Pocetak

Početak

(zbirka radova, eseja, fotografija i umetnosti)

Uvod

Uhvatilo me ono malo patetike što se skriva na dnu srca, osluškujem reči dobro znanih pesama i zamišljam tebe kraj sebe. Zamišljam tebe kako te grlim, kako mi se prikradaš dok ja spavam.

U gadama onako tiho na vrhovima prstiju laganim koracima ideš prema mom uzglavlju, a ja pravedi se da spavam dopuštam ti da me zagrliš svom snagom. Nedostaju mi ta tvoja nestašna jutra. Mene polako ubija

samoda, tebe imam samo kao imaginaciju koja je poželela da se dugo ljubimo na mesečini. Ponovo si me rasplakao kao one daleke prošlosti dok sam merio svet tvojim koracima.

Znašlidatesanjam?

Prepoznao si se?

Naravno da jesi...

Tu si mi negde nadomak ruke, nadomak misli, hiljadama metara daleko.

Slavko Marković

PROLOG

Ja sam u ovaj svet ušao jako kasno, Jer nisam želeo, Jer sam se plašio, Jer sam mislio da volim žene.

Međutim cela priča se počela okretati davno, kada sam na drugoj godini sedeo na fakultetu, čekajudi neko predavanje, Pošto sam često bio sam, sedeo sam nagnut na prozor.

Slušao sam neku muziku tad ili sam nešto čitao, ne sedam se.

Napolju je vec bio mračak, a svetla na faksu nisu bila upaljena.

Sedeo sam neko vreme, a zatim ustao da pogledam oglasnu tablu.

Samo par trenutaka pre nego što du ustati ispred mene je prošao jedan dečko.

Ja, vradajudi se od oglasne table, na mestu gde sam sedeo, nalazim cedulju.

“Ako si ti taj sladak dečko koji je ovde sedeo i čitao (slušao muziku) javi se na broj taj i taj.“

Nije mi puno vremena trebalo, poslao sam poruku i shvatio da se on nalazi tu nadomak mene.

Upoznao sam tog dečka.

Popili smo kafu, družili se, ali nikada nismo razgovarali na temu da li se ja njemu sviđam ili on meni.

Nikada se sa njim nisam ni poljubio.

Često sam se nalazio sa njim, često smo pili kafu, pričali na različite teme.

Znali smo ponekad celo popodne da razgovaramo, da se prošetamo, ali se nikada nismo ni dodirnuli.

Veoma mi je drag.

Danas smo samo dobri.

I nikada se nismo ni poljubili. Ja sam otišao iz grada, a i on.

Ostali smo nedorečeni, a čuo sam da je on imao jednu vezu, verovatno je i sada zauzet.

Sreli smo se nekoliko godina kasnije i ja sam ga pitao: “Šta bi bilo da sam te poljubio tada?“

Kratko se samo nasmejao i odgovorio da bi verovatno sada bili zajedno.

Peklo je neviđeno, budala sam bio.

Slagao sam ga da me momci ne interesuju.

Znao je on da sam tada lagao.

Znao je.

Samo nije želeo da me izgubi, kao ni ja njega.

Danas ko zna gde je.

Novine iz 1932. prikazuju Australijanski gay par u ilegalnom istopolnom braku

Slavko Marković

Priča 1

Tog dana padala je kiša, ona sitna jesenja, uporno natapajudi zemlju. Po okolnim putevima ležale su bare od nakupljene kiše nošene talasima vetrova. Ja, umoran od puta, utrčao sam u kudu, dopisujudi se sa osobom sa kojom je trebalo te večeri da se nađem. Jedva nekako dočekah 6 sati uveče, posto je dogovor bio u 8 da se nađemo. Prethodno dobro spremljen i mirišljav izađoh da stopiram. Kiša je i dalje padala i kvarila i onako ved malo lošije raspoloženje. Stigoh konačno na odredište čekajudi poruku da mi stigne od te osobe. (Samo par dana pre dopisivali smo se neprestano iz sekunde u sekundu čekajudi zvuk poruke). Naravno kao u lošim filmovima pljusak se spušta i ja kao da su me polili vodom stojim pred bankom na ulazu čekajudi da se javi. Stajao sam dobrih pola sata, a bilo je zakazano viđenje, i čekam. Stiže poruka sa tekstom: “Sedi u kafid brzo stižem”. Odlazim u kafid naručujem pelinkovac i čekam. U lokalu 2-3 gosta i ja, konobara ne računam. Mokar od kiše pijem svoje pide i čekam. Prolazi jos pola sata i još sat i napokon poruka tu smo. Ko je tu sa tobom?! Odgovorih. On de: “Pa moj drug i ja, on zna za mene pa bih voleo i ti da ga upoznaš. Dođi u kola”. Nisam želeo. Energično sam odbio, jer ni tada, kao ni sad nisam želeo da za mene iko drugi zna sem osobe sa kojom du se nadi. Stiže poruka: Hodeš li udi u kola. Ja odgovorih kratko: “Uđi ti u kafid”. Kratak odgovor uputio je: “Ako nedeš, ja idem”. Nisam mogao više da otežem, lomio sam se neko vreme, čekao da li de neko udi, a svako ko bi ušao pomislio sam da je on. Napokon odgovorih: “Idite”. Nikada se više nismo ni dopisivali. Još uvek me taj pljusak prati. Još sebe vidim kako stojim pred ulazom banke i čekam nekog poštenijeg, nekog normalnijeg.

Slavko Marković

Priča 2

Opet se nalazimo na istom mestu. Ja pišem u potrazi za nekim ko je ok. Tražiš nekoga ko de misliti sopstvenom gornjom glavom, a ne primarno donjom. I tako, napišeš nekoliko redova iliti jedan red "Neko raspoložen za kafu", a pritom ne misliš na išta drugo što bi moglo da bude, čuje se zvuk poruke i javlja se dotični mladid. Na prvo pisanje učinilo se kulturan i na svom mestu. Počinjemo prepisku, naravno pošto smo osuđeni kao marginalizovani da tražimo po raznim sajtovima, i nastavljamo priču od pre par dana. Nova se priča nekako sama namede i pitanje da li želiš da se upoznamo. Prihvatam rado, odlazim na mesto sastanka, iako se pribojavam ko de me dočekati, i stojim i čekam. Prilazi mi persona, pita kako sam i da li sam da se prošetamo. Napolju sneg tek pao škripi pod nogama, a meni se noge tresu ne od hladnode ved od treme kako li de sve ispasti. Šetamo se jedno vreme, ulazimo u kafid da se zgrejemo i pide da popijemo, te izlazimo napolje da se prošetamo. Negde na pola puta, u polumraku, jedva dočekah da probam njegove usne. Ništa vise nisam ni hteo. Imale su zaista lep ukus, negovane i prelepe na dodir. Poljubac bi potrajao da se nismo uplašili da nas neko ne vidi. Šetali smo se, šetali i u jednom trenutku razišli sa razmenjenim brojevima telefona. Javio se ved nekoliko dana kanije da li možemo da se vidimo. Pristao sam. Prošetali smo se opet po novoj ruti, razgledali grad i ja pomislih dočekademo da vidimo mesečinu, kad on odjednom kao oparen mora da ide, pri tome mi rekavši da živi na potpuno drugom kraju grada. Nisam se bunio, mora da ide, opravdano je svakako. Udutao sam se, kratko smo se poljubili i on je otišao. Nekoliko dana kasnije opet se javlja. Nalazimo se i odlazimo da se provozamo kolima. Malo smo se vozili i došli do parka uz put, seli na klupu i slušali muziku, Nisam ga ni tad pitao gde živi, verovao sam slepo. Iznenada nekoliko dana kasnije, proveli smo i veče zajedno. U trenutku je rekao da mora da ide i izašao iz kude i krenuo na drugu stranu ulice. Nisam više mogao da trpim laž, a verovao sam da me obmanjuje i da ne živi na drugoj strani grada. Stajao sam na ulici, u prikrajku, u senci žbunja i posmatrao na koju stranu de da krene. Krenuo je na suprotnu da mi zavara trag. Iznenada, samo par trenutaka kasnije, krenuo je na stranu na kojoj sam ja stajao.

Prošao pored mene ne primetivši me i zamakao za došak. Pogledom sam pratio njegov užurbani hod i ulazak u meni do tada nepoznato dvorište. Shvatio sam tada da mi čak ni pravo ime nije rekao. Javio se samo sms-om par dana kasnije sledede sadržine: "Da ne budeš neobavešten, ja sam otišao u BG". Plakao sam kao kiša.

Danas se više ne čujemo, danas više ne pišemo, danas smo stranci i to demo uvek ostati.

Slavko Marković

Fotografija iz 1944.

Priča 3

Pomislih da ne napišem više ništa uhvatih se u razmišljanju. Setim se trede priče.

Veče prijatno kao i svako, pogledam na kompu par sitnica, nešto mi je bilo dosadno, pročačkam malo net i upadnem na dobro nam svima znan čet. Učinila mi se u početku ok ekipa, dok nisu počeli sa napadom na nove članove (ja to zovem nova roba na pijaci mesa). Sve je bilo dobro dok mi se izvesni gospodin nije javio. Jedno vreme smo se dopisivali, trajalo je to neko vreme, ja umoran od dopisivanja i sa izuzetnom željom da upoznam nekoga ko je iole drugaciji od dva prethodna, pristanem nakon dužeg dopisivanja da se nađem. (trajalo je dopisivanje nekoliko nedelja, ja sam sve nešto izvrdavao, pošto me je bio jako veliki strah, šta ako nije on, šta ako je neko poznat, šta ako se znamo od ranije itd.) Sve je to nekako teklo svojim tokom. Ja skupio dovoljno hrabrosti idem na dogovoreno nam mesto sastanka. Stajao sam tamo i čekao da se javi. (obično dolazim mnogo ranije da ja nekog iznenadim, a ne da mene iznenade). Čekam ga da dođe, ali đavo mi ne da mira i počinjem da se šetam. Obilazim krug oko mesta sastanka, krenuh i drugi, ali se zaustavih (pomislide ljudi da sam poludeo pa se šetam u krug). Krenuo sam na drugu stranu i istom mestu prišao sa druge strane. Stajao sam na sred ulice, kad su kola prošla pored mene. Stiže mi poruka: Gde si?

Shvatio sam tog trena da je došao na mesto sastanka. Prišao sam mestu gde je bio dogovoren sastanak, i napisah mu stojim tamo gde smo se dogovorili. Neko mi je u tom trenu mahnuo iz kola.

Prišli smo jedan drugom i na licu mu se videlo da nisam ono sto je on očekivao (a nisam lagao ni ko sam ni kako izgledam). Kratko smo stajali i predlozio mi je da uđem u kola. Ušao sam poslle kratkog razmišljanja.

Zatvorio sam vrata za sobom i kroz glavu mi je prošlo sto misli: Šta ako me negde sad u nedođiji izbaci, šta ako me prebije, šta ako...

Sve vreme smo išli u meni do tada nepoznatom pravcu i u jednom se trenutku našli pred njegovom kudom. Kratko je samo rekao: Ovde ja živim. Izašao sam iz kola i ušao u kudu. Skuvao je kafu, popili je, poljubili se jednom, drugi put, tredi, mazili se.

Tada sam Tredi put bio sa muškarcem u krevetu. Sve se odigralo na moju veliku žalost onako kako nisam zeleo. Ispostavilo se da je on shvatio čim me je video da me poznaje više od ikoga.

Odbacio me je nakon druge kafe kudi. To je bio jedini put da smo se videli.

Nekoliko nedelja kasnije, kada se konačno javio (čitaj odgovorio na poruku koju sam poslao nekoliko dana posle naseg susreta) napisao je: Nisam ja za tebe, nije do tebe, do mene je, ne odgovaraš mi nikako.

Tredi pokušaj pronalaska se završio kao poznanstvo koje nije trebalo da se desi, ali se ipak dogodilo.

Možda se sve odigralo kako nije trebalo, možda sam bio samo varijanta, možda sam bio samo običan prolaznik.

Ja sam čekao nekog četvrtog, nekog običnijeg.

Slavko Marković

Fotografija iz 1938.

Priča 4

Osvanuo dan kao i svaki drugi. Ja od ranog jutra malo raspoložen, malo ne, ali dan se nekako provukao kao kroz staklene uši. Pred kraj večeri na fejsbuk nalogu (lažnom) zatiče me poruka: Dao. Odgovaram i tom do tada mi nepoznatom liku, kao i svima ostalima. Iznenada, nakon samo par trenutaka, na pravom profilu stiže ista poruka, iste sadržine od meni do tada nepoznatog mladida.

Razmišljam ili slučajnost, koincidencija ili nešto trede. Međutim prepiska se prekida na lažnom profilu i na pravom sledi opušteno daskanje bez bezobraznih reči, vulgarnosti i ostalih sitnica koje verujem mnogima zasmetaju. I tako usled dopisivanja, nekako saznajem razlog dopisivanja. Dopisivali smo se neko vreme, čitajudi i isčekujudi poruku jedan od drugog sve češde čitajudi stare poruke, skrivajudi se od drugih da ne vide da pišem nekom dečku i da ne vide sadržinu poruka. Sve je teklo nekako usporeno, nekim laganim tempom, i napokon nakog nekog vremena usledio je dogovor da se nađemo. Nezgodno je bilo da se nađemo igde, te on predloži da to bude kod njega. Kako su dani odmicali i približio se taj dan našeg susreta u njegovom stanu meni su kolena sve više klecala.

Viđali smo se zaista često, svaki put kad bih mogao otišao bih kod njega i nikakvog fizičkog kontakta među nama nije bilo sem poljubaca.

Znali smo često da sedimo i pričamo duboko u nod, a ja bih slededeg dana morao veoma rano da ustanem, ali ništa nas to nije sprečavalo da uzivamo u kafi i čašici razgovora.

Kako je vreme odmicalo, a naše poznanstvo dobijalo i poprimalo malo ozbiljniju konotaciju, počele su da se otkrivaju neke priče koje su meni bile u prvi mah smešne, a zatim me dovele na rub suza.

Znali smo često zagrljeni da zaspimo, voleo je da me češka po glavi, da me zagrli, da mi šapude na uho, ali nismo spavali bez odede.

Jedne večeri, kada sam ležao pored njega priznao mi je sve. Priznao mi je odakle me zna, odakle mu moj fejsbuk profil, odakle mu moje ime, odakle mu informacije o meni. Pogodilo me je jače i snažnije od kamena.

Priča kaže sledede: Jednog dana, iz dosade, a moji drugari koji su gejevi došli su kod mene i pričali smo koga od gejeva ima u okolini. Pominjali su mnoga

imena, a tvoje ime su spomenuli da i ti postojiš i rekli da tebe kontaktiram. Pričali su mi da si ti na početku uloge u ovom svetu i da du najlakse dodi do tebe jer si naivan i dovoljno glup da pristaješ da se nađes sa nekim. Reči su me pogodile jače od mača. Dvojica tamo nekih, (a kasnije sam saznao i ko), pričaju o meni, donose neki sud, a ni upoznali me nisu. Donose zaključke, lepe etikete, udaraju žigove samo zato što pokušavaju da me ukalupe u g-svet.

Telefon mi je nakon tog našeg razgovora nekoliko puta zvonio, zvao me je da se ispričamo i da mi kaže kako mu nedostajem, kako bi da me poljubi, da me mazi.

Usledila je tišina i izvrdavanje. Prestao je da mi odgovara na poruke i u jednom trenutku pozvao me je na svadbu. Oženio se, pravio slavlje, a meni rekao, da želi da dragi ljudi budu pored njega kada svojoj ženi kaze DA. Bolela je istina, bolela priča, a najviše što meni nepoznati ljudi, pričaju o meni kao da me dovoljno poznaju i mogu da kažu za mene da sam onakav ili ovakav, da sam ovo ili ono. Bolela je priča, bolelo je vreme, bolela je uspomena. Dugo je pekla rana, ali je zarasla.

Slavko Marković

Fotografija iz 1981.

Priča 5

I napokon peta famozna priča. Beše to moje prvo poznanstvo, beše to moj prvi put, prvi put da sam poljubio nekoga i vradao mu se milion puta. Nisam se samo ja njemu vradao, nego i on meni. Ali svaka priča mora da ima početak. Beše to jedno davno dopisivanje na jednom od mesta gde momci kao vi i ja mogu da se nađu. Krenulo je sasvim obično, jedno normalno dopisivanje gde nam nije bilo potrebno ni visina, ni dužina ni širina niti išta drugo. Bitno je bilo da smo se našli i da pišemo na različite teme. Dosta sugo smo se dopisivali, nekoliko nedelja, brojeve nismo razmenili jer smo verovali jedan drugom, ali smo dogovorili susret na nama oboma poznatom mestu. Tako je i bilo. Čekao sam ga pored fontane, slusajudi muziku, i okredudi se oko svoje ose da vidim sa koje ce strane pridi. (u to vreme nije bilo pametnih telefona, ili ga ja jos nisam imao). Laganim koracima prilazi mi visok dečko, malo stariji od mene, pita me za ime, da li sam taj i taj i predlaže da odemo na pide. Otisli smo u obližnji lokal, seli da pričamo, pričali kratko kada me njegova noga dodirnula ispod stola po listu noge. Nije se izvinjavao ved me i drugi put dotakao. Jedva je dočekao da izađemo napolje. Prošetali smo se i u jednom od pasaža, obazirudi se da nas niko ne vidi strasno me je poljubio. To je bio početak nase takozvane "veze". Međutim ja sam morao da odem pošto je ved bilo kasno, a poslednji prevoz sam imao za pola sata.

Često smo se dopisivali, često smo se čuli, sem ponekad dopodne ili popodne, tj. uveče kada je ili imao neke obaveze ili imao goste ili išao kod koleginice sa posla u goste.

Ponekad se takvo dešavalo, ali nije mi to bio problem.

Sa nestrpljenjem smo iščekivali slededi susret. On je ili čekao mene ili sam ja čekao njega negde u gradu. Često smo se setali, pili kafu, na skrivenom mestu se poljubili, mazili se i češkali ili čitali jedan drugom šta smo pisali. U jednom trenutku kao grom iz vedra neba pada šamar: Ja sam juče imao jedan lep susret. Rekao mi je. Kao oparen, razbirao sam po glavi reči. Susret?

Zar mi nismo u nekoj nazovi "vezi". Mozda sam ja pogrešio. Nisam znao odgovor. Stao sam i nastavio dalje.

To nije bio prvi put. Sretali smo se često, a on je često imao izlete, žurke, priče, dopisivanja, dok na kraju nisam upao u priču meni do tada nepoznatu.

Kod njega, na njegovom terenu, u njegovoj kudi dočekala me je treda osoba. Ostao sam skamenjen saznjem da se neko ko je meni drag viđa sa nekim tredim, da sam ja ili drugi ili ko zna koji po redu, da sam ispao pokusni kunid. Nije me toliko ni zabolela ta spoznaja koliko da se oni viđaju vec dosta dugo, otprilike nešto krade nego on i ja.

Za sve to vreme, nismo ni legli zajedno bez odede, a kamoli nešto drugo. Kao da me neko ošamario i drugi put. Njih dvojica, kao dobro uvežban tandem skinuli su se i usledila je logika koju ja niti sam želeo da gledam, niti sam mogao da trpim. Seo sam u susednu sobu, njih ostavio da završe logiku i dočekao jutro gledajudi u plafon. Rano sam pokupio svoje stvari, okrenuo se i otišao. Saznao sam tog dana sve. Nije mu bio ni prvi ni poslednji put. Nije bilo bitno da li su imali ženu, ili su bili samci, da li su stari ili mladi. Svi su bili sa njim na svim mogudim mestima u gradu od pasaža, preko mostova, šetališta, šumaraka, stadiona, liftova, zgrada, stepeništa, stanova, kuda, napuštenih objekata...

Nekome ste na tacni dali sebe, dali svoje misli, dali svoje srce, a malo je trebalo da tuče zajedno sa nečijim drugim. Onda je san savladao dan, a u snovima se sve može. Sve se ostvarivalo, samo onog pravog je tražilo.

Slavko Marković

Lukijan Mušicki

RADA TURSKI ROB (početak 19. veka)

"More, Rade, kako ti je?"

Pita neko turskog roba.

Odgovara: "Dobro mi je

Do današnjeg jošte doba.

Još pri zore prvom svjetu

Staknem oganj i razžarim, Da deaji Mehemetu

Baš iz Moke kavu varim.

Posle kave na koljeni

Dam mu čibuk s dilibarom, Okom, rukom mane l' meni, Agam svim i tefterdarom.

Potom rukam prekrštenim

Na ceaju gledajuci, Vratom, kicmom savijenom, Stojim ukaz cekajuci.

'Var dot, Rade!' kad mi rekne, Odma mu se ja navernem, Kleknem, za mnom i on klekne, Šcepa me da ne posrnem.

Đot umašten kad izdere, Peškir, ibrik, legen pružim

Da s' obriše kad s' opereČetir pare ja zaslužim.

A da ropstvo men' zasladim, Jad me roba ne satare, Kadunu ja pervu gradim, I po cetir dob'jem pare.

Zazove l' me druga bula, Odaliska ili kade, Bio b' kurvin sin i hula Da ne primim cto mi s' dade.

Šerbetom me svaka poji, Rani masnim i pilavom, A po cetir pare broji. Da tek necu platit' glavom?" -

"O, ne boj se, Rade, rode, I Turci su prosvješteni, S robljem jer se oni svode, A kroz prste glede ženi."

Erotica Ruthenica - 43. KUMOVI

Bila dva kuma koji su se pokumili, а kad se svadba završila oni se raziđoše. I retko su išli jedan kod drugog. Jednom naiđe kumkod ovog kuma kod koga je bila svadba. Ali taj kum je bio negde na putu, te je kuma bila sama kod kude.

Ali, pošto je pala nod, te de kum prespavati kod njih. - О, kume, tamo-amo – obradova se kuma.

I pristane on da prespava. Ali ti su kumovi bili jako siromašni. Imali su samo jedan krevet, dece nisu imali, pa su tako zajedno spavali. Najeli su se pa su legli. Kum je bio mlad, pa je mislio kako de i kako nede. I u tom je i zaspao. Ali uveče je ustao sav razigran od sinod, da je kuma pored njega. Ali u međuvremenu nodu kum je došao kudi, a pošto je ovaj spavao, nije ga hteo buditi, pa je legao pored njega, jer je kuma ustala. А ovaj kum što je spavao se razbudio, te misli sebi da de on privudi svoju kumu, pa kako bude. I počeo je on za kosu, a kuma je bila ošišana kao njen muž, ta je počeo maziti, te rukom prema grudima i tako dalje. U to se kum probudi, te mu stavi svoj koren u ruku. Ovaj se hteo odupreti, a kad kum uhvati, a tamo još vedi koren od njegovog. Odmah mu je omekšao i okrenu se na drugu stranu. Kad su ujutru ustali, kum se javi i pričahu, ali ovaj kum koji je došao ništa ne govori i htede otidi.

- Ajde kume, doručkovademo.

I doručkovaše, ali ovaj što je došao ništa nije hteo.

- No, kume, i ja idem po drva tamo u šumu. Uveo je sekiru, te izađoše da kum kuma otprati, a i drva da naseče. I išli su oni, a ovaj se okrede i gleda nede li ga ovaj sekirom. Dođoše na mesto u šumi.

- Ja du tu sedi drva, a ti možeš idi. A ovaj kum, kad je se malo udaljio kaže:

- Izvini, kume, za sve što je bilo.

- Ta, ništa. Sve je oprošteno. Nspavao si se, malo sam ja tebe držao, malo ti mene, te smo - kvit.

I tako se kumovi raziđoše.

Držali

se za kurčeve

Mlada snaša se spanđala sa jednim žirovnim, zadriglim kaluđerom, malo-malo pa ona u manastir: boli je glava pa joj tamo čita kaluđer molitvu i odmah joj bude lašnje. Tako ona pravda doma svoje odlaske u manastir. Ali svekru posta to sumnjivo. I kad jednoga dana snaja opet htede u manastir, reče starac da de i on s njome. Vidi snaša da nema kud, pa pristane. Kaluđer vidi starca, pa da ipak ne bi propustio jebanje sa snašom, prounjka: „O, o, snaso! Tebi, bome, treba velika molitva.

Ti moraš ovde prenoditi pa cu ti ja sutra o jutrenju ocitati!" - Ali starac ne pušta snaje same; hode i on da prenodi u manastiru.

U sobi gde je njih dvoje valjalo da prenode reče kalcan starcu da on legne na postelju u došku a snaji na onu do vrata, u nameri da se on nodu, kad starac zaspi, privuče snaši i odjebe je.

Naš starac se seti kaluđerovoj nameri i reče snaji da ona legne na njegovu postelju, a on de na njezinu. Snaša. šta de? Pokori se i leže na svekrovu postelju.

Nodu otvori kalcan lagano vrata, dođe do postelje gde je držao da snaša spava, izvadi kurac i dade ga u ruke starcu! Držao starac neko vreme pa povadi i on svoj kurac pa ga dade kaluđeru, koji se seti prevare. Držali se tako neko vreme pa onda kaluđer iziđe iz sobe.

Ujutru starac ne dade snaji da ostane i za molitvu, ved je odvede sa sobom doma.

Posle izvesnog vremena nađu se kaluđer i starac u jednoj mehani.

- Ama, starče, ja tebe poznajem! Gde smo se mi ono videli? - zapita kaluđer.

- Pa... držasmo se cele nodi za kurčeve, kaluđeru!

(Kraus 1984, br. 309)

Ne vidi ni crne zemlje pred sobom

Išao neki Turčin putem pa ugleda pred sobom jednog pozgodnog mladida. Pa kako Turci u tim stvarima ne vode mnogo računa da li je pod njima muško ili žensko, okupi on mladida da ga zloupotrebi. Mladid, bojedi se sile i besti Turčinove, nemade k(u)d, ved pristade i smače gade pa se namesti. Taman mu Turčin prisloni, kad mladid uzviknu:

- E, baš ti hvala, aga!

Turčin se začudi što mu mladid blagodari jer to mu se u podobnim prilikama još nikad nije desilo, te ga zapita za uzrok.

- Kako da ti ne blagodarim - poče mladid - čim si ga prislonio, meni se otvori drugi neki svet pred očima! Ugledah veliki dženet, najlepše hurije, tako krasne kako nije nijedna devojka što sam je video. Pa videh i tvog pokojnog brata Avdiju, sav u kadifi i zlatu!

- Ama, istinu govoriš? - upita začuđeni Turčin.

- Celu celcatu istinu; nego dede da progovorim koju s tvojim Avdijom. Valjan je čovek bio i veoma sam ga poštovao!

- Nemoj momče, nego evo ja du da se namestim pa ti mene. Davno je kako mi Avdija umro pa sam ga se uzželio i hteo bi da ga vidim. A baš pravo da ti kažem voleo bih videti i hurije jer to je, vele, najlepše što ima na onome svetu. Samo požuri, da ne izmakne Avdija!

I doista Turčin smače dimije, a mladid mu priđe od ostrag pa mu ga odupre. Turčin poče da stenje; nije šala, mladid u najboljoj snazi!

- A dina ti, momče, vide li odmah Avdiju? - upita Turčin, kome oči ved htedoše da iskoče, koje zbog onoga iza njega, koje zbog naprezanja da ugleda dženet.

- Odmah, aga, čim si mi ga prislonio - odgovori mladid.

- Vala, momče, ne vidim ti ni dženeta ni hurija ni brata Avdije, nego puštaj, ako jedinoga Boga znadeš, jer ako tako i dalje poderaš, nedu videti ni crne zemlje pred sobom!

(Kraus 1984, br. 354)

Pop i odža

Bio u staro vreme neki pop kome njegov poziv nije nima lo smetao da bude živi okačenik. Jednoga dana ide on putem pa izdalje ugleda gde mu neki odža ide u susret. Kad dođoše bliže jedan drugome, primeti pop da je odža dorav na jedno oko. Popu dođe volja da se malo našali sa odžom pa brzo zažmuri na jedno oko te se učini da je i sam dorav. Kad se sretoše, pozdraviše se lepo, a pop de tek redi:

- Ama, odža, meni se čini da si ti dorav kao i ja!

- Ja jesam - odgovori odža - a ti ne znam je li si.

- Pa znaš šta, bolan ne bio? Ajde, kad je sreda dala te smo se našli, da se lečimo od dorila!

- Kako demo se lečiti - reče odža - kad tome leka nema?!

- Ima, bome - odgovori pop - kako da nema. Ja sad idem iz jednog sela, gde sam našao jednog čoveka stara preko sto godina. Dugo smo razgovarali i ja videdi da on sve zna i da mu ništa nije nepoznato, upitam ga da li zna kako bi se dorilo moglo izlečiti. - „Može, sinko.

Svakoj boli ima leka na ovome svetu, samo ga je teško nadi. Kad bi te sreda tvoja namerila na kakva duhovnika druge vere, jali odžu jal rabina, koji je tako isto dorav na jedno oko pa da jedan drugog izjebete, oba bi se izlečila i namah progledali1"

- To ne može bši! - reče odža.

- Vala čuješ, odža, i ja ne bih verovao, ali sve što mi je taj starac kazao uverio sam se da je istina, pa mislim pozdravo da ni to nede biti laž. Nego daj da pokušamo, ništa nas ne ksšt. A ako se bojiš kakve prevare, evo ja du podledi prvi pa ako meni pomogne te progledam, onda du i ja tebe. Ako ne pomogne, nedu te ni dirati!

Kod tako povoljne pogodbe odža nemade kud nego pri-stade. Pošto pop zagrte mantiju i namesti se i odža ga izvadi i priđe mu odostrag. Tek što mu ga je bio prislonio, pop uzviknu:

- Dosta odža! Dobro je! Ja progledah i na drugo oko!

Odža pogleda i vide popa gde lepo gleda na oba oka. Sad nije vmše sumnjao u sigurnost leka te bez ikakva ustezanja smandari dimije i namesti se, a pop mu priđe sastraga, namesti mu ga i poče da gura. Ali uzalud, odža nikako da

progleda. Što pop jače gura, to odža više stenje. Kad mu ved dogrde te ne mogade više da trpi, on viknu:

- Puštaj, pope, iskoči i ovo drugo!

(Kraus 1984, 6r. 355)

DOĐI, KUME, DA SE BAR PODRŽIMO!

Došao kum kod kuma u drugo selo i zanodio. Kuma bila mlada i lepa i nije bila od raskida, a i kum gost bio mlad čovek i noktaš. Nije trebalo mnogo pa su se ved sporazumeli da ona legne s kraja.

Kad su polegali i kad je kum domadin počeo da hrče, digne se kum gost sa svoje postelje pa pipajudi po mraku dode do kumovljeg kreveta. I držedi da je kuma s kraja, on pravo rukom pa med noge. Ali kum domadin kanda je primetio njihovo dogova-ranje pa je lego s kraja, a ženu oterao do duvara. Tako kum gost, mesto da je uhvatio kumu za onu zgodu, beše uhvatio kuma svog za vrlo nezgodnu stvar. Kum domadin se trže i produbi pa onako iza sna dočepa svoga kuma za onu muku.

Tako su se neprestano držali ne smejudi ni jedan prvi da pusti. Kad je svanulo, ugledaše se kumovi i pustiše se, a kum gost ode postiden te ponovo leže.

Kad su poustajali, kum gost nemade kad da čeka kavu i rakiju, ved spremi kola i konje pa usede na kola i pode rekav zlovoljno zbogom. Kum domadin priđe smešedi se kumovljevim koli-ma, rukova se s njim i oprosti pa mu najzad reče:

— Svrati opet, kume, kad uzmogneš —- pa ako se ne jebemo, da se bar opet malo podržimo!

GUZAR

Prošao đavo pored vode od vodenice pa video guzar (koš u kome se hvata riba) pa de tek redi: »Ovo su ili popovske bisage ili kmetsko dupe, jer tamo što ude, više ne izlazi!« Mrsnepriče

TURSKI OBIČAJ

Dođe jedan stranac Evropejac u Turskoj u kupleraj pa ne znajudi turski običaj, zapita kuplera šta staje jedan mrdac, da ide kod bule. Turčin mu odgovori: »Ne znam, kako hodeš, brate. Ako hodeš sa jednim gustom, košta dve lire, a ako hodeš sa dva gusta, košta jedna lira, pa biraj što ti je drago!« Stranac videdi da je jevtinije sa dva gusta, pa pristane na to i ode u sobu kod bule. Nu tamo on otpoče da bulu jebe, a njega Turčin za kukove pa u dupe. Stranac stade da dreči. Nu ovaj mu reče da je tako platio sa dva gusta. »Ej more, ej, odeš i sapreda i saostrag gust. Kad činiš ti nekome gust, činiš i sebi pa činim i tebi pozadi!«

JEBIGUZAČKO NASILJE

Išao neki čovek kroz planinu pa usred najgušde šume nade čoveka gola, naga, privezana uz drvo.

— Šta ti tu radiš? — upita ga.

— Eh, šta radim! — Ne dao Bog nikome ovo. Napadoše me neki ljudi, svukoše me gola, privezaše uz drvo pa se izredaše sva četvorica na meni!

— Pa što se nisi branio?

A čime da se branim?

— Pa rukama!

— Kako du, kad su mi ruke privezane uz drvo pa ne mogu da maknem njima!

Što se nisi branio nogama?

— I noge su mi vezane, ne mogu ni njima!

Pa zar nisi mogao nikako da se braniš?

Ama razumi čoveče, ne mogu ni da se mrdnem, a kamoli da se branim!

— E — reče onaj što je došao — kad ne možeš da se braniš, hajd da te i ja jebem! Mrsnepriče

TROJICA PREGAZILI REKU

Htela trojica da pregaze reku pa bojedi se da se ne udave pojedince prelazedi, goli se svuku, uprte svoje stvari na leđa pa se uhvate jedan drugoga pozada pa u vodi zabije drugi prvome a tredi drugome. Gledao ih čovek sa obale pa de ih upitati: »Kako vam je bre?« Onaj što je bio napred vikne: »Jaoj, do Boga!« Drugi de redi: »Nit što gubim, nit što dobijam!« a tredi: »Ja bih ovako mogao do Carigrada!« Mrsnepriče

Allen Ginsberg (1926-1997)

NOĆNA JABUKA

Sinod usnih nekog kog ljubljah

sedam dugi(ni)h proleda, ali ne videh lica, tek tako znane manifestacije mu tela: znoj

urin

kožu

oči fekalije

spermu

suze

slinu

sve u jednoj odori istog mrtvačkog u(l)kusa.

(1961)

U DRUŠTVU

Ušao sam u sobu gde se održavao koktel i naišao na tri-četiri pedera koji su razgovarali pederskim žargonom. Pokušao sam da se prijateljski postavim ali sam čuo samog sebe kako govorim hipsterskim žargonom s jednim od njih.

»Drago mi je što te vidim«, rekao je i skrenuo pogled.

»Hmm«, premišljao sam se. Soba je bila mala i u njoj se nalazio krevet na sprat i kuhinjski inventar: zamrzivač, kredenac, tosteri, šporet; domadini su izgleda stanovali pod takvim uslovima da su imali mesta samo za kuvanje i spavanje.

Moju opasku po tom pitanju su razumeli ali im se nije posebno dopala. Ponudili su mi posluženje, što sam prihvatio.

Pojeo sam sendvič od čistog mesa, ogroman seridvič ljudskog mesa; primetio sam, dok sam žvakao, da je takođe sadržao i prljavi čmar.

Naišli su još neki ljudi, medu njima i paperjasta ženska koja je ličila na princezu. Izbečila se na mene i odmah rekla:

»Ne dopadaš mi se«. Okrenula je glavu i odbila da se upozna sa mnom.

»Šta! « Rekoh uvređeno. »Šta, ti govnarska budalo!« To je privuklo pažnju svih ostalih.

me čak ni ne poznaješ«, nastavio sam

žestokim i mesijanskim glasom, najzad nadahnut, dominirajudi celom sobom.

(1947)

„Šta, ti narcisoidna kučko! Kako možeš tako da se postaviš kada

MOLIM TE MAESTRO

Molim te maestro

mogu li ga tu pipnem obraz

Molim te maestro

mogu li da ti kleknem pred noge

Molim te maestro

zladanim dlačicama prekriven

Molim te maestro

mogu li da raskopčam tvoje plave pantalone

mogu li da se zablenem u tvoj trbuh

Molim te maestro

mogu li nežno gade da ti skinem

Molim te maestro

mogu li bedra tvoja da ogolim

Molim te maestro

mogu li gležnjeve da ti poljubim

i dušu tvoju

Molim te maestro

mogu li usnama da dodirnem

tvoje mišidave bokove

Molim te maestro

mogu li ruke da obavijem

oko debelog dupeta tvog

Molim te maestro

mogu li da liznem prepone tvoje

kovrčave plavičaste dlačice

Molim te maestro

mogu li licem svojim

jaja da ti pomilujem

Molim te maestro, molim te,

pogledaj me u oči

Molim te maestro

naredi mi da legnem na pod

Molim te maestro

reci mi da liznem tvoje debelo koplje

Molim te maestro

stavi svoje hrapave ruke

na moju delavu i dlakavu lobanju

Molim te maestro

pritisni moja usta na svoje penis-srce

Molim te maestro

pritisni moje lice na svoj trbuh, lagano

i snažno uguraj mi kurčinu

Dok ta dutljiva tvrdoda ne napuni mi grlo do dna

Dok ne progutam & okusim slap uživanja

tvog mesnatog, vrelog penisa

Maestro, uhvati me za ramena gledaj me u oči

i daj da se presamitim preko stola

Molim te Maestro

ščepaj me za bokove i podigni mi dupe

do visine tvog struka

Molim te Maestro

pređi svojom hrapavom rukom niz moj

vrat niz moja leđa

Molim te Maestro

digni me uvis, stavi mi noge na fotelju

sve dok moja rupa ne oseti dah

tvog ispljuvka i naboj budže tvoje

Molim te Maestro

nateraj me da kažem: Molim te Maestro

jebi me jebi me sad, molim te Maestro

namaži muda moja i čmar moj mirisnim vazelinom

Molim te maestro

zvizni na koplje tvoju belu kremu

Molim te Maestro

dodirni kitom svojom moju namreškanu

rupicu

Molim te Maestro

uguraj ga nežno, obavij kolena oko

mojih grudi, neka ti ruka klizne niz moj stomak

neka ti se prsti igraju sa mojim

penisom

Molim te Maestro

gurni mi ga malo, malo

Molim te Maestro

ubaci svoju balavu stvar u mene

Molim te Maestro

nateraj me da vrckam stražnjicom

i proždirem tu penisovu surlu

dok mi se guzovi priljubljuju uz

tvoja bedra, dok su mi leđa povijena, dok ne izdržim do kraja,

tvoj mač neka me bode

Molim te Maestro

izvuci ga i lagano rolaj do korena

Molim te Maestro

sad povuci kožu do vrha

Molim te Maestro

jebi me ponovo, Molim te

Maestro

guraj ga dok me ne zaboli njegova mekoda

mekoda

Molim te Maestro

vodi ljubav s mojim dupetom

uguraj mi ga usred srede

i jebi me dobro kao devojku

nežno me obujmi maestro molim te

dajem ti se i uvodim te u utrobu svoju

isto ono tvoje slatko i vrelo raspede

koje si drkao u usamljenom Denveru ili

Bruklinu

ili ga sterao u neku devicu u Parizu

Molim te Maestro

uvozaj mi svoj teretnjak, to telo ljubavnih

kapljica, slatki jeb tela nežnosti, Daj mi brže tvoj psedi jeb

Molim te Maestro

nateraj me da na stolu stenjem

Stenji, o, stenji, Maestro molim te, jebi me tako u tom ritmu

drhtaj-gnjuraj

povuci-potegni, guraj-vuci

Sve dok ne olabavim moju dupedu rupu, kao pas koji skiči od silnog uživanja

što ga neko voli

Molim te Maestro

nazivaj me psom, dupedim čudovištem, morskim šupkom

I jebi me silovitije, pokrij mi oči svojim dlanovima

nabadaj me brutalno i tvrdo, sav da omekšam i procurim

Lupaj pet sekundi dok ne izbaciš to vrelo seme

Još još dok ja vrištim i cičim tvoje ime volim te Molim te maestro.

Maj 1968.

Tuli Kapferberg

MASTURBIRATI JE LJUDSKI, JEBATI BOŽANSKI

I kažem: cilj revolucije je Iskorenjivanje drkanja.

I kažem: jebanje je sveto.

I kažem: revolucija je sveta, i kažem: familija koja spava zajedno zauvek ostaje zajedno.

I kažem: bog & jebanje su jedno.

I kažem: bolesne duše bez seksa uzrokuju ratove.

I kažem: jebi ili umri.

I kažem: katolička crkva je antijeb & jevrejska crkva & Crkva.

I kažem: sve vlade su protiv jebanja jer su starci protiv jebanja.

I kažem: svako kome se gadi ova pesma ljubomoran je na jebače.

I kažem: jebežljivi, jebežljivi, ujedinite se.

I kažem: jebati je lepota.

Kažem: jebanje je bog.

Volt Vitmen (1819-1892)

Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado

Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado, Ponavljam svoje priznanje, ponavljam šta sam rekao tebi i slobodnom prostoru, Znam da sam nespokojan i da činim da to i drugi bivaju, Znam da su reči moje oružja puna opasnosti, puna smrti,

Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio, Pošto su me svi porekli, odlučniji sam nego bih ikad bio da su me svi prihvatili, Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo, oprez, vedine, niti za podsmeh,

I pretnja onog što se naziva paklom jedva da mi išta znači;

I primamljivost onog što se naziva rajem jedva da mi išta znači;

Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao da kreneš sa mnom napred, i još te nagovaram, a predstave nemam gde nam je odredište, Niti da li pobeda nas čeka, ili demo biti potpuno savladani i poraženi.

Konstantin P. Kavafi (1863-1933)

Toliko gledah ljepotu

Toliko gledah ljepotu da se moja vizija izjednači s njom. Obrisi tijela. Crvene usne. I čulnost udova.

Kosa kao sa grčkih statua, uvijek ljupka, čak i nečešljana, njen pad preko blijedog čela… Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija

žuđeše u nodima mladidstva, sredem ih tajno, u dubini nodi…

Čulnost

Radost i uteha mog života jest sjecanje na sate u kojima uživah strasti kakve žudjeh. Radost i uteha mog života jest, što sam izbegao, svaki užitak iz same navike.

Grad

Ti govoriš: Otidi du nekoj drugoj zemlji, nekom drugom moru

i grad du pronadi bolji nego što je ovaj.

Jer ovdje što činjah grešno uvijek je bilo

i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.

Koliko de ovdje mojih misli još rasut se?

Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam

vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu gdje provedoh tako mnogo dana, tradedi ih i ništedi.

Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronadi nedeš, ovaj grad de zauvijek te pratit.

Istim deš ulicama hodit, stared u susjedstvu istom, u istim oronut kudama. Skončavati uvijek u ovom deš gradu, ne nadaj se drugom.

Broda nema za te, niti jedne ceste.

I svoj život kojeg si ništio ovdje uništio u cijelom si svijetu.

Velimir Foretid Delonov

„Bio si moj jedini san“

ON MI GA NABIJA

On me gleda, gledam i ja njega, on mi prilazi ja širim ruke, on mi šaptom kaže ja pristajem. On se skida ja se skidam, on me napaljuje ja njega napaljujem. Bacamo se na krevet goli bez srama pred anđelima i đavlima.

On me ljubi po vratu ja ljubim njegov

uznojen nos, mazim ga po prsima dok me on čvrsto drži za bedra.

Pogledom mi sve govori, hvatam se za njegov

tvrd kurac

spuštam glavu dolje, on mi ga nabija i tu počinje drhtanje.

Okredem mu leđa

ugodna bol, drhtaji traju.

On me čvrsto drži za kosu

i nabija

dok moje ruke

prelaze u pandže

grebudi od zadovoljostva

plahte pod sobom.

Uznojena tijela

našla su malo spokoja u snovima, da bi jutrom opet sve ispočetka davala, oduzimala, širila, prilazila, mazila, grebala, čupala, ljubila, drhtala…

ZAGREBAČKO JUTRO

To divno proljetno zagrebačko jutro puno iščekivanja

i nedoumice da odem ili ne odem vlakom u Split.

Ti sjedio si

za stolom u sobi

a ja sam prilegao

u tvom krevetu.

Glava me je boljela

i osjedao sam

pritisak u prsima što sad nije onako kao sinod

kada si me ljubio, mazio i grlio.

Sada sjediš dva metra od mene, a meni se

čini miljama i tako si hladan.

Zatvorio sam oči, i želio da me jebeš da radimo ono što najbolje znamo samo da nije ovako.

Daj dođi, pogledaj me zadovoljimo se, znam da to oba želimo.

Ovo zagrebačko jutro postade puno sjete, iščekivanja i umora, mamurluka od sinod s lijepim uspomenama bez jebačine.

Podnevna zvona se oglašavaju s

crkve Gospe Lurdske, a ti i dalje sjediš u svom naslonjaču bez da me pogledaš a kamoli pojebeš.

A sad ajde

dragi moj u

kurac, idem ja sad u Split, žaledi što u svom kurcu nisi imao erekciju, tu jebenu, kurčevu erekciju.

AJDE DOĐI VEĆ

Prvo bih te ljubio a zatim bih te lagano skinuo. Ljubio bih te po cijelom tijelu zatim po njemu. Onda bi ti ga pušio, dok ti bi me po kosi mazio. Malo bih te tukao dok ti bi mi ga lagano gurao. Ajde dođi ved još bi ti nešto radio.

OD PUNINE DO PRAZNINE

Mi smo dragi samo

ljubavnici u vinu, zajedno smo dok

boca je puna, a kasnije svatko u svom mamurluku

svoje uspomene iz

sjedanja vadi i drugog srcem ljubi.

A naša tijela samo su tijela jadna i pijana bez onih koje volimo, a naša prisutnost prazna kao boca vina bačena pokraj dvaju oborenih tijela.

Ostajemo nas dvoje pijani i jadni gušiti se u smradu strasti.

Sutra demo opet ljubiti, netko od nas dvoje vino kupiti i prolaziti od punine do praznine.

GOSPODINE

Ostavivši srce na ulici pošao sam očima za vama gospodine, da, vi ste me pozvali a ja sam poslušno došao vama u naručje. Trčao sam i puzao do vas kao maleno dijete

što s obzirom na vaše godine sam i bio.

Svašta ste mi obedavali, a meni je bilo dovoljno

što napravili ste žrtvu, ostavili obitelj za večerom i dodi grliti se i maziti i ono drugo.

Bili ste moja tajna, cijeli jedan mjesec

živio sam da vas ugledam.

A onda ste odjednom nestali, ja čekao sam poruke vaše i pozive, a bilo mi je jasno kako ste došli tako ste i nestali, gospodine.

Zeleno je na semaforu polako si prešao cestu u susret sam ti dolazio ‘dobra večer’, rekoh nisi me ni pogledao ved si za koji tren u mraku drvoreda nestao.

Mali vodič kroz gej istoriju: Od rimskih careva, do japanskih

drvoreza

Britanski muzej u Londonu objavio je novi vodič za svoju zbirku koja istražuje ideje istopolne ljubavi i eroticizma. „Mala gej istorija“ (A Little Gay History)

kustosa Ričarda Parkinsona predstavlja objekte od papirusa iz Egipta s homoseksualnim dijalozima do japanskih rezbarija sa scenama seksa između muškaraca.

Vorenov pehar, 5-15. god. n.e.

Objavljivanje knjige podudara se sa ovogodišnjim Festivalom ponosa u Londonu, koji traje do 18. jula.

- Istoriju prečesto čine dela ljudi koji su implicitno heteroseksualni i najčešde Evropljani - kaže Parkinson.

„Pripadnici LGBT zajednice su se često osedali odbačenima i udutkanima.“

Uprkos tome, zbirka uglednog muzeja je bogata klasičnim delima iz perioda u kojima je ideja homoseksualnog čina seksa bila prihvatljivija.

Ako niste znali, najstariji čet potiče iz 1800. pre naše ere i u njemu se jedan egipatski bog nabacuje drugom. Jedna lampa iz Turske iz 1. veka prikazuje dve žene u sceni oralnog seksa iako nije poznato da li je pravljena za muškarce ili žene. Jedan od najlepših primeraka iz gej kolekcije je portret lepog Antinoja, mladida nakon čije je smrti 130. godine imperator Hadrijan „plakao kao žena“ i proglasio ga za boga.

Bez obzira na to, sve do velike izložbe posvedene Hadrijanu 2008. samo šačica naučnika je znala da je car bio otvoreno gej.

„Ovekovečio je Antinoja na statuama, u verskim obredima i novčidima širom carstva. To je bio najstrastveniji izliv bola za izgubljenom ljubavlju pre kraljice Viktorije i princa Alberta“, piše Parkinson.

Osim toga, on ističe Vorenov pehar iz istog perioda sa scenama seksa između muškaraca i dečaka i škrinju sa Novog Zelanda iz 18. veka sa scenama oralnog seksa. Jedan drvorez iz 18. veka nastao u Japanu prikazuje dvojicu muškaraca, glumaca kabukija, kako vode ljubav (jedan je obučen u žensku odedu).

„Ljudi često misle da je gej i lezbijska istorija zapravo istorija manjina, ali ona je deo istorije čovečanstva. Seksualna različitost je nešto što utiče na sve nas“, zaključuje Parkinson.

ISTORIJA

LGBT istorija

je istorija lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih osoba. Proučavanje LGBT istorije obuhvata socio-političke prilike u kojima su LGBT osobe živele u prošlosti u različitim kulturama i civilizacijama, običaje i načine njihovog života od najranijih pisanih izvora do današnjih dana; društveni odnos prema LGBT osobama tokom vremena, kao i društveni pokret LGBT osoba i istorijske događaje u kojima su LGBT osobe učestvovale. LGBT istorija je dugo vremena bila ignorisana ili čak namerno prikrivana i istoričari počinju njome da se bave tek od 1970-ih godina.

Antika

Prilikom ispitivanja homoseksualnosti u antici mora se imati u vidu da se savremeni koncepti seksualnosti ne mogu pripisivati antičkom svetu i da je bolje govoriti o istopolnim odnosima, ili o homoseksualnim praksama, nego o homoseksualnosti ili biseksualnosti kao varijantama seksualne orijentacije ili seksualnog identiteta. Takođe, u prošlosti brak nije bio samo institucija zasnovana na ljubavi i emocionalnoj podršci između partnera, ved i sredstvo sticanja profita, osiguravanja političke pozicije, jačanja vojne modi zajednice kroz reprodukciju i sl. Prema tome, brak je bio dužnost, a ekskluzivna homoseksualnost je bila luksuz koji je retko ko mogao da priušti.

Takođe, treba u obzir da društveni stavovi prema seksualnom činu nisu kreirani na osnovu seksualne orijentacije ili roda učesnika/ca, ved na osnovu uloga koje su učesnici u seksualnom činu imali, poput aktivne (penetrativne) i pasivne (receptivne) uloge. Aktivna uloga je bila povezivana sa muževnošdu, a pasivna sa ženstvenošdu ili nedostatkom muževnosti, pa je na nju društvo nepovoljno gledalo.

Mesopotamija

Muška homoseksualna praksa je opisana još u sumerskom periodu između muškaraca i dečaka. U sumerskoj civilizaciji (3000. pne.) beleži se postojanje sveštenika-pevača, zvanih assinu, sa bukvalnim značenjem "muška materica".

U Vavilonijiu (2100-560. pne.) takođe je dokumentovana homoseksualnost, koja se smatrala svakodnevnom pojavom i nije bila osuđivana. Na primer, u Epu o Gilgamešu glavni junak, Gilgameš je u erotskoj vezi sa svojim pratiocem Enkiduom. Postojala je veza između seksualnih praksi (homoseksualnih, takođe) i religije. Postoje dokazi da su neki sveštenici boginje Ištar bili homoseksualni, kao i da su transvestiti-igrači učestvovali u nekim ritualima. U nekim vavilonskim hramovima postojala je sveta muška prostitucija, nalik na onu kakva je postojala u Indiji do modernih vremena, ali drugi oblici muške prostitucije nisu dokumentovani. Nasuprot tome, njihovi susedi, Asirci (1900-1077. pne.) nisu bili tolerantni prema homoseksualnosti. Za vreme vladavine Tiglat-Pilesera I u toku srednjeg perioda, postojao je zakon koji je homoseksualnost kažnjavao kastracijom. S druge strane, u vavilonskom Hamurabijevom zakoniku (oko 1750. pne.) pominju se salzikrum (muškarci-žene), koje imaju prava da nasleđuju imovinu kao muškarci. Takođe, tu se pominju i girsequ, muškarci koji imaju zadatak da opslužuju muškarce iz vladajude klase.

Egipat

Istorijski izvori o homoseksualnosti u Egiptu su nesređeni i često dvosmisleni.

Godine 1964. pronađena je mastaba u Sahari iz 2400. g. pne., koja je pripadala slugama kralja Nyuserra, Khnumhotepu i Niankhkhnumu. Na slikama grobnice njih dvojica su prikazani u zagrljaju na način na koji su obično prikazivani venčani heteroseksualni parovi iz tog perioda. Značenje ove grobnice nije jednostavno protumačiti. Neki istoričari smatraju da se ne radi o gej paru, ved o bradi, mogude o blizancima.

Najeksplicitnije reference o homoseksualnosti dolaze iz mita o Setu i Horusu. Prema legendi Set je vladao gornjim Egiptom, dok je njegov nedak, Horus vladao donjim, što oslikava pravu podelu koja je postojala tokom predinastičkog perioda. Prema jednoj verziji sukoba koji je postojao između njih dvojice, Set pokušava da zavede Horusa i da ima seks sa njim, kako bi ga osramotio. Međutim, u toku odnosa, Horus stavi ruku između butina i uhvati Setovu spermu i baci je u Nil, kako se ne bi moglo dokazati da je imao seks sa njim. Horus, zatim, ejakulira na list zelene salate, koji je bio omiljena Setova hrana, i da ga Setu da pojede. Nakon što je Set pojeo salatu, odu kod ostalih bogova kako bi izgladili sukob oko vladavine nad Egiptom. Bogovi najpre saslušaju Setovu priču o njegovoj dominaciji nad Horusom i pozovu njegovo seme, koje se javi iz reke, što opovrgne njegove tvrdnje. Zatim saslušaju Horusovu priču o njegovoj dominaciji nad Setom, pozovu njegovo seme, koje se javi iz Setovog stomaka. Mit se nastavlja daljim opisom sukoba. Ova priča ne pokazuje kakav stav su Egipdani imali o homoseksualnosti. Iz samog mita nije jasno da li je Setova sramota došla od toga što je dokazano da Horus dominira njime ili iz pasivne uloge u seksu ili iz samog homoseksualnog odnosa (što je malo verovatno, s obzirom na to da drugi nije osramoden), ali je jasno da je koncept seksualnih odnosa između muškaraca bio poznat u Starom Egiptu.

Antička Grčka

Najraniji pisani izvori o homoseksualnoj praksi dolaze iz antičke Grčke, gde su istopolni odnosi bili duboko ukorenjeni. Oni, međutim, nisu zamenjivali heteroseksualni brak, ved su često praktikovani uporedo. Odrasli muškarci obično nisu imali odrasle muškarce za ljubavnike (osim u izuzetnim slučajevima, kao što je Aleksandar Veliki). Uobičajena praksa je bila da odrasli muškarac, kao erast (ljubavnik) ima mlađeg muškarca, eromenosa (ljubimca). Ideal je bio da obojica budu inspirisani ljubavlju, simbolisanom u Erosu. Veza bi obično počinjala u vreme kada je odrasli muškarac u svojim dvadesetim, a dečak tek ušao u pubertet; i trajala bi dok ljubavnik ne napuni trideset i oženi se, ali je mogla da traje i neograničeno ili da se završi ranije.

Ova veza nije bila isključivo seksualna, ved bi erast stekao status sličan onom kakav su imali muški rođaci ili staratelj i bio je odgovoran za obrazovanje i vojni trening dečaka.

Pederastija je bila praksa uglavnom aristokratske klase, koja je na ovaj način prenosila svoje vrednosti sa generacije na generaciju. Neki istraživači smatraju da su Grci verovali da je seme izvor mudrosti i ovi odnosi su bili način prenošenja mudrosti kroz generacije. Zbog raširenosti ove prakse, vedina istorijskih ličnosti iz ovog perioda su imali odnose sa muškarcima bar u jednom trenutku u svom životu.

Kenneth Dover, a kasnije i Michel Foucault i David M. Halperin su smatrali da je bilo neprilično za eromenosa da oseda strast, jer bi ga to učinilo manje muževnim. Međutim, u svetlu ljubavne poezije, ove tvrdnje su dovedene u pitanje i smatra se da je odnos bio emocionalniji nego što su rani istraživači to želeli da priznaju.

Prakse, običajni i seksualne konvencije koje su određivale pederastičke odnose razlikovale su se od polisa do polisa, kao i tokom dugog niza vekova postojanja tih praksi. Pederastija je bila društveno prihvatljivi oblik homoseksualnosti, ali u toku ovog perioda postojali su i drugi oblici, kao što su seksualni odnosi sa robovima i muška prostitucija, koje društvo nije

Poljubac erasta i eromenosa. Oko 480. pne.

odobravalo. Premda ima manje podataka o lezebejkama, nekoliko ih je poznato, kao na primer pesnikinja Sapfo, koja je imala školu za devojke, kao i rutuali bahantkinja. U Sparti su postojali odnosi između žena slični pederastičkim odnosima između muškaraca. U Grčkoj i Frigiji postojao je kult Kibele koji su služile osobe koje su se kastrirale, oblačile žensku odedu i o sebi govorile kao o ženama. Nekoliko autora ovo navodi kao rani primer transeksualnosti. Rim

Warrenov pehar, 1 vek

Društveni odnosi prema homoseksualnosti u antičkom Rimu menjali su se tokom vremena. Dok su homoseksualni odnosi bili zabranjeni u doba republike zakonom poznatim kao lex Scantinia i smatrani su "grčkim" i devijantnim, u prvoj polovini carskog perioda bili su prihvadeni i praktikovani čak i od strane careva. Prema zveštaju Svetonija u De vita Caesarum, jedanaest od dvanaest prvih careva su imali istopolne odnose, što uključuje i Cezara, Trajana, Hadrijana, Kaligulu i druge.

Češdi oblik homoseksualnih odnosa u Rimu bio je između gospodara i robova (ovakav odnos se smatrao sramnim u Grčkoj). Takođe, postoje i brojni izvori o muškoj prostituciji.

Tokom Rimskog carstva zabeleženi su i prvi istopolni brakovi u istoriji. Tako se, na primer, car Neron venčao sa trojicom muškaraca. Ova venčanja nisu

kao preduslov imala promene u rimskim zakonima, jer je brak bio ugovor između pojedinaca u koji se država nije mešala.

Tokom sredine carskoj perioda društveni odnos prema homoseksualnosti je postao negativniji, da bi sa u hrišdanskom periodu postao potpuno netolerantan. Car Teodosije I je 390. zabranio istopolne odnose pretedi smrtnom kaznom. Ista kazna je bila predviđena i u Justinijanovom zakoniku od 538. godine do kraja Vizantijskog carstva.

Kelti

O keltskim običajima malo se zna, uglavnom na osnovu grčkih i rimskih spisa. Imajudi na umu veličinu teritorije na kojoj su se prostirali Kelti, verovatno je da su ovi običaji bili umnogome različiti u zavisnosti od mesta.

Aristotel pominje u Politici (Knjiga 2, Poglavlje IX) da Kelti otvoreno praktikuju pederastiju.

U 1. veku Diodor sa Sicilije se skandalizuje nad običajima Kelta:

„[…] muškarci su više okrenuti sopstvenom polu; leže naokolo na životinjskim kožama i zabavljaju se sa po jednim ljubavnikom sa obe strane. Neobično je to da se uopšte ne obaziru na svoje dostojanstvo ili samopoštovanje; nude se drugim muškarcima bez i najmanje oklevanja. Osim toga, na ovo se ne gleda prezrivo, niti se smatra na bilo koji način sramnim: naprotiv, ako nekog od njih odbije neko kome se on nudio, on se uvredi.“

(Diodor sa Sicilije, citirano prema David F. Greenbegu)

Ono što je Diodoru bilo teško da razume je stav keltskih vojnika koji ne smatraju da je pasivna seksualna uloga skandalozna i nedostojna muškarca, u šta su verovali Rimljani. Informacije koje Diodor iznosi dobio je od Posejdonija, a potvrdili su ih i Strabon i Atenej.

Priče koje danas znamo o Germinima potiču iz period od 200-300 godina nakon vremena kada su se dešavale i uglavnom su zabeležene od strane hrišdanskih autora. Očigledno je da su pisane pod judeo-hrišdanskim uticajem, po kome se homoseksualnost smatra grehom, i veoma je verovatno da su ovi hrišdanski autori deformisali istoriju kako bi je usaglasili sa svojim verovanjima.

Germani su osuđivali pasivnu homoseksualnu ulogu, smatrajudi da se njome muškarac spušta na nivo žene, "idiota" i robova i slavili su ratničko prijateljstvo među muškarcima. Homoseksualnost je bila povezivana sa konceptom níð, koji je označavao nešto loše, zlo, ljubomorno i puno mržnje, ali se, takođe, upotrebljavao i za feminiziranost, kukavičluk i slabost.

Po islandskom zakonu Grágás bilo je kažnjivo nazvati nekog ragan, strodinn ili sordinn, rečima kojima su se označavali pasivni i aktivni homoseksualci.

Norveški zakon, Gulathingslov kao jedan od prekršaja definiše i dozvolu "da se bude seksualno iskorišden od strane drugog muškarca". Zakon Bergena pominje kaznu za one koji se "bave magijom ili imaju odnose sa dugim muškarcima" (kollar regann). Slične odredbe se nalaze i u Frostathingslovu Norveške, u Salijskom zakoniku (Lex Salica), anglosaksonskim zakonima i zakonu Jutlanda. S druge strane, u skandinavskim zemljama su zabeleženi slučajevi transvestizma i feminiziranih sveštenika. Autor David F. Greenberg u svojoj knjizi The Construction of Homosexuality daje interpretaciju da je Odin

Prikaz boga Odina koji jaše na svom konju, Sleipniru.

dosegao svoje mistično znanje pijudi seme. Takođe, postoji mit u kome je Loki u obliku kobile imao seks sa Svaðilfarijem, nakon čega je rodio Sleipnira, čudesnog Odinovog osmonožnog konja. Ovo je bila mrlja za Lokijevu reputaciju.

Kina

Istopolna praksa je poznata u Kini od antičkih vremena. Pan Guangdan (kineski: 潘光旦) dolazi do zaključka da su skoro svi carevi iz dinsatije Han imali jednog ili više muškaraca za seksualne partnere, navodedi za svoju tvrdnju citate iz antičkih izvora. U drevnim knjigama postoje, takođe, opisi lezbejskih odnosa. Veruje se da su homoseksualni odnosi bili češdi u Song, Ming i Qing dinastijama. Istopolna privlačnost se smatrala

normalnom u Kini i LGBT osobe nikada nisu progonjene u onolikim razmerama kao u Evropi u toku srednjeg veka. Homoseksualnost je često oslikavana u kineskoj umetnosti i mnogi primerci su preživeli Kulturnu revoluciju. Postoji puno crteža i slika na svili sa homerotskim motivima, koji su sačuvani u privatnim kolekcijama.

Japan

Suzuki Harunobu – detalj. Oko 1750.

U Japanu homoseksualni odnosi nikada nisu smatrani za greh. Postoji nekoliko dnevnika iz Heian perioda koji sadrže opise homoseksualnih odnosa. Neki sadrže napomene o carevima koji imaju istopolne odnose, kao i o "zgodnim dečacima koji su zadržani u seksualne svrhe" od strane careva.

U drugim književnim vrstama mogu se nadi opisi zaljubljivanja u devojku, za koju se ispostavi da je muškarac.

U likovnoj umetnosti u Japanu prisutne su shunga – erotske slike, među kojima ima i onih sa homoseksualnom tematikom. Među samurajima postojao je običaj zvan shudo (衆道 – put mladosti).

Mlađi samuraj imao bi starijeg za ljubavnika i njihov odnos je imao i vaspitni i edukativni karakter nalik na grčku pederastiju.

Indija

Rigveda, sveta zbirna tekstova nastalih između 3000. i 1100. pne. sadrži opise tzv. tredeg roda (Tritiya-prakriti – treda priroda). Ovu grupu ljudi čine interseksaulne i transrodne osobe, kao i

homoseksualne ili biseksualne, odnosno svi oni za koje se smatralo da su mešavina muške i ženske prirode. Kama Sutra opisuje homoseksualne odnose (i muške i ženske), posebno tehnike felacija za muškarce.

Južni Pacifik

U mnogim društvima Melanezije, posebno na Papui Novoj Gvineji istopolni odnosi su bili sastavni deo kulture sve do sredine prošlog veka. Tako na primer, plemena Etoro i Marind-anim su čak smatrala da je heteroseksualnost grešna i slavili su homoseksualnost. U mnogim tradicijama dečaci pre puberteta bi dobili svog mentora iz grupe odraslih muškaraca, koji bi ga pripremao za ulazak u svet odraslih inseminacijom (oralno, analno ili topički, u zavisnosti od plemena). Mnoga melanezijska društva su, međutim, razvila neprijateljstvo prema istopolnim odnosima

nakon dolaska evropskih misionara, koji su, pokrštavajudi ih, nametnuli svoje vrednosti.

Srednji vek

Evropa

Sa padom Zapadnog Rimskog Carstva nestali su i njegovi zakoni, tako da je homoseksualnost mogla slobodno i relativno tolerisano da se praktikuje tokom ranog srednjeg veka u vedem delu Evrope. Izuzetak je vizigotska Španija, gde je vladao Alarihov zakonik, koji je homoseksualnost kažnjavao kastracijom i egzilom. U Vizantiji car Justinijan I je nastavio da kažnjava homoseksualnost smrdu, po zakonu Corpus Iuris Civilis.

Ilustracija Danteove Božanstvene komedije.

Dante i Vergilije sa sodomitima u paklu.

Evropska društva su vremenom postajala sve više teocentrična i netolerantnija prema homoseksualnosti. Verske vlasti, koje su bile garancija održavanja odnosa između vazala i feudalaca, počele su sistematski da progone homoseksualne osobe od 12 veka. Hrišdanstvo i ostale abrahamske religije osuđivale su homoseksualnost na osnovu interpretacije biblijskih tekstova i smatrali su da homoseksualnost može doneti božji gnev na teritorijama gde se toleriše, da uzrokuje prirodne nepogode i bolesti. Uprkos jakom progonu, homoseksualnost se i dalje praktikovala u tajnosti, čak i u crkvi i nije bila retkost u manastirskim zajednicama, bilo muškim ili ženskim. Istoričar sa Jejlskog univerziteta, John Boswell je tvrdio da je

ritual adelfopoiesisa u ranoj crkvi bio oblik istopolnog braka, maskiran iza "bratimljenja" dvojice muškaraca pred bogom. Međutim, svaka tolerancija prema homoseksualnosti u crkvi ili izvan nje je nestala u 12. Veku, kada je papa Grgur IX na Tredem lateranskom saboru (1179.) objavio dekret po kome svakog monaha koji praktikuje istopolne odnose treba isterati iz crkve, a svakog laika ekskomunicirati.

Godine 1184. osnovana je Inkvizicija, koja je za cilj imala progon jeretika, ali je progonila i osobe optužene za homoseksualnost. Od tada pa do kraja srednjeg veka LGBT osobe su konstantno progonjene, mučene i ubijane u Evropi. Ovakva klima progona imala je za posledicu skrivanje homoseksualnosti i danas je teško pronadi

puno podataka o istorijskim homoseksualnim osobama iz ovog perioda, osim onih koji su progonjeni i pogubljeni zbog homoseksualnosti.

Islamske zemlje

Iako je i islam osuđivao homoseksualnost, seksualni moral je bio manje strog u ovo vreme, pod uslovom da se homoseksualnost praktikovala u

Šah Abas I i paž.

privatnosti. Homoseksualna praksa je bila uobičajena u toku abasidskog kalifata. Tokom ovog perioda mogu se nadi reference o pederastiji u poeziji i na slikama od al-Andaluza do Indije.

U poeziji je bilo uobičajeno slaviti ljubav, bilo seksualnu ili ne, uključujudi i ljubav prema dečacima. Iako ima referenci i u prozi, uglavnom ih sredemo u poeziji koja hvali lepotu i ljubav dečaka. Takvi stihovi se mogu nadi u Prstenu golubice andaluzijskog pesnika Ibn Hazma, kod pesnika, Muhamed ibn Hasan al-Navaji i kod Abu Nuvasa

Renesansa

Tokom renesanse desile su se brojne kulturne i političke promene, ali opresija nad LGBT osobama ne samo da je nastavljena, ved je ovo bio period najvedih progona LGBT osoba kako od strane crkvenih, tako i od državnih vlasti širom Evrope.

Španska inkvizicija je imala vlast nad progonom greha "sodomije" u Kruni Aragonije. Pred sudovima u Barseloni, Valenciji i Saragosi 12% suđenja završavalo se kaznom smrti na lomači, a između 1570. i 1630. bilo je oko 1000 suđenja za homoseksualne odnose. Posebno surov je bio sud u Saragosi, koji je između 1571. i 1579. obavio 543 suđenja i u smrt poslao 102 osobe. Od 1536. do 1821. Portugalska inkvizicija je dobila oko 4000 prijava za homoseksualnost, od kojih je 500 uhapšeno, a 30 ljudi ubijeno na lomači, uglavnom tokom 17. veka. Tokom 15. i početkom 16. veka progon LGBT osoba bio je u nadležnosti civilnih institucija u Veneciji i Firenci. Između 1342 i 1402 godine bilo je 13 izvršenja smrtnih kazni u Veneciji, a u Firenci, gde je sud bio manje surov, mada su kazne uključivale i kastraciju i spaljivanje, osuđeno je oko 2500 ljudi između 1432. i 1502. Godine 1432. u Firenci je osnovana "policijska" grupa Ufficiali di notte (Oficiri nodi), koji su imali za zadatak da iskorene homoseksualnu praksu u gradu. U zemljama sa reformisanim crkvama stvoreni su drugačiji mehanizmi za progon LGBT osoba. Na primer, Engleska je usvojila Buggery Act (1533) tokom vladavine Henryja VIII, prvi građanski zakon koji je progonio homoseksualne osobe. Pojam buggery (IPA: 'bə-gə-rē)je definisan kao neprirodan seks protivan volji božjoj i čovekovoj. Ovako neodređenu definiciju pojma koji se kažnjava zakonom sudska praksa je kasnije preciznije

odredila kao analni seks i kao seksualni odnos sa životinjama. Kolonizacijom ovaj zakon je postao osnova za zakone protiv homoseksualnosti u Aziji, Africi i Americi.

Moderno doba Evropa

Tokom 17. i 18. veka primeduje se pojavljivanje preteče savremene gej subkulture u velikim evropskim gradovima, kao što su London, Pariz i Amsterdam. Homoseksualni odnosi se ostvaruju između odraslih muškaraca, i egalitarni model istopolnih veza postaje dominantan, za razliku od ranijeg pederastičkog. Odrasli muškarci se sredu u posebnim klubovima, koji često uključuju i nastupe transvestita. Pojavljivanje ove subkulture izaziva reakciju države koja pokušava da uspostavi kontrolu nad njima koristedi zastrašivanje, kažnjavanje, pa čak i smrt. Najekstremniji primer je masakr u Amsterdamu iz 1730. godine, kada su pogubljene bar 24 osobe. Vremenom je stav prema homoseksualnosti počeo da se menja i ranije viđenje da je to grešni defekt požude zamenjeno je idejom da je to poseban ukus manjinske grupe ljudi.

Napoleonov zakon i pojava aktivizma

Francuska revolucija je 1791. godine pod uticajem filozofije prosvetiteljstva i principa slobode ukinula sva krivična dela za koje se smatralo da su izmišljena, kao što su veštičarenje, jeres i homoseksualnost.

Napoleonov krivični zakonik nije ponovo uvodio homoseksualnost pod zabranu zakona, jer se vodio principom da je krivično delo samo ono što šteti tredoj strani. Uveo je, međutim, neka ograničenja koja se tiču "javnog morala", a koja su se kasnije koristila za cenzurisanje homoseksualnosti.

Napoleonova osvajanja i kulturni uticaj Francuske revolucije imali su za posledicu širenje ovakvog zakona po Evropi i Americi.

Ovo je imalo dugoročne posledice stvarajudi teritoriju sastavljenu od evropskih zemalja, uglavnom katoličkih, koje su dekriminalizovale homoseksualnost inspirisane Napoleonovim zakonom. Pored Francuske, ovde su spadale i Belgija, Luksemburg, Holandija, Portugalija, Španija, Bavarska i nekoliko teritorija današnje Italije. Pored ovog bloka postojao je i blok protestantskih zemalja koje su i dalje zabranjivale mušku homoseksualnosti. Ovo je za posledicu imalo razvoj gej turizma; mnogi bogatiji gej muškarci sa severa su putovali u južni deo Evrope u potrazi za ljubavlju i slobodom.

Pismo Kertbenya iz 1868. u kome se po prvi put nalazi reč "homoseksualnost" (markirano).

Ovakva razlika u zakonskom položaju homoseksualnih osoba bila je razlog za inicijativu od strane nekih gejeva koji su živeli u zemljama koje su i dalje kriminalizovale istopolne odnose u svojim zakonima da pokrenu kampanje za ukidanje takvih zakona, tvrdedi da homoseksualnost nije neprirodna, niti da kvari javni moral. Počeli su da nalaze i objavljuju primere iz istorije, tražedi inspiraciju u kulturi antičke Grčke i Rima. Jedan od prvih preteča gej aktivizma, Heinrich Hössli (1784-1864) je objavio knjigu Eros. Die Männerliebe der Griechen (1836. - Eros. Muška ljubav Grka) . Među prvim aktivistima takođe se ističu i Karl Heinrich Ulrichs (1825-1895), Károly Mária Kertbeny (1824-1882) i Edward Carpenter (1844-1929). Kertbeny je skovao i prvi upotrebio termin homoseksuanost, 1868. godine. Lekari i naučnici su počeli da se bave homoseksualnošdu, prenosedi ovu temu iz područja morala u područje nauke. Krajem ovog perioda

individualnog aktivizma pojavljuje se preteča LGBT pokreta u zemljama koje su i dalje zabranjivale homoseksualnost.

Najčuveniji primer progona homoseksualnih osoba iz ovog perioda je suđenje piscu, Oscaru Wildeu, koji je osuđen na dve godine teškog rada, nakon kojih je napustio UK i nastanio se u Francuskoj.

Emancipatorski pokret u Nemačkoj

1890-1934

Iako je u Nemačkoj postojao zakon protiv homoseksualnosti, poznat kao paragraf 175 u krivičnom zakonu, policija nije vršila veliki pritisak na LGBT osobe u vedim gradovima. Berlin je bio poznat kao liberalan grad, sa bogatim nodnim životom i velikim brojem gej nodnih klubova. Kabarei su, takođe, bili veoma popularni, gde su se i heteroseksualne i homoseksualne osobe zabavljale uz nastupe transvestita.

Tokom Carstva počeo je da se stvara pokret za prava homoseksualnih osoba. Magnus Hirschfeld, Max Spohr, pravnik Eduard Oberg i pisac Max von Bülow osnovali su 15. maja, 1897. u Berlinu Naučno-humanitarni komitet (Wissenschalftlich-humanitäre Komitte - WhK), prvu organizaciju za prava homoseksualnih osoba u svetu. Moto organizacije bio je Durch Wissenschaft zur Gerechtigkeit – Naukom do pravde, a cilj organizacije bio je ukidanje paragrafa 175. Putem informisanja javnosti o homoseksualnosti trebalo je da stvore pozitivnu socijalnu klimu za izmenu zakona i prihvatanje homoseksualnih osoba. Hirschfeld je 1897. organizovao prvo slanje peticije za izmenu zakona i ukidanje paragrafa 175. Ovu peticiju su, između ostalih, potpisali i August Babel, snivač SPD-a, psihijatar Richard von Krafft-Ebing, pisac Gerhard Hauptmann i slikar Max Liebermann. Drugo slanje peticije organizovano je 1900, trede 1903. i četvrto 1904. godine. godine 1922 peticija je ponovo potpisivana i tada je prikupljeno preko 6.000 potpisa. Među potpisnicima peticije za legalizaciju homoseksualnosti našao se veliki broj uglednih i poznatih ličnosti, među kojima su bili i Rudolf Hilferding, Hermann Hesse, Albert Einstein, Käthe Kollwitz, Heinrich Mann, Thomas Mann, Carl Maria Weber, Stefan Zweig, Grete Meisel-Hess, Rainer Maria Rilke, Lou Andreas-Salomé, Gerhart Hauptmann i Arthur Schnitzler. Godine

1926. peticija je poslednji put poslata u parlament. Pored centra u Berlinu, prva lokalna predstavništva su se pojavila 1902. godine u Frankfurtu, Münchenu, Düsseldorfu i Leipzigu.

Godine 1903. Adolf Brand je osnovao drugu organizaciju, Gemeinschaft der Eigenen od pretplatnika na svoj magazin Der Eigene. Gemeinschaft der Eigenen se razlikovala od Hirschfelda po tome što je insistirala na muževnosti muškaraca, kao i na pedagoškom erosu i platonskoj ljubavi. Brand je napadao Hirschfelda i WhK publikujudi karikature feminiziranih muškaraca i objavljujudi članke protiv WhK-a. Udruženje je nekoliko godina primenjivalo strategiju outovanja.

Između 1907. i 1909. WhK se našao u krizi zbog Harden-Eulenburg afere i Hirschfeldovog učešda u suđenjima. Za vreme Prvog svetskog rata WhK nije bio aktivan. Posle rata, 1919. godine Magnus Hirschfeld organizuje Institut za seksualnu nauku (Institut für Sexualwissenschaft), prvi institut za proučavanje seksualnosti, u okviru kojega je radio i WhK. Cilj instituta bio je promocija naučnog ispitivanja seksualnog života i informisanje o ovom području. Hhirschfeldov rad doveo je do stvaranja koncepta transrodnosti, pri čemu se transrodne osobe po prvi put odvajaju od homoseksualnih. Institut je, takođe, po prvi put ispitivao broj homoseksualnih osoba u društvu i razvijali su afirmativnu terapiju koja je za cilj imala pomod homoseksualnim osobama da žive sa svojom raličitošdu. Institut je 1928. godine organizovao prvi međunarodni kongres o seksualnoj reformi na naučnim osnovama (Der internationale Kongress für Sexualreform auf sexualwissenschaftlicher Grundlage). Iste godine osnovana je i Svetska liga za seksualnu reformu (Weltliga für Sexualreform), koja je imala sedište u Institutu, i koja se bavila pitanjima prava homoseksualaca, kao i pitanjima kontracepcije.

Kongresi su održani u Kopenhagenu, 1928. godine, u Londonu , 1929, u Beču, 1930. i u Brnu, 1932. godine.

Godine 1919, osnovana je i treda organizacija, Berliner Freudnschaftsbund.

Ova grupa, zajedno sa drugim grupama iz Hamburga i Frankfurta osnovala je 1920. godine organizaciju Deutsche Freundschaftsbund najznačajniju organizaciju u 1920-im, koja je 1923. godine preimenovana u Bund für Menschenrechte. Pod vođstvom Friedrciha Radszuweitaorganizacija je imala

više od 30.000 članova do 1928. godine i proširila je svoje aktivnosti na Švajcarsku. Radszuweit je postao jedan od najznačajnijih ljudi u pokretu homoseksualaca. Bio je osnivač jednog časopisa, kao i prve specijalizovane knjižare u svetu. Od 1925. organizacija se posvetila borbi protiv pojedinačnih slučajeva diskriminacije homoseksualnih osoba, šaljudi pisma žalbe zvaničnim organima.

Od 1928. počela su neslaganja u pokretu homoseksualaca. Godine 1926. WhK je bio ujedinjen sa drugim organizacijama sa zajedničkom strategijom za liberalizaciju seksualnih zakona, odnosno odredbi u krivičnom zakonu koje su se ticale prostitucije, abortusa, prodaje kontraceptivnih sredstava, preljube i homoseksualnosti. Druge dve organizacije, Gemeinschaft der Eigenen i Bund für Menschenrecht kritikovale su Hirschfelda, smatrajudi da ugrožava interese pokreta zahtevom za legalizaciju muške prostitucije. Posle dosta kontroverzi u vezi sa njegovim stilom i strategijom, Hirschfeld je smenjen s mesta predsednika WhK-a, a na njegovo mesto je došao njegov prijatelj Otto Juliusburger, 1929. Iste godine WhK je iseljen iz Instituta u sopstvene prostorije.

Godine 1930. obavljena je prva operacija korekcije pola u istoriji. Danski slikar, Einar Morgens Wagener je imao ukupno pet operacija pod nadzorom Magnusa Hirschfelda, nakon kojih je uzeo ime Lili Elbe.

Lezbejke su bile dvostruke diskriminisane: kao žene i kao homoseksualke. Za razliku od muškaraca, premda nisu pomenute u paragrafu 175, lezbejske nisu bile slobodne. Iz tog razloga, učešde lezbejki bilo je skoncentrisano na feminističke grupe, pre nego na homoseksualne. Bund für Menschenrecht je imao od 1923. godine žensku sekciju u Berlinu, a Hirschfeld je u svojim teorijama dao puno prostora ženama. S druge strane, Brandov pokret je bio veoma mizoginičan u svom insistiranju na muževnosti muškaraca. Značajne aktivistkinje koje su učestvovale u pokretu bile su: Johanna Elberskirchen, Theo Anna Sprüngli i Emma Trosse. Njih tri su objavljivale značajne tekstove koji su se bavili lezbejskom emancipacijom.

Nacistički progon

Članovi i članice Deutsche Studentenschaft-a, organizovani od strane Nacističke partije, paradiraju ispred Instituta za seksualnu nauku, 6. maja, 1933.

Po stupanju Hitlera na vlast zatvoreni su LGBT klubovi u Berlinu, štampa koja se bavila pitanjima seksa je zabranjena i zabranjena je aktivnost LGBT organizacija. Zbog toga su mnoge LGBT osobe pobegle iz Nemačke, među kojima su bili i Erika Mann i Richard Plaut. Marta 1933. Kurt Hiller, jedan od organizatora Hirschfeldovog Instituta za seksualnu nauku, bio je uhapšen i poslat u koncentracioni logor. Strahujudi za svoj život, Hirschfeld se nikada nije vratio u Nemačku sa svog putovanja, 1932. Umesto toga, direktno je otišao u egzil u Švajcarsku.

Iste godine, 6. maja grupa studenata, članova Hitlerjugenda, napala je Institut za seksualnu nauku. Par dana kasnije arhiva i biblioteka Instituta su opustošene. Oko 20.000 knjiga i časopisa i oko 5.000 slika je spaljeno na Opernplatzu (danas Babelplatz), 10. maja, 1933. Nacisti su, takođe, pokupili velike spiskove sa imenima i adresama LGBT osoba, koji su postojali u Institutu.

Godine 1935. nacisti su pooštrili član 175 menjajudi i samu definiciju istopolnog odnosa od prekršaja na krivično delo, tako da je najviša kazna promenjena sa 6 meseci na 5 godina zatvora. Seksualni odnos više nije bio nužan za postojanje zločina, ved je krivično delo učinjeno ved ako „je

objektivno povređen osedaj stida i subjektivno postoji nemoralna namera da se ispuni seksualna želja jednog od dvojice ili tredeg muškarca“ (RGSt 73, 78, 80 f). Uzajamni fizički kontakt više nije bio nužan. U zvaničnom objašnjenju rečeno je da su novi amandmani na paragraf 175 dati zarad „moralnog zdravlja naroda“, jer „prema iskustvu“ homoseksualnost „teži da se epidemijski širi“ i ima „uništavajudi efekat“ na „zahvadene krugove“.

Ovo pooštravnje je dovelo do udesetostručavanja broja godišnjih presuda, koji se sada popeo na 8000. Samo između 1937. i 1939. godine privedeno je skoro 100.000 muškaraca u Centralu Rajha za borbu protiv homoseksualnosti i abortusa. Oko polovina procesuiranih slučajeva desili su se na osnovu privatnih prijava nesaučesnika (oko 40%) kao i prijava sa radnog mesta.

Za razliku od obične policije Gestapo je mogao u svako vreme da stavi gejeve u „preventivni pritvor“ (Schutzhaft). Ova arbitrarna mera koristila se na primer posle oslobađajude presude ili kada bi se ved odslužena kazna procenila kao isuviše slaba.

Cirkularno pismo koje je 12. jula, 1940. poslala Centralna kancelarija za sigurnost Rajha (Reichssicherheitshauptamt) glasilo je: „sve homoseksualce, koji su imali više od jednog partnera, posle njihovog oslobađanja iz zatvora staviti u preventivni pritvor. “

Samo oko 40% onih muškaraca koji su, na osnovu preventivnog pritvora bili poslati u koncentracioni logor, gde su

obeleženi zelenim ili ružičastim trouglom, uspelo je da preživi logor. Neki od njih su posle oslobođenja od strane Saveznika vradeni u zatvore, jer nisu bili odslužili sudsku kaznu po tada još uvek važedem Paragrafu 175.

Severna Amerika

SAD je nasledila zakone protiv homoseksualnosti od Engleske, a puritanci su doneli svoje predrasude sa sobom. Od trinaest originalnih kolonija, samo Georgia nije imala zakon protiv homoseksualnosti. Nakon osamostaljivanja kolonije su zadržale ove zakone, a predviđena kazna je

najčešde bila smrt. U nekim državama su kažnjavani i ženski istopolni odnosi, ali su kazne bile blaže i ređe. Francuska revolucija i prosvetiteljstvo doneli su liberalnije ideje, tako da je nekoliko država ukinulo smrtne kazne. Umesto toga, predviđene kazne su bile 10 godina zatvora i konfiskacija imovine. Bilo je, međutim, i onih koje nisu ukinule smrtnu kaznu, kao recimo South Carolina u kojoj je ovakav zakon važio do 1873.

Nakon pojave psihoanalize, na homoseksualnost je počelo da se gleda kao na poremedaj, a homoseksualne osobe su dobrovoljno ili prisilno odlazile na terapije, koje su uključivale i averzivnu terapiju elektrošokovima, pa čak i lobotomiju.

Krajem 19. i početkom 20. veka u vedim gradovima SAD-a počinje da se javlja samodefinisana subkultura. Prva organizacija je osnovana 1924. godine u Čikagu, pod imenom Society for Human Rights, ali je veoma brzo zatvorena od strane policije.

Objavljivanje Kinseyevog izveštaja o muškoj seksualnosti (1948) i kasnije o ženskoj (1953) jeste među prvim pokušajima naučnog ispitivanja homoseksualnosti i biseksualnosti. Prvi izveštaj je pokazao da istopolni odnosi između muškaraca nisu redak fenomen, ved da su praktikovani od strane značajnog dela stanovništva.

Južna Amerika

Pravni položaj homoseksualnih osoba i priznavanje prava u Južnoj Americi razvijao se veoma nejednako tokom istorije. Napoleonov zakonik koji dekriminalizuje homoseksualnost prihvaden je veoma rano u Brazilu (1830), Meksiku (1871), Gvatemali (1871) i Argentini (1886). Druge države su dekriminalizovale homoseksualnost tokom 20. veka ili čak veoma kasno, kao što su Portoriko (2005), Panama i Nikaragva (2008), kada su druge države počele da priznaju razne oblike istopolnih zajednica.

Prva organizacija koja se zalagala za prava homoseksualnih osoba u Latinskoj Americi bila je Nuestro Mundo, osnovana u Argentini, 1967, nakon čega su počele da se osnivaju druge organizacije.

Homofilni pokret

Homofilni pokret je gej pokret koji se pojavio posle Drugog svetskog rata i trajao otprilike između 1945. i 1960*47+. Ime dolazi od grčke reči φιλία (philia - ljubav) i ova reč je skovana kako bi se dala alternativa imenu homoseksualnost, naglašavajudi ljubav iznad seksa. Reč je skovao KarlGünther Heimsoth u svojoj doktorskoj tezi Hetero-und Homophilie(1924).

Učesnici homofilnog pokreta su nastojali da postanu poštovani članovi društva putem davanja naučnog objašnjenja homoseksualnosti i objašnjenjavanjem da uprkos razlici u privatnoj sferi, homoseksualne osobe su jednako normalne i pouzdane. Ove grupe se smatraju politički umerenim i pažljivim u odnosu na prethodni, kao i bududi LGBT pokret. Među njima je bilo nekih radikalnijih aktivista, kao što je Harry Hay, američki komunista, koji je, međutim, brzo napustio pokret kako ga ne bi ugrozio svojim vezama sa komunističkim idejama u vreme jakog antikomunizma u SAD.

U toku ovog perioda osnovano je nekoliko organizacija u Evropi i SAD, kao što su COC Netherlands u Holandiji, Forbundet af 1948 u Danskoj, Mattachine Society i lezbejskaorganizacija Daughters of Bilitis u SAD, Homosexual Law Reform Society i Campaign for Homosexual Equality u UK.

Jedan od zadataka ovih organizacija je objavljivanje časopisa kako bi se popularizovalo naučno znanje o homoseksualnosti. Neki od časopisa iz ovog perioda su Der Kreis, Arcadie i ONE, Inc..

Termin homofilija je prestao da se koristi sa slabljenjem pokreta i pojavom novog oblika gej pokreta, poznatog kao Gay Liberation Movement nakon 1969. godine.

Stonewall i pokret gej oslobođenja

Ova fotografija se pojavila na naslovnoj stranici The New York Daily News-a u nedelju, 29. juna, 1969. godine, prikazujudi "decu s ulice" koji su među prvima uzvratili na napad policije.

1960-ih godina vlasti u New Yorku nisu dozvoljavale služenje alkohola u barovima koje su posedivale LGBT osobe, što je ujedno bio i razlog za stalne policijske racije i maltretiranje mušterija. Stounvolska revolucija bila je serija spontanih nasilnih demonstracija LGBT osoba protiv ovakvih policijskih racija, koja se desila u ranim jutarnjim časovima 28. juna 1969. godine u klubu Stonewall Inn u Greenwich Villageu u New Yorku. Iako su LGBT osobe pružale fizički otpor progonima i ranije u američkoj istoriji, recimo u slučaju Pobune u Komptonovoj kafeteriji 1966. u San Francusku, Stonewall je imao značajnije i dugotrajnije uticaje na razvoj LGBT pokreta, ujedinjujudi različite grupe i stvaranje velikih organizacija, kao što je Gay Liberation Front. Ovaj događaj se često uzima i kao početak savremenog LGBT pokreta u SAD i u svetu i danas se proslavlja paradama ponosa širom sveta, dok se sam dan obeležava kao Međunarodni dan ponosa LGBT osoba.

Zastava duginih boja, međunarodni simbol LGBT pokreta.

Uspeh ove pobune u znatnoj meri je zavisio od promene u mentalitetu društva tokom 1960-ih, kada su se desile seksualna revolucija, feministički pokret i pokret za građanska prava Afroamerikanaca. Stonewall je bio prekretnica u organizovanju različitih LGBT grupa i uspostavljanje odnosa između subkultura. Dok su prethodnici u homofilnom pokretu bili politički obazrivi i diskretni i tražili su društveno prihvatanje, novi pokret je nastupao agresivnije, direktno i postavljao je zahteve za uspostavljanje jednakopravnosti i društvenog priznavanja.

Desile su se promene i u terminologiji. Termini homoseksualnost i homofilija su odbačeni, prvi kao medicinski optereden i povezan sa psihijatrijom, a drugi kao eufemizam, koji nije odgovarao direktnim zahtevima novog pokreta. Reč koja se u ovom trenutku preuzima iz ranije negativnog konteksta i počinje da se koristi kao termin samoidentifikovanja sa pozitivnim značenjem je gay. Uskoro ova reč biva prihvadena i u drugim jezicima.

Zašto ovakvo izdanje?

Slušajući prijatelja koji mi je rekao da ne može da nađe ništa o gejevima, te da mu je nedostupna literatura koje nažalost ima i ovako malo, reših da napravim ovu brošuru o gay književnosti, istoriji i umetnosti.

Sastoji se brošura od nekoliko poglavlja te stoga pregledajte je od prve do poslednje strane.

Sve što vam se čini suvišno baš je tu trebalo da se nađe.

Sve je onakvo kakvo se i čini.

Slavko Marković

Додатак

Fotografije

ART

Kama Sutra