Knjiga o zivotu gej muskarca koji je prolazio kroz takozvano Izlaženje-iz-ormana, o teškoćama na koje je nailazio, o poĉetcima i o otkrivanju samoga sebe, kao i o mnogim drugim stvarima.
„Od Boga je dar biti drugaciji, biti svoj i poseban!
Ako si prijatelj ti ces razumeti i takvog me prihvati!
Iste nas stvari bole .Jer smejem se i placem kao ti.
Ne okreci glavu, upoznaj me, kad bude tesko pomozi mi!“
Sve u knjizi je izmišljeno i svaka anegdota je isključivo plod moje mašte
Sjedim u sobi i plaĉem, nisam svjestan onoga šta sam upravo uradio, ne znam da li je to ispravno, da li sam uradio pravu stvar. Hej, pa ja sam upravo rekao svojima da sam gej. Zašto nisam ostao da vidim reakciju? Da li su pročitali pismo? Zašto sam ovolika kukavica? Da li je kasno da sada odem do kuće i da pocijepam pismo? Zašto...? Kako...? Milion pitanja mi se mota po glavi. Jako sam zbunjen. Da im nisam rekao sada, jednostavno bih pukao. Morao bih to uraditi kad tad. Ali, da li je ovo pravi momenat, i da li je ovo pravi naĉin? Oh ne, opet poĉinjem da muĉim samog sebe sa ovim pitanjima. „Diši Saša, diši“– govorim sam sebi, „Samo se opusti, imas savršen plan i ovo je pravi trenutak”. Cijeli dan strijepim i oĉekujem nešto, ali ni sam ne znam šta. Ĉekam neke vijesti, slutim svašta, i u toj napetoj situaciji poĉinjem da premotavam film, da shvatim od kada TO tajim. Od kada znam da sam gej, i od kada to ĉuvam samo za sebe?
Sve to poĉelo je još davno, kada sam bio jako mali. Od uvijek sam bio drugaĉiji od ostalih djeĉaka u komšiluku. Dok su oni trĉali za loptom, ja sam se igrao sa djevojĉicama, barbikama i sliĉno. Dok su oni maštali da postanu veliki fudbaleri, ja sam maštao da budem baletan. Ali snovi su se vremenom mijenjali, a ja sam sve više i sve dublje osjećao da sam drugaĉiji. Sa poĉetkom puberteta sve to je postajalo komplikovanije. Primijetio sam da me djevojĉice kao seksualni objekat uopšte ne privlaĉe. Dok bih drkao ĉesto bi mi umjesto atraktivnih ţenskih figura, dolazile figure maĉo tipova. Tu bih odmah prekidao sve i sebi skretao paţnju od toga. Maštu je bilo, i nekako, lako kontrolisati, ali snove... E snovi su bili nešto sasvim drugaĉije. San nisam mogao tako lako da prekinem, a u snovima su bili zgodni, nagi, muţevni mladići koji su samo sluţili da bi meni udovoljili. Ujutru, kada bih ustao, stao bih pred ogledalo i govorio sebi da je to sve samo san, i tjerao sebe da sve to zaboravim. Ali kada konstantno isto sanjaš, teško je to zaboraviti. Tako su prolazili dani, sedmice, mjeseci, a ja sam sve dublje i dublje ulazio u pubertet, hormoni na sve strane. Sada već nisam potiskivao
iz glave maĉo tipove koji su mi u snove i u maštu sami dolazili. Polako sam poĉeo samom sebi da priznajem ko sam i šta sam, ali naravno o tome niko drugi nije smio da zna, to je bila samo moja tajna. Od sveta sam to popriliĉno dobro krio, sve do jednog momenta.
Jednoga dana, kada sam imao negdje oko petnaest godina, drug me, posle škole, pozvao kod njega. Imao je problema sa matematikom, koju sam ja rasturao, a njemu je bila potrebna zbog prijemnog u srednju. I hajde, ja već nekako pristanem i odem do njega. Na poĉetku to zaista i jeste bilo vjeţbanje matematike, ali vremenom moj pogled je poĉeo da skreće sa knjige, preko Uroševih usana, grudi, meĊunoţja koje je bilo nabreklo, zategnute, oblikovane zadnjice i jakih mišićavih nogu. Tako sam ga par puta oĉima skenirao od glave do pete. Kad god bi on zgrabio svojom ogromnom šakom izboĉinu meĊu nogama, ja bih skretao pogled, a u glavi bi nastajalo ludilo. Po završetku vjeţbanja, kada sam krenuo kući, predloţio mi je da ostanem da odgledamo utakmicu koja je trebala svakog trena da poĉne na TV-u. Znajući kako je on uporan, da ne kaţem dosadan, odluĉio sam da ipak ostanem i odgledam tu utakmicu sa njim, iako sport uopšte ne pratim. Zasjeli smo, donio nam je pivo, i utakmica je poĉela. Tek je gotovo prvo poluvrijeme, a ja se već smorio i poĉeh da ispitujem Uroša
„Kada si poĉeo da ideš u teretanu?“
„Ima 6 mjeseci” – odgovori Uroš.
„Jako si rano poĉeo sa teretanom.”
„B’ate, mora da se vjeţba!“
„Vidim da si se baš napuc’o.”
„Pa znaš kako, znaš da hoću da veslam, a Drina je jaka, pa moram i ja da se napucam, da je mogu lako savladati.“
„Imaš pravo“ – odgovorih ja i ponovo se okrenuh ka TV-u na kome, u tom trenu, poĉe drugo poluvrijeme. Tokom druge polovine utakmice, Uroš poĉe sve više da se hvata za kurac. Gledao sam ga sve ĉešće, ne obraćajući paţnju na utakmicu. U svemu tome sam se malo zanio i Uroš je primijetio kako buljim u njegovu kurĉinu. Glasan smijeh me je trgnuo iz daljeg zurenja u njega. Zacrvenio sam se i napao ga, kao da sam ja njega uhvatio da zuri u mene, a ne obrnuto.
„Brate mili, sve vrijeme ga tu trljaš“ – prekidoh njegov smijeh – „Mene je sramota za tebe. Sram te bilo!“
„Ma šta me napadaš, napaljen sam, jebi ga. Kao da ti nikada nisi napaljen!“
„Pa jesam. Moţda sam i sada napaljen, ali ne pokazujem to tako kao ti“.
„Ma nosi se, ja sam napaljen!“ – pa napravi malu pauzu – „Hocemo li ga, a? A i sami smo u kući”.
„Ti nisi normalan“ – zaĉuĊeno ga pogledah.
„Nije valjda da ga nisi nikada do sada bac’o sa nekim?“
„Ne, nisam. A ti?“
„Jesam!“ – odgovara kao da se to podrazumjeva –„Hajde, ja imam neku kasetu, likuše se odvaljuju”.
Pre nego što sam uspio išta da kaţem, on je već otrĉao do svoje sobe, i iz jedne „knjige“ izvadio kasetu, i pustio je. Ja sam sjedio na onom istom mjestu, on sjede pored mene, izvadi ga i poĉe drkati. Ja sam i dalje stajao skamenjen. On me poĉe tu zezati, nazivati kukavicom, itd. Posle duţeg predomišljanja, ipak mu se pridruţih. Skinuli smo se do kraja, i tako goli sjedili na njegovoj koţnoj sofi i drkali. Moj, jako zgodan drug, sjedio je pored mene skroz nag i napaljen. To me napalilo do maksimuma. Svako malo bih bacio pogled sa filma na njega, na Uroša. U jednom trenu, Uroš je ustao i ispred mene je sjevnula njegova zategnuta i ĉvrsta zadnjica. Od silne napaljenosti nisam mogao da se suzdrţim i stao sam odmah iza njega. Svojim kurcem sam prešao izmeĊu njegovih zategnutih zadnjih mišića, a rukom krenuo prema njagovom elasticnom, ali trenutno ukrućenom mišiću, prema njegovom kurcu. U tom momentu me jako odgurnu od sebe, opali mi samar i nazva me pederčinom. Obukao sam se i brzinom svjetlosti izletio iz njegove kuće. Sutradan nisam otišao u školu bojeći se da će reći svima šta sam uradio.
Drugarica, koja ţivi relativno blizu mene, došla je nakon tog dana do mene i pitala zašto nisam bio u školi. Bio sam u ĉudu, ili Uroš nije nikome ništa rekao, ili me Anja zeza. Moţda je svima rekao, pa me u ponedeljak ĉeka jako neprijatno iznenaĊenje u školi. Tako u ĉudu je upitah:
„Pa zar Uroš nije ništa rekao?“
„Ne, nije. Ni njega nije bilo u školi danas“ – odgovori mi Anja, zbunjenija od mene – „A sta je to on trebao da kaţe?“
„Pa rekao sam mu juĉe da ću danas ići da posjetim sestru u bolnici” – izvukoh se nekako. Cijeli vikend sam proveo u kući. U ponedeljak se jedva usudih da odem u školu, ali sam ipak otišao. Uroša sam izbjegavao na sve moguće naĉine. Nakon nekih petnaestak dana Uroševa majka mi reĉe da bi bilo lijepo da doĊem da mu pomognem oko matematike. Nisam htio odmah da pristanem. Ţelio sam prvo da se uvjerim da li smijem doći, što znaĉi da moram da pitam Uroša. Skupio sam nekako hrabrosti i rekao mu da me njegova majka pozvala da doĊem. On je sve to već znao i potvrdio da trebam doći. Bio je vikend, nekako sam samog sebe nagovorio da ipak odem kod
njega. Vrata mi otvorio on, Uroš. Izgledao je kao da se ništa od onoga nije desilo. Pratio sam ga kroz hodnik do dnevnog boravka. Sjeli smo za istu onu sofu gdje i prošli put, mislim da je namijerno namjestio sve tako da bih ja morao da sjednem na isto mjesto gdje je on prošli put. Bio sam sav napet, ne znam da li sam i jednu rijeĉ progovorio. Tu napetost je prekinuo umiljati glas Uroševe majke Lenke. Iz kuhinje se zaĉulo:
„Uroše, pitaj Sašu šta će popiti“
„I šta ćeš piti? Moţe li sok ili ćeš pivo?“
„Moţe sok“ – odgovorih sa nekim blagim smeškom na licu. Sve je bilo super, vjeţbali smo matematiku, ali je u meni uvijek postojala neka strepnja da će me svakog trena opet udariti. Kada smo završili sa matematikom, mrak je već pao. Odluĉih da krenem kući, pozdravio sam se sa teta Lenkom i Urošem. On me samo uhvati za rame i reĉe
„Hej, hajde saĉekaj mene samo da se obuĉem” – Zatim pogleda u teta Lenku i dodade – „Mama, vratiću se za sat –dva samo da ispratim Sašu, a onda ću svratiti sa Jovanom do teretane”.
„Dobro. Samo reci tom Jovanu da hoću da vidim da te je on dovezao kući” – zabrinuto će teta Lenka. Saĉekao sam ga da se obuĉe i krenusmo.
Kada smo krenuli, nekako zapovijedniĉki mi je reĉe da prvo sa njim skrenem do teretane da on uzme nešto. Pošto nisam znao gdje je ta teretana pustio sam da me on vodi. Nakon dugog pješaĉenja stigosmo do nekih stepenica. On me tu uhvati i poĉe pesnicama da udara po rebrima. Padoh na zemlju a on zatim poĉe da me šuta i pljuje
„Pederĉinoo!“ – pa me pljunu po licu – „Šta je bilo pederĉiću, a? Ne sviĊaju ti se batine?“ – dodaje i dalje me šutajući i pljuvajući – „Ovo vama treba, vama bolesnicima!“ – i onda poĉe da urliĉe „Ubij, ubij, ubij pederaaa...!“ Leţao sam nepomiĉno na zemlji, dok se on izţivljavao nada mnom. Suze su mi lile, jaukao sam, krv mi je tekla iz nosa. Svaka kost me boljela. On, kada mu je već to postalo dosadno, izvadi ĉakiju, prisloni mi je uz vrat i reĉe:
„Ako ikada,ikome kaţeš za ovo, ima da radi ĉakija!“ Ja sam samo progutao kneglu. „Je l’ jasno?!“ – prodera se on. Samo sam klimnuo glavom. „A kada te budu pitali šta se desilo, laţi, bar si u tome dobar. Budi maštovit. Evo ja ću da ti pomognem malo. Okrivi ove stepenice”. Otišao je sa mjesta zloĉina, a ja sam ostao da leţim na zemlji. Poĉeo je
već da pada i snijeg. Ja se već pozdravih od ţivota. Shvatio sam da tim putem ne prolazi niko. Gledao sam u nebo i bijeli snijeg kako po meni pada. Zaspah. Sledeće ĉega se sjećam jeste to da se nalazim u bolnici.
Pored mene sjedi moja majka, zaspala je, a suze su joj još uvijek na licu. Gledao sam je onako skrhkanu i uplakanu, suze mi krenuše niz lice i poĉeh da jecam. Negdje iza sebe zaĉuh neki tihi glas:
„Probudio si se?“ – upita me nepoznat glas.
„Jesam, budan sam. A ko si ti?“ – upitah momka koji mi se obraćao.
„Tvoj cimer, evo već pet dana“ – kroz neki smiješak mi odgovori deĉko koji je, po mojoj procjeni, moţda godinu dana stariji od mene.
„Pet dana?!“ – upitah ga zaĉuĊeno – „ Zar sam već toliko ovdje? A kako sam dospjeo ovdje?“
„Toliko pitanja” – prokomentarisa sa mrštenjem ĉela podiţući se rukama u sjedeći poloţaj – „Da, već si pet dana ovdje. Dovezli su te neko troje ĉiji te pas našao“
„Izvini jako sam nepristojan. Ja sam Saša, kako se ti zoveš?“ – sada ja već opušteniji, smireniji i pribraniji
„Znam“ – pa se nasmija – „Znam kako se zoveš” –ustade on sa kreveta, a ja pogledah u moju majku i shvatih
da mu je ona rekla. „Ja sam Slobodan” – pruţi mi ruku –
„Ali me zovi Slobo” – nastavi on i pogleda po sobi – „Koja
ironija. Zovem se Slobodan, a zarobljen sam u ova ĉetiri zida” – i krenu ka svom krevetu. Ja se nesmotreno poĉeh smijati. On me pogleda nekako tuţno.
„Izvini“ – zacrvenih se ja – „Drago mi je što smo se upoznali Slobo”. U tom se mama probudi, suze joj poĉeše liti niz lice. Ispitivala me šta mi se desilo, ja rekoh da je poslednje ĉega se sjećam kako sam se okliznuo niz stepenik i da mi je dalje sve maglovito. Od majke sam saznao da sam ondje, u onom snijegu, leţao oko sedam sati. Nekako sam ubijedio majku da moţe da ide kući, da ću ja sada biti super, da mi je bolje. Uglavno ona je otišla, a meni se nije spavalo i nisam imao šta da radim, pa sam se obratio Slobodanu.
„Slobo“ – tiho sam ga dovikivao – „Slobo, jesi li budan?“
„Jesam, budan sam“ – odgovara mi on tiho – „A zašto mi šapućemo?“ – upita me on
„Da ne probudimo ostale, valjda“ – odgovorih zbunjeno.
„Zar nisi primjetio da smo mi sami u sobi?“ – nastavlja on šapatom da priĉa. Ja se osvrnuh oko sebe i uvidih da smo zaista samo nas dvoica u sobi.
„E pa nećemo više šaputati“ – progovorih ja ĉisto i normalnom jaĉinom glasa. Tu veĉe smo dosta toga priĉali.
Saznao sam da je on tu zbog operacije, ĉini mi se da je bila u pitanju operacija mladeţa koja se zakomplikovala i prešla dalje, od jednostavne operacije sada je morao da uradi jos par operacija u Banjaluci kako bi ispravili grešku koju su uĉinili doktori u njegovom gradu. Obavjestio me je i to da sam u Banjaluci, da su se doktori u mojoj opštini zabrinuli da nisam oštetio glavu gdje, pa su me poslali u Banja Luku.
Dani su mi sa njim prolazili super, priĉali smo stalno, moji su mi dolazili u posjetu ĉesto. Spavali su kod nekog tatinog
roĊaka, za koga nisam nikada ĉuo do tada. Slobo mi se poĉe već dopadati. Znali smo se samo par dana, a meni se ĉinilo kao da se znamo cijeli ţivot. U par navrata sam tako
ţarko ţelio da ustanem i da ga poljubim, ali pouĉen iskustvom sa Urošem, ipak sam se suzdrţavao. Ali, na sreću, on se nije suzdrţavao, i noć pred moj odlazak kući, prišao mi je i strasno me poljubio. Prvo sam bio malo u šoku, to ga prepade malo. Zatim sam ja njemu uzvratio istom mjerom što mu vrati raspoloţenje. Te noći pao je prvi poljubac, a i nije moglo ništa više da bude, jer sutradan ja odlazim. Ujutro pre vizite, skoĉio sam i poljubio ga. Razmenili smo brojeve telefona i otišao sam.
Zbog svega ovoga izgubio sam skoro mjesec dana u školi, pa sam pri povratku kući zapeo i uĉio da bih mogao da upišem što bolju školu. Ipak sam tada bio osmi razred. U
školu sam se vratio kao preporoĊen, na Uroša nisam
obraćao paţnju. Ali sam vidio da on nije skidao pogled sa mene. Stalno me posmatrao, vjerovatno nije mogao da vjeruje da sam tako hladan, da ne drhtim pred njim, a ni sam nisam mogao da vjerujem otkud mi tolika snaga. Sve u svemu, osnovna je prošla odliĉno, upisao sam srednju daleko od rodnog mjesta.
Pošto sam bio vukovac u osnovnoj nije mi bio problem da dobijem mjesto u studentskom domu, prvi i jedini srednjoškolac u studentskom, a i nije bilo doma za srednjoškolce. U studenjaku sam bio najmladji, svi su bili stariji od mene po ĉetiri godine, pa i više. Ja sam dospjeo u sobu sa dva momka, brucoša. Jedan je Ado, on je iz Sarajeva, a drugi Miloš iz Kragujevca. Ado je oliĉenje
brucoša, stalno napaljen, a svako veĉe je dovodio drugu djevojku u sobu. Kada bi on dovodio te svoje trebe, kako ih je on zvao, Miloš i ja bi išli u grad, kod nekih njegovih drugara ili u bioskop ili sliĉna mjesta. Ĉesto su Miloša zezali zbog svega toga, jer se prema meni ponašao kao prema sinu ili mlaĊem bratu. Neki bi ga zvali i pedofilom, ali on nije mario ni za šta od toga. Kroz to vrijeme me, na neki naĉin, zavolio, a i ja njega. Bilo mi je prelijepo u njegovom društvu, bio mi je od velike pomoći i za školu i za snalaţenje u gradu, druţenje, ma za sve. Duboko u sebi osjećao sam da bi sve to moglo da preĊe u nešto više. Da bih se mogao zaljubiti u njega, ali sam sve to potiskivao, nisam ţelio da pokvarim naše prijateljstvo. Negdje oko
Nove godine Ado je stao da prebrojava sa koliko je cura bio, i tako zabrojan upitao je Miloša koliko ga je likova
napunilo. Ja sam pogledao u Adu, a zatim u Miloša, koji se smijao.
„Pa znaš kako,“ – kroz smijeh će Miloš – „nije ni jedan za ovo vrijeme kako smo na faksu. Od kako sam ovdje draţe mi je da dadiljam Saši nego da me pune“ – i prasnuše oboica u smijeh. Ja sam ih i dalje samo gledao u nevjerici. Zatim Ado prekinu tu tišinu obraćajući se Milošu:
„Nije valjda da nisi rekao malcu za svoje sklonosti?“ –okreće se prema meni i govori mi – „E moj Sale (tako me on zvao) pa naš Mišo ti je kurva veća nego i jedna treba ovdje”.
„A kako to ti znaš?“ – konaĉno i ja progovorih
„Uhvatio me je u krevetu sa njegovim bratom, taĉnije na njegovom bratu” – nasmija se Miloš sada jako glasno i obrati se Adi – „Sjećaš li se toga?“
„Kako se neću sjećati” – odgovori Ado – „Nismo posle toga priĉali jako dugo”.
„Ĉetiri mjeseca i deset dana” – dodade Miloš.
„Vi pederi i ta vaša opterećenost svim i svaĉim“ –promrmlja Ado. Opet se ubacih i ja u konverzaciju:
„I ti nemaš ništa protiv toga što je Miloš gej?“ – upitah Adu.
„Naravno da ne. Bio je zaljubljen u mog brata blizanca, a i on u njega. Dobro poznajem svog brata. A pošto smo blizanci, sve što on osjeća, osjećam i ja” – i poljubi Miloša na blic. Ovo je bilo previše za jedno veĉe. U glavi mi sve jeĉi, sve se ponavlja u vidu slika i glasova, ne mogu da poveţem sve u jednu cijelinu. Kako to da je Ado tako tolerantan na to što je Miloš gej? Kako to da ga ljubi, a ipak je strejt? Sve to je ostavilo jak utisak na mene, mnogo sam vremena provodio misleći o tome.
Stigao je i doĉek Nove. Spremili smo se i otišli u veliku ĉitaonicu, koja nije liĉila na sebe, sva je bila u novogodišnjem duhu. Popio sam malo više pa sam sa Milošem otišao na vazduh. Ĉuo sam odbrojavanje iz ĉitaonice i kada su stigli do nule, Miloš mi je ĉestitao Novu i krenuo da me poljubi u obraz. Da li zbog alkohola ili ko zna ĉega, poljubio sam ga u usta, prvo na blic, a zatim i na žvaku. Prvo se malo odmakao od mene, pogledao me i upitao
„Znaš li šta radiš? Da li to ţeliš?“
„Da!“ – odgovorih sav uzbuĊen. Nije ĉekao ni sekundu više, odmah me poljubio. Zatim me odveo u sobu i polako poĉeo skidati. Skidao sam i ja njega. Usnama mi je prešao svaki milimetar na licu, a zatim krenuo niţe i niţe, sve dok nije došao do cilja, moga kurca. Kada se spustio skroz dole, pogledao me je u oĉi i upitao da li sam spreman. Samo sam klimnuo glavom. Zubima mi je skidao bokserice, i moj ukrućeni kurac mu iskoĉi pred oĉima. Uzeo ga je u usta i radio nešto, nešto meni strano što do sada nikada nisam imao prilike ni da vidim, a ne i da osjetim. Uţivao sam, nikada mi nije bilo bolje. Nije mi trebalo dugo, svršio sam. Nisam znao šta i kako dalje, pa
sam uradio isto što je i Miloš meni. Ljubio sam ga po cijelom tijelu, a zatim se spustio do njegovog ukrućenog
kurca. Nisam znao šta treba da radim, ali sam se ipak nekako snašao. Ni njemu nije trebalo mnogo, ubrzo je svršio i on. Vjerovatno jer seksa nije imao dugo. Leţao sam kraj njega i ljubio ga. Nije prošo mnogo i pitao me je da li ţelim da nastavim, da probamo još nešto, nešto mnogo bolje, nešto za ĉim svi ţude, a to nešto je SEKS. Pri samoj pomisli ponovo se napalih. Nisam znao ništa, pa mi je on davao instrukcije. Iz svoje fioke je izvadio lubrikant i kondome. Rekao mi je da mu lubrikantom namaţem guzu.
Kada sam to obavio on je stavio kondom na moj ukrućeni kurac. Stavio je svoje noge na moja ramena, pogledao me u oĉi i tiho rekao
„Sada uĊi, ali
– i zatim me strasno poljubio. Prodirao sam polako u njega, bio je uzak, imao sam osećaj da ga mnogo boli, stezao je oĉi i nekako tiho, promuklo jaukao. Posle nekih desetak minuta tako sporog prodiranja, rekao mi je da sada mogu slobodno da se krećem malo brţe. Kada sam poĉeo da ubrzavam primijetio sam da i on dostiţe punu erekciju. Ne zadugo posle toga svršili smo obojica. On je svršio a da svoj kurac nije ni takao. Za mene je to bilo nešto strano i veoma interesantno. Ostatak veĉeri sam proveo uz njega, zagrlio sam ga i stalno ljubio. Kada sam ĉuo da su se sa ţurke već polako poĉeli razilaziti, brzo sam prešao u svoj krevet. Iako sam znao da je Adi svejedno
polako“
da li sam gej, bi, trans, queer, interseksual ili strejt, opet nisam smio da mu kaţem. Mislim da je to sve zbog onog incidenta sa Urošem. Sutradan Miloš je primijetio da se drţim na distanci, pa nije ţelio ništa da priĉa o prošloj noći.
Tu veĉe Ado je otišao na reprizu, a Miloš i ja smo ostali sami u sobi. Ĉim sam uvidio priliku, otišao sam do Miloša i sjeli smo. Poljubio me je oprezno, da vidi da li ću ja to odobriti, naravno ja sam odobrio i uzvratio, a zatim me upitao
„Plašiš li se toga sto si gej, ili se samo plašiš da kaţeš Adi. Znaš da je on skroz normalan po pitanju toga”.
„Znam, ali...“ – zastadoh i progutah kneglu – „Ali...“ –opet nisam imao hrabrosti da kaţem.
„Ali šta?“ – uhavti me jednom rukom za obraze i pogleda u oĉi – „Slobodno mi reci”.
„Imao sam jedan problem pre nekih desetak mjeseci. Taĉnije u februaru i martu prošle godine”.
„Kakav si problem imao?“ – upita me on zabrinuto –„Reci mi, šta je bilo?“
„Pa, imao sam jednog druga, on je bio loš iz matematike...“ – I tako mu ja ispriĉam kroz suze šta je bilo. Plaĉem ja, plaĉe i on. To veĉe smo se samo mazili, plakali i tugovali. Tugovali jer ja putujem nazad kući, zbog Boţića i
Boţićnih praznika. Iako je to bilo na nekih dvadesetak dana, nama je to teško palo. Nismo to mogli podnijeti. To veĉe smo takoĊe mnogo priĉali. Rekao mi je, da ako ţelim da ĉuvam svoj identitet kao tajnu, da moram stvoriti još jedan svoj identitet, kojim se nikada ne bih mogao izdati, zbog koga niko nikada ne bi pomislio da sam gej. Htio to ili ne, da bih se zaštitio od ljudi kao što je Uroš, morao sam to da shvatim i sazrim prije vremena. Pred polazak stao sam ispred ogledala i u njemu sam stvorio sebi novi identitet. Identitet sa kojim nisam dijelio ništa sem odraza i ponekog dodira u ogledalu. Ja sam bio sa jedne strane, a on sa druge. Samog sebe sam potisnuo negdje, da bih izdrţao sve to. Jer nije mi bilo lako vratiti se poslije toliko vremena u mjesto iz koga vuĉem jedno jako loše iskustvo.
Sjedam u autobus, mjesto pored prozora. Na stanici su Ado i Miloš. Došli su da me isprate. Mašu mi, mašem i ja njima. Nešto snaţno, veoma snaţno tjera me da zaplaĉem, ali ne, ipak uspijevam da ne pustim suzu. Nisam htio da javim svojima kada stiţem i odluĉih da prošetam pored ONIH stepenica. Kada sam krenuo sa autobuske stanice snijeg je poĉeo da pada, pribliţavao sam se NJIMA, tim ĉuvenim stepenicama ispred kojih se desilo nešto što će uvijek ostavljati neke posljedice na mene. Stojim na istom onom mjestu na kome sam leţao polu ţiv ( namijerno kaţem polu ţiv, a ne polu mrtav, jer optimizam je jedino sto mi je ostalo). Gledam u nebo, snijeg pada. Sve me tako jebeno podsjeća na onaj uţasni dan. Ovoga puta nisam mogao, a da ne pustim suzu. Onda poĉinjem kao lud da se smijem, lijeţem u onaj snijeg, koji je već dosta napadao, i pravim andjela. Glasno se smijem. Moj smijeh je jeĉao i odbijao se od drveće i zidine. Samo se ĉuo moj smijeh, moj, pomalo ludaĉki smijeh. U jednom trenu, pored mog smijeha, zaĉuo se još jedan glas. Svaki put sve se jaĉe i jasnije ĉuo.
„Heeeej!“
zaĉulo se. Skoĉio sam iz onog snijega i prestao se smijati. Prišao mi je visok, crnokos jako zgodan i lijep mladić, sa nekim psom.
–
„Hej, pa ja tebe znam”. – odmjeri me crni lepotan –
„Ali naravno, ti ne znaš ko sam ja”.
„Ne, ne znam. Ko ste Vi? I kako znate ko sam ja?“ –gledam podignute glave ka njemu, jer je bio mnogo viši od mene. Prebaci lanac od psa iz desne u lijevu ruku, skide rukavicu i priţi mi ruku,
„Ja sam Nikola” – stisnuo mi je ruku, tako da me nije ni puno stiskao, a dovoljno jako da se osjetim sigurno kraj njega.
„Drago mi je što smo se upoznali Nikola. Ja sam ...“ –nije mi dao da završim, nego je on umjesto mene,
„Saša! Ako se dobro sjećam, tvoje ime je Saša.“
„Da, ja sam Saša. A kako Vi znate moje ime?“
„Ĉekaj malo, pa ti meni persiraš? Huh, nije valjda da sam tako mator?” – zacrvenih se ja – „Ma nema potrebe da se crveniš, samo si uĉtiv” – napravi kratku pauzu pa dovrši – „Nego, da ti kaţem kako te znam”.
„E da. Kako me znate?“
„Kao prvo, slobodno preĊi na ti. A kao drugo, znam te jer sam ti, zajedno sa svojim prijateljima i Bili“ – potapša
svoga psa po glavi – „Spasao zivot pre nekih godinu dana“
– zatim pogleda u psa koji je pruţao šapu, i nasmija se –
„Zapravo Bili te spasla”. Sageo sam se i pomazio psa.
„Hvala Bili” – zatim sam ustao i sa velikom zahvalnošću pogledao u Nikolu – „Hvala Vam mnogo“ –
zatim sam se nasmijao – „Pardon, hvala TI mnogo”. Samo se nasmejao i klimnuo glavom. Prošetao sam sa njim i njegovim retriverom kroz šumarak. Dogovorili smo se da ćemo nekada izaći na piće, i da obavezno povede i ostalo dvoje koji su bili sa njim kada mi je pomoć bila jako potrebna i baš tada mi pomogli. Boţićne praznike sam proveo u krugu porodice. Izašao sam par puta sa nekim društvom iz osnovne. Zezali smo se, pili, dobro smo se provodili. Jedno veĉe kada sam sa društvom izašao u grad, mislim da je bio doĉek Srpske Nove Godine, za jednim od stolova sam primjetio Nikolu sa, po nekim dodirima, jednim zaljubljenim parom. Prišao sam im. Svo troje su ustali i pozdravili me, shavtih da su ovo dvoje bili sa Nikolom one kobne veĉeri. Nikola stade pored mene i predstavi mi zaljubljeni par. Pokaza rukom prema djevojci koja je sedela preko puta njega
„Ovo je moja sestra Milica” – zatim rukom pokaza na momka pored nje – „A ovo je njen vjerenik Siniša”.
Upoznali smo se lijepo, sjeo sam sa njima i ĉastio ih pićem, iako su odbijali ja sam insistirao i na kraju i uspjeo u tome. Sjedio sam malo sa njima, i onda se opet pridruţio druţini sa kojima sam i došao. Ostatak zimskog raspusta sam
proveo sa mojim herojima Nikolom, Milicom i Sinišom. Malo po malo, stiglo je vrijeme da se vraćam u studentski
dom. Zimski raspust je prošao, srećom po mene, Uroša nisam viĊao nikako. Nešto se nisam ni raspitivao za njega.
Jednostavno nisam ţelio da znam za njega.
Drugo polugodište prvog razreda srednje škole sam proveo sa Milošem. Bilo nam je veoma lijepo. Adi nismo ništa govorili jer ja to nisam htio. Sa Milošem vrijeme mi je letilo veoma bro. Nisam ţelio, ali sam morao, da se vratim kući. Milošu sam obećao da ću doći kod njega. MeĊutim, to ljeto sam proveo cijelo u rodnom mjestu, kraj Drine. Ljeto je poĉelo dobro. Svaki dan sam bio na Drini sa drustvom, kupali smo se, plivali, zezali. Novu masku sam odliĉno prihvatio, iskoristio sam neke od Miloševih savjeta kako da ostanem ne primjećen. Neka devojka, sa kojom sam išao u osnovnu, cijelo ljeto se motala oko mene. Šetali smo, vodali se pod ruku i sliĉno. Ovog puta sam mnogo ĉešće sretao Uroša, ali to mi nije bio ni najmanji problem. Neki su mi rekli da je poĉeo da se druţi sa nekim narkomanima, i da je i sam poĉeo da se drogira. Mene to više ništa nije doticalo, ali na mjesto zločina sam volio ĉesto da odlazim. Jedne veĉeri, kada sam šetao pored stepenica, ĉuo sam jedan jako poznat glas koji je ispuštao meni poznate zvuke i uzdahe. Neko je, tu u blizini, doţivljavao orgazam. Mladalaĉka znatiţelja me tjerala da pogledam ko je. Glas mi je bio poznat, ali nikako nisam mogao da shvatim o kome je rijeĉ. Tiho sam se prikrao i sakrio u neko ţbunje. Kada sam provirio, imao sam šta i da
vidim. Uroš, naget naprijed i puši jednom starijem tipu, dok ga drugi jebe u guziu. Ostao sam nijem, nisam mogao da vjerujem. Da li je moguće da se onaj isti lik, koji me prebio od batina zbog toga što je samo pomislio da sam peder, sada rastura od kurca. Ova dvojica su ubrzo svršili, samo se obukli i Uroša ostavili ondje na livadi. On je sjeo, zapalio cigaretu i poĉeo da plaĉe. I pored svega što mi je uradio, bilo mi ga ţao. Kada sam izašao iz ţbunja, skoĉio je sav preplašen i krenuo ka meni da me udari. Ali ipak
nije, nije mogao da me udari, nego me je zagrlio i poĉeo da plaĉe još više. Uzvratio sam zagrljaj i poĉeo a tiješiti.
„Nije to ništa” – govorio sam mu – „Nemoj da plaĉeš. Ako nećeš ovo samo im reci”. Pogledao me je uplakanim
oĉima i kroz jecaje i ispustanje dima iz usta rekao:
„Ma ne plaĉem ja zbog toga. Nije meni ovo problem. Navikao sma se. A i svidja mi se, taĉnije ţelim kurac u sebi” – zastade on i obori pogled davajući meni cigaretu koja je izgorela već do pola – „Plaĉem zbog onoga što sam tebi uradio”. – poĉe jaĉe jecati – „Ţao mi je za sve ono. A i nikada nisam imao hrabrosti da ti se izvinim” – opet je pogledao u mene stavljajuci mi cigaretu u usta – „Ti nisi zasluţio ono što sam ti uradio. To sam uradio samo zato što sam se bojao sam sebi da priznam da sam gej. Oduvjek sam se toga bojao”. Gledao sam ga onako uplakanog, povukao sam dim, jako se zakašljao i rekao mu da mu opraštam za ono što je uĉinio. Krenuo je da me poljubi, ali
ga odgurnuh od sebe. Uputio mi je neki pogled ĉuĊenja, mrko sam ga pogledao i rekao
„Brate upravo si pušio...“ – napravio sam malu pauzu –„cigare. A vidiš da mi smetaju”. Glasno smo se obojica nasmejali i ipak se poljubili na blic. Priĉali smo mnogo, baš, baš mnogo. Obećao mi je da se više neće druţiti sa narkomanima, i da će promeniti naĉin ţivota. Priĉao sam mu o Milošu. Uroš mi je sada postao blizak prijatelj i u povjerenju mu rekoh da sam moţda i zaljubljen u Miloša. On mi je pricao o sebi, kako je proveo ovu godinu. Rekao je da je promenio mnogo partnera za seks i da ĉesto upraţnjava nesiguran seks. Nagovorio sam ga da uradi test na polno prenosive bolesti. Sve je, na sreću, bilo OK, rezlutat je bio negativan. Za to malo vremena što je od raspusta ostalo, promjenio je mnoge navike.
Kada sam se vratio u studentski dom, saznao sam od Ade da se Miloš prebacio na neki faks koji mu je bio bliţe Kragujevcu. Više nisam bio ni sa Adom u sobi. Opet sam upao sa nekim brucošima. Njih dvojica su jako dosadni tipovi, pravi štreberi. Jedan je Vlado, a drugi Danijel. Retko sam se sa njima druţio, ali ipak jesam. Jer sam, htio to ili ne, bio osuĊen na to. Ove godine sam se mnogo više
zbliţio sa Adom. Dosta smo priĉali, i jednostavno sam mu rekao za Miloša i mene. Ispitivao sam ga kako je došlo do onoga izmedju njegovog brata i Miloša. Nije bio spreman odmah o tome da priĉa, ali mi je rekao da ga napomenem za koji dan, pa ćemo onda fino da sjednemo i da se ispriĉamo. Jedne subote, kada je bilo takmiĉenje iz fizike, Danijel i Vlado su otišli da se takmiĉe, a ja sam to iskoristio i pozvao Adu da dodje do moje sobe. Došao je, otvorio sam nam pive i priĉali smo o svemu. Na jednom sam ga samo upitao iz vedra neba:
„Hoćeš li mi sada ispriĉati? Mnogo me to zanima. A i obećao si.”
„Ok Sale” – uzdahnu on – „Ispriĉaću ti. Ali...!“ –povisi on ton – „Nemoj ni sluĉajno da me prekidaš.”
„E ovako je to bilo” – uozbilji se on i poĉe – „Miloša sam upoznao na maturskoj ekskurziji u srednjoj. Naše dve srednje škole su bile u istom hotelu. MeĊutim, nama je zafalila jedna soba, za mene i brata, a kod njih je Miloš bio sam u sobi. Pošto je jako dobra osoba, prihvatio nas je u svojoj sobi. On i Adţo, moj brat, su našli odmah neki zajedniĉki jezik. Zajedno su izlazili i ta sranja. Ja sam jednom otišao da se vidim sa nekom trebom, meĊutim, ona nije došla i ja krenuh u sobu suva kurca. I tako oni su mislili da se ja neću dugo vratiti i malo se zaigrali. Kada sam ušao oni me nisu ni skontali. Ja se nakašljem, a tvoj Miloš skoţi sa Adţinog kurca” – htio sam da ga prekinem i da kaţem da Miloš nije moj, ali dogovor je dogovor, nisam smio da ga prekinem – „Ja se zaletim da ih udarim obojicu, ali nisam. Samo sam izašao iz sobe. Kada sam se vratio u sobu, sjedeli su na krevetima obuĉeni, za razliku od prošli put.” – sjedio sam nepomiĉno i sve slušao i upijao svaku rijeĉ
„Nisam htio da histerišem. Adţi nisam dao nikada da ostane sam sa njim u sobi. Mislio sam da je Miloš kriv za sve, da ga je on na sve to nagovorio. Ali sam vidio da moj brat ludi za njim, da ga ţeli, da ga voli. Kući nisam nikome ništa o tome rekao. Adţi sam svejedno zabranjivao da se ĉuje sa njim. Ali kurve, uvijek su nalazili naĉin da se vide. Jedno veĉe sam uzeo bratovu svesku u kojoj je pisao sve o ĉemu je mislio, shvatio sam koliko ga voli” –
„Vaţi. Imaš moju rijeĉ.”
predahnuo je – „Pozvao sam Miloša da doĊe u Sarajevo i dao sam mu odobrenje da bude sa Adţom u vezi. Mnogo su se voljeli. Miloš ga je voljeo i poslije raskida, sve dok tebe nije sreo. Znao sam da će se zaljubiti u tebe. A moj brat“ – uzdahnu – „On je sebi brzo našao drugoga, jednog momka u Sarajevu. Miloša sam zavolio kao brata i dogovorili smo se da budemo cimeri”. Ne znam zašto, ali sam pustio suzu. Ado me poljubi u obraz i reĉe mi da se ne brinem, da sam još mlad. Svašta ću još u ţivotu doţivjeti.
Onda sam mu ja ispriĉao svoja iskustva sa Urošem, i sve što mi se desilo.
Novu sam ovaj put doĉekao u rodnom kraju. Bilo mi je drago što vidim svoje zemljake. Uroš je našao neku curicu, ĉini mi se da se zove Marina. Siniša i Milica se vjenĉaše, Milica je već trudna, moţda neki treći mjesec trudnoće. Od nje sam saznao da ce i Nikola da dodje uskoro. On je inaĉe samo zimi tu. A tokom cijele godine je u Austriji. Bio sam presrećan. Kada je došao Nikola, vrijeme sam provodio blejeći sa njim. Volio sam biti sa njim, bilo mi je lijepo pored njega. Nije bio kao većina, bio je svjetski čovjek i imao je razumjevanje prema svemu. Mislio sam da bih mu mogao reći o sebi, ali ipak nisam. Drţao sam svoju masku jako dobro. Poĉeo sam se bojati za sebe, već sam se izgubio u svemu ovome. Nisam se mogao prepoznati. Lik u ogledalu više nisam bio ja, kao da gledam u tudji portret, a ne u svoj odraz u ogledalu. Kao Dorian Grej što je gledao u svoj portret koji je postajao okrutniji, tako sam i ja gledao u svoj odraz u ogledalu koji više nije bio moj. Morao sam da preduzmem nesta. Tada sam prvi put razmišljao o izlaženju-iz-ormara, ali nisam imao dovoljno hrabrosti.
Subota je, ne znam šta da radim. Odlazim do ĉitaonice. Odmah sa vrata ugledah momka, mojih godina, kako sjedi sam za jednim stolĉićem. Podigao noge na stolicu prislonio ih uz sebe, stavio slušalice u uši, drţao vokmen u jednoj ruci, a neku malu knjigicu u drugoj. Na sebi je imao neku rolku na kockice i pantalone sivkaste boje. Gledao sam u njega, sav oĉaran time sto vidim. Svideo mi se na prvi pogles. Na svu sreću svi stolovi u ĉitaonici su bili prezauzeti, te je samo njegov sto bio prazan. Prišao sam mu, skinuo je slušalice i pogledao me.
„Je li slobodno?“ – upitah ga
„Da. Slobodno sjedni” – odgovori mi i vrati slušalice na uši. Sjedeo sam tu i „čitao“, jedino što sam ja „čitao“ bio je on. Nisam mogao da skinem pogled sa njega. A što je još gore, nisam mogao da stupim u komunikaciju sa njim. Jedino smo se viĊali u ĉitaonici. To su bili samo pogledi, primetih da su obostrani. Veoma je tajanstven, nisam znao o njemu baš ništa, a ni koga bih pitao. Jednom prilikom spazih ga sa Adom. Ĉim je otišao od Ade, ja mu priĊoh:
„Ado, ko je ovaj momak?“ – upitah ja onako nezainteresovano.
„On je nov ovdje. Prebacio se iz Zagreba“ – krenu da uĊe u sobu. Ja ga uhvatih za rame i poĉeh sa pitanjima
„A zašto je bio kod tebe? Kako se zove? Koliko ima godina?“ – sada već nisam mogao da glumim nezainteresovanost. Ado me pogleda i nasmeši se.
„A zašto pitaš? SviĊa ti se?“ – uvede me u svoju sobu.
„Ma ne nego...“ – pogledah u Adu, a zatim oborih glavu – „Ma koga ja laţem?! Da, sviĊa mi se. Jako je simpatiĉan.“
„Zove se Toni. Ima nepunih sedamnaest godina. A ja sam mu ovdje vodiĉ. Obrati malo paţnju u školi. Vidjet ćeš ga. On je druga smjena“. Sav srećan sam skoĉio i zahvalio se Adi.
U školi sam provodio više vremena nego obiĉno. Ostajao sam i u drugoj smjeni samo da bih video njega, Tonija. Uvjek je bio odvojen od svih. Poĉeh da ga uhodim. Zapitao sam se da li sam normalan i malo smirih tempo. Odluĉio sam da sve pustim situaciji. Preuzeo sam kontrolu nad sobom. I tek kada sam malo ohladio, stvari su poĉele da idu u moju korist. Mnogo ĉešće je dolazilo do sluĉajnih
susreta i naletanja, kunem se da to nisam namjerno radio. Ali svaki put kada bih ga sreo i „udario“ u njega samo bi mi uputio smješak i nastavio dalje, sve dok nisam postao njegov heroj. Imao sam sedam ĉasova taj dan, i obiĉno bi Toni do tada već bio u školi u onom svom uglu. Primjetio sam da nije na uobiĉajnim mjestima gdje se nalazi kada je u školi. Misleći da je moţda bolestan i da ga danas neću vidjeti u školi, krenuh prema studenskom. Usput zaĉuh jecanje, neko je plakao. Uputih se ka napustenoj zgradi iz koje je dopirao plaĉ i jecanje. Prišao sam i vidio Tonija. Upitah ga šta se desilo, on je samo pokazao ka momcima koji su trĉali sa njegovim ruksakom, jaknom i patikama.
Potrĉao sam za njima, stegao pesnicu i kada sam im prisao samo sam glasno uzviknuo da bjeţe. Oni samo baciše njegove stvari i nastaviše da trĉe i da se smiju. Uzeo sam
Tonijeve stvari i odnjeo ih ka njemu. Obuo je patike, obukao jaknu i obrisao suze.
„Tako ti i treba kada si glup! Kada ne znaš da se braniš! Dopuštaš nekim klincima da te zezaju! DogaĊa ti se isto što i u Zagrebu! Samo što sada nisi morao ni da kaţeš za sebe. Da li mi na ĉelu piše? Da li sam ja toliki maler?
Zašto se sve ovo dogaĊa samo meni? Zašto sve nije jednostavno kao u knjigama? “ – priĉao je Toni sebi u njedra, pola od toga nisam razumeo. Nisam znao šta da mu kaţem, nikada nisam. Pred njim sam uvjek bio tako napet.
„Samo da uhvatim ove glupe šmokljane, zapamtio sam ja njih. Dobiće oni po guzici malo” – osvrnuh se ka Toniju koji se sada smijao i gledao me tako bezbriţno. Prestao sam više da psujem i pitao ga šta je to bilo u Zagrebu?
Zbog ĉega je toliko tuţan. Opet je napravio tuţni izraz lica, stavio ruksak na ramena i krenuo ka školi. Potrĉao sam za njim.
„Ukoliko ti je neprijatno da priĉaš o tome, OK.” –uzdihano dodadoh – „A i ne moras u školu danas ako nećeš. Lako ti mogu nabaviti opravdanje.”
„Hvala ti” – pogledao me je svojim plavim oĉima –
„Hvala ti na svemu ovome od danas. I hvala ti na ponudi.
Rado bih sada bio negdje drugdje,van škole i studentskog.”
„Mislim da imam sjajan plan. Mogli smo da idemo do brdeljka, da legnemo u travu i da uţivamo u pogledu”.
„Meni zvuĉi kao romantiĉni sastanak” – nasmesi se.
„Pa i jeste na neki naĉin” –pogledao sam ga i zacrvenih se – „Izvini, da ovo nije moţda previše gej za tebe. Moţda sam malo pretjerao”.
„Zezaš me?! Pa meni ništa ne moţe biti previše gej. Jeeer, ja sam gej”.
„Jessss!“ – sav srećan poĉeh da igram oko njega, zatim se uozbiljih i smirenim tonom se izvinih – „Oprosti, moţda sam ovaj put ipak malo pretjerao”.
„Hahahaha, pa moţda jesi malo. Ali mi je prijalo, rijetki su ljudi koji reaguju tako kada im kaţem da sam gej.“
„Vjerovatno zato što te ne gledaju kao što te ja gledam“ – opet se poĉeh crveniti. On se samo nasmeja i reĉe mi da ga vodim.
„Oprosti mi, zaboravio sam se predstaviti. Ja sam Saša.“
„Drago mi je Saša. Ja sam Toni.“
„Znam. Raspitivao sam se za tebe. Ado mi je rekao tvoje ime. Nadam se da me ne smatraš sada nekom uhodom.“
„Ma ne, nemoj da misliš o tome.“ – reĉe mi Toni kroz smiješak i nastavi – „Drago mi je da si se raspitivao za mene. I drago mi je da smo se konaĉno upoznali. Toliko puta sam te sreo u ĉitaonici, u školi, gradu, a nisam znao kako se zoveš.“
„Sada kada smo se zvaniĉno upoznali mnogo sam srećniji.“ Priĉali smo i u toj priĉi nismo ni shvatili da smo konaĉno stigli na odredište. Legli smo i gledali u nebo. Vreme je bilo izuzetno lijepo za maj mjesec. Tako zamišljeni nismo ni primjetili koliko je sati i da se bliţi vrijeme za povratak u dom. U povratku do doma drţali smo se za ruke, a kada smo došli u studentski i kada je bilo vrijeme da se pozdravimo, poljubio sam ga u obraz, jer nisam htio da ţurim sa njim i da uprskam stvar. Od tada smo se mnogo više druţili, rekao mi je da se deklarisao u Zagrebu i da je zbog toga bio maltretiran od strane uĉenika, pa su ga njegovi prebacili ovdje. Priĉali smo o svemu i svaĉemu. Ispriĉao sam mu sve o svom ţivotu, kao i on meni o njegovom.
Kao što je davno reĉeno „Sve što je lijepo, kratko traje“ pa je tako bilo i sa Tonijem. Po završetku školske godine on je otišao za Zagreb i rekao da ostaje tamo, da su njegovi nasli dobru školu za njega negdje u Hrvatskoj. Jako teško sam podnjeo njegov odlazak. Nisam se mogao pomiriti sa tim. Osećao sam se odvratno pri pomisli da svi u koje se zaljubim odu zauvjek od mene. Tada sam ĉvrsto odluĉio da se neću emotivno vezati ni za koga. Kada sam se vratio kući, iznenadio sam se jer je Nikola bio tu. Više sam se obradovao što vidim njega nego svoje. Ne znam zašto, ali mi je pored njega uvjek bilo ekstra iako je on dvanaest godina stariji od mene. Tog ljeta sam se dosta druţio i sa Urošem, kao i sa Nikolom. Jednom, dok smo Nikola i ja šetali Bili, ona se otrgla i izletjela pred auto koje ju je odmah usmrtilo. Nikola je zaplakao. Nisam mogao da vjerujem šta vidim, mislio sam da nije moguće njega natjerati na suze, ali ipak jeste. Bio je skrhkan zbog Bili, volio ju je kao ĉlana porodice. Otišao sam zajedno sa njim do vikendice u kojoj je boravio, tješio sam ga. Nisam znao kako utješiti nekoga kome je pas preminuo, ali sam nešto priĉao, i tako zanesen u trenutku sam shvatio da Nikola
uspaljeno ide ka meni. Da se njegove vrele usne polako pribliţavaju mojim. Kada je bio dovoljno blizu da ga
uhvatim iza glave i primaknem sebi, uĉinio sam to. Poljubili smo se. On je naglo stao i gledao me, nije ništa
progovarao.
„Nije mi prvi put. Već sam bio sa mušlarcima“ –
prekidoh to nijemo gledanje – „Samo ne znam da nije tebi prvi put. Da tebi ne smeta. Ako ne zeliš, reci mi“ – opet je samo ćutao. Nakon nekoliko minuta njegovog ćutanja nastavih – „Iiiii? Da nastavim?“, upitah ga. Samo me poljubio i ćutao. Shvatio sam to kao da. I tako je jedna stvar vodila ka drugoj. Ljubili smo se, mazili, lizali po cijelom tjelu, lagano skidali i onda sam se bacio na posao.
Kada je ispred moga lica iskoĉila njegova velika i nabrekla kurĉina, poĉeo sam da ga lizem, prvo polako po glavicu, pa se spustih niz njegov ud do jaja. Igrao sam se malo sa njima, lizao ih, usisavao u usta, masirao, ma vodio sam ljubav sa njima. On je samo uzdisao i ispuštao zvuke zadovoljstva. Tako sam zna da radim dobro posao. Kada se odvojih od njegovog kurca samo na trenutak, on je preuzeo brigu o meni. Sada je on radio meni, ono što sam malo prije ja njemu radio. I radio je to odliĉno. Uţivao sam.
Dovodio me do ludila. Imao je neki ĉudan rad jezikom koji me obarao sa nogu. Kada me doveo do vrhunca, iz latice je izvadio lubrikant i kondom. Namazao mi je guzu, i pre nego što sam stigao da kaţem da do sada nisam primao, on je već bio na ulazu. Nisam mogao da kaţem ništa, jer me strasno ljubio. Prvih petnaestak minuta je strašno boljelo,
ĉak su mi i suze krenule, ali kasnije se taj bol pretvorio u nešto neoĉekivano dobro. Polako poĉeh da uţivam u tom
njegovom prodiranju, tako njeţnom i grubom i zadovoljavajućem, sve u isto vrijeme. Poslije nekih sat vremena jebanja, svršio je u meni. Prilikom svršavanja samo se obrušio na mene i strasno me ljubio. Konaĉno mu rekoh da nikada pre nisam primao, da je to moj prvi put, i da mi je drago što je sa njim bio. Na to me zagrlio i poljubio.Od iscrpljenosti posle dugog jebanja, zaspali smo.
Jutro je osvanulo, probudio sam se go pored Nikole. Uţivao sam u njegovom zagrljaju. Pošto se cjele noći nisam pojavio kući, moji su se zabrinuli gdje sam pa su zamolili Uroša da me potraţi. Sobzirom da je on znao koliko se ĉesto druţim sa Nikolom, došao je da me potraţi kod njega. Zbog brzine odvijanja dogaĊaja prošle veĉeri, nismo zakljuĉali vrata te je Uroš ušao i zatekao nas gole i zagrljene. Kada sam ga vidjeo, vrisnuh i probudih Nikolu. Nikola ustade i zaĉudi se više nego Uroš i ja. Stajali smo tako nekih minut - dva i ništa nismo progovarali. Uroš skupi prvi hrabrosti i reĉe:
„Volim i ja muškarce“ – obraćajući se Nikoli – „Nemoj da se bojiš, neću te sada tući do smrti jer si gej“ – pogleda u mene i nasmijasmo se.
„DoĊi i pridruţi nam se“, dodadoh ja. Uroš mi priĊe i poĉe me ljubiti. Nikola nas je gledao u ĉudu par sekundi a zatim nam se pridruţio. Sva troica smo ukrstili jezike tako da nisam znao koga ljubim. U toku tog strasnog ljubljenja naglo sam strgao odjecu sa Uroša i njegova tvrda kurĉina se ukrstila sa Nikolinom i mojom. Stao sam iza Uroševih leĊa i trljao sam svoj kurac izmeĊu njegovih guzova baš kao onda kada smo vjeţbali matematiku. Dok sam ja trljao
svoj kurac izmeĊu njegovih guzova i drkao njegov kurac, Uroš i Nikola su se ljubili. Sve me je tako palilo da sam u
sekundu zgrabio kondome i lubrikant, namazao Uroševu guzu, stavio kondom, pregeo Uroša ka Nikoli ĉiji je kurac Uroš odmah uzeo u usta i poĉeo da odraĊuje. A ja, ja sam lagano ulazio u Uroševu guzu, prvo lagano, a zatim sve brţe i brţe. Nisam se kontrolisao. Tako jako sam poĉeo da ga nabijam da je vrištao. Imali smo sreće što je Nikolina vikendica dosta odvojena od naselja i što niko nije bio u blizini. Dok je Uroš bio u sendviĉu izmeĊu Nikole i mene, nas dvojica smo se ljubili, tako strasno, uhhh kao nikada pre. Od silnog uzbuĊenja nije mi trebalo mnogo da svršim, a još manje da mi se ponovo digne. Za Nikolu, napaljenog pastuva, pušenje je bilo mala maca, ţelio je da jebe Uroša. A ja, oduvjek naloţen na Uroša, poţelio sam da osjetim Urošev kurac duboko u sebi. Legao sam na ledja, stavio svoje noge Urošu oko ledja, a glavu spustio do mojih usana. Poljubio sam ga. Nikola je stavio svoj kurac izmeĊu naših usana i pravio pokrete kao da jebe. Uroš je trljao svoj kurac o moju rupicu. Kada je to vidio Nikola, nije mogao da se suzdrţi a da ne kresne Uroša. Brzo se našao iza njega. Uze lubrikant i namaza i Uroševu i moju guzu, stavi kondom na Urošev kurac, a zatim i na svoj. Kao sinhronizovani poĉeše da prodiru, Uroš u mene, a Nikola u Uroša. Sve je mirisalo na opasan seks, na divlje strasti a i emocije. Malo po malo Uroš je ubrzavao svoje pokrete. Nikola nije imao potrebe ništa da radi, Uroš je sam sve
obavljao, istovremeno je mene jebao i nabijao se na Nikolin kurac. Ubrzo je Nikola poĉeo da grĉi svoja stopala i da zabacuje glavu unazad. Uhvatio je Uroša za ramena, dva – tri puta ga nategao, izvadio svoj kurac iz Uroša, skinuo kondom i bez pipanja obilno svršio po Uroševim leĊima. Ne zadugo i Uroš je ubrzao svoje pokrete do maksimuma, naslonuo svoju glavu na moje grudi i uzdisao. Ne znam ko je bio glasniji, da li ja koji vrištim kao kuĉka od prodiranja Uroševog kurca ili on koji stenje kao pas pred svršavanje. Nikola se samo najednom pojavio pored mene, odgurnuo Uroša od mene, skinuo kondom i drkao
Urošev kurac, ĉuĉnuo sam ispred Uroša. Nikola je moju glavu nabio par puta na Urošev kurac, zatim smo obojica lizali Urošev glavić iz koga su poĉeli da liju veliki mlazevi sperme. Pokupili smo svaku kap koja je izašla iz njegovog kurca. Osjetio sam da cu i ja ponovo svršiti, nisam mogao da kaţem ništa od uzbuĊenja i brzine odvijanja te erotske priĉe, te sam ih uhvatio za glave i spustio ka mom kurcu, shvatili su o ĉemu je rijeĉ. Kao gladni predatori što se bore za svoj plijen tako su se i njih dvojica borili za moj kurac i privilegiju koji će da ga puši.
„Ima dovoljno za oboicu“, povikao sam u zanosu. Nisu rekli ni rijeĉ, samo su se pogledali meĊusobo i naizmjeniĉno pušili moj kurac. U trenutku svršavanja moj se kurac nalazio u Nikolinim ustima, Uroš uhvati brzinom svjetlosti Nikolu za glavu, zabi svoj jezik u njegova usta i
iz njih izvuĉe moju spermu. U meni se nešto probdilo, ţelio sam i ja svoju spermu da probam pa i ja uradih isto.
Progutasmo spermu i odosmo na tuširanje.
Još jedno ljeto je gotovo i to ne bilo kakvo ljeto, nego najbolje ljeto koje sam mogao da imam sa svojih sedamnaest godina. Ali kako je gotovo ljeto to znaĉi da poĉinje nova školska godina. Kao i do sada, po tradiciji, znao sam da neću biti sa Vladom i Danijelom u sobi. Kada sam došao u dom, tako je i bilo. Na vratima od sobe pisalo je Saša i Stevica, ušao sam u sobu ali od Stevice ni traga ni glasa, izgleda da se još nije pojavio. Pošto su prošla već dva – tri dana kako sam se prijavio u sobu pomislio sam da Stevice neće biti u skorije vrijeme. Smislio sam divan plan, svako veĉe ću iz grada da dovodim novog frajera, a i pošto sam sam u sobi, a volim nudizam, mogu da hodam bez problema go po sobi. Sve to je bio pravi raj za mene. Vremenom sam prestao da se stidim svog tjela, pa sam ĉak i kroz hodnik doma prolazio samo sa peškirom oko sebe. Volio sam tuĊe poglede na sebi kada proĊem kroz hodnik bez iĉega na sebi osim peškira. To mi je mnogo prijalo. A i po pogledima sam znao koga bih mogao da vrbujem iz doma i ko je u fazonu. Pokupio sam par momaka iz doma, ali samo sa par njih sam imamo ĉešće seksualne odnose. A iz grada sam, po planu, stalno dovodio po nekog novog frajera. Teško je bilo izvesti da ih uvodim na glavna vrata te sam morao da napravim merdevine od komada ţeljeznih
šipki koje sam priĉvrstio debelim i jakim konopcem, sve sam to našao u podrumu doma. Od same pomisli da se svi ti momci moraju penjati uz merdevine i pomuĉiti se da dodju do mene uspaljivalo me dodatno. Sva sreća po njih pa sam bio na drugom spratu. Da, bio sam prava bludnica, nisam imao kontrolu nad sobom. Postao sam umišljen, mislio sam da me svi ţele, ali sam zapravo ja taj koji je ţelio sve njih u sebi i na sebi. Da, postao sam bludnica. Bio sam bez stida i srama, pola doma me nije gotivilo zbog burnih noći u kojima niko nije mogao oka da sklopi, nisam im dao mira. Svi su mislili da dovodim neke cure svako veĉe, da su one te koje jeĉe i vrište od kurca i za kurcem, ali ne, to sam bio ja. Neki su mi zavidjeli misleći da sam strašni baja, pravi jebaĉ, drugi su me poprijeko gledali jer sam postao veoma uobraţen. Sve to je funkcionisalo nekih mjesec i po – dva, sve dok se na vratima naše sobe konaĉno nije pojavio i on, da baš on, moj novi cimer Stevica.
Nikada neću zaboraviti taj dan, dan kada se pojavio on. To je dan kada sam prvi put posle duţeg vremena osjetio stid, blam i sram. Kao što već rekoh, Stevica se nije pojavio već dva mjeseca, ja sam go hodao po sobi i nisam mario ni za šta. Baš sam tog dana, kada je kroĉio na vrata naše sobe, morao da budem toliko hiperaktivan. Pošto ni slutio nisam da će se ikada pojaviti moj cimer, otišao sam pod tuš, lijepo se istuširao, sa vokmenom u ruci, slušalicama na ušima i peškirom oko struka prošetao sam kroz hodnik studenjaka, ušao u sobu, nogom zatvorio vrata, bacio peškir sa sebe i u ritmu muzike igrao i hodao go po sobi. Dobro se sjećam da je u pitanju bila pjesma od Seun Paul-a
„Get Busy“, a ako znate koja je pjesma u pitanju, onda sigurno znati i kakvog je ritma, i da se uz nju kukovima i guzom mora vrckati. Sada zamislite jednog pederĉića koji je sam u sobi i koji se kreće kao Shakira. Kakva bi bila tvoja reakcija na to? E pa njemu nije bilo svejedno. Pošto sam ja uzeo oba kljuĉa od naše sobe, ljutito se uputio ka sobi. A kako sam ja bio u transu od igranja, a i vrata nisam zakljuĉao nego ih samo nogom zatvorio, on je bez problema ušao u sobu. Kako mi je on ispriĉao radnja se odvijala na sledeći naĉin. On je ljutito krenuo ka sobi, ušao u nju i zatekao mene golog kako igram, prizor ga šokirao.
Vratio se do domara i provjerio da li je to njegova soba. Mislio je da sam ţensko, jer me je video samo sa leĊa, a i u to vrijeme sam imao dugu ravnu kosu do ispod ramena. Domar mu je potvrdio da je to njegova soba i rekao mu da je to vjerovatno ona droca od prošlu noć što je sa Sašom spavala. Ušao je ponovo u sobu na prstima, stao uza zid, spustio torbe i poĉeo da trlja svoju veliku izboĉinu preko trenerke. Brzo se skinuo, uhvatio svoj kurac i poĉeo ga drkati. Sve to vrijeme ja sam raspremao orman i nisam obraćao paţnju na stvari oko sebe, ĉak se ni jednom nisam okrenuo ka njemu. Polako sam raspremao orman i igrao, spuštao se niz ivicu vrata ormana i kretao guzu levo desno. Za Stevicu nisam davao nikakav znak muţevnosti, bio je ubjeĊen da sam ţensko, a i znam zašto. Duga kosa, obrijane noge i guza, a izmeĊu nogu se ništa ne vidi, jer mi je kurac bio u erekciji, zatim moji kurvinski pokreti guzom. Ma sve je odavalo da sam jedna kurva ţeljna kurca, što i jesam, samo što sam ja muško, a ne ţensko kako je on mislio. Ţeljan da proba tu malu kuĉkicu odluĉio je da mi priĊe sa leĊa, onako iznenada. VELIKA GREŠKA!
Jednom rukom mi je sklonio kosu sa vrata, a drugom rukom mješao guzu. Mislio sam da je iza mene Bojan, momak iz doma sa kojim sam se povremeno jebao. Stevici nije bilo dovoljno samo to, pa poĉe da me ljubi po vratu, spuštao se jezikom niz ledja i onda rukom krenuo ka mjestu gdje bi toj „mačkici“ trebala da stoji njena vršnjakinja, njena piĉkica, ali nešto ga je zaustavilo, bio je
to moj ukrućeni kurac. Kada me uhvatio za kurac nešto ga obuze i samo skoĉi i pobjeţe na drugi kraj sobe. Nisam
znao šta se dešava, okrenuo sam se i ugleda golog i preplašenog hodajućeg boga. Prelijep i prezgodan nepoznat mladić je stajao potpuno nag u mojoj sobi. Zbunio sam se, nije mi ni na kraj pamet palo ko bi to mogao da bude, ni u jednom trenutku se nisam sjetio Stevice. Skamenjeno je stajao i gledao u mene, nisam znao kako da reagujem. Krenuo sam da se pozdravim sa njim, ali on je okrenuo glavu. Zacrvenio sam se, bilo me sramota, nikada u ţivotu do tada nisam osjetio toliku stid, sram i blam. Obukao sam se, sklonio svoje stvari samo u jedan deo ormana, i legao u svoj krevet. Ni jedan ni drugi nismo ništa progovarali.
Sedmice su prolazile, bliţio se i zimski raspust, ali Stevica i ja nisamo progovarali ni rijeĉi. Sasvim malo vremena sam provodio u sobi, ponovo sam se posvetio uĉenju, nisam se više go ni kupao, a kamo li šetao po sobi i hodniku. Niko nije mogao da vjeruje da sam to ja, svi su se pitali šta mi se desilo, znali su da ima veze sa Stevicom, ali nisu znali šta je u pitanju. Svi su ĉestitali Stevici kako me ukrotio, zapitkivali ga kako je u tome uspjeo, ali on je samo ćutao i pored njih prolazio kao da ih ne ĉuje. Rijetko sa kim sam se druţio iz doma, jer sam skoro sve prijatelje izgubio zbog svog prethodnog odvratnog i bludniĉkog ponašanja. Jedan od rijetkih koji me prihvatio nazad u svoje drustvo bio je, naravno Ado. Samo sam se sa njim i još tri – ĉetiri njegova druga druţio. Koliko god da sam izbjegavao Stevicu, nisam mogao, a da ne primjetim da se on ne druţi ni sa kim. Baš kada sam pomislio da sa njim nikada neću progovoriti i da će vjerovatno u sledećem polugodištu promjeniti sobu, desilo se nezamislivo. Konaĉno je progovorio:
„Nisi morao toliko da se mjenjaš zbog mene“, prošaputao je, „Ali mi je drago što bar neko mari za mene i razmišlja o mojim osjećanjima“ – dodade tuţno. Bio sam u šoku, nisam vjerovao da mi se obratio. Skoĉio sam od
uzbuĊenja sa kreveta i vidio da Stevica plaĉe. Prišao sam mu oprezno stavio ruku na njegovo rame i pitao ga zbog
ĉega je tuţan. Rekao mi je da sjednem na krevet, on leţe i stavi svoju glavu meni u krilo. Priĉali smo cijele veĉeri, saznao sam da je ţivio u hraniteljskoj porodici i da ih je mnogo promjenio, da sada ţivi u domu, da je pobjegao iz poslednje jer su ga omalovaţavali i da više nema nikoga. I posle nedelja i nedalja ne priĉanja, Stevica i ja smo postali najbolji prijatelji. Na raspustu je došao kod mene. Moji su ga jako zavoljeli, mislim da su ga ĉak voljeli i više od mene, jer sam ja uvijek bio malo na svoju ruku, a on je bio sin kakvog su uvijek i ţeljeli, što će na kraju u neku ruku i biti. Iako je jako zatvoren i teško se veţe za nekoga, vrlo lako se uklopio u moje društvo i sa njima bio kao da se znaju cijeli ţivot. Izlazili smo svako veĉe, Boţić je proslavio kod nas kao da je ĉlan naše porodice. Nije mu smetalo što sam gej, šta više gotivio me zbog toga. Volio je da kaţe kako je na taj naĉin siguran da mu neću nikada ukrasti curu, kao što to rade neki „drugovi“.
Ta zima je bila ĉarobna, imao sam sve što mi treba. Druga koji je van svega ovoga, a koji me podrţava, ĉovjeka koga volim i sa kim uvijek mogu imati nezaboravan seks, biseks druga sa kojim imam jako prisan odnos, ma san snova za mene u to vrijeme. I baš zbog svih tih divnih momenata koje sam imao te zime, vrijeme je prošlo kao treptaj oka, stiglo je proljeće, bliţio se Vaskrs, kao i moj osamnaesti roĊendan. Isto kao i svaki drugi tinejdţer, i ja sam se radovao svom punoljetstvu, danu kada postajem svoj ĉovjek. Tada nisam ni slutio koliko je teško biti samostalan, ali svoj osamnaesti sam proslavio najbolje što sam mogao, Bojan nam je sredio sto u jednom gej klubu u Beogradu, a Stevica, koji je u meĊuvremenu poloţio vozaĉli ispit, bio nam je prevoznik. Bojan, Stevica i ja smo se spakovali u Golfa 2 i uputili ka Beogradu, sva sreća pa je bio petak. Stevica je paţljivo vozio i pratio znake koji ga vode ka Beogradu, ali upravo ta njegova paţljivost u posmatranju, a loša koordinacija znakova na putu navela je Stevicu da vozi sve vrijeme oko Beograda. Ko zna koliko bi još putovali tako da nas nije stopirao jedan stoper.
Stevica mu je stao, nadajući se da će konaĉno moći sa
nekim priĉati malo i o sportu, što nije mogao priĉati sa Bojanom i sa mnom.
„Izvinite, da ne idete sluĉajno do Beograda?“ – upitao je muţevnim, ali malo zbunjenim glasom mladi stoper.
„Da, da. Upadaj. Ja sam Stevica, a ova dvojica pozadi su Saša i Bojan“, odgovori mu Stevica.
„Ja sam Njegoš“ – predstavi se, a zatim dodade –„Izvinite što se miješam, ali mislim da ste malo promašili put.“ Tada nam je već sve bilo jasno, to je znaĉi razlog zbog koga putujemo dva sata duţe nego što bi trebalo.
Stevica i Njegoš se lako upustiše u rzgovor, u tom njihovom razgovoru pohvatao sam samo da je Njegoš iz
Beograda, da ţivi sam, da gazi treću deceniju ţivota, da mnogo putuje i da je obišao pola Srbije samo stopirajući.
Imao je onaj pravi beogradski akcenat, te sam uţivao slušajući ga, ali uz pravog navigatora za manje od pola sata našli smo se na beogradskom putu. Pošto nas trojica nismo imali nikakav smještaj u Beogradu, Njegoš nas je pozvao u svoj dom. Kada smo ušli u ulicu gdje on stanuje shvatili smo da se nalazimo na Dedinju. Uveo nas je u svoju vilu i pokazao nam gdje ţivi. Bio sam u šoku, ne znam da li je imala ljepši enterijer ili eksterijer. U vili su bila dva kupatila te smo se u dve ture sva ĉetvorica istuširali. Bojan i ja smo se spremili i krenuli u grad da nadjemo taj klub, a Stevica je ostao sa Njegošem da gledaju sport i da kasnije
odu negdje na pivo. Njegošu nismo rekli da idemo u gej klub, te smo ga pitali samo kako da stignemo do te ulice, a da nas tamo ĉeka neko društvo. Objasnio nam je kojim autobusom da idemo, gdje da presjedamo i na kojoj stanici da izadjemo. Uglavno smo na vrijeme stigli u klub. U trenutku kada sam zakoraĉio u klub, upoznao sam potpuno novi svijet, svijet u kome su svi kao ja, svijet u kome me niko neće osuĊivati zbog onoga ko sam i šta sam ja. Da bi se malo opustili prvo smo popili koje piće i nazdravili u znak odrastanja. Posle par votki, krenuli smo u igru, muzika je bila ubitaĉna za mrdanje guzom, te smo i jedan i drugi zaplesali. Toliko smo se prepustili muzici i piću te je naš ples postajao sve erotiĉniji i erotiĉniji, vatali smo jedan drugoga, mazili po cijelom tjelu i ljubili, svi su gledali u nas dvojicu, ali mi nismo bili svjesni toga. Sve dok dvojica momaka nisu prišli i razdvojili nas, jedan je zaplesao sa mnom, a drugi sa Bojanom. Shvatio sam da me ţeli te sam se pravio vaţan i okrenuo se od tog momka i zaplesao sa sasvim trećim. Kada mi je ponovo prišao onaj što me odvojio od Bojana i uhvatio svojim rukama oko struka, momak sa kojim sam u tom trenutku plesao se samo odmakao. Bilo mi je jasno da je misteriozni momak iza mene velika liĉnost u gradu. Okrenuo sam se licem ka njemu i ljutito ga napao:
„Ja stvarno ne znam ko si ti, niti šta si umislio da si i ne znam ko ti daje za pravo da me tako uhvatiš i odvojiš od
moga druga!“ – bijes je izbijao iz mene.
„Smiri se lutkice“ – nasmješio mi se.
„Nisam ja niĉija lutkica!“
„Jesi, od sada si moj. Moje je sve što poţelim.“
„E pa ne baš sve, ja nisam!“ – Trgnuo sam se iz njegovog naruĉja i potrĉao kroz klub da naĊem Bojana. Našao sam ga u wc-u sa onim drugim momkom, kurva se već sagela da mu puši, rukom mi je pokazao da idem. Shvatio sam to kao da se neće sa mnom vratiti kod
Njegoša. Izašao sam ispred kluba, a tamo me ĉekao ON. Kada sam ga ugledao ispred vrata kluba, poţurio sam niz ulicu.
„Heeeej, izvini!“ – uzvikavao je neznanac. Prvi put sam mu zaĉuo glas kako treba i tek tada mi se uĉinio poznat.
„Šta hoćeš?“ – okrenuo sam se ka njemu sa suzama u oĉima.
„Ti plaĉeš?“ – upitao me je sa toliko emocija u glasu. Nisam mu ništa odgovorio. „Ja sam Zdravko“ – dodao je, ali sam i dalje samo ćutao i skamenjeno stajao. „Izvini što sam se ponijeo kao kreten malo prije“ – prišao mi je i
zagrlio me, prepustio sam se njegovom zgrljaju. „Šta mogu uĉiniti za tebe?“
„Moţeš li me odvesti na Dedinje?“ – upitao sam ga jecajući i rekao mu taĉnu adresu na kojoj stanuje Njegoš.
„Naravno da mogu, ali prvo moramo do jednog hotela da nešto pokupim. Moţe li tako?“ – upitao je sa smješkom na licu. Pristao sam. Otišli smo do parkinga, stao je ispred jednog od najnovijih Mercedesa i otvorio mi vrata, a zatim i on sjede na mjesto vozaĉa i krenu u, meni nepoznatom pravcu. U putu sam sve vrijeme ćutao, dok mi se on izvinjivao za svoje prethodno ponašanje u klubu. Osjećao sam se jako bitnim jer sam natjerao nekoga tako gordog da se pokaje zbog neĉega. Stigli smo do hotela, izasao je prvi, a zatim meni otvorio vrata, ophodio se prema meni kao pravi dţentlmen prema dami. Kada je sa jednim od kljuĉeva otkljuĉa glavna vrata hotela, a deţurni ĉuvar mu se obratio sa „Dobro veĉe gazda“, bilo mi je jasno da on posjeduje taj hotel. Proveo me kroz hol i odveo do restorana koji je u sklopu hotela, pritajio je svjetla u restoranu, izmakao mi jednu stolicu i pokazao rukom da sjednim, iz šanka izvadio svijeću, stavio na sredinu stola za kojim sam ja sjedio, a zatim je i zapalio. Otisao je iza šanka i uzeo najbolju bocu šampanjca, dve ĉaše, a u jednu zdjelu ubacio svjeţe jagode i preko njih stavio šlag. Postavio je zdjelu sa jagodama odmah pored svijeće, jednu ĉašu stavio ispred mene, a drugu nasuprot mene, na mjesto gdje će on
sjesti. Zatim je nasuo prvo meni, a zatim i sebi šampanjac, nazdravio sa mnom.
„Za moj osamnaesti rodjendan“ – progovorih posle duţeg vremena.
„O, pa to nisam znao, još jedan razlog da se nazdravi.“
Pogledao je i zdjelu sa jagodama i slagom i shvatio da nam nedostaju viljuškice. „Vidiš šta si mi uradio? Zbunio si me, zaboravio sam da donesem viljuške.“ Nasmijao sam se samo na to. On je brzo otišao do šanka da uzme viljuškice i usput pusti i muziku. Vrtile su se sve najbolje domace i strane balade dok smo Zdravko i ja pili šampanjac i uzivali u jagodama sa šlagom. Kada je poĉela pjesma „Save the last dance for me“ pitao me da li ţelim da plešem sa njim. Prihvatio sam ponudu i zaplesali smo. Ugasio je u potpunosti svjetla, te smo plesali samo pod plamenom one svijeće. Sjeli smo ponovo za sto po završetku pjesme, a ne zadugo posle toga sat otkuca tri sata ujutro, rekao sam mu da sam se ja radio kada je sat u bolnici otkucao tri sata, na baš taj datum, pre taĉno osamnaest godina. Prstom pokupi ono malo šlaga što je ostalo u zdjeli i razmaza po mom licu, pokaza mi na svijeću i reĉe da zamislim ţelju. Sklopio sam oĉi, zamislio ţelju i puhnuo u svijeću, u tom trenutku
toplinu svijeće na mojom usnama zamjenila je toplina
Zdravkovih usana. Ţelio sam da ga odgurnem i da mu
opalim šamar, ali umjesto toga sam uzvratio poljubac.
Ustali smo ponovo da plešemo, ali ovaj put sa mnogo više
strasti, nisam mogao da odvojim svoje usne od njegovih, ahhh kako me tada dobro ljubio. Bez ikakve najave i skroz ne oĉekivano, uhvati me u naruĉje i ponese kao mladozenja mladu preko praga, samo što je on mene nosio do lifta, sve vrijeme u liftu i od lifta do njegovog apartmana. Spustio me samo na sekund dok je otkljuĉavao vrata, a zatim me ponovo uze u naruĉje, unese u apartman, nogom zatvori vrata i odnese me na krevet, postavio me u leţeći poloţaj. Zakoraĉio je oko mene u podruĉju kukova i prednjim dijelom svoga tijela se nageo prema meni, ljubio me ponovo, ali kada je krenuo da me skine, nisam mogao. Zamolio sam ga da stane, osjećao sam se tako jeftino, kao neka kurvica. Bez ikakve primjedbe prestao je sa skidanjem, ali me ipak ljubio još malo, a zatim legao pored mene. Raspriĉali smo se malo više i nismo primjetili koliko je sati. Skoro će pet, trebalo bi da se vratim kod Njegoša, ne mogu da ostavim Stevicu samog kod njega. Zdravko me odvezao ispred same vile, poljubio sam ga na blic i izašao sav srećan. Tek tada sam provjerio i vidio da na telefonu imam SMS od Stevice. U poruci je pisalo gdje su nam, Bojanu i meni, ostavili kljuĉ. Našao sam kljuĉ od kapije priljepljen za donji dio poštanskog sanduĉeta. Ušao sam u dvorište, zatvorio kapiju, a zatim ušao i u vilu koja je bila otvorena, zakljuĉao sam i vrata od vile, a zatim se uputio prema sobama i ĉuo stenjanje i jaukanje, po glasu bih rekao da je ţensko u pitanju. Pratio sam zvuke koji su me odveli do ogromne spavaće sobe, za koju je Njegoš rekao da je
njegova. Vrata od sobe su bila širom otvorena, a pozicionirana su taĉno ispred kreveta. Prizor koji sam
ugledao u tom trenutku bio je veoma erotiĉan. Stevica je leţao na krevetu, na njemu je jahala jedna plavušica i stenjala, a u guzu je punio Njegoš. Vidilo se na nepoznatoj plavuši da je bludnica prava, jer je uţivala dok su je razvajivala dva velika i debela kurva, Steviĉin u piĉku, a Njegošev u guzicu. Na Njegoševim brzim pokretima i zabacivanju glave vidjelo se da uţiva u karanju u bulju. U mojim gaćama se u sekundi stvornila izboĉina. Izvadio sam kurac i poĉeo da ga drkam. Stevica se u jednom trenutku
malo podigao na ruke da bi lizao sise neznanoj plavuši i tada je vidio mene. Ne znam zašto, ali u tom trenutku je ubrzao svoje pokrete, zabacio glavu i vrištao „Svršavam!“, ne zadugo poĉeo je i Njegoš svršavati. Izvadio je svoj još uvijek ukrućeni kurac iz plavušinog dupeta i skinu
kondom, koji je bio pun sperme. Za mene je to bio okidaĉ, uletio sam u Njegoševu sobu i svšrio po plavušinoj guzi.
Njegoš se iznenadio kada me vidio tako iznenada tu. Ona je samo ustala sa Steviĉinog kurca i otišla pod tuš, dok smo se nas trojica glasno smijali. Niko više nije ništa progovorio, samo smo otišli u krevete da spavamo, a Njegoš je ispratio plavušu. Taj dan sam spavao do dva – tri poslepodne, kada sam ustao zatekao sam Bojana i Njegoša u kuhinji kako piju kafu, Stevica je još uvijek spavao.
Istuširao sam se, popio kafu, a u tom dodje i Stevica.
Sjedili smo malo sa Njegošem pozdravili se, a zatim se uputili nazad ka studentskom.
Tek kada samo sjeli u auto i nagazili autoputem, poĉeli smo temu o prošloj noći, sva trojica samo imali monogo toga za reći. Prvi sam bio ja. Kada sam im ispriĉao šta se sve desilo prethodne noći nisu mi vjerovali, pogotovo Bojan. Tek tada mi je on rekao zbog ĉega mi je Zdravkov glas bio toliko poznat, pa on je pozvati sudija, a pored toga posjeduje par klubova u Beogradu, medju kojima je i gej klub u koji smo izašli, zatim posjeduje hotel u kome smo sinoć proveli veĉe, mada sam to već znao. Ali ono što je
Bojana najviše zaprepastilo jeste da sam ja odbio seks sa njim i pored sve one romantike i svega. Zatim nam je priĉao kako se on proveo sa Aleksom, Zdravkovim drugom, inaĉe njegovom desnom rukom, koji vodi sve umjesto Zdravka. Rekao je kako je prvo pao vatreni seks, a da su zatim otisli daleko od grada, legli na haubu i gledali zvijezde, a zatim otišli u hotel i tu se ponovo jebali sve do sedam sati ujutro, odspavali par sata i došli na Dedinje. Stevica se na to samo smijao i dobaci „Ahh vi pederi i romantika, jeb’o ti to. Njegoš samo okrenu onu malu na telefon i upita je da li ţeli dva kurca da primi, ona dodje, a ti Saša već znaš kako se sve svršilo.“ Nasmijao sam se i uputio Bojana o ĉemu je rijeĉ. Nije mogao da vjeruje koliko je prethodna noć bila luda za svu trojicu, ni jedan od
nas trojice nije mogao da vjeruje. Sve se izdešavalo brzo, ali smo bar imali o ĉemu da priĉamo cijeli put, a i narednih
nekoliko dana. Tek posle nekih mjesec dana, kada su se utisci slegli shvatio sam da nisam uzeo nikakav kontakt od Zdravka niti njemu ostavio bilo koji trag kako bi mogao da me naĊe, te sam iz tog razloga izgubio svaku nadu da ću ga ikada više vidjeti, ali sudbina je odredila da to bude malo drugaĉije.
Pošto je Stevica zbog svojih stalnih mjenjanja porodica izgubio par godina škole, bio je najstariji maturant u našoj srednjoj školi, sa punih dvadeset jednu godinu, a i imao je najbolji uspjeh od svih maturanata u toj generaciji, u dogovoru sa direktorom odluĉio sam da to objavimo na TV-u i u novinama, njegovu sliku sa svim pohvalama od strane profesora, direktora i školskih drugara kao i njegovu
ţivotnu priĉu. Baš taj postupak je promjenio dalji tok ţivota i njemu i meni. Na ljeto je ponovo došao kod mene, mojima je posao sa prodavnicom krenuo dobro, te su trebali radnika. Stevica, koji je upravo zavrsio trgovaĉku
školu bio je najpogodnije za taj posao. Otac ga odmah postavio da vodi posao. Zahvaljujuci Stevici, posao je išao još bolje, te ga je otac ostavio za stalno. To ljeto je bilo puno novih promjena kod svih oko mene. Nikola je tog ljeta doveo Dţona, njegovog momka, Uroš je završio srednju, treći stepen, poĉeo je raditi kao obezbjedjenje u banci, skrasio se sa jednom curom, za koju mi je rekao da će je oţeniti i da ću mu kum na svadbi biti, ako se sa njom
vjenĉa. Moja sestra Tamara i Stevica su poĉeli da se zabavljaju, na poĉetku tajno, a zatim su rekli i mojima.
Naravno ja sam to znao od samog poĉetka, jer nije bilo stvari koje smo Stevica i ja krili jedan od drugoga. Svi su
imali neke obaveze, Stevica i Uroš su radili, Nikola je pokazivao Dţonu Bosnu i njene prirodne ljepote. Samo sam ja bio sam, tada sam prvi put poĉeo da razmišljam o fakultetu, te sam se posavjetovao malo sa Bojanom oko izbora, ali ništa još uvijek nisam imao u planu, niti gdje da idem, niti koji fakultet da upišem. Bojana sam pozvao na par dana kod sebe. Sa njim sam izlazio malo, ali preteţno priĉao, iz glave mi nije izlazio Zdravko, ali sam sam sebi govorio da se ne nadam, da sam ja njemu bio samo na jedno veĉe, jer da je stvarno nešto osjećao prema meni, našao bi me do sada. Ĉak sam par puta razmišljao
odlasku u Beograd, samo da ga vidim, ali ipak ne.
Povratak u školu mi je dobro pao kao bjeg od razmišljanja
o Zdravku. Od samog poĉetka sam zapeo i samo uĉio, nisam mnogo hodao, eventualno sa Adom do grada na kafu i to bi bilo sve. Najviše vremena sam provodio u svojoj sobi uĉeći, ponovo sam bio cimer sa Adom, ali ovaj put samo sa njim, Miloša nije bilo. Ni Ado ni ja nismo imali nikakav kontakt sa njim, to mi je veoma teško padalo. Ado je završavao sa fakultetom, a ja sa srednjom pa smo obojica imali mnogo da uĉimo, te ni Ado nije dovodio nikoga u sobu. Tek negdje mjesec dana od dolaska u studentski Ado je doveo neku curu u sobu i zamolio me da odem na sat – dva negdje. Odluĉih da sjednem u kafić koji se „sluĉajno“ zvao isto kao onaj gej klub koji drzi Zdravko. Kada mi je prišao konobar, sjeo je za moj sto i okrenuo neki broj a zatim dao meni slusalicu. Javio se on, Zdravko.
„Halo, šta hoćeš sada Milane?“ – upitao je onim svojim gordim glasom.
„Nije Milan. Zorane jesi li to ti?“ – upitah zbunjeno.
„Lutko pa to si ti!“ – uzviknu sav srećan – „Nemaš
pojma koliko si me namuĉio da te naĊem. Sva sreća pa si
zaboravio sliku sa onim svojim drugom kod mene u apartmanu, sa onim što je bio u novinama, onaj maturant od dvadeset jednu godinu. Tu sam video njegovu sliku, a sa njim si na ovoj slici. Predpostavio sam da ţivite tu negde blizu, pa sam našao o kojoj je školi reĉ, odnosno u koju školu je išao taj mali, Stevica se zove ĉini mi se. I onda sam tu u blizini škole otvorio kafić sa istim nazivom kao klub u nadi da će ti privući paţnju, i rekao svim konobarima da kada dodješ u kafić da me odmah nazovu.
Ĉekaj me tu, ja stiţem za dva i po sata. Reci Milanu da donese šampanjac.“ Ništa nisam uspio da kaţem, bio sam zateĉen, nisam mogao da vjerujem koliko je on mislio na mene, šta je sve uĉinio da me naĊe, bio sam presrećan.
Milan je vjerovatno ĉuo Zdravka kada je rekao za šampanjac te je, pre nego što sam ja došao sebi već nasuo u ĉašu. I stvarno za nepunih dva i po sata Zdravko se pojavio na vratima kafica. Prišao mi je sav zadihan, ustao sam da ga pozdravim, zagrlio me i odigao od zemlje.
„Pa lutko moja, hoćeš li mi konaĉno reći svoje lijepo ime?“ – upitao me sjedajući na stolicu.
„Ja sam Saša. Stvarno se izvinjavam, nisam ni shvatio da ti onda nisam ni ime svoje rekao. I samo da znaš još uvijek ne mogu da vjerujem šta si sve uradio da bi me našao.“
„Nije to ništa, uradio sam ja još mnogo toga. Traţio sam po cijeloj Srbiji po bolnicama mušku dijecu koja su
rodjena 10. aprila u tri sata ujutro, a koja su ove godine postala punoljetna. Ali eto, nisam odmah primjetio da si Bosanac.“ Priĉao mi je o svim ludostima koje je uĉinio traţeći me, a ja, ja sam se topio pored njega. Pošto je imao mnogo toga da ispriĉa, ostali smo i duţe nego što kafić radi, svi su napustili kafić, ostali smo samo nas dvojica. Nisam mogao da izdrţim, morao sam da ga poljubim.
Uzvratio je poljubac i u pauzama izmeĊu poljubaca rekao da će svaki petak posle nastave dolaziti po mene i voditi me u Beograd kod sebe, a svaki drugi dan ce dolaziti da me obiĊe u studentskom. Tako je i bilo, već posle mog drugog odlaska u Beograd, pitao me za vezu, naravno prihvatio sam, sa seksom nismo ţurili, ĉekao je da budem spreman. Svaki vikend je pravio ţurke u gej baru, ja sam plesao samo sa njim, volio je da me pokazuje drugima, da vidi tuĊe poglede na meni, a da ja pripadam samo njemu.
Bliţio se i doĉek Nove Godine, a moj momak Zdravko je ţelio da baš taj, najbolji dan u godini doĉeka sa mnom. Mojima sam sredio neku priĉu kako sa društvom iz razreda slavim doĉek. Spakovao sam se pri samom kraju prvog polugodišta, pozvao Zdravka koji je odmah došao po mene i odveo me u naš apartman njegovog hotela. Na krevetu me ĉekao prelijep smoking, istuširao sam se, obukao sam smoking koji je stojao na meni kao da je krojen za mene, na cjeduljici u dţepu sakoa pisalo je da otvorim drugu fioku u kupatilu. U njoj se nalazila manja kutijica na kojoj je pisalo „Otvori me“, to sam i uradio, otvornio sam je i našao „Chanel“ –ov parfem. Uvek je ţelio da ima kontrolu nad svim detaljima i nada mnom. Oko pola devet uveĉe stigla mi je poruka na telefon da sidjem ispred hotela. Kada sam sišao imao sam šta i da vidim, ispred me ĉekala limuzina, a u njoj i Zdravko, tako slasno sam ga poljubio. Osjećao sam se kao diva kraj njega, ne zbog silnih poklona, nego zbog njegovog truda koji je ulagao da bi opstali u vezi. Stigli smo na odredište, vozaĉ je otvorio vrata, prvo je
izašao Zdravko, a zatim je izveo i mene. Izašao sam iz limuzine i vidio da sam ponovo ispred Zdravkovog hotela.
Uhvatio sam Zdravka pod ruku i krenuli smo onom istom putanjom kojom smo išli noći kada samo se upoznali, kroz
hol do restorana, samo što je ovaj put staza bila prekrivena laticama crvene ruţe. Iz restorana su sklonjeni svi stolovi, samo je stojao onaj jedan za kojim smo mi sjedili, stojao je na istom poloţaju, sa istom dekoracijom, sa šampanjcem i jagodama sa šlagom i samo dvema stolicama za njim, konobar je prišao stolu, upalio svijeću, ugasio svjetla, pustio muziku i zatvorni vrata restorana. Svirala je ona ista muzika. Ponovo smo plesali uz istu pjesmu. Strasti su podivljale u meni, oborio sam ga na pod restorana, opkoraĉio ga i polako ljubio. Skidao sam sa njega dio po dio njegove odjece, tek kada sam raskopĉao košulju vidio sam kako je graĊen, brzo sam mu svukao i pantalone, ostao je samo u boksericama iz kojih je probijala njegova uzdignuta kurĉina. Ja sam ostao tako na njemu obuĉen, krenuo je da me skida polako, ali u ovoj igri sam ja gospodar. Zaustavio sam ga, njegove ruke sam stavio iza njegovog vrata i svezao ih kravatom. Ustao sam sa njega, otišao do muziĉke i promjenio muziku na malo brţu, zatim se vratio do njega, ponovo ga opkoraĉio, ali ovaj put stojeći i poĉeo da plešem u ritmu muzike, skidajući se sasvim polako. Kada sam se i ja vec našao samo u boksericama, spustio sam se skroz i sjeo na njegov krut kurac. Miješao sam guzom po njegovom kurcu, zatim se ponovo odigao i skinuo svoje bokserice iz kojih je iskoĉila moja ukrućena kurĉina. Na to je on samo zinuo, sto sam ja razumio kao da ga ţeli u svojim ustima. Spustio sam se ponovo skroz do dole i svojim glavićem presao preko njegovih usana, nije
ĉekao ni sekund više, progudao ga je do kraja i poĉeo strasno da puši. Pušio je tako dobro da su mi klecala
koljena. Kada sam osjetio da sam pred svršavanje izvadio sam ga iz njegovih usta i poljubio ga, a zatim se sve po malo spuštao do njegovog kurca, lizao sam mu vrat, ljubio grudi i njegove ploĉice na stomaku, zubima sam uhvatio za kraj bokserica i svukao ih do jaja. Poĉeo sam mu polako lizati glavić, uzimati ga po malo u usta, jezikom prelaziti preko cijele duzine kurca. Skinuo sam mu do kraja bokserice spustio se jezikom do jaja, moja pljuvaĉka se slivala do njegovog anusa, jezikom sam pratio put pljuvaĉke i došao do njegovog anusa koji se ţeljan kurca
širio i skupljao. Olizao sam ga dobro, polako gurao prstic unutra.
„Uhh kako ti je uska guza, kao da je nevina.“ – rekao sam mu napaljeno.
„Pa i jeste nevina.“ – odgovorio mi je. – „Ali tvoj kurac ţelim da bude prvi u mojoj guzi.“ Ništa više nije trebao da mi kaţe. Uzeo sam iz sakoa kondome i lubrikant, dobro mu podmazao guzu, stavio kondom na kurac i polako krenuo da prodirem. Jaukao je, stenjao i uţivao u isto vrijeme. Tako sam ga polako jebao nekih pola sata. Ţelio je da ubrzam, a i rekao je da ga pali što je svezan dok ga jebem, te sam ja pustio malo mastu na volju, svojom kravatom sam mu svezao usta, ţelio je još više. Uzeo sam svijeću i kapljice topljenog voska posipao po njegovom
stomako. Uţivao je, ubrzavao sam sa jebanjem sve više i više, pred svršavanje sam krenuo da mu drkam kurac, svrsili smo u isto vreme. Legao sam samo preko njega onako umazan. Leţali smo tako nekih petnestak minuta. Pošto smo trebali da stignemo na ţurku u klub, onako goli smo preletili od restorana do lifta, a zatim od lifta do apartmana. Na brzinu smo se istusirali i obukli u malo komotniju i više za izlazak kombinaciju. Stigli smo u klub pola sata pre ponoći. Sreća je izbijaa i nas, sve vrijeme smo plesali. A kada je poĉelo odbrojavanje, sa nestrpljenjem smo ĉekali da sat otkuca 00:00h, da poljubimo jedan drugoga i da to bude prvi poljubac za tu godinu, i to baš da bude sa njim. Mnogo smo popili te me uhvatilo još veće ludilo. Rekao sam mu da ţelim da me jebe u wc-u. Nisam trebao dva puta da mu govorim, uhvatio me za ruku i poveo ka wc-u. Bio je mnogo napaljen te me samo okrenuo licem ka zidu, skinuo mi farmerice i bokserice, podmazao guzu lubrikantom, stavio kondom i krenuo da me nabija na svoj kurac. Mješao sam na njegovom kurcu kao nikada.
Ţelio sam da osjetim svaki milimetar njegovog kurca, svaku venu na njemu. Jebao me dugo i strasno, sve vrijeme
ljubeći me. Ĉuo sam uzdahe u kabini pored naše, bili su mi
jako poznati. To su bili uzdasi Bojana i Alekse. Situacija je
bila veoma erotiĉna, nisam mogao da vjerujem koliko je
luda ova novogodišnja noć. Za mene je sve bio kao san.
Nisam ţelio nikada da se završi ovo sa Zdravkom. Prvi put
sam osjetio potrebu da budem stalno sa jednom osobom i tada sam odluĉio da ću fakultet upisati baš u Beogradu.
Mislio sam dosta puta da je Zdravkov cilj bio samo da ima seks sa mnom i da će posle toga popustiti sa romantikom, a vremenom moţda i raskinuti sa mnom. Ali ne, njegova ljubav prema meni je rasla sve više i više, a samim tim i moja ljubav prema njemu. Svaki dan je dolazio u posjetu kod mene, a ja sam svaki vikend bio kod njega u Beogradu. Kao godišnjicu naše veze on je raĉunao datum kada smo se upoznali, te je za moj devetnaesti rodjendan, to jeste godinu dana veze priredio ţurku na kojoj su bili svi moji drugovi i koji su znali i koji nisu znali za mene. Tada sam bio najsrećniji na cijelom svijetu. Osjećao sam se voljeno, a i ja sam volio po prvi put stvarno i iskreno. Došla je i matura, kraj je srednje škole. Ponovo moram ići za Bosnu, ali ni to nije bio problem za Zdravka i mene. Nikola mi je ostavio kljuĉeve od svoje vikendice te je Zdravko boravio tu, a ja sam ga stalno obilazio i vidjali smo se tajno u gnjezdu koje je pripadalo Nikoli, Urošu i meni. Stevica mi je ĉuvao leĊa kada bih išao negdje sa Zdravkom. Kao treptaj oka proletilo je i ljeto. Vrijeme je bilo da krenem na fakultet. Upao sam lako i na fakultet i u dom, zbog dobrih ocjena i dobro odraĊenog prijemnog. Dom mi zapravo nije bio ni potreban, samo da imam pokrice kod svojih gdje boravim. Mnogo sam više vremena provodio sa Zdravkom.
U novembru, taĉno na godinu dana od kada me pitao da budemo u vezi, kupio nam je stan u centru grada. Po prvi put sam imao neki svoj mir, slobodu. Mnogo sam opusteniji bio po pitanju svega, više nisam bio u potrazi za tim ko sam ja i šta. Sada sam se konaĉno našao. Pored sebe sam imao pravog ĉovjeka koji je uĉinio sve kako bih se ja osjećao kao kralj. U Beogradu me svaka osoba ,koja je kroĉila u Zdravkov klub, znala kao Zdravkovog momka.
U toj prevelikoj slavi i nisam baš mnogo uţivao, nisam volio da me etiketiraju. Svaka fufa u gradu se ukuraţila i prozivala me, svi su govorili da sam sa Zdravkom samo zbog novca, ali to nije bilo taĉno. U te priĉe je već poĉeo i Zdravko da vjeruje, nisam mogao da podnesem, te sam se u drugom semestru vratio u dom. Zdravko je od mene traţio da se vratim u stan, ali nisam ţelio. Polako sam se udaljavao od njega i tek tada poĉeo primjećivati neke promjenje na njemu. Nisam više mogao da ga prepoznam, naglo je smršao, polako je poĉeo zatvarati i prodavati klubove. Pošto nisam ţelio da se vratim kod njega u stan, odluĉio je i njega da proda. Postepeno udaljavanje na kraju je dovelo do kraja naše veze, ali ne i do kraja moje ljubavi prema njemu. Svjestan sam bio da to više nije Zdravko koji je zbog mene ĉinio ĉuda, koji me drţao kao malo vode na dlanu, nešto ogromno se promjenilo na njemu. Poznanici koji su bili u njegovom okruţenju rekli su mi da je poĉeo da se kocka, da koristi i drogu i ko zna u šta se sve uvukao.
Nikome nisam vjerovao, a znaci su bili jasni. Ali u mojoj glavi i u mom srcu on je ostao zauvijek ĉist, dobar i ljubav moga ţivota. Al’ ţivot nije crno-bijel, ponekada je siv.
Ljudi nisu i ne mogu biti u potpunosti dobri ili loši, svi smo mješavina i jednoga i drugoga, samo neko ima više
dobrote, a neko više zlobe. Sve sam poricao, sve dok se i sam nisam uvjrio. Došao sam u klub koji je nekada
pripadao Zdravku, a sada ga drţao jedan od najvećih zelenaša u Srbiji. Sjedio sam, pio ĉaj i prisjećao se ne tako davnog vremena kada sam sa Zdravkom sjedio na tom istom mjestu, nasmejan, srećan i voljen. Ali sada, sada sam sjedio sam i baš kada sam planirao da izaĊem iz kafića zaustavi me neko. Okrenuh se i ugledah Zdravka, neobrijanog sa tragovima bijelog praška na njegovim brkovima. Zaplakao sam.
„Izvini što ću upravo srušiti tvoje mišljenje o meni, ali treba mi sto eura do sutra.“ U njegovom pogledu se vidjelo da mu nije svejedno što me mora pitati tako nešto. Pogledao sam u novĉanik, imao sam samo pedeset. Pruţio sam mu novac i rekao:
„Izvoli, ne moraš da vraćaš. I ti si mnogo toga uĉinio za mene.“ Samo je uzeo novac i spustio glavu. „Molim te...“ – već se okrenuo i otišao, nisam uspjeo da završim reĉenicu. „Molim te prestani sa drogom, molim te. Želim da ponovo budemo zajedno, da krenemo iz početka, kao da se ništa nije desilo. Ne smeta mi što više nemaš gdje da živiš, samo stani sa kockom i drogom.“ – pomislio sam u sebi, izdahnuo i krenuo dalje.
Teško sam podnjeo raskid sa Zdravkom i dugo nisam mogao da se veţem ni za koga, ma ni sa kim se nisam ni muvao, nisam imao ţelju. Ali sam zato ima potrebu da budem iskren prema svima. Jedna koleginica sa fakulteta je opasno bacila oko na mene. Fazoni su joj bili uzimanje bilješki sa ĉasova, onda pomoć oko matematike, radila je sve samo da bi provodila što više vremena sa mnom. Bilo mi je jasno šta ona zapravo ţeli od mene. Pokušavao sam da odrţim naš odnos na što većoj distanci, skroz prijateljski, ali ona je bila upornija. Jednom prilikom, negdje u vrijeme testova, pozvala me kod nje kući da vjeţbamo. Pristao sam, jer mi je društvo bilo jako potrebno. Stigao sam, ţivila je u kući kod neke tetke. Kada sam ušao rekla mi je da smo sami u kući, bilo je jasno kao dan u šta ona planira da se pretvori ovo vjeţbanje za test. Poĉeli smo sa vjeţbanjem gramatike. Sve vrijeme ona je priĉala, ja sam je slušao i maksimalno se trudio i da odgovorim na njena silna pitanja kao i da se skoncentrišem na vjeţbanje. Trudio sam se sve dok nije poĉela temu o mom ljubavnom ţivotu.
„Imaš li devojku?“
„Nemam.“ – odgovorio sam hladno. Ćutali smo oboje na kratko, te je upitah ĉisto iz pristojnosti „A imaš li ti momka?“
„Nemam. A zašto nemaš curu?“ Nisam ţelio da odgovorim pa je ona nastavila: „Izvini što sam te to tako pitala. Ali te nikada nisam vidila ni sa jednom dijevojkom. A znam da si jedno vrijeme uvek dobijao neke poklone. Mislila sam da su od tvoje cure.“ U tom trenutku sam zaplakao, pokloni o kojima ona priĉa su pokloni koje sam dobijao od Zdravka. Gledala me ĉudno, nije joj bilo jasno zašto plaĉem.
„Oprosti, ali ja nisam imao curu nikada jer me interesuju muškarci. Ja sam gej, a ti pokloni su od mog bivšeg deĉka.“ – odgovorio sam u suzama.
„Tako lep deĉko, a peder. Ne, to nije istina. To kaţeš samo jer ti se ne sviĊam.“ – rekla je Violeta tuţnim glasom.
„Ne, ne kaţem zbog toga. Istina je da sam gej. Ti si prelijepa cura, a i znam da si svjesna toga.“
„A moţda još nisi upoznao pravu curu. Kako moţeš da znaš da si gej, ako nisi imao seks sa svakom curom?“ – sa smiješkom na licu me upitala, a zatim i poljubila. Ne znam zbog ĉega, ali nisam se odupirao njenom poljupcu, šta više napalio sam se. Strasno smo se ljubili. Ţelio sam da
kresnem Violetu, u meni se probudila neka nevjerovatna ţelja za piĉkom, posle ko zna koliko vremena. Ljubio sam je po vratu. Skidao je polako. Ostala je samo u grudnjaku i gaćicama, definitivno je raĉunala da će pasti seks, jer je obukla seksi crvene gaćice sa ĉipkom i isti takav grudnjak. Pošto se nisam razumio u grudnjake, pomogla mi je i skinula svoj grudnjak. Preda mnom su iskoĉile njene velike i krute grudi. Na brzinu sam se skinuo, a zatim i njene gaćice. Pokazala mi je oĉima ka fioci pored kreveta. Otvorio sam je i uzeo kondom. Stavio sam ga na kurac i njime krenuo prema njenoj guzi. Ubrzo sam shvatio da bih ovaj put trebao da ga konaĉno smjestim u njenu vrelu piĉkicu. Polako sam krenuo da ga guram, stenjala je, vrištala je njenim piskavim, ţenskim glasom, na koji ja nisam navikao. Sklopio sam oĉi i idalje polako prodirao u nju. Uţivala je, a i ja sam. Moje uţivanje je bilo uzrok moje mašte. Sve vrijeme dok sam jebao Violetu, razmišljao sam o Zdravku. Nisam je jebao dugo, svršio sam. Dok smo se oblaĉili rekao sam joj:
„Izvini, ali ovo nije trebalo da se desi. Ti si prelijepa cura, to stoji, ali ja ti moram priznati da sam sve vrijeme mislio o mom bivšem dok sam jebao tebe.“
„Nema problema. Poštovaću to, mada mi je malo ţao, jer je ovo bio jedan od najboljih, ako ne i najbolji seks koji sam imala do sada. Ali mi je drago da sam ti bila prva cura, a vjerovatno i jedina.“ Poljubila me u obraz, zapalila
cigaretu i upitala hoćemo li nastaviti sa vjeţbanjem. Od tog
trenutka Violeta mi je postala najbolja drugarica. O svemu
smo priĉali, kako se koji momak jebe, koji je potencijalni homoseksualac i mnogo toga. Sa njom vrijeme je mnogo
lakše prolazilo. Zahvaljujući njoj manje sam razmišljao o Zdravku. Ona je ponovo vratila neko znaĉenje mom ţivotu.
U ţelji da izbjegavam Zdravka, nisam izlazio ni u jedan gej klub u okolini. Ţelio sam da potisnem sva sjećanja na njega, a i da zapoĉnem sa nekim novim ljubavnu vezu. Ali bez klubova i bez i jednog gej prijatelja u okolini teško sam mogao naći pravog momka za sebe. Ni slutio nisam da će mi u pronalasku nekoga pomoći profesorica engleskog jezika. Mnogo sam volio engleski jezik, te sam zbog toga upisao vanredne ĉasove engleskog u blizini doma. Toliku sam ţelju imao da savladam engleski, da sam ostajao i po sat vremena duţe na predavanjima. Profesorica Dajana je zaista voljela da pomogne i nije joj bio nikakav problem da ostaje duţe sa mnom. Uvijek je bila šaljiva i zezala se sa mnom na raĉun duţeg ostajanja.
„Jao mali, mali. Meni je ovo sumnjivo. Da ti ne ţeliš mozda da vjeţbaš nešto drugo, a ne engleski.“ – zavodniĉki reĉe profesorica. Glasno se nasmijah i odgovorih joj:
„Ne, ne profesorice, ne brinite se.“ – opet se nasmijah i nastavih – „Jao kako ste vi perverzni profesorice, svašta.“
„Ne zaboravi mali ko ovdje koga zadrţava nasamo.“
Osjetio sam neko povjerenje u njenom glasu i odluĉih da joj kaţem.
„Ne bojte se profesorice, ja volim muškarce.“ – krajem oka sam posmatrao da vidim njenu reakciju.
„Pa ti si gej? Jao ja te moram upoznati sa mojim bratom. I on je gej. Odliĉan biste par bili.“ Hteo sam da joj odbrusim i da kaţem da ne mora da znaĉi da što smo obojica homoseksualci i što nas ona obojicu zna, da ćemo mi biti stvoreni jedan za drugoga. Ali bio sam oĉajan i trebao mi je neko, te sam pristao da se vidim sa njenim bratom na slijepo. Slijedeći ĉas sam došao u nadi da ću konaĉno upoznati njenog brata, o kome nisam znao ništa, niti kako se zove, izgleda, apsolutno ništa. Sjeo sam i oĉekivao profesoricu da udje u prostoriju gdje nam je drţala ĉasove. Vrata su se otvorila, ali umjesto profesorice sa svojim bratom u prostoriju je ušetao visok i lijep mladić, sreĊen od glave do pete. Prišao je mojoj klupi i pitao da li je slobodno. Samo sam potvrdno klimnuo glavom i nastavio da gledam ka vratima u isĉekivanju profesorice.
„Koga ti oĉekuješ?“ – upitao me mladić pored mene.
„Ma...“ – zacrvenio sam se – „Ma ĉekam profesoricu.“
„Izvini, nisam se predstavio. Ja sam Goran.“ Pruţi mi ruku i nasmiješi se.
„Drago mi je Gorane, ja sam Saša.“
„Koliko ti se sviĊaju predavanja? Kakva je profesorica?“ – nastavio je našu konverzaciju Goran.
„Profesorica je ekstra, vidjećeš. Imam jaku ţelju da brzo savladam engleski, te joj nije problem da ĉesto ostaje i po sat vremena duţe sa mnom kako bi mi objasnila sve što mi je nejasno.“ Ĉuo sam ga kako nešto promrmlja, ali nisam razumio šta. Konaĉno je ušla i ona, ali kraj nje nije bilo nikoga, došla je sama. Tokom predavanja je prelazila neko podruĉje koje sam ja već dobro savladao, pa mi je bilo dosadno. Poĉeo sam da priĉam sa Goranom. Stvarno smo se dobro ispriĉali, ismijali i našli smo zajedniĉki jezik.
Imao sam osjećaj da ćemo postati jako dobri prijatelji. Nisam ni primjetio kako brzo je prošao ĉas, svi su već
izašli, a Goran i ja smo još uvijek sjedili i priĉali. Naš razgovor je prekinula prof. Dajana.
„Vidim da ste se upoznali momci.“ Nije mi bilo jasno o ĉemu govori. Goran se nasmijao okrenuo prema meni i rekao:
„Ja sam njen brat. Mene si danas trebao upoznati.“
Bilo mi je drago što sam ga upoznao na taj naĉin, mislim da bih u drugim okolnostima, odnosno da sam znao ko je on, drugaĉije bih i reagovao.
Ni slutio nisam da ću se toliko sprijateljiti sa Goranom. Postali smo najbolji prijatelji. Violeta, on i ja smo bili nerazdvojna ekipa, nije bilo dana da nismo zajedno. Priĉali smo o svemu imali smo svoj mir i tišinu. Sa Goranom nisam ostvario odnos kakvom se profesorica nadala, ali sam ostvario mnogo bolji, prijateljski. Bliţio se jun, ja sam završio sve ispite, ali nisam ţelio da se vratim u Bosnu, te sam ostao kod Gorana u stanu. Violeta je morala ubrzo da se vrati za Novi Sad, a imala je jednu ţelju, a to je da svoj roĊendan proslavi u gej klubu. To je bio odliĉan razlog za mene da konaĉno preĊem preko svega i krem ponovo da izlazim u gej klubove, ali ipak sam pazio da ne sretnem Zdravka, te smo odluĉili da idemo u novi gej klub. Sredio sam se najbolje što sam mogao, našminkao se i odluĉio da ću igrati najbolje što mogu, da ću zavoditi sve redom pa moţda naĊem nekoga za sebe, nekoga ko meni odgovara. Goranu sam obećao da ću cijelo veĉe biti veseo. Pomogao sam mu da se sredi i krenuli smo. Našli smo se na dogovorenom mjestu sa Violetom. Violeta je bila
oduševljena kako smo bili našminkani Goran i ja. Ušli smo u klub i u tom trenutku pola kluba je gledalo direktno u nas. Ali moj pogled je privukao DJ, veoma poznato lice je obasjavala svijetlost kluba. „Nije li to Ado?“ – zapitao sam
se. Krenuo sam ka njemu. Kada sam primjetio da on ne prepoznaje mene, shvatio sam da nije rijeĉ o Adi, to je vjerovatno njegov brat Adţo. Pruţio sam mu ruku i predstavio se.
„Ja sam Saša! Bio sam cimer jedno vrijeme tvome bratu! Ti mora da si Adţo!“ – glasno sam priĉao zbog
muzike
„Da, ja sam Adţo! Drago mi je. Hajde da izaĊemo ispred!“ Klimnuo sam glavom i krenušmo ka izlazu iz kluba. Usput sam ga upoznao sam Goranom i Violetom i rekao im da brzo stiţem. Izašli smo i krenuli u razgovor.
„Ti si onaj mali što je bio sa Milošem?“ – upitao me.
„Da, ja sam taj. Nadam se da nisi ljut što sam ti spavao sa bivšim?“ –upitah ga kroz smješak.
„Misliš sa mojim sadašnjim?“ Zbunio me je ovim pitanjem.
„Niste valjda...“ – nisam uspjeo da izgovorim do kraja.
„Da, uspostavili smo ponovo kontakt, Ado nas je ponovo spojio. Prva ljubav zaborava nema. Tek kada sam ga ponovo vidio shvatio sam koliko mi je znaĉio.“
„Pa gdje je Miloš? Gdje je Ado? Nisam se ĉuo sa njim mjesecima. Ništa mi nije priĉao.“ – sav srećan upitah Adţu.
„Ado je na poslovnoj veĉeri, a Miloš treba da doĊe svakog trena.“ Krenuo sam nešto da prokomentarišem, ali Adţo nastavi dalje „Mi o vuku a vuk na vrata.“ Okrenuo sam se i ugledao Miloša. Zaletio sam se ka njemu i zagrlio ga ĉvrsto. Pustio sam suzu, a zatim se odmakao od njega.
„Stani malo ĉovjeĉe da te vidim dobro. Pa gdje si se krio sve ove godine? Zašto se nikada nisi javio?“ –
ispitivao sam Miloša
„Nisam bio tu. Išao sam u Švajcarsku. Sve se veoma brzo odvijalo, nisam uspio da zapamtim niĉiju adresu, a nisam ni ponjeo rokovnik u kojima sam imao adrese.“ –odgovorio mi je. Okrenuh se ka Adţi i zagrlih i njega.
„Hvala ti što si me ponovo spojio sa starim drugom.I izvini što sam ovako reagovao. Stvarno mi je mnogo znaĉio.“ – izvinjivao sam se Adţi. Sva trojica smo ponovo ušli u klub. Upoznao sam Miloša sa Violetom i Goranom, na šta su oni reagovali sa:
„A ti si taj što je probušio Sašu?!“ Svi smo se nasmijali na to. Kao što sam i obećao Goranu, tu veĉe sam bio
najveseliji, igrao sam kao nikada do tada. Mislio sam da to veĉe ne moţe biti bolje. Naravno, zeznuo sam se. To veĉe
je postalo najbolje u mom ţivotu. Posle nekoliko sati u klubu se pojavio i Ado sa Stevicom. Kada su se pojavili u
klubu vrištao sam od sreće. Pošto je već pristizalo previše strejt ljudi Stevica je rekao da idemo u restoran jednog njegovog druga. Pokupili smo se svi, Goran, Violeta, Miloš, Ado, Adţo, Stevica i ja i krenuli ka parkingu. Taman kada sam htio da pitam Stevicu kako planira da u dva sata ujutro uĊe u restoran zazvonio mi je telefon. Zvao me Bojan.
„Hej Saša, ja sam u Beogradu, nećeš znati ko mi se javio. Gdje si dolazim odmah kod tebe?“
„Hej, ovdje je ludnica. Evo idem sa nekom ekipom negdje, ne znam gdje idemo. Evo ti Stevica da ti objasni.“
Stevica se odvojio malo od nas i objasnio mu. Konaĉno smo stigli na parking. Potrpali smo se u dva auta i krenuli u nepoznatom pravcu. Stigli smo. Kada sam izašao iz auta, nalazio sam se ispred Zdravkovog hotela, samo što se više nije zvao isto. Na vratima hotela je velikim slovima pisalo
„S&Z“. Vrata nam je otvorio isti onaj ĉuvar koji je radio u hotelu one noći kada sam upoznao Zdravka. U pogledu
njegovom sam primjetio da sam mu poznat. Otišli smo u restoran, koji je bio u potpunosti izmjenjen, u meni su se pobudila sva ona sjecanja. Spojili smo stolove i sjeli. Tada je Stevica pozvao tog svog prijatelja da mu javi da smo stigli. Nekoliko minuta po tome stiţe i Bojan sa svojim pratiocem. Izgledao mi je poznato. Nisam bio siguran
odakle ga znam dok se nije predstavio. To je bio Aleksa, Zdravkov drug.
„Otkud vi ovdje? Koga od vlasnika znate?“ – upitao je Aleksa sve, dok se Bojan upoznavao sa ekipom koju nije znao, a pozdravljao sa nama, starim poznanicima.
„Vuk mi je rekao da mogu doći kada poţelim. On je brat gospoĊe iz jedne hraniteljske porodice u kojoj sam ţivio.“ – odgovorio je Stevica. Aleksa je prišao da se pozdravi sa svima posebno. Kada je prišao meni i shvatio ko sam, zamolio me da izaĊem na kretko ispred. Krenuo sam za njim, pogledao sam u Bojana, koji je samo slegao ramenima. Ĉim smo malo odmakli, prvo pitanje koje mi je postavio bilo je:
„Voliš li Zdravka još uvijek?“
„Kakvo je to pitanje? Naravno da volim. Nikada nisam ni prestajao.“
„U redu, onda se sutra pojavi na ovom istom mjestu u pet sati posle podne.“ – rekao mi je Aleksa, okrenuo se i krenuo nazad u restoran, zaustavio sam ga.
„A zašto si me pitao ono?“ – upitao sam zabrinuto.
„Da li se sjećaš dana kada si poslednji put vidio Zdravka i pod kakvim uslovima se to desilo?“
„E pa istog tog dana Zdravko je prestao da se kocka i da uzima drogu. Nije mogao da podnese da ti imas takvo mišljenje o njemu. Previše si mu znaĉio.“
„Ako sam mu toliko znaĉio zašto nije došao da me potraţi. Znao je gdje ţivim.“
„Baš zbog toga što si mu previše znaĉio. Nije mogao sebi dozvoliti da te ponovo razoĉara. Plašio se da te pogleda u oĉi. A još od tada samo o tebi priĉa. Niko drugi za njega nije postojao sem tebe. Znaĉiš mu previše.“
Zaletio sam se prema izlazu i zaplakao. Na izlazu mi reĉe ĉuvar da dobro pogledam naziv hotela. Samo je jedan
pogled bio dovoljan u tom trenutku. „S&Z“ je skraćeno od Saša i Zdravko. Vratio sam se druţini, obrisao sam suze i umio se. Nastavio sam u veselom duhu da se zezam sa njima. Ova noć je zaista postala bolja.
Stigao sam u hotel pola sata ranije. Nisam mogao da doĉekam. Aleksa mi je rekao da Zdravko ne zna ništa, i da to treba izgledati kao sluĉajno. Sjedio sam u restoranu i ĉekao ga, lupkao sam nogom od nervoze. Zaĉuo sam kako se otvaraju vrata restotana, okrenuo sam se i ugledao mog voljenog Zdravka. To je ponovo bio on, onaj isti Zdravko, pun samopouzdanja, izvajanog tijela i prelijepog lica. Kako sam ustao, oborio sam stolicu što je njemu privuklo paţnju. Pogledao me skidajući sunĉane naoĉare. Na njegovom licu se vidjela zbunjenost. Potrĉao sam ka njemu, on je skamenjeno stojao. Kada sam mu se pribliţio na par metara usporio sam korak, paţljivo mu prišao i iznenadno i grubo ga zagrlio. Zaplakao je, a za njim i ja. Ljubio me po tjemenu glave, mazio mi je kosu, stiskao me uz sebe. Nisam ţelio da ga pustim. Sigurno smo tako stojali pola sata. Ko zna koliko bismo još stojali da nas nije prekinuo Aleksa.
„Jesam li ti rekao? On je tebe zaista volio. Volio je tebe a ne tvoje imanje. Nisam mu još rekao da si sve vratio što si na kocki izguio. Sve sem hotela, koji još uvijek dijeliš sa prethodnim vlasnikom.“ Zdravko me na to još jaĉe stegao.
„A da ne spominjem da je bila potrebno samo da kaţem
tvoje ime, a na njegovom licu se suza odmah stvorila.“ Sreća je izbijala iz Zdravka u tom trenutku. Konaĉno smo
sjeli. Sjedili smo i priĉali jako dugo. Izgubili smo pojam o vremenu. Priĉao mi je kroz koji pakao je prošao u periodu
odvikavanja od droge. Da je otišao kod svojih u Kanadu i da se tamo izlijeĉio. Zahvaljujući svojim kafićima koje je posjedovao tamo, brzo je stao na svoje noge ponovo.
Rekao mi je da je otkupio ponovo naš stan, i da on pripada i meni bez obzira da li ja odluĉio da se vratim njemu ili ne.
Dogovorio sam se sa njim da dodje u klub u kome Adţo treba da bude DJ te veĉeri. Rijeĉ je bila o obiĉnom, a ne gej
klubu. Dosao sam u klub sa istom ekipom od prethodnu noć. Svi su stigli sem Alekse. Plesali smo, pili, zezali se.
Ado je mutio sa Violetom, Miloš je sve vrijeme proveo sa Adţom pored miksete. Sa mnom su ostali samo Bojan i Goran, ali ne zadugo. Malo prije ponoći Bojan je uhvatio
Gorana i odvukao u wc. Ostao sam sam da plešem. Nisam obraćao paţnju na ljude oko sebe, ponovo sam bio srećan. Ples me vraćao kroz vrijeme. Sjetio sam se kada sam u sobi plesao go, a Stevica me zatekao. Ali sjećanja su se najviše zadrţala na plesu sa Zdravkom, na incident u klubu, na valcer u restoranu, i striptiz za Novu Godinu. Sjećanja su bila tako stvarna da sam mogao da osjetim Zdravkov dah na svom vratu. Trgnuo sam se iz maštanja i shvatio da mi neko zaista diše za vratom. Okrenuo sam se da udarim
šamar osobi koja se odluĉila našaliti sa mnom. Dok sam se okretao i zamahivao ruku, svojom snaţnom rukom je
zadrţao moju ruku koja se kretala ka njemu, drugu stavio iza vrata i poljubio me na sred plesnog podijuma. Da, to je bio moj Zdravko. Ne zadugo poslije toga i zvaniĉno smo ponovo bili u vezi. Otišao sam na mjesec dana u Bosnu, ali sam ĉesto odlazio u Beograd. Svoje stvari sam ponovo prenijeo u stan i odjavio se iz studentskog.
Poĉetkom treće godine na fakultetu od Stevice sam dobio divne vijesti, zaprosio je moju sestru. Ona je pristala i svadba je trebala da bude nekada u novembru, pred Boţićni post. Stevica je pozvao i Zdravka predstavivši ga kao starog našeg poznanika. To je bio jedini naĉin da Zdravko i ja budemo zajedno na svadbi meni najdraćih osoba, moje sestre i njenog izabranika, a moga najboljeg
strejt druga. Na svadbu sam stigao zajedno sa Zdravkom, cijelu ceremoniju vjenĉanja sam preplakao što od sreće zbog njih dvoje, što od tuge što ja nikada neću moći tako nešto doţiviti sa Zdravkom. Zdravko je znao zbog ĉega
plaĉem, nije ni njemu bilo svejedno što nemamo pravo da se vjenĉamo u crkvi, a ni u opštini kako u Srbiji tako i na cijelom Balkanu. Nekoliko dana posle sestrine i Steviĉine svadbe, dobio sam vijesti i od Uroša. Rekao mi je da štedim pare za ljeto i zvaniĉno pitao da mu budem kum na svadbi. Od sreće sam ponovo zaplakao. Zdravku je bilo drago što sada imam tako dobar odnos sa svima njima, ali mu je teško padalo da me gleda tuţnog jer jednoga dana nećemo moći on i ja stati pred oltar i reći ono sudbonosno
DA. Povratkom u rodni kraj su stigle i nove vijesti. I moja
sestra i Uroševa Jelena su trudne. Obe oĉekuju bebu u decembru. Svoje kući nikada nisam vidio sretnije. Tada su
mi rekli da ne mogu da doĉekaju moje dijete da dodje na ovaj svijet, da upoznaju unuka naslednika. Teško mi je bilo
što sa mnom na Uroševoj svadbi nije Zdravko, ali bi bilo već previše sumnjivo, a i Uroš je to pravio samo za najuţi krug porodice. Ni slutio nisam koliko će taj kratak vremenski period biti uzbudljiv. Negdje u oktobru te godine kada sam se jednoga dana vratio sa predavanja u stanu me ĉekalo jedno prijatno iznenaĊenje. Strelice su upucivale od jedne poruke ljubavne do druge. Pratio sam porukuce i porake koje su me nasmijavale i rasplakivale istovremeno. Ali to nije bilo ništa u poreĊenju sa onim što je sledilo u tom trenutku. Ušao sam u malu sobicu u kojoj me ĉekao on, Zdravko, kleknuo na jedno koleno i u sebi nešto ponavlja. Kada sam ušao u sobu i stao ispred njega.
Pogledao me u oĉi i rekao:
„Brak nije parĉe papira koje se dobije u opštini i crkvi. Brak je ono što dvoje dijele, što ĉuvaju zajedno, što grade i unapreĊuju svakoga dana. Brak je ono za šta se dvoje zalaţe, a ne jedno. Brak se raĊa iz ljubavi i strasti. Da li ţeliš da našu ljubav i strast pretoĉimo u brak?“ – upitao me je vadeći prsten iz dţepa. Plaĉeći sam odgovorio:
„Da, to je jedino što sam ikada ţelio.“ Stavio je prsten na moj ruku, a meni dao prsten koji sam ja njemu stavio na ruku.
Baš kao što je Zdravko rekao, naš brak se razvijao svakoga dana. Do završetka fakulteta ţivio sam sa Zdravkom u
našem stanu. Relativno brzo sam našao posao u svojoj struci te svojima nisam imao potrebu da kazem još za sebe. Sve dok sestra nije dobila i drugo djete. Već dva unuka u porodici, a ni jedno djete sa moje strane, a ni naglašenja o tome da će ikada i biti. Tada odluĉujem da napišem pismo. Nisam ţelio da ga pošaljem poštom nego sam ga liĉno ostavio na stolu u kući. Stevica im je odvlaĉio paţnju
dovoljno vremena da ja ostavim pismo i krenem nazad za Beograd... Još uvijek sjedim i muĉim sebe pitanjima. Iz misli me izvlaĉi prodorni glas mog vjerenika koji mi je prilazio.
„Sredio sam ti papire. Sledećeg mjeseca putujemo za Kanadu i tamo se vjenĉavamo. Konaĉno ćemo biti i legalno u braku. Naćićemo neki svoj mir. Tvoji ako te prihvate, biće mi drago da dobijem njihov blagoslov. A ako ne prihvate, znaj da ćeš uvijek imati mene, koji te voli svim svojim srcem i podrţava u svemu.“
„Drago mi je ljubavi.“ – odgovaram smirenim tonom, još uvijek sa suzama u oĉima – „Volim te najviše na svijetu i ne znam šta bih bez tvoje podrške i podrške prijatelja.“
Ustajem iz fotelje, ljubim ga i odlazim do toaleta da se umijem.
