cee-Lo kao i netipična ,,Everywhere“. ,,Sex 4 Suga“ je takodje iznenadjenje, jer je Common uvek osvajao publiku svojom inteligencijom, a ne ovakvim jeftinim forama. ,,Change“ je posvećena novoizabranom američkom predsedniku i zapravo je bila deo predizborne kampanje, a predivni vokal koji se čuje u pesmi je vlasništvo nove miljenice hip hop zajednice koja se zove Muhsinah. Sve ostale pesme su klasične neptunske, bitovi preovladjuju nad začudjujuće lošim rimama, a Pharrell se

Hip hop nikada ne bi postao to što danas jeste da u jednom trenutku nije morao da pokaže jedan beskompromisan hard core stav. Jedna od odnovnih odlika hopa je kroz rimu pokazati svoje razmišljenje. Monogamija to radi na nimalo prijatan način. Njegow flow i glas su mnogo grubi i prosto čine da ono što on govori zvuči još surovije i sirovije. E sad, ovaj stil, ovo razmišljanje koje donosi „Lovan Na Kurve“ vam može prijati ili ne prijati, to je već stvar ukusa. Iako meni lično ovo nije primarni muzički izbor koji slušam, ja ne mogu ostati imun na to da neko ono što misli i kako razmišlja doslovno prenosi na traku. Da se ja pitam, verovatno bi ovde bilo mnogo promena, ali to onda ne bi bio Monogamija nego neko drugi. „Lovan Na Kurve“ je duboki underground album, svakodnevica opisana uličnim rečnikom i žargonom. Pored Monogamije, ovde se još pojavljuju Sha, Hartmann, Vox, Mikri, Derac koji svako na svoj način daje pečat ovom izdanju.

Album o Srbiji, Beogradu i Mono na traci koji ima verovatno najbolesniji agresivni vokal u ovom trenutku. Monogamija donosi ono što se od njega moglo i očekivati, i deli publiku na dve grupe, jedna grupa koja voli to što on radi i druga grupa kojoj se ovo uopšte ne sviđa. Ali na ovo niko ne ostaje ravnodušan.

Struka iz izdanja u izdanje pokazuje i dokazuje da je jedan od tehničkni najboljih MC-eva na domaćoj sceni. Svako njegovo izdanje je prepuno linija koje će se pamtiti i sa kojima će vas oduševiti ali takođe ima i linija koje su tu više sbog kontinuiteta nego zbog samog kvaliteta. Dada je MC koji svojim repom obrađuje tematiku sličnu Struki sa jedne strane ili grupi VIP sa druge strane, ali je vrlo nenametljiv MC i u najmanju ruku on svoj rep radi vrlo pristojno. Ova dva saradnika i drugara su spojila svoje veštine i rime i napravili zajednički album. „J*b*n* Belci“ je opuštajući plejerski album.

Lagane teme, već ispričana priča na mnogim izdanjima ali opet dovoljno sveža i interesantna za slušanje. Bez nekih velikih pretenzija na tiraže ili visokobudžetne spotove, album prenosi tu neku opuštenost i ležernost. Struku i Dadu možete voleti ili ne voleti ali svi će se složiti da je ovo pristojno urađeno. Verujem da će svi naći svog favorita ali i svoju antipatiju. Da li će te zavoleti „Glavobolju“ koja je lepo smišljena pesma ali je meni spakovana kao za splavove nego za rep žurke ili ćete zavoleti pesmu „Bomba“ pre svega zbog sjajnog He Man sempla, ili „Stanica Zoo“ koja je sjajna pouča priča sa za sada, po mom mišljenju, najboljim Dadinim repom u drugom delu njegovog versa - to je već na slušaocu i na njegovom ukusu. „J*b*n* Belci“ donose sve što se može očekivati od Struke i Dade, i ono što je najbitnije, ni jedan ni drugi nisu ispod nekih svojih samo-postavljenih standarda.

Notorious

Common

Soundtrack za film „Notorious“ je prijatno iznenađenje. Dok su svi očekivali da to bude nešto slično kao što je bilo sa filmom o 2 Pacu gde su novi reperi snimali po strofu i kombinovali sa starim pesmama, ovde je reč o nečem potpuno drugom. Dobar deo kompilacije se može kapirati kao Bigijeva best of kompilacija koja je pojačana sa nekim novim pesmama. Jay Z i Jadakiss su snimili po pesmu sa Feith Evans, a kompilacija starih hitova je dopunjena se nekoliko demo pesama „Microfone Murderer“, „Guaranteed Raw“, „Love no Hoe“ koje su izgleda godinama čuvane za ovaj projekat. U pesmi „One More Chance“ se pojavljuju Faith Evans i najprijatnije iznenađenje za sve Notoriousove fanove – njegov sin CJ Wallace. Slušajući kompilaciju opasno poželite da pogledate film.Soundtrack je onaj Best Of album Notoriousovih pesama koji već godinama pokušavaju svi da naprave i da tako skrate sebi muke preslušavanjem svih albuma. Soundtrack koji će se dugo vrteti, koji će nas naterati da ponovo slušamo Bigija, i motivisati da po svaku cenu pogledamo film.

Soundtrack

Ivan Ristić

pojavljuje u svakoj drugoj pesmi pa se ne zna ko pije a ko plaća. Medjutim ako ste verni

J*b*n*i Belci

Ivan Ristić

Common Sense fan verovatno ćete i sami smisliti

dobar izgovor da vrtite ovaj užas od albuma bar na neko vreme.

Ana Eraković

Ivan Ristić

recenzije

Wild Style 1982

Charlie Ahearn

Here's a little story that must be told…Bio jednom jedan nazgled neugledni filmić pod nazivom Wild Style za koji se nije ni slutilo da će promeniti živote mnogih i da će zahvaljujući njemu mnogi krenuti da se bave hip hopom tj. jednim od njegova četiri elementa. Ono što je odlikovalo taj filmić je skromni budžet (zbog čega će ga mnogi mešati sa dokumentarcem), improvizovani dijalozi i loša gluma koji su ionako bili u drugom planu naspram muzike, grafita, brejkinga, scena oronulog dela Njujorka poznatijeg kao Bronks.

Lica koja čine ovaj film su obični i neobični stanovnici Njujorka. Misija na koju su krenuli bilo je oživljavanje mrtvih delova grada, razdrmavanje starih, napuštenih i trošnih zgrada i vagona bojama. Učiniti da puste ulice ožive muzikom i pokretom i udahnuti im davno izgubljeni život.

Legendarni njujorški crtač grafita Lee Quinones je Zoro, koji pokušava da zaradi nešto od svog rada, ali i uživa u svojoj ulozi fantomskog umetnika koji se iskrada pod okriljem noći.

Naravno kako to biva u bajkama jedna devojka će mu objasniti da nije sam u svojoj borbi i ideji, a

ona je tadašnja takodje poznata grafiti umetnica Lady Pink. U njegovoj misiji će mu se pridružiti Busy Bee koji repuje po zadimljenim klubovima sa naočarima na kojima bi mu pozavideo i Minja Subota i izgleda kao tata Mos Def-a. Grand Wizard Theodore u pozadini će u borbi protiv mračne strane geta demonstrirati svoju novootkrivenu veštinu poznatu kao scratch, a svoje začine u kuhinji (ali bukvalno!) će dodati i legendarni Grandmaster Flash, a ovaj retki snimak ce iskoristiti reditelji filma Scratch o kome smo pisali u broju 4. Cold Crush i Fantastic 5 su zaduženi za zabavljanje mase svojim liričkim veštinama, a brejkeri Rock Steady Crew će pokazati šta dobijete kada iskombinujete ulični ples sa kung-fu pokretima pokupljenim iz filmova.

Fab 5 Fredie je vodja povorke sa namerom da ih izvuče iz zagušljivih podruma i predstavi hip hop širokim narodnim masama spremajući najveću žurku u amfiteatru The Valley koja će ući u istoriju.

Novinarka a la Blondie* je čula za njih, dolazi da ih intervjuiše i nakon što je uvidela potencijal nove kulture odlučuje da im pomogne da se medijski probiju. Intro sa Nas-ovog Illmatic-a, A Tribe Called Quest i ,,Sucka Nigga”, double trouble, battle, košarka, adidas, Nike, tagovi, predstavljanje nečeg novog uštogljenoj snobovskoj umetničkoj sceni - ovde ćete videti sve što je ikada imalo veze sa hip hopom, svaki pazlić hip hop slagalice nazvane Wild Style.

Wild Style logo i mural, koji su nacrtali Zephyr, Revolt i Sharp dan danas stoji u Bronksu kao ikona novog kulturnog pravca i ,za neke, nove religije. 2007. ovaj film je proslavio svoj 25. rodjendan, a na poklon je dobio knjigu o sebi.

Wild Style predstavlja bajku koja je oživela! *Debbie Harry i Chris Stein iz grupe Blondie su prvi MTV publici predstavili hip hop kulturu u svom spotu za pesmu ,,Rapture”.

Ana Eraković

scene iz filma

recenzije

Wild Style 1982

Charlie Ahearn

Here's a little story that must be told…Bio jednom jedan nazgled neugledni filmić pod nazivom Wild Style za koji se nije ni slutilo da će promeniti živote mnogih i da će zahvaljujući njemu mnogi krenuti da se bave hip hopom tj. jednim od njegova četiri elementa. Ono što je odlikovalo taj filmić je skromni budžet (zbog čega će ga mnogi mešati sa dokumentarcem), improvizovani dijalozi i loša gluma koji su ionako bili u drugom planu naspram muzike, grafita, brejkinga, scena oronulog dela Njujorka poznatijeg kao Bronks.

Lica koja čine ovaj film su obični i neobični stanovnici Njujorka. Misija na koju su krenuli bilo je oživljavanje mrtvih delova grada, razdrmavanje starih, napuštenih i trošnih zgrada i vagona bojama. Učiniti da puste ulice ožive muzikom i pokretom i udahnuti im davno izgubljeni život.

Legendarni njujorški crtač grafita Lee Quinones je Zoro, koji pokušava da zaradi nešto od svog rada, ali i uživa u svojoj ulozi fantomskog umetnika koji se iskrada pod okriljem noći.

Naravno kako to biva u bajkama jedna devojka će mu objasniti da nije sam u svojoj borbi i ideji, a

ona je tadašnja takodje poznata grafiti umetnica Lady Pink. U njegovoj misiji će mu se pridružiti Busy Bee koji repuje po zadimljenim klubovima sa naočarima na kojima bi mu pozavideo i Minja Subota i izgleda kao tata Mos Def-a. Grand Wizard Theodore u pozadini će u borbi protiv mračne strane geta demonstrirati svoju novootkrivenu veštinu poznatu kao scratch, a svoje začine u kuhinji (ali bukvalno!) će dodati i legendarni Grandmaster Flash, a ovaj retki snimak ce iskoristiti reditelji filma Scratch o kome smo pisali u broju 4. Cold Crush i Fantastic 5 su zaduženi za zabavljanje mase svojim liričkim veštinama, a brejkeri Rock Steady Crew će pokazati šta dobijete kada iskombinujete ulični ples sa kung-fu pokretima pokupljenim iz filmova.

Fab 5 Fredie je vodja povorke sa namerom da ih izvuče iz zagušljivih podruma i predstavi hip hop širokim narodnim masama spremajući najveću žurku u amfiteatru The Valley koja će ući u istoriju.

Novinarka a la Blondie* je čula za njih, dolazi da ih intervjuiše i nakon što je uvidela potencijal nove kulture odlučuje da im pomogne da se medijski probiju. Intro sa Nas-ovog Illmatic-a, A Tribe Called Quest i ,,Sucka Nigga”, double trouble, battle, košarka, adidas, Nike, tagovi, predstavljanje nečeg novog uštogljenoj snobovskoj umetničkoj sceni - ovde ćete videti sve što je ikada imalo veze sa hip hopom, svaki pazlić hip hop slagalice nazvane Wild Style.

Wild Style logo i mural, koji su nacrtali Zephyr, Revolt i Sharp dan danas stoji u Bronksu kao ikona novog kulturnog pravca i ,za neke, nove religije. 2007. ovaj film je proslavio svoj 25. rodjendan, a na poklon je dobio knjigu o sebi.

Wild Style predstavlja bajku koja je oživela! *Debbie Harry i Chris Stein iz grupe Blondie su prvi MTV publici predstavili hip hop kulturu u svom spotu za pesmu ,,Rapture”.

Ana Eraković

scene iz filma

intervju

STRUKA

U proteklih 18 meseci evo vec trećeg izdanja.

Postaješ li radoholik?

To je ta produktivnost kada imaš svoj studio ali sada će toga biti sve manje i manje jer se svašta izdešavalo u međuvremenu. Neko se zaposlio, ili neke studije tako da sada nemamo toliko vremena kao ranije. Postajemo nečim drugim okupirani. A opet hip hop ne pruža tu neku finansijsku osnovu koja bi ti omogućila da se samo baviš time i da staviš na pauzu sve ostalo. Razmišljaš kapitalistički, a u hopu nema love i na tome se završava, sve je to samo neko uživanje i zato se više nećemo ni baviti toliko time kao do sada.

Kada bih mogao na to da se oslonim, ja bih po ceo dan repovao, snimao tri pesme dnevno i izdavao tri albuma mesečno. Ja bih to mogao, ali moram da razmišljam o drugim stvarima. Imam firmu, moram da završavam fakultet. Isto tako moji drugari i saradnici, svi oni rade nešto sa strane, moraju da žive od nečega. Hip hop je kao neka lova, daleko da je ozbiljna cifra, ali nije frka koliko je cifra nego što ne možeš da se osloniš na to.

Možeš sada da imaš četiri nastupa za mesec dana a može posle toga da se desi da budeš četiri meseca bez nastupa.

Ali i dalje, izdao si tri albuma za godinu i po dana u takvim uslovima.

Iskreno, nisam ni znao da je ovo treće izdanje u godinu i po dana. Nisam obraćao na to pažnju.

Kad pomislim kako i u kojim uslovima su nastajala ta izdanja, više sam nego zadovoljan. Možda je to do mog načina rada. Radim sve na licu mesta. Ja

Struka se pojavljuje sa novim izdanjem. Ovaj put je reč o albumu koji je uradio zajedno sa svojim drugarom i saradnikom Dadom. Ovim projektom struka postaje najaktivniji artist na našoj sceni u protekle dve godine.

Njegov stil vam se ili sviđa ili ne sviđa, ali niko ne ostaje ravnodušan kada se on pojavi sa svojim albumom. U ovom trenutku, Struka, Dada i Lud su jedini pravi nosioci takozvanog plejerskog hopa.

sam iz fazona da dođem u studio, i odradi se pesma. Jako brzo pišem, vremenom naučiš da lakše misli pretvaraš u rimu. U početku je to bilo mnogo teže, izučavaš neke šeme, praviš kombinacije. Sada sam se već razvio kao MC i to ide mnogo brže. Potrebna je samo inspiracija i ništa više. Mogu istog trenutka da poređam te linije i da ih snimim i gotova stvar. Ne treba mi više od 10 minuta da to snimim. Verovatno je to razlog zašto sve ide ovako brzo. To ima prednosti ali opet ima i svoje mane. Ranije sam se mnogo više bavio tekstovima. Hteo sam da to budu neke do detalja razrađene teme sa nekom porukom.

Većina pesama koja se nalazi na mixtape-u je tu da održi kontinuitet ali kada radiš album onda hoćeš da svaka pesma bude detaljno razrađena, tema za sebe, drugačije napisana... Mixtape ti ne nameće takve standarde, ostavlja ti mnogo više slobode i samim tim i mnogo brže radiš.

Jesu li „Jebeni Belci“ mixtape ili album?

To je album ali nije uopšte bio planiran album. U planu je bio „Monopol“, zajednicki moj i Ludov album, i onda je to stavljeno na hold i letos smo Dada i ja otišli do studija, znaš leto, dosadno je pa ajmo do studija, i snimimo jednu pesmu, snimimo drugu, ajmo sutra ponovo do studija da ih malo skockamo pa snimimo još dve. I tako smo snimili šest pesama i kada smo snimili šest bili smo iz fazona da idemo do kraja i da snimimo još osam, deset pesama. I tek se tada rodila ideja da napravimo mixtape a kasnije smo odlučili da to ipak bude album, tako da smo tek od polovine albuma počeli ozbiljnije da prilazimo tome, da to

intervju

STRUKA

U proteklih 18 meseci evo vec trećeg izdanja.

Postaješ li radoholik?

To je ta produktivnost kada imaš svoj studio ali sada će toga biti sve manje i manje jer se svašta izdešavalo u međuvremenu. Neko se zaposlio, ili neke studije tako da sada nemamo toliko vremena kao ranije. Postajemo nečim drugim okupirani. A opet hip hop ne pruža tu neku finansijsku osnovu koja bi ti omogućila da se samo baviš time i da staviš na pauzu sve ostalo. Razmišljaš kapitalistički, a u hopu nema love i na tome se završava, sve je to samo neko uživanje i zato se više nećemo ni baviti toliko time kao do sada.

Kada bih mogao na to da se oslonim, ja bih po ceo dan repovao, snimao tri pesme dnevno i izdavao tri albuma mesečno. Ja bih to mogao, ali moram da razmišljam o drugim stvarima. Imam firmu, moram da završavam fakultet. Isto tako moji drugari i saradnici, svi oni rade nešto sa strane, moraju da žive od nečega. Hip hop je kao neka lova, daleko da je ozbiljna cifra, ali nije frka koliko je cifra nego što ne možeš da se osloniš na to.

Možeš sada da imaš četiri nastupa za mesec dana a može posle toga da se desi da budeš četiri meseca bez nastupa.

Ali i dalje, izdao si tri albuma za godinu i po dana u takvim uslovima.

Iskreno, nisam ni znao da je ovo treće izdanje u godinu i po dana. Nisam obraćao na to pažnju.

Kad pomislim kako i u kojim uslovima su nastajala ta izdanja, više sam nego zadovoljan. Možda je to do mog načina rada. Radim sve na licu mesta. Ja

Struka se pojavljuje sa novim izdanjem. Ovaj put je reč o albumu koji je uradio zajedno sa svojim drugarom i saradnikom Dadom. Ovim projektom struka postaje najaktivniji artist na našoj sceni u protekle dve godine.

Njegov stil vam se ili sviđa ili ne sviđa, ali niko ne ostaje ravnodušan kada se on pojavi sa svojim albumom. U ovom trenutku, Struka, Dada i Lud su jedini pravi nosioci takozvanog plejerskog hopa.

sam iz fazona da dođem u studio, i odradi se pesma. Jako brzo pišem, vremenom naučiš da lakše misli pretvaraš u rimu. U početku je to bilo mnogo teže, izučavaš neke šeme, praviš kombinacije. Sada sam se već razvio kao MC i to ide mnogo brže. Potrebna je samo inspiracija i ništa više. Mogu istog trenutka da poređam te linije i da ih snimim i gotova stvar. Ne treba mi više od 10 minuta da to snimim. Verovatno je to razlog zašto sve ide ovako brzo. To ima prednosti ali opet ima i svoje mane. Ranije sam se mnogo više bavio tekstovima. Hteo sam da to budu neke do detalja razrađene teme sa nekom porukom.

Većina pesama koja se nalazi na mixtape-u je tu da održi kontinuitet ali kada radiš album onda hoćeš da svaka pesma bude detaljno razrađena, tema za sebe, drugačije napisana... Mixtape ti ne nameće takve standarde, ostavlja ti mnogo više slobode i samim tim i mnogo brže radiš.

Jesu li „Jebeni Belci“ mixtape ili album?

To je album ali nije uopšte bio planiran album. U planu je bio „Monopol“, zajednicki moj i Ludov album, i onda je to stavljeno na hold i letos smo Dada i ja otišli do studija, znaš leto, dosadno je pa ajmo do studija, i snimimo jednu pesmu, snimimo drugu, ajmo sutra ponovo do studija da ih malo skockamo pa snimimo još dve. I tako smo snimili šest pesama i kada smo snimili šest bili smo iz fazona da idemo do kraja i da snimimo još osam, deset pesama. I tek se tada rodila ideja da napravimo mixtape a kasnije smo odlučili da to ipak bude album, tako da smo tek od polovine albuma počeli ozbiljnije da prilazimo tome, da to

intervju koncipiramo kao album a ne kao mixtape.

drži taj standard.

Šta se dešava sa „Monopolom“?

Skoro sam pročitao da svega par grupa uzima pare od hopa i da je Grupna Terapija jedna od njih. Koliko ima istine u tome?

Taj album je trebao da izađe odavno, ja sam većinu svojih vokala snimio još prošle godine.

Međutim, Janko se zaposlio i sada je bukvalno na tri fronta i ne stiže da sve završi. Kada si na poslu do šest, sedam, nemaš toliko ni vremena a ni volje da se posvetiš tome. Opet, paralelno sa tim je bio angažovan na još nekim projektima u Bling Blingu, tako da sada sve oko „Monopola“ najviše zavisi od njega. Čim on snimi neke svoje deonice to će biti spremno za štampu. Ali kapiram da će uskoro biti gotovo. Nadam se do proleća. Sa druge tsrane nismo ni hteli da žurimo. Ne želimo da to budu neke osrednje pesme koje su mogle a i nisu morale da izađu nego želimo da to budu pesme koje su baš po našem ukusu, i realizovane onako kako smo ih mi zamislili. Pesma mora da zadovolji neke moje lične kriterijume. To može biti neka totalno banalna stvar koju niko možda neće ni prometiti. Ja sam perfekcionista, to nažalost ima mnogo više negativnih nego pozitivnih osobina, i onda to ume da se razvuče i da potraje.

Mada u poslednje vreme nisam takav. Sad sam iz fazona, štancuj, izdaj, snimaj, wtf... Bitno je da se radi, da nas ima, da smo prisutni. Mada opet da se vratim na „Monopol“, to nije izdanje koje će tek tako da se izda. Isto kao „Jebeni Belci“. Ipak hoćemo malo više da obratimo pažnju na to šta ćemo reći i ako ćemo reći i kako će to da zvuči.

Osetio se napredak kod tebe kada si počeo da sarađuješ sa užim krugom ljudi. Najviše sa Dadom i Ludim. Koliko ti baš ta činjenica da su ti najbliži saradnici i dobri prijatelji pomaže da daš svoj maksimum i koliko te oni motivišu da budeš još bolji?

Kad radiš u grupi sa nekim ljudima, to ima svojih prednosti ali ima i mana. Prednosti su da sve brže ide. Jedan će da producira, drugi će da aranžira, treći da miskuje i to je mnogo bolje nego kada jedan ili dva čoveka sve to sami rade. Sa druge strane, svaka zajednica je beskonačam niz kompromisa i tu uvek moraš da činiš neke ustupke. To ume po nekada da ukoči rad. Sa druge strane, uvek postoji taj neki pozitivni rivalitet. Ne možeš ti da baciš vers preko one stvari ako su Pera i Žika super odrepovali. Moraš da održavaš neki standard koji postavlja cela grupa. Samim tim ako prebaciš taj standard, motivisao si svoje saradnike da i oni to urade malo bolje. Ne mogu da kažem da je to konkurencija jer toga ne postoji, mi smo na istoj strani sa istim ciljem, ali postoji neki vid drugarskog rivaliteta koji

Ma jok... Ti možeš da uzmeš pare od izdanja ali kad uzmeš u obzir koliko ljudi radi na tome i kada se te pare podele, to je smešna cifra. Niko od nas ne živi od hopa, svako ima druge izvore. Janko radi, Dada radi, ja imam firmu Grupna Terapija i kao uzmem neku kintu od hopa ali na tu kintu ne bih mogao da se oslonim. U studiju radimo i druge projekte od kojih uzmemo neku kintu ali to nije lova od hip hopa, to je lova od rada na studiju.

Tako uzimamo, ali to je više šljaka. To nije kinta koju uzimamo od muzike koju volimo. Kamo sreće da možemo da uzimamo kintu i da zarađujemo na hopu. Ja imam svoje načine na koje uzimam kintu, ali ja imam firmu koja ne funkcioniše više kao izdavačka kuća već kao producentska kuća i iz nje crpim neku lovu. Sad je malo SOKOJ poboljšao kolektivnu zaštitu autorkih prava pa sad i od tantijema može da se uzme neka kinta. Praktično muzeš na sedam mesta tu neku lovu ali od tih sedam praktično samo dva imaju neke veze sa hip hopom. To je snalaženje.

Svaki artist koji izbaci neki projekat planira da nešto postigne sa tim izdanjem. Šta je cilj ovog albuma?

Motivi su bili slični kao i na prvom albumu „Ipak se Obrće“. Dobra muzika koju će da slušaju ljudi koji se ne opterećuju time da li si ti zadovoljio ovu ili onu kategoriju, kakav ti je flow, kakav ti je delivery, da li imaš dovoljno pančeva... Ovo je rađeno za ljude koji se time ne opterećuju dok slušaju muziku. „Jebeni Belci“ su pre svega dobra muzika.

Melodična, više za neki letnji period jer smo ga tada spremali i tada hteli da izbacimo ali naravno ništa ne ide po planu pa nije tada izašao nego sad u sred hladne zime. Album će doneti leto u janurau, februaru. Takav je bio i prvi album za razliku od drugog gde sam ja posle silnih kritika koje su usledile nakon „Ipak se Obrće“ a na konto tog albuma imao želju da objasnim neke stvari jer sam se osećao nedorečenim pa sam se tada obraćao određenoj kategoriji ljudi. Više toj nekoj striktno hip hop publici. Drugi album je agresivan u smislu nekog rivaliteta koji je tada postojao na sceni i mog pozicioniranja na toj sceni; da pokažem da mogu, da umem, da sam bolji, da sam brži. Ovim albumom nemam te motive. Mislim da sam sve što sam imao da kažem rekao, da sve što sam imao da dokažem dokazao, i ovaj album je rađen totalno nonšalantno, bez ikakvog

intervju koncipiramo kao album a ne kao mixtape.

drži taj standard.

Šta se dešava sa „Monopolom“?

Skoro sam pročitao da svega par grupa uzima pare od hopa i da je Grupna Terapija jedna od njih. Koliko ima istine u tome?

Taj album je trebao da izađe odavno, ja sam većinu svojih vokala snimio još prošle godine.

Međutim, Janko se zaposlio i sada je bukvalno na tri fronta i ne stiže da sve završi. Kada si na poslu do šest, sedam, nemaš toliko ni vremena a ni volje da se posvetiš tome. Opet, paralelno sa tim je bio angažovan na još nekim projektima u Bling Blingu, tako da sada sve oko „Monopola“ najviše zavisi od njega. Čim on snimi neke svoje deonice to će biti spremno za štampu. Ali kapiram da će uskoro biti gotovo. Nadam se do proleća. Sa druge tsrane nismo ni hteli da žurimo. Ne želimo da to budu neke osrednje pesme koje su mogle a i nisu morale da izađu nego želimo da to budu pesme koje su baš po našem ukusu, i realizovane onako kako smo ih mi zamislili. Pesma mora da zadovolji neke moje lične kriterijume. To može biti neka totalno banalna stvar koju niko možda neće ni prometiti. Ja sam perfekcionista, to nažalost ima mnogo više negativnih nego pozitivnih osobina, i onda to ume da se razvuče i da potraje.

Mada u poslednje vreme nisam takav. Sad sam iz fazona, štancuj, izdaj, snimaj, wtf... Bitno je da se radi, da nas ima, da smo prisutni. Mada opet da se vratim na „Monopol“, to nije izdanje koje će tek tako da se izda. Isto kao „Jebeni Belci“. Ipak hoćemo malo više da obratimo pažnju na to šta ćemo reći i ako ćemo reći i kako će to da zvuči.

Osetio se napredak kod tebe kada si počeo da sarađuješ sa užim krugom ljudi. Najviše sa Dadom i Ludim. Koliko ti baš ta činjenica da su ti najbliži saradnici i dobri prijatelji pomaže da daš svoj maksimum i koliko te oni motivišu da budeš još bolji?

Kad radiš u grupi sa nekim ljudima, to ima svojih prednosti ali ima i mana. Prednosti su da sve brže ide. Jedan će da producira, drugi će da aranžira, treći da miskuje i to je mnogo bolje nego kada jedan ili dva čoveka sve to sami rade. Sa druge strane, svaka zajednica je beskonačam niz kompromisa i tu uvek moraš da činiš neke ustupke. To ume po nekada da ukoči rad. Sa druge strane, uvek postoji taj neki pozitivni rivalitet. Ne možeš ti da baciš vers preko one stvari ako su Pera i Žika super odrepovali. Moraš da održavaš neki standard koji postavlja cela grupa. Samim tim ako prebaciš taj standard, motivisao si svoje saradnike da i oni to urade malo bolje. Ne mogu da kažem da je to konkurencija jer toga ne postoji, mi smo na istoj strani sa istim ciljem, ali postoji neki vid drugarskog rivaliteta koji

Ma jok... Ti možeš da uzmeš pare od izdanja ali kad uzmeš u obzir koliko ljudi radi na tome i kada se te pare podele, to je smešna cifra. Niko od nas ne živi od hopa, svako ima druge izvore. Janko radi, Dada radi, ja imam firmu Grupna Terapija i kao uzmem neku kintu od hopa ali na tu kintu ne bih mogao da se oslonim. U studiju radimo i druge projekte od kojih uzmemo neku kintu ali to nije lova od hip hopa, to je lova od rada na studiju.

Tako uzimamo, ali to je više šljaka. To nije kinta koju uzimamo od muzike koju volimo. Kamo sreće da možemo da uzimamo kintu i da zarađujemo na hopu. Ja imam svoje načine na koje uzimam kintu, ali ja imam firmu koja ne funkcioniše više kao izdavačka kuća već kao producentska kuća i iz nje crpim neku lovu. Sad je malo SOKOJ poboljšao kolektivnu zaštitu autorkih prava pa sad i od tantijema može da se uzme neka kinta. Praktično muzeš na sedam mesta tu neku lovu ali od tih sedam praktično samo dva imaju neke veze sa hip hopom. To je snalaženje.

Svaki artist koji izbaci neki projekat planira da nešto postigne sa tim izdanjem. Šta je cilj ovog albuma?

Motivi su bili slični kao i na prvom albumu „Ipak se Obrće“. Dobra muzika koju će da slušaju ljudi koji se ne opterećuju time da li si ti zadovoljio ovu ili onu kategoriju, kakav ti je flow, kakav ti je delivery, da li imaš dovoljno pančeva... Ovo je rađeno za ljude koji se time ne opterećuju dok slušaju muziku. „Jebeni Belci“ su pre svega dobra muzika.

Melodična, više za neki letnji period jer smo ga tada spremali i tada hteli da izbacimo ali naravno ništa ne ide po planu pa nije tada izašao nego sad u sred hladne zime. Album će doneti leto u janurau, februaru. Takav je bio i prvi album za razliku od drugog gde sam ja posle silnih kritika koje su usledile nakon „Ipak se Obrće“ a na konto tog albuma imao želju da objasnim neke stvari jer sam se osećao nedorečenim pa sam se tada obraćao određenoj kategoriji ljudi. Više toj nekoj striktno hip hop publici. Drugi album je agresivan u smislu nekog rivaliteta koji je tada postojao na sceni i mog pozicioniranja na toj sceni; da pokažem da mogu, da umem, da sam bolji, da sam brži. Ovim albumom nemam te motive. Mislim da sam sve što sam imao da kažem rekao, da sve što sam imao da dokažem dokazao, i ovaj album je rađen totalno nonšalantno, bez ikakvog

intervju opterećivanja i bez nekih posebnih ambicija, bez namere da pošaljem neku konkretnu poruku.

Dada i ja smo uhvatili taj neki letnji momenat i preneli ga na traku. Bili smo u fazonu da nam je super, zezamo se, svako veče se nešto dešava, pa hajde da iskoristimo tu pozitivnu energiju i bacimo na cd. Da na neki način dočaramo ljudima letnji vibe koj smo imali. Energija koju smo tada imali, puni utisaka, pozitivne stvari moraju nekako da se odraze i to se odrazilo upravo kroz ovu muziku koju smo izbacili. Iz tih razloga mi je možda ovaj cd draži nego ranija izdanja. Ne kažem da je bolji, ne kažem ni da je lošiji, publika će to da oceni, ali je drugačiji.

Da li je publika realni pokazatelj koliko nešto vredi?

Zavisi kakva publika. Imaš takozvane forumaše. Ti tekstovi su površni. Vrlo često nailazim na takve komentare, ne za moju muziku nego za hip hop uopšte. Kažu kako nije ništa pametno rečeno u pesmi. Ok, ako hoćeš da se intelektualno uzdižeš, upiši faks. Ako hoćeš da čuješ i pročitaš nešto ekstra pametno, pa ima toliko pametnih ljudi koji su napisali svakakva genijalna dela Niče, Aristotel, Hegel... Nećeš filozofiju, hoćeš književnost, uzmi pa čitaj Dostojevskog, Tolstoja... Nemoj od hip hopa da tražiš nešto što on u svojoj osnovi nema za cilj da ti pruži. Hip hop može da bude neki bunt, i hip hop jeste slao poruku, ali hip hop je prvenstveno muzika. To sam uvek govorio, ja hip hop kapiram kao nešto što će da me rastereti i opusti a ne da me tera da naprežem mozak i da se bavim političkim, socijalnim, ekonomskim ili depresivnim temama. Svega toga treba da bude u nekoj meri ali to je po meni prvenstveno muzika i sam način izražavanja mora da bude onakav kakav imamo dok pričamo. Ne volim kada vidim izraze iz Vujaklije i čudne rečenične konstrukcije jer samim tim ne mogu tu muziku da shvatim ozbiljno. Ja se i u muzici izražavam onako kako se izražavam dok pričam sa nekim, sa istom terminologijom, žargonom, nivoom posvećenosti nekoj konverzaciji koja može da bude konstruktivna a može da bude totalno debilna tipa snimi ribu... Nebitna je tematika, važan je način na koji je ti predstavljaš.

Nakon prvog albuma si bio jedan od najprozivanijih repera po forumima a sada te jako retko uzimaju u usta. Kada se dešava taj preokret?

Evo ovako, uzeću ovo kao odličan primer.

Marčelo. On je bio na neki način heroj tih forumaša koji su u to vreme osipali drvlje i

kamenje po celom Bassivity-u, izuzev par izvođača. Imali su svoje heroje dok smo mi predstavljani kao negativci. Sada isti ti ljudi, čim je Marčelo od „Kuće na Promaji“ koja košta 100 evra, došao do spota koji košta 2000, 3000 evra, čim se Marčelo kao, ovo stavljam pod navodnike, komercijalizovao jer pod tim ne smatram promenu njegovog stava ili muzike nego dobija mnogo veću medijsku pažnju, ođednom isti ljudi koji su ga juče dizali u nebesa danas ga pljuju i predstavljaju kao ovakvog ili onakvog. Tako je bilo i sa mnom samo obrnuto. Isti ljudi koji su me pljuvali, sada su skloni tome da hvale moju muziku. I iz razloga zbog kog su Marčela voleli pa ga sda kao pljuju, i iz razloga što su mene pljuvali pa me sad kao gistro vole, ja više te ljude ne mogu da uzmem za ozbiljno.

Nekada mi je bilo stalo do toga šta će ljudi da kažu, šta će da prokomentarišu, kako će da dožive moju muziku, ali me sada to poprilično ne interesuje. Jer su mi pokazali krajnju nedoslednost u svom stavu prema onome šta se ovde radi. Tako da ne mogu da ti kažem da mi je drago zato što me sad više vole jer znam da je sve to samo stvar trenda, i znam da sutra mogu opet da počnu da me pljuju zato što im se tako ćefnulo. Kada bih sad izdao neki ekstra spot za pesmu koja razbija, i da se vidi da je u taj spot uloženo, sve te kritike bi se okrenule. To ti je taj srpski mentalitet - da komšiji crkne krava. Uspeh se ne prašta. Nažalost ta mržnja je parametar uspeha. Sto te više mrze ti znaš da si uspešniji. Sad kad me više vole ja počinjem da brinem. Da li to znači da sam postao sranje? Mrzite me, tad bar znam da sam dobar.

Veruj mi, to me je nateralo da preispitam sebe i svoju muziku.

Postoji i drugi soj ljudi koji su te prozivali ali su kasnije prestali jer su imali prilike da popričaju sa tobom i malo su promenili svoj stav o tebi i tvojoj muzici.

To je već drugo. Ja nikad nisam imao problem ako mi neko kaže da je moja muzika sranje zbog toga i toga. Ja to poštujem. Imaš apsolutno pravo da ne voliš moju muziku. Isto tako i ja ne volim svačiju muziku. Svako ima pravo da kaže šta zamera albumu sve dok je to u okviru neke konstruktivne kritike, sve dok se polazi od nekih objektivnih pretpostavki i kriterijumima. Uvek ću više poštovati kada mi neko iskreno kaže šta misli o albumu nego da mi kaže da mu se sviđa a da znam da ga pljuje iza leđa. Opet ću uzeti Marčela za primer.

Njegova muzika je vrlo kvalitetna, tu se vidi da je dosta uloženo u to i rada i vremena i novca. Ali to se meni ne sviđa. Ja ću to uvek poslušati, tako nešto treba da postoji. Poštovanje, preslušaću cd i staviću ga na policu. I verovatno će tu I ostati. Ali

to ne znači da ja to omalovažavam. To se meni ne sviđa ali to ne znači da je to nekvalitetno.

Naprotiv, to je po svim parametrima vrlo kvalitetno, ali to nije muzika koja mene radi. Na kraju krajeva, o ukusimane treba raspravljati.

Vratio bih se na suštinu tvog pitanja. Ljudi ovde imaju predrasude. Stiču neku sliku o meni na osnovu moje muzike. i onda oni misle da sam ja neki prepotentan lik, drkadžija... Onda imaju priliku da me upoznaju, da negde sednu sa mnom i shvate da sam potpuno regularan ortak. Većina ljudi mi to i otvoreno kaže. Ne možeš da ceniš o meni na osnovu moje muzike. Pogotovo ne o meni zato što moja muzika nije autobiografska. Ja sam uvek zazirao od toga u muzici. Mnogo sam puta ovo ponavljao, ja sam treće lice, posmatrač.

Hroničar. Struka je Beograd. Ne možeš da sudiš o meni na osnovu moje muzike jer muzika je delo za sebe, ona ima sopstvenu egzistenciju. Često se raspravljam sa nekim svojim kolegama oko toga.

Evo recimo Vikler. On ima svoje stavove. On ima najviše tu ličnu dimenziju. Meni je super njegova muzika ali ako bih neku manu trebao da navedem, onda bi to bilo to što ima isuviše nekih ličnih tema koje se mene ne tiču, ne zanimaju me i ne mogu da me zaintrigiraju. Jedno je kada si ti 50 Cent koji je nekoliko puta upucan, kome se izdešavalo svašta, kome je život jedan mali Hollywood. Ali većina nas su potpuno regularni ortaci koji ili imaju posao ili studiraju ili bleje, ali nemaju ništa ekstraordinarno u životu što bi moglo da zainteresuje širu publiku. Čak i kada bih napisao neku autobiografsku priču gde bih opisao neki izlazak i zezanje za društvom u nekom klubu, opet bi se našao neko kome bi to zasmetalo. Kakvi klubovi, šta ovi pričaju. Nikada ne možeš svakog da zadovoljiš. Sto ljudi sto ćudi. Ali nikada ne treba ni suditi o autoru na osnovu dela. Može se desiti da je autor baš to što je opisao, a može biti i da je sušta suprotnost. Šta bih ja realno sada mogao interesantno da kažem što mi se svakog dana dešava? Išao sam do firma, išao sam do računovođe, zamalo da se pobijem na semaforu, led u Rakovici, posvađao sam se sa ribom jer je htela da gleda Lost a ja sam hteo Prison Break.

Ima tu i interesantnih stvari o kojima bih mogao da pričam. ali ne volim to jer to je neka moja intima.

Nemam potrebu da iznosim intimu ljudima koji to možda neće ni da cene. Neću da je podvrćem kritici ljudi koji ne mogu da je osete. Pogotovo ovde gde su ljudi spremni da se poseru po svemu.

Baš zato svoju intimu držim za sebe a moja muzika su moja opažanja. Trudim se da sve to ostane u hronici vremena u kojem živim. Ja sam hip hop novinar, treće lice, intervjuišem ovaj grad i prebacujem priče grada u muziku. Svako od nas je video neka razna sranja oko sebe. I ne može

niko da ostane imun na to. Svako nekako ispolji tu energiju koja mu se skupi dok to gleda, sluša.

Muzika je moj ventil. Ja mogu sada da pričam o livadi, kako trčimo mi ortaci i jurimo zeku po livadi, sve sjajno i bajno i opet će se naći neko ko će doći i reći „Vidi ove gejeve“ ili „Gde si bre ti našao livadu“. Ko hoće da se posere po tebi, on će se posrati. Svoj sopstveni gnev i nemoć iskaljuju na drugima i njihovom radu.

Da li misliš da profesionalni kritičari neki put pretenciozno govore šta je kvalitetno a šta nije vođeni nekim svojim ukusima?

Mislim da smo jednom baš ti i ja pričali o ovome.

Svi smo mi različiti, svi mi razmišljamo na svoj način i svima nam se neke drugačije stvari sviđaju. Samim tim ti stavovi koje ti iznosiš u svojoj recenziji su subjektivni. Ali da bi kritičar, moraš da zadovoljiš neke objektivne elemente kao što je naslušanost, nepristrasnost, poznavanje suštine hip hopa. Postoje likovi koji mogu da ti nabroje 5000 repera za koje ti nikad nisi čuo ali to njih ne čini naslušanim kritičarima. Uopšte nije poenta u nabrajanju imena ili albuma, poenta je kako ti doživljavaš hip hop, da li poznaješ njegovu esenciju. tek kada zadovoljiš te uslove ti možeš da daješ kritiku u domenu ovoga ili onoga sa tim što ćeš se uvek kretati u domenu nečeg ličnog i subjektivnog.

Nastupaš po Srbiji, preko grane, kada ćeš da napraviš nešto u Beogradu?

Nisam nastupao od SKC-a pre dve godine ali tada sam se i najviše razočarao. Ej brate, nastupaju Straight Jackin, Bad Copy, VIP, Juice, Škabo, bili su tamo još neki momci i Lud i ja, znaćhi samo fali par imena da bude kompletna stara i nova scena i ne napuni se SKC koji prima 700 ljudi. I šta ja sad da očekujem ovde nešto? Treba novca da bi se dobro organizovao jedan koncert a niko neće da reskira da pukne lovu. To nije samo problem u hopu, to je problem sa ljudima u svim branšama.

Sviraju ljudi godinama, decenijama pa im na koncert dođe 15 ljudi. Dosta ljudi to sluša,dosta ljudi i nas sluša ali to je neka pasivnost. Svako bi išao na koncert ali i ne bi išao. Svako će naći milion i jedan razlog da ne ide. Kad sam bio preko, tamo ljudi žive za taj koncert. Priča se o tome danima, spremaju se, idu da se zezaju da se dobro provedu. Postoji kultura kupovine diskova i kultura posećivanja tih događaja I manifestacija.

Rekao si nakon drugog albuma da ćeš napraviti još jedan solo album i to je to. Ali u međuvremenu izlaze dva projekta gde si ti u

intervju opterećivanja i bez nekih posebnih ambicija, bez namere da pošaljem neku konkretnu poruku.

Dada i ja smo uhvatili taj neki letnji momenat i preneli ga na traku. Bili smo u fazonu da nam je super, zezamo se, svako veče se nešto dešava, pa hajde da iskoristimo tu pozitivnu energiju i bacimo na cd. Da na neki način dočaramo ljudima letnji vibe koj smo imali. Energija koju smo tada imali, puni utisaka, pozitivne stvari moraju nekako da se odraze i to se odrazilo upravo kroz ovu muziku koju smo izbacili. Iz tih razloga mi je možda ovaj cd draži nego ranija izdanja. Ne kažem da je bolji, ne kažem ni da je lošiji, publika će to da oceni, ali je drugačiji.

Da li je publika realni pokazatelj koliko nešto vredi?

Zavisi kakva publika. Imaš takozvane forumaše. Ti tekstovi su površni. Vrlo često nailazim na takve komentare, ne za moju muziku nego za hip hop uopšte. Kažu kako nije ništa pametno rečeno u pesmi. Ok, ako hoćeš da se intelektualno uzdižeš, upiši faks. Ako hoćeš da čuješ i pročitaš nešto ekstra pametno, pa ima toliko pametnih ljudi koji su napisali svakakva genijalna dela Niče, Aristotel, Hegel... Nećeš filozofiju, hoćeš književnost, uzmi pa čitaj Dostojevskog, Tolstoja... Nemoj od hip hopa da tražiš nešto što on u svojoj osnovi nema za cilj da ti pruži. Hip hop može da bude neki bunt, i hip hop jeste slao poruku, ali hip hop je prvenstveno muzika. To sam uvek govorio, ja hip hop kapiram kao nešto što će da me rastereti i opusti a ne da me tera da naprežem mozak i da se bavim političkim, socijalnim, ekonomskim ili depresivnim temama. Svega toga treba da bude u nekoj meri ali to je po meni prvenstveno muzika i sam način izražavanja mora da bude onakav kakav imamo dok pričamo. Ne volim kada vidim izraze iz Vujaklije i čudne rečenične konstrukcije jer samim tim ne mogu tu muziku da shvatim ozbiljno. Ja se i u muzici izražavam onako kako se izražavam dok pričam sa nekim, sa istom terminologijom, žargonom, nivoom posvećenosti nekoj konverzaciji koja može da bude konstruktivna a može da bude totalno debilna tipa snimi ribu... Nebitna je tematika, važan je način na koji je ti predstavljaš.

Nakon prvog albuma si bio jedan od najprozivanijih repera po forumima a sada te jako retko uzimaju u usta. Kada se dešava taj preokret?

Evo ovako, uzeću ovo kao odličan primer.

Marčelo. On je bio na neki način heroj tih forumaša koji su u to vreme osipali drvlje i

kamenje po celom Bassivity-u, izuzev par izvođača. Imali su svoje heroje dok smo mi predstavljani kao negativci. Sada isti ti ljudi, čim je Marčelo od „Kuće na Promaji“ koja košta 100 evra, došao do spota koji košta 2000, 3000 evra, čim se Marčelo kao, ovo stavljam pod navodnike, komercijalizovao jer pod tim ne smatram promenu njegovog stava ili muzike nego dobija mnogo veću medijsku pažnju, ođednom isti ljudi koji su ga juče dizali u nebesa danas ga pljuju i predstavljaju kao ovakvog ili onakvog. Tako je bilo i sa mnom samo obrnuto. Isti ljudi koji su me pljuvali, sada su skloni tome da hvale moju muziku. I iz razloga zbog kog su Marčela voleli pa ga sda kao pljuju, i iz razloga što su mene pljuvali pa me sad kao gistro vole, ja više te ljude ne mogu da uzmem za ozbiljno.

Nekada mi je bilo stalo do toga šta će ljudi da kažu, šta će da prokomentarišu, kako će da dožive moju muziku, ali me sada to poprilično ne interesuje. Jer su mi pokazali krajnju nedoslednost u svom stavu prema onome šta se ovde radi. Tako da ne mogu da ti kažem da mi je drago zato što me sad više vole jer znam da je sve to samo stvar trenda, i znam da sutra mogu opet da počnu da me pljuju zato što im se tako ćefnulo. Kada bih sad izdao neki ekstra spot za pesmu koja razbija, i da se vidi da je u taj spot uloženo, sve te kritike bi se okrenule. To ti je taj srpski mentalitet - da komšiji crkne krava. Uspeh se ne prašta. Nažalost ta mržnja je parametar uspeha. Sto te više mrze ti znaš da si uspešniji. Sad kad me više vole ja počinjem da brinem. Da li to znači da sam postao sranje? Mrzite me, tad bar znam da sam dobar.

Veruj mi, to me je nateralo da preispitam sebe i svoju muziku.

Postoji i drugi soj ljudi koji su te prozivali ali su kasnije prestali jer su imali prilike da popričaju sa tobom i malo su promenili svoj stav o tebi i tvojoj muzici.

To je već drugo. Ja nikad nisam imao problem ako mi neko kaže da je moja muzika sranje zbog toga i toga. Ja to poštujem. Imaš apsolutno pravo da ne voliš moju muziku. Isto tako i ja ne volim svačiju muziku. Svako ima pravo da kaže šta zamera albumu sve dok je to u okviru neke konstruktivne kritike, sve dok se polazi od nekih objektivnih pretpostavki i kriterijumima. Uvek ću više poštovati kada mi neko iskreno kaže šta misli o albumu nego da mi kaže da mu se sviđa a da znam da ga pljuje iza leđa. Opet ću uzeti Marčela za primer.

Njegova muzika je vrlo kvalitetna, tu se vidi da je dosta uloženo u to i rada i vremena i novca. Ali to se meni ne sviđa. Ja ću to uvek poslušati, tako nešto treba da postoji. Poštovanje, preslušaću cd i staviću ga na policu. I verovatno će tu I ostati. Ali

to ne znači da ja to omalovažavam. To se meni ne sviđa ali to ne znači da je to nekvalitetno.

Naprotiv, to je po svim parametrima vrlo kvalitetno, ali to nije muzika koja mene radi. Na kraju krajeva, o ukusimane treba raspravljati.

Vratio bih se na suštinu tvog pitanja. Ljudi ovde imaju predrasude. Stiču neku sliku o meni na osnovu moje muzike. i onda oni misle da sam ja neki prepotentan lik, drkadžija... Onda imaju priliku da me upoznaju, da negde sednu sa mnom i shvate da sam potpuno regularan ortak. Većina ljudi mi to i otvoreno kaže. Ne možeš da ceniš o meni na osnovu moje muzike. Pogotovo ne o meni zato što moja muzika nije autobiografska. Ja sam uvek zazirao od toga u muzici. Mnogo sam puta ovo ponavljao, ja sam treće lice, posmatrač.

Hroničar. Struka je Beograd. Ne možeš da sudiš o meni na osnovu moje muzike jer muzika je delo za sebe, ona ima sopstvenu egzistenciju. Često se raspravljam sa nekim svojim kolegama oko toga.

Evo recimo Vikler. On ima svoje stavove. On ima najviše tu ličnu dimenziju. Meni je super njegova muzika ali ako bih neku manu trebao da navedem, onda bi to bilo to što ima isuviše nekih ličnih tema koje se mene ne tiču, ne zanimaju me i ne mogu da me zaintrigiraju. Jedno je kada si ti 50 Cent koji je nekoliko puta upucan, kome se izdešavalo svašta, kome je život jedan mali Hollywood. Ali većina nas su potpuno regularni ortaci koji ili imaju posao ili studiraju ili bleje, ali nemaju ništa ekstraordinarno u životu što bi moglo da zainteresuje širu publiku. Čak i kada bih napisao neku autobiografsku priču gde bih opisao neki izlazak i zezanje za društvom u nekom klubu, opet bi se našao neko kome bi to zasmetalo. Kakvi klubovi, šta ovi pričaju. Nikada ne možeš svakog da zadovoljiš. Sto ljudi sto ćudi. Ali nikada ne treba ni suditi o autoru na osnovu dela. Može se desiti da je autor baš to što je opisao, a može biti i da je sušta suprotnost. Šta bih ja realno sada mogao interesantno da kažem što mi se svakog dana dešava? Išao sam do firma, išao sam do računovođe, zamalo da se pobijem na semaforu, led u Rakovici, posvađao sam se sa ribom jer je htela da gleda Lost a ja sam hteo Prison Break.

Ima tu i interesantnih stvari o kojima bih mogao da pričam. ali ne volim to jer to je neka moja intima.

Nemam potrebu da iznosim intimu ljudima koji to možda neće ni da cene. Neću da je podvrćem kritici ljudi koji ne mogu da je osete. Pogotovo ovde gde su ljudi spremni da se poseru po svemu.

Baš zato svoju intimu držim za sebe a moja muzika su moja opažanja. Trudim se da sve to ostane u hronici vremena u kojem živim. Ja sam hip hop novinar, treće lice, intervjuišem ovaj grad i prebacujem priče grada u muziku. Svako od nas je video neka razna sranja oko sebe. I ne može

niko da ostane imun na to. Svako nekako ispolji tu energiju koja mu se skupi dok to gleda, sluša.

Muzika je moj ventil. Ja mogu sada da pričam o livadi, kako trčimo mi ortaci i jurimo zeku po livadi, sve sjajno i bajno i opet će se naći neko ko će doći i reći „Vidi ove gejeve“ ili „Gde si bre ti našao livadu“. Ko hoće da se posere po tebi, on će se posrati. Svoj sopstveni gnev i nemoć iskaljuju na drugima i njihovom radu.

Da li misliš da profesionalni kritičari neki put pretenciozno govore šta je kvalitetno a šta nije vođeni nekim svojim ukusima?

Mislim da smo jednom baš ti i ja pričali o ovome.

Svi smo mi različiti, svi mi razmišljamo na svoj način i svima nam se neke drugačije stvari sviđaju. Samim tim ti stavovi koje ti iznosiš u svojoj recenziji su subjektivni. Ali da bi kritičar, moraš da zadovoljiš neke objektivne elemente kao što je naslušanost, nepristrasnost, poznavanje suštine hip hopa. Postoje likovi koji mogu da ti nabroje 5000 repera za koje ti nikad nisi čuo ali to njih ne čini naslušanim kritičarima. Uopšte nije poenta u nabrajanju imena ili albuma, poenta je kako ti doživljavaš hip hop, da li poznaješ njegovu esenciju. tek kada zadovoljiš te uslove ti možeš da daješ kritiku u domenu ovoga ili onoga sa tim što ćeš se uvek kretati u domenu nečeg ličnog i subjektivnog.

Nastupaš po Srbiji, preko grane, kada ćeš da napraviš nešto u Beogradu?

Nisam nastupao od SKC-a pre dve godine ali tada sam se i najviše razočarao. Ej brate, nastupaju Straight Jackin, Bad Copy, VIP, Juice, Škabo, bili su tamo još neki momci i Lud i ja, znaćhi samo fali par imena da bude kompletna stara i nova scena i ne napuni se SKC koji prima 700 ljudi. I šta ja sad da očekujem ovde nešto? Treba novca da bi se dobro organizovao jedan koncert a niko neće da reskira da pukne lovu. To nije samo problem u hopu, to je problem sa ljudima u svim branšama.

Sviraju ljudi godinama, decenijama pa im na koncert dođe 15 ljudi. Dosta ljudi to sluša,dosta ljudi i nas sluša ali to je neka pasivnost. Svako bi išao na koncert ali i ne bi išao. Svako će naći milion i jedan razlog da ne ide. Kad sam bio preko, tamo ljudi žive za taj koncert. Priča se o tome danima, spremaju se, idu da se zezaju da se dobro provedu. Postoji kultura kupovine diskova i kultura posećivanja tih događaja I manifestacija.

Rekao si nakon drugog albuma da ćeš napraviti još jedan solo album i to je to. Ali u međuvremenu izlaze dva projekta gde si ti u

intervju jednoj od glavnih uloga.

Snimiće se sigurno „Monopol“ pa nakon toga treći album ali iskreno kako sada stvari stoje i taj treći oproštajni album je pod velikim znakom pitanja.

Baš zato što mene više ništa ne motiviše da radim. Ne znam šta bih ja mogao sad da uradim da to bude ne znam ni ja kakvo ludilo. Ništa se novo nije desilo u mom životu, generalno u zemlji pa da ja sad dobijem neku inspiraciju da kažem nešto što do sad nisam rekao ili uradim nešto što još nisam uradio. Sve je manje više isto pa čak ide i silaznom putanjom. Nikada se nizam osećao praznije kao MC. Mogu ja uvek da pravim pesme, da vrtim već ižvakane teme, ali to nije poenta.

Poenta muzike je da bude progresivna. Da donese uvek nešto bolje a ako ne bolje onda barem drugačije od prethodnog. Imam osećaj kao da sam obrnuo ceo krug. Ja se nadam da ako već ne bude taj oproštajni album da će bar biti oproštajni mixtape. Ali do tad što je sigurno je da će ižaći „Monopol“. U stvari ništa u muzici ne možeš reći sa sigurnošću, ali radi se na tome da izađe taj album. I posle toga ili album ili mixtape gde ću da skupim raznorazne neiskorišćene pesme za kraj. Ali to sve zavisi od toga kako ću se ja osećati u vezi sa muzikom ili bilo čime drugim što me tera da stvaram. Ne mogu ja da kažem sa sigurnošću da posle toga neću više repovati i snimiti nešto. Ne znam. Ja sam nekoliko puta hteo da dignem ruke od hopa. Još pre prvog albuma.

Maltene sam batalio hip hop, rekao sam sebi da neću da snimam, uvek će to ostati moja ljubav, uvek ću pisati tekstove i mogu da repujem pred ogledalom. Ali, onda se desio Bassivity. Onda sam se ja opet aktivirao. Pa sam posle opet posustajao ali sam uvek nalazio motivaciju da se dignem i vratim u ring. Ali uvek je bilo nešto stto me je nateralo da se podignem , što me je motivisalo.

Ne kažem da se ja predajem, da se povlačim, ja ne mogu da utičem na svoje stvaralaštvo. Ono postoji nezavisno od mene. Ako osetim potrebu da stvaram, ja ću to raditi. Sigurno neću sprečiti sebe. Ali to zavisi od objektivnih stvari koje utiču na mene pa se samim tim to objektivno pretvara u moje subjektivno koje me pokreće.

2008. Nisam baš u toku sa drugim izdanjima šta je sve izašlo, ali gotivno je što se hip hop popularisao putem medija kroz učešća Bad Copya u Velikom Bratu pa je na taj način zahvaljujući tim nekim mas medijoma hip hop približen ljudima koji nisu imali apsolutnu predstavu o tome šta je hip hop. Ali ta veća slušanost nije pospešila veću prodaju ili veći broj nastupa. Ali najbitnije je što je u 2008-oj hip hop pokazao da je još uvek tu, da je prisutan, da egzistira i drži glavu iznad vode i ostaje nam da vidimo u 2009-oj da li će da potone ili će uspeti da dopliva do ostrva gde ga čekaju Amazonke.

Tekst: Ivan Ristić Foto: Nenad Miljatović

Šta ti se najbolje iz 2008?

Lično, što je bilo više nastupa nego ikad ranije.

Poslednjih par godina smo počeli da radimo i inostranstvo, evo poslednji su bili Beč i Švajcarska, nastupali smo po Bosni i Hrvatskoj, vezali smo par dobrih nastupa, evo baš bih izdvojio ovaj poslednji u Paradisu. Izašao je album. Izašla su dva cd-a, Ko Te Šalje i ovaj album koji je u stvari izašao 2009-e ali se vodi kao

U PRODAJI

intervju jednoj od glavnih uloga.

Snimiće se sigurno „Monopol“ pa nakon toga treći album ali iskreno kako sada stvari stoje i taj treći oproštajni album je pod velikim znakom pitanja.

Baš zato što mene više ništa ne motiviše da radim. Ne znam šta bih ja mogao sad da uradim da to bude ne znam ni ja kakvo ludilo. Ništa se novo nije desilo u mom životu, generalno u zemlji pa da ja sad dobijem neku inspiraciju da kažem nešto što do sad nisam rekao ili uradim nešto što još nisam uradio. Sve je manje više isto pa čak ide i silaznom putanjom. Nikada se nizam osećao praznije kao MC. Mogu ja uvek da pravim pesme, da vrtim već ižvakane teme, ali to nije poenta.

Poenta muzike je da bude progresivna. Da donese uvek nešto bolje a ako ne bolje onda barem drugačije od prethodnog. Imam osećaj kao da sam obrnuo ceo krug. Ja se nadam da ako već ne bude taj oproštajni album da će bar biti oproštajni mixtape. Ali do tad što je sigurno je da će ižaći „Monopol“. U stvari ništa u muzici ne možeš reći sa sigurnošću, ali radi se na tome da izađe taj album. I posle toga ili album ili mixtape gde ću da skupim raznorazne neiskorišćene pesme za kraj. Ali to sve zavisi od toga kako ću se ja osećati u vezi sa muzikom ili bilo čime drugim što me tera da stvaram. Ne mogu ja da kažem sa sigurnošću da posle toga neću više repovati i snimiti nešto. Ne znam. Ja sam nekoliko puta hteo da dignem ruke od hopa. Još pre prvog albuma.

Maltene sam batalio hip hop, rekao sam sebi da neću da snimam, uvek će to ostati moja ljubav, uvek ću pisati tekstove i mogu da repujem pred ogledalom. Ali, onda se desio Bassivity. Onda sam se ja opet aktivirao. Pa sam posle opet posustajao ali sam uvek nalazio motivaciju da se dignem i vratim u ring. Ali uvek je bilo nešto stto me je nateralo da se podignem , što me je motivisalo.

Ne kažem da se ja predajem, da se povlačim, ja ne mogu da utičem na svoje stvaralaštvo. Ono postoji nezavisno od mene. Ako osetim potrebu da stvaram, ja ću to raditi. Sigurno neću sprečiti sebe. Ali to zavisi od objektivnih stvari koje utiču na mene pa se samim tim to objektivno pretvara u moje subjektivno koje me pokreće.

2008. Nisam baš u toku sa drugim izdanjima šta je sve izašlo, ali gotivno je što se hip hop popularisao putem medija kroz učešća Bad Copya u Velikom Bratu pa je na taj način zahvaljujući tim nekim mas medijoma hip hop približen ljudima koji nisu imali apsolutnu predstavu o tome šta je hip hop. Ali ta veća slušanost nije pospešila veću prodaju ili veći broj nastupa. Ali najbitnije je što je u 2008-oj hip hop pokazao da je još uvek tu, da je prisutan, da egzistira i drži glavu iznad vode i ostaje nam da vidimo u 2009-oj da li će da potone ili će uspeti da dopliva do ostrva gde ga čekaju Amazonke.

Tekst: Ivan Ristić Foto: Nenad Miljatović

Šta ti se najbolje iz 2008?

Lično, što je bilo više nastupa nego ikad ranije.

Poslednjih par godina smo počeli da radimo i inostranstvo, evo poslednji su bili Beč i Švajcarska, nastupali smo po Bosni i Hrvatskoj, vezali smo par dobrih nastupa, evo baš bih izdvojio ovaj poslednji u Paradisu. Izašao je album. Izašla su dva cd-a, Ko Te Šalje i ovaj album koji je u stvari izašao 2009-e ali se vodi kao

U PRODAJI

tema broja

Ah ta sjajna 2008.

Ono što najviše mrzim kada čitam neki magazin na početku godine je retrospektiva stare. Šta smo voleli, šta smo želeli, šta smo dobili... I na sve načine sam hteo da to izbegnem i da tako nešto ne ide i ovde, ali onda se dolazi do jedne činjenice – takav tekst jednostavno mora ići. Obzirom da je ideja ovde malo drugačija i da ćete kroz Top 10 albume ljudi koji pišu za magazin videti i razne ukuse koji su ovde sadržani, i obzirom da ne postoji nijedna druga rubrika gde je moguće smestiti ovakav tekst, eto retrospektive u Temi broja. Suma sumarum, 2008. godina je izgledala ovako...

U PRODAJI

Koliko je hip hop napredovao u 2008-oj? Mislim da nije. Globalno, ostao je tamo gde i jeste.

Jedino što je promenilo stvar je Barak Obama.

Postao je prvi crni predsednik u istoriji SAD-a, a Russell Simmons ga je proglasio prvim hip hop predsednikom. Kada je postalo jasno da će on biti demokratski kandidat, kada je ostavio Klintonovu iza sebe, slavilo se uz ,,99 Problems''. Svi smo bili svedoci da je bilo nemoguće slušati neki novi album, a da nema makar jednu pesmu posvećenu Obami. Neki su čak i cele albume posvetili tome.

U početku je bilo interesantno slušati te pesme i posmatrati kako to izgleda u ocima repera, ali već krajem godine je postalo mnogo dosadno jer su se vrtele iste priče. Čak je i LL Cool J snimio takvu pesmu, a to stvarno mislim da niko nije očekivao.

U jednom trenutku je to pretilo da ode u kontra rasizam, ali je Obama pokušao da spusti loptu na zemlju i ušao u konflikt pre svega sa Ludacris-om, a kasnije sa još nekim imenima posle cega su usledile izjave o tome kako Obama ne mari za hip hop, za geto i slično. Priče koje uopšte ne piju vodu. Biće interesantno videti kako će se ova državna promena odraziti na Ameriku, svet ali I na

tematiku u hopu. Željno se očekuju prve političke lirike.

Druga odlika prošle godine su albumi ljudi koji su već dugo na sceni. Najbolje albume su doneli Ice Cube, Nas, Q-Tip, The Roots, slušali smo i Snoopa, LL Cool J-a, Krs One-a, Game je pokidao a Lil Wayne skoro pa oborio Fiftijev rekord u broju prodatih albuma u prvoj nedelji. O albumu ,,Carter III'' se mnogo pričalo i kada se pogledaju brojke, to bi trebalo da bude najznačajniji album 2008-e.

Imajuci u vidu koliko se dugo taj album najavljivao i kako je Lil Wayne uspeo da ubedi ljude da je to najiščekivanije izdanje te godine, onda mu ipak treba odati priznanje i dodeliti medalja. Ipak, ukus koji mi ostaje u ustima je sladak. Drago mi je što je jedan hip hop album uspeo da dobije platinasti status za samo sedam dana, to se čeka još od Fiftijevog ,,Masakra“, a opet mi je drago što Lil Wayne nije uspeo da obori brojku koju je postavio 50 Cent, a falilo mu je oko 200000 primeraka više.

50 Cent je uspeo da se izvuče iz novog duela sa Kanye-om. Septembra 2007. su ukrstili koplja i izbacili albume istog dana, a slično je bilo najavljeno i za ovu godinu, ali su onda pomerili

tema broja

Ah ta sjajna 2008.

Ono što najviše mrzim kada čitam neki magazin na početku godine je retrospektiva stare. Šta smo voleli, šta smo želeli, šta smo dobili... I na sve načine sam hteo da to izbegnem i da tako nešto ne ide i ovde, ali onda se dolazi do jedne činjenice – takav tekst jednostavno mora ići. Obzirom da je ideja ovde malo drugačija i da ćete kroz Top 10 albume ljudi koji pišu za magazin videti i razne ukuse koji su ovde sadržani, i obzirom da ne postoji nijedna druga rubrika gde je moguće smestiti ovakav tekst, eto retrospektive u Temi broja. Suma sumarum, 2008. godina je izgledala ovako...

U PRODAJI

Koliko je hip hop napredovao u 2008-oj? Mislim da nije. Globalno, ostao je tamo gde i jeste.

Jedino što je promenilo stvar je Barak Obama.

Postao je prvi crni predsednik u istoriji SAD-a, a Russell Simmons ga je proglasio prvim hip hop predsednikom. Kada je postalo jasno da će on biti demokratski kandidat, kada je ostavio Klintonovu iza sebe, slavilo se uz ,,99 Problems''. Svi smo bili svedoci da je bilo nemoguće slušati neki novi album, a da nema makar jednu pesmu posvećenu Obami. Neki su čak i cele albume posvetili tome.

U početku je bilo interesantno slušati te pesme i posmatrati kako to izgleda u ocima repera, ali već krajem godine je postalo mnogo dosadno jer su se vrtele iste priče. Čak je i LL Cool J snimio takvu pesmu, a to stvarno mislim da niko nije očekivao.

U jednom trenutku je to pretilo da ode u kontra rasizam, ali je Obama pokušao da spusti loptu na zemlju i ušao u konflikt pre svega sa Ludacris-om, a kasnije sa još nekim imenima posle cega su usledile izjave o tome kako Obama ne mari za hip hop, za geto i slično. Priče koje uopšte ne piju vodu. Biće interesantno videti kako će se ova državna promena odraziti na Ameriku, svet ali I na

tematiku u hopu. Željno se očekuju prve političke lirike.

Druga odlika prošle godine su albumi ljudi koji su već dugo na sceni. Najbolje albume su doneli Ice Cube, Nas, Q-Tip, The Roots, slušali smo i Snoopa, LL Cool J-a, Krs One-a, Game je pokidao a Lil Wayne skoro pa oborio Fiftijev rekord u broju prodatih albuma u prvoj nedelji. O albumu ,,Carter III'' se mnogo pričalo i kada se pogledaju brojke, to bi trebalo da bude najznačajniji album 2008-e.

Imajuci u vidu koliko se dugo taj album najavljivao i kako je Lil Wayne uspeo da ubedi ljude da je to najiščekivanije izdanje te godine, onda mu ipak treba odati priznanje i dodeliti medalja. Ipak, ukus koji mi ostaje u ustima je sladak. Drago mi je što je jedan hip hop album uspeo da dobije platinasti status za samo sedam dana, to se čeka još od Fiftijevog ,,Masakra“, a opet mi je drago što Lil Wayne nije uspeo da obori brojku koju je postavio 50 Cent, a falilo mu je oko 200000 primeraka više.

50 Cent je uspeo da se izvuče iz novog duela sa Kanye-om. Septembra 2007. su ukrstili koplja i izbacili albume istog dana, a slično je bilo najavljeno i za ovu godinu, ali su onda pomerili

tema broja datume - Kanye West je svoj album pomerio unapred, a Fifti unazad. I verovatno sada 50 Cent kuka što nije uzeo revanš jer je Kanye napravio najgori album karijere, a njegovo izdanje treba da dobije sve Zlatne Maline (negativni Oskar) ako uopšte postoji takvo priznanje u muzičkom svetu.

West je verovatno najveće razočarenje u prošloj godini. Najavio je album koji će da pomeri granice i uspeo je jedino da pomeri granice dobrog ukusa.

Game je rekao da se povlači sa scene, ali na samom albumu ,,LAX'' se mogu naći prazne linije gde Game pokušava da ostavi prostor za sledeća izdanja. Mislim da svi očekuju da u narednim godinama Game promeni svoju odluku i snimi novi album jer karijera se ,,završava“ sa ,,Black album''-om, a ne ovako. Nas je hteo da izda album pod imenom ,,Nigga'', ali izdavač nije hteo da rizikuje novac jer bi album sa tim imenom bio u drugom planu i označen raznoraznim etiketama i deklaracijama, pa je morao da se menja naziv albuma. I onda dođe Nas i kaže ,, E necu nikako da ga nazovem!“, i tako album (p)ostade ,,Untitled''. Fin elaborat o rasnoj diskriminaciji o kojoj se ponovo na sva usta priča(lo). Na kraju su nam ostali Q-Tip i Common. Prvi koji je realno razvalio i pokazao zašto je hip hop toliko lep i zašto uživamo dok ga slušamo, drugi koji je pokazao da posle dva sjajna albuma ne može ići i treći koji će biti u tom rangu. Svi koji prate Q-Tip-a znaju da on drugačiji album od ovoga što je sada napravio i ne zna da uradi, a svi koji vole Common-a znaju da se slična situacija ovoj pojavila i ranije kada je čovek vezao dva sjajna albuma pa onda uprskao, zatim tražio povratak, našao ga sa albumom ,,Be'', nastavio dalje i kada je trebalo da preseče – opet je uprskao. Mada ovo sada je mnogo bolje nego situacija od pre nekoliko godina, iako Common malo gubi svoj šmek koji je godinama imao.

Jos dva albuma ištancovao je i Madlib – jedan kao nastavak Beat Kondukta serije, i drugi posvećen pokojnom J Dilli. Kad smo već kod Yencey-ja starijeg, da pomenemo i mlađeg, koji je bacajući rime na bratovljevu bit zaostavštinu napravio fenomenalan ,,Yancey Boys“ album. The Foreign Exchange, tačnije Phonte iz sastava Little Brother i holandski producent Nicolay, su svojim album ,,Leave It All Behind“ definitivno pridobili sve one koji ih do tad nisu slušali, iako je sam album više r&b nego hip hop. Atmosphere je izdao još jednu zbirku sastavljenu od petnaest životnih lekcija i nazvao je neočekivano optimistično ,,When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold“.

Neki su bili oduševljeni, a neki razočarani uz komentar da se ponavlja.

Uz sve ovo bilo je i simpatičnih sukoba, a u najsmešnijem je učestvovao ringtone reper

Souljaboy. Prozivao je Krs-a pa onda Ice-T-a, samo što za razliku od Krs-a koji je na glupost odgovorio ćutanjem, Ice-T je dozvolio sebi da sa svojih pedeset godina uđe u prepisku sa ringtone reperom. I kao šlag na tortu dolazi sama izjava ringtone repera koji ,,shvata da treba da bude bolji idol klincima i da će se truditi da ne pravi nikakve ispade“. God damn! Ali znamo da se oni bez kvaliteta uvek vode devizom ,,Bolje je da pričaju loše o tebi, nego da ne pričaju ništa!“ Back to the Serbia Postoji nekoliko najjačih utisaka iz 2008., u tri utiska su Bad Copy. Dakle, došli su nam NERD, The Streets, Afrika Bambaataa, Public Enemy, Alicia Keys, Cypress Hill. Kako smo se nadali, dobro smo se udali. Mike Skinner-a već godinama ljudi čekaju ovde, NERD nisu mogli izabrati bolji trenutak da posete EXIT, a svi reperi koji tradicionalno prozivaju EXIT (potpisujem) su među prvima kupili i kartu za ova dva dana i kartu za voz. Malo pre festivala, Cypress Hill su prašili Arenom, a na kraju smo skakali uz muziku koju pušta Bambaataa i zvukove i bitove koje pravi Public Enemy. Neki su se odvažili da odu na Hip Hop Kemp, neki su išli u susednu Hrvatsku gde je bilo nikad jačih imena, neki su išli u Makedoniju da slušaju Roots-e. Sve u svemu, mnogo dobrih zvukova, koncerata koji su nam realno bili jako blizu i lako dostupni.

Bad Copy su ušli u kuću Velikog Brata!!! Slušam hip hop godinama, Bad Copy pratim još od ,,Orbodmebej''-a, a tek kada su ušli u kuću sam saznao da su Vikler i Ajs osnovali dvojac Bad Copy (proveriti Emotion sajt). Koliko god je ovaj potez dva člana tročlanog benda bio dobar za popularizaciju hopa kod ljudi koji su reč hip hop tražili prvo veče u Vujakliji, toliko je loše kada se sazna da novinari šire pogrešnu informaciju brzinom svetlosti. Ajs zamalo da uzme 50. Vikler postade glavna zvezda žute štampe. Popularnost grupe na vrhu i onda proglase da se razilaze. Vest koja je momentalno otreznila sve koji slušaju hop i koji vole Bad Copy. Za kraj veliki oproštajni koncert u bašti SKC-a na kojem je bilo nikad više devojaka i jedini koncert ove godine za koji je bilo nemoguće naći kartu na blagajni na dan koncerta.

Fanovi se nadaju reprizi koncerta, nekom novom albumu pa makar to bila i kompilacija, a ljudi koji su već zaboravili reči rep i hip hop se nadaju novom reality-ju pa da ponovo gledaju dva lika kojima ni imena ne mogu da zapamte. Svoju popularnost su na kraju trijumfalno pokazali u Operaciji Trijumf i u najboljem slucaju povećali svoj bankovni saldo. Nadam se da će njihovo učešće u ovim Emotion serijama uticati na dalju

popularizaciju hop-a i da će ubuduće biti još prilika da reperi uzmu kintu ali i glavnu premiju, kakva god ona bila.

Nove albume izdaše Ajs, Škabo, Marčelo, Juice, Iskaz, Novi Zakon, a debi albume MAX, J Cook, Day Who, Komplex, Hartmann... Ima još mnogo izdanja, a nema baš toliko mesta jer sada je internet preplavljen novim albumima. Carski Rez se sa svojom kompilacijom ,,Rez 1'' prvi put našao u cd sopovima, Grupna Terapija se predstavila sa svojim mixtape-om, Black in White sa svojom dugo očekivanom Definicijom 2... Sick Touch postade najaktivnija ekipa koja trenutno postoji jer svakog meseca prave neku žurku negde u gradu pa ih je nemoguće ne čuti. Marčelo je i dalje neprikosnoven po broju koncerata. Struka postade neprikosnoven po broju izdanja, dva izdanja u sest, sedam meseci. Nije malo...

Juice sa „Hiphopijumom 2“ ja napravio repčinu koju smo dugo čekali, a Marčelo sa „Trećom Stranom Medalje“ fuzionisao nekoliko zvukova i na sva usta govoti kako više nije hip hop. Upravo je i jedno i drugo pravi hip hop, samo što je prilaz temi drugačiji. Juice je pokzao publici da je bilo vredno čekanja. Napravio natavak tamo gde je Kec stao, ali razmišljati o tome koji je album bolji (Hiphopijum 1 ili Hiphopijum 2) je rasprava kojoj nema kraja. Marčelo je najavljivao čudo i krajem godine smo to i dobili. Priče, radio drame, zahtevne kompozicije u malom se nalaze na „Medalji“. Dosta kasno izlazi da bi ostavio veći trag u 2008-oj, verovatno će se pravi odjek videti i čuti 2009 godine.

Belef je dao veliki prostor hip hop kulturi. Čini se da je koncert u Plastic-u bio samo prateći program grafiti umetnicima koji su šarali prostor u Kralja Petra. Grafiti još uvek stoje tamo i mogu se videti.

Najbitnije je što je taj događaj zabeležen od strane skoro svih eminentnih medija i polako ali sigurno se svest o grafitima menja. To više nisu huligani nego pravi ulični slikari (zaboraviti događaj iz Underground-a). U jednom trenutku je TKV bila svuda. Grafiti izrastaju u pravog kolovođu hip hop kulture.

Mediji Hip Hopa još uvek nema na televiziji. To jest, nema hip hop emisije. Zapravo nema nijedne muzicke emisije. Na svim domaćim kanalima, najreperskija emisija je ona gde se pojavljuje Andrej Maričić i Blok Chart na MTV Adria. Domaći artist nema kome da odnese svoj spot da se emituje. I to je tužno, ali na to smo svi već navikli.

Radio kao medij koji je sve više u drugom planu, osim ako niste u kolima po ceo dan. Na njemu postoje autorske hip hop emisije. Najpoznatija I

najslušanija ostaje Word Up, ali ništa manje popularne kod striktno hop publike koja ima brz net su Jen' Dva, Provera Mikrofona, Medo i Zeko... Vrlo je slušana i Global Culture koju vodi MAX na . Ali činjenično stanje je da ne postoji nešto što bi postalo dominantno kao što je nekada bio Geto ili Who Is In The House.

Magazin smo odavno zaboravili. Tačnije, Srbija nikada nije ni imala hip hop magazin. My People je pokušaj toga ali daleko od toga da izjednačavamo legalni magazin sa online magazinom. Prisutnost hopa u časopisima se svodi na intervjue i recenzije i to je u principu jedan jako mali krug ljudi koji se tamo pojavljuje, a još manji krug ljudi koji će nakon čitanja magazina otići i otkrivati hip hop. Ali treba se nadati da će hop dobiti svoj realni magazin makar se štampao u pedeset primeraka.

Internet je postao glavni vid promocije nekoga ili nečega. Prošle godine smo se svi zajedno nagledali poruka tipa ,,Novi album'', ,,Novi mixtape'', ,,Nova pesma'', ,,Novo....najbolje....proverite....''. Iako postoji izreka da se ne omaste lepi nego uporni, u ovom slučaju se upornost baš i ne isplati. Samo doprinosi kontra efektu. Ali lepo je znati da u Srbiji trenutno ima više repera nego ikada, a tužno što sve te novajlije da se skupe na jedno mesto, jedva da imaju pola dobre pesme. Mada ima potencijala, ali se prerano zaboravlja na samo-usavršavanje, a previše obraća pažnja na broj bulletina, poseta, slušanja...

Na kraju šta reći... Da li je iza nas prosečna, uspešna ili neuspešna godina? Iz različitih uglova, različita su i zapažanja. Mnoga izdanja koja su se najavljivala nisu se pojavila, pa se očekuje da će se slušati ove godine. Ili će ova rečenica biti copypaste za sledeću godinu. Situacija na domaćoj sceni nije sjajna, ali nije ni loša. Prostor za hip hop postoji, samo treba svojim kvalitetom doći do njega. U ovoj godini će biti mnogo koncerata, lako dostupnih festivala, novih izdanja, unapređenih portala koji promovišu hip hop kulturu. I naravno, magazin My People koji je već sada postao partner pojedinih stranih festivala što bi trebalo da omogući svima u regionu lakši i jeftiniji odlazak u inostranstvo na koncerte ili festivale. Sledeća analiza sledeće godine.

Ivan Ristić Ana Eraković

tema broja datume - Kanye West je svoj album pomerio unapred, a Fifti unazad. I verovatno sada 50 Cent kuka što nije uzeo revanš jer je Kanye napravio najgori album karijere, a njegovo izdanje treba da dobije sve Zlatne Maline (negativni Oskar) ako uopšte postoji takvo priznanje u muzičkom svetu.

West je verovatno najveće razočarenje u prošloj godini. Najavio je album koji će da pomeri granice i uspeo je jedino da pomeri granice dobrog ukusa.

Game je rekao da se povlači sa scene, ali na samom albumu ,,LAX'' se mogu naći prazne linije gde Game pokušava da ostavi prostor za sledeća izdanja. Mislim da svi očekuju da u narednim godinama Game promeni svoju odluku i snimi novi album jer karijera se ,,završava“ sa ,,Black album''-om, a ne ovako. Nas je hteo da izda album pod imenom ,,Nigga'', ali izdavač nije hteo da rizikuje novac jer bi album sa tim imenom bio u drugom planu i označen raznoraznim etiketama i deklaracijama, pa je morao da se menja naziv albuma. I onda dođe Nas i kaže ,, E necu nikako da ga nazovem!“, i tako album (p)ostade ,,Untitled''. Fin elaborat o rasnoj diskriminaciji o kojoj se ponovo na sva usta priča(lo). Na kraju su nam ostali Q-Tip i Common. Prvi koji je realno razvalio i pokazao zašto je hip hop toliko lep i zašto uživamo dok ga slušamo, drugi koji je pokazao da posle dva sjajna albuma ne može ići i treći koji će biti u tom rangu. Svi koji prate Q-Tip-a znaju da on drugačiji album od ovoga što je sada napravio i ne zna da uradi, a svi koji vole Common-a znaju da se slična situacija ovoj pojavila i ranije kada je čovek vezao dva sjajna albuma pa onda uprskao, zatim tražio povratak, našao ga sa albumom ,,Be'', nastavio dalje i kada je trebalo da preseče – opet je uprskao. Mada ovo sada je mnogo bolje nego situacija od pre nekoliko godina, iako Common malo gubi svoj šmek koji je godinama imao.

Jos dva albuma ištancovao je i Madlib – jedan kao nastavak Beat Kondukta serije, i drugi posvećen pokojnom J Dilli. Kad smo već kod Yencey-ja starijeg, da pomenemo i mlađeg, koji je bacajući rime na bratovljevu bit zaostavštinu napravio fenomenalan ,,Yancey Boys“ album. The Foreign Exchange, tačnije Phonte iz sastava Little Brother i holandski producent Nicolay, su svojim album ,,Leave It All Behind“ definitivno pridobili sve one koji ih do tad nisu slušali, iako je sam album više r&b nego hip hop. Atmosphere je izdao još jednu zbirku sastavljenu od petnaest životnih lekcija i nazvao je neočekivano optimistično ,,When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold“.

Neki su bili oduševljeni, a neki razočarani uz komentar da se ponavlja.

Uz sve ovo bilo je i simpatičnih sukoba, a u najsmešnijem je učestvovao ringtone reper

Souljaboy. Prozivao je Krs-a pa onda Ice-T-a, samo što za razliku od Krs-a koji je na glupost odgovorio ćutanjem, Ice-T je dozvolio sebi da sa svojih pedeset godina uđe u prepisku sa ringtone reperom. I kao šlag na tortu dolazi sama izjava ringtone repera koji ,,shvata da treba da bude bolji idol klincima i da će se truditi da ne pravi nikakve ispade“. God damn! Ali znamo da se oni bez kvaliteta uvek vode devizom ,,Bolje je da pričaju loše o tebi, nego da ne pričaju ništa!“ Back to the Serbia Postoji nekoliko najjačih utisaka iz 2008., u tri utiska su Bad Copy. Dakle, došli su nam NERD, The Streets, Afrika Bambaataa, Public Enemy, Alicia Keys, Cypress Hill. Kako smo se nadali, dobro smo se udali. Mike Skinner-a već godinama ljudi čekaju ovde, NERD nisu mogli izabrati bolji trenutak da posete EXIT, a svi reperi koji tradicionalno prozivaju EXIT (potpisujem) su među prvima kupili i kartu za ova dva dana i kartu za voz. Malo pre festivala, Cypress Hill su prašili Arenom, a na kraju smo skakali uz muziku koju pušta Bambaataa i zvukove i bitove koje pravi Public Enemy. Neki su se odvažili da odu na Hip Hop Kemp, neki su išli u susednu Hrvatsku gde je bilo nikad jačih imena, neki su išli u Makedoniju da slušaju Roots-e. Sve u svemu, mnogo dobrih zvukova, koncerata koji su nam realno bili jako blizu i lako dostupni.

Bad Copy su ušli u kuću Velikog Brata!!! Slušam hip hop godinama, Bad Copy pratim još od ,,Orbodmebej''-a, a tek kada su ušli u kuću sam saznao da su Vikler i Ajs osnovali dvojac Bad Copy (proveriti Emotion sajt). Koliko god je ovaj potez dva člana tročlanog benda bio dobar za popularizaciju hopa kod ljudi koji su reč hip hop tražili prvo veče u Vujakliji, toliko je loše kada se sazna da novinari šire pogrešnu informaciju brzinom svetlosti. Ajs zamalo da uzme 50. Vikler postade glavna zvezda žute štampe. Popularnost grupe na vrhu i onda proglase da se razilaze. Vest koja je momentalno otreznila sve koji slušaju hop i koji vole Bad Copy. Za kraj veliki oproštajni koncert u bašti SKC-a na kojem je bilo nikad više devojaka i jedini koncert ove godine za koji je bilo nemoguće naći kartu na blagajni na dan koncerta.

Fanovi se nadaju reprizi koncerta, nekom novom albumu pa makar to bila i kompilacija, a ljudi koji su već zaboravili reči rep i hip hop se nadaju novom reality-ju pa da ponovo gledaju dva lika kojima ni imena ne mogu da zapamte. Svoju popularnost su na kraju trijumfalno pokazali u Operaciji Trijumf i u najboljem slucaju povećali svoj bankovni saldo. Nadam se da će njihovo učešće u ovim Emotion serijama uticati na dalju

popularizaciju hop-a i da će ubuduće biti još prilika da reperi uzmu kintu ali i glavnu premiju, kakva god ona bila.

Nove albume izdaše Ajs, Škabo, Marčelo, Juice, Iskaz, Novi Zakon, a debi albume MAX, J Cook, Day Who, Komplex, Hartmann... Ima još mnogo izdanja, a nema baš toliko mesta jer sada je internet preplavljen novim albumima. Carski Rez se sa svojom kompilacijom ,,Rez 1'' prvi put našao u cd sopovima, Grupna Terapija se predstavila sa svojim mixtape-om, Black in White sa svojom dugo očekivanom Definicijom 2... Sick Touch postade najaktivnija ekipa koja trenutno postoji jer svakog meseca prave neku žurku negde u gradu pa ih je nemoguće ne čuti. Marčelo je i dalje neprikosnoven po broju koncerata. Struka postade neprikosnoven po broju izdanja, dva izdanja u sest, sedam meseci. Nije malo...

Juice sa „Hiphopijumom 2“ ja napravio repčinu koju smo dugo čekali, a Marčelo sa „Trećom Stranom Medalje“ fuzionisao nekoliko zvukova i na sva usta govoti kako više nije hip hop. Upravo je i jedno i drugo pravi hip hop, samo što je prilaz temi drugačiji. Juice je pokzao publici da je bilo vredno čekanja. Napravio natavak tamo gde je Kec stao, ali razmišljati o tome koji je album bolji (Hiphopijum 1 ili Hiphopijum 2) je rasprava kojoj nema kraja. Marčelo je najavljivao čudo i krajem godine smo to i dobili. Priče, radio drame, zahtevne kompozicije u malom se nalaze na „Medalji“. Dosta kasno izlazi da bi ostavio veći trag u 2008-oj, verovatno će se pravi odjek videti i čuti 2009 godine.

Belef je dao veliki prostor hip hop kulturi. Čini se da je koncert u Plastic-u bio samo prateći program grafiti umetnicima koji su šarali prostor u Kralja Petra. Grafiti još uvek stoje tamo i mogu se videti.

Najbitnije je što je taj događaj zabeležen od strane skoro svih eminentnih medija i polako ali sigurno se svest o grafitima menja. To više nisu huligani nego pravi ulični slikari (zaboraviti događaj iz Underground-a). U jednom trenutku je TKV bila svuda. Grafiti izrastaju u pravog kolovođu hip hop kulture.

Mediji Hip Hopa još uvek nema na televiziji. To jest, nema hip hop emisije. Zapravo nema nijedne muzicke emisije. Na svim domaćim kanalima, najreperskija emisija je ona gde se pojavljuje Andrej Maričić i Blok Chart na MTV Adria. Domaći artist nema kome da odnese svoj spot da se emituje. I to je tužno, ali na to smo svi već navikli.

Radio kao medij koji je sve više u drugom planu, osim ako niste u kolima po ceo dan. Na njemu postoje autorske hip hop emisije. Najpoznatija I

najslušanija ostaje Word Up, ali ništa manje popularne kod striktno hop publike koja ima brz net su Jen' Dva, Provera Mikrofona, Medo i Zeko... Vrlo je slušana i Global Culture koju vodi MAX na . Ali činjenično stanje je da ne postoji nešto što bi postalo dominantno kao što je nekada bio Geto ili Who Is In The House.

Magazin smo odavno zaboravili. Tačnije, Srbija nikada nije ni imala hip hop magazin. My People je pokušaj toga ali daleko od toga da izjednačavamo legalni magazin sa online magazinom. Prisutnost hopa u časopisima se svodi na intervjue i recenzije i to je u principu jedan jako mali krug ljudi koji se tamo pojavljuje, a još manji krug ljudi koji će nakon čitanja magazina otići i otkrivati hip hop. Ali treba se nadati da će hop dobiti svoj realni magazin makar se štampao u pedeset primeraka.

Internet je postao glavni vid promocije nekoga ili nečega. Prošle godine smo se svi zajedno nagledali poruka tipa ,,Novi album'', ,,Novi mixtape'', ,,Nova pesma'', ,,Novo....najbolje....proverite....''. Iako postoji izreka da se ne omaste lepi nego uporni, u ovom slučaju se upornost baš i ne isplati. Samo doprinosi kontra efektu. Ali lepo je znati da u Srbiji trenutno ima više repera nego ikada, a tužno što sve te novajlije da se skupe na jedno mesto, jedva da imaju pola dobre pesme. Mada ima potencijala, ali se prerano zaboravlja na samo-usavršavanje, a previše obraća pažnja na broj bulletina, poseta, slušanja...

Na kraju šta reći... Da li je iza nas prosečna, uspešna ili neuspešna godina? Iz različitih uglova, različita su i zapažanja. Mnoga izdanja koja su se najavljivala nisu se pojavila, pa se očekuje da će se slušati ove godine. Ili će ova rečenica biti copypaste za sledeću godinu. Situacija na domaćoj sceni nije sjajna, ali nije ni loša. Prostor za hip hop postoji, samo treba svojim kvalitetom doći do njega. U ovoj godini će biti mnogo koncerata, lako dostupnih festivala, novih izdanja, unapređenih portala koji promovišu hip hop kulturu. I naravno, magazin My People koji je već sada postao partner pojedinih stranih festivala što bi trebalo da omogući svima u regionu lakši i jeftiniji odlazak u inostranstvo na koncerte ili festivale. Sledeća analiza sledeće godine.

Ivan Ristić Ana Eraković

tema broja Ana Eraković

Ivan Ristić

TOP 2008. po izboru naših saradnika

01. Q-Tip - The Renaissance 02. Illa J - Yancey Boys 03. The Foreign Exchange - Leave It All Behind 04. Atmosphere - When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold 05. The Streets - Everything Is Borrowed 06. Erykah Badu - New Amerykah Pt. 1:4th World War 07. N*E*R*D - Seeing Sounds 08. Madlib & J.Rocc- Beat Konducta Vol. 5- Dil Cosby Suite 09. The Roots - Rising Down 10. Common - Universal Mind Control

Strani Albumi 01. Q Tip - The Renaissance 02. The Roots - Rising Down 03. The Game - LAX 04. Nas - Untitled 05. Atmosphere - When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold 06. Ice Cube - Raw Footage 07. N*E*R*D - Seeing Sounds Erupcija blog 08. Ill Bill - The Hour of Reprisal 09. The Streets - Everything Is Borrowed Strani Albumi 10. Lil Wayne - Tha Carter III 01. Sadistic - The Balancing Act 02. Inkwell The Biologic - Better Or Different Domaći Albumi 03. Vordul Mega - Megagraphitti 01. Juice - Hiphopijum 2 04. Large Pro- Main Source 02. Marčelo - Treća Strana Medalje 05. The P Brothers - The Gas 03. Komplex - Dosadno u Raju 04. Škabo - Remek Delo Domaći Albumi 01. Prti Bee Gee - Tačno U Prepodne 05. Iskaz - Teorija Haosa 02. Škabo - Remek Delo 06. Ajs Nigrutin - Kajmak i Katran 03. Spirit Blokovski - Oblici Od Oblaka deo 2.

07. MAX - Moja Priča 04. Psihomistik - Mistična psiha 08. Definicija 2 05. Konačno zajedno mixtape 09. Blokovski - Oblici od Oblaka 2 deo 10. J Cook - Kodex 011

Blokovski Strani Albumi 01. Atmosphere - When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold 02. Jean Grae - Jeanius 03. Murs - Murs for President 04. Jake One - White Van Music 05. Heltah Skeltah - D.I.R.T. Domaći Albumi 01. Carski Rez - Rez.1 02. Juice - Hiphopium vol. 2 03. Shkabo - Remek Delo 04. J-Cook - Kodeks 011 05. Ajs Nigrutin - Kajmak i Katran

tema broja Ana Eraković

Ivan Ristić

TOP 2008. po izboru naših saradnika

01. Q-Tip - The Renaissance 02. Illa J - Yancey Boys 03. The Foreign Exchange - Leave It All Behind 04. Atmosphere - When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold 05. The Streets - Everything Is Borrowed 06. Erykah Badu - New Amerykah Pt. 1:4th World War 07. N*E*R*D - Seeing Sounds 08. Madlib & J.Rocc- Beat Konducta Vol. 5- Dil Cosby Suite 09. The Roots - Rising Down 10. Common - Universal Mind Control

Strani Albumi 01. Q Tip - The Renaissance 02. The Roots - Rising Down 03. The Game - LAX 04. Nas - Untitled 05. Atmosphere - When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold 06. Ice Cube - Raw Footage 07. N*E*R*D - Seeing Sounds Erupcija blog 08. Ill Bill - The Hour of Reprisal 09. The Streets - Everything Is Borrowed Strani Albumi 10. Lil Wayne - Tha Carter III 01. Sadistic - The Balancing Act 02. Inkwell The Biologic - Better Or Different Domaći Albumi 03. Vordul Mega - Megagraphitti 01. Juice - Hiphopijum 2 04. Large Pro- Main Source 02. Marčelo - Treća Strana Medalje 05. The P Brothers - The Gas 03. Komplex - Dosadno u Raju 04. Škabo - Remek Delo Domaći Albumi 01. Prti Bee Gee - Tačno U Prepodne 05. Iskaz - Teorija Haosa 02. Škabo - Remek Delo 06. Ajs Nigrutin - Kajmak i Katran 03. Spirit Blokovski - Oblici Od Oblaka deo 2.

07. MAX - Moja Priča 04. Psihomistik - Mistična psiha 08. Definicija 2 05. Konačno zajedno mixtape 09. Blokovski - Oblici od Oblaka 2 deo 10. J Cook - Kodex 011

Blokovski Strani Albumi 01. Atmosphere - When Life Gives You Lemons, You Paint That Shit Gold 02. Jean Grae - Jeanius 03. Murs - Murs for President 04. Jake One - White Van Music 05. Heltah Skeltah - D.I.R.T. Domaći Albumi 01. Carski Rez - Rez.1 02. Juice - Hiphopium vol. 2 03. Shkabo - Remek Delo 04. J-Cook - Kodeks 011 05. Ajs Nigrutin - Kajmak i Katran

U PRODAJI

U PRODAJI

dešavanja

ŠKABO

15.01.2009. – Beograd (Hektor) Škabo je jako dugo na sceni i ume da prepozna trenutak ali i mesto gde i kada treba praviti promociju.

Iako je album izašao pre više od šest meseci, iako je već pussten jedan singl u etar, promocija albuma se dešava u januaru u klubu Hektor. Što?! Zbog toga što dugo nije bilo nekih dešavanja, što zbog toga što je Hektor relativno mali prostor, bilo je jako teško probijati se kroz masu do prvih redova. Odatle se bina uvek najbolje vidi a na bini su se smenjivali Marlon Brutal, a nakon njega Škabo, Žobla i Nadica. Škabo je uvek na zavidnom nivou i zna kako da održava atmosferu, a Marlon Brutalu je ovo bio prvi (veći) nastup kojim se uživo predstavio publici i pokazao je da se može posmatrati kao perspektiva domaćeg hopa ali da ima još mnogo hleba da se pojede da bi došao do nosioca novog talasa. Spot je došao kao šlag na tortu, falio je još jedan koji je bio najavljen pa da desert bude kako treba, ali ni ovako ova pre svega promocija nije razočarala. Čeka se novi Sindikat, veliki njihov i Škabov veći koncert.

Ivan Ristić

dešavanja

ŠKABO

15.01.2009. – Beograd (Hektor) Škabo je jako dugo na sceni i ume da prepozna trenutak ali i mesto gde i kada treba praviti promociju.

Iako je album izašao pre više od šest meseci, iako je već pussten jedan singl u etar, promocija albuma se dešava u januaru u klubu Hektor. Što?! Zbog toga što dugo nije bilo nekih dešavanja, što zbog toga što je Hektor relativno mali prostor, bilo je jako teško probijati se kroz masu do prvih redova. Odatle se bina uvek najbolje vidi a na bini su se smenjivali Marlon Brutal, a nakon njega Škabo, Žobla i Nadica. Škabo je uvek na zavidnom nivou i zna kako da održava atmosferu, a Marlon Brutalu je ovo bio prvi (veći) nastup kojim se uživo predstavio publici i pokazao je da se može posmatrati kao perspektiva domaćeg hopa ali da ima još mnogo hleba da se pojede da bi došao do nosioca novog talasa. Spot je došao kao šlag na tortu, falio je još jedan koji je bio najavljen pa da desert bude kako treba, ali ni ovako ova pre svega promocija nije razočarala. Čeka se novi Sindikat, veliki njihov i Škabov veći koncert.

Ivan Ristić

dešavanja

SUG Demoleranje

25.01.2009. – Beograd (Hektor) Kompilacija Demoleranje je dobila i svoju koncertnu promociju gde uopšte nije bilo reči o albumu, nego o zabavi. Za razliku od kompilacije gde se nalazi par desetina imena, ovoga puta je nastupalo svega 3 grupe. South Side i Ne Isplati se su prvi izašli, posle njih Supreme i Blokovski u ime Carskog Reza i na kraju okrenjeni sastav VTO. Za zagrevanje je bio zadužen Doobie koji zaista sjajno obavlja svoj posao i milina je slušati njegove vinil-cd kombinacije. Supreme, Blokovski i VTO pristojno odrađuju svoj posao.

Na stranu što je bilo par ispada (zaboravljanje teksta, izlaženje iz bita, prozivanje ljudi čisto radi prozivke...), ova dva nastupa su bila sasvim lepo vremenski tempirana i trajala baš onoliko koliko jedan prosečan nastup i treba da traje – do pola sata. South side i Ne Isplati Se su nastupali preko sat vremena i najveći aplauz dobili kada su rekli da su završili nastup. Iako je ovo bilo predstavljanje njihovog rada beogradskoj publici, iako imaju šta da kažu i pokažu, što je mnogo ipak je mnogo...

Obzirom da je ovo bio Vol 1, i da je već najavljen Vol 2, a da se nadam da će biti i Vol 3, Vol 4...trebalo bi se ozbiljnije pozabaviti takvim stvarima da bi se na buduće žurke bolje reagovalo. Odziv publike prosečan, može to mnogo bolje, a znamo svi da je moglo proći i mnogo lošije. Sve u svemu, na kompilaciji Demoliranje je dovoljno imena da se napravi barem još desetak ovakvih događaja.

Ivan Ristić

SAJSI MC

16.01.2009. – Beograd (Francuska Sobarica ) Sajsi je bend koji je već dosta dugo koncertno aktivan ali još uvek nemaju svoje žvanično izdanje.

Izgleda da to neće još dugo biti slučaj jer se debi album ove grupe očekuje vrlo brzo, a bend nije mogao da sačeka izlazak pa da napravi promociju kako to inače svi rade, nego su napravili promociju albuma pre nego što je on u prodaji. Interesantno, ali ne i tako često što opet ovaj bend na neki način izdvaja.

Nebitno da li volite Sajsi ili samo Sajsi MC, zna se kakva se muzika može očekivati i kakvo će repovanje/pevanje biti. Publika je sjajno ispunila Francusku Sobaricu, malo manje skakala uz pesme (baš i nije bilo mnogo mesta da se skače) ali ipak atmosfera se može nazvati zadovoljavajućom. Ovom prilikom bend je prikazao i spot koji se već sad može pogledati na tv-u ili na trenutno najpopularnijem mediju – youtube-u.

Promocija albuma je verovatno ispunila očekivala i benda i fanova, sada i jedni i drugi mogu mirno da sačekaju da se album pojavi u shopovima pa da se nastavi sa koncertima i dobrom zabavom.

Ivan Ristić

dešavanja

SUG Demoleranje

25.01.2009. – Beograd (Hektor) Kompilacija Demoleranje je dobila i svoju koncertnu promociju gde uopšte nije bilo reči o albumu, nego o zabavi. Za razliku od kompilacije gde se nalazi par desetina imena, ovoga puta je nastupalo svega 3 grupe. South Side i Ne Isplati se su prvi izašli, posle njih Supreme i Blokovski u ime Carskog Reza i na kraju okrenjeni sastav VTO. Za zagrevanje je bio zadužen Doobie koji zaista sjajno obavlja svoj posao i milina je slušati njegove vinil-cd kombinacije. Supreme, Blokovski i VTO pristojno odrađuju svoj posao.

Na stranu što je bilo par ispada (zaboravljanje teksta, izlaženje iz bita, prozivanje ljudi čisto radi prozivke...), ova dva nastupa su bila sasvim lepo vremenski tempirana i trajala baš onoliko koliko jedan prosečan nastup i treba da traje – do pola sata. South side i Ne Isplati Se su nastupali preko sat vremena i najveći aplauz dobili kada su rekli da su završili nastup. Iako je ovo bilo predstavljanje njihovog rada beogradskoj publici, iako imaju šta da kažu i pokažu, što je mnogo ipak je mnogo...

Obzirom da je ovo bio Vol 1, i da je već najavljen Vol 2, a da se nadam da će biti i Vol 3, Vol 4...trebalo bi se ozbiljnije pozabaviti takvim stvarima da bi se na buduće žurke bolje reagovalo. Odziv publike prosečan, može to mnogo bolje, a znamo svi da je moglo proći i mnogo lošije. Sve u svemu, na kompilaciji Demoliranje je dovoljno imena da se napravi barem još desetak ovakvih događaja.

Ivan Ristić

SAJSI MC

16.01.2009. – Beograd (Francuska Sobarica ) Sajsi je bend koji je već dosta dugo koncertno aktivan ali još uvek nemaju svoje žvanično izdanje.

Izgleda da to neće još dugo biti slučaj jer se debi album ove grupe očekuje vrlo brzo, a bend nije mogao da sačeka izlazak pa da napravi promociju kako to inače svi rade, nego su napravili promociju albuma pre nego što je on u prodaji. Interesantno, ali ne i tako često što opet ovaj bend na neki način izdvaja.

Nebitno da li volite Sajsi ili samo Sajsi MC, zna se kakva se muzika može očekivati i kakvo će repovanje/pevanje biti. Publika je sjajno ispunila Francusku Sobaricu, malo manje skakala uz pesme (baš i nije bilo mnogo mesta da se skače) ali ipak atmosfera se može nazvati zadovoljavajućom. Ovom prilikom bend je prikazao i spot koji se već sad može pogledati na tv-u ili na trenutno najpopularnijem mediju – youtube-u.

Promocija albuma je verovatno ispunila očekivala i benda i fanova, sada i jedni i drugi mogu mirno da sačekaju da se album pojavi u shopovima pa da se nastavi sa koncertima i dobrom zabavom.

Ivan Ristić

serbian underground

Problem sa kojim se susreću mladi web sajtovi, sa velikim brojem poseta i protokom, zadesio je I nas, baš tu negde pred novu godinu, verovatno ima veze sa raspustima i ostalim govnima koja uskraćuju socijalni život omladini terajući ih da prikovani uz komp tragaju za novim ili starim. SUG savet za novu godinu je - zaustavite se. Probili smo sve limite na serveru, za koji piše da je unlimited, pa smo bili prinudjeni da pronadjemo novi. Portal trenutno nije u funkciji, zbog prebacivanja na novi server i apdejta kompletne konstrukcije, koja je bila neizbežna, ali forum je samo na kratko prestajao sa radom, pa je sve manje više podnošljivo. Dakle, verovatno dok budete čitali ovaj članak, sve će ponovo raditi kao ranije, samo bolje, jače, brže, a nadamo se da ste u periodu pauze, umesto udaranja po F5, izašli na ulicu i potražili pravi hip hop. Ako ste propustili da se zabavite, i na to smo mislili. Dvadesetpetog januara, u klubu Hektor (ex Džungla), u Beogradu, Skadarlija, SUG organizuje prvu u nizu žurki sa nastupom, pod imenom Demoleranje, neki od izvodjača sa istoimene kompilacije će nastupati - VTO, Supreme Blokovski, Ne Isplati Se, South Side, a biće organizovan i Scratč Skill - takmičenje didžejeva. Provod ne možete downloadovati, zato 200 dinara za ulaz u džep, još par puta toliko za pivo, a ostalo ko se kako snadje.

Iza nas je jedna dosta bleda i neuspešna srpska hip hop godina, barem kad je o zvaničnim izdanjima reč, ali, zato smo imali predstavnike u Velikom Bratu, jedno od najpoznatijih imena scene u proteklim godinama na sva zvona peva kako više ne radi rep, najbolji koncert je bio ujedno i oproštajni grupe sa najdužim stažom, učinilo nam se baš u trenutku kad su bili na vrhuncu karijere, albumi se izdaju za par stotina eura, bez da iko spominje kvalitet, velika većina od koje se nešto očekivalo prespavala je još jednu godinu. Opšte rasulo. Demo scena je sa druge strane izbacila par talentovanih emsijeva I producenata, medjutim, taj novi talas praćen fejsbukom i majspejsom uglavnom proguta sve pre nego što bilo koga izbaci do neke šire publike, tako da koliko god praktično i dostupno delovalo na prvi pogled, u pitanju je mač sa dve oštrice, gde sa obe strane visi nabodena gomila iskasapljenih repera. U tom novom trendu singl više ne igra zapaženu ulogu, pa su demo emsijevi i grupe prinudjene da pakuju svoje pesme u EP-mikstejp-kompilacija-demo album formatu, što im dosta otežava posao, jer sad treba sklopiti celinu, umesto da samo privremeno zamažu uši publici sa jednim, nazovimo ga hit singlom. I taman kad sve izgleda kao bezizlazna situacija, podsetićemo vas na neka imena koja su kvalitetom svojih besplatnih izdanja zaslužili da budu pomenuti kao nosioci demo scene u 2008. - Alfa 5, Ajzea, Blokovski, Delfagor, Mic-K, Opa!Dedin, Otpisani, Rizbo, Shuckal, Stiven Drama, Skubi predstavlja Gazda Paju... (izvodjači su nabrojani po azbučnom redu) naravno, sva ta izdanja možete downloadovati na našem portalu. Topla preporuka u ovim hladnim danima, ako ste nešto od toga prespavali. Ako ne, onda se vraćamo na parolu za 2009. - zaustavite se. Baš zbog te globalne dostupnosti svega što postoji, čak i onoga što ne postoji, pozivamo vas da ne tražite dalje, ne jurite novo, nema poente za tim, to više nije izazov. Pustite starija izdanja, dajte ponovo priliku nekim albumima koje niste imali dovoljno strpljenja da preslušate do kraja u poslednje vreme, vratite se na omiljene pesme iz davno zaboravljenih foldera. Znam, zvuči dosadno i uzaludno, ali uz svu ovu brzinu kojom se muzika kreira i nabavlja, nekako sve više se dešava da je koristimo najmanje za ono za šta služi - za slušanje i uživanje u istoj. Ovo je kao i mala najava za novu download sekciju koja će krajem januara polako početi da se formira, a o njoj i onome šta će ona nositi pričaćemo u sledećem broju magazina. Srećna nova godina i sve najbolje. pozdrav, asprilla.

serbian underground

Problem sa kojim se susreću mladi web sajtovi, sa velikim brojem poseta i protokom, zadesio je I nas, baš tu negde pred novu godinu, verovatno ima veze sa raspustima i ostalim govnima koja uskraćuju socijalni život omladini terajući ih da prikovani uz komp tragaju za novim ili starim. SUG savet za novu godinu je - zaustavite se. Probili smo sve limite na serveru, za koji piše da je unlimited, pa smo bili prinudjeni da pronadjemo novi. Portal trenutno nije u funkciji, zbog prebacivanja na novi server i apdejta kompletne konstrukcije, koja je bila neizbežna, ali forum je samo na kratko prestajao sa radom, pa je sve manje više podnošljivo. Dakle, verovatno dok budete čitali ovaj članak, sve će ponovo raditi kao ranije, samo bolje, jače, brže, a nadamo se da ste u periodu pauze, umesto udaranja po F5, izašli na ulicu i potražili pravi hip hop. Ako ste propustili da se zabavite, i na to smo mislili. Dvadesetpetog januara, u klubu Hektor (ex Džungla), u Beogradu, Skadarlija, SUG organizuje prvu u nizu žurki sa nastupom, pod imenom Demoleranje, neki od izvodjača sa istoimene kompilacije će nastupati - VTO, Supreme Blokovski, Ne Isplati Se, South Side, a biće organizovan i Scratč Skill - takmičenje didžejeva. Provod ne možete downloadovati, zato 200 dinara za ulaz u džep, još par puta toliko za pivo, a ostalo ko se kako snadje.

Iza nas je jedna dosta bleda i neuspešna srpska hip hop godina, barem kad je o zvaničnim izdanjima reč, ali, zato smo imali predstavnike u Velikom Bratu, jedno od najpoznatijih imena scene u proteklim godinama na sva zvona peva kako više ne radi rep, najbolji koncert je bio ujedno i oproštajni grupe sa najdužim stažom, učinilo nam se baš u trenutku kad su bili na vrhuncu karijere, albumi se izdaju za par stotina eura, bez da iko spominje kvalitet, velika većina od koje se nešto očekivalo prespavala je još jednu godinu. Opšte rasulo. Demo scena je sa druge strane izbacila par talentovanih emsijeva I producenata, medjutim, taj novi talas praćen fejsbukom i majspejsom uglavnom proguta sve pre nego što bilo koga izbaci do neke šire publike, tako da koliko god praktično i dostupno delovalo na prvi pogled, u pitanju je mač sa dve oštrice, gde sa obe strane visi nabodena gomila iskasapljenih repera. U tom novom trendu singl više ne igra zapaženu ulogu, pa su demo emsijevi i grupe prinudjene da pakuju svoje pesme u EP-mikstejp-kompilacija-demo album formatu, što im dosta otežava posao, jer sad treba sklopiti celinu, umesto da samo privremeno zamažu uši publici sa jednim, nazovimo ga hit singlom. I taman kad sve izgleda kao bezizlazna situacija, podsetićemo vas na neka imena koja su kvalitetom svojih besplatnih izdanja zaslužili da budu pomenuti kao nosioci demo scene u 2008. - Alfa 5, Ajzea, Blokovski, Delfagor, Mic-K, Opa!Dedin, Otpisani, Rizbo, Shuckal, Stiven Drama, Skubi predstavlja Gazda Paju... (izvodjači su nabrojani po azbučnom redu) naravno, sva ta izdanja možete downloadovati na našem portalu. Topla preporuka u ovim hladnim danima, ako ste nešto od toga prespavali. Ako ne, onda se vraćamo na parolu za 2009. - zaustavite se. Baš zbog te globalne dostupnosti svega što postoji, čak i onoga što ne postoji, pozivamo vas da ne tražite dalje, ne jurite novo, nema poente za tim, to više nije izazov. Pustite starija izdanja, dajte ponovo priliku nekim albumima koje niste imali dovoljno strpljenja da preslušate do kraja u poslednje vreme, vratite se na omiljene pesme iz davno zaboravljenih foldera. Znam, zvuči dosadno i uzaludno, ali uz svu ovu brzinu kojom se muzika kreira i nabavlja, nekako sve više se dešava da je koristimo najmanje za ono za šta služi - za slušanje i uživanje u istoj. Ovo je kao i mala najava za novu download sekciju koja će krajem januara polako početi da se formira, a o njoj i onome šta će ona nositi pričaćemo u sledećem broju magazina. Srećna nova godina i sve najbolje. pozdrav, asprilla.

intervju

ELEMENTAL Elemental je pre par meseci obeležio deset godina svog rada. Iza sebe imaju 4 albuma i armiju fanova u svim državama bivše SFRJ. Remi i Shot su vrlo poznati jer su njih dvoje prvi učestvovali na saradnji koju su napravili sprsko-hrvatski reperi. Oboje su danas česti gosti na mnogim izdanjima, a Remi i dalje prvi izbor kada nekome u pesmi treba dobar ženski vokal. Našli smo se u Zagrebu i pričali dva sata o svemu. Ovaj intervju je samo delić razgovora...

intervju

ELEMENTAL Elemental je pre par meseci obeležio deset godina svog rada. Iza sebe imaju 4 albuma i armiju fanova u svim državama bivše SFRJ. Remi i Shot su vrlo poznati jer su njih dvoje prvi učestvovali na saradnji koju su napravili sprsko-hrvatski reperi. Oboje su danas česti gosti na mnogim izdanjima, a Remi i dalje prvi izbor kada nekome u pesmi treba dobar ženski vokal. Našli smo se u Zagrebu i pričali dva sata o svemu. Ovaj intervju je samo delić razgovora...

intervju Skoro ste obeležili 10 godina svog rada. Kako izgleda tih 10 godina? Koliko je brzo proletelo?

Remi: Nemaš uopšte osećaj da je to 10 godina.

10 godina je kada tako gledaš već dete koje ide u školu, polko se izgradilo kao neka ličnost, gleda samo što će obući, zaljubljuje se... Prva menstruacija ako je možda napredna devojčica.

Ali u bendu ti nemaš taj osećaj. Potpuno ti to nekao drugačije izgleda. Više imam osećaj albuma, koliko je albuma bilo a ne koliko je godina.

Kada pogledaš svoju poziciju sada a gde ste nekada bili i taj put koji ste prošli, da li ste zadovoljni svojim pozicijama?

Remi: Da...

Shot: Imamo progresiju konstantno... Krenuli smo od početne ideje koja je nastala iz nekog zajedničkog druženja i zezanja i počeli smo kao da repujemo. Znaš ono kao gde ćeš sad ti da repuješ i repovali smo u najskromnijim uslovima. I kada pogledaš prvi album koji smo snimali u nekoj napuštenoj kući gde smo snimili ceo album za 800 maraka u nečemu što nije bio ni studio. Drugi album je bio korak dalje gde smo mi već bili neko i nešto pa su ljudi pristajali da dodju da nam odsviraju nešto i pristaju da gostuju, pa bend koji je tada još bio prateći, pa onda dodje treći album gde je taj prateći bend dovoljno dobar pa kažes ajmo sa njima da snimamo album. Izmedju drugog i trećeg albuma se desila ta promena kada shvatiš da bend dobro zvuči, da hoćeš sa njima da ideš u studio, dobijaš dobar studio za snimanje. I onda dolazi četvrti gde zvučimo praktično isto kao i uživo.

Počeli ste kao trojac a sada ste full bend. Kako se dešava ta promena, kada se radja ta ideja o bendu?

Remi: Počneš sve više da radiš na sebi i da isprobavaš neke stvari. Najgore što može da se desi umetniku koji stvara muziku je da u8 jednom trenutku bude zadovoljan onim što radi. Ti moraš konstantno od sebe tražiti nešto više. Znaš, ovo je sad ok ali hajde da bude još bolje, šta može da se uradi da bude još bolje. Prvo je počelo to kao trojac, onda smo uključili DJ-a, onda smo počeli zvati razne ljude da nam sviraju klavijature, gitaru, pa smo imali kombinaciju bitova i žive svirke. Pa smo onda DJ-a malo stavili u drugi plan a počeli smo raditi sa pratećim bendom. I sad je taj prateći bend postao glavni bend. Uvek moraš progresivno

razmišljati. Nijedan album ne sme zvučati kao onaj prethodni. Ako svaki album zvuči isto, to je isto sranje samo drugo pakovanje. Kad je dosadan bit i album to je zato što je to već vidjeno. Uvek trebaš tražiti nešto novo i praviti nešto novo.

Možda ćemo na nekom sledećem albumu imati neke bizarne instrumente. Ne znam, to je nepredvidivo.

Počeli ste kao klasični hip hop bend i vremenom došli do fusion benda gde je hip hop najdominatniji. Da li imate predstavu gde će vaša progresija da završi?

Shot: Nemam pojma. To ti niko od nas sada ne može reći. Ali šta god da bude, kako god da zvučimo, ja ću to uvek doživljavati kao hip hop. Da li je to sa bendom, ili na bitove, to je totalno nebitno, to je samo boja, ali bitna je logika kako nešto nacrtati. I to je ono čim se mi vodimo i to je taj propeler koji te gura. Hip hop je najbolji način, najbolji film za bilo koju ideju zato što ne postoje granice. Možda ćeš negde zvučati tehnički loše sa gitarama, ali boli te briga jer ćeš semplirati sa nekih drugorazrednih izdanja pa ćeš to imati u bitu i tako ćeš zvučati bolje pa ćeš posle pitati bend da to odsvira. To je super kod hip hopa. Šta ćemo mi na kraju napraviti stvarno nemam pojma, idemo dalje gurati idemo raditi ono što nama u tom trenutku leži i što nam je fora jer hvala bogu, ne postoji nikakav pritisak da nešto moraš. Da imamo neke kredite da otplaćujemo od muzike onda bi verovatno razmišljali da moramo nešto da radimo tako i tako da bi zvučalo ovako i da bi publika to prihvatila onako. Obzirom da je ovo tržište koje se još uvek piše pod navodnicima, onda sebi kažeš da ćeš kad već ne možeš da živiš od benda i ne možeš napustiti stalni posao da bi živeo od muzike, raditi muziku kakvu zaista želiš da praviš i da uživaš u tome. Imam svoju teoriju da na kraju i nije bitno na koji način ti radiš muziku, bitno je da ljudi namirišu da je to iskreno. Ako je to iskreno, ljudi to uberu. Ja mislim da se nama to dogodilo.

Rekli smo sebi da ćemo napraviti nešto što nam je u tom trenutku dobro i da se nećemo ni sa čim opterećivati i to je ono što je publika prepoznala.

Kapirate li vi vaš zvuk kao fuziju ili kao hop?

Mislite li da je fuzija tu da unapredi hop, da ga proširi ili kapirate da je hop samo jedan element u vašoj muzici?

Shot: I jedno i drugo i treće...

Remi: Hip hop je po meni ono što je uvek prvi izbor. Kada sednem da pišem pesmu, ja uvek prvo pišem nešto što ću repovati. Kada imam tri strofe,

kada nemam nikakva ograničenja, ja mogu sve.

Kada pevam onda ima tri strofe od po tri četiri lajna i pevaj brate (smeh). Neki su mi rekli da dobro pevam. Pa zašto ne bih napravila neku pesmu da vidim da li ja zaista mogu da iznesem pesmu a da pevam. Po meni hip hop je osnova.

DA li će hip hop dobiti novu foru ili cela naša muzika gde koritimo hip hop kao element, zavisi samo iz kojeg ugla gledaš. Da li bi rekao da smo mi fuzija u kojoj je hip hop usputna tača ili smo mi hip hop bend koji zaviri u gomilu zanrovkih fioka pa da vidi šta može da iskoristi da unapredi svoj zvuk.

Shot: Možemo otići i dalje i postaviti pitanje šta je zapravo hip hop. Hip hop je toliko široko područje i toliko široka definicija, da smo sa jedne smo apsolutni hip hop a sa druge ne daj bože da smo hip hop. Sa jedne tačke ono što se danas smatra hip hopom ja to uopšte ne bih želeo biti, pre bih voleo da budem Paja Patak nego hip hop.

Pričamo o tome da li mi stavljamo nešto u hip hop ili koristimo hip hop za nešto drugo, ali kakav hip hop. Šta je to hip hop? Po meni hip hop vishe nema veze sa zvukom jer ga možemo staviri u mnoge koševe, hip hop je pre svega način razmišljanja. ako ćemo hip hop definisati kao zvuk

onda 90% onoga što danas slušaš nije hip hop nego pop. Više se ne kupuju bitovi nego se kupuju bitovi sa tekstom. Kupuješ gotove pesme i to sam čuo od više ljudi koji su bili i radili u Americi. To je pop. To nije hip hop više. Hip hop je način razmišljanja koji prezetuješ dok radiš a to nije slučaj ako ti kupuješ gotove pesme.

Remi: Ne nosimo pištolje i lance. Hip hop i dalje prerasta u neke čudne podžanrove koji su meni jako ružni. Kad bi već morali da se definišemo, ja bih rekla da smo alternativni hip hop, to je ona grupa gde ljudima nije bitno koliko će se ta pesma prodavati nego je bitno da se napravi dobra stvar.

Da se napravi dobar album, da album ima neku svoju priču a ne da bude kompilacija 10 bitova na kojima se nalaze Pharrell, Timbaland, Kanye I drugi.

Recimo, Q Tip je novim albumom momentalno osvojio i publiku i kritike a nije sledio malopre pomenuti recept. Koliko će takvi slučajevi pomoći da se promeni svest prilikom pravljenja hip hop-a?

Shot: Nažalost to je samo izolovani slučaj koji se dogodi u periodima. Ja recimo poslednji album

intervju Skoro ste obeležili 10 godina svog rada. Kako izgleda tih 10 godina? Koliko je brzo proletelo?

Remi: Nemaš uopšte osećaj da je to 10 godina.

10 godina je kada tako gledaš već dete koje ide u školu, polko se izgradilo kao neka ličnost, gleda samo što će obući, zaljubljuje se... Prva menstruacija ako je možda napredna devojčica.

Ali u bendu ti nemaš taj osećaj. Potpuno ti to nekao drugačije izgleda. Više imam osećaj albuma, koliko je albuma bilo a ne koliko je godina.

Kada pogledaš svoju poziciju sada a gde ste nekada bili i taj put koji ste prošli, da li ste zadovoljni svojim pozicijama?

Remi: Da...

Shot: Imamo progresiju konstantno... Krenuli smo od početne ideje koja je nastala iz nekog zajedničkog druženja i zezanja i počeli smo kao da repujemo. Znaš ono kao gde ćeš sad ti da repuješ i repovali smo u najskromnijim uslovima. I kada pogledaš prvi album koji smo snimali u nekoj napuštenoj kući gde smo snimili ceo album za 800 maraka u nečemu što nije bio ni studio. Drugi album je bio korak dalje gde smo mi već bili neko i nešto pa su ljudi pristajali da dodju da nam odsviraju nešto i pristaju da gostuju, pa bend koji je tada još bio prateći, pa onda dodje treći album gde je taj prateći bend dovoljno dobar pa kažes ajmo sa njima da snimamo album. Izmedju drugog i trećeg albuma se desila ta promena kada shvatiš da bend dobro zvuči, da hoćeš sa njima da ideš u studio, dobijaš dobar studio za snimanje. I onda dolazi četvrti gde zvučimo praktično isto kao i uživo.

Počeli ste kao trojac a sada ste full bend. Kako se dešava ta promena, kada se radja ta ideja o bendu?

Remi: Počneš sve više da radiš na sebi i da isprobavaš neke stvari. Najgore što može da se desi umetniku koji stvara muziku je da u8 jednom trenutku bude zadovoljan onim što radi. Ti moraš konstantno od sebe tražiti nešto više. Znaš, ovo je sad ok ali hajde da bude još bolje, šta može da se uradi da bude još bolje. Prvo je počelo to kao trojac, onda smo uključili DJ-a, onda smo počeli zvati razne ljude da nam sviraju klavijature, gitaru, pa smo imali kombinaciju bitova i žive svirke. Pa smo onda DJ-a malo stavili u drugi plan a počeli smo raditi sa pratećim bendom. I sad je taj prateći bend postao glavni bend. Uvek moraš progresivno

razmišljati. Nijedan album ne sme zvučati kao onaj prethodni. Ako svaki album zvuči isto, to je isto sranje samo drugo pakovanje. Kad je dosadan bit i album to je zato što je to već vidjeno. Uvek trebaš tražiti nešto novo i praviti nešto novo.

Možda ćemo na nekom sledećem albumu imati neke bizarne instrumente. Ne znam, to je nepredvidivo.

Počeli ste kao klasični hip hop bend i vremenom došli do fusion benda gde je hip hop najdominatniji. Da li imate predstavu gde će vaša progresija da završi?

Shot: Nemam pojma. To ti niko od nas sada ne može reći. Ali šta god da bude, kako god da zvučimo, ja ću to uvek doživljavati kao hip hop. Da li je to sa bendom, ili na bitove, to je totalno nebitno, to je samo boja, ali bitna je logika kako nešto nacrtati. I to je ono čim se mi vodimo i to je taj propeler koji te gura. Hip hop je najbolji način, najbolji film za bilo koju ideju zato što ne postoje granice. Možda ćeš negde zvučati tehnički loše sa gitarama, ali boli te briga jer ćeš semplirati sa nekih drugorazrednih izdanja pa ćeš to imati u bitu i tako ćeš zvučati bolje pa ćeš posle pitati bend da to odsvira. To je super kod hip hopa. Šta ćemo mi na kraju napraviti stvarno nemam pojma, idemo dalje gurati idemo raditi ono što nama u tom trenutku leži i što nam je fora jer hvala bogu, ne postoji nikakav pritisak da nešto moraš. Da imamo neke kredite da otplaćujemo od muzike onda bi verovatno razmišljali da moramo nešto da radimo tako i tako da bi zvučalo ovako i da bi publika to prihvatila onako. Obzirom da je ovo tržište koje se još uvek piše pod navodnicima, onda sebi kažeš da ćeš kad već ne možeš da živiš od benda i ne možeš napustiti stalni posao da bi živeo od muzike, raditi muziku kakvu zaista želiš da praviš i da uživaš u tome. Imam svoju teoriju da na kraju i nije bitno na koji način ti radiš muziku, bitno je da ljudi namirišu da je to iskreno. Ako je to iskreno, ljudi to uberu. Ja mislim da se nama to dogodilo.

Rekli smo sebi da ćemo napraviti nešto što nam je u tom trenutku dobro i da se nećemo ni sa čim opterećivati i to je ono što je publika prepoznala.

Kapirate li vi vaš zvuk kao fuziju ili kao hop?

Mislite li da je fuzija tu da unapredi hop, da ga proširi ili kapirate da je hop samo jedan element u vašoj muzici?

Shot: I jedno i drugo i treće...

Remi: Hip hop je po meni ono što je uvek prvi izbor. Kada sednem da pišem pesmu, ja uvek prvo pišem nešto što ću repovati. Kada imam tri strofe,

kada nemam nikakva ograničenja, ja mogu sve.

Kada pevam onda ima tri strofe od po tri četiri lajna i pevaj brate (smeh). Neki su mi rekli da dobro pevam. Pa zašto ne bih napravila neku pesmu da vidim da li ja zaista mogu da iznesem pesmu a da pevam. Po meni hip hop je osnova.

DA li će hip hop dobiti novu foru ili cela naša muzika gde koritimo hip hop kao element, zavisi samo iz kojeg ugla gledaš. Da li bi rekao da smo mi fuzija u kojoj je hip hop usputna tača ili smo mi hip hop bend koji zaviri u gomilu zanrovkih fioka pa da vidi šta može da iskoristi da unapredi svoj zvuk.

Shot: Možemo otići i dalje i postaviti pitanje šta je zapravo hip hop. Hip hop je toliko široko područje i toliko široka definicija, da smo sa jedne smo apsolutni hip hop a sa druge ne daj bože da smo hip hop. Sa jedne tačke ono što se danas smatra hip hopom ja to uopšte ne bih želeo biti, pre bih voleo da budem Paja Patak nego hip hop.

Pričamo o tome da li mi stavljamo nešto u hip hop ili koristimo hip hop za nešto drugo, ali kakav hip hop. Šta je to hip hop? Po meni hip hop vishe nema veze sa zvukom jer ga možemo staviri u mnoge koševe, hip hop je pre svega način razmišljanja. ako ćemo hip hop definisati kao zvuk

onda 90% onoga što danas slušaš nije hip hop nego pop. Više se ne kupuju bitovi nego se kupuju bitovi sa tekstom. Kupuješ gotove pesme i to sam čuo od više ljudi koji su bili i radili u Americi. To je pop. To nije hip hop više. Hip hop je način razmišljanja koji prezetuješ dok radiš a to nije slučaj ako ti kupuješ gotove pesme.

Remi: Ne nosimo pištolje i lance. Hip hop i dalje prerasta u neke čudne podžanrove koji su meni jako ružni. Kad bi već morali da se definišemo, ja bih rekla da smo alternativni hip hop, to je ona grupa gde ljudima nije bitno koliko će se ta pesma prodavati nego je bitno da se napravi dobra stvar.

Da se napravi dobar album, da album ima neku svoju priču a ne da bude kompilacija 10 bitova na kojima se nalaze Pharrell, Timbaland, Kanye I drugi.

Recimo, Q Tip je novim albumom momentalno osvojio i publiku i kritike a nije sledio malopre pomenuti recept. Koliko će takvi slučajevi pomoći da se promeni svest prilikom pravljenja hip hop-a?

Shot: Nažalost to je samo izolovani slučaj koji se dogodi u periodima. Ja recimo poslednji album

intervju će te ljudi drugačije skapirati baš zato sto si zensko?

Remi: Jesam imala tu borbu unutar same sebe.

Ja sam uvek sama sebi najgori neprijatelj u glavi ali i sama sebi najveći prijatelj i najbolja podrška.

Uz Shota koji je broj dva, koji mi je isto i najbolji i prijatelj i najveći neprijatelj i volim ga i mrzim ga.

Radimo u istom bendu, družimo se već godinama i to je neverovatna količina sigurnosti koju je on meni ulivao. Jer kada ti neko čuva ledja onda si uvek mnogo bolji i sigurniji. Onda si sto puta jači.

Ja sam uvek imala neko unutrašnje previranje ali ne da li će se to drugima svideti, nego da li će se meni to svideti. Da li je meni to dobro što ja radim.

Da li ću je to proglasiti da je dobro ili da je sranje.

U trenutku kada napišem tekst ja mislim da je to najbolji tekst koji sam napisala, ali tek ujutro kada ga ponovo pričitam, ja sam ta koja odlučuje da li će biti ctrl A delete ili bacanje papira, ili ću reći: E ovo je fakat dobro. Da idem sa tim šta će mi drugi reći, bila bih vrlo uznemirena neprirodna osoba a to mi fakat ne treba. Vremenom dodjes do toga da ti uopšte nije bitno šta mediji misle o tebi i kako te

nisam slušao ali prethodna priča za tako nešto je bio Nas. To su slučajevi koji se dogode jednom u bukvalno par godina.

Da li ste na proslavi desetogodišnjice razmišljali o tome gde ćete biti za 10 godina?

Remi: Joj...Nemam pojma.... Znam što bih volela.

Volela bih raditi muziku. To je to. a šat će biti, ko to zna.

Shot: U ostalom, nije ni bitno gde ćemo biti. Mi smo imali nekih uleta od nekih ljudi koji su kao brendovi pa su nam govorili da ćemo mi napuniti dvoranu. Ili neki grad. Da voleo bih to napraviti ali i ne ne bih voleo to napraviti. Ko zna šta će biti. Ako još veći uspeh benda znači kompromise i ko zna šta onda se ne vidim tamo. ako možemo raditi ono što radimo, onda super. Niko srećniji od mene. Ali nema tu nekih imperativa i razmišljanja šta će biti za 10 godina.

Remi, kada si pisala prvi tekst, kada si nastupala prvi put, jesi li imala tremu jer si zensko medju muškarcima Jesi li imala trip da

doživljavaju. Ja sada znam da su moji tekstovi jebeni, da imam jeben flow i da mogu samouvereno pojesti svakoga. Ne bojim se, nemam nesigurnost.

Shot: Sad nekako ubaci onaj efekat povraćanja (smeh) Remi: Ali ozbiljno, neću lagati. Imam dobre tekstove, imam dobar flow. Znači, ja sam dobra reperka, ne bojim se kritike. Ranije sam imala lošije tekstove, lošiji flow ali to se izgradilo. Deset godina nije malo. Ja sam narasla i kao artist i kao MC tako da sam samouverenija puno.

Shot: Morala je da napreduje jer svo vreme ona pokušava da me dostigne (smeh).

Godi li ti kada si ti prvi izbor kada nekome treba ženski glas? Uvek si ti nekako prvi izbor.

praviš. Ima ljudi koji su jebeni artisti ali ne mogu sa nekim ko je gangsta reper praviti saradnju jer mi nemamo neku zajedniču priču na kojoj se možemo naći. Mene je bila ranije zvala Ayla da radimo neku stvar ali ja ne znam na koju bi tematiku ona i ja mogle da uradimo nešto, ona je meni sjajna reperka, ali kako da radimo zajedno kada ja prolongiram neku potpuno drugu percepciju žene. To mi je problematično, jer je bitno da li je netko kvalitetan ili ne, kao i pitanje mozemo li o necem zajedno repati.

TBF i Elemental su po zvuku najsličniji jedni drugima a nikada niste nešto napravili zajedno. Zagreb vs Split – kako to funkcioniše kod vas?

Remi: Nije to izmedju Zagreba i Splita tako kao što izgleda...

Shot: Sa Dragim iz Connecta... U stvari ovo je kao sakriveno kome ide respect (smeh). Sa Vojkom iz Dječaka. S Postolar Tripperom moramo raditi. Oni su bend koji sviraju sve od regea, ska, preko hip hopa do HC-a. Oni su nam frendovi i svirali smo sa njima par puta a nikad nismo napravili neku stvar i baš je bila priča pre par nedelja da ćemo nešto da iskombinujemo.

Shot: To ne postoji. Kada su TBF napravili prvi svoj album bio je isti ovaj scenario kao kada je Marčelo bio na preslušavanju kod Remi. Tako je isto Luka, Sasha i ne znam ko još su bili kod mene. Slušali smo zajedno album koji je trebao izaći. Svirali smo zajedno nekoliko puta, delimo često binu. Saradnja ide do te mere da recimo evo pre mesec, dva imamo svirku u Splitu, a dolazimo preko Sarajeva jer smo tamo imali svirku, a na granici su ostali instrumenti, pa smo njih zvali da nam pozajme svoje instrumente a oni ipak nisu mogli jer sviraju negde drugde to veče. Ta saradnja ide do te mere, do deljenja i pozajmljivanja opreme. Nema nikakvih trzavica. Ta neka priča o antagonizmu izmedju Zagreba i Splita postoji i vrlo je realna. Ali treba gledati na kojim je to nivoima. To su neke neproduktivne pizdarije. Kada ti nadješ nekog koga respektuješ zbog toga što radi i kako radi, nije ni bitno da li to radi na način koji se tebi svidja ili ne ali je fakat produktivan, onda ti automatski njega gledaš na jedan drugačiji način gde ti nije bitno da li je on sa Marsa ili iz Splita ili ne znam ni ja odakle.

Remi: Sa TBF-om... Uvek bih mogla raditi sa Marčelom, ja sa njim mnogo volim da radim.

Radila bih sa svima samo ne bih nikad radila sa smorovima. Ima jako puno smorova, ljudi koji iza sebe imaju jednu pesmu pa bi kao nešto radili ali moram reći da mi se srce para kada moram reći: Oprosti, ali mi se javi za 5 godina kada naučiš repovati. Ima puno ljudi koji rade, koje poštujem sa kojima bih radila. Radije bih nabrajala sa kim ne bih radila. Smorovi koji imaju dve pesme iza sebe. Kada počinješ prvo trebaš sebe izgraditi pa tek onda ideš na saradnje. Kada gradiš kuću prvo stavljaš temelje, a ne možeš odmah krov da

Remi: Evo ti najbolji primer, kad smo bili gosti raditi sa Marčelom, to je bila prva saradnja SrbijaHrvatska nakon rata. Bilo je ljudi kojui su nam govorili da smo ludi, kao šta ćemo tamo, pazite se i slično. Mi smo došli tamo i sa celom Bašivity ekipom funkcionisali kao da se znamo 100 godina.

Nijedne reči ili krivog pogleda. Ništa. Nije bitno ono šta je bilo ili ono što će biti, bitna je muzika, zato smo se našli, pričali smo o hopu. To je ono što je bitno i šta je nama tada bilo bitno. Što Shot kaže, nije bitno da li je Mars, Split, Beograd, to je manje važno. Mi smo muzičari a muzika je univerzalna stvar i prelazi sve lične i nacionalne,

Remi: Naravno da mi godi. Svako od nas je ego manijak, svako na svoju stranu, pa tako sam i ja.

Od toga ne bežim. Recimo da nisam ego manijak ne bih baš mogla ići tako jako i furati svoju priču.

Moraš biti malo ego manijak da bi imao muda izaći gore bez srama na binu. Moraš metaforički imati jaja. Narvno da mi laska kada ljudi prepoznaju moj rad i trud i kada me zovu. Hvala ljudi.

Tokom godina ste imali dosta saradnji. Sa kime biste voleli da saradjujete a još uvek niste imali priliku?

intervju će te ljudi drugačije skapirati baš zato sto si zensko?

Remi: Jesam imala tu borbu unutar same sebe.

Ja sam uvek sama sebi najgori neprijatelj u glavi ali i sama sebi najveći prijatelj i najbolja podrška.

Uz Shota koji je broj dva, koji mi je isto i najbolji i prijatelj i najveći neprijatelj i volim ga i mrzim ga.

Radimo u istom bendu, družimo se već godinama i to je neverovatna količina sigurnosti koju je on meni ulivao. Jer kada ti neko čuva ledja onda si uvek mnogo bolji i sigurniji. Onda si sto puta jači.

Ja sam uvek imala neko unutrašnje previranje ali ne da li će se to drugima svideti, nego da li će se meni to svideti. Da li je meni to dobro što ja radim.

Da li ću je to proglasiti da je dobro ili da je sranje.

U trenutku kada napišem tekst ja mislim da je to najbolji tekst koji sam napisala, ali tek ujutro kada ga ponovo pričitam, ja sam ta koja odlučuje da li će biti ctrl A delete ili bacanje papira, ili ću reći: E ovo je fakat dobro. Da idem sa tim šta će mi drugi reći, bila bih vrlo uznemirena neprirodna osoba a to mi fakat ne treba. Vremenom dodjes do toga da ti uopšte nije bitno šta mediji misle o tebi i kako te

nisam slušao ali prethodna priča za tako nešto je bio Nas. To su slučajevi koji se dogode jednom u bukvalno par godina.

Da li ste na proslavi desetogodišnjice razmišljali o tome gde ćete biti za 10 godina?

Remi: Joj...Nemam pojma.... Znam što bih volela.

Volela bih raditi muziku. To je to. a šat će biti, ko to zna.

Shot: U ostalom, nije ni bitno gde ćemo biti. Mi smo imali nekih uleta od nekih ljudi koji su kao brendovi pa su nam govorili da ćemo mi napuniti dvoranu. Ili neki grad. Da voleo bih to napraviti ali i ne ne bih voleo to napraviti. Ko zna šta će biti. Ako još veći uspeh benda znači kompromise i ko zna šta onda se ne vidim tamo. ako možemo raditi ono što radimo, onda super. Niko srećniji od mene. Ali nema tu nekih imperativa i razmišljanja šta će biti za 10 godina.

Remi, kada si pisala prvi tekst, kada si nastupala prvi put, jesi li imala tremu jer si zensko medju muškarcima Jesi li imala trip da

doživljavaju. Ja sada znam da su moji tekstovi jebeni, da imam jeben flow i da mogu samouvereno pojesti svakoga. Ne bojim se, nemam nesigurnost.

Shot: Sad nekako ubaci onaj efekat povraćanja (smeh) Remi: Ali ozbiljno, neću lagati. Imam dobre tekstove, imam dobar flow. Znači, ja sam dobra reperka, ne bojim se kritike. Ranije sam imala lošije tekstove, lošiji flow ali to se izgradilo. Deset godina nije malo. Ja sam narasla i kao artist i kao MC tako da sam samouverenija puno.

Shot: Morala je da napreduje jer svo vreme ona pokušava da me dostigne (smeh).

Godi li ti kada si ti prvi izbor kada nekome treba ženski glas? Uvek si ti nekako prvi izbor.

praviš. Ima ljudi koji su jebeni artisti ali ne mogu sa nekim ko je gangsta reper praviti saradnju jer mi nemamo neku zajedniču priču na kojoj se možemo naći. Mene je bila ranije zvala Ayla da radimo neku stvar ali ja ne znam na koju bi tematiku ona i ja mogle da uradimo nešto, ona je meni sjajna reperka, ali kako da radimo zajedno kada ja prolongiram neku potpuno drugu percepciju žene. To mi je problematično, jer je bitno da li je netko kvalitetan ili ne, kao i pitanje mozemo li o necem zajedno repati.

TBF i Elemental su po zvuku najsličniji jedni drugima a nikada niste nešto napravili zajedno. Zagreb vs Split – kako to funkcioniše kod vas?

Remi: Nije to izmedju Zagreba i Splita tako kao što izgleda...

Shot: Sa Dragim iz Connecta... U stvari ovo je kao sakriveno kome ide respect (smeh). Sa Vojkom iz Dječaka. S Postolar Tripperom moramo raditi. Oni su bend koji sviraju sve od regea, ska, preko hip hopa do HC-a. Oni su nam frendovi i svirali smo sa njima par puta a nikad nismo napravili neku stvar i baš je bila priča pre par nedelja da ćemo nešto da iskombinujemo.

Shot: To ne postoji. Kada su TBF napravili prvi svoj album bio je isti ovaj scenario kao kada je Marčelo bio na preslušavanju kod Remi. Tako je isto Luka, Sasha i ne znam ko još su bili kod mene. Slušali smo zajedno album koji je trebao izaći. Svirali smo zajedno nekoliko puta, delimo često binu. Saradnja ide do te mere da recimo evo pre mesec, dva imamo svirku u Splitu, a dolazimo preko Sarajeva jer smo tamo imali svirku, a na granici su ostali instrumenti, pa smo njih zvali da nam pozajme svoje instrumente a oni ipak nisu mogli jer sviraju negde drugde to veče. Ta saradnja ide do te mere, do deljenja i pozajmljivanja opreme. Nema nikakvih trzavica. Ta neka priča o antagonizmu izmedju Zagreba i Splita postoji i vrlo je realna. Ali treba gledati na kojim je to nivoima. To su neke neproduktivne pizdarije. Kada ti nadješ nekog koga respektuješ zbog toga što radi i kako radi, nije ni bitno da li to radi na način koji se tebi svidja ili ne ali je fakat produktivan, onda ti automatski njega gledaš na jedan drugačiji način gde ti nije bitno da li je on sa Marsa ili iz Splita ili ne znam ni ja odakle.

Remi: Sa TBF-om... Uvek bih mogla raditi sa Marčelom, ja sa njim mnogo volim da radim.

Radila bih sa svima samo ne bih nikad radila sa smorovima. Ima jako puno smorova, ljudi koji iza sebe imaju jednu pesmu pa bi kao nešto radili ali moram reći da mi se srce para kada moram reći: Oprosti, ali mi se javi za 5 godina kada naučiš repovati. Ima puno ljudi koji rade, koje poštujem sa kojima bih radila. Radije bih nabrajala sa kim ne bih radila. Smorovi koji imaju dve pesme iza sebe. Kada počinješ prvo trebaš sebe izgraditi pa tek onda ideš na saradnje. Kada gradiš kuću prvo stavljaš temelje, a ne možeš odmah krov da

Remi: Evo ti najbolji primer, kad smo bili gosti raditi sa Marčelom, to je bila prva saradnja SrbijaHrvatska nakon rata. Bilo je ljudi kojui su nam govorili da smo ludi, kao šta ćemo tamo, pazite se i slično. Mi smo došli tamo i sa celom Bašivity ekipom funkcionisali kao da se znamo 100 godina.

Nijedne reči ili krivog pogleda. Ništa. Nije bitno ono šta je bilo ili ono što će biti, bitna je muzika, zato smo se našli, pričali smo o hopu. To je ono što je bitno i šta je nama tada bilo bitno. Što Shot kaže, nije bitno da li je Mars, Split, Beograd, to je manje važno. Mi smo muzičari a muzika je univerzalna stvar i prelazi sve lične i nacionalne,

Remi: Naravno da mi godi. Svako od nas je ego manijak, svako na svoju stranu, pa tako sam i ja.

Od toga ne bežim. Recimo da nisam ego manijak ne bih baš mogla ići tako jako i furati svoju priču.

Moraš biti malo ego manijak da bi imao muda izaći gore bez srama na binu. Moraš metaforički imati jaja. Narvno da mi laska kada ljudi prepoznaju moj rad i trud i kada me zovu. Hvala ljudi.

Tokom godina ste imali dosta saradnji. Sa kime biste voleli da saradjujete a još uvek niste imali priliku?

intervju verske i ostale pizdarije koje te mogu samo oslepiti.

bili u prvom planu ali sada ste definitivno prisutni.

Shot: Sa druge strane imash i ono da može neko biti popularan ne znam ni ja koliko ali ako je neko kreten ma može ti biti vlasnik te ulice, ali taj neko ostaje kreten i to je to. I sa takvima nikad ništa ne bih imao u životu samo zbog toga što je kreten i ne treba mi to. Tako da odnos izmedju nas i TBF-a ili izmedju nas i Marčela je samo jedna ista scena koja radi neshto shto je jako progresivno. ako je to jedna ekipa koja pomera granice, pa makar one najmanje koje postoje u glavama, onda je to neshto shto je vredno i zbog čega se isplati raditi sa njima i podržati spiku i pričati o tome kako je taj i taj izdao dobar album samo zbog toga radi neshto shto je to zaista vredno i progresivno. To je taj nivo gledanja na ljude i po meni jedini bitan i na taj načine se ogradiš od svih kretena i maknesh ih u stranu.

Remi: Andy Warhol je lepo rekao da svako ima svojih 15 minuta slave i ja mislim da je to istina.

Postoji trenutak u kojem si u apsolutnom vrhu, kada ti ni iz čega dodješ do nečega i onda je sve na tebi. Ako ti nastaviš da radiš kao i do tada, ako kreneš da više da trčiš za lovom, onda će uslediti pad. Ako ti i dalje radiš ono što voliš i na način na koji voliš, onda ćeš opstati, bićeš uvek pri vrhu ali ćeš malo oscilovati ali ćeš biti gore.

Kakvi su ovde bili komentari na vaše saradnje sa Marčelom, Strukom...? Da li je bilo nekih loših komentara tipa šta ćete tamo?

Remi: Bitno je da su pesme rekle same za sebe.

Ko god je čuo stvari rekao je da su dobre. Bash ljude koji koji su komentarisali ućutkaš time što doneseš pesmu koja jebe.

Shot: Mada nije bilo nekih zluradih komentara.

Uvek imaš neke likove koji su opterećeni prvo samim sobom pa onda svojom okolinom i koji će takav komentar baciti, ali i tada kada su te saradnje bile, a već pričamo o godinama, oni su bili marginalizovani i ostaće marginalizovani. Kad pogledaš sada, a propo te priče o odnosima Hrvatske i Srbije, u Hrvatskoj ima gomila klinaca koja sluša srpski hip hop čak i više nego hrvatski.

Zato što je hrvatski hip hop doživeo svoj neki vrhunac pre jedno 4, 5 godina a tada je srpski hop još bio u kurcu a sada je srpski hip hop došao na taj nivo, i sada je srpska scena jaka, čak i jača i mnogi ljudi ti slušaju. Nema onoga, e neću da slušam.

Remi: Dobra je muzika. Ne možeš se boriti protiv toga. Ko je god da rekao, koji god da je razlog, odakle god došao, to je dobra muzika i to je jedino važno. Da Slovenci imaju dobru muziku, da imaju dobre repere, verovatno bismo svi slušali slovenačke repere. Tako da mislim da je tu najbitniji kvalitet a manje je bitno odakle dolaziš.

Tako ja barem kapiram muziku.

Jeste li zadovoljni prostorom u medijima?

Kada ste se pojavili tada su neki drugi reperi

Shot: Što se tiče samih medija i naše pozicije, ja sam jako zadovoljan Mi smo imali u jednom trenutku kada je sve krenulo uzlazno, mogućnost da odaberemo koja će naša pozicija u medijima biti. I moglo nas je biti u medijima trostruko više da smo bili spremni na neke kompromise tipa otvaranje radnje u shopping centru pami tamo na otvaranju, da budemo deo te neke trač scene – to smo mogli biti. Mi smo odabrali da to nećemo.

Mozeš nas uporedjivati sa nekim drugim pa reći da nas ima više ili nekog drugog ima više ali to je dobrim delom neka naša odluka. Odabereš da nećeš imati sponzorske ugovore od tog brenda ili te radnje a za uzvrat neću očekivati pizdarije.

Remi: Imali smo situacije da su nama obećavali automobile, robu, slikanje za neku stranku ali smo mi sami odlučili i rekli ne. To nije naš film i kraj.

Zašto bi nekog zanimalo sa kim se jebem i kakvu boju najviše volim, to je tvoja stvar koliko ćeš pustiti medije da udju u tvoj život i tvoju psiha. To se često odražava negativno, kada te svuda ima onda ljudima i nisi zanimljiv. Treba uvek doza mistike. Mi nikad nećemo pustiti medije i ljude preduboko u svoje svetove jer bi onda prokurvali taj svoj svet i to više ne bi bio moj svet nego bi bio moj i od svih čitaoca koji okrenu tamo neku stranicu da vide sa kim se ja žvalim i kome guram ruku u gaće. Tako da, sami biramo koliko nas ima.

Shot: Uglavnom smo zadovoljni svojim prisustvom, to bi bio kratak odgovor na tvoje pitanje.

Znači nema šanse da vas vidimo u nekom reality-u?

Remi: Mene su bili zvali za Celebrity Big Brother, ali ja sam to potisnula i zaboravila, ali ne znam ko bi onda plaćao doprinose, zdravstveno i penziono dok ja tamo pokazujem guzicu i tuširam se sa još troje ljudi. Mislim, zajebi, nisam iz te priče. Šta slušate u poslednje vreme?

Remi: Rafael Sadiq, dobar je, onda sam skoro slušala poslednji John Legendov album i grozan je. Uzela sam Jakoba Dylana, to je sin od Bob dylana najmladji, akustična gitara i on i stvarno su fenomenalni tekstovi, kao tata da je snimao. Novi NERD je dobar.

Shot: Ja sam otkrio, ono pod navodnicima otkrio, čoveka koji je 40 godina na sceni Brian Wilson.

Poslednji njegov album je sjajan. Čovek je tata mata današnje muzike, čovek koji je bio glavni autor Beač Boysa koji je zaglavio 20 godina pod šizofrenijom u ludnici da bi nakon što su ga pustili 2004, 2005-e napravio album i sada je izdao drugi album nakon te rehabilitacije koji je najblesaviji surferski pop gde on peva Oxygen, oxygen right to my brain... To je pregenijalno. Apsolutna dekadencija svega. I to mi je trenutno najludji album koji slušam. Ja sam otkinuo na Pink, to mi je ok album.

Remi: Ajde, to je zato što bi bio sa njom (smeh).

Ja ti uvek imam taj problem, mnogo malo nove muzike mi se svidja i onda ispadnem kao stara baba zaglavljena sa albumima Rootsa, Mos Defa, Taliba...

Ranije nismo imali toliko albuma pristupačnih, ali sada kao da ne stižemo do dobrih albuma u ovoj sferi interneta gde je svaki album daleko od tebe samo 15, 20 minuta.

Shot: Problem je što ti ljudi koje i danas slušamo i čije albume slušamo, oni tada nisu zaradjivali toliko koliko zaradjuju sada. A danas zaradjuju jako puno i zbog toga su potpuno dali dupeta i postali su pop, i ja ih uopšte ne krivim jer kada ti živiš u zemlji gde možeš sa dva ok singla koji ti udju na Top 10 Billboard-ov rešiti materijalnu situaciju da možeš da se preseliš u bolji kraj, da kupiš dobru kuću, bolja kola. Ali to nosi sa sobom činjenicu da to postaje pop muzika. Muzika u kojoj neko radi album i ima iks novaca kao budžet albuma, album će imati 10 do 15 pesama ali se odaberu dve pesme koje će biti singlovi i na te dve pesme se potroši više od pola budžeta celog albuma, onda te ostale pesme neminovno budu lošije. U situacijama kada su oni ranije radili albume gde nisu imali takve budžete, kada nije bilo nikakvih imperativa nad glavom, kada su oni opuštenie sve to radili, e tamo je tada nastajala dobra muzika. To ti je kao dobra literatura, tako i dobra muzika, ona mora imati jednu dozu blagog očaja nad samim sobom. Najlepše pesme su onako blago depresivne. Zato što moraš biti sjeban. Zašto je Johny Cash dobio posthumno 5 albuma? Zato što je taj frajer bio totalno jadan I

pisao je jebene stvari. Zašto Public Enemy i dan danas ima to počasno mesto u celoj hip hop kulturi i u muzici? Zato što su bili totalno sjebani sa činjenicom da su oni iz drugog sloja, iz druge kaste, to se čuje i iz toga nastaje dobra muzika.

Remi: Pogledaj repere, kada oni repuju kako imaju pare, pištolje, dobra kola, ribe, to po meni ništa ne valja. Dok se oni grebu, dok su u nekim procepima, dok imaju jedine dve opcije, ili će biti reperi ili će biti košarkaši, tada nastaje prava dobra muzika. Tada izlaze prave stvari. Najgore prokletstvo kod umetnika je kada bude sretan. Jer kada je sretan onda pesme koje izlaze su najgore.

Tek kada ti nešto smeta, kada si sjeban, tada izlaze najbolje stvari. Pogledaj Roots-e, promenili su izdavača sa svakim albumom. Na svakom albumu je neka konstantna borba. Zato su ti albumi mnogo dobri.

Tekst: Ivan Ristić Foto: Marina Filipović - Marinshe

intervju verske i ostale pizdarije koje te mogu samo oslepiti.

bili u prvom planu ali sada ste definitivno prisutni.

Shot: Sa druge strane imash i ono da može neko biti popularan ne znam ni ja koliko ali ako je neko kreten ma može ti biti vlasnik te ulice, ali taj neko ostaje kreten i to je to. I sa takvima nikad ništa ne bih imao u životu samo zbog toga što je kreten i ne treba mi to. Tako da odnos izmedju nas i TBF-a ili izmedju nas i Marčela je samo jedna ista scena koja radi neshto shto je jako progresivno. ako je to jedna ekipa koja pomera granice, pa makar one najmanje koje postoje u glavama, onda je to neshto shto je vredno i zbog čega se isplati raditi sa njima i podržati spiku i pričati o tome kako je taj i taj izdao dobar album samo zbog toga radi neshto shto je to zaista vredno i progresivno. To je taj nivo gledanja na ljude i po meni jedini bitan i na taj načine se ogradiš od svih kretena i maknesh ih u stranu.

Remi: Andy Warhol je lepo rekao da svako ima svojih 15 minuta slave i ja mislim da je to istina.

Postoji trenutak u kojem si u apsolutnom vrhu, kada ti ni iz čega dodješ do nečega i onda je sve na tebi. Ako ti nastaviš da radiš kao i do tada, ako kreneš da više da trčiš za lovom, onda će uslediti pad. Ako ti i dalje radiš ono što voliš i na način na koji voliš, onda ćeš opstati, bićeš uvek pri vrhu ali ćeš malo oscilovati ali ćeš biti gore.

Kakvi su ovde bili komentari na vaše saradnje sa Marčelom, Strukom...? Da li je bilo nekih loših komentara tipa šta ćete tamo?

Remi: Bitno je da su pesme rekle same za sebe.

Ko god je čuo stvari rekao je da su dobre. Bash ljude koji koji su komentarisali ućutkaš time što doneseš pesmu koja jebe.

Shot: Mada nije bilo nekih zluradih komentara.

Uvek imaš neke likove koji su opterećeni prvo samim sobom pa onda svojom okolinom i koji će takav komentar baciti, ali i tada kada su te saradnje bile, a već pričamo o godinama, oni su bili marginalizovani i ostaće marginalizovani. Kad pogledaš sada, a propo te priče o odnosima Hrvatske i Srbije, u Hrvatskoj ima gomila klinaca koja sluša srpski hip hop čak i više nego hrvatski.

Zato što je hrvatski hip hop doživeo svoj neki vrhunac pre jedno 4, 5 godina a tada je srpski hop još bio u kurcu a sada je srpski hip hop došao na taj nivo, i sada je srpska scena jaka, čak i jača i mnogi ljudi ti slušaju. Nema onoga, e neću da slušam.

Remi: Dobra je muzika. Ne možeš se boriti protiv toga. Ko je god da rekao, koji god da je razlog, odakle god došao, to je dobra muzika i to je jedino važno. Da Slovenci imaju dobru muziku, da imaju dobre repere, verovatno bismo svi slušali slovenačke repere. Tako da mislim da je tu najbitniji kvalitet a manje je bitno odakle dolaziš.

Tako ja barem kapiram muziku.

Jeste li zadovoljni prostorom u medijima?

Kada ste se pojavili tada su neki drugi reperi

Shot: Što se tiče samih medija i naše pozicije, ja sam jako zadovoljan Mi smo imali u jednom trenutku kada je sve krenulo uzlazno, mogućnost da odaberemo koja će naša pozicija u medijima biti. I moglo nas je biti u medijima trostruko više da smo bili spremni na neke kompromise tipa otvaranje radnje u shopping centru pami tamo na otvaranju, da budemo deo te neke trač scene – to smo mogli biti. Mi smo odabrali da to nećemo.

Mozeš nas uporedjivati sa nekim drugim pa reći da nas ima više ili nekog drugog ima više ali to je dobrim delom neka naša odluka. Odabereš da nećeš imati sponzorske ugovore od tog brenda ili te radnje a za uzvrat neću očekivati pizdarije.

Remi: Imali smo situacije da su nama obećavali automobile, robu, slikanje za neku stranku ali smo mi sami odlučili i rekli ne. To nije naš film i kraj.

Zašto bi nekog zanimalo sa kim se jebem i kakvu boju najviše volim, to je tvoja stvar koliko ćeš pustiti medije da udju u tvoj život i tvoju psiha. To se često odražava negativno, kada te svuda ima onda ljudima i nisi zanimljiv. Treba uvek doza mistike. Mi nikad nećemo pustiti medije i ljude preduboko u svoje svetove jer bi onda prokurvali taj svoj svet i to više ne bi bio moj svet nego bi bio moj i od svih čitaoca koji okrenu tamo neku stranicu da vide sa kim se ja žvalim i kome guram ruku u gaće. Tako da, sami biramo koliko nas ima.

Shot: Uglavnom smo zadovoljni svojim prisustvom, to bi bio kratak odgovor na tvoje pitanje.

Znači nema šanse da vas vidimo u nekom reality-u?

Remi: Mene su bili zvali za Celebrity Big Brother, ali ja sam to potisnula i zaboravila, ali ne znam ko bi onda plaćao doprinose, zdravstveno i penziono dok ja tamo pokazujem guzicu i tuširam se sa još troje ljudi. Mislim, zajebi, nisam iz te priče. Šta slušate u poslednje vreme?

Remi: Rafael Sadiq, dobar je, onda sam skoro slušala poslednji John Legendov album i grozan je. Uzela sam Jakoba Dylana, to je sin od Bob dylana najmladji, akustična gitara i on i stvarno su fenomenalni tekstovi, kao tata da je snimao. Novi NERD je dobar.

Shot: Ja sam otkrio, ono pod navodnicima otkrio, čoveka koji je 40 godina na sceni Brian Wilson.

Poslednji njegov album je sjajan. Čovek je tata mata današnje muzike, čovek koji je bio glavni autor Beač Boysa koji je zaglavio 20 godina pod šizofrenijom u ludnici da bi nakon što su ga pustili 2004, 2005-e napravio album i sada je izdao drugi album nakon te rehabilitacije koji je najblesaviji surferski pop gde on peva Oxygen, oxygen right to my brain... To je pregenijalno. Apsolutna dekadencija svega. I to mi je trenutno najludji album koji slušam. Ja sam otkinuo na Pink, to mi je ok album.

Remi: Ajde, to je zato što bi bio sa njom (smeh).

Ja ti uvek imam taj problem, mnogo malo nove muzike mi se svidja i onda ispadnem kao stara baba zaglavljena sa albumima Rootsa, Mos Defa, Taliba...

Ranije nismo imali toliko albuma pristupačnih, ali sada kao da ne stižemo do dobrih albuma u ovoj sferi interneta gde je svaki album daleko od tebe samo 15, 20 minuta.

Shot: Problem je što ti ljudi koje i danas slušamo i čije albume slušamo, oni tada nisu zaradjivali toliko koliko zaradjuju sada. A danas zaradjuju jako puno i zbog toga su potpuno dali dupeta i postali su pop, i ja ih uopšte ne krivim jer kada ti živiš u zemlji gde možeš sa dva ok singla koji ti udju na Top 10 Billboard-ov rešiti materijalnu situaciju da možeš da se preseliš u bolji kraj, da kupiš dobru kuću, bolja kola. Ali to nosi sa sobom činjenicu da to postaje pop muzika. Muzika u kojoj neko radi album i ima iks novaca kao budžet albuma, album će imati 10 do 15 pesama ali se odaberu dve pesme koje će biti singlovi i na te dve pesme se potroši više od pola budžeta celog albuma, onda te ostale pesme neminovno budu lošije. U situacijama kada su oni ranije radili albume gde nisu imali takve budžete, kada nije bilo nikakvih imperativa nad glavom, kada su oni opuštenie sve to radili, e tamo je tada nastajala dobra muzika. To ti je kao dobra literatura, tako i dobra muzika, ona mora imati jednu dozu blagog očaja nad samim sobom. Najlepše pesme su onako blago depresivne. Zato što moraš biti sjeban. Zašto je Johny Cash dobio posthumno 5 albuma? Zato što je taj frajer bio totalno jadan I

pisao je jebene stvari. Zašto Public Enemy i dan danas ima to počasno mesto u celoj hip hop kulturi i u muzici? Zato što su bili totalno sjebani sa činjenicom da su oni iz drugog sloja, iz druge kaste, to se čuje i iz toga nastaje dobra muzika.

Remi: Pogledaj repere, kada oni repuju kako imaju pare, pištolje, dobra kola, ribe, to po meni ništa ne valja. Dok se oni grebu, dok su u nekim procepima, dok imaju jedine dve opcije, ili će biti reperi ili će biti košarkaši, tada nastaje prava dobra muzika. Tada izlaze prave stvari. Najgore prokletstvo kod umetnika je kada bude sretan. Jer kada je sretan onda pesme koje izlaze su najgore.

Tek kada ti nešto smeta, kada si sjeban, tada izlaze najbolje stvari. Pogledaj Roots-e, promenili su izdavača sa svakim albumom. Na svakom albumu je neka konstantna borba. Zato su ti albumi mnogo dobri.

Tekst: Ivan Ristić Foto: Marina Filipović - Marinshe

street art

SobeK

Kada nastaje tvoja prva skica?

Gde se nalazi tvoj poslednji grafit?

Pa ne znam tačno da kažem ali od prilike kad sam imao 14 godina. Prvo me nije zanimalo toliko, ali pošto mi baš nije išlo nisam mogao da se suočim sa time da ne mogu da ga uradim. Pa sam se od tada bavio skicama i sve više što sam radio sve su bolje bile. Uvek govorim drugim ljudima da ako nemaš dobru skicu ne vredi bacati se na zid.

Poslednji koj sam radio nalazi se na Novom Beogradu iako ne volim toliko tamo da crtam.

Šta te je motivisalo da uzmeš sprej u ruke?

Stvar koja me je i motivisala da se uopšte bavim tim. Na početku nisam ni voleo grafite toliko ali brat ih je radio pa me smorio više i prvo sam uzeo malo skice da radim čisto da mu dokažem da mogu i ja. Odatle se samo razvilo na zid.

Koliko često radiš grafite?

Radim ih čim mi se ukaže prilika. Kad je raspust oko dva puta nedeljno, a tokom godine škola me sprečava, tako da ne mogu baš toliko često. Tada radim možda jednom ili dva puta mesečno.

Da li postoji poruka koju želiš da preneseš svojim radovima?

Pa ne... Ja svojim radovim ne prenosim poruke.

Ja čisto želim da ostavim neki znak da sam, eto tada, u tom trenutku, bio tu.

Da li te radi adrenalin kada crtaš ili u bilo kojem trenutku izrade grafita počev od skice?

Adrenalin mi radi samo kada crtam na nekim mestima na kojim ne bih trebao. Pa svaki put kada radim imam neki osećaj, ne mogu opisati... Nije adrenalin, nego nekakvo lično zadovoljavanje.

Osećaj da sam barem nešto postigao tog dana.

Kako prepoznaješ mesto na kojem ćeš da crtaš?

street art

SobeK

Kada nastaje tvoja prva skica?

Gde se nalazi tvoj poslednji grafit?

Pa ne znam tačno da kažem ali od prilike kad sam imao 14 godina. Prvo me nije zanimalo toliko, ali pošto mi baš nije išlo nisam mogao da se suočim sa time da ne mogu da ga uradim. Pa sam se od tada bavio skicama i sve više što sam radio sve su bolje bile. Uvek govorim drugim ljudima da ako nemaš dobru skicu ne vredi bacati se na zid.

Poslednji koj sam radio nalazi se na Novom Beogradu iako ne volim toliko tamo da crtam.

Šta te je motivisalo da uzmeš sprej u ruke?

Stvar koja me je i motivisala da se uopšte bavim tim. Na početku nisam ni voleo grafite toliko ali brat ih je radio pa me smorio više i prvo sam uzeo malo skice da radim čisto da mu dokažem da mogu i ja. Odatle se samo razvilo na zid.

Koliko često radiš grafite?

Radim ih čim mi se ukaže prilika. Kad je raspust oko dva puta nedeljno, a tokom godine škola me sprečava, tako da ne mogu baš toliko često. Tada radim možda jednom ili dva puta mesečno.

Da li postoji poruka koju želiš da preneseš svojim radovima?

Pa ne... Ja svojim radovim ne prenosim poruke.

Ja čisto želim da ostavim neki znak da sam, eto tada, u tom trenutku, bio tu.

Da li te radi adrenalin kada crtaš ili u bilo kojem trenutku izrade grafita počev od skice?

Adrenalin mi radi samo kada crtam na nekim mestima na kojim ne bih trebao. Pa svaki put kada radim imam neki osećaj, ne mogu opisati... Nije adrenalin, nego nekakvo lično zadovoljavanje.

Osećaj da sam barem nešto postigao tog dana.

Kako prepoznaješ mesto na kojem ćeš da crtaš?

street art Uglavnom su ta mesta već određena kao ove tri legale u Beogradu: IMT, Jugopetrol i Hipodrom.

Kada crtam na drugim mestima, uglavnom tražim da bude dobar zid i da se raspitam da li ce neko smarati ili da li uopšte vredi crtati tu.

Uglavnom ljudi nemaju toliko negativnih komentara. Oni koji stvarno nešto znaju mi pozitivno kritkuju stvari da bi bile bolje. Ali uvek ima i onih što stvarno nemaju ništa pametno da kažu, hoće samo da te spuste pošto oni ne mogu da postignu određen kvalitet svojim radom.

Da li si u beefu sa nekim crtačem grafita?

Ne, nisam i iskreno mislim da je glupo to raditi pošto već dovoljno ljudi uklanjaju radove, tako da ne moramo međusobno sa uništavamo jedni drugima crteže.

Koliko je bitno za Srbiju to što se grafiti sve više shvataju kao umetnost? Na mnogim manifestacijama je postalo to nešto osnovno što oslikava Beograd.

Za srpske crtače to je veoma dobra stvar pošto se tim manifestacijama uvek oslobađaju nova mesta za crtanje. Dobro je i da ljudi vide da iza svega toga ima dosta truda i organizacije, a ne samo neki klinci što šaraju jer većina ljudi koja se bavi time su daleko od dece.

Kako se osećaš kada vidiš da je neki tvoj grafit precrtan drugim grafitom?

Zavisi. Pošto mi se to retko dešava, ponekad se iznerviram ako poznajem tu određenu osobu, i nije mi jasno zbog čega je ona to uradila. Ali kada mi neka nepoznata osoba prešara, ne primer neki huligani ili ne znam ko već, tada mi nije žao jer ipak to stoji na ulici i na dohvat je svakome ko prođe tu. I nije svaki rad večan.

Ko je najbolji crtač grafita po tvom mišljenju i zašto?

Ima ih puno koje poštujem. Američke ekipe MSK, AWR, crtač iz Zagreba Lunar prema kome imam mnogo poštovanja, i prema njegovim radovima i prema njemu lično. Ima ih još ali, eto to za sad...

Šta ti ljudi najviše zameraju u tvojim crtežima?

Ivan Ristić

street art Uglavnom su ta mesta već određena kao ove tri legale u Beogradu: IMT, Jugopetrol i Hipodrom.

Kada crtam na drugim mestima, uglavnom tražim da bude dobar zid i da se raspitam da li ce neko smarati ili da li uopšte vredi crtati tu.

Uglavnom ljudi nemaju toliko negativnih komentara. Oni koji stvarno nešto znaju mi pozitivno kritkuju stvari da bi bile bolje. Ali uvek ima i onih što stvarno nemaju ništa pametno da kažu, hoće samo da te spuste pošto oni ne mogu da postignu određen kvalitet svojim radom.

Da li si u beefu sa nekim crtačem grafita?

Ne, nisam i iskreno mislim da je glupo to raditi pošto već dovoljno ljudi uklanjaju radove, tako da ne moramo međusobno sa uništavamo jedni drugima crteže.

Koliko je bitno za Srbiju to što se grafiti sve više shvataju kao umetnost? Na mnogim manifestacijama je postalo to nešto osnovno što oslikava Beograd.

Za srpske crtače to je veoma dobra stvar pošto se tim manifestacijama uvek oslobađaju nova mesta za crtanje. Dobro je i da ljudi vide da iza svega toga ima dosta truda i organizacije, a ne samo neki klinci što šaraju jer većina ljudi koja se bavi time su daleko od dece.

Kako se osećaš kada vidiš da je neki tvoj grafit precrtan drugim grafitom?

Zavisi. Pošto mi se to retko dešava, ponekad se iznerviram ako poznajem tu određenu osobu, i nije mi jasno zbog čega je ona to uradila. Ali kada mi neka nepoznata osoba prešara, ne primer neki huligani ili ne znam ko već, tada mi nije žao jer ipak to stoji na ulici i na dohvat je svakome ko prođe tu. I nije svaki rad večan.

Ko je najbolji crtač grafita po tvom mišljenju i zašto?

Ima ih puno koje poštujem. Američke ekipe MSK, AWR, crtač iz Zagreba Lunar prema kome imam mnogo poštovanja, i prema njegovim radovima i prema njemu lično. Ima ih još ali, eto to za sad...

Šta ti ljudi najviše zameraju u tvojim crtežima?

Ivan Ristić

www.myspace.com/auntsandra

www.myspace.com/sicktouch33

www.myspace.com/auntsandra

www.myspace.com/sicktouch33

tehnička podrška

glavni i odgovorni urednik: Ivan Ristić fotografija: Nenad Miljatović grafički dizajn: Jevrem Ratković saradnici: Ana Eraković (autabout.com) Ivan Lazarević (96.co.yu) Ana Radonja Serbian Underground Erupcija Blog kontakt adresa: magazin.mypeople@gmail.com

www.autabout.com

www.kabeza.net

tehnička podrška

glavni i odgovorni urednik: Ivan Ristić fotografija: Nenad Miljatović grafički dizajn: Jevrem Ratković saradnici: Ana Eraković (autabout.com) Ivan Lazarević (96.co.yu) Ana Radonja Serbian Underground Erupcija Blog kontakt adresa: magazin.mypeople@gmail.com

www.autabout.com

www.kabeza.net