Dzoova knjiga

Džoova knjiga Džonatan Traper

PORTALIBRIS

Naslov originala

Jonathan Tropper

The book of Joe

Original Copyright © 2004. by Jonathan Tropper

„Better Days” by Bruce Springsteen. Copyright © 1992. Bruce Springsteen.”Thunder Road” by Bruce Springsteen. Copyright © 1975. Bruce Springsteen.”fm on Fire” by Bruce Springsteen. Copyright © 1984. Bruce Springsteen.”Glory Days” by Bruce Springsteen. Copyright © 1984. Bruce Springsteen.

„Backstreets” by Bruce Springsteen. Copyright © 1975. Bruce Springsteen.

Copyright © 2006 za srpsko izdanje, portaLibris.

Sva prava zadržana uključujući pravo na reprodukciju u bilo kom obliku u celosti ili delimično.

Ova knjiga je plod mašte. Imena, likovi, preduzeća, organizacije, mesta, događaji i slučajevi su ili proizvod piščeve imaginacije, ili su pak upotrebljeni u izmišljenim situacijama. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, događajima ili lokalitetima u potpunosti je slučajna.

Za moju ćerku Emu Jetu Troper, čiji me smeh i ljubav svakodnevno osvežavaju; i u uspomenu na veliku damu po kojoj je dobila ime Jetu Troper, kojoj se nikada nije dogodilo da soba u kojoj se pojavi ne zablista.

Hvala vam

Zahvalnica

Mojoj porodici: mojoj ženi Lizi, koja toleriše moje stvaralačko promenljivo raspoloženje, odvodi decu u nedeljne avanture da bih ja mogao da pišem i koja nikada nije sumnjala da ću pronaći pravi dom za ovu knjigu. Mojim roditeljima, koji su podržavali moje pisanje i bodrili me mnogo pre nego što sam počeo da im dajem razloga za to. Spenseru i Emi, koji mi ispunjavaju dane savršenim haosom iz ljubavi i bez kojih bi ova knjiga znatno ranije bila završena.

Sajmonu Lipskaru, mom izuzetnom agentu, mom rezonatoru i mojoj književnoj savesti. On se uzbuđuje i besni u moje ime i dobro je imati takvog nekog jer uopšte nije zabavno da se sam uzbuđuješ ili besniš. Hvala Maji Nikolić što se bavi stranim tržištima, Danijelu Lazaru i svima ostalima iz agencije Rajters haus

što tako dobro brinu o meni.

Kesi Evaševski, mom veoma kul filmskom agentu iz Brilštajn-Greja, što mi je pružila najuzbudljivije nadrealističke sate u mom profesionalnom životu.

Ebi Zidl, mom uredniku iz snova u Bantam Delu, koja je zastrašujuće obrazovana, ali izuzetno realna kada to trenutak zahteva, s kojom je savršeno zadovoljstvo raditi. Hvala svima iz Bantam Dela što su tako jako stali uz ovu knjigu i zbog kojih sam se osećao dobrodošlim.

Kili Ragland, koja je uredila moj prvi roman, Plan B i čiji su vredni saveti učinili da i ovaj bude bolji.

zahvalnica

Alanu Ariku Stounu, počivao u miru, koji je premlad preminuo 7. jula 1992. godine, i Stivenu Stounu, koji je jednom u zlo doba noći vozio kroz snežnu mećavu iz Jorka u Pensilvaniji do Njujorka, prepričavajući mi poslednje Alanove dane. Završilo se tako što smo se beznadežno izgubili i morali da zovemo službu pomoći na putevima, ali mi je priča ostala urezana u sećanju i njeni delovi su našli svoje mesto u ovom romanu.

Ariju Iskovicu što je bio bez posla taman dovoljno dugo da koriguje prvi rukopis ove knjige, iako u njoj nema ni Vinstona Čerčila, niti priče o velikom svetskom ratu.

Svim odanim prijateljima i članovima porodice koji nisu prestajali da se raspituju kad će knjiga. Evo vam je. A sada me, molim vas, ostavite na miru.

Džoova knjiga

Knjiga prva

Now a life of leisure and a pirates treasure Don’t make much for tragedy But its a sad man my friend whos liviri in his own skin And can’t štand the company‘ - „Better Days”, Brus Springstin

It's a town full of losers I’m pulling out of here to win2„Thunder Road”, Brus Springstin

Jedan

Samo nekoliko kratkih meseci posle majčinog samoubistva, ušao sam u garažu tražeći svoje rukavice za bejzbol i zatekao Sindi Pozner na kolenima zauzetu obavljanjem felacija na mom starijem bratu Bredu. On se bio naslonio na očevu policu sa alatom, čekići i ključevi su muzikalno zveketali na kukama kao božićna zvona dok se on klatio polagano napred-nazad zureći u plafon sa čudnim izrazom dosade. Farmerke i bokserice bile su mu oko kolena, ruka mu je odsutno počivala na njenoj nagnutoj glavi koja je bila zabavljena iznenađujuće bučnom oralnom uslugom. Stajao sam omađijano dok Bred, osetivši moje prisustvo, nije spustio pogled s plafona i ukrstio ga s mojim. U njegovim očima nije bilo uzbune, nije bilo neprijatnosti što je uhvaćen u kompromitujućem položaju, samo izraz umorne rezignacije koju je, čini se, uvek pokazivao prema meni. Tako je. Meni ga puše u garaži. Mogu da se kladim da tebi nikada neće. Sindi mi je bila okrenuta leđima. Primetila me je tek nekoliko sekundi kasnije i odmah pohisterisala, počela da psuje i vrišti na mene, dok sam se ja, sa zakašnjenjem, užurbano

povlačio. Tada mi je bilo trinaest godina. Sasvim je moguće da bi se Sindi ponela smirenije daje tada znala da će, mnogo godina kasnije, taj incident postati besmrtan u prvom poglavlju romansirane autobiografije koju ću napisati, a zatim, kao što to biva s većinom uspešnih knjiga, neizbežno biti ovekovećen na filmu. Dok je dotle došlo, ona već nije više bila Sindi Pozner nego Sindi Gofman jer se udala za Breda na poslednjoj godini studija, i mislim da je fer da kažem da to što sam ih stavio u knjigu nije ništa pomoglo da se poboljšaju naši ionako napeti odnosi. Moja knjiga se zvala Buš Folz, po malom gradu u Konektikatu u kome sam odrastao, pri čemu pojam odrastanja koristim samo u relativnom smislu jer porota još nije odlučila da li sam ja uopšte stigao da odrastem.

Mora da ste već čuli za Buš Folz ili ste gledali film sa Leonardom di Kapriom i Kirsten Danst koji je prilično dobro zaradio. Možda ste čitali o velikoj pometnji koju je film izazvao u mom rodnom gradu, gde su išli toliko daleko da zajednički potegnu parnicu protiv mene koja nikada nije dala rezultata. U svakom slučaju, knjiga je postala bestseler potpuno izvan svake kontrole pre otprilike dve i po godine i tokom izvesnog vremena ja sam bio omanja zvezda.

Svaki krelac može da bude nesrećan kad stvari ne idu kako treba, ali samo unikatni varijetet krelca, pravi inovator u toj oblasti, može da bude nesrećan kada stvari idu tako dobro kao što meni ide. S trideset četiri sam bogat, uspešan, upražnjavam seks prilično redovno i živim u luksuznom trosobnom stanu na Menhetnu. Sve to bi trebalo da čini dovoljno razloga da se osećam kao da sam uhvatio boga za njegove poslovične tregere, a u mene se ipak nedavno uvukla sumnja da ispod svega toga nisam ništa drugo do tužni, usamljeni kučkin sin i to već duže vreme.

Premda u poslednje vreme vlada suša žena u mom životu, ipak izgleda da je svaka moja veza u protekle dve i po godine, otkad je objavljen Buš Folz, trajala gotovo tačno osam nedelja, kao da se sve one vladaju prema nekoj ustaljenoj šemi. U prvoj nedelji prođem sve predviđene faze - mondenske restorane, koncerte, brodvejske predstave i noćne klubove u trendu - snebivljivo izbegavajući visokoparne aluzije koje se tiču sveta književnosti u korist tekućih događaja, filmova i tračeva o zvezdama, što je, naravno, prava moneta na njujorškoj sceni zabavljanja, čak iako niko to ne želi da prizna. Ne može se reći da slava pisca ništa ne vredi, ali priče o Miramaksovim žurkama i o tome kako sam se muvao po mestu snimanja sa Leom i Kirsten mnogo brže vode u krevet sa ženama boljeg kalibra. Druga i treća nedelja su obično najbolje. To je vreme koje se flašira i čuva pre svega zbog naleta endorfina od svežeg seksa. U nekom trenutku u četvrtoj nedelji, ja se zaljubljujem, nakratko razmatrajući mogućnost da bi dotična mogla biti ona prava, a zatim sve polako odlazi do vraga. Počinjem da oklevam, snebivam se, postajem nesiguran, previše navaljujem. Sprovodim male psihološke eksperimente na sebi ili na ženi. Verovatno znate o čemu pričam. To tako traje nekoliko bolnih i čudnih nedelja, a zatim sedmu nedelju oboje provodimo u grozničavoj nadi da će se naša veza sama od sebe raščiniti, božjom voljom ili spontanim sagorevanjem - šta god, samo da se izbegne kretanje po opasnom terenu pravog raskida. Poslednja nedelja postaje nedelja „treba mi malo vremena” i završava se konačnim namenskim telefonskim pozivom koji stavlja pečat na aranžman i razrešava logističke repove. Ostaviću kod vratara torbu i džemper Dona Karan koje si ostavila u mom stanu, možeš da zadržiš knjige koje sam ti pozajmio, pamtiću ovo vreme, nemoj da se ljutiš, ostanimo prijatelji, et cetera, ad nauseam3 .

Znam da svaljivanje krivice na druge za svoje probleme govori o lošem karakteru, ali sam prilično siguran da je za sve kriva Karli. Karli Dajmond mi je bila devojka u srednjoj školi, prva - i do danas jedina - žena koju sam ikada voleo. Proveli smo zajedno ceo četvrti razred i voleli smo se sa žestokim, bezvremenim tinejdžerskim uverenjem. To je bila ista godina kada su se odigrali svi užasni događaji opisani u mom romanu i u kojoj je moj odnos s njom bio jedina svetla tačka mog sumornog univerzuma.

Ako ćemo tehnički da govorimo o tome, nikada nismo zaista raskinuli. Maturirali smo i otišli na različite koledže, Karli na Harvard, ja na Njujorški univerzitet. Pokušali smo s vezom na daljinu, ali je takav odnos bio otežan mojim nepokolebljivim odbijanjem da se vraćam u Folz na zajedničke raspuste, pa smo se vremenom prosto udaljili, ali nikada nismo formalno razrešili naš odnos. Posle koledža Karli je došla u Njujork da studira novinarstvo i tada smo se upustili u jedno od onih dugačkih, zapetljanih postdiplomskih prijateljstava u kojima ima taman dovoljno seksa da bismo i jedno i drugo bili potpuno zbunjeni. Konačno, posle mnogo lošeg tempiranja i komplikacija koje su izazvala treća lica, iscedili smo život iz onoga što je nekada bilo najčistija stvar koja je ikada postojala.

Tada smo se još voleli, toliko je bilo očigledno, ali dok je Karli izgledala spremna da obnovi našu vezu, ja sam stalno iznalazio razloge da se ne obavezujem. Bez obzira koliko sam je voleo - a jesam je voleo - neprekidno sam poredio boju našeg odnosa sa sirovom lepotom, osećajem otkrivanja koje je živelo u svakom našem trenutku kada nam je bilo sedamnaest. Dok sam konačno shvatio kolosalne razmere svoje greške, bilo je već prekasno i Karli je otišla. Izgubiti je jednom bilo je tužno, ali razumljivo. Nepažljivo odbaciti drugu šansu koju je pružilo proviđenje, zahtevalo je

moćnu mešavinu arogancije i gluposti koja je morala biti odnegovana, jer sam prilično siguran da nisam uvek bio baš kompletan tupadžija.

Nikada sebi nisam oprostio zbog mozgalica koje sam igrao s njom tokom godina koje je provela u Njujorku, udvarajući joj se kad god bih osetio da mi izmiče, a zatim se povlačeći čim bih ponovo osetio sigurnost. Dozvolio sam njenoj nepokolebljivoj veri u nas da me održava čak i u vreme kada u meni te vere nije bilo, navlačeći je kako izgovorenim tako i podrazumevanim obećanjima koja nikada nisam održavao. U vreme kada mi je konačno počelo da biva jasno u kojoj meri sam je upotrebljavao, već sam je bio sasvim iskoristio. Napustila je Njujork slomljenog srca i zgađena, vrativši se u Folz da bi prihvatila posao glavnog urednika u lokalnim novinama Minitmen. Kad god pomislim da sam je preboleo, dogodi mi se da se probudim usred noći čeznući za njom toliko očajno da biste pomislili da je otišla juče, a ne pre deset godina.

Od tada ne prođe ni dan da me ne proganja nejasno, ali snažno osećanje žaljenja i da svaka žena s kojom počnem da izlazim ne posluži kao podsetnik na ono što sam sebi dozvolio da izgubim. I tako, na neki način sam zbog Karli bio sam u krevetu kad je usred noći zazvonio telefon i njegovo elektronsko zavijanje probilo kao sirena izolacioni sloj tišine moga stana. Uopšteno govoreći, ne znači ništa dobro kad ljudi zovu u dva izjutra. Moja prva pomisao dok izranjam iz čemerne izmaglice sna izazvanog alkoholom bila je da to mora da je Natali, moja usputna psihotična bivša devojka koja me zove da bi se drala na mene. Ne znam kakvu sam to štetu u osam nedelja mogao da nanesem njenoj očigledno krhkoj psihi, ali njen najnoviji terapeut ju je ubedio da i dalje ima značajne nerazrešene probleme sa mnom i daje, radi njene mentalne dobrobiti, potrebno da me zove danju ili noću, odnosno kad god

joj dođe i da me podseti kakav sam neosetljivi kreten bio. Pozivi, u kojima apsolutno nije bilo potrebe da učestvujem, otpočeli su pre oko četiri meseca i od tada su mi, na kuću ili na mobilni, prilično redovno stizale porcije od po pola minuta besnih pogrda sa obiljem vulgarnosti. Ako bi se dogodilo da nisam dostupan, Nat se savršeno zadovoljavala time da ostavi svoju kolorističnu harangu na mojoj govornoj pošti. Uvek ju je privlačila radikalna terapija, kao što i mene u poslednje vreme privlače žene kojima je takva terapija neophodna.

Telefon i dalje zvoni. Ne znam da li zvoni drugi ili deseti put; samo znam da ne prestaje. Prevrćem se na stranu i energično trljam lice pokušavajući da izbijem san iz glave. Koža na obrazima mi je poput gita, opuštena i mesnata, kao da me je preterivanje od prethodne noći dramatično ostarilo. Izašao sam ranije sa Ovenom, i kao i obično, opasno smo se ubili. Oven Hobs, moj agent extraordinaire, moj je izaslanik ne samo u književnom establišmentu već i u svim zamislivim oblicima haosa i razvrata. Uopšte ne pijem izuzev kada sam s njim, a tada pijem kao i on, nezasito i s mnogo ceremonijalnosti. On me je učinio bogatim i on dobija petnaest procenata, što se ispostavilo da je bolja osnova za prijateljstvo nego što bi se moglo pomisliti i vredno razarajućeg mamurluka koji uvek sledi za onim što on zove „proslava”. Noć sa Ovenom neizbežno dobija oblik silazne spirale u kojoj, u retrospektivi, mogu da utvrdim samo šačicu obrta kada vraćam svoje ranjeno telo u carstvo u kome se grubo seku svest i trezvenost. I premda mije i dalje prilično udobno na ovom problematično optimističkom mestu sa koga tama polako odlazi, a mamurluk se još koleba, ipak osećam mučninu i nisam u kondiciji.

Telefon. Ne pomerajući glavu s mesta na jastuku, pružam ruku tamo gde bi trebalo da se nalazi noćni stočić, obaram neke

časopise, otvorenu bocu aspirina i dopola pun bokal vode, koja se bez zvuka proliva po smeđem plišanom tepihu. Bežični je u stvari na podu i kad ga konačno pronalazim i dovlačim do svoje nepokretne glave, hladne kapljice prolivene tečnosti gmižu mi u uvo kao puževi golaći.

„Halo?” Glas je ženski.”Džo?”

,,Ko je to”, govorim podižući malo glavu da bi se mikrofon našao u blizini mojih usta. Nije Nat, što znači da će biti potrebno da govorim.

„Sindi je.”

„Sindi”, pažljivo ponavljam.

„Tvoja snaja.”

,,Oh.” Ta Sindi.

„Otac ti se šlogirao.” Žena mog brata neumesno prelazi odmah na stvar. U većini porodica tako velika vest bi zaslužila da bude pažljivo osmišljeno saopštena da bi umanjila šok i bila lakše prihvaćena. Tako ozbiljnu vest bi verovatno trebalo lično da isporuči krvni srodnik, u ovom slučaju moj stariji brat Bred. Ali sam ja Bredu i mom ocu rod samo u strogo pravnom smislu. U retkim prilikama kada su priznavali moje postojanje, to je bivalo iz nekog nejasnog smisla za građansku dužnost, isto kao plaćanje poreza ili ispunjavanje porotničke obaveze.

„Gde je Bred”, pitam jedva glasnije od šapata, kao što to bespotrebno noću rade ljudi koji žive sami.

„Tamo je, u bolnici”, odgovara Sindi. Nikada me nije volela, ali to nije sasvim njena greška. Nikada joj nisam dao nijedan razlog da bi me volela.

„Šta se dogodilo?”

„Otac ti je u komi”, direktno odgovara, kao da sam je pitao koliko je sati.”Prilično je ozbiljno. Ne znaju da li će se izvući.”

„Nema potrebe da ulepšavaš, zaista”, mrmljam uspravljajući se u krevetu, što prouzrokuje erupciju užarenih džepova među trilionima neurona koji poput fudbalskih navijača prave talase u mojoj levoj slepoočnici.

Nastaje pauza.”Šta”, pita Sindi. Prisećam se da ona obično ne razume moj način ironisanja. Brzo među svojim emocijama tražim bilo kakvu reakciju na vest da mi otac možda umire: žalost, bol, ljutnju, poricanje. Bilo šta.

„Ništa”, kažem.

Nova neprijatna pauza.”Bred je rekao da ne moraš da dolaziš noćas, ali da bi trebalo sutra da se nađeš s njim u bolnici.”

„Sutra”, ponavljam tupavo, pogledajući ponovo na sat. Već je sutra.

„Možeš da budeš kod nas ili možeš da budeš u očevoj kući. Ona je u stvari bliža bolnici.”

,,U redu.” Negde u otupljenosti koja me polako napušta shvatam da se traži moje prisustvo, odnosno da se ono podrazumeva. U svakom slučaju, to je izuzetno neobično.

„Dakle, šta si rešio? Bićeš kod nas ili kod oca?”

Saosećajnija osoba bi sačekala da prođe šok pre nego što pritisne s nebitnom logistikom u celoj stvari, ali Sindi nema mnogo saosećanja kada sam ja u pitanju.

„Svejedno je”, odgovaram.”Kako god vama više odgovara”

„Ovde je obično ludnica zbog dece i svega”, kaže.”Mislim da će ti biti bolje u tvojoj staroj kući.”

,,U redu.”

.”Otac ti je u bolnici Mersi. Znaš gde je to?” Sasvim je moguće da me namerno to pita zbog činjenice da se nisam vraćao u Folz u proteklih sedamnaest godina.

„Jesu li je premestili?”

„Ne.”

„Onda ću je naći.”

Mogu da čujem njeno plitko disanje u još jednoj neprijatnoj tišini koja raste kao tumor preko telefonske linije. Sindi je tri godine starija od mene i bila je arhetip popularne devojke u srednjoj školi u Buš Folzu. Sa sjajnom tamnom kosom i gotovo savršeno oblikovanim telom na treninzima navijačica, bila je bez dileme najuniverzalnija muza noćnih polucija među tinejdžerima u Buš Folzu u svoje vreme. I sam sam je veoma često i efikasno koristio u svojim fantazijama, koje je prilično podgrevalo i ono što sam video u garaži. Ali ona sada ima trideset sedam godina i majka je troje dece, a čak i preko telefona mogu da se čuju proširene vene u njenom glasu.

„Onda dobro”, kaže konačno Sindi.”Očekujemo te sutra.”

„Da”, kažem.

Kao da nema ničeg normalnijeg od toga.

Dva

Iz Buš Folza sam otišao kad sam maturirao i od tada se nisam vraćao.

Nikada nije bilo jakog razloga da posetim rodni grad, a bilo je oko milion razloga da ga se klonim. Kao prvo, moj otac je još živeo u njemu, u ćetvorosobnoj kolonijalnoj kući u kojoj sam proveo prvih osamnaest godina života i prošlo je mnogo godina otkad smo poslednji put imali potrebu jedan za drugim. Svake godine, obično oko Dana zahvalnosti, Bred bi mi telefonirao pozivajući me u goste kod njega i Sindi, na ćurku s porodicom. Ali znam da je samo želeo da iskoristi priliku da se oseća velikodušno. Takav je Bred, moj četiri godine stariji brat, koji me je jednom poslao u hitnu pomoć naletevši na mene iz zezanja u očevom starom »grand amu”, nedugo pošto je dobio vozačku dozvolu, dok sam ja u dvorištu nevino pucao na koš. Kola se nisu zaustavila baš tamo gde je on

planirao i ja sam završio sa slomljenim zapešćem i iščašenim ramenom, što ni ja nisam planirao. Kasnije je tvrdio da sam izleteo pred auto bez ikakvog upozorenja. Da li mu je otac verovao nije bilo važno jer je predstojala velika utakmica protiv Ferfilda sledeće večeri i Buš Folz je računao na Breda da odvede Kuguare korak bliže ligaškom prvaku. Za mog oca bi bilo nečuveno da kazni gradskog heroja.

Upoznajte porodicu.

Moja majka Linda je bila manično depresivna s prekasno postavljenom dijagnozom. Velikodušno se ubila skočivši u vodopade reke Buš i udavivši se kada mi je bilo dvanaest godina. Ponekad mogu da je se setim, onakve kakva je bila pre nastupa ludila i gomile antidepresiva koji nisu uspevali da joj olakšaju bol, ali su polako cedili vitalnost iz nje - visoka tiha žena nasmejanih očiju i vragolastog osmeha, koji je uvek činio da se osećate kao da između vas postoji šala koju samo vas dvoje razumete. Kada bi me ljubila pred spavanje, zvala me je Džo Džo Meča. Njen smeh je bio zarazan; njene česte suze bile su misterija koja me je zbunjivala. Bred, moj otac i ja koprcali smo se divlje u posledicama njenog samoubistva, savršeno nesposobni da uspostavimo međusobni odnos bez nežnog ženskog prisustva koje nas je držalo na okupu.

Konačno su Bred i otac našli zajednički jezik u košarci. Bred je bio zvezda Buš Folzovih Kuguara, a u Buš Folzu niste imali čemu večem da težite. On je odveo Kuguare do dve titule državnih prvaka postižući usput gomilu novih rekorda. Potucao je mnoge navijačice. I to je bilo sve o Bredu iz tog doba, tucanje i basket. I nije tako loše ako ste to umeli. Ali ja nisam umeo i zato Bred nije znao kako da uspostavi odnos sa mnom, nego me je samo posmatrao s mešavinom zabavnog sažaljenja i prezira. Što se mene ticalo, Bred je bio moron, plitkoumnik, jednodimenzionalan i

najviše od svega sam želeo da budem kao on. Moj otac Artur je i sam nekada bio igrač Kuguara, ali ne tako sjajan kao Bred. Nikada nije propustio nijednu Bredovu utakmicu, kod kuće ili napolju. Posle bi njih dvojica raspravljali o igri, ponovo proživljavali ključne trenutke i gledali utakmice Konektikatskog univerziteta.

Ako još nije bolno jasno: ja nikada nisam ušao u tim.

U našem tragično osakaćenom domaćinstvu nije bilo mesta za sve ciničnijeg klinca koji je vodio loptu kao invalid, nije umeo da šutira iz auta i koji je naučio da prezire ekskluzivnu privrženost Kuguarima i svemu što je košarkaško. Pitanje ko je bio odgovoran za udaljavanje i stvaranje odbojnosti, ravno je pitanju šta je starije kokoška ili jaje, ali u svakom slučaju, jaz između nas bivao je sve dublji, a ako je moj otac ikada pokušavao da ga premosti, njegovi napori su bili toliko sitni da se nisu videli s moje strane bezdana. Bred je dobio sportsku stipendiju Konektikatskog univerziteta i otišao je na koledž iste godine kada sam ja krenuo u srednju školu u Buš Folzu, ostavivši mene i oca same da utonemo u neumitnu tišinu koja je svojim zagrljajem čvrsto obujmila kuću.

Nikada nisam planirao da se vratim u Buš Folz; to je očigledno. Inače, nikada ne bih napisao roman koji se toliko temeljito blatom bacio na sve u njemu. Istina je, ipak, da nikada nisam verovao da ću roman zaista i objaviti. Pisao sam knjigu o svom rodnom gradu, o Karli, Semiju, Vejnu i užasnim događajima sa moje četvrte godine srednje škole s takvom slobodom jer sam mislio da knjiga nikada neće ugledati svetlost dana. Onda me je jedne večeri pozvao Oven Hobs i rekao mi daje knjiga „briljantna, jebote”. Većini ljudi ne prolazi kada koriste takve izraze. Ovenu uspeva jer Oven je briljantan, jebote.

Statistički govoreći, gotovo je nemoguće napisati bestseler. Isto tako je izuzetno teško razbesneti čitav jedan grad. Prilježan kakav

jesam, jednim potezom sam uspešno savladao oba poduhvata. Kada se radi o otuđivanju, ja sam čudo od čoveka. Dakle, nikada nisam planirao da se vratim u Buš Folz. Ali nikada nisam planirao ni da mi se otac šlogira za vreme utakmice u seniorskoj ligi u kojoj je igrao za bivše košarkaše u školskoj sali u petak kasno uveče. Prema Sindi, stajao je na oko tri stope ulevo od vrha kapice, na mestu koje je on zvao mestašce-zicerica. Odatle nikada nije mašio. Krenuo je da puca iz skoka i samo se srušio, prostro se bez svesti na uglancanom parketu. Svi očevici, bivše baje u raznim fazama opadanja, uvek će naveliko raspravljati o činjenici daje njegov šut bio dobar. Kao da to uopšte ima veze. Mestašce-zicerica, nije-nego.

Tri

Završavam razgovor sa Sindi i odmah osećam potrebu da nekoga pozovem. Ovo je prevelika stvar da bih o njoj sam razmišljao u iscrpljujućim posledicama mog razbijenog sna. Moj otac je na samrti i ja ću se vratiti u Buš Folz posle sedamnaest godina. Dovlačim telefon do uva i navlačim kompletnu prazninu. Koga, do đavola, mislim da pozovem?

Pošto sam naumio da stavim tačku na ciklus besmislenih veza, eksperimentisao sam s celibatom u poslednjih šest meseci i posle nekoliko neuspelih pokušaja, sada sam izgleda počeo da se na njega navikavam. To znači dve stvari: da sam napaljen i da sam jadan. Svakodnevno sam osećao jedno ili drugo, ali dok ovako ležim u mraku, sluđen i sam u beskrajnom ogoljenom prostranstvu mog kraljevskog kreveta koji sam kupio u nastupu optimizma, osećam se bedno na kvadrat.

Pokušavam da se setim prijatelja koga bih mogao da pozovem i zgrožen sam što nisam u stanju da se setim nijednog s kojim nisam na neki način u poslovnoj vezi. Kada je Buš Folz dospeo na liste bestselera, dao sam otkaz i preselio se iz jednosobnog stana u

zgradi bez lifta u ulici Amsterdam, u trosobni stan u stambenoj

zgradi kod zapadnog Central parka. Preobražaj iz pisca koji obećava u uspešnog pisca nekako me je ostavio bez prijatelja. Sve je to indirektna, ali zato ne manje akutna manifestacija mog „odjebite svi”4 novca.

Oven ga tako zove. Avans je bio jedna priča: sedamdeset pet hiljada, naravno minus petnaest procenata, pa onda na to još, mislim, trideset osam procenata poreza. To mi je ostavilo manje od četrdeset hiljada dolara, što sigurno nije para od koje se štuca, ali teško može da se klasifikuje i u naravno „odjebite svi” novac.

„Opra više ne bira knjige”, rekao mi je Oven jednog dana neposredno po objavljivanju Buš Folza, dok smo sedeli i pametovali u njegovoj kancelariji.”Ako ti je za utehu, tvoju ionako nikada ne bi izabrala. U njoj nema žena koje su dugo patile, bogalja koji postižu neverovatne stvari, niti epskih putovanja do duhovnih otkrovenja.” To me nije iznenadilo. Iskreno, još sam se oporavljao od iznenađenja što su mi uopšte objavili knjigu, a nekmoli dali i sedamdeset pet hiljada dolara avansa.”Dakle, šta ćemo raditi da bi se knjiga prodavala”, rekao je Oven mrgodno.

„Turneja”, predložio sam.

„Nisi nikakvo ime.”

„Oglašavanje?”

„Isti problem.”

„Pa, kako neko onda postane ime?”

„Tako što proda mnogo knjiga.”

,,U redu. A kako se to postiže?”

Oven se mrštio na mene iza stola.”Opra.”

„Ma hajde”, rekao sam.”Ljudi su i pre Opre prodavali knjige.”

Odsutno je klimnuo glavom, izgubljen u mislima.”Imam ideju”, rekao je.

Oven je organizovao da Pejperbek plus, lokalna knjižara u Buš Folzu, dobije veliku količinu prvog izdanja džabe. Potom je u Buš Folz poslao jednog od svojih klijenata, koji je takođe bio zaposlen i kao novinar u Njujork tajmsu, da traži ljude koji su se pojavljivali u knjizi i da ih intervjuiše. Rezultat je bio članak „Ogoljeni grad”, koji je u kombinaciji sa Ovenovim neprekidnim maltretiranjem bio dovoljan da privuče pažnju nekoga iz Buk rivjua, da bi nedeIju dana potom Buš Folzu bila posvećena čitava stranica. Kritika u Tajmsu bila je sve što je Ovenu trebalo da pokrene mašineriju. U roku od mesec dana moj mali roman je prikazan u Piplu, Tajmu, Entertejment vikliju, Eskvajeru i gomili drugih važnijih časopisa. Buš Folz je prvi put dospeo na listu bestselera tri meseca otkako se pojavio u knjižarama, a potom su iznenada dramatično počeli da rastu brojevi na mojim čekovima od autorskih honorara. Kad smo saznali da smo dospeli na liste, Oven je doslovno skočio na svoj ručno rezbareni kineski sto od trešnjevog drveta i odigrao svoj mali ples. Potom je odleteo u Frankfurt i prodao sva evropska prava odjednom za 250 000 dolara, a odatle je otišao u Los Anđeles, gde je Univerzalu prodao filmska prava za pet puta toliko, a za sve to vreme čekovi sa autorskim honorarima su bivali sve teži. Šest meseci kasnije i dalje sam bio na listama bestselera i sedeo na više para nego što sam očekivao da ću zaraditi za ceo život radeći na trgovačkim markama u marketingu, što mi je bio posao pre nego što sam počeo da živim.

„Sada zvanično imaš svoje odjebite svi’ pare”, objavio je radosno Oven dok smo jeli šnicle u Peter Lugeru. Obaveštavanje o iznosima moje mesečne prodaje pretvorio je u opuštene večere na račun agencije, premda, ako biste zaista izveli računicu, ja sam bio taj koji plača. Odlučio sam da ne razmišljam o tome na taj način jer je bilo zabavno biti važan, biti bitan zarađivač hleba za agenciju.

Takođe, kao što rekoh malopre, nisam imao mnogo prijatelja.

„Moje odjebite svi’ pare”, ponovio sam.

„Nego šta”, rekao je Oven pijuckajući vino. Imao je višak kilograma za jednog tridesetjednogodišnjaka, fronclastu plavu kosu i zdravo rumen ten s pegama. Izuzetan poznavalac književnosti i živopisno agresivan, brzo je postajao jedan od najuticajnijih agenata u toj oblasti. Nešto u njegovim punim nasmejanim usnama, njegovom dečačkom licu i načinu na koji se njegova debljina bori s njegovim skupim šivenim košuljama, podsvesno doprinosi utisku nihilističke tajanstvenosti. Rimski imperator između dve orgije.

„Šta su tačno odjebite svi’ pare”, pitao sam ga.

Podigao je dva pomfrita, umočio ih u svoju gomilicu kečapa i strpao ih u usta, dok su mu njihovi blizanački krajevi nakratko virili između usana kao noge glumca kojeg proždire Spilbergov dinosaurus.”To su pare”, rekao mi je žvaćući mljackavo i bučno, „koje ti dozvoljavaju da kažeš odjebi kome god hočeš: šefu, porodici, bivšoj devojci, kome god. Svakome čija si sranja morao da trpiš zato što si zavisio od njega. Sada si sam svoj gazda. Niko ti više ne treba.”

Pogledao sam ga preko stola.”Dakle sada sam kvit.”

„Kako to misliš?”

„Ni ja nikome više ne trebam.”

Oven je napravio podrugljivo tužno lice, zatim se vragolasto nasmejao i rekao: »Meni si potreban.”

Bio je u pravu što se tiče novca. Njime sam kupio nov stan, nov mercedes dvosed - CLK 430 kabriolet - i bezobrazno skupo parking mesto za njega, smešno veliki kučni zabavni centar i gomilu drugih predvidivih ekstravagancija. Bio sam u pravu da nikome ne trebam, ali tu činjenicu obično uspevam da potisnem nizom obazrivo primenjivanih odbrambenih mehanizama. No sada kada sam

suočen sa obavezom da opet vidim oca i Breda i da se posle gotovo sedamnaest godina vratim u Buš Folz, dim i ogledala me više ne mogu zaštititi od onoga što sam sve vreme znao: da sam uglavnom sam na svetu. Ja i moje „odjebite svi” pare.

Da li sam spomenuo svoju sklonost ka samosažaljevanju? To je deo mog šarma.

Polako se izvlačim iz kreveta osećajući se dvostruko stariji, navlačim majicu i odvlačim se niz hodnik na gricku u sitne sate: tost sa cimetom i POWERade5. Nemoguće je da izbegnem nadolazak mamurluka, ali sam nedavno, u poduhvatu rođenom iz očaja ili iz viška slobodnog vremena, otkrio da POWERade i tečni aspirin efikasno ublažavaju udarac. Ne radujem se jutru, ali se čini i da je ono daleko. Uključujem svoj apsurdno ogroman televizor s ravnim ekranom i gledam australijskog momka narokanog kofeinom kako zaranja u močvaru s dva velika krokodila, tobože da bi pokazao pravi način na koji treba raditi takve stvari. Nešto posle tri ujutru nervi mi skaču od naleta elektrolita iz mog koktela protiv mamurluka, te kažem sebi jebi ga i pozivam Ovena. Mislim da mu dugujem i petnaest posto od moje neprospavane noći.

Četiri

Svi putevi vode nazad u Buš Folz. Ne govorim metaforički. Gotovo svaki autoput koji izlazi sa ostrva Menhetn na sever, može vas odvesti tamo. Možete da krenete harlemskim autoputem uz reku Harlem do ekspresnog puta Kros Bronks, koji zatim postaje autostrada Nju Ingland, kojom stižete direktno u Buš Folz. Ili, možete da krenete putem Henri Hadson do So Mila, zatim putem Kros Kaunti do autoputa duž reke Hačinson, potom se priključujete na autoput Merit, čije serpentine zavijaju kroz južni Konektikat. S Merita izlazite na 1-91 koji vas vodi do Hartforda, a čim njega prođete, sledi Folz: duže putovanje, ali manja gužva. Možete i da kombinujete dve trase tako što čete ići Meritom, pa preko 1-287 ući na Nju Ingland. Uprkos tom istinskom švedskom stolu autoputeva, nijedan od njih tokom proteklih

sedamnaest godina nisam smatrao podesnim da njime krenem u Buš Folz.

Sedam za volan svog srebrnog mercedesa sledećeg jutra zadržavajući se uz ivičnjak odmah izvan garaže Kini, u kojoj je obično parkiran, paralisan neodlučnošću kojim putem da krenem na dvoiposatnu vožnju. Jutro je vedro i temperatura je sobna, ali pažljivo oko može da uoči sve manju razgolićenost žena koje žure na posao. Letu je kraj, a ja ne mogu da se setim da je uopšte dolazilo. Opet odugovlačim. Ne želim da idem. Mog oca nikada nije bilo kad mi je bio potreban. Zašto sad ja moram da se nađem njemu? Ionako me neče primetiti, s obzirom na to da je u komi.

Znam da ču otiči, iz istog razloga iz koga mi Bred svake godine upućuje napola iskrene pozive na različite praznične ručkove. To se tako radi. Kad imaš mlađeg brata koji živi sam na Menhetnu, pozivaš ga za praznike izigravajući veštačku prisnost i smišljenu srdačnost. A kad ti se otac šlogira na svom mestašcetu-zicerici i to mu ugrožava život, potisneš sedamnaest godina zle krvi i odvezeš se tamo. Ne da bi bio koristan, ne čak ni da bi pružio podršku, već jednostavno zato što tom mestu pripadaš. Tvoja krv može da se udalji, ako tako mora, ali je njen zov iskonski i neće nestati.

Motorola V.60 ugrađena na moju upravljačku tablu zvoni i ja podižem slušalicu i uključujem spikerfon.”Halo?”

„Ženomrscu!”

Natali.

„Ti si jadan, kmezavi šmokljan obuzet samim sobom koji nema pojma kako da voli ili da bude voljen. Nikada nećeš shvatiti šta to znači kada ti je stalo do nekoga više nego što ti je stalo do sebe i umrećeš bedan i sam!”

Želim da joj kažem da sam i sada bedan i sam, ali je ona već prekinula vezu.

»I tebi prijatan dan”, kažem tiho, čak i nežno, i uz težak epski uzdah ubacujem kola u brzinu i krećem Osamdeset šestom ulicom prema autoputu Vest Sajd. Možeš slobodno da se kladiš da je tvoj svet otišao do đavola ako ti je najuzbudljiviji deo dana vezan za telefonski poziv od bivše bipolarne devojke.

Sada je pola deset pre podne, teoretski je to još špic, ali ću ja ići u suprotnom smeru, na sever. Motreći na put jednim okom, odsutno kopam po neurednoj gomili CD-ova razbacanih po suvozačevom sedištu, eklektičkom asortimanu koji je simptom maglovitog i promašenog napora da prevaziđem svoje godine. Ne znači to baš da se plašim starenja; prosto odbijam da to radim sam. I zato sa trideset i četiri slušam Everklir, Blink 182, Dipbord konfešenal, Fo fajterse i gomilu savremenih stvari. Moj audio supstitut eliksira za rast kose. Nekako sam uspeo da, uprkos verovatnoči da ču je izgubiti, zadržim svu kosu na glavi, ali to zaista i nije važno. Svi mi čelavimo na nekom mestu.

Osim toga, iz osamdesetih, decenije neonskih sprejeva za kosu, malo muzike je preživelo. Kada ste poslednji put čuli Men et vork, Tomspon tvinse ili Alfavil na nekoj važnijoj radio-stanici? Muzika moje mladosti je bedno ostarila i sada zvuči kao šala izvan konteksta. Moralo je da se živi u to doba da bi se osetila.

Ipak i dalje kopam, odbacujem No daut i Ben folds i na kraju nalazim stari primerak Springstinovog Born to Run. Postoje stvari koje traju i ne stare, a Gazda je jedan od takvih. Stavljam CD i on me istog trena vrača kroz vreme onako kako to samo muzika može, u moju sobu u Buš Folzu u kojoj sam istrošio ploču na „fišer” stereu, koji sam dobio na poklon od oca na kraju osmog razreda. Bilo je to otprilike devet meseci posle majčine smrti, kada je otac još delio utešne nagrade. Stereo je bio njegov veliki finale, jer se ubrzo nakon toga trajno povukao u svoju jazbinu da bi se noču

opijao u društvu svojih starih srednjoškolskih košarkaških trofeja, napuštaj uči kuču samo da bi išao na posao i na utakmice Kuguara. Dok prolazim rampe na Riverdejlu, pozivam Ovenov kancelarijski broj. Njegov nadobudni sekretar Stjuart odgovara zvonkim kancelarijskim glasom.”Kancelarija Ovena Hobsa.”

„Mogu li da dobijem Ovena, molim?”

„Gospodin Hobs je na sastanku”, odgovara mi automatski.”Mogu li znati ko ga traži?”

,Ja sam, Džo Gofman.”

,,O, gospodine Gofmane!” Stjuart se najednom pretvara u primer topline i predusretljivosti.”Kako ste? Nisam vam prepoznao glas.”

„Zato što se retko čujemo” Stujart je tipičan arogantni čuvar kapije, važan nadobudan pozer koga Oven drži iz čiste zabave. I mada obično cenim način na koji je u stanju da se trenutno pretvori u besramnog ulizicu kad sam ja u pitanju, danas nisam raspoložen za to.”Molim te, daj mi ga.”

„Naravno”, kaže Stjuart, a ja prepoznajem zlovolju.”Sve u redu?”

„Blistavo.”

Muzika za čekanje je „Band on the Run”. Glas Pola Makartnija se izliva kroz moj spikerfon iznenađujućom jasnoćom i sudara se sa Springstinom s mog sterea. Isključujem Springstina istog momenta kada Ovenov škripavi glas zamenjuje Makartnijev, izbegavši tako istorijski duet.”Hej, Džo.” Zvuči promuklo i grogi, što je barem delimično moja greška jer sam ga jutros držao na telefonu gotovo do pet.

„Izvini za noćas. Nadam se da nisam prekinuo ništa”, kažem, premda Ovenu najverovatnije uvek prekidate nešto. Čovek svoj društveni život održava sumanutom dinamikom i gotovo

očajničkim intenzitetom. Kao da ga brine da će, ako preskoči jednu noć, suludi cirkus njegovog života pokupiti svoje prnjice i ostaviti ga samog u gradu.

„Do tada sam od Šaše već dobio onoliko koliko sam platio”, odgovara mi prigušeno se cereći.

„Šaše?”

„Rumunske medicinske sestre, ako sam ispravno razumeo njene preporuke.”

„Razumem.”

Ovenovo besramno pokroviteljstvo nad skupim kolgerlama je legendarno u izdavačkoj delatnosti. Sada se bavi oglasima za „senzualnu glumu” na kraju časopisa Njujork, radosno me izveštavajući o ishodu svakog susreta.

„Krenuo si u Folz”, pita.”Folz” govore samo meštani i sasvim liči na Ovena da podmetne tako nešto.

„Upravo tako.”

„Nadam se da ti je ocu bolje.”

„Hvala”, kažem iznenada osećajuči krivicu, kao da činim nekakvu prevaru time što prihvatam izraze saosećanja u ime svog oca.”Jesi li dobio rukopis?”

„Zatekao sam ga jutros”, odgovara mi posle male pauze. Oven nije čovek koji obično pravi pauze.

„Jesi li ga pročitao?”

„Nešto malo.”

S obzirom na uspeh koji smo postigli sa Buš Folzom, Oven je jedva čekao moj novi rukopis, koji sam mu obećavao ćelu prošlu godinu. U stvari, završio sam ga pre oko šest meseci, ali mu nisam rekao jer nisam bio naročito oduševljen konačnim proizvodom. Prema Ovenu, za prozu važi opšte pravilo da su prvi romani obično najvećim delom autobiografska dela, a moj sigurno nije doprineo

da se takvo mišljenje promeni. Tek se na drugom delu potvrđuju piščeve sposobnosti i njegov značaj na književnom tržištu, jer je, teoretski, tek to rad u kome se najiskrenije uprežu mašta i sposobnost da se ni iz čega stvori nešto. Izdavački svet pliva u krvi od sečenja vena onih koji su plesali samo jedno leto.

„Ne dopada ti se”, kažem.

„Ne.” Čujem prepoznatljivu škripu i kvrckanje njegovog upaljača. ,,U stvari, ima odličnih delova.”

„Čujem jedno veliko ali’ na kraju.”

Oven uzdiše.”Nikada nisam za tebe mislio da ćeš preplitati magično i realno.”

„Tu prilično škrtarim”, protestujem.”Radi se o atmosferi taštine.”

„Radi se o bolesnoj pretencioznosti”, zaključuje Oven.”Čuj mene, lepim književne etikete! Ne ide tako. Preplitanje magičnog i realnog nije pokret ili tehnika. To je novotarija i to več davno viđena novotarija. Čitaoci če je tolerisati kod Markesa i Kalvinoa jer im tako kaže Njujork tajms. Ali ti si Jevrejin s Menhetna i to ti neče proći ni kod koga. Sranje je.”

„Što mi ne kažeš šta stvarno misliš?”

„Mislim da si isuviše dobar pisac da bi gubio vreme eksperimentišući s postmodernizmom.”

Probam vodu njegovih primedaba tražeći u njoj popovanje i shvatam daje iskren.”Dakle, osim toga, kako ti se čini priča?” Osim toga, gospođo Linkoln, kako vam se dopala predstava?

„Iskreno, Džo, mislim da je tema ispod tvog nivoa.”

Zaista je šokantno kako Oven u jednoj rečenici ume da iskaže ono što sam ja bez rezultata pokušavao da formulišem proteklih šest meseci. Roman s radnim naslovom Ovde sve počinje, govori o klincu koji napušta koledž da bi, u društvu žene koju je tek

upoznao, nekoliko meseci po zemlji pratio grupu sličnu Grejtful dedu. On beži od svog bogatog porekla, a ona beži od muža koji ju je zlostavljao i od zakona. Romansa i haos nastaju usred nomadske kulture rokenrola i belih majica farbanih u domaćoj radinosti. Nije najoriginalnija premisa, ali sam roman zaista započeo s najboljim književnim namerama, želeći da ispričam savremenu ljubavnu priču i pri tom istražim način na koji se ljudi bore protiv američkog nevidljivog klasnog sistema. Kombinacija dva oskudna glavna lika i njihovo jedinstveno rešenje univerzalne teme trebalo je da mi omoguće da, bez preteranih ambicija, ostanem usredsređen na priču. Ali je film Buš Folz pravljen dok sam ja pisao Ovde sve počinje i ne mogu da poreknem da je film izopačio moje pisanje. Fiksirao sam snimke umesto da opisujem sfcene, što je potpuno providan i neprihvatljiv način pisanja, ako se ne piše o sudnicama i serijskim ubicama.

„Slušaj”, kaže mi Oven.”Tek sam počeo, pa je ovaj razgovor preuranjen. Pričajmo sledeče nedelje.”

„Ali smo se već složili da nam se ne dopada.”

„Postaje li kasnije bolji?”

„Nisam siguran.”

„Ah.”

„Nemoj mi ’ahati’.”

„Hmm”, odgovara Oven.

„Dakle”, kažem malo posle.”Šta sad?”

On se lagano nakašljao.”Slušaj, Džo, ti si odličan pisac. Bla, bla, bla. Ne moraš ništa da mi dokazuješ. Ali zaista ne želim da pričam o ovome dok ne pročitam sve. Onda možemo da sednemo i odlučimo šta treba.”

Šta treba, osećam, jeste da rukopis uzmem nazad i postupim kao sa Starim Žučom6.”Šta ako treba da ga pocepamo?”

„Onda ćemo ga pocepati”, kaže on bez problema. ,,I ti ćeš mi napisati nešto drugo. Neće biti prvi put.”

„Da li zbog toga treba da mi bude lakše?”

„Moj posao nije da te tetošim. Ako treba da ti bude lakše, kreni opet na terapiju. Moj posao je da te nateram da pišeš bolje, a moje značajno iskustvo mi kaže da što se gore budeš osećao, to ćeš bolje pisati.”

„Divno”, kažem skrušeno. Ne trudim se da istaknem da se prilično bedno osećam proteklih šest meseci i da nisam uspeo da napišem ni rečenicu koja bi vredela pišljivog boba, i da me potpuno užasava pomisao na to da bih ja mogao biti jedan od onih bednika koji u sebi nose samo jednu knjigu.

Oven menja temu.”Dakle, vraćaš se u Folz. Moram još jednom da ti kažem: ajoooj! To bi moglo da bude zanimljivo.”

„Samo ću da skoknem.”

„Obaveštavaj me. Želim da čujem sve do poslednjeg detalja.”

„Ovene”, kažem.”Treba da razmotriš da u bliskoj budućnosti zaista počneš da živiš svoj život.”

On se kikoće.”Jednom sam to probao i otkrio da je takav stav precenjen. Osim toga, to mi ne traba. Imam tvoj život.”

„Zdravo.”

Prekidam vezu i ponovo uključujem stereo, gazeći žešće papučicu za gas. Mašina istog trena reaguje dubokim, muklim brujanjem. Nekoliko minuta kasnije izlazim na Merit uživajući u luksuzu načina na koji mercedes guta krivine autoputa s dve trake. Još sam u fazi u kojoj formiram svoj odnos ljubavi i mržnje prema autu. Ne može se poreći da on reaguje na komande kao u snovima, praktično kao da predusreće svaki moj potez. Ali s druge strane, ne znači da svakom ko može da priušti sebi mercedes on zaista i odgovara, a ja sam sve više uveren da spadam u tu

kategoriju. Neprijatno mi je zbog auta i ponekad zateknem sebe gde se pomirljivo cerim vozačima koji prolaze u fordovima i tojotama, kao da bi savršeni stranac mogao da zna da sam ja, u stvari, jedan od njih, samo sam slučajno zakoračio uz društvenu lestvicu. Savršeni nemački dizajn nije pravljen da u njemu boravi moja bedna nesigurnost.

Autoput zavija kroz zelene konektikatske šume. Spoljašnje ivice na lišću tek su počele da rude, podsećajući da je jesen blizu. Pevam glasno uz „Thunder Road” nastojeći da odagnam nervozu koja u meni biva sve jača sa svakom prevaljenom miljom, ali ne pomaže. Napadnut sam upornim baražom scena iz moje prošlosti, koje proleću prebrzo da bih ih ispravno identifikovao, ali me i tako prilično uznemiruju. A zatim, dok prolazim Norvolk, Brus počinje da peva „Backstreets” i kao po komandi iz dubine mog sećanja i bez upozorenja pojavljuje se Semi Haber, namerno se šetajući pozornicom mog mozga u svojim kariranim pantalonama i sa onom smešnom pompadur frizurom. Predstava je toliko potpuna, toliko nepodnošljivo savršena da osećam kako mi se grlo steže i suze nepozvane naviru na oči. Duboko udišem, ali suze i dalje izviru zamagljujući mi vid. Primoravaju me da brzo stanem u tesnoj zaustavnoj stazi uz put i da gutam neočekivani jecaj dok povlačim ručnu.

Semi. Dovoljna je samo ta jedna slika da shvatim da sam sve do sada pokušavao da prevarim svoje pamćenje odnoseći se prema Semiju strogo u granicama književnog lika, nerad da uspostavljam vezu s njim na ličnom nivou. Mislio sam da sam isterao svoje demone pišući knjigu, ali sada vidim da sam ih jedva privremeno umirio. Eto me, vraćam se u Folz, a tamo me, skupa sa svim ostalim duhovima, očekuje i njegov, i moraću nanovo da se suočim s njim i sa svim što se dogodilo, ali ovoga puta bez podignutog

štita od stranica i poglavlja. Stresam se, brišem tople suze sa obraza i pokušavam normalno da dišem. Kola jure pored mene na Meritu kao projektili, njihova silina blago šamara moj auto koji je parkiran uz put.

Postojalo je vreme kad nisam bio ovakav, kada sam imao prijatelje do kojih mi je stalo. Semi, Vejn i ja, trojica potpuno različita koja su nekako uspevala da se uklope. A zatim su stvari otišle do vraga i više se nismo uklapali, ali za jedno kratko vreme smo ipak imali nešto. Čak i više od toga, jer sam ja imao Karli.

Ne može se reći da vreme leći, ono pre zatrpava stvari u velike dubine naše svesti ostavljajući ih tamo da čuče i čekaju u zasedi da bi vas zaskočile kada im se najmanje nadate. I tako, dok godine prolaze, Semi je postao malo više od eksponata u muzeju moga sećanja, a Vejn se sveo na enigmatski hologram koji bledi i ponovo se javlja u mojoj percepciji. Samo se Karli očuvala kao živa stvar u mojoj svesti, tvrdoglavo izbegavajući svaki pojedinačni napor i sva nastojanja da se povuče iza staklenog zida sećanja, možda zato što sam je voleo kao odrastao čovek, a možda i zato što je to bila jednostavno Karli, koja samom snagom svoje ličnosti nikada neće dozvoliti da izbledi. Koji god bio razlog, svako moje osećanje i iskustvo i dalje je obojeno maglovitom svešću o njoj i gde god išao, ona lebdi uvek prisutna u pozadini. Ona je još toliko deo mog života, bol je i dalje toliko svež da mi je prosto neverovatno da nismo razgovarali već biće tome deset godina. Svi žele da znaju kako može da se prepozna prava ljubav, a odgovor je sledeći: kada je već prekasno, a bol ne bledi i ožiljci nikako da se zaleče.

Suze prete da se vrate i zato snagom volje odagnavam sve misli iz glave i udišem duboko još nekoliko puta. Obuzima me najednom nesvestica od upravo prebrođenog napada panike, zato zatvaram oči oslanjajući glavu na toplu kožu volana. Usamljenost

ne postoji samo u nekoj pojedinačnoj ravni svesti. Ona je obično

muklo dobovanje, jedva čujno, kao zujanje mercedesovog motora kada radi dok je parkiran, ali svaki čas uslovi na putu zahtevaju ubrzanje, pa zujanje postaje gromoglasni elementarni urlik i još

jednom te podseća na to šta sve to luče krije pod haubom.

Pet

1986.

Semi Haber se doselio u Buš Folz u leto pred četvrtu godinu srednje škole, mršavi klinac dečjeg lica sa peščanoplavom kosom podignutom gelom u odvažne visine, s naočarima od kornjačevine i nesrećnim afinitetom prema kariranim pantalonama i mokasinama. On i njegova majka preselili su se s Menhetna koji su, kako se šaputalo, morali da napuste usled nekakvog skandala.

Nedostatak konkretnih detalja nije bio prepreka moćnoj tračerskoj mašineriji u Folzu. Naprotiv, on je, u stvari, bio poželjan jer je ostavljao široko polje za nečuvene spekulacije.

Lusi Haber, Semijeva majka, ništa nije uradila da preseče ogovaranja. Bila je divlje lepa, s gustom dugom smeđom kosom koju je nosila puštenu, velikim jednostavnim očima i kao štirak belom kožom koja je bila u savršenom kontrastu s njenom kosom i

njenim neverovatno putenim usnama, koje su se sklapale u nepromišljeno pućenje. U svojim sandalama s platformom, dugačkim lepršavim suknjama i tesnim bluzama s dubokim izrezima, zračila je prirodnom boemskom seksualnošću dok je lakim hodom prolazila kroz radnje na Stratfildu, pevušeći za svoj račun. Konektikatske majke većinom nisu baš marile za crtu među dojkama kada su išle u kupovinu namirnica. Bušfolzijanska estetika bila je sklonija konfekcijskim bluzama na zakopčavanje, uredno utaknutim u jednako konfekcijske pantalone. Crte na izrezima, kao i dobar porcelan, bile su rezervisane za posebne prilike, pa čak i tada su se škrto otkrivale. Ali Lusi Haber izgleda nije primećivala zlonamerne poglede koje su joj dobacivale žene pored kojih je prolazila ili poglede pune odobravanja koje su joj dobacivali muškarci, koji su uvek morali da je pogledaju dva puta. Svi su se slagali da je izgledala premlada da bi imala sina Semijevih godina i da je nesumnjivo njena obilata seksualnost bila odgovorna za to, kao i misteriozni problemi koje je imala tamo u Njujorku. Očigledno nije postojao gospodin Haber, što je, naravno, bilo savršeno.

Kao i svakog leta, i tog sam radio na periferiji Buš Falza u očevoj fabrici galanterije za izlaganje robe. Moj otac je bio jedan od nekolicine muškaraca u gradu koje nije zapošljavao direktno P. Dž. Porterz, ogroman lanac diskontnih robnih kuća čije je sedište bilo u Folzu. S više od sedam hiljada prodavnica širom zemlje, koje su prodavale sve, od odeće, kozmetike i nakita, do nameštaja i velikih kućnih aparata, Porterz je bio jedan od najvećih poslodavaca u Konektikatu. Buš Folz je nastao prvobitno kao plansko naselje za radnike ovog maloprodajnog giganta, čije su poslovne zgrade zahvatale sedamdeset akara samo nekoliko milja na sever od samog grada i koje su imale više od hiljadu kancelarija.

Gotovo svaka porodica u Buš Folzu imala je barem jednog člana koji je radio za Porterz. Bilo je dobro poznato da je Proterz radije zapošljavao ljude iz kraja, a imali su i veoma uspešan letnji program poslova u saradnji s gradskom srednjom školom.

Moj otac je u početku radio za Porterz kao referent nabavke, a onda je pokrenuo svoje preduzeće, proizvodnju galanterije za izlaganje robe i Porterz je postao njegov najveći kupac zahvaljujući prijateljima koji su tamo radili i koji su naručivali svu promotivnu izložbenu galanteriju i ambalažni materijal od njega, lako nije ništa manje zavisio od Porterza za opstanak nego kada je radio za njih, bio je sopstveni gazda, na staje on bio izuzetno ponosan i sa zadovoljstvom je to iznosio svakom prilikom.

I tako, dok su moji drugari iz razreda radili kao sezonski pripravnici u Porterzu, ja sam zauzimao svoje mesto pored zgrbljenih peruanskih imigranata koji su činili radnu snagu moga oca, radeći na hidrauličnoj presi. Moj posao je bio samo da neprekidno ubacujem stirenske ploče od četiri kvadratne stope u presu i ispod njih postavljam aluminijumske kalupe, a zatim da spustim presu i aktiviram grejnu ploču i hidraulične pumpe koji su topili stiren i usisavali ga u kalup. Zatim bih podigao presu i vadio vrući stiren oblikovan prema kalupu, odsecao višak plastike sekačem i ubacivao sirove komade u kolica kojima bi se odvozili u parter radi sklapanja i finalne obrade. Bio je to monoton posao koji je zahtevao mnogo znoja i ja bih se posle podne umoran odvlačio kući ukočenih ramena, smrdeći na nagorelu plastiku, podsećajući sebe da barem nisam morao da nosim odelo. Moj otac je s posebnim ponosom meni plaćao neznatno više nego što je Porterz plaćao svojim sezonskim pripravnicima. “Tvoj stari nije samo još jedna karika u tuđem preduzetničkom lancu", rekao bi mi stojeći za svojim aluminijumskim stolom na rasklapanje u maloj zatrpanoj

Leti je uvek bilo puno posla jer smo štancovali proizvode za jesenju maloprodajnu sezonu, a tog leta smo posebno bili zasuti porudžbinama. Zbog tog iznenadnog porasta proizvodnje i pritiska da se ispoštuju ugovoreni rokovi isporuke, moj otac je iznajmio još jednu presu koju je postavio odmah pored prve i pitao me je da li bi iko od mojih drugova bio zaniteresovan da na njoj radi preko leta.

Moj najbolji prijatelj bio je Vejn Hargrouv, koji se pokazao kao tako dobro društvo tokom godina da sam bio voljan da zažmurim pred njegovim žalosnim statusom buduće nade Kuguara. Visok, mišićav klinac s gustom grivom plave kose i savršenim plivačkim telom,Vejn je bio jedan od onih momaka koji su bez napora putovali kroz bezbrojne složenosti srednjoškolskog kastinskog sistema tako što je istinski bio nesvestan njegovog postojanja. Izgledalo je da mu nedostaje urođeni sistem filtriranja koji smo svi mi ostali imali i na osnovu koga smo automatski kategorisali krelce, ovce, štrebere, uvlakače, baje, sirovine i razne njihove potkategorije. Oni koji su zauzimali niži položaj u lancu ishrane obično nisu pazili na društvena ograničenja i njihovo neovlašćeno upadanje na tuđ posed često bi izrodilo munjevitim reperkusijama dostojnim filmova Džona Hjuza. Vejnova reputacija baje izuzimala ga je od takvih briga pa je, prema tome, bio jedan od istinski najomiljenijih ljudi u srednjoj školi u Buš Folzu. Njegova bistrina, premda nije bio glup, nikada nije bila oštra ili kaustična i posedovao je zaraznu energiju koja je rađala dobru volju gde god da je išao. Bio sam đavolski ljubomoran na njega, ali nikada ozlojeđen, jer ništa od svega nije bilo proizvod svesnih napora s njegove strane.

Uporno sam pokušavao da ubedim Vejna da zaboravi na

kancelariji u dnu fabričke hale.,,1 nema razloga ni da ti to budeš.”

pripravništvo u Porterzu i da dođe da radi u fabrici. Lingvistika i društvene barijere su me sprečavale da imam bilo kakav dublji odnos sa svojim kolegama radnicima osim klimanja glavom, a oni su se, u to sam bio duboko ubeđen, uvek rugali gazdinom sinu na svom nerazumljivom maternjem jeziku. Vejnovo prisustvo bilo bi savršen protivotrov mojoj izolovanosti i bitna promena u odnosu na suvu dosadu na poslu.

„Hvala, čoveče", rekao je dok smo jednog od poslednjih dana školske godine pešice išli kući.”Ali sam već unosno zaposlen.”

„Mi radimo do tri", istakao sam.

„Zato se budite s petlovima", odvratio je.

„Ovo se plaća više.”

Podigao je obrve. “Postoje i druge stvari na svetu osim para.”

„Na primer?"

„Klima uređaji.”

Tu me je uhvatio.

Došao sam kući kasno te večeri i zatekao oca kako jede gotovu večeru u svojoj jazbini, psujući profesionalne sportiste na televiziji. On je skroz propao. Za ime boga, pošalji jednu bliže. Za koji te moj plaćaju? Rekao sam ocu da Vejn nije zainteresovan za posao. “Pitaj onda nekog drugog", rekao mi je.

„Niko mi drugi ne pada na pamet.”

Okrenuo se od televizora da bi me pogledao, što se toliko retko događalo da bi glasnik mogao da to objavi fanfarama. “Stvarno nemaš nijednog prijatelja osim Vejna", upitao me je mršteći se u neverici. Takav je bio moj otac, osećajan do bola.

„Nema ih koji bi bili zainteresovani da rade u rerni", rekao sam.

„Nadnica je dobra.”

„Mene ne moraš da ubeđuješ. Na kraju, meni nije dato da biram.”

Otac je izgledao spremno da odvrati, ali mu se glava iznenadno trznula ka televizoru jer je neko postigao pogodak, uklizao ili uradio nešto drugo što je bilo mnogo važnije od drugog po redu ploda njegovih prepona. ,,U redu", rekao je sležući ramenima.”Ako stvarno nema nikog drugog od tvojih prijatelja...”

„Hvala što si na to opet ukazao", rekao sam ali je on već bio uronio u bejzbolsku maglinu. Prokleti Metsi mogli bi zaista da stignu u vrh ove godine. Stajao sam još trenutak da bih se uverio da je razgovor zaista završen, a onda sam se sa uzdahom zaputio u kuhinju da potražim večeru za sebe.

Kada sam prvi put sreo Semija, stajao je u očevoj kancelariji. Izgledao je neverovatno živopisno u braon pamučnom džemperu preko mentolzelene majice, sivim platnenim pantalonama zavrnutim na porubu i crnim mokasinama. Nervozno je klimao glavom, dok se moj otac skeptično mrštio prema njegovoj

štrkljastoj pojavi.”Ovo je Samjuel Haber", rekao je moj otac rrialodušno, kao da pokazuje problematičnu bradavicu na prstu.

“Ovde je zbog posla na presi.” Moj otac je bio plećat gorostas od šest stopa i tri inča, stamena poljska sorta, sa četvrtastom vilicom postavljenom odmah ispod njegovog večno namrštenog čela i rvačkim vratom, koji je izgledao čvrsto kao deblo. Pored takve zastrašujuće gromade, Semi je izgledao kao grančica.

„Drago mi je", rekao je Semi ispružajući ruku i žustro tresući moju. “Još nemam prijatelja, a da ih imam, oni bi me zvali Semi.”

„Ja sam Džo", rekao sam. Gledajući njegovu žgoljavu građu i njegovo ćosavo bebasto lice, razumeo sam očevu sumnjičavost. Pitao sam se koliko se često Semi brijao, ako se uopšte brijao.”Pretpostavljam da si nov u kraju.”

„Upravo smo se doselili", rekao je. Okrenuo se mom ocu.

“Dakle, Veliki, kad počinjem?"

Oči moga oca su se pretvorile u proreze. On nije bio tip koji bi prihvatio vragolastu familijarnost ni od svoje rođene dece, a kamoli od stranca. Artur Gofman nije umeo da se odnosi ni prema jednom dečaku koji nije bio sportista, što sam ja tako dobro znao iz bolnog iskustva, a Semi je sigurno bio sasvim druga vrsta. Meni se odmah dopao.

Moj otac je progunđao.”Slušaj, Samjuele, biću iskren prema tebi", rekao je, što bi obično govorio pre nego što će ti spustiti.”Mašina je velika, a ti si mršavko. Ako budeš mogao da radiš na njoj, posao je tvoj. Ali ako ne možeš da rukuješ njome, samo ćeš kočiti proizvodnju, što ne mogu da dopustim.”

„Razumeo. Razumeo", rekao je Semi klimajući glavom nedvosmisleno.

„Ne brinite. Jači sam nego što izgledam.”

„Moraćeš biti.”

„Ta vam je dobra, gospodine.”

,,l spusti tu sigurnosnu ogradu, jesi li razumeo", nastavio je moj otac, a potom se strogo okrenuo meni. “Ti mu pokaži sigurnosnu ogradu i pazi dok je spušta, jesi li razumeo?" Klimnuo sam glavom i on se opet okrenuo Semiju. “Ako zaboraviš ruku na ležištu kad se presa spusti, otići ćeš kući s patrljkom.”

„Zapamtio", rekao je Semi. “Rukovodstvo ne želi amputacije.”

A onda, spustivši teatralno glas, dodao je: „Hvala ti što si mi pružio šansu, Veliki. Neću te izneveriti.”

Moj otac je zurio u njega prilično dugo, pokušavajući da ustanovi ne radi li se možda o šali koju on ne razume. “Ne zovi me Veliki.”

„Razumeo, Arture.”

„Gospodine Gofmane.”

„To bih pokušao sledeće.”

Moj otac je duboko uzdahnuo. “Dobro, onda, dobio si posao.”

Semi je rekao:„Kul.”

„Spuštaj tu ogradu.”Semi je imitirao gunđanje mog oca iznenađujuće dobro dok sam ga vodio ka presi.”Ne možemo dozvoliti da nam otkinute ruke koče proizvodnju. Isuse! Jesu li tog čoveka učili kako se koristi klonja s pištoljem uperenim u njega?"

„Sada je možda pravi trenutak da ti kažem da mi je to otac", rekao sam, nesiguran u to da li njegove reči treba da me vređaju ili zabavljaju.

On je stao i pogledao me zbunjeno. “Šališ se?"

„Bojim se da ne.”

„Veoma zeznuto", naglasio je.

Odlučio sam da me to ipak zabavlja. “Neka te to ne brine.”

„Ali stvarno. Ja sam seronja. Ponekad, trudeći se da steknem prijatelje i utičem na ljude, prosto napravim magarca od sebe.”

„Zaboravi. Ostavio si dobar utisak.”

„A sledeći utisak će biti mršavi idiot s nogom u ustima.”

„Stvarno nije strašno.”

„Stvarno mi je žao. Siguran sam da je on silan momak.”

Slegnuo sam ramenima. “Ne baš.”

Semijev otac je bio profesor muzike na univerzitetu Kolumbija. Semijeva majka se razvela zato što je profesor imao nesrećnu prirodnu sklonost ka odvođenju svojih studentkinja u krevet, jer su buduće muzičarke bile veoma podložne strastvenosti i prema tome lak plen. To, i mnoge druge stvari saznao sam o Semiju tokom njegovih prvih nekoliko dana na poslu. Radeći jedan pored drugog po osam sati dnevno, upoznali smo se prilično dobro. Semi je bio veliki obožavatelj Springstina i bez pardona bi počeo da peva dok je radio na presi, klimajući glavom u ritmu, pevajući serenade imigrantkinjama kada bi prolazile, ne primećujući kako one skreću

pogled. “Rosalita,jump a little lighter", zapevao bi bez upozorenja.”Hajde, Karmen, zapevaj sa mnom! Senorita, come sit by my Ure.” Bio je žestoko strastven kada je Springstin bio u pitanju i često bi mi držao predavanje o dubini neke pesme, recitujući stihove i intonirajući ih sopstvenim komentarima. Izuzetno ga je bio zabrinuo nedavni komercijalni uspeh pesme Born in the U.S.A. “Ne kažem da to nije odličan album, ali ne može ni da se poredi s Greetings from Asbury Park ili Born to Run. I svi ti praznoglave! igraju uz njega na MTV-u i nemaju pojma. On peva o neprilikama u kojima su ratni veterani iz Vijetnamskog rata, a američka omladina mlati guzicama kao da svira Vem! ili Kalčer klab.” Mlatnuo je po vazduhu prstima da bi istakao poentu. “Brus Springstin nije Vem!"

Leto 1986. je zabeleženo kao najgore koje je zadesilo Konektikat u poslednjih devedeset godina, vruće, krvavi čir od godišnjeg doba. Vazduh je bio težak od vlage koja je gušila, dominantnog smrada katrana koji se topio dok je sunce nemilosrdno tuklo ulice i krovove Buš Folza. Kraj je vibrirao od kombinovanog zujanja stotina centralnih vazdušnih kompresora posađenih u bočnim dvorištima, koji su grozničavo radili punom snagom danju i noću i podizali ionako žestoku spoljašnju

temperaturu.

Ljudi su uglavnom ostajali unutra, a kada su morali da izlaze, kretali su se teško, kao da je gravitacija postala jača.

U fabrici, Semi i ja smo stajali u barama sopstvenog znoja, grejači na našim presama dodavali su dobrih deset stepeni temperaturi koja je ionako sve topila. Na pauze smo izlazili napolje, na betonske stepenice koje su uz bok zgrade vodile na parking, lenjo pijuckali kole od višnje dok je znoj isparavao s naših tela. “Jesam li spomenuo", rekao je za vreme jedne od takvih

pauza, „da mi imamo bazen?"

Pogledao sam ga oštro. ”Ne, nisi.“

Nacerio se. “Nameravao sam.”

Počelo je da mi se smeši jedno leto koje ipak možda neće biti trulo.

Haberovi su kupili staru belu holandsku kolonijalnu kuću u ulici Ličester, udaljenoj brdovitoj ulici koja se penjala do najviše tačke u Buš Folzu, ali to nije bilo važno. Jedino je bio važan veliki mramorni bazen koji je sijao kao dragulj u obliku bubrega u njihovom velikom dvorištu.Tokom osam sati sečenja i presovanja vrućeg stirena na nepodnošljivoj vrućini, slika njegove sveže plave vode bila je kao trajna tetovaža na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Ali Semijev bazen je predstavljao i daleko više od olakšanja na letnjoj žegi. Bili su tu i drugi faktori. Moja kuća, koja se razlikovala po tome što nema bazen, teško da je bila poželjno odredište za mene u to doba. Nad porodicom se nadvila sumorna tišina u godinama posle majčine smrti i umesto da se u njoj snađemo, mi kao da smo poklekli pod njenom težinom, kao daje kuća imala latentnu manu u konstrukciji. Razgovor je bio retka pojava, a smeh anomalija. Bred i moj otac su makar mogli da razgovaraju o košarci, ponekad čak i da izađu napolje i odigraju jedan na jedan, što je odavalo utisak porodične opuštenosti. Ali tog leta je moj brat bio odsutan, putovao je po zemlji s nekim svojim ortacima sa koledža. Tako sam ostao samo ja da posmatram oca kako dolazi kući, sumoran izraz na njegovom licu, njegova masivna ramena povijena od opšte iscrpljenosti koja je dolazila iz mnogo većih dubina nego stoje samo jedan težak radni dan. Razmišljao sam da se ponudim da odigramo jedan na jedan, ali to nikada nisam učinio, toliko sam bio siguran u podrugljiv, superioran osmeh koji bi ocu odmah osvetlio lice, u ironično izvijeni luk njegovih gustih obrva dok bi me

posmatrao s visine i govorio: "Ti?" Moja žalosna sreća bila je da znam da je moj otac radije sedeo u mračnoj privatnosti svoje klimatizovane jazbine i spirao svoju instant večeru„bušmilom" pred nuklearnim osvetljenjem s televizora sve dok se ne bi onesvestio, nego da provede malo kvalitetnog vremena sa žgoljavcem iz njegovog skromnog legla.

U fabrici se radilo od sedam do tri, a pošto je Vejn u Porterzu radio svake večeri do posle šest, moja popodneva su se preda mnom protezala sa beznadežno velikim nedostatkom izbora. Devojka bi sasvim zgodno došla tih dana, ali za tri godine u srednjoj školi dokazao sam da sam zavidno nesposoban u toj areni, a još žalosnije bilo je to što nije da se nisam trudio. Najbliže što sam prišao seksu do tada bila je noć kada sam završio osmi razred, kada mi je Morgan Hejz dopustila da je pipam ispod bluze preko prslučeta, dok mi je grebala usne protezom.

Dakle bio sam jedan usamljeni, seksualno isfrustrirani tinejdžer bez majke, kome je bilo beskrajno dosadno i koji je prihvatio Semijev poziv da se dnevno potapa u svežim vodama bazena Haberovih. I taj isti dečak je otkrio, na zadovoljstvo svojih razdraganih hormona, da je Lusi Haber, Semijeva bezobrazno seksi majka dugih nogu, provodila popodneva između plivanja i sunčanja u raznim dvodelnim kupaćim kostimima čije se svako vlakno naprezalo da zadrži njena veličanstvena blaga.

Semi nije bio neki plivač. Zbrzao bi pokrete kao da želi da opravda to što me je pozvao na plivanje, ali bi uvek posle pet ili deset minuta izašao iz bazena, navukao peškir preko svog mršavog torzoa i povukao se u klimatizovanu kuću u kojoj bi popravio mokre pramenove svoje pompadur frizure i čitao muzičke časopise. Posle prvih nekoliko dana provedenih na taj način, usvojili smo prijatnu rutinu da Semi bude u kući i čita, a ja da

ostanem u bazenu i čavrljam s njegovom majkom, gajeći pri tom bezobraznu podvodnu erekciju. Lusi je, za razliku od svih majki koje sam ikada upoznao, izgleda uživala da neko provodi popodneva s njom i raspitivala se naširoko o mom životu, povremeno praveći digresije pričama o svom. Što se mene ticalo, mogla je da izlaže i o kvantnoj fizici i ja bih bio jednako omađijan, toliko sam bio obuzet neprekidnim ispitivanjem njenih sočnih usana, njenih izvajanih pocrnelih butina i kapljicama vode koje su se spuštale niz njene sjajne grudi u procep njene neviđene crte dok se sunčala pored bazena. Ponovljena neverstva njenog muža delovala su ne samo pogrešno nego zapanjujuće i neshvatljivo pohlepno. Za čim je to čeznuo što već nije imao? Činio sam sve što sam mogao da zadržim ruku izvan svojih kupaćih gaća dok sam plutao po bazenu uživajući u Lusinom društvu. Razvio sam naviku da ostavim peškir uz ivicu bazena tako da sam mogao, kad bih se konačno sa žaljenjem izvukao iz bazena, vešto da sakrijem nabujalo čudovište u mojim gaćama.

Tuširanje u Semijevoj kući posle plivanja postalo je neizostavna dnevna potreba, moja prilika da u samoći istresem suvišnu seksualnu tenziju. Posle bismo se Semi i ja uputili u grad u Bredovim kolima, koja su mi uz gunđanje pozajmljena tog leta u njegovom odsustvu. Našli bismo se s Vejnom na hamburgerima ili pici, a onda otišli u bioskop ili se muvali okolo.

Semi i Vejn su se odmah združili. Bilo mi je jasno da bi Semijeva frenetična priroda i neprekidno blebetanje moglo kod nekih ljudi da izazove pogrešnu reakciju, ali Vejnovo stabilno, opušteno držanje bilo je savršeno prikladan kontrast. Semi se bez problema uklapao u naš ritam, kao putujući muzičar koji se pridruživao orkestru, i mi smo postali vesela mala trojka.

Dani tog vrelog leta nizali su se jedan za drugim kao da se

nalaze na traci za masovnu proizvodnju, svaki identičan onom pre njega i onom posle njega. Dugačka, vrela popodneva provođena u mastrubatorskoj fascinaciji svakim gracioznim pokretom koji bi Lusi napravila, svakom lascivnom oblinom ili misterioznim udubljenjem, a noći u blejanju sa Semijem i Vejnom. Čak i kada znam sve što se potom dogodilo, što se već događalo, sećam se koliko sam uživao tog leta: izmagličasta, mokra, blistava večnost ručnog rada bez misli, prskanje i miris hlorisane bazenske vode i Lusino savršeno pornografsko telo. Što se tog leta ticalo, mogao sam da prođem i znatno gore.

Šest

Mislio sam da sam se prilično dobro sećao Buš Folza dok sam pisao knjigu, ali sada vozim kroz grad prvi put posle sedamnaest godina i shvatam da je sve što sam imao bilo samo površno prisećanje, kartonska zamena za prave uspomene koje tek sada konačno izranjaju. Iskustvo fizičkog povratka je okidač za dugo usnule uspomene i dok razgledam svoj rodni grad, zapanjen sam obnovljenom jasnoćom onoga što sam zakopao u podsvesti. Uspomene koje bi trebalo da su se davno pretvorile u prah od sedamnaest godina kajanja, ispostavilo se da su hermetički zapečaćene i savršeno očuvane, a sada prizvane kao nekakvom posthipnotičkom sugestijom. Postoji neki osećaj prestupa u saznanju da je moj um meni iza leđa održao tako jaku vezu s

gradom, kao da je moj mozak kriomice radio bez mog znanja.

Buš Folz je tipična manja verzija mnogih konektikatskih gradova u kojima živi srednja klasa, planski i namenski izvedena palanka gde su travnjaci zeleni i kragne pretežno bele. Do pejzaža se izuzetno ozbiljno drži u Konektikatu. Građani nemaju grbove iznad svojih ulaznih vrata, ali imaju živice, fuscije i japansku runiku, cvetne leje i smaragdne orijentalne tuje. Zapušten travnjak štrči kao gušavost, izdajnički simptom disfunkcionalne domaće žlezde. U leto, cvrčanje cvrčaka nevidljivih u vrhovima drveća stapa se s muklim šapatom hiljada rotirajućih prskalica, od kojih su neke dovučene iz garaže posle večere, a druge s tajmerima postavljene ispod travnjaka. Znam da će uskoro prskalice biti sklonjene do sledeće sezone, zameniće ih grabulje i usisivači lišća, ali vozeći se niz ulicu Stratfild, glavnu arteriju koja povezuje stambeni deo Buš Folza sa trgovačkom četvrti, vidim da su za sada na licu mesta.

Iako sve izgleda u priličnoj meri isto kao kada sam otišao, znam da Folz pati. P. Dž. Porterz je bankrotirao pre pet godina, što je značilo da je više od hiljadu stanovnika ostalo bez posla. Premda je većina ljudi iz Folza našla nove poslove na tada još solidnom konektikatskom tržištu, mnogi su završili na internetskim firmama koje su obećavale, da bi kasnije ispaštali kada je ćela ta delatnost doživela kolaps krajem 2000. Sada je grad dobrano zagazio u recesiju i u svakom bloku se vidi barem po jedan znak NA

PRODAJU poboden u travnjak. Iako kuće u celini izgledaju dobro održavane i travnjaci su besprekorni, postoji osećaj očaja u toj svakodnevnoj urednosti, kao da sada više nego ikada te pažljivo održavane kuće nisu ništa drugo do fasade koje kriju neznanu i nepopravljivu štetu.

Skrenuvši levo u ulicu Dajmond hil provozim se pored očeve kuće, koja je svoju porciju štete krila i mnogo pre nego što se

Porterz izvrnuo na leđa. Usporavam da bih pogledao blagu padinu travnjaka ispred kuće, na čijem vrhu se nalazi kvadratna dvospratna kolonijalna građevina u kojoj sam odrastao. Aluminijumske spoIjašnje zidne obloge su bile bledoplave kada sam bio dete, a sada su prljavodrap, a živica koja raste pod prozorom dnevne sobe nije ni blizu tako visoka ili gusta kao što je pamtim. Ali što se ostalog tiče, kuća je potpuno ista. Zaustavljam auto i duboko udišem očekujući neku vrstu emotivne reakcije na kuću mog detinjstva, ali nalazim samo prazninu. Nisam uvek bio toliko bezosećajan, u to sam prilično siguran. Da li je to u funkciji vremena i daljine, ili sam prosto tokom godina istrošio ono malo opšte osetljivosti koju sam nekada posedovao? Pokušavam da se prisetim prilike u nedavnoj prošlosti kada sam izrazio bilo koju emociju iz srca prema nekoj drugoj osobi i ne mogu da prizovem nijedan slučaj osećanja ili strasti. Skrećem desno u ulicu Čerčil, uz mučan osečaj da sam izgleda sopstvenom nepažnjom postao magarac. To vodi kratkoj silogističkoj svađi. Činjenica da sumnjičim sebe da sam postao magarac verovatno znači da nisam to postao jer pravi magarac ne razmišlja o tome da je magarac, nije li tako?

Prema tome, shvativši da sam magarac, ja u stvari negiram samu tu spoznaju, zar ne? Dekartov magareči aksiom: mislim da jesam; prema tome, nisam.

Upravo takve debate i blaga sumnja da gubim opštu sposobnost da brinem odvela me je do kratkog i zlehudog psihoterapeutskog perioda. Jedna od mana zanata proznog pisca koju sam otkrio bila je da izgleda nikada ne proživljavam potpuno sadašnji trenutak. Deo mene je uvek odsutan, ispituje, traži kontekst i podtekst, zamišlja kako če opisati momenat onda kada on prođe. Moj terapeut dr Levin smatrao je da to nema nikakve veze s profesijom pisca i da ima svakakve veze sa egocentričnošču

i nesigurnošću, a ja sam smatrao da je to, bilo istina ili ne, prilično gruba procena posle ćele jedne seanse i dvadeset pet minuta od druge.

„Štaviše”, obavestio me je tom prilikom, „vaša sklonost ka samoanalizi - koja je, uzgred, još jedna manifestacija egoizmadalje se komplikuje ogromnim osećanjem inferiornosti. Ne dozvoljavate sebi da se sasvim upustite ni u šta jer duboko u sebi osečate da niste vredni odobravanja, ljubavi, uspeha itd., svih onih stvari za kojima čeznete.”

„Ne mislite li da bi trebalo da me malo bolje upoznate pre nego što izjavite nešto takvo kategorički”, rekao sam, pomalo odbijen njegovim primedbama.

„Nemojte se braniti”, prekoreo me je.”To samo usporava proces. Ne plaćate me da budem nežan.”

„Ne branim se.”

„Zvučite odbrambeno.”

„Zato što je očigledno nemoguće opovrgnuti da se branim, a da ne zvučim odbrambeno.”

„Tačno tako”, rekao je dr Levin zagonetno, zavaljujući se u stolicu i češkajući smešnu malu kozju bradicu zbog koje su mu usta sumnjivo ličila na vaginu. Pitao sam se da je nije pustio upravo iz tog razloga, pošto je bio tako odlučan frojdovac. Skinuo je svoje naočari sa zlatnim okvirom i odsutno ih brisao kravatom. Zatim, vraćajući ih na nos, postavio mi je pitanje kojem neizbežno pribegavaju svi terapeuti ako ih kreativnost izda pre nego što istekne sat.”Pričajte mi o svom ocu.”

,,O, hajte molim vas. Možete vi i bolje od toga.”

„Mislite da to nije punovažno pitanje?”

,,Ko se sada brani?”

„Ja se ne...” Sam se upecao i dobacio mi je prezriv

osmeh.”Veoma pametno, Džo. Žao mi je što osećate potrebu da me nadmašite u tim svojim verbalnim duelima. To pokazuje nedostatak poštovanja prema meni i mojim profesionalnim sposobnostima.” Moj terapeut se uistinu durio.”Pitam se zašto se uopšte trudite da dolazite.”

I tako sam prestao da odlazim.

Ulica Čerčil zavija udesno i ponovo se uliva u ulicu Stratfild

tačno na mestu gde se on širi i dobij a po dve trake u svakom smeru, na ulazu u gradsku trgovačku četvrt. Sa obe strane puta nalaze se nizovi skupih prodavnica i skupih parkinga. Sledećih pet blokova nižu se samo radnja do radnje koje se trude da zadovolje svaku potrebu u malom gradu. Radio šek, K*B igračke, Blokbaster video, Karvel, Parti siti, Houm depo, Barns & Nobl, Super stop & šop, CVS drogerija, Kokonats mjuzik, dve juvelirnice, rasadnik i Dačiz dajner.

U poslednjem bloku nailazim na ono što je nekada bila vrhunska P. Dž. Porterzova prodavnica, koju sada ruše.

Blok dalje skrećem u ulicu Ouk hil i ulazim na parking bolnice Mersi, dvospratne građevine od crvene opeke koja izgleda previše razdragano i nedovoljno institucionalno za jednu bolnicu. Namerno zauzimam dva mesta da bih sprečio da se iko parkira previše blizu, što je sramotna navika koju sam razvio od kada sam kupio mercedes. Parkinzi su tlo na kome se razmnožavaju ogrebotine na vratima, prokletstvo u životu vlasnika luksuznih kola. Ponovo mi postaje jasno da mrzim svoj auto. On je kao skupa kurva. Onog trenutka kada završite s njim, želite da nestane bez traga.

Svež oktobarski povetarac me dočekuje kao blagoslov kada izlazim iz klimatizovanog zatočeništva u mercedesu. Nebo je prepuno gustih oblaka boje prašine, a brestove mladice zasađene

u jednakim razmacima po parkingu preklinjući su okrenule lišče nagore. Grupica mladih lekara je na cigaret-pauzi na stepeništu ispred ulaza, što me pogađa kao nekakvo svetogrđe, kao rabin koji jede svinjetinu. Hrabro prolazim kroz šibe njihovih dimova, zadržavajući dah. Zatim sam prošao kroz rotirajuća vrata i sledeči znakove krenuo ka odeljenju intenzivne nege.

Sindi izgleda kao da se dosađuje sedeči sa bliznakinjama na klupi u hodniku ispred intenzivne nege. Svi blizanci su slatki. Nikada nisam video ružan par. To je kao da postoji nekakva ugrađena biološka ili božanska mera koja sprečava velike razlike i čija je isključiva svrha da spreči dupliranje ružnoće. A Bredove devojčice su preslatke. Birajući između njega i Sindi, one su pokupile majčin genetski materijal. Imaju po dvanaest godina, majčinu tamnu kosu i mlečnu put, nose identične karirane suknje i bele polo košulje. Čim ih vidiš jasno je da sazrevajući nikada neće brinuti zbog bubuljica ili koliko su im masne butine ili dupeta. Kao i njihova majka, biće savršene, sve dok samo to savršenstvo ne postane konačno njihova fatalna mana. One zajedno klate nogama povezane stopalima, stvarajući tako gotovo savršeni efekat slike u ogledalu.

„Zdravo, Sindi”, kažem formalno. Od incidenta s felacijom prošlo je dvadeset godina, ali je to i dalje prvo što mi pada na pamet. Muškarci imaju tendenciju da nikada ne zaboravljaju stvari kao što je pušenje, bez obzira na to što se to dogodilo nekom drugom.

Sindi podiže pogled.”Zdravo, Džo”, kaže ravnodušno. Ustaje i reda radi me ljubi u obraz, a ja otkrivam da se nehotice divim njenom telu koje je i posle troje dece gipko i zategnuto. Na njenom licu se ne primećuje da se išta promenilo, osim možda blaga vremešnost kože oko očiju, ali ipak je nestalo neke

ozarenosti. Struktura je i dalje na mestu, bajna kao i uvek, ali se pokvarila mašina koja sve podstiče, njeno moćno kretanje se svelo na ravnomerno, postojano zujanje. Muškarci će je i dalje primećivati kad prolazi ulicom, gladno će katalogizirati njen zategnuti stomak i istaknute grudi, njene vitke blago mišićave noge i meke krivine njene srcaste zadnjice, žene ili devojke će ih kritikovati što zure duže nego što je dozvoljeno, a oni će ih umirivati izjavama da im je draže više mesa na svojim ženama i sličnim muškim lažima, ali tu će stati. Neće je u mislima odvesti kući kao što su to nekada činili, da bi njome maskirali realnost dok krče sebi put kroz obične domaće orgazme. Sindina lepota, iako je i dalje besprekorna, postala je od one zanemarljive vrste.

Odmiče se pokazujući ka devojčicama, koje me gledaju radoznalo širom otvorenih očiju.”Sećaš se Emili i Dženi.” Ne trudi se da pokaže koja je koja, kao da to nije ni važno jer sam ja u pitanjušto je prilično tačno, pretpostavljam. U ćelom njihovom životu video sam ih zanemarljiv broj puta, u onim retkim prilikama kada su Sindi i Bred dolazili u Njujork.”Devojke, ovo je vaš stric Džo.”

„Zdravo, čika Džo”, kažu u savršenom jednoglasju, a zatim se pogledaju i kikoću. Prvi put čujem da mi se neko obraća sa čika, pa se stresam osećajući se neukusno praznih ruku. Čike treba da znaju mađioničarske trikove ili da imaju srebrne dolare ili slatkiše, zar ne?

Jedini čika kojeg sam ikada imao - majčin brat Piter - imao je običaj da me stisne za rame, tutne mi pet dolara, namigne i kaže: „Ne trudi se da prevariš prevaranta”, iako ja ništa ne bih rekao. Rutinski sam trpeo maltretiranje jer mi je to izgledalo kao mala cena koju treba platiti za petaka. Pomislio sam da svakoj bliznakinji dam po dvadeseticu, ali sam se predomislio - i mislim da je to bilo mudro.

„Zdravo”, rekao sam mlako.”Da li se vas dve uvek oblačite istovetno?”

„Nismo obučene istovetno”, rekla je Emili ili Dženi durljivo.

„Jeste, nismo obučene istovetno”, potvrdila je druga i opet su se zakikotale kao jedna. Jasno je bilo da sam nabasao na neku privatnu šalu.

„Izvinite”, rekao sam.”Moja greška.” Iz nekog razloga, moje izvinjenje izazvalo je još jedan nekontrolisani napad smeha kod bliznakinja, koje su se zavalile na klupi kikočući se radosno.

„Tiše malo, devojke”, rekla je Sindi s takvim automatizmom navike da sam bio spreman da se kladim da nije ni znala da je progovorila.

„Gde je Bred”, pitam.

„Unutra, kod njega.” Pokazuje prema vratima intenzivne nege upravo u trenutku kad se na njima pojavljuje moj brat.

Večina ljudi se raspadne kad umre, ali taj proces kod sportista i rok zvezda počinje godinama ranije. Kod rok zvezda počinje na licima. Pogledajte samo bilo koju sliku Mika Džegera iz poslednjih deset godina. Kod sportista, to prvo počne da se događa nogama. Kod sportista stari hod, nastaje blago geganje sa strane na stranu, kao da daju prednost onoj nozi na koju staju. Noge hrabro kreču napred jer pamte snagu mišiča koja ih je nosila bez napora, a onda, kao da se iznenada sete da su ti mišići opali, pomalo na unutra okrenuto stopalo se prerano spusti susrećući tlo natenane i skraćujući korak. To je susret s realnošću, podsetnik nogama da ne mogu sebi priuštiti preteranu ambicioznost kao nekada jer zbog atrofiranih mišića njihova uništena kolena neće podneti zloupotrebu. I ramena su takođe pogođena procesom i pogrbljuju se pomalo sa svakim korakom, kao da očekuju artritični napad bola. U takvom hodu postoji neka čudna gracioznost,

paradoksalno jedinstvo starosti i mladosti. Budući da je Buš Folz košarkaški grad, mnogo ljudi hoda na takav način. Moj otac je jedan od njih, a sada vidim da i Bred tako hoda. Odmeravam ga dok izlazi kroz leptir vrata intenzivne nege. Izgleda mi masno i iznureno.

Prilazi mi govoreći: „Zdravo, Džo.”

„Zdravo.” Padamo jedan drugom u zagrljaj i čvrsto se držimo. Ne, ne padamo, nikada i nismo, ali mislim da bi bilo lepo biti ona vrsta braće koji se grle. Umesto toga se rukujemo usputno, kao da pritiskamo prekidač za svetio i porodica je na okupu.

„Drago mi je da si stigao.” Tražim prekor u njegovom glasu jer sam siguran da će ga biti, ali ne otkrivam nikakav antagonizam u njemu. Izgleda da je potpuno iskren, bez podmetanja.

Ako biste uzeli moju građu sa sto sedamdeset sedam centimetara i istegnuli je do metar i devedeset, dobili biste nešto nalik Bredu. Nema sumnje da delimo DNK, ali mu je njegov preneo oklagiju koja ga je izvukla da bude dugačak i vretenast, dok sam ja kraći i znatno zbijeniji. Ali obojica imamo istu majčinu braon kosu i tamne oči i očevu četvrtastu poljsku vilicu.

„Kako mu je”, pitam pokazujući na sobu.

Bred se mršti.”Nema promene.”

„Šta kažu njegovi doktori?”

Brazda se produbljuje.”Ne mnogo. Treba uskoro da naiđu pa možeš i sam da ih pitaš.”

Klimam glavom i ponovo gledam u vrata intenzivne nege.”Zašto ne uđeš da ga vidiš”, kaže Bred bacajući pogled na Sindi i bliznakinje.”Pridružiću ti se za nekoliko minuta.”

Treba mi nekoliko sekundi da pronađem oca u masi cevi i žica koje su naselile oca na krevetu. Ulaze u njegovo mlitavo telo i izlaze iz njega na svakom njegovom spoju. Ima sondu kroz nos i

usta, intravenoznu cev u ruci, kateter dolazi odnekud ispod prekrivača u blizini kukova i razne žice su prikačene za elektrode na njegovim grudima i prenose nepromenljive podatke o otkucajima njegovog srca do monitora levo od kreveta. On leži dehumanizovan, kao neki lik iz Isaka Asimova, svi njegovi lični životni procesi su sada pre- neti na mašineriju koja diše, prdi, sere i guta umesto njega, a cev u njegovim ustima mu je ukrala čak i iluziju o nekakvom izrazu na licu.

Gledam njegovu kosu iznad cevi, koja je iz gavranski crne prešla u boju čumura sa srebrnim mestima. Na bradi su mu male tamne fleke čekinje koje kao rasuta zrna maka prave čudnu mustru koja me podseća na Homera Simpsona. Moj otac leži u kritičnom stanju, a njegov zabludeli sin ima asocijacije na crtanog junaka. Njegove obrve su postale žbunastije, ali i dalje mogu da vidim ožiljak iznad levog oka, časnu značku od lakta koji je primio na utakmici za državni šampionat 1958. On često priča tu priču, svakome ko je voljan da sluša, kako su se oporavili u četvrtoj četvrtini posle šesnaest poena razlike na njihovu štetu. Sa manje od deset sekundi do kraja, on je prišao veznom igraču, dobio lakat u lice, ali ipak uspeo da završi šut. Pobedili su zahvaljujući njegovom šutu iz faula koji je pustio dok mu je krv kapala u levo oko iz rascepa na čelu i zamagljivala vid. Priča, i zrnasta slika njegovog krvavog lica pojavila se u Minitmenu, a požuteli uramljeni primerak visi na istaknutom mestu u njegovoj jazbini u našoj kući.

U sobi nema nijednog zvuka osim pulsiranja monitora i ravnomernog mehaničkog šištanja respiratora. Sedam u stolicu pored kreveta jer nisam siguran šta bih drugo mogao da uradim. Čavrljanje jasno ne dolazi u obzir. Da je pri svesti, bez sumnje bih odabrao to odbrambeno oružje, ali me koma stavlja u izrazito

nepovoljniji položaj. Razmišljam da svejedno razgovaram s njim, onako kako to redovno rade na televiziji, tihim drhtavim glasom opterećenim emocijama, koji podstiče pacijenta da istraje. Jer, on će me ćuti. Negde u komatoznoj izmaglici, moj glas će dopreti do njegovog utrnulog uma, moj lik će mu blesnuti kao rok video spot u dubini očiju i neka kombinacija koju do sada još niko nije probao otvoriće bravu u njegovom mozgu pa će se njegovi prsti zgrčiti u mojima, a očima će trepnuti i otvoriti ih, dok će njegova prva reč prozborena hrapavim suvim šapatom biti moje ime. Samo što ja znam da nemam u sebi ono što je potrebno za nešto takvo. Ruka mu leži pored tela na krevetu i ja je snebivajući hvatam u svoju. Šaka mu je mnogo veća od moje, tvrda i žuljevita po krajevima, ali iznenađujuće meka u sredini, kao kada se komad tosta izvadi iz tostera malo pre nego što je počeo da gori. Ne sećam se da sam ikada ranije dotakao očevu ruku. Lagano je stiskam. Ona ne uzvraća stisak. Čujem vrata iza sebe i brzo povlačim ruku kao kakav sitni lopov.

„Zdravo”, kaže Bred prilazeći iza mene.

„Zdravo.”

„Kako si?”

„Prilično dobro. A ti?”

On uzdiše.”Bivalo je i bolje.”

„Valjda”, kažem. Obojica se okrećemo i gledamo u našeg oca bez svesti. Bred prolazi pored mene i pažljivo poravnava ćebe na krevetu. To radi sporo, sa velikom nežnošću. Dok ga gledam postaje mi jasno da je Bred očajan. U svojim ambivalentnim osećanjima prema ocu, zaboravio sam da je on otac i nekom drugom, i deda, i da je voljen. Dok Bred dovršava popravljanje prekrivača, okrećem se na drugu stranu osećajući se posramljeno i više nego ikada, kao uljez.

Bred se udaljava od kreveta i nespokojno se smeška.”Dakle...”, kaže.

„Kakve su prognoze”, pitam.

»Prilično loše. Ne znaju da li će se osvestiti, a čak i ako se osvesti, nema načina da se zna u kakvom će stanju biti njegov mozak.”

»Šta misle, koliko dugo može da leži ovako?”

»Ne znaju.”

»Mnogo toga ne znaju, zar ne”, komentarišem.

Ponovo gledam u oca. Izgleda da se drastično smanjio, sitniji je i boja mu je sivlja nego što pamtim. Godinama smo se viđali vrlo neredovno i nisam razmišljao o tome da postarim svoju mentalnu sliku o njemu. Nema načina da u sadašnjem njegovom stanju procenim danak uzet tokom proteklih sedamnaest godina da bih mogao da znam koliko je ostario do šloga. Postaje mi jasno da iako sam konačno u istoj sobi s njim, verovatno nikada neću više videti svoga oca.

Bred seda na prozorsku dasku, a ja na stolicu pored kreveta, čiji polivinilski tapacirung emituje šištavi uzdah primajući moju težinu. Šta sada, pitam se.

»Koliko dugo planiraš da ostaneš”, pita me Bred malo kasnije.

Da ostanem? »Ne znam.”

On klima glavom kao da je to i očekivao, a zatim pročišćava grlo. »Drago mi je da si došao. Nisam bio siguran da ćeš doći.”

»Morao sam da dođem”, kažem neodređeno.

Pogledao me je.”Valjda.”

Sedimo u tišini dok razgovor polako hramljući odlazi onamo gde odlaze razgovori koji umiru, ma gde to bilo.

»Gde je Džerod”, pitam.

Bred se mršti i skreće pogled. »Rekao sam mu da svrati ovamo

na putu za školu, ali se na njega ovih dana ne može baš računati.”

Džerod je Bredov sin, moj sinovac, koji bi po mojoj računici sada mogao da ima šesnaest ili sedamnaest godina. Tako računam zato što je imao četrnaest godina kada je pobegao od kuće, seo na voz za Menhetn i pojavio se kod mene u stanu u pola jedanaest noću, gladan, bez kinte i prepun ključalog pravednog besa na nedefinisane uvrede koje su dovele do takvog prkosa. Poručili smo sendviče i ja sam ga naterao da pozove oca. Onda smo gledali Letermana i sledećeg jutra sam ga natovario u voz nazad za Konektikat, i to je bilo otprilike sve. Bred mi je sledeče večeri ostavio poruku u kojoj mi je zahvalio, ali ja sam bio izašao i premda se sasvim dobro sečam da sam imao nameru da ga pozovem, nekako nisam stigao.

„Koliko mu je sada, sedamnaest?”

„Osamnaest”, kaže moj brat.”Na četvrtoj je godini.” Toliko o mojoj računici.

,Je li kapiten Kuguara?”

Bred skreče pogled.”Džerod ne igra fudbal.” Ove četiri reči obložene mlivom neiskazane napetosti i žaljenja, ukazuju daje moj traljavi napor da neobavezno časkam uspeo da ubode ono što je jasno bolna tema, i od tada rešavam da nadalje prepustim Bredu da vodi razgovor. Bredu, međutim, izgleda savršeno odgovara da sedi i pucka prste posmatrajuči tečnosti kako kaplju u cevčice i cure u kese u zujavom i šištavom spletu medicinske opreme koja je predstavljala ono što je nekada bio naš otac.

„Pročitao sam tvoju knjigu”, konačno je rekao, zaglibljujuči se efikasno za još stupanj-dva dublje u napetost.

„Zaista”, kažem.”Da li ti se dopala?”

On se mršti razmatrajući pitanje.”Delimično.”

Ja neobavezno sležem ramenima. ,,I to je valjda nešto.”

On me zamišljeno gleda, kao da debatuje sam sa sobom da li da kaže nešto ili da ne kaže. Konačno uzdiše i skreće pogled.”Da”, kaže.”Tvoja knjiga je ovde podigla priličnu prašinu.”

Čekam u tišini da razradi temu, ali izgleda da je on rekao sve što je nameravao da kaže. Moj otac između nas se najednom stresa, ćelo njegovo telo, od grudi do stopala, zahvata talas vibracija. Skočio sam iznenađeno, ali mi Bred ispruženom rukom pokazuje da se opustim. ,,U redu je”, kaže naginjući se da popravi ugao ćebeta.”To se često događa.”

Sedam

1986.

U Buš Folzu, ogromna ispraznost malograđanskih noći vodila je do svakakvih delinkvencija i seksualnih uspeha. Kipeli smo gotovo natprirodnim nespokojem i dosadom koja je tekla kroz naše tinejdžerske pulsirajuće damare i krv nam držala u stalnom ključanju. Po tržnim centrima se moglo provesti samo ograničeno vreme, ograničen broj novih filmova se mogao odgledati u Megapleksu, ograničen broj čizburgera i tunjevine se moglo progutati kod Dačiza. Osim toga, preostajalo nam je samo piće, tucanje i povremeni besmisleni vandalizmi.

Semi, Vejn i ja smo uobičajili da ponekad noću preskočimo žičanu ogradu kruga korporacije P. Dž. Porterz i da obijemo električna kolica za golf koja su preko noći ostavljali da se pune pored vrata utovarnih rampi. Kolica su koritili upravnici da bi se prevozili preko akara savršeno izmanikirane trave između upravne

zgrade i distributivnog centra na kraju kruga. Pošto je u Porterzu radio preko leta, Vejn je naučio da za kolica nije neophodno koristiti ključ. Trebalo je samo podići vozačevo sedište ispod koga se nalazio akumulator i upotrebiti spajalicu da bi se zatvorilo kolo i kolica pokrenula. Bilo je nečeg prijatno nadrealističkog u tome da se voze tiha kolica u mrkloj noći preko travnatih površina Porterzovog kruga. Trkali bismo se po ćelom krugu, prvo vozeći napred a onda u rikverc ili pokušavajući da izvedemo filmske bravure kao što je preskakanje s jednih kolica u pokretu na druga. Posle toga bismo gluvarili na uređenoj obali jednog od veštačkih jezeraca koja su sijala u senci poslovne zgrade, dokoličarski bacajući kamenje na reflektorom osvetljen automatizovani gejzir koji je dobacivao pedeset stopa u visinu u centru jezerceta. Pri tome smo tukli po pivu kupljenom u Nju Hejvnu pomoću Vejnove falsifikovane lične karte.

Sedeli smo na travnjaku pored jezerceta jedne vrele i sparne večeri omamljeni pivom i posmatrali kaleidoskopski mlaz gejzira, kada je Vejn najednom nesigurno stao na noge.”Tako mije pakleno vruće", rekao je.”Osećam kao da sam na žeravici.”

„Baš kao Gazda", rekao je Semi polagano pevušeći svojim visokim glasom.”At night I wake up with the sheet soaking ivet and a freight train running through the middle ofmy head, onlyyou can cool my desire. Whoa, oh, oh, l'm on fire7"

„Opet peva Springstina", protestovao je Vejn.

„Mislim da smo to već raspravili, Semi", rekao sam.

„Zvučiš kao da Bi Džizi interpretiraju Springstina", rekao je Vejn.

„Vi momci znate da to prosto obožavate", rekao je Semi dobroćudno.

„Tebi nekako uspeva da u svakoj mogućoj prilici citiraš

Springstina", rekao sam.

„Šta mogu. To je u funkciji njegovog genija.”

„Kako god bilo, čoveče", rekao je Vejn pijano se ljuljajući na nogama.”Ja i dalje ključam.”Skinuo je majicu na kojoj je crnim velikim slovima bilo ispisano BIG IN JAPAN i bacio je na tlo. Idem da plivam.”

„Možemo da odemo na moj bazen", rekao je Semi.

„Čemu trud?" Vejn je odbacio svoje duboke patike i ušao u jezerce, a onda se bez oklevanja bacio u tamnu vodu punu odsjaja i zaplivao dugačkim, moćnim zamasima prema gejziru.

„Pijano noćno kupanje", rekao sam. “E to je briljantna kombinacija.”

"l sam bog zna šta sve ima u vodi", rekao je Semi s neodobravanjem.

„Mikroorganizmi, paraziti.”

„Radioaktivni nuklearni otpad.”

„Čudovište iz Loh Nesa.”

„Lična kanalizacija porodice Porter.”

„Hajde, momci", dozivao nas je Vejn iz jezerceta.”Ovde je divno.”

„Zar ne počinju svi filmovi Ajkula isto ovako", rekao je Semi.

„Ajkule ne žive u jezercima", istakao sam.

„To upravo izgovara i ženska u bikiniju pre nego što ju je ajkula

ščepala.”

Vejn je u vodi stigao do gejzira i sada se držao za neki nevidljivi deo te naprave, a njegovo telo je bilo donekle zaklonjeno gustom maglom vodenog mlaza. Zatvorio sam oči na sekundu osećajući se naduveno i sa vrtoglavicom od jeftinog domaćeg piva koje smo cirkali. Kad sam ih otvorio, Vejna nije bilo. “Gde je nestao", pitao sam.

„Ne znam", rekao je Semi izvijajući vrat da bi ga video. Počeli smo da ga dozivamo podigavši se na noge, pretražujući pogledom mračnu vodu sigurni da će njegova glava svakog sekunda izroniti na površinu.”Gde je nestao do đavola", rekao sam dok mi je ledena panika narastala u naduvenom stomaku. Pogledao sam u Semija koji je već skidao patike i ja sam brzo uradio isto. Uleteli smo kao ludi u hladnu vodu dozivajući ga između histeričnih zamaha, plivajući očajnički ka gejziru, koji je bio mnogo glasniji iz blizine nego što smo zamišljali. Ja sam prvi stigao do centra i brzo i nespretno zaronio i zagrebao ispruženim prstima po dnu, izvukavši ih pokrivene crnim muljem. Izronio sam na površinu dahćući i taman sam nameravao da pokušam ponovo, kad se začuo glasan udar i Vejn je iznenada izleteo kroz sjajni gejzirski mlaz iznad nas, kolena priljubljenih uz grudi, sa pramenovima osvetljene vode koji su se vukli za njim kao rep komete. Proleteo je kroz vazduh usporeno u ramu vode osvetljene iz pozadine, kao kakav mitski bog koji se podiže iz dubina, a zatim je napravio savršenu bombu između Semija i mene. Izronio je trenutak kasnije, sklanjajući mokru kosu s lica i smejući nam se.

„Manijače", vikao je Semi prskajući ga vodom s gnušanjem.

„Šta je tebi", rekao sam gušeći se od mešavine olakšanja i jezerskog mulja.

„Jedini način da vas dovučem u vodu", rekao je Vejn i dalje se cereći.

Usledilo je žestoko prskanje dok smo bezuspešno nastojali da ga potopimo, a on nas svojim dugim mišićavim rukama lako držao na odstojanju. Kasnije nam je pokazao sa jedne strane gejzira malu platformu koju su koristili radnici iz održavanja, koja mu je olakšala zasedu, pa smo naizmenično skakali u vodu s nje kroz gejzirski mlaz.

Ja sam prvi izašao iz jezerceta jer mi se stomak grčio od neodmerene kombinacije piva i jezerske vode. Stajao sam naslonjen na veliku sikomoru dišući plitko nekoliko minuta, dok se moja utroba nije konačno predala i ja počeo grozno da povraćam, a vruća kiselina povraćke mi pekla grlo i naterivala suze na oči. Navukao sam majicu i legao na travu osećajući nestabilnost i vrtoglavicu. Kad sam otvorio oči, Semi i Vejn su još bili u jezeru, glasovi su im sablasno odjekivali preko vode prigušeni bukom gejzira. Podigao sam se na laktove i u tami razaznao tek nagoveštaje njihovih obrisa kako izranjaju i ponovo uranjaju u gustu maglu podignutu oko njih. Njihovi obrisi su postali mutni kad su moji teški, pijani kapci počeli da se spuštaju i njihovi profili su se javljali i nestajali u taktu kojim je pulsirao svet koji se oko mene okretao vrtoglavom brzinom. Trenutak pre nego što sam se onesvestio, izgledalo je kao da su se njihove nejasne siluete dotakle u privremenom zagrljaju, ali sam jedva registrovao taj privid postoje ubrzo nesvest prekinula predigru i gladno me uzela u svoj zagrljaj.

Osam

Vreme mili u očevoj bolničkoj sobi. Koliko god se trudile, sekunde su nesposobne da uzmu prevlast nad odmerenim batom monitora za srce. Dan je ličio na besmislenu složenu rečenicu Henrija

Džejmsa kojoj nedostaju veznici; interpunkciju su mu davali neobavezan razgovor, pauze za odlazak u toalet i odlasci do hirovitog aparata za kafu niz hodnik. Nije mi jasno da li čekamo da se otac probudi ili da umre, a to je gotovo nevažno, jer mašinerija je izgleda napravljena baš zato da ne dozvoli ni jedno ni drugo, već da ga jednostavno održava u ovom mehaničkom čistilištu. Sindi, koja je otišla da odveze bliznakinje u školu neposredno po mom dolasku, vratila se oko podne i donela nam piću. Pošto se nisam ženio, nisam vešto umeo da dešifrujem prirodu pogleda razmenjenih između Sindi i Breda, brzih, intenzivnih pogleda opterećenih Ijutitim nijansama. Bred ju je otpratio do lifta, vrativši se na većim mukama i još potišteniji. Među njima se definitivno

nešto događalo.

Oko pola šest, neka neprimetna varijacija u pulsiranju i šuštanju mašine za održavanje života našeg oca očigledno je signalizirala Bredu da je vreme da se povučemo za taj dan. On se brzo nešto dogovorio sa dežurnom sestrom i zatim smo krenuli.

„Lep auto”, prokomentarisao je Bred sedajući na suvozačko mesto u mercedesu, a koža je drsko prdnula pod njegovim farmerkama.

„Hvala”, promrmljao sam stidljivo.

„Mora da te je unazadio.”

Ja u sebi režim. Ovaj razgovor ne vodi ničemu dobrom. Prodavci mercedesa bi trebalo da imaju posebnu sobu u koju bi vas uvodili posle potpisivanja papira u izložbenoj sali. Ta soba bi bila opremljena plišanim tepisima i sofama presvučenim istom bogatom kožom koja je upotrebljena u kolima, gde bi vam instruktor uz kafu i krofnice održao mali seminar o društvenim implikacijama vlasništva nad luksuznim automobilom, etikeciji i tome slično. Za šezdeset sedam hiljada dolara, to bi bilo najmanje

što bi mogli da učine. Tada bih možda osećao spremnost da se nosim sa svojom neumitnom sudbinom novopečenog vlasnika mercedesa koji se neprekidno suočava s problemima. Ako se složim sa procenom moga brata, ispada da on meni popuje. Ako kažem: ,,I ne baš”, ja se pravim važan. Dok se ne dokopate novca, mislite da je on odgovor na sve, a kad ga steknete, shvatite da se javlja samo gomila novih pitanja, pri čemu je jedina razlika u tome što sada pitanja morate da zadržite za sebe jer niko neće saosećati sa vama. Gunđam nešto nerazumljivo i nadam se da će na tome ostati.

„Jesi li gladan”, pita me Bred.

„Mogao bih da jedem.”

U Buš Folzu vredi jesti samo na dva mesta. Jedno je Dačiz dajner, tu odmah na Startfildu, a drugo je krčma Poluvreme, kombinacija sportskog bara i paba koji su uglavnom redovno posećivali bivši sportisti koji žive u Folzu. Krčma Poluvreme poznata je i po tome što služi najbolje stejkove u severnom Konektikatu.

„Hoćeš na stejk”, pitam jer smo prilično blizu Poluvremena.

„Ne”, kaže Bred.”Radije bih nešto lagano. Hajdemo u Dačiz.”

„Ma, hajde”, kažem. ,Ja častim.”

„Možeš da me častiš i u Dačizu”, odgovara mi Bred kao da mu je neprijatno.

Ne sečam se da se ikada dogodilo da je Bred radije jeo nešto drugo umesto stejka iz Poluvremena, ali puštam stvar da prođe podsečajući sebe daje posle sedamnaest godina odsustva verovatno mudro pretpostaviti da su se stvari možda ponešto promenile dok me nije bilo.

Dačiz je opremljen kao klasična menza. Klupe u separeima presvučene su braon plastikom, stolovi laminirani sjajnim mramoriranim pločama lesonita. Iza separea je dugačak bar sa devet barskih stolica za one koji večeraju sami, a iza toga je kuhinja. Ako se mesto uopšte promenilo otkad sam otišao, razlika je bila suviše neprimetna da bih je uočio.

Konobarica za tezgom bila je Šejla Đirardi, koja je u školi bila generaciju iza mene i koja je igrala glavnu ulogu u školskom komadu i pevala i igrala na svakoj priredbi talenata.”Zdravo, Gofe”, rekla je sa poznatim osmehom.”Gof” je bio Bredov nadimak još od osnovne škole. Kad god bi Bred izveo neki izuzetan potez ili postigao trojku, nadimak bi odzvanjao salom jer su vikali kao ludi: »Gof! Gof! Gof! Gof.” Ja sam sedeo na tribinama i navijao za Breda, sanjajući dan kada će se to ludo navijanje odnositi na

mene. Ali nikada nisam ušao u tim, i niko nikada nije vikao Gof zbog mene. Zato sam ja ostao Džo Gofman, što po zvučnosti kao da odaje samo malecki nagoveštaj gubitnika. Upoznajte Džoa Gofmana, brata velikog Gofa, koji je malkice razočarao.

„Zdravo, Šejla. Sećaš se mog brata, Džoa?”

„Naravno”, rekla je.”Zdravo, Džo. Dugo te nije bilo. Kako si?”

„Nije loše. A ti?”

„Odlično.” Za Šejlu su glasali da će verovatno postati nova Madona i ako oseća ikakvu gorčinu zato što su bogovi izabrali Britni Spirs umesto nje, od toga nema ni traga u njenom izrazu.”Slušajte, žao mi je zbog vašeg oca. Kako mu je?”

„Bez promene”, odgovara Bred i usmerava nas prema separeu. Dok prolazimo kroz restoran, primećujem da mnogi od prisutnih gledaju u mene, ali niko naročito prijateljski.”Rekao bih da si slavan”, kaže mi Bred dok se uvlačimo u separe svaki sa svoje strane stola.

„Valjda.”

Gledamo se mučno preko stola i meni najednom nedostaje očeva besvesna pojava između nas, koja je tako dobro odvračala pažnju.”Dakle”, kažem.”Kako ide posao?”

On pravi grimasu.”Neko vreme je bilo teško.”

„Zatvaranje Porterza ti je nanelo štete, je li?”

On duboko uzdiše.”Sigurno nije pomoglo, ali istina je da nam je i pre toga išlo loše.” Izmiče se unazad kad nam Šejla donosi vodu. Bila je lepa u srednjoj školi, koliko se sećam, visoka i zgodna, i sada je prilično privlačna ali na grublji, veštačkiji način, jer joj je kosa plava kao u stjuardesa, a zubi su joj beli kao u Teksašanke.

,Ja ču deluks hamburger i milkšejk od čokolade”, kažem joj.

„Isto kao tvoj brat”, kaže ona dižuči obrve prema Bredu.

„To obično uzimaš”, pitam ga.

On sleže ramenima.”Izgleda.”

Ona odlazi da se pobrine za hranu, a meni se čini da sam uhvatio brzu razmenu pogleda između nje i Breda, nešto privatno, prisno i flertaški. Zdravo, mislim za svoj groš, u kurzivu i s Bredovim naglaskom.

Oštro gledam u Breda koji brzo sklanja pogled i kaže: „Kina nas je sjebala.”

„Kina?”

„Da. Svi kupuju njihovu ambalažu upola cene. Ako hoćeš da posluješ sa krupnom ribom, bolje bi ti bilo da proizvodiš preko okeana.

„Zar vaš kvalitet nije bolji?”

„Kvalitet je koncept iz dvadesetog veka.” Uzima gutljaj vode i gorko se osmehuje.”Sada u dvadeset prvom veku, važna je samo niska cena. Nije važno što nudiš skladištenje, dopremanje, instaliranje i gomilu drugih domaćih usluga koje uvoznici ne mogu da ponude. Ako zapošljavaš američku radnu snagu, cene su ti takve da te izbacuju sa tržišta.”

,,I šta ćeš da radiš?”

„Za sada”, kaže umorno, izvlačeći se pri tom pored stola, „idem da pišam.”

Hrana je stigla u Bredovom odsustvu. Uzeo sam pomfrit sa svog tanjira i podigao pogled na vreme da vidim prosedu stariju gospođu, koja mi je prišla i istresla mi svoj milkšejk u lice. Nema veze koliko ste puta videli da se to događa na televiziji, potpuno ste nespremni kada se to zaista dogodi u stvarnom životu. Na televiziji je to obično vino ili neko drugo bistro piće. Milkšejk je gusta čokolada, hladna kao smrt i svakim svojim gramom mnogo efikasniji izbor.

„Ti, kopile”, pljuje žena po meni. Skočio sam sa sedišta, a gusta

ledena tečnost je počela da mi curi niz vrat i za kragnu.”Ne možeš tek tako da se pojaviš!”

Ostajem bez reči i dok rukama brišem svoje lice i kosu preostaje mi samo da zurim u njeno lice koje je sada bordo od gneva.”Nemaš prava da dolaziš ovamo posle bola koji si izazvao”, viče.

„Gospođo”, konačno sam promucao.”Šta vam je, do đavola?”

„Ti si mi”, vrišti ona, a ja postajem svestan savršene tišine u restoranu.”Ti i ta tvoja prokleta knjiga puna laži koje si napisao.”

Upravo tada se Bred vraća iz toaleta, u zaprepašćenim očima mu je panika.”Šta se kog vraga ovde događa”, zahteva odgovor od mene.

„Pitaj nju”, kažem grabeći salvete sa stola da bih obrisao lice. Šejk se suši i lepljiv je.

,,U čemu je problem, Freni?”

Freni?

„Žao mi je, Brede”, kaže mu ona glasom koji još podrhtava od besa.”Ali on je stvarno veoma drzak kad se ovde pojavljuje.”

„Ni ti baš ne oskudevaš u tome”, ističem. Bred nestrpljivo maše rukom da ućutim, a meni je opet dvanaest godina.

„Žao mi je, Freni”, teši je moj brat.”Znam koliko to mora da te je uznemirilo. Ali otac je u bolnici, ne znam da li si čula.”

„Nisam”, okreće mu se ona.”Šta mu je?”

Bred joj priča glasom koji ostaje miran i utešan i polako je odvodi od mene ka vratima. Razgovaraju nekoliko trenutaka, a onda se ona naginje i brzo ga grli. Zatim, bacivši poslednji pogled pun optužbe na mene, izlazi iz Dačiza. Bred se vraća odmahujući glavom, a onda najednom primečuje sedam-osam posetilaca koji sede neprirodno mirni i zure u nas otvorenih usta.”Gotovo je, narode”, objavljuje oprezno, gledajući svakog pojedinačno u oči

sve dok oni ne skrenu pogled.”Barem za sada”, mrmlja mi u pola glasa dok ponovo zauzimamo separe. Zavaljujem se u sedište osečajući pri tome lepljivu košulju. Milkšejk mi je iscurio sve do struka i putuje dalje na jug.

,,Ko je to, do vraga, bio?”

„Zar ne znaš?”

„Valjda te ne bih pitao ’ko je to, do vraga, bio’.”

„To je Frensin Dugan. Trenerova žena.”

„0”, klimam glupo glavom.”Nisam je prepoznao.”

„Je li ti sada malo jasnije?”

„Jeste”, kažem.”Samo što mi nije jasno zašto je zoveš Freni i zašto te ona grli. Kada si se tako sprijateljio sa trenerovom ženom?”

Bred podiže pogled ka meni. ,Ja sam pomoćni trener Kuguara. Mislio sam da znaš”

„Otkad srednjoškolskim košarkaškim timovima trebaju pomoćni treneri?”

Bred uzdiše. ,,I ne trebaju im. Ali Dugan je sve stariji, bliži se sedamdesetoj. Trebalo je da to bude prelazni period. Da mu asistiram godinu-dve, vodim nedeljne treninge, vičem i radim parterske vežbe. Zatim da on ode u penziju, a ja da preuzmem.”

„Želiš da budeš trener?” Nikada mi nije palo na pamet da bi Bred bio zainteresovan da vodi tim.

„To je dobar posao”, kaže odbrambeno.”Pristojna plata i odlična penzija. Mnogo bolje nego što danas ide u poslu sa ambalažom.”

Kad je on to rekao, imalo je savršeno smisla. Srednjoškolske zvezde zauvek žive u prošlosti, kao da nijedan drugi život, ni pre ni posle toga, nije bio tako realan kao te četiri godine provedene u igri.

Ostatak njihovog života je samo vreme posle košarke, kao vojnici kojima nedostaje rat. Pada mi na pamet napetost koju sam osetio između Sindi i Breda u bolnici. Nije teško sabrati dva i dva i shvatiti da Bred čezne za onim danima kad je bio gradski heroj koga su slavili svi, uključujući i vlastitu ženu.

„Koliko si dugo već pomoćni trener?”

„Pet godina.”

„Priličan ti je to prelazni period, zar ne?”

On uzdiše.”Objasni ti meni.”

„Dugan ne želi da se povuče”, kažem.

„Pogodio si.”

I to ima smisla. Ako su košarkaši vitezovi grada Buš Folz, onda je Dugan njihov univerzalno slavljeni kralj. Njega svuda pozdravljaju sa: „Zdravo, treneru”, „Odlična igra, treneru”, „Pokaži im, treneru” ili nekom varijacijom na tu temu. Njega uvek čeka njegov sto u Poluvremenu, gde po tradiciji odlazi sa svojom ženom posle svake utakmice koja se igra kod kuće. Restoran je obično prepun bivših kuguara od kojih redovno prima runde aplauza kad ulazi, otpozdravljajući im, bez sumnje, mahanjem dugo nakon što vrhunac aplauza splasne, uz obaveznu lažnu skromnost.

Ta vrsta slepog poštovanja pruža mu ne malu količinu moći u Buš Folzu, posebno kako njegovi bivši igrači zauzimaju uticajne pozicije u zajednici. Bivši sportisti retko napuštaju rodne gradove. Na svim drugim mestima bili bi kao i svi drugi, a to je nezamislivi usud posle četiri slavne godine igranja za najbolji srednjoškolski košarkaški tim u regionu. Maturanti iz Duganovog košarkaškog programa su posebno bratstvo, a on je njihov neprikosnoveni vođa, nukleus koji služi kao jedina njihova karika sa slavnom prošlošću. Ako bivšem kuguaru treba posao, Dugan se poštara da ga dobije. Ako se bivši kuguar kandiduje za lokalnu vlast, Dugan se

poštara da on dobije neophodne glasove. Zbog njegovih veza svuda po Folzu, Dugan je takođe i veoma efikasan u prikupljanju novčanih priloga za srednju školu, što mu daje značajnu moć u administraciji i školskom odboru.

Ne iznenađuje što je Dugan jedan arogantni, manipulativni kučkin sin. U mom romanu, on je takođe i hronični masturbator, nešto što sam ja nevešto povezao sa njegovom opsesijom da pregleda snimke sa utakmica. Trener odeven samo u bokserice posmatra kako mladi momci trče i znoje se dok on vuče i cima svoj put do divljeg, besnog orgazma. To je čista mašta, niska i zlonamerna, ali nikada nisam osetio ni zrno kajanja što sam to napisao, delom zato što držim Dugana odgovornim za ono što se dogodilo Semiju, a delom i zato, pretpostavljam, što sam ja bedan i zlonameran.

Gledam u Breda.”Znači, radiš za Dugana.”

„Tako je”, kaže on bez oklevanja.

„Pretpostavljam da nije bio preterano zadovoljan mojom knjigom?”

„Misliš?”

„Ni njegova žena, pretpostavljam.”

„Tako izgleda.”

„Žao mi je”, govorim Bredu, premda nisam siguran da je baš tako.”Verovatno ti nije bilo naročito prijatno da radiš za njega kad se knjiga pojavila.”

„Nije se iskatjivao na meni”, kaže Bred ravnodušno. Zatim, gledajući direktno u mene, dodaje, „Većina ljudi nije.”

„Drago mi je da to čujem”, govorim ustajući.”Jesi li završio?”

„Da. Ali si ti jedva nešto pojeo.”

„Sve ima ukus milkšejka”, kažem.

Devet

Pamćenje se nikada ne drži hronologije. Iako znam da moj sinovac Džerod ima osamnaest godina, u mojoj glavi on je i dalje preplašeni četrnaestogodišnjak koga sam poslednji put video jedne noći u mom stanu pre nekoliko godina. Zato, kada nailazim na njega skinutog u gaće kako se valja po kauču u dnevnoj sobi mog oca sa jednako razgolićenom devojkom, dvostruko sam iznenađen. Kada me je ugledala, devojka je prodorno vrisnula i neelegantno nestala sakrivši se iza kauča, dok je Džerod refleksno dograbio zgužvanu gomilu odeće sa poda i povukao je u krilo.

„Sranje, žao mi je”, kažem brzo napuštajući sobu obrnuvši se na peti. Nekakvim sam čudom predodređen da redovno prekidam rođake usred koitusa. Kao da postoji nekakav model koji možda zaslužuje da se ubuduće bolje prouči: posmatranje vođenja ljubavi, umesto vođenja ljubavi. Uvek deveruša, i tako to.

,,U redu je”, kaže Džerod, obraćajući se devojci iza kauča.”Nije moj otac.” Minut kasnije on mi se pridružuje u hodniku navlačeći farmerke u hodu.”Zdravo, čika Džo”, kaže.”Kako si?” Sada me i napaljeni goli tinejdžer zove „čiko”.

„Ne tako dobro kao ti, rekao bih.” On se ceri i najnormalnije zakopčava šlic jednom rukom, zatim staje i gleda me. Značajno je porastao otkad sam ga poslednji put video i sada je visok preko

šest stopa, vitak i plećat kao njegov otac. Zatiče svoju dugačku tamnu kosu za uši, čije su školjke okićene raznoraznim zlatnim i srebrnim alkama i klinovima. Kada sam video minđuše i mali čuperak dlake odmah ispod donje usne, odmah sam shvatio Bredovu tihu patnju koju sam ranije uočio.

„Žao mi je”, kažem.”Nisam znao da će neko biti ovde.”

Džerod prolazi prstima kroz kosu i sleže ramenima.”Samo smo...”

„Da.”

„Mislio sam da je otac”, kaže on.”To bi bilo skroz jebeno, ćoveče.”

,,S mog stanovišta, bio si na pet minuta daleko od toga”, kažem mu.

On mi se osmehuje. Ima nečeg ležernog kod njega, neka opuštena hladnoća. Govori u kratkim smirenim mlazevima i odiše harizmatičnom inteligencijom. Kod njega nema spoljašnjih znakova ljutnje koji su očiti kod mnogih tinejdžera sa dugačkim spiskom stvari koje treba da dokažu svetu, samo blagog zlovoljnog nestrpljenja tipičnog za njegove godine, o čemu svedoči način na koji mu oči rasejano blude oko mene i nikako da se smire.”Nadam se da nisi ljut”, kaže on.

„Koji punokrvni američki tinejdžer može da odoli praznoj kući”, pitam.”Praktično je patriotska dužnost biti ovde s devojkom.”

Kačim kaiš od moje putne torbe o rukohvat, kao što sam to činio milion puta ranije, pre čitavog jednog života. Taj čin, koji je sasvim instinktivan, šalje mi drhtaj kroz stomak, a on na tren budi u meni mirise detinjstva koje ponovo mogu da osetim.

„Šta se dogodilo tvojoj košulji”, pita Džerod.

„Neka žena je prosula svoje piće po meni.”

Moj sinovac se ceri.”Ženske.”

„Ova ženska ima najmanje šezdeset.”

„Zašto je to uradila?”

„Imala je svoje razloge.”

„Ej”, kaže odsutno trljajući svoj impresivni abdomen.”Zaista mi se dopala tvoja knjiga.”

Podigao sam obrve.”To te onda svrstava u manjinu u ovom gradu.”

„Pismenost te uopšte svrstava u manjinu u ovom gradu”, kaže on. Mislim daje to neočekivani komentar koji dolazi od nekoga ko je samo trenutak ranije zaskočio devojku koja se još trese i krije gola iza kauča u dnevnoj sobi. U Džerodu se krije više nego što oko može da otkrije. Kao po komandi, sada se pojavljuje i devojka, slatka i živopisna kao reklama za Gep u svojoj zeleno-plavoj običnoj majici i farmerkama, sa zanemarljivim kukovima i savršenim srednjoškolskim grudima, ne velikim, ali koje prizivaju pažnju svojom živošću kao nekoliko razigranih štenaca.

„Ovo je Seri”, kaže Džerod navlačeći košulju koju mu je ona dodala.”Moj stric Džo.”

„Drago mi je”, kažem.

„Zdravo”, otpozdravlja mi pogleda uprtog u pod. Neće se brzo oporaviti od mog upada u nevreme.

„Dakle, da rezimiramo”, kaže Džerod.”Ovaj incident nećeš spominjati mom ocu.”

„Tvoja tajna je moja tajna.” Mislim da bi Džerod mogao da razume ironiju kad bih mu ispričao kako sam nekada davno zatekao Breda i Sindi u garaži, ali većina dobro prilagođenih dečaka ne želi da sluša išta što ima ikavke veze sa njihovim majkama i oralnim seksom, zato držim usta zatvorena.”Pored toga”, kažem, „mislim da sada ima važnije brige.”

„Reklo bi se”, kaže Džerod.”Čim si ti ovde, dedi je jako loše, je 1’ tako?”

„Tako izgleda. ” Njegove oči se šire i meni liči da pokazuju strah. Shvatam da on i moj otac imaju poseban odnos. Osečam isti ubod ljubomore koji sam osetio i u bolnici, dok sam posmatrao Breda kako namešta očevu ćebad.

„Prokletstvo”, kaže Džerod tiho. .

Zatim sledi kratak minut ćutanja u čast stvari na koje mislimo ali koje ne izgovaramo, o smrti i koliko joj je moj otac blizu. Prekida nas elektronska zvonjava mog mobilnog, koji otkačinjem s kaiša sa izvinjavajućim osmehom narkomana.”Halo.”

„Ti si lažljivi, egoistični kučkin sin”, stiže mi Natin glas. Stavljam ruku preko mikrofona i gledam u Džeroda i Seri.”Moram da razgovaram. Samo minut.”

„Džerode”, Seri grize usnu.”Moram da idem.”

„Otpratiču te”, kaže on.”Vidimo se kasnije, čika Džo.”

„Biću ovde”, odvraćam mu vraćajući telefon na uvo i hvatajući ostatak Natinih pogrda.”... upotrebio me, ti govnaru. I kad smo završili...” Kroz francuski prozor dnevne sobe posmatram kako Džerod i Seri opušteno odmiču niz pločnik. Obuhvatio ju je rukom, kukovi im se ponekad slučajno dotiču. To čini da se iznenada osećam star i izrabljen. Nat završava i prekida vezu, a ja zatvaram telefon i vraćam ga u plastičnu futrolu na mom kaišu. Uz težak uzdah grabim putnu torbu i krećem na sprat, u moju staru sobu,

da završim i s tim. Hoću reći, s vraćanjem kući. Nikada nije onako kako zamišljate da će biti.

Deset

1986.

Lusi noću pliva gola.

U stvari, ne baš; koliko ja znam, to čini u mojoj mašti, gde svake noći odbacuje sve kočnice i gola zaranja u bazen, opušteno pliva, zatim pluta na leđima u nejasnoj svetlosti podvodnog bazenskog osvetljenja. Fantazija se rodila i bez obzira na to gde sam bio ili šta sam radio, neprekidno sam je vrteo u glavi. Ona staje na dasku, sjajna u svojoj golotinji; pre nego što će skočiti, vidi me da stojim s druge strane bazena. Umesto da se iznenadi, ona mi dobacuje topao, znalački osmeh pun zavodljivih obećanja, a zatim skače u vodu. Ja zakoračujem u bazen na plićem kraju i dočekujem je kad izranja. Stojimo u vodi nešto iznad strukova, a ona kaže: „Pitala sam se kad ćeš doći.” „Znam", odgovaram joj i onda me ona prima u naručje tako da osećam njene veličanstvene nabrekle grudi, vruće i mokre, pritisnute uz moje grudi, a njene tople usne se otvaraju nad mojima i ona me kuša jezikom. Pod vodom, naše prepone se dodiruju prvo lagano a zatim žešće, pa me

ona povlači dublje u vodu da bi vodila ljubav sa mnom dok u pozadini na radiju ide PiterGabrijel i Jn YourEyes". Jeftino do bola, ali je istovremeno i magično primamljiva ta vizija seksa u bazenu.

Seks u bazenu, za ime boga. Bledunjava, komplikovana kopulacija, koja traži više napora nego što donosi zadovoljstva, u kojoj svaki pokret i trpanje mora da se kompenzuje da bi se makar izdaleka održala ravnoteža, a za sav taj dodatni trud dobiješ u stvari smanjenu osetljivost vitalnih delova, a ne povećanu. Ovo ne spada u populističko gledanje na stvari koje podgrevaju na kablovskim televizijama u sitne sate, ali upravo to dokazuje činjenicu da je seks u bazenu prvenstveno vizualni fenomen. Mnogo bolje izgleda nego što se u njemu uživa. Ali za sedamnaestogodišnjeg dečka koji još nije skinuo mrak, seks u bazenu je donosio jednako zadovoljstvo koliko i sve ostale vrste seksa od kojih mi nijedna nije bila dostupna, već su se samo nizale kao stavke u mom sve obimnijem dnevniku nedostižnih stvari.

Ne računajući moju neopisivu seksualnu isfrustriranost, koja je pretila da pređe crtu koja vodi u svakodnevnu opsesiju, leto je bilo prilično dobro. Imati dvojicu prijatelja bilo je nešto mnogo bolje od sume pojedinačnih prijatelja. Samijevo ubacivanje u mešavinu značilo je da sam sada imao tim. Društvo. Ortake. Pirovao sam u našem opuštenom drugarstvu, u nesmetanim šalama i razumevanju koje se razvilo među nama trojicom tokom leta. Ja i ortaci. Osećala se gipkost u mom koraku, brža mimika, šire otvorene oči. Iznenadno sam bio neobjašnjivo srećan.

Dokle god sam mogao, zanemarivao sam one krupnije neizgovorene stvari koje su se preteče odvijale na obodu, preke tajne poglede i neverbalne signale koje sam nenamerno presretao sve češće. Odlučno sam bio protiv toga za zaljuljam čamac. Slušali srno Springstina i gledali MTV, pili previše piva i išli na plivanje,

jurcali kolicima za golf po Porterzovom krugu usred noći, govorili u bioskopsko platno u Megapleksu, jeli burgere i piće u Dačiz dajneru i tek povremeno dobijali travu od Nika, koji je vodio Sanokovu pumpu u centru grada. I nekako usred svega toga, Vejn i Semi su postali nešto više od prijatelja.

Koliko dugo možeš da ne primećuješ romansu koja se odvija pred tobom? U stvari, sve je to pitanje odluke. Na nekom nivou mora da sam registrovao značajne poglede i samo njima razumljive osmehe, ruke koje nestaju u bioskopu, nagle pokrete tela kad bih ja neočekivano ušao u sobu i sporo stvaranje opšte napetosti u atmosferi oko moja dva najbolja druga. Noja sam se uporno držao svog neznanja, odlučan da izdržim tu nepoznatu napetost kao jaku virusnu upalu. Naivno sam verovao da to nije bilo ništa više do bizarna faza u ponašanju, buntovno isprobavanje koje če oni prerasti.

Na kraju, bila je to 1986. i još nismo bili istrenirani da se nosimo s takvim stvarima. Znali smo o homoseksualnosti na isti način na koji smo znali za boga; čuli smo da postoji, ali to nije značilo i da prihvatamo takvu realnost. Spekulisali smo o Majklu

Džeksonu i njegovom navodnom korišćenju ženskih hormona i o ružu za usne Boja Džordža, etiketirali smo ih kao pešovane, ali duboko u sebi nismo zaista verovali da su istinski bili homoseksualci. Bio je to samo marketing. Puno se pričalo o Endruu Makartiju, ali se on tako ubedljivo savatavao s Eli Šidi u Vatri svetog Elma da prosto nije bilo moguće da je gej. Častili smo se međusobno sa„pušaču" i „pederu", ali nikada to nismo zaista i mislili. Primali smo se na šlagvorte koji su nam stizali prvenstveno iz Holivuda, a oni su takođe poricali stvarnost. Za momke iz unutrašnjosti kakvi smo mi bili, homoseksualnost je postojala isključivo u ravni koncepta, kao algebra ili spiralni oblik

univerzuma.

Zato sam neko vreme mogao da se pravim da ne vidim ono što sam video i ostanem u ubeđenju da je nabolje ponašati se prema tome kao prema psu lutalici: ako ga ne pogledam u oči, na kraju će otići. Bilo mije jako potrebno da verujem u to, ne samo zato što je alternativa meni bila nezamisliva već i zato što su to bili moji najbolji i jedini prijatelji i očajnički sam se bojao da ih ne izgubim. Njihova homoseksualnost viđena direktno možda je bila uvredljiva za moju skrivenu senzibilnost, ali je i to bilo bledo u poređenju sa usamljenošću koja me je gušila i koju sam poznavao otkako se moja majka veoma uspešno bacila u reku Buš.

Dakle, znao sam, i oni su znali da ja znam; bez rasprave smo prećutno postigli kolektivno prihvatanje situacije. Bilo je zaista zapanjujuće koliko je brzo postao sasvim normalan taj osećaj u vakuumu vrućeg i praznog leta. Podrazumevalo se da se može ponekad dogoditi da dođem kod Semija i vidim da je Vejn već stigao ili da se na kraju neke večeri Vejn duže zadrži kod Semija po mom odlasku kući. Nekako uz mene nikada nisu osetili koliko je čudan njihov odnos, a ni ja se uz njih nikada nisam osećao suvišnim, kao treći. Pretpostavljam da je svaki od nas imao drugačije razloge što umanjuje razmere onoga što se događalo i održava status kvo. A leto je trajalo, usput prikupljajući neometano svoj neprimetni moment.

Jedne večeri, dok smo svi visili u Semijevom bazenu, ušao sam u kuću da uzmem piće i malo flertujem s Lusi, koja se sklupčala na kauču u dnevnoj sobi u hirurškoj uniformi i čitala Pipi.”Zdravo, Džo", rekla je spuštajući časopis da bi me pogledala. “Kako si?"

„Dobro.” Bio sam još mokar od bazena pa sam zadrhtao kada je centralna klimatizacija počela da ledi i suši vodu na mojoj koži.”Samo sam želeo da se javim.”

Lusi se toplo osmehnula onim osmehom za koji sam smatrao da tek blago nagoveštava da je bila svesna koliko sam očaran njome i da ju je to zabavljalo. “Baš si zlatan", rekla je. “Kako to da nemaš devojku?"

„Imam problem s vezivanjem.”

„Kako to?"

„Niko ne želi da se vežem za njega.”

Nasmejala se. “Hajde molim te.Tako zgodan momak kao ti?"

„Eto vidite", rekao sam sa osmehom.

Spustila je noge i sela uspravno. Nisam mogao da ne primetim kako joj se crta pojavila na dnu ve-izreza. Bilo je zaista apsurdno što jednostavna vertikalna linija može da probudi tako spontanu hemijsku reakciju u mojim nižim predelima. Ozbiljno me je gledala i kao daje htela nešto da kaže, a zatim se predomislila i zamišljeno se ugrizla za usnu. Zatim je najednom izgledala mrtva umorna.”Drago mi je da ste se ti i Semi sprijateljili", rekla je.

,,l meni.”

„Ne, zaista. Drago mi je što će, kad počne škola, imati prijatelja kao što si ti.” Bacila je pogled preko ramena i onda se nagnula napred tako da sam mogao da vidim gde joj se crta delila u dve simetrične obline. U toj situaciji erekcija bi se istog trenutka videla podigavši mi kupaće gaće i obznanjujući se kao nepristojan neželjeni gost. Lusi je govorila gotovo šapatom dok sam seja očajnički molio da se dole ništa ne dogodi. “Uvek je imao probleme u školi", rekla je.”Deca umeju da budu neverovatno okrutna kad to žele.”

„Biće sve u redu", rekao sam trapavo.

„Ti ćeš paziti na njega, je li tako?"

„Obojica ćemo.”

Nije mi se dopadao pravac koji je uzeo ovaj razgovor i Lusi kao

da je to osetila. Klimnula je glavom jedva primetno i zavalila se na kauču.”Nemoj mu kazati da sam išta rekla.”

„Bez brige", rekao sam s više odlučnosti nego što sam nameravao i ona se zakikotala.

„Da te više ne zadržavam", rekla je.

„Vi i svaka druga žena koju sretnem.”

„Da sam petnaest godina mlađa...” našalila se.

„Bili biste van moga domašaja", rekao sam, a ona se opet nasmejala.

Kad sam izašao napolje, Vejn i Semi su bili u vodi ispod daske za skakanje zaneti ljubljenjem, Vejnova mišićava ruka počivala je ležerno na Semijevom koščatom ramenu. Glave su im se ljuljale u kružnom kretanju dok su im vilice ritmično radile jedna uz drugu. Semi je podigao ruku i prešao njome po Vejnovom licu. Osetio sam neodoljivu potrebu da pobegnem, ali su mi kolena klecnula. Bilo mi je žao što nisam čovek koji bi izleteo vičući: „Uzmite sobu!" i skočio u vodu namerno kao đule odmah pored njih. Znao sam da bi rado prihvatili takav gest, ali ja tako nešto prosto nisam umeo da uradim. Jedno je bilo znati; biti očevidac koncentrisane strastvenosti njihovog poljupca bilo je nešto sasvim drugo.

Polako sam se povukao i vratio u dnevnu sobu u kojoj je Lusi ležala na kauču, pušila i zurila u plafon zabrinuto se mršteći.”Ostao bih malo ovde", rekao sam.

Ispitivački me je gledala malu večnost sa izrazom koji je bio bolna mešavina koncentracije i rezignacije, zatim je sela i potapšala mesto na kauču pored sebe.”Sedi ovde", rekla je s osmehom, gaseći cigaretu u pepeljari na čajnom stočiću.Jdem po koka-kolu.” Pošla je oko kauča, pa je zastala rukom prešavši lagano preko mog ramena. “Džo", rekla je. „Da.”

„Ti si zaista srce.”

„Da.” Nisam se okrenuo jer nisam želeo da me vidi kako plačem.

Praznik rada se približio kradom kao noćni lopov i kad smo se probudili leto nam je ispred nosa bilo ukradeno. Bazen Haberovih je ispražnjen i pripremljen za zimu pa pokriven, što je na moje razočaranje učinila i Lusi odlažući svoje bikinije za sledeće leto. Prvi dan maturantske godine pomaljao se kao nekakav totem na horizontu, kao olujni oblak za koji je nemoguće reći šta donosi.

Veče pre našeg prvog razreda, Vejn i ja smo provalili požarne stepenice koje su se nalazile iza zgrade srednje škole i popeli smo se na krov. Sedeli smo zajedno uz veliku belu kupolu koja je gledala na travnjak ispred škole, pušili danhils i meditirali o predstojećoj školskoj godini. Takvo provođenje večeri pred školu bio je naš višegodišnji ritual. Pretrpeo je neznatnu izmenu u noći pred treći razred, kada je Vejn danhils zamenio vrećicom marihuane koju je kupio od mucavog momka s pumpe Sanoko. To se pokazalo kao fatalno loš proračun jer je malo falilo pa da Vejn padne s kupole povukavši i mene sa sobom jer nam je trava oboma osakatila osećaj za ravnotežu. Završili smo tako što smo odsedeli gore do sitnih sati, držeći se prestravljeno za glatke gipsane zidove kupole sve dok zvezde iznad nas nisu prestale da trepere kao galaksija kojoj očajnički treba stimulans za koncentraciju. Posle toga smo se dogovorili da ćemo sledeće godine da se vratimo običnim cigaretama.

Nisam očekivao od Vejna da mi se pridruži na godišnjoj cigaretvečeri, ali sam tog praznika rada, usled duboke melanholije koja je imala veze s maglovitom predstavom o vremenu koje nedozvoljenom brzinom juri napred, dobio poriv da se sam popnem na kupolu. Smestivši se bezbedno na vrh kupole, zapalio

sam cigaretu i posmatrao grad. Uprkos tome što se Semi upisao u moj žalosni registar prijatelja, osećao sam se usamljenije nego ikada. Naslonio sam se leđima na kupolu i proučavao zvezde razmišljajući o mojoj majci, pitajući se da li me ona gleda odozgo i osećajući se loše što me vidi u tako tužnom i usamljenom stanju, ako gleda.

Začulo se trenje tkanine o kamen i Vejn se smestio pored mene, zadihan.”Koji ti je, čoveče", rekao je teško dišući. Plava kosa mu je bila znojem slepljena za čelo. “Nisi mogao da me pričekaš još desetak minuta?"

Osmehnuo sam se i na svojoj cigareti zapalio jednu za njega.”Mislio sam da nećeš dolaziti", rekao sam.

„Ti si kreten", rekao je Vejn prihvatajući cigaretu.”Mene zovu gospodin od tradicije.”

„Zar te ne zovu gospodin Hauard.”

„Takve primedbe mogu dovesti do gadnog pada, ako kapiraš šta govorim.”

„Izvini.”

„Dakle", podigao je cigaretu kao da drži zdravicu. “Maturska godina.”

„Maturska godina", ponovio sam primetno zadovoljan što se Vejn pojavio, što gluvarimo kao nekada. To je nekako otvaralo mogućnost da, bez obzira na to koliko je sve postalo čudno, stvari ipak mogu da se vrate u uobičajeno stanje.

Vejn je dobro povukao cigaretu i kao da me je zamišljeno posmatrao neko vreme. “Džo", konačno je rekao. “Ti si mi i dalje najbolji prijatelj.”

„Znam.”

„Dobro.”

Sedeli smo u drugarskoj tišini gledajući u noćno nebo, a u

oblaku duvanskog dima između nas lebdeo je roj neizgovorenih reči. Ako će ikada biti povoljan momenat da se sve raspravi, to je sada. “Vejne", rekao sam nesigurno.

„Ne govori ništa, čoveče", tužno mi se osmehnuo. “Dovoljno sam sjeban i ovako. Ako još budem morao da govorim o tome, mislim da ću poludeti.”

„Važi", rekao sam uz prenaglašeni uzdah olakšanja zbog koga smo se obojica nasmejali. Ispod nas se na školskom travnjaku pojavio debeIjuškasti tvor, njuškajući po zemlji kao da su mu ispala sočiva. Pratio sam tvorovo kretanje kad je Vejn zapalio još dve cigarete za obojicu.

„Naša poslednja školska godina", rekao je uvlačeći dim iz obe cigarete odjednom pre nego što će meni pružiti moju. “Od sada sve ide nizbrdo.”

„Ako je ovo najbolje što može, odmah me ubij.”

Vejn se nacerio. “Treba da pitaš onu devojku da izađete, Džo.”

„Koju devojku?"

„Onu Karli, kako se beše preziva.”

„Karli Dajmond", rekao sam. Potajno sam bio zaljubljen u nju barem ćelo drugo polugodište trećeg razreda, što sam poverio Vejnu u više prilika.

Slatka je", rekao je Vejn. “Trebalo bi da pokušaš.'

„Možda.”

„U čemu je problem?"

„Jedva da smo razgovarali nekoliko puta" rekao sam. “Kako se prelazi s nekoliko usput razmenjenih rečenica na pozivanje na izlazak?"

„Pa upravo tada to i treba da se uradi.”

„Meni se čini da bi trebalo prvo da se malo bolje upoznamo, a ne da to bude onako, s neba pa u rebra.”

„Grešiš, grešiš, grešiš", rekao je Vejn.”Tvoja šansa je upravo sada, kada se znate ali vaš odnos još nije određen. Devojke dele momke na prijatelje i potencijalne frajere. Odmah treba da se svrstaš u pravu kategoriju. Ako radiš po svom, završićeš kao prijatelj, a ništa nije teže nego promeniti kategoriju u koju jednom upadneš. Na kraju će ti pričati o svim drugim momcima koji joj se dopadaju, a u tom slučaju je bolje da te u startu otkači.”

Zahvalio sam mu na savetu i dodao:„Ali meni se čini da je moj način razumniji.”

,,l to potkrepljuješ izuzetno velikim uspesima", nasmejao se otresajući pepeo preko ivice krova.

„Jebi se.”

„Neće moći, imam druge planove.”

Pušili smo u tišini i posmatrali raštrkana svetla u okolnim kućama koja su se polako gasila, jedno po jedno. Mesečeva zanoktica se sakrila iza grozda sivih oblaka i menije postajalo hladno jer je svežina osvajala noć. Ovako izgleda kad se vreme ubrza, pomislio sam.

Vejn mi se okrenuo gaseći cigaretu i najiskrenije rekao: „Trebalo bi da se istetoviramo.”

Jedanaest

U devetom razredu naveliko sam se bio primio na postere rok grupa i očigledno da je tada moja soba poslednji put renovirana.

Iznad čamovog ormana u uglu visio je uvećani poster naslikane devojke s Duran Duranovog albuma Rio. Pored prozora, koji je gledao na travnjak ispred kuće, bio je poster Kjura. Na suprotnom zidu, iznad mog kreveta, stali su Elvis Kostelo sa ispitivačkim pogledom preko svojih badiholijevskih naočara i Hauard Džons opušten i nasmejan pod palmom svoje plave kose, fotografisan pet minuta pre nego što je sintisajzerski pop ismejan i oteran s muzičke scene. Svoj muzički ukus pamtim kao malo napredniji, ali je valjda i to jedna od ispravki koju treba da unesem u svoje problematično sećanje. Mladi Springstin s bradom, koji se znoji nad svojom gitarom na vratima mog kupatila, začas me je razgalio, iako sam ga tu okačio više zbog sopstvenog kredibiliteta nego zbog nečega drugog.

Na ulazu u moju sobu rajsnegle su držale poster Zvezdanih ratova, čije su bele ivice bile iskrzane i pocepane na bezbroj mesta,

koliko god se puta neko očešao o njega, kao u pesmi Everklira. Pevušim u sebi „I want the things that I had before, like a Star Wars poster on my bedroom door.” Morate se zapitati koliko vam je život originalan ako se on može savršeno sažeti u stihove rok pesme.

Moj „fišer” stereo je na komodi. Pritisnuo sam veliko srebrno dugme i konzola se osvetlila grmnuvši preglasno. Gledam zaneseno kako se automatski podiže glava na gramofonu i visi nad rotacionim diskom na kome je stara ploča od 45 obrtaja. Nema razloga da ne bude tako, ali me ipak iznenađuje da je proradio.

Uključen je u zid iza komode i jasno se sečam kako sam se borio da pomerim komodu dovoljno da mogu da dohvatim utičnicu.

Izgledalo mi je neverovatno da je ono što je radio klinac, koji će kasnije izrasti u ono što sam sada ja, ostalo nedirnuto sve do danas, kao da je čekalo da se vratim. Povezani smo, on i ja, kao nekim kosmičkim vorpom u kontinuumu vremena, vidim ga savršeno jasno, mogu da osetim kako njegovi strahovi i misli jure kroz moj mozak, njegovo mladalačko zabavljanje teče kroz moje vene, a samo u najkraćem času, kao na nekom nivou molekularnog sećanja, ja ponovo postajem on. Mišići na butinama mi podrhtavaju, pa zato brzo sedam na krevet. Moj krevet. Iz zvučnika izlazi ,,In Your Eyes” u izgrebanom izvođenju Pitera Gabrijela, što mi izmamljuje osmeh.

Koristim kupatilo u hodniku. Moja ruka još čuva sećanje na to da vodokotlić mora da se udari pre nego što se pritisne poluga; kvar u vodovodnoj instalaciji koji nije popravljen još od mog detinjstva, jer otac je živeo sam u kući i kupatilo u hodniku uglavnom nije korišćeno. Pokušavam da zamislim koje bi to okolnosti navele mog oca da koristi ovo kupatilo, ali ne uspevam. Kad su mu na raspolaganju malo kupatilo u prizemlju i njegovo

veliko, ne bi imao razloga da zalazi ovamo, a Artur Gofman nije bio vrsta čoveka sklona spontanoj promeni sredine kad mu treba da se iskenja.

Vratio sam se u sobu i prišao duplim prozorima koji su gledali na travnjak ispred kuće, odsutno prelazeći prstima preko bele plastične mreže. Moj otac je postavio mrežu zato što su golubovi previđali veliki prozor misleći da je slobodan vazduh i sudarali se s njim. Živo se sećam mučnog zvuka sudara koji lomi kosti i trza me iz sna u rana jutra. Oklevajući bih se primakao prozoru i pogledao u pticu na našem stepeništu, omamljenu i uzdrhtalu od iznenadnog, neobjašnjivog sudara. Golubovi bi se obično oporavljali posle nekoliko minuta i uzletali nesigurnom putanjom, istraumirani, ali nimalo pametniji od iskustva koje ih je ranilo i ostavilo im samo maglovito i neprijatno saznanje da vazduh povremeno koagulira bez upozorenja i obara ih s neba. Ponekad su sudari bivali fatalni, pa sam morao da sklanjam mrtvog goluba jednom od crvenih lopata za sneg iz garaže i ubacim pticu u plitak neobeleženi grob iza žive ograde. Kad sam drugi put sahranjivao goluba sa skršenom lobanjom, mnogo sam povraćao i satima mi je bilo zlo, što je mog oca nagnalo da gunđajući postavi mrežu, mumlajući sebi u bradu o mojoj slabašnoj konstituciji.

Zvono na vratima je zazvonilo, pa iako sam bio željan da nastavim da plovim po dragim uspomenama o lošim metal sastavima, pticama pretvorenim u prah i svom neosetljivom ocu, razbistrio sam glavu i strčao u prizemlje da otvorim.

Bleda, klimava olupina od čoveka koja stoji na verandi mog oca u vrećastim farmerkama i staroj jakni Kuguara, ispostavlja se da je Vejn Hargrouv, ali mi je trebalo nekoliko trenutaka pre nego što sam ga prepoznao. Nekadašnja gusta plava kosa istanjila se u nekoliko bezbojnih pramičaka koji su bez reda štrčali na lobanji,

oko očiju je imao tamne kolutove, a one su bile duboko upale u duplje. Užasno je mršav na nekakav ćoškast način, povijenih leđa i istaknutih lakata, odajući opšti utisak propadanja koji pripada mnogo starijim ljudima. Usađeni na nezdravo prozračnom tkivu njegovog čela i vrata bili su grozdići boje merloa karakteristični za Kapošijev sarkom, kao daje bio uopšte potreban još neki dokaz njegovog očajnog stanja.

„Znači glasine su tačne”, rekao je moj stari prijatelj naslanjajući se na ragastov ulazih vrata s poznatom opuštenošću, kao da je juče, a ne pre sedamnaest godina, umeo da bane kod mene kad kog bi mu se prohtelo.”Bludni sin se vratio.”

„Dobre vesti brzo putuju”, odgovaram sa osmehom i rukujem se s njim. Osećam kako mu se krte i labave kosti pomeraju jer presvučene lepljivom kožom tankom kao papir popuštaju pod mojim stiskom.

„Vesti svake vrste brzo putuju u ovom gradu”, kaže Vejn.”Niko ne zna to bolje od gradskog pedera.”

Uzajamno se odmeravamo nekoliko trenutaka.

„Drago mi je što te vidim”, kažem.

Kiseli osmeh preleće preko njegovog upalog lica kao bledi nagoveštaj onog starog Vejna, mladog, drčnog, beskrajno zabavnog.”Zar mi nećeš reći kako divno izgledam? Kako mi godine nisu donele promenu?”

„Upravo sam hteo da kažem da moraš da me preporučiš svom dijetetičaru.”

Vejn se glasno smeje bez pretvaranja, pa čestitam sebi što sam bio direktan.”Mogu li da uđem”, pita me oklevajući. Primećujem suptilnu promenu u njegovom izrazu, brzi treptaj sumnje, kao da je pomislio da lako može biti odbijen. U tom trenutku hvatam dah izolovanosti i netrpeljivosti koje je iskusio kao jedini potvrđeni

homoseksualac u Buš Folzu.

„Zavisi”, kažem.”Jesi li ljut na mene?”

„Obećavam da ti neću sasuti piće u lice, ako si na to mislio.”

,,I to si čuo.”

„Jezici mlate”, kaže podižući dramski obrvu dok ulazi u hodnik i gleda okolo.”Auh. Džep u vremenu.”

„Pričaj mi o tome”, kažem.”Moja soba je kao svetilište osamdesetih.”

„Mogu da zamislim.”

Raspituje se o mom ocu, a ja mu ukratko opisujem njegovo stanje i u principu pesimističnu prognozu. On sluša pažljivo, muljajući po džepu na košulji u potrazi sa cigaretama i šibicom. Pali šibicu o kutiju jednom rukom, trik koji je usavršio još u srednjoj školi i uvlači halapljivo dim.”Cigaretu?”

„Da, znam”, kažem i obojica se smejemo staroj zajedničkoj šali.”Zar smeš da pušiš u takvom stanju?”

„Još pitaš.” Izvija obrvu u ciničan luk na način koji meni deluje pederski: svečano, samopotcenjivački i pomalo ženstveno. Pitam se da li mu je mimika bila takva i u srednjoj školi, a ja je prosto nisam opazio ili je takvo držanje izgradio u godinama pošto je napustio Buš Folz, živeči u Los Anđelesu, radeći sve i svašta i učestvujući na audicijama za bezbrojne pilot emisije sapunskih opera. Bili smo u vezi povremeno, pisali jedan drugom sarkastična pisma, dokumentujuči svako svoje najnovije neuspehe. Tokom moje završne godine na Njujorškom univerzitetu, rutinski test na HIV kome se Vejn podvrgao bio je pozitivan i njegova pisma su prestala da stižu. Tek nedavno, u jednom od retkih razgovora s Bredom, saznao sam da se Vejn vratio u Folz i više puta sam odlučivao da ga pozovem, ali naravno nikada nisam.

Gledam u Vejnovo izborano lice i izmučene oči i grlo mi steže

nevoljni spazam akutne tuge. Mislim da je po mnogo čemu sličan onim golubovima koje sam sahranio u mladosti, koji su leteli gledajući svoja posla kad bi se vazduh najednom neprobojno stvrdnuo ispred njih.”Koliko dugo već imaš simptome?”

„Mislim da sam upravo prešao crtu između dovoljno dugo i predugo”, odgovara mi žalosno se osmehujući.

„Živiš u svojoj kući?”

„Da. Očigledno sida nije dovoljna da zadovolji moju mazohističnu prirodu.”

„Kako su stariji Hargrouvovi?”

„Osvetnički”, kaže s kiselim osmehom.”Majka me je upozorila da ću đavolski platiti zbog svoje gnusnosti.”

Vejnova majka je žena razbijačica koja veze čudne biblijske stihove na jastucima i čuva veliku zbirku časopisa Riders dajdžest, nad kojima rida svake nedelje posle crkve. Pored nje, njegov otac je praktično nevidljiv, proćelav čovek, koji govori prigušenim šapatom kao u stalnom strahu da ne probudi nekoga.

„Čime mogu da te ponudim”, pitam ga iako nisam još bio u kuhinji i nemam pojma šta bi moglo da se ponudi. Pivo i „gatorejd” su uvek bili omiljena pića mog oca, ali je on verovatno i dalje kupovao dovoljno za dnevne potrebe.

„Ničim, hvala”, odgovara Vejn. ,,U stvari, došao sam po tebe.”

„Stvarno? Zašto?”

„Da odemo na piće”, kaže kao da je to trebalo da bude očigledno.”Koliko god tužne bile okolnosti, ipak si došao kući, to je neka vrsta ponovnog susreta. Dugujemo sebi da se uletvimo.”

Skeptično ga gledam onako lomnog.”Ti hoćeš da se uletviš”, kažem.”To mora biti loše za tvoje zdravlje.”

„Idi molim te”, odgovara mršteći se.”Pogledaj me samo. Zar ti se ne čini daje malo prekasno za uvođenje apstinencije?” U

Vejnovom govoru postoji neki novi kvalitet, nešto čega se ne sećam iz naše mladosti, oštra nit rezignirane gorčine utkana u njegovu dovitljivost.

„Zar je zaista toliko loše”, pitam ga i zatim se brzo ispravljam.”Mislim, zar je bolest zaista toliko uznapredovala?”

„Poslednje odbrojavanje.” Izjava i prateći izraz otkrivaju prvu pukotinu u njegovoj ispolitiranoj šaljivosti. Delimo tužnu, udobnu tišinu, osećajući teksturu bliskosti starih prijatelja koji zajednički trezveno priznaju tragediju. Glasno uzdišem žaleći što po prirodi nisam zrelija osoba, a Vejn takođe uzdiše, verovatno želeći da nikada nije zakačio sidu.

„Stvarno mi je žao, ortak”, kažem.”Ne znam šta da kažem.”

On klima glavom i širom otvara ulazna vrata.”Možeš da smisliš nešto usput.”

Izlazimo u pastelnu tišinu prigradskog sutona. Cikade su otišle na spavanje, cvrčci tek treba da otpočnu orkestriranje, a ja zastajem na tremu udišući duboko mirise sveže pokošenih travnjaka, asfalta koji se hladi i tek slabašnog mirisa orlovih noktiju. Neočekivano me nosi talas nostalgije za mladošću i kućom u kojoj sam odrastao i to me zbunjuje.

„Nešto si zaboravio”, Vejn govori sa stepenica.

„Mnogo”, kažem smeteno.

Njegov osmeh mi prenosi telepatsko razumevanje.”Dobro došao kući, prijatelju moj.” Pokazuje na mercedes.”Pretpostavljam da je ovaj perverzni statusni simbol tvoj?”

„Bojim se da jeste.”

„Odlično”, kaže otvarajući suvozačka vrata.”Da vidimo šta može.”

Po Vejnovom nalogu, izvozim na aveniju Pajnfild, pustu deonicu zabačenog puta koji obilazi u miru Buš Folz i gazim do

daske. Mercedes melje mitskom energijom i igla skače preko devedeset na sat. Na suvozačkom sedištu Vejn do kraja spušta svoj prozor i pušta unutra ljute bičeve vetra. Smešeći se zatvara oči podnoseći šamaranje vetra koji mu podiže zalepljene ostatke kose i čini da on izgleda smešno.”Idi, molim te”, nadvikuje buku motora i vetra.”Možeš ti i bolje od toga.”

Odmahujem glavom žešće gazeći gas. Igla prelazi stotinu i možemo da osetimo svako udubljenje i kamičak u neravninama starog puta. Čvršće stežem volan misleći da ništa dobro ne može da izađe iz ovoga. Na suvozačkom sedištu Vejn izgleda još istrošenije, što me tera da iracionalno počnem da brinem zbog toga što ga udara vetar, kao da bi on s Vej novog skeleta mogao da oduva kožu tanku kao flispapir.”Brže”, kaže on.

„Nisi se ni vezao.”

Okrenuo mi se sa ironičnim osmehom.”To je jedna od malobrojnih prednosti mog stanja”, kaže mi i zatim uvodeći preterani meksički naglasak, viče: „Ne trebaju nam smrdljivi pojasevi!”

Drveće promiče pored nas u zelenoj izmaglici dok mercedesove gume cvrkuću po asfaltu. Igla sada pokazuje 115, što je, koliko se sećam, najbrže što sam ikada vozio. Letimo kao metak kroz noć, Vejn i ja, dve izgubljene, usamljene duše, vibriramo u svojim sedištima kao klipovi pod tuđom snagom kojom letimo putem, pred nama se vazduh očajnički deli i račva propuštajući nas da sledimo svoj put osvetljen ksenonskim bleskom dugih svetala. Možda i nije u pitanju brzina; možda se radi o vremenu, pokušaju da ga uhvatimo, prestignemo i sve naprosto usporimo, makar nakratko.

„Brže!” Vejn urla ushićeno.”Ti, pičkice!”

„Ti zaista loše utičeš na mene”, kažem mu.

Kao na nekakav znak, čuje se sve jače zavijanje policijske sirene iza nas, a tren kasnije pojavljuje se patrolno svetio u mom retrovizoru.”Provaljeni”, kaže Vejn ne mogavši da sakrije likovanje.

„Sranje.” Snažno gazim kočnicu.”Nadam se da si zadovoljan.”

Vejn se naginje napred da pogleda u bočno ogledalo sa svoje strane.”Mislim da im možemo pobeći”, kaže ozbiljno, sa divljim pogledom u očima.

„Ne možeš biti ozbiljan.”

„Kreni. Živi malo.”

Kad sam usporio, Vejn se nadurio. Gledao je kroz prozor kao kapriciozni adolescent.”Divno. Neka bude tako”, mrmlja.

Mrštim se na njega stajući uz put. Policijski auto pristiže i zaustavlja se na desetak jardi iza mene.”To je Miš”, kaže Vejn.

„Molim?” Naginjem se preko njega tražeći saobraćajnu dozvolu u odeljku za rukavice.

„Iz srednje škole. Miš Muzer.”

„Šališ se.” Gledam u ogledalo na vratima dok se pandur približava autu.

„Bojim se da je tako.”

Dejv Muzer, odbrambeni igrač u Kuguarima za vreme mog boravka u srednjoj školi Buš Folz, dobio je nadimak Miš zato što je bio mali i imao je luđački način jurnjave po terenu, deleći lopte. U većini slučajeva, otkriće da te je zaustavio drugar iz škole bilo bi olakšanje, ali ovo nije spadalo u većinu slučajeva. Miš, kao i Šon Telon, bio je oruđe za terorisanje Semija Habera u vreme srednje

škole, a u romanu sam ga naslikao kao istinski groteskan lik, čak manjeg i ružnijeg nego što je bio, više kao Šonovu maskotu nego prijatelja i sledbenika. Mišev otac je u ono vreme bio šerif i Miš je očigledno nastavio porodičnu tradiciju.

„Idi, molim te”, ubeđuje me.”Šta te toliko brine?”

Otvorio sam prozor. Zbog toga što je nizak, Miševo lice je samo malo iznad mojih očiju i znatiželjan pogled otkriva da se veoma malo promenio tokom sedamnaest godina. Sa svojim primitivnim istaknutim čelom, žmirkavim očima i rošavim obrazima, Miševo lice sugeriše da su nekada u prošlosti njegovi direktni preci po kojima je dobio nadimak bili prisutniji nego što treba u njegovom porodičnom genetskom materijalu.”Vidi, vidi”, kaže on ružno se smešeći.”Vidi ko nam je to došao.”

„Zdravo, Mišu”, kažem.”Kako si?”

„Tako me više niko ne zove.”

„Žao mi je... Dejve.”

„Za tebe sam zamenik Muzer”, kaže, i nema greške da mu je u glasu neprikriveno neprijateljstvo.”Znaš li uopšte koliko si brzo vozio?”

„Ne baš.”

„Zdravo, Mišu”, javlja se Vejn sa suvozačkog sedišta.”Kako je?”

Miš je pogledao mimo mene i napravio grimasu kad je ugledao Vejna.”Zdravo, Vejne”, rekao je i očigledno da mu je bilo neprijatno.”Nisam te video.” Vejnovo opredeljenje bilo je bruka za bivšeg Kuguara, pa su ga se njegovi klupski drugari jednoglasno odrekli i odbacili ga, nesumnjivo u strahu da će senka pasti i na njihove sklonosti već zbog same činjenice da uopšte imaju veze s njim.

„Misliš da bi mogao da nam progledaš kroz prste, samo ovaj put”, kaže Vejn.”Poslednja ljubaznost za starog timskog drugara?”

„Da si ti vozio, razmislio bih”, kaže Miš kezeći se.”Zbog tvoje bolesti i svega.” Reč bolest izgovorio je kao da je pod navodnicima, kao da nije ništa drugo do običan eufemizam.”Ali ovaj momak”, nastavio je pokazujući s gnušanjem na mene, „neće dobiti pardona od mene, niti od bilo koga u gradu.” Uspravlja se i okreće mi

leđa.”Dozvolu i saobraćajnu, molim.”

Polako odlazi do svojih patrolnih kola da bi me proverio u računaru, s nesumnjivom nadom da će se ispostaviti da su kola ukradena, a moja dozvola lažna.”Miš je postao pandur”, kaže Vejn smešeći se.

„Sad to znam.”

Nama u susret nailazi linkoln koji usporava. Dok prolazi pored nas, tamno staklo s vozačeve strane se spušta i gledam direktno u kao ugalj crne oči koje pripadaju treneru Duganu. Njegov pogled je čvrst i direktan, ali mu je lice bezizražajno, a ja mrzim sebe jer mi se zbog tog pogleda u stomak usadio ledeni strah i ruke su mi zadrhtale iako sam čvrsto stezao beživotni volan. Iako je u mom romanu dostigao zlo u preteranim razmerama, zaboravio sam koliko moćno može da bude njegovo prisustvo u stvarnosti.

Miš ispraća trenera sve vreme mu energično mašući, zatim se vraća mom prozoru i predaje mi dve kazne.”Prva je zbog brze vožnje. Druga je zbog pokvarenog zadnjeg svetla.”

„Nije mi pokvareno zadnje svetio”, protestujem još potresen Duganovim pogledom koji sam usput uhvatio.

„Jeste, nego šta.”

Izlazim iz auta i zajedno odlazimo pozadi mercedesa da bi Miš nonšalantno prišao i kao usput šutnuo levo zadnje svetlo - štiklom od čizme. Ceri mi se kao zli trol.

Kroz otvoreni prozor na kolima čujem kako se Vejn kida od smeha.

Dvanaest

1986.

Početkom školske godine Vejnov i Semijev odnos je otišao u ilegalu. Bilo je to sasvim u redu što se mene ticalo jer mi je tako bilo lakše da se pravim da ga nema. I dalje sam se družio sa obojicom, ali su oni obzirno izbegavali da ih vide zajedno bez protivteže mog prisustva. Posle nekog vremena, zbog disciplinovanog odsustva pažljivog ispitivanja, bio sam u stanju da ubedim sebe da se među njima ništa nije događalo posle škole, da su događaji od prošlog leta bili prolazna ludost koja nije mogla da preživi sjajnu, fluorescentnu realnost srednjoškolskih hodnika. Primio sam tu novu, doteranu verziju stvarnosti k znanju uz najmanje moguće truda jer istina je bila da sam imao preče stvari na pameti. Posle tri godine bitisanja u društvenoj pustoši, konačno sam upecao svoju prvu devojku.

U neograničenoj procesiji sisa i guza koje su dnevno paradirale hodnicima srednje škole Buš Folz, mirna lepota Karli Dajmond obično je letela mirno neregistrovana radarima. Dečaci tinejdžeri

nemaju osećaja sa finoću, odmah ih privuku glatke vitke noge i butine, zaobljene guze ispod kratkih sukanja, živahne grudi sapete pod tesnim bluzama, duge sjajne kose i blistava koža. Karlino gipko telo bilo je sakriveno širokim bluzama i vrećastim farmerkama, njena gusta kestenjasta košta bila je ošišana kratko i zalizana. Visoke jagodice, besprekorna koža boje slonovače i neverovatno okrugle oči boje lešnika sa žutim iskricama u irisima bile su tu i svi su mogli da ih vide, ali je ona izazivala opšti utisak da se stvari drže pod kontrolom, da lepotu kontroliše i rafiniše oštra inteligencija. Prirodno, potpuno ju je previđala većina momaka s naše godine.

Ali, ja je nisam previđao, što je najverovatnije i najveće dostignuće moje srednjoškolske karijere. Nisam se ničim izdvajao iz mase, nisam se bavio strateškim vannastavnim aktivnostima koje bih mogao da navedem u prijavi za fakultet; moj jedinstven podvig bio je što sam imao tu anomaliju da budem mudar i da gledam unapred, pa sam registrovao Karlinu zreliju lepotu, osetio strast i neverovatnu senzualnost koje su prikrivali mirna gracioznost i opušten osmeh.

Počelo je prilično jednostavno. Karli je te godine sedela pored mene na razrednom času. Počeli smo da se viđamo ujutru kao usputni prijatelji koji su zajedno započinjali svaki školski dan. Zatim sam počeo da je tražim i preko dana, živeći za specijalne osmehe koje mi je dobacivala kad smo se viđali u prolazu na hodnicima, osećajući čudnu posesivnost. Obuzet jednostavnim savršenstvom crta njenog lica i besprekornom površinom njene svilenkaste kože koja kao da nije imala pore, proučavao sam njeno lice kad nije gledala. Više puta me je uhvatila daje posmatram i osmehom me je podsticala i pokazivala da zna šta se događa. Počeo sam da je pratim kući posle škole. Ruke bi nam se u hodu lako okrznule i na kraju sam smogao hrabrosti da uzmem njenu ruku u svoju. Nije

trebalo mnogo da držanje za ruke preraste u kratke bojažljive poljupce, a zatim i u mnogo duže, dublje poljupce sa otvorenim ustima i gladnim jezicima koji se traže, koji bi se završavali tek kada bi nam ponestalo vazduha. Do sredine oktobra bili smo gotovo nerazdvojni, sastavljeni u savršenoj simbiozi neobuzdanih hormona i velike obostrane i uzajamno pothranjivane strasti. Bilo je to dragoceno vreme između detinjstva i zrelosti, pre nego što se svrhe tih strasti ukrste i počnu nemilosrdno da se proždiru.

Hiljadu devetsto osamdeset šesta bila je dobra godina da se bude zaljubljeni tinejdžer. Nezaposlenost je bila mala, berza je cvetala i ljudi su u principu bili optimisti. Slušali smo vesele evropske sintetičke pop grupe: Dipeš mod, Irejžer, Aha. Dečaci su zavlačili nogavice svojih ispranih gep farmerki u duboke najki patike, stavljali gel u kosu i šišali se na čirokanu, uzalud pokušavajući da u svoj ograničeni igrački repertoar uvrste i mesečarenje kopirajući Majkla Džeksona. Devojke su penom podizale kosu u visine, nosile suknje duginih boja koje su se slagale sa senkama za oči, mrežaste bluze smaknute najednom ramenu i sve drugo što su viđale u Madoninim spotovima. Sve je bilo tako miroljubivo da su Ramba morali da šalju nazad u Vijetnam da pronađe malo uzbuđenja. Nismo imali internet ni grandž-bendove da nam razude nevinost ironijom, ni slavne zabušante ni nezavisne filmove da nam učine mrak privlačnim. Sreća je još bila društveno prihvatljiva.

Karli i ja smo odlazili u duge šetnje svaki dan posle škole, išli na piću ili sladoled na StartfiIdu, igrali na žurkama petkom uveče i odlazili u bioskop subotom. Beležili smo bezbrojne sate na telefonu svake noći ležeći svako u svom krevetu, uživajući u privatnim univerzumima koje smo svakodnevno proširivali oko sebe. Ponekad smo noću ležali na leđima u njenom dvorištu

dodirujući se vrhovima prstiju i posmatrali zvezde padalice. Ludirali smo se u pontijaku mog oca parkiranom pored vodopada reke Buš, koji je deo našeg grada, ali i poznato mesto za privatavanje. Naše strastveno ljubljenje i maženje napredovali su mukotrpnim koracima tek prohodalog deteta, svaki novi nivo bio nam je božanstveno senzualno otkriće koje je činilo da se osećamo odraslijima i znatno povezanijima. Dok smo bez košulja ležali na zadnjem sedištu auta, sa zamagljenim prozorima i kožnim presvlakama zalepljenim kao celofan za naša znojava tela, priljubljenih prepona, pritiskajući i meljući kroz farmerke, ljubeći se i žvalaveći se nesmanjenom žestinom, bilo je lako verovati da smo imali sve što će nam ikada biti potrebno.

Stvari nisu ni izbliza tako dobro stajale za Semija, koji nije izbegao da zapadne za oko krvožednom duetu koji su činili ŠonTelon

Muzer. Šon sa svojom patricijskom njuškom, marinski ošišanom platinastom kosom i tamnim suženim očima iz kojih je iskrio tračak zla, bio je zloglasni siledžija koji je uspevao da ostane nekažnjen što zbog svog statusa početnog napadača za Kuguare, što zato što se govorkalo da njegov otac radi u nekom svojstvu za Frenkija „Cipelu", lokalnog gangstera sa izvesnom reputacijom. S Miševim statusom početnog odbrambenog igrača i sina gradskog šerifa, njih dvojica su bili praktično nedodirljivi, vucarali su se hodnicima bušfolske srednje škole s huliganskim elitizmom, kao mladi plemići kojima je zagarantovan diplomatski imunitet u odnosu na pravila ponašanja kojih smo morali da se pridržavamo mi ostali nižeg roda. Jasno je bilo da je Šon vođa, a Miš protivpožarna slavina s licem australopitekusa i mozgom koji se pre svega oslanjao na hormone, vukao se kao manijak za njim, obična riba čistač koja pliva za ajkulom grickajući otpad preostao posle njenih krvavih gozbi. Sa svojom raznobojnom odećom i

i Dejv„Miš"

pasijom da glasno peva dok prolazi hodnicima, Semi za njih kao da je imao istetoviranu metu na čelu.

Šon, koji je posebno imao fino oblikovanu sadističku notu kada se radilo o slabijim vršnjacima, bacio je oko na Semija gotovo odmah. Nije prošlo ni nedelju dana od početka škole, a Šon i Miš su pronašli Semija u muškom toaletu dok je sređivao svoju pompadur frizuru.”Vidi kako je lep", rekao je Miš.”Lep kao slika", složio se Šon.”Hajde da ga okačimo.” Uhvatili su ga pozadi za struk od gaća, pocepali pamuk i izvukli lastiš i navukli mu ga preko glave dok se on uzaludno branio. Školske šege bile su rutinski inicijacioni ritual za prvake i Šonje gotovo neprekidno u njima učestvovao u prvom mesecu nove školske godine, ali je bilo izuzetno ponižavajuće kad ti to rade ako si učenik četvrte godine. Ostavili su Semija da visi okačen o svoj kaiš i lastiš od gaća na kuki na vratima jednog ve-cea i tu je ostao u suzama bola i nemoći, sve dok ga nisu pronašli neki prvaci i spustili ga misleći da je jedan od njihovih.

,,$ta misliš zašto me takvi momci pronalaze gde god da idem", rekao je ožalošćeno kad sam kasnije tog dana naišao na njega u školskom restoranu. Saosećajno sam se mrštio osećajući krivicu, kao da je to što nisam bio u stanju da sprečim tu neminovnost neizostavno odražavalo tajni dosluh s Telonom i njegovom ekipom ili u najboljem slučaju podršku uspostavljenom sistemu koji je Semija ugrožavao.

„Naleteo si na naše domaće govnare", rekao sam mu.”Oni se okome na svakog novog. To je stvar obeležavanja teritorije, kao psi koji zapišavaju svoju avliju. Uradili su što su imali i sada je gotovo. Da sam na tvom mestu, samo bih ih se klonio.”

Semi me je pogledao, a suze su mu se skupljale iza naočara.”Ceo život sam proveo izbegavajući $one Telone ovoga sveta", rekao je ogorčeno. "I nekako me uvek pronađu. To je

izgleda moj usud.”

„To je sranje", rekao sam.

Semi nije bio ubeđen. “Videćemo", promrmljao je.

Nekoliko dana kasnije, u prepunom toaletu, Šon je odvukao

Semija od pisoara usred mokrenja zbog čega je ovaj popišao cipele i pantalone.”Ako toliko žarko želiš da mi vidiš doku, što ne pitaš", priča se da je Semi doviknuo svom napadaču.”Tako ti nećeš morati da se mučiš, a ja neću morati da se perem. "Šon je bio sasvim nenaviknut na takvu vrstu nipodaštavanja svog neprikosnovenog lika i Semi je dobio pesnicu u lice i glavu nabijenu u klozetsku šolju.

Zaista, većina Sonovih napada na Semija izgleda da je imala veze sa njegovim razodevanjem do izvesne mere, ali su mi bile potrebne godine dok nisam shvatio moguće značenje.

Tog poslepodneva, Vejn i ja smo pobegli sa istorije i iskrali se na krov da popušimo po jednu. Padala je slaba kiša, tek sitno rominjanje koje nam je brisalo lica dok smo palili.”Čuo si za Semija", upitao sam.

Vejn je klimnuo glavom, mršteći se dok je duvao dim kroz nozdrve.

„Mogao bi nešto da im kažeš", rekao sam. “Tebe će slušati.”

„To bi samo pogoršalo stvari", odvratio je.

„To je vađenje", rekao sam, jer me je nervirao.”Kad bi mene maltretirali, našao bi načina da ih zaustaviš.”

„To nije isto", branio se Vejn. Bednički je uzdahnuo, zureći u gradonosne oblake koji su se skupljali na horizontu.”On to sam navlači na sebe", rekao je tiho.”Zašto mora da se ponaša tako... pederski.” Reč se podigla u vazduhu ispred nas, ogolivši svoje

očnjake kao zmaj koji izaziva da se suprotstavimo, ako se usuđujemo, njegovim slinom začinjenim plamenovima i uđemo u njegovo leglo.

„On je to što jeste", rekao sam.”To što ćeš da ga braniš ne znači da si i ti...”

„Da sam ja šta", rekao je Vejn izazivački.

„Ništa.”

„Misliš da sam homić, Džo", pitao je Ijutito me gledajući.”Misliš da sam peder?"

Pažljivo sam razmotrio pitanje. “Ne znam šta da mislim.”

,,E, pa nisam", rekao je vatreno.

,,U redu.”

,,$ta ti to znači 'u redu'?"

„Znači, u redu.”

Zurio je u mene ne trepćući, zatim polako klimnuo glavom i duboko povukao iz cigarete. “Dobro", rekao je.

Koliko sam mogao da vidim, posle toga su Semi i Vejn potpuno prestali da razgovaraju.

Nekoliko nedelja kasnije, $on i Miš su uhvatili Semija između časova i odvukli ga u kancelariju u kojoj se radio godišnjak, svukli mu pantalone i pokušali da fotokopiraju njegovu golu guzicu za buduće naraštaje. Semi se branio i završilo se razbijanjem staklene ploče dok su pokušavali da ga primoraju da sedne na mašinu. Posekotine su bile takve da je dobio šesnaest kopči i dve nedelje nije mogao lepo da sedne.

Direktor srednje škole bio je Ed Linkroft, uredan, drhtavi, smešan mali čovek koji je očajnički tražio odobravanje podjednako od studenata i nastavnika. U prilikama kada se obraćao velikim učeničkim skupovima, činio je to mucajući, na samonipodaštavajući način, kao da hoće da kaže da potpuno razume kolosalnu šalu koja je on sam. Njegovo preterano korišćenje otužne vodice za posle brijanja i njegova strast prema

pepermint bombonama ni na koji način nisu mogli poništiti opšte

saznanje da je bio notorni alkoholičar, koji je svoju uvek prisutnu šolju kafe bogato krstio viskijem.

Linkroftovo beskičmenjačko držanje činilo gaje prilično beskorisnim vaspitačem i olakšavalo raznim Duganima da manipulišu njime. Zato se posle brzog savetovanja s Duganom dogodilo da je Linkroft suspendovao Šona i Miša na dva dana i zahtevao pismeno izvinjenje Semiju od svakog od njih kao uslov za povratak u školu. Dugan se takođe postarao da bude jasno daje, uprkos suspenziji, $onu i Mišu dozvoljeno da dolaze na košarkaške treninge posle škole. Na kraju, sezona je bila u toku i zašto bi ceo tim morao da pati?

Kada sam te večeri zakucao na Semijeva vrata, otvorila je Lusi, koja je izgledala neuobičajeno snuždeno, a oči su joj bile malo pocrvenele od plača. Međutim, kad je videla da sam to ja, veselo se osmehnula, a mene su prošli žmarci od potajnog oduševljenja.”Zdravo, gđo Haber. Došao sam da vidim kako je Semi", rekao sam, što je samo delimično bilo tačno. Uglavnom se radilo o izgovoru da vidim Lusi jer se to nije dogodilo otkad je počela školska godina.

„Molim te, Džo", rekla je umorno.”Hiljadu puta sam ti rekla da me zoveš Lusi.”

Učinio sam tako i osetio nekakvu zabranjenu intimnost.

„Lepo je od tebe što si došao da ga vidiš", rekla je. “Ali mislim da sada nije baš spreman za posete.”

„Je li u velikim bolovima?"

Pogledala me je s dubokom patnjom urezanom na licu.”On je ponižen", rekla je prosto.”To što su mu ti dečaci učinili...” Oči su joj se ponovo napunile suzama pa se okrenula od mene.”Treba mi cigareta.” Sledio sam je u kuhinju gdeje sela i istresla cigaretu iz

pakovanja koje je ležalo na čamovom stolu.”Taj dečak nikada nije

naudio nikom živom", rekla je odsutno nabirajući i isturajući donju usnu da bi izbacila pramen dima uvis.”A ipak, gde god da se pojavi, nešto u vezi s njim kao da inspiriše surovo st.” Za stala je da još jednom povuče dim iz cigarete i zatim oslonila glavu o dlan. U meni je istovremeno pozvonilo na uzbunu i prodrmalo me je stravično uzbuđenje kad sam otkrio da plače. Pogledala je u mene koji sam kao idiot stajao pored nje, pružila ruku da uhvati moju i povukla me na mesto pored sebe.”Moraš da mu pomogneš, Džo", rekla je preklinjući me očima. “Moraš da paziš umesto njega. Prosto nema ko drugi to da radi.” Nemo sam klimnuo glavom osečajući moćnu uznemirenost u preponama. Bio sam na ti s prelepom starijom ženom koja se sada držala za mene i plakala. Kakve su još intimnosti ležale preda mnom?

„Pokušaću", rekao sam joj stežući je za ruku. Nagnula se da me zagrli i nekako čudno položila moju ruku na svoje rame. Njeni mirisi su bili kombinacija šampona od jorgovana, nežnog parfema s tragom limuna i cigarete koja je još gorela u njenoj ruci uz moje levo uvo. Dok je govorila, usne su joj nenamerno očešale moje uvo, a ja sam pokušavao da udahnem svu njenu mirisnu esenciju.”Budi moj junak, Džo", prošaputala mi je.”Čuvaj mog dečka.”

Povukla se i osmehpula mi se ostavivši ruku na mom ramenu, a ja sam u njenim očima ugledao nekakvu iskru, prepoznavanje moje žudnje koja ju je zabavljala. Najednom sam intuitivno osetio da Lusin zavodnički dodir nije bio slučajan i da ona nešto nudi. Osetio sam kako mi se noge tresu, ali me je ona tada pustila i još jednom snažno povukla dim iz cigarete.

„Pokušaću", izgovorio sam nepromišljeno. Već sam u priličnoj meri zaboravio na Semija. Hodao sam ispred nje do ulaznih vrata, s mukom skrivajući besramnu rilicu koja se isturila u mojim

Trinaest

Krčma Poluvreme je sva u tamnom mahagoniju i staroj koži koja, pod prigušenim alabasternim svetlom, praktično šija od testosterona. Zidovi obloženi drvetom prepuni su uramljenih sportskih uspomena, a bar je mračan, masivan monolit, koji se proteže ćelom širinom prostorije. Vazduh je težak od mirisa stvari koje su izgorele i koje tek gore: cigareta, cigara, pečenih piliča i prženih šnicli. Uprkos strateški postavljenim platonskim ventilatorima, soba je u izmaglici od dima, što je još izrazitije zbog bleskanja plavozelenog svetla koje emituju brojni veliki televizorski ekrani postavljeni na raznim mestima u krčmi. Ljudi koji sede u malim, rasutim grupama, uglavnom su delovi ispali iz istog kalupa, bivši kuguari koji se, svečeri, nalaze da bi ponovo proživeli slavne dane i terevenčili u fosilizovanom bratstvu koje je nekada bilo okosnica koja je odredila njihovo postojanje. Kao veterani iz velikog rata, noču se okupljaju da još jednom ispričaju pecaroške priče o trijumfima na bojnom polju.

Takvo mesto nije preterano poželjno odredište za smrtno

bolesnog homoseksualca i pisca koga svi preziru. Uprkos tome što neumorno ponavljam Vejnu da bi trebalo da odemo negde drugde, ulazimo u tu mijazmu nabrekle, vremešne muškosti. Još pokušavam da pokupim konce svog samopouzdanja koji sam pogubio otkad sam naleteo na Miša i imao brz susret bez reći s Duganom. Sa svakim minutom koji prolazi, ta dva incidenta deluju sve zlokobnije. Gotovo da počinjem da verujem kako je od samog početka trebalo da znam da moje javno pojavljivanje u Buš Folzu može da bude kolosalna greška. Međutim, Vejn ništa od toga ne prihvata. Ušetao je u krčmu sa svom nonšalantnošču koje njegove lomne, omršavele noge mogu da izvedu. Još nisam stigao dotle da suštinski pojmim razmere Vejnove grozničave potrebe da podiže prašinu dokle god je u stanju, ali gledajući ga kako korača kroz krčmu razbacujući se preglasnim pozdravima svakome koga zna, glumeći da ne primećuje njihove pažljivo odvraćene poglede i jedva prikrivenu odvratnost, počinjem da shvatam.

I pored slabog osvetljenja, čim sam pogledao po prostoriji, bio sam u stanju da prepoznam neka lica. Tu je Pit Rotson, koji je napamet znao Stairway to Heaven i nikada mu nije dosadilo da objašnjava različita i kontradiktorna tumačenja tih stihova; Alan Makintajer, koji me je naučio da besplatne stvari mogu da se dobiju ako prosto pozoveš besplatni broj koji se nalazi na omotaču čokoladica i izmisliš žalbu. Štivi Parker me pozdravlja dodirujući mi rame, o kome legenda kaže da je jednom zaista dobio naprslinu zapešća drkajući i na koga se uvek moglo osloniti da zna sve prihvatljive sinonime za reč vagina.”Džo Gofman”, objavljuje drmusajući mi prijateljski ruku i raspitujući se o dobrostanju mojih testisa.”Vise li na mestu?”

„Štivi Parker”, odgovaram. (Koje ti ono beše srednje imeBrzoruki? Tako smo se zezali.) „Drago mi je da te vidim.”

Do Stivija očigledno nije stigao proglas da me treba ignorisati u svakoj prilici, a taj previd Vejn istog trena ispravlja.”Šta je sa mnom, Štivi? Zar ne želiš da znaš da li i moji vise na mestu?”

Štivi ne želi. Odlazeći da se pridruži svojim ortacima u dnu prostorije, fiksira Vejna pogledom koji govori da su muda privilegija koju je Vejn nesumnjivo zloupotrebio.

„Je 1’ ti sad lakše”, pitam Vejna dok sedamo za sto uza zid.

„Šta?” Zatim hvata moj pogled.”Jeste”, priznaje.”Malo.”

,,U redu. Onda se isplati.”

Dobacuje mi zahvalni osmeh zavlačeći se u svoju stolicu.”Bio sam prilično naivan kad sam se vratio u Folz”, kaže.”Ne znam šta sam očekivao, ali i ja sam bio jedan od njih, znaš.” Pokazuje na džep na grudima svoje stare košarkaške jakne, na kome je njegovo ime izvezeno zlatnim koncem.”To sam ja, zar ne? To sam i dalje ja.”

„Svakako.”

,,U svakom slučaju, bio sam dovoljno glup da nekoliko puta svratim na ovo mesto odmah po povratku, očekujući zezanje sa starim ortacima...” Vejnov glas je zamro i duboko je udahnuo.”Biti homo je kao da ideš na ubrzani tečaj o ljudskoj prirodi”, kaže.”Prvi pravi pogled na prljavi, osetljivi trbuh rutinske društvene interakcije. Niža bića”, tumači sa suvim osmehom, „mogu da postanu strašno zajebana.”

„Mogu da zamislim.”

Vejn se zavaljuje u stolicu. ,,U svakom slučaju, da skratim priču, nisu mi baš priredili lep doček, pa sam se u velikoj meri povukao u ilegalu. Tek mi je nedavno sinulo da sam ja čovek kome nije preostalo još mnogo života, pa neka sam proklet ako ću ovim skotovima dati ijednu njegovu sekundu. Možda me je virus pobedio, ali da to učine i ovi bednici!?” Podiže glas obuhvatajući

gužvu u krčmi širokim pokretom ruke. ,,E, to bi bila tragedija.”

Smejem se i kažem mu: „Bravo.”

„Ne pričam ti ovo da bi mi ti dao medalju za hrabrost”, kaže oholo, „ma koliko ona bila zaslužena. Samo pokušavam da ti objasnim da smo ovde daleko najnepopularniji ljudi i ako očekuješ da će te uslužiti, biće to veoma dugo čekanje.”

„Shvatio sam”, ustajem s grimasom.”Šta piješ?”

„Nije važno”, kaže Vejn.”Suviše brzo ću ga sručiti da bi ukus bio bitan.”

Sat kasnije sam prilično naliven. Vejn pije sitnim ptičjim gutljajima iz svog naprstka i čini mi se da je i on dobro raspoložen, pa nagađam da sa svojom težinom ne bi trebalo da se baš naliva. Vreme se vuče uz Vejnove prilično ulepšane priče o njegovim poslićima u Holivudu, koje me polako opuštaju i usled kojih lagano počinje da bledi golicavi osećaj naše javne izloženosti. Vejn vlada svojim statusom autsajdera kao oružjem, što je zgodan trik koji mu istovremeno daje snagu i izoluje ga, a ja se pijano zaklinjem da ću usvojiti tu strategiju za vreme svog boravka u Folzu. Negde u pozadini uma shvatam da Vejn, koji samo što nije zakucao na nebeska vrata, zbog toga ima određenu bezobzirnu hrabrost koju ja nemam, ali sam svejedno odlučio da sledim njegov primer.

„Ovo mesto”, kaže Vejn, „takvo je kao da ga je Springstin napravio.” Klima glavom i peva stih: ,,/ust sitting back trying to recapture a little ofglory...”

Ja dovršavam umesto njega.”Time slips away, leaves you with nothing, mister, but boring stories ofglory days.”9

Vejn se smeši.”Kao što je Semi imao običaj da kaže, Springstin ima po pesmu za svaku priliku.”

„Sećam se.”

„Ljudi zure u nas”, primećuje Vejn praveći grimasu.

Sručujem još jedan naprstak votke. ,,Ko ih jebe”, kažem, da l’ ja ili to govori cirka.

,,Ko ih jebe”, ponavlja Vejn podižući čašu da nazdravi. Srknuo je još jednom kao ptica.

Piće me uvek navodi da donosim dramatične odluke u oblasti ličnog usavršavanja i prilagođavanja svog ponašanja i sve je to jasno kao dan i lako kad nema teškog oklevanja koje prati trezno stanje. U ovom momentu, odlučujem da ostanem obavijen zaštitnim džepom hladne, ironične otuđenosti kao Vejn, spreman da se ne odstupajući ni korak pozabavim svim demonima prošlosti koji možda čuče u zasedi i čekaju me. Sasvim sam uveren da ja to mogu da izvedem. Tim me više iznenađuje kad me hvata nekoliko snažnih ruku i divlje izvlači iz moje stolice. Dok teturam, dobijam udarac u uvo koji me obrće oko ose i sručuje na guzicu. Dižem pogled i nalazim stariju, naduvenu verziju Šona Telona kako stoji

iznad mene, lica modrog i izobličenog od besa, s pesnicama stisnutim ispred sebe.”Zdravo, Šone”, kažem nesigurno stajući na noge.”Kako si?” Delam pretpostavljajući da će biti previše nedosledno da me udari ako se upusti u razgovor. Očigledno nemam pojma o tučama, jer u stvari je nepodesno razgovarati. Ponovo me udara, ali ovog puta ranžirnim udarcem koji prolazi kroz moj ženski nespretan, spontani blok i zahvata bolno spoljnu stranu moje očne duplje, istovremeno obarajući moju neosnovanu teoriju i lansirajući me na sto.

„Zdravo, govnaru”, kaže Šon nasrćući na mene.”Čekao sam da dovučeš ponovo svoju guzicu ovamo.”

Visprene dosetke retko se događaju po scenariju. Obično ih se setiš tek kasnije, a onda su naravno, sasvim bezvredne. Ja zato dobijam gotovo religioznu grižu savesti ako ne uhvatim trenutak kada se okolnosti i domišljatost poklope, te zato takve prilike uvek

koristim bez obzira na ishod, koji je gotovo bez izuzetka nepovoljan. Zato kažem: „Uvek si imao slabost prema guzama.” Zatim me Šon udara u stomak. Leđima padam na sto, primajući kao nagradu za moju verbalnu oštrinu Vejnovo štektavo, odobravajuće kikotanje, a donekle mi je utešno i saznanje da me je Šon već lemao pre nego što sam udario na njegovu seksualnost. Sada smo već glavna atrakcija, ja i moje već drugo javno batinanje u jednom danu. Šon teatralno podiže stolicu iznad glave, a ja sa užasom vidim da ima najozbiljniju nameru da je skrši o mene onako pruženog preko stola. Sasvim suludo se pitam da li će se stolica raspasti kad sleti na mene, onako kako to biva s nameštajem u filmovima. Telo mi se nevoljno skuplja u fetusni položaj, oči čvrsto stiskam - savršeno patetično. Čuje se glasan zvuk razbijanja u paramparčad za koji pretpostavljam da dolazi od mojih kostiju koje su popustile pod stolicom, ali pošto ne osećam bol, otvaram oči. Šon je presamićen na podu ruku prekrštenih preko stomaka, a polomljena stolica leži na podu nekoliko stopa od njega. Između njega i moje bedne malenkosti, ruku zapovednički uperenih ka Šonu, stoji moj brat Bred.”Dostaje bilo, Šone”, kaže mirnim glasom.”Sad nije trenutak.”

Šon se polako podiže trljajući rebra s leve strane grudnog koša i zuri s nevericom u Breda.”Udario si me, jebote, Gofe?”

„Samo se mani, Šone”, kaže Bred.”Ozbiljno ti govorim.”

Za barom, minijaturni dvolični barmen Luis nervozno dobacuje:

„Kako bi bilo da izađete, momci?” Istog trena okupljena gomila, koja ne želi da je iko liši večernje zabave, zasipa ga žestokim baražom koje tebe šta pitao?

,,I ti braniš ovo govno”, kaže Šon.”Posle svega što nam je svima uradio?”

„Ne branim njegova dela”, kaže Bred jednostavno.”Ali neću da

mirno posmatram kako ga mlatiš.”

Na Bredove reči nešto mi se u stomaku kvrči, te se polako svaljujem sa stola na svoje nesigurne noge. Šon sada stoji grudi u grudi s Bredom.”Miči mi se s puta, Gofe”, kaže preteći, otirući pljuvačku s usta. ,,I pusti ga neka se sam brani.”

„Neće biti tako”, kaže Bred mirno. Mene gotovo obara s nogu nalet zahvalnosti i divljenja koji se u meni razlivaju jer moj stariji brat ne odstupa, u moje ime. U grlu mi se formira knedla, koja može biti i rezultat batina koje sam upravo dobio. Vazduh između Breda i Šona kao da se vidljivo zgušnjava i komeša dok stoje licem u lice, svaki od njih čekajući da onaj drugi razreši pat poziciju. Uz osećaj da tonem, najednom shvatam da nema šanse da se ovo završi mirno. Izazvana su njihova ega i muževnost i to ni manje ni više nego javno. Krv mora da padne. Osećam vruće dobovanje u svom izubijanom licu.

„U redu je, Brede. Mogu ja to”, kažem, ne zato što zaista mogu, nego zato što sam idiot koji uvek ima potrebu da nešto kaže.

Iz gomile se čuje horsko odobravanje, anonimni pozivi Bredu da pusti svog brata da bije svoje bitke i slično, a ja se od srca nadam da on neće nasesti. Bred mi dobacuje kolebljiv, skeptičan pogled koji se graniči s prezrivošću, isti onaj pogled koji bih dobio od njega i mnogo godina ranije da sam ga izazvao na basket jedan na jedan. Taj pogled bi me obično razbesneo toliko da bih uradio nešto nepromišljeno glupo, ali sada mi deluje sasvim umirujuće. Bred neće dopustiti da se večeras uvalim u izginuće.

„Bolje ti je da se makneš, Gofe”, kaže Šon glasom promuklim od besa.”Nemam ništa s tobom, ali ako se ne makneš, ja ću te sam maknuti.”

„Da završimo onda s tim”, kaže Bred.

Šon stupa korak napred, a Bredove ruke se podižu u odbrambeni položaj i čelo mu je duboko izbrazdano od ozbiljnosti s kojom shvata cilj, ali pre nego što išta usledi, gromki glas razbija pulsiranje tišine i od njega se oba borca zamrzavaju u mestu.”Šta se, kog đavola, ovde događa?”

Posmatrači se izmiču u stranu da bi propustili trenera Dugana, koji prolazi nimalo žurnim, gotovo kraljevskim korakom. Trener je visok, impozantan čovek, s visokim čelom i tamnim smrknutim očima. Kosa ispod njegovog večnog kuguarskog kačketa prešla je iz sede u titanijumski belu tokom godina od kad sam ga poslednji put video, a lice mu je znatno izboranije nego što pamtim. Delovi njegovog sklopa sada škripe i opušteni su pod teretom vremena, ali on i dalje snažno odiše gracioznošću dok se probija kroz gomilu punu poštovanja, kao general koji silazi među svoju vojsku.

„Telone”, viče Dugan grlenim glasom.”Gofmane! Šta to vas dvojica radite?”

„Nije to zbog njega”, kaže Šon i dalje smrznut u stavu za pesničenje. Pokazuje mimo Breda, u mene.”Zbog njegovog brata.”

Trener se okreće da me pogleda, očima mi buši rupe bliznakinje u lobanji.”On nije razlog da se dvojica mojih momaka potuku”, kaže on ne skidajući oči s mene.”Hoću da obojica sada spustite ruke i odstupite.” Oni prvo gledaju u njega, a zatim jedan u drugog, nesigurno se mršteči.”Odmah”, reži Dugan. Bred i Šon spuštaju ruke i nerado se udaljavaju jedan od drugog. Za sve to vreme Duganove oči ostaju fiksirane na meni, u izrazu mu je kombinacija prekora i zabavljenosti.”Art Gofman je u komi tamo u bolnici Mersi. Mislim da bi bilo veoma lepo, u znak našeg zajedničkog poštovanja prema našem prijatelju i klupskom drugaru kad ne bismo prebili boga u magarcu od njegovog sina.” Okreće se prema baru za kojim Luis stoji s komičnim olakšanjem.”Pošto to

rekoh, Luise, okrećem se tebi kao vlasniku ovog mesta da pomogneš da održimo mir. Ovde se nalazi čovek koji već samim svojim prisustvom vređa redovnu klijentelu, pa mislim da bi bilo u svačijem najboljem interesu kad ne bi morali da piju s njim. Ne želimo neki nesrećni incident.”

„Šta”, kaže Luis nervozno.”Hoćeš da ga izbacim napolje?”

Trener miroljubivo podiže ruke.”Restoran je tvoj, Luise, nije moj. Ti ovde vodiš posao kako ti hoćeš i niko nema prava da ti govori šta da radiš.”

Luis prvo gleda u Dugana, a onda se okreće meni.”Mislim da je bolje da ideš”, brzo govori.”To bi bilo najbolje za sve, znaš.” Dugan mu klima glavom, sijajući kao ponosni deda.

„Jebi se, Luise”, sa odvratnošću kaže Vejn.”Počni već jednom da gajiš muda!”

„Što, da bi ih ti lizao”, viče neko iz gomile i u prostoriji nastaje erupcija nedobronamernog smeha.

,,Ko je to rekao”, grmnuo je Dugan, a u gomili je istog trena zavladao tajac.”Ko je, do vraga, to rekao?”

Bred se okreće meni i govori: „Vreme je da se ide.”

Klimam glavom, pa se upućujemo prema vratima. Vejn ide za nama, usput psujući i pljujući svakoga pored koga prođe.

„Morao si da izađeš da te nalupaju, zar ne”, Bred praktično urla na mene kad smo izašli.”Morao si da izađeš i uskomešaš strasti.”

„Stani malo, on je napao mene”, govorim slabašno.

,,I sravnio bi te sa zemljom”, kaže Bred Ijutito, a zatim hukće u neverici.”Ti izgleda ne razumeš, zar ne? Ne možeš da se motaš po Folzu kao da nikada nisi napisao tu prokletu knjigu. Popišao si se na mnoge.”

„I zato me niko ne voli”, kažem odbrambeno sležući ramenima.”To i nije ekskluzivna vest. Ne vidim zašto ti toliko

besniš.”

Bred se okreće prema meni, ključajući od besa. ,Ja ovde živim, ti šupku. Ovo je...”, pokazuje zgrade, „moj dom. Jasno mi je da je za tebe to samo književno krmivo, ali ja svakodnevno moram da gledam te ljude u oči.”

„Niko nije tražio da se trpaš”, kažem.”Ako želim da izađem i dobijem batine, to nije tvoj problem.”

Prodorno me gleda, a lice mu je izobličena maska složenih emocija koje nikada neće biti iskazane. Barem se nadam da neće jer ne znam da li bih mogao da podnesem da čujem šta Bred zaista misli o meni u ovom trenutku. Upravo sada postajem svestan dve stvari: da me moj stariji brat zaista ne voli preterano i da ja želim da me on voli. Bred polako uzdiše, šumno, zatvarajući oči i odmahujući glavom.”Idem kući”, kaže umorno. Okreće se i odlazi. Posmatram ga kako se udaljava, mrzim sebe iz dubine duše i mislim da možda šupak na kraju krajeva ipak i shvati da je šupak. Samo što, možda, ništa ne može da se uradi povodom toga.

Okrećem se Vejnu, koji, naslonjen na izlog krčme, izgleda užasno mršavo i istrošeno.”Spreman da ideš kući”, pitam ga.

„Ne. Tek je počelo da biva dobro”, kaže s grimasom, zatim zakoračuje na ulicu i povraća uz ivičnjak.

Četrnaest

Najbolje je trezniti se sa sporošću kojom ronioci izranjaju iz vodenih dubina, zaustavljajući se u razmacima radi dekompresije. Ali kad popiješ batine, takav luksuz ti nije dozvoljen i trežnjenje je tada kao veoma bolan udarac glavom u zid jer u užasno mučan fokus stavlja novostečene rane i posekotine. S pozitivne strane, osećam se savršeno sposobnim da odvezem Vejna i sebe kući i to činim s preteranom pažnjom zamišljajući unapred radostan pacovski osmeh na Miševom licu dok me hapsi zbog vožnje u pijanom stanju i već užurbano smišlja kako će sledeće večeri uz piće tu priču prepričati s nipodaštavajućim tonom heroja.

U grlu me steže nekakva topla blokada tamo gde se sreću ezofagus i grudni koš, zatim shvatam da uzdržavam suze. Pitam se da li sam još u šoku od sirovog divljaštva Šonovog neočekivanog

napada ili se događa nešto znatno dublje.

Na suvozačkom sedištu, Vejn se zavalio sa umornim

zadovoljnim osmehom zalepljenim preko njegovog izmučenog lica.”Bilo je zabavno, zar ne?”

„Drago mi je da ti je bilo zabavno što sam javno dobio batine.”

„Bez krvi, bez faulova”, kaže Vejn.

„Izvini - da li si ti video moje lice?” Spuštam retrovizor da se pogledam. Imam duboku ranu na levoj slepoočnici gde me je posekao Šonov udarac i koža oko nje je natečena i sve modrija. U nekom trenutku tokom gužve, nos je počeo da mi krvari i gornja usna mi je oblepljena sasušenom krvlju koja kao da ju je zacementirala za nozdrve. Druga modrica se još stvara oko desne vilice, malko iza uveta, a sama vilica mi čudno škljoca svaki put kad zatvorim usta.

„Jeftino si prošao”, kaže Vejn odmahujuči rukom.”Da se Bred nije umešao, iščupali bi ti srce pod stolovima.”

„Pobogu”, kažem.”Ne mogu da zamislim da bi mogao da podneseš toliko zabave za jedno veče.”

Vejn se smeje i oslanja o prozor zatvorenih očiju.”To je ipak bilo za videti, njega kako se zauzima za tebe.”

„To je tačno”, kažem mirno iako vruči balon u mom grlu preti da se rasprsne. ,,U čemu je uopšte problem sa Šonom?”

Prema Vejnu, problem je sledeči: Šon je leto posle mature proveo kao i većina njegovih drugara sportista igrajući po ceo dan košarku u dvorištu, napijajući se i upuštajući se u raznovrsne besprizorne destruktivne aktivnosti tokom noći. U to vreme je izlazio sa Suzi Karmajkl, navijačicom Kuguara čije je čuveno podatno telo postiglo određenu slavu u podzemlju i pažljivo je dokumentovano, slikom i rečima, na zidovima muškog toaleta. Jedne noći, posle bezbroj piva, Šon je vozio Suzi do vodopada na reci Buš na tucanje u kolima, ali je promašio skretanje i direktno udario u ogroman jasen pred puta. Sa cirkom u stomaku i seksom na pameti, da se pretpostaviti da je vozio prilično brzo. U svakom

slučaju, dovoljno brzo da razbije legendarno telo Suzi Karmajkl i ubije je na mestu. Ona je podnela glavni udarac sudara jer je Šon instinktivno počeo da skreće od drveta neposredno pre sudara.

Šon je prošao s modricama, posekotinama, nekoliko naprslih rebara i polomljene obe noge, efikasno stavljajući tačku na svoju fakultetsku košarkašku karijeru još pre nego što je i počela. Šerif Muzer je povukao neke veze da poništi optužbe za vožnju u pijanom stanju, a Šonov otac je potegao svoje mračnije veze da ućutkaju proteste Suzinih unesrećenih roditelja. Neko vreme je ceo grad pričao samo o tome, ali kao i svi malograđanski skandali i taj se istrošio i nestao u raznobojnim kulisama klasične malograđanske erudicije. Bez košarke, Šon nije mogao da nađe dobar razlog da ide na koledž, pa se umesto toga opredelio da ostane u Folzu i razvija svoju reputaciju zlog pijanca, koja je tek počela da cveta. Pridružio se očevoj firmi koja se bavila rušenjima i tu je, konačno, pronašao zadovoljstvo do izvesne mere jer je uvek gajio poseban afinitet prema destruktivnosti. Jedne noći dok se ubijao od pića u krčmi Poluvreme, neki bivši kuguar po imenu Bil

Tati, koji je igrao nekoliko godina pre Šonovog vremena, napravio je kataklizmično lošu procenu i istakao da je Šonov tim u svojoj maturskoj godini bio odgovoran za kraj neviđenog uzleta Kuguara ka šampionskoj tituli. Četvorica su morala da skidaju Šona s njega, a do tada je Šon već razbio Tatlovu lobanju. Šerif više nije imao koje konce da povuče kad je Šon bio u pitanju, pa je on završio odsluživši sedam meseci od trogodišnje kazne zatvora za napad i telesne povrede.

„Pričao je da je pronašao Isusa u zatvoru”, rekao je Vejn kezeći se. ,,A Isus je očigledno propovedao bodiart i dizanje tegova jer se Šon vratio krupniji i još više zao nego pre. To je bilo pre oko pet godina. Od tada je imao i druge sukobe sa zakonom, ali je i dalje kuguar, pa se izvukao za ubistvo.”

„Nadam se da govoriš figurativno”, rekao sam podigavši obrve.

„Mislim na onaj deo o ubistvu.”

„Da, ali jedva.”

„Strava.”

„Ti si najebao”, kaže Vejn saglasivši se sa mnom klimanjem glave.

„Samo, ovo je dosadno. Da li si stigao da vidiš Karli?”

Gledam u njega, ali su mu oči još zatvorene.”Kakve to veze ima sa svim ovim?”

„Promenili smo temu.”

„Oh.”

„Zašto je ne pozoveš? Sigurno je do sada čula da si tu.”

„Zato što svi moji susreti sa starim društvom prolaze tako glatko” kažem.

»Ja te još nisam udario.” Otvara oči. »Skreni baš ovde, na Overluk.”

„Zašto?”

„Pokazaću ti.”

Skrećem i vozim do pola bloka kad mi Vejn kaže da stanem. »Ovde ona sada živi”, kaže tihim glasom, pokazujući kroz prozor na malu tjudorsku kuću ispred koje stojimo.

„Nije valjda”, kažem neutralno.

„Vodi novine.”

„Znam.”

„Razvedena je.”

To me baca u nesvest.”Nisam znao ni da se udavala.”

Vejn ozbiljno klima glavom.”Pravi šupak. Nije odavde. Tukao ju je.”

„Nije valjda”, kažem trudeći se da zvučim nonšalantno, ali mi ne uspeva. Vejnove reči su na mene delovale kao da me je đule pogodilo u grudi.”Ona to nikada ne bi trpela.”

„E, pa jeste, prvi put. Drugi put je završila u bolnici.”

„Sranje”, kažem tiho osećajući vlagu u očima.

„I još malo posle toga”, nastavlja Vejn.

Nešto u njegovom glasu mi daje nagoveštaj.”Vas dvoje ste bliski.”

„Da.”

„Znači da je znala da večeras ideš da se vidiš sa mnom.”

„Trebalo je da se nađemo. Mora da se predomislila.” Okreće se da me pogleda.”Pretpostavljam da je tako najbolje, s obzirom na to kako je veće ispalo.”

»Šta... šta misli o meni”, pitam oklevajući.

„Apsolutno je nemoguće odgonetnuti”, kaže zatvarajući ponovo oči.”Mislim da bi bilo bolje da me odvezeš kući, čoveče. Počinjem da se gubim.”

Još trenutak zadržavam pogled na Karlinoj kući. Saznanje da je u njoj, da nas deli samo nekoliko stopa i malter i cigla njene kuće, ispunjava me nemirom. Kuća je u mraku, ali se vidi slabašna svetlost iza roletni na jednoj od spavaćih soba na spratu. Karlina spavaća soba. Sklupčana je u krevetu, čita knjigu ili gleda televiziju. Šta bi mogla da gleda: 60 minuta, vesti, ili možda nešto što ne tera na razmišljanje, kao što je Dosonov svet ili repriza Sajnfelda? Pitam se, kako li sada izgleda? Polako krećem i pravim okret iz tri puta da bismo se vratili putem kojim smo došli.

Nekoliko blokova pre nego što smo stigli do Vejnove kuće, čujem promenu u njegovom disanju, da bih, okrenuvši se, video kako on gleda kroz prozor i tiho plače. Vraćam pogled na put osećajući se kao uljez. On otvara usta da nešto kaže, ali izlazi samo niz oštrih bolnih jecaja koji razdiru njegove slabašne grudi. Vejn se uopšte ne trudi da obriše iznenađujuće uporne suze koje se polako slivaju niz njegovo lice.”Znam”, kažem nemoćno milujući njegovu koščatu, drhtavu ruku svojom.”Znam, čoveče.” Ironičan izbor reči

za nekoga ko, u stvari, nema pojma. Pod isprekidanim svetlom uličnih lampi pored kojih prolazimo, vidim Vejnovo lice zgrčeno u bolu, sa očima koje gore u mukama iza kaskade suza. Lice tužnog dečaka. Vozikamo se okolo neko vreme kroz mračne mirne ulice

Folza, ne mareći za uličnu signalizaciju niti pravac, sve dok se njegov plač postepeno nije smirio.”Trulo je”, kaže mi promuklo, kao da se reči bore da nađu uporište u njegovom kratkom šištavom dahu.”Trulo je, da ne poveruješ.” Nemo klimam glavom zadržavajući ruku na njegovoj nadlaktici. Još nekoliko minuta je proteklo tako, a onda je on zatvorio oči i zapao u nemiran san. Vozikam okolo bez cilja dok on spava hipnotisan ritmičkim kloparanjem mojih guma o drum.

Posle otprilike sat vremena dižem pogled i po prvi put vidim da se preda mnom pruža strana teritorija, da sam izašao izvan grada i da više nisam u Buš Folzu. Kao da sam mislio, upravo kao i pre sedamnaest godina, da je bekstvo, u stvari, jedina održiva opcija.

Otključavam kuću Vejnovih roditelja ključevima koje sam pronašao u džepu njegove jakne i tiho ga nosim na sprat, u njegovu spavaću sobu. Tako usnuo, neverovatno je lak na mojim rukama, gotovo šupalj. Imam viziju virusa, ružičastog, dlakavog, korpulentnog stvora koji u njemu caruje i pušta ektoplazmu proždirući ga iznutra. Polažem ga na krevet i svlačim mu jaknu, umotavam ga u pamučni prekrivač koji leži sklopljen kod nogu na krevetu. Na rasklopivom stolu za bridž pored njegovog kreveta, vidim bogatu kolekciju bočica s prepisanim lekovima, bokal hladne vode s već poluotopljenim kockama leda. Pod stolom je boca za kiseonik i maska za disanje, a s druge strane kreveta dolazi brujanje velikog prečistača vazduha. Osim tih tužnih dodataka, Vejnova soba je u priličnoj meri onakva kakvu je pamtim iz

vremena srednje škole. Pronalazim dva primerka Buš Folza na njegovoj polici za knjige i upravo kad sam izvukao jedan, na

vratima se pojavila njegova majka u bademantilu. Već je prošlo jedan ujutru, ali ne izgleda kao da je spavala. Sećam se da mi je Vejn jednom rekao kako njegova majka redovno čita Bibliju do duboko u noć.

„Koje to”, šapuće. Seda kosa joj je pozadi stegnuta u čvrstu punđu, a tanke bezbojne usne joj se nabiraju i puče dok čkilji u tamu.

„To sam samo ja, gospođo Hargrouv. Džo.”

„Džozef Gofman”, pita ulazeći u sobu.”Šta za ime boga...!”

„Samo sam doveo Vejna kući”, odgovaram.”Bila mu je potrebna pomoć.”

Gledajući u Vejna, koji se nije ni mrdnuo otkad sam ga položio, izgleda kao da će poći napred da poravna ćebe, ali zatim, kao da je bolje razmislila, zaustavlja se i ostaje tamo gde se zatekla, ruku odlučno prekrštenih na grudima.”Nema šta da traži napolju tako kasno i u takvom stanju”, kaže namršteno.

„Samo je želeo malo svežeg vazduha.”

„Svež vazduh”, ponavlja, dižući obrve s neodobravanjem. Zatim primećuje knjigu u mojoj ruci.”Dakle, sada si čuveni pisac”, kaže istim tonom kojim bi mi verovatno rekla i „Dakle, ti si osuđivani pedofil.”

„Valjda.”

„Da”, kaže nadmeno.”Ja sigurno neću čitati to đubre.”

„Ako niste pročitali, kako znate da je đubre?”

„Slušala sam o tome”, ozbiljno izjavljuje.”I veruj mi, to je bilo sasvim dovoljno.”

„Onda”, kažem vraćajući knjigu na policu i upućujući se vratima, „pretpostavljam da je to moj šlagvort.”

Silazeći niz stepenice primećujem usput raspeće i raznovrsne umetničke radove sa Isusom, koji zauzimaju svaki raspoloživi delić prostora na zidu. Vejnova majka me prati, mrmljajući nešto za

sebe. Kad sam stigao do ulaznih vrata, ona tiho izgovara moje ime. Okrenuo sam se prema njoj.”Da?”

„Molim se za tvog oca”, kaže mi.

„ A šta je s vašim sinom?”

Ona se mršti i podiže pogled ka nebu.”Molim se za njegovu dušu.”

„Još nije umro”, kažem.”Mislim da bi mu koristilo manje molitve i više razumevanja.”

„Zgrešio je prema gospodu. Sada plaća za to.”

,,I siguran sam da Biblija ima samo reći hvale za ženu koja svom napaćenom detetu uskraćuje majčinsku ljubav u ono života što mu je preostalo.”

Dobacuje mi mračan pogled, oči su joj pune prkosne pravdoljubivosti nekoga ko je zadojen dogmom.”Kada si poslednji put čitao Bibliju, Džo?”

„Ja neću čitati to đubre”, kažem.”Slušao sam o tome, i verujte mi, to je bilo sasvim dovoljno.”

Treba mi hanzaplast. Bilo je tek oko dva i trideset ujutru kad sam se konačno dokotrljao očevoj kući, teturajući se i umoran do srži od, valjda, najdužeg dana u mom životu. Pronalazim nešto neisporina i tufere od gaze u ormariću s lekovima u kupatilu u prizemlju, ali ne nalazim flaster, a otvorena posekotina na levoj slepoočnici me peče i vlaži. Zatim sam se setio da smo hanzaplast uvek držali u ormariću s lekovima iznad korpe za veš u kupatilu mojih roditelja i to jednostavno prisećanje oslobađa poplavu poludovršenih slika iz moje mladosti, od kojih postajem dezorijentisan i ponestaje mi dah. Zastajem da bi mi haos u stomaku popustio, pa onda nastavljam na sprat.

Spavaća soba mog oca se nije mnogo promenila, sa svojim hrastovim krevetom i tepihom boje zemlje, izbledela plišana stolica za čitanje zakopana pod hrpom časopisa i novina. Toaletni stočić

moje majke i dalje je na mestu, njene raznorazne kreme za hidrataciju kože i bočice s parfemima i dalje se nalaze na malom orijentalnom poslužavniku uz ogledalo, niko ih nije dirnuo već više od dvadeset godina. Kad bih otvorio fioke njene komode, znam da bih pronašao njene bluze, šalove i donji veš uredno složene kao da je čekaju. To znam zato što sam prvih godina posle njene smrti često otvarao te fioke, vadeći ponekad njene šalove da bih pomirisao zaostale tragove njenog parfema. Nema razloga da pomislim da je moj otac ispraznio njenu komodu u potonjim godinama. Kuća je postala grobnica u kojoj su očuvani samotni ostaci onoga što je nekada činilo porodicu, nedirnuti vremenom i raznim drugim elementima koji su nas pocepali u komade.

Najbolje je kad vam hanzaplast stavlja neko drugi. Ima nečega patetičnog u tome kada sam skidaš onu plastičnu zaštitu, kao da to ističe činjenicu da nema nikoga na svetu da to uradi za mene. Uzdišući se naginjem prema ogledalu da stavim lepljivu traku na glavu, a pogled mi pada na nešto iza mene, što se vidi u ogledalu. U uglu ogledala vidim vrata od sobe mog oca, poluotvorena, na kojima s unutrašnje strane visi uramljeni poster. Okrećem se da bih se uverio, i zaista, na moje veliko iznenađenje, to jeste plakat za prošlogodišnje puštanje u bioskope filma Buš Folz. Umetnik je naslikao bazen u daljini, uokviren golim raširenim nogama i donjim delom bikinija žene koja stoji leđima okrenuta kameri. Između njenih nogu, u vodi do pojasa, stoji Leonardo di Kaprio, budalastog pogleda u kome je preterano čuđenje upravljeno u nevidljivu gornju polovinu žene. Na dnu slike, velikim belim slovima ispisane su reči Buš FOLZ, praćene užasnim sloganom LETO JE POSTALO JOŠ VRELIJE. Oven se smejao dobrih deset minuta kada je prvi put video plakat. ,,O, bože moj”, dramatično je uzviknuo lažnim južnjačkim akcentom koji uvek izbacuje u takvim prilikama.”To je prosto slatko!”

„To je ljigavo”, pobunio sam se nasekiran njegovom snishodljivošću.

„Savršeno ljigavo”, ispravio me je i zatim dobio još jedan napad grohotnog smeha. Meni nije bilo nimalo zabavno. Pitao sam se šta će Lusi Haber misliti kad bude videla plakat.

A sad evo ga gde sasvim neobjašnjivo visi na vratima spavaće sobe mog oca. Zablenuo sam se u njega kao da bih nekakvim veštačenjem mogao da iščupam značenje njegovog prisustva. Zašto bi neki otac okačio poster filma snimljenog po romanu njegovog sina? Jedini odgovor koji mogu da smislim, ma koliko on bio zapanjujući, jeste iz ponosa. Moj otac je bio ponosan na mene. Grad se digao na noge zbog knjige čim je izašla, lokalne novine bile su pune besnih uvodnika i odbrambenih demantija svih umešanih u opisane događaje. Kada se dve godine kasnije pojavio film, na desetine novina i tabloida ponovo je potpalilo halabuku jer su novinari u krdima pohrlili da naprave priče o gradu i pronađu ljude predstavljene uvrnutim likovima iz filma. Mene je zlobno ismejala svaka osoba koja je dobila priliku da govori s reporterima. Šerif Muzer je čak pokušao da organizuje sudski proces protiv mene. I usred sveg tog uzbuđenja, moj otac, s kojim sam jedva progovorio tokom deset godina, uramio je i okačio filinski plakat u svojoj sobi, gde je mogao da ga gleda svake večeri kad je odlazio u krevet. Strčao sam u prizemlje, u očevu jazbinu, strahujući sve više. Tamo, pored ormarića s trofejima i uramljenim košarkaškim priznanjima, očevim i Bredovim, stoji Ikeina polica za knjige sa staklenim vratima, u kojoj otkrivam petnaest primeraka Buš Folza u tvrdom povezu i još dvadesetak u mekom na čijim koricama je naslikan filmski plakat. Na vrhu police je široka pljosnata knjiga, za koju se ispostavlja da je spomenar, jedan od onih koji se može kupiti u papirnicama i koji služe za prikupljanje isečaka iz novina. Omot glasno škripi dok ga drhtavim rukama otvaram. Na svakoj

stranici, pažljivo centrirane i prilepljene pod listom zaštitne plastike, nalaze se raznorazni prikazi Buš Folza, sve od Njujork tajmsa do Entertejnment viklija, kao i iz Minitmena i nekih drugih regionalnih novina. U gornjem levom uglu jedne kritike primećujem mali otisak koji glasi VMT Medijske usluge. On je stvarno angažovao agenciju za praćenje medija da bi dobio sve što je o meni objavljeno u štampi. Noge mi popuštaju kao da su od gume i gotovo padam na mali kauč pored zida ne ispuštajući spomenar iz ruku. Kauč miriše na očev losion za posle brijanja i duvan za lulu.”Koji je ovo đavo”, izgovaram glasno. Suza mi se kotrlja niz lice i završava na braon skaju spomenara. Druga suza dolazi ubrzo za njom, a zatim i treća. Zurim u tri mokre tačke na koricama pitajući se šta znače. Međutim, pre nego što sam išta smislio, san me obavija kao celofan i poslednje što čujem jeste zvuk spomenara koji mi ispada iz ruku i bupnuvši završava na

tepihu kojim je zastrt pod.

Petnaest

Moja prva knjiga doleće sledećeg jutra oko osam. Nije moguće odmah prepoznati zvuk leteće knjige. Laki zvuk lepršanja stranica kroz vazduh, prati tupi udar kad se knjiga odbije o francuski prozor u dnevnoj sobi i završi u dvorištu ispred kuće. Svaljujem se s kauča u očevoj jazbini, muka mi je i nemam uopšte osećaj za ravnotežu i grogi gledam kroz prozor očekujući da vidim još neku ošamućenu ili slomljenu pticu kako izbezumljena leži na travnjaku. Ali umesto ptica pozdravlja me moje pretenciozno nasmešeno lice sa omota na primerku Buš Folza u tvrdim koricama, koji leži otvoren stranicama nadole, a gornji deo rikne na knjizi je ulubljen od sudara s prozorom. Ulica ispred kuće je potpuno pusta.

Iza sebe čujem zvuk laganog disanja. Okrenuvši se ugledam Džeroda koji spava na kauču u dnevnoj sobi u farmerkama i crnoj majici na kojoj piše „Kuglanje za supu”. Ne sećam se da sam ga video na tom mestu kad sam sinoć došao iako to teško može da se

smatra pouzdanim.”Zdravo, Džerode”, mrmljam. Gore imaju četiri kreveta, a obojica smo spavali na kaučima.

„Zdravo”, on cedi kroz zube ne otvarajući oči.

„Zakasnićeš u školu.”

Otvorio je jedno oko.”Onda se ne isplati ni ići, je F tako?” Zatvorio je oko.

Ja ga sigurno neću ubeđivati. Uputio sam se na sprat na tuširanje, zastajući samo da skinem gaće i pokušam da povraćam nad klozetom. Svetlost me bode u oči kao igle, pa se tuširam u mraku oslanjajući se na hladne pločice nastojeći da se probudim. Slapovi tople vode koji mi teku niz lice i ramena deluju utešno. Um mi luta. Mislim o Vejnu i svom ocu i spomenaru koji sam sinoć pronašao. Neverovatno mi je da su pre jučerašnjeg dana oni i Folz bili veoma udaljen deo mog života, ponajviše daleka uspomena. Sada prete da me pojedu jer se barijera od proteklih sedamnaest godina rasplinula kao fatamorgana.

Ulazim u svoju spavaću sobu mokar, osećajući mamurluk i godine, a tamo Džerod sedi na mom krevetu i šeće nokte na nogama.”Pogledaj se”, kaže odmeravajući ispitivački moje isprebijano lice i modra rebra.

„Ti gledaj. Ja sam suviše umoran”

„Znaš šta”, nastavlja nezainteresovano.”Statistički govoreći, blokiranje barem nekih udaraca u tuči obično vodi ka mnogo povoljnijem ishodu.”

Odozdo dopire još jedan udarac. Obojica gledamo kroz prozor i pogledom ispraćamo zeleni karavan koji nestaje iza ugla. Na travnjaku, u blizini prvog primerka Bus Folza sada je prostrt i drugi.”Šta je to s tim”, pita Džerod, ne zabrinuto nego relativno radoznalo, a zatim se vraća sečenju noktiju.

Utom je zazvonio moj mobilni. Džerod ga je podigao s noćnog

„Smatraću to savetom.”

stočića i dobacio mi ga. Oven je, zove da vidi kako stoje stvari. Upućujem ga u očevo stanje, a on cokće i uhće baš kad treba. ,,A kako je inače”, pita direktno.”Znaš već, mislim na tvoj povratak u Folz.”

„Prilično ludo.”

„Znao sam”, uzvikuje radosno.”Pričaj, pričaj!”

Brzo mu pričam sve što se dogodilo prethodnog dana i slušam njegove oduševljene usklike. Džerod me posmatra, sluša pažljivo i ceri se kad sam spomenuo coitus interruptus koji se ticao njega.”Dakle, da rezimiramo”, kaže Oven kad sam završio i ne pokušavajući da sakrije svoje zadovoljstvo. ,,U poslednja dvadeset četiri časa, vratio si se u rodni grad, gde te u osnovi svi mrze, ponovo si se susreo, koliko god to bilo uvrnuto, sa svojom porodicom od koje si se udaljio, naleteo si na seksualnu vezu, uvalio u nevolje sa zakonom, napadnut si u dve različite prilike i sreo si bolesnog prijatelja s kojim si se napio. Jesam li nešto izostavio?”

Razmišljam da mu kažem o letećim knjigama, ali još nisam to potpuno svario, pa zato izostavljam.”Tako je, uglavnom”, kažem. Oven je zviznuo ispotiha.”Pitam se šta ćeš raditi danas.”

„Kad tako kažeš, zvuči kao da sam sve to isplanirao.”

»Au contraire, mon frere. Prvi put u ko zna koliko, divno se sve otima tvojoj kontroli.”

,,I šta sad to treba da znači?”

Ali Oven mora da ide.”Slušaj, kasnim negde. Pričaćemo kasnije.”

„Čekaj.”

„Molim?”

„Jesi li završio onaj rukopis”, pitam oklevajući.

„Zanimljivo je da ga zoveš bnaj’ rukopis”, kaže Oven.”Večina pisaca, zbog emotivnog odnosa prema svom radu uvek govori na

posesivan način, kažu moj’ rukopis.”

„Šta hoćeš da kažeš?”

„Izgleda da se već distanciraš od svog dela.”

„Ma, odjebi”, kažem mu.”Jesi li ga pročitao ili nisi?”

„Jesam.”

„Mislim”, kaže uzdišući kao da traži prave reći, „da ima problema.”

„Toliko sam shvatio”, kažem sumorno. »I šta sad?”

Oven uzdiše.”Mogli bismo ponešto da izmenimo i siguran sam da ga ipak mogu prodati, ali nisam ubeđen da bi to bilo u tvom najboljem interesu.”

Ne odgovaram odmah čekajući da potpuno upijem implikacije izrečenog.”Stvarno je loše, zar ne?”

„Ti si dobar pisac, Džo.”

,,O, za ime božje. Prosto kaži da smrdi.”

„Da mislim da smrdi, rekao bih ti da smrdi.” Oven ponovo duboko uzdiše.”Slušaj, pričali smo o tome. Znaš da je s drugim uvek čupavo. Previše toga ga opterećuje. Gotovo da se isplati napisati ga prosto da bi se to skinulo s vrata.”

„Znači, samo ćemo da zaboravimo na knjigu broj dva i preći na knjigu broj tri.”

„Ta ideja ima svojih prednosti.”

,,A zašto knjiga broj tri ne bi bila isto tako loša? Meni ni za ovu nije jasno u čemu je greška.”

,,O, ali meni jeste”, kaže Oven veličanstveno.”Zato me i plaćaš toliko.”

„Da li ćeš me udostojiti prosvetljenja?”

„Mogao bih, ali za tebe kao pisca veoma je bitno da čeprkaš po knjizi sam.”

„Ti toliko sereš”, kažem mu iznerviran.

„Tačno, tačno”, priznaje.

„Onda, koja vajda od tebe?”

„To je, prijatelju moj, sasvim druga tema”, kaže kikoćući se.”Zvaću te kasnije.”

Nervozno zatvaram telefon i bacam ga s gnušanjem na krevet.”Problemi”, pita Džerod.

„Ništa neuobičajeno.” Opet primećujem njegovu majicu. Znam da ću zažaliti, ali ga svejedno pitam.”Šta ti je to ’Kuglanje za supu ?

„Grupa.”

„Nikad čuo za njih”, kažem. To ni najmanje ne iznenađuje mog bratanca. I eto ga, u javnosti da ga svi vide. Mene, starog serača.”Kakva su oni grupa”, pitam, odlučan da dokažem da sam barem donekle u toku.

„Neka vrsta mešavine popa i JuKal panka.”

„JuKal?”

„Južna Kalifornija”, objašnjava mi.”Uzmi pank rok tvoje generacije, na primer Ramonse ili Seks Pistolse...”

„Oni su bili pre mog vremena”, mlako ističem.

„Svejedno”, kaže on. ,,U svakom slučaju, uzmi to, dodaj bolje muzičare i bolju produkciju i bolje pisce tekstova i to ti je u osnovi JuKal pank.”

„Kao Blink 182.”

„Kao Blink pre nego što su se prodali”, kaže Džerod skupljajući isečene nokte u papirnu maramicu, koju baca u korpu za otpatke iza mene, a ja ga malo mrzim.

,,Fenix TX”, pokušavam.

Džerod iznenađeno podiže pogled ka meni, pa se ja osećam malo bolje.”Ti slušaš Fenix?”

„Zar ne slušaju svi?”

Moj mobilni opet zvoni dok pokušavam da vežem cipele.”Možeš li da se javiš”, kažem.

Džerod otvara telefon i sa mesta na kome sam savijen čujem

Natin glas koji viče kroz plastiku.”Ups”, kaže on nakezivši se i pružajući mi telefon. Slušam nekoliko sekundi a ona onda prekida vezu.”Čoveče”, kaže Džerod.”Da li se ti ikome dopadaš?”

„Tebi se dopadam, zar ne?”

On mi se tužno osmehuje i kaže: „Ja se ne računam, čoveče.”

Moj dolazak objavljuju na naslovnoj strani Minitmena, u gornjoj polovini, ni manje ni više. Džerod je izvadio novine iz plavog plastičnog sandučeta uz kolovoz i upravo ih spustio na kuhinjsku tezgu. Ja mešam kafu u šolji.”Opet si slavan”, kaže sa osmehom, koji je već postao njegov zaštitni znak. Naslov u gornjem levom uglu glasi: „Povratak kontroverznog pisca”. Ispod je zrnasta reprodukcija moje slike s korica knjige. Osećam da mi je sve gore, sedam i čitam članak.

Posle sedamnaestogodišnjeg odsustva, pisac Džozef Gofman se juče vratio u Buš Folz. Gofmanov bestseler Buš Folz razljutio je mnoge ovdašnje žitelje kada je objavljen 1999. Knjiga je u tankoj vezi sa izvesnim brojem incidenata koji su se navodno dogodili u vreme kada je Gofman bio maturant u bušfolskoj srednjoj školi. Iako je knjiga okarakterisana kao fikcija, autorovo korišćenje događaja, kao i likova koji su nedvojbeno zasnovani na dobro poznatim stanovnicima Folza, izazvala je velike kontroverze kada je roman objavljen. Mnogi žitelji videli su knjigu kao ništa manje nego klevetu napisanu sa umišljenom zlom namerom i s namerom da se ukaljaju reputacije. Roman i njegov autor bili su veoma napadani u besnim uvodnicima u ovim novinama i na lokalnim radio i televizijskim stanicama. Nedavna filmska verzija sa Leonardom di Kapriom i Kirsten Danst nije nimalo doprinela da se stiša kolektivni bes prema gospodinu Gofmanu.

Trener Tomas Dugan bio je jedan od onih koji se u romanu izdvaja negativnim portretisanjem.”Ne zanima me šta je pisao o

meni”, komentarisao je Dugan u to vreme.”Ali osuđujući uvredljiv način na koji je pisao o našem voljenom timu i njegovoj prošlosti, koji je godinama toliko značio velikom broju dobrih ljudi ovoga grada, neoprostivo je. On je uvredio svakog momka koji je ikada igrao za Kuguare i sve dobre ljude koji su ih podržavali.”

„To je momak koji se obogatio na lažima o ljudima iz ovog grada”, rekao je zamenik šerifa Dejv Muzer, bivši Gofmanov drugar iz generacije, koji smatra da je on lično propatio zbog negativnog portretisanja u romanu.”To je šamar u lice svima nama ako on misli da može tek tako da ušeta ponovo u Folz.

Treba da zna da ovde više nije dobrodošao.”

Alis Lipman, čiji se ženski čitalački klub mesečno sastaje u Pejperbek plusu, pokazala je slično osečanje.”Izabrali smo Buš Folz kad je izašao i verujem da nema nijednog člana kluba koji nije moralno zgrožen njime. Nadam se da ću sresti gospodina Gofmana da bih mogla u lice da mu kažem kakav je on grozan, destruktivan čovek.”

Gofmanov otac, lokalni biznismen Artur Gofman, šlogirao se prošlog ponedeljka dok je igrao košarku u ligi Kuguarovih seniora. Iako se priča da su se otac i sin prilično udaljili, navodno je očevo stanje razlog što se Gofman vratio u Folz.

Nema potpisa, pa se pitam da lije Karli napisala članak. Ako nije, kao glavni i odgovorni urednik verovatno ga je barem pregledala pre nego što ga je odobrila za štampu. Pažljivo analiziram članak tražeći bilo kakav izvrnuti smisao, neki izbor reči koji bi mogao da bude ključ njenog mišljenja o meni, ali ne nalazim ništa. Odbacujem novine i prvi put otkad sam se vratio razmišljam o Karli, što sam namerno izbegavao sve do sada. Bio bi mi veliki napor da dozovem slike žena s kojima sam izlazio pre nekoliko nedelja, ali bez ikakvog napora rekonstruišem Karlino lice na platnu svog sećanja.

Sedeći u kuhinji svog oca, bez napora se prisećam ukusa njenih poljubaca, izraza na njenom licu dok sam prvi put trapavo pokušavao da joj raskopčam bluzu, lica na kome je bila božanstvena kombinacija gole želje i puno dobronamerne ljubavi.

Rekao sam joj da je volim uzdrhtalih grudi od apsolutne istinitosti izjave, a ona me je poljubila s punim predavanjem i uzvratila na isti način. Trajali smo osam meseci, jedva ubod čiode na dijagramu vremena, ali kada ti je osamnaest, vreme ni izbliza nije tako svojevoljno i nemilosrdno kao što ubrzo potom postaje i osam meseci je tada čitav život.

Odgurnuvši se od stola krećem napolje, na stazi ispred kuće preskačem izlupani primerak Buš Folza koji leži licem nagore, rešen da ostavim knjigu tu gde je pala. Otvarajući vrata mercedesa primećujem da ga je neko tokom noći izrezbario gomilom užasnih krivudavih poteza koji prelaze preko vrata nepravilnom zavojitom putanjom, desetkujući odličan farbarski rad. Proučavam ožiljke na metalu, nerazumljive vandalske hijeroglife, zatim ulazim u auto pazeći da ne povredim izubijani grudni koš više nego što je apsolutno neophodno. Odvozim se razmišljajući o tome koliko sam bio glup da se udaljim od dečaka koji sam nekada bio i čudeći se koliko malo danas imam da pokažem.

Šesnaest

1986.

Posle incidenta sa fotokopir aparatom, stvari su se malo stišale, ali je Semi ostao neutešan. Nisam znao da li je bio razočaran u Vejna ili se još ljutio zbog guzice pune Kseroksovog stakla, ali je između časova išao hodnicima večno natmuren, od njegovog uobičajenog, neizostavnog osmeha nije bilo ni traga. Više nije bilo spontanog igranja niti serenada od Springstinovih pesama. I premda ga Šon i Miš više nisu fizički napadali i dalje su mu se redovno izrugivali. Hej, lepotane, kako ti zarasta guza? Ne brini - brzo ćeš se opet gaziti!

Semi je sa svoje strane bio apsolutno posvećen ulozi žrtve, podnoseći svaki novi nasrtaj sa osećajem tragične rezignacije, kao da robuje onome što sam sagledava kao svoju nepromenljivu sudbinu. Nešto u njegovom upornom nepružanju otpora, stoički način na koji je prigrlio svoju patnju, za Šona je predstavljalo toliki

izazov da je postao opsesivno nameračen da se iživljava na Semiju, da ga natera da se brani. Njih dvojica su postali bespomoćno upetljani u tragični krug u kome je Semijevo potčinjavanje služilo samo da još više razbesni Telona, da nivo njegove okrutnosti dovede do eskalacije, zbog čega se Semi više povlačio.

Premda sam se trudio da mu budem prijatelj, nije dugo potrajalo kad je Semijevo predavanje počelo da me guši. Gnušao sam ga se zbog tako tvrdoglavog izigravanja gubitnika, uprkos mojim najvećim naporima da mu pomognem da se izvuče. Pored toga, sada sam imao Karli, a dan je trajao samo ograničen broj sati i moj mozak imao ograničeni kapacitet. Kasnije ću govoriti sebi da u svakom slučaju ništa nije moglo da se uradi i to je možda bilo tačno. Semi je bio fatalistički odlučan da sledi put koji mu je bio zacrtan. Ali nije moglo da se pobegne od činjenice da sam seja sve manje viđao s njim kako je vreme prolazilo, prosto zato što mi je nešto u njegovoj mizeriji donosilo neobjašnjiv osećaj krivice, kao da sam na neki način bio odgovoran za njegove neprilike, a nisam želeo da budem ni kriv ni odgoyoran. Stvari su mi konačno bile krenule i proklet bio ako neću u tome uživati.

Imao sam devojku i najboljeg prijatelja, što možda ne zvuči kao mnogo, ali je to bilo sve što sam ikada želeo. Samo to što sam za vreme velikog odmora prolazio školskim dvorištem držeći Karli za ruku, javno da svi vide, ispunjavalo me je neizrecivim osećanjem blagostanja kakvo nikada nisam iskusio. Sedeli smo zajedno u đačkoj menzi, krali poljupce, a onda kad poljupci nisu bili dovoljni, povremeno smo se iskradali iza pozornice u velikoj sali gde nije bilo nikoga.

Vejn je vodio Kuguare u pobedama te godine, a Karli i ja smo odlazili na svaku utakmicu, kod kuće i na strani, komično ga

bodreći kao pobesneli navijači. Bilo je tako dobro sedeti na tribinama s Karli, smejati se, vrištati, grliti se i bacati koske kad god je Vejn postizao zgoditak da sam zaboravio koliko sam do tada mrzeo utakmice Kuguara. Više nisu bile ogroman podsetnik na moju nesposobnost da postanem sportista, već samo još jedno mesto na koje se izlazilo i na kome se uživalo, jer sam bio nečiji momak. Posle utakmica, izvodili smo Vejna na pobedničke večere i nas troje smo ostajali sve do zatvaranja, pijani od pobede, glasova promuklih od vrištanja i smejanja. Kasnije bismo odbacili Vejna i odvozili se do vodopada, a Karline ruke su već radile dok sam vozio, jezik joj je bio u mom uvetu dok me je pitala kad ćemo već jednom da stignemo.

Uvek sam smatrao da postoje fine devojke i seksi devojke. Karli je bila odličan đak, omiljena među profesorima u školi. Ali je takođe bila sposobna da uhvati moju ruku i gurne je u svoje raskopčane farmerke i da se požudno trlja o nju, ječeći bez traga stidljivosti dok mi je grizla donju usnu dovoljno jako da je raskrvari.

Karli je prvih pola sata na razrednom času svakog jutra marljivo beležila u svoj stari dnevnik u kožnom povezu. Bila je strašno zabrinuta zbog opšte prolaznosti stvari i nesavršene, nasumične prirode pamćenja. To je bila jedina prinuda u njenoj inače opuštenoj psihološkoj konstituciji, taj stav da će određena osećanja i misli neizbrisivo biti izgubljeni u vremenu i prostoru.”Ovo je doba", objašnjavala mi je jednom dok smo se vraćali kući iz škole, „kada smo u svom najčistijem obliku u kome ćemo ikada biti. Još nas ništa nije učinilo komplikovanima. Želim da jasno zabeležim ko sam sada da bih kasnije, u budućnosti, mogla da vidim ko sam bila. Možda mogu izbeći potpun gubitak

sebe.”

lako sam se divio njenoj svesti o tome, bilo je tu i nečeg problematičnog, kao da je bila svetilište koje širi preteče predskazanje koje ja ne prepoznajem. “Ali ti ćeš uvek biti ti", rekao sam. “Zar ne?"

Uzdahnula je zamišljeno grickajući usnu. “Svašta se događa", rekla je.”Male stvari, velike stvari, i one te stalno menjaju, malopomalo, dok na kraju ne ostane ni traga od tebe kakav si nekada bio. Ako se izgubim, ovaj dnevnik će biti kao svedočanstvo ko sam bila, putanja od hlebnih mrvica na osnovu kojih ću pronaći put za povratak.”

,,U tom slučaju, hoćeš li čuvati u njemu i moju putanju? Bilo bi lepo znati da neko pazi na mene ako se ikada izgubim.”

„A šta ako više ne budemo zajedno", pitala je na svoj uvek praktičan način.

„Onda će to značiti da se barem jedno od nas izgubilo", rekao sam.

„Samo mi nabavi kopiju tog dnevnika i on će me vratiti direktno tebi.”

Zaustavila se i zagrlila me oslanjajući svoje čelo na moje, zatvorenih očiju. “Bilo bi lepo kad bi se stvari zaista tako odvijale", promrljala je.

„Događale su se i čudnije stvari", rekao sam.

„Svejedno. Mislim daje bolje da prosto ostanemo zajedno.”

Poljubio sam je u nos i rekao: „Dogovoreno.”

Sedamnaest

Bred i ja nastavljamo svoje neobično bdenje uz očev krevet kao da se prethodne noći ništa nije dogodilo. Pogledao je moje isprebijano lice i krvave oči i u njegovim očima se stvorila rečenica, samo što mu je neki unutrašnji cenzor, onakav kakav meni mnogo nedostaje, milostivo zaustavio reći pre nego što su uspele da se prevale preko njegovih usta. Jednostavno mi je nemo klimnuo glavom. Pijuckamo kafu iz automata, listamo časopise koje smo kupili u sitničarnici u prizemlju i naizmenično započinjemo čudan jadan konverzacijski gambit koji bez razlike završava u neprijatnoj tišini obeleženoj upornim neprestanim šištanjem respiratora. Povremene posete sestara da bi zamenile novim praznim vrećama one koje je kateter već napunio ili da bi zapisale podatke o očevim vitalnim funkcijama, dobrodošlo su razbijale monotoniju, davale nam oduška, koliko god on bio kratak, za površno raspitivanje i razgovor. Bred je danas došao sam ne objašnjavajući Sindino očevidno odsustvo, a ja znam da ne treba da pitam. Ako su me protekla dvadeset četiri sata ičemu naučila, to je da je sve zamka.

Oko jedan, Bred zeva i najavljuje da mora da ode i proveri nešto u fabrici. Nažvrljao mi je broj svog mobilnog na poleđini časopisa, za svaki slučaj, ako bi se nešto dogodilo, i otišao, izbrazdanog čela, izgubljen u sopstvenim tmurnim prežvakavanjima. Menije istovremeno i bilo žao i neopozivo laknulo kada je otišao.

Možda desetak minuta po Bredovom odlasku vrata se širom otvaraju i u sobu ulazi trener Dugan. Svaki organ u mom telu se stegao kad sam ga ugledao. Posle sinoćne epizode njegovo prisustvo ovde je nemoguče obraditi, pa se zato samo ispravljam u stolici i zurim u njega.

„Džozefe”, kaže mi skidajući svoju bejzbolsku kapu po ulasku u sobu.

„Zdravo, treneru”, kažem u nadi da moj glas ne podrhtava onoliko koliko se meni čini. Dugan je jedan od onih ljudi čije samo prisustvo zahteva pažnju, čak i u punoj sali. U granicama bolničke sobe, on je džin, prevelik i previše močan za tako malo mesto.

Prilazi krevetu i gleda u mog oca.”Ne izgleda naročito dobro. Šta kažu doktori?”

„Prilično je loše.”

Dugan stenje.”Dobar je on čovek. I ako zna da je u komi, kladim se da je besan. Zaslužio je bolje.” Njegove reči kao da sadrže senku prekora, ali ne mogu baš tačno da kažem. Dovoljno je čudno več i to da s njim uopšte razgovaram. Duganov dubok, promukao glas skrojen je da se obrača timovima i grupama, pa ima nečeg preteranog u tome kad mi se obraća pojedinačno.”Gde je Bred?”

„Morao je da ode do kancelarije.”

„Reći ćeš mu da sam svraćao.”

„Sigurno.”

Na moje iznenađenje, Dugan se naginje i ljubi mog oca u slepoočnicu. Zatim se uspravlja i upućuje vratima, otvara ih, a onda se okreće meni.”Šon Telon je ponekad prilično opasan čovek”, kaže.

„Pomalo je nestabilan. Da sam na tvom mestu, držao bih se podalje od njega.”

„Zar ne mislite da je sada već pomalo kasno za to”, pokazujem na svoje razbijeno lice.

Trener odmahuje glavom i krivo me gleda, kao da sam nekakav idiot.”Sposoban je on i za mnogo gore.”

,,U tom slučaju, pretpostavljam da sam vaš dužnik što ste sinoć intervenisali.”

„To sam učinio zbog Breda”, zarežao je Dugan na mene.”On ima dovoljno tereta s kojim se nosi i ne treba još i da ga Telon pošalje u bolnicu.”

„Meni se činilo da se on sasvim dobro držao.”

Dugan mi šalje pogled iz koga sevaju munje.”Zaboravio sam s kim razgovaram”, kaže.

»I ko je to?”

„Neko ko apsolutno nema pojma.” Izlazi iz sobe zatvarajući za sobom vrata. Ne iznenađuje me što se čak i u odlično klimatizovanoj sobi preznojavam.

„Ostasmo samo ti i ja, tata”, kažem pomalo stidljivo i zavaljujem se sa časopisom Eskvajer. Malo kasnije prelazim na Njusvik, a zatim sam, otprilike usred Jues viklija, zadremao. Sanjam o Karli, što mi se često događa, nešto toplo i nežno i krajnje tužno, a kad sam se probudio, vidim da otac gleda u mene. Uspravljam se iznenađeno, zakačivši laktom plastičnu čašu na prozoru, koja se prevrće na pod polivši mlakom kafom moje skupe cipele i kaki pantalone.”Tata, ja sam, Džo. Čuješ li me?” Glas mi još zvuči

pospano.

Nema odgovora, samo pogled koji je pomalo tup, ali kao da se u dubini krije tanana nit jasnoće. Uzimam ga za ruku, koja je toliko veća i grublja od moje, lagano je stiskajući. Ruka mu ostaje mlitava, ali mu se oči jače šire, a guste obrve upitno podižu u dva podudarna luka. Naginjem se nad njim polako se podižući na noge jer se pribojavam da ne razbijem čaroliju i nekoliko puta pritiskam dugme za pozivanje sestara. Njegove oči se ne skidaju s mene čak i kad se pokrećem, a kad se vraćam na ivicu sedišta vidim na crvenoj membrani u uglu njegovog levog oka veliku krupnu suzu koja podrhtava i raste. Suza dostiže kritičnu masu i spušta se lenjo po dijagonali njegovog obraza; njegova sivkasta koža je polako apsorbuje dok ona putuje da bi konačno nestala negde oko njegovih zulufa.”U redu je, tata. Sve će biti u redu”, govorim glupavo. Ponovo pritiskam dugme za pozivanje i to histerično.”Samo budi tu. Uskoro će neko stići.” No još dok to govorim, vidim da kapci počinju ponovo da se spuštaju, a svojim dupljama oči mu se izvrću nagore.”Tata!”, uzalud vičem jer njegove oči ostaju zatvorene i tako ga zatiču sestre kad su žurno stigle nekoliko trenutaka kasnije.

Dr Krancler, mladi doktor umornog izgleda koji se pojavljuje ubrzo za sestrama, pregleda složenu traku sa EKG mašine i deluje savršeno neimpresionirano. Upitno me gleda ne spuštajući obrve iz luka skepse.”Ne kažem da niste videli to što kažete da ste videli”, izgovara, mada je jasno da implicira upravo suprotno.”Ali u njegovim vitalnim funkcijama nije bilo promene. A rekli ste i da ste bili zaspali.”

„Kakve to veze ima?”

On se popustljivo osmehuje i trlja oči.”Nije van razuma pomisliti da ste sanjali, s obzirom na monotoniju čekanja i

emocionalni stres pod kojim ste ili ste možda imali optičku iluziju. To je prilično česta pojava.”

„Znam šta sam video”, govorim sa žestinom.

„Onda u redu”, kaže doktor izlazeći iz sobe.”Zovite me ako se ponovo dogodi.”

Uprkos tome što medicinska nauka nije prihvatila moju verziju događaja, pozvao sam Breda mobilnim i on se pojavio dvadeset minuta kasnije, pomalo zadihan. Pažljivo me gleda dok mu prepričavam priču, mršti se i nestrpljivo odmahuje glavom.”Zašto odmah nisi pozvao doktora”, pita me.

„Zvonio sam sestrama”, ponavljam braneći se, čini mi se, dvadeseti put.”Bojao sam se da ga ostavim.”

„Jesi li mu govorio?”

„Da.”

„Je li dao ikakvog znaka da je znao šta se događa?”

„Izgledalo je kao da je pomalo svestan.” Ne spominjem usamljenu suzu kojoj sam bio svedok. Jedan deo mog mozga i dalje prolazi kroz sve kao kroz beskrajnu petlju i čini mi se kao de se odigralo nešto lično, što se tiče samo mene i oca. Pored toga, počinjem da osećam bes. Bred kao da je savršeno ubeđen da bi stvari bile drugačije da je on bio ovde, kao da je moj opšti neuspeh kao sina direktno doveo do toga da nam naš otac isklizne iz ruku po drugi put.”Slušaj”, kažem.”Otvorio je oči i zatvorio ih je. Tako je bilo. Nije bilo vremena ni za šta drugo, osim onoga što sam učinio.”

„Trebalo je da budem ovde”, kaže Bred odmahujući glavom i okrećući se od mene sa odvratnošću. Moja skorašnja ambivalentnost prema njemu veoma brzo prelazi u poznati otpor, sada kad se opet nalazim licem u lice sa starijim bratom koga pamtim kao arogantno superiornog i egocentričnog.

„Da je ugledao tvoje lice, siguran sam da bi sve bilo drugačije”, sarkastičan sam.

„Barem bi bilo poznato lice”, kaže Bred s gorčinom.

Konačno. S danom zakašnjenja, ali i pored toga savršeno tempirano.”Lepo”, kažem, upućujući se prema vratima, glasom koji mi je netipično promukao i koji popušta pod težinom neke za sada nedefinisane emocije. Bred duva, ali ne čini ništa da me zaustavi.

Brzo odlazim niz hodnik boreći se da se priberem iako s nevericom osećam da mi suze naviru. Stigavši na pusto stepenište, seo sam i spustio glavu u drhtave ruke pitajući se šta se to, kog đavola, događa sa mnom. U meni se sve raspada, čepa se iz osnova i dere mi unutrašnjost. Treba mi plan, nešto što će mi dati smer, ali sam u stanju da u mislima odem samo do parkinga i tamo sam se i bio uputio kad sam u predvorju naleteo na Karli.

Bivša devojka je kao oružana cev uperena u stomak. Oružje nije napunjeno, pa kad je ugledate, sve što osećate jeste šuplje mehaničko škljocanje u utrobi i možda sablasni daleki eho osećajne uspomene iz doba kada je tu bila prava municija.

Međutim, povremeno vam promakne zaostali metak koji leži uspavano u nekorišćenom magacinu i kada se oroz povuče, zaboravljeni metak izleće na svetlost dana cepajući vam tkivo i kidajući mišiće u pleksusu uz neočekivani zaglušujući prasak. Takav sam osećaj imao kad sam ugledao Karli. Iako gotovo deset godina nismo ni progovorili, nastaje eksplozija, i u tom jednom jedinom trenutku, svaka uspomena, svako osećanje navaljuje kao poplava sa svežinom kao da je sve juče bilo.

Karli nosi mali elegantni buket s lalama i šlajerom i čim sam je ugledao, znao sam da je došla da bi videla mene. Još me nije primetila, pa moram da se nosim s veoma snažim impulsom da se brzo savijem i sakrijem na stepeništu dok stomak ne prestane sa

svojim nervoznim akrobacijama. Odevena je u belu bluzu zataknutu u kratku sivu suknju što ističe njen tanak struk, izgleda u priličnoj meri onako kako je se sećam, a jedina promena je u njenoj kosi. Uvek ju je nosila kratko ošišanu i sklonjenu s lica, a sada je bogata i puštena do ramena, uokviruje joj lice ističući nekako njene jednostavne elegantne crte. Kad me je ugledala, zamire joj pažljivi osmeh pred mojim modricama i crvenim očima, koje su još pomalo vlažne od malopređašnjeg apsurdnog napada plača. Za trenutak se čini da će se okrenuti na petama i pobeći, ali onda maše buketom prema meni i prilazi mi, a licem joj se razliva mali, suvi smešak. Iza tog poluosmeha kao da se krije iskrena toplina i dok je posmatram, primećujem sa zadovoljstvom da u očima i dalje ima one male žute tačkice, što u mojim grudima proizvodi poznato uzbuđenje i veoma iracionalnu eksploziju euforije. Pre nego što sam i shvatio šta činim, prišao sam joj i čvrsto je zagrlio.

Želim da taj zagrljaj traje zauvek. Želim da bude od onih snažnih filmskih zagrljaja koji se polako izgrađuju. Započinjući najpre mučno, oni zatim, kao po nekom neverbalnom ključu, dobijaju samosvojnost zato što se potisnuta osečanja iznenadno oslobađaju, pa se prosto utapamo jedno u drugo jer sva distanca i loša osečanja između nas ne mogu da se odupru epskoj prirodi naše kosmičke povezanosti. Zagrljaj koji kao da govori da ništa nije važno, osim trenutka sadašnjeg. Međutim, posle nekoliko sekundi postaje očigledno da je u ovom našem zagrljaju prevagnula neprijatnost.

Karli uzdiše uočljivo zbunjena, ali se brzo oporavlja i uzvraća mi zagrljaj.”Odlično izgledaš”, kažem joj odmičući se od nje.

„Ni ti ne izgledaš loše”, kaže ona zadržavajući poluosmeh na licu. Pruža mi cveće.

Smeškamo se i u početku je prijatno, kao u stara vremena, ali zatim postaje čudno, pa skrećem pogled i zahvaljujem joj na cveću.

„To je za tvog oca.”

„Da, naravno.”

„Naravno”, ponavlja ona kao da ne zna šta bi, a ja osećam između nas svaki dan u svim godinama koje nismo bili u vezi.”Kako mu je?”

„Nije dobro.” Čak i pored stvarne zdravstvene krize, takvo čavrljanje me vređa jer je to aršin koji pokazuje nemerljivu distancu između nas. Kao da kamenčići padaju u bunar bez dna, a ti čekaš da čuješ kad će bućnuti.”Mislim na tebe”, govorim glasom koji me je u poslednje vreme toliko puta izdao, a i sada se saplićem o prag poslednje izgovorene reći.”Mnogo.”

„Tako delujem na mnoge muškarce”, kaže ona, pa se oboje smešimo, ne njenoj šali, nego zbog njene šale.

„Kako si”, pitam je.

„Dobro, rekla bih”, odgovara dok istovremeno odmahuje glavom i podiže obrve pred mizernom bezvrednošću pitanja. Kao da deset godina mogu da se obuhvate kratkim odgovorom. Kao da uopšte želi da pokuša.

„Hteo sam da pitam, kako si, kako si zaista?”

„Dobro sam”, kaže.”Bilo je gusto, tu i tamo. Devedeset osma je bila posebno odvratna godina, ali sam sada dobro. A ti?”

„Očigledno, ja sam kontroverzni romanopisac.”

Nasmejala se.”Ti najbolje znaš da ne treba verovati svemu što se pročita.”

„Jesi li ti napisala onaj članak?”

„Ja sam ga uredila. Prva verzija je bila... s mnogo teških reći.”

„Mogu da zamislim. Gađaju mi kuću knjigama.”

Karli se smeje.”Biće da je to klub ljubitelja knjige. Sastali su se

sinoć i odlučili da ti masovno vrate svoje primerke. Koliko si ih do sada dobio?”

„Tri-četiri.”

„Biće ih još.”

„Reci”, govorim, „jesi li dobila primerak koji sam ti poslao?” Bio sam joj poslao jedan od prvih primeraka Bus Folza koji je izašao ispod prese.

„Jesam”, odgovara.”Ćelu knjigu sam pročitala za taj jedan vikend.”

,,O. Lepo.”

„Nameravala sam da te potom pozovem”, rekla je glasom koji je bivao sve tiši.

Odmahnuo sam rukom.”Nisam to očekivao”, lažem.”Samo sam želeo da je dobiješ od mene.”

„Ne, zaista sam to želela. Tada sam prolazila kroz nešto loše i nekako mi ništa nije izgledalo preterano realno.”

Klimam glavom kao da je razumem.”Naći ćemo se”, kažem joj.”Nadoknaditi izgubljeno vreme.”

„U redu.”

»Dobro. Pozvaću te večeras.”

»Samo ako želiš”, kaže. »Ne treba da osećaš obavezu.”

„Želim.”

Zamišljeno me posmatra, a zatim posle nekoliko trenutaka blago odmahuje glavom, kao da je sve što joj se učinilo da je videla bilo samo igra senki. »Vejn ima moj broj”, kaže.

Gledam je glupo klimajuči glavom. Još ne mogu u potpunosti da shvatim da posle toliko godina uzdizanja u svece u mom umu, preda mnom sada stoji prava Karli, malo starija, ali u osnovi nepromenjena.

„Dobro”, kaže.”Moram da se vratim na posao.”

„Važi.” Izgovaram njeno ime dok se ona okreće od mene da pođe.

„Da”, kaže osvrćući se prema meni.

Oklevam jer nisam siguran šta želim da kažem, ali se onda reći same prevaljuju preko mojih usana: „Ja te i dalje prepoznajem.”

Karli se smeje iskrenim smehom, koji je tako srceparajuće poznat da mi oduzima dah.”Džo”, kaže tiho, „nemaš ti pojma.”

Posmatram blagu krivinu njenih listova dok odlazi od mene, glatke mišiće pod kožom koji se skupljaju i pružaju sa svakim korakom. Uvek sam voleo njene noge. Bilo joj je drago što me je videla; u to sam prilično siguran. Naravno, to ništa ne znači u opštem poretku stvari, ali možda i znači. Otkad sam se vratio, moja prošlost je dobila novu nepromišljenu neposrednost i kao da ništa nije isključeno. Sedam na jednu od plastičnih stolica u predvorju jer iznenada nisam u stanju da stojim. Sve se svodi na jedno: još je volim.

Valjda.

Osamnaest

Ne znam gde sam nameravao da odem kad sam, sporečkavši se s Bredom, onako izleteo iz bolničke sobe. Verovatno bih samo proveo pola sata u restoranu smirujući se i potom se vratio na sprat da mu se ponovo pridružim. Ali posle razgovora s Karli, nije dolazilo u obzir da sedim i mirno jedem gnjecav sendvič s tunjevinom, niti da se vratim u tišinu bolničke sobe i grčim pod Bredovim oštrim neodobravajućim pogledom. Nešto što je do sada spavalo u meni uzburkalo se kad sam video Karli, pa osećam pulsiranje i podrhtavanje nagomilane sirove energije, mravce koje donosi nalet adrenalina. Iznenada postajem kalustrofobičan u belim sterilnim bolničkim hodnicima i osečam se kao da bih mogao početi da udaram glavom o zidove ako ne izađem. Ostavljam broj svog mobilnog kod sestara i upućujem se ka izlazu sa osećanjem čudne napetosti. Kasnije ću uzeti od Vejna Karlin broj i pozvaću je. Sedećemo i razgovarati, otuđenost će verovatno početi da se troši i tada... Ne mogu baš da prognoziram toliko daleko, ali svakako osećam uzbuđenje na stari, poznat način. U međuvremenu,

sedajuči u svoj auto, odlučujem da ću posetiti Vejna.

Dočekuje me isparenje od kuvanja povrća s karijerom kada me Vejnova majka pušta unutra. Promrmljala je pozdrav pre nego što će se povući kroz kuhinjska leptir vrata. Njeno namršteno lice mi jasno stavlja do znanja da mi neće skoro oprostiti zbog bogohuljenja od prethodne noći, a moj pritvorni osmeh i vedri pozdrav stavljaju joj do znanja istom merom da mi je apsolutno svejedno.

Vejn je poduprt jastucima u krevetu i s puno pažnje puši neverovatno debeo džoint. Bled je i stravično ispijen, oči su mu upale duboko u duplje, usne veoma ispucale. Kad mi se osmehnuo, zubi su mu kao ogromni iskrzani stalaktiti u bezbojnim povučenim desnima. Pitam se da li je moguće da je još smršao od prošle noći.”Nisam smeo da te pustim da onoliko piješ”, kažem uznemiren njegovim samrtnim bledilom.

„Nisi ti moj gazda”, bledo se osmehuje.”Pored toga, ni sam ne izgledaš naročito dobro.” Gledam direktno u debeljucu koja mu labavo visi između prstiju.”Iz zdravstvenih razloga”, kaže.”Ne zajebavam te.”

Dovlačim kožnu kancelarijsku stolicu s točkićima i sedam pored njegovog kreveta.”Ne bih da te gnjavim, ali zar ne misliš da bi trebalo da si u bolnici?”

On se mršti i sklapa oči.”Preporučili su bolnicu za nemoćne”, kaže.”Ali ja ne želim da ležim u nekoj beloj sobi, nakljukan tekovima protiv bolova i depresije i tako čekam kraj. Kako ću onda znati kad sam stvarno umro?”

Tužno klimam glavom, prvi put u potpunosti shvatajući koliko je Vejn daleko odmakao. Ne radi se o godinama ili mesecima. U pitanju su nedelje ili verovatnije dani. Mora da su mu sinoć bili neophodni herkulovski napori da se obuče i dođe da me vidi, pa se

osečam kao idiot što nisam prepoznao težinu njegovog stanja. Trebalo je da ga odvezem kući i strpam u krevet. A ja sam ga odveo da ločemo.

„Jesi li video Karli?”

„Zašto se uvek vraćaš pravo na to”, pitam ga iako sam jedva čekao da me to upita.

„Zato što je jedino to važno.”

„Važne su i druge stvari.”

Vejn otvara oči, povlači džoint, izbacuje tanak sivi pramen dima i malo se uspravlja u krevetu.”Ovde na ivici onostranog”, izjavljuje s podrugljivom ozbiljnošću, „data mi je određena mudrost, u nedostatku bolje reči. Sposobnost da vidim stvari s jasnoćom koju nikada ranije nisam osetio. To je oproštajni poklon, verujem. Nećeš proći u sledeći krug, ali evo utešne nagrade i hvala što si učestvovao. Tako nekako.” Zastaje da bi se ironično osmehnuo svojoj analogiji, a zatim nastavlja.”Pretpostavljam da kad ga ne pritiskaju normalne, sebične brige o zdravlju, bogatstvu i budućnosti, moj mozak ima slobodu da konačno vidi u svemu višu istinu. Ili, drugim rečima” - zastaje dobacujući mi oštar pogled,,šta je to što je zaista važno.”

,,I šta je zaista važno”, pitam ga uvlačeći dim gandže preostao za njim, koji je tako jak da mi peče grlo.

Gleda me s grimasom i ne odgovara, zatim skreće pogled kroz prozor. Sunce je nisko na crvenom nebu preko krovova kuća s druge strane ulice, popodnevna svetlost brzo bledi u nežno ružičaste nijanse večeri.”Sećaš li se dana kad smo pobegli iz škole i otišli vozom u grad - ti, ja i Karli”, pita me.

Klimam glavom.”Naravno. Išli smo u zoološki vrt u Central parku, a posle u bioskop.”

„Povratak u budućnost”, kaže Vejn prisećajući se zatvorenih

očiju.”Bili smo sami u bioskopu.”

Najednom mi se živo vraća u sećanje Karli koja pravi zvezde niz prazan bioskopski prolaz između sedišta usred filma i zatim se vraća na mesto sva zajapurena od uzbuđenja, a Vejn i ja aplaudiramo. Bio sam zaboravio na to i sada mi prisećanje donosi vruću knedlu u grlu.”Posle smo jeli kentaki batake”, kažem.”Poneli smo puno veliko pakovanje sa sobom i na povratku sve vreme ždrali.”

Vejn klima glavom smešeći se.”Bilo je to u vreme celog onog sranja sa Semijem”, kaže.”Ja još nisam žeieo da priznam da sam gej. Gadna je to bila godina za mene. Bio sam uplašen i zbunjen, imao sam veliku tajnu i nikome nisam dovoljno verovao da bih se poverio. Ali smo se tog dana svi sjajno proveli, bolje nego da smo to uradili subotom.” Okreće se od prozora i gleda me.”Smejali smo se mnogo tog dana. Toga se najbolje sećam. Kao i toga da sam na ceo dan potpuno zaboravio na svoju tajnu i prosto sam uživao, prvi put posle ko zna koliko vremena.”

Klimam glavom osećajući kako mi oči postaju vlažne. Sedeći tu pored Vejna, u stvari se sasvim sećam kakav je bio taj dan, njegova atmosfera, kako je u to vreme bilo biti ja. Oštrog jesenjeg vazduha, buke na Menhetnu, divnog, zavereničkog osećanja da smo negde gde nismo smeli da budemo, zajapurenosti Karlinih obraza od svežeg vetra dok smo išli zoološkim vrtom.

„Taj dan je bio važan”, nedvosmislen je Vejn.”Bilo je mnogo drugih dana koji su takođe bili važni, ali ni blizu dovoljno koliko bi ih trebalo biti. Mnogo sam razmišljao o tome. Šta to čini da takav dan bude toliko važan i zašto ih ima sve manje što smo stariji.”

»I kakav je odgovor?”

,,U stvari, veoma je prosto. Radili smo ono što nam se radilo, a ne ono što smo od sebe očekivali da radimo.” Zavaljuje se u

jastuke, povlači halapljiv dim iz džointa i otresa pepeo u šolju pored kreveta.”Hoću da ti kažem”, glas mu je visok i stisnut od trave, „da na kraju dana, a to je gde se ja sada nalazim, ništa nije važno osim stvari koje su istinski važne. Ovo nije ništa što ti pre nisi znao, ali i kad to znaš, ne znači da je tvoja spoznaja istinska. Jer kad bi bila istinska, tako bi se i ponašao, čoveče. Sranje, kad bih sad mogao da se vratim...”

Glas mu je zamro i ćuti toliko dugo da sam pomislio da je zaspao, ali se on ubrzo nagnuo napred i duboko udahnuo.”Sada ću da prizovem crtani lik”, svečano najavljuje.

Pokazujem na džoint.”Šta je unutra?”

»Ne zezaj se sa mnom dok pametujem, Džo.”

„Izvini.”

Vejn se okreće na stranu da bi me bolje video. Dok se nameštao, prah sivog pepela pao je s vrha džointa i nestao u naborima njegovog prekrivača.”Sećaš li se starog crtanog sa Pticom Trkačicom, kada kojot pretrči ivicu stene i nastavlja da trči sve dok ne pogleda dole i ne primeti da pod sobom nema ničeg osim vazduha?”

„Da.”

„Dakle”, kaže.”Uvek sam se pitao šta bi se dogodilo kad uopšte ne bi pogledao dole. Da li bi vazduh ostao čvrst pod njegovim nogama sve dok ne stigne na drugu stranu? Mislim da bi i mislim da smo svi kao kojot. Krenemo preko kanjona gledajući pravo ispred sebe u ono što nam je važno, ali nas nešto, strah ili nesigurnost, natera da pogledamo dole. I tada vidimo da hodamo po vazduhu, uspaničimo se, krenemo nazad i grebemo kao ludi da se dohvatimo čvrstog tla. I samo kad ne bismo pogledali dole, prešli bismo na drugu stranu. Stigli do onoga što nam je važno.”

„Razumem šta govoriš”, kažem.”Ali Karli i ja smo tako davno

bili zajedno. Ljudi se menjaju.”

„Važne stvari se ne menjaju”, kaže Vejn i prevrnuvši džoint vešto stavlja sjajni vrh u usta, što smo nekada zvali varenje žara’.”Samo rastojanje između tebe i njih progresivno raste. Između vas dvoje očigledno još nešto postoji.”

„Je li ona tako rekla?”

„Možda ja pomalo čitam između redova”, priznaje vadeći džoint i bacajući ga u šolju.”Ali zaista, Džo, šta, do đavola, imaš da izgubiš?”

Gledamo se i osećam da mi oči ponovo suze, mada to može biti i od vutrinog dima, koji se sada zavukao u sve ćoškove sobe i ispunio vazduh kao sladunjavi tamjan.”Video sam je danas. U bolnici.”

Vejn se zagledao u mene.”Šupku jedan. Koliko bi me još pustio da ležim i pričam sve one gluposti pre nego što bi mi rekao?”

„Sam si se zaleteo.”

,Jebi se”, kaže s grimasom.”Kako je bilo?”

„Nisam siguran. Rekli smo da ćemo se naći.”

Opet se zavaljuje u svoje jastuke i deluje zadovoljno.”Odlično.”

„To ništa ne znači.”

„Naravno da ne znači”

„Stvarno?

„Znam.”

Smešimo se jedan drugom.”Onaj dan je bio sjajan, zar ne”, kažem.

„Najbolji.” Okrenuo se na leđa i povukao ćebe na sebe.”Treba da se odmaram. Svrati sutra ako možeš.”

„Nego šta”, kažem ustajući i razmišljam o prednostima onoga što je Vejn upravo ispričao. Možda ima nečega u tome ili je možda on samo uduvan pa je spustio gard.

„Džo”, kaže.”Sećaš li se šta se dogodi kojotu ako ne pretrči ivicu stene?”

„Šta mu se dogodi?”

Vejnov osmeh je iskrivljen i tek malo luđački.”Padne mu jebeni klavir na glavu.”

U prizemlju nailazim na gospođu Hargrouv, koja me čeka u dnevnoj sobi.”Hoću nešto da ti pokažem”, kaže mi. Sledim je kroz francuska vrata u malu sobu koja je potpuno zatrpana gomilama kutija, velikih i malih, i sve su neotvorene. Na izložbi je gomila raznovrsnih internetskih maloprodajnih kuća: Sneper imidž, Nordstrom, Amazon, Serkjut siti, Bruks braders, Sirs, L. L. Bin, Gep i nebrojeni drugi. Okrećem se gospođi Hargrouv, koja sumnjičavo gleda u pakete čela naboranog dubokim brazdama koncentracije.

„Šta je sve ovo”, pitam.

„On kupuje stvari”, šapuće mi kao da otkriva mračnu porodičnu tajnu.”Danju i noću. Samo poručuje stvari preko od boga prokletog računara.”

„Zašto?”

„Kako bih ja to znala”, praska na mene glasom na ivici histerije.”Svakodnevno dobijam pakete. I kad stignu on ne želi da ih otvori. Kaže mi da ih samo ostavim ovde.”

Zurim zbunjeno u nabacane pakete. Mora da ih ima četrdeset ili pedeset razbacanih po sobi u neurednim gomilama.”Jeste li ga pitali o njima?”

„Naravno da sam ga pitala”, praktično sikće na mene.”Nema odgovora. Mislim da se uopšte i ne seća šta je poručio.”

„Mislim da je ovo verovatno simptom. Neka vrsta demencije zbog bolesti.”

Ona mi dobacuje pogled prepun iscrpljenosti.”Šta da radim sa svim ovim stvarima?” Gleda kutije koje je očigledno

proganjaju.”Šta, za ime boga, treba da radim?”

Kada sam nešto kasnije odlazio, ona je i dalje stajala na istom mestu izgubljeno zagledana u punu sobu neotvorenih paketa.

Devetnaest

1986.

Buš Folz je dobio ime po dva osrednja vodopada na reci Buš, u šumi odmah blizu bulevara Porterz. Te blizanačke vodopade prati urbana legenda o dvoje srednjoškolaca koji su tu došli kolima i parkirali ih na strmini nadnetoj nad vodopadima da bi vodili ljubav. Kako su se stvari zagrevale, devojka je u napadu strasti začikala momka da dokaže svoju ljubav skačući niz vodopad, a za uzvrat mu je kao nagradu ponudila svoju nevinost. Prirodno, on se bacio u uzavrele ledene vode i vodopad ga je odneo. O nastavku postoje razne verzije jer neki tvrde da je svoj izazov obavio go, drugi da je bio obučen. Neke priče kažu da je polomio ruku o stenje koje viri u reci ispod vodopada, drugi da je izronio neogreban. Rasprave o tim i drugim detaljima prenose se s generacije na generaciju sa svim žarom talmudskih debata, ali postoji opšta saglasnost o tome kako se priča završava. On se trijumfalno vratio kolima sav mokar i cvokoćući, gde je našao svoju

devojku kako rakošno gola leži na zadnjem sedištu auta spremna da ispuni svoj deo pogodbe i ugreje ga slatkom toplinom dok mu bude predavala svoje devičanstvo.

Ne iznenađuje što je šuma oko vodopada ostala popularno mesto za ljubavne sastanke ljudi iz grada. Ako ste bili devojka koja nema nameru da se poda, izbegavali ste vodopade jer je sam pristanak da se tamo ode bio neizgovoreni zavet da ćete predati svoje draži. Ako ste momak koji nije imao nameru da se omrsi, šanse su velike da u stvari i ne postojite. S vremena na vreme bi neki odvažniji momak u hormonskom ludilu opet skakao niz vodopade, obično obezbedivši slično obećanje od svoje pratilje. Povremene nesreće služile su samo da povećaju uzbuđenje, a nepisano pravilo koje se razvilo tokom godina bilo je da ako ste bili tamo s devojkom i neko bi otišao niz vodopad, imali ste moralnu i istorijsku obavezu da barem znatno unapredite svoju uobičajenu rutinu, ako ne baš i da se upustite u potpuno seksualno iskustvo.

Taj ritual i njegova savremena nepisana pravila iznenađujuće su poštovali tinejdžeri oba pola, sprovodila ih je spontana kolektivna svest, društveni ugovor između tinejdžera koji je više obavezivao od bilo kojih pravila koja im je nametnula vlast. Kao što su se u petom razredu igrale masne fote i to je imalo nekakav pečat dozvoljenog i obezbeđivalo forum za komunikaciju u inače čudnom poslu inkrementalne proizvodnje propupelih seksualnih veza. Seks na zadnjem sedištu auta mogao bi se kasnije zažaliti kao nešto neukusno ili kao bedno okruženje za gubljenje nevinosti. Devojke su na to bile osetljivije nego mladići, koji bi bili srećni da tucaju i na kolenima na smrdljivim đubrištima. Ali ako bi se to dogodilo na vodopadima, značilo je da si deo svete tradicije, sledeća generacija časne i čarobne istorije. U svemu je bilo nekog osećanja sudbinskog, kao daje mesto bilo deo nekog romantičnog

nasleđa, seksualna zaostavština za tinejdžere Buš Folza.

Karli i ja smo izgubili nevinost na tom mestu i na zadnjem sedištu očevog pontijaka jedne hladne januarske večeri, dok je sneg kao zavesa padao po zamagljenim automobilskim staklima i Džordž Majki pevao Careless Whisper s radija u automobilu. Do dana današnjeg, uvodne deonice solo saksofona odmah me vode nazad u tu noć. Šta god mislili o seksu u kolima, trideset miliona napaljenih tinejdžera verovatno ne greši. Čekaj malo, možeš li da podigneš časkom ovu nogu? Stavi ruku ovde. Je I' ovako dobro?

Čekaj, tako ne može. Pomeri se malo nagore. Uff, oprosti. Eto, tako je dobro. Bilo je dosta nespretnog muvanja pre nego što smo uspeli da postignemo penetraciju i taman kad sam uspostavio ritam, u svesti mi se nezvana pojavila Lusi, ispružena i prelepa u svom bikiniju, pa sam svršio kao vulkan u Karli.

mnogo zabavno.”

Karli je razvejala moja posramljena izvinjenja odmahnuvši rukom, veselim osmehom i toplim poljupcem.”Učinismo to", rekla je trijumfalno.

„Je li bolelo", pitao sam.

„Ne onoliko koliko se priča. Oduvek sam sumnjala da je to samo propaganda da bismo duže ostale device.”

Nasmejao sam se i rekao joj daje volim. Ona mije uzvratila i pre nego što smo se osvestili, već smo počeli iz početka. Tada sam duže izdržao dovodeći je do glasnog, neobuzdanog orgazma.

„Mmm", rekla je kasnije predući mi na grudima.”Mnogo, mnogo bolje.”

„Cilj nam je da zadovoljimo", rekao sam osećajući se kao slavni pastuv čak i kada sam osetio da se skvrčavam kao suva šljiva u njoj.

„Žao mi je", rekao sam crveneći.”Verovatno ti ovo nije bilo

„Znaš", rekla je Karli sklupčavajući mi se u naručju, „sada ćemo stalno morati da radimo ovo.”

Klinci koji su okusili seks su kao Kolumbo u Novom svetu; iako su milioni urođenika na vidiku, oni veruju da su upravo oni prvi otkrili sve to. Upražnjavali smo ga svuda: u očevim kolima, đakuziju njenih roditelja, mom krevetu dok mi je otac bio na poslu i jednom u ženskom toaletu u Megapleksu, što baš i ne preporučujem. Ništa nije moglo da nas zaustavi. Neko vreme je sve bilo predigra ili pobedničko slavlje i život je bio divan. Zatim su se Vejn i Semi pomirili i sve je otišlo do đavola.

Očigledno, Karli i ja nismo jedini imali tapiju na razulareni tinejdžerski seks. Van našeg znanja, Semi i Vejn su i sami duboko zagazili u svoje seksualno sazrevanje, premda u nužnoj tajnosti. Nisu mi čak rekli ni da ponovo razgovaraju. Saznao sam kao i svi ostali, kada je Vejnova majka neočekivano ušla jedne noči u njegovu spavaću sobu i prekinula njega i Semija u vrelim spazmima gole strasti. Nikada nisam saznao detalje o ružnoj sceni koja je usledila, ali se završilo tako što je Vejn izbačen iz kuće. Spavao je nekoliko dana kod Semija, ali kada je gospođa Hargrouv saznala da on živi sa Semijem, odletela je do Haberovih zahtevajući da njen sin istog trena krene s njom da bi ga ona odvela kod sveštenika. Vejn je odbio da vidi majku, a Lusi je bila na kraju primorana da zalupi vrata i zakračuna ih kada je bes gospođe Hargrouv zapretio da pređe u nasilništvo.

Ilejn Hargrouv je stajala napolju na ljutoj hladnoći te zimske večeri dobar sat, dozivajući sumanuto svog sina i proklinjući Lusi i Semija na sav glas, sve dok neko od suseda konačno nije pozvao šerifa Muzera. On je stigao deset minuta kasnije i posle nešto žestokih pregovora, konačno uspeo da ubaci histeričnu ženu na zadnje sedište svog auta. Zatim je pokucao na Lusina vrata i

zahtevao da razgovara s Vejnom, koji je potvrdio da, suprotno majčinim tvrdnjama, on nije tu boravio protiv svoje volje. Muzer je odvezao Vejnovu majku njenoj kući, nesumnjivo dobivši i više nego što je želeo da čuje od rastrojene žene koja nije zatvarala celim putem i preporučio gospodinu Hargrouvu da pozove porodičnog lekara da joj da sedative. Te noći, dobri šerif je obavestio svog sina, Miša, da ne želi da ga vidi da trenira i da se posle utakmica tušira sa homoseksualcem. Miš je verovatno telefon imao u ruci i pre nego što je njegov otac izašao iz sobe i do jutra je već svako dete u srednjoj školi znalo za Semija i Vejna.

Kada me je Karli te noći pozvala da mi kaže da je vest čula od jedne od svojih drugarica, bio sam zapanjen - a ja sam već znao da su gej, što samo pokazuje koliko sam se bio navikao na sve odbijanje da priznam istinu. Otac mije još bio na poslu sa kolima, pa sam seo na bicikl i odvezao se kao lud uz brdo do Semijeve kuće, dok mi je u crevima lupao osećaj užasa kao najniži ton na koncertnom klaviru. Semi i Vejn su bili napolju u brlogu gledajući Kafić Uzdravlje, kad me je Lusi pustila unutra. Jednim pogledom je obuhvatila moj znojavi uspaničeni izgled i osmeh joj je nestao.”0, ne", rekla je zatvarajući oči. Izgledalo je kao da bi se mogla onesvestiti, pa sam pružio ruku da je zadržim.”Ne može opet da prolazi kroz to", rekla je boreći se sa suzama, a ja sam pomislio: Opet?

Pošto ni Vejn ni Semi nisu našli za shodno da mi kažu da su ponovo prijatelji, odmah su znali da se nešto dogodilo čim nisam ^io iznenađen što sam ih zatekao zajedno. ,,$ta ima, Džo", rekao je Vejn čudno, dok se Semi zagledao u mene nespokojno.

„Oni znaju", rekao sam i dalje dahćući od brze vožnje biciklom.”Svi znaju.”

„Šta svi znaju", rekao je Vejn, ali sam mogao da poznam daje

razumeo. Niko ništa nije govorio ceo minut, a zatim je Semi rekao:„Jebeni Muzer" i ponovo seo sa izrazom opšte mizerije na licu. Na televiziji, Dajana je poljubila Sema i zatim ga ošamarila, a hor smejača se smejao.

„Samo sam želeo da vas upozorim", rekao sam. “Znate, pre nego što se pojavite sutra u školi.”

„Sranje, sranje, sranje, sranje, sranje", rekao je Vejn spuštenim glasom, bez izraza na licu.

„Vejne", rekao je Semi.

„Sranje!", dreknuo je Vejn skačući na noge.”Moram da odem odavde.”

„Idem s tobom", rekao je Semi ustajući.

„Ne", rekao je Vejn. “Želim da budem sam.”Dohvatio je jaknu sa stolice u kuhinji i izleteo na vrata.

Semijeve oči su se napunile suzama. “Bolje bi bilo da kreneš za njim", rekao mi je. “Ovo će ga ubiti.”

„A ti", pitao sam.

Semi mi se okrenuo dok su mu se neuzdržane suze slivale niz obraze, stoje bio najjadniji prizor kome sam ikada prisustvovao.”Svi su ionako znali da sam peder", rekao je tiho i ja sam u deliću sekunde osetio snažnu potrebu da ga dohvatim i zadavim. Ali sam se samo okrenuo i istrčao na vrata dobacujući smušeni oproštaj Lusi, koja nije ni mrdnula s mesta na kome je stajala u predsoblju zureći u zid sa zamrznutim izrazom preneraženosti na licu.

Kad sam izašao, Vejna nije bilo, a nije bilo ni mog bicikla.

Trebalo mije pola sata da otpešačim do kuće, a kad sam tamo stigao, bio sam iznenađen što me je otac čekao u kuhinji smrknutog lica. Nije me iznenadila smrknutost; iznenadilo me je to što me je čekao.

„Upravo sam završio razgovor s trenerom Duganom", rekao je polako, odsutno puckajući zglobove na prstima.

„Da?"

„Rekao je da je Vejn Hargrouv homoseksualac. On i onaj klinac što je prošlog leta radio na presi.”

„Zašto bi te on, do vraga, zvao da ti kaže tako nešto", pitao sam.

„Traži potvrdu da je to tačno.”

„Je I'trener to traži sudar?"

„Pazi šta govoriš, Džo", rekao je otac oštro.”Trener mora da razmišlja o ćelom timu. Ovo je ozbiljno.”

„To se nikoga ne tiče", viknuo sam.

Oštro me je pogledao, a zatim malo nakrivio glavu, kao da mu je iznenada nešto sinulo.”Jesi li ti homoseksualac", upitao je dok su mu se oči pretvorile u proreze.

„Kakvo je to iznenadno zanimanje za moj seksualni život, ćale?"

„Samo odgovori na prokleto pitanje", dreknuo je tresnuvši pesnicom o sto.

Naslonio sam se na vrata i uzdahnuo.”Ćale", rekao sam tiho. Ja imam devojku.”

Sada je začkiljio u mene iznenađeno.”Imaš?" Pitanje je bilo suviše skeptično za moj ukus.

„Hvala na glasu poverenja.”

„Prosto nisam znao", rekao je sa olakšanjem.

„Ne mogu da zamislim kako to da se to nikada nije javljalo kao tema u svim našim značajnim razgovorima.”

„Kako se ona zove?"

„O, molim te, poštedi me", rekao sam uputivši se uz stepenice.

„Gde si ti to pošao?"

„Da popušim vutru. Vidiš? Ima još stvari koje ne znaš o meni.”

U ogledalu u predsoblju uhvatio sam njegov odraz. Stajao je šokiran otvorenih usta i zurio u moj potiljak i ja sam shvatio da će proći još nekoliko godina pre nego što se potrudi da ponovo razgovara sa mnom.

Vejn se pojavio oko jedan ujutru bacajući kamenčiće u moj prozor. Sišao sam da mu otvorim i na prstima smo se uvukli u moju sobu. Srušio se na moj krevet tresući se, lica napetog i pocrvenelog od hladnoće. “Ne mogu da se saberem", rekao je poskakujući na krevetu dok je duvao u ruke.”Sve se menja iz minuta u minut. Ponekad pomislim kako će se stvari slegnuti u narednih nekoliko dana, a ponekad da ništa više neće biti isto.”

Ja sam bio skloniji tom drugom ishodu, ali nisam smatrao da je vreme da on to čuje.”Možda bi bilo dobro da ne ideš u školu nekoliko dana", rekao sam. “Da se sve slegne.”

„Svi će o tome govoriti, šaputaće mi iza leđa.”

„Šta je sa Semijem?"

„Jebeš Semija", rekao je Vejn strastveno.”Ionako je ovo sve njegova krivica. Rekao sam mu da moja soba nije bezbedna, ali je on morao da insistira.”

To je bilo i više informacija nego što mi je u tom trenutku bilo potrebno da čujem.”Slušaj", rekao sam.”Ti si zvezda košarkaškog tima. Ako jedan šupak kao što je Miš može da bude prihvaćen samo zato što je član tima, sigurno može i momak kao ti...”

„Miš ne tuca muškarce", istakao je Vejn.

„Miš ne tuca ni žene, barem koliko ja znam", rekao sam pokušavajući uzaludno da napravim makar malu šalu.

„Ovo ne valja, Džo", Vejn se strovalio na moj krevet.”Ovo je jebena noćna mora.”

,,$ta hoćeš da uradiš?"

Vejn je pokrio oči podlakticom i uzdahnuo.”Samo želim da se probudim, čoveče", rekao je tužno odmahujući glavom.”Samo želim da se probudim.”

Bio sam podvrgnut intenzivnom posmatranju sledećeg jutra dok sam prolazio kroz jezivu tišinu školskog dvorišta i niz hodnik do svog ormarića. Učenici su stajali u grupama, razgovarali šapatom koji je prestajao naglo kad bih ja prolazio, pogledi su im bili od znatiželjnih dooptužujućih.Vejn je odlučio da ostane u mojoj sobi toga dana i pre nego što sam uopšte stigao do svog ormarića, znao sam da je njegova odluka bila ispravna. U dva minuta otkad sam stigao, pogledi i šapat su pretili da me uguše i mogao sam da zamislim kako bi u tom trenutku bilo biti Vejn. Karli me je čekala kod mog ormarića i gotovo da sam se slomio kad me je poljubila.”Jesi li dobro", pitala je.

„Ne baš.”

„Hoćeš da zbrišemo i odemo negde?"

Želeo sam to, ali sam odmahnuo glavom odbijajući. Dok su se Vejn i Semi skrivali, osećao sam da je neophodno da budem tu i izviđam situaciju za njih. Osim toga, ne bih mogao da poreknem postojanje moje sebične potrebe da me vide kako usred skandala gledam svoja posla kao neko ko nema šta da skriva da ne bi pomislili da sam i ja gej zato što smo drugovi. Karli me je uhvatila za ruku i privila se uz mene. “Mislim da će biti potrebno da ostanem danas u tvojoj blizini", rekla je i ja sam osetio kako mi se oči pune vrućim suzama. Poljubio sam Karli u kosu i stisnuo joj ruku dok smo išli prema učionici u kojoj se održavao razredni čas, osećajući iznenadni napad besa prema Vejnu i Semiju. Sve je išlo tako dobro; zašto su morali sve da zajebu?

Pozvali su me u Duganovu kancelariju usred drugog časa. Šon i Miš su se vrzmali u hodniku ispred kancelarije kad sam stigao.

„Da li je tačno za Hargrouva", pitao je Šon, blokirajući mi put do Duganovih vrata.

,,A šta to?"

„Priča se da se trpa u bulju", rekao je Šon.

„Nije mi poznat taj pojam.”

„Znaš već, srkač budže", Miš mi je veselo razjasnio.”Pederčina.”

„Vejn nije pederčina", rekao sam strastveno.

„Iz prilično dobrih izvora smo saznali da se tvoj ortak kara u bulju", rekao je Miš dobacujući mi zao osmeh. Čovek je stalno padao iz engleskog, ali kada se radilo o gej terminologiji bio je pravi tezaurus.

„Što se ti toliko uzbuđuješ, Mišu?Toliko pričaš o pederima da možemo samo da pretpostavimo na kojoj se ti strani uklapaš u ćelu šemu srkanja budža", rekao sam.

Mišev osmeh je nestao, a on je iskoraknuo napred preteći, grabeći me za košulju pesnicama. “Kako to misliš", rekao je kroz stisnute zube.

„Koju reč nisi razumeo?"

Tresnuo me je o ormariće dovoljno snažno da mi zubi zazveckaju.”Jebeni guzičar", rekao je.

„Eto ga gde opet govori o jebenim guzicama", rekao sam Šonu.”Primećuješ li i ti tu pravilnost?"

Miš me je zviznuo u stomak i baš su me Šon i on skupljali da me opet mlate kad je Dugan izašao iz kancelarije.”Šta se to ovde događa", viknuo je, smrznuvši nas u mestu svojim otresitim autoritativnim glasom.”Ne uvaljujete se valjda u nevolju na dan utakmice", rekao je obraćajući se Šonu i Mišu.”Ili ste možda zaboravili da večeras igramo protiv Nju Hejvna?"

„Ne, gospodine", rekao je Šon puštajući me i povlačeći se

vukao Miša za sobom.

„Onda vucite dupeta u učionice, odmah.” Dugan je komandovao i nisam mogao da ne pomislim da je takvo ispoljavanje brige za nauku bilo nekako izvedeno zbog mene.Jdioti", rekao je, gurajući me u svoju kancelariju sa osmehom izvinjenja, dok sam ja pokušavao da nadoknadim ono vazduha što su ga izbili iz mene.

Zidovi Duganove kancelarije bili su obloženi uramljenim fotografijama iz klupske probosti. Police iza njegovog stola bile su okićene gomilom šampionskih trofeja. Na stolu, gotovo kao podsetnik, stajala je stara slika na kojoj su trener i njegova žena prebacili ruke preko dvojice dečaka nesrećnog izgleda, koji su imali marinske frizure i očeve tamne oči. Dugan je zastao obilazeći oko stola i pokazao na jednu od uramljenih klupskih slika na kojima je bio tim.”Evo tvog starog", rekao je.”Hiljadu devetsto pedeset i osme. E, to je bila paklena sezona. Moja treća trenerska godina, naš prvi šampionat zahvaljujući šutiranju tvog starog.” Seo je na staru kožnu stolicu. “Da li ikada priča o toj utakmici?"

„Možda je nekad spomenuo.”

Dugan me je proučavao kao taksonomista koji pokušava da ustanovi red i vrstu. Malo kasnije je polako klimnuo glavom resivši konačno kako je najbolje da pristupi.”Pretpostavljam da znaš zašto sam te zvao da dođeš", rekao je veoma ozbiljno.

Slegnuo sam ramenima. “Baš i ne.”

„Brine meVejn Hargrouv.”

„Onda je trebalo da njega pozovete ovamo.”

„On je danas odsutan", rekao je Dugan. “Teško da mogu da ga krivim s obzirom na okolnosti.”

„Šta želite", pitao sam najdrskije što sam se usuđivao.

„Želim da pomognem. Vejn je jedan od mojih momaka. Da li se

upustio ili nije u kakvogod blesavo adolescentsko eksperimentisanje, nije moja briga.”

„Šta biste vi uopšte mogli da učinite", rekao sam odjednom se nadajući da, protivno svom običaju, možda postoji svetlost na kraju tunela.

„Mogu da stavim tačku na glasine", rekao je upivši se pogledom u mene.”Već sam imao sastanak s timom i jasno im stavio do znanja da je Vejn njihov klupski drug i da ne treba da tolerišu da ga neko kleveta ili baca ljagu na njegovu reputaciju.”

Pogledao sam ga u neverici. “U vašem timu je sve i počelo", rekao sam.”Miš je sve i razglasio.”

„Šerif je bio... indiskretan", prihvatio je Dugan. “Ali Miš će izreći izvinjenje što je započeo tako strašne glasine i šerif će to podržati ako ja to od njega zatražim. Ti i ja ćemo biti jedini ljudi koji znaju pravu istinu, a istina nikada neće napustiti ovu sobu.”

Razmišljao sam malo. Ako trener natera Miša da se izvini za glasine, možda Vejn zaista ima šansu. Ćela stvar je ionako bila toliko neverovatna, zaista bi bilo razumnije za sve kad bi to bila samo glupa šala.”Zašto to govorite meni", pitao sam. “Ako zaista možete da utičete da se to povuče, zašto prosto ne uradite tako?"

Duganove oči su se žarile u moje. “Želim da Vejn igra večeras", rekao je.

„Utakmica.” Klimnuo sam polako glavom jer mi je konačno sinulo o čemu se ovde radilo. “Naravno. Ne možete da pobedite bez Vejna.”

,,U pitanju je mnogo više od utakmice", rekao je Dugan.

„Tačno. U pitanju su razigravanja.”

„Samo štitim Vejnov najbolji interes", za režao je Dugan na mene. “Ovo neće biti lako. Mišu se to neće dopasti, a šerif će biti besan što od njegovog sina pravim žrtvenog jarca. Verujem da

mogu da ga ubedim u mudrost svog plana, ali niko mi neće verovati ako on nastavi da se krije.”

„Gluposti", sunuo sam zauzvrat. “Nećete da izgubite najboljeg pucača baš pred razigravanja.”

Dugan je naglo ustao i u momentu sam pomislio da će se preko stola baciti na mene.”Vejn je jedan od mojih momaka", rekao je polako, nad- noseći se preteći nada mnom. “Ja se staram o svojim momcima. O tome se ovde radi.”

„Zaista", rekao sam ustajući.”Onda mi objasnite ovo. Ako Vejn ne bude večeras igrao, da li ćete opet učiniti za njega isto? Da li ćete mu ipak pomoći?"

Vrelina njegovog pogleda pretila je da mi zapali obrve, ali sam izdržao njegov pogled gledajući ga pravo u oči.”Ako bilo koji moj momak propusti utakmicu", rekao je Dugan tiho, „on više nije jedan od mojih momaka.”

„Tako sam i mislio", rekao sam okrenuvši se da odem.

„Slušaj me, ti malo govno", zaurlao je Dugan na mene. “Ako misliš da će ova škola raširiti ruke i prigrliti pedera, onda si idiot. Postaće odmetnik. Nudim jedinu šansu koja postoji da može opet ovde da pokaže lice. Nije na tebi da odlučuješ.”

Okrenuo sam se licem u lice prema njemu.”U pravu ste", rekao sam.”Preneću mu vašu ponudu i nadam se da će vas držati za reč.”

„To je prva inteligentna stvar koju si rekao otkad si ušao", rekao je, vraćajući se polako na stolicu.

Pogledao sam ga s prezirom.”Zar vam niko nikada nije rekao da je to samo prokleta igra?"

„Naravno", rekao je oslanjajući se na drvenu površinu stola odvratno se cereći. “To je univerzalni slogan svih gubitnika. Iznenađen sam da ti još nisu poklonili majicu s takvim natpisom.”

Utakmice Kuguara su uvek bile dobro posećene, ali je te večeri

bilo mesta samo za stajanje u sali bušfolske srednje škole. Izgledalo je kao da se ćela škola pojavila da vidi da li će Vejn igrati. Vazduh je bio nabijen uzbuđenjem dok je gomila kličući pozivala svoj tim da izađe iz svlačionice. Kada su se Kuguari pojavili lagano istrčavajući na teren, Vejn je bio pretposlednji u koloni i izgledalo je da okleva kad je video kolika se gomila okupila, ali je zatim oborio glavu i odlučno istrčao na liniju koja deli teren, a neko mu je dobacio loptu. Pustio je prvu loptu za zagrevanje, skočio s vrha kapice; javilo se tu i tamo poneko odobravanje. Pokušao sam da mu uhvatim pogled s mesta na kome sam sedeo s Karli na tribinama, ali je on odlučno izbegavao da pogleda publiku, a na licu mu je bio smrknut izraz.

Te večeri je Vejn postigao pedeset dva poena, novi rekord lige, u igri koju niko iz ogromne gomile nikada neće zaboraviti. Trčao je po terenu kao đavo, probijao se kroz odbranu kao da su se oni usporeno kretali. Kao divlja zver iznenada puštena iz kaveza, žario je i palio uzduž i popreko terena sa strašću i jarošću koje su čak i njegove timske drugove ostavljali u prašini da u čudu odmahuju glavom. Karli i ja smo vrištali dok nismo promukli, smejali se i grlili svaki put kad bi Vejn učinio još neki neverovatan potez na putu ka košu. Navijanje je postajalo sve snažnije sa svakim novim košem, ali ako ga je Vejn i čuo, nije to pokazivao.

Na minut pred kraj igre koja je već bila dobijena, Vejn je dao znak Duganu da mu treba da izađe. Otišao je na klupu u frenetičnom aplauzu publike koja se podigla na noge i dohvatio peškir da obriše lice. Dok se odigravao poslednji minut, Vejn je okrenuo leđa terenu pogledavši konačno u tribine i posle nekoliko sekundi naše oči su se srele. Smeškali smo se jedan drugom trenutak, a potom je on brzo klimnuo glavom i kratko mahnuo da bi se odmah zatim izgubio kroz vrata svlačionice samo malo pre

nego što je pištaljka označila kraj utakmice i sala eksplodirala

divljom kakofonijom navijanja i aplauza. Tada još nisam znao, ali Vejnovo mahanje rukom bilo je oproštajne. Proteći će mnogo godina pre nego što ponovo bude viđen u Buš Folzu.

Kasnije te večeri nekoje zaskočio Šona Telona na parkiralištu Dačiz dajnera, gde je tim otišao da proslavi pobedu. Šon se nekoliko dana kasnije pojavio u školi s polomljenom rukom i naduvenom i izobličenom desnom stranom lica. Nikada nije rekao ni reč o incidentu, ali sam po načinu na koji me je gledao prepoznao da je Vejn na putu iz grada malo skrenuo, ostavljajući poslednji, oproštajni poklon Semiju.

Valjda četiri nedelje kasnije, Semi je odleteo niz vodopad.

Dvadeset

Tokom poslednja dva dana, raspršeni fragmenti moje prošlosti pucali su na sve strane kao kokice i zato za mene nije trebalo da bude iznenađenje kada sam stigao očevoj kući i zatekao Lusi Haber, koja me je čekala na verandi. Ali me je to ipak pogodilo. Ona na sebi ima sandale s platformom, dugačku tesnu suknju s visokim prorezom i svilenu bluzu sa oblim izrezom. S mesta na kome stojim na ulici pored auta, izgleda kao da nije nimalo ostarila i tek kad sam prišao bliže, primećujem lake bore brige oko očiju i u uglovima njenih usana razvučenih u bojažljiv osmeh. Na travnjaku ima malo više primeraka Buš Folza nego što ih je bilo jutros, umalo se nisam sapleo o jedan dok sam prilazio stazom nesposoban da skinem oči s Lusi.”Zdravo, Džo”, obraća mi se glasom koji je dublji nego što pamtim.

„Zdravo, Lusi.” Popeo sam se uz stepenice. Nekako trapavo prelazimo s nedovršenog rukovanja u nespretan i loše tempiran zagrljaj. Ona je čvrsta i gipka u mom naručju, nimalo ne liči na

pedesetogodišnju ženu, a kosa joj miriše jednako opojno na šampon od jorgovana, koji me je tako omamljivao kao tinejdžera.

„Čula sam da si ovde”, kaže udaljavajući se da bi me pogledala.”Pomislila sam da te posetim na minut-dva.”

„Drago mi je da jesi.” Govorim to iako još nisam načisto. Otključavam i propuštam je u kuću, zveckajući pri tom glasno ključevima za slučaj da su Džerod i njegova prijateljica opet u akciji, ali kod kuće nema nikoga. Pitam se o čemu ću uopšte razgovarati s Lusi.”Želiš li piće?”

„Ne treba”, kaže osvrćući se po predsoblju s dozom radoznalosti.

„Sigurna si?”

„Da.” Ušla je u dnevnu sobu i zagledala porodične slike na čajnom stočiću. Lusi Haber u mom domu iz detinjstva je kao retki astrološki fenomen, konvergencija planeta s nepredvidivim posledicama.”Kako ti je otac?”

„Nije dobro”, govorim sedajući na kauč. Ubrzo mi se ona pridružuje, a jastučić poda mnom se ugiba registrujući njenu težinu. Dvosed postavljen upravno na kauč bi za nju bio mnogo logičnije i podesnije odredište; pomislivši na to, osećam da sam zbunjen, možda i malo zabrinut i neću poreći, uzbuđen njenim izborom.

„Žao mi je da to čujem”, kaže Lusi.”Jesi li imao nekakav udes?”

„Molim?”

Ona prstima prelazi preko mog lica prateći rasekotinu blizu slepoočnice. Majčinski? Seksualno? Edipovski? Opcije mi kao kviz jure kroz glavu. Pitajmo publiku. Lusin dodir istog trena okida strujanje u unutrašnjoj mašineriji mog donjeg stomaka, stvarajući talase toplote koji se brzo šire nadole. Molim se bogu da se podrhtavanje mojih butina ne vidi koliko ga jako osećam.”Potukao sam se”, kažem.”Jedan od mojih otvorenijih kritičara.”

Ona klima glavom zadržavajući prste još trenutak na mom licu.”Verujem da ne postoji nestašica takvih.”

„Jesi li i ti jedna od njih”, nervozno pitam. Kada sam pokušavao da ubedim Ovena da mi dozvoli da iz romana uklonim stranice s više požude prema Lusi, u glavi sam imao viziju upravo ovakvog trenutka. I evo me sad, transplantiran u svoju noćnu moru koja je istovremeno i moja fantazija, i potpuno sam razotkriven, moja opsesija za nju više nije tajna. Samo to saznanje ne bi bilo toliko loše da ona ne zna da ja znam i da ja ne znam da ona zna i ta dodatna karika svesti prouzrokuje da mi se jaja skupe od užasa.

„Roman me je zaista dirnuo”, podrhtava joj donja usna.”Pokazao si mi potpuno novu stranu mog sina, onu koju kao njegova majka nikada nisam videla.” Hvata mi ruku i steže je.”Ne mogu da opišem koliko je to dragocen dar.”

Ja sam zapanjen. Moj zabludeli egoizam nije mi dozvoljavao da uopšte uzmem u obzir ovakvo nešto, da uopšte razmislim kako bi se Lusi mogla osećati zbog Semijevog lika u knjizi i taj trenutak to samo potvrđuje. Jedino što me je ikada brinulo bilo je ispovedanje moje pohote. Promucao sam: „Drago mi je.”

Ona klima glavom uz smešak, uredno vrhovima prstiju zaustavljajući suze.”Ponekad, kad se osećam usamljeno, čitam delove iz tvoje knjige i to mi je uteha.”

Koje delove, pitam se. Proučavam njeno lice koje je i dalje neverovatno savršeno i sabrano. Njene pune usne bogate senzualnim obećanjima tek su malo napućene, kao da već anticipiraju savršene mokre poljupce koje mogu da podare raznim vašim defovima. Zavaljuje se u kauč i toplo mi se osmehuje belasajući zubima, tim srećnicima koje bez prestanka glačaju one fenomenalne usne. Ubijam se pokušavajući da smislim šta da kažem, ali mi je um prazan jer krv iz moje glave, verna svojoj tečnoj formi, silazi u potrazi za najnižom mogućom tačkom.”Divno

je videti te Lusi”, konačno kažem.

Ona klima glavom smešeći se i dalje i ustaje da krene.”Lepo je i tebe videti. Budi mnoge uspomene.” Sledim je u predsoblje uzaludno pokušavajući da ne piljim u njenu zadnjicu. Na vratima, ona se okreće i moju ruku uzima sa obe svoje.”Bio si dobar prijatelj Semiju, Džo. To mu je mnogo značilo. I meni.”

„Pokušavao sam to da budem”, kažem jadno, osećajući se kao stopostotni napaljeni licemer.

Lusi me ponovo grli, ovoga puta čvrsto, oslanjajući se ćelom dužinom svog tela o mene. Ovo je bez ikakve sumnje sasvim drugačija vrsta zagrljaja od onog prvog, opterećenog zagrljaja. Ona to čini iznenada ne dajući mi priliku da uvučem svoju anatomiju i da napravim diskretan džep za svoju budžu, koja se sada stiska uz njen but kao crven ban. Ona zna, znam da ona zna i ona zna da ja znam da ona zna. Opet je naše saznanje krug iscrtan oko moje besramne krpeljske nabreklosti. Okreće glavu i pritiska usne na moje uvo, a sjaj koji je nanela na njih osećam mokro i to čini da zažalim što uši nemaju čulo ukusa i utvrde koji ukus sjaja nosi. Pretpostavljam da je breskva.”Dođi i poseti me u kući”, mrmlja.”Htela bih da još malo porazgovaramo o tvojoj knjizi.”

„Hoću”, govorim tresući se od dodira između njenih usana i mog uveta, a crvenilo počinje da mi se širi od vrata nagore. Polugodišnji celibat ume to da izazove.

Ona se odmiče, svojom rukom prelazeći ćelom dužinom moje dok me postepeno pušta.”Obećavaš?”

Obećavam.

Dok sam uređivao Buš Folz kidala me je dilema da li da ostavim stranice koje se odnose na moju opsednutost Semijevom majkom, zato što bi Lusi to jednoga dana mogla pročitati.”Onog trenutka kada počneš da menjaš svoje delo iz zabrinutosti na kakav bi prijem to moglo naići, znatno kompromituješ integritet celog

dela”, ozbiljno mi je rekao Oven.

„Ovo je fikcija”, istakao sam mlako.

„Pisac fikcije je jednako odgovoran za istinitost koliko i pisac dokumentaristike”, rekao je Oven nadmeno.”Možda i više jer ga ne ograničava faktografija.”

„Zar to nije kontradiktorno?”

„Samo za glupavog bukvalistu. I u svakom slučaju, uopšte stvar nije u tome.”

„A u čemu je stvar?”

Oven se iscerio.”Seks prodaje.”

Nedugo po Lusinoj poseti, tuširao sam se kada sam prepao samoga sebe ispustivši prodoran, bolan urlik koji je Ijutito izleteo iz mene, prvo kidajući moje grlo, a zatim se odbijajući glasno o pločice i zamagljena vrata tuš-kabine. Taj usamljeni krik otvorio je branu i u sledećih pet minuta stajao sam u konvulzijama pod vrućim mlazom jer su mi telo potresali snažni jecaji koji su dolazili duboko iz moje utrobe, kandžama se hvatajući očajnički za moj ezofagus da bi izašli na otvoren zrak.

Kada se sve završilo, izašao sam ispod tuša osećajući nesvesticu i gušenje. Obavio sam jedan peškir oko struka, a drugi oko glave i ramena, što uvek čini da se osećam kao bokser teške kategorije. Papirna maramica se kida u mojoj ruci dok duvam kroz nos, a gromuljice papira se mešaju sa slinom kao gupike. Proučavam svoj odraz u ogledalu ne baš posve siguran u to šta tražim i pošto je para zamaglila ogledalo i u njemu moje lice, oblačim se i odlazim da pozovem Ovena.

„Čudno se ponašam”, kažem mu kad mi se odazvao.

Gotovo da mogu da čujem kako na silu zatvara usta da ne bi izgovorio komentar koji mu je na vrh jezika.”Na koji to način misliš da se ti ponašaš čudno?”

Pričam mu o napadu koji sam imao pod tušem, zatim i o

suzama na bolničkom stepeništu i u jazbini mog oca prethodne večeri.”Plakanje”, kaže on, „ne može se nazvati baš čudnim ponašanjem.”

„Jeste čudno za mene.”

„Slušaj Džo, očigledno imaš dosta nerazrešenih konflikata s porodicom i prošlošću.”

„Nemoj da pričaš”, kažem boreći se da izbacim nestrpljenje iz tona.”Ali me to nikada nije dovelo do suza. Kako bi ti to objasmo?

„Misliš, kad bih ja bio terapeut.”

„Tacno.”

„Ali ja to nisam.”

„Svejedno.”

„Do đavola, ne znam”, kaže Oven.”Terapija je složen istraživački i analitički proces. Perverzno je nuditi odokativnu dijagnozu.”

„Ali je ti već imaš.”

„Naravno da je imam. Samo se ograđujem od odgovornosti na uobičajeni način.”

„Primljeno k znanju. Sada da te vidim, pljuni. Misliš li da imam nervni slom?”

Oven uzdiše.”Nemaš nervni slom. Mislim da ti nisi takav.” Samo Oven ume da učini da to zvuči kao karakterna mana.”Onako, iz prve ruke, rekao bih da si previše dugo bio veoma usamljen, bez ljubavi koju pruža porodica. To je verovatno značajan faktor potpune propasti svih drugih tvojih veza. Nikada nisi zadovoljan jer nijedna žena ne može da ispuni gigantsku prazninu koju je ostavila porodica. Sada si u rodnom gradu, suočen si s porodicom za čijom si ljubavlju očajnički žudeo i više ne možeš da zadržiš u sebi osećanja krivice, usamljenosti i gubitka.”

Dugo se čuje samo naše disanje preko telefonske linije, dok ja razmišljam o onome što je on upravo rekao.”Zvuči dovoljno dobro

koliko je plaćeno”, konačno kažem.

„Voleo bih da ne zvučiš toliko iznenađeno”, kaže Oven.”Ako išta vredi, ja sam verovatno najpametnija i najpronicljivija osoba koju poznaješ, bez izuzetka.”

„Hvala. Šta bih više mogao poželeti?”

„Lekove”, kaže Oven.”Kad bih mogao da ti ih prepišem, e to bi bila prava stvar.”

Dvadeset jedan

U Folzu se brzo smrkava jer uličnog osvetljenja je malo i koristi se samo za osvetljavanje određenih raskrsnica. Dok sam završio razgovor sa Ovenom i izašao na verandu, napolju se smračilo, a slabe svetiljke na verandama i travnjacima jedva da prave pukotine svetlosti u gustoj kopreni prigradske noći. Negde u blizini pas Ijubopitljivo zavija na mesec zaklonjen sivim oblacima, a u daljini se čuje zvuk automobila koji jure Stratfildom. Na travnjaku ispred kuće rasuto je otprilike desetak knjiga. Očigledno se raščulo šta treba raditi sa svojim primerkom Buš Folza.

Džerod sedi na stepeništu i čita stari džepni primerak Titanovih sirena na slaboj svetlosti lampe s verande. Kad sam izašao na verandu, on podiže pogled i osmehuje se.”Zdravo, čika Džo.” Reč čika mi i dalje zvuči strano, kao kad se reči toliko često ponavljaju da izgube svaki smisao.

„Da li uopšte odlaziš kući?”

,,U poslednje vreme ne.” Usne su mu se mrgodno namreškale.

„Dopada ti se Vonegat?” Sedam pored njega. Moj dolazak je načas rasterao sakupljene noćne leptirove i komarce koji su samo ubilački kružili oko lampe na verandi kao oko svetilišta. Obojica provodimo nekoliko sekundi rasterujući ih ubojitom snagom, a preživeli se na kraju pregrupisavaju u skupinu pod golom sijalicom, preispitujući svoj borbeni plan, razmatrajući opcije.

„Prilično je dobar”, kaže Džerad.”Za školu sam morao da pročitam Klanicu pet, posle toga sam se kanda primio na njega.”

Uzeo sam od njega knjigu i znatiželjno je prelistavam, konačno se smirivši na autorovoj nekonvencionalnoj posveti na početku, koja glasi: Sva lica, mesta i događaji u ovoj knjizi su stvarni. Nijedno ime nije promenjeno da bi se zaštitili nevini, pošto Svemogući Gospod štiti nevine jer je to stvar nebeske rutine. Vonegat nije shvatio suštinu, mislim. Imena krivaca treba menjati.

Vraćam knjigu Džerodu, koji je gura u zadnji džep. Nosi široke crne farmerke i sivi džemper koji visi na njegovom vitkom telu.”Gde si krenuo”, pita me on.

„Nigde, u stvari”, kažem. Nameravam da uskoro pozovem Karli, ali sam još pomalo nestabilan od svog malog sloma i Ovenove potonje terapije na daljinu, pa mi treba vremena da se saberem da bih bio u stanju da na pravi način razgovaram s njom.

„Izgledaš kao da bi ti prijalo malo zabave”, kaže ustajući.”Hoćeš da se provozamo?”

„Gde to?”

„To je iznenađenje.”

Odmeravam sinovca, slušam tripartitnu harmoniju cvrčaka i duboko udišem hladan noćni zrak. ,,A što da ne.” Dižem se da bih mu se pridružio. Izgleda da se meni stvari događaju, da događaji uzimaju samosvojni zalet nezavisno od moje volje. Čini se da je ispravno prepustiti se i ponašati se kao bezbrižni putnik, a to je za

mene, u stvari, olakšanje.

„Super”, kaže Džerod.”Verovatno bi trebalo da pođemo tvojim autom.”

„Imaš li ti auto?”

„Ne. Zato verovatno i treba da pođemo tvojim.” Dobacuje mi svoj klasični osmeh i lenjo se vuče do mercedesa, sklanjajući kosu s lica i zatičuči je za uši. Želim da previdim činjenicu da sam pozvan neznano gde samo zato što sam motorizovan. Kad smo stigli do auta, on pregleda oštećena vrata i razbijeno zadnje svetio, propraća to sapatničkim zviždukom izražavajući tako univerzalnu mušku osetljivost na unakaženu lepotu, koja je obično rezervisana za obrezivanje i oštećena uvozna kola. Okreće se prema meni podignutih obrva i sa očekivanjem pruža ruku: „Možda da ja vozim?”

„Čuo sam da te je Šon Telon juče pretukao”, započinje razgovor dok upravlja mercedesom pri opasno velikoj brzini kroz trgovački kvart Buš Folza.

Navlačim pojas.”Gde si to čuo?”

Zanemaruje moje pitanje.”On je luđak, znaš.”

„Tako sam čuo. Ali šta to tačno znači?”

On sleže ramenima i oštro skreće udesno.”Verovatno da nije trebalo da se kačiš s njim.”

„Tvoj otac ga se nije uplašio.”

„Braaavo ćaaale”, kaže kiselo Džerod.

Gledam zamišljeno u sinovca.”Kakav je to problem među vama?”

„Ove nedelje su minđuše.”

Zaustio sam da kažem nešto, ali odustajem jer me se to ne tiče, a onda, već po svom starom običaju, ipak progovaram.”Shvataš da sada prolaziš kroz jednu fazu, to je jasno. Za nekoliko godina sve to buntovništvo će prestati i ono ti više neće biti važno.”

„Možda”, slaže se ne skidajući oči s puta.”Ali moram da vodim svoju bitku, dok je ona još moja.” Lako se osmehuje.”Gotovo bi se to moglo smatrati mojom dužnošću.”

„Pa, sigurno je da si se bacio na posao.”

„Kako god”, kaže Džerod.”U čemu je problem između tebe i njega?”

„Ništa što nekoliko godina intenzivne porodične terapije ne bi moglo da sredi.”

„Rekao bih da je taj vaš brod odavno otplovio. Babe više nema, a deda... znaš već.”

Nikada nisam čuo da neko moju majku zove baba. Nikada mi nije sinulo da ta titula može da se ponese i posmrtno i kada je Džerod to sada izgovorio, momentalno sam osetio dezorijentisanost. Osećam jezu u stomaku, ubod tuge toliko intenzivan da je svaki dalji razgovor nemoguč. Sedimo u tišini nekoliko minuta, dok nisam video da smo se uputili izvan grada na bulevar Porterz.”Gde to idemo”, pitam ga.”Jedino što ovde ima je Porterz.”

„Pogodak.”

„Šta čemo kog đavola na Porterzu?”

„Videćeš.”

Poslovno sedište P. Dž. Porterza je masivna petospratnica čija se spoljašnjost sastoji prevashodno od tamnog stakla i uglačanog prirodnog kamena, spomenik kapitalizmu. Građevina je okružena akrima talasastih besprekornih travnjaka i strateški postavljenih ribnjaka i fontana, kao da je spuštena usred terena za golf na kome se odvija šampionat. Opšti utisak namerne izolovanosti je pojačan obodnom šumom od oko jednog akra u dubinu, koja je namerno ostavljena takva kakva je oko korporacijskog kruga. To skupo, idilično okruženje je ili grandiozno zaveštanje modernoj ergonomiji ili preduzetnička manifestacija groteskno naduvanog

porodičnog ega Porterovih na njihovom finansijskom vrhuncu.

Džerod prolazi pored glavnog ulaza sa zatvorenom i zakatančenom kapijom i vozimo se još nekoliko minuta uzanim putem koji zavija kroz drveće, dok iznenada nismo izbili na zemljani put koji vodi kroz šumu. Ta traka puta završava se kod kapije u osam stopa visokoj žicanoj ogradi, koja okružuje fabrički krug Porterza. Grupa dece se najednom materijalizuje kao duhovi u uzanom svetlu mercedesovih farova, puše oslonjeni o drveće i bacaju kamenje u šumu, kao da su izgubljeni dečaci koji očekuju povratak Petra Pana. Nestaju s vidika kada je Džerod ugasio svetla i parkirao se u šumi, između džipa i honde. Izašli smo iz auta da se pridružimo deci, koja su sva izgleda približno Džerodovih godina.”Šta ima, momci”, pita Džerod izvodeći višepotezno bacanje koske sa nekolicinom, dok svi oni s neprikrivenom sumnjičavošću gledaju mene, ostarelog uljeza. Izbrojao sam ih šestoricu, isključujući Džeroda i sebe.

,,Ko je taj”, pita ga visoki, nabijeni momak s kosom obojenom u crno i plavom kozjom bradicom.

„Ovo je moj kontroverzni čika Džo”, kaže Džerod pokazujući na mene rukom.”On će noćas zauzeti Gordijevo mesto.”

„Ti si pisac”, druga deca ispituju.

„Jesam”, kažem osećajući se izrazito starije i iznenada snebivIjivo u svom merino džemperu i skupim pantalonama. Oni su svi odeveni dosta slično, u majice, dukseve, tamne vrećaste radničke pantalone i patike. Sva lica su nabijena šrapnelima buntovništva, kao da je granata otuđenosti eksplodirala među njima probušivši im metalnim minđušama i prstenovima svaku moguću meku tačku na telu - od ušnih školjki i nozdrva, preko obrva, usana i jezika.

„Pisac čega”, neko želi da zna, a zatim sledi kratka diskusija o mojim zaslugama.

„On je napisao film o Folzu, čoveče. Gde onaj klinac tuca majku.”

„Pisao je knjigu, seronjo. Onda su napravili film.”

„Svejedno, čoveče.”

„On tuca majku?”

„Ortakovu majku, čekiću. I ne tucaju se. Samo mu se diže na nju.»

,,O! To je okej. Meni se diže na Džerodovu kevu.”

„Začepi, jebote, Miki!”

„Šta, ti ne misliš da ti je keva ribetina? Iskreno?”

„Popušiš mi ga.”

Pošto su sve to raščistili, dečko s kozjom bradicom, za koga sada znam da je Miki, istupa.”Džerode, koji ti je da dovodiš matorca na igre?”

„On je kul”, bez problema kaže Džerod.”On neće pričati. I samo sada, treba nam zamena za Gordija.”

Svi me neko vreme odmeravaju mršteći se zamišljeno, a ja se osećam kao odeljenjski štreber koji stoji usred okupljene gomile i čeka da ga izaberu u neki tim za igru između četiri vatre. Konačno Miki istupa i rukuje se sa mnom.”Okej, čoveče”, kaže.”Pod uslovom da nemaš slabo srce ili nešto slično.”

„Dobar sam”, kažem suvo.

„Okej”, kaže Džerod, dobacujući mi osmeh odobravanja.”Idemo.”

Ispostavlja se da je u pitanju peintbol. Miki otvara gepek svog džipa i svi se skupljaju oko njega da im razdeli krš pneumatskih vazdušnih pušaka dizajniranih da izgledaju ubedljivo, kao poslednja reč tehnike u terorističkom oružju. Dečaci su mrtvi ozbiljni dok pripremaju svoje oružje, razgovaraju tehničkim

žargonom o punjačima, zatvaračima cevi, kompletima creva, guzobranima i bocama ugljen-dioksida od dvadeset unci. Ima

nečeg gotovo profesionalnog u znalačkom pominjanju brzotrza i pljosnoguza i ako ih je ikada zabavljala seksualna konotacija u tim pojmovima, veoma su je davno prevazišli. Džerod mi dodaje pušku „autokoker 2000” i drži mi kratak čas o punjenju moje vertikalne boce sa ugljen-dioksidom i punjenju cilindričnog magacina za lopte s bojom u cev. Dodaje mi crnu naprtnjaču sa zaštitnim naočarima, rezervnom municijom i rezervnim bocama ugljen-dioksida.

Kad su svi dobili po pušku i naprtnjače prebacili preko ramena, počeli su da preskaču ogradu jedan po jedan, prebacivali se lako i prizemljivali nečujno na Porterzovom zemljištu. Ne sećam se kada sam poslednji put preskakao ogradu, pa kada je na mene došao red, bacio sam se na posao odlučan da se ne osramotim tako što ču stati na pola ili uhvatiti muda u rakije na vrhu. Kad smo se skupili s druge strane, ćuteči smo lakim trkom krenuli kroz gustu šumu, kojoj u mrklom mraku kao da nije bilo kraja. Raširili smo se kad smo stigli do velikog travnjaka, a titanijumske puške koje smo stiskali odbijale se plavu mesečevu svetlost. Lako je bilo praviti se da smo tim komandosa koji se ubacuje u neprijateljski logor, pa sam osečao dečački nalet adrenalina kad smo došli na brežuljak i kad sam raspoznao masivnu crnu konstrukciju poslovne zgrade koja se uzdizala u daljini.

Usporio sam kad smo prošli pored malog jezera oko koga smo Semi, Vejn i ja često gluvarili onog leta. Setio sam se kako je Vejn izgledao kad se bacio kroz mlaz skočivši sa platforme pored gejzira. Sada je gejzir bio isključen i tamna voda je ležala mirno kao staklena ploča. U glavi čujem Springstina kako peva Špirit in the Night kao eho i osećam kratko podrhtavanje neke topline u grudima, ali ne prestajem da trčim. Ovo mesto izgleda dovoljno strašno; ne trebaju mi još i moji duhovi.

Očigledno nije prvi put da su klinci upali ovde i svi se kao jedan upučuju ka terminalu za utovar s leve strane zgrade. Dvojica

nestaju u nekom žbunju i vračaju se s gvozdenim polugama koje podmeču pod gumeni rub jednih vrata na terminalu i na silu ih otvaraju. Vrata se glatko podižu i svi se trpamo unutra, a oni na začelju zatvaraju vrata za sobom. Džerod sada preuzima vodstvo i u koloni ga pratimo niz hodnik i uz stepenište. Penjemo se četiri sprata i izbijamo u prostran atrijum podeljen na kancelarijske prostorije po širini, a u dubinu dokle oko dopire.

„Zatvorili su ovo mesto kad su propali”, objašnjava mi Džerod, dok ostali momci bacaju opremu na stolove i počinju da pune municiju i podešavaju svoje oružje. Očigledno više ne moraju da budu tihi.”Sve je zaključano dok advokati biju bitku, pa se ništa ne dira.”

Polako prolazim pored beskrajnih kancelarija koje su sve i dalje opremljene stolovima, stolicama, računarskim terminalima, telefonima, faksovima. Zidove mnogih kancelarija i dalje krase fotografije i posteri, pribor nižih službenika koji su nastojali da zaborave da zauzimaju samo minijaturnu ćeliju u ogromnom saću. Mesto ima atmosferu apokaliptične izolovanosti. Ovo nekada ogromno preduzeće u kome je sve vrvilo sada je postalo ukleto korporacijsko stratište. Što se peintbola tiče, bolji teren se nije mogao zamisliti.

Podelili smo se u dva četvoročlana tima, Džerod i ja i još dvojica. Jedan koji se zvao Grosman, bucmast i rošav i drugi koga su prosto zvali Tri, što je možda bila skraćenica ili možda zato što je bio najviši do svih. Timovi su se uputili suprotnim stranama ogromnog atrijuma gde su obesili svoje zastave, zatim je neko dunuo u pištaljku i igra je počela. Sledeća dva sata smo proveli jurcajući kroz lavirint kancelarija, skrivajući se, gnjurajuči, pucajući i vrišteći. Svaka igra je trajala oko dvadeset minuta i završavala se kad bi sva četvorica iz grupe „poginula”, ili kada bi neko uspeo da izvede veoma težak poduhvat i ukrade suparničku zastavu, a da pri

tom ne bude ubijen. U početku sam bio nesiguran osećajući se glupo i nezrelo, ali posle prvog „ubistva” predao sam se primitivnom uzbuđenju igre i izgubio se u adrenalinu simuliranog boja. Kugle farbe, koje su u stvari zgusnute želatinaste kapsule, bolno peku kad udare, ali je i taj bol deo uzbuđenja. I ne može se poreći da je tu i uzbuđenje zbog zabranjenog, koje dolazi od osećanja stvarne opasnosti, kao da smo nedvosmisleno uljezi i vandali. Zamke propale preduzetničke civilizacije koja čini naše bojno polje, igri daju nadrealistički podtekst, nestvarno osećanje da smo u drugom svetu, a u kombinaciji s mladalačkim jurišnim povicima, koji odjekuju pod visokim staklenim plafonom, sve podseća na Gospodara muva. Tek kada su oglasili prekid posle četvrte igre i kada su se svi sakupili u centru konferencijske sale da se odmore, prepoznajem moje čudno osećanje: ja se zabavljam.

Džerod i ja se sručujemo u dve kancelarijske stolice na točkovima i skidamo naočari i spuštamo puške u krilo. Znojavi smo i teško dišemo, odeča nam je isprskana impresionističkim plavim mrljama. Natpis na municiji našeg tima glasi crveni virus i pod slabim svetlom znaka za izlaz iznad nas, sada vidim da su naši protivnici isprskani crvenom. Nas osmorica se odmaramo u prijatnoj prijateljskoj atmosferi vojničkog voda za vreme predaha, pre osvajanja sledećeg brega.

„Hej, gospodine Gofmane”, kaže Miki.

„Zovi me Džo.”

„Džo. Bio si mnogo bolji nego što sam mislio. U priličnoj si formi.”

„Hvala.”

„Za starijeg čoveka”, dovršava rečenicu cereći se.

„Miki”, kažem.

„Da?”

„Popušiš mi autokokera.”

Na to se svi smeju i udaraju, a ja sam adolescentski ponosan što mi mozak brzo radi.

„Šta je sa obezbeđenjem”, pitam ih.”Ne mogu da verujem da mesto niko ne čuva.”

„Samo dvojica stražara u kućici ispred”, kaže Džerod.”Ponekad se provozaju kolicima po placu, ali nikada ne ulaze unutra.”

„Prezauzeti su gledanjem televizije”, dodaje Miki.

„Obično biramo večeri kada su na programu prenosi dobrih utakmica”, neko, mislim Grosman, kaže.

„Kako znate da nikada ne patroliraju zgradom?”

„Prosto to nikada ne rade”, kaže Džerod.

Prirodno, upravo u tom trenutku s treskom se otvaraju vrata na stepeništu i dvojica u uniformama obezbeđenja uleću unutra, vičući i mlateći baterijskim lampama u našem pravcu.

,,O, sranje”, kaže Džerod.

„Ne mrdaj”, viče jedan stražar.

„Da niko nije mrdnuo”, dere se drugi.

Jedino sam ja poslušan. Sedmorica klinaca najednom skaču na noge i kao jedan podižu svoje puške na dvojicu zatečenih stražara, koji se otvorenih usta zaustavljaju u mestu.”Vi ne mrdajte, drkadžije”, veselo se dere Miki. Stražari gledaju užasnuto u titanijumske cevi sedam „autokokera” i svi ostajemo nepomični nekoliko trenutaka, kao u savršenom tarantinovskom maniru. Zatim jedan od stražara prepoznaje o čemu se radi.”Čekaj malo. To su vazdušne puške”, protestuje, kao da ne igramo pošteno.

Miki ispušta urlik od koga se krv ledi i ja na licima stražara vidim nevericu kada dečaci počnu da pucaju i oslobađaju crvene i plave mlazeve na njih dvojicu, dok vazdušne puške šište i škljocaju kao perkusioni instrumenti novog talasa. Kapsule eksplodiraju i raznose boju po stražarima u simfoniji pljuska, a oni se bacaju na pod, neprijatno iznenađeni, vičući i savijajući se u fetusni položaj,

rukama obuhvatajući glave.”Idemo”, neko kaže i mi svi počinjemo da se povlačimo prema stepeništu, održavajući stabilnu paljbu da bismo stražare držali na podu dok se ne izvučemo. Letimo niz stepenice vičući i slaveći u razuzdanom veselju i u svemu tome raspoznajem i svoj glas. Za tren oka smo sišli niz stepenice, izašli na terminal za utovar i napustili zgradu, uronivši u tamu

Porterzovog placa. Moje vrelo znojavo lice osvežava hladan vazduh i osećam se gotovo euforično dok ulazimo u dobrodošao zaklon šume.

Ako mislite da je pentranje po ogradi u punoj brzini, s vazdušnom puškom od tri funte i pet funti opreme u naprtnjači lako, grešite. Ili imate sedamnaest godina. Nepromišljeno se bacam na ogradu ubeđen da ću je preleteti kao od šale zajedno sa svojim kompanjonima u bekstvu, koji su već bez napora prešli preko nje. Stigao sam do gore i preko vrha bez problema, ali na putu nadole remen moje puške se zakačio za jedan od stubova i to me s trzajem priljubljuje uz ogradu, a remen mi se smiče s ramena i uvija mi se oko vrata. Visim suočen sa opasnošću, ponižen, opasno blizu smrti vešanjem. Pred očima mi u tom trenutku nije projurio moj život jer sam čak i u takvom času rešen da izbegnem kliše po svaku cenu, već vidovnjački hvatam zabavljene osmehe i prevrtanje očiju moje porodice i saradnika dok čitaju u novinama priču o mom besmislenom skončavanju. Tada Džerod i Miki konačno primećuju moju nevolju i priskaču mi u pomoć, podižući me i oslobađajući remen sa stuba. Kad su me spustili, noga mi ostaje zarobljena u rupi od ograde. Zatim sledi glasan zvuk cepanja mojih pantalona po ceva- nici do poruba, a hladan metal mi seče članak. Ponosan sam što ne vrištim, mada, s obzirom na to da mi je dušnik tek nedavno oslobođen iz razornog zagrljaja puščanog remena, sumnjam da bi iz mene izašlo išta drugo do hrapavo krkljanje.

Pažljivo hramljem do mercedesa koji je Džerod već upalio, a Miki mi pomaže da uđem prijateljski me lupivši po ramenu kada sam se zavalio u sedište.”Popušiš mi autokokera”, kaže zlobno se smeškajući.”To je bila klasika, čoveče.” Potom nestaje u noći.

Džerod ubacuje mercedes u brzinu i vozi zemljanim putem. Neposredno ispred nas, gume Mikijevog džipa koje divlje grabe napred, nabacuju kamičak koji pogađa mercedesov vetrobran snagom metka. Čuje se oštar prskajući zvuk i u nemačkom staklu, odmah ispod retrovizora, pojavljuje se mala kružna rupa gde je odlomljeno parče stakla, a od nje se zrakasto šire tri-četiri paučinasta pipka u različitim smerovima.”Ups”, kaže Džerod.

„Samo vozi”, kažem. I dok nas moj sinovac provalnik vozi velikom brzinom kroz noć, pipkam ranjeni članak i na ruci mi ostaje lepljiva krv. Mada nema direktne veze, to me podseća da sam zaboravio da pozovem Karli, kao što sam bio obećao.

Dvadeset dva

Gotovo da sam razočaran što nas nikakva kola ne jure. Sasvim je moguće da stražari nisu prijavili incident, zaklinjući se svečano da će ćutati umesto da objašnjavaju kako ih je savladala grupa srednjoškolaca s puškama za peintbol. Šta god bilo, uspešno smo umakli i uskoro se zaustavili u šumi iznad vodopada na reci Buš.

Pogledao sam bratanca, koji se zamišljeno zagledao u raspevanu vodu.”Džerode”, rekoh mu.”Samo bih hteo da budemo prijatelji.”

On se nasmejao.”Je li ovo mesto bilo aktuelno i u tvoje vreme?”

,,I moji roditelji su se verovatno ovuda zezali.”

Džerod nešto traži po brojnim džepovima svojih radničkih pantalona da bi na kraju trijumfalno izbunario malo zgnječen, ali ceo džoint.”Pridružićeš mi se”, pita udarajući po upaljaču na komandnoj tabli.

„Verovao ili ne, to je drugi džoint koji vidim večeras.”

„Dobro”, kaže Džerod pripaljujući.”Onda si već startovan.” Iz dva kratka cuga pripaljuje ga kako treba, zatim povlači jednom

duboko, značajno, zadržavajući vazduh, a zatim ga predaje meni.

Umalo da odbijem, ali kljucanje u ranjenom članku brzo postaje neizdržljivo, pa mi na pamet pada ono što je Vejn ranije rekao.

,,U redu”, kažem i uzimam ponuđeni džoint.”Ali samo iz zdravstvenih razloga.”

„Šta god ti vrši posao, čoveče.” Džerod se zavaljuje i zatvara oči.

Moj cug je dug, zakašljao sam se malo od oštre suvoče trave, zatim povlačim još jednom, ovoga puta uvlačeči travu duboko u pluća. Vraćam je Džerodu dok izdišem dim koji uopšte nije nevidljiv u tami u automobilu. Debeljuškasti džoint prelazi iz ruke u ruku još nekoliko puta i na kraju se zavaljujemo u automatski podesiva sedišta i spuštamo krov da bismo mogli da gledamo zvezde.”Ovde sam izgubio nevinost”, kažem bez povoda.

„Ne seri”, kaže Džerod. ,,I ja.”

Uživamo u primitivnom muškom trenutku, bacajući kosku nad našim seksualnim trijumfima. Karline mlečno bele butine su mi proletele pred očima kada je smakla suknju niz noge smešeći se s ljubavlju mom nespretnom šesnaestogodišnjem uzbuđenju.”Jesi li sigurna”, pitao sam je dok je užurbano vukla moj donji veš.”Želim ovo”, rekla je.”Želim to s tobom.”

„Veoma sam je voleo”, objavljujem dok se univerzum vrti iznad mene kao pozorišne kulise, prostran i intiman, a moja iznenadna sveprožimajuća tuga pojačana je travom.

„To je lepo”, kaže Džerod.”Ja sam samo hteo konačno da potucam.”

Otvorio sam oči nešto kasnije i otkrio da smo promenili mesto tokom moje kratke dremke. Sada smo parkirani ispred velike kolonijalne zgrade od opeke, ispred koje je impresivni travnjak.

»Gde smo to”, pitam.

»Samo sam želeo nešto da vidim”, kaže Džerod, zamišljeno gledajući kroz prozor.

Naginjem se preko sedišta i gledam preko njegovog ramena.”U šta to gledamo?”

„U nju.” Džerod pokazuje osvetljeni prozor na drugom spratu. Devojka povremeno prolazi pored prozora krećući se po sobi dok se sprema za krevet.

,,Ko je to?”

»Kejt Portnoj.”

,,A ona je...?”

„Savršena”, kaže Džerod sanjarski.

„Šta je sa onom devojkom iz kuće? Kendi?”

„Šeri. Ona je samo prijateljica.”

„Jača prijateljica”, kažem čežnjivo.”Meni su potrebne takve prijateljice.”

Džerod podrugljivo šmrca ne skidajući očiju s prozora na spratu.”Sporazumeli smo se.”

„Ah”, kažem. ,,A Kejt ne zna za Šeri?”

Džerod se naslanja na sedište i gleda me potpuno ucveljeno.”Kejt ne zna za mene.”

Klimam glavom s razumevanjem, razmišljajući kako bih sve dao da budem osamnaestogodišnjak slomljenog srca.”Gladan sam”, kažem.

Odlazimo u non-stop prodavnicu i prolazimo između gondola pijuckajući sok i kupujući gricke.”Nisam ni znao da ima toliko različitih vrsta čipsa”, kažem glupavo iznenađen.”Na osnovu čega čovek da odluči?”

„Ti si uduvan”, kaže Džerod sa osmehom.

„Može biti. Koliko je sati?”

„Petnaest do dvanaest.”

„Uuu.” Učinilo mi se da je mnogo kasnije. Svako je izabrao svoj čips. Kasirka, prostakuša s mnogo blede šminke i previše crnog karmina, indiferentno nam kuca račun.”Hvala, Dilija”, kažem čitajući joj ime s pločice. Mora da nas vrati s vrata da bi nam dala kusur.”Izvini”, kažem.”Malo smo uduvani.”

„Kako pametno od vas”, odvraća nam grickajući kit-ket. Deluje mi toliko mudro i tužno da sam poželeo da sednem da porazgovaramo, da saznam sve o njoj.

Sedimo na parkingu na mercedesovoj haubi, leđa naslonjenih na vetrobran, jedemo čips i žedno ispijamo sok. Kad smo završili, skočili smo s kola, a ja sam se dočekao na desnu nogu i ispustio bolni jauk. Zadigavši pocepane pantalone, pažljivo vučem krvave ostatke čarape. Članak mi je naduven i obložen skorenom krvlju, pa ne mogu da vidim kolika je rasekotina. Džerod je zviznuo saosećajno.”Misliš li da bi trebalo da odemo do ambulante?”

„Ne, tamo bismo se zadržali ćele noći”, kažem.”Izgleda da je prestalo da krvari. Samo ću otići kući i očistiti.”

Međutim, na putu do kuće sam se predomislio i rekao Džerodu da me odveze u ulicu Overluk.”Zašto”, pita me.

„Ti si mi pokazao tvoju; sada ćeš videti moju.”

Karlina kuća je u mraku, a meni se u mom uduvanom stanju čini da me optužuje.”Trebalo je da je pozovem večeras.”

„Prošla je ponoć”, kaže Džerod.”Zovi je sutra.”

Deo mene zna da bi to bilo pametnije, ali drugi deo, uduvani deo, priznajem, misli da je pojavljivanje u gluvo doba noći definitivno romantičnije. A večeras mi je opet osamnaest. Tu smo Džerod i ja, dva mlada ustreptala srca; uduvana, usamljena i do koske romantična. Naša čežnja nema granica, naša vera je beskrajna, naš testosteron nam na uši izlazi. Dajte nam priliku i volećemo vas divlje svakom ćelijom svojih tela; dajte nam signal i

tucaćemo vas ćelu noć. Slomite nam srca i mi ćemo plakati i žaliti i biti ponovo zaljubljeni u roku od mesec dana.

Izlazim iz mercedesa i polako hramljem stazom prema kući.”Nije pametno”, dobacuje Džerod za mnom iz auta.

„Znam šta radim.”

„Sve govori suprotno.”

Ignorišem ga i zvonim. Posle nekoliko sekundni zvonim ponovo. Upravo onda kada počinje da mi sviće koliko mi je ideja bila glupa, čujem lak korak bosih nogu po tepihu stepenica i zatim vidim Karli na vratima. Na sebi ima plave bokserice i sivu majicu s natpisom Konektikatski univerzitet. Kosa joj je pokupljena pozadi u labavi rep, oči su joj čkiljave i krmeljive, između sna i jave. Mislim da izgleda veoma lepo.

„Džo”, kaže više potvrđujući nego pozdravljajući, baš kao što zlikovac u Džemsu Bondu prepoznaje iznenadnu eksploziju u svom podzemnom nuklearnom skloništu i odmah kaže, pažljivo kontrolisanim evropskim akcentom, „Bond”. Jer, zaista, ko bi drugi mogao da bude?

„Zdravo”, kažem.

„Šta se događa”, pita trljajući oči.

„Trebalo je da pozovem. Nisam želeo da pomisliš da nisam.”

„Nisi”, ističe i zbunjuje me.

„Tačno.” Sledi teška tišina jer mi poenta ovog razgovora izmiče, muči me i nisam u stanju da je dohvatim.”Ovo ne ide baš najbolje, zar ne”, kažem.

„Nisam sigurna šta pod ovim’ podrazumevaš, ali bih rekla da si u pravu.”

Iznenada sam iscrpljen. Okrećem se od Karli i sedam na stepenik ispred njene kuće. Čujem kako ona iza mene okleva i zatim izlazi, puštajući da se, uz šištanje hidraulike, za njom zatvore

vrata s mrežom protiv insekata. Jedan nula za domaći tim. Sve je moguće. Seda pored mene privlačeći kolena grudima.

„Šta želiš, Džo”, pita tiho.

„Samo - ne znam. Želim kontakt s tobom.”

,,I mislio si, ako se pojaviš ovde posle ponoći da će to pomoći?”

„Delovalo mi je kao prava stvar.” Divim se njenim prstima na nogama, koji su kratki i tanki i onda se otvaraju u male okrugline na krajevima, kao zrna grožđa, noktiju nalakiranih sjajnom tamnocrvenom bojom.”Prsti na nogama su ti veoma lepi.”

„Jesi li ti pijan?”

„Ne. Možda malo uduvan.”

Karli klima glavom.”Savršeno.”

Iznad nas mesec visi kao debeli plik na nebeskoj peti, spreman da pukne i prsne svoj zli beli gnoj. Gledam Karli i mislim da bih mogao da zaplačem.”Samo bih želeo da sve ovo prođe i da mogu jednostavno da razgovaram s tobom”, kažem joj.”Ti si jedina osoba s kojom zaista želim da pričam, a čini mi se da nisam u stanju.”

Ona opet klima glavom i naslanja se napred, za jedan uzbudljiv trenutak pomišljam da će me zagrliti, ali ona samo ostaje nagnuta preda mnom, kriveći vrat dok gleda dole i kaže: „Je li ti to krv na nozi?

Karlino gostinsko kupatilo je u pastelnim bojama, ružičastim i plavim sa impresionističkim akvarelima orhideja na tapetu. Iznad umivaonika je polica od zamagljenog stakla s mirišljavim sapunima u oblicima školjki i morskih zvezda. Instinktivno znam da nije ona dekorisala ovu prostoriju, da je bila ovakva kada je kupila kuću. Prostorija je suviše prefinjena i rafinirana da bi služila osnovnim procesima kojima je namenjena i siguran sam da je defecirati u njoj kao da psuješ u hramu. Sedim na mermernom umivaoniku boje breskve, a Karli na krznenom poklopcu klozeta držeći moju nogu

između svojih glatkih butina i pažljivo ranu čisti alkoholom. Shvatam da je ovo bio moj neposredni motiv što sam je probudio. Nisam mogao da podnesem misao da sam viđam svoje rane drugu noć zaredom.”Ovo je prilično duboko”, kaže Karli stenjući lagano dok se bavila posekotinom.”Kako ti se to dogodilo?”

„Preskakao sam ogradu.”

„A šta ti je to po odeći?”

„Boja.”

Dobacuje me brz upitni pogled. »Igrao sam peintbol”, objašnjavam.

,,O!” U izmaglici proizvedenoj marihuanom, njeno lice kao da se kupa u mekom zlatnom svetlu.”Dakle”, kaže ona.”Večeras si igrao peintbol, duvao vutru i povredio se preskačući ogradu.”

„Zvuči glupo kad ti to tako kažeš. Izvučeno iz konteksta.”

„Što mi ti ne staviš sve to u kontekst?”

Razmišljam malo, pa sležem ramenima.”Kontekst mi trenutno izmiče. Valjda sam pokušavao da ponovo proživim mladost.”

„Kao da si bio toliki duvadžija u mladosti.”

„Možda je trebalo da budem.” Upravo ovo, naravno, nije trebalo reći jer zvučim kao ogorčeni drkaždija. Pravi odgovor bi bio: „Nije mi bila potrebna trava jer sam imao tebe” ili nešto slično. To bi bilo otrcano, previše flerterski i dobio bih u najboljem slučaju sarkastičan smešak, ali bi je u osnovi podsetilo da me je nekada volela.

Karli čepa drugu gazu zubima i nastavlja da briše moj krvavi članak.”Smem li da budem iskrena”, pita.

„Samo ako ćeš reći nešto lepo.”

„Otkad si stigao u Folz, izgleda da si rešen da napraviš potpunog' magarca od sebe i naneseš sebi usput telesne štete koliko možeš.”

„Objasni mi šta je tu lepo?”

„Neko bi mogao da kaže”, nastavlja ignorišući me bez problema, »da to radiš namerno.”

„Zašto bih to činio?”

„Ne znam”, kaže i prelazi na samu posekotinu. Vadi gazu i flaster iz fioke ispod mene i počinje pažljivo da uvija posekotinu.”Neka vrsta loše usmerenog pokajanja, možda.”

„To je lepa teorija. Ali koji su moji grehovi?”

„Svako ima svoje.”

„Koji su tvoji?”

Ona razmišlja o pitanju.”Nisam sigurna”, priznaje grizući zamišljeno usnu.”Ali znam da sam ih okajala onoliko koliko sam mogla i sada je dosta.”

„Čuo sam da - tvoj brak, hoću reći. Žao mi je. Ja samo - ne znam šta da kažem.”

„To je, u stvari, savršeno”, kaže Karli grubo se ispravljajući i puštajući moje previjeno stopalo.”Jer nećemo uopšte raspravljati o tome.”

„Žao mi je”, ponavljam.

„Ne treba da ti bude.”

„A šta treba?”

Karli me fiksira pogledom u kome se ogorčenost i potisnuta toplina nespretno susreću, kao gosti koji su prerano stigli na koktel.”Treba da ideš”, kaže.

Džerod i ja sedimo potišteno i ni o čemu ne govorimo tokom kratke vožnje kući. Poslednji ostaci trave vetre iz našeg krvotoka kao ispuštanje mehurića iz šampanjca. U glavi vrtim razgovor s Karli pokušavajući tačno da se prisetim tona, ali je on već izbledeo u izmaglici nerealnosti. I dalje nemam pojma šta ona oseća prema meni, ali razvijam jak osećaj sumnje da njena ambivalentnost

verovatno nije razlog za neuzdržani optimizam. Stajemo pred kućom i Džerod isključuje motor i zavaljuje se u naslon sedišta pružajući mi ključeve.”Dakle, kako je ispalo sve tamo”, pita me.

„Dobro”, kažem.”Ne naročito dobro. Ne znam. Šugavo.”

„Sve je dobro dok ti je jasno.”

„Šta je s devojkom s prozora?”

„Kejt.”

„Kejt. Misliš li da ćeš joj uskoro prići?”

„Ne znam”, kaže Džerod.”Koliko god to treniralo živce, ima i nešto lepo u ovoj fazi.”

„Ona ne zna da postojiš. Mislim da zvanično to ne možeš nazvati fazom.”

„Znam. Ali još ništa nisam zasrao”

„Shvatam poentu.”

Izlazimo iz kola i vučemo se preko travnjaka do verande, kao dva vojnika umorna od bitke na povratku iz rovova. A onda se Džerod iznenada koči.”Provala”, šapuće mi kroz zube. Podižem pogled i nalazim Sindi na verandi. Izgleda umorno i veoma besno. Ona nas posmatra onako ofucane, kljakave i umrljane bojom s Ijutitim neodobravanjem, a oči počinju da joj gore nesuzdržanim neprijateljstvom kada joj je pogled pao na mene. Lice joj se grči jer je, nema sumnje, osetila miris vutre na nama. Prikupljam hrabrost spremajući se da će nas neizbežno izbrusiti, ali noć u rukavu čuva još jedno iznenađenje za mene. Sindi silazi niz stepenice, klima polako glavom kao da nisam uradio ništa neobično osim što sam ispunio njena najgora očekivanja.

„Zdravo, Sindi”, kažem razbijajući tišinu.”Šta ima?”

U naletu intuicije, znam zašto je ovde i pre nego što je išta izgovorila. Otac je izašao iz kome. To je zaista čudo; doktori nemaju pojma kako to da protumače. Sestra je samo prošla pored njegove

sobe i ugledala ga kako sedi u krevetu, malko unezveren i dezorijentisan, ali moglo je biti i gore. I kada su ga skinuli s respiratora, pitao je promuklim glasom za svoje sinove, u množini, za obojicu. Oporavljaće se i biće problema, radne terapije i isprekidanih priča o našim greškama iz prošlosti, optuživanja i uvijenih izvinjavanja, ali će kroz sve to provejavati osećaj obnavljanja, pružene nove prilike. Neću se skrivati od toga; zaboraviću na svoju ogorčenost i svoju jaku sklonost ka sarkazmu i prigrliću priliku da budemo ponovo celina.

Sindi izdržava moj pogled i potom upravlja oči preko mog ramena.”Umro ti je otac”, kaže mi.

Uspomene naviru kao filmska montaža: tata me uči da vozim bicikl, zatim me juri besno kada sam najednom shvatio kako se to radi i pustio se niz ulicu, a mama i Bred se histerično smeju s travnjaka ispred kuće. Moja diorama iz četvrtog razreda s planinom Sveta Helena, kada otac pola noći ostaje uz mene pokušavajući da napravi pravu mešavinu praška za pecivo i sirćeta koja će simulirati erupciju u vulkanu od krep-papira koji sam napravio. Pomaže mi da izvučem basa od petnaest funti sa iznajmljenog čamca za pecanje na Long Ajlend Saundu, bučno psujući i podstičući me, zatim me ponosno pljesnuvši po leđima kada se prokletnik konačno zakoprcao na palubi. Zatim, kako je prao svoja kola ispred kuće i okrenuo crevo na Breda i mene, pojurio nas preko dvorišta i potom nas stigao, bacio se i oborio nas, pa smo se svi mokri i blatnjavi koprcali na gomili, isprepletanih nogu i ruku...

Ali, stvar je u sledećem: Ništa se od toga nikada nije dogodilo. Ili možda jeste. Više ne znam. Toliko sam vremena proveo proživljavajući ponovo te godine i pišući i brišući o njima da više ne mogu da razlučim koje su vinjete proizvod kog postupka. U svom nepromišljenom besu, uspeo sam da razjebem vitalni deo

memorije do stupnja u kojem nikada više neću biti u stanju da izdvojim realnost i šta god dobro da je postojalo sada se izgubilo u rasplinutoj fikciji. A najgori je ovaj deo: mislim da sam to učinio namerno.

Knjiga druga

One soft infested summer me and Terry became friends trying in vain to breathe the fire we was born in Catching rides to the outskirts, tying faith beneath our teeth sleeping in that old abandoned beach house getting wasted in the heat and hiding on the backstreets... With a love so hard and filled with defeat running for our lives at night on them backstreets.10

- „Backstreets”, Brus Springstin

Dvadeset tri

Posmrtni kovčezi imaju nazive kao „vilton”, „ekseter”, „balmoral” i „bakingem”, što sugeriše da će nikad neprežaljeni u zagrobni svet ući kao britansko plemstvo. Odlike su im mesingana ojačanja, ručno livene bronzane drške, namenski krojena postava boje šampanjca u kompletu sa odgovarajućim jastucima i pokrovom. Skuplji kovčezi imaju ugrađen sistem ležaja „eternarest”11 koji se automatski prilagođava telu, a ima ih i sa umetničkim radom iznutra, pa liče na osvetljene pećine s crtežima Madone ili reprodukcijom Poslednje večere na zidovima. Jedino intenzivno prisustvo smrti sprečava da ćela stvar pređe crtu pristojnosti i pretvori se u komediju.

Bred je kod kuće, sumorno telefonira, upetljan u milion detalja u vezi sa smeštanjem tela pod zemlju, pa se ja dobrovoljno javljam da izaberem sanduk, što se ispostavlja mnogo komplikovanije nego što sam očekivao. Od mene se traži da biram između poliranog drveta i dekorativnih obruba za nešto što će biti gotovo odmah pokopano u zemlju. I uzgred, koje su odlike najhitnije lešu?

Salon sa izloženim sanducima nalazi se u podrumu pogrebnog preduzeća i ima nerealnu atmosferu kulisa za nekakvu sapunicu, sa sjajnim lakiranim kovčezima postavljenim na diskretne crne pijedestale, sve pažljivo namontirano i uklopljeno u izložbeni glamur; automobilski salon za sveže preminule. U vazduhu se oseća blagi miris laka i sredstva za poliranje s mirisom limuna. Gotovo omamljen prolazim između sanduka, razmišljajući kako zaista nije važno koji ću izabrati, ali istovremeno užasnut da ne izaberem pogrešan. Ne možete da idete kroz život praveći toliko pogrešnih izbora koliko sam ih ja napravio, a da ne razvijete određenu spontanu neustrašivost u pogledu donošenja odluka. Samo što se ovde radi o večnosti, a to me je prepalo.

Prodavač Ričard je predebeo i napet, s borama dubokog saučešća trajno ugraviranim u crtama lica. Sećam ga se iz komšiluka, tužnog, debelog klinca kome nikako nije uspevalo da mu ćela košulja bude utaknuta u pantalone, uvek mu je jedna strana ispadala. On nervozno ide za mnom po salonu, znoji se i opasno dahće dok mi izlaže prednosti skupljih sanduka, ispoljavajući blagi bol kada ga direktno pitam za cenu, kao da smatra daje priča o parama vulgarna i neprimerena. On radi na proviziju, nema sumnje, što se meni čini da je neukusno s obzirom na to šta mu je profesija. Kolektivni bol Buš Folza iškolovaće mu decu.

Konačno se opredeljujem za model „ekseter” s politurom boje mahagonija, što bez poreza iznosi pet hiljada šesto dolara. Pada mi na pamet da se cenjkam, ali odlučujem da bi to predstavljalo ozbiljno kršenje etikecije, a osim toga, samo želim da odem odavde. Ričard klima glavom povlađujući mi i svoju pozamašnu trbušinu smešta za smešno mali crni sto u sobi iza salona da bi napisao račun.”Treba uključiti i šezdeset dolara za hladnjaču”,

obaveštava me.

„Molim?”

On podiže pogled s papira.”Telo. Smešta se u hladnjaču do pokopa. To košta trideset dolara na dan.”

,,O, dobro.” Žao mi je što sam uopšte pitao.

,,I dobija se sedam odsto popusta za kuguare.”

„Šta!?”

Ričard podiže pogled.”Tvoj otac je bio kuguar, zar ne?”

„Bio je”, potvrđujem.

„Zato dobija sedam odsto popusta.”

„Blago njemu.”

Ričard ustaje od stola i pruža mi moj primerak, a stolica šišti od olakšanja.”Još jednom izražavam svoje duboko žaljenje.”

„Hvala”, govorim razmišljajući o tome da je za petnaest minuta zaradio šest stotina dolara ako radi za proviziju od deset posto. Dakle, koliko mu zaista može biti žao? S druge strane, posle gotovo sedamnaest godina nerazgovaranja s ocem, upravo sam mu ja izabrao večni dom, pa se samo rukujem s Ričardovom debelom znojavom rukom i bežim odatle.

Na sahrani se pojavio veliki deo žitelja Buš Folza. Mileći kroz salu za saučešća pre službe, oni smrt mog oca nisu smatrali dovoljnim razlogom da prestanu da bulje u mene pogledima u rasponu od cinično-radoznalih do otvoreno neprijateljskih. Jedno je znati da me je većina stanovništva opšteprezrela , ali kada ih se toliko nađe odjednom pod istim krovom, to je nešto sasvim drugo. Osećam se kao u onim dečjim snovima u kojima zakasniš u školu i prekasno shvatiš da si došao bez pantalona. Golotinja je možda metaforična, ali polarni mraz u mojoj utrobi je nesumnjivo realan.

Dok prelazim pogledom po gomili, vidim da je značajan broj muškaraca u starim kuguarskim jaknama u znak žalosti za njihovim

preminulim klupskim drugarom. Kao vatrogasci ili policajci, oni su ovde da bi sahranili jednog od svojih, koji je pao na dužnosti, kao što se i dogodilo. U tom gestu postoji nešto neobično grandiozno, čak i pored toga što izbledele jakne izgledaju smešno na ćelavim, debeljuškastim muškarcima sa zaobljenim trbama, koji ih nose preko zakopčanih košulja i kravata. Znam da je besmisleno, ali ne mogu da ne primetim sa ogorčenjem da čak i u smrti moj otac uspeva da me podseti još jedan poslednji put da sam isključen iz privilegija unutrašnjeg kruga kome on i Bred pripadaju kao kuguari.

Hvala bogu na Ovenu, koji je stigao s Menhetna u bezobrazno dugačkoj beloj limuzini, koju je iznajmio za ovu priliku. Namerno lagano prolazi hodnikom, izgleda spektakularno i neprikladno kicoški u mrkom puplinskom odelu, mentolzelenoj košulji i tufnastoj leptir mašni. Oven se godinama premišljao da li njegova odeća treba da ima oštre jasne linije korporativnog poverenja, ili finiju mekšu dimenziju intelektualne i književne visprenosti. Vremenom, njegovi nečuveni pokušaji da odrazi tu dvojakost rezultirali su užasnim polihromatskim stilom, koji je konačno izafektirano prigrlio.”Mislio sam da bi ti dobro došla moralna podrška”, veličanstveno je najavio, uživajući u pogledima koje je izazvao.”Ali pošto sam ja poznat po tome da sam lišen svega što makar podseća na moral, moračeš da se zadovoljiš mojom čuvenom podrškom.”

„Hvala što si došao”, kažem u kratkom zagrljaju. To je prvi put da me uopšte grli. Miriše na „old spajs” i puder za bebe.

„Molim te”, kaže Oven odstupivši korak da bi pogledao po okupljenoj gomili s neskrivenom radoznalošću.”Kako bih mogao ovo da propustim?”

Vejn se pojavljuje i izgleda iznenađujuće zdravo u svojoj

kuguarskoj jakni i pozajmljenim pantalonama, koje nekako uspevaju da kamufliraju njegovo propalo telo. On me lagano grli i ceri se mom isto tako pozajmljenom odelu, smatrajući to, izgleda, još jednim dokazom našeg statusa tuđinaca, kao da je još jedan dokaz uopšte neophodan.”I ti”, kažem, pokazujući na jaknu.

„Uvek sam se ložio na tradiciju”, podrugljivo se osmehuje Vejn.”Osim kada se radi o stilu života, naravno.” Upoznajem ga sa Ovenom, koji klima glavom u znak prepoznavanja i grli ga iznenada i dramatično, a Vejn ga tapše po leđima jer ga to iznenađenje zabavlja.

Karli stiže u trenutku kada poslednji gosti popunjavaju kapelu radi službe i ja shvatam da sam čekao da vidim hoće li se pojaviti. Ona mi prilazi i lagano me ljubi u obraz. Nadao sam se nečemu malo dramatičnijem: podužem zagrljaju, možda kojoj suzi.”Žao mi je, Džo”, kaže. Obukla je lep komplet s pantalonama, belu bluzu otvorenu oko vrata koja otkriva mali trougao blede kože i delikatno istaknute ključne kosti.

„Hvala što si došla”, kažem.

Želim da kažem još nešto, ali je to nemoguće jer me iznenada steže u grlu. Karli mi stiska ruku, oči su joj velike i pune razumevanja.”Sešću negde gde možeš da me vidiš.” Nemo joj klimam glavom, a ona se probija ispred mene kroz leptir vrata na kapeli.

Sve posle toga je magla. Rabin je pročitao neke psalme na hebrejskom, zatim je po podijumu usledila procesija sredovečnih muškaraca u izbledelim kuguarskim jaknama koji su odavali poštu Arturu Gofmanu preteći da nas uguše lavinom košarkaških metafora. Bred govori na kraju, deleći život mog oca u četiri četvrtne i objašnjavajući kakav je bio njegov doprinos u svakoj, a meni dolazi da ustanem i viknem da je u pitanju samo prokleta

igra. Ali kada je sišao sa govornice, izgledao je oveštalo i istrošeno. Znam da je voleo našeg oca i tog trenutka mi ga je veoma žao. Zatim se vraćam osećanju sažaljenja prema samome sebi.

Samo šačica automobila učestvuje u pratnji iza mrtvačkih kola do groblja na drugom kraju grada. Kad smo stigli, u nošenju kovčega do groba Bredu, Džerodu i meni pridružuju se trojica starijih muškaraca u kuguarskim jaknama, očevi ortaci. Pored rake je hpra zemlje i izdajnički tragovi rovokopača koji je juče pripremao grob. Postavljamo kovčeg na daske preprečene preko otvorenog groba i kada su grobari počeli da spuštaju kovčeg, iznenađeno se trgnuvši shvatam da stojim pored majčine nadgrobne ploče. Okrećem se da pročitam u sivom mermeru -

ELEN GOFMAN, 1945-1983, VOLJENA SUPRUGA, MAJKA i KĆER - i neočekivano padam na kolena, prelazim prstima preko urezanih slova njenog imena jecajući nekontrolisano, dok iza mene zemljom pokrivaju kovčeg mog oca. Potom me nešto pogađa u glavu, hladno, glatko i tvrdo kao uglačani mermer nadgrobnog spomenika i tada sam se možda onesvestio, nisam siguran, ali sasvim određeno osečam da me nose, mene živog nose preko raštrkanih grobova, koja razlika, a poslednja misao koje se sećam jeste da nikada ranije nisam o njoj razmišljao kao o supruzi i da nije bilo fer što je i on pretrpeo gubitak, možda čak i mnogo značajniji nego što je bio moj.

Dvadeset četiri

1987.

^\lisam odmah poverovao da se Vejn više neće vraćati. Svakodnevno sam očekivao da podignem telefon i čujem njegov glas ili da dođem u školu i vidim ga oslonjenog o svoj ormarić u klupskoj jakni kako me pozdravlja svojim uobičajenim ironičnim osmehom. Vozio sam se danima pored njegove kuće usporavajući da bih zagledao kroz prozore sa zavesama kalo bih mogao da izvučem neki zaključak o njegovom kretanju. Gospođa Hargrouv je nabavila telefonsku sekretaricu i pregledala je koje zove, a na moje redovno raspitivanje očigledno nije reagovala.

„Mislim da se neće vratiti", rekla mije Karli nežno jednog popodneva. Jednog od prvih toplih proletnjih dana sedeli smo na tribinama oko fudbalskog terena tokom časa koji smo gubili, uživajući u svežem vremenu. Vejna nije bilo više od mesec dana.

„Naravno da hoće", rekao sam.”Zašto tako govoriš?"

Preplela je svoje prste s mojima i pogledala prema terenu.”Da li

bi se ti vratio?"

Odmahnuo sam glavom. “Ali, gde je? Mislim, rekao bi čovek da bi mi se javio, telefonom ili nekako. Samo da nam kaže gde je. Ja sam mu kao najbolji prijatelj, za ime boga.”

Karli se naslonila na mene i poljubila me u vilicu. “Javiće se kad bude spreman.”

Oslonio sam svoju glavu o njenu, poljubio je u teme, tamo gde joj se kosa delila. “Pitam se da li se javio Semiju.”

Od Vejnovog odlaska, Semi se strogo pridržavao režima nevidljivog života. U školu je dolazio samo povremeno, a kada bi došao, hodao je hodnicima kao fantom, držao se zidova, neupadljivo ulazio i izlazio iz učionica. Kosa mu više nije bila pompadur skulptura, padala mu je puštena dugačka i ravna i uvek je izgledao izgužvano i nekako neuredno, kao daje spavao u odeči. U retkim prilikama kada bih naleteo na njega, razgovarali smo kratko i samo konkretno, oprezno izbegavajući da se pogledamo u oči.

Svraćao sam njegovoj kući u više navrata uveče, motivisan pre mogućnošću da se on čuo s Vejnom nego prijateljstvom. Ali Semi je bio zlovoljan i nekomunikativan i pošto bih odsedao u njegovoj sobi desetak minuta, razgovor bi presušio. “On je u nevolji, Džo", rekla mije Lusi jedne takve večeri dok me je pratila niz stepenice do mog auta.”Ne mogu da doprem do njega.”

„Ni ja", rekao sam. “Kao da je besan na sve i svakoga.”

Ona se naslonila na moj auto pušeći i podrhtavajući na hladnom večernjem vazduhu, izgledala je mala i ranjiva. Na pijedestalu mog uma, ona je uvek izgledala veća od života i za mene je uvek bilo pravo otkriće kada bih primetio koliko sam bio viši od nje. Mislio sam kako bi bilo lako da priđem i zagrlim je.”To me izluđuje", rekla je Lusi odmahujući glavom.”Jedva da nešto

jede; neće da razgovara sa mnom. Ne znam više šta da radim. Mislim da sam mu bila dobra majka, znaš? Hoću reći, Semi nije cvećka, da ti pravo kažem.” Izduvala je dim i onda ga rasterala brzim nervoznim pokretima. ,,l znam da ni ja nisam neka idealna majka; nemam iluzija o sebi. Bila sam samo nešto malo starija nego što je on sada kad sam ga rodila. I sama dete, u suštini. Uvek sam govorila da nam je bolje bez gnjide od njegovog oca, ali sada više ne znam. Možda, da ima oca...” Glas ju je izdao i pogledala me je s tužnim smeškom. “Malo sam skrenula, zar ne?"

,,U redu je.”

„Žao mi je, Džo. Nisam mislila da sve ovo svalim na tebe. Prosto - ni sama ne znam. Tako sam smušena.”

U tom trenutku sam shvatio nešto novo o Lusi. Dok nije rodila Semija, plovila je kroz život na krilima svog izgleda. Zatim se razvela i život joj je postao ispunjen novom vrstom iskušenja na koja njen izgled nije mogao da utiče. Kao da se nije osećala kvalifikovanom da pomogne Semiju i prezirala je sebe što se tako osećala.

,,U redu je", ponovio sam.”Samo bih voleo da mogu da učinim više da pomognem.”

„Samo nemoj da prestaneš da dolaziš", rekla je.”Prijatelj mu je sada preko potreban.”

„On me ne želi ovde. Jedva da razgovara sa mnom.”

Ona je uzela moju ruku u obe svoje. “Nemoj da prestaneš da pokušavaš, Džo. Osvestiće se. Uvek se osvesti.”

,,U redu. Neću odustati.”

Ali jesam. Nisam mogao da prestanem da krivim Semija za ono što se dogodilo Vejnu i uvek kad bih ga video kako izgubljeno zuri u prazno, hvatao bi me bes toliko sirov da je pretio da me savlada. Želeo sam da vičem na njega, da ga izudaram dok ne postane

krvava masa i da mu kažem koliko bih želeo da on nikada nije došao u Folz. Ponudio sam mu prijateljstvo, a on mi je vratio uništivši samo tkivo mog života. Na nekom nivou sam znao da detinjasto posmatram stvari, da su u igri tu bile veće i mnogo složenije istine, ali to saznanje nije nikako uspevalo da smanji moj gnev.

„Prestani da oblećeš oko gospođe Hargrouv", rekao mije otac jedne večeri, provirujući u moju spavaću sobu dok je prolazio do svoje. Bio je trom i znojav od posla, kapci su mu padali od iscrpljenosti. Pantalone su mu bile toliko iznošene da su mu se gotovo providele na kolenima i bile iskrzane na porubu da sam osetio veliko sažaljenje prema njemu. Njemu ne bi palo na pamet da kupi nove pantalone ako majka nije bila tu da mu kaže da to učini.

„Šta?"

„Ta jadna žena je dosta pretrpela. Ne treba joj da je zoveš danju i noću i podsećaš je.”

„Ne zovem je danju i noću", rekao sam.

„Ona me je praktično napala na parkingu supermarketa i rekla mije daje izluđuješ.”

„Ona je već luda.”

„Da si je poštovao", rekao je oštro tada već ulazeći u moju sobu, valjda prvi put otkad je Regan postao predsednik. “Da sam ja saznao da je jedan od mojih sinova homoseksualac, ne znam da li bih to išta bolje podneo.”

,,E, pa onda, veruj ti meni", rekao sam ogorčeno, „da ne bi.”

Video sam kako mu ljutnja izbija iz očiju, ali je bio previše umoran da bi se nosio sa mnom. “Vejn je otišao svojevoljno. Kad bi zaista želeo da te čuje, javio bi ti gde da ga nađeš.”

„Tebi je drago što je otišao", optužio sam ga.

Otac je klimnuo glavom. “Vejn je morao da ode. To je bilo najbolje za svakoga, uključujući i njega. On je to shvatio. I kad malo odrasteš, možda ćeš i ti.”Okrenuo se da ode.

„To je sranje", rekao sam.

Zaustavio se, ali se nije ponovo okrenuo ka meni. “Jednostavno pusti sve to", rekao je. “l neću da ponovo razgovaramo o tome.”

Kad je otišao, udarao sam u zid sve dok mi se zglavci nisu izgrebali i otekli, a potom sam još udarao dok se trag moje krvi kao čokolada nije utisnuo u ravnu površinu zida boje slonovače. On je bez sumnje čuo udaranje, ali očigledno nije osetio potrebu da pogleda šta se događa.

Nekoliko dana kasnije, otac je otišao na službeni put i Karli je došla kod mene da vodimo ljubav u mom krevetu. Taj luksuz vođenja ljubavi u pravom krevetu, bez stalnog straha da će nas otkriti, koji je inhibirao svaki naš pokret, bila je retka prilika i nikada je nismo propuštali. Bavili smo se time već neka dva sata kada se čulo zvono na vratima.,,Ko je to", pitala je Karli. Ja sam ležao na leđima, a ona je ležala preko mene takođe na leđima, ruku i nogu raširenih precizno preko mojih. Volela je da tako ležimo ponekad kada bismo upravo svršili zato što je želela da nam se tela dodiruju u što je više moguće fizičkih tačaka.

„Niko", rekao sam. “Pravimo se ludi.”

Ali je zvono uporno nastavilo da zvoni, pa sam se izvukao ispod nje i nabacio gaće. “Odmah se vraćam" rekao sam.

„Grejaću ti mesto.” Raširila se na krevetu pružajući mi pun pogled na svoje golo telo koje se još sijalo od vođenja ljuba vi.”Džo.”

„Da.”

„Volim te.”

,,l ja tebe volim.”

Moj osmeh je izbledeo kada sam otvorio vrata i ugledao Semija kako sedi na stepenicama i igra se ključevima od svog auta.”Zdravo, Džo", rekao je ustajući. “Mislio sam da nisi kod kuće.”

Zašto si onda ostao? „Ka koje", pitao sam ga.

„Dobro.”

„To je lepo. Šta ima?"

„Šta ima", ponovio je zamišljen nad pitanjem. Na sebi je imao farmerke i plavu vetrovku, kosa mu je bila masna i opuštena, očigledno nije skoro videla tuš. Na ivici brade ili oko zulufa imao je asimetrične mrlje tamne čekinje, prvi dokaz koji sam ikada video da Semiju doista raste brada. ,,U stvari, ne znam šta ima", rekao je.”Sedeo sam u svojoj sobi i slušao BobbyJean po milioniti put, i onda prosto više nisam mogao da dišem. Morao sam da izađem iz svoje kuće.”

„Zašto BobbyJean?"

„Da li si ikada obratio pažnju na reći?"

„Možda. Ne sećam se.”

Semi mije dobacio svoj uobičajeni pogled pun neverice, rezervisan za filistince koji nisu umeli da cene kompleksnu lepotu Springstinove muzike.”Pesma je o nekome čiji najbolji prijatelj odlazi iz grada bez pozdrava", kaže. “Trebalo bi daje preslušaš.”

„Možda hoću.”

Semi je klimnuo glavom izgubljen duboko u mislima. “Džo", rekao je, ,,pre nego što se sve ovo dogodilo, bili smo prijatelji, zar ne?"

„Naravno.”

„Onda, zašto više nismo?"

Takva ogoljena direktnost njegovog pitanja uhvatila me je nespremnog i morao sam da pogledam u stranu pre nego što sam

mu odgovorio.”Ne znam. Pokušao sam da ti ostanem prijatelj", rekao sam dok su mi reči lažno odzvanjale u ušima.

„Da li me mrziš?"

„Naravno da ne.”

„Jer bih razumeo kad bi me mrzeo", rekao je Semi.”Ne bih se složio s tim, ali bih razumeo.”

Duboko sam uzdahnuo. Nisam želeo da upravo sada raspravljam o tome.”Ne mrzim te, Semi.”

Pogledao me je duboko u oči nastojeći da izmeri stepen istinitosti moje izjave. Posle nekoliko trenutaka klimnuo je glavom.”Dobro", rekao je.”Mislim da sada ne bih mogao da podnesem da me ti mrziš.”

„Javi mi kad ti bude odgovaralo", rekao sam, ali sam mu kasno dobacio osmeh kojim bih mu stavio do znanja da sam se šalio.

On se osmehnuo.”Hoću.” Okrenuo se da ode niz stepenice i stao na pola puta, započeo rečenicu, stao opet, a zatim podižući pogled prema meni rekao:„Znaš, nikada nisam nameravao da ispadne ovako", rekao je oklevajući.

„Kako to?"

On se osmehnuo i mahnuo rukom da pokaže na sebe. “Ovako. Peder. Veruj mi, mnogo i dugo sam se trudio da to ne budem. Čak i kada smo se preselili ovde, mislio sam da ću se promeniti, u novom gradu gde me niko ne poznaje.” Dobacio mije osmeh, glupav osmeh.”Očigledno, nisam mogao", rekao je.”A nije mogao ni Vejn.”

„Mislim da Vejn nije zaista siguran u to šta jeste, a šta nije", rekao sam, zvučeći odbrambenije nego što sam želeo.”Mislim daje otišao negde da to raščisti sa sobom.”

Semi me je dugo gledao, a onda je odmahnuo glavom.”Da Vejn nije bio siguran, Vejn ne bi otišao", rekao je.

„Kako god ti kažeš", rekao sam i brzo promenio temu. Nije mi bilo potrebno da slušam Semija kako govori kao daje stručnjak za mog najboljeg prijatelja.”Gde si pošao?"

„Ne znam", rekao je sležući ramenima.”Mislim da ću se samo vozikati.” Pogledao je u mene na vrhu stepeništa. “Hoćeš da pođeš sa mnom?"

Umalo što nisam pristao. Otkad je Vejn otišao i Semija potom uhvatila depresija, nisam imao prijatelja s kojim bih prosto gluvario i pravio gluposti, a znao sam da mi to nedostaje. Ali je Karli čekala gola i spremna na mom krevetu na spratu i tu nije bilo ni govora o dilemi. “Možda sutra", rekao sam.”Usred sam nekog posla.”

Semi je pogledao pored mene u kuću i nacerio se.”Trebalo je da shvatim.” Okrenuo se, sišao na ulicu i zaobišao majčin ševrolet s prednje strane.

„Semi", pozvao sam ga.

„Da?"

„Vidimo se.”

Otvorio je vrata i pogledao preko krova u mene. “Čuvaj se, Džo", rekao je.

Konačnost njegovog pozdrava učinila mi se čudnom dok sam se vraćao na sprat, ali nisam imao mnogo vremena za razmišljanje jer čim sam ušao u svoju sobu, našao sam Karli kako skače gore-dole po krevetu i dalje božanstveno razodevena i sve misli o Semiju, kao i moja krv, brzo su mi napustili mozak. “Postalo mi je dosadno", rekla je budalasto.

„Vidim.”

„Da li si naročito vezan za te gaće?"

„Ne, zašto?"

„Zato što ako ostanu na tebi u sledećih pet sekundi, odoh kući.”

Nasmejao sam se i jurišnuo na krevet i u narednih nekoliko sati svet je nestao u crnom i ništa nije postojalo osim univerzuma ograničenog sa četiri zida moje sobe.

Kasnije te noći, kada je Karli otišla kući, izvukao sam svoju kasetu Born in the U.S.A. i pustio Bobby Jean na stereu. Semi je bio u pravu. Nikada nisam zaista obratio pažnju na stihove, pa me je sada zapanjilo koliko su dobro govorili o onome što sam osećao otkad je Vejn napustio grad. Springstin pažljivo izbegava obraćanje Bobi Džin u ženskom ili muškom rodu ostavljajući slušaocu slobodu asocijacije po potrebi. Kada je otpevao poslednji stih, o Bobi Džin negde na drumu, u nekom autobusu ili nekom vozu i kada je poželeo da je mogao samo da vidi njega ili nju poslednji put, počeo sam da drhtim.”I miss you", izlazio je žalostiv Gazdin glas iz zvučnika.”Good luck, good-bye, BobbyJean". Zadržao se na imenu jedan takt duže, a potom je Klarensov saksofon ušao jak, jecajući i hrapav sa sveprožimajućim beznađem, a ja sam sedeo na podu svoje sobe i klatio se napred-nazad u taktu muzike, svestan jedino činjenice da sam počeo da plačem.

Još nisam znao da je Semi mrtav kada sam sledećeg jutra otišao u školu i zatekao Karli kako se kikoće s nekim drugaricama pored svog ormarića. Kad me je ugledala, izvinila se i prišla mi trčeći da me poljubi.”Zdravo, pastuve", rekla je bez problema hvatajući korak sa mnom. “Sinoć sam se sjajno provela.”

„Čemu se toliko smejete", pitao sam pokazujući u njene drugarice, koje su i dalje ćućorile glavu uz glavu.

„Šeril je izgubila nevinost sinoć", rekla je Karli.”Bila je na vodopadima s Majkom i nekoje skočio. ”

„Šeril Sends je bila devica", pitao sam skeptično.

,,U strogo tehničkom smislu.”

„Jasno. Znači, je li stvarno neko otišao niz vodopad?"

„Tako kažu.”

„Ja uvek propuštam dobre stvari.”

„Pardon, gospodine", strogo je rekla Karli. “Ako se ne varam, sinoć ste imali oko pet sati dobrih stvari, a niste morali da čekate da neki luđak rizikuje život i udove za sve to.”

„Što otvara zanimljivo pitanje", rekao sam. “Koje skočio?"

Karli je ravnodušno slegnula ramenima. “Ne znam.”

Niko nije znao. Po školi se samo pričalo da je neko prethodne noći skočio u vodopad, a momci koji su bili prisutni ponosno su ulepšavali priče o seksualnim usevima koje su požnjeli zahvaljujući tom važnom događaju. Detalji nisu bili na raspolaganju u vezi sa identitetom hazardera ili sa ishodom navodnog bacanja u reku Buš.

Ako vesti brzo putuju u malim gradovima, onda se šire brzinom munje u srednjim školama malih gradova. Svi smo bili u razrednim učionicama kada je Miš stigao okasnivši u školu, samo što nije eksplodirao od vesti o Semijevom samoubistvu, ali je vest nekako uspela da prođe kroz zidove naše učionice, prenoseći se kao krpelj kroz mrežu osmatrača hodnika, okasnelih učenika i onih koji su se vraćali iz toaleta. “To su samo glasine", prošaputala mi je Karli, spuštajući ruku na moju dok sam ja drhteći sedeo na svom mestu. Ali, setio sam se kako je Semi svratio da me vidi prethodne večeri, kako se na čudno formalan način oprostio - i znao sam.

Linkroftov glas preko razglasa, kao i uvek preglasan i gotovo upljuvan, najavio je da će se odmah održati zbor u velikoj sali. Svi su dohvatili knjige i torbe i pohrlili u hodnike koje su brzo punili usput govoreći spuštenim glasovima. Osetio sam hladan znoj niz čelo i znao sam da je Semi mrtav. Takođe sam znao da nikako nisam u stanju da sedim u prepunoj sali i slušam našeg pijanog direktora kako mi to potvrđuje. Karli je otišla nekoliko koraka

ispred mene niz hodnik, a meni je napor da joj kažem da neću u salu bio najednom prevelik i zato sam samo brzo skrenuo levo i otišao pravo prema izlazu. Odavno sam naučio da je mnogo manje verovatno da će te profesori zaustaviti ako hodaš samouvereno.

Sedeo sam u očevim kolima na parkingu klateči se naprednazad i udarajući u volan, uzvikujući niz psovki sve dok me grlo nije zabolelo. Posle sam upalio auto i povezao se prema Semijevoj kući. Bio je topao dan bez oblaka i dok sam vozio kroz centar Buš Folza, savršena normal- nost na ulicama uspevala je da nadvlada ludilo u mojoj glavi donoseći mi uverenje da sam pogrešio, da je neko prosto raširio zlonamernu glasinu. Sasvim se moglo dogoditi daje skup bio sazvan zbog nečeg sasvim drugog. Sa svakim blokom pored koga sam prolazio postajao sam sve uvereniji da Semi prosto nije došao u školu i da ću ga naći u njegovoj sobi, verovatno zamišljenog, ali sigurno živog. Ispričaću mu o morbidnoj glasini, a on će se naceriti i reći:„To bi oni hteli", a ja ću mu kazati da sam uzeo slobodan dan da bih video da li on želi nešto da radimo.

Uspevao sam da držim realnost na uzdi na taj naćin tokom ostatka vožnje. Zatim sam skrenuo u Semijev blok i video policijski auto parkiran ispred njegove kuće. Istina se ponovo uspostavila kao dobro naciljani udarac u prepone. Parkirao sam uz ivičnjak i sedeo valjda petnaest minuta, dok šerif Muzer i njegov zamenik nisu izašli i smrknuti seli u svoj auto. Kad su oni otišli, izašao sam iz svog auta i polako se popeo stepenicama do verande Haberovih.

Iza zatvorenih vrata protiv nevremena, ulazna vrata su nenamerno ostala otvorena, tako da sam niz dugačak hodnik mogao da vidim kuhinju u kojoj je Lusi sedela za stolom sa glavom u rukama i plakala glasno i neprekidno.

Ne znam koliko sam dugo samo stajao i posmatrao je, potresen do srži njenim razornim jecajima i paralisan sopstvenim osećanjima

žaljenja i krivice. Upravo sam odlučio da odem kad je ona slučajno podigla pogled i ugledala me. Pomislio sam da pobegnem, čak sam osetio kako su mi se noge pokrenule u patikama, ali me je njen pogled zaustavio. “Džo", rekla je tiho i bez traga iznenađenja u glasu što me je zatekla kako se šunjam njenom verandom.

Otišao sam u kuhinju i nespretno stao uza zid. Ona je gledala u mene naduvenih kapaka, sa očima koje su bile samo prorezi pocrveneli od plakanja.”Mog Semija više nema.” Njen glas je bio visok i stabilan, kao u deteta koje negoduje između jecaja.

„Znam", rekao sam.

„On mi je bio sve što imam", rekla je, nimalo privlačno nadlanicom brišući slinu koja joj je curila iznosa.,,I sada ne znam šta da radim.” Poslednja rečenica se nastavila dugačkim žalostivim jecajem, dok je lice zarila u ruke oslonjene o sto. Seo sam i zagrlio je. Srušila se na mene kao da su njene kosti najednom ostale bez potpore, a telo joj se grčilo uz mene sa svakim novim talasom suza. “Sada više nemam nikoga.”

Želeo sam da joj kažem da ima mene, ali sam znao da to nije više bilo tačno i zato sam je samo držao i nisam ništa govorio. Sedeli smo neko vreme u toj patetičnoj beskorisnoj simetriji, dečak bez majke i majka bez dečaka, bez ijedne druge dodirne tačke između te dve krajnosti i bez ičega što bi imalo ikakvu realnu vrednost, a što bismo mogli da ponudimo jedno drugom. Otišao sam odatle ne osećajući ni jad ni saosećanje, već samo narastajući bes zbog svoje mizerne bezvrednosti i sve veću uverenost da je došlo vreme da i ja napustim Folz.

Semijevo telo su izvukli iz reke Buš rano tog jutra. Njegov auto su pronašli u šumi blizu vodopada i premda nikada nije bio objavljen izve- štaj o okolnostima njegove smrti, mogao sam da zamislim neobično živo detalje tog događaja. Upravo kada smo

Karli i ja dovršavali svoj maratonski seks u mojoj sobi, Semi se odvezao do vodopada i parkirao. Pošto su svuda oko njega u parkiranim automobilima bili parovi koji su se vatali i mazili, Semi je stavio Springstina u dek za traku, možda je čak pustio i BobbyJean u istom trenutku kada sam i ja tu pesmu slušao u svojoj sobi. Popio je dovoljno piva da sebe obeznani i postane nesvestan posledica svoga plana. Na kraju, izašao je iz auta i zurio niz vodopade, a mrak i alkohol zamaglili su ključanje vode ispod njega tako da mu nisu delovali naročito zastrašujući. Zatim je Semi poslednji put udahnuo duboko i bacio se odlučno niz liticu, u vodopade.

Možda je u tom poslednjem trenutku bilo dobro osećanje biti tako odvažan, doneti odluku. I za taj kratki tren leta, pre nego što su ga vode Ijutito progutale u svoju nemirnu tminu, možda je konačno osetio slobodu. A možda sam ja tako sebi govorio zato što sam znao: Da sam ja prosto izabrao da odem s njim na tu vožnju, umesto što sam ostao kod kuće da bih još tucao, Semi nikada ne bi skočio.

Ostatak godine protekao je u nekakvoj magli. Išao sam u školu, visio sa Karli i maturirao, ali sam sve to doživljavao kao kroz veo od gaze, gledajući sve i ne osećajući ništa. Bilo je kao da se prekidač u meni isključio onoga dana u Lusinoj kuhinji, a ja se za korak udaljio od svog života.

Šon Telon je dobacio nešto o Semiju dok je prolazio pored mene u hodniku jednoga dana i bez oklevanja sam ga udario direktno u nos, proizvevši šokantan mlaz krvi. On je bio više iznenađen nego povređen, ali se brzo pribrao i ubio boga u meni mlateći me po glavi istrošenim gipsom sa svoje slomljene ruke, dok je Miš sve to posmatrao kokodačući histerično oko nas. Proučio sam svoje rane u ogledalu sa gotovo ciničnim interesovanjem. Ali

se nisam sećao da sam osetio ikakav bol.

Šonova slomljena ruka, zajedno sa Vejnovim nestankom, efikasno je osakatila košarkaški tim. Lako su izbačeni iz razigravanja u prvom krugu i prvi put u dvadeset godina, bušfolski Kuguari nisu ušli u finale državnog prvenstva.

Oko nedelju dana posle Semijeve smrti, nekoje bacio veliku ciglu kroz prozor Duganove kancelarije i razbio mu vitrinu s trofejima. Sprovedena je istraga, ali nikada nisu otkrili krivca. Kada sam se toga sećao posle tolikih godina, mislio sam da sam to možda bio ja; ponekad mogu da se setim težine kamena u svojoj ruci tren pred bacanje, ali je sećanje toliko bledo i veštačko da ne mogu biti siguran. Možda sam samo slušao o tome i poželeo da sam to bio ja.

Dvadeset pet

Grešiti je ljudski, tako se kaže. Praštati je božanski. Grešiti uzdržavajući se od praštanja sve dok ne bude prekasno, to znači postati božanski sjeban. Tek posle očevog pogreba shvatio sam da sam oduvek nameravao da mu oprostim. Ali sam nekako trepnuo i sedamnaest godina je proletelo, a sada je moje nepredato praštanje postalo septično, infekcija koja me je izjedala.

Ostao sam u krevetu dva dana znojeći se u groznici pod ćebadima, s grčem u stomaku i butinama kao da su od pihtija. Ne znam da li je to što sam osećao istinski bol ili duboko, parališuće kajanje što nisam u stanju da žalim, ali što god da je, uopšte se ne zeza. Ležim nepokretan, prelazim neosetno između sna i jave sve dok to dvoje više ne mogu da razlučim. Više puta sanjam da plačem i budim se naduvenih očiju i vlažnog jastuka.

Moje misli se pribiraju preda mnom kao u isprekidanom toku polusvesti. Mrzim svoj život i sve do pre nekoliko dana to nisam ni znao. Kako je mogla tako naizgled važna činjenica da promakne mojoj pažnji? Zašto me je očeva smrt ostavila tako usamljenog,

kad on nije bio deo mog života sedamnaest godina? Ja sam siroče.

Ponavljam reč glasno, više puta, slušam je kako odzvanja između zidova moje spavaće sobe iz detinjstva, sve dok nije izgubila smisao.

Usamljenost je tema i ja je sviram kao simfoniju s beskrajnim varijacijama. Proživeo sam više od trećine veka i sada sam usamljeniji nego što sam ikada bio. Očekuje se da se kroz život probijaš sam postajući sve suštastveniji, nukleus sopstvenog malog univerzuma, a tvoje orbite se presecaju s tuđim orbitama. Ali ne, ja sam odbacio sve kojima je bilo stalo do mene kao što zmija odbacuje svlak i zavlači se Ijutito u svoju malu usamljenu rupu.

Drugog popodneva po mom zapadanju u samosažaljenje, Džerod je došao da me obiđe.

„Šta radiš?”

Kmezim, durim se, plačem, samosažaljevam

„Izgledaš užasno.”

„Živim loše.”

se.”Ništa”, kažem.

On klima glavom neuznemiren mojim sarkazmom. Baca moju odeću sa stolice da bi oslobodio sebi mesto.”Svejedno. Otac je rekao da te pozovem na večeru sutra uveče, ako ćeš još biti tu.”

„Zašto me nije sam pozvao?”

„Jeste. Valjda ti onaj krelac iz prizemlja nije preneo poruku?”

Gledam ga.”Krelac?”

„Tvoj agent, valjda. Ponaša se kao da je ovo sve njegovo.”

„Oven je dole?”

„Mislio sam da znaš.”

„Ne znam.”

„On se ponaša kao da znaš.” Džerod sleže ramenima.”Dakle, sjajno si to izveo na groblju.”

„Okliznuo sam se.”

On me gleda usredsređeno i mršti se.”Kaži mi samo ovo: da li si ga voleo ili nisi?”

Podižem pogled ka sinovcu.”Bio mi je otac.”

»Nisam dovodio u pitanje tvoju genealogiju.”

„Slušaj”, kažem ali mi on maše da ućutim.

»Samo prosto da ili ne.”

»Pitanje nije jednostavno.”

On ne odobrava moje vrdanje, beskompromisno se mrgodi mladalački me osuđujući.”Pojednostavi”, kaže. »Švedi ga na suštinu”

Dugo ništa nisam rekao, ali Džerod je izgleda spreman da čeka beskrajno. »Ne mogu”, kažem.

„Zašto?”

»Prosto - ne znam.”

On ustaje i uzdiše. »Kako si postao takav drkadžija”, pita me, ali ne neprijateljski.

»Potrebno je mnogo discipline”, kažem mu kad je on krenuo da izađe iz sobe. »I apsolutna posvećenost. To mu dođe kao moja lična supermoć.”

Zaustavlja se na vratima. »Videću te onda sutra uveče?”

»Šta je sutra uveče?”

»Večera, zar se ne sećaš?”

»O, da. Sigurno.”

On odmahuje glavom i dobacuje tužan mali osmeh. »Odnosno, ako možemo da se uklopimo u tvoje brojne obaveze.”

Malo kasnije se izvlačim iz kreveta i dovlačim u prizemlje, gde zatičem Ovena ispruženog na kauču u dnevnoj sobi u donjem delu očeve trenerke i potkošulji. Gleda azijske porno-sajtove na laptopu.”Zdravo”, pozdravlja me. Seda na kauč i njegovo belo salo na ćosavom trbuhu viri između potkošulje i lastiša na trenerci kao

nadošlo testo u tepsiji. Koncentrični krugovi prljavih papirnih tanjira, konzerve od sokova, zgužvane posude za brzu hranu, kutije od kineske hrane, sve ga to okružuje kao Stounhendž. Tako sedeći kao jufka testa usred sopstvenog otpada, izgleda prilično jadno, pa imam iznenadni intuitivni fleš da pravi Oven, nežni, nepatvoreni, koji se krije iza oštrog uma i smešnih odela, u stvari jeste samo tužan i usamljen čovek. Nadahnuta glagoljivost i bizarnost su niti pomoću kojih neprekidno, očajnički prede svoju zaštitnu čauru, jedinu stvar koja stoji između njega i ambisa. Ili je možda to samo moja projekcija.”Šta ti radiš ovde?”

„Samo branim tvrđavu”, kaže Oven.

„Odlično si to obavio.” Upadljivo gledam u gomilu đubreta.

„Mora nešto da se jede.”

Sedam u dnu stepenica i umorno trljam lice.”Ovene. Zašto si ti još ovde?”

On se osmehuje i zaklapa laptop.”Imam ja bolje pitanje”, kaže i značajno me gleda.”Zašto si ti još ovde?”

„Ima još stvari koje treba da rešim.”

„Kakvih stvari?”

„Nisam siguran. I to je valjda prva stvar na spisku.”

Oven klima glavom i ustaje otirući razne mrve sa svoje potkošulje.”Dakle, da odgovorim na tvoje malopređašnje pitanje, ostao sam da bih ti nešto rekao.”

„Šta to?”

„Želeo bih da ti kažem zašto tvoj rukopis ništa ne valja.”

„Znači, sad ništa ne valja?”

„Ne, nego uopšte nije ni valjao.”

„Ne mogu dovoljno da naglasim koliko sada nisam spreman za tu priču.”

,,U stvari, jesi”, kaže Oven.”Pisanje je tvoj posao, ali moj posao

su pisci i od nas dvojice, ja sam onaj koji sada vodi igru, pa bi ti se, dakle, isplatilo da paziš šta govorim.” Gleda me značajno, čikajući me da mu protivrečim.”Buš Folz je došao iz tebe, iz mesta na kome dobri pisci čuvaju velike naracije o događajima iz svojih života. Problem je u tome što, otkad si napustio Folz, ništa ti se značajno nije dogodilo. Kad bih ja sada morao da napišem nešto za omot knjige tvog života, bilo bi mi mnogo teško da smislim šta da pišem. Džo živi na Menhetnu. Džo možda dobija seksa, malo više nego što to zaslužuje i nesumnjivo krajnje konvencionalnog. Džo stari. Džo postaje depresivan. I to je otprilike sve. Nisi imao velike ljubavi niti značajna iskustva. Kao da si hodao u snu tokom proteklih sedamnaest godina.”

„Negde u svemu tome, napisao sam bestseler koji su kritičari hvalili.”

„To jesi”, priznaje Oven.”Jedini važan događaj u životu posle Buš Folza bio je da napišeš knjigu o Folzu. Vidiš li na šta ciljam?”

„Da sam ja veliki glupavi gubitnik?”

„Osim toga. Slušaj. Bio si odsutan sedamnaest godina, ali nikada nisi zaista otišao. Sve što se dogodilo ovde - sa tvojim prijateljima, sa Karli, sa tvojim ocem - to ti je nanelo štete i iz te štete je izašla tvoja knjiga, ali iz toga neće izaći i druga.”

„Dakle, ako si u pravu, šta onda kog vraga ja treba da radim?”

„Već radiš. Radiš još otkad si stigao ovde.”

„ A šta to tačno ti misliš da ja radim?”

Oven se smeška.”Prikupljaš novi materijal.”

„Ti si lud”, kažem.”Ovo je bila moja noćna mora.”

„Znam.” Seda pored mene na stepenik. ,,U bolu si i iskreno rečeno, laknulo mi je kad sam to video.”

,,A zašto to?”

„Zato što je bol dobar, da parafraziram pokojnog Brusa Lija. On

znači da si živ. A mrtvi ljudi, većinom, ne pišu knjige.”

,Jebeš pisanje”, kažem Ijutito.”Ništa nemam. Nemam nikoga u životu.” Glas mi izdajnički drhti, pa ga spuštam za nijansu da bih se uzdržao.”Nikoga nije briga za mene.”

„To nije istina.”

„Ali jeste”, kažem tužno. ,,I to mi nije bilo jasno sve do sada. Koliki li sam samo ja magarac kada sam stigao dovde u životu, a da nisam ništa značio nikom živom?”

„Meni jesi.”

„Tebe plaćam.”

»Zbog toga mi značiš više.”

Uzdišem.”Svejedno.”

„Vejnu je stalo do tebe.”

„Vejn umire”, kažem i odmah se osećam kao budala.

Oven me gleda oštro.”Svi mi umiremo. Samo različitom brzinom.”

„Je li ti ovo prvi put da si pokušao da nekoga oraspoložiš? Jer, moram da ti kažem, to ti uopšte ne ide.”

„To mi nije u opisu posla.” Oven me pljeska po kolenu dok ustaje sa stepeništa.”Razvedri se sam. Ja idem kući.”

Gledam ga kako skuplja svoj laptop i kožnu torbu, a zatim ga pratim do ulaznih vrata. Neverovatno, ali bela limuzina je još parkirana napolju.”Zadržao si limuzinu sve ovo vreme? Koštače te bogatstvo.”

,,U stvari, koštače tebe bogatstvo”, kaže mi čereči se. Izlazi na vrata i niz stepenice pre nego što sam stigao da mu zahvalim što mi se našao. Posmatram kroz vrata dok se apsurdna limuzina odvaja od ivičnjaka i otplovljava niz blok. Otvara se krov i Ovenova ruka iskače, komično mlateći polupunom vinskom čašom. Biće uroljan dok stigne kući. Prvi put se smešim osećajući se nekako kao

u filmu dok posmatram kako se bela limuzina utapa u magličasti konektikatski sumrak. U kuhinji mi zvoni mobilni. Prvo pomišljam da ga ignorišem, ali onda sam bolje razmislio. Kao što Oven reče, vreme je da počnem ponovo da živim, ubacim se u gužvu i počnem da raščišćavam stvari. Osećajući se iznenada i iracionalno kao nov, skidam telefon sa punjača i otvaram ga.

„Ti si prokleti guzičar”, kaže Nat.

Oven je ostavio ogromnu kutiju u kuhinji. Kad sam je otvorio, pronašao sam sasvim nov Delov laptop, štos diskova i na brzinu naškrabanu poruku od Ovena. Ne razmišljaj mnogo. Samo ga uključi i baci se na posao. Petnaest minuta kasnije mašina radi punom parom na stolu u mojoj spavaćoj sobi, a ja sedim zamišljeno ispred nje jer me njen prazan ekran proganja, čika me da se samo usudim da ga ispunim nečim vrednim pažnje. Ideja da počnem iz početka je mučna, ali nije sasvim neprivlačna. Podsećam se da sam to već jednom uradio - ni manje ni više, nego sa odobravanjem kritike - i dozvoljavam prstima da očešu glatke plastične tastere laptopa.

Tokom poslednjih nekoliko dana rodila se ideja, go skelet priče i sada je vrtim po glavi tražeći mesto od koga da počnem. Niko nije bio više iznenađen što se Met Barns vratio kući za očevu sahranu od samog Meta, napisao sam, zatim stao. Rečenica deluje mala i nevažna na belom prostranstvu praznog ekrana i jedva daje odskočna daska za ceo jedan roman, ali nešto u njenoj kolokvijalnoj jednostavnosti deluje umirujuće na mene. Pišem još malo, u početku nesigurno, zatim sa više samopouzdanja. U roku od dva sata imam tri poglavlja. Na umu mi je lirska misterija, o sinu koji se vraća kući da istraži sumnjive okolnosti smrti svoga oca od koga se udaljio i pri tom iskopava i sopstvenu prošlost. To je osnovna ideja i još dok pišem prve stranice, znam da sam na tragu

nečemu, da je ovo knjiga koju sam u stanju da napišem od početka do kraja. Već je prošlo devet kada konačno prestajem da pišem i snimam svoj rad, odupirući se impulsu da pročitam sve što sam upravo napisao. Pada mi na pamet da je prošlo više od dva dana otkad sam se poslednji put istuširao i da smrdim. Skidam trenerku i upućujem se u kupatilo. Prvi put otkad sam se vratio u Folz stvari se opet čine dostižnim. Znam da to osećanje nije ništa drugo do iluzija kontrole koju mi je doneo moj obnovljeni galvanizovani napor da pišem, ali za sada, budući da je svejedno, rešavam da ću ga prihvatiti.

Dvadeset šest

Ima nešto u tome kad si mokar i go što uvek čini da stvari deluju sasvim izvodljive. Energično se tuširam, žustro ribam štroku koja se nahvatala tokom dva dana i dok to radim, ja sam jednočlana konferencija koja naveliko donosi odluke. Napisaću svoj novi roman. Zakrpiću stvari s familijom i poradiću na tome da postanem makar sličan nekom bratu ili stricu. Več sam napravio obečavajuči korak pred kraj sa Džerodom iako je to imalo ubilačku konotaciju. Naći ću način da prevaziđem čudno stanje između Karli i sebe i otkriću da li tu ima šta da se spasava. Biću Vejnu prijatelj i ponuditi svu utehu i podršku koju sam u stanju. Moja krstionica je sasvim bledozelena voda od kupke „irsko proleće” i »herbal esensa”, obavijena mehurićima iz pene mogućnosti.

Upravo sam izlazio ispod tuša kad mi je zazvonilo zvono na vratima. Brzo umotavam peškir oko struka i po okrepljujuće

hladnom vazduhu na mojoj mokroj koži strčavam u prizemlje i dalje ushićen zbog toga što sam ponovo pronašao smer. Kada sam otvorio vrata, ugledao sam Lusi, zajapurenu i pomalo bez daha, u kratkoj suknji i tesnom džemperu i stvari tu skreću s pravca.

„Zdravo”, kažem povlačeći se da bih je pustio unutra.

„Žao mi je što ovako upadam nenajavljena”, kaže ona.”Mislila sam da si se možda već vratio kući.” Sklanja pramen kose koji se zalepio za njene usne premazane sjajem.

„Ne. Još sam ovde.”

Ona se osmehuje kao da joj je neprijatno.”Žao mi je što nisam došla na pogreb. Ne izlazim mnogo ovih dana i samo sam...”

„Ne brini zbog toga.”

Stvari se kreću usporenim ritmom jer imam vremena da se zadržim na svakom detalju na njoj: besprekornim crtama njenog lica, načinu na koji se njene pune, neverovatno crvene usne susreću i kao da se sudaraju jedna s drugom, pri čemu postaju neki potpuno nov i prekrasan organ, njene grudi napete pod tamnom tkaninom džempera, njene glatke pocrnele noge i blaga krivina butnih mišića na mestu gde ih preseca porub suknje.

Razmenili smo još poneku rečenicu, ali zvuk našeg razgovora bledi, kao da dolazi odnekud iz daljine dok prilazimo bliže jedno drugom. Povlačim se korak unazad stiskajući peškir oko struka sa obe ruke govoreći joj da ću začas otrčati na sprat da se na brzinu obučem, ali Lusi kreće napred i zadržava me svojom rukom na mojoj i šapuće: „Nemoj.” Njen glas je radio-signal, a moje telo prijemnik, pa počinjem da drhtim i govorim da sam sav mokar, no ona se privija uz mene, sklanja mi ruku na silu s mog tela i podvlači je pod svoju suknju na mesto gde joj se noge spajaju i svoje usne prislanja uz moje šapćući: ,,I ja sam”. Peškir završava na podu samo delić sekunde pre njene suknje.

Posrćemo na sprat, ljubimo se i držimo jedno drugo sa životinjskom žestinom, a kad smo se našli u mojoj sobi ona me gura od sebe da bih mogao da je posmatram kako se svlači. To čini sporo, osvetIjena u vratima mekim svetlom iz hodnika iza nje. A zatim, neverovatno, stoji preda mnom besramno gola, a moje oči halapljivo piju svaki inč njenog veličanstvenog tela. Lusi mora da ima preko pedeset godina, ali njeno telo odlučno odbija da se ponaša u skladu s njima. Koža joj i dalje blista vitalnošću, grudi su zadivljujuće čvrste i pune, stomak gladak i ravan. Pomislio bih, posle godina fantaziranja, da realnost ne može nikako da se meri s maštom, ali nekako ipak može. Čudna nesavršenstva, rupice i nabori, čak i crveni beleg u obliku Italije odmah ispod levog kuka, samo služe kao kontrast njenom savršenstvu, izuzeci koji potvrđuju pravilo. Hoda polako prema mom krevetu i ulazi u njega na sve četiri. Krivina jabučaste zadnjice koja se opire godinama isturena je dok se okreće da me pogleda preko ramena i leđa.”Tucaj me, Džo”, zastenjala je izvijajući gornji deo tela s kreveta kao da radi sklekove, tako da kroz njene rastavljene butine mogu da vidim bradavice njenih grudi koje se napasaju na mojim zgužvanim čaršavima.”Tucaj me žestoko.”

I ja to činim. Ona je topla i meka i vlažna i elastična i glatka i na nekom nivou sve je onako kako sam oduvek zamišljao. Meka okruglina njenih grudi u mojim rukama, višnjasta čvrstina njenih bradavica među mojim zubima, ukus njenog jezika koji probija sebi put u moja usta tražeći moj i pritisak njenih vlažnih usana na mojima. Ljubimo se i ližemo i šišamo i mazimo grozničavim tempom ne dozvoljavajući da se racionalna misao umeša ni trenutka, a kada sam ušao u nju, ona svršava gotovo odmah, s vriskom zarivajući nokte u moju zadnjicu, uvlačeći me još dublje u sebe. Njeno brzo svršavanje je krajnje na moju sreću jer posle šest

meseci celibata, ja sam dole kao ogoljeni nerv i nikakvo demonstriranje tantričke izdržljivosti ne dolazi u obzir. Svršavam trenutak kasnije i kako me drma moja poslednja orgazmična konvulzija, pomišljam na Karli i osećam se posramljeno.

Ležimo apsolutno mirno nekoliko minuta, naši izmešani znojevi i sokovi se suše na nama u klimatizovanom vazduhu i postaju lepljivi na našoj koži. Tek kada sam se skotrljao s nje shvatam da ona tiho plače. Skidam joj kosu s lica i vidim joj suze koje teku. Otvaram usta da bih nešto rekao, ali u stvari nemam šta da kažem što bi bilo važno, pa umesto toga prosto ležem na stranu pored nje privijajući je uzjecalu uz sebe, sve dok posle ne znam ni ja koliko vremena nije zaspala. Kada joj se disanje ustalilo i usporilo, ispetljavam se i odlazim u kupatilo. Moje ranjavo lice sa ožiljcima od ruža gleda me iz ogledala dok mokrim, a kada sam se nagnuo da pažljivije pogledam iskrzane linije puknutih krvnih sudova u očima, čujem sebe kako ponavljam poslednju stvar koju mi je Lusi rekla pre nego što smo otišli u krevet.”Tucaj me”, kažem polako, odmahujući glavom licu u ogledalu. To lice se samo tužno mršti na mene, razočarano što ne mogu da smilsim ništa bolje. Lusi je ustala pre zore. Čujem njeno tiho šuškanje dok se oprezno kreće po sobi pronalazeći svoju odbačenu odeću. Kada se obukla, došla je do kreveta, kleknula pored mene, nežno prelazeći prstima preko moje kose. Voleo bih da vidim izraz na njenom licu, ali držim oči zatvorene praveći se da spavam. Konačno, ona se naginje i spušta svoje usne na moju slepoočnicu. Sada su suve, kao da sam ja isisao sav život iz njih. Zadržava ih tu na trenutak, a zatim se podigla i na prstima izašla iz sobe. Nisam otvorio oči sve dok zvuk motora njenog auta nije nestao u daljini.

Dvadeset sedam

Kratka lekcija iz poetske pravde: Prvi put kada sam vodio ljubav sa Karli, mislio sam na Lusi, a sada, sedamnaest godina kasnije, konačno sam spavao s Lusi, a ne mogu da prestanem da mislim na Karli iako mi je Lusina aroma i dalje čvrsto utisnuta u nozdrve, njen ukus se zadržao na mojim otečenim ispucalim usnama, njena golotinja još istetovirana na mojim kapcima i neonski bleska kad god trepnem. Ja sam zvezda u sopstvenoj šekspirovskoj farsi, nikada mi ne uspeva da spavam s jednom ženom, a da ne razmišljam o drugoj. Bogovi seksa i ironije igraju hokej, a ja sam njihov glupi pak.

Izašao sam iz kuče prvi put u gotovo tri dana i sunce mi napada skupljene ženice dok se izvozim merecedesom u grad. Pokušavam da se razmišljanjem izvučem iz smušenog oblaka rastrojenosti, koji me je izgleda obavio kao posledica seksa sa Lusi, ali ćelo magično prljavo veče se opire razumu. Parkiram ispred Vejnove kuće, no njegova majka mi kaže da on još spava. Nešto u njenom maniru, u brzom izgovaranju te činjenice, tera me na pomisao da laže, samo

što ona izgleda nervoznije nego inače i spremnija za borbu, pa je radije ostavljam rekavši joj da ću navratiti kasnije.

Kada sam se vratio u auto, dograbio sam telefon i pozvao Ovena.”Čestitam što si spavao sa svojom majkom”, praktično viče radosno, nagoneći me da se predomislim u vezi s tim koliko je bilo pametno da ga pozovem na kuću tako rano ujutru.

„Molim!?”

„Ma daj, Džo. To što te Lusi privlači direktna je manifestacija tvoje čežnje za ljubavlju sopstvene majke.”

„Zašto to ne bi mogla da bude samo zdrava požuda?”

„Nije tako jednostavno kad se uzme u obzir složenost okolnosti.»

„Mislim da to ne bi govorio da si ikada video Lusi”, kažem.

„Dobro, samo ti sebe ubeđuj u to ako već želiš”, odgovorio je samozadovoljno.

„Šta bi sa nepostavljanjem odokativnih dijagnoza?”

„Daj molim te, Džo. Ova je zicerica.”

Uzdišem.”Iskreno, počinjem da se predomišljam u vezi s ćelom ovom igrom sa agentom-terapeutom.”

„Ima ovde i jedno važnije pitanje”, kaže Oven.

„Veće od tucanja majke?”

On se smeje.”Da li ti je sinulo, nevezano za edipovske probleme, da pokušavaš da tucaš i svoju prošlost?”

„Šta reče?”

„Izgleda mi da ti podsvesno pokušavaš da ispraviš greške iz prošlosti. I tvoj postojeći odnos s Natali i tvoje spavanje s Lusi deo su kompulzivne potrebe da ispraviš greške iz prošlosti. Osećaš odgovornost zbog Semijeve smrti, što znači da si zgrešio prema Lusi.”

„Možda se osećam delimično odgovornim zbog onoga što se

dogodilo Semiju”, kažem.”Ali kako spavanje s njegovom majkom to može da obriše?

„Ne briše, naravno. Ali ti sigurno nisi prvi čovek u istoriji koji misli da odgovor na sve njegove jade leži u đoki. Sve tvoje samodestruktivno ponašanje vuče korenove iz te pogrešno usmerene potrebe da popraviš prošlost. A osobu koja, barem kako meni izgleda, možda predstavlja pravi potencijal za budućnostKarli - držiš na odstojanju.”

„Ona me ne gleda baš pogledom koji mi govori dođi mi’.”

„To je možda tako, a možda i nije”, kaže kao da ima podatak iz prve ruke.”Karli ti predstavlja nešto više od seksualnog i ti osećaš da nisi vredan ni nje, niti potencijalne budućnosti koju ona možda nudi, sve dok nekako ne središ svoju prošlost. Ja ti mogu reći da će ona ostati nepopravljiva, bez obzira na to koliko ljudi tucao. Ne mislim da te obeshrabrim u nastojanju. Daleko od toga. Tucaj

koliko god možeš, svakako.”

„Smešno”, kažem.”Događa ti se sve to sranje i misliš da ga rešavaš kako treba, a zatim godinama kasnije shvatiš da ga nisi uopšte rešio, povređuješ ljude, i povređuješ sebe, i toliko toga moraš da nadoknadiš da ne znaš odakle da počneš.”

Oven gunđa neimpresioniran mojim najnovijim otkrovenjem.”Samo uspori”, savetuje me postajući ozbiljan.”Uletati u stvari neće ništa popraviti, kao što je dokazala tvoja odluka da spavaš s Lusi.” Kao da je ikakva odluka uopšte bila moguća onog trenutka kada je ona topla i voljna ušla na vrata.”Treba da uspostaviš distancu.”

„Imao sam distancu od sedamnaest godina”, kažem impulsivno zatvarajući telefon jer mi se najednom smućilo da pričam o tome. Ako ću se zaista potruditi da zasučem rukave i isprljam ruke, nije dobro da me naše neprekidne kliničke analize vade iz okršaja.

Zaustavljam auto, čekam da se saobraćajna gužva smanji i brzo okrećem mercedes u smeru kancelarija Minitmena. Krajnje je vreme da postanem malo nepromišljen. S vremena na vreme čovek doživi ono što alkoholičari i narkomani zovu momenat prosvetljenja, kada neprovidni veo haosa spadne i kao da te iznenada ponese neartikulisani kosmički ritam univerzuma. Ne sumnjam da će se ispostaviti da je i to vreća govana kao i obično, ali svejedno osećam da me obuzima veoma snažan talas optimizma, koji ne jenjava ni kada me Miš zaustavlja sirenom koja nečuveno zavija da bi mi napisao kaznu za nedozvoljeno polukružno skretanje, i, pazite sad ovo, vožnju s neispravnim zadnjim svetlom.

Dvadeset osam

Kancelarije Minitmena nalaze se u bivšem trgovačkom centru koji je pretvoren u mali poslovni kompleks na aveniji Oksford, severno od centra grada. Ušao sam kroz staklena vrata u veliki kancelarijski prostor ispunjen kontrolisanim zvukovima preduzetništva - plastično kljuckanje tastatura, elektronski zvon telefona i daleko u pozadini neka izbeglička radio-stanica za zalutale umet- nike, kao što su Fil Kolins, Bili Džoel i Hal i Outs. U centru prostorije, kupajući se u fluorescentnom svetlu od sijalica na spuštenom plafonu, četiri reportera sede u neobično nameštenim odeljcima i žurno kucaju na zastarelim sivim računarima. Dva klinca studentskih godina sede za aluminijumskim stolovima dalje od njih, izgledaju kul i dosađuju se odgovarajući na telefon i sortirajući hrpe papira i fotografija. U uglu u dnu, momci štreberskog izgleda sede ispred prevelikih „makintoša” i prelamaju

novine. Na zidu u dnu su troja vrata, sva otvorena, a u onima levo ugledao sam Karli. Kad sam počeo da se probijam pored stolova, tišina je zavladala redakcijom koja je postala svesna mog prisustva i nemo pratila moje napredovanje ka Karlinoj kancelariji sa očiglednim interesovanjem.

»Neće moći tako”, kaže Karli kada sam ušao u prostoriju. Sedi u indijanskoj pozi nasred hrastovog stola, nagnuta nad korekturom preloma, s kosom koja joj pokriva lice kao zavesa.

„Još nisi ni čula moju poentu”, kažem i ona naglo diže glavu, očiju raširenih od iznenađenja iza naočara u zlatnom okviru, za koje nisam ni znao da nosi.

„Džo”, kaže ispuštajući korekturu iz ruku na sto.”Šta ćeš ti ovde?”

„Šta neće moći ovako”, kaže glas bez tela iza Karli.

„Prelom šeste strane.” Karli se obraća i dalje zureći u mene.”Ne želim da sečem članak zbog pišljive dve rečenice.”

„Onda neka ti urednik skrati tekst za petnaest reči”, stiže odgovor.

„Jesi li govorio s njim?”

„Rekao mi je da se nosim.”

Karli me gleda i smeši se izvinj avaj uče.”Pozvaću te ponovo za minut”, kaže.

,,Ko je Džo”, glas želi da zna.

„Zbogom, Kalvine”, kaže Karli pritiskajući dugme na telefonu.”Izvini”, kaže meni, stidljivo skidajući naočari.”Šta ćeš ti ovde?”

Na sebi ima bluzu od streča boje rđe utaknutu u tamne karirane pantalone i izgleda slatko i kompaktno na masivnom stolu. Nema šminku i izgleda isklesanije nego što pamtim, na granici je mršavog, a ja i dalje nastojim da se priviknem na njenu

iznenađujuću dugačku kestenjastu kosu: pravu, gustu i bez ikakve

frizure.”Pomislio sam da odemo na ručak”, kažem opuštenim tonom.

„Deset je pre podne.”

„Ješćemo pre gužve.”

Ona me zamišljeno gleda. ,,O čemu ćemo razgovarati?”

Karlina razoružavajuća direktnost, pojačana podvodnom strujom njenog pronicljivog uma, jedan je od njenih kvaliteta kojima sam se divio još kada smo bili tinejdžeri. Ali sada, meni je započeti razgovor s njom kao da sviram u džez orkestru, a za to odavno nisam u formi i vreme mi nije pravo.”Ne znam”, kažem.”Nismo imali prilike da se ispričamo.”

„Sada to više nema svrhe, zar ne”, kaže graciozno se spuštajući sa stola u staru kožnu stolicu pored njega. Svetlost njene Stone lampe baca meki zlatasti odsjaj niz njen vrat, koji nestaje u njenoj kosi.

„Zašto tako kažeš?”

Karli prevrće očima.”Hoću reći, šta imamo zaista da kažemo? Ti ćeš mi pričati o tome kako je biti poznati pisac, a ja ću ti pričati o vođenju novina u malom gradu i onda ćemo zapasti u neprijatnu tišinu koju nijedno od nas neće biti u stanju da podnese, pa ćemo reći bilo šta samo da tu tišinu ispunimo, dok ne postane neizbežno da se neko vrati u prošlost, verovatno ti. Izvinjavaćeš se što si u Njujorku bio takav šupak prema meni, a ja ću reći da zaboraviš, da je to davna prošlost, iako to zaista ne osećam, a zatim ću se naljutiti na sebe što ti to ne govorim, pa ću ti reći i plakaću, a ti ćeš misliti da si imao značajan razgovor, a u stvari si me samo rasplakao. Opet. Onda ćeš otići, vratiti se svom životu na visokoj nozi i neverovatno zanimljivim prijateljima u velikom gradu, a ja ću ostati ovde i sve će biti kao što je bilo pre nego što si se vratio,

samo što će postojati i ovaj mali iritirajući epilog. I zato, ponavljam: nema svrhe.” Podiže obrve.”Zar nije tako?”

„To je jedan način gledanja na stvari”, kažem polako.”Neurotični i depresivni način, ali valjda svejedno način. Mogu li da uzvratim?”

„Imaš svu slobodu.”

Duboko udišem.”Pre svega, siguran sam daje zanimljivo voditi novinu i tako to, ali iskreno rečeno, za to me nije briga i nisam ni iz daleka zainteresovan da pričam o tome kako je biti pisac. Nemam uzbudljive prijatelje niti život na visokoj nozi u velikom gradu kome bih se vratio. U stvari, tamo nemam čak ni život na niskoj nozi. Verovatno si u pravu da će prošlost doći na dnevni red - kako i ne bi - ali me ona zanima samo utoliko koliko se dotiče ovoga sada. Imao sam utisak da sam izbegavao prošlost u proteklih nekoliko godina, ali se ispostavlja da ono što sam zaista izbegavao jeste sadašnjost i čvrsto sam rešio da se posvetim tome da tako više ne činim. Postoje dobri razlozi da nas dvoje porazgovaramo, da se upoznamo onakvi kakvi smo* sada, ali se trudim da za sada te razloge ne analiziram. Sada slušam instinkt, što je nešto sasvim novo za mene i obećavam da poslednje što želim da uradim jeste da te rasplačem.” Pravim dramsku pauzu da dođem do daha.”Pobogu, pa to je samo ručak. Ne znači da smo vereni ili tako nešto.”

U uglovima Karlinih usana pojavljuje se mali osmeh, ali ostaje odlučna. ”Nisam sigurna da sam sada spremna da se nosim s tim.”

,,I ja sam tako govorio kada mi je bilo devetnaest. Sada imam trideset četiri.”

„Isuse, ala smo ostarili”, kaže Karli čežnjivo i vidim da je imam, njeno rasuđivanje se koleba suočeno s mojom odlučnošću.

„Vidim da se kolebaš. Daj da ti olakšam”, kažem sedajući u

jednu od stolica naspram njenog stola.”Neću otići odavde bez tebe.”

Ona me gleda u oči i ja joj uzvraćam, a u vazduhu, na mestu gde se naše oči sreću, nešto je škljocnulo.”Hajde. Koliko mogu da ti naškodim za ručkom?”

Trenutak kasnije Karli zatvara oči. ,,O, dobro”, kaže tiho, više za sebe nego meni i ustaje. Uzima svoju kožnu jaknu sa čiviluka i sa mnom izlazi iz kancelarije u redakciju. Ako je redakcija Minitmena ranije bila zainteresovana za mene, sada su svi besramno blenuli dok prolazimo ka izlazu.”Ova gomila se lako uzbuđuje, zar ne”, promrmljao sam Karli.

„Žanjemo što smo posejali”, kaže otvarajući vrata i izlazeći ispred mene na parking.”Mojim radnicima si pružio priliku da pročitaju živopisne detalje kako si me razdevičio na zadnjem sedištu svog auta. Rekla bih da si zaradio da bulje u tebe.” Glupavo se smeškam i pokušavam da zanemarim tragove Ijutine, koji se u njenom glasu javljaju kao mikroskopske trunke razbijenog stakla posle saobraćajne nesreće.

Nebo je oblačno; debeli prljavi oblaci vise nisko i gusto kao sloj zagađenja iznad nas, vazduh je težak jer se sprema kiša.”Auto ti izgleda kao da je prošao kroz kafansku tuču”, kaže Karli videvši mercedesovo razlupano zadnje svetio i ogrebotine.

„Obojica smo imali i bolje dane.”

Ona me gleda preko krova automobila pitajući se da li se moj komentar tiče automobila ili nje.”Džo”, kaže tiho, „nisam sigurna da je ovo dobro.”

„Ma hajde”, kažem trudeći se da budem opušten.”Planiram da budem ekstra duhovit.”

„Prekini s tim.”

„Da prekinem s čim?”

„Ne pokušavam. Ja prosto jesam šarmantan.” Između nas, na mekani platneni krov mercedesa, pada jedna kruškasta kapljica kiše kao debela suza i oboje je gledamo razmišljajući o tome šta bi ona mogla da simbolizuje.

„Polako sa mnom”, kaže otvarajući vrata auta.”Nisam baš sva svoja ovih dana.”

„Ko jeste?”

Ulazi u auto ostavljajući me da sam razmišljam o usamljenoj kišnoj kapi. Duboko uzdišem kada je počelo da rominja, ulazim u auto i nadam se da znam šta radim.

Perkusionistički stakato kiše po krovu mercedesa ispunjava neprijatnu tišinu u kolima, a dnevno svetio je prigušeno tmurnim sivilom dok se zaustavljamo na parkingu Dačiza. Od kola do restorana smo pretrčali savijenih glava i pognutih ramena, šljapkajući po minijaturnim rekama koje su tekle trotoarom. Kad smo ušli, otresao sam mokru kosu i obrisao lice rukama, dok je Karli dizala larmu zbog svoje bluze koja joj je prianjala provokativno uz grudi u malim prozirnim delovima koje ću se svesrdno truditi da ne primećujem. Šejla, konobarica koja je Breda počastila onim čudno ličnim pogledom pre nekoliko dana, prijateljski pozdravlja Karli i oboma nam kaže da sednemo gde god želimo. Karli bira separe uz prozor, a Šeila prima odmah naše porudžbine i nestaje u kuhinji. Mi smo jedini u restoranu, što meni odgovara jer znatno smanjuje šanse za još jedan incident s milkšejkom.

Karli viljuškom prebira po svojoj salati, prevrće, sortira, preraspoređuje raznovrsno povrće u nekakve šare koje samo njoj nešto znače. U razmacima, kada su listovi salate ispravno poravnati, ona ubada određeni deo viljuškom i stavlja u usta. Kad

„Prestani da pokušavaš da me šarmiraš.”

se tako jede, salata Cezar može da traje više od sat vremena. Nama je potrebno znatno manje da iscrpimo teme za čavrljanje. Zato neko vreme sedimo ćuteći i gledamo kroz prozor kako kiša pada u Ijutitim potocima. Konačno, gledajući je preko stola, kažem: „Hajde, pitaj me nešto.”

Ona podiže obrve nesigurna kako da odreaguje. Tu igru smo igrali u srednjoj školi, obično dok smo ležali uživajući posle seksa.

Želeli smo da toliko temeljito upoznamo jedno drugo, ali u opštim razgovorima mnogo što je ostalo nespomenuto, pa je Karli uobičajila da me izaziva da postavljam provokativna pitanja koja otkrivaju naše tajne pretince. Gledala me je nekoliko sekundi pre nego što joj je preko lica prešao usiljeni osmeh i spustila je viljušku. ,,U redu”, rekla je.”Kada odlaziš?”

„Ne znam, ali teško da se osećam dobrodošlim.”

„Hajde, Džo. Zašto si još ovde?”

„Komplikovano je.”

„Zašto mi ne bi izneo sažvakanu verziju?”

Razmišljam malo.”Smrt mog oca me je neočekivano potresla. Tek mi je nedavno sinulo da je za sve ove godine koliko sam ga mrzeo zato što mi se nije našao, on u stvari žalio za mojom majkom i u stvari je trebalo ja njemu da se nađem. Izneverio sam ga. Trebalo je da se nađem i Vejnu i Semiju...”

„Našao si im se”, prekida me Karli.”Ti si im se jedini našao.”

„Fizički, možda”, rekao sam.”Ali kakvo je to dobro donelo ijednom od njih? Nadao sam se da če ćela stvar sama od sebe nestati, da če se Vejn probuditi opet sklon devojkama, a ponajvećma, bio sam previše napaljen na tebe da bih mnogo razmišljao ovako ili onako.”

„Znači ja sam kriva?”

„Naravno da nisi.” Odmahujem glavom.”Ti si bila daleko najbo-

lja stvar koja mi se ikada dogodila, i sada, posle sedamnaest godina, još to jesi, a to je jadno ili divno, sve zavisi s koje strane posmatraš.” Gledam u stranu i pročišćavam grlo.”Ovaj, kako ti gledaš na to?”

„Tužno”, kaže Karli neutralno, dok gleda kroz prozor. To nije baš reakcija kojoj sam se nadao.

„Svejedno”, kažem osečajuči se pomalo izduvano.”Valjda je i tužno. Ali je poenta u tome da ja osečam kao da sam predugo bio ljut i možda i jesam jer ništa nisam mogao da učinim tim povodom. No, sada kao da mi je pružena nova prilika - da se nađem Vejnu kad sam mu potreban, da mu pomognem da prođe kroz ovo do kraja, da postanem opet deo porodice, ako me oni žele. A tu si i ti...”

„Tu sam ja”, kaže Karli klimajući glavom s gorčinom.”Trešnja na vrhu tvog malog psihotičnog kupa.”

„Izvini?”

„Ti si neverovatan”, kaže podižući glas sa nekoliko podeljaka.”Sve što se ovde nalazi, ja i Vejn i ovaj grad, nema više nikakve veze s tobom. Ti si otišao i uspeo i sada želiš da se vratiš i zaspeš svojom velikodušnošću sve male ljude koji su usput otpali kad si odlazio.”

„Uopšte nije tako”, protestujem.”Ja sam otpao.”

„Dobro, hajde da plačemo”, kaže ona Ijutito.”Čuj novost, Džo. Ne vrti se sve oko tebe. Mi smo svi uspeli da se sami uništimo. Ništa ti nisi mogao da uradiš onda i ništa ne možeš da uradiš sada. Misliš da si ti jedini u uglu za kajanje?”

„Ne radi se o tome”, kažem pitajući se kako je razgovor tako brzo zastranio.

„Zašto ne bismo prosto prešli na stvar”, kaže ona odbivši moje proteste pokretom ruke.”Šta hoćeš od mene, Džo?”

„Ništa.”

„Sereš. Ajmo ponovo. Šta hoćeš od mene?”

Oči su joj hladne i bezosećajne i dok ih gledam osećam da se davim, neoprezni plivač koji nije uspeo da prepozna skrivena upozorenja.”Samo želim priliku da te opet upoznam”, kažem.”Znam da više nismo oni isti ljudi koji smo bili, ali ispod svega, ti si jedina osoba koju sam ikada zaista voleo.”

„Dakle, o čemu pričaš? Želiš da izađeš sa mnom? Želiš da izađemo na sudar?”

„Zašto te to toliko ljuti?”

Karli polako klima glavom, obrazi su joj rumeni od gneva.”Ja ti izgledam kao lak plen, zar ne? Tvoja usamljena, skrhana bivša devojka. Mora da si pomislio da ću ti posle svega kroz šta sam prošla zahvalna pasti u zagrljaj.”

„To nije pošteno”, kažem pokušavajući da proizvedem sopstvenu indignaciju da bih neutralisao njenu.

„Zajebi pošteno.” Naginje se napred, naglo.”Pogledaj me. Pogledaj Vejna. Kada je poštenje ušlo u sliku?” Zastala je boreći se sa suzama.”Ti nisi dobro prošao i to je žalosno. Ali ti si otišao, a onda si nas upotrebio kao rekvizite u svojoj prokletoj knjizi. Neće moći da se vratiš ovamo i budeš junak, Džo. Žao mi je, ali prosto ne može.”

Sedim preko puta nje i zapanjen ćutim, paralisan u svom sedištu. Očekivao sam da stvari budu neprijatne u početku i bio sam spreman da to podnesem jer mi je osnovna pretpostavka bila da Karli još ima osećanja prema meni, negde zakopana, koja samo treba malo pročeprkati. Nisam računao na mogućnost da možda zaista ne oseća nikakvu ljubav prema meni, da je ono što smo nekada imali za nju potpuno mrtvo. Najednom, iracionalno, osećam da mi je slomljeno srce. Kiša manijakalno udara u prozor, a

u meni nadolazi potreba da istrčim napolje i pustim je da me rastvori.

Karli se zavaljuje u sedište zadihana od svoje filipike. Ako išta, izgleda šokirana koliko i ja gnevom koji je oslobodila. Polako ustajem, vadeći novčanice iz džepa.”Žao mije”, kažem.”Imala si pravo; ovo je bila velika greška. Odvešću te nazad u kancelariju.”

Ona podiže pogled prema meni, ali bez namere da ustane.”Znači, tako je to?” Mogu da vidim kako bes ističe iz nje, mišići lica i ramena se polako opuštaju iz grča dok duboko diše.

„Tako je to. Ponavljam, zaista mi je žao. U pravu si u vezi sa svim. Ne znam šta sam mislio ko sam ja.”

Karli klima glavom i onda umesto da ustane, okreće se i gleda kroz prozor.”Pitaj me nešto”, tiho kaže, a iz glasa su joj nestali svi tragovi Ijutine.

„Šta?”

„Da budemo fer. Pitaj.”

Gledam je u neverici i ponovo sedam posmatrajući njen odraz u prozoru.”Da li me mrziš”, moj odraz pita.

„Da”, njen odgovara.”Ponekad.”

„Da li me voliš?”

Ona malo ćuti, a ja osećam da sam godinu dana ostario čekajući na njen odgovor.”Naravno da te volim”, šapuće glasom koji se jedva čuje od dobovanja kiše.

Klimam glavom, ustreptavši neosetno dok novost prodire do moje unutrašnjosti. Ne pretvaram se da razumem žene. Ili možda bolje, upravo to radim. Pretvaram se. Ali mi je ponekad očigledno da se ne isplati ni pokušati. Ovo je jasno jedan od takvih slučajeva, ali mi se nekako javlja, kao božanskim proročanstvom, da sam u ovoj kritičnoj tački ostvario najveći mogući napredak i da bi bilo pogrešno gurati dalje. Zato i pored milion stvari koje želim da

kažem, odlučujem da završim susret jednim suštinskim

pitanjem.”Karli.”

„Da?” U prozoru, njen odraz se okreće prema meni.

„Da li bi volela da izađemo ovih dana?”

Napolju je prasak groma toliko moćan da prozori zveče, a unutra, Karli me gleda očima stranca i kaže: „Možda. Ne znam. Pitaj me ponovo sutra.”

Sledim Karli dok izlazimo iz Dačiza, kada me zvuk leptir vrata iza tezge nagoni da se osvrnem za sobom. Šejla je upravo prošla kroz ta vrata u kuhinju i na trenutak, pre nego što su se vrata ponovo zaklopila, vidim čoveka naslonjenog na čelični kuhinjski sto. Okrenut mi je leđima kada su se zagrlili, ali u onom trenutku pre nego što su se vrata zatvorila, uhvatio sam pogledom na čas čovekov profil, i premda je ugao bio loš, prilično sam siguran da je taj čovek moj brat Bred.

Dvadeset devet

Vozim Karli nazad u kancelariju bez ikakve ideje o tome kako je prošao naš ručak, osim da nije išlo po planu. Ona kaže brzo, neprijatno hvala, trudeći se da me što manje gleda u oči, a njena usiljena ljubaznost odzvanja u mojim ušima kao „korpa”. Dok se odvozim iz poslovnog centra, za mnom se pojavljuje modar leksus sedan. Isti auto sam primetio i ranije da nas prati od Dačiza do kancelarija Minitmena. Razmišljam da ga ostavim za sobom, prilično uveren da je mercedes više nego dorastao tome, ali loše vreme i kazne zbog saobraćajnih prekršaja koje su počele da se gomilaju u odeljku za rukavice ubeđuju me u suprotno. Zato skrećem na benzinsku stanicu na uglu Stratfilda i Pajna, stajem ispod nadstrešnice i izlazim da sipam gorivo. Leksus okleva nekoliko sekundi, a zatim staje uz pumpu pored moje. Kad su se vrata otvorila, čujem nazalne vokale i moćne akorde Grin deja

kako trešte sa sterea pre nego što je vozač ugasio motor. Šon Telon izlazi iz auta i izgleda kao crtani film, u kožnom kišnom mantilu do članaka i crnim motociklističkim čizmama.

„Zdravo, Šone”, kažem odmeravajući mu odeću.”Šta to Šaft ima?” U situacijama koje me čine nervoznim, često je moj najbolji izbor da pustim da mi usta lupetaju gluposti.

Šon zaglavljuje poklopac od rezervoara u ručicu na crevu da bi se benzin točio sam, briljantno jednostavna tehnika koja meni nikada nije pala na pamet. Zatim mi prilazi čereči se kiselo mojoj maloj šali.”Gofmane”, kaže.”Još si ovde?”

„Bojim se da je tako”, kažem čvršče stežuči ručicu svog creva.

„Mislio sam kad ti je matori odapeo da češ napustiti Dodž Siti.”

„Događaji su se zaverili da me ovde zadrže malo duže.”

Šon klima glavom i naslanja se na moj auto. U poslednjih sedamnaest godina nakupio je sloj sala i disproporcionalne čvorove mišiča koji mu daju upečatljivo medveđi izgled, a njegov ten je rošav i crven, kao da je svakog jutra prao lice čeličnom vunom. Nekada ponosan nos mu je slomljen i njegov sada baburast vrh ima tanku mrežu vijugavih kapilara. U mutnom svetlu Poluvremena nisam primetio te fizičke nedostatke - bio sam prezauzet dobijanjem batina - ali sada, pod grubim dnevnim svetlom, mogu da vidim otiske surovog života na njemu. Vadi paklicu cigareta, pali jednu i snažno uvlači dugačak dim, držeći cigaretu dramski između palca i kažiprsta. Iskreno sumnjam daje Šon ikada propustio ijednu epizodu Porodice Soprano. Neko vreme ništa ne govori, već samo stojimo u zaklonu pumpe dok oko nas lije bez prestanka. Gledam sebi u noge, posmatram čudne mrlje prosutog benzina koje formiraju male ameboidne oblike duginih boja na trotoaru mokrom od kiše. Otac mi je umro, mislim bez

posebnog povoda i osećam manji grč u stomaku, u nekom mišiću koji je do sada spavao.

„Pre neko veće, u baru, pao mi je mrak na oči”, kaže Šon, dok mu dim izlazi Polako kroz nozdrve.”Nisam znao za tvog oca.”

„Čujem.”

„Ne izvinjavam se”, kaže prekrštajući ruke na grudima.”Zaslužio si to. Sve ono sranje koje si napisao.” Drži cigaru usnama i traži po džepovima, vadeći na kraju dve izgužvane stranice koje su neuredno istrgnute iz primerka Buš Folza. Gleda pažljivo u stranice i onda ih okreće.”Evo ga”, kaže, zatim pročišćava grlo i čita monotonim glasom: »Izgledalo mi je da je mržnja u osnovi erupcije Šejnove okrutnosti prema Semiju daleko prevazilazila norme ritualnog maltretiranja u školskom dvorištu i adolescentske netrpeljivosti. Semijevi očigledno feminizirani maniri jasno su budili neki revolt u njemu i tek sam kasnije shvatio da je u Semiju Šejn video otelotvorenje od krvi i mesa onih seksualnih demona s kojima se on sam svakodnevno nosio u sebi.” Šon završava i oštro me gleda.

„Kupio si moju knjigu”, rekao sam.”Dirnut sam.”

,Još nisi dirnut”, kaže sa zlom grimasom.”Ali ćeš uskoro biti, ako se budeš uporno motao ovuda.”

„Pretiš li ti to meni?”

„Žao mi je - zar nije bilo očigledno?”

„To je fikcija, Šone”, kažem mlako.”Piše na koricama.”

„Ako pod fikcija podrazumevaš sranje, onda se slažem s tobom.” Vraća stranice u džep.”Ali to što ti to nazivaš romanom, ne menja ono što si uradio.”

„A šta sam to tačno uradio?”

„Nazvao si me pederom”, rekao je bacajući opušak na zemlju.

Uprkos mojim grozničavim molitvama, opušak ne pali prosuti benzin i plamen ne guta Šona. Crevo mi odskače u ruci pokazujući da je rezervoar pun, pa ga vraćam na pumpu.”Naterao si sve u ovom gradu da razmisle dva puta o meni.” Ispravlja se od kola i naginje napred da bi mi se uneo u lice.”Ti si mi ukaljao reputaciju.”

„Ponavljam, to je fikcija. Ako si se na nekom nivou identifikovao s likom...”

„Prestani da sereš”, kaže Šon.”Iskušavaš moje strpljenje.”

„I šta ćeš da uradiš, Šone”, kažem umornim tonom.”Opet ćeš me prebiti?”

On završava sa sipanjem benzina u svoj auto, vraća crevo i grubo zavrće poklopac.”Gubi se iz Folza, Gofmane”, kaže. ”I to danas. Dao sam ti malo vremena iz poštovanja prema tvojoj porodici. Ali samo zahvaljujući mojoj dobroj volji i dalje pišaš stojeći. Ako se budeš šetao po gradu kao da si ovde dobrodošao, kao da nisi napisao to sranje, mene uvredio i ovaj grad, već osećam kako me izdaje samokontrola.”

„Cenim upozorenje”, kažem otvarajući vrata auta. On prilazi i nogom ih zatvara, ostavljajući čizmom udubljenje odmah ispod brave. Dodajem udubljenje mentalnoj šteti koju trpim otkad sam stigao u Folz.

„Lep auto”, kaže Šon.

„Hvala.”

„Dizao sam u vazduh i lepše automobile od ovoga.”

„Mora da se roditelji veoma ponose tobom.”

Šon mi se unosi direktno u lice.”Danas, Gofmane. Ne zezam se s tobom. Dignuću te u vazduh zajedno s tvojim jebenim autom.”

Proučava me sa zlom širokom grimasom, oduševljen što mi se lice skamenilo. Zatim pravi pištolj prstom uperenim u moju

slepoočnicu i kaže: „Bum” Pokazujući taj univerzalni gest, većina ljudi drži savijen palac da bi označili spuštanje obarača, ali Šon u stvari povlači oroz prstom, što meni deluje kao znatno veća pretnja jer kao da govori o istinskoj bliskosti sa pravom spravom.

Ušao je u leksus, a ja sam sačekao da se odveze u kišu pre nego što sam i sam ušao u svoj auto pevušeći tiho temu iz Šafta da bih se smirio. Whos the black private dick thats a sex machine to ali the chicks? Shaft!12 Sat na drvenoj komandnoj tabli od javorovine sa čvorovima pokazuje 12.05, manje sati nego što sam mislio. Deluje mi malo verovatno da ću uspeti da ne upadnem u nevolju kad je preda mnom preostalo još toliko mnogo sati od toga dana.

Trideset

Vejn potpuno obučen sedi za stolom i prelistava album sa slikama kad sam malo kasnije stigao kod njega.”Zdravo”, kažem.”Dobro izgledaš.” Nije tačno, ali svejedno to govorim. Tako se ponašamo prema smrtno bolesnima. Uspostavljamo novi standard i prihvatamo ga sa izveštačenom bodrošću, kao da se epska priroda smrti može sprečiti furnirom od lepršavih komplimenata i lake konverzacije.

Vejn pravi grimasu i zatvara album. Izgleda izmučeno, ali odlučno.”Imam teoriju da ako se obučeš i radiš nešto, manje su šanse da tog dana umreš.”

„Ima smisla”, kažem.”Dakle, šta ćemo danas raditi?”

On ustaje i počinje da navlači košarkašku jaknu.”Idemo da posetimo Semijev grob.”

Gledam ga trenutak.”Siguran si?”

„To je jedna od stavki na spisku stvari koje moram da uradim

pre nego što umrem.”

„Voleo bih da prestaneš tako da govoriš”, kažem pomažući mu da ispravi jaknu na svojim gotovo nepostojećim ramenima.

„Ponašam se herojski”, kaže.”Prihvati to.”

* * *

Kiša je stala i debeli zraci sunca probijaju sive oblake dok se vozimo preko grada do groblja.”Vidi”, kažem pokazujući Vejnu sunčev zrak.”Kad sam bio klinac, uvek sam mislio da to Bog viri kroz oblake.”

„To nije Bog”, kaže Vejn.”To je njegova izvidnica.”

Nemo klimam glavom. Obično izbegavam svaki teološki razgovor, a s prijateljem na samrti to je izuzetno mudra politika.

„Kad mi se nisi javio posle sahrane, mislio sam da ti je bilo dosta”, kaže Vejn.

„Još sam ovde.” Pričam mu sve što se dogodilo od očeve sahrane na ovamo.

„Bože moj”, kaže on.”Bili smo vredni kao dabrovi.”

„Jeste bilo napeto.”

„Ne mogu da verujem da si potucao gospođu Haber.”

»Ni ja.”

„Kako je bilo?”

„Nerealno.”

„Kladim se”, kaže on klimajući glavom.”A šta je s Karli?”

„Šta s njom?”

Vejn mi dobacuje prijatan upitni pogled.”Shvataš daje trebalo da spavaš s Karli, a da ručaš s gospođom Haber, zar ne?”

„To je jedan od načina.”

Vejn se smeši.”Uvek biraš teži put.”

„Moram da ostanem veran sebi.”

Pretražuje moju zbirku CD-ova i bira Born to Run.”Semiju u

čast”, kaže ubacujući CD. Sedimo u tišini slušajući sporo

nadolaženje Tunder Road i Springstinovog hrapavog glasa kojim peva o skrivanju pod pokrivačima radi proučavanja svog bola.

Vejn čeka u kolima dok ja dobijam mapu sa koordinatama

Semijevog groba od usamljene žene koja radi u kancelariji. Vozimo kroz lavirint prilaznih puteva, dok nismo stigli do glavnog dela i parka. Vejn je poneo sa sobom portabl CD plejer, bocu vina i dve čaše. Sedimo na mokroj travi pored Semijevog groba i Vejn nam sipa piće.”Semi”, kažem, podižući svoju čašu sa osmehom.

„Semi”, kaže Vejn i obojica uzimamo po gutljaj. On pritiska dugme na plejeru i Springstin počinje da peva Backstreets.”Ovo je naša pesma”, kaže Vejn tiho slušajući muziku zatvorenih očiju.

„Backstreets je bila vaša pesma?”

„Šta fali toj pesmi?”

„Ne znam. Većina parova koje sam znao u srednjoj školi imali su pesme kao Carit Fight This Feeling ili Glory of Love ili In Your Eyes, znaš? Romantične pesme.”

„Mi nismo bili romantični”, kaže Vejn sumorno.”Mi smo bili očajnici. A o tome peva Backstreets’’ Zastaje klimajući glavom i njišući se lagano u ritmu.”On peva o toj dvojici momaka koji pokušavaju uzaludno da dišu vatru s kojom su rođeni. Posle sveg tog vremena, to je i dalje najbolji opis koji sam ikada čuo onoga kroz šta smo prošli tog leta, kako je biti mlad i gej.”

Nastojim da pažljivije slušam stihove, što je teško jer je Brusov glas škripav, često mumla, a gitare su jake i bubnjevi ga stalno guše. Meni ne zvuči kao pesma o gej ljubavi, ali valjda svi čujemo ono što želimo da čujemo.

„Dakle”, kaže Vejn dok isključuje stereo kada se pesma završila.”Da li bi želeo da kažeš nekoliko reči?”

„Nisam shvatio da je ovo ceremonija.”

On diže čašu prema meni.”Vino i muzika”, kaže.”Ili je to, ili smo na sudaru.”

Razmišljam trenutak jer je Vejn izgleda namerio da ja nešto kažem.”Semi je bio dobar i odan prijatelj”, počinjem.

„On nije bio tvoj pas, Skip”, prekida me Vejn nestrpljivo.”A pored toga, mrtav je već sedamnaest godina. Malo je kasno za posmrtno slovo.”

„I šta onda hoćeš da kažem?”

„Samo ono što misliš.”

„Mozak mi je prazan. Prvo ti.”

„Lepo.” Vejn zamišljeno pijucka vino.”Veoma dugo sam krivio Semija što sam gej. Mislio sam da sam mogao da krenem i drugim putem, ali da je on naišao u pravom trenutku moje adolescencije da bi me zauvek gurnuo u tom smeru. Znam da je to veliko sranje, ali sam ga mrzeo; čak i kada sam ga želeo, mrzeo sam ga što je od mene napravio nakazu. Mislio sam, da se on nije pojavio, ja bih na kraju upoznao neku devojku koja bi me palila... znaš već. Bio sam klinac, je 1’ tako?”

„Svi smo bili klinci”, kažem. ,,U svakom slučaju”, Vejn nastavlja ujednačenim glasom bez emocija zureći u Semijevu nadgrobnu ploču, „čini mi se da sam ceo svoj zreli život proveo mrzeći, prvo Semija, a zatim sebe, što sam bio toliko glup da ga mrzim zbog nečega što, jasno kao dan, nije bila ničija greška. Kao što pesma kaže, samo smo pokušavali da udahnemo vatru.” Vejnov glas se slama i oči mu se pune suzama.”Semi”, kaže, „odlučio sam da oprostim sebi u tvoje ime jer tebe nema da to učiniš. Nadam se da nemaš ništa protiv, a ako imaš, jebi ga. Trebalo je da misliš na to pre nego što si rešio da se ubiješ. I kad smo već kod toga, oprostiću našem prijatelju Džou u tvoje ime takođe. Nisam siguran šta mu to opraštam, ali on izgleda

misli da mu to treba.”

Vejn uzima još jedan gutljaj vina i zatim me gleda sa slabašnom grimasom.”Kako ti se čini?”

Osećam da mi se oči pune suzama.”Bilo je okej”, kažem. Vejn ostavlja cveće u dnu spomenika i vračamo se kolima. Vozimo se u tišini, kola su ispunjena težinom naših misli.”Džo.”

„Da.”

„Da li ste ti i Karli imali pesmu?”

Samo što nisam rekao da nismo, ali sam se onda iznenada setio.

„Jesmo. Ne mogu da verujem da sam zaboravio.”

„Koja je to bila?”

„No One Is to Blame, Hauarda Džonsa.”

Vejn me gleda i obojica se smešimo.”Dobra je to pesma”, kaže tiho oslanjajući se leđima o naslon.”Dobro je imati takvu pesmu.”

Trideset jedan

Stižem kući oko tri i zatičem Breda u radnoj sobi. Zavaljen u naslonjači, puši jednu od očevih lula.”Zdravo, Džo.” Sramežljivo je podigao pogled kad sam ušao, spustio lulu na pepeljaru i napravio glupavu grimasu.”Izvini. Samo sam poželeo da ponovo osetim taj miris.”

„Mnogo ti nedostaje, zar ne?”

Bred klima glavom.”Prosto ne mogu da verujem da ga nema, znaš?”

„Da.”

Pretresao je glavom kao da želi da razbistri misli.”Želeo sam da razgovaram s tobom o nečemu. Imaš li minut?”

„Naravno.”

Gleda me preko stola, nesiguran odakle da počne.”Otac nije ostavio oporuku. Mislim da je mislio da nikada neće umreti.”

„Dobro.”

„Bez oporuke, ti i ja smo pravni naslednici, ovlašćeni da na jednake delove podelimo njegovu imovinu, što je u osnovi ova

kuća, preduzeće i investicioni portfolio od oko dvesta hiljada dolara.”

Vidim kuda ovo vodi i odlučno presrećem njegovu loptu.”Brede, ne želim očev novac. Nije mi potreban, a osim toga, ti si ga zaslužio. Siguran sam da bi on želeo da ga ti dobiješ.”

Bred klima glavom i pući usne.”Radi se o tome da se malo mučimo, znaš. Posao ide nizbrdo, a ja moram da mislim na Džerodovo školovanje.”

„Brede, stvarno. Nemoj više ni reći o tome.”

Ali on nije završio.”Sindi i ja”, kaže.”Imamo probleme.”

„Novčane?”

On sleže ramenima.”Nekada sam mislio da smo samo napeti zbog para. Ali sada mislim da su stvari mnogo dublje od toga.”

„Pričate li o razvodu?”

„Ne pričamo ni o čemu u poslednje vreme.”

„Žao mi je što to čujem”, kažem saosećajno. Želim da se još otvori, ali on kao da se zaglavio i ne može dalje, što ja sasvim razumem. Bred se poverava meni, a mene najednom hvata panika od mogućnosti takve intimnosti, iako čak i ja znam da je to dobro, put do boljih odnosa. Mislim da se obojica osećamo kao varalice, pravimo se da smo od one vrste braće koja međusobno razgovara o značajnim stvarima. Pitam se da li bi mi rekao o Šejli, koliko dugo to već traje i da li je to uzrok ili posledica bračnih problema. Ako je konverzacija krenula tim putem, onda bez obzira na porodične neprijatnosti, ja sam u igri. Ali, izgleda da je Bred poverio sve što je imao da mi poveri jer se sada zavaljuje u stolicu i izgleda bedno. Mogao bih da mu postavljam pitanja, valjda, mogao bih da budem direktan da mu kažem da sam ga video kroz leptir vrata u Dačizu kako hvata Šejlu za guzicu kao što davljenik hvata pojas za spašavanje, ali izgleda mi da bi bolje bilo to ne činiti. Bred oslanja glavu na ruke i trlja oči.”Ne znam kada je sve

otišlo do đavola. Jednoga dana je sve krasno, a potom, ne znam. Kao da sam pogledao u nju i ona je i dalje tu negde, ali ne mogu da doprem do nje, znaš?”

„Da.” Mislim o Karli i kako ja prosto želim da zamrznem vreme, poništim sva pravila i dozvolim nečem drugom da se rodi. Gledamo se. Zaista je više nego čudno razgovarati ovako. Nismo mi pravi za to.”Da”, ponavlja Bred i ustaje. Očigledno da je, za sada, izdržao onoliko bratskog zbližavanja koliko je mogao da podnese i mislim da nam je obojici laknulo. Ipak je to nekakav početak, nešto što možemo da gradimo u malim koracima.”Uostalom, nisam mislio da te opteretim svim tim.”

„Hej, u redu je.”

„Hvala što si tako dobar u vezi s nasledstvom.”

„Zaboravi.”

On se zaustavlja na vratima.”Tata se ponosio tobom”, kaže.”Znam da verovatno ne misliš tako, ali jeste.”

„Rekao ti je to?”

„Ne”, kaže Bred.”Ne bi on nikada tako nešto rekao otvoreno. Ali sam mogao da vidim po tome kako je govorio o tebi. Ja sam nasledio posao, ali si ti otišao i sam se probio. Zato je bio ponosan.”

Upravo sam mu predao porodično bogatstvo i verovatno tako govori da bi uzvratio uslugom, ali čak i ako je tako, osečam da sam dirnut njegovim trudom.”Hvala što mi to kažeš.”

„Vidimo se sutra uveče”, kaže pružajuči ruku. Rukujemo se, što je čudno formalni gest za tako intiman razgovor. Zagrljaj bi imao više smisla, ali sumnjam da je ijedan od nas dvojice spreman za to.

Ipak, i ovo je neki početak.

Po Bredovom odlasku, radim na svom novom romanu i veselim se lakoći s kojom mi reči dolaze. Lik Meta Barnsa počinje da se razvija u mom umu kao da ga otkrivam, a ne izmišljam. On je

prosečan momak, pomalo povijen pod teretom svojim očekivanja koja se postepeno tope. Mucao je kao dete i svi su mu se rugali zbog toga i premda je pre mnogo godina mucanje izlečio, govori u brzim ekonomičnim naletima, kao da se prepao da bi ponovo moglo da počne u svakom trenutku. Met zarađuje za život kao građevinski predradnik. On sam nije naročito snažan, ali je vest s rukama. Najsrečniji je kada ga okružuje zaglušujuća kakofonija građevinske opreme. U svako drugo vreme svet je suviše tih i sada, kada počinje da prebira po čudnim okolnostima smrti svog oca, kada je razgovor jedini alat koji mu je na raspolaganju, oseća se neprijatno i van svog elementa.

Ispostavlja se da je Met moje sredstvo. Penjem mu se na leđa i jašem ga kroz grad, upijam lokalne ukuse i srečem usput sporedne likove. Pišem do duboko u noč znaj uči da se upuštam u previše detalja koje ču kasnije morati da pretrebim i postepeno skrešem, ali sam oduševljen što konačno opet pišem, što sve vidim toliko jasno. Kipim od snage moje kreacije, kao bog koji nadgleda stvaranje svog univerzuma. Previše je prošlo otkad sam se osećao kao pisac.

Negde posle dva zaspao sam za stolom i sanjao da sam na nekoj vrsti prijema u Lusinoj kući. Dvorište je prepuno ljudi, neki su obučeni formalno, a drugi u kupaćim kostimima. Ja sam u kupaćem, zato krećem prema bazenu gde Lusi u crnom bikiniju sedi u ležaljci sunčajući se.”Zdravo, Džo”, kaže smešeči se i lenjo mi maše.”Vidi ko se vratio.” Podižem pogled i na ivici daske za skakanje vidim Semija, koji se šegači zauzimajući bodibilderske poze, a zatim graciozno skače u vodu. Ali kada je izronio, shvatam da sam pogrešio. To Vejn, pliva snažnim zamasima preko bazena, a ne Semi. Dozivam ga začuđen što izgleda da je sasvim zdrav, ali on je prezauzet plivanjem da bi me čuo. Tada stajem na jednu od onih izluđujućih beskrajnih traka u snovima kada koliko god hodali

nikako ne možete da stignete do ivice bazena.”Vejne”, vičem.”Ja sam!” On zastaje u zamahu razbijajući vodu dok gleda kroz gomilu, ali uprkos mom divljem mahanju, ne može da me vidi. Na kraju sleže ramenima i izlazi iz bazena. Lusi ustaje iz svoje stolice i dodaje mu peškir i oni se ljube dubokim požudnim poljupcem, u čemu, naravno, nema ni malo razuma. Zatim se on okreće i prolazi direktno pored mene. Opet mu je osamnaest godina, zrači snagom i pun je života.

„Vejne”, kažem. On se okreće i gleda me kao da me vidi prvi put u životu. Na usnim školjkama i nosu su mu kapljice vode.”Ja sam, Džo.” Zbunjen sam i dezorijentisan, ali ponajviše preplavljen neverovatnim osećajem zahvalnosti što više nije bolestan, što možemo da nastavimo da budemo prijatelji kao u starim danima. On me gleda ozbiljno i polako klima glavom.”Džo.”

„Da.”

Ceri se svojim starim, samouverenim osmehom.”Imaš telefonski poziv.”

„Šta?”

„Samo slušaj.”

Imam. Sada zaista čujem zvonjavu telefona. Čim sam shvatio da zvonjava nije deo sna, san nestaje i telefon me budi.

Prostro sam se preko stola lica zalepljenog za izbalavljenu ruku, a vrat mi je ukrućen od spavanja u presavijenom položaju u stolici. Soba je ispunjena blagim nijansama i senkama indirektnog sunca. Pomalo sam zbunjen što sam toliko duboko zaspao za stolom i još me proganjaju žive slike iz mog sna.”Radi se o Vejnu”, čujem Karli kako govori kada sam podigao slušalicu. Kao u magli pitam se otkud ona to zna kad je uopšte nije bilo u snu.

„Šta?” Polako se uspravljam u sedeći položaj.”Karli? Koliko je sati?”

„Pola jedanaest.” Njen izbezumljeni glas me nagoni da uhvatim

korak sa stvarnošću.”Džo, Vejn je na školskom krovu.”

Pokušavam da je razumem, ali prosto nisam u stanju da obradim informaciju.

„Možeš li da ponoviš?” Trljam oči kao da nastojim da prstima uteram svest u mozak preko očnih jabučica.

„Vejn je na školskom krovu”, Karli ponavlja nestrpljivo.”Moramo da idemo tamo.”

„U redu je. Oduvek smo se peli na krov. Neće pasti.”

Nastaje pauza.”Ne brine mene da će pasti, Džo.”

Podižem se na noge u očevoj jazbini, sada potpuno budan.”Odmah polazim.”

,Ja sam već u kolima”, kaže ona.”Pokupiću te za pet minuta.”

„Ne misliš valjda da bi stvarno skočio?”

„Ne, ne mislim. Ali bi sasvim ličilo na njega da poželi da nam priredi iznenađenje.”

Kad smo mi stigli u Karlinoj hondi, oko škole se već okupila rulja. Učenici su se unezvereno razmileli posvuda, dok su nastavnici zalud i s pola srca nastojali da kontrolišu gomilu. Za to vreme, zamenici šerifa su se trudili da podignu drvene kozliće da bi ogradili prostor direktno ispod kupole. Vatrogasni kamion i nekoliko vozila hitne pomoći parkirana su na brzinu uz trotoar, a dva kombija lokalnih agencija sa satelitskim antenama na krovovima su na pločniku. Njihove ekipe su se smestile oko dvorišta ispred škole pokušavajući da snime haos za večernje vesti. Na vrhu zgrade, oslonjen na kupolu, stoji Vejn sa upaljenom cigaretom. Previsoko je da bih mu mogao razaznati izraz lica, ali izgleda da nije spreman da skoči.

Svi učenici gledaju gore s neprikrivenom morbidnom fascinacijom, pričaju i šale se međusobno, oduševljeni neočekivanom dramom i time što će izgubiti nekoliko časova. Karli i ja se guramo krčeći sebi put kroz gungulu. Prolazimo barikade

kod kojih, s megafonom u ruci, napet i nesiguran, stoji Miš, s grupom radnika hitne pomoći.”Dejve”, zove ga Karli.”Jesi li već razgovarao s njim?”

Podigao je prema njoj namršteni pogled.”Novinari ne smeju iza barikada”, obraća joj se.

„Gore je Vejn Hargrouv”, kaže mu ja.”Pusti nas da govorimo s njim.”

Miš mrgodno razmišlja.”Znam koje gore. On ne želi da razgovara. Sada se povucite.”

„Daj, Mišu, znaš da će govoriti sa mnom” kažem, što se ispostavlja kao greška, ne samo zato što sam ga nenamerno nazvao starim nadimkom već i zato što me do tada očigledno nije primetio.”Ti”, laje raširenih očiju.”Ako ne odvučeš guzicu iza barijere istog trena, uhapsiću te zbog ometanja.”

Počinjem da se prepirem, ali me Karli povlači iza barikade. Pokušavam da dozovem Vejna, da mu stavim do znanja da sam tu, ali me on, kao ni u mom malopređašnjem snu, ni sada ne primećuje.

„Šta sad”, pita Karli, zaklanjajući pri tome oči od sunca da bi gledala u krov. Na njoj su farmerke i bluza boje avokada, kosu je pokupila pod braon kožnu beretku. Nije vreme da sada primećujem koliko lepo izgleda, ali koliko god situacija bila loša, deo mene je oduševljen što stojim ovako pored nje, što u ovome učestvujem s njom.

„Ovuda.” Hvatam je za ruku i vodim kroz gomilu. Krčimo sebi put oko škole, gde nailazimo na još jednog zamenika koji čuva obilaznu stazu oko zgrade, ka požarnim stepenicama.”Ako ovoga maknemo, mogu da se popnem na krov”, kažem.”Šta misliš, možeš li da napraviš diverziju?”

„Nema problema”, Karli kaže gorko i bez oklevanja se provlači ispod barikada. Pre nego što sam shvatio šta čini, ona se daje u trk

preko travnjaka prema prednjem ćošku škole.”Hej”, viče zamenik za njom da bi je zaustavio.”Stani!” Karli nastavlja da trči i u roku od nekoliko sekundi stražar se daje u juriš za njom. Čujem kako je stala da bi mu rekla, da je ona novinar, ali sam ja do tada već prešao travnjak i stigao do stepeništa. Penjem se na krov preskačući po dva i tri stepenika, osećajući se pri tom džejmsbondovski.

Tek što sam se pojavio na krovu, čujem tabananje koraka uz stepenice iza mene i pripremam se za konfrontaciju sa zamenikom, kad se preda mnom pojavljuje Džerod, koji pretrčava poslednji niz stepenika i pridružuje mi se na krovu.

„Zdravo, čika Džo.” Sklanjajući kosu s lica staje pored mene i obojica pokušavamo da dođemo do daha.

„Šta češ ti ovde?”

,Ja ovde idem u školu. Ponekad.”

„Baš si izabrao dan kada ćeš da prestaneš da bežiš.”

Džerod sleže ramenima.”Otkud sam znao?” Prilazi ivici krova i gleda dole u gomilu relativno Ijubopitljivo.”Bila bi to mnogo lepa lasta.”

„Što se ti ne bi vratio dole?”

„Pogled je mnogo bolji odavde.”

„Dobro.” Odustajem i okrećem se da pogledam prema kupoli. ,Ja ću da govorim s Vejnom nekoliko minuta. Ti čekaj ovde.”

„Kako da ne”, kaže Džerod.”Srećno.”

Zaboravio sam da je jedini prilaz kupoli s prednje strane zgrade, što znači da moram da se uhvatim za betonski ispust u osnovi kupole i pustim noge da vise, pa onda da se izvučem gore. Ako me je taj pomalo rizičan poduhvat uopšte mučio kada sam bio mlad, ne sećam se, ali me sada tera da zastanem. Jedna omaška i sledi slobodan pad s petog sprata direktno pred školu. Ako je Vejn uspeo u onakvom svom stanju, ko sam ja da se povučem? Pre

nego što je moje oklevanje stiglo da se pretvori u paralizu, hvatam se za ispust dok mi se hrapavi beton useca u prste i zamahujem nogama prema osnovi kupole. Gomila ispod mene ispušta nagradni kolektivni uzvik.

Vejn sedi oslonjen na kupolu, s jednom cigaretom u ustima, a drugom, koju je upravo zapalio, klati u mom pravcu držeći je u tanušnim prstima.”Zdravo, Džo”, kaže klimajući glavom u znak uobičajenog pozdrava.

„Zdravo.” Podižem se i puzim na stomaku dok se bezbedno nisam smestio na ispustu.”Kako je?”

„Bajno.”

Uzimam cigaretu i sasuljavši se preko ispusta sedam pored njega. Obojici nam noge vise neoprezno preko ivice.”Zašto se ne sećam da je ovo bilo toliko opasno u starim danima?”

»Zato što smo nekada bili besmrtni”, kaže Vejn i dalje zureći sebi kroz noge u ono što se dešava ispod nas.

„Mora da je zato.” Mehanički vučem cigaretu. Dim ima buđav ukus i peče me u grlu.”Onda, šta se dešava?”

Vejn klima glavom kao da je očekivao pitanje.”Probudio sam se osečajući se snažno”, kaže.”Nešto mi govori da je ovo, može biti, moj poslednji dan kada se mogu kretati bez ičije pomoči. Ne možeš ni početi da zamišljaš kakav je to osečaj kad znaš da ti je možda poslednji dan kada možeš prosto da ustaneš iz kreveta i pogledaš svet, nebo, osetiš zemlju pod nogama, vetar na licu.”

Zastaje da povuče jedan kratki, gotovo dečji dim.”Dakle, da skratim inače kratku priču, prošetao sam i stigao dovde.”

„Ne mogu da verujem da si uspeo da se popneš ovamo.”

„Da znaš, zar nije čudo? Ni sam nisam bio siguran da ču uspeti.”

,,A kako si zamislio da siđeš?”

Vejn se naginje napred i gleda između nogu u gomilu ispod

sebe, zatim se ponovo okreče meni i smeje žalosno.”Prečicom.”

„Vejne, čoveče.” Zanemeo sam. Nekoliko sivih golubova sleče s naše desne strane na ispust, sa žadzelenim flekama u perju koje sijaju kao cekini na suncu. Nikada ne bih pomislio da golubovi mogu imati tako žive boje. Fascinirano sam ih posmatrao onih nekoliko sekundi dok su gegali oko nas svojim brzim istrzanim baletom da bi zatim odleteli šumno lepršajući krilima.

„Umoran sam, čoveče”, kaže Vejn.”Toliko me je umorilo to što svaki dan ustajem i pravim se da sam hrabar, pokušavam da svima olakšam to što ja umirem.” Priča i grize cigaretu, a oči mu se pune suzama ljutnje, njegove suve usne podrhtavaju jer se bori da proguta svoj bes i užas koji ključaju u njemu kao veštičji var. Izgleda nekako neprilično da neko koje tako blizu smrti, tako isušen, može da proizvede toliko suza.”Jebote, ja umirem, čoveče, i znaš šta? To nije u redu. To je tragedija, jebote. Suviše sam mlad da umrem. I ne mogu više da se pravim mudar i ponašam kao da sam se pomirio sa svime.”

,,Ko kaže da moraš”, govorim tek da bih nešto rekao.

Vejn me fiksira pogledom kao da se šalim.”Daj, Džo. To je kao iz udžbenika. Mladi ljudi s neizlečivom bolešću razvijaju hirovit, pomalo sarkastičan smisao za humor ne bi Ii svima olakšali i ne bi li poslužili kao sjajni primeri odvažnosti pred kolosalno zajebanim događajima. Zar ti uopšte ne gledaš televiziju?”

,,U stvari, ne baš.” Pokazujem na sebe.”Nisam gej, zar si zaboravio?”

Vejn se smeje.”Izvini. Zaboravio sam.” Frljnuo je opušak između nogu preko ispusta koji ispraćamo pogledom.”Moglo bi se reći da imam predsmrtnu krizu. Hoću reći, šta će kog đavola moja smrt zaista značiti? Rođen sam, odrastao sam i sada ću umreti i šta sam za to vreme postigao? Nemam decu, nemam bolju polovinu, niko nije plemenitiji zbog mene, ništa nisam postigao. Šta

ostavljam za sobom? Plašim se umiranja, neću da ti pričam sranja o tome. Ali mnogo više od toga, strašno sam besan što znam da ćelo moje postojanje nije imalo nikakve druge svrhe osim da posluži kao neka vrsta poučne priče drugima.”

„Dakle, postoje dve mogućnosti”, kažem umno.”Ili postoji zagrobni život ili ne postoji.”

„Kakva dubokoumnost.”

„Jebi se. Ako ti treba sveštenik, što se nisi popeo na crkvu.”

nTouche\ kaže Vejn s grimasnom.”Molim te nastavi. Umirem da čujem.”

„Kao što rekoh, ako postoji zagrobni život i ovaj svet nije ništa drugo do čekaonica, onda činjenica što se osećaš kao da nisi uradio ništa važno nije bitna jer ima još da se živi premda u stanju koje mi nismo sposobni da razumemo.”

„A ako nema zagrobnog života?”

„Onda nam svima sledi pod zemlju, samo nam je zakazano u različito vreme, pa onda ništa nije važno.”

Vejn me zabavljeno posmatra.”Dakle ti govoriš da, ako ima zagrobnog života, u ovome ništa nije važno, a ako nema zagrobnog života, opet ništa u ovome nije važno?”

„To je užasno pojednostavljivanje kompleksno stratifikovanog teološkog traktata.”

„Ali je tako, svedeno na suštinu?”

„Valjda. U suštini.”

„Dakle, šta je onda važno?”

„Male stvari”, kažem.”Sve one stvari koje si mi rekao pre neki dan o meni i tebi i Karli. Onim važnim trenucima. Slušaš li ti sebe kad govoriš?”

»Bio sam uduvan”, slegnuo je Vejn ramenima.

Pali novu cigaretu klimajući pri tom zamišljeno glavom. Provodimo vreme sedeći u tišini i posmatrajući kretanje i lagano

osipanje uskomešane gomile ispod nas. S naše visine vidimo vozače koji zaustavljaju kola da bi blenuli i ljude koji žustro hodaju ulicama prema školi. U Folzu se nikad ništa specijalno ne događa, a kad se dogodi, niko ne želi to da propusti. Stiže još novinarskih kombija, kao i šačica fotografa. Brzo bleskanje fleševa čini da gomila šija kao dijamant. Pogledom tražim Karli, ali smo previsoko da bih je ugledao. Osećam se neopisivo tužno, ali istovremeno i čudno oslobođeno, kao da sam dugo pokušavao da osetim tugu, ali mi sve do sada to nije polazilo za rukom.”Dakle”, kažem.”Hoćeš li skočiti ili šta ćemo?”

»Ne.”

„Zašto ne?”

„Prosto nisam taj tip.”

„Slažem se. Mogu li sada da ti pomognem da siđeš?”

Vejn se naslanja leđima i gleda dole, u gomilu.”Još malo, važi?”

„Svakako.”

„Je li Karli dole?”

„Tamo je negde.”

„Džo?”

„Da.”

„Ne želim da idem u stacionar za iznemogle.”

„Onda nemoj.”

„Mislio sam da se možda preselim kod tebe. Znaš, u kuću tvog oca.

„To je odlična ideja.”

Vejn klima glavom.”Ne želim da mi prijatelji brišu guzicu i tome slično. Ne treba mi da me takvog pamte.”

„Nadam se da te neće povrediti ako ti kažem da se baš i ne bijemo za mesto u redu za brisanje tvoje guzice. Uzeću ti bolničarku.”

„To će te malo osiromašiti.”

„Uvek mogu da prodam auto.”

Čuje se grebanje i nekoliko ruku se pojavljuje na ispustu, a za njima i Džerodova glava.”Zdravo”, kaže praveći grimasu.”Šta ima novo i uzbudljivo?”

Odozdo se čuju uzvici gomile i shvatam da Džerodove noge vise sa ispusta, preko ograde.”Hoćeš li se više popeti ovamo”, vičem na njega, vukući ga na ispust.

,,Ko je to”, pita Vejn.

„Džerod Gofman”, kaže moj sinovac, pružajući ruku Vejnu.

„Bredov klinac.”

„To je moja privilegija”, kaže Džerod.”Dakle, šta radimo gore, osim što sedimo u ptičjim govnima koja mora da su stara decenijama?”

„Mislim da sam ti rekao da čekaš pored stepenica.”

„Ja sam klinać, brzo mi postane dosadno.” Seda uz kupolu pored Vejna i pali sopstvenu* cigaretu.”Ti si prilično bolestan, a”, kaže direktno.

„Nema nas mnogo bolesnijih”, kaže Vejn.

„Koliko ti je, trideset?”

„Trideset četiri.”

„Prokletstvo”, kaže iskreno Džerod.”Zaista si odgrizao dobro parče govnjivog sendviča.”

Vejna je izgleda istinski zagolicao upotrebljeni idiom. Dobacujem mu kobajagi izvinjavajući pogled.”Znaš kako kažu”, uzdišem.”Zaludno je biti mlad.”

Vejn klima glavom. ,,I zaludno je živeti.” Okreče se Džerodu.”Pričaj mi o nekoj tvojoj omiljenoj stvari.”

„Na šta misliš?”

Vejn gleda prema nebu.”Ispričaj mi o nekom sitnom zadovoljstvu u tvom životu, o nekoj jednostavnoj, nepromišljenoj radosti u kojoj uživaš i onda na nju zaboraviš.” Fiksira Džeroda ozbiljnim

pogledom.”Imaj na umu da ću te baciti preko ograde ako počneš da pričaš o pušenju.”

Džerod zamišljeno cucla cigaretu.”Ponekad sipam sok od pomorandže u plastičnu čašu i zamrznem ga, kao led. Kad to posle sisaš, u suštini posisaš sav sok i na kraju ostane samo nešto prilično bezukusnog leda. Ali se malo soka nataloži na dnu čaše i dok polako stižeš do kraja leda, s vremena na vreme možeš da navrneš i srkneš gutljaj najčistijeg ledenog soka, koji je zaista sladak, znaš?”

Gleda nas blentavo. ,,U svakom slučaju, znam da zvuči glupo, ali to si tražio.”

Vejn se smeši i zatvara oči. Počeo je da duva hladan povetarac, od čega on primetno podrhtava.”To je bilo savršeno”, kaže. ,,A ti, Džo?”

Razmišljam malo i onda kažem: »Fibi Kejts.”

„Fibi Kejts”, ponavlja Vejn skeptično.

,,Ko je Fibi Kejts”, pita Džerod.

„Ona je glumica”, kažem.”Svaki momak mog godišta bio je nekada zaljubljen u nju.”

„Zbog toples scene u Ludim vremenima u gimnaziji Ridžmont” kaže Vejn.

„Oh,” kaže Džerod, klimajući glavom.”Znam ko je.”

„Nema nikakve veze s Ludim vremenima. Ona prosto ima u sebi nešto veoma nevino. Kad sam bio klinac, Fibi je predstavljala sve što sam ikada tražio u devojci i zamišljao sam kakav bi to neverovatan život bio kad bih imao nekoga kao što je ona. A sada, kad god je vidim na TV-u, imam taj neobjašnjivi osećaj sreće, kao da su svi klinački snovi koje sam ikada snevao još prisutni i još ostvarivi.”

„Da”, kaže Vejn.”Ali Fibi Kejts? Ne vidim isto što i ti.”

„Ne vidim ni ja”, kaže Džerod odmahujući glavom.

„Pa, ti si gej”, kažem Vejnu, ,,a ti si mnogo generacija mlađi”,

kažem Džerodu, „pa ću ja zato, u interesu brzine, promeniti svoj odgovor i opredeliti se za pušenje”, kažem i svi se smejemo.”Dakle, hoćemo li dole ili nećemo?”

Komična tišina pada na gomilu kad nas trojica ustajemo i oprezno prelazimo preko ispusta kupole, Džerod prvi, pomažući mi zatim da povedem Vejna dole. Kad smo stigli u bezbednost krova, gomila počinje gromoglasan aplauz bodreći nas kao da smo rok sastav. Hvala Buš Folzu! Laku noć! Bog vas blagoslovio!

Miš nas čeka na vrhu stepeništa s još jednim zamenikom i dvoje bolničara. Bolničari okružuju Vejna sa obe strane i pažljivo ga sprovode niz stepenice. Zamenik Miš vadi lisice i hapsi Džeroda i mene zbog neprimerenog ponašanja i ometanja vladine administracije jer smo se očigledno umešali u policijsku akciju spašavanja.

Trideset dva

Karli je otišla za kolima hitne pomoći da bi bila sigurna da je s Vejnom sve u redu i zato nemam drugog izbora osim da sedim s Džerodom u pritvoru u policijskoj stanici, dok se Sindi nije pojavila da ga vodi kući. Stajala je ispred ćelije u farmerkama i marinskoj polo košulji, koja bi savršeno pristajala petogodišnjem detetu, mrko me gledajući dok je Miš otključavao vrata.”Žao mi je zbog ovoga, Sindi”, govorio je dok je vukući otvarao klizna vrata na ćeliji.”Umešali su se pred gomilom đaka, nisam mogao tek tako da ih pustim.” Gleda je servilno.”To bi svoj onoj deci poslalo lošu poruku, shvataš.” Miševa nervoza se gotovo može opipati, pa mi je jasno da je i on, kao i mnogi ljudi njegovog godišta u Folzu, navikao da obožava Sindi. Očigledno je da je tako. Čak ni sada ne može da ne prelazi pogledom s njenog lica do njenih grudi, koje se divno ocrtavaju ispod pretesne bluze.

„Shvatam”, kaže Sindi i dalje hladno gledajući u mene.”Neće se ponoviti.”

Sledim Džeroda do vrata, ali mi Miš blokira put čim je propustio Džeroda.”Gde si ti pošao”, pita me.

„Kući?”

„Neće moći. Još nisi obrađen.”

„Mora biti da me zafrkavaš.”

Miš mi dobacuje ono što on verovatno smatra superiornim pogledom grabežljivca.”Dečka puštamo”, kaže zatvarajući vrata ćelije.”Još nisam odlučio šta ću s tobom.”

„To je sranje”, kaže Džerod.

„Umukni, Džerode”, Sindi se izdire na njega, spuštenim i uzdrhtalim glasom.

„Pomogli smo čoveku da siđe, mama. Nismo uradili ništa pogrešno.”

„Umešali ste se u policijsku akciju spašavanja”, kaže Miš.

Džerod hladno gleda u Miša i kaže: „Niko se tebi nije obratio, gaborčino.”

„Džerode”, krešti Sindi hvatajući ga za ruku.”Da nisi više zucnuo.

„Možda bi ti radije nazad u ćeliju”, kaže Miš pomodrevši u licu.

„Ne”, brzo kaže Sindi.”Idemo sad.” Povukla je Džeroda niz hodnik prema kancelarijama u pročelju, a Miš ih sledi očiju fiksiranih za Sindinu guzicu. Trenutak kasnije ona se vraća sama i unosi mi se u lice kroz rešetke.”Zašto si ti još ovde”, zahteva da zna.

„Još nije gotovo moje zajebavanje s Mišem.”

Ona se mršti na moje vrdanje.”Zašto se još nisi vratio u Njujork?”

„Znaš šta”, kažem stajući tačno ispred rešetaka, „to me ovih dana pitaju svi koje znam. Nesigurnija osoba bi mogla početi da se oseća nepoželjnom.”

Sindi pravi grimasu kao osobe koje nemaju smisla za humor, ružan izraz koji potpuno uništava besprekornu lepotu njenog lica. Jedna od karakteristika tako iskonske lepote je sklonost da s lakoćom odrazi i najmanju negracioznost, slično blatnjavim

otiscima na belom tepihu.”Ti jesi nepoželjan. Nikada nisi pokazivao nikakvo interesovanje za porodicu ranije, a sada najbolje što umeš jeste da se ponašaš kao maloletni prestupnik. Džerod se i sam dovoljno uvaljuje u nevolje. Ne treba da ga na to podstiče i velika zverka kao što je njegov ništavni stric.”

„Vejn je bio na krovu i ja sam se popeo da mu pomognem”, kažem zagrejano.”Džerod se pojavio sam od sebe, a ja sam mu rekao da se gubi.”

Ona odmahuje na moje reči s gnušanjem.”Klonio si nas se sedamnaest godina”, kaže ledenim glasom.”Učini nam svima uslugu i nosi svoje droge i svoj nadmeni stav i samo već jednom odlazi. Ti ne pripadaš ovde.”

Neka uđe u zapisnik da ja nisam gledao njenu zadnjicu kada se naglo okrenula na petama i izletela iz prostorije. Prezauzet sam bio pokušavajući da shvatim da li je ono što osećam u tom trenutku pravedna indignacija ili samo samosažaljenje sa osvetoljubivošću.

Karli se pojavljuje oko tri i urazumljuje Miša pretnjom da će objaviti niz članaka o sumnjivim radnjama u policijskoj stanici i o, očigledno brojnim, nepodopštinama. Do tada sam već potpuno šenuo, osećajući se ekstremno usamljeno i univerzalno prezreno.”Kako je Vejn”, pitam je dok silazimo stepenicama iz šerifove kancelarije. Još je obučena kao što je bila i jutros, ali je negde tokom svojih putovanja skinula beretku i kosa joj sada neuredno visi preko ramena.

„Odmara se kod kuće”, kaže i gleda me popreko.”Da li ste vas dvojica razgovarali o tome da se preseli kod tebe?”

„Da.”

„Dakle, nadam se da si to ozbiljno mislio jer on planira da to uskoro obavi.”

„Dobro”, kažem odsutno kad stižemo do ćoška.”Gde ti je auto?”

„Još je kod škole. Gde je tvoj?”

„Kod kuće. Ti si me pokupila, sećaš se?”

„0, da! Bože, kao da je večnost prošla otada.”

Krećemo u besciljni hod niz ulicu.”Vreme se, u principu, čudno ponaša otkad sam stigao”, kažem.

„Kako to?”

„Pa, ovde sam manje od nedelju dana, ali se osećam kao da je već prošao mesec. A dani kada sam živeo ovde, u ono davno doba, čine mi se kao da su iz neposrednije prošlosti nego što su mi se pre činili, dok je poslednjih sedamnaest godina svedeno na sasvim malo područje na mapi mog života. Samo mala žuta tačka na legendi koja označava vreme koje sam proveo izvan Folza.”

Karli mi dobacuje čudan, nežan pogled koji traje samo nekoliko sekundi.”Bio si veoma nesrećan, zar ne?”

„Ne baš.” Zatim sam malo razmislio. ,,A time hoću da kažem: valjda. Da.”

Ona se okreće prema meni i nežno prelazi rukom preko mog obraza, što je gest toliko Ijubak i toliko neočekivan da sam se gotovo trgnuo i ustuknuo, ali sam na kraju samo uzdrhtao zahvaćen osećanjima. Kada je moje drhtanje postalo izraženije, Karli je morala da me smiri polaganjem i svoje druge ruke na moj drugi obraz. Obuhvatila mi je tako lice i držala ga, intenzivno me gledajući u oči kao da kroz njih uzima meru mojoj duši. Kad su joj se oči zamaglile, rekla je: ,,O, sranje” i pustila da joj ruke skliznu niz moje lice kao da me je pomilovala. Približila mi se i obavila ruke oko mene.”Sranje”, ponovila je plačući na mom ramenu tiho, gotovo nepri- metno. Zaustio sam da nešto kažem i zatim odlučno zatvorio usta ispoljavajući retku samokontrolu i ne verujući samome sebi da sam u stanju da konzerviram ovaj trenutak. Umesto izgovorenih reči, samo sam zario svoje lice u njenu kosu i držao je u naručju kao da mi život zavisi od toga.

Vraćali smo se kući mog oca u drugarskoj tišini, umotani u lične isprepletane misli i telima dovoljno blizu da, kad god nam se zalutali udovi nenamerno dotaknu, izgradimo električno polje koje me golica kao mlatilica za muve. Ovo između nas, ova nevidljiva lopta besa i straha koja se preteći nadvila otkad sam stigao u Folz, kao da se konačno pretvorila u pravu koja je odskakutala i na njenom mestu sada čeka topla praznina koju treba popuniti. S obzirom na moj doskorašnji stepen uspešnosti, neka sam proklet ako ću prvi pokušati da je popunjavam.

Kad smo stigli, odvezli smo se mojim izudaranim mercedesom do škole da Karli pokupi svoj auto. Stao sam pored njene honde i povukao ručnu. Škola je već bila raspuštena za taj dan, ali je šačica dece još visila u malim grupama na stepeništu ili po dvoje priljubljeno u stiskavcu, nasađeni na haubama automobila.”Bože”, kažem.”Sećaš li se srednje škole?”

Karli se osmehuje. ,,U poslednje vreme, svakodnevno. Teško se sećam određenih događaja, ali sasvim pamtim kako je bilo biti tako ispunjen.”

„Ispunjen čime?”

„Ne znam. Obećanjima, snovima, sranjem. Većinom pun sebe. Tako pun da prelivaš. A onda izađeš u svet i ljudi te isprazne, malopomalo, kao vazduh iz balona.”

Razmišljam o analogiji koju je upotrebila.”Znači, samo ideš kroz život prazneći usput svu vitalnost dok ti je ne ponestane i onda umreš?”

„Naravno da ne. Đavolski se trudiš da sebe ispuniš svežim vazduhom, sopstvenim ili od drugih ljudi. Ali u ono doba”, pokazuje glavom prema klincima napolju, „bilo je tako lako osećati se ispunjenim, znaš? Samo je trebalo da dišeš.”

„Znam”, kažem klimajući glavom.”Iako je moj srednjoškolski

život bio prilično truo dok ti nisi naišla, svejedno sam se svakodnevno budio imajući snage da se tamo pojavim, kao da sam verovao da se u svakom trenutku stvari mogu popraviti.”

Karli uzdiše, dugo i duboko. ,,E, tako.”

Sedimo bez reči nekoliko minuta posmatrajući tinejdžere pred nama kroz vetrobran kao da je on televizijski ekran, odmarajući se opušteno, ukotvljeni uzajamno u svojim tišinama koje nas više nisu davile.”Ovo je lepo”, kažem.

Karli prstima prolazi kroz kosu sklanjajući je s lica i okreće se da me pogleda, usana stisnutih u nenamerno pućenje i kaže: „Sada treba da me poljubiš.”

„Treba mi pomoć.” Govorim sa Ovenom dok polako vozim prema očevoj kući, ali u mislima reprodukujem Karlin poljubac, prelazim jezikom po unutrašnjoj strani usana i obraza da bih se naslađivao poslednjim tragovima njenog ukusa, kao ostacima sočnog slatkiša. Neverovatno je kako sam savršeno bio sačuvao uspomenu na njen ukus, tako da sam se sada osećao kao da su protekli dani otkad smo se poslednji put ljubili, a ne godine. Onog trenutka kada se poljubac završio, bio sam u iskušenju da odmah započnem drugi, ali sam uspeo da se zaustavim shvatajući nekako da nije pravo vreme za dalje nežnosti, da s Karli moram da se ophodim pažljivo i uzdržano, bez obzira na to što nisam sasvim razumeo zašto.

„Priznavanje da ti treba pomoć prvi je korak ka ozdravljenju”, stiže Ovenov šaljivi glas preko telefona.

„Ozbiljno”, kažem, a zatim mu pričam da će se Vejn preseliti u kuću moga oca sa mnom.

„Shvatam. Šta ti treba?”

„Sestra i bolnički krevet, za početak.”

„Srediću to. Šta još?”

Shvatam da nemam pojma.”Nisam siguran. Nikada se nisam

zaista starao ni o kome.”

»Ni ja.”

Razmišljam malo o tužnoj činjenici da dvoje uspešnih ljudi toliko nema pojma o milosrđu.”Zar ne misliš da smo nas dvojica prazne, sebične kuronje”, kaže Oven i ja moram da se nasmejem.

„Ne”, kažem tiho.

,,I ja tako mislim”, pročišćava on grlo.”Džo.”

„Da.”

„Ti si dobar čovek.”

,Ja sam seronja.”

„To nesumnjivo.”

„Dakle, imaš li koga da pozoveš da ti kaže šta bi mi još trebalo”, pitam ga.

„Ovo je Amerika”, odgovara Oven.”Uvek postoji neko koga možeš da pozoveš.”

Trideset tri

Kasnije te večeri, dok sam udarao po svom laptopu, valjda sam se božjom milošću prisetio da me očekuju kod Breda i Sindi na večeri. Konačno, barem sam mislio da me i dalje očekuju; nisam bio siguran. Možda je poziv bio povučen u svetlu prethodnih neprijatnosti sa Sindi u policijskoj stanici. Niko nije zvao da otkaže, ali možda je ovo jedna od onih tako očiglednih situacija koja ne zahteva verbalnu potvrdu. Teško je reči, zaista. Ako je tako, bilo bi nezgodno da se pojavim - čak i neprijatno. Ali ako se ne pojavim kada me očekuju, to bi mogla biti dalja potvrda mog zastranjivanja s porodicom, a upravo takvo stanje stvari želim da promenim. I u svakom slučaju, kada se radi o Sindinom spisku sranja, ja sam već broj jedan s debleom tačkom pored, pa i ne mogu da napravim veću štetu. Pored toga, Džerod će biti tamo.

Jebi ga. Idem.

Bred i Sindi žive u kolonijalnoj kući u holandskom stilu na oko polja milje od kuće mog oca. Emili i Dženi otvaraju ulazna vrata kad

sam zakucao. Obučene su istovetno, u prevelike majice sa slikom Backstreet Boys i crnim helankama, a jednoj od njih je na zapešću nasađena alarmantno velika bela ptica sa ćubom u obliku šake na glavi.”Zdravo, čika Džo”, kažu bliznakinje uglas. Glasovi im se razlikuju samo za pola tona, što stvara jeziv, vanzemaljski efekat koje ptica samo pojačava. Bliznakinja s pticom - da je nazovemo Emili - okreče se pažljivo da bi me uvela u kuču, dok Dženi hrani keksićima pticu, koja joj ih u trzajevima grabi između prstiju.

„Zdravo, devojke”, kažem prilično formalno, ulazeći u kuću. U saobraćanju s njima dvema ima nečega što čini da se malo stidim, kao da se nalazim pred komisijom koja me procenjuje. Nemam iskustva sa adolescentkinjama, a ove dve posebno deluju čudno, kao da mogu da vide kroz mene. Činjenica da su brojno nadmoćnije nekako neutralizuje moju prednost u godinama, a one izgledaju kao da to znaju. ,,Ko je to”, pitam pokazujući na pticu.

„Snukams”, kaže Emili.

„Ona je kakadu”, kaže Dženi.

„Ona ume da priča.”

„Zna da kaže ’Kako si’.”

„I ’Ups, opet ja.”’

,,Au”, kažem.”Da čujemo.”

Bliznakinje odmahuju glavom i kikoću se.”Neće tebi da govori.”

„Govori samo nama.”

„Jer smo je mi naučile ”

„Ponekad i Džerodu.”

„Tačno. On ju je naučio da kaže 'Zdravo, kuronja’.” Smeju se u glas i zvuči kao da se smeje jedna.

Prva stvar koju vidim idući za devojkama u kuću jeste jedna od onih muzejskih dnevnih soba, koje postoje samo radi prikazivanja.

Beli plišani podni pokrivač na koji niko nikada nije zgazio cipelom,

viktorijanski kaučevi koji očigledno nisu dizajnirani s ljudskom guzicom na umu i mali „stenvej” koji šija do tačke kada zaista možeš da vidiš svoj odraz. Na klaviru verovatno niko nikada nije svirao, služi samo kao držač za hrpu porodičnih portreta, svi u kičastim zlatnim i srebrnim ramovima i pažljivo poredani pod takvim uglovima da se mogu videti, a da ne treba da se zaista uđe u sobu. Ova prostorija potpuno liči na Sindi, veoma ženstvena i krajnje preteča. Ima nečeg tragičnog u načinu na koji je Sindi Ijutito i opsesivno sebe posvetila besprekornom savršenstvu ove sobe, dok joj život i brak bespomoćno izmiči iz ruku.

S druge strane velikog foajea nalazi se dnevni boravak sa istrošenim bež podom, od sunca izbledelim kožnim kaučevima, kaminom, stolicom za ljuljanje i velikim TV-om ravnog ekrana na kome se Džej Lo od sveg srca vrti kroz neki profesionalni nočni klub. Dženi i Emili sedaju na naslone kauča pevajuči uz spot dok miluju ptičicu i cvrkuću joj.

„Gde je Džerod”, pitam.

,,U svojoj sobi.”

„Priča s devojkom.”

„Ljube se preko telefona.” One šalju usnama poljupce jedna drugoj i smeju se.

„A otac i majka?”

„Otac nije tu, a mama je u suterenu.”

„Samo sledi muziku.”

Instinkt mi kaže da idem na sprat i nađem Džeroda, otprilike kao što biste po prispeću u stranu zemlju prvo uspostavili kontakt sa ambasadom, ali večeras se radi o pružanju ruke pomirenja Bredu i Sindi. Zato pronalazim vrata suterena, odmah desno od kuhinjskih vrata i spuštam se niza stepenice. Zatičem Sindi kako vežba uz traku za pilates u sobi koja je nekada bila igraonica, a sada je opremljena

kao minijaturna sala za vežbanje. Iako posteri Diznijevih likova i dalje ukrašavaju zidove, prostor je ispunjen beskrajnom trakom, steperom, spravom za dizanje tegova i gumenom strunjačom na podu, na kojoj je Sindi, nogu i grudi odignutih od tla. Grozničavo izvodi trbušnjake uz muziku s televizora. Na sebi ima spandeks šorts i sportski grudnjak, kosa joj je uvezana trakom, lice zajapureno i znojavo od vežbanja.

„Zdravo, Sindi”, kažem sa stepeništa.

Ona ne ispušta ritam svoje vežbe nego jednostavno baca pogled ka stepenicama i cedi pozdrav kroz zube ne pokazujući nikakvu zbunjenost što upadam u njeno vežbanje. S telom kakvo je njeno, svaka takva demonstracija bila bi smešno prenemaganje.”Bred-nije-još-došao”, dahće izgovarajući reći isprekidano, u skladu s pokretima kojima oblikuje svoj abdomen vredan reklamnog programa. Može da govori samo pri izdisaju, svaki put kada se podigne u sed. U njenom vežbanju ima manijačke energije koja kao da je prevalila granicu stroge discipline i prešla u očajanje. Protivno svojim instinktima, to u meni budi toplo sažaljenje prema mojoj snaji jer osećam da se ispod njene gorčine krije prosto izbezumljena devojka koja ne razume gde je u životu pogrešila.

„Bred radi dockan”, pitam otvoreno. Razgledajući prostoriju, pokazujem savršenu nezainteresovanost za njeno blistavo savršenstvo.

„Ne”, procedila je. Sada svojim trbušnjacima dodaje uvrtanje sleva udesno upošljavajući još jednu grupu mišića na svom vitkom grudnom košu.”Tuca svoju konobaricu.”

„Molim?”

Završila je s trbušnjacima i prevrnula se na strunjači. Rukama

„Čuo si me.”

oslonjena o pod, sada podiže gornji deo tela i lučno izvija leđa da bi istegla svoj ravan stomak.”Jesi li sigurna”, pitam tiho.

,,U malom gradu nema tajni. Sve se zna; jedino pitanje je o čemu su ljudi voljni da pričaju.”

Ne znam da li me je iz ravnoteže izbacilo njeno usputno otkrivanje Bredovog neverstva ili istezanje njenog neverovatnog tela, ali u svakom slučaju ne shvatam odmah da je upravo citirala uvodne rečenice iz Bus Folza.

„Ne znam šta da kažem.”

Ustaje, otresajući noge i ruke.”Dobro došao u klub”, kaže.”Možeš li da mi pomogneš oko strunjače?”

Pomažem joj da savije strunjaču i naslanjam je na vrata. Onda se ona upućuje u mali alkov gde su mašine za pranje i sušenje veša i na moje potpuno zaprepašćenje skida sa sebe sportski grudnjak i šorts.”To traje već neko vreme, mislim”, kaže glasom kojim se iznose činjenice. Ubacuje svoju odeću mokru od znoja u mašinu za pranje i sipa kap deterdženta.”Ali on ne priznaje.”

„Pa možda nije istina.” Nadam se da moj glas ne odaje paniku izazvanu njenom nepozvanom golotinjom. Da li to ona mene zavodi? Da li je to njen način da se osveti Bredu nabacujući se njegovom bratu u svom suterenu? Postiđen sam zbog trenutnog nadolaska uzbuđenja koje osećam i pored toga što sam, u osnovi, užasnut tom mogućnošću. Ona se okreće od mašine prema meni.”Istina je”, kaže tiho.

Suočen sa snahinom otvorenom golotinjom, brzo skrećem pogled na postere na zidu, ali mi se pred očima javljaju njene grudi i u oblinama Mikijevih ušiju. ,,U redu je”, kaže ona sa oporim osmehom zbog moje nelagodnosti.”Radim pakleno na ovom telu; neko treba da ga vidi.”

Znači nije zavođenje, već jednostavno egzibicionizam. Laknulo «

mi je i sasvim sam malko splasnuo od te spoznaje.”Može biti”, kažem okrećući se da sretnem njen pogled.”Ali sam sasvim siguran da taj neko ne treba da budem ja.”

Sindi me posmatra na trenutak, a onda je slegnula ramenima i dohvatila peškir boje lavande sa police iza sebe.”Kako hoćeš”, rekla je umotavajući se u peškir.”Idem gore da se istuširam.”

Kad sam se vratio na sprat u prostoriju za dnevni boravak, umesto Britni bila je Džej Lo. Očigledno je na MTV-u u toku sat posvećen pokazivanju pupkova. Džerod sedi na podu raširenih nogu i petlja nešto sa svojim MP3 piejerom dok proučava Britnin primerak. Bliznakinje su i dalje posađene na naslon kauča, igraju se s pticom.”Zdravo, Džerode”, kažem sedajuči na rukohvat stolice za ljuljanje.

,Je li ti pokazala svoje sise”, želi da zna moj sinovac.

,,U redu je”, kaže.”To radi pred svima. Čak i preda mnom.”

„Stvarno?”

Džerod klima glavom s neodgonetljivim izrazom lica.”Moji prijatelji obožavaju da dođu ovamo.”

„Kladim se.”

Ptica iznenada počinje divlje da mlati krilima između bliznakinja i ja se instinktivno malo trzam unatrag.”Može li da leti”, pitam nervozno.

„Naravno da može”, kaže bliznakinja koja drži pticu.”To je ptica, znaš?” Da bi mi dokazala poentu, ona pušta pticu u vazduh i uz kreštanje i žestoko mahanje krilima Snukams poleče nekako u pravcu mog lica. Ruke su mi instinktivno poletele nagore i pri tom upadam s naslona za ruke u stolicu. Ptica skreče od mene i smešta se na vrh televizora. Bliznakinje se smeju tako glasno da im preti da padnu s kauča, što mi u ovom trenutku uopšte ne bi smetalo. Kad

se Sindi pojavila na vratima, ja sam i dalje bio prostrt u stolici, braneći se s rukama ispred glave i nogama u vazduhu. Ona mi dobacuje umoran, ciničan pogled, kao da ja uvek radim takve stvari, a zatim se obraća devojkama.”Vama dvema bi bolje bilo da hitno pticu vratite u kavez”, kaže.”Ako opet uđe u moju dnevnu sobu, možete da je otpišete.”

Bred je stigao kući, i on i Sindi su se povukli na sprat da bi se nekoliko minuta drali i psovali jedno drugo. Za to vreme Džerod i devojke gledaju televiziju i ne trepću, kao da su im oči presvučene uvežbanim zaboravom od koga boli duša. Nekoliko minuta kasnije Bred silazi da se pozdravi, a ja ga pratim do kuhinje. On izvlači bocu vina iz frižidera i počinje da traži vadičep po fiokama.”Žao mi je što kasnim”, kaže.

„Ne brini zbog toga”, odvračam.”Slušaj, Brede, možda ovo nije bilo pametno. Možemo da se dogovorimo za drugi put.”

,,U redu je.”

„Ne znam. Sindi deluje uznemireno.”

„To se podrazumeva”, kaže Bred smrknuto.

Sindi za večeru služi prekuvano pile u paradajz sosu koje se raspada gde god ga taknem viljuškom, pire krompir i zelenu salatu koju je odavno začinila i koja je gnjecava i počela da fermentira.”Sve je savršeno”, kažem. Džerod, koji nam se konačno pridružio pošto su ga više puta zvali, podiže prema meni obrve u neverici. Razgovor, ili ono što se tako zove, isprekidan je i neprijatan. Siguran sam da je i moje prisustvo doprinelo njegovom kvalitetu, ali se oseča da ovde večera nikada nije puna smeha. Bred jede odlučno i veoma usredsređeno, Džerod sa izveštačenom predanošću, a Dženi i Emili se kikoću i sašaptavaju tajnim blizanačkim jezikom. »Ubo jobo?” »Bobo vabo.” „Da?” „Da.” Sindi gricka opuštenu salatu i odsutno kori devojke svaki čas zbog nekog

manjeg propusta, dok ja u svom pireu ispisujem „spašavaj”. Treba nam manje od deset minuta da potrošimo prvu bocu vina, pa Sindi brzo otvara drugu.

„Dakle, Džo”, kaže Bred, „koliko još planiraš da se zadržiš?”

Sindi čulji uši, očigledno zainteresovana za moj odgovor.

„Nisam siguran”, kažem.”Moji planovi nekako nisu određeni.”

„Ne znam zašto bi se iko zadržavao u ovoj vukojebini makar i dan duže nego što mora”, kaže Džerod.

„Džerode”, sikće Sindi na njega dok bliznakinjama zastaje dah. Oduševljene su njegovim užasnim rečnikom.

„Pazi šta pričaš, Džerode”, kaže Bred umorno. „Izvinite. U ovoj rupčagi.”

Devojke se smeju kao sa trake za sapunicu.

„I ja sam se nekada osećao kao ti sada, Džerode. Ali, nećeš verovati koliko može da ti nedostaje mesto koje misliš da mrziš.”

Ostajem veran sebi i govorim bezazlenim tonom koji pokazuje otvorenu pomirljivost, uzaludno pokušavajući da olabavim tenziju za stolom i možda počnem da izglađujem stvari sa svojim jedinim postojećim rođacima.

„Lako je tebi da pričaš”, govori Džerod. ,Ja, s druge strane, još nisam napisao svoju osvetu.”

„Nisam pisao knjigu iz osvete.”

,,A zašto onda?”

„Komplikovano je.”

„To uvek kažeš. Nije tako jednostavno... Komplikovano je... Sereš. Pokazao si svima na koje si bio besan. U tome nema ničeg lošeg, ali nazovimo stvari onakvim kakve jesu. Osvetom.”

„Dosta, Džerode”, kaže Bred mada ne s preteranom osudom u glasu.

„Ma hajde, tata”, kaže Džerod, crven u licu.”Ti si šiznuo kad je

knjiga objavljena. Ti i mama niste mogli da prekinete da pričate o njoj.”

„Sada već pričamo”, kažem okrećući se Bredu kao da sam nameravao da razgovor krene ovim tokom.”Siguran sam da si bio besan kad se knjiga pojavila. Zašto mi, onda, ništa nisi rekao?”

Bred polako spušta viljušku i namerno žvaće sporo piletinu u ustima i tapka uglove usana servijetom da bi pokazao da se ne da požurivati.”Zašto ništa nisam rekao”, kaže smireno klimajući glavom, kao da bi on voleo da izbegne razgovor, ali smo ga primorali.”Jedan: zato što ti i ja retko razgovaramo. Dva: zato što verovatno nisam hteo da ti pružim to zadovoljstvo. Ali ponajviše - i znam da će ti možda biti teško da to razumeš - zato što sam odrastao, Džo, i imam mnogo veće probleme s kojima se nosim nego što je neka glupa, zlonamerna knjiga.”

»To sigurno”, kaže Sindi sa zlim osmehom, a zatim je sabila, po mojoj proceni, četvrtu čašu vina.

Bred se okreče svojoj ženi, a izraz mu je umorna mešavina sažaljenja i gnušanja.”Zar ne misliš da ti je bilo dosta?”

„Ni blizu.”

„Zašto si ti ljut na mene”, pitam Džeroda šapatom dok Bred i Sindi reže jedno na drugo kao dve srdite životinje.

„Nisam ljut.”

„Za malo da me pređeš.”

„Samo pokušavam da skrenem njihovu paljbu.”

„Od čega?”

Džerod uzdiše i gleda me.”Od tebe.”

Pre nego što sam uspeo da ga pitam šta pod tim misli, Snukams uleče u trpezariju i nesmotreno uleće u piletinu, prskajuči crveni paradajz sos po stolnjaku jer frenetično mlati krilima u naporu da ispravi svoju putanju leta.

„Brede”, viče Sindi. Svi smo iznenađeno poskakali na noge.

„Jebiga”, viče Bred.

Ptica se vrti po ovalu za serviranje kao da stoji na karuselu, nesposobna da ponovo uzleti jer su joj krila natopljena sosom. Sindi mlati prema ptici sasvim je promašujući, ali obarajući zato svoju vinsku čašu, koja se proliva po stolu, i vinsku bocu, koja se ruši na pod uz glasan tresak.”Prokletstvo”, krešti Sindi.

Svi začarano gledamo kako se Snukams konačno izvlači iz piletine i pravi nekoliko koraka, ostavljajući za sobom savršene crvene tragove po stolnjaku. Onda je stala direktno ispred mene.”Zdravo, kuronja”, kaže mi i time se za mene završava porodična večera.

Pošto sam pomogao Bredu i Sindi da raščiste krš u svojoj trpezariji, opraštam se i pri tom primećujem da Sindi dobacuje Bredu značajan pogled.”Ispratiču te”, kaže mi Bred. Setio sam se Džerodovog komentara o skretanju vatre svojih roditelja, pa se pitam šta li sledi. Sedamo na stepenište ispred kuće i Bred prelazi na stvar.”Treba da razgovaramo o Džerodu.”

„U redu”, kažem.”Znaš, moram da ti kažem da mi se on zaista dopada. Dobar je to dečko.”

Bred klima glavom.”Znam. Ali je stvar u tome da Sindi i ja imamo problema da ga disciplinujemo. Beži iz škole, ostaje kasno noću, duva travu.”

„On je tinejdžer”, kažem sležući ramenima.”Ali sam u poslednje vreme provodio dosta s njim i nema sumnje da je on strava klinac. Mislim da nemaš o čemu da brineš.”

„Znam da ne misliš”, kaže Bred značajno. ,,U tome i jeste problem.”

„Ne razumem.”

Bred duboko udiše i pući usne.”Da li si duvao travu s Džerodom?”

A-ha.”Šta”, kažem.

„Sindi kaže da ste one večeri kada je došla da ti kaže da je tata umro, i ti i Džerod smrdeli na travu.”

„Slušaj, Brede. Ovde sam nedelju dana. U šta god da se Džerod upleo, to je radio i pre nego što sam ja stigao ovamo.”

„Samo mi odgovori. Jesi li ili nisi pušio s njim?”

„Bilo je njegovo”, kažem jadno. ,Ja sam samo uzeo dim-dva.”

,,A-ha, tako sam i mislio”, kaže Bred klimajući glavom.”Slušaj me, ovako stoje stvari: Sindi i ja mislimo da treba da se vratiš na Menhetn. Ne želimo da se više družiš s Džerodom.”

„To je suludo. To je bila samo vutra, pobogu.”

„Samo mi potvrđuješ da sam u pravu.”

„Slušaj”, kažem.”Džerod prolazi kroz teška vremena. Stvari stoje loše između Sindi i tebe; ništa mu nije jasno.”

„Ovde si tek nekoliko dana i već si stručnjak za mog sina?”

„Nisam to rekao. Stoji činjenica da sam ja za njega stranac. Ali, u svakom slučaju, ja sam odrasla osoba s kojom je voljan da razgovara.”

Bred podiže pogled prema meni, a Ijutina mu izbija iz očiju.”Ti nisi odrastao, Džo. Ti si tridesetčetvorogodišnji tinejdžer. Zato se dopadaš Džerodu. On ne traži da ga ti vodiš ili mu udeljuješ mudrosti. Tvoje godine samo daju značaj sranju. A poslednje što njemu treba je još jedan duvadžija s kojim bi vario.”

„Shvatam”, kažem naglo ustajuči.”Ako mene pitaš, mislim da ti samo tražiš bilo kakav razlog da Džeroda držiš podalje od mene zato što te izluđuje to što se on identifikuje sa mnom, a ne sa tobom. Žao mi je što Džerod nije sportista, Brede, ali verovao ili ne, u deci ima nešto vredno čak i ako ne igraju za Kuguare.”

Bred ostaje da sedi na stepeništu i izgleda potpuno iscrpljeno.”Znaš li zašto sam želeo da Džerod uđe u tim? Zato što

sam želeo da se oseča delom nečega, da nauči šta znači biti odgovoran i prema nekom drugom, a ne samo prema samome sebi. To je nešto što ti nikada nisi razumeo jer nikada u svom životu nisi bio deo nečega. Nikada nisi vodio računa ni o kome drugom osim o sebi. Tako je lako da ovde sediš i opušteno pričaš o drogi i njegovom delinkventskom ponašanju jer na koncu, ti nisi ništa uložio u njega. Ti si njegov mali ortak. Ja sam mu otac, Džo, i koliko god želeo da mu budem ortak, imam veču odgovornost koju ti ne možeš ni da počneš da razumevaš jer nikada nisi nikoga voleo nesebično u svom životu.”

„A kako tačno tucanje Šejle Đirardi doprinosi dobrostanju tvog sina?” To je nizak udarac, ali sam sve visoke istrošio.

Bred ustaje sa stepenika i jedan zastrašujući trenutak mislim da je naumio da me tresne.”Idi kući, Džo”, kaže sa izrazom hronične mizerije.”Ti ne pripadaš ovde.”

Odmakao sam nekoliko blokova kada sam čuo laki bat brzih koraka za sobom.”Idi kući, Džerode”, kažem kad se poravnao sa mnom uspostavljajući moj korak.

„Zdravo.”

„Ne bi više trebalo da razgovaram s tobom.”

„Pokušao sam da te upozorim”, kaže izvinjavajući se.

„Znam. U redu je.”

„Slušao sam ceo razgovor”, kaže Džerod.”Zaista je bio neprijatan prema tebi.”

„Imao je pravo u mnogo čemu.”

,,I šta sad, poslušaćeš ga?”

Prestajem da hodam i okrećem se prema sinovcu.”Slušaj, Džerode. Došao sam ovamo večeras zato što sam mislio da bih mogao da počnem da rušim prepreke između nas, da postanem nekako bliskiji sa svojom porodicom. Znaš li šta sam shvatio? Da se

to nikada neće dogoditi jer ste svi toliko međusobno daleko da u stvari ne postoji porodica s kojom treba da se povezujem.”

„Znači, prosto odustaješ?”

„Samo ponovo razmatram svoj pristup. Tvoj otac je rekao da ne znam ništa o nesebičnosti i u pravu je. Družio sam se s tobom, razgovarao o devojkama i muzici, vario i znaš li ko je od toga imao vajde? Ja. Zato što mi je to stvaralo osećaj da imam porodicu. Ali za tebe u tome nije bilo ničeg dobrog. Tebi sada treba roditelj, a ne prijatelj. Ako uopšte postoji tema o kojoj sam kvalifikovan da razgovaram, to je kako se razjebavaju odnosi sa ocem, pa ću ti, dakle, dati jedini savet koji znam: oladi i pusti oca da ti se približi. Znam da neće biti lako, ali ti obećavam da ćeš zažaliti ako ne učiniš tako.”

Džerod me je malo posmatrao, a onda je klimnuo glavom.”Dobro. Razmisliću.”

„Dobro. Sad, šta će ti taj kavez?” Sve vreme je nosio veliki beli kavez i u njemu uznemirenu Snukams, koju je bacakao bez milosti tamo-amo prateći moj korak.

„Kao i ti, Snukams treba da se smiri negde na neko vreme zbog roditelja. Održao sam sastanak sa sestrama i izabrali smo tebe za privremenog staraoca.” Smeši se i uručuje mi kavez.

„Kad treba da je hranim?”

,Ja ću svraćati da je hranim.”

„Ti ne treba da se družiš sa mnom.”

„Obrati pažnju, čoveče. Ja nikada ne radim ono što se od mene očekuje.”

„Želiš li pticu”, pitam Karli kada je otvorila vrata.

Ona me proučava na svom kućnom pragu sa ćudljivim osmehom. Na sebi ima donji deo trenerke i majicu bez rukava i komično grize veliku sirovu šargarepu. ,,Ko ti je to”, pita me.

„Ovo je Snukams. Ona je kakadu.”

,,O, pobogu, Džo. Ona krvari!”

„To je paradajz sos.”

,,Oh, onda je u redu.”

„Proveo sam zanimljivo veće.”

„Ne sumnjam”, kaže. Smeši se i glođe šargarepu.”Sada si i moje veće učinio zanimljivijim.”

„Vraćam se kući od Breda, pa sam prolazio i pomislio da svratim.”

„Moja kuća ti nije na putu od Bredove.”

„Ne budi bukvalista.”

,,U redu”, kaže Karli.”Zatekao si me u poslu. Da li bi želeo da uđeš? I ptica može da uđe, naravno.”

„Želim, ali neću. I ja imam nekog posla kome moram da se vratim.”

„Pišeš?”

„Da. Konačno.”

Ona klima glavom.”Dakle, šta mogu da učinim za tebe?”

„Ponadao sam se da bih možda opet dobio poljubac.”

Njen osmeh je kao da me je sunce ogrejalo.”I ja sam se istom nadala.” Sišla je niz stepenik da bi mi se pridružila pred kućom i sada stojimo licem u lice.”Dah mi miriše na šargarepu”, kaže.

„Obožavam šargarepe.”

Hvata me pesnicama za košulju.”Sve što tebi pričinjava zadovoljstvo, Romeo.”

Trideset četiri

Ovenu će biti potrebno još nekoliko dana da bi sklopio sve što je potrebno za Vejna, a Vejn mi kaže da je tako savršeno jer bi voleo da provede još dan-dva u sobi svog detinjstva, pretura po fiokama i policama, priseti se mladosti još jedan, poslednji put. Pretpostavljam da on, u stvari, pokušava svojoj majci da ostavi više vremena s nadom da će se ona izvući iz svog religioznog stupora na dovoljno dugo da bi se uistinu oprostili. Iako razumem tu njegovu želju, nisam optimista.

Ne trudim se da se brijem, tuširam ili čak operem zube kad se ujutru probudim, nego se jednostavno iskobeljam iz kreveta i onako u gaćama uputim u prizemlje da bih se bacio na rad na ruko pišu. Dok sam prethodne noći ležao čekajući da zaspim s Karlinim poljupcima na usnama, nadirale su mi ideje za roman: zaplet i ključni momenti, karakterne crte likova, izrazi i čak ćeli pasusi

formirali su se u mojoj glavi. Želim da ih zapišem pre nego što ih zaboravim. Pišući bez doterivanja nekako se osećam boije, plodotvornije za ceo poduhvat, kao da ću, zapostavljajući sve nebitno, usmeriti svu svoju energiju u unutrašnje procese stvaranja. Dakle, seo sam, sa ustajalim dahom, masnom kosom, štrokav i neopran i osećam se više nego ikada piscem. Zamišljam da se Hemingvej nije mnogo bavio losionima za posle brijanja i četkicama za zube u nastupima pisanja.

Kada se oglasilo zvono na vratima, otvorio sam ih tako prljav. Na verandi nalazim Lusi Haber, s primerkom Buš Folza stisnutim uz grudi. Bogato je našminkana i prvo što mi pada na pamet jeste da u njenom izgledu postoji doza očajanja, što pada suviše teško ženi njenih godina, pa se potom osećam postiđeno na tu nezahvalnu misao. Moje lice na zadnjoj korici gleda u mene s njenih grudi i to mi deluje kao osuda.”Da li sam te probudila”, pita videvši moju neurednu pojavu.

„Ne. U redu je.” Pomišljam kako bi bilo dobro da sam makar nabacio majicu.

„Mislila sam da ćeš možda doći da me posetiš”, kaže gledajući me se krajnjom neprijatnošću.”Mada te ne osuđujem što nisi.”

„Žao mi je. Samo... nisam.”

Lusi odmahuje rukom na moju smetenost. ,,U redu je. Ne želim da se osećaš neprijatno. Zato sam i otišla tako rano onog jutra”

„Žao mi je”, ponavljam. Izgleda da nisam sposoban da kažem išta drugo.

„Samo sam mislila da si možda već otišao, a kada sam se juće provezla ovuda i videla tvoja kola, pomislila sam da ćeš možda svratiti da se uistinu oprostimo”

„Cenim to. Hoćeš li da uđeš?”

Lusi se smeši.”Ne hvala.”

„Ne. Znam.” Pruža mi knjigu i srebrnu hemijsku.”Hoćeš li mi je potpisati.”

„Naravno”, kažem uzimajući ponuđenu knjigu.”Dostaje prošlo otkad je neko to tražio.” Otvaram stranicu za posvete i pišem Draga Lusi: zatim zastajem da sročim svoju posvetu. Bila si moja muza i moja fantazija, a sada sam srećan što te mogu nazvati prijateljem. Sve najbolje, Džozef Gofma'n. Pročitala je posvetu sa osmehom.”Zagrli me.”

Grlim je i dugmići njene bluze se utiskuju u moj goli torzo. Nema seksualnih namera, ali mislim da su neki ljudi u stanju da se grle isključivo na određen način, pa u našem zagrljaju postoji neskrivena erotska energija. Njene ruke su na mojim golim leđima, a njen mali stomak stisnut uz moje prepone.”Nadam se da nisam uništila fantaziju”, kaže. U očima joj vidim istinsku zabrinutost.

„Nikako. Potvrdila si je preko mojih najluđih snova.”

„Lepo od tebe da tako kažeš.” Naginje se i spušta mi lagani poljubac na usne.”Nemoj se otuđiti, Džo.”

„Neću.”

Ispravlja se, sa suzama koje joj prete u očima. Ponovo se osmehuje, a onda je pogledom ispračam dok silazi niz stepenice i odlazi do automobila. Tek pošto se odvezla, primečujem da je Karli parkirana na ulici preko puta. Nesumnjivo je uznemirena jer je posmatrala ćelu scenu. Iako u stomaku imam osećaj da tonem, mašem joj. Ona mi odmahuje, ali bez namere da izađe iz auta, niti joj se izraz na licu menja. Primoran sam da se spustim niz stepenice i pređem ulicu samo u gačama, drhteči na svežem jutarnjem vazduhu i poskakujući nespretno kad stopalima dotaknem oštre kamenčiće na ulici.”Znam da nije izgledalo kako

„Nisam pokušavao... ništa nisam time mislio”

treba”, kažem.

Karli klima glavom.”Da li si je tucao?” Njen ton je neutralna radoznalost, kao da je se odgovor ne tiče naročito, kakav god bio.

„Tek se samo pojavila sada.”

„Znam kad se pojavila”, kaže Karli.”Pre toga, da li si je tucao?” Uzdišem.”Bilo je to pre nego što se išta dogodilo između tebe i mene.” Ne može se reći da baš nasedam na priču da je iskrenost najbolja politika, ali je ponekad najodrživija strategija, posebno kada nemate vremena da smislite uverljivu alternativu.

Karli klima glavom i pre nego što sam završio rečenicu, a uglovi njenih usana se odupiru nevidljivoj težini koja ih vuče nadole.”Slušaj, Karli”, kažem.

„Ništa ne moraš da mi objašnjavaš”, kaže preterano razumnim glasom.”Ne postoji nikakva obaveza između nas. Srečna sam zbog tebe. Mislim, želeo si je, da vidimo koliko, recimo dvadeset godina? Dobro je to dokumentovano.”

„Samo mi daj priliku.”

„Čestitam. Konačno si je smotao, čoveče.”

„Možeš li, molim te, da prestaneš s tim?”

„Nema problema”, kaže Karli. Divlje ubacuje u brzinu i odvozi se škripeći gumama, ostavljajući me da pažljivo pređem ulicu bosonog, sa osećanjem da se golotinja proteže daleko izvan odsustva moje odeče. Još jednom sam do kraja zapanjen kako kod mene ne omanjuje da se udruže loša procena i loše tempiranje i to uvek kada moj život upravo počne da obećava.

Kao što se i može očekivati, više ne mogu da pišem, pa odlazim na sprat da se istuširam i obučem. Odlučio sam da ne dozvolim da stvari s Karli skrenu neželjenim pravcem zbog ovoga. Možda se termin može dovesti u pitanje, ali ja Karli nisam izneverio. Redosled događaja jasno govori meni u prilog i zato se nadam da

će se Karli smiriti i da ću tada biti u stanju da je nateram da to vidi. Na moje iznenađenje, ona prima moj poziv u svojoj kancelariji pola sata kasnije.”Zdravo, Džo”, kaže prilično lako.

„Molim te nemoj da se ljutiš zbog ovoga.”

„Nisam ljuta”, kaže prijatno.

Ovo je stari Karlin trik koji ja nikada nisam razumeo. Kad se naljuti, ona krivca kažnjava tako što mu ne daje priliku čak ni da bude svedok njenom gnevu jer to bi bio prvi korak ka pomirenju. Bivao sam primoravan da pronalazim put kroz minsko polje njenog bola više puta, u srednjoj školi i u godinama koje smo proveli zajedno na Menhetnu i sada se jasno sećam da kad se radi o bolu i ljutnji, Karli je kao Rubikova kocka.

,,U redu je”, kaže Karli.”To nema nikakve veze sa mnom.”

„Znači, šta? S nama je sve u redu?”

,,U redu je onoliko koliko je uvek bilo.”

,,A! Proračunati izbor reči. Maskirano prebacivanje. Sada več idemo nekuda.”

„Ne znam o čemu pričaš.”

Duboko sam udahnuo.”Samo želim da znaš da se ono s Lusi dogodilo čim sam stigao, kada se između nas ništa još nije događalo.” '

„Džo?”

„Da.”

„Onog trena kada si stigao, nešto je počelo da se događa između nas. Ti to znaš i ja to znam. Pa mi zato učini uslugu i prestani da sereš. Učini mi barem toliko.”

„Dobro”, kažem. Pitam se da li treba da poverujem da smo prešli fazu ’foliram se da me nije briga mnogo brže nego što sam mislio.”Ali ono što se dogodilo s Lusi dogodilo se jednom i pogrešno je u svakom slučaju, čak i da se ništa nije dogodilo

između mene i tebe i neće se ponoviti bez obzira na sve.”

„Baš mi je žao”, kaže Karli suvo.”Sada nećeš imati s kim da se ljubiš.”

„Znala si da sam potpuno tvoj onog časa kada si me poljubila.”

„Ako očekuješ da kažem ’Smotao si me čim smo se sreli,’ čeka te veliko razočaranje.”

Ovakvi frustrirajući razgovori traju u intervalima ostatak tog dana i celog sledećeg. Karli odlučno prima sve moje telefonske pozive, ali strpljivo odbija moje predloge da se sretnemo u četiri oka. Ubeđen sam da će to biti bitka kajanja, ali sam užasno zabrinut da se ona trudi da me izbaci iz svog života za sva vremena pod velom obične indiferentnosti. Između poziva koji izgleda ne daju rezultata, borim se da isključim sve smetnje i održim napon rada na romanu. Došlo je vreme da Met Barns ode na mesto na kome je navodno njegov otac doživeo smrtonosnu nesreču, na dnu vodopada u šumama iza Nortonove tekstilne fabrike, u kojoj je mnogo godina vredno radio kao knjigovođa za porodicu Norton. Ne znam kada sam odlučio da vodopade na reci Buš prenesem u Metov izmišljeni grad iz mašte u državi Njujork, ali kad su zauzeli centralno mesto u priči, vidim da nisam baš u stanju da dođem do pravog spleta događaja, romantičnih i istinitih, koji bi učinili da se ti vodopadi uzdižu kao totemsko središte romana. Pomišljam da bi mi možda pomoglo da se odvezem na vodopade, posedim u podnožju njihove zaglušujuče trajektorije, dozvolim da me obuhvati ledena plaštenica njihove izmaglice i inspinše me. Ako ništa drugo, barem če me to izvuči iz kuče na neko vreme.

Oštar je i namrgođen oktobarski dan, jasan i bez oblaka, koža mercedesa je dovoljno hladna da me svog pro me kroz pantalone u dva minuta ili koliko već treba dok ne p oradi grejac sedišta.

Izvozim se na vodopade i silazim s puta na jedan od bezbrojnih

zemljanih puteva koji vode u Sumu, tamo gde vodopadi padaju u reku Bus. Ostavljam kola približno na mestu na kome smo nekada Karli i ja predali jedno drugom svoju nevinost, verovatno u podsvesno’ nadi da ću nekako nagnati duhove nekadašnjih nas da se upletu u sudbinu za moj račun. Probijajući se kroz žbunje prema reci Buš sećam se našeg sporog nespretnog vođenja ljubavi te večeri. Pada mi na pamet da ono što se tako često smatra gubitkom nevinosti u stvari predstavlja nevinost na svom vrhuncu. Izašao sam iz šume u dnu vodopada i seo na ivicu prostranog bazena u koji oba vodopada bučno slivaju svoje vode. Po obali su razbacane, kao što se i očekuje, prazne pivske boce, zgnječene konzerve, pocepane izbledele kesice od kondoma, opušci i razbijeni plastični upaljači, sva odbačena oprema i ostaci ritualnog tinejdžerskog marša u seksualnu zrelost Posle nekoliko minuta sedenja u hladnoj oštroj prskalici vodopada, penjem se uz obalu da bih imao bolji pogled.

Vozim malo dalje glavnim putem, pored fabričkog kruga Porterza i okrećem na dobro utabani zemljani put koji vodi kroz

šumu na vrh vodopada, stazu široku jedva koliko jedna kola i koja ima bezbroj imena kao što su Pohotni put, Picina ulica, Sisicina magistrala, Natak-sokak i nesumnjivo hrpu drugih stečenih u novije vreme. Kad više nisam mogao da vozim, ostavio sam auto i peške prešao poslednjih šezdesetak metara do zarđale zaštitne ograde na vidikovcu iznad vodopada. Iza ograde su zaobljene izbočine velikih stena na kojima je često sedela hrabrija omladina i pila nelegalno kupljeno pivo i bacala praznu ambalažu direktno u vodopade koji su padali jedva pet-šest metara direktno ispred sebe. S tog mesta je skakalo nekoliko njih koji su ušli u legendu. Preskočio sam ogradu i pažljivo birao put po steni šuljajući se na guzici, sve dok nisam stigao do relativno ravnog dela gde sam se

preterano oprezno uspravio. Ispred mene voda besno pada dole u reku. To je razdaljina da pljuneš, najbliže što čovek može da priđe vodopadima, a da ne bude baš u njima. Njihova zaglušujuća buka i vodena prašina koja ostaje za njima odmah me obavijaju slojem hladne vlage. To me dezorijentiše, ne osećam se baš sigurno. Stajati toliko blizu moćnoj prirodnoj sili je osećaj istovremeno zastrašujući i uzbuđujući, a pri tom je i iznenađujuće utešno biti na tako visokom rtu, u samotnom zajedništvu s vodopadima.

„Zdravo, Gofmane.” Sam glas, sasvim neočekivan, dovoljan je da izgubim ravnotežu. U najkraćem trenu osećam kako moj centar za ravnotežu opasno klizi napred pre nego što sam se malim trzajem povukao nazad, balansirajući malo rukama da se održim u mestu.”Zdravo, Šone”, kažem.”Šta te dovodi ovamo?”

On se nonšalantno naslonio na ogradu, u kožnom kaputu i crnim farmerkama i dovršava cigaretu. Njegovo prisustvo me je, najblaže rečeno, prepalo, ali sam samo u deliću sekunde pomislio da se radi o slučajnosti.”Vozio sam ovuda i video kako tvoj auto skreće s puta.”

„Video si me kako skrećem”, ponavljam skeptično.

„Izgledalo je kao da dolaziš da se podsetiš starih vremena, pa sam pomislio, ko bi ih bolje oživeo zajedno s tobom, nego ja.”

„Pratiš li ti to mene, Šone?”

„Možda.” Povukao je poslednji dim iz opuška i stručno ga je čvrknuo pored mene. Opušak odmah nestaje u vodopadu. On se odvojio od ograde i preskočio na stenu cereći se i odmahujući glavom u neverici.”Ti si stvarno nešto posebno Gofmane. Ja ti kažem da odeš iz grada, a odmah zatim tebe eto na televiziji, visiš sa školskog krova. Za čoveka koji treba da je otišao, stvarno imaš smešne ideje kako da se kriješ.”

„Verovao ti ili ne, upravo to sam pokušavao”, kažem. Nije mi

prijatno da ga posmatram kako se približava. Iskidan sam između želje da budem hladnokrvan i instinkta da suknem prema bezbednosti ograde dok se on još nije previše udaljio od nje. Prilazim mu korak-dva, ali se on kreće brže i spretnije po neravnoj, izrovanoj površini stene i u sekundi stiže do mene posmatrajući vodopade preko mog ramena.”Vidi ti to”, kaže.”Prilično zadivljujuće, a?”

Napola se okrećem da pogledam ka vodopadima, pomislivši da se verovatno isplati udostojiti ga razgovora i potom izabrati trenutak kada ću zbrisati prema ogradi. Samo treba da budem korak ispred njega, najviše dva, i biću bezbedan.”Ovde je i tvoj drugar Semi bacio kašiku, a”, govori Šon nadjačavajući buku vodopada. Ja uporno ćutim, gledam u vodu koja pada i ne vidim joj dno s mog mesta. ,,I tvoja majka, ako ne grešim. Staje to s tobom što ljude oko tebe nagoni da biraju smrt utapanjem?” Zuri u mene i čeka da vidi da li ću zagristi mamac.”Možda bi trebalo da razmisliš.”

„To sigurno jeste stvar za razmišljanje”, kažem. Osećam kako me noge izdaju čim sam bacio pogled preko ivice. Cenim da smo na visini od četiri sprata, a usred oktobra voda je verovatno ledledena.

Velike kupaste stene koje štrče iz uzavrele vode kao rogovi gigantske podvodne zveri da i ne pominjem.

Šon pokazuje na mesto negde u šumi pod nama.”Tamo dole sam bio parkiran kad se Semi bacio.” Licem mu prelazi prava nostalgija.”Sa Viki Huper. Sećaš se Viki Huper?”

„Viki Huters”, kažem.

„Tako je”, kaže cerekajući se Viki Huters. Sise kao lubenice. To je bio doživljaj, brate.” On zastaje uživajući u uspomenama.”Bilo nas je gomila koji smo parkirali tamo te noći, zezali smo se, a onda

se proneo glas da je neko skočio. Naravno, tek smo sledećeg dana saznali da je to bio Semi, znaš? Da se on bacio i ubio. Samo smo znali da je neko skočio. Te noći sam od Viki Huper dobio zveketanje svetske klase, zahvaljujući tvom malom drugaru Znaš već, s obzirom na tradiciju koja ovde vlada.” On se okreće i dobacuje mi maliciozni osmeh. ,,U svakom slučaju, samo sam mislio da treba da znaš da sam svršio kad je Semi skočio.” Iskolačio je oč, čika me da reagujem.

„Viki Huper je bila droca.”

Možda sam video zamah, nisam siguran, ali sigurno nisam video udarac koji završava na mojoj bradi silinom lokomotive. Složio sam se na zemlju kao marioneta kojoj su presečeni konci. Nisam baš izgubio svest, ali sam tu negde. Son je čučnuo pored mene, odmahujući glavom i smešeći se.”Odgovori mi nešto, hoćeš li’, kaže.”Ti si ovde tucao Karh Dajmond. To je opštepoznato pošto sisvetu izložio sve sočne detalje u svojoj knjizi. Dakle, šta je to zbog čega je moja devojka drolja, a tvoja nije. Tucanje je tucanje, jesam li u pravu?”

„Kako god ti kažeš.”

Prevalio sam se na stomak i počeo da ustajem. Šon mi potpomaže podižući me za kragnu i držeći me licem prema sebi, nos uz nos. Leđa su mi sada prema vodopadima, koji zvuče opasno bliže nego pre nekoliko sekundi.

„Znaš li koja je razlika između nas, Gofmane?”

„Oralna higijena?”

Šon mi je sa osmehom raspalio šamar, koji me peče i od koga mi suze kreću na oči.”Pogrešan odgovor” Ispostavlja se da je pravi odgovor ovo: „Neko ti ode na nerve, povredi te ili preti tebi ili onima koje voliš i ti ne učiniš ništa tim povodom osim da napiseš kako je bilo. Čak ti i ne pada na pamet da nešto preduzmeš, da

budeš muško. Ćela tvoja knjiga je samo priznanje da si bio previše pička da braniš sebe ili svoje prijatelje pedere u srednjoj školi. Ja zarađujem tako što uzimam stvari u svoje ruke. Ako treba srušiti zgradu ili planinu koja preprečuje put, ne sedim za računarom i ne pišem lepe pričice o njoj. Ja je raznesem. Srušim do temelja. I kada mi neko skrivi, ja mu isto uradim.” Čvršće me steže za košulju i prilazi korak bliže ivici. Meni pada na pamet da me je Karli na identičan način držala za košulju kad me je juče poljubila. Osećam kako talas tuge istog trena nadvladava moj strah.

„I šta sada, Šone”, kažem.”Raznećeš me?”

,Ne. Sada najozbiljnije razmišljam o tome da te bacim sa stene.”

„To je olakšanje ler sam na trenutak pomislio da si se namerio na još jedno zveketanje svetske klase.”

Iz Šonovog lica nestaje sva boja i on stupa napred još jedan preteški korak. Osećam njegov dah u svom nosu i osećam kako sam petama sasvim na ivici stene.”Znaš šta”, kaže on.”Mislim da želiš da te je bacim. Dao sam ti priliku da napustiš grad i mislim da je razlog što nisi otišao to što si lud i suicidalan, kao i tvoja luda suicidalna majka. Samo čekaš da te neko reši tvoje bede.”

Gledam u njegovo lice koje je jedva koji centimetar daleko od mog i pokušavam da shvatim u kolikoj sam tamo opasnosti. Uprkos ogromnim razlikama između nas, Šon i ja smo odrasli zajedno, dolazili jedan drugom na rođendane kada smo bili mali, igrali bezbroj puta košarku u dvorištu dok nije primljen u Kuguare, pa mu postalo neprimereno da igra s klincima lošijim od sebe. Sigurno možemo da se mrzimo, možda da se potučemo, ali mi izgleda kao da naša zajednička prošlost sprečava tako radikalno divljaštvo kao što bi bilo bacanje s litice, u sigurnu povredu i moguču smrt. Svi mi instinkti govore da on nema zaista nameru da

me baci s vodopada. Moja je dužnost da kažem nešto pomirljivo, nešto što će značiti da priznajem da je glavni i da mu pruži prostora da se povuče, a da ne izgubi ugled.”Šone”, započeo sam. Odmahnuvši glavom, on me je nonšalantno gurnuo s litice.

Brzina kojom iznenada letim je zaslepljujuća. U jednom trenutku sam stajao, udisao njegov ustajali duvanski dah, a u sledećem letim preko litice. Udario sam u ledenu vodu postrance i nekoliko sekundi je sve bilo tiho dok me pritisak od vodopada nije usisao u dubine reke. Vreme gubi smisao, a onda smisao gubi sav smisao i sve što postoji je duboko, utešno dobovanje vodopada oko pet metara ispod površine. Sve mi se javlja u različitim nijansama iste zagasitozelene boje, stenje, muljevito rečno dno, unutrašnja strana kapaka kad trepnem. Nemam osečaj panike iako na nekom nivou znam da će ona doći kad se šok istroši. Ali za sada postoji samo moćan osečaj elementarnog mira i u tom zaleđenom

trenutku razumem želju da se ostane ispod površine zauvek, da se prigrli mračni, ustalasani mir koji je tako lako i potpuno isključio sve druge brige. Mislim da sam čak i razmišljao o tome. A onda, sa istom silinom s kojom me je usisala, uzavrela voda me je ispljunula iz svog grla na površinu. Očajnički sam pokušavao da dođem do vazduha, a temperatura vode blizu nule me je zakasnelo paralisala. Struja me nosi utrnulih nogu i leđa koji se drljaju o stenje i granje skriveno ispod površine mutne vode. Reka se širi u krivini i zatim uliva u drugo, pliće jezero u kome je struja malo sporija. Tu uspevam da se podignem na noge i odteturam do obale tresući se nekontrolisano, ali i osećajući besmisleno ushićenje što sam živ. Ledena voda mi se sliva niz telo, zatim me Semi pozdravlja, a majka grli i ja sam preplavljen neverovatno snažnom euforijom. Kršten sam i obnovljen.

Čini se kao da se sva svrha i ravnoteža, kojih odavno nije bilo u

mom životu, božanskom voljom obnovila. Ključni trenutak je taj

što sam prevario smrt, tako mislim, to je odskočna daska za neizrecive mogučnosti. Zatim mi se gusta, odvratna voda koju sam progutao podiže u grlu, što me tera na obilato povraćanje, telo mi tresu grčevi koji se nastavljaju nekontrolisano čak i kada sam izbacio svu tečnost koju sam držao u sebi. Pao sam na kolena u mrtvu požutelu travu na ivici vode i onda se izvrnuo na stranu. Tu se bez opiranja predajem uzdrhtalom polusvesnom stanju, a sva moja pređašnja euforija je nestala.

Ne znam koliko kasnije, nečije ruke su me okrenule na leđa. Pogledao sam u jednog od Džerodovih prijatelja koji me radoznalo posmatra i kaže: „Gospodine Gofmane?”

„Miki, zar ne”, cedim.

„Tako je.”

„Šta ćeš ti ovde?”

Čuje se šištavi zvuk i zatim tiho pljuskanje i Miki se zanosi korak unazad, a crvena boja se razliva preko njegovog duksa. ,,O, sranje”, kaže Miki.

Živ sam bila je moja poslednja misao pre nego što sam se sa osmehom onesvestio.

Trideset pet

Vejn opet proučava svoje prste. Podiže ih pred lice, savija i pruža, otvara i zatvara, pritiska suve jagodice jednu o drugu. Postao je fasciniran različitim delovima svoga tela, fasciniran njihovom neometanom funkcionalnošću koja kao da postoji u inat njegovoj neizbežnoj smrti.”To prosto deluje kao takav gubitak”, kaže mi ne skidajući pogled s ruku kada sam ušao u očevu jazbinu, koju smo Karli i ja pretvorili u sobu za Vejna. »I dalje su tako... sposobni.”

Trljam san iz očiju i sedam na ivicu njegovog bolničkog kreveta, onog koji je dovezao veliki kamion za selidbe, zajedno sa svom ostalom opremom koju je Oven poslao. Na tipičan ovenovski način, moj agent je preterao i poslao dovoljno da se opremi mala bolnica.

„Vidi ovo”, kaže Vejn podižući prekrivače i gledajući ispod

njih.”Digo mi se, za ime boga.”

„Hmm. Erekcija i savršeno dobra besposlena ruka. Možda bi trebalo da vas ostavim nasamo?”

Vejn se naslanja na jastuke i ceri otkrivajući mi na trenutak svoje crne propale desni, zube boje šlajma koji štrče iz njih kao šljunak. Sve na Vejnu brzo umire, ali njegova usta kao da vode.”Majka mi je rekla da je medicinski dokazano da drkanje može da dovede do slepila”, kaže Vejn.

„Lepo je što ste vas dvoje tako otvoreno mogli da razgovarate o seksu.”

„Znam, zar nije? A šta je gospodin Gofman stariji mislio o masturbaciji?”

„Rekao je da ako isprljam posteljinu, sam je moram prati.”

Vejn se osmehuje i vraća se svojoj opsesivnoj kontemplaciji o prstima.”Prosto je takva šteta”, ponavlja tužno.

Kucanje na vratima najavljuje Fabiju, snažnu Jamajčanku koja je takođe stigla zahvaljujući Ovenu. Medicinska sestra tiho ulazi i počinje da priprema neke pilule za Vejna.”Sada treba da te okupam”, kaže svojim grubim muškim glasom, što je svakoga dana za mene znak da treba da idem.

„Gde je Karli”, pita me Vejn.

„Još spava.”

,,U čijem krevetu?”

Odmahujem glavom i upućujem se vratima.”Ona je u bivšoj Bredovoj sobi.”

Vejn takođe odmahuje glavom.”Džozefe, Džozefe”, uzdiše.”Ubijaš me.”

Zastajem na vratima i ozbiljno se gledamo dok se ironija njegovih reči polako rastvara u prostoru oko nas.”Vidimo se za čas”, promuklo govorim izlazeći iz sobe.

Karli i ja smo preselili Vejna u kuću sutradan posle mog sramnog leta preko vodopada reke Buš, iz koga sam se nekim čudom izvukao bez ogrebotine. Gospođa Hargrouv nas je sve vreme Ijutito gledala, ali se nije bunila što iznosimo Vejnove stvari. Kada smo izvodili Vejna, Karli s jedne strane i ja s druge, on nas je zaustavio na vratima i okrenuo joj se licem, očiju vlažnih i drhtave brade.”Zbogom, mama”, rekao je.”Samo želim da znaš da te volim i da mije žao zbog svega što sam ti priredio.” Njegova majka je klimnula glavom, a ja sam bio siguran da je bila spremna da se slomi i počne da ga moli da ostane, ali je samo rekla: „Moliću se za tebe” i nastavila mehanički da klima glavom sve dok se Vejn konačno nije okrenuo i s nama se uputio niz stepenice. Zastao je još jednom, trenutak pre nego što smo ušli u Karlin auto da poslednji put pogleda dom svog detinjstva. Zatim smo otišli. Pitao sam se kako to izgleda kad nešto, bilo šta, gledaš i znaš da to vidiš poslednji put?

Ja sam sedeo pozadi s Vejnom, a Karli je vozila. Dok smo prolazili kroz kraj, Vejn je gledao kroz prozor odlučan da vidi sve tokom svog poslednjeg pogleda na Folz. Sa svog sedišta iza Karli, mogao sam da vidim male trzaje njenih ramena dok je tiho plakala u sebi. ,,U redu je”, rekao je Vejn tiho, možda Karli, a možda sebi; teško je bilo znati jer je i dalje gledao kroz prozor. ,,U redu je”, rekao je ponovo, a ja sam jedino mogao da mislim Toliko je daleko od u redu da dalje ne može biti.

Čim smo stigli u kuću mog oca i smestili Vejna u bolnički krevet i pod nadzor agresivne Fabije, Karli i ja smo u tišini istovarivali Vejnove stvari. Uopšte nismo raspravljali o svojim nesuglasicama, ali je ona odgovorno potisnula svoju ljutnju, pa smo se nas dvoje instinktivno sporazumeli da nećemo kvariti Vejnove poslednje dane svojim trivijalnim razmiricama. Podrazumevalo se da mi je

oprošteno, što me je ostavilo s blagim osećanjem nezadovoljstva. Pošto smo zaobišli mirenje, uskraćena nam je nova intimnost koja obično dolazi s teško izvojevanim izmirenjima. Kada smo završili istovarili Vejnove stvari iz auta, izašao sam napolje i našao je kako iz prtljažnika vadi malu putnu torbu.”Nemoj mi sada srati zbog toga”, rekla je stidljivo.”On je i moj prijatelj.”

Klimnuo sam glavom.”Bez sranja.”

Karli je došla uz stepenice i stala preda me.”Nije mu mnogo ostalo”, rekla je tiho, kao da se plašila da bi nas Vejn mogao čuti.

„Znam.”

Klimnula je glavom bez razloga, potisnula suze i oslonila glavu na moje grudi. Tako smo ostali ceo minut, na suncu koje je polako nestajalo, dok je šuman jesenji vetar, začinjen prvim čeličnim nagoveštajima zime, nosio mrko i žuto lišće u kružnom plesu po trotoaru.”Drago mi je što si ovde”, rekla je Karli.

To je bilo pre dve nedelje. Od tada, Karli i ja smo uveli prijatan običaj da doručkujemo zajedno svakog jutra dok je Fabija kupala Vejna, nepokolebljivog u odluci da ne budemo svedoci manje dostojanstvenih neophodnosti njegove nege: pranja sunđerom, brisanja zadnjice, pražnjenja guske. Ne krivim ga i ne smeta mi nimalo. Dakle, sedimo i doručkujemo u alkovu s francuskim prozorom koji gleda na dvorište iza kuće. Često jedemo u tišini, posmatramo životinje, uglavnom veverice koje žurno preskaču jedna drugu i njuškaju okolo u potrazi za hranom. Povremeno zaluta i neka mačka da se sunča u paciju. Jedini zvuci povremeno dolaze od uleganja slamnatih kuhinjskih stolica pod našom težinom. Taj zvuk više nego išta drugo u kući doziva sliku moje majke, jasnu kao fotografija. Na tim stolicama sam sedeo veći deo svog života, proždiruči medenjake i mleko pod njenim budnim okom. Stajala je naslonjena na radni sto u bademantilu, pijuckala

ozbiljno kafu iz šolje na kojoj je pisalo Mama br. 1 koju sam joj kupio za dan majki u trećem razredu.

Karli sedi grickajući svoj tost sa cimetom, brade oslonjene o koleno noge podignute na stolicu, izgubljena u mislima. U njenoj pozi je nekakva sirova elegancija, laka gracioznost koja je jednako u funkciji poze i ličnosti. Dok sedi tako, u svojim izbledelim farmerkama i sivom duksu s kapuljačom, izgleda neverovatno slično kao u srednjoj školi, a jedina razlika je u laganoj senci pod očima, iscrpljenom izrazu nekoga ko ne spava ni blizu dovoljno koliko bi trebalo. Njen pogled je fiksiran na nečemu napolju, pa imam vremena da je posmatram i da prebiram kroz gomilu emocija koje ona budi u meni, pokušavajući da izolujem ono što zaista osećam prema njoj. To je kao da rasplićem užasno zapetljan konopac i samo ga još više zapetljavam na drugačiji način.

,,U šta zuriš”, pita ne okrećući se prema meni.

„Ni u šta.”

Osmehuje se toj laži.”Samo proveravam.”

„Smem li da ti poverim nešto ludo?”

Karli me sumnjičavo gleda ispod oka, jasno zabrinuta o pravcu koji će uzeti taj konverzacijski gambit. I dalje me uznemiravaju njene pomalo uspaničene reakcije. Karli koju sam ja znao bila je direktna i neustrašiva, pa sada povremena nervoza u njenim očima kao da pokazuje dubinu štete koju ja ne razumem potpuno. Razmatram mogućnost da je skotina od njenog bivšeg muža uglavnom odgovorna za taj preobražaj, ali se pitam da ja slučajno ne prenosim krivicu na njega zato što bi druga mogućnost bila previše depresivna za razmatranje.

„Šta”, kaže konačno Karli tonom koji pokazuje da se unapred kaje.

„Imam strašan stan u gradu”, kažem joj.”Zaista. Živim u njemu

nešto više od tri godine i nisam nijednom prestao da o njemu razmišljam kao o svom novom stanu. Život u ovoj kući s tobom i Vejnom je prvi put, ne pamtim otkad, da se budim svako jutro i osećam se kod kuće. I osećam krivicu zbog toga, zbog ćele premise ovakvog aranžmana. Hoću reći, Vejn umire i to je užasno na milion različitih načina, ali u isto vreme, deo mene je tako zahvalan što ovo vreme provodimo zajedno.” Karli se vratila zurenju kroz prozor, ali primećujem da je njen izraz opušten i tu je osmeh, tužan osmeh koji joj svija donju usnu.”To je prilično sebično, zar ne”, kažem.

„Možda.” Glas joj je kao najfiniji jastuk izvezen leptirovima.”Ali tačno znam šta misliš. I ja osećam isto.”

„Drago mi je. Sad se osećam bolje.”

„To te ne čini ništa manje sebičnim.”

„Znam. Ali sam barem u dobrom društvu.”

Smešimo se kao da smo upravo jedno drugom poverili neku intimnu tajnu, a neodbrambena priroda njenog izraza čini da ja istog trenutka zadrhtim.

Posle doručka odneo sam svoj laptop u Vejnovu sobu i radio na romanu dok je on bludio između jave i sna. Uobičajio sam da pišem u njegovoj sobi jer tada osećam bliskost s njim i mislim da se njemu dopada da prisustvuje radu koji napreduje, nečemu što neće biti dovršeno pre nego što njega više ne bude, kao da će on nekako nastaviti da živi kroz stranice priče. Moj prvi roman je bio o Vejnu. U ovome nema likova koji su mu iole slični, a ipak je tu osećaj kao daje svakoj stranici na neki način udahnuta sama suština njegovog postojanja. A te stranice, sa zadovoljstvom konstatujem, jedna za drugom se nižu u nešto značajno. Radim na knjizi jedva tri nedelje, a već imam više od dve stotine stranica. Štaviše, mislim da je većina njih dobra i neću ih menjati.

Karli je namestila privremenu kancelariju u dnevnoj sobi i jutra većinom provodi na mobilnom, dogovarajući se s redakcijom, pregledajući prelom i e-poruke na svom zastrašujuće velikom laptopu. Kad god se Vejn probudi, ona silazi i nas troje bez problema vodimo dugačke razgovore o svemu i ni o čemu, sećamo se i pričamo priče o našim životima do tog trenutka, kao da nam ceo odrasli život nije bio ništa drugo do umetak koji je popunjavao prazninu do našeg ponovnog susreta. Mnogo se smejemo, ponekad napeto. Naš zajednički smeh uvek se gubi u identičnim čežnjivim uzdasima i skrenutim pogledima. Jednostavno je preteško znati kako se treba osećati. Niko ne želi da kvari raspoloženje, ali uzbuđeni zvuci našeg razgovora, njihova napadna razbuktalost u poređenju s našim ćutanjima, ponekad deluje neprimereno i bez poštovanja prema postojećoj situaciji. Da li je bolje smejati se pred licem smrti ili plakati? U odsustvu dokaza koji bi ukazivao na jedno ili na drugo, kolebamo se i nasumično činimo jedno ili drugo, nadajući se da će kompromis koji postižemo koristiti Vejnu.

Kasnije tog popodneva, Džerod svraća da nas vidi. Razvio je simpatije prema Vejnu koje su se graničile sa fascinacijom. Dolazi svaki dan da sedi na ivici njegovog kreveta i sluša naš razgovor. Vejn sa svoje strane izgleda ceni Džerodovo društvo, često nas prekida usred anegdote da bi uključio Džeroda.”Čekaj samo da čuješ ovo”, rekao bi gorko se osmehujući mom sinovcu kad bi neko od nas počeo da priča priču iz naše zajedničke prošlosti.”Mislim da ćeš se složiti da ti je stric bio priličan drkadžija.”

Pričam o večeri kada smo se Vejn i ja, nemajući pametnija posla, vozikali gore-dole po deonici puta 1-95, gde se nalazio niz benzinskih pumpi i kako smo na svakoj stali da tražimo ključ od toaleta i onda se odvozili ne vrativši ga. Do kraja večeri, imali smo

sedam ključeva koje je Vejn stavio u odeljak za rukavice tako smo uvek imali pristup toaletima kad smo se vozikali. Vejn priča o prilici kada smo nas troje otišli na Menhetn da vidimo Eltona Džona u Medison Skver Gardenu. Svako je platio po osam dolara tapkarošu na uglu Trideset treće i Osme ulice da bismo na kraju otkrili, kad smo pokušali da uđemo, da nam je prodao karte za fudbalsku utakmicu od pre godinu dana. Vejn i ja smo se potpuno zgnušali na sebe, ali je Karli uspela nekako da nagovori cepača karata da nas svejedno pusti unutra.

Karli me je iznenadila kada je ispričala kako smo ona i ja, očajni da se potucamo, preskočili ogradu Porterzovog fabričkog kruga jedne hladnjikave prolećne noći i poskidali se goli na izletničkom ćebetu. Usred našeg vođenja ljubavi iznenada se aktivirala automatska prskalica, pokvasila nas i našu odbačenu odeću mlazom ledene vode. Naterala je na smeh Vejna i Džeroda opisujući kako smo uzaludno pokušavali da nastavimo uprkos neprekidnim naletima prskalice. Činjenica da sam ja na to zaboravio šokirala me je, pa sam zamišljeno ćutao. Dok se njih troje smejalo, ja sam pokušavao da se prisetim te noći, mokre trave i glatke klizave površine Karline mokre kože dok smo gladno navaljivali jedno na drugo, ekstatični od radosti zbog naše domišljatosti i iznenadnog odsustva trenja.

„Džo?”

Trgnuo sam se otkrivši da svi gledaju u mene, Vejn i Džerod sa zabavljenim grimasama, a Karli sa smešnim upitnim pogledom.”Možda nije trebalo da ispričam priču”, pita Karli.

„Šta? Ne, ne. U redu je”, odgovorio sam previše brzo, u nastojanju da se svi opuste.”Među nogama sam imao travu naredna dva dana.”

„Zar ti hladna voda nije otežala da održiš... koncentraciju”, pita

Džerod.

„Bilo mi je osamnaest”, kažem.”Ne treba ja od svih ljudi da ti pričam da, kada ti je osamnaest i kada si zaljubljen, gotovo ništa ne može da ti uništi koncentraciju.”

Džerod i Vejn se krevelje, dok Karli zadržava moj pogled još sekundu, zatim lagano sleže ramenima i pušta me sa udice.

Premda se većina naših sećanja odnosila na vreme koje smo proveli u srednjoj školi, Vejn je bio jednako nameran da nam priča o godinama koje je proveo u Los Anđelesu. Bezbrižnim tonom nam priča kako je propadao na audicijama, raznim bezveznim poslovima koje je radio da bi plaćao kiriju i povremenim susretima sa slavnim ličnostima. U svim tim pričama ne spominje nijednog prijatelja ili ljubavnika, potvrđujući moju sumnju da su za njega to bile izuzetno usamljene godine. Ispod površine njegove priče krije se namera, kao da je kroz sve te samotne godine sebe tešio obećanjem da će jednoga dana biti u prilici da s nekim naknadno podeli te godine, i sada, kada mu sat otkucava, on ispunjava to obećanje dato sebi.

Vejn je uskoro zaspao, a Džerod odlazi na sprat da se dopisuje sa svojim prijateljima na računaru u sobi mog oca.”Žao mi je ako ti je bilo neprijatno”, kaže Karli.”Pričali smo priče i to mi je tek palo na pamet.”

„Ne, u redu je”, kažem.”Samo sam ja bio zaboravio na tu noć.”

„Znači misliš da seks sa mnom nije za pamćenje?”

„Nikako. Ali sam toliko dugo čuvao tako mnogo uspomena na nas i valjda tu postoji nekakva rotacija. Neke mi često izranjaju, a druge ostanu negde na dnu gomile, pa zaboraviš da uopšte postoje.”

„To je dobro znati.”

„Šta?”

„Da i ti imaš gomilu uspomena”, kaže Karli ne gledajući me.”Nisam želela da budem jedina koja ih ima.”

Stavio sam vodu da proključa i skuvao špagete dok je Karli sekla salatu i nas četvoro večeramo zajedno u Vejnovoj sobi. Svi se pravimo da ne primećujemo da Vejn gotovo da i ne jede. Fabija će mu intravenozno ubaciti sve sastojke koji su mu neophodni, sve dok ne dođe vreme da mu nikakva hrana nije potrebna. Dok jedemo, Vejn izgleda kao da je zaspao. Sklopio je oči i grudi mu se dižu i spuštaju u ravnomernom, plitkom disanju. Karli, Džerod i ja nastavljamo da govorimo tiho, kada Vejn bez upozorenja otvara oči i uspravlja se u krevetu.”Hoću da pucam na koš”, kaže.

Svi zurimo u njega.”Ponovi”, kaže Karli.

„Mislim da nisam dirnuo košarkašku loptu od srednje škole.”

„Šta to znači, od večeri pre nego što si o:išao? Kada si postigao pedesetak poena?”

„Pedeset dva poena”, kaže Vejn.

„Taj rekord još nije oboren”, kaže Džerod.

Vejn ga oštro gleda.”Bez zezanja.”

Džerod klima glavom.”Bez zezanja.”

Vejn je leđima oslonjen na jastuk, izgubljen u sećanju.”Hoću da još jednom pogodim koš pre nego što umrem.”

„Možda sutra, ako bude dovoljno toplo, možemo da te izvedemo u dvorište”, kaže Karli sumnjičavo.

„Ne. Ne sutra i ne do nekog glupog koša u dvorištu. Hoću u košarkašku salu.”

,,U školsku salu?”

„Da.”

„Prošlo je osam”, kažem.”Škola je zatvorena.”

Vejn se mršti i okreće pogled ka Džerodu. Trenutak kasnije, Džerod se kezi i klima glavom.”Nema problema”, kaže on.

Idemo Karlinim kolima. Ona insistira da ih dovezem ispred kuće i ostavim uključena sa grejačem deset minuta pre nego što dovedemo Vejna. Džerod ubacuje invalidska kolica u prtljažnik, koja imamo zahvaljujući Ovenu, dok Karli i ja pomažemo Vejnu da na sebe navuče i drugu trenerku i veliki očev kaput koji sam našao u plakaru u predsoblju. Dok izvodimo Vejna prema vratima, Fabija shvata šta se događa i uspaničeno kolači oči.”Šta do đavola to mislite da uradite”, viče na nas.”Taj čovek, on ne može da ide napolje. To je za njega smrt!”

,,U redu je, Fabija”, kaže Vejn.”Idemo samo na kratko putovanje.

„Prehladiš se, mrtav si”, kaže ona postavljajući svoje krupno telo između vrata i nas.

„A šta ako se ne prehladim”, pita je Vejn.”Šta onda?”

Fabija ga gleda trenutak i onda klima polako glavom. ,,U redu”, kaže pohitavši u njegovu sobu.”Ali se pokrij ovime.” Donosi njegov prekrivač i prebacuje mu ga preko ramena.”Jedan sat, čujete? Jedan sat.”

„Dogovoreno”, kaže Vejn. Izlazimo i spuštamo se niz stepenice.

Ja vozim, Džerod sedi pored mene, a Karli pozadi s Vejnom.”Kako ćemo ući”, pitam sinovca, koji pevuši odsutno uz radio.

,,S Budinom milošću.”

„Da li ti je palo na pamet da otkad sam došao, tebi i meni je prešlo u naviku da zajedno kršimo zakon, redovno.”

„Šta hoćeš da kažeš?”

„Samo se pitam da tvoj otac možda nije u pravu. Da možda nisam dobar stric, znaš? Ne utičem na tebe kako treba.”

„Pa ako će ti biti lakše, ja sam ovakva sranja radio i mnogo pre nego što si se ti pojavio.”

„Lakše mi je, hvala.” Poćutao sam.”Nemoj da se drogiraš.”

„Hvala na revolucionarnom savetu.”

,,I kad smo kod saveta, uvek stavljaj kondom.”

„Kondom”, kaže Džerod.”Upamtio.”

„Pušenje izaziva rak”, upada Karli.

„Nemoj da piješ i voziš”, kaže Vejn.

I tako to traje neko vreme.”Ozbiljno”, kažem.”Ako se opet uvalimo u nevolju, tvoji roditelji će me odstreliti.”

„O’ladi. Ja ovo stalno radim.”

„Šta stalno radiš? Motaš se po sali posle škole, provaljuješ redovno.”

„Da.”

Parkiramo na parkingu ispred sale, pored tri reda duplih ulaznih vrata. To su vatrogasna vrata, ona koja mogu da se otvore samo iznutra, guranjem poluge u visini struka.”Dakle”, kažem Džerodu, isključujući motor.”Šta sada?”

„Sada čekamo. On stiže za koji minut.”

,,Ko?”

„Dru.”

„Koji Dru.”

„Ključar.”

Malo kasnije oglašava se Džerodov pejdžer. On ga vično vadi s mesta na kome je prikačen za pojas bez kaiša i gleda u displej.”Dru je”, kaže klimajući glavom, pritiska dugme i vraća ga na struk gledajući sa očekivanjem kroz prozor. Za nekoliko trenutaka, na parking uleće crna buba, zaustavljajući se sa škripom samo malo dalje od nas. Nalepnica da zadnjem braniku glasi PRODAJEM

KOKAIN ZA ČIJU. Džerod izlazi i trčećim korakom prilazi autu. Ispostavlja se da je Dru visoki mršavi klinac sa elvisovskim zulufima. Obučen je u vrećaste farmerke, koje nešto čudno oko

njegovih gležnjeva drži da mu ne spadnu i crnu trenerku s rajsferšlusom koja mu je takođe nekoliko brojeva veća. Prepoznajem ga kao jednog od dečaka s peintbola. Izlazi iz bube, pa se on i Džerod ritualno pozdravljaju, a zatim odlaze do ulaza. Na putu Dru otkačinje srebrni lanac koji mu visi s pojasa i nestaje u jednom od razjapljenih prednjih džepova na njegovim farmerkama, kao smešno prevelik prsten za ključeve. On stručno ubacuje jedan od ključeva u poslednja vrata i, okrenuvši ključ, povlači tako da se vrata malo otvaraju, a po njemu se vidi da mu nije prvi put da ovo radi. Džerod ubacuje kamen u otvor i prati

Drua nazad do njegovih kola. Tu se opet ritualno rukuju, momak seda u svoj auto i nestaje s parkinga. Džerod se dogegao nazad do našeg auta i podigao palac.”Sve spremno.”

Borim se da izvučem invalidska kolica iz prtljažnika i košarkašku loptu s potpisima šampionskog kuguarskog tima iz 1958. koju smo uzeli iz ormana s trofejima mog oca i propisno je napumpali. Osećam se čudno što sam pozajmio loptu, ali računam da oca više nema, Vejn je još živ, a lopte služe za igranje, a ne za čuvanje u vitrinama. Pored toga, prilično sam siguran da bi Artur Gofman razumeo Vejnovu potrebu da se vrati na mesto svoje slavne prošlosti još jedan, poslednji put, iako bi se mrštio zbog moje male provale.

Uglancani drveni pod sale šija savršeno čisto pod mutnim narandžastim sjajem znakova za izlaz i rezervnih svetala. Uvozimo Vejna, a koraci nam odzvanjaju grandiozno u praznoj prostoriji. Vejnove oči se šire od uzbuđenja.”Možemo li da dobijemo malo više svetla”, pitam Džeroda.

„Bojim se, ne”, kaže on. Sada vidim da su dve glavne table od fiberglasa okačene na oko tri metra iznad nas sa svake strane terena.”Prekidači za svetla i spuštanje obruča su u Duganovoj

kancelariji, u koju niko ne može da uđe osim njega.”

„U redu je”, kaže Vejn.”Možemo da upotrebimo sporedne koševe.”

Svuda duž zidova sale zašrafljene za uzdužne šine, standardne su bele drvene table s narandžastim metama i koševima. Njih koriste svi iz škole, osim tima. Za Dugana je stvar časti da table od fiberglasa kojima se može podesiti visina koriste samo Kuguari.

Vejn se uspravlja ispred invalidskih kolica i zbacuje sa sebe prekrivač. Uznemirena, Karli prilazi, ali je ja hvatam za ruku i zadržavam. Džerod pomaže Vejnu da skine kaput i dodaje mu košarkašku loptu. On u krugu na polovini terena, širi prste i čvrsto steže loptu po šavovima. Zatvara oči i klati se sa strane na stranu gotovo neprimetno, onako kako se priča da se klate oblakoderi. Sala je ispunjena onom vrstom teške tišine karakterističnom za velike prazne prostorije, kao onaj trenutak bure pred eksploziju do koje nikada ne dolazi.”Čoveče”, kaže Vejn, a glas mu je tih i uzdrhtao.”Osećam se identično. Kao da treba samo da otvorim oči i opet imam osamnaest godina.” U mom grlu se uzdiže i usađuje vruč pritisak. Vejn počinje da dribluje loptu. Njen zvuk glasno odzvanja u praznoj sali. Čak i u njegovom oronulom stanju, lišenom svake stvarne snage, mogu se videti tragovi nekada zavidnog sportiste, po načinu na koji vodi loptu, opuštene ruke, raširenih prstiju i po načinu na koji se polako kreče prema iscrtanoj liniji faula sa strane, sve vreme driblujući. Stoji malo na liniji, proučava tablu i drži loptu uz grudi.”Da vidimo”, kaže, više za sebe nego nekome od nas. Udara loptom još četiri puta, savija kolena i pušta loptu. Njegov stav je, čak i posle toliko godina, savršen i šut je lep, tačno u cilj, ali prekratak za tri do četiri puta.”Vazdušna lopta”, mrmlja Vejn.”Ne mogu da verujem da sam pucao u vazduh.”

„Priđi malo bliže”, predlažem, a Džerod hvata odbijenu loptu.

„Daj mije opet”, kaže nestrpljivo.”Samo moram dobro da odmerim.»

Džerod mu dodaje loptu, a Vejn se sprema za novi šut. Četiri puta udara loptom, a ja se sedam da je ovo bio njegov ritual iz vremena kad je igrao. Ovoga puta loptu izvlači u šut ispod struka, savijajući kolena i izvijajući blago leđa u luk. Lopta prelazi okvir obruča i šumno upada direktno kroz mrežu.”Eto ga”, odzvanja Vejnov glas salom.

„Ništa, samo mrežica”, kaže Džerod, hvatajući odbijenu loptu i dobacujući je Vejnu.

Vejn se smeši i puca još nekoliko puta. Svaki postignuti šut praćen je identičnim zvukom lopte kroz mrežu.”On to radi zatvorenih očiju”, kaže Džerod.

Prišao sam bliže i video da je to u stvari tačno. Vejn gleda u koš između šuteva, ali od trenutka kad mu Džerod dobaci uhvaćenu loptu, zatvara oči sa gotovo zanosnim zadovoljstvom.”Kada se šutira faul cilja se telom”, deklamuje.”Ne očima.”

Posle još nekoliko šuteva, Vejn se iznenada zanosi u stranu i Karli i ja skačemo napred da mu pomognemo da se vrati u kolica. Lice mu je okupano znojem i pod slabim svetlima šija isto kao i poliuretanski sloj na podu sale. Čelo mu je izbrazdano od iscrpljenosti, ali mu je osmeh razvučen od uva do uva.”I dalje ga imam”, kaže promuklo trijumfalno dok ga Karli pokriva kaputom kao ćebetom.

„Da, imaš”, kažem.”Spreman da sada idemo kući?”

„Ne”, kaže Vejn otirući rukavom lice.”Ispucavajte se malo. Samo želim da se odmorim i onda šutiram još malo.”

Uzimam loptu, prilazim kapici i šutiram. Lopta pada na obruč i odbija se ulevo, gde je Džerod hvata. On je s grudi snažno pušta

direktno na koš i ona šumno prolazi, udarivši mrežu autoritativno.”Lep šut”, kažem dobacujući mu odbijenu loptu. On malo dribla udesno i onda puca još jednom s linije trojke, istim snažnim, uvežbanim pokretom. Vuuuš! Impresioniran, opet mu dobacujem loptu i posmatram ga zaprepašćeno dok on pogađa još šest puta zaredom.”Čini mi se da tvoj otac reče da nisi ušao u tim”, kažem.

„Nikada nisam ni pokušao” Džerod hvata moj pas i lansira još jedan savršeni šut s daljine.”To je pomalo bolna tačka s mojim ocem.”

Hvatam loptu i zadržavam je.”Zašto nisi pokušao?”

On sleže ramenima.”Nisam imao vremena.”

„Mislio si da nećeš uspeti?”

On mi prilazi, izbija mi loptu iz ruku i sprintuje ka košu driblujući. Približavajući se, udara lako loptom u tablu, skače u vazduh, hvata je u silaznoj putanji, zatim kruži rukama kao vetrenjača i zakucava loptu žestoko kroz koš.

„Znači, nije stvar u nedostatku samopouzdanja.”

„Ne baš”, kaže sarkastično dok se lopta kotrlja od njega i zadržava se Vejnu pred nogama.”Dugan me svaki čas poziva u kancelariju držeći mi predavanje o tome zašto treba da postanem kuguar.”

,,I zašto onda nećeš?”

Džerod se češka po glavi i gleda me.”Znaš, u tvojoj knjizi, pisao si o tome kako se nisi slagao s tatom i dedom zato što je za njih lopta bila sve, a za tebe nije? Dakle, i za mene je lopta bila sve u osnovnoj školi, i kada sam prešao ovamo, bio sam u juniorskom timu. Bio sam najbolji, a moj otac je to prosto obožavao. Ali je došlo dotle da je samo o tome sa mnom pričao i to bez prestanka, čoveče, razumeš? Mislim, sav moj odnos sa ocem bio je košarka.

Sve drugo što sam radio, sve drugo što me je zanimalo, njega je bilo baš briga.

Sve dok sam bio zvezda tima, jedino to ga je zanimalo.” Džerod je zastao i pogledao okolo stidljivo, najednom svestan da ga Karli, Vejn i ja pažljivo slušamo.”U svakom slučaju”, kaže pročišćavajući grlo.”Odlučio sam da se više ne vrti sve oko košarke. Bilo je i drugih stvari koje sam želeo da radim osim da idem na treninge i visim sa sportistima. Rešio sam da če moj otac morati da nađe i druge dodirne tačke sa mnom premda mi se to osvetilo jer se ispostavilo da nas ništa drugo nije ni vezivalo.”

Za klinca koji govori veoma malo, ovo je bio praktično govor, a mi ga pozdravljamo tišinom punom poštovanja. Džerod je prišao Vejnu i dohvatio loptu.”I to je cela moja tužna priča. Film u osam.”

Hvata loptu koju mu je Vejn dobacio, dribluje je između nogu.”Valjda imam više zajedničkog s tobom, čika Džo, nego s mojim ocem”, kaže mi.

„Osim što ti možeš zaista i da igraš”, ističe Vejn, što nas sve prilično zabavlja.

„Nosi se”, kažem dobronamerno dok se Džerod i Karli cere.”Hoćeš da sad odigramo jedan na jedan?”

Vejn se smeši.”To su izazovne reći.” Zbacuje kaput dramatično i pažljivo staje na noge, pružajući ruke prema Džerodu.”Daj mi tu loptu, juniore.”

Upravo kad mu je Džerod dobacio loptu, čuje se škripanje metala i šarki. Svi dižemo pogled ka drugom kraju sale. Tamo se otvaraju neka vrata i bacaju trougao svetlosti po podu sale. U svetlu svoje kancelarije stoji silueta trenera Dugana. Njegove crte su u senci, ali se njegov isklesani profil ne može prevideti. ,,Ko je to”, pita on izlazeći na teren.

„Provala”, reži Džerod tiho.

„Zdravo, treneru”, kaže Vejn praveći se lud.”Kako je?”

Dugan žmirka preko sale u njegovom pravcu.”Ko je to, Hargrouv?”

„Da, gospodine”

„Šta ćeš ti ovde, sinko?”

„Samo sam želeo da još jednom osetim staru hrastovinu pod nogama.”

Dugan pogledom prelazi preko svih nas, izraz mu postaje posebno ljutit kada ugleda mene. Nešto je zaustio da kaže, ali se onda okreće i nestaje u svojoj kancelariji, tresnuvši čeličnim vratima za sobom.

„Provala”, opet kaže Džerod, uputivši se vratima.”Velika frka. Sada će sigurno pozvati pandure.”

„Šta da radimo”, pita Karli zaneto se kikoćući uprkos svemu.”Da bežimo?”

Posle sekunde razmišljanja, kažem: „Da.”

Vejn se vraća u invalidska kolica i svi brzo krećemo ka izlazu, ali nas zaustavlja glasno škljocanje i zujanje nevidljive struje. Nekoliko sekundi kasnije, natrijumsko osvetljenje počinje da se pali, red za redom i njihovo tiho električno brujanje ispunjava prostoriju. Stojimo u rumenom sjaju, zureći okolo ne verujući sve jasnijem osvetljenju. Vidim da se Vejn smeši.”Pogledajte”, Karli pokazuje nagore.

„Neka sam proklet”, kaže Vejn glasom punim emocija. U početku ne razumem o čemu govore, ali kada sam podigao pogled, ugledao sam i ja kako se table od fiberglasa, one samo za Kuguare, polako, gotovo veličanstveno, spuštaju svojom utabanom stazom, dok konačno nisu istovremeno stale u položaju za utakmice.

Džerod zadovoljno uzvikuje i okreće Vejnovu stolicu. Trčeći se vraćaju na teren ka jednoj od spuštenih tabli, a Karli trči za njima

vodeći loptu previsoko, uzbuđeno i namerno na način neupućene

ženske. Mene je Duganov gest dirnuo, ali sam onda pobesneo na sebe zbog toga, jer, da li on stvarno misli da ova jedna ljubaznost, ovaj jedan minijaturni čin, može da nadomesti sve; a zatim, pomi-

šljam: Da li je to zaista toliko drugačije od onoga što ja sve vreme pokušavam da učinim otkad sam došao u Folz i odgovaram: Da, jeste drugačije, zato što je on šupak, ali mi potom pada na pamet da sam i ja to isto.

Pridružio sam im se u dnu terena. Međutim, jedan moćan talas emocije koja se tek formira smrzava me u mestu. Kao da mi se krv zagrejala pre nego što je ušla u krvotok i preti da mi istopi vene. Ono što me paralizuje je iznenadna, konačna spoznaja da stojim upravo na mestu na kome je moj otac pao u svojim poslednjim svesnim trenucima. Gledam vrh kapice i mentalno prebrojavam korake do mesta na kome stojim, potvrđujući da u stvari stojim na istom mestu.”Hajde, Džo”, doziva me Karli s drugog kraja sale. S dva prsta otirem vruću vlagu koja mi se iznenada formirala na obrazima, a zatim je otresam i odlučno iskoračujem sa mestašcazicerice Artura Gofmana.

Pod upaljenim svetlima mogu da vidim da se mastilo sa starih p i piša na košarkaškoj lopti mog oca otrlo od naših znojavih ruku i komično nam se razmazalo po licima na mestima gde smo ga dotakli našun prstima ubrljanim mastilom. Izgledamo kao razuzdana banda. Ostali smo još oko pola sata, Karli, Džerod i ja pucajući, Vejn sedeći u kolicima na liniji faula sa srecnim osmehom na licu. Svaki čas je ustajao i dobacivali smo mu loptu za nekoliko savršenih ispucanih faulova.

Kasnije je Džerod jednom rukom pobedio Karli i mene u igri dva na jedan. Tada sam slučajno pogledao ka Vejnu u kolicima. Sedeo je uspravno i apsolutno mirno, širom otvorenih očiju i ne

trepćući.”Vejne”, zaustavio sam se usred driblinga. On nije odgovorio; nije čak dao znak ni da me je čuo. Vejne”, dozivam ponovo, ovoga puta malo glasnije. ,.O, moj bože”, prošaputala je Karli. Osetio sam kako mi se njeni nokti bolno zarivaju u nadlakticu kao da je od gline. »Je li...?” Nas dvoje mu prilazimo u neverici, kao na usporenom filmu. Ispustio sam loptu, koja je bučno odskakutala u stranu.”Vejne”, ponavljam, ali ovoga puta tiše, a sopstveni glas mi šuplje odzvanja u ušima. Osećam da Karlina ruka drhti na mojoj nadlaktici. Bili smo na korak od njega kada je trepnuo i nacerio se.”Samo malo crnog humora”, kaže.

Karli se sručila na mene hvatajući dah, a Džerod je iza nas histerično bukao i pljeskao rukama.

Tokom kratke vožnje kući, Vejn najavljuje da želi da bude kremiran da bismo s njegovim pepelom mogli da učinimo nešto značajno i dramatično, kao što su uradili s pepelom Debre Vinger u Vremenu nežnosti.”Sećate li se toga”, pita.”Širli Maklejn je samo sedela nosajući urnu, pokušavajući da smisli šta da uradi s pepelom. To ja želim. Da vas dvoje smislite nešto značajno i dramatično s mojim posmrtnim ostacima.”

„Hoćeš li nam barem dati opšti smer”, pitam.

„Već sam ponudio da me spalite”, kaže Vejn.”Bože, da li sve moram da uradim sam?”

Pošto smo stigli kući i pošto smo Vejna isporučili Fabiji, krenuo sam da se istuširam kada sam ugledao Karli kroz otvorena vrata Bredove sobe. Sedela je na krevetu još u farmerkama i duksu koje je nosila tokom našeg izleta, zagledana zamišljeno u svoje šake umrljane mastilom.”Šta ti je”, pitam je.

Spustila je ruke i pogledala me.”Pre više od četrdeset godina, ti momci su se potpisali na košarkaškoj lopti, želeći da sačuvaju nešto što im je bilo značajno. Znali su još tada, od trenutka kada su

osvojili šampionat, da vremenom, sa svakim minutom koji prođe, to postaje sve manje važno. Njihova imena su bila na lopti više od četrdeset godina, a onda u roku od jednog sata, sve je to bilo svuda po mojim rukama, i tvojim, samo još jedna cigla u ruševnom zidu njihovog potomstva.”

Ušao sam u sobu i naslonio se na Bredov stari sto s nalepnicama Led Cepelina i Raša zamrznutim u vremenu pod staklenom pločom. Tu su i slike Breda i Sindi u najboljim godinama, drže jedno drugo, stiskaju jedno drugo, na način koji je tada verovatno izgledao kao prosto mladalačka požuda, ali koji sada izgleda kao nešto daleko očajničkije.”Nisam siguran da shvatam šta hočeš da kažeš.”

„Da li si zaista zaboravio onu noć u polju, kada se uključila prskalica”, pita me sa iskrenim i otvorenim izrazom.

„Ne znam. Nisam siguran da li sam to zaboravio ili samo nisam razmišljao o tome dovoljno dugo da mi izgleda kao da sam zaboravio.”

Klimnula je glavom. ,,U svakom slučaju, pretpostavljam da izlazi na isto. Svi pokušavamo da se držimo dobrih stvari iz naše prošlosti. Posebno kad ovo i sada nije ni blizu njoj. Ovi igrači...”

Opet je podigla ruke.”Gotovo kao da su znali da im nikada neče biti bolje nego što je bilo upravo tada. A što se mene tiče, najbolje vreme je ono koje sam provela s tobom. U poslednjih sedamnaest godina, to vreme je bilo lopta u mojoj vitrini s trofejima u koju sam mogla da gledam svakodnevno i pronalazim neku meru utehe, zapamćene sreće.”

,,I za mene je tako.”

„Znam. Ali sećanje je ponajviše nesavršeno. I ako je to sve što imaš, onda šta ti ostaje kad ti i uspomene ponestanu?”

Prišao sam i seo na krevet pored nje pokazujući joj svoje

ruke.”Samo prljave ruke.”

Položila je svoje dlanove na moje i polako smo prepleli prste. Između nas velikom brzinom lete električne varnice.”Upravo sam pošao da se istuširam.”

Karli klima glavom.”Želiš li društvo?”

Pod tušem jedno drugo nežno trljamo rukavicama za kupanje. Sa nas se spira voda tamna od mastila igrača Kuguara na šampionatu 1958. godine. Posmatramo kovitlac mastiljave vode oko odvoda kod naših nogu, sve dok boja nije postepeno izbledela i voda dobila svoju normalnu bistrinu. Zadovoljni što smo sprali poslednje tragove prošlosti, ispustili smo rukavice ceremonijalno na pod. Naše ruke i usta postali su pogodniji instrumenti za ponovno upoznavanje koje se odvijalo ovde i sada.

Prstima sam slučajno napipao malo ulegnuće na Karlinim grudima, veličine dugmeta, odmah iznad njene leve dojke i tu zastao upitno prelazeči prstima preko njega, sve dok ona nije pogledala u mene. Voda se slivala preko njenog lica i usana u tankim rečicama iz tuša iznad naših glava.”Gađao me je tosterom”, kaže neutralno. Barica vode se skuplja u rupici kojoj tu nije mesto. Nagnuo sam se i isisao je, jezikom istražujući glatkoću mestašca gde je kost trajno oštećena. Zatim je čvrsto privlačim sebi. Držimo se u zagrljaju direktno ispod glave tuša, a njegov mlaz nas uvija mekom žuboravom zavesom.”Kad te ovako držim, ne osećam ga”, govorim u njeno mokro uvo.

„Ni ja”, kaže ona, otvarajući usta i grickajući mi rame.

Poneo sam je umotanu u peškir u moju sobu, gde sam je spustio na krevet i pažljivo je odmotao, kao zapakovanu grnčariju. Legao sam preko nje i dugo smo vremena proveli mazeći se i ljubeći se. Karli se uzdržavala da me primi u sebe. Želela je da ovako potraje neko vreme, kao što smo radili kada smo bili deca,

kada je žestoki peting bio sam sebi cilj, a ne samo sredstvo kojim se podmazuje točak seksualnosti. Tada je seks bio daleko od nas i mitska nagrada, a sada je samo poslednji deo celog čina, a ona ne želi da stigne do toga tako brzo. Na kraju, međutim, vrelina trenja naših tela nije mogla da se poništi i bili smo suočeni s pragmatičnim izborom da se ili ponašamo shodno svojim godinama ili da napravimo neprimereni nered. Posle toga sam uključio svoj stari stereo. Slušali smo Pitera Gabrijela koji je pevao o tome kako ponekad umemo da se veoma izgubimo. Zvuk igle na prašnjavoj ploči šištao je kao kiša kroz zvučnike. Karli je ležala s glavom na mom stomaku i slušali smo muziku sve dok nismo zaspali. Bili smo u tom položaju do oko tri izjutra, kada je Fabija jako zalupala na naša vrata i rekla da bi bolje bilo da odmah siđemo dole.

Vejn je ležao poduprt u svom krevetu, zatvorenih očiju i sa sitnim perlama znoja na čelu i gornjoj usni.”Šta je, Vejne”, pitam sedajući na ivicu kreveta. Karli zaobilazi krevet da bi sela s druge strane. Fabija stoji u dnu kreveta i izgleda veoma uznemireno.

Vejnovi kapci trepere i otvaraju se, ali ne može da ih zadrži otvorene. Kapci mu podrhtavaju, kao da se nekakav unutrašnji motor gasi, što se u stvari i događa. Uz znatan napor on uspeva da zadrži pogled na mom nekoliko sekundi, a potom mu se kapci ponovo sklapaju.”Džo”, šapuće. Glas mu zvuči daleko i utišano, kao da mu ne prolazi kroz usta nego ide direktno iz grla.

„Vejne”, kažem.”Ovde smo.”

On klima glavom i ja mislim da mogu da vidim krv kroz njegovu kožu koja usporava do puzanja kroz vene na njegovom čelu.

Pumpanje njegovog srca je jedva tera.”Mislim da je vreme”, kaže malo potom. Nešto gusto i mokro se javilo u njegovom glasu i guši kraj svakog sloga.”Tako je čudno. Mislio sam da ću se više plašiti.”

Ušli smo u film, u scenu smrti. On će otkriti tajnu, dugo čuvanu indiskreciju, zakopano blago, dete dato na usvajanje po rođenju, ime ubice, ključ koji treba slediti. Karli pruža ruku i prstima blago prelazi preko njegovog čela, brišući kapljice znoja koje su počele da mu se kotrljaju niz lice. Otvorio je oči ponovo i načas se usredsredio na nju.”Recite mi istinu”, prošaputao je.”Vi ste se sredili večeras, je 1’ tako?”

Karli se osmehuje iako oči počinju da joj se pune suzama i klima glavom.”Jesmo”, kaže tiho.

Vejn se osmehuje.”Hvala bogu.” Ispruživši drhtavu ruku on nežno prelazi prstima preko njenog vlažnog lica, zatim ih prinosi svom isušenom jeziku i zatvara oči kušajući njene suze. Nekoliko minuta je samo ležao, grudi su mu se dizale ubrzano jer se učestalost njegovih plitkih udisaja povećavala. Mogu da vidim da mu je i jednostavan čin disanja postao težak. Otvorio je usta da kaže još nešto, ali ovoga puta je izašao samo nerazumljivi mokar šum, a taj napor ga je samo još više oslabio. ,,U redu je”, kažem, a glas mi je visok i drhtav.”Samo pokušaj da se opustiš.” Osećam da su se moje grudi uzburkale u kratkoj seriji autonomnih konvulzija, zatim osećam Karlinu umirujuću ruku na ramenu. ,,U redu je, Vejne”, kažem ponovo.

Posle nekoliko minuta, on opet otvara oči.”Posvetićeš svoju knjigu meni.” To je pitanje, ali on nema snage da podigne glas na kraju.

„Naravno.”

„Neka izgledam plemenito.”

„Hoću.”

„Ali ne nekul.”

„Plemenito i kul. Dogovorili smo se.”

Karli se nagnula i poljubila ga u čelo, Trenutak kasnije i ja sam

učinio isto. Koža mu je bila vruća i slana na mojim usnama. Kada sam se uspravio, oči su mu opet bile zatvorene ali su mu usne formirale slabašan osmeh. Usne su mu se pomerile jednom ili dvaput posle toga, ali više nije izašao nikakav zvuk.

Na licu počinje da mu se ocrtava smrt i polazi putem nadole, kao kada neko zatvara radnju i gasi svetla u prolazu. Prvo su Vejnove oči prestale da trepere, a zatim su mu se usta zatvorila i usne sklopile u blago neodobravanje. Grudi su mu se i dalje lagano dizale i spuštale još možda pola sata u sve neprimetnijoj kretnji, dok nije postalo jasno da je prestalo. Za to vreme, Karli i ja smo sedeli u tišini sa svake njegove strane, nežno mu trljajući ruke da bismo mu pravili društvo. Na samom kraju, Vejnove noge su se spojile u brzom, iznenadnom spazmu, a Karli je tiho kriknula protiv svoje volje, brzo dižući ruku ka ustima, onako kako to rade deca kada kažu nešto što znaju da nije trebalo.

Trideset šest

Možete da imate seksa koliko god želite, da izjavljujete ljubav dok ne promuknete, an ste par tek kada zajedno nastupite formalno, odgovarajuće odeveni, hodajući u korak. Zastao sam da uživam u tom osećanju dok smo Karli i ja silazili niz kamene stepenice crkve Svetog Mihajla na Vejnovoj sahrani da bih udahnuo taj osecaj i izdahnuo ga kroz pore znajući da će svest o tome kratko trajati i neizbežno se ubuduće automatski uzimati na isti nepromišljen način kao kiseonik.

Nebo je ljubičasto, preteći sivo, vazduh je vlažan i gust od oluje koja se sprema i sve je bliža. Savršeno vreme za sahrane i znam da bi se dopalo Vejnovom osećanju za dramu.”Uopšte ne shvatam”, kumentanše karli dok se približavamo visokim, pretećim vratima Svetog Mihajla.”Zašto bi Vejn tražio tradicionalnu posmrtnu misu? On mrzi crkvu.”

„Mislim da to nema nikakve veze s crkvom”, odgovaram vukući vrata za ručicu od kovanog gvozda i ulazeći u crkvu.”To čini roditeljima.”

„Možda. Ali ipak to uopšte ne lici na njega ”

Vejn je umro pre tri dana, a mi izbegavamo istinu i još o njemu govorimo kao da je živ. Nismo voljni da dopustimo da se dogodi njegov neminovni prelazak u prošlost.

Stigli smo prvi i zvuk naših koraka na prastarom kamenu popločanog poda ima trostruki eho zbog visokih lukova plafona u foajeu. Prošavši kroz niska zasvođena vrata i ulazimo u samu crkvu, idemo niz redove praznih klupa napred do svetilišta, odmah pod uzdignutim oltarom. Gledam po prostoriji koja liči na pećinu, primećujem prozore od bojenog stakla, otkrivene drvene grede na plafonu, liveno raspeće koje ukrašava plafon na obe strane ogromnog gvozdenog kandelabra.”Znaš li šta”, kažem.”Ovo mi je prvi put da sam ikada kročio u crkvu.”

„Stvarno”, kaže Karli.”Meni je treći put. Jedno venčanje i jedna sahrana.”

„Zar nismo nevernici.” Govorimo spuštenim tonom iako smo nas dvoje sami u prostranoj dvorani, dva iskušenika koja se previše trude iz straha da ne naprave grešku.

„Nismo nevernici. Mi smo posrnuli Jevreji.”

Sedamo u jedan od prednjih redova. Drvena klupa škripi pod zloupotrebljavanom crvenom presvlakom koja je decenijama upijala bebeće povraćotke i odbačene ostatke zabranjenih slatkiša i žvaka.”Ništa kao odlazak u crkvu ne može da te natera da osetiš

Jevrejina u sebi”, kažem.

Naravno, ne može se reći da su Gofmanovi ikada bili posvećeni upražnjavaoci judaizma. Jedino kada mogu da se setim da sam video unutrašnjost sinagoge bilo je prilikom Bredove bar micve.

On je mucao nekakvo blagosiljanje nad Torom u reformističkom hramu na ulici Čerčil, a zatim smo pravili prijem. Bilo je malih šibica i bombonica s njegovim imenom na njima, u centru stola bili su minijaturni koševi sa stiroporskim loptama i bio je di-džej nezdravog izgleda s minivalom, koji još nije priznavao da je disko mrtav. Pretpostavljam da bih i ja imao bar micvu da mi majka nije umrla pre trinaestog rođendana, ali jeste, i nisam je imao. Prema jevrejskoj tradiciji, koliko sam je ja razumevao, to je značilo da nikada zvanično nisam postao muškarac.

Iza nas su se otvorila vrata. Videli smo da ulaze Vejnovi roditelji u pratnji oca Mahona, snažnog prijatnog sveštenika koji je služio u Svetom Mihajlu već tridesetak godina. Bio je poznat podjednako među katolicima i nevernicima po svojim suđenjima u bejzbolskoj maloj ligi u Buš Folzu, po principima stare škole. Za Hargrouvsovima niz prolaz dolaze još dva para koje ne prepoznajem, ali pretpostavljam da su rođaci koji nisu iz mesta. Klimam glavom u znak pozdrava gospođi Hargrouv i savršeno sam zadovoljan da ostavim stvar na tome, ali Karli ustaje i rukuje se s njom sva ozbiljna. Ne preostaje mi ništa drugo do da je sledim.”Gospođo Hargrouv, žao mi je”, kaže ona.” Mnogo smo ga voleli.”

Gospođa Hargrouv klima glavom. U mene gleda očima koje agresivno probijaju moje retine gotovo laserskim pogledom, čikajući me da se usudim i izrazim osudu makar i tragovima. Njena ruka je mlitava i suva u mojoj, kao mala mrtva životinja uvijena u papirnu maramicu. Samo sam joj klimnuo glavom i izrecitovao dostojno saučešće. Rukovanje s Vejnovim ocem je čvrsto i hladno. On mi zadržava ruku sekundu više nego što treba primoravajući me da ga pogledam u oči.”Hvala ti, Džo”, prošaputao je promuklim i nestabilnim glasom, koji je u tom trenutku neverovatno sličan

Vejnovom.”Hvala ti na svemu.”

Njegove oči se pune suzama i u jednom užasavajućem trenutku se pribojavam da me slučajno ne privuče u zagrljaj kako to već rade ožalošćeni. Gospođa Hargrouv očigledno nije zadovoljna

smerom kojim je sve krenulo. Zavlači ruku čvrsto pod njegovu i odvodi ga prema prednjim redovima.”Saberi se, Viktore”, pridikuje mu.”Za ime boga.”

Bred i Džerod nam se pridružuju nekoliko trenutaka kasnije. Bred je u pantalonama od odela i u kuguarskoj jakni, a Džerod je u marinskom odelu bez kravate. Kosu je gurnuo iza ušiju skupivši je u mali rep za ovu priliku, oči su mu malo naduvene, kao da je plakao. Bred ostavlja Džeroda u našem redu i odlazi da izrazi saučešće Vejnovim roditeljima. Kada se vratio do našeg mesta, vidim da diskretno otire suzu iz ugla oka i osećam još jedan od onih neobjašnjivih naleta ljubavi prema njemu koji su me iznenadno hvatali otkako sam stigao u Folz.”Zdravo, Džo”, kaže naginjući se da se rukujemo.”Stvarno mi je žao.” Nismo govorili još od one noći u njegovoj kući i mora da zna da smo Džerod i ja i posle toga provodili vreme skupa, ali ako je i dalje uznemiren zbog mene, to dobro prikriva.

„To je lep gest”, kažem pokazujući na Bredovu košarkašku jaknu.

„Vejnu bi se to dopalo.”

Bred slegnu ramenima.”Takva je tradicija.”

Još nekoliko ljudi ulazi u narednih nekoliko minuta. Prepoznajem Pola Baroua, Vejnovog doktora i Dejva Sajksa i Stena

Rajdla, dvojicu momaka iz naše srednjoškolske generacije, i mali broj nekih muškaraca i žena koji su ili kolege gospodina Hargrouva ili parohijani.

Vejn je tražio malu službu samo za porodicu i prijatelje, pa se

otac Mahon, posle brzog sašaptavanja sa gospođom Hargrouv penje na oltar i počinje da lista svoj molitvenik. Sećam se da je otac Mahon imao običaj da napravi nekoliko igračkih koraka kada je najavljivao udarac, podižući koleno visoko i zamahujući pesnicom u vazduh vičući „Treeeći udarac!” Pogledavši Breda, vidim da se i on smeška. Okreće mi se i ustima formira reći treeeći udarac. Klimam mu glavom i obojica se smeškamo, kao braća.

Dva ozbiljna čoveka sa istovetnim brkovima i crnim odelima guraju kovčeg niz prolaz i zaustavljaju ga u svetilištu. Vejn je uporno odbijao da bude balsamovan i zato je jedina opcija zatvoreni kovčeg, što meni odgovara, a sudeći prema Karlinom i Bredovom licu, mislim da i oni osećaju isto olakšanje. Samo se Džerod mršti i kao da je malo razočaran, verovatno došavši s namerom da vidi svog prvog mrtvaca, da se suoči sa smrću i konceptom sopstvene smrtnosti.

Taman kad se otac Mahon spremao da počne, iza naših leđa se čuo zvuk na koji smo se svi okrenuli. Ugledali smo trenera Dugana kako prolazi između redova, odeven u timsku jaknu sa očiglednim tragovima koje je vreme ostavilo na njoj, preko bele oksfordske košulje i kravate sa kašmirskom šarom. Stigao je do pročelja prostorije i upustio se u kratko sašaptavanje s Vejnovom majkom.

Trenutak kasnije ona je klimnula glavom, a Dugan se uputio ka podnožju oltara i obavio kratak razgovor sa ocem Mahonom. Očigledno se Duganova nadležnost proteže i na crkvu jer sveštenik

klima glavom i osmehuje se, a Dugan se okreće i vraća prolazom između klupa. Oči su nam se susrele na sekundu i iznenadio sam se kad mi je klimnuo prijateljski glavom. Uzvratio sam mu i zatim sam se osetio kao idiot jer sam shvatio da sam slučajno presreo osmeh namenjen Bredu.

„Znam da je Vejn tražio intimnu ceremoniju”, najavljuje otac

Mahon.”Ali ima jedna mala... začkoljica. Objasnio sam treneru da je služba namenjena samo porodici, i on je istakao - s pravom, verujem - da ako proširimo definiciju reći porodica, možemo da se prilagodimo ovoj promeni bez opasnosti da se oglušimo o Vejnovu želju. U stvari, siguran sam da bi se on prilično obradovao.”

„Šta se događa”, šapatom me pita Džerod.

„Znam koliko i ti.”

„Gledaj”, kaže Karli.

Okrenuli smo se ka ulazu u crkvu. Kroz dvokrilna vrata koja je Dugan podupro, počela je najednom da kulja gotovo virtualna parada ljudi u plavo-belim kuguarskim jaknama. To su ljudi različitih dobi, od onih u šezdesetim godinama do dece koja su verovatno tek postala Duganovi puleni. Stariji ljudi idu istim čudnim hodom koji je bio svojstven i mom ocu. Svaki njihov korak govori o povijenim nogama i uništenim kolenima. Na licima im je izraz svojstven sahranama, ozbiljan, neprijatan izraz koji govori o istinskoj nelagodnosti, ne zbog same smrti već zbog prisustva ožalošćenih. Mlađim dečacima je takođe neprijatno, ali su namrgođeno odlučni i može da se vidi vatra Duganovih uputstava u njihovim očima. Postepeno, usred stenjanja daščanog poda, škripe klupa i stupanja mnogobrojnih nogu, sadašnji i bivši kuguari ispunjavaju redove do poslednjeg. Na vratima stoji i nadgleda ćelu ovu mračnu procesiju trener Dugan. Lice mu je nestrpljivo i strogo, kao da je spreman da kazni s četrdeset krugova oko crkve ceo odred ako iz prve ne urade kako treba.

Sada je ćela crkva iza nas jedno more belog i plavog i koliko god to sve bilo planski urađeno, ima nečeg grandioznog i veličanstvenog u tome, nečeg neopozivo realnog što čoveka dotiče. Gledam u Džeroda i Breda sa moje desne strane i vidim da obojica brišu suze. S moje druge strane, Karline oči su takođe

prepune, pa se osećam malo bolje zbog toga što me u grlu guši i što su mi obrazi više nego mokri. Uzimam Karlinu ruku i privlačim je sebi.”Ovo bi mu se dopalo”, šapućem.

„Znam.” Ona mi steže ruku i šmrca otirući usput suze o moj blejzer.

Otac Mahon pročišćava grlo da bi otpočeo službu, ali mu se glas slama na prvom slogu. Treba mu malo vremena da se sabere. Tek što se pribrao, kada ga je prekinuo glasni jecaj, jer je u prednjoj klupi nešto prsio u gospođi Hargrouv, nešto što konačno više nije moglo da se povija. Ona se srušila na muža u napadu histeričnog plača. Drago mi je zbog Vejna i nadam se da, ma gde da je, može da vidi da je njegova majka konačno pukla. Osećam da mi se grudi nevoljno grče, Karli mi plače na ramenu, dok je u Bredovom zagrljaju Džerod koji se takođe slomio. Vejnov glas, nepozvan, iznenada progovara u mojoj glavi. S puno oduševljenja on kaže: E, ovo je sahrana.

Trideset sedam

Izašli smo iz crkve u oluju epskih razmera. Kiša se spuštala u gustim zavesama, besno udarajući po stepenicama crkve i gutajući svetlost i zvuk, što je našem okruženju davalo zrnastu, zamućenu teksturu novinske fotografije. U filmovima, pootvarali bi se crni kišobrani kao na pogrebu, ali ovde ih ima i crvenih i žutih, jarkih polulopti boje usred sivih nijansi kojima je obojen dan.

Nas šestoro koje je Vejn izabrao za nosače kovčega, silazimo u dno stepeništa da bismo kod jedva primetnih suterenskih vrata sačekali kovčeg i odgurali ga do pogrebnih kola. Nosači kovčega su Bred, Džerod, Viktor Hargrouv, jedan neopisiv stric, trener Dugan i ja. Pomalo me je iznenadio takav, posthumni, izraz poštovanja prema Duganu. Osećam ujed ogorčenog besa prema Vejnu zbog očiglednog praštanja tom čoveku jer me je ostavio da se usamljen i dalje držim pravednog gneva.

Sanduk ne putuje previše daleko, ali sa obe ruke na kovčegu nema načina da se drži kišobran i za minut koji nam je bio potreban da odguramo Vejna od suterenskih vrata do ivičnjaka, svi smo potpuno mokri. Pogrebna kola stoje upaljenog motora sasvim uz ivičnjak, a vozač i jedan pomoćnik stoje pored otvorenih zadnjih vrata opremljeni parom profesionalno ožalošćenih izraza. Zamišljam ih u nekoj skrovitoj sobi gde isprobavaju te izraze, možda čak i nadevajući imena svakom varijetetu, a zatim pucaju u smeh. Istupaju napred da nam pomognu da upravimo kovčeg na čelične šine u vozilu dajući nam uputstva veoma tihim glasom, kao na pozornici. Osećam kako mi grudva u grlu podrhtava i rastače se u vrelu tečnost u onom trenutku kada je Vejn pretvoren u tovar.

Stajali smo na kiši i posmatrali udaljavanje pogrebnih kola. Neće biti sprovoda jer je odredište kola krematorijum u Noenku, dva grada dalje. Karli i ja ćemo otići tamo da podignemo Vejnov pepeo. Između ovoga sadašnjeg i tog budućeg trenutka, pokušaćemo da smislimo šta da uradimo s njim. Neko me tapše po ramenu i ja se okrećem očekujući Karli, ali je to Dugan, zgrčen pod plavim kišobranom.”Gofmane”, kaže.”Želeo bih da porazgovaram s tobom.”

Prožeo me je refleksni drhtaj, ali sam stao pred njega i čak uspeo da ga gledam u oči. Koža oko njegovih očiju je ispucala i gruba, njeni otvrdnuli prevoji nižu se formirajući duboke brazde, ali same oči, tamne i intenzivne, i dalje odlučno zahtevaju pažnju.”Hvala vam na onome što ste uradili u sali pre neko veće”, kažem ne toliko da bih mu zahvalio, koliko da dam oduška nervozi koja je navalila u moj grudni koš.”Mnogo je značilo Vejnu. ”

On odbacuje moju izjavu jednim nestrpljivim mrštenjem.”Imao sam dugačke razgovore s tvojim ocem kad je knjiga izašla”, kaže bez uvoda. Oči mu na silu žmirkaju, a na licu mu je vlažna skrama

od kiše.”Mnogo smo razgovarali o Vejnu, o tome koliko smo možda loše postupili u ono vreme. Arta je povredila tvoja knjiga, ali je takođe mislio da si u nekim stvarima bio u pravu i ponosio se tobom.”

Klimam glavom i prstima zabacujem mokru kosu.”Hvala, cenim to.”

„Za mene je knjiga bila golo sranje”, Dugan nastavlja nesmanjenim tempom.”Zlonamerno delo jednog bednog kučkinog sina kome treba da nekoga okrivi.”

Opet sam klimnuo glavom i pokušao da napravim sardoničnu grimasu, ali osećam daje ispalo naopako; mišići na mom licu pokazali su rastrojene nerve umesto samouverenu pamet.”Razumećete ako vam ne budem tražio da napišete pohvalu na omotu moje sledeće knjige.”

„Ti si šupak, Gofmane.”

„Dakle, uvek mi je bilo zadovoljstvo da čujem mišljenje svojih čitalaca.” Očajnički tražim Karli u moru kišobrana, da mi dođe u pomoć.

„I ja sam šupak, takođe”, kaže Dugan. Vadi cigaru iz džepa na jakni i pali je zlatnim upaljačem na butan, sa ugraviranim zaštitnim znakom Kuguara. Upaljač nije standardne izrade, očigledno je poklon. Pitam se utom koje je još kuguarske rekvizite Dugan nakupio tokom godina: kravate, košulje, džepne satove, zlatna pera. Otpuhnuo je nekoliko dimova i obojica posmatramo kako dim izlazi ispod njegovog kišobrana i brzo kao duh bledi među kišnim kapima.”Nema ničeg lošeg u tome što si šupak ako to radiš odgovorno.”

„Dakle, ja to radim neodgovorno?”

„Napisao si puno sranja u toj knjizi da mene lično sasečeš.” Dugan gleda direktno u mene izazivajući me da mu protivrečim.

Sležem ramenima.”Ako vam se sviđa, dobro jest, ako ne...”

Njegova grimasa je negde između cerenja i režanja. Klima glavom kao da želi da kaže da je takvo nešto i očekivao.”Neću reći da nisi bio u pravu za neke stvari koje si rekao. Ali je problem u tome što si u sve ubacio i kojekakva izopačena sranja i napade na ličnosti, što je sve pokopalo ono istine što se tamo našlo. Da si samo napisao direktno, ljudi bi možda bili spremni da prihvate ono što si rekao. Ali ti nisi pokazao nimalo poštovanja, samo si sve razbesneo i izgubio poverenje.” Dugan je duboko udahnuo i na moje veliko iznenađenje, vidim da mu vilica podrhtava.”Ne prođe ni dan da ne žalim kako sam postupio u Vejnovom slučaju”, kaže. ,,U ono vreme nisam mislio da grešim, ali to nije nikakav izgovor.

Jedan od mojih momaka je bio u nevolji i ja sam ga izneverio. Trebalo mi je vremena da to shvatim, ali sada znam.”

Kako da ne, mislim Ijutito, mnogo ti to sada vredi, ali ne izgovaram. Šta god rekao u ovom trenutku ispalo bi pogrešno ili bi ispalo previše ispravno, a u svakom slučaju meni bi se vratilo kao bumerang. Zato samo gledam direktno u njega pokušavajući da iz njegovog izraza dokučim zašto, u stvari, vodimo ovaj razgovor.

„Kad se vratio u grad, onako bolestan, nisam mogao da se otarasim uverenja da sam nekako, na neki način, možda i ja kriv, jer, da sam se, možda, drugačije poneo u ono vreme...” Dugana izdaje glas i koliko god to izgledalo nemoguće, čini mi se da se bori da savlada suze.”Vejn mora da me je veoma dugo mrzeo. Ali valjda sporo umiranje ostavlja dovoljno vremena da promisliš stvari, pa je odlučio da ne napusti ovaj svet s besom u sebi, zato mi je oprostio. Košarku podučavam evo biće pedeset godina. Kada nešto podučavaš toliko dugo, toliko se navikneš na podučavanje da nekako zaboraviš kako da učiš. Ali ću ja naučiti nešto iz Vejnove smrti, a to je da je gubljenje vremena ako se držiš svoje ljutnje. To

je traćenje života.”

Sada su mu zaista suze u očima. Posle svih tih godina, Dugan i ja se ponašamo kao u nekoj Oprinoj emisiji. Znam da će mi kasnije pasti na pamet milion stvari koje bih voleo da sam rekao, stvari koje bi smirile razne besove i krivice koje sam pothranjivao godinama, ali su jedini moj deo, koji je u ovom istorijskom trenutku zaista funkcionisao, bili moji vratni mišići koji su mi omogućili da klimnem glavom.

,,U svakom slučaju”, Dugan kaže pročišćavajući grlo i gledajući preko mog ramena, „reći ću ti isto što sam rekao i tvom ocu. Mi pravimo greške. Ne prave greške nas. Kad bi nas pravile, bili bismo kraljevski uništeni, posebno dvojica šupera kakvi smo nas dvojica.”

Smeškam se njegovoj poslednjoj opasci i konačno pronalazim reci iako nisam siguran da imam pomirljiva osećanja koja bi se poklopila s mojim tonom.”Mnogo se može naučiti od nekog šupka.”

Dugan se tome smeška i to je prvi put da sam ga video da to čini.”Valjda je tako.”

Gledam ga kako odlazi i dalje glođuči svoju cigaru. Ozadi njegove godine su znatno očiglednije, odaje ih njegov povijeni stas i opuštena oronula ramena pod košarkaškom jaknom. Kasnije ću taj razgovor s njim premotavati i neću baš biti najsigurniji šta je to tačno izašlo na videlo. Da li smo upravo dogovorili praštanje s moje ili s njegove strane? U ovom trenutku samo nazirem jedva prisutno zadovoljstvo da smo dostigli neku vrstu pomirenja i da je došao kraj bici koja je dugo besnela. Ne dopada mi se ništa više nego što mi se dopadao ranije, ali možda ga malo manje mrzim i pretpostavljam da i to nešto znači.

Kad me je Karli našla nekoliko minuta kasnije, i dalje sam stajao na istom mestu i zurio u kišu.”Skroz si mokar”, rekla je povlačeći

me pod kišobran i brišući mi lice svojim prstima. S donje strane njenog kišobrana je reprodukcija plafona iz Sikstinske kapele.”Uvek sam se pitao ko kupuje takve stvari”, kažem.

,,O čemu se malopre radilo?”

Oči su joj crne od razlivene maškare, pa izgleda kao devojčica koja se igrala s maminom šminkom. Ljubim je u obraz i naslanjamo čelo na čelo.”Ništa”, kažem.”Ne znam.” Najednom sam iscrpljen i želim samo da se zavučem u krevet pored nje i snom isteram vlagu i hladnoću iz kostiju. Karli me grli dobrim, čvrstim zagrljajem. U sledećem trenutku sam shvatio da oboje plačemo, premda je, uz stalnu kišu na našim licima, nemoguće reći kada smo tačno počeli.

Trideset osam

Vejn i ja smo imali običaj da spuštamo koš u mom dvorištu na oko osam stopa da bismo vežbali zakucavanje dignute lopte, tomahavke i zakucavanja iza leđa. Tokom vremena, to naše vežbanje je olabavilo šrafove koji su držali koš za tablu, pa kad god je lopta udarala u bilo koji deo koša, čulo bi se određeno zveketanje. Prošlo je mnogo godina otkad nisam čuo taj zvuk. Sedeo sam u radnoj sobi i pisao roman i kad se javio, odmah sam ga prepoznao i izašao napolje. Zatekao sam Breda kako ispucava, obučen i dalje u pantalone i patike koje je nosio na Vejnovoj sahrani ranije tog dana.”Zdravo”, kaže kada sam izašao na verandu.”Hočeš da malo bacamo?”

Izašao sam na stazu i uhvatio njegovo dodavanje.”Svakako.” Staza je još morka od ranije kiše i lopta je presvučena filom mokrog peska sa asfalta. Prilazim bliže i lagano šutiram, ali iz prevelike blizine da bi se moglo okvalifikovati kao zgoditak. Bred mi ponovo dobacuje loptu, bez obzira na to. Nekih pet minuta smo ispucavali ćuteći, u smiraju dana u kome su jedini zvuci bili zrikavci

i teški kožni šamari lopte po mokrom trotoaru.

„Bilo je dobro ono danas, na sahrani, zar ne”, konačno kaže Bred. Ton mu je nonšalantan, ali mu je stav bremenit ciljem.

„Zaista”, kažem i pucam još jednom, ali pogađam obruč i lopta završava direktno u Bredovim rukama. On baca loptu ispod ruke, hvata sopstvenu odbijenu loptu i vodi je da bi pucao sa strane. I dalje barata loptom savršeno autoritativno, a kada baca loptu, nema sumnje da će zgoditi.

„Svašta sam ti rekao pre neko veće”, govori hvatajući svoju loptu.

„Bilo je opravdano.”

„Ipak, ne osećam se dobro zbog načina na koji smo završili.”

„Nema razloga. Nema ko da mi praši tur kada preteram. Mislim da mi je to bilo potrebno.”

Dobacujem mu loptu, a on zuri u nju zamišljeno se mršteći kao da nikada pre nije stvarno zagledao u loptu.”Odlazim večeras na sajam u Čikagu. Neće me biti nekoliko dana, a kad se vratim, iseliću se iz svoje kuće i useliti u ovu.” Prilazi stepeništu i seda.”Ne znam koliko si još planirao da se zadržiš, ali hoću da se oprostimo ako u međuvremenu odeš, a ako ne, prosto želim da te upozorim da ćeš dobiti sustanara.”

„Valjda ću krenuti nazad u grad uskoro”, kažem sedajući pored njega na stepenik.

On klima glavom i pročišćava grlo.”To sa Šejlom”, kaže.”Dogodilo se tek pošto smo se Sindi i ja potpuno raspali.”

„To me se ne tiče.”

On me gleda popreko.”Da se malo pravimo da te se tiče.”

„Dobro”, kažem.”Razvodiš li se?”

„Ne znam.”

„Jesi li zaljubljen u Šejlu?”

„Teško je reći.”

„Pa onda, dobro.”

,,A ti i Karli? Kako ta stvar napreduje?”

„Ostaje da se vidi.”

Bred me gleda i smeši se.”Izgleda imamo više zajedničkog nego što smo mislili.”

„Ko bi rekao?” Uzvraćam mu osmehom i klimam glavom. On me tapše po leđima. Zatim sedimo zagledani u cipele, dvojica braće na stepenicama ispred kuće naših pokojnih roditelja u sumraku koji se spušta, pomalo izgubljeni, pomalo nađeni, zagledani u budućnost i zapitani kakva će ona na kraju ispasti.

Trideset devet

Sutradan se Karli i ja odvozimo u Noenk da uzmemo Vejnov pepeo koji nas čeka na recepciji u klasičnoj mesinganoj urni. Ceo put kuči proveli smo pokušavajući da smislimo šta da uradimo s njim.”Mogli bismo da ga prospemo nad vodopadima”, Karli predlaže.

„Možda”, kažem.”Ali kao neko ko je nedavno tamo ronio, to ne preporučujem. Šta misliš o jezeru na Porterzovom placu?”

Ona odmahuje glavom.”Priča se po gradu da će tu zidati novi trgovački centar. To jezero je verovatno budući kompleks Gepovog prodajnog centra.”

„Otkad urednici novina slušaju glasine?”

„Mi ih pokrećemo.”

„Toliko o Porterzu. Vejn ne može da provede večnost u Gepu.”

„A školska sala”, kaže Karli.”On je tako obožavao da igra

košarku.”

Klimam glavom, ali me muči koliko je praktično prosipati pepeo u zatvorenom prostoru. Pred očima mi je slika nedostojanstvene hrpice na drvenom podu, koja može da završi u muljevitim dubinama spremačicine kante za pranje podova. Pored toga, verovatno postoji zakon koji to zabranjuje.”Mislim da mora da bude napolju. Sećaš li se kako su u Vremenu nežnosti pepeo prosipali iz Džek Nikolsonovog dvoseda? Bilo je kao da pepeo leti prema nebu i prema okeanu, kao da se rasipao posvuda istovremeno. Mislim da bi se to dopalo Vejnu.”

„Dobro.” Karli podiže urnu i pažljivo je spušta u krilo, prstima prateći krivine mesinga.”Ti imaš dvosed, pa smo pola stvari rešili.”

„Valjda je tako. Mi smo čin u potrazi za scenom.”

Vozimo se u tišini nekoliko minuta i Karli naslanja glavu na moje rame puštajući svoju ruku da lenjo padne u moje krilo, nežno mazeći moju butinu.”Umorna sam”, kaže tiho. Usne su joj samo na centimetar-dva od mog uveta. Uprkos tuzi dana i morbidnoj prirodi naše sadašnje ekspedicije, kombinacija njenog disanja u moje uvo i njene ruke na mojoj butini veoma brzi unosi buru u moju anatomiju.

„Ako nastaviš tako, spavanje neće dolaziti u obzir.”

Ona se smeši i rukom mili nagore pritiskajući me, usnama dodirujući i dalje moje uvo.”Kući, momak”, šapuće.

Urnu ostavljamo u kolima i žurimo unutra vatajući se kao dvoje tinejdžera.

Vodimo ljubav više puta, glasno, bezobzirno, strasno, prljavo, s divljom potrebom koja nije postojala u našim prethodnim spajanjima. Vejna nema, a s njim nema ni mog poslednjeg opravdanja da ostanem u Folzu. Sve izgleda kao da pokušavamo da zaobiđemo sva pitanja i sumnje koje su nas pohodile do sada i

tucanjem nekako prokrčimo sebi put do novog razumevanja

situacije. Ne uspeva nam jer je seks pre pitanje nego odgovor za ljude u našem položaju, ali ga se svejedno prilježno držimo. Ako ćemo ostati i dalje u neznanju, ne mogu da smislim bolji način za to.

Posle naše treće runde, Karli zapada u dubok san, a ja nabacujem farmerke i majicu i silazim u prizemlje da posmatram kišu, tela još slatko bolnog od prethodne fizičke aktivnosti. Iscrpljen sam, ali sam istovremeno čudno pun života. Ono u meni što je pucalo otkad sam došao u Folz, konačno se raspalo s Vejnovom smrću i sada mogu da osetim prvo, jedva primetno komešanje nečega novog što se postavlja na oslobođeno mesto, jednako krhko, ali još netaknuto. Iznosim stolicu na sklapanje na verandu i posmatram kako se kiša konačno povlači u mlečnu mokru maglu koja u gustim oblacima visi oko svetala na verandi. Zaklonjeni mesec daje noći jezivi ton. Zamišljam Vejnovog duha kako lebdi negde u magli ispred mene, nevidljiv i lagan kao vazduh.”Zdravo, čoveče”, kažem.”Kako stoje stvari na drugoj strani?” Usamljeno zavijanje komšijskog psa je jedini odgovor koji dobijam, ali se, bez obzira na sve, osećam dobro što razgovaram s Vejnom.

Malo kasnije se otvaraju ulazna vrata i pojavljuje se Karli. Obukla je neku staru trenerku koju mora da je našla preturajući po mojim fiokama. Kosa joj je razbarušena i oči pospane, ali i dalje zrači u mekoj svetlosti lampi na verandi.”Zdravo”, kaže ona.

„Zdravo.”

Dohvatila je drugu stolicu na sklapanje sa zida i postavila je pored moje podižući kolena do grudi i gledajući u kišu sa neodgonetljivim izrazom. Uzimam njenu ruku u obe svoje. Sedimo u tišini neko vreme i slušamo zvuk našeg disanja.”Džo”, kaže ona,

„ovo je suludo. Mislim, hoćemo li zaista pokušati?”

,Ja želim”, kažem shvatajući utom koliko je to tačno.”Još te volim.”

Ona mi dobacuje oštar pogled.”Nisam sada spremna da slušam to od tebe. Ne znam ni da li ću ikada biti.”

„Istina je.”

„To nije važno. Nisam ista ona koja sam bila. Pukla sam.” Gledam je ispod oka.”Jesam”, kaže.”Nisi čak ni zagrebao površinu.”

„Nalazim da je većina ljudi koje vredi poznavati sjebano, na ovaj ili onaj način. Uzmi, na primer, mene.”

Ona se tužno smeši i nežno mi dodiruje lice.”Nikada neće uspeti.”

„Hajde”, kažem.”Šta je najgore što se može dogoditi?”

Uz trotoar direktno ispred kuće, moj mercedes bučno nestaje u plamenu.

Kontuzijska sila eksplozije nas oboje obara unazad, izvrnuvši nas na leđa kad su se stolice srušile. Na spratu se prozor moje spavaće sobe raspao u paramparčad, da nikada više ne obori lakoverne golubove s neba. Puzimo na kolenima i vidimo da su kola pretvorena u sjajnu vatrenu loptu čiji plamenovi dopiru dobrih dvadesetak stopa u nebo. Automobilski alarmi se uključuju i svetla pale uz ulicu i niz ulicu. Vrelina vatre nam divlje liže lica, a ruke nam se podižu u istovetni odbrambeni pokret dok zaprepašćeni i zanemeli posmatramo auto koji gori. Na travnjaku je jedan broj primeraka Buš Folza uhvatio vatru i tu za svoj račun plamte izolovane vatrice.

„Šta je to, kog đavola”, kaže Karli podižući značajno glas da bi nadjačala huk plamena.

„Šon”, kažem u neverici.”On je zaista zapalio moj auto.”

„Ne mogu da verujem.”

„Klub ljubitelja knjige ovo ne bi uradio.”

Trenutak kasnije se otvaraju vrata iza nas i, na naše iznenađenje, pojavljuje se Džerod navlačeći usput farmerke, a kosa mu je umršeni haos preko lica.”Šta je to, kog đavola”, pita on.

„Šta kog đavola ti radiš ovde”, kažem. Nisam imao pojma da je bio u kući.

,Ja sam uvek ovde. Šta se dogodilo tvojim kolima?”

„Izgleda da su odletela u vazduh.”

„Onda znaš isto koliko i ja.”

Vrata se opet otvaraju i slatka plava devojka izlazi napolje u Džerodovoj majici i, koliko ja mogu da vidim, ničemu više.”Ovo je Kejt”, kaže Džerod. Prepoznao sam je od one noći kada mi ju je Džerod pokazao kroz prozor.”Nije valjda”, kažem. Džerod se smeje i sleže ramenima.

Plamenovi su se smirili do tada i nas četvoro sedimo na stepeništu posmatrajući kako se kola raspadaju.”Znate šta”, kažem.”Zaista sam mrzeo taj auto.”

„Nije ti odgovarao”, slaže se Karli oslanjajući se na mene.

„Meni bi savršeno odgovarao”, kaže Džerod sa žaljenjem.

Karli iznenada skače na noge tako brzo da sam se uplašio da ju je opekla zalutala varnica.”Gledajte!” Pružila je ruke i sada vidimo da je vazduh svuda oko nas zasićen milionima čestica koje padaju s neba kao praškasti sneg.”To je Vejn”, kaže ona.

„Vejnov pepeo. Bio je u autu.”

Sišli smo u dvorište ispred kuće raširenih ruku i uzdignutih dlanova da bismo dozvolili da Vejnov pepeo sleti na što više površine moguće. Momenat kasnije Džerod nam se pridružuje, u čudu gledajući u nebo. Kejt ostaje na verandi, posmatrajući nas sa

samo delimično prikrivenim gađenjem. Nas troje stojimo i polako se okrećemo raširenih ruku dok se svuda oko nas Vejn spušta kao usporeni film bojeći zrak u belo. Probuđeni susedi posmatraju nas sa svojih verandi s različitim stepenom panike. Karli pruža jezik i hvata pahulju pepela, zatim mi se smeši.”On je posvuda.” Maše rukama u nebo.”On je sam vazduh.”

Nešto pepela je palo i na moj ispruženi jezik i ja to gutam, zatim okrećem lice prema Karli čija je kosa sada bela od palog pepela.”Izgledaš kao anđeo”, kažem.

„I osećam se tako.”

„Slušaj. Izgleda da će mi trebati prevoz do Menhetna.”

Prestala je da se vrti.”Da, treba ti.”

„Dođi i budi neko vreme sa mnom u Njujorku.”

Karli dugo gleda u mene.”Možda.”

„Možda?”

„Možda je najbolje što trenutno mogu da ponudim.”

U daljini se može čuti približavanje vatrogasnih kola koja svojim oštrim sirenama paraju noć. Znam da je haos udaljen samo minutima. Prilazim Karli i obuhvatam je rukama, pa se obrćemo polako u svetlosti vatre, igrajući pod baldahinom Vejnovih ostataka koje je slučaj nadvio nad nas.”Mogu da živim sa možda”, kažem.

Napomene

1 U slobodnom prevodu: Besposlen život i piratsko blago i nisu neka tragedija, ali je tužan onaj čovek, prijatelju, koji živi sam sa sobom i ne podnosi društvo.

2 U slobodnom prevodu: Taj grad je pun gubitnika, brišem odavde da pobedim.

3 ... i tako dalje, dok ti ne pripadne muka, do povraćanja.

4 U američkom žargonu, (,,fuck-you money”) novac koji čoveka obezbedi da ne mora da radi do kraja života. Smatra se da je termin potekao iz Silikonske doline.

5 Koka-kolino piće za sportiste.

6 „Stari Žuča” je roman (1956) Freda Gipsona po kome je napravljen čuveni film (1957) Volta Diznija. Dečak nalazi psa koji mu prirasta za srce i koga na kraju mora da ubije zbog besnila.

7 U slobodnom prevodu: Noću se budim u krevetu mokrom od znoja, a kroz glavu mi juri teretnjak i samo ti možeš da mi ublažiš žudnju. O, o, o, sav gorim.

8 Želim stvari koje sam nekada imao, recimo poster Zvezdanih ratova na vratima svoje sobe.

9 Prosto sedim pokušavajući da uhvatim malo sjaja... Vreme izmiče ne ostavljajući ništa, čoveče, do dosadne priče o slavnim danima.

10 U slobodnom prevodu: Jednog žarkog bujnog leta Teri i ja postadosmo prijatelji; zalud pokušavajući da dišemo vatru u kojoj smo rođeni; stopirajući u predgrađe, držeći sudbinu u zubima; spavajući u onoj staroj napuštenoj kući na plaži; letvošući se na vrućini; i skrivajući se po budžacima...; S tako žestokom ljubavlju i ispunjeni porazom; spašavajući svoje živote noću po budžacima.

11 Večni odmor

12 U slobodnom prevodu: Ko je crni privatni detektiv i seks mašina za sve ribe? Šaft!

Džonatan Troper DŽOOVA KNJIGA

Prevod

Radmila Ivanov

Lektura

Bedrija Arsić

Korektura

Srbislava Marković

Priprema za štampu i dizajn korica

Predrag Bujić

Za izdavača

Zoran Fidanovski

Tiraž

1000 primeraka

Štampa

„Svetlost”, Čačak

Izdavač

PORTALIBRIS, Beograd

Knez Mihailova 6 portalibris@eunet.yu www.portalibris.co.yu

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Бeorpaд

821.111(73)-31

Džoova knjiga / Džonatan Troper; [prevod Radmila

Ivanov], - Beograd : PortaLibris, 2006 (Čačak: Svetlost). - 337 str.; 21 cm. - (Biblioteka Metro zona ; knj. br. 2)

Prevod dela: The Book of Joe / Jonathan Tropper. - Tiraž

1.000. - Napomene: str. [336]. - Napomene: str. [338].

ISBN 86-7818-062-5

COBISS.SR-ID 133087244