Roj medvedev putin povratak rusije

Roj Medvedev

PUTIN – POVRATAK RUSIJE Beograd 2007.

Naslov originala: Рой Александрович Медведев Владимир Путин: Третьего срока не будет?

Prevela: Maja Tešić Saradnici na knjizi: dr Srećko Đukić, ambasador Srbije u Belorusiji Pero Simić

SADRŽAJ Predgovor 1 Vladimir Putin prvih dvadeset godina 2 Godine u obaveštajnoj službi 9 Glava I: Vladimir Putin i Boris Jeljcin 21 Glava II: Smena elita 30 Glava III: Nova vlada 38 Glava IV: Terorizam i Rusija 53 Glava V: Pravci unutrašnje politike 82 Glava VI: Spoljna politika 107 Glava VII: Ruska Federacija i ZND 126 Glava VIII: Scenario za 2008. godinu 138 Prilog prvi: O samitu osmorice u Sankt Peterburgu 147 Prilog drugi: Putin u prvom licu 155 Beleška o piscu 166

PREDGOVOR UZ SRPSKO IZDANJE Ogromno mi je zadovoljstvo da sačinim ovaj neveliki predgovor uz moju novu knjigu o predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, koja se sada izdaje u Beogradu na srpskom jeziku. Moja prva knjiga o Vladimiru Putinu bila je izdata u Srbiji u jesen 2004. godine i ja sam se susreo sa njenim čitaocima na sajmu knjiga u Beogradu. Razumem i veoma me raduje veliki interes koji građani Srbije pokazuju prema onome što se događa u Rusiji i prema njenom istaknutom lideru. Sledeće godine u Rusiji će se mnogo toga promeniti, ali mi koji u njoj živimo uvereni smo da Vladimir Putin neće otići ni iz ruske, ni iz svetske politike. Promeniće se samo oblici vlasti, ali njen ukupni sistem postaće jači i određeniji nego što je danas.

U nizu problema vezanih za spoljnu politiku Rusije, kojima se bavi Vladimir Putin, problem Kosova, kao i čitav kompleks balkanskih problema, zauzima vrlo važno mesto. Rusija nikada neće podržati rešenje koje žele da nametnu bez saglasnosti Srbije i njenog naroda. To je pitanje principa, i to jednog od tri osnovna principa na koja se oslanja za sada još krhko zdanje međunarodnog prava.

Rusija je ogromna zemlja. I već na osnovu svojih dimenzija, svojih resursa, svoje istorije i 1

svoga uticaja ona se u svetu pojavljuje kao jedan od osnovnih garanata stabilnosti. Devedesetih godina, posle raspada Sovjetskog Saveza, Rusija se nalazila u stanju propadanja i razdora. Tih godina ona nije mogla da učestvuje u evropskim i balkanskim događajima na nivou koji je nje dostojan. Ali danas, kada se Rusija vratila u evropsku i svetsku politiku, njen stav se ne sme ignorisati. Rusija se zalaže protiv bilo kakvog novog vojnog konflikta na Balkanu. Kao pisac i istoričar, mogu da uverim moje čitaoce u Srbiji u to, da se odnos Rusije prema Srbiji ne određuje samo geografijom, politikom ili ekonomijom, već i srodstvom naših naroda, naših kultura, naših religija, a takođe i mnoštvom zajedničkih istorijskih nemira, koje narod ne može da zaboravi.

Građanima Srbije želim uspeh i blagostanja.

20. aprila 2007. godine Roj Medvedev

VLADIMIR PUTIN PRVIH DVADESET GODINA Vladimir Vladimirovič Putin rođen je 7. oktobra 1952. godine u Lenjingradu u radničkoj porodici. Njegov otac Vladimir Spiridonovič Putin radio je u to vreme kao bravar u Fabrici vagona koja nosi ime Jegorova, na odeljenju karoserija. Majka, Marija Ivanovna, rođena Šelomova, bila je radnica, a posle rođenja sina zaposlila se kao domar u svojoj zgradi u Baskovoj ulici, kako se ne bi dugo odvajala od mališana, koga roditelji, koji već nisu bili mladi, nisu želeli da daju ni u jasle ni u obdanište. On je bio njihov treći sin, ali prva dva su preminula kao sasvim mali. U jednom od svojih intervjua koje je dao već kao v. d. predsednika Rusije, V. Putin je rekao: „Znam da je moj otac rođen 1911. godine u Sankt Peterburgu. Kada je počeo Prvi svetski rat, u Peterburgu je život postao težak, bila je glad, i cela porodica se preselila u selo Pominovo u Tverskoj oblasti, odakle je moja baka. Kuća u kojoj su živeli i danas postoji, moji rođaci idu tamo na odmor. Tamo, u Pominovu, moj otac se upoznao sa mojom mamom. Venčali su se kada su imali 17 godina“.

I otac i majka V. V. Putina imali su mnogo rođaka; seoske porodice su početkom veka uglavnom imale puno dece. Familije Putin i Šelomov živele su u Tverskoj i susednim gubernijama, a takođe i u Sankt Peterburgu i u Moskvi. Vladimir Putin je u mladosti malo znao istoriju svoje porodice, a i njegov otac je malo o njoj pričao. Mnogo kasnije, prema podacima koje su imali rođaci V. Putina i po crkvenim zapisima, sastavljen je rodoslov Vladimira Putina i njegove familije ― do 300 godina unazad, do vremena Petra Prvog. „Moj rod seže od kraja XVII veka, ― rekao je Vladimir Putin u jednom od razgovora sa grupom američkih novinara ― a tada Sjedinjene Američke Države još nisu ni postojale. Možda je u tome razlika između vas i nas.“ Roditelji V. Putina vratili su se u Petrograd, tada po novom Lenjingrad, 1932. godine i nastanili se na periferiji, u Peterhovu; tu su imali pola male kuće i tada su bili ponosni na svoj životni standard. Putinova majka zaposlila se u jednoj od lokalnih fabrika, a otac je ubrzo pozvan u vojsku gde je nekoliko godina služio u podmorničkoj floti. Njihov prvorođeni sin umro je još pre rata, drugi je rođen 1940. godine.

Kada je počeo Drugi svetski rat, otac V. Putina, Vladimir Spiridonovič, priključio se Crvenoj armiji kao dobrovoljac i bio je raspoređen u lovačku eskadrilu na jednom od delova Lenjingradskog fronta. Rat je odneo živote mnogo članova porodica Putin i Šelomov. Na frontu su poginula dva brata Vladimira Spiridonoviča. Od nemačkog oružja u svome selu poginula je baka po majci V. Putina. A to su samo najbliži rođaci. Putinovu majku je sa detetom iz Peterhova odvezao njen brat, mornarički oficir, koji je služio u štabu Baltičke flote. Uskoro posle toga, Peterhov je zauzela nemačka armija, a Lenjingrad je bio opkoljen. Za vreme blokade Lenjingrada deca su se okupljala u dečijim domovima i na taj način su pokušavali da ih spasu. Ali stariji brat Vladimira Putina ipak je u domu umro od difterije. Prve zime pod blokadom umalo nije umrla od gladi i Putinova majka Marija Ivanovna. Spasao je brat, donoseći joj svoje sledovanje. Otac V. Putina učestvovao je u borbama i diverzijama u obližnjoj neprijateljskoj pozadini. Ispod Kingisepa njihova grupa od 28 boraca upala je u protivničku zasedu i bila je skoro potpuno uništena. Samo četvorica njih uspela su 2

da se probiju kroz močvaru do svojih. Odmah su bili poslati u aktivnu jedinicu na Nevski pjatačok, majušni mostobran na levoj obali Neve. O svemu što se događalo u zimu 1941–1942. godine na tom mostobranu, otac je lično pričao sinu i Vladimir Putin dobro je zapamtio tu priču. „Na tom mostobranu moj otac je bio teško ranjen, ― pričao je sin posle mnogo godina ― to je priča koju mi je otac lično pričao. On i još jedan borac dobili su zadatak da uhvate „živi jezik“. Dopuzali su do blindaže i samo što su se pritajili, odande je neočekivano izašao Nemac. Zbunio se i on, a i njih dvojica. Nemac se sabrao ranije. Dohvatio je granatu, bacio je na njih i mirno otišao dalje. Život, kad bolje razmislimo, to je jedna jako jednostavna stvar.

Ali otac je preživeo, istina, bio je ranjen gelerima u noge. Naši su ga odande izvukli posle nekoliko sati. Najbliža bolnica bila je u gradu, a da bi se do nje stiglo, trebalo ga je nositi preko cele Neve. Svi su razumeli da je to samoubistvo, zato što je svaki santimetar bio pod vatrom. Ni jedan komandir, naravno, ne bi izdao naređenje da se on prebaci u bolnicu. A dobrovoljaca nekako nije bilo. Otac je za to vreme izgubio već toliko krvi, da je bilo jasno, ako ovako ostane, umreće svakog trenutka. Tada se slučajno pojavio jedan borac, očev bivši sused iz zgrade. On je sve razumeo, bez suvišnih reči podigao je moga oca na leđa i poneo ga po ledu Neve na drugu stranu. Bili su idealna meta, ali su preživeli. Sused je oca doneo do bolnice i vratio se na prvu liniju. Rekao je ocu samo da se više neće videti. Očigledno je mislio da na mostobranu neće preživeti, a i da moj otac nema neke velike šanse. Ali, otac se izvukao. U bolnici je proveo nekoliko meseci. Tu ga je pronašla mama.

Dolazila je kod njega svakoga dana. A šta znači dolazila? I ona, samo što je bila živa. Otac je video u kakvom je ona stanju i u tajnosti od medicinskih sestara počeo je da joj daje svoju hranu. Ali, lekari su primetili da on od gladi gubi svest. Kada su otkrili razlog, izgrdili su ih, čak su prestali na neko vreme da puštaju majku kod oca. Na kraju, oboje su preživeli. Samo je otac posle tog ranjavanja celog života hramao... I sused je preživeo! Posle blokade odselio se negde u drugi grad.

Otac i on slučajno su se sreli u Lenjingradu posle 20 godina! Da li možete da zamislite?!“.

Otac V. Putina demobilisan je tek posle rata i on se zaposlio u Fabrici vagona koja nosi ime Jegorova u Lenjingradu. Peterhov je bio razrušen, i fabrika je porodici Putin dala sobu u komunalki, u običnoj peterburškoj zgradi u maloj ulici Baskova, u centru grada. Bunar u dvorištu, četvrti sprat bez lifta. Tu je pored svojih roditelja prvih dvadeset godina svoga života proveo Vladimir Putin. Tih godina ni u Lenjingradu, ni u životu porodice Putin nije bilo nekih značajnih događaja. Otac V. Putina odlazio je u fabriku rano ujutro i vraćao se kasno uveče. Nije bio samo član KPSS, već i sekretar partijske organizacije pogona. Kada se rodio dečak, njegova majka je zajedno sa susetkom, „baka Anjom“, uzela bebu i krstila je u tajnosti od oca. Volođa je rastao, bio je zdrav i inteligentan dečak. Kasnije se sećao: „U detinjstvu roditelji nisu bili strogi prema meni. Sve vreme provodio sam u dvorištu. Ali naravno, nisu mi dozvoljavali da odlazim negde daleko... Otac se, u principu, nije bavio sa mnom. On je pazio da se ništa loše ne dogodi u porodici i sa mnom. Majka mi je, naprotiv, pružala mnogo pažnje: pričala mi je bajke, svakojake priče, vodila me u šetnju. Kasnije, kada sam porastao, sam sam izlazio, a tačnije ― jurcao sam po dvorištima i po šupama u kojima su se čuvala drva. Sećam se dana kada sam krenuo u školu: roditelji su me doveli do zgrade sa saksijom cveća u rukama. Početni razredi praktično mi nisu ostali u sećanju. Ali, jasno se sećam učiteljice ― Tamare Pavlovne. Inače, da mi je nešto posebno ostalo u sećanju iz tog perioda ― nije“.

Prva učiteljica Vladimira Putina bila je Tamara Pavlovna Čižova, obična 26-godišnja Ruskinja. Nju je vaspitala baka, bez roditelja, i završila je pedagošku školu. Prema svedočenju Olega Blockog, Tamara Pavlovna počela je da radi u lenjingradskoj školi broj 193 ― 1958. godine, a 1960. Čižova je dobila svoj razred, koji je prvi put vodila u celini. Upravo u taj 1v razred upisan je skoro 8-godišnji dečak Putin. Kako su govorili oni koji su radili sa Čižovom, ona je volela decu i na časovima je retko povišavala ton. Jedan od njenih učenika ovako se sećao svoje prve učiteljice: „Tamara Pavlovna bila je obična ruska žena. Bila je veoma blaga i zadivljujuće je kako je plenila.

Tamara Pavlovna sve nas je okupljala neradnih dana i vodila nas je u Ozerki, gde je živela. Tamo smo se skijali. A zatim je ceo razred dovodila kući, kuvala nam čaj, dok smo sušili odeću. Ona je 3

bila divan i veoma brižan čovek“.

Prema sećanju samog V. V. Putina, do njegovih 12 godina vaspitavali su ga majka, škola i dvorište, i uticaj dvorišta bio je najjači. Iz mog sopstvenog detinjstva dobro znam i sećam se lenjingradskih i moskovskih dvorišta s početka i sredine 1930-tih godina. Ona se nisu mnogo promenila ni 1940-tih, kada je u jednom od moskovskih dvorišta svoju školu vaspitanja pohađao Jurij Lužkov. Nisu se ona promenila ni krajem 1950-tih, kada je kroz istu tu školu prolazio i mladi V. Putin. Dvorište je od dečaka zahtevalo snagu i sposobnost da se izbore za sebe, ali učilo ih je i kolegijalnosti, štitilo ih je i podržavalo kada je to bilo potrebno. O lekcijama koje je naučio iz prvih dvorišnih konflikata i tuča, Vladimir Putin pričao je kasnije prilično detaljno. „Prošao sam kroz ozbiljne ulične „univerzitete“, „učio sam lekcije i doneo zaključke“, „ne sme se vređati čovek bez razloga“, „ni prema kome se ne treba ponašati grubo i sve treba poštovati“, „u bilo kom slučaju ― bio ja u pravu ili ne ― treba da sam dovoljno jak da bih imao mogućnost da odgovorim“, „uvek treba da budem spreman da momentalno odgovorim na nanetu uvredu. Momentalno!“, „u svakoj tuči mora se ići do kraja i mora se tući kao u poslednjoj, odlučnoj bici“, „ne sme se ulaziti u konflikt bez krajnje potrebe“, „ali, ako se nešto ipak dogodi, treba krenuti od toga da nema povlačenja“, „nikoga ne treba plašiti“. „Prilično često sam bio prinuđen da se tučem ― bio je zaključak o tim lekcijama V. Putina. ― Šta su bili povodi? Sada se čak i ne sećam. To su bili neki dečiji povodi. Ali ne mogu da kažem da nismo bili mangupi. Nismo imali taj prelaz sa dvorišnih nestašluka ka nekoj kriminalnoj oblasti. Naravno, iza dvorišta lutali su neki od njih, kriminalaca. Ali oni nisu imali nikakve veze sa nama. Ni mi sa njima. I da kažem, mi nikada nismo nosili noževe i boksere. Njih su imali kriminalci koji su bili osuđivani. Mi smo prednost davali tuči pesnicama i nikada nismo pribegavali podlim metodama u tuči“. Tridesetih godina običaji u dvorištima bili su suroviji, pa su mnogi potpuno obični momci bili prinuđeni da u džepovima nose olovni bokser ručne izrade.

Druga nastavnica, koju je Vladimir Putin dobro zapamtio, bila je Vera Dmitrijevna Gurevič, nastavnik nemačkog jezika i razredni starešina od 5. do 8. razreda. Posle nekoliko decenija, ona se sećala: „Upoznali smo se kada je Volođa bio još u četvrtom razredu. Njihova učiteljica, Tamara Pavlovna Čižova, zamolila me je: „Vera Dmitrijevna, uzmite moj razred. Dobra su deca“.

Posećivala sam njihove časove.

Osim toga, organizovala sam sekciju nemačkog jezika. Interesantno je bilo videti ko će doći.

Došlo ih je 10-12. Tamara Pavlovna me je posle pitala: „I, ko je bio?“. Ja joj pričam: Nataša Soldatova, Volođa Putin... Ona se iznenadila: „I Volođa? To ne liči na njega“. A on je sedeo na časovima i sve je vrlo pažljivo pratio...“. „U petom razredu Volođin razred je pripao meni. Tada se još nije naročito isticao, ali sam osećala da u njemu postoji potencijal, energija, karakter. Videla sam da ga jezik veoma interesuje, sve je shvatao. Imao je odlično pamćenje, bio je snalažljiv. Pomislila sam: od ovog dečaka ispašće razborit čovek. Odlučila sam da mu posvećujem više pažnje, da mu ne dam mogućnost da se druži sa dečacima u dvorištu... Volođina mama bila je veoma nežna, dobroćudna, ne bi mogla ništa da zabrani, čista dobrota. Samo da je Volođa sit, da je nahranjen. Ona nije bila naročito obrazovana žena. Ne znam da li je završila pet razreda. Tata je bio majstor u fabrici. Njega su mnogo voleli, cenili i on je tamo radio onoliko koliko je to bilo potrebno. Kod kuće je bio ozbiljan, sugestivan, izgledao je ljutito. Kada sam došla kod njih prvi put, čak sam se uplašila ― pomislila sam, kako je ovo strog čovek. Ali mi tada nismo mogli posebno da utičemo na Volođu. On se sam naglo promenio već u šestom razredu. On je, po svemu sudeći, postavio sebi cilj; verovatno je shvatio da u životu mora da se trudi da bi nešto postigao. Dobijao je samo četvorke i petice i to mu nije teško uspevalo. I tada je najzad primljen u pionire. To je bilo u Sablinu. Svečano. Išli smo na ekskurziju u Lenjinovu kuću. Pored te kućice smo ih i primili. I odmah posle toga on je postao Predsednik Saveta odreda“.

Vladimir Putin priznaje da je od detinjstva težio da bude nezavisan i da ne bude neformalni lider. „Škola se nalazila pored dvorišta ― sećao se V. Putin. ― Dvorište je bila pouzdana pozadinska zaštita i to je pomagalo... Nisam se trudio da komandujem. Bilo mi je važnije da sačuvam nezavisnost. A ako bismo to poredili sa životom odraslih, uloga koju sam tada igrao ličila 4

je na ulogu sudske vlasti, a ne izvršne. Posle je postalo jasno da dvorišna iskustva nisu dovoljna ― i počeo sam da se bavim sportom. Ali i tog resursa nije bio dovoljno za dugo vreme. Trebalo je još imati i dobar uspeh u školi. Do šestog razreda učio sam, da budem pošten, mrljavo“.

Najveći uticaj na 13-godišnjeg V. Putina nije imao samo sport, već i primer i časovi trenera iz sportskog društva „Trud“, Anatolija Semjonoviča Rahlina. Vladimir Putin ostao je privržen sportu celog života, i nekim vrstama sporta i danas vlada veoma dobro. „Sportom sam počeo da se bavim sa deset-jedanaest godina ― sećao se kasnije Vladimir Putin. ― Čim mi je postalo jasno da nije dovoljno što se lako potučem da bih bio prvi u dvorištu i u školi, odlučio sam da odem u sekciju boksa. Nisam tamo dugo ostao: veoma brzo su mi slomili nos. Bol je bio strašan, nisam smeo da dodirnem vrh nosa. Ali nisam otišao kod lekara zato što su svi oko mene pričali da će da mi rade operaciju nosa. Pitao sam: Zašto? I ovako će da zaraste. I zaista, zaraslo je. Ali posle toga sam izgubio želju da se bavim boksom. I tada sam odlučio da se bavim sambom (skr. samoodbrana bez oružja ― prim. prev). Borilačke veštine u to vreme bile su veoma popularne. Došao sam u sekciju nedaleko od moje kuće i počeo da treniram. Tamo sam imao veoma dobrog trenera Anatolija Semjonoviča Rahlina. On je ceo svoj život posvetio svom poslu, i danas trenira devojčice i dečake.

Moj trener je u mom životu imao verovatno odlučujuću ulogu. Da nisam počeo da se bavim sportom neizvesno je kako bi se sve dalje odvijalo. Anatolij Semjonovič je bio taj koji me je zaista odvojio od dvorišta. U dvorištu je bila atmosfera, treba pošteno reći, ne naročito dobra. I tako sam počeo da treniram sambo, a zatim je došao džudo. Trener je doneo odluku da bude džudo i cela naša grupa je promenila vrstu borilačke veštine. Džudo nije samo sport, to je filozofija. To je poštovanje starijih, poštovanje protivnika, tu nema slabih. U džudou sve, počev od rituala pa sve do nekih sitnica na kraju, u sebi ima vaspitini momenat. Eto, izađemo na tepih, poklonimo se jedan drugome... Sa ljudima sa kojima sam trenirao tada i do danas se družim.“ Već tada je u Vladimiru Putinu postojalo nešto što privlači. I nastavnica, V. D. Gurevič, i trener A. S. Rahlin počeli su da dolaze kući kod Putinovih, postali su prijatelji porodice svoga učenika. Veze se nisu prekinule ni kasnije, a to se retko događa. Sam Rahlin veoma je dobro zapamtio svog učenika i smatrao ga je jednim od najboljih. Kasnije se sećao: „Volođa je došao na sambo u kasnu jesen. Došao je ― sa sportske tačke gledišta ― nikakav. Ali postepeno, iz treninga u trening, počeo je da se otvara. Već tada je imao nekoliko izvanrednih kvaliteta. Prvo ― intelekt, koji je bio prvobitno prisutan. Drugo ― on je imao svest o cilju. Postavljao je sebi zadatke i stalno se trudio da ih postigne, čak sa trinaest godina. Treće ― ogromna radna sposobnost. Na treninzima je uvek radio iz sve snage. Moram da podvučem da je on tada, u dečijem uzrastu, bio inteligentan. A to se odmah vidi: po izrazu lica, razgovoru, po smirenom ponašanju, po tome kako se čovek oblači.

Po Putinu se odmah videlo da on na sebe pazi. Putin je altruista. Mislim da i sada trenira u svom starom kimonu, koga ima već mnogo godina. Nikada se nije pravio važan pred mlađom decom.

Putinova samostalnost izražavala se u tome što je on uvek imao svoje mišljenje. On je mogao sa nečim ili sa nekim da se slaže ili da se ne slaže, ali lično mišljenje je imao uvek. Volođa se nikada nije prepirao do gubitka svesti i nije pokušavao nikome ništa da dokaže. Za njega je bio svojstven unutrašnji osećaj dostojanstva. Deca su imala dobar odnos prema njemu. Mnogi od njih imali su svoje nadimke, Putin ga nije imao. Deca su poštovala Volođu, mada on nikada nije bio neformalni lider. Bio je prema svima jednako pažljiv i nikad nikoga nije uvredio.

Za sve godine, koliko je trenirao, ne mogu da se setim ni jedne njegove konflikte situacije sa nekim drugim detetom. Ali, na tepihu je Putin bio beskompromisan. Kada je izlazio na duel, potpuno se menjao. Pretvarao se u pantera koji se bije do poslednje sekunde. A kada se borba završi, pred tobom se ponovo nađe ona dobra, mila i inteligentna osoba. Smatram da je to najviše ljudsko umeće ― da se na tepihu pretvori u ratnika, a zatim, posle duela, da se vrati u stanje filozofa, mislioca. Sve borbe na takmičenjima Putin je vodio iz sve snage, sa svih sto, možda i više, procenata. Išlo mu je, ili mu nije išlo, ali je u svaku borbu ulazio kao da je poslednja. On je veoma staložen čovek, i to je bio od detinjstva. Naravno, nije Volođa uvek pobeđivao. Sport je sport. Ali kada je gubio, bio je veoma smiren. U takvim trenucima prema njegovom izrazu lica bilo je veoma 5

teško odrediti unutrašnje stanje... Njegova izdržljivost bila je poražavajuća za druge. Ono što je odlikovalo Putina, bila je neustrašivost, tempo, i neuobičajena izdržljivost. Godine 1969. Volođa je prvi put položio za selekciju odraslih u sambu, a na omladinskom prvenstvu Lenjingrada zauzeo je drugo mesto. Kada se govori o Putinu neophodno je uvek imati u vidu da je upravo on sam sebe vaspitavao, pravio, stvarao ne samo kao sportistu, već, pre svega, kao čoveka, kao ličnost. Jer, ako u određenom uzrastu dečak ne počne sam sebe da vaja, on nikada neće izrasti u potpunu ličnost.

Mislim da je kod Volođe takav aktivni proces određivanja ciljeva i stvaranja unutrašnjih orijentira započeo negde sa trinaest-četrnaest godina. Svoj karakter i celovitost ličnosti on je gradio sam, i po mom mišljenju, nema sumnje da mu je to uspelo“. Ova karakteristika sportskog pedagoga objašnjava mnogo toga kod Putina ― predsednika.

Sa 13-14, a još više sa 15-16 godina, u svesti i u duši mladog čoveka događa se aktivni izbor buduće profesije, a znači, i sudbine. Do tog vremena Vladimir Putin je u školi broj 193 završio osmi razred. Ta škola je tada bila osmogodišnja i veći deo odeljenja koje je vodila Vera Dmitrijevna Gurovič prešla je u deveti razred u školu broj 197 u ulici Petra Lavrova. Ali, V. Putin i nekoliko njegovih drugova ― Vjačeslav Jakovljev, Vladimir Renzin, kao i Lena Grjaznova, sa kojom je Putin ponekad plesao na igrankama, odlučili su da pređu u školu broj 281, koja se nalazila malo dalje, ali je imala hemijsko usmerenje. To je iznenadilo Putinovu nastavnicu, koja je znala da on nije naročito voleo hemiju, ni egzaktne nauke uopšte. Ona je nastavila da dolazi kod porodice Putin i da sa njim vežba konverzaciju nemačkog jezika. U novoj školi V. Putina su manje zapamtili. Nije se bavio nikakvim društvenim radom, prednost je davao treninzima u svom sportskom klubu. Od nastavnika najviše mu je ostao u sećanju nastavnik književnosti Mihail Ilarionovič Demenkov; na svojim časovima on je izlazio daleko van okvira školskog programa, pričao im je čak i o Solženjicinu, davao je učenicima da čitaju knjigu Viktora Njekrasova „U rovovima Staljingrada“. V. Putin bio je dobar i na časovima istorije i nemačkog jezika. Ali iz hemije je uglavnom dobijao trojke.

Razmišljajući o svojoj budućnosti, Vladimir Putin je tada mislio o profesijama koje zahtevaju snagu, izdržljivost i hrabrost: pilot, mornar, a više od svega ― obaveštajac. O motivima i stimulansima za takav izbor kasnije je sam govorio: „Još mnogo pre nego što sam završio školu, kod mene se pojavila želja da radim u obaveštajnoj službi, mada mi se to činilo nedostižno, kao let na Mars. Čitao sam knjige, gledao filmove. Te knjige i filmovi učinili su svoje. Posebno knjiga i film „Štit i mač“. Za mene je bilo poražavajuće kako sa malom snagom, bukvalno snagom jednog čoveka, može da se postigne ono što nisu uspele da urade čitave armije. Jedan obaveštajac odlučivao je o sudbini hiljada ljudi. Bar sam ja to tako razumeo. I više me nije interesovala nikakva Akademija civilne avijacije. Ja sam svoj izbor napravio“. Ali za profesiju i za rad obaveštajca trebalo je nekako se pripremati. V. Putin odlučio je da sazna više o tome upravo tamo, gde je trebalo obaveštajnim radom da se bave profesionalno ― u Lenjingradskoj oblasnoj upravi KGB. Zgrada te uprave ili „Velika kuća“, kako su je nazivali u gradu, nalazila se na Litejnom bulevaru. Kasnije, V. Putin se sećao: „Da bih saznao kako se postaje obaveštajac, negde na početku 9. razreda, otišao sam u hol Uprave KGB. Prišao mi je neki čičica. Ma koliko to bilo čudno, on je mene saslušao. „Želim ― kažem ja ― da radim kod vas“. ― „To je lepo čuti, ali ima nekoliko momenata“. ― „Kakvih?“ ― „Kao prvo, ― kaže on ― mi ne uzimamo ljude po njihovoj inicijativi. Kao drugo, kod nas može da se stigne tek posle armije ili nekog civilnog fakulteta“. Naravno, odmah sam ga pitao: „Posle kog fakulteta?“. On kaže „Posle bilo kog!“. Videlo se da je želeo da što pre odem. A ja pitam: „A koji ima prednost?“ ― „Pravni!“ ― „Razumem“. I od tog momenta počeo sam pripreme za pravni fakultet Lenjingradskog univerziteta. I više niko nije mogao da me zadrži. Istina, roditelji to nisu odmah shvatili. Našao sam se u komplikovanoj situaciji. Otac je bio veoma oštar čovek. Ali ja sam stajao na svome i nisam hteo da se mrdnem. Rekao sam da sam odlučio definitivno... Istina, roditelji i treneri su me još dugo plašili vojskom. Nisu shvatali da je meni odlazak u vojsku potpuno odgovarao. Naravno, to je malo produžavalo i komplikovalo moju priču, ali nije me skretalo sa kursa“.

6

Školu broj 281 u Lenjingradu Vladimir Putin završio je u proleće 1970. godine. Njegovi školski drugovi razišli su se tada po raznim gradovima i raznim fakultetima, i sa veoma malo njih V. Putin je kasnije imao neke kontakte. Ali, nakon što je V. V. Putin izabran za predsednika Rusije, ruski novinari pronašli su skoro sve školske drugove V. Putina, uključujući i one iz škole broj 193.

Najkompletniji pregled „predsedničkog odeljenja“ može da se nađe u nedeljniku „Sobesednik“. Još 2000. godine maturanti 10v razreda odlučili su da se okupe u punom sastavu. Mnogi od njih videli su jedno drugo prvi put posle 30 godina. Vladimir Putin tada nije mogao da dođe, pa su mu poslali telegram. Ali sledećeg leta Vladimir Putin sam je okupio svoje drugove iz razreda u Peterburgu na Kamenom ostrvu. I tada nije uspeo sve da ih okupi. U restoran, koji je bio predviđen za sastanak, došlo ih je osamnaestoro. Prema svojim drugovima iz škole, isto kao i prema partnerima sa treninga džudoa, Vladimir Putin bio je uvek veoma pažljiv.

V. Putin nije završio školu sa najboljim ocenama. Intenzivno se bavio samo onim predmetima iz kojih je trebalo da polaže prijemne ispite na fakultetu. Išao je na pripremna predavanja. Konkurs za upis na pravni fakultet bio je 1970. godine veoma velik. Za maturante srednje škole koji iza sebe nisu imali radni staž ili nisu odslužili vojsku, na konkursu je učestvovalo 40 kandidata na jedno mesto. Vladimir Putin je položio, dobio je tri petice i jednu četvorku ― iz sastava.

O svoje prve dve godine studija na pravnom fakultetu na Lenjingradskom državnom univerzitetu pričao je lakonski: „Učio sam dobro. Nisam se bavio društvenim radom, nisam bio omladinski funkcioner. Stipendija mi nije bila dovoljna za život, i u prvo vreme sam je dobijao, ali sam stanovao kod roditelja“. U leto i posle prve i posle druge godine V. Putin je radio je na gradilištu u Komi. Tamo su za mesec i po zarađivali po hiljadu rubalja: to je u to vreme bio veliki novac. Ostali deo leta provodili su na moru. Prvog leta to su bile Gagre. Kući su se vratili brodom preko Odese, a zatim vozom, trećom klasom do Peterburga.

Pošto se na fakultetu nije bavio društvenim radom, Vladimir Putin nastavio je da se bavi džudoom i tu je postigao velike uspehe. Kada je napunio 20 godina postao je majstor sporta za sambo, malo kasnije i za džudo. Tada je imao prilike da učestvuje na mnogim ozbiljnim takmičenjima. Neke od borbi zapamtio je za ceo život. Ali, bilo je i tragedija. Najbliži Putinov drug na pravnom fakultetu postao je Volođa Čerjomuškin. Upoznali su se za vreme prijemnih ispita. V. Putin je nagovorio Čerjomuškina da počne da trenira džudo. Za vreme jedne borbe, prilikom nezgodnog pada, Čerjomuškinu su se pomerili vratni pršljenovi. Posledica je bila paraliza, i posle deset godina on je umro u bolnici. Vladimir Putin bio je potresen, na sahrani je plakao, i do danas žali što je svog druga uvukao u džudo. Ipak, Putin je nastavio da trenira i da se takmiči i posle nekoliko godina postao je šampion Lenjingrada. Put dalje vodio je u profesionalizam, ali Vladimir Putin već je imao drugu profesiju.

Od događaja iz studentskog života Vladimir Putin sećao se kako je neobično dobio prvi automobil „Zaporožac“. Majka V. Putina neočekivano je dobila taj automobil na lutrijskoj srećki koja je koštala tri rublje. Automobil je koštao tri hiljade rubalja, ali roditelji su odlučili da svoj dobitak ne unovče, već da podignu „Zaporožac“ i da ga poklone voljenom sinu jedincu. Vladimir Putin brzo je naučio da vozi i kolima se vozio svuda ― i na fakultet, i na treninge. „Bio sam veoma smeo ― pričao je kasnije V. Putin. ― A u isto vreme mnogo sam se plašio da ne udarim auto. Kako posle da ga popravim? Kasnije, kada sam išao u školu za obaveštajce u jednu od karakteristika zapisali su mi negativnu osobinu: „Umanjeni osećaj za opasnost“. I smatralo se da je to veoma ozbiljan nedostatak. U kritičnim situacijama postajao sam potpuno miran. Čak suviše“.

Do treće godine studija, odnosno za Putina do 20 godina, svi studenti pravnog fakulteta praktično su se odlučivali koju će profesiju odabrati. Pravni fakultet tada otvarao je mnogo mogućnosti za razvoj karijere: advokatura, javno tužilaštvo, sudstvo, rad u partijskim organima, naučni rad u oblasti pravnih nauka. Neko je razmišljao, naravno, i o radu u KGB-u, ali ponude u vezi sa tim kretale su od samog KGB-a. Na fakultetu je postojalo posebno odeljenje u kome su se pisale veoma detaljne karakteristike za svakog od studenata. Za većinu njih to su bili prvi dosijei, 7

koji su kasnije mnoge pratili do samog kraja života.

Marljivo studirajući pravni fakultet, Vladimir Putin nastavio je da razmišlja o radu u obaveštajnoj službi. Za to je znalo samo malo njegovih drugova, uglavnom iz sportske sekcije.

Jedan od njih, Vladimir Šestakov, kasnije se sećao: „U maju-junu, posle desetog razreda, bili smo na logorovanju ispod Lenjingrada i Volođa je sve slobodno vreme provodio nad knjigama, ozbiljno se pripremajući za ispite. Uostalom, i pre toga smo razgovarali o budućnosti i on je rekao da se upravo i sprema za pravni fakultet zato da, pošto ga završi, ode u obaveštajnu službu“. Drugi prijatelj, Viktor Borisenko, takođe se sećao: „Kod Putina je na stolu čak stajao portret nekog obaveštajca, ne sećam se koga, ali tačno znam da je bio obaveštajac, i Volođa mi je to rekao. Toga se tačno sećam“.

To je bila slika, kako je kasnije govorio sam V. V. Putin, Jakova Karloviča Berzina. J. K. Berzin ili Kirzis Peteris, 20-30-tih godina čekista i obaveštajac, načelnik Obaveštajne uprave RKKA, a 1936–1937. godine glavni vojni savetnik republičke armije u Španiji. U uslovima staljinističkog terora on je bio uhapšen i streljan. J. K. Berzin bio je rehabilitovan posle XX kongresa KPSS, a krajem 1960-tih godina u štampi se pojavilo mnogo publikacija o sudbini i podvizima Berzina. Te publikacije nisu zaobišle Vladimira Putina, tada učenika i studenta početnih godina.

Svoju želju da radi u obaveštajnoj službi Vladimir Putin nije skrivao ni od svoga oca, i Vladimir Spiridonovič je taj izbor odobrio. Za rad u „organima“ tih godina, odnosno početkom 1970-tih, Vladimir Putin je odgovarao skoro idealno. Iz radničke porodice, nema problema sa anketnim podacima. Nema štetne navike. Ozbiljno se bavi sportom. Izdržljiv, jak, nije pričljiv, pouzdan. Čak i želja da radi u obaveštajnoj službi teško da je sakrivena od onih koji su radili u specijalnom odeljenju KGB-a za izbor kadrova među lenjingradskim studentima. Sam V. V. Putin prilično je detaljno opisao svoj prelazak na rad u KGB. On je u jednom od svojih prvih predsedničkih intervjua rekao: „Za sve vreme studija čekao sam da me se seti čovek sa kojim sam se sreo u holu KGB-a. A ispostavilo se da su na mene, naravno, zaboravili. A sećao sam se kako mi je rekao da ne primaju ljude na njihovu inicijativu, i zato se nisam javljao. Prošlo je četiri godine.

Tišina. Odlučio sam da je gotovo, tema je završena, i počeo sam da razmišljam o varijantama zaposlenja na dva mesta ― u specijalnom javnom tužilaštvu (ono i danas postoji u režimskim objektima) i u advokaturi. To je bilo prestižno zaposlenje. Ali na četvrtoj godini jedan čovek je stupio sa mnom u kontakt i ponudio mi da se sastanemo. Istina, taj čovek nije rekao ko je, ali ja sam nekako odmah sve shvatio. Zato što je rekao ovako: radi se o vašem budućem zaposlenju, i hoću sa vama da porazgovaram na tu temu. Za sada ne bih govorio o tome gde bi se radilo“. Tada sam sve shvatio. Ako neće da govori gde, to znači ― tamo“. Vladimir Putin dobio je ponudu da posle završetka Lenjinskog državnog univerziteta radi u organima KGB-a i on je tu ponudu sa radošću i zadovoljstvom prihvatio, a svom sagovorniku ipak nije rekao da o tome sanja još iz vremena kada je išao u školu. „Jedan čovek“ koji je sa V. Putinom „stupio u kontakt“ i sastao se sa njim u holu Pravnog fakulteta bio je Dmitrij Gancerov, koji je radio u specijalnom odeljenju lenjingradskog KGB-a, i čiji je zadatak bio da „servisira fakultete u gradu“. Njegovom susretu sa Putinom prethodila je, naravno, preliminarna priprema koja nije bila mala, a takođe i proučavanje kandidata. Od stotina studenata starijih godina ponudu je dobijalo samo nekoliko, i vrlo je važan bio upravo prvi susret. Posle njega mnogi su otpali. „Ali sa onima koji su odgovarali ― govorio je Gancerov mnogo kasnije ― počinjali smo da radimo ozbiljnije. Sa Putinom sam imao sastanke negde od januara 1974. godine.

On mi se veoma dopao, i to ne govorim zato što je on sada Predsednik. Ne. Putin nije bio brz, ali je bio energičan, pokretljiv, hrabar. A ono što je važno ― umeo je brzo da ostvari potreban kontakt sa ljudima. Bez tog kvaliteta čovek nema šta da traži u KGB-u, a tim pre u obaveštajnoj službi“.

Sastanci su se zatim održavali jednom ili dva puta mesečno iz raznih razloga. Nekakve pripreme tekle su i sa jedne i sa druge strane. Konačna odluka doneta je marta 1975. godine, odnosno nekoliko meseci pre završetka pravnog fakulteta, i Putinu je saopštena sada već zvanično. Proslavio 8

je to sa svojim školskim drugom Viktorom Borisenkom. On se kasnije sećao: „Bio sam kod kuće, odjednom dolazi Volođa i kaže: ― Idemo. ― Kuda, zašto, zbog čega? ― pitam. On ništa ne objašnjava. Sedamo u njegova kola, i idemo. Dolazimo do kavkaskog restorana, koji se u to vreme nalazio pored Kazanske saborne crkve. Ulazimo u restoran. Ja i dalje ne razumem šta se desilo.

Zaintrigiran sam. Pokušavam da shvatim. Reći ću unapred, do kraja ništa nisam razumeo. Jasno mi je bilo samo da se dogodilo nešto veoma važno. Ali Putin mi ništa ne govori. Čak ni da nagovesti.

Volođa je bio jako ponosan. Nešto važno dogodilo se u njegovom životu. Lepo smo posedeli, popričali. Čak smo nešto i popili. Mene je veoma, veoma iznenadilo što je Volođa, mada je popio, seo za volan. Do tada on tako nešto nikada sebi nije dozvoljavao. Tek posle sam shvatio da je na taj način moj drug sa mnom slavio svoje zaposlenje u KGB-u“.

Tokom 1970-tih godina organi KGB imali su različitu reputaciju u različitim krugovima društva. Razotkrivanje staljinističkih represija, mučenja, strašnog sistema GULAG-a, sveopšteg potkazivanja, terora, a takođe i genocida ― sve je to postajalo poznato samo malom krugu ljudi.

Svoju knjigu o Staljinu i staljinizmu tada sam pisao oslanjajući se na usmene izvore i materijale Samizdata, a mogao sam da je objavim samo u inostranstvu. Svoje osnovne radove A. I. Solženjicin mogao je da objavi isto samo u inostranstvu. Neko „otapanje“ u vezi sa tim završilo se u SSSR-u još u drugoj polovini 1960-tih godina. Disidentski pokret bio je malobrojan, a u Lenjingradu je bio daleko manje aktivan nego u Moskvi ili u baltičkim zemljama. Sa druge strane, vodila se aktivna propaganda rada čekista, a posebno obaveštajne službe. Film iz četiri dela „Štit i mač“, po romanu V. Koževnikova, pojavio se na ekranima još 1968. godine, kada je V. Putin bio u 9. razredu srednje škole. Najpoznatija špijunska serija „Sedamnaest trenutaka proleća“ izašla je 1973. godine i V. Putin je gledao kada je već upisao četvrtu godinu pravnog fakulteta. „Zar je moguće da vi niste znali za nezakonite represije?“ ― pitali su V. V. Putina u jednom od intervjua 2000. godine. „Nisam čak pojma imao.“ ― odgovorio je Putin. ― „Da, naravno da sam bio u toku i znao za kult ličnosti, da su stradali ljudi, a posle je razotkriven kult ličnosti. Pa ja sam tada bio klinac! Kada sam upisivao fakultet imao sam 18 godina, a kada sam ga završio ― 23!

Mene bez ikakvog preuveličavanja možete smatrati uspešnim produktom patriotskog vaspitanja sovjetskog građanina“. „Ali oni, koji su želeli da znaju, znali su sve“ ― usprotivili su se V. Putinu. „Ali mi smo živeli u uslovima totalitarne države ― odgovorio je on. ― Sve je bilo zatvoreno.

Koliko je dubok bio taj kult ličnosti? Koliko je bio ozbiljan? Ni ja sam, ni bilo ko od mojih drugova nismo sebi to objašnjavali. Tako da sam ja sa romantičnim predstavama krenuo da radim u organima“.

GODINE U OBAVEŠTAJNOJ SLUŽBI (LENJINGRAD ― MOSKVA ― NEMAČKA ― LENJINGRAD) Profesija ― obaveštajac Vremenom početka rada V. V. Putina u organima KGB SSSR treba smatrati mart 1975. godine. Kraj toga rada dogodio se avgusta 1991. kada je u danima KGČP Vladimir Putin napustio KGB i prestao tu da dobija platu. Činjenica da je predsednik Ruske Federacije postao profesionalni obaveštajac bez presedana je u ruskoj istoriji. Ona potvrđuje ne samo posebne sposobnosti Vladimira Putina kao čoveka, a kasnije i kao političara, već i nesrećni položaj u kome se 1991. godine našla naša zemlja. Naravno, V. Putin nije prvi radnik „organa“ koji je napravio uspešnu karijeru u sistemu sovjetske ili ruske državne vlasti. Jevgenij Primakov je više od četiri godine bio na čelu Spoljne obaveštajne službe SSSR i Rusije i veoma je ponosan na taj rad. Na različitim funkcijama u FSB radio je jedan od premijera Rusije, Sergej Stepašin. Tokom 15 meseci na čelu SSSR i KPSS nalazio se Jurij Andropov, koji je od 1967. do 1982. bio na čelu KGB SSSR. Ali Andropov i Primakov bili su političari, njih niko nije pripremao za profesionalni rad u specijalnim službama. S. Stepašin započeo je svoju vojnu karijeru kao pripadnik političkih organa u miliciji.

9

Vladimir Putin je prvi profesionalni obaveštajac koji se uzdigao do mesta predsednika države u Rusiji. Od inostranih presedana te vrste može da se navede verovatno samo bivši premijer Izraela, Jicak Šamir, koji ne samo da je bio profesionalni obaveštajac, već su ga čak smatrali teroristom. U SAD Buš-stariji, 41. predsednik SAD, vršio je funkciju direktora CIA 1976–1977.

Ali on je takođe bio političar, a ne profesionalni obaveštajac. U ZND u vezi sa tim može da se navede Gajdar Alijev, predsednik Azerbejdžana, koji je u KGB SSSR prošao put od mlađeg oficira do general-majora, i koji je takođe mnogo godina radio upravo u obaveštajnoj službi.

Kako se i moglo očekivati, za mnoge protivnike V. V. Putina upravo je njegov dugogodišnji rad u KGB i u sovjetskoj spoljnoj obaveštajnoj službi, postao skoro osnovni povod za kritiku. Još u avgustu 1999. godine popularni časopis „Itogi“, na svojoj prvoj stranici, objavio je slike J. Andropova i V. Putina uz reči: „U Rusiju je došlo vreme čekista. Kremlj želi da u Putinu dobije „novog Andropova“ ― ljubitelja gvozdene discipline i čvrstih mera“. „Specijalne službe okupirale su aparate Kremlja i Belog doma ― pisao je list „Novaja gazeta“. ― Car Boris predao je zemlju obezbeđenju“.

Krajem maja 2000. godine grupa ruskih boraca za ljudska prava, na čelu sa Jelenom Bonar i Vadimom Belocerkovskim, u nekim ruskim i zapadnim listovima objavila je „Obraćanje javnosti i vladama demokratskih zemalja“, u kome se tvrdilo da će izbor pukovnika KGB-FSB V. Putina na mesto predsednika, u Rusiji neizbežno dovesti do obnove „modernizovanog staljinizma“. „Ko je 1990. godine mogao da zamisli ― uzvikivao je politikolog iz peterburškog aktiva partije „Jabloko“ Boris Višnjevski ― da će 2000. godine idol naroda postati bivši pukovnik KGB-a, čovek koji je Lubjanki poklonio svoje najlepše godine!“. Tom horu optužbi smatrao je da može da se pridruži čak i lider KPRF Genadij Zjuganov, koji je nekoliko puta pozvao birače u Rusiji da podrže KPRF, a ne KGB. List „Sovjetskaja Rusija“ objavio je na svojim stranicama priče koje je neko izmislio o tome kako je mladi pripadnik KGB-a V. Putin rasturao demonstracije disidenata u Lenjingradu, i kako je bio stručnjak za „tehniku dezinformisanja stanovništva“. Mada u manjem stepenu, ali veoma slični prekori zbog „kagebeovskih korena“ V. Putina, mnogo puta su se od 2001. do 2007. godine sretali kako u zapadnoj, tako i u ruskoj štampi. „Bivši špijun iz KGB“ ― to je bio pečat koji se mogao često sresti u raznoraznim inostranim publikacijama Ane Politikovske, poznate novinarke koja se krajnje neprijateljski odnosila prema Putinu i prema njegovom celokupnom okruženju.

Nije čudno što ne samo o sovjetskim, već i o savremenim ruskim specijalnim službama nastavljaju da sude oslanjajući se na vremena staljinističkog terora i GULAG-a, na običaje političkog progona i kaznene medicine 60-tih i 70-tih godina. To nije jednostavno pogrešan stav ili predrasude, to je deo antiruske propagande, koja potpuno ignoriše jednostavnu činjenicu da su čak i u sistem KGB SSSR ulazile mnoge specijalne službe koje su i danas potrebne u svakoj demokratskoj državi: pogranična vojska, odeljenja za borbu protiv terorizma, obaveštajna i kontraobaveštajna služba, specijalne veze, obezbeđenje objekata od posebne važnosti i druge.

Vladimir Putin služio je u obaveštajnoj službi, a ne u kaznenim organima totalitarne države, ali tu činjenicu pažljivo su ignorisali mnogi koji mu nisu naklonjeni. Uostalom, skoro u svim zemljama na svetu oficiri obaveštajne službe smatraju se elitom oficirskog sastava. Svojevrsni kult obaveštajne službe odavno postoji u Velikoj Britaniji. U godinama Drugog svetskog rata u britanskoj obaveštajnoj službi radili su budući pisci ― Grejem Grim i Le Kare, a takođe i budući istoričar Robert Konkvest. Engleski obaveštajac Tomas Eduard Lorens, koji je 20-tih godina radio u arapskim zemljama, u Engleskoj se smatra nacionalnim junakom. Čak je i obaveštajac i „agent 007“ Džems Bond, koga je izmislio pisac Jan Fleming, u Britaniji postao primer junaka i džentlmena. Taj lik i danas predstavlja deo britanske masovne kulture.

Takav isti kult obaveštajne službe svojstven je, mada u manjoj meri, i drugim zemljama u Evropi; veoma je zapažen u Izraelu. Ugled obaveštajca i kontraobaveštajca je veoma visok i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Teško je shvatiti istoriju ratova u XIX i XX veku, istoriju svih svetskih konflikata poslednjeg stoleća bez proučavanja delatnosti obaveštajnih službi protivničkih strana. I danas je bez 10

obaveštajne službe teško sačuvati i održati mir između velikih država. Obuka oficira obaveštajne službe je svuda veoma temeljna. U Sovjetskom Savezu je oficir obaveštajne službe trebalo da ima praktično dva visoka obrazovanja i da tečno govori jedan od stranih jezika (kod Putina je to nemački). Radeći „na Nemačkoj“, Putin je do najsitnijih detalja morao da poznaje život i posebnosti dve nemačke države.

Profesionalni obaveštajac mora da ume da radi sam i da se oseća slobodno i prirodno u bilo kojoj sredini, ne izdvajajući se, ali i ne gubeći kontrolu nad svojim ponašanjem i nad onima koji ga okružuju. Profesionalni obaveštajac treba da bude ne samo pametan, već i veoma pouzdan. Na kaže se slučajno: „Sa ovim čovekom se može poći u izviđanje“. Profesionalni obaveštajac ne sme da bude sujetan, on se ne trudi da postane poznat, njegovi uspesi su najčešće tajni i anonimni. Njegovo pravo ime može da bude dugo skrivano pod pseudonimima. Čak i u profesionalnom muzeju spoljne obaveštajne službe u Jasenjevu, imena najistaknutijih sovjetskih i ruskih obaveštajaca mogu da se pojave tek mnogo godina posle njihove smrti.

Lična skromnost je štit za obaveštajca. Odlično zdravlje je takođe neophodni sastavni deo njegove profesije; on mora da bude u stanju da pretrpi jake stresove i da konstantno kontroliše situaciju. Može se pretpostaviti da profesionalni obaveštajac ima drugačiji odnos prema mnogim nedostacima i porocima ljudi van grupe, od profesionalnog tužioca ili istražnog sudije. Na kraju krajeva, ti poroci olakšavaju vrbovanje agenture, bez koje je obaveštajni rad praktično nemoguć.

Potpuno je jasno da pripadnik obaveštajne službe mora da bude obučen za brzu procenu i analizu dobijene informacije, on je obavezan da efikasno i adekvatno reaguje u slučaju opasnosti, a o snalažljivosti i odlučnosti da i ne govorimo. Veoma je važno da obaveštajac svoj posao shvata ne samo kao pitanje časti, jer ne može se sve što radi obaveštajna služba oceniti kao potpuno časno, već i kao pitanje duga. Kao i graničar, ili pripadnik antiterorističke jedinice, obaveštajac uvek radi kao u ratnim uslovima, pritom najčešće anonimno. To je „borac nevidljivog fronta“, ili čak „vitez plašta i kinžala“ ― to je formula u kojoj reč „vitez“ nije slučajna. Još jedan kvalitet oficira uopšte, a oficira obaveštajne službe posebno, koji je i sam Putin izdvojio u jednom od intervjua, ravnodušnost je prema raznim vrstama privilegija i materijalnih bogatstava, bar onih koji prelaze ono, „što je potrebno“. „Oficir ― govorio je Putin ― po pravilu nije srebroljubac“.

Razume se, ovde se radi o mogućnostima za formiranje ličnosti koje pruža rad u obaveštajnoj službi, a i o zahtevima koje ta služba postavlja prema čoveku. Daleko od toga da su svi ljudi koji su ušli u obaveštajnu službu iskoristili te mogućnosti, i daleko od toga da su svi odgovarali tim zahtevima. Da ne govorim o izdajnicima, kojih takođe u obaveštajnoj službi nije bilo malo. Ali, pokazalo se da je Putin veoma sposoban i kao učenik, i kao oficir elitne specijalne službe, kako su potvrdili mnogi ljudi koji su ga odavno poznavali. Na pitanja o radu u obaveštajnoj službi Putin bi odgovarao obično kratko: „Radio sam u političkoj obaveštajnoj službi“, ili: „Bio sam stručnjak za rad sa ljudima“.

Sam Putin nikada nije zažalio zbog svog rada u obaveštajnoj službi i često se pozivao na reči Henrija Kisindžera da su „svi pristojni ljudi počinjali u obaveštajnoj službi“. Pred susret šefova država i vlada u Đenovi, na konferenciji za štampu, jedan italijanski novinar je V. Putinu postavio ovakvo pitanje: „Gospodine predsedniče, hteo bih da Vam postavim poslednje pitanje, možda suviše lično za Vas. Vi ste danas Predsednik Rusije, ali šta mislite o svom iskustvu iz rada u KGB? Da li ga smatrate pozitivnim ili negativnim? Da li Vam ono smeta u sadašnjem radu, ili Vam pomaže?“ Vladimir Putin je odgovorio: „To je pozitivno iskustvo. Ja sam najviše radio u obaveštajnoj službi.

Završio sam školu obaveštajne službe, praktično odmah sam poslat na rad u spoljnu obaveštajnu službu, radio sam u inostranstvu. Rad u obaveštajnoj službi je pre svega informativni. On jako dobro širi vidike. To daje mogućnost za dobar rad sa ljudima.

U Sovjetskoj spoljnoj obaveštajnoj službi bila je posebna atmosfera. Ljudi su živeli skoro čitav život u inostranstvu. Oni su videli šta se dešava u Sovjetskom Savezu, kakvi ideološki klišei postoje, kako se to odražava na ekonomiju i socijalnu sferu. Videli su i realije zapadnog sveta. Ali u obaveštajnoj službi je gajena ljubav prema otadžbini, prema zemlji. To je bio jedan od osnovnih 11

elemenata ideološkog rada sa personalom, sa saradnicima obaveštajne službe, i siguran sam, to je bilo pozitivno, to više pomaže nego što smeta. Ako Vas interesuje jurnjava po kanalizacionim kanalima sa pištoljem u rukama, moram da Vas razočaram, ja se time nisam bavio. Ali, to je bio interesantan posao, on mi je, ponavljam, mnogo dao sa tačke gledišta širenja pogleda na svet, veštine u radu sa informacijama, sposobnosti da se iz tih informacija izdvoji ono što je glavno, skoncentriše na to i razmišlja o tome kako da se ta informacija iskoristi za rešavanje praktičnih političkih problema“.

Vladimir Putin. Prve godine u KGB-u Vladimir Putin radio je u KGB-u u obaveštajnoj službi više od 15 godina, i skoro trećina tog vremena utrošena je na obuku za novu profesiju. Odmah pošto je završio fakultet, Vladimir Putin počeo je da radi u zgradi KGB-a na Litejnom bulevaru sa činom poručnika. Tokom nekoliko meseci on je jednostavno spajao razne papire u sekretarijatu uprave, a zatim u odeljenju kontraobaveštajne službe. „Nekoliko meseci vrteo sam se tu formalno, ― sećao se kasnije V. Putin ― spajao sam neke predmete. A posle pola godine poslali su me na obuku, na šest meseci, na kurs prekvalifikacije operativnog sastava. To kod nas u Lenjingradu nije bila škola koja se nečim odlikovala. Smatralo se da bazu imam, a da mi treba čisto operativna priprema. To sam završio, vratio sam se u Petrograd i još oko pola godine radio sam u odeljenju kontraobaveštajne službe“. Zadaci koje je dobijao bili su najjednostavniji ― da prati red na velikim sportskim takmičenjima, na crkvenim svečanostima, na nekakvim disidentskim akcijama, gde su mogli da prisustvuju strani novinari ili predstavnici diplomatskog kora.

Od svojih drugova sa fakulteta, iz škole i iz sporta, V. Putin nije krio da je sada mlađi oficir KGB-a. Još na ceremoniji dodele diploma, kada su govorili o oblasti rada pojedinaca, o tome je otvoreno rečeno: „Putina uzimamo na rad u organima KGB-a“. Violončelista Sergej Roldugin kasnije se sećao: „Volođa mi je odmah rekao da radi u KGB-u. Praktično odmah. Možda on i nije trebalo to da uradi. Nekima je govorio da radi u miliciji. Jednom sam ga pitao: „Ja sam violončelista. Nikada neću moći da budem hirurg. Ali ja sam dobar violončelista. A koja je tvoja profesija? Znam da si obaveštajac. Ne znam šta to znači. Ko si ti? Šta ti možeš? A on mi je rekao: „Ja sam stručnjak za kontakte sa ljudima“. Na tome smo razgovor i završili. I on je zaista smatrao da se profesionalno razume u ljude. Njegove reči ostavile su na mene veliki utisak. Bio sam ponosan i veoma sam cenio to što je on stručnjak za kontakte sa ljudima“. Ali o detaljima svoga rada u organima V. Putin nije govorio nikada ni sa prijateljima, ni sa roditeljima. Iako su nama danas poznati neki od detalja toga rada, to je samo od bivših pripadnika KGB-a, koji su tada radili sa Putinom. „Škola koja se ničim nije odlikovala“, u kojoj je V. Putin šest meseci učio operativni rad, bila je to 401. škola KGB-a koja se nalazila u dobro čuvanoj šestospratnoj zgradi na Ohti. Mladi saradnici su tu bili obučavani metodama spoljnog osmatranja. Kao predavači pojavljivali su se najiskusniji aktivni operativci ― praktičari. Posle završetka te škole Vladimir Putin je još 5 meseci radio u odeljenju kontraobaveštajne službe, ali je posle ipak prebačen u odeljenje obaveštajne službe, što je on tako jako želeo. To je bila odluka samog rukovodstva obaveštajne službe. „Naravno da sam želeo u obaveštajnu službu ― sećao se mnogo kasnije V. Putin. ― Smatralo se da su njeni pripadnici ― bele kragne u organima. Dok sam pola godine radio u odeljenju kontraobaveštajne službe, na mene su očigledno obratili pažnju ljudi iz spoljne obaveštajne službe.

Počeli su razgovore sa mnom. Jedan razgovor, drugi, treći, još jedan, još... Obaveštajna služba stalno i aktivno traga za ljudima za sebe, i među kadrovima organa bezbednosti. Uzimali su mlade ljude koji su odgovarali prema nekim objektivnim podacima. Naravno, pristao sam jer mi je bilo interesantno. Prilično brzo otišao sam na specijalne pripreme u Moskvu, gde sam bio jednu godinu“. Specijalna škola za pripremu pripadnika obaveštajne službe nalazila se na kraju Moskve i V. Putin je živeo u internatu u dvokrevetnoj sobi. Ovde su učili mnogo toga, čak i skakanje sa 12

padobranom. Značajna je bila i jezička priprema i poznavanje strane istorije i kulture. Za Putina to su bili nemački jezik i Nemačka. Jedan od učenika te škole sa kraja 70-tih godina kasnije je govorio: „Najveći utisak na mene ostavila je mogućnost da čitamo službene biltene TASS. Mogućnost da se na ruskom jeziku čita ono što drugi ne mogu, odmah je stvaralo osećaj pripadnosti posebnoj kasti. Specijalne discipline bile su izuzetno interesantne. Proučavali smo metode kontraobaveštajne službe, zato što treba da znaš kako će protiv tebe tamo raditi. Učili smo da se ponašamo, načine za dobijanje informacija. Učili su nas da polazimo od toga da svaki čovek sa kojim komuniciraš, čak i ako nije zvanično agent, jeste izvor važnih podataka. A ako od njega ne može da se sazna ništa, onda ne treba na njega gubiti vreme“.

Specijalnu moskovsku školu obaveštajne službe Vladimir Putin pohađao je jednu godinu, a zatim se ponovo vratio u Lenjingrad na rad u teritorijalno odeljenje Lenjingradske uprave KGB-a.

Tu je radio više od četiri godine, i o detaljima toga rada nikada ništa nije govorio. Jedan od pripadnika službe koji je tih godina radio u kabinetu pored Putinovog, kasnije je pričao: „Odeljenje u kome je Putin radio u Lenjingradskoj upravi nije se zvalo nikako. Mi smo imali samo brojeve. A što se tiče neposrednog rada, to je bila obaveštajna služba sa teritorije zemlje koja je imala mnoštvo pravaca. Jednom rečju, obaveštajna odeljenja nalik na naša, nisu postojala u svim upravama KGB-a, već samo u velikim gradovima gde su dolazili stranci, neki od njih su mogli da postanu kandidati za vrbovanje, i gde su postojali konzulati. Nije tajna da sve zemlje na svetu u svojim ambasadama i konzulatima imaju rezidenture. Tako da su i njihovi obaveštajci takođe predmet našeg intenzivnog rada. Ne treba zaboraviti ni na razne kanale međunarodne saradnje: naučno-tehničke ili kulturne razmene delegacija, kada su u zemlju dolazili ljudi koji su nas interesovali. Značajan broj sovjetskih građana putovao je u inostranstvo. Neki od njih su izvršavali naše naloge. Koristili smo takođe i faktor imigracije iz zemlje. Posle pažljivog odabira neki deo agenture infiltrirao se u zemlje koje su predstavljale interes za našu državu. Kanal imigracije koriste sve obaveštajne službe na svetu“.

Nema smisla pogađati koje je naloge izvršavao u Lenjingradu Vladimir Putin. Njega su zaista učili da se profesionalno odnosi prema ljudima, i u kontaktima sa ljudima. Nikakvo vrbovanje i rad sa agenturom bez toga nisu mogući. Jedan od bivših saradnika obaveštajne službe koji je sa V. Putinom radio u Lenjingradu, u svome intervjuu „Komsomoljskoj pravdi“ govorio je da je „deo posla koji je obavljao Vladimir Putin bio jedan od najodgovornijih i najfinijih u obaveštajnoj službi.

On je radio na „stvaranju“ ljudi tipa Kima Filbija“. Kao što je poznato, Kim Filbi je sovjetski obaveštajac koji je izvršavao zadatke u Engleskoj i u SAD. On je radio u centralnom aparatu engleske obaveštajne službe i u CIA. Pravo ime K. Filbija je Harold Adrian Rasel, i državljanin je Britanije. Od 1963. godine živeo je i radio u Moskvi. Potpuno je očigledno da Vladimir Putin ne samo da je radio sa agenturom, već se bavio i vrbovanjem te agenture. U Lenjingradu su to mogli da budu turisti, studenti, biznismeni iz Nemačke, novinari, radnici diplomatskih službi i drugi. Ali, za uspešni rad sa agenturom, aktivni oficir obaveštajne službe mora, pored drugih kvaliteta, da pridobije najrazličitije ljude, da privuče simpatije, a ne da izazove neprijateljstvo. Najbolje je kada to nije gluma, već prirodna sposobnost obaveštajca.

Još jedan saradnik obaveštajne službe je, dajući intervju, primetio: „da je veština dopadanja ljudima profesionalni kvalitet pripadnika obaveštajne službe, posebno ako radi u inostranstvu, i tu tehnologiju su u Višoj školi obaveštajne službe predavali već na prvim godinama. Vladimir Vladimirovič je posedovao čak nekakav magnetizam. Njegove oči su jako dobro postavljene: one vas nagone da govorite istinu, da ne vrdate svoj sud, a u isto vreme upozoravaju na strogost vašeg sagovornika. Što se tiče intelektualnih sposobnosti, one su očigledne, jer Služba nije ni uzimala glupe ljude. Iako se nisu svi poslovi u obaveštajnoj službi podudarali sa Božjim zapovestima, teško da neko može da ospori čestitost Vladimira Putina“.

Jedan od načelnika V. Putina veoma je visoko cenio njegove sposobnosti u radu sa agenturom i u analizi dobijenih podataka. „Obaveštajna služba, ― govorio je ovaj pukovnik i veteran obaveštajne službe ― stalna je analiza dobijenih podataka i njihova ogromna analitička obrada. Umeće da se izvede pravilni zaključak iz dobijenih informacija, tačno prognozirati razvoj 13

događaja, predvideti ih ― to je, verovatno, glavni zadatak obaveštajne službe. Mogu da kažem da Putin ima dobar analitički sklop uma, i za mene kao instruktora bila bi povreda dužnosti da to nisam iskoristio. Svaki oficir pre svega treba da se bavi onim u čemu je jak, gde je očigledno uspešan. Bez obzira na svoja znanja, komunikativnost i dobrotu, je ne bih rekao da je Vladimir Putin u svom kolektivu bio nekakav lider ― formalni ili neformalni. Naprotiv. On je bio prilično miran, uzdržan, i emocije nije pokazivao. Momci su se prema njemu odnosili sa poštovanjem, i danas, sa kim god da razgovaramo, svi ga se sećaju kao dobrog druga. Njegov uput za obuku u školi obaveštajne službe takođe sam potpisao ja. Iskreno govoreći, bilo mi je žao da pustim takvog radnika“.

Nisu svi, već samo pojedini pripadnici obaveštajne službe, imali za vreme rada u gradu dokumenta za „pokrivanje“, odnosno službene legitimacije drugih službi. Vladimir Putin imao je legitimaciju pripadnika službe za istragu krivičnih dela. Kao pripadnik te službe, što je bilo, uostalom, romantičnije, Vladimir Putin upoznao se i sa svojom budućom suprugom ― Ljudmilom Škrebnjevom iz Kalinjingrada. Ona je u to vreme bila stjuardesa i u Lenjingrad je tada došla samo na tri dana.

Lični život obaveštajca Vladimira Putina O detinjstvu i mladosti Vladimira Putina već je bilo reči. Njegova žena Ljudmila Aleksandrovna Škrebnjeva rođena je 6. januara 1958. godine u Kalinjingradu u običnoj radničkoj porodici. Njen otac Aleksandar Abramovič radio je u Kalinjingradskoj remontnoj fabrici. Majka, Jekaterina Tihonovna, radila je kao kasir. Posle škole Ljudmila je brzo promenila nekoliko radnih mesta ― poštar, bravar, higijeničar, rukovodilac dramske sekcije u Domu pionira. Sa 20 godina upisala je Kalinjingradski tehnički fakultet, ali ga je posle jedne godine napustila, jer je profesija inženjera nije privlačila. Posao stjuardese bio je interesantniji. Tu je bilo i više mogućnosti za komunikaciju, koja izlazi iz okvira rodnog Kalinjingrada.

Svoje poznanstvo sa Ljudmilom Vladimir Putin opisao je kasnije, prilično kratko: „Jednom, kada sam već radio u Petrogradu u prvom odeljenju, pozvao me je prijatelj i rekao da idemo u pozorište na Arkadija Rajkina. On ima karte, biće devojke. Otišli smo. Devojaka je stvarno bilo.

Sledećeg dana opet smo otišli u pozorište. Samo, sada sam ja nabavio karte. I trećeg dana isto. Sa jednom od njih počeo sam da izlazim. Zavoleli smo se. Ljuda, moja buduća žena, i ja. Ti susreti trajali su dugo ― verovatno tri godine. Ja sam imao već 29 godina i navikao sam da sve planiram. A i drugovi su počeli da mi govore: „Slušaj, prekini, hajde više, ženi se“. I ja sam razumeo da ako se ne oženim još za godinu-dve, neću se oženiti nikada. Mada, naravno, imao sam naviku da živim životom neženje. Ljudmila je tu naviku iskorenila“.

O tim susretima Ljudmila Škrebnjeva ― Putina pisala je i govorila malo detaljnije. „U Lenjingrad smo doputovale drugarica i ja na tri dana. Ona je takođe stjuardesa iz iste posade.

Pozvala me je u pozorište Lensovjeta na koncert Arkadija Rajkina, gde je nju, opet, pozvao prijatelj.

Nije joj bilo prijatno da ide sama i pozvala je mene. Kada je taj njen prijatelj saznao da idem i ja, pozvao je Volođu. Nas troje, moja drugarica, njen prijatelj i ja stigli smo do pozorišne blagajne. Na stepenicama je stajao Volođa. Bio je veoma skromno odeven, rekla bih čak siromašno. Sasvim neprimetan, takav da na ulici ne bih ni obratila pažnju... Posle koncerta dogovorili smo se da se opet nađemo i da idemo u pozorište. Mi smo doputovale samo na tri dana i naravno da nas je interesovao kulturni program. Shvatili smo da je Volođa čovek koji može da nađe karte za bilo koje pozorište.

Drugog dana bili smo u Lenjingradskom mjuzik-holu, a trećeg opet u pozorištu Lensovjeta. Tri dana ― tri pozorišta. Trećeg dana već je trebalo da se pozdravimo“. Vladimir Putin rekao je Ljudmili da radi u miliciji i dao joj je svoj kućni telefon. Kada je ponovo došla u Lenjingrad sastala se sa Putinom, a zatim je putovala u Lenjingrad specijalno zbog sastanaka. Prava ljubav nije došla odmah. „Posle tri-četiri meseca ― govorila je Ljudmila ― već sam odlučila da je upravo on čovek kakav je meni potreban. Očigledno je u Volođi bilo nešto što me je privlačilo. Možda je to njegova 14

unutrašnja snaga koja i danas privlači mnoge. Ali, tri i po godine sam mu se udvarala!“.

Za te tri godine Ljudmila se već preselila u Lenjingrad i upisala Filološki fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Upisala je odsek „španski jezik i književnost“, ali učila je takođe i nemački jezik, i živela je u studentskom domu u Mitnenskoj ulici. Osim španskog jezika Ljudmila je učila i francuski. Sa V. Putinom Ljudmila se sastajala skoro svake nedelje i sastajali su se, po pravilu, u metrou. Na te sastanke Vladimir Putin je obično kasnio, nekad jedan sat, nekad i više. „Od sastanka do sastanka, iz dana u dan, sve se ponavljalo ― sećala se Lj. Putina. ― Ali svaki put sam se nadala da će ovo kašnjenje sigurno biti poslednje. Kada se Vladimir Vladimirovič najzad pojavljivao, nisam se prepirala sa njim. Za tih sat i više, toliko sam brinula da već nisam imala snage za izlive emocija. Tako da je Vladimir Vladimirovič mene iznurivao i tako me je dobijao, iznurivanjem. A kašnjenja su uvek bila objašnjavana poslom, na koji je Vladimir Vladimirovič uvek bio skoncentrisan. A u ličnom životu se opuštao. Pa gde bi inače? Upravo tada je konačno došao i u meni se učvrstio osećaj njegove muške i ljudske pouzdanosti“.

Prema rečima Ljudmile, „inicijator svadbe bio je Vladimir Vladimirovič. Mislim da je on pažljivo odmerio svoju odluku, pre nego što je meni to rekao tri meseca pre svadbe. Vladimir Vladimirovič zaprosio me je po svim pravilima, klasično: izjavio mi je ljubav, i predložio da odredimo dan svadbe u julu“.

Svadbena ceremonija počela je 28. jula 1983. godine u lenjingradskom Dvorcu za sklapanje brakova u ulici Petra Lavrova. Uveče, istog dana, u restoranu „Poplavok“ okupili su se roditelji, rođaci i prijatelji, njih dvadesetak. I sledećeg dana u restoranu hotela „Moskva“ okupilo se dvadesetak gostiju, kako bi proslavili svadbu. Ali to su već bile kolege Vladimira Putina. Posle toga Vladimir Putin i Ljudmila Putina otišli su na svadbeno putovanje automobilom ― u Ukrajinu i u Moldaviju.

Fakultet „J. V. Andropov“ Fakultet koji nosi ime J. V. Andropova, nosilac Ordena crvenog znamenja, koji je danas poznat kao Akademija spoljne obaveštajne službe, za Vladimira Putina kao obaveštajca bio je verovatno glavno iskušenje 80-tih godina. Ovde nisu samo učili već su i proučavali slušaoce, koji su po pravilu imali više od 30 godina. Čak je i odabir polaznika bio veoma strog. Fakultet se nalazio u Moskvi, i Vladimir Putin je došao bez Ljudmile koja je ostala da živi kod njegovih roditelja u Lenjingradu. Trebalo je još da završi fakultet, i već je čekala prvo dete. To je bila devojčica, rođena aprila 1985. godine, kojoj su dali ime Marija.

Na Fakultet J. V. Andropov V. Putin primljen je avgusta 1985. godine na studije koje traju jednu godinu. Priprema i rad bili su krajnje složeni i intenzivni. Svi studenti bili su već aktivni oficiri obaveštajne službe, živeli su i učili u istoj zgradi, samo na različitim spratovima. Pukovnik u penziji Mihail Frolov, neposredni načelnik V. Putina na fakultetu, kasnije se sećao: „Na fakultetu J. V. Andropov radio sam 13 godina. Vladimir Putin upisan je kod mene iz Lenjingradske uprave KGB-a sa činom majora. Odlučio sam da vidim kakav će biti u ulozi starešine odeljenja. Tu su potrebne i organizatorske sposobnosti i u određenoj meri taktičnost, snalažljivost. Činilo mi se da Putin ima sve te osobine. On je učio bez prekida, nije bilo nikakvih problema, nije bilo povoda da se posumnja u njegovo poštenje i iskrenost.

Sećam se da je dolazio kod mene na raport u „odelu ― trojci“, bez obzira što je napolju bilo 30 stepeni, i što sam ja sedeo u košulji kratkih rukava. On je smatrao da je neophodno da se kod rukovodioca dolazi u radnoj odeći, strogo. Čak sam ga navodio drugima kao primer. „Pogledajte druga Platova“. Tamo nismo govorili prava prezimena. Po pravilu, ostavljali smo prvo slovo pravog prezimena. Kada sam ja ovde učio, zvali su me Filimonov. Na fakultetu se nisu učila samo pravila obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Lavovski deo našeg posla sastojao se u proučavanju slušaoca, njegove profesionalne podobnosti, njegovih ličnih kvaliteta. Trebalo je, na kraju krajeva, da odredimo da li slušalac odgovara radu u obaveštajnoj službi. To je bio svojevrsni ispitni poligon.

15

Eto, ja sam, na primer, predavao iskustvo obaveštajne službe. Šta to znači? To je umeće da se stupi u kontakt sa ljudima, umeće da se odaberu ljudi koji su nam potrebni, umeće postavljanja pitanja, koja interesuju našu zemlju i njeno rukovodstvo, umeće, ako hoćete, biti psiholog. Zato smo morali da proučimo slušaoce toliko, da bismo mogli da se za njih zauzmemo, kao za svoju desnu ruku. Na kraju obuke, za svakog polaznika pisali smo karakteristike koje su određivale njihovu sudbinu. To je bio pakleni rad. Razmatralo se sve: lične karakteristike, profesionalne. Zatvarali smo se na nedelju dana, na dve, sedeli i pisali, pisali, pisali.... Na kraju karakteristike davali smo zaključak o podobnosti ili nepodobnosti polaznika za rad u obaveštajnoj službi“.

Završna karakteristika koju je sastavio M. Frolov o V. V. Putinu bila je na četiri kucane strane. To je bila u najvećem stepenu pozitivna karakteristika, koja se i danas čuva negde u tajnoj arhivi spoljne obaveštajne službe. Od nedostataka V. Putina ― Platova, ovde su navedeni izvesna zatvorenost i nekomunikativnost. Ali sam M. Frolov priznaje da taj kvalitet za obaveštajca može da se smatra i pozitivnim. Od samog početka obuke bilo je jasno da se V. Putin priprema za rad u Nemačkoj, samo se nije znalo da li se radi o Saveznoj Republici Nemačkoj ili Nemačkoj Demokratskoj Republici. Pre rada u SRN trebalo je još raditi u Moskvi ― u centralnom aparatu ― od godinu i po do tri godine. Vladimir Putin odlučio je da odabere Istočnu Nemačku i da otputuje na novo radno mesto odmah. Kao rezultat toga, prekomandovan je u predstavništvo KGB-a u Istočnoj Nemačkoj.

O radu u Nemačkoj Vladimir Putin počeo je da radi u Nemačkoj 1985. godine, a prestao 1990. godine već posle pada Berlinskog zida. Dobio je posao u nemačkom gradu Drezdenu. Jedan od njegovih direktnih pretpostavljenih kasnije je govorio: „U to vreme Nemačka Demokratska Republika bila je podeljena na 14 okruga. U svakom od njih radila je okružna uprava nemačkog MGB i uz nju pripojen predstavnik sovjetskog KGB. Svaki naš predstavnik imao je malu grupu saradnika, koji su se bavili obaveštajnim poslovima. Putin je radio u drezdenskoj grupi. Bio sam rukovodilac svih 14 grupa.

Zato znam šta govorim. Za 4 godine službe u Drezdenu Putin je napredovao za dva stepenika. Osim toga, postao je član partijskog komiteta, gde u principu običan pripadnik nije mogao da uđe. Ali tada smo svi bili iskreni komunisti. Tek danas se naša shvatanja nekako menjaju. Možda se to dešava i kod Putina. Mogu da kažem samo jedno: on nije bio licemerni komunista“.

Kada je Vladimir Putin postao predsednik Ruske Federacije, u Nemačkoj su uloženi ogromni napori da se razjasne detalji rada V. V. Putina na nemačkoj teritoriji. Proučavali su se svi podaci, svi tragovi. Šta je radio? Gde je putovao? Sa kim se upoznavao? Koga je mogao da vrbuje?

Sa kojim pripadnicima „Štazija“ se nalazio u najbližem kontaktu? Čak su organizovani i „naučni“ simpozijumi na kojima je učestvovalo više od stotinu osoba sa raznim referatima. Nema smisla navoditi sva ta istraživanja, čiji je rezultat bila veoma oskudna informativna potvrda, ali takođe i nekoliko ružnih i drskih falsifikata. U poslednjih sedam godina u Nemačkoj su izdate tri knjige o V. V. Putinu, ali je samo jedna prevedena na ruski jezik i izdata u Moskvi. To je knjiga Aleksandra Rara „Vladimir Putin ― Nemac u Kremlju“. Prvi put je izdata u Minhenu 2000. godine. Njen autor ― politikolog, Nemac ruskih korena, prilično se potrudio da podigne zavesu tajne ispred rada V. Putina kao obaveštajca na „nemačkom“ pravcu. Ali malo je uspeo u tom poslu, ograničivši se opisom skromnog stana porodice Putin na drugom spratu standardne montažne zgrade broj 101 na Raderbertštrase u Drezdenu. V. V. Putin je u slobodno vreme čitao Šilera i Getea u originalu, a takođe je bio i član drezdenskog odeljenja Društva ribara amatera. U omiljenoj pivnici sovjetskog obaveštajca, gde je naručivao pivo i pečene kobasice, sada je za znatiželjne turiste opremljen „Putinov ugao“. Ruski Predsednik i danas je veoma popularan u Drezdenu. U jesen 2007. godine, kada se Putin nalazio u poseti Nemačkoj, našao je nekoliko sati da ode u Drezden kao privatno lice.

Tamo se prošetao svojim starim stazama, čak je ušao i u pivnicu da bi se susreo sa običnim ljudima i da popije kriglu piva.

16

Sam Vladimir Putin na pitanje u čemu je zaista bio njegov rad u nemačkom Drezdenu, odgovorio je prilično otvoreno i malo: „To je bio obični obaveštajni rad: vrbovanje izvora informacija, dobijanje informacija, njihova obrada i slanje u centar. Radilo se o informacijama o političkim partijama, tendencijama unutar tih partija, o liderima ― i sadašnjim i mogućim budućim, o imenovanju ljudi na određena mesta u partiji i u državnom aparatu. Bilo je važno znati ko, kako i šta radi, šta se radi u MIP-u zemlje koja nas interesuje, kako ona gradi svoju politiku u vezi sa raznim pitanjima u raznim zemljama sveta. Ili, kakva će biti pozicija naših partnera u pregovorima o razoružavanju, na primer. Naravno, da bi se dobile takve informacije, potrebni su izvori. Zato se paralelno radilo na vrbovanju izvora i prikupljanju informacija, a takođe i na njihovoj obradi i analizi. Rutinski rad“.

Ljudmila Putina je sa malom kćerkom stigla u Drezden 1986. godine. Tu se rodila i njihova druga kćerka ― Jekaterina. Briga o dve male devojčice, učenje nemačkog jezika i vođenje jednostavnog domaćinstva, bili su njeni glavni poslovi u Nemačkoj. „O poslovima moga muža kod kuće nismo pričali ― sećala se kasnije Ljudmila. ― Mislim da je to bilo zbog vrste posla. U KGBu je uvek bilo određeno da se ženama ne priča. Kažu da se događalo da je suvišna otvorenost dovodila do negativnih posledica. Mnogo sam se družila sa Nemcima, a ako je neko poznanstvo bilo nepoželjno, Volođa mi je to govorio. Ujutro je vodio Mašu u obdanište ― to je bilo odmah ispod prozora našeg stana, a zatim Kaću u jasle. Uvek je dolazio kući na ručak. Ponekad bi se kod nas uveče okupili, došli bi drugovi sa posla, dolazili su i Nemci. Družili smo se sa nekoliko porodica. Bilo je veselo ― razgovori uglavnom ni o čemu, šale, vicevi. Volođa lepo priča viceve“.

Vladimir Putin u Nemačku je došao kao starije ovlašćeno lice. Posle jedne godine unapređen je u pomoćnika načelnika odeljenja. Posle još nekog vremena postao je stariji pomoćnik načelnika odeljenja. Dalje nije imalo gde da se napreduje, pa su ga, u vidu unapređenja, uvrstili u partijski komitet predstavništva KGB. U dokumentima o unapređenju navedeno je jednostavno: „za konkretne rezultate u radu“. Obaveštajna služba Nemačke Demokratske Republike smatrana je visokoprofesionalnom. Obe službe radile su po celom svetu, i mnogo niti je iz Drezdena išlo ne samo ka Saveznoj Republici Nemačkoj, već i u druge zapadne zemlje, i daleko po celom svetu.

Pukovnik Lazar Matvejev, koji je 1985–1989. godine bio načelnik grupe sovjetske obaveštajne službe u Drezdenu, kasnije je govorio: „Obaveštajna služba u Nemačkoj Demokratskoj Republici bila je jedna od najjačih specijalnih službi na svetu. Ali, Nemci su radili sa svoje teritorije. A mi sa njihove, samo što smo koristili svoje mogućnosti. Nemačku smo koristili kao osnovu, kao kanal.

Naša celokupna delatnost bila je usmerena ka zapadu. Radili smo sa onima koji su dolazili u Nemačku i često smo slali naše agente ne samo u kapitalističke, već i u zemlje u razvoju. Vladimir Vladimirovič imao je svoje ljude u Evropi, i u drugim regionima sveta. Moram da kažem direktno, da su Putinovi izlasci u niz zemalja bili veoma dobri, pre svega u države jugoistočne Azije. Čini se ― gde je Nemačka, a gde Azija. Ali radilo se... I sve to zato što se stalno tragalo za ljudima, stalno su se stvarale potrebne veze. Ja sam pod svojom ingerencijom u Drezdenu imao osam oficira, a svaki od njih imao je svoj deo posla: politička obaveštajna služba, kontraobaveštajna služba, naučno-tehnička obaveštajna služba, informacije i analiza. Tako da su svi momci odlično znali za šta su odgovorni i šta se od njih traži. Posebno nisam morao nikoga da teram“.

List „Izvestija“ je u „jednoj od evropskih zemalja“ pronašao bivšeg obaveštajca i Putinovog druga, koji je sa njim radio u Demokratskoj Republici Nemačkoj u istoj grupi, čak su sedeli u istoj sobi nekoliko godina. Za priču tog čoveka, koji se uslovno zove Vladimir Artamonov, list je izdvojio dva stupca pod naslovom: „Sa Putinom bih i konje krao i votku pio“. „Koja karakterna osobina čini Putina posebnim?“ ― „On nesumnjivo ima dominantu osobinu, samo je nikada nije izdvajao. On je veoma talentovani sportista. Ali apsolutno nikada nije pokazivao svoje fizičke mogućnosti, niti se hvalio.

Među njegovim jednako dobro razvijenim kvalitetima dominantna je borba. U svakom smislu. Mislim da on ima i karakter borca, onaj pravi ― da se bori do pobede. On može da radi dugo i skoncentrisano. Prilično je pribran tip. Sav njegov posao na onom sektoru u Drezdenu 17

zahtevao je sistematski i istrajan rad. On je umeo to da radi kako bi malo ko umeo“. ― „Slušajte, pa ima li on bar jednu negativnu osobinu?“ ― „Šta da vam kažem? Ja bih rekao da negativne osobine on jednostavno nema. Ali, to je moje mišljenje“. ― „Odlično, hajde onda da popričamo o slabostima. Koja je Putinova slaba strana?“ ― „Nema on slabe strane. Ja još nisam sreo takvog čoveka, tako harmonično izgrađenu ličnost. Evo, sami zaključite: i sportista, i visoko obrazovani humanista, i sasvim uspešan obaveštajac; i u kulturu se razume, i u komunikaciji je tako jednostavan da odmah privlači, uliva poverenje. Kada se sretneš sa njim, odmah ti bude jasno ― taj neće izneveriti. To je takav tip. Da pije ― ume, kako da ne, ali savršeno sigurno zna granicu.

Odlično vozi automobil. Mogu da zamislim kako je pilotirao u lovcu. To mu je sigurno bio melem za dušu, jer on je po prirodi neobuzdan. Ali on nije neobuzdan preko mere; pored takvog kao što je on, možeš da sediš i da se ne plašiš. Za njega je karakteristična i nekakva ironičnost“.

Pukovnik L. Matvejev lepo je govorio i o porodici Vladimira Putina. „Treba reći da sam u vezi sa porodicom Vladimira Vladimiroviča ja bio miran. Njegova supruga, Ljudmila Aleksandrovna, nikada nije bila proračunata žena. Sam Vladimir Vladimirovič takođe je bio veoma skroman u svojim zahtevima. Odnosi između njih bili su dobri i živeli su bez svađa. Tako da je tu bilo sve u redu. Šta da se krije, u Nemačkoj je bilo mnogo iskušenja, čak i za oficire. Jer novac koji su oni dobijali za svoj rad bio je praktično bez kontrole, predavan je samo na časnu reč radnika.

Naravno da sam mogao da ih kontrolišem. Ali tako nešto nisam ni pomišljao kada se radilo o Vladimiru Vladimiroviču. On je kristalno pošten čovek. Verovatno će to danas zvučati smešno, ali u svojoj suštini, Putin uopšte nije karijerista. Poznavao sam karijeriste koji su brzo napredovali u službi uz pomoć nekakvih, da kažem, „zahvata“. Ali poznavao sam i ljude koji nisu bili karijeristi, a koji su takođe brzo napredovali. Postoje ljudi koji se za sve izbore sopstvenim radom, koji jednostavno samo rade. Putin je radio. Putin je čovek koji voli da radi“.

Pad Berlinskog zida i raspad Nemačke Demokratske Republike Vladimir Putin odlično je znao stanje stvari u Nemačkoj, pre svega u Istočnoj Nemačkoj, i tok događaja u toj zemlji izazivao je njegovu zabrinutost. Na čelu Nemačke Demokratske Republike i partije nalazio se krajem 1980-tih godina Erih Honeker. Drezdensku partijsku organizaciju vodio je Hans Modrov, koji je već od kraja 1988. godine na partijskim plenumima centralnog komiteta iznosio kritiku politike E. Honekera. Situacija u zemlji se pogoršavala i unutrašnji pritisak u društvu je rastao, ali spoljni posmatrač to ne bi mogao da primeti. Niko nije očekivao eksploziju i niko se za nju nije pripremao. Tokom 1989. godine u Istočnoj Nemačkoj tekle su pripreme za proslavu 40. godišnjice te države, koja je bila proglašena 7. oktobra 1949. godine.

Svečana sednica povodom toga održana je, kao i obično, 6. oktobra, i Erih Honeker pročitao je veliki referat o uspesima Republike. Delegaciju je u ime SSSR-a vodio Mihail Gorbačov, koji je takođe održao govor. Uveče, 7. oktobra, praznične manifestacije premestile su se na glavnu ulicu Berlina Unter-der-linden, gde je trebalo da se održi tradicionalna povorka baklji. Mihail Gorbačov kasnije se sećao: „Pored tribina, na kojima se nalazilo rukovodstvo Nemačke i strani gosti, prolazile su kolone predstavnika svih okruga Republike. Prizor je bio impresivan. Sviraju orkestri, čuju se doboši, svetlosti reflektora, sjaj baklji, i najvažnije ― hiljade mladih ljudi. Učesnici povorke, kako su mi rekli, unapred su odabrani. To su bili uglavnom aktivisti Saveza slobodne omladine Nemačke, mladi članovi partije i društvenih organizacija“.

M. Gorbačov je iz Istočne otišao u Zapadnu Nemačku na susret sa H. Kolom. Ali, posle 10 dana od proslave 40 godina Istočne Nemačke u Berlinu, i po celoj teritoriji Republike, počeli su događaji koji su veoma brzo dobili stihijski i nekontrolisani karakter. Dana 17. oktobra u Berlinu je održana sednica politbiroa CK partije na kojoj je bilo odlučeno da se Erih Honeker oslobodi svih dužnosti u partiji i državi. Njegov naslednik postao je Egon Krenc. To je stanovništvo Republike prihvatilo kao ustupak narodu i slabljenje vlasti. Već sledećeg dana u Nemačkoj su počele masovne manifestacije, ali bez nereda i čak bez glasnih parola. Oko 75 hiljada ljudi u Lajpcigu podiglo je 18

parolu „Mi smo narod“. Dana 27. oktobra 1989. godine Državni Savet Nemačke Demokratske Republike objavio je amnestiju svih građana koji su ranije bežali na zapad ili su osuđeni za pokušaj prelaska. Prekinuto je emitovanje najodioznijih programa na televiziji. Tako je 4. novembra u Istočnom Berlinu, na grandioznoj opozicionoj manifestaciji, učestvovalo više od 700 hiljada ljudi.

Nemačka se pokrenula i napetost je rasla. Vladimir Putin i njegove kolege pratili su sve događaje sa narastajućom zabrinutošću.

Ujutro, 9. novembra 1989. godine, sekretar Centralnog komiteta partije Ginter Šabovski saopštio je na konferenciji za štampu da je rukovodstvo zemlje donelo odluku da pojednostavi način izlaska građana Istočne Nemačke u inostranstvo. Posle te izjave hiljade građana Republike uputile su se ka graničnim prelazima duž Berlinskog zida. Na jednom od prelaza komandir pograničnih jedinica nije izdržao psihološki pritisak i bez naređenja odozgo naredio je da se podigne rampa.

Rulja se probijala ka ulicama Zapadnog Berlina. Po celom svetu slati su munjeviti telegrami: „Hiljade Istočnih Nemaca jure u Zapadni Berlin“, „Mase napadaju nove granične prelaze“. „Po zidu nesmetano šetaju momci i devojke“, „Vozovi sa ljudima koji žele da napuste Istočnu Nemačke kreću iz Praga i Varšave“. Hiljade dopisnika iz zapadnih zemalja uputili su se hitno u Berlin da snime i opišu ove događaje.

Ispred objektiva televizijskih kamera i bliceva grupe mladih Nemaca iz Istočnog i Zapadnog Berlina spojile su se u grupe, dobile razne alatke, uglavnom čekiće i maljeve, i počele da lome delove Berlinskog zida i čitave betonske ploče.

U najvišim strukturama vlasti Istočne Nemačke, i ne samo u njima, vladala je potpuna izgubljenost. Ni Mihail Gorbačov, niti njegovo okruženje, nisu znali šta da rade. Sovjetski lider imao je u planu za novembar i decembar niz sastanaka i pregovora, uključujući i susret sa predsednikom SAD Dž. Bušom starijim, na Malti. Ali o čemu da se razgovara kada se iza leđa, u centru Evrope ruši savezna država, pa i čitav sistem Varšavskog pakta. Na teritoriji Istočne Nemačke nije se nalazilo samo nekoliko jakih obaveštajnih struktura, sa 5-6 hiljada radnika. Tu se nalazila i armijska grupacija od 300 hiljada ljudi sa svim vrstama naoružanja, uključujući i atomsko.

Bez obzira na sve to, Mihail Gorbačov nije promenio raspored svojih putovanja i susreta. On je dozvolio sebi da provede dva dana u Kanadi, i u razgovorima sa premijerom B. Malrunijem izgovorio je veoma čudnu rečenicu: „Što se tiče nemačkog pitanja, to nije aktuelno pitanje današnjice. Danas realnost predstavljaju dve nemačke države, koje su članice OUN i postojećih vojno-političkih struktura“. Posle još tri dana, kada se nalazio u Italiji, u razgovoru sa premijerom Đulijem Andreotijem, M. Gorbačov ponovo je izbegao da razmatra nemačko pitanje: „Rekao sam direktno: spajanje dve nemačke države nije aktuelno pitanje“. Sovjetska vojska u Nemačkoj dobila je naređenje da ostane u kasarnama i da se ne meša u događanja unutar Nemačke. Organi spoljne obaveštajne službe nisu imali jasne direktive. Događaji koji su se oko njih odvijali nisu bili predviđeni ni u kakvim instrukcijama.

Decembra 1989. godine demonstracije i neredi počeli su da se događaju i u Drezdenu. Bilo je očigledno da je niz tih događaja dirigovan iz Zapadnog Berlina i iz Bona, ali mnogo raznih događaja odvijalo se stihijski. Evo kako je sam Vladimir Putin opisivao nastalu situaciju: „Večeri kada su Nemci sa negodovanjem prišli našoj zgradi u Drezdenu odlično se sećam. Bio je decembar 1989. godine. Bila je skoro noć. Pre toga masa je provalila u okružnu upravu nemačke obaveštajne službe i odande uzela oružje, koje se našlo u rukama ko zna koga. Ništa dobro nije bilo na pomolu.

U masi su mogli da budu provokatori ili pijani. Te noći sam bio odgovoran za naš objekat, jer je negde oko devet sati uveče načelnik otputovao iz grada i nismo mogli da ga pronađemo. U Drezdenu je bio štab sovjetskih tenkovskih jedinica. Telefonirali smo komandantu i ispričali smo šta se događa oko zgrade, a dodali smo i da će se, ako nešto ne preduzmemo, dogoditi ono što se neće moći popraviti. Tada sam zamolio da nam pošalju vojnike za obezbeđenje, kako stvar ne bi prerasla direktni konflikt. Iznenada, dobio sam neočekivani odgovor: ― To ne možemo da uradimo jer nemamo naređenje iz Moskve. Sad ću ja sve da saznam, i zvaću vas ― završio je komandant. Posle nekog vremena, nisam mogao da čekam njegov odgovor i pozvao sam ga još jednom: 19

― I šta se događa?

Dobio sam odgovor koji me je ošamutio: ― Moskvu sam pitao, ali Moskva ćuti. A već pada noć. ― I šta ćemo da radimo? ― pitam. ― Za sada nikako ne mogu da vam pomognem ― odgovara komandant.

I tada sam potpuno jasno shvatio da smo mi odbačeni i da niko ne donosi odluke.

Objekat je obezbeđivala mala grupa graničara koje sam podigao na uzbunu. Oni su, kao što i treba u takvim slučajevima, uzeli oružje, granate, municiju, otvorili prozore i na njih postavili cevi automata. Ja sam izašao do ograde da razgovaram sa masom. Iskreno govoreći, to je za mene tog momenta bio veoma ozbiljan izbor. Sa jedne strane, mogli smo da se zabarikadiramo i da organizujemo kružnu odbranu, da ne stupamo ni u kakve kontakte i dejstvujemo prema odgovarajućim instrukcijama. Da, žrtava na strani napadača bi sigurno bilo, ali formalno, po zakonu, mi smo apsolutno bili u pravu, jer smo dejstvovali strogo prema zvaničnim pravilima koja su se predviđala u slučaju napada na objekat. Stvar je u tome da pregovori sa agresivnom ruljom nisu bili propisani ni u jednoj od naših instrukcija. I slična inicijativa, ako bi stvar krenula neželjenim tokom, bila bi surovo kažnjena od strane pretpostavljenih. Verovatno bi me izveli na sud, ali sigurno bi me izbacili iz službe, osramoćenog i bez ikakve penzije. U principu sa mnom su mogli da se obračunaju kako god su hteli. Zato sam, dok sam izlazio napolje prema ljudima, odlično shvatao da ne rizikujem samo svoju karijeru, već i budućnost moje porodice. Ali, računao sam da je skuplje od bilo kakve karijere sačuvati živote onih čiji predmeti su mi se nalazili na stolu, i drugih, koji su se spremali da napadnu zgradu. Tog momenta čvrsto sam rešio da žrtvujem karijeru.

Nikakva karijera nije važnija čak i od jednog ljudskog života“.

Kolege su V. Putina nagovarale da ne izlazi do mase. Mogli su da ga ubiju ili da ga zarobe kao taoca. „Šta mi onda da radimo? Kako da te izvučemo iz rulje?“ Ali Putin je izašao, odlučivši da razgovara sa ljudima i da ih gleda pravo u oči. „Kada sam prišao masi ― sećao se V. Putin ― pitali su me ko sam ja i kakva je to zgrada.

Sovjetski vojni objekat ― odgovorio sam.

Zašto imate automobile sa nemačkim tablicama?

Prema važećem dogovoru.

A ko ste vi?

Prevodilac.

Prevodioci ne govore nemački tako dobro. ― Još jednom vam ponavljam da mi imamo međudržavni sporazum i molim vas da se ponašate pristojno, da ne prelazite granice. Mi imamo određena pravila ponašanja i još jednom ponavljam ― tu nema ništa zajedničko ni sa MGB, ni sa vojskom Istočne Nemačke. Ovo je sovjetski vojni objekat koji je eksteritorijalni.

A zatim sam se, zajedno sa naoružanim vojnikom, kome sam tiho naredio da demonstrativno otkoči automat, okrenuo i polako krenuo u zgradu. Ali ljudi se nisu razilazili još prilično dugo.

Međutim, pokušaj da se napadne zgrada takođe je prekinut. I to je u tom momentu bilo najvažnije“.

Malo kasnije, komandant tenkovske jedinice ipak je poslao dva vozila sa vojnicima koji su se rasporedili po obimu zgrade. Masa je nestala. Sledećeg jutra V. Putin i njegovi potčinjeni počeli su da uništavaju dokumenta koja su postojala u zgradi. Nešto su ranije uspeli da pošalju u Moskvu, ali sva druga dokumenta trebalo je, prema instrukcijama, uništiti. „Sve smo uništili, ― govorio je kasnije V. Putin ― sve naše veze, kontakte, sve naše mreže agenture. Lično sam spalio ogromne količine materijala. Toliko smo palili da je pukla peć. Palili smo i danju i noću. Ono najvrednije odneto je u Moskvu. Ali to više nije bilo od operativnog značaja i interesa. Prekinuti su svi kontakti, rad sa izvorima informacija prekinut je zbog bezbednosti, materijali su uništeni ili su predati u arhivu. Amin!“ Uskoro posle tih događaja Vladimir Putin se vratio u SSSR. To je bilo na samom kraju januara 1990. godine ili prvih dana februara. Ponudili su mu da radi u Moskvi ili u Lenjingradu ― 20

po izboru. I V. V. Putin i njegova supruga odlučili su da odu u Lenjingrad. Vladimir Putin nastavio je da bude aktivni pripadnik KGB-a, bez obzira na to što ni platu nije dobijao redovno.

VLADIMIR PUTIN I BORIS JELJCIN Zategnuto nasleđivanje prestola U Rusiji su već prvi meseci 2004. godine bili ispunjeni značajnim događajima i promenama, i to nisu uvek bile promene nabolje. I situacija u zemlji, i raspored političkih snaga suštinski su se promenili, između ostalog, i u vezi sa povećanjem broja terorističkih napada i pojačavanjem pritisaka na Rusiju. Novi politički ciklus, koji će se završiti tek 2008. godine, zasigurno će u većini slučajeva predstavljati nastavak političkog ciklusa od 1999. do 2003. godine. Ali, pojavili su se i novi veoma važni faktori i okolnosti, koji zahtevaju procenu i analizu. Istoričari znaju da se mnogi važni politički događaji ne odvijaju na otvorenoj sceni, već u sferama uticaja i vlasti o kojima može da se govori samo pošto vreme prođe, oslanjajući se pritom, ne samo na jasne činjenice i adekvatna svedočanstva učesnika u događajima, već i na pretpostavke.

Pojačavanje spoljnih pretnji i sve složeniji međunarodni položaj Rusije poklopili su se sa nizom važnih promena u položaju samog V. V. Putina kao predsednika Ruske Federacije. Ne radi se samo o tome da je on pobedio na drugim predsedničkim izborima sa daleko boljim rezultatom nego na prvim. Osnovna izmena sastoji se, po mom ubeđenju, u tome da se Vladimir Putin 2004. godine oslobodio onih političkih, moralnih, kadrovskih i drugih obaveza, koje je on bez sumnje imao 1999. godine prema prvom predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu, i koje V. Putin kao naslednik i kao oficir nije mogao da ne ispuni.

V. Putin nije došao na vlast posle revolucije, vojne zavere ili prevrata, niti posle otvorene i dugotrajne političke borbe, kako se to dešava prilikom pojave novih predsednika u SAD ili u Francuskoj. Vladimir Putin je stupio na poprište javne politike tek pošto ga je Boris Jeljcin postavio za novog predsednika ruske vlade i proglasio za svog naslednika na mestu predsednika države. Još u proleće 1999. godine, kada je V. Putin svojoj dužnosti direktora FSB-a dodao i mesto sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije, malo ko je znao za ovog čoveka i niko nije pokušavao da proceni njegov „predsednički rejting“; najveće mogućnosti u vezi sa tim imali su tada J. Primakov, J. Lužkov i G. Zjuganov.

Vladimir Putin u to vreme nije bio javni političar, nije ni pomišljao na mesto premijera, a još manje na mesto predsednika države. Čak i da je tada imao ozbiljne političke ambicije, on nije imao nikakve šanse da pobedi na izborima na nacionalnom nivou i trebalo je da počne od nižih stepenika. „Izabrati“ Putina postalo je moguće tek kada je B. Jeljcin, koji se našao u kritičnoj situaciji, postavio upravo njega za šefa države, i dao mu posebna ovlašćenja. Tek tada je Putin dobio mogućnost da se izdvoji. Boris Jeljcin dao je takve mogućnosti Borisu Nemcovu i Anatoliju Čubajsu 1997. godine, Sergeju Kirijenku 1998. godine, Sergeju Stepašinu 1999. godine. Ali ti političari nisu ostvarili Jeljcinove nade i dok su se nalazili na najvišim državnim dužnostima, nisu povećali već su izgubili nivo svoje popularnosti.

Suprotno tome, V. Putin ispunio je obaveze koje su mu date u najvećoj mogućoj meri, uspešno i efikasno, što ga je vrlo brzo učinilo najpopularnijim političarem Rusije. Pritom je nastavio da nastupa kao Jeljcinov favorit i nije ulazio u konflikte ni sa kim iz najbližeg predsednikovog okruženja. U jesen 1998. godine Jevgenij Primakov takođe se izdvojio na mestu premijera i postao veoma popularan. Njegov rad je bio veoma efikasan, ali on nije bio u dobrim odnosima sa „familijom“ ili sa samim Jeljcinom. Odlučno je odbio i Jeljcinov pokušaj da porazgovara sa njim o mogućnosti da u budućnosti zauzme mesto predsednika. „Ja za takav razgovor nisam spreman i ne želim da ga vodim“ ― izjavio je Jevgenij Maksimovič.

Avgusta 1999. godine Vladimir Putin nije imao ništa protiv predloga B. Jeljcina da on postane njegov naslednik, ali ga nije ni naročito ozbiljno shvatio. Sledeći izbori za predsednika 21

Ruske Federacije trebalo je da se održe tek juna 2000. godine. Pitanje prevremene predaje ovlašćenja Predsednika Rusije i postavljanja V. Putina za vršioca dužnosti predsednika postalo je predmet njihovog višesatnog razgovora 14. decembra 1999. godine. Kada je Putinova saglasnost uz veliki trud dobijena, lideri su odredili uzajamne uslove i obaveze jedan prema drugome i prema onima koji su činili glavni deo Jeljcinovog okruženja, kao i sudbinu svih vodećih ljudi u ruskoj vlasti. To što je Boris Jeljcin dobrovoljno predao nasledniku ne samo ogromna ovlašćenja i skoro neobuhvatnu vlast, već i ogromnu imovinu, a takođe i rukovodstva i osoblje svih osnovnih institucija u državi, ne može se nazvati dogovorom. To je bio važan državni sporazum koji je zahtevao pregovore. Takav akt nije mogao da bude jednostavna improvizacija. Neki posmatrači još su početkom godine pisali i govorili da je rezultat pregovora između B. Jeljcina i V. Putina mogao da postane pismeni dokument koga je potpisao kako predsednik, koji se još uvek nalazio na svojoj dužnosti, tako i njegov naslednik, i koji je zatim predat na čuvanje Patrijarhu Aleksiju II. Smatram da je takva pretpostavka tačna i ona se potvrđuje daljim ponašanjem i radnjama kako Jeljcina, tako i Putina. Čak ni Mihail Gorbačov nije, krajem decembra 1991. godine, napustio svoju dužnost dok sa Jeljcinom nije sklopio sličan sporazum, čije su raznolike tačke ova dva lidera razmatrala u Kremlju devet sati. Taj sporazum odobrili su šefovi država ZND u Alma-Ati. Nesumnjiva je i značajna uloga Patrijarha u sporazumu Jeljcina i Putina. Svi ljudi koji su bliski Jeljcinu priznavali su da je Aleksij II jedini čovek u zemlji pred čijim moralnim autoritetom je Jeljcin bio spreman da sagne glavu. Sa istim takvim poštovanjem odnosio se prema Aleksiju II i Vladimir Putin, koji, za razliku od prvog predsednika Rusije, jeste vernik.

Poznato je da je, posle predaje ovlašćenja, Jeljcina blagoslovio Patrijarh Aleksij II. Kasnije, već posle inauguracije maja 2000. godine u Blagovešćenskoj crkvi u Kremlju, Aleksij II blagoslovio je predsednika Vladimira Putina.

U svojim memoarima Boris Jeljcin tvrdi da je odluke o svom dobrovoljnom i prevremenom odlasku i o predaji ovlašćenja Vladimiru Putinu doneo nezavisno i samostalno i da su čak njemu najbliži ljudi i članovi njegove porodice za to saznali tek 29-30. decembra 1999. godine. Ali, to je malo verovatno, bar zbog toga što je za takvu predaju vlasti bilo potrebno kvalitetno pripremiti niz dokumenata. Pitanje naslednika brinulo je sve ljude u Jeljcinovom najbližem okruženju i traganje kako za naslednikom, tako i za oblicima i vremenom predaje vlasti vršeno je kolektivno i intenzivno.

Bilo je važno naći ne samo jakog i razumnog čoveka, koji je mogao da pristane na neke kompromise, već, što je najvažnije, i čoveka koji će održati reč koju je dao, odnosno časnog čoveka.

U politici nije tako jednostavno pronaći takvu ličnost, posebno ne u okruženju Borisa Jeljcina koji ni sam nikada nije bio častan čovek. Očigledno je, takođe, da su kandidaturu V. Putina tada podržale sve glavne osobe iz Jeljcinovog okruženja i zato su sve procedure vezane za predaju vlasti obavljene tako mirno. Svi važni ljudi iz poslednjeg Jeljcinovog tima, uključujući M. Vološina, M. Kasjanova, A. Čubajsa, ostali su na svojim dužnostima. Šta je moglo da uđe u sporazum Jeljcina i Putina, koji je konačno sklopljen na njihovom susretu i razgovoru 29. decembra 1999. godine, kada su dogovoreni dan i sat predaje vlasti? To može da se zaključi prema daljim događajima i odlukama V. Putina. Nema nikakve sumnje u to da je prema prvoj tački tog sporazuma Boris Jeljcin dobio puni imunitet od svih vrsta sudskih istraga.

Dogovoreni su i materijalni uslovi života prvog Predsednika Rusije, sastav njegovog obezbeđenja, službe protokola, pres službe.

Jeljcin je dobio jednu od njegovih glavnih rezidencija u Podmoskovlju ― „Gorki-9“, kao i deo kabineta i prostorija u Kremlju, gde će on moći da radi i da prima goste. Sa Jeljcinom ostali su da rade i njemu bliski ljudi kao što su šef kabineta Valerij Semenčenko, pres sekretar Dmitrij Jakuškin, šef protokola Vladimir Ševčenko. Na čelo njegovog obezbeđenja postavljen je rukovodilac Federalne službe obezbeđenja general Jurij Krapivin. Takođe, Jeljcinov zvanični status definisan je ne kao „bivši predsednik“ ili kao „eks-predsednik“, već kao „prvi predsednik Rusije“.

Ukaz o tome bio je prva važna odluka Vladimira Putina posle podneva, 31. decembra 1999. godine.

22

Sam karakter tog Ukaza broj 1. i njegovi detalji svedočili su o tome da je taj dokument veoma pažljivo pripreman.

Prema svim događajima koji su usledili može se zaključiti da je druga tačka sporazuma Jeljcina i Putina bio ostanak na dužnostima svih glavnih osoba u administraciji predsednika Jeljcina.

To je bilo važno i neophodno čak i za samog V. Putina, koji još nije imao svoj tim, niti svoju kadrovsku rezervu. Putin je i sam tokom nekoliko godina radio u sastavu predsedničke administracije, poznavao je njene glavne činovnike i bila mu je veoma potrebna njihova pomoć i podrška. Kao što je poznato, V. Putin je u sastav administracije uključio nekoliko osoba koje su bile njemu bliske: Dmitrija Medvedeva, Dmitrija Kozaka, Viktora Ivanova, Igora Sečina. Trebalo je da oni tu steknu potrebno iskustvo i znanja. Iz administracije je izašlo nekoliko osoba koje su bile posebno bliske Jeljcinu, uključujući njegovu kćerku Tatjanu Djačenko i Valentina Jumaševa.

Svakako, glavni ljudi su ostali: Aleksandar Vološin, Vladislav Surkov, Sergej Prihodko, Džahan Polijeva i drugi. Otišao je rukovodilac Uprave poslovima predsednika RF Pavel Borodin, glavni upravnik Kremlja. On je bio prebačen na formalno više mesto Državnog sekretara Saveza Rusije i Belorusije. Sve poslove „kremaljskog sektora“ Vladimir Putin poverio je Vladimiru Kožinu, sa kojim je radio još u peterburgskoj gradskoj vladi.

Odlučeno je da se sačuva skoro bez promena i ceo sastav vlade sa kojom je V. Putin radio još od 9. avgusta 1999. godine. Za račun preraspodele obaveza u sastav vlade ušli su bliski V. Putinu „peterburški liberali“ German Gref i Aleksej Kudrin. Kandidatura Mihaila Kasjanova za mesto premijera, naravno, bila je predložena od strane B. Jeljcina. Kasjanov je bio čovek blizak „familiji“, i posle odlaska J. Primakova upravo je Jeljcin u proleće 1999. godine insistirao na postavljanju M. Kasjanova za novog ministra finansija. Putin nije imao ništa protiv toga, niti je imao ikakvu drugu kandidaturu. „Peterburški pravnici“, koje je novi Predsednik uključio u svoj aparat, još nisu imali iskustvo u radu na najvišim nivoima vlasti. Što se tiče „peterburških liberala“, to su bili potpuno prosečni ekonomisti iz drugog reda liberal-reformatora, koji se do tada ničim posebnim nisu istakli. Zato je Vladimir Putin morao, uz male izuzetke, da se osloni na ljude iz aparata vlasti formiranog do kraja 1999. godine. Ali, to je bilo neizbežno i neophodno kako bi se obezbedio harmoničan i miran kontinuitet u upravljanju društvom, privredom i državom.

Očigledno da je i Boris Jeljcin preuzeo niz obaveza. Obećao je da neće javno kritikovati rad svoga naslednika. Ali i Putin nije trebalo da javno kritikuje prvog predsednika Rusije i režim koji je on stvorio. Jeljcin je mogao mirno da ide na odmor, ne bojeći se nečega što bi ličilo na tajni referat N. Hruščova koji je podnet na XX kongresu KPSS 1956. godine gde je osudio kult ličnosti i zločine Staljina. Jeljcin nije želeo da se nađe u situaciji u kojoj se našao sam Nikita Hruščov posle ostavke na koju je bio primoran septembra 1964. godine.

Bez sumnje je i to da se Putin obavezao da će sačuvati Ustav Ruske Federacije bez izmena.

U ovom kontekstu to je, očigledno, pretpostavljalo da će novi predsednik biti na tom mestu najviše dva mandata, ako, naravno, bude sposoban da sebi obezbedi drugi mandat. U oblasti privrede i u unutrašnjoj politici nije bilo potrebno određivati neke obaveze jer je sam V. Putin smatrao da je nedopustivo vršiti kontrolu privatizacije izvršene 90-tih godina, bez obzira na to što je nesumnjivo bila nepravedna. Niko od Putinu bliskih liberalnih ekonomista čak nije ni postavljao to pitanje.

Mnogi od tih ekonomista i rukovodilaca radili su ranije u gradskoj vladi Sankt Peterburga zajedno sa Anatolijem Sobčakom i V. Putinom i u tom gradu su realizovali privatizaciju po šemama Anatolija Čubajsa. I u vladinom i u predsedničkom aparatu važna mesta i dalje su zauzimali ekonomisti koji su se izdvojili još u vreme Jegora Gajdara i Viktora Černomirdina. Otišle su samo odiozne ili pretenciozne figure. Ostanak A. Čubajsa na njegovoj novoj funkciji predsednika upravnog odbora RAO EES takođe je, najverovatnije, bio deo sporazuma Jeljcina i Putina.

U vezi sa Borisom Berezovskim Jeljcin nije ugovarao nikakve privilegije i olakšice. Sudeći po svim obeležjima, pretenzije ovog „oligarha“ odavno su predstavljale teškoću i za samog Jeljcina.

Jeljcin je to pomenuo u jednom od svojih prvih intervjua za rusku štampu: „Na kraju krajeva, od Berezovskog je bilo više štete nego koristi“. On nije radio, već je smetao. Zato je Putin pravilno 23

uradio što je u odnosu na Berezovskog kao i u odnosu na druge takozvane oligarhe zauzeo čvrst stav. „Ja sam u tome podržao Vladimira Vladimiroviča“. „Takozvanim oligarhom“ Jeljcin je bezuslovno smatrao i Vladimira Gusinskog koji je uvek bio više protivnik nego saveznik prvog predsednika Rusije.

Boris Jeljcin napustio je Kremlj 31. decembra oko jedan posle podne rečima „Čuvajte Rusiju“, izrečenim V. Putinu koji ga je pratio. Još na putu prema kući, u automobilu, prvi put je zazvonio telefon. Bio je to predsednik SAD Bil Klinton, veoma uznemiren promenama u Kremlju koje niko nije očekivao. U Vašingtonu je još bila noć, ali Klinton nije hteo da sačeka da svane.

Jeljcin nije želeo da govori i zamolio je američkog predsednika da ga zove kasnije ― u 17 sati.

Nikada ranije on sebi to nije mogao da dozvoli. Kada je stigao u „Gorki-9“ takođe je bilo mnogo poziva. Ali Jeljcin nije želeo da razgovara ni sa kim. Legao je da spava i molio da ga ne bude bar dva sata.

Kao što je poznato, novogodišnju noć Vladimir Putin proveo je u Čečeniji ― u Gudermesu.

No, već 1. januara 2000. godine uveče, Jeljcin je Putina i njegovu suprugu Ljudmilu pozvao kod sebe u rezidenciju ― na peljmene. Na taj malo zakasneli doček Nove godine i novog veka Boris Jeljcin pozvao je takođe i ministra odbrane maršala Igora Sergejeva i rukovodioca svoje administracije Igora Vološina sa suprugama. Tada su pričali i nazdravljali, i to ne samo zbog praznika. Gosti su se razišli posle ponoći.

Pošto je prošao još jedan dan, Boris Jeljcin je otišao u Izrael, u Vitlejem na proslavu 2000 godina hrišćanstva. Bio je primljen po protokolu, predviđenom za aktuelne šefove država. Pošto se vratio u Moskvu, Jeljcin je sa suprugom i kćerkom Tatjanom otišao u Boljšoj teatar na dodelu godišnje nagrade „Trijumf“. Brinuo je, plašio se negativne reakcije publike koja će se tu okupiti.

Njegovo pojavljivanje u pozorišnoj loži bilo je dočekano aplauzima. Jeljcin je bio ošamućen, mada se većina ljudi radovala zato što je on, najzad, otišao i veći deo njih je aplauzom pozdravilo njegovu ostavku.

Boris Jeljcin u svojim memoarima ne krije da je prvih nedelja posle ostavke osećao prazninu, usamljenost, čak i nostalgiju. Njegov pisaći sto postao je prazan i nije morao da potpisuje nikakva dokumenta. Sećao se i jutra 10. januara 2000. godine kada je prišao stolu u svom kabinetu i sa pulta uzeo slušalicu specijalnog telefona. Ali ništa se nije čulo. Predsednički telefoni nisu radili.

Jeljcin je bio iznerviran i uznemiren. Nije imao šta da radi u kabinetu i izašao je u dnevnu sobu.

Moguće je da je tog momenta pomislio na M. Gorbačova koji je ostao bez veza u Forosu. U ovom slučaju to je bila tehnička pauza u sistemu specijalnih veza, prebacivali su je novom šefu države.

Postoje takve linije i šifre koje je mogao da koristi samo jedan čovek u Rusiji ― njen aktuelni predsednik.

Pred svoj 69. rođendan, krajem januara, Boris Jeljcin je prvi put posle ostavke odlučio da ode u Kremlj: zakazan je njegov susret sa novinarima iz predsedničkog „pula“. Posle razmene poklona i čestitanja Jeljcin je ušao u kabinet Vladimira Putina. „Da li mogu da sednem u predsedničku fotelju?“ ― obratio se prvi predsednik svom nasledniku. U njemu se još nije ugasio suviše jak instinkt vlasti.

Prvog februara 2000. godine, na Jeljcinov rođendan, Vladimir Putin i njegova supruga već ujutro su čestitali prvom predsedniku i kod njega proveli jedan sat. Jeljcinov život postepeno se sređivao: počeo je da dobija stalne izveštaje od raznih službi iz Kremlja, podatke socioloških anketa, informativne podatke i izvode iz štampe. Odlučio je da se povuče iz javne politike i odbio je sve ponude u vezi sa predavanjima ili stvaranjem bilo kakvih fondova nalik na „Gorbačov-fond“.

Ali on nije želeo i nije mogao da vodi život običnog penzionera, da kopa baštu i razgovara sa unucima.

Svoju poziciju i svoju ulogu Jeljcin je odredio na sledeći način: „Ja odgovaram za one koje sam odgajio, sa kojima sam radio, ja odgovaram kao i ranije za sve što se događa. I to ne kao predsednik, već kao čovek koji snosi odgovornost za onaj politički proces, za put kojim je Rusija prošla. Svako, uključujući i novog Predsednika, može danas da dođe kod mene, da pita za moje 24

mišljenje, da mi postavi pitanje koje ga brine. I ja sam obavezan da odgovorim na njega, a da uopšte pritom ne pretendujem na krajnju istinu! Obavezan sam da u sebi potisnem dugogodišnji refleks rukovodioca i da za sve te ljude postanem jednostavno sagovornik ― važan, vredan, čije mišljenje za njih može biti dragoceno. Ali samo sagovornik. I to je ogromna i ozbiljna misija“.

Mnogi su dolazili kod Jeljcina: Mihail Kasjanov, Igor Sergejev, Vladimir Rušajlo, Sergej Šojgu, Anatolij Kvašnjin, Konstantin Tocki. Od predstavnika inteligencije: Galina Volček, Ernst Neizvestni. Vladimir Putin je dolazio kod Jeljcina dva puta mesečno ujutro; njihove kuće u predgrađu nisu bile tako daleko. Još češće su razgovarali telefonom.

Krajem marta 2000. godine Vladimir Putin pobedio je na predsedničkim izborima već u prvom krugu. Bio je to veliki uspeh i za Putina i za Jeljcina, koji je svom nasledniku iskreno čestitao na uspehu. Da, naravno. Jeljcin je podigao Putina u velike visine i to mu je dalo veliku prednost u odnosu na suparnike. V. Putin došao je na vlast voljom ili uz pristanak „familije“, ali to nije bila samo prednost, već i veliki balast. Trebalo je imati ogromnu pamet, volju, talenat, kao i dovoljno hrabrosti da se već na prvim koracima u Kremlju ne izgubi identitet, a posle već nekoliko meseci potpuno se osloboditi imidža štićenika „familije“ i izboriti se za odobravanje i podršku većine građana zemlje. Boris Jeljcin je učestvovao u izradi scenarija inauguracije, zakazane za 7. maj 2000. godine. Odlučeno je da se ona ne organizuje u Kremaljskom Kongresnom Dvorcu, gde su bile održane ranije inauguracije Gorbačova i Jeljcina, već u Andrejevskoj sali velikog Kremaljskog dvorca, koji je nedavno potpuno restauriran. Tu su, u Georgijevskoj, Andrejevskoj i Aleksandrovskoj sali krunisani ruski imperatori. Čak je morala da bude organizovana i proba, gde su buduće goste zamenili vojnici, koji su stajali duž staze.

Boris Jeljcin 7. maja 2000. godine nije samo prisustvovao svečanoj ceremoniji stupanja Vladimira Putina na dužnost predsednika, i nije povodom toga samo održao govor. On je lično predao Putinu posebni predsednikov Znak koji je smišljen, razrađen i stvoren na predlog samog Jeljcina i pod njegovom kontrolom ― kao nekakav analog kraljevske ili carske krune.

Ovlašćenja Predsednika Ruske Federacije veoma su velika, ona prevazilaze ovlašćenja američkog ili francuskog predsednika, i Jeljcina nisu neosnovano nazivali „carem“, „usamljenim carem u Kremlju“, „kremaljskim monarhom“, i to i pristalice i protivnici. Boris Nemcov je o Jeljcinu često govorio i pisao kao o „dobrom ruskom caru“. Nesumnjiva autoritarnost ruskog predsedničkog sistema vlasti zasnovana je na Ustavu od 1993. godine koji suštinski ograničava prava i mogućnosti drugih grana vlasti. Boris Jeljcin je želeo da na neki način obeleži taj najviši status prvog čoveka ruske države. Znak predsednika u Rusiji je masivni zlatni lanac koji spaja oko 40 zlatnih pločica inkrustriranih dragim kamenjem, na čijoj poleđini je ugravirano ime aktuelnog predsednika. Na prve dve pločice to je bilo Jeljcinovo ime, ali na trećoj je sada ugravirano i Putinovo ime. Tih zlatnih pločica na Znaku predsednika ima dovoljno za još 150 godina.

Prva neslaganja Govoreći u svojim memoarima o pobedi Vladimira Putina na izborima u martu 2000. godine Boris Jeljcin navodi da je tada novi predsednik mogao da bude „apsolutno slobodan u svemu“: i u izboru prioriteta, i u određivanju ekonomske koncepcije, i u izboru ljudi za novi tim. Ali to nije baš tako: niz obaveza drugog predsednika u odnosu na prvog važile su. To je u neku ruku bilo pošteno.

Voditi predizbornu kampanju sa mesta premijera koji vrši dužnost predsednika mnogo je lakše nego sa drugim pozicijama. „Treba otvoreno reći ― priznavao je Putin ― da mi je Jeljcin dao for u predizbornoj kampanji.“ Kao što je poznato, posle inauguracije lica na najvišim državnim funkcijama treba da daju izjave o ostavci i da čekaju da ih prebace na nove dužnosti. U maju 2000. godine to je bila mirna procedura. Promene u sastavu vlasti posle inauguracije nisu bile velike, ali i one su zahtevale Jeljcinovo učešće. Pratili smo to prilikom postavljanja Javnog tužioca RF. Posle inauguracije Vladimir Ustinov podneo je „protokolarnu“ ostavku. Putin je hteo da prihvati ostavku i da na to 25

mesto postavi Dmitrija Kozaka, koga je Savet Federacije bio spreman da prihvati. Ali Jeljcin je insistirao na tome da Ustinov ostane na mestu javnog tužioca.

U leto i jesen 2000. godine Boris Jeljcin radio je na memoarima. Susretao se sa političarima koji više nisu aktivni ― Helmutom Kolom, Ritaro Hasimotom, kao i sa liderima nekih zemalja ZND. Za vreme posete Moskvi maja 2000. godine predsednik SAD Bil Klinton posetio je Jeljcina u „Gorki-2“ zajedno sa svojom delegacijom.

Na promociji Jeljcinovih memoara „Predsednički maraton“ bilo je mnogo ljudi. Govorili su Viktor Černomirdin, Anatolij Čubajs, Boris Nemcov i mnogi bivši rukovodioci administracija, kao i bivši Jeljcinovi pomoćnici i savetnici.

Boris Jeljcin bio je veoma zabrinut zbog gubitka podmornice „Kursk“ i dimenzijama odjeka te tragedije. Stanje siromaštva u armiji i floti Rusije u velikoj meri izazvano je radom i politikom samog Jeljcina.

Uskoro posle gubitka podmornice „Kursk“ Jeljcin je kod sebe pozvao Vladimira Putina. U razgovoru prvi predsednik je prekorio naslednika: Putin je, prema Jeljcinovom mišljenju, trebalo da, pošto je saznao za katastrofu, odmah ode u Vidjajevo ili u Severnomorsk. Umesto što je otputovao iz Sočija na sastanak lidera SNG na Jaltu, trebalo je da dođe u Moskvu, da izađe pred narod sa rečima saučešća. Vladimir Putin je ovu primedbu primio k znanju, ali teško da se složio sa njom.

Svi se sećamo šta je sam Jeljcin radio i govorio u danima teških nesreća ili terorističkih akata kao što su bili u Buđonovsku ili Kizljaru.

U jesen 2000. godine u Rusiji se razmatralo pitanje o ruskoj himni, koja je od svih simbola nove države izazvala najviše nesuglasica. Vladimir Putin bio je za očuvanje melodije stare sovjetske himne. Reči nove himne ponudio je isti autor ― Sergej Mihalkov, koji je neznatno prepravio prethodni tekst. Protiv nisu bili samo Čubajs i Nemcov, već i većina liberalnih političara i novinara.

Boris Jeljcin ih je javno podržao: „Kategorički sam protiv vraćanja himne SSSR-a kao državne. To su stvari sa kojima nema šale. Kada čujem staru himnu, imam samo jednu asocijaciju ― vlast partijskih činovnika. Predsednik države ne treba slepo da prati raspoloženje ljudi, već naprotiv, da na njih aktivno utiče“. Ali, ovoga puta Putin nije poslušao Jeljcinov savet.

Neslaganja između prvog i drugog predsednika izazvala su mnogo komentara u štampi, i Jeljcin je odlučio da svoje odnose sa Putinom opiše u specijalnom intervjuu. Na pitanje o njihovim sastancima Jeljcin je odgovorio: „Sa Putinom se srećem jednom ili dvaput mesečno. Nema nikakvih tajnih sastanaka. Ne razgovaramo po nekom planu ili nekom unapred određenom rasporedu, već kako je potrebno. Ponekad sam inicijator sastanaka ja, ponekad on...“. ― „Kada ste se poslednji put videli? O čemu razgovarate?“ ― „Prošle nedelje. Obično Vladimir Vladimirovič dolazi kod mene ujutro, pre posla, tako mu je zgodnije. Živimo blizu. Princip razgovora je ovakav: Putin mi priča o putovanjima po zemlji i po svetu, o rezultatima susreta i razgovora. Ja pažljivo slušam, zatim iznosim svoje mišljenje, ocenu“. ― „Vi mu dajete savete?“ ― „Da, dajem, jer smatram da je novi Predsednik ponekad obavezan da sasluša mišljenje prethodnog. To je korisno. Istina, znam da će Putin uvek raditi na svoj način. U stvari, upravo taj kvalitet Vladimira Vladimiroviča ― apsolutna unutrašnja samostalnost i nezavisnost ― to me je i navelo da u svoje vreme načinim izbor u korist njega“. ― „Jeste se razočarali u čoveka koga ste izabrali?“ ― „Ne, moja očekivanja u potpunosti su opravdana. Mada ja Putinu direktno govorim o njegovim greškama, najvažnije je da je on opravdao očekivanja ljudi“ ― „A zbog čega ga kritikujete?“ ― „Zbog raznih stvari... Hoćete da me posvađate sa Vladimirom Vladimirovičem... Ne pada mi na pamet ništa što je vredno pomena u štampi. Neke sitnice. Uostalom, kod Putina i mene nema principijelnih neslaganja“.

Boris Jeljcin odobrio je reformu Saveta Federacije koju je Putin realizovao, kao i unifikaciju zakona i formiranje sedam federalnih okruga, primetivši, ipak, da je on tu na poziciji „uzdržane podrške“. „Da li vam nedostaje Kremlj?“ ― pitao je Jeljcina dopisnik „Komsomoljske pravde“ Andrej Vandenko. ― „Nedostaje mi veoma. Dosadno je u penziji ― iskreno je odgovorio Jeljcin. ― Ali to nema veze. Nemam želju da potresam društvo nekim naglim postupcima. Za sada osećam svoju ulogu savetnika. Treba umeti dati savet ne insistirajući, ne zahtevajući odgovor ― ja to sada 26

učim. Učim da gledam oko sebe i da analiziram ― sada već ne kao predsednik“.

Još 2000. godine Boris Jeljcin odlučio je da formalno ode u penziju. „Ispraćaj u penziju“ organizovan je u njegovoj rezidenciji gde je došao rukovodilac Penzionog fonda Mihail Zurabov i rukovodilac kremaljske administracije Aleksandar Vološin. Sa odgovarajućim govorima Zurabov je trebalo da uruči Jeljcinu njegovo rešenje za penziju, a Vološin radnu knjižicu. Posle probe ovaj čin je za istoriju snimio lični snimatelj prvog predsednika Rusije Aleksandar Kuznjecov. Jeljcin je dobio penziju od jedanaest hiljada sa malim dodacima. Čak su mu i suze krenule.

Prvog februara 2001. godine Jeljcin je obeležio jubilej ― 70. rođendan. Postojali su različiti projekti i predlozi: da se sakupi mnogo gostiju ili, naprotiv, da se sve organizuje skromno, u krugu porodice. Svi ruski listovi pripremali su članke i napise uglavnom sa pozitivnim ocenama ukupnih rezultata Jeljcinove epohe. Ali 30. januara Boris Jeljcin je prebačen u Centralnu kliničku bolnicu sa preliminarnom dijagnozom „jaka respiratorna virusna infekcija“. I vid prvog predsednika zahtevao je veliku pažnju lekara: nedavno je imao operaciju katarakte. Jubilej je morao da obeleži u bolničkoj sobi, gde su pustili ženu i kćerku. Izuzetak je napravljen i za Vladimira i Ljudmilu Putin, koji su došli sa buketom cveća na nekoliko minuta.

Boris Jeljcin nije postao ruski Deng Sjaoping, kako su to želele neke njegovi pristalice.

Najviše prekora u odnosu na Vladimira Putina iznosio je Valentin Jumašev, koji je 2001. godine postao muž Tatjane Djačenko, koja je po drugi put promenila prezime. Dok je Jeljcin uživao u zvaničnim počastima koje nisu bile male, na nekad svemogućeg Valentina Jumaševa niko nije obraćao pažnju čak ni među službenicima koji su mu nekada bili potčinjeni, iz nove predsedničke administracije.

Sve jača kritika Vladimira Putina stizala je i iz dumskog poslaničkog kluba SPS. Sergej Jušenkov čak je dao specijalnu javnu izjavu da će već početkom 2002. godine „stari Jeljcinov tim“ biti izbačen iz Kremlja i da će Vološin, Kasjanov i Čubajs morati da napuste svoje kabinete“.

Posebno mnogo komentara izazvale su promene u ministarstvu odbrane i unutrašnjih poslova. Kada je Vladimir Putin postavio nove ministre, mnogi politički komentatori bili su sigurni da će Boris Jeljcin biti protiv toga. Ali, protiv čega je prvi predsednik mogao da bude? Vladimir Rušajlo bio je prebačen na više po statusu mesto sekretara Saveta Bezbednosti. Maršal Igor Sergejev već je ispunio uslove za penziju i njegovo postavljanje na mesto pomoćnika Predsednika izgledalo je u tom slučaju potpuno logično. Novi ukaz ipak je bio pripremljen bez učešća Aleksandra Vološina.

U drugoj polovini 2001. godine i tokom 2002. godine Putin i Jeljcin su se susretali, ali veoma retko. Njihove odnose, naravno, nije mogla da poboljša ni ostavka ministra železnica Nikolaja Aksenjenka, koji je bio optužen za zloupotrebu i kome je za vreme istrage bilo zabranjeno da napušta grad. Aksenjenko je bio jedan od Jeljcinovih favorita i 1999. godine čak je i o njemu razmišljao kao o mogućem nasledniku. Ali Jeljcin je i ovoga puta prećutao.

Nove nesuglasice i raskid Porast popularnosti Vladimira Putina o kojoj Jeljcin nije mogao ni da sanja, a takođe i česta poređenja prvog i drugog predsednika Rusije u domaćim i stranim sredstvima javnog informisanja nisu mogla da obraduju Borisa Jeljcina, ali on se trudio da ne pokazuje svoje emocije. Ali stanje stvari počelo je da se menja u leto i početkom jeseni 2003. godine u vezi sa „predmetom Hodorkovskog“.

I Mihail Kasjanov, i Aleksandar Vološin odlučno su bili protiv hapšenja Hodorkovskog. Oni su tom oligarhu davali neke garancije i tražili podršku od Jeljcina. U nastaloj situaciji Jeljcin je odlučio da javno izrazi svoju „zabrinutost“ i to je uradio u velikom intervjuu lista „Moskovske novosti“ oktobra 2003. godine. Ali taj list bio je vlasništvo Hodorkovskog zato što je JUKOS kupio kontrolni paket akcija početkom septembra 2003. godine. Drugi listovi taj intervju niti su objavili, niti su komentarisali. Aleksandar Vološin bio je prinuđen da podnese ostavku. Vladimir Putin je ostavku prihvatio, mada je odluku rukovodioca svoje administracije nazvao greškom.

27

Konačni raskid Vladimira Putina sa Borisom Jeljcinim dogodio se 12. februara 2004. godine kada je Putin organizovao prvi i poslednji zvanični predizborni nastup, okupivši u zgradi Moskovskog Državnog Univerziteta svoje ljude od poverenja i više od šest stotina novinara iz cele zemlje. Predsednik Rusije ne samo da je pročitao predizborni program i podneo izveštaj o onome što je urađeno, već je i po prvi put Jeljcinov režim podvrgao uništavajućoj kritici, ipak, ne izgovarajući ime prvog predsednika Rusije. „Hajde da se prisetimo ― rekao je Putin ― u kakvom se stanju zemlja nalazila 1999. godine i početkom 2000. godine, i koji razlozi, koji faktori su uticali na to stanje... Destruktivni procesi razlaganja državnosti prilikom raspada Sovjetskog Saveza preneti su ― i to se moglo i bilo je neophodno predvideti ― na samu Rusku Federaciju. Političke spekulacije kod prirodne težnje ljudi ka demokratiji, ozbiljni proračuni prilikom sprovođenja ekonomskih i socijalnih reformi tada su doveli do ozbiljnih posledica. Ispod crte siromaštva tada se našla trećina zemlje. Pritom, masovna pojava postala su višemesečna kašnjenja sa isplatama penzija, naknada, zarada. Ljudi su bili preplašeni, od gubitka svih novčanih uloga i štednje u jednom satu; tada već nisu verovali u to da država ima snage da ispuni čak minimalne socijalne obaveze. Zemlja je bila u groznici od štrajkova rudara, učitelja i drugih službenika koji su bili plaćani iz budžeta. Poreske stope su stalno rasle, a fiskalna politika u celini bila je usmerena samo ka elementarnom preživljavanju. Većina velikih banaka je bankrotirala, a i posle krize 1998. godine kreditni sistem bio je praktično paralisan. Ono što je još gore je da je zemlja potpala pod ponižavajuću zavisnost od međunarodnih finansijskih organizacija i raznoraznih međunarodnih finansijskih spekulanata. Molim vas da se zamislite: kod obračuna BND spoljašnji dug Rusije krajem 1999. godine iznosio je skoro 90%.

Situacija se pogoršavala tako što je u to vreme Rusija u značajnoj meri izgubila nezavisne pozicije u spoljnoj areni. A one svetske sile koje su nastavile da žive u stereotipu „hladnog rata“ i, bez obzira na „slatke govore“, nastavile da Rusiju gledaju kao svog političkog protivnika, na svaki način su podržavale sve što je moglo da konzervira takvo stanje u našoj zemlji što je duže moguće.

Ništa manje dramatično tekao je razvoj u sferi unutrašnje politike. Ustav zemlje i federalni zakoni u mnogo regiona izgubili su kvalitet aktova koji imaju najveću pravnu snagu. Regionalni parlamenti donosili su zakone koji su bili u suprotnosti sa ustavnim principima i federalnim normama.

Neizbežna posledica takve konkurencije postala je samovolja vlasti, a zbog svega toga samo su patili ljudi. Borba za „posebne“ finansijsko-ekonomske statuse bila je stalni predmet cenkanja regiona i federalnog centra. Stiglo se dotle da su se neki regioni faktički našli van jedinstvenog pravnog i finansijsko-fiskalnog sistema države, prestali su da plaćaju porez u državni budžet, zahtevali da se stvore njihove sopstvene zlatne i devizne rezerve, njihovi sopstveni energetski, carinski sistemi, da se uvedu regionalne novčane jedinice. Rezultat je ekonomska nejednakost regiona, i kao posledica toga, ekonomska nejednakost građana. Urušavalo se jedinstveno tržište roba i usluga koje tek što je počelo da se formira.

Separatistički procesi koji su se u Rusiji rađali tokom nekoliko godina nisu dobijali adekvatni odgovor od strane vlasti, ali su ih aktivno podržale međunarodne ekstremističke organizacije, i na kraju su se na Severnom Kavkazu pretvorili u najopasniji oblik ― terorizam. Radi se pre svega o Čečeniji. Posle potpisivanja Hasavurtoskih sporazuma, čiji je rezultat bilo prepuštanje sudbini same Čečenije i celog čečenskog naroda, nekome je moglo da se učini da se košmar građanskog rata završio. Ali, nije bilo tako. Osećajući našu slabost, shvatajući svu bahatost vlasti i loše moralno stanje društva, u leto 1999. godine mnogobrojne bande međunarodnih terorista otišle su dalje, što se moglo i očekivati. Oni su se toliko osilili da su izvršili otvoreni napad na Dagestan, izvršili su agresiju sa ciljem da ga otcepe od Rusije i da uvuku u zonu svog kriminalnog uticaja još naših teritorija. Rusija je uvek bila složena državna tvorevina i to zahteva pažljiv, rekao bih profesionalni odnos. Ali, na žalost, krajem 90-tih godina, i to se mora priznati, ona je pod udarcima svih gore navedenih negativnih faktora počela da gubi osnovne odlike jedinstvene države.

To je ono sa čime smo se mi suočili i u kakvim uslovima smo morali istovremeno da rešavamo i najteže svakodnevne probleme i da radimo u korist toga da postavimo nove ― dugoročne ― 28

tendencije ka poboljšanju“.

Prema svedočenjima ljudi iz okruženja Vladimira Putina, veći deo svog četrdesetominutnog govora koji je održao ovlašćenim licima, on je napisao sam i radio je na tom tekstu nekoliko nedelja.

Ništa manje važni bili su odgovori na pitanja postavljena Putinu. Tako je na pitanje o ličnom odnosu prema raspadu SSSR-a Putin otvoreno odgovorio da je prema njegovom dubokom uverenju „raspad Sovjetskog Saveza opštenacionalna tragedija ogromnih razmera“. „Ja smatram ― nastavio je Putin ― da obični građani bivšeg Sovjetskog Saveza i građani postsovjetskog prostora, iz zemalja ZND ništa time nisu dobili ― naprotiv, ljudi su se suočili sa ogromnim brojem problema“. „Ali, ― dodao je Putin višeznačno ― Ruska Federacija se sačuvala, i prestala je da bude „krava muzara“ za sve i svakoga.“ Bio je to najbolji nastup Vladimira Putina za sve četiri godine koliko se nalazio na mestu predsednika. To svakako nije bila samo retorika. Posle tako odgovornog nastupa Putin nije mogao samo da čeka izbore i da vodi uobičajenu predizbornu kampanju. Iza ovakvih reči morala su da uslede dela. Na njih nije moralo da se čeka.

Već 23. februara 2004. godine, odnosno tri nedelje pre izbora za predsednika, Vladimir Putin smenio je ceo sastav vlade na čelu sa Mihailom Kasjanovim. Pošto je premijera pozvao u Kremlj, njegov rad je nazvao zadovoljavajućim, ali je rekao da smatra da je njihov ugovor ispunjen. Ovoga puta Kasjanov je javno izrazio svoje „čuđenje“: on je smatrao da će biti smenjen tek u maju, odnosno posle izbora i inauguracije.

Svečanoj ceremoniji stupanja Vladimira Putina na dužnost predsednika Ruske Federacije 7. maja 2004. godine, Boris Jeljcin nije prisustvovao. Naravno, bio je pozvan, ali nije trebalo da stoji na podijumu pored Vladimira Putina, već u centralnom delu Andrejevske sale pored Patrijarha.

Jeljcin je odlučio da ostane kod kuće, pozivajući se na zdravstveno stanje. Pored Aleksija II stajala je samo supruga prvog predsednika Naina Jeljcina. Mihail Kasjanov, Aleksandar Vološin i Tatjana Jumaševa-Djačenko nisu odbili poziv u Kremlj.

Specijalni primerak Ustava Ruske Federacije i Znak predsednika Ruske Federacije u Veliki kremaljski dvorac uneli su vojnici, pripadnici Počasne garde. Posle toga Vladimir Putin je krenuo glavnim stepeništem, na kome su bili postrojeni pripadnici Kremaljskog puka. Posle zakletve Znak predsednika Vladimiru Putinu je uručio predsednik Ustavnog suda Ruske Federacije Valerij Zorkin.

Zatim je na Kremaljskoj obali ispaljeno trideset počasnih plotuna.

Za ubedljivu pobedu na predsedničkim izborima 14. marta 2004, Vladimir Putin treba da bude zahvalan pre svega i čak isključivo sebi samom, jer Jeljcinove senke već nije bilo iza njegovih leđa. Po svemu sudeći, Vladimir Putin i Boris Jeljcin se 2004. već nisu sastajali i nisu razgovarali čak ni telefonom. Boris Jeljcin je odbio da komentariše mere ojačavanja vertikale vlasti koje je septembra 2004. predložio Vladimir Putin posle Beslana: „Ja sam napustio javnu politiku, nemam nameru da iznosim političke komentare i da diskutujem o radnjama onih koji su došli posle mene“.

Kritikom Putinovih poteza oglasio se Mihail Gorbačov, ali njegovo mišljenje je malo koga interesovalo. Naravno, Boris Jeljcin je nastavio da dobija pozive na mnoge svečane priredbe. Tako je, na primer, 12. novembra 2004. godine u Državnom Kremaljskom dvorcu održan veliki koncert u čast Dana milicije. Tačno u 17 sati pre početka proslave, u salu je ušao prvi predsednik sa suprugom. Njihov dolazak pozdravljen je veoma slabim aplauzom. Posle jednog minuta Vladimir Putin prošao je ispred prvog reda i rukovao se sa svim visokim zvanicama: Sergejem Šojguom, Sergejem Mironovim, Nainom Jeljcinom, Borisom Jeljcinom, i dalje po redu. Fotografija tog rukovanja obišla je mnoge listove. „Vladimir Putin je ― pisalo je u jednom od njih ― proverio čvrstoću stiska ruke Borisa Jeljcina“.

Ukaz o imunitetu za prvog predsednika Rusije nastavio je da bude na snazi. Ali on ne daje nikakve intervjue i izrazio je želju da se sa svojom nevelikom svitom preseli u drugu, ali takođe državnu rezidenciju „Barviha-4“. Veći deo vremena provodi u putovanjima. U leto 2004. godine Jeljcin je posetio Čuvašiju na poziv njenog predsednika, a takođe i Norvešku na poziv norveškog 29

kralja. Međutim, Jeljcin ne daje nikakve političke izjave i osnovno čime se u Norveškoj bavio bio je ribolov. Ribolovom se Jeljcin bavio i u elitnom odmaralištu na Isik-Kuli u Kirgiziji, koja je za njega postala omiljeno mesto za odmor. U holu tog odmarališta čak je postavljen spomenik Borisu Nikolajeviču, na kome piše „Jeljcin ― prvi predsednik Rusije“. U Kirgiziji postoji planinski vrh i Slovenski univerzitet koji nose ime Jeljcina. Ali za odmor 2005. godine Jeljcin više nije odabrao nemirnu Kirgiziju, već Azerbejdžan. Što se tiče Vladimira Putina, on je još mnogo puta žestoko kritikovao poredak i politiku 90tih godina, ali pritom nikada nije izgovorio ime Borisa Jeljcina.

SMENA ELITA Do početka 2004. godine Vladimir Putin se oslobodio ne samo obaveza koje je trebalo da ispunjava u odnosu prema Borisu Jeljcinu i „familiji“, već se oslobodio i niza drugih političkih grupa i pojedinačnih političara, koji su predstavljali režim „kasnog“ Jeljcina. Ali ne radi se samo o kadrovskim promenama u Kremlju i Belom domu. Putin je svoj drugi mandat uspeo da započne novom raspodelom političkih snaga u celoj Rusiji.

Politički prioriteti stanovništva nije jedino što se promenilo. U poslednjih petnaest (uključujući i poslednjih pet) godina dogodile su se značajne promene u političkoj svesti naroda, koji je u tim godinama stekao sopstveno iskustvo, a to se ni sa čim ne može uporediti. Sa scene su otišle i nastavile da odlaze mnoge još nedavno veoma važne političke ličnosti i čitave političke grupe i partije. Mnogi od njih odlaze zauvek, mada nisu svi toga svesni. U Rusiji se događa proces koji mnogi istoričari i sociolozi nazivaju smenom elita.

Pojam „elita“ nastao je od francuske reči „élite“, koja znači „najbolji“. Ovaj pojam lišen je definicije jer su u raznim sferama delatnosti kriterijumi za određivanje i izdvajanje „najboljih“ i za razlikovanje „najboljih“ i „glavnih“ veoma različiti. Elita je mnogo. Možemo da govorimo o naučnoj i tehničkoj, sportskoj i muzičkoj, vojnoj, crkvenoj i pozorišnoj eliti, o poslovnoj eliti i političkoj eliti. Izdvajajući najbolje od najboljih, neki sociolozi pominju i nacionalnu elitu. U anketi koja je sprovedena 1997. godine prvih šest mesta u ruskoj nacionalnoj eliti zauzele su ličnosti kao što su Aleksij II, Nikita Mihalkov, Jurij Lužkov, Aleksandar Karelin, Viktor Černomirdin i Ala Pugačova. U anketi, sprovedenoj 2005. godine, taj spisak šest predstavnika ruske nacionalne elite izgledao je drugačije: Vladimir Putin, Ala Pugačova, Nikita Mihalkov, Anatolij Čubajs, Žores Alferov, Alina Kabajeva.

Naravno, ni Aleksij II, ni Lužkov, ni Karelin, ni Černomirdin nisu nestali iz ruske nacionalne elite, ali nisu ušli u prvih šest već u prvih deset ili dvanaest njenih najboljih predstavnika.

Nacionalna elita podvrgnuta je daleko manjim promenama nego, na primer, politička elita, koja u Rusiji tek počinje da se izdvaja.

Kada je reč o politici, ili o sferi vlasti, američki sociolog Čarls Rajt Mils (1916–1962) uveo je pojam „vladajuće elite“, koji je, prema njegovom mišljenju, daleko tačnije određivao karakter i sastav vlasti u SAD nego marksistički pojam „vladajuće klase“. U današnjoj ruskoj sociologiji obično se koristi ne samo izraz „politička elita“, već i izraz „politička klasa“, i smatra se da su ta dva pojma sinonimi. Ipak, pojam „politička klasa“ potpuno je lišen bilo kakve određenosti. U političku elitu kod nas obično ubrajaju ljude koji su sa političke tačke gledišta najuticajniji. Tu se svrstavaju glavne ličnosti iz najviših organa zakonodavne i izvršne vlasti, iz vladinog aparata i predsedničke administracije, iz organa sudske vlasti i sredstava javnog informisanja.

U različitim zemljama i u različitim društvenim sistemima političke elite stvaraju se na razne načine. U stabilnim socijalno-političkim sistemima smena generacija događa se unutar samih elita; to možemo da pratimo u Velikoj Britaniji ili u SAD. Regrutacija novih ljudi u sastav elite kod njih se vrši na osnovu složenih procesa, tradicije, običaja i specijalne pripreme ― bez teških lomova i revolucija.

Ali u Rusiji u XX veku nije postojala tako jaka tradicija i običaji. U našoj zemlji, već treći 30

put u stoleću, događaju se najsloženije i teške promene u sastavu različitih elita ― u privredi, kulturi, vojnim strukturama. Početak XX veka u Rusiji postao je završna etapa degradacije plemićko-aristokratske elite i monarhističkih struktura, koje su smenile Februarska i Oktobarska revolucija 1917. godine.

Buržoasko-kapitalistička država u Rusiji nije stigla da se formira, a u zemlji je na vlast već došla nova partijska komunistička elita, čije jezgro su postali profesionalni revolucionari iz boljševičke partije. Pošto je preživela nekoliko etapa teške unutrašnje borbe, ova elita stabilizovala se u obliku takozvane nomenklature, koju su pojedini istraživači sovjetskog društva, ne sasvim osnovano, definisali kao novu vladajuću klasu. U stvari, to je bila vladajuća i ideološki orjentisana hijerarhija, koja je imala vlast, ali ne i vlasništvo. Ovaj sloj takođe je degradirao i nije uspeo da zadrži državnu vlast u SSSR-u 1989–1991. godine. Posle propadanja KPSS i raspada SSSR, u Rusiji je počeo novi, manje bolan, ali haotičniji, stihijski, pa čak i kriminalizovani proces smene političke elite, i paralelno, proces formiranja nove klase vlasnika za račun privatizacije ogromne državne aktive.

Posle raspada SSSR istovremeno formiranje kako nove političke elite, tako i nove klase vlasnika, predstavlja jedinstveni proces koji nema istorijske analoge i čije zakonitosti je za sada nemoguće odrediti. Taj proces odvija se različito u različitim delovima postsovjetskih prostora. On se nalazi na jednoj od početnih etapa, i posle dolaska Vladimira Putina na vlast nije se ubrzao toliko, koliko je počeo da menja pravac.

Taj proces je dobio novi stimulans krajem 2003 – početkom 2004. godine. Jedan od glavnih događaja u vezi sa tim bili su izbori za Državnu Dumu, koji su održani u decembru 2003. godine.

Izbori za Državnu Dumu Ruska demokratija nije još uvek jaka, niti je savršena, ali izbori za Državnu Dumu odvijali su se uz maksimalno moguće pridržavanje demokratskih procedura, onoliko koliko je to moguće u novoj ruskoj stvarnosti. Mnogi posmatrači nisu bez osnova smatrali da je to bila ne samo prilično civilizovana politička borba, već i najšira anketa javnog mnjenja za četiri godine koje su prošle posle prethodnih izbora za Dumu, decembra 1999. godine. Pokazale su se tačne skoro sve prognoze koje su se pojavljivale pre izbora. Ali ispostavilo se da su pomaci u raspoloženju i političkim prioritetima ruskih birača značajniji nego što se to očekivalo.

Pobedu je odnela partija „Jedinstvena Rusija“, koja se predstavljala kao partija političkog centra i čija je glavna parola bila „Mi smo za Putina“. Prema partijskim spiskovima, ova partija dobila je 37,6% glasova. Većina politikologa i političkih tehnologa predviđala je pobedu „Jedinstvene Rusije“, ali sa 27-30% glasova, i samo nekoliko eksperata je očekivalo 32, 33 i 35% glasova. „Jedinstvena Rusija“ dobila je takođe 104 mandata od 225 poslanika, za koje se borba vodila u jednomandatnim okruzima. Osim toga, skoro svi od šezdeset tri „nezavisna“ poslanika, koji su pobedili na izborima u jednomandatnim okruzima, u Dumi su se priključili „Jedinstvenoj Rusiji“, a takođe i devetnaest poslanika, koji su se izjasnili kao pristalice „Narodne partije“.

Prema izbornom zakonu, partijama koje su pobedile dati su na raspolaganje i svi glasovi koje su na izborima dobile partije koje nisu stigle do 5%. Kao rezultat toga, „Jedinstvena Rusija“ uspela je da u novoj Državnoj Dumi formira poslanički klub sa više od tri stotine poslanika. Ona nije dobila jednostavno većinu, već konstitutivnu većinu, i zato je na sebe preuzela rukovođenje svim komitetima Dume. Tako potpunu i definitivnu pobedu nisu očekivali čak ni lideri „Jedinstvene Rusije“. Na čelu liste „Jedinstvene Rusije“ nalazila su se, kao što je poznato, četiri političara, koji su biračima trebali da predstave „lice partije“: Boris Grizlov, Sergej Šojgu, Jurij Lužkov i Mintimer Šajmijev. Samo je Grizlov odlučio da se usredsredi na rad u Dumi. Napustio je mesto ministra unutrašnjih poslova i izabran je, kao što se i očekivalo, za Predsednika Državne Dume.

Komunistička partija Ruske Federacije dobila je na izborima za Dumu 12,7% glasova. Svi politički posmatrači procenili su taj rezultat kao politički poraz KPRF. Na prethodnim izborima za 31

Dumu KPRF dobila je više od četvrtine svih glasova i mogla je da formira poslanički klub koji je kontrolisao oko 30% svih mandata. Ali, sada je KPRF dobila u Dumi malo više od 50 mandata. Od radikalnih komunističkih i nacionalno-komunističkih partija, u Dumu nije prošao ni jedan kandidat.

Dumsku tribinu morali su da napuste i na svoj način upečatljivi predstavnici leve opozicije, kao što su Jegor Ligačov i Vasilij Šandibin. Od predstavnika KPRF koji su bili poznati ruskoj javnosti, u Dumi su ostala, verovatno, samo dvojica ― Genadij Zjuganov i Viktor Iljuhin. Poraz KPRF predviđali su skoro svi politikolozi, ali su govorili o 15, 17, 20, čak 25% glasova. Toliko veliki neuspeh KPRF i celokupne leve opozicije nije predviđao niko.

Niko nije predviđao ni ubedljivi poraz dve desne partije ― „Saveza desnih snaga“ i „Jabloka“. Pretpostavljalo se da će ove dve partije dobiti u Dumi manje glasova i mandata nego na izborima 1999. godine. Prognoze u vezi sa SDS kretale su se u dijapazonu od 7-9%, a „Jabloku“ su politički tehnolozi davali na izborima 5 do 6%, ali ne manje. Partija „Jabloko“ na izborima je dobila 4,4% glasova, a SDS čak manje od 4%. Obe partije nisu uspele da pređu cenzus od pet procenata i u spiskove za Dumu nisu upisale ni jednog svog kandidata. Među deputatima Dume našlo se svega četiri predstavnika desnih liberala. Među njima je poznat samo Vladimir Rižkov, koji je u Barnaulskom jednomandatnom okrugu bio izabran kao nezavisni liberal. Još jedan desni liberal, poznat po skandalima, Viktor Čerepkov, izabran je u jednomandatnom okrugu Vladivostoka. Ali, svoga prisustva u Dumi morali su da se odreknu veoma poznati političari kao što su Grigorij Javlinski, Boris Nemcov i Irina Hakamada. Toliko veliki neuspeh učinio je blok desnih liberala očigledno demoralisanim.

Kao rezultat izbora za Dumu na političkoj sceni Rusije pojavila se nova politička grupa koja je izabrala naziv „Otadžbina“. To nije partija, već biračko udruženje nekoliko sitnih političkih pokreta i partija koje isturaju parole patriotizma, umerenog nacionalizma i demokratskog socijalizma. Većina posmatrača bila je sklona da blok „Otadžbina“ svrstaju u levi centar i nema sumnje da je taj blok oteo od KPRF deo levog elektorata. Na čelu tog bloka bila su trojica političara ― Sergej Glazjev, Dmitrij Ragozin i Sergej Baburin, tri generala u penziji ― Valentin Varennikov i Georgij Špak, i jedan poznati bankar ― Viktor Geraščenko. Izborni blok „Otadžbina“ dobio je 9% glasova i mogao je da u Dumi formira poslanički klub od skoro četrdeset poslanika. Ali, odmah posle izbora ovo izborno udruženje počelo je da se raspada. Sa mesta šefa poslaničkog kluba odstranjen je Sergej Glazjev „zbog karijerizma“. Viktor Geraščenko napustio je politiku i stao na čelo Saveta direktora naftne kompanije „JUKOS“.

Za posmatrače je neočekivani bio i relativni uspeh na izborima Liberalno-demokratske partije Žirinovskog, koju mnogi takođe smatraju nacionalističkom. To je partija jednog čoveka ― Vladimira Žirinovskog, koga njegovi najljući protivnici nazivaju „političkim klovnom“, „slugom režima“, „Gorbačovljevim pulenom“, čak i „agentom KGB-a“. LDPR je takođe u Dumi formirala svoj poslanički klub koji broji četrdeset poslanika, ali se taj klub ne pridržava principa u nastupima u Dumi. Sam Žirinovski, koji je bio aktivan u ruskoj politici već trinaest godina, gubi snagu, a drugih poznatih i popularnih političara u ovoj partiji nema.

Na izbore je izašlo, ali je glasalo „protiv svih“, skoro 5% ruskih birača. Potpuni poraz na izborima za Dumu pretrpela je koalicija dve partije ― „Partija života“, koju je formirao i na čijem je čelu bio portparol Saveta Federacije Sergej Mironov i „Partija obnove“ koju je formirao i na čije čelo je stao portparol Državne Dume Genadij Seleznjov. Posmatrači toj nedovoljno jasnoj koaliciji i nisu predviđali neki uspeh. Ali, malo je ko pretpostavljao da će koalicija na čelu sa dvojicom veoma poznatih političara dobiti manje od 2% glasova. Genadij Seleznjov ipak je izabran u Državnu Dumu iz jednog od biračkih okruga u Sankt Peterburgu, ali kao nezavisni kandidat. Pobedio je Irinu Hakamadu. Socijaldemokratska partija Rusije, na čijem čelu su se nalazili Mihail Gorbačov i gubernator Samarske oblasti Konstantin Titov, odlučila je da jednostavno odustane od učešća na svim izborima 2003–2004. godine, i na taj način je nestala sa političke scene.

32

Izbori za predsednika Ruske Federacije Svi politički posmatrači već su izbore za Državnu Dumu ocenili kao veliki uspeh Vladimira Putina, koji je u novoj Dumi dobio izrazitu propredsedničku većinu. Predsednički izbori koji su u Rusiji održani 14. marta 2004. godine samo su učvrstili novi raspored političkih snaga u našoj zemlji. Vladimir Putin lako je pobedio na tim izborima, dobio je 71,3% glasova.

Izlaznost nije bila visoka: na biračka mesta izašlo je oko 65% građana sa pravom glasa u zemlji. Delimično, to je bilo objašnjeno nepostojanjem jake političke borbe i potpunom predvidivošću rezultata, jer u pobedu Vladimira Putina niko od političkih posmatrača nije sumnjao.

Za simpatije desnog dela biračkog tela borila se samo Irina Hakamada. Svi drugi poznati lideri desnih partija odlučili su da demonstrativno odustanu od učešća u izbornoj kampanji, demagoški izjavljujući da je ta kampanja farsa, jer učesnici u njoj nisu jednaki u startu.

Razume se, aktuelni Predsednik na drugim izborima poseduje znatnu prednost u odnosu na druge kandidate, ali samo ako birači pozitivno ocenjuju rezultate njegovog četvorogodišnjeg rada.

U suprotnom, on nema nikakve prednosti, i to su još jednom pokazali izbori za predsednika Amerike 1992. i 2004. godine. Odbijajući da učestvuje na izborima, politička partija pokazuje svoju nesposobnost. Ne čudi činjenica da je Irina Hakamada 14. marta dobila samo 3,9% glasova ― znatno manje nego što su partije desne orjentacije dobile na izborima za Državnu Dumu.

Za razliku od izbora 1996. i 2000. godine, KPRF je odlučila da 2004. godine ne kandiduje za predsednika svoga lidera Genadija Zjuganova. Partija se plašila da još jednom demonstrira svoju nepopularnost koja se povećavala. Kandidat od strane KPRF postao je Nikolaj Haritonov, koji u poslaničkom klubu KPRF rukovodi grupom za agrar. Haritonov je bio veoma aktivan i uspeo je da dobije 13,7% glasova. Taj rezultat može da se oceni kao lični uspeh Nikolaja Haritonova, ali ne i kao uspeh KPRF. Na predsedničkim izborima marta 2000. godine Genadij Zjuganov dobio je, kao što je poznato, 29,2% glasova. Sergej Glazjev učestvovao je na izborima 14. marta kao nezavisni političar i dobio je samo 4,1% glasova. Oleg Mališkin, koji je na izborima predstavljao Vladimira Žirinovskog i LDPR dobio je 2%, a Sergej Mironov, koji je odlučio da ponovo stane pred birače ― samo 0,8% glasova.

Odjeci zapadne štampe na pobedu Vladimira Putina na predsedničkim izborima bili su krajnje tendenciozni. Časopis „Štern“ (Nemačka) pisao je da je „uz pomoć insceniranog kulta ličnosti, Kremlj uspeo da odvoji lik Putina od stanja u kome se nalazi njegova zemlja. Iako provincija još uvek živi u siromaštvu, korupcija prevazilazi sve okvire, a terorizam u Čečeniji stigao je do Moskve, Predsednik je popularan kao ni jedan drugi političar u Evropi“. List „Tajms“ (Velika Britanija) konstatovao je da je „Putinova popularnost, koja je odnela rušilačku pobedu u borbi za mesto u Kremlju, toliko velika, da bi mogla da se poredi sa rejtingom severnokorejskog diktatora Kim Džong Ila, samo s tom razlikom da u Putinovom slučaju rezultati čak nisu morali da budu nameštani“. Američki list „Vašington post“ pisao je da je „Putin realizovao despotsku predizbornu kampanju“, i da se on verovatno boji i sopstvene senke, i upravo je to ono što jedan deo birača od njega odbija, a na drugi deo deluje uspavljujuće. Švajcarski list „Tages Ancajger“ melanholično je naveo: „Bez obzira na to da li su izbori u Rusiji bili slobodni i pošteni, ili ne, ruski narod podržao je Predsednika i prepustio mu svoju sudbinu na još četiri godine. Predsednički izbori pokazali su da prema zapadnim aršinima Rusija nije demokratska. Iako Putin nije diktator i Rusija nije totalitarna država, građani te zemlje ipak ponovo dozvoljavaju da se njima vlada ― ne suviše loše, ali ni dobro“.

Predsednik SAD Džordž Buš čestitao je svom prijatelju Vladimiru Putinu uspeh na izborima, ali istaknuti članovi administracije američkog predsednika, kao što su Kolin Pauel i Kondoliza Rajs smatrali su da je potrebno da istaknu da su razočarani nedovoljnom demokratičnošću predsedničkih izbora u Rusiji i pritiskom na nezavisna sredstva javnog informisanja. Posmatrači iz OEBS-a izjavili su da je „bez obzira na to što je sam proces izbora za predsednika Rusije bio dobro organizovan, tim izborima je nedostajalo takmičenje i politički 33

pluralizam, koji su potrebni za istinsku demokratiju“.

Predsednički izbori 2004. godine bili su trijumf Vladimira Putina sa mnogo aspekata: on je dobio skoro 20% glasova više nego na izborima 2000. godine i 14% glasova više nego što je Jeljcin dobio 1991. godine. U čemu je bio razlog toliko očiglednog Putinovog uspeha?

To je pitanje koje su sebi postavljali svi ruski analitičari. Nije bilo moguće pozivati se na dobar rad Putinovih saradnika, kako su to činili oponenti Vladimira Putina 2000. godine. Putinovi oponenti iz demokratskog bloka ovakav uspeh objašnjavali su time da su Putin i njegovo okruženje, navodno, uspeli da unište opoziciju i da sa političke scene uspešno uklone svoje protivnike. Svoju neefikasnost i neubedljivost ovi ljudi su pokušavali da prikažu kao poraz demokratskih vrednosti u Rusiji.

Boris Kagarlicki iz lista „Novaja gazeta“, koji je obično protiv svih političkih pravaca i grupa u Rusiji, lako konstruišući svakojake povode za svakojake optužbe, tvrdio je da je Putin na izborima pobedio samo zato što sam on nije radio ništa, već je pustio stvari da idu svojim tokom. „U toku svog prvog mandata ― tvrdio je Kagarlicki ― Putin nije bio političar, već rejting. Bio je simbol, funkcija, šta god vam je volja, samo ne državni lider, koji krči svoj pravac. Upravo to je učinilo njegov položaj toliko jakim, jer svako je smišljao sopstvenog Putina, ubacujući u taj prazan oblik sadržaj koji je njemu samom prijatan. Putin nema mane! ― tako je odgovorila većina građana Rusije na pitanje sociologa, a u stvari, kako se kod Predsednika mogla pojaviti bilo kakva mana, kod potpunog odsustva poteza koji se tiču života većine stanovništva“. Smatra se da je Boris Kagarlicki ― publicista leve orjentacije, koji do savršenstva vlada retorikom koja razotkriva. To je svakako prazna i demagoška retorika, iza koje ne postoji ništa. Primeri isto toliko neodgovornog histeričnog siktanja mogli su se naći i u napisima lista „Zavtra“.

Prema mišljenju analitičara lista „Argumenti i fakti“ Vjačeslava Kostikova, „uspeh Vladimira Putina objašnjava se njegovom jednostavnošću. Uz njegovo ime veoma loše stoje epiteti, koji su u Rusiji dodeljivani nizu njenih ranijih lidera: „genijalni“, „promućurni“, „mudri“, „veliki“ i tako dalje. Vladimir Putin radi profesionalno, aktivno, i on nema štetne navike. Verovatno i on, kao i svaka normalna osoba, ima mane. Ali poražavajuće je što narod jednostavno ne želi da ih vidi.

Putin ne liči ni na koga, i to je najvažniji kvalitet novog lidera Rusije“. Možemo da se složimo sa ovakvim ocenama, ali one nisu dovoljne kako bi se objasnile dimenzije nacionalne podrške Vladimira Putina. „Uz Putina u Rusiji je počelo da se živi bolje ― to je recept njegovog uspeha ― pisao je poznati politički komentator Vitalij Tretjakov. ― Uglavnom, to je osnovni recept za uspeh svakog političara u svako vreme i u svakoj zemlji“. To je tačno, ali treba podvući da život u Rusiji nije postao bolji samo „uz Putina“, već u velikoj meri „zahvaljujući Putinu“.

Poznati analitičar i voditelj emisije „Poskriptum“ na TVC Aleksej Puškov naveo je sedam glavnih Predsednikovih uspeha. Vladimir Putin odvojio se od velikog dela Jeljcinovog „nasleđa“ i sistema i uspeo da konsoliduje vlast, neutrališući i leve i desne struje. Vladimir Putin učinio je slabijim uticaj velikog biznisa na državni aparat i na određivanje političkih pravaca. Vladimir Putin počeo je da vodi spoljnu politiku koja je orjentisana ka nacionalnim interesima, a ne ka interesima Zapada. Uz Putina zaustavljena je dezintegracija Rusije, koja je bila u toku, i obnovljena je mogućnost da se upravlja zemljom u celini. Najzad, Putin je vratio vlasti autoritet koji joj je toliko potreban. „On je okrenuo brod, ― govorio je Puškov ― ali još nije izašao na siguran, jasan kurs“.

Kako bi objasnili uspeh ovog ili onog velikog lidera, istoričari koriste princip odjeka. Lidera očekuje uspeh, pre svega u slučaju kada se ispostavi da su njegova dela i namere potpuno u skladu sa očekivanjima i zahtevima društva, nacije, države, same istorije. Ali, nije stvar samo u tome da se „uhvati melodija“, da se čuje „šuštanje trave“, kako su pisali neki od komentatora, već i da se ta melodija razvije, da se pronađe način da se otkriju snage i zahtevi koji su u društvu skriveni, a takođe da se zadrži pravilno pronađen i shvaćen pravac.

Da, Vladimir Putin je veoma pažljivo pratio svoj rejting, ali on je radio na tome da sačuva podršku nacije i obavljao je svoj posao oslanjajući se na tu podršku. Osnovni Putinovi napori nisu 34

bili skoncentrisani, kako je on sam to formulisao, na realizaciji nekakvih „besmislenih ideja“, već na izgradnji efikasne države, prevazilaženju siromaštva i borbi protiv korupcije. Rusija mora da postane konkurentna zemlja u svakom pogledu. Te zadatke Vladimir Putin zadržao je i u novom mandatu. Putin je imao šta da podnese u izveštaju o svom radu u pre četiri godine i mogao je biračima mnogo toga uvereno da obeća za naredne četiri godine.

Sociolozi su 2004. godine sproveli niz anketa među građanima Rusije o njihovim ocenama nedavne prošlosti i očekivanjima u sledećim godinama, kao i u vezi sa idejama i vrednostima koje bi mogle da ujedine društvo. Očekivanja i želje ljudi su jednostavni. Oni se nadaju da će se povećati standard i kvalitet života, da neće biti siromaštva, da će u zemlji zavladati red i zakon, da neće biti korupcije i birokratizma, nadali su se uspehu u borbi protiv širenja narkomanije i poboljšanju medicinskih usluga, kao i poboljšanju kvaliteta i dostupnosti obrazovanja, stambenih uslova, uzdaju se u ekonomski razvoj.

Samo 6% građana na prvo mesto stavilo je religiozne vrednosti. Takođe, 6% je podržalo parolu „Rusija za Ruse“. Samo 8% izabralo je vrednosti kao što su „sloboda“, i „demokratija“. Ovo može mnoge da povredi, ali mi ovde pre svega vidimo razočaranost građana zemlje u rad takozvanih liberala i demokrata. Među osnovne vrednosti većina građana Rusije ubrojila je pojmove kao što je „socijalna pravednost“ i „jednakost pred zakonom“, što takođe može da se podvede pod „pravednost“. Sociolozi su, pak, posebno istakli da se „opšti pozitivni odnos Rusa prema šefu države ne prenosi na većinu drugih institucija vlasti. Pojam „vlast“ u značenju „vlada“, i „predsednik“ u značenju „Vladimir Putin“, u javnom mnjenju jasno su odvojeni“. Prema podacima VCIOM, više od 70% građana nastavilo je da se nada da će upravo Vladimir Putin smoći snage da zavede red i da poboljša životni standard u zemlji.

Vladimir Putin i danas za većinu stanovnika Rusije ostaje „predsednik nade“, ali osnove da se tako misli daleko su veće danas nego 2000. godine. Putin u znatnoj meri ostaje usamljeni političar što zabrinjava javnost, izazivajući u njoj sumnju u sposobnost i mogućnost vlasti da se u zemlji izbore za dugoročnu i sigurnu promenu nabolje. Pojavljuje se još jedan od najvažnijih zadataka i za samog Predsednika ― proširiti potragu i angažovanje efikasnih, poštenih i jakih lidera i upravljača, koji će biti sposobni da formiraju novi režim, novi sistem upravljanja, novu Rusiju koja bi mogla da ide napred pod rukovodstvom Vladimira Putina, ali, ako to bude neophodno, i bez njega. Potrebno je podići nivo rukovođenja u svim organima i granama vlasti. Rusiji je potreban ne samo jak i efikasan predsednik, već i nova i jaka elita.

Smena elita u Rusiji Procese smene političkih elita u Rusiji moguće je i potrebno posmatrati sa raznih tačaka gledišta. Pojavljuje se, na primer, pitanje o političkim prioritetima u raznim pravcima regrutacije elita. U Sovjetskom Savezu samo je član KPSS mogao da se istakne ili da bude postavljen na visoku funkciju. Trebalo je ne samo formalno biti član partije, već i očigledno demonstrirati privrženost ideologiji marksizma-lenjinizma. Danas tako strogih ideoloških zahteva nema, ali određeni prioriteti su ostali.

Početkom 1990. godine u ruskoj eliti preovladavali su liberal-demokrate, pa je čak i Vladimir Žirinovski svoju partiju nazvao liberalno-demokratskom. Ali danas desni liberali i pristalice „desnog pokreta“ napuštaju redove političke elite. Mnogi su, naravno, ostali na najvišim funkcijama, ali nikakva nova imena na desnom krilu nisu se pojavila 2004. godine. „Savez desnih snaga“ nije u poslednje dve godine uspeo da iznađe ni nove ideje, ni nove lidere. Neki od istaknutih pripadnika SDS otišli su u biznis, drugi su se odlučili za obavljanje dužnosti odgovornih činovnika iz različitih struktura aparata.

Posle neuspeha SDS na izborima za Dumu, Irina Hakamada je izjavila: „Nadam se da će poraz mobilisati SDS i „Jabloko“, i mi ćemo se najzad, spojiti. Ponekad je bolje izgubiti da bi se shvatile sopstvene greške“. Ali, upravo je Irina Hakamada prva objavila da se formira novi pokret i 35

nova partija desne orjentacije „Naš izbor“, čiji je kongres održan potpuno neprimetno početkom novembra 2004. godine. Pojavio se još jedan pokret „Novi desni“, koji je želeo da se distancira od ličnosti kao što su Anatolij Čubajs, Jegor Gajdar i Boris Nemcov.

Osim nekoliko demagoških rezolucija o pobedi birokratije u borbi protiv demokratije i države protiv društva, na kongresu partije „Jabloko“ nisu se pojavili novi stavovi, niti ideje. „Ovo nije naše vreme i vetar društvenih raspoloženja ne duva u našu stranu“ ― tužno je posle poraza „Jabloka“ primetio jedan od lidera ove partije Vladimir Lukin.

U KPRF se u leto i jesen 2004. godine dogodilo nekoliko novih raskola. Pred X kongres KPRF jula 2004. godine nekoliko desetina delegata na kongresu objavilo je da će održati „alternativni partijski kongres“. Na čelu te grupe našli su se gubernator Vladimirske oblasti Vladimir Tihonov, milioner Genadij Semigin, novinar Tatjana Astrahankina, i nekoliko drugih, ništa manje istaknutih funkcionera KPRF. Septembra 2004. godine ova grupa održala je osnivački kongres nove partije ― Sveruske komunističke partije budućnosti (SKPB). Svoju „nezavisnost“ od KPRF obelodanila je koalicija NPSR ― Narodno-patriotski savez Rusije, na čelu sa Semiginom.

Raskol se dogodio i u moskovskoj organizaciji KPRF, čiji je bivši lider Aleksandar Kuvajev u nepoznatom pravcu transportovao opremu lista „Pravda prestonice“. Odnose sa KPRF prekinuo je i gubernator Krasnodarskog kraja Aleksandar Tkačev.

Objavljivanje tekstova sa kritikom KPRF i Genadija Zjuganova bilo je uobičajeno za mnoge ruske listove i časopise desne orjentacije. Ali u leto i jesen 2004. godine u tu kampanju uključili su se i listovi i časopisi, za koje se smatralo da su leve orjentacije: „Rodnaja gazeta“, „Rosijskaja pravda“, „Pravda Ru“, „Komunist“ i drugi. Kritika je vođena sa pozicija marksizma-lenjinizma, ateizma, novog boljševizma i revolucionarnog komunizma. Pokušaji Zjuganovljevih protivnika da u Rusiji ponovo formiraju „partiju avangardnog lenjinskog tipa“, sto godina pošto je takvu partiju u našoj zemlji stvorio V. I. Lenjin, ne mogu biti uspešni. Ali KPRF je naneta velika šteta. Izbori za oblasne i državne zakonodavne skupštine, koji su organizovani novembra meseca u nekim od ruskih oblasti i republika, pokazali su porast raspoloženja ka levoj opciji među biračima. Ali, prema podacima socioloških anketa, ukupan broj ruskih birača, koji su bili spremni da podrže upravo Genadija Zjuganova i KPRF, smanjio se 8-10%.

Nekoliko raskola dogodilo se 2004. godine i u bloku „Otadžbina“. Definitivno su se razišli Dmitrij Ragozin i Sergej Glazjev. Samostalnu „Ujedinjenu narodnu partiju“ pokušao je da formira Sergej Baburin. Sociološke analize koje je organizovao fond „javno mnjenje“ pokazale su ravnomerni pad popularnosti svih lidera izbornog bloka „Otadžbina“.

Socijaldemokratska partija Rusije, posle žestokog konflikta između Mihaila Gorbačova i Konstantina Titova, praktično je prestala da postoji.

Navedeni primeri i činjenice svedoče da je postojao niz teškoća u vezi sa stvaranjem političke elite u novoj relativno demokratskoj Rusiji. Naša politička elita veoma je razjedinjena, i u njoj, ako bismo se izrazili nekadašnjom terminologijom, postoji veliki „protok kadrova“. Uopšteni spisak vodećih političara Rusije za 1994. godinu može se čitati kao spisak ljudi koji su odavno napustili političku scenu Rusije. Mi ovde ne vidimo samo Jurija Skokova i Mihaila Poltoranjina, već i Konstantina Borovog i Sergeja Mavrodi. Od prvih dvadeset imena na tom spisku samo četiri osobe nastavile su aktivan rad u ruskoj politici: Jurij Lužkov, Anatolij Čubajs, Vladimir Žirinovski i Genadij Zjuganov. Malo ko danas zna šta rade i kakvim poslovnim uspesima mogu da se pohvale Andrej Kozirjev ili Vladimir Šumejko, Viktor Jerin ili Jurij Baturin. Tokom 1993. i 1997. godine u Rusiji su izdate informativne knjige kakve su uobičajene za zapad, pod nazivom „Ko je ko u Rusiji“. U ovim izdanjima moglo se videti ne samo ko je i zašto najuticajniji u zemlji, već i koliko su brzo ljudi u Rusiji odlazili iz politike i velikog biznisa.

Još jedan pokušaj da se sastave maksimalno kompletni spiskovi „najpoznatijih i najuticajnijih“ učinjen je već posle finansijskog sloma 1998. godine. Početkom 2000. godine časopis „Lica“ izdao je u tiražu od sto hiljada primeraka album sa fotografijama dve hiljade najpoznatijih i najuticajnijih osoba u Rusiji, njenih „idola, od Borisa Jeljcina do Ale Pugačove“. U 36

predgovorima, uz delove „Politika“ i „Vlast“, poznati politikolog Vjačeslav Nikonov piše: „Kod političke klase, ako u zemlji nema nikakvih revolucionarnih promena, postoji kontinuitet. Zato ćemo ljude koje danas vidimo na političkoj sceni najverovatnije videti i kroz deset godina. Ako se, naravno, ponovo ne dogodi revolucija nalik na onu koja je početkom devedesetih godina svrstala u političku elitu potpuno nova lica i u isto vreme je mnogo ljudi skinula sa političke scene.“ Ova prognoza nije se ostvarila, i već posle jedne godine spiskovi vodećih političara trebalo je da se menjaju, a menjalo se više od polovine. Iz niza prvih pedeset imena „najuticajnijih političara“ isključeni su Ivan Ribkin, Oleg Sisujev, Andrej Kozirjev, Vasilij Lipicki, Igor Šabadurasulov i drugi. Morala se napraviti i velika izmena u spiskovima biznis-elite. U prvih pedeset glavnih biznismena nisu više mogli da se ubroje Vladimir Dovganj, Sergej Dubinjin, Aleksandar Smolenski, Vladimir Gusinski, German Sterlingov, Julij Dubov, Viktor Kudrjavi i čak Rem Vjahirev.

Spiskovi za album „Lica Rusije“ sastavljeni su 1999. godine. Već posle samo jedne godine, u jesen 2000. godine časopis „Ekspert“, konsalting kompanija „Trougao“ i Centar za regionalna primenjena istraživanja sproveli su novo zajedničko istraživanje sa ciljem da odrede dve hiljade najuticajnijih osoba u Rusiji. Radilo se o ljudima, uticajnim u politici i u biznisu. Pokušavajući da odrede prirodu i izvore uticaja ljudi iz prikazanog spiska, autori istraživanja su podvukli: „Aparat vlasti predstavlja najvažniji resurs uticaja ― kako za političare, tako i za preduzetnike. Veoma se visoko cene lični kvaliteti, korišćenje državnog kapitala, strateška važnost pozicije koju ličnost zauzima. Privatni kapital kao takav nije suviše relevantan resurs, čak ni za biznis. Sredstva javnog informisanja sama po sebi nisu najozbiljniji resurs uticaja. Veoma je važna kombinacija i sklop resursa koji formiraju mehanizam uticaja. U Rusiji postoji grupa ljudi koja je uticajna kako u biznisu, tako i u politici. Za tu vrstu ljudi osnovni uticaji jesu svojstva ličnosti. Upravo time se objašnjava njihova začuđujuća društvena živost“.

Pregledajući spiskove časopisa „Ekspert“ posle četiri godine, kod niza ovde navedenih osoba ne možemo da vidimo upravo „društvenu živost“. U svakom slučaju, od sto najuticajnijih političara, navedenih po azbučnom redu u časopisu, raniji uticaj nisu sačuvali Ruslan Aušev, Aleksandar Vološin, Jegor Gajdar, Tatjana Djačenko, Mihail Zadornov, Nikolaj Kondratenko, Jevgenij Nozdratenko, Aleksandar Počinok, Genadij Rajkov, Igor Sergejev, Genadij Seleznjov, Valentin Jumašev i mnogi drugi. Malo ko bi danas u niz najuticajnijih biznismena svrstao Nikolaja Aksenjenka, Vjačeslava Šeremeta, Lava i Mihaila Černih, Anatolija Bikova. U prvu stotinu „najuticajnijih“ teško bi krajem 2004. godine ušli Jurij Šafranik i Viktor Černomirdin, Kaha Benukidze i Boris Berezovski. U jesen 2000. godine časopis „Ekspert“ je pisao: „Berezovski je, čini se, naprasno izgubio pređašnje pozicije. Ipak, sa punom sigurnošću može se reći da, kada bi Berezovski danas pozvao telefonom Kremlj, Vladimir Putin bi, bez obzira na sve, podigao slušalicu“. Danas čak ni autori „Eksperta“ ne bi ponovili ovakvu tvrdnju.

Vladimir Putin nije sprovodio i ne sprovodi tako masovne promene u personalnom sastavu organa vlasti kakve je stalno sprovodio Boris Jeljcin. U kadrovskoj politici Vladimir Putin poteze povlači daleko opreznije, ali se uporno trudi da formira rukovodeći sastav u vrhovnim organima vlasti od jakih, i kako se Predsednik izrazio, efikasnih ljudi. Mi vidimo da je među ljudima, koje je Putin izdvojio, mnogo vojnih lica, uključujući i pripadnike specijalnih službi.

Pod rukovodstvom Olge Krištanovske, koja je stala na čelo Centra za proučavanje elita Instituta za sociologiju Ruske akademije nauka, sprovedeno je specijalno istraživanje „Putinska elita“. Prema rezultatima tog istraživanja, deo vojnih lica u elitnim grupama u jesen 2004. godine u najvišem rukovodstvu zemlje činio je 43,5%, u Vladi 34,2%, u regionalnoj eliti (rukovodioci subjekata Federacije) 9,2%, u gornjem i donjem domu parlamenta 18,3%. U celokupnom spisku rukovodilaca deo vojnih lica povećao se sa 17,4% 1999. godine do 24,7% u 2004. godini. Još je više bivših vojnih lica u drugim redovima vlasti, na primer, među zamenicima ministara, načelnicima odeljenja i sl. Ovi podaci mogu se komentarisati na razne načine. Čak i toliki oponent Vladimira Putina kao što je Stanislav Belkovski pisao je da su se „upravo u vojnoj sredini, bez 37

obzira na sve destrukcije, ipak očuvale predstave o nacionalnom interesu i časti uniforme.“ Veoma mali deo savremene političke elite stvara se za račun istaknutih biznismena. Za to postoji mnogo razloga, ali osnovni je u tome da i u samom biznisu još uvek nema mnogo efikasnih ljudi. Ruska biznis elita, čak ni sloj, računajući obim poslova srednjih biznismena, još se nije formirala kao klasa. Upravo u biznis prešli su mnogi najviši činovnici, koji se nisu održali u političkoj eliti početkom i sredinom devedesetih godina. Kretanja „kadrova“ u suprotnom pravcu skoro da uopšte ne postoje.

Praktično je prekinut dotok u političku elitu iz krugova naučne i naučno-tehničke inteligencije, koji su predstavljali vodeći deo šarenolikog demokratskog pokreta 1990–1992. godine. Ovde su se našli i mladi kulturni radnici. Uglavnom su to ljudi od 25 do 35 godina.

Protivnici su ih nazivali „čikaškim dečacima“, i upravo su oni dominirali u prvim vladama Ruske Federacije do kraja 1998. godine. Ovi ljudi jednostavno nisu mogli da se izbore sa rukovođenjem.

Osnovni deo ruske političke elite i početkom XXI veka čine rukovodioci, činovnici iz državnog i partijskog aparata osamdesetih godina. Pre petnaest ili dvadeset godina ovi ljudi su se u sovjetskom sistemu bavili rukovođenjem na drugom ili trećem nivou, a danas su se popeli za jedan ili dva stepenika više.

U našoj štampi može se pronaći niz kritičkih ocena sovjetske i partijske birokratije 70-80-tih godina, koje su se formirale uglavnom u godinama zastoja i pada. Vremena entuzijazma i iskrene vere u socijalističke ideale odavno su prošla. Činovnici i rukovodioci kasnog sovjetskog vremena uglavnom su konformisti i konzervativci, i njihov intelektualni i moralni nivo bili su definitivno ispod prosečnog. Problemi vezani za lično materijalno blagostanje i održavanje socijalnog i administrativnog statusa brinuli su ih daleko više nego suština i posebnosti posla koji im je poveren.

Bez obzira na to, sa profesionalne tačke gledišta, većina tih ljudi bila je dobro pripremljena.

Raspad SSSR-a i KPSS doveo je do toga da su redovi kasne sovjetske birokratije ostali prazni. Ali, pojavila se i određena konkurencija, kao i mogućnosti za dokazivanje kakvih u sovjetsko vreme nije bilo, odnosno za dokazivanje prema radnim kvalitetima i sposobnostima, a ne prema ideološkim pokazateljima. Pojavili su se i novi materijalni stimulansi, i definitivno ne uvek sa kriminalnim podtekstom. U svakom slučaju, nova postsovjetska vlast nije imala druge izvore za popunjavanje velikog dela upražnjenih mesta na najvišim stepenicima rukovođenja, do rukovodilaca od trideset do pedeset godina starosti iz sovjetskog partijskog aparata 80-tih godina.

Boris Jeljcin nije mogao da izvrši neophodni izbor najboljih i najefikasnijih ljudi iz sastava kasne sovjetske elite. On nije sebi ni postavljao takav zadatak, zato što u svom okruženju nije cenio profesionalne kvalitete, već, pre svega, ličnu odanost.

Ne sme se reći da problemi lične odanosti, za Vladimira Putina, nemaju baš nikakav značaj.

Možemo da vidimo koliko je mnogo peterburških rukovodilaca zauzelo najviše dužnosti u federalnim organima vlasti. Ali Putinova kadrovska politika daleko je racionalnija i principijelnija od Jeljcinove kadrovske politike. Međutim, promena iz korena u ovoj oblasti za sada nema, i Rusija još nema političku elitu na koju bi mogla da bude ponosna.

O tome na koji način i u kom pravcu se promene događaju može se suditi prema promenama koje su se događale u prvoj polovini 2004. godine, u strukturi i sastavu Vlade Ruske Federacije i administraciji samog Predsednika.

NOVA VLADA Ostavka Mihaila Kasjanova Bilo je opštepoznato da će Rusija u novi politički ciklus ući sa novim premijerom i da će se mnogo ministara promeniti. To je bilo poznato i samom Mihailu Kasjanovu, i ministrima, i posmatračima. Mnogi su očekivali da će se vlada promeniti krajem marta 2004. godine, posle predsedničkih izbora, u čiji rezultat niko nije sumnjao. Ali, većina posmatrača pretpostavljala je da 38

će Rusija dobiti novog premijera i novu vladu tek u maju 2004. godine, pošto Vladimir Putin zvanično preuzme dužnost predsednika.

Smena vlade posle inauguracije predviđena je Ustavom RF. Neki od ministara bili su sigurni u jačinu svojih pozicija. Neki drugi, opet, nisu imali veliku nadu da će ostati u vladi i već su počeli da pripremaju nove pozicije, uglavnom u poslovnim strukturama. Vladimir Putin je ipak odlučio da ubrza taj proces, a njegova odluka bila je potpuno neočekivana skoro za sve.

Još krajem oktobra 2003. godine, posle hapšenja Mihaila Hodorkovskog, i Aleksandar Vološin i Mihail Kasjanov podneli su Putinu svoje ostavke. Putin je ostavku Vološina, kao što je poznato, prihvatio, ali sa odlukom o sudbini Kasjanova nije žurio. Molbu premijera da prihvati njegovu ostavku Predsednik je dobio 31. oktobra, u petak ujutro preko kurira, ali na njega nije odgovorio. Prvog novembra u Kremlju je bilo zakazano redovno savetovanje na koje, osim predsednika i premijera, obično dolaze ministri vojske, policije, i svih bezbednosnih službi. Ali, Mihail Kasjanov nije došao u Kremlj i Putin je odložio savetovanje na dva sata. Pozvao je Kasjanova i zamolio ga da ostane na svojoj funkciji bar do predsedničkih izbora. Međutim, pitanje premijera ipak je rešeno ranije.

U utorak, 24. februara 2004. godine, Mihail Kasjanov pozvan je u Kremlj i Vladimir Putin mu je saopštio svoju odluku da raspusti celu vladu. Ovo je bilo potpuno neočekivano za Kasjanova.

On se spremao za put u Kazahstan, gde je u četvrtak trebalo da se održi savetovanje predsednika vlada zemalja EvrAzEs. Predsednik je Kasjanovu objasnio motive svoje odluke, a zatim su zajedno otišli u Beli dom, gde je hitno sazvana vanredna sednica Kabineta. Sednicu je otvorio sam Kasjanov, koji je podvukao da se u Rusiji još nije dogodilo da predsednik dolazi u Beli dom zbog ostavke premijera. Zatim je reč uzeo Putin i potvrdio njegove reči. „Sve što se ranije događalo u ovakvim situacijama, ― objasnio je Predsednik ― bilo je vezano za složene situacije i konflikte.

Ovo što se događa danas jeste planska mera. Zašto je ovo uopšte trebalo da se radi tri nedelje pre izbora? Da. Ovo je moralo da se uradi. Ja mogu, a to znači i da imam obavezu, da unapred upoznam javnost sa novim mandatarom, budućim predsednikom vlade, drugim čovekom u državi“. Cela sednica trajala je petnaest minuta. Vršenje dužnosti premijera povereno je Viktoru Hristenko, koji je već sedeo sa Predsednikove leve strane.

U 16 sati i 20 minuta, 20. februara 2004, Vladimir Putin zvanično se obratio naciji: „Poštovani građani Rusije! U skladu sa članom 117. Ustava Rusije, doneo sam odluku da raspustim vladu. Ova odluka nije vezana za ocenu rezultata rada prethodnog sastava vlade, koji smatram zadovoljavajućim u celini. Ona je rezultat želje da još jednom iznesem svoj stav u vezi sa pitanjem pravca razvoja zemlje posle 14. marta 2004. godine. Smatram da građani Rusije imaju pravo i treba da znaju predlog za sastav najvišeg izvršnog organa vlasti u slučaju da ja budem izabran na dužnost Predsednika Rusije, jer upravo od vlade suštinski i najviše zavisi realizacija svih državnih i socijalno-ekonomskih promena. Zato smatram da je pravilno da upravo sada, ne čekajući kraj predizborne kampanje, treba da saopštim sastav najvišeg izvršnog organa državne vlasti, koji treba da prihvati svoj deo odgovornosti za dalji razvoj zemlje. Blagovremeno formiranje vlade omogućiće da izbegnemo neodređenosti u strukturama federalne izvršne vlasti, a samim tim i da podržimo radnu sposobnost državnog aparata, da sačuvamo zadati tempo promena, uključujući i promene u okviru započete administrativne reforme“.

Nedelja nagađanja i očekivanja Kada je Boris Jeljcin raspuštao vlade (a on je to činio šest puta), istoga dana uveče ili čak ranije, objavljivao bi ime novog mandatara za sastav vlade, budućeg premijera. Iako, prema Ustavu, nije obavezno da se tako radi, i Vladimir Putin se odlučio za pauzu koja će trajati jednu nedelju, mada je, bar za sebe, kako su dalji događaji pokazali, pitanje ko će biti novi premijer on već rešio, i ta odluka bila je najstroža tajna. A u Astani na susret premijera zemalja EvrAzEs otputovao je Viktor Hristenko.

39

Putin je 25. februara u Kremlj pozvao lidere poslaničkog kluba partije „Jedinstvena Rusija“, kako bi razmotrili pitanje kandidata za mesto premijera. Još pre tog susreta Vladimir Putin je u razgovoru sa nekima od ministara rekao da će se savetovati sa parlamentarnom većinom, a „u toku konsultacija mogu da se pojave i elementi neodređenosti, što će zahtevati dodatno vreme i napore“.

Posle susreta sa Predsednikom, Boris Grizlov je na kratkom brifingu izjavio da će se konsultacije nastaviti u nedelju, 29. februara. Nije naveo ni jedno ime.

Krajem februara, tokom šest dana, ruska javnost i štampa lutale su u nagađanjima o mogućoj odluci Vladimira Putina. O Mihailu Kasjanovu i rezultatima njegovog četvorogodišnjeg rada na mestu premijera više niko nije pričao. Malo koga je zanimalo i šta će dalje da radi bivši premijer.

Svi razgovori i pretpostavke bili su samo o tome kog će političara Vladimir Putin odabrati. U štampi i na televiziji analitičari su tih dana nabrajali od deset do dvadeset „najverovatnijih kandidata“ ― od Alekseja Kudrina, Viktora Hristenka, Germana Grefa do Jurija Lužkova, od Sergeja Ivanova do Dmitrija Kozaka. „Komsomoljskaja pravda“ objavila je na prvoj stranici fotografije deset mogućih novih premijera, uključujući i Grigorija Javlinskog, Sergeja Glazjeva, Borisa Aljošina i Viktora Čerkesova. „Izvestija“ je u taj spisak dodala i Dmitrija Medvedeva i Igora Šuvalova. Jedna od najpopularnijih ruskih radio stanica „Eho Moskve“, koja ima reputaciju nezavisne i čija većina akcija i danas pripada bivšem oligarhu i medijskom magnatu Vladimiru Gusinskom, čak je objavila i kviz. Onaj ko pogodi ime premijera koga će Putin imenovati, i čija poruka sa pravilnim odgovorom stigne poštom ili Internetom u redakciju „Eha Moskve“ pre drugih, dobija skupi automobil.

Od 26. do 28. februara redakcija je dobila mnogo hiljada odgovora i varijante je rasporedila po azbučnom redu ― od Aljošina do Javlinskog. Svakako nije morala da se troši i kupuje skupu nagradu. Nije pogodio niko ― ni slušaoci „Eha Moskve“, ni najobavešteniji i najiskusniji politički posmatrači i novinari.

Ni za samog Vladimira Putina ovaj izbor nije bio lak. Neki analitičari već su među onima koje je Putin doveo na vlast izdvajali tri grupe ― peterburške službe vojske i policije, peterburške pravnike i peterburške liberalne ekonomiste. To je bilo samo delimično tačno, jer nisu svi ljudi iz najbližeg Putinovog okruženja bili iz Petrograda. U svakom slučaju, Putin nije trebalo da izdvaja niti da jača bilo koju od grupa koje su se već formirale u njegovom timu. Čuli su se glasovi u korist nekih gubernatora koji su već imali iskustvo u uspešnom i višestranom rukovođenju.

Ako ste dobili zadatak da prebacite neki teret dugačkim putem teškim za vožnju, šta je bolje ― da uzmete u svoj automobil drugog vozača, ili da pozovete drugog vozača i drugi automobil? U prvom slučaju stižete brže, a u drugom ćete stići kasnije, ali ćete dovesti više tereta. Ali, i u prvom slučaju pojavljuje se pitanje ― da li da se uzme umešniji ili pouzdaniji? Vladimir Putin odlučio je da u svoju kabinu dovede suvozača, i prednost je dao pouzdanosti iskustva rukovodioca.

Novi premijer U ponedeljak ujutro u Kremlj su pozvane glavne ličnosti poslaničkog kluba „Jedinstvena Rusija“ u Dumi, članovi vlade Rusije, kao i dopisnici glavnih ruskih novina. U 11 sati ujutro svi su se već okupili, ali Predsednik je malo zakasnio. U 11.30 parlamentarce je pozvao u kremaljsku Predstavničku salu. Tu se po pravilu održavaju predsednikovi sastanci sa stranim delegacijama koje nisu na najvišem nivou, a takođe i sa parlamentarcima. Za svečanije susrete otvara se Veliki Kremaljski dvorac. Konsultacije sa liderima dumske većine nisu dugo trajale i malo posle podneva u Predstavničku salu bili su pozvani novinari. Vladimir Putin govorio je kratko: „Zadatak koji je stajao pred nama nije bio jednostavan. Trebalo je da zemlji predložimo kandidaturu predsednika vlade. To treba da bude čovek koji je bezuslovno visokoprofesionalan, častan, koji ima veliko iskustvo u radu u različitim oblastima državnih delatnosti. I radujem se što su se naša mišljenja poklopila. To je Mihail Jefimovič Fradkov“.

40

Putin je otišao na sastanak sa ministrima iz vlade, a prve izjave za štampu dali su poslanici Dume. „Fradkov je ― rekao je Boris Grizlov ― vrsni profesionalac, koji je celoga života radio u sistemu spoljne trgovine i ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Poznajem ga kao pravednog čoveka, pravog borca protiv korupcije. On je magistar ekonomskih nauka. Sutra počinjemo konsultacije u Dumi i u petak ćemo razmotriti njegovu kandidaturu. Odluka „Jedinstvene Rusije“ je da se ona podrži.“ O Fradkovljevim radnim kvalitetima detaljno je govorio Aleksandar Žukov: „Mihaila Jefimoviča poznajem već 20 godina. On je veoma iskusan pravnik i visokokvalifikovani ekonomista. Veoma mi je drago“.

Na sastanku Vladimira Putina sa članovima kabineta bilo je očigledno da je za sve ministre Predsednikova odluka bila potpuno neočekivana. Međutim, po događajima koji su usledili, postalo je jasno da je Vladimir Putin napravio izbor odavno, i da je imenovanje novog premijera pripremano zajedno sa vrlo radikalnom administrativnom reformom. U tom poslu Predsednik je imao pomoć nekoliko ljudi iz njegove administracije. Ali, kao i kod svih drugih važnih odluka Vladimira Putina u vezi sa kadrovskim promenama, iz njegove okoline ni jedna informacija nije „procurela“ u sredstva javnog informisanja. Odluka je bila neočekivana za sve, i skoro niko to nije mogao da sakrije.

Još 26. februara Maksim Glikin piše u „Nezavisimoj gazeti“: „Predsednik i njegov najbliži krug ne orijentišu se ni u odnosu na zapad, ni u odnosu na birače. Putin je apsolutno slobodan u svom izboru i siguran u sopstvene snage. A to znači da premijer može da postane neko ko je potpuno neočekivan ― može da se dogodi da će postavljanje na dužnost te ličnosti biti daleko više neočekivano nego ostavka Kasjanova“.

Sam Fradkov nije bio predstavljen ni liderima iz Dume, ni ministrima: on je živeo i radio u inostranstvu, u Briselu, pored sedišta Evropske Unije.

Već 2. i 3. marta svi glavni listovi Rusije objavili su kratku biografsku informaciju o Mihailu Fradkovu, mada pod različitim naslovima: „53 godine iz života Mihaila Fradkova“ („Gazeta“) „Fradkov: ko je taj?“ („Zavtra“) „Čime je Fradkov ukrasio prethodna radna mesta“ („Kommersant“) „Razborit čovek“ („Versija“) „Ruski premijer je počasni saradnik kontraobaveštajne službe“ („Komsomoljskaja pravda“).

Biografija novog ruskog premijera prilično je uobičajena, mada ne i potpuno transparentna.

Mihail Fradkov nikada nije bio „peterburški“. Rođen je 1950. godine u jednom od sela u Kujbiševskoj oblasti. Godine 1972. završio je Moskovski mašinski fakultet, gde je dobio zvanje inženjera mehanike. Posle toga, prema informacijama iz biografije, Fradkov je kao jedan od najboljih studenata pohađao jednu godinu detaljnih studija stranih jezika u specijalnoj grupi.

Engleskim jezikom Mihail Fradkov vlada savršeno. Budući premijer dobro je znao i španski jezik.

Mladi Fradkov poslat je na rad u Indiju 1973, u aparat savetnika za ekonomska pitanja pri ambasadi SSSR. Takvo imenovanje 70-tih godina za mladog stručnjaka značilo je visoko poverenje od strane službi koje su davale saglasnost za rad i postavljanje u ustanove SSSR u inostranstvu.

Upravo je spoljna trgovina postala Fradkovljeva specijalnost. 1981. godine Završio je Akademiju spoljne trgovine 1981. Do 1991. godine radio je na raznim poslovima u Državnom komitetu za ekonomske odnose sa inostranstvom SSSR i u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom SSSR. Posle raspada SSSR Mihail Fradkov radio je kratko u ruskim predstavništvima pri Ujedinjenim nacijama i Međunarodnoj trgovinskoj organizaciji u Švajcarskoj. Tokom 1992. postavljen je za zamenika ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom. Bilo je to vreme „čikaških dečaka“, na mestu ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom ljudi su se brzo menjali. Tu su pomalo radili Petar Aven, Oleg Davidov, Sergej Glazjev. Ali, bili su potrebni visoki profesionalci, koje su ministri iz vlade Jegora Gajdara morali da uzmu za zamenike. Fradkov je pet godina radio kao „stalni zamenik“, a u martu 1997. godine i sam je postavljen za ministra spoljne trgovine.

Pošto je prošla jedna godina, formirajući novu vladu, Sergej Kirijenko smanjio je 41

Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, spojivši ga sa Ministarstvom trgovine RF. Mihail Fradkov prešao je na nekoliko meseci u osiguravajuću kuću „Ingosstrah“. Juna 1999. godine u kabinetu Sergeja Stepašina Fradkov je zauzeo mesto ministra trgovine, koje je sačuvao i za vreme premijera Vladimira Putina. Maja 2000. godine, kada se menjala struktura vlade, ministarstvo trgovine je ukinuto. Mihail Fradkov bio je postavljen za prvog zamenika sekretara Saveta bezbednosti RF, odnosno za zamenika Sergeja Ivanova.

Posle još jedne godine, Sergej Ivanov postavljen je za ministra odbrane RF, a Fradkov je stao na čelo Federalne službe poreske policije. Kada su marta 2003. godine funkcije te službe predate MUP-u, Mihail Fradkov postavljen je za ovlašćenog predstavnika Rusije u Savetu Evrope. I sada je taj iskusni, ali ne i javni političar, o kome se čak i na internetu moglo malo šta pronaći, postavljen na drugo po značaju mesto u političkoj strukturi Rusije.

U Moskvu je doputovao tek sredinom dana 2. marta, i odmah je otišao u Kremlj, u kabinet predsednika Vladimira Putina.

Komentari ruske štampe bili su, kako se i moglo očekivati, veoma različiti. Većina listova bila je prinuđena da prizna da je Fradkov veoma iskusni izvršilac i rukovodilac, koji je morao veoma dobro da poznaje sve linije vlasti. Čak se i iz kratke biografske informacije videlo da je u momentu njegovog postavljanja na mesto premijera Fradkov iza sebe imao daleko veće iskustvo i znanje od favorita Borisa Jeljcina kao što su Gajdar, Černomirdin, Kirijenko ili Stepašin.

Najiskusniji premijer-političar bio je bez sumnje Jevgenij Primakov, ali u činovničkim poslovima i praktičnom radu u inostranstvu Fradkovu među ruskim premijerima niko nije bio ravan.

U „Rosijskoj gazeti“ Vitalij Tretjakov tvrdio je da je Mihail Fradkov čisto tehnička, prelazna i kompromisna ličnost. On nije lider. Jedan od „izvora“ časopisa „Ekspert“ imao je daleko bolje mišljenje o Fradkovu i kao činovniku i kao čoveku: „Fradkov apsolutno nije povezan ni sa kim i ni sa čim. On je slobodan od odnosa sa „familijom“, od obaveza prema sirovinskim magnatima i čak od veza sa službom bezbednosti. Pritom, on je veoma pametan, ima široko iskustvo u radu u različitim oblastima i ne boji se da pokaže strogost. Po svemu sudeći, on nije loš kandidat za mesto premijera u sadašnjim okolnostima. Čak bih rekao da, ako bi se uporedio obim kompromitovanosti koji cirkuliše oko svake ličnosti u vlasti, sa onim što je obrušeno na Fradkova za poslednjih nekoliko dana, moglo bi se reći da je on kristalno čist čovek. U Fradkovu kao premijeru dobijamo čoveka koji je navikao da se ne potpisuje kao autor onoga što nije sam uradio. Naprotiv, kao veoma strog menadžer, on se distancira od onoga što se dešava i više voli da se nalazi u senci. Taj kvalitet, koji predstavlja osnovnu vrlinu agenata specijalnih službi, čini idealnom njegovu kandidaturu za predsednika vlade kome predstoji sprovođenje reforme državnog aparata“.

Neka pitanja u vezi sa postavljanjem Fradkova i njegovom poslovnom i ličnom biografijom privukla su najveću pažnju i u ruskoj i u zapadnoj štampi. Prvo: da nije možda Fradkov, kao i Vladimir Putin, radio u sovjetskoj obaveštajnoj službi? On nije služio vojni rok, ali je pukovnik u rezervi. Da nije nosio sako preko uniforme? Da nije možda engleski jezik naučio na specijalnim kursevima u Lubjanki? Informišući javnost o tome da su oba sina Mihaila Fradkova završila Akademiju Federalne službe bezbednosti, „Komsomoljskaja pravda“ pretpostavljala je da se Fradkovljeve veze sa specijalnim službama protežu još od vremena njegovog rada u trgovinskom predstavništvu u Indiji. „Fradkovljeva biografija ― pisala je Olga Krištanovskaja u listu „Moskovskie novosti“ ― izgleda kao biografija „neisturenog kadrovskog saradnika“. Nikada nije radio u organima, ali je radio u strukturama koje se obično nazivaju „afiliranim“ sa KGB/FSB. I pošto su se te strukture koncentrisale na međunarodne aspekte državne delatnosti, i prisustvo specijalnih službi u njima bilo je znatno veće nego u svim drugim organizacijama. Naravno, nije moguće dokazati da je Fradkov obaveštajac. Ali postoji više nego dovoljno osnova da se smatra da jeste. I nije važno da li je on bio oficirski kadar obaveštajne službe. Glavno je da on nije tuđ, Predsednik u njega ima poverenja“.

Ideologija ili opredeljenost budućeg premijera skoro nikoga nisu interesovali. Očigledno je bilo da on nije liberal, i da će se zalagati pre svega za interese države upravo onako kako je to 42

uobičajeno u državnim i pre svega u strukturama službi bezbednosti. Mnogi listovi pisali su o „čudnim“ ili čak nezakonitim poslovima, kojima je obilovala istorija ruske spoljne trgovine 90-tih godina. U vezi sa tim pominjan je bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Petar Aven, kao i Jegor Gajdar, Anatolij Čubajs, razne kompanije i korporacije, ali nije pominjan Mihail Fradkov. Daleko veću pažnju i zapadne i ruske štampe privukao je rodoslov M. J. Fradkova: njegov otac bio je poreklom iz jevrejske porodice. O tome, mada u različitim konotacijama, pisala je i ruska nacionalna i izraelska štampa. „Znači, Fradkov Mihail Jefimovič, rođen 1950. godine, Jevrejin, ― pisao je list „Zavtra“ ― biće premijer Rusije. Daleko od toga da je Putinov izbor slučajan. Reci mi, ko je tvoj premijer...“. „Izabravši Mihaila Fradkova, čiji su preci po očevoj strani bili Jevreji, Putin je istinski ošamutio posmatrače ― pisao je list „Haarec“ iz Telaviva. ― Ali to je bio sjajan politički potez.

Sada Putina više niko neće optužiti za antisemitizam. Uz to, Fradkov je pedantan u radu, on poštuje i radi u skladu sa zakonima, i njegova reputacija je besprekorna“.

Veliku pažnju štampe privuklo je i pitanje gde su se i pod kojim uslovima upoznali Vladimir Putin i Mihail Fradkov. Jedan od listova pretpostavljao je da su Putin i Fradkov mogli da se upoznaju još 80-tih, ili čak 70-tih godina. Vladimir Putin je sam razjasnio ovo pitanje: upoznao je Fradkova kada je on, Putin, u Sankt Peterburgu rukovodio Upravom za veze sa inostranstvom u gradskoj vladi.

Ističući Fradkovljeve kompetencije i radne kvalitete, Putin je pre svega naveo odsustvo koristoljublja. Kao zamenik ministra spoljne trgovine, Mihail Fradkov je jednog od svojih sinova upisao u Peterburšku suvorovsku vojnu školu, usmerivši ga ka vojnoj karijeri, koja tih godina nije smatrana prestižnom. Kasnije nije protestvovao ni protiv Putinove odluke o likvidaciji poreske policije. „On je ― podvukao je Putin ― čovek koji se istakao u borbi protiv korupcije“.

Marta 3. i 4, Mihail Fradkov organizovao je seriju konsultacija i sastanaka u Državnoj Dumi. Već 5. marta održao je u Dumi govor o programu i odgovorio na pitanja kojih nije bilo mnogo. Rekao je, između ostalog, i to, da će se formiranje vlade odvijati istovremeno sa administrativnom reformom, da će sastav vlade i broj ministara biti manji, i da će se formirati na tri nivoa: ministarstva, federalne službe i federalne agencije. Premijer će imati samo jednog zamenika i on, Fradkov, želeo bi da to bude Aleksandar Žukov.

Ogromnom većinom glasova Duma je prihvatila kandidaturu Mihaila Jefimoviča Fradkova za mesto premijera. Već sledećeg dana je zauzeo glavni kabinet u Belom domu i pristupio intenzivnom radu na formiranju kabineta ministara. U tom radu učestvovao je i Aleksandar Žukov, kao i glavni članovi predsedničke administracije. Rezultate toga rada i novi sastav vlade saznali smo za manje od jedne nedelje. U isto vreme saznali smo za suštinsku i veoma brzo sprovedenu administrativnu reformu koja je izmenila samu strukturu nove vlade.

Administrativna reforma Struktura organa izvršne vlasti Ruske Federacije 90-tih godina formirala se na osnovu subjektivnih odluka, stihijski, i menjala se od slučaja do slučaja bez neophodnog proučavanja i analiza. Rusija se tih godina nalazila u stanju permanentne političke i ekonomske krize i formiranje jasnije, stabilne i efikasne strukture federalnih organa izvršne vlasti nije ulazilo u red prioritetnih zadataka.

Ustav Ruske Federacije odredio je ovlašćenja Vlade Rusije i njene odnose sa Predsednikom i Državnom Dumom, ali ne i njenu strukturu. Sve predloge u vezi sa strukturom federalnih organa izvršne vlasti treba, prema Ustavu RF, da sačini predsednik vlade i da te predloge preda predsedniku RF na usvajanje „najkasnije u roku od jedne nedelje“ posle imenovanja predsednika vlade.

Kada se avgusta 1999. godine Vladimir Putin našao na mestu predsednika vlade, nije mogao da ne vidi niz nedostataka u strukturi svih federalnih organa izvršne vlasti, koji su se nakupili u prethodnim godinama. Ali, promene koje su u tu strukturu unete 2000–2003. godine bile su 43

minimalne i odlikovalo ih je samo „fino podešavanje“, o kome je mnogo puta govorio premijer Mihail Kasjanov.

Pripremni period za promene strukture vlasti bio je u toku, i na projektima administrativne reforme od 2000. do 2003. radilo je već nekoliko grupa stručnjaka. Jedna od takvih grupa radila je u sastavu vlade i na njenom čelu bio je kako Mihail Kasjanov, tako i vicepremijer Boris Aljošin. U jednom od intervjua za štampu Aljošin je rekao da je vladina komisija za administrativnu reformu već do 1. januara 2004. završila ogroman posao, i da je izvršila analizu četiri, od ukupno pet hiljada funkcija organa državne vlasti. Pritom je otkrila da je osamsto funkcija višak, trista pedeset se duplira, i da okvir izvršenja treba umanjiti za oko pet stotina funkcija.

Druga grupa za administrativnu reformu bila je formirana kao Radna grupa Državnog saveta RF za pripremu reforme organa državne vlasti i uprave. Na njenom čelu bio je Jurij Lužkov. Ta grupa obavila je ogromno istraživanje kako inostranog, tako i ruskog iskustva u državnom upravljanju, i predložila da se u Rusiji formira nova struktura federalnih organa izvršne vlasti koja treba da u svom sastavu ima 13 federalnih ministarstava, 8 federalnih služba Rusije, 14 federalnih agencija i 17 federalnih nadzora Rusije. Od ukupno 52 federalna organa izvršne vlasti, 11 treba da uđe u sastav predsedničkog bloka upravljanja. Svoje predloge komisija Državnog saveta ne samo da je predala na razmatranje predsedniku Vladimiru Putinu, već je i objavila u knjizi „Put ka efikasnoj državi“ (M., 2003.).

Treća grupa za administrativnu reformu radila je u predsedničkoj administraciji pod rukovodstvom Dmitrija Kozaka. Ona je imala mogućnost da koristi ono što su uradile druge grupe.

Ali, njena šema se u celini razlikovala od šeme Državnog saveta i vlade. Kozakova grupa predlagala je ne četiri, već tri nivoa organa izvršne vlasti. Na prvom nivou su ministri koji određuju prava, na drugom su službe koje prava primenjuju, a treći nivo bi trebalo da formiraju nadzori koji kontrolišu, a takođe i državne agencije koje treba da pružaju državne usluge stanovništvu i biznisu.

Pritom, svi organi izvršne vlasti jasno su se delili na dva bloka: na one koji su bili potčinjeni predsedniku, i oni koji su bili pod ingerencijom vlade. Prvobitna šema koja je prihvaćena ukazom Predsednika 9. marta 2004. godine predviđala je formiranje 15 ministarstava, 32 službe, uključujući i službu nadzora, i 26 agencija. Kanije je u tu prilično dobro izgrađenu strukturu bilo uneto još malo izmena.

Predlozi u vezi sa personalnim sastavom organa izvršne vlasti bili su unapred pripremljeni u predsedničkoj administraciji. Sve konsultacije u vezi sa tim bile su zatvorene. U svakom slučaju, u štampu nije stila nikakva informacija. Za novi sastav vlade saznali smo tek 8. marta, kada je u Kremlju održana specijalna sednica kabineta ministara u punom sastavu, kojom je predsedavao Vladimir Putin.

Predloge za imenovanje novih ministara iznosio je, obraćajući se Predsedniku, premijer Mihail Fradkov. Svaki od ministara čije je prezime bilo izgovoreno ustajao je sa svog mesta ― pred kolegama, pred Predsednikom i pred televizijskim kamerama. Već sledećeg dana Vlada je održala prvi sastanak u novom sastavu.

Federalni organi izvršne vlasti. Predsednički blok Za ministra unutrašnjih poslova Ruske Federacije imenovan je general-potpukovnik Rašid Nurgalijev, koji je na tom mestu već radio od početka godine. Nurgalijev je čekista i u štampi se o njemu pisalo kao o „čekisti po poreklu“, jer je njegov otac, isto kao i Rašid, rukovodio jednom od kaznenopopravnih ustanova u Kareliji. Nurgalijev je prešao da radi u prestoničkim strukturama FSB 1995, kada je rukovodio jednim od odeljenja u upravi lične bezbednosti. Godine 1998. prešao je u predsedničku administraciju i stao na čelo jednog od odeljenja Glavne kontrolne uprave.

Rukovodilac te uprave u to vreme bio je Vladimir Putin.

Godine 2002. Rašid Nurgalijev bio je postavljen na dužnost prvog zamenika ministra unutrašnjih poslova. Novom civilnom ministru Borisu Grizlovu trebao je zamenik koji je iskusni 44

profesionalac. Sada je Nurgalijev postavljen na čelo MUP. Ministar za poslove građanske odbrane i vanredne situacije ponovo je postao Sergej Šojgu.

Kada je iznosio predlog te kandidature, Mihail Fradkov je istakao da Šojgua ne treba posebno predstavljati. Sergej Šojgu nalazi se na čelu svog resora od 1991. godine. On je takođe generalpotpukovnik.

Za ministra inostranih poslova postavljen je Sergej Lavrov. On je iskusni profesionalni diplomata, koji je još od 1992–1994. godine bio zamenik ministra inostranih poslova RF, a zatim je tokom deset godina radio kao stalni predstavnik Ruske Federacije pri OUN. U ime Ruske Federacije učestvovao je u radu Saveta bezbednosti OUN. Putin je bivšeg ruskog ministra inostranih poslova Igora Ivanova premestio na dužnost sekretara Saveta bezbednosti Rusije. Ministar odbrane je ostao Sergej Ivanov, što je i trebalo očekivati. On je tu dužnost obavljao od proleća 1991. godine. Mesto ministra pravde sačuvao je i Jurij Čajka, koji je na čelu tog ministarstva bio još od avgusta 1999. godine.

Rukovodstvo Federalne službe bezbednosti Rusije, kao i ranijih godina, povereno je Nikolaju Patruševu. Nisu se promenila ni rukovodstva drugih službi i agencija u predsedničkom bloku ― Državne kurirske službe, spoljne obaveštajne službe, službe za kontrolu prometa narkotika, Federalne službe obezbeđenja, kao i Federalne agencije za upravljanje specijalnim programima Predsednika i Federalne agencije za upravljanje poslovima predsednika RF. Federalni organi izvršne vlasti. Blok vlade Još kada je prihvatana njegova kandidatura za mesto premijera u Državnoj Dumi, Mihail Fradkov rekao je da će on u vladi imati samo jednog zamenika, i da bi želeo da na tom mestu bude Aleksandar Žukova, 48-godišnji političar i poslanik u Dumi, stručnjak za ekonomiju i finansije, nekadašnji predsednik Komiteta Dume za budžet, poreze, banke i finansije. Prema Fradkovljevim rečima, on odavno poznaje A. Žukova i ima u njega puno poverenje. Žukov je postao jedini član nove vlade koji je takođe bio i u rukovodstvu partije „Jedinstvena Rusija“ ― on je bio član Centralnog političkog saveta te partije. Aleksandar Žukov završio je ekonomski fakultet Moskovskog državnog univerziteta, a specijalnost mu je ekonomista-matematičar. Od 1980. do 1991. godine obavljao je razne dužnosti u Glavnoj devizno-ekonomskoj upravi Ministarstva finansija SSSR. Posle pola godine obuke u SAD, A. Žukov je postao potpredsednik akcionarskog društva „Avtotraktoreksport“. Od 1993. godine radi u Dumi. On sebe nije svrstavao u liberaldemokrate i u drugoj Dumi bio je blizak grupi „Regioni Rusije“, koja je zauzimala centralne pozicije.

Predlog da rukovodi Ministarstvom zdravlja i socijalnog razvoja Ruske Federacije dobio je Mihail Zurabov, koji je još od 1999. godine rukovodio Penzionim fondom. U sastav tog ministarstva ušla je federalna služba za rad i zapošljavanje, federalna agencija za medicinsku zaštitu i socijalni razvoj i Federalna agencija za fizičku kulturu, sport i turizam. M. Zurabov, po profesiji ekonomista-kibernetičar, završio je 1975. godine Moskovski fakultet za upravljanje koji nosi ime Ordžonikidze. Više od 15 godina M. Zurabov radio je kao inženjer i kao načelnik laboratorije montažne tehnologije. Devedesetih godina postavljen je na čelo velike moskovske kompanije MAKS, zatim je bio zamenik ministra zdravlja RF i savetnik predsednika RF. Od maja 1999. do marta 2004. godine M. Zurabov rukovodio je Penzionim fondom RF. Upravo tih godina Penzioni fond uspeo je da dostigne relativno redovnu isplatu penzija i dodataka, čiji iznos se povećao ne samo nominalno, već i realno, prema kupovnoj moći. Ali sada je Zurabovu poveren novi i veoma veliki obim obaveza i briga, za čije uspešno izvršenje nije dovoljno imati samo kvalitete kompetentnog činovnika. Na novom mestu neophodni su i kvaliteti javnog političara, koje u prošlosti Zurabov nije demonstrirao u ruskoj javnosti. „Zurabov je višestruko talentovani činovnik i biznismen, ― govorili su o njemu ljudi koji su ga poznavali ― ali on savršeno ne odgovara ulozi rukovodioca u socijalnoj sferi.“ 45

Potpuno novi čovek u sastavu izvršne vlasti i u grupi viših činovnika postao je Aleksandar Sokolov, rektor Moskovskog konzervatorijuma. On je postavljen na mesto ministra kulture i javnog informisanja Ruske Federacije. U sastav tog ministarstva ušle su federalne agencije za kulturu i kinematografiju, za štampu i javno informisanje i agencija arhive. Na dan kada je na to mesto postavljen, A. Sokolov bio je u poseti Japanu i, kako se moglo pretpostaviti, o svemu je bio unapred obavešten. Pitanja u vezi sa radom sredstava javnog informisanja, a posebno televizije, bili su prethodnih godina predmet veoma žustre polemike, i zato se mogao razumeti V. V. Putin, koji je želeo da u toj delikatnoj sferi upravljanja ima novog čoveka koji nije sputan korporativnim vezama.

A. Sokolov završio je muzičku školu, klasa violina, i istorijsko-teoretski fakultet Moskovskog državnog konzervatorijuma. Tokom 90-tih godina radio je kao prorektor na tom konzervatorijumu, a 2001. izabran je za rektora Moskovskog Konzervatorijuma. Doktorirao je na istoriji umetnosti. Kolege su za A. Sokolova govorile da je čovek koji ima sjajno obrazovanje, i koji je umešni menadžer.

Takođe novi čovek u sastavu izvršne vlasti postao je Aleksandar Fursenko, kome je ponuđeno da vodi Ministarstvo obrazovanja i nauke Ruske Federacije. Fursenko je fizičar, doktor fizičko-matematičkih nauka, koji je 1991. godine radio na mestu zamenika direktora u naučnim krugovima poznatog Lenjingradskog fakulteta fizike i matematike i bio rukovodilac regionalnog fonda za naučno-tehnički razvoj Sankt Peterburga. Ruska nauka našla se u krajnje teškoj situaciji i morala je sama da se pobrine za opstanak, i da u tome primeni, između ostalog, i tržišne mehanizme. Inovacioni tehnološki centar koji je formiran uz učešće A. Fursenka uspeo je da realizuje više od 80 projekata visoke tehnologije i da za njihovo finansiranje privuče 13 miliona dolara. Za nauku je to 90-tih godina bio veliki iznos. Još 2001. godine Fursenko je prešao da radi u Ministarstvu industrije i nauke RF i neko vreme bio je vršilac dužnosti ministra. Sada su se njegove obaveze i okvir delatnosti znatno proširili. U sastav ministarstva ušli su kako Federalna agencija za nauku, tako i Federalna agencija za obrazovanje. U strukturi ministarstva rade federalne službe za intelektualnu svojinu, patente i robne znake, kao i za nadzor u oblasti obrazovanja i nauke.

Pažnju i posmatrača i štampe privuklo je imenovanje gubernatora Permske oblasti Jurija Trutnjeva za ministra prirodnih resursa Ruske Federacije. Već prema strukturi tog ministarstva jasno je kolike su njegove odgovornosti i ovlašćenja. U sastav ovog ministarstva ušla je federalna služba za nadzor u oblasti ekologije i korišćenja prirodnih resursa i federalna agencija za vodene resurse, šumarstvo i korišćenje prirodnih dobara. „Ja ću da zavedem red sa prirodnim resursima“ ― izjavio je Jurij Trutnjev skoro odmah posle stupanja na novu dužnost.

J. Trutnjev je po obrazovanju inženjer rudarstva, potiče iz porodice naftaša i sam je nekoliko godina radio kao pomoćnik na bušotinama i operator na bušotini nafte i gasa. Od 1990. do 1994. godine bavio se privatnim biznisom, ali ubrzo je bio izabran za poslanika Permske Zakonodavne skupštine, a zatim za gradonačelnika Perma. Decembra 2000. godine J. Trutnjev izabran je za gubernatora Permske oblasti i brzo je postao popularan u svojoj oblasti, jer su se manifestovale njegove organizatorske sposobnosti i oratorski talenat. Već 2003. godine Jurij Trutnjev ušao je u prvih deset najuspešnijih ruskih gubernatora. Ali, postao je prvi gubernator koji je za poslednje tri godine postavljen za ministra.

Ministarstvo za prirodne resurse u ranijim kabinetima bilo je među najproblematičnijima. Za samo nekoliko dana, koliko je prošlo od ostavke M. Kasjanova do postavljanja M. Fradkova, raniji ministar za prirodne resurse Vitalij Artjuhov sankcionisao je oko 70 licenci za preradu različitih vrsta resursa u najrazličitijim regionima zemlje. Sa druge strane se ispostavilo da na mnogim nalazištima kompanije, koje su dobile licence, nisu ni počele da rade punom parom. U vezi sa sudbinom nekoliko nalazišta u toku su bili sudski sporovi. Situacija sa naftom bila je neizdrživa: kompanije koje su kontrolisale nalazišta formirale su lanac sestrinskih firmi, kojima su naftu prodavale po veoma niskim cenama. I tek poslednja od tih „ćerki“, koja se nalazila negde u slobodnoj zoni, u inostranstvu, prodavala je naftu zapadnim potrošačima po svetskoj ceni. Država je bila otvoreno pljačkana, ali ona nije mogla čak ni tačno da ustanovi koliko se zaista sredstava od nje 46

krade. Za novog ministra odmah se pojavilo veoma mnogo problema, i njegovi prvi koraci i odluke odmah su se našli u žiži pažnje skoro svih ruskih sredstava javnog informisanja.

Ministarstvo industrije i energetike Ruske Federacije preuzeo je Viktor Hristenko, čovek koji nije bio nov u vladi. Kao rukovodilac ili činovnik V. Hristenko započeo je rad u Čeljabinskoj oblasti, gde je završio mašinski fakultet i stekao zvanje inženjera-ekonomiste. On je zatim pohađao Moskovski fakultet upravljanja, a posle još deset godina i Akademiju narodne privrede pri vladi RF. Diplomirani ekonomista i rukovodilac, V. Hristenko stekao je veliko iskustvo u različitim strukturama vlasti u Čeljabinsku i Čeljabinskoj oblasti. U Moskvu je pozvan 1997. godine na dužnost zamenika ministra finansija RF. Za vreme Sergeja Kirijenka postao je jedan od zamenika predsednika vlade. Za vreme premijera J. Primakova Hristenko se vratio u ministarstvo finansija, ali u kabinetima S. Stepašina i V. Putina opet je zauzeo mesto zamenika predsednika vlade, i sačuvao ga i u kabinetu M. Kasjanova. Viktor Hristenko nije pokušavao da rešava političke probleme, ali pokazao se kao veoma efikasan rukovodilac. Napuštajući mesto premijera 24. februara 2004. godine, M. Kasjanov predložio je da se Hristenko postavi za vršioca dužnosti premijera i naveo da je on najiskusniji, i najsistematičniji od svih članova vlade. Izgleda da Vladimir Putin deli to mišljenje. Mnogi veliki strani menadžeri smatrali su da se relativna efikasnost kabineta M. Kasjanova održava u znatnoj meri zahvaljujući uspešnom radu zamenika predsednika vlade kao što su V. Matvijenko i V. Hristenko, kao i zamenika predsednika vlade Alekseja Gordejeva.

Pod ingerencijom V. Hristenka našli su se Federalna služba za nadzor egzaktnih istraživanja i Federalna agencija za atomsku energiju, Federalna kosmička agencija, Federalna agencija za industriju, Federalna agencija za energetiku i Federalna agencija za izgradnju i stambenokomunalnu privredu. Tehnološki nadzor i tehnička regulacija, kao i metrologija takođe su se našli pod rukovodstvom V. Hristenka. Prema ukupnom obimu problema u ekonomiji bilo je to najveće od svih ministarstava.

Ministarstvo poljoprivrede RF predato je na rukovođenje Alekseju Gordejevu. A. Gordejev postao je ministar poljoprivrede i prehrane još 1999. godine. Sada je u sastav tog ministarstva ušla ne samo Federalna agencija za poljoprivredu, već i Federalna agencija za ribolov, a takođe i Federalna služba za veterinarski i sanitarni nadzor.

Nema potrebe govoriti o tome koliko je bilo teško u Rusiji, ranije i u SSSR-u, biti odgovoran za stanje stvari u poljoprivredi, i koliko je partijskih i državnih karijera propalo na tom poprištu. Tokom 30-tih i 40-tih godina veliki deo teške industrije Sovjetskog Saveza stvaran je za račun „danka“ koji je država oduzimala od sela. Ogromni deo resursa rusko i sovjetsko selo davalo je gradu i u kasnijim decenijama. U našoj zemlji selo je imalo ulogu nekakve unutrašnje kolonije i bilo je beživotno u svakom pogledu. Odavno je vreme da grad vrati dugove selu, ali o tome se malo ko brinuo. Pre 80 godina, u godinama NEP-a, tržišni odnosi brzo su obnovili upravo poljoprivredu i selo. Ali danas ta obnova protiče veoma sporo, a u nekim pravcima i u mnogim oblastima propadanje ruskog sela odvijalo se čak brže nego ranije ―zbog konkurencije masovnog i jevtinog uvoza, zbog nedostatka tehnike i kapitala.

Rusija ima velike mogućnosti da svoju poljoprivredu učini jednim od glavnih pokretača i izvora razvoja celokupne privrede. Može se ispostaviti da će i za razvijene zemlje i za zemlje u razvoju nedostatak hrane predstavljati teže iskušenje nego nedostatak nafte. Ali veliki deo puta ka procvatu ruska poljoprivreda i rusko selo treba da pređu uz podršku države. Aleksandar Gordejev to razume.

Po svom obrazovanju on je inženjer železničkog saobraćaja. Ali još od 1981. godine vršio je najrazličitije dužnosti u upravljanju poljoprivredom, prošavši put od zamenika direktora velikog podmoskovskog agroindustrijskog kompleksa „Moskva“, do zamenika ministra poljoprivrede RF. U vladi Kasjanova čak je bio i potpredsednik vlade, što mu je davalo izvesna dodatna ovlašćenja i mogućnosti uticaja. Od svih koji su 90-tih godina bili odgovorni za stanje agrarnog sektora u ruskoj vlasti ― od Aleksandra Ruckoja do Genadija Kulika ― Aleksej Gordejev pokazao se kao najefikasniji rukovodilac, i on na ovom frontu radi duže nego svi drugi.

47

U ukazu od 9. marta 2004. godine navedeno je i da se u sastavu vlade formira novo objedinjeno Ministarstvo za saobraćaj i veze RF. Ali već posle nekoliko nedelja postalo je jasno da je takvo stavljanje veze i saobraćaja pod isti krov greška. Bez velikih sporova obnovljeno je pređašnje ministarstvo za veze RF, a njegovo rukovođenje povereno je Leonidu Rejmanu koji je već bio ministar za veze od 1999, a od 1994. do 1999. godine radio je kao prvi zamenik generalnog direktora AD „Peterburška telefonska mreža“. Rejman je jedan od „petrograđana“ koji su u vladu došli zajedno sa V. Putinom. Za ministra saobraćaja RF postavljen je čovek koji je u vladi bio nov ― profesionalni vojnik i istovremeno menadžer Igor Levitin. On je oficir železničkih jedinica koji je u svoje vreme završio ne samo školu vojnih železničara, već i Višu vojnu akademiju pozadine i saobraćaja. I. Levitin radio je od 70-tih do 90-tih godina na raznim železnicama, nekoliko godina bio je vojni komandant jednog od delova na BAM-u. Od 1998. do 2004. radio je kao zamenik generalnog direktora AD „Severstaljtrans“. On je stručnjak za vojni i teretni transport, a takođe i magistar političkih nauka.

U sastav ministarstva saobraćaja uključene su Federalna agencija za železnički saobraćaj, Federalna agencija za drumski saobraćaj, Federalna agencija za vazdušni saobraćaj, Federalna agencija za morski i rečni saobraćaj i Federalna služba za nadzor u oblasti saobraćaja.

Mesto ministra finansija RF sačuvao je Aleksej Kudrin, koji je, pritom, napustio mesto zamenika predsednika vlade. Položaj A. Kudrina u novom sastavu vlade postao je složeniji i time što je prvi i jedini potpredsednik vlade RF sada postao A. Žukov, koga takođe smatraju stručnjakom iz oblasti finansijske politike i budžeta, ali koji se ranije nije svrstavao u red liberalnih ekonomista i političara. U debatama koje su se u Dumi vodile u vezi sa budžetom, ministar Kudrin i predsednik Komiteta za budžet i finansije Žukov mnogo puta su imali potpuno različite stavove.

Alekseja Kudrina mnogi smatraju ne samo članom Putinovog tima, već i jednim od lidera „peterburških liberala“. On je još 1983. godine završio ekonomski fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta, malo kasnije i postdiplomske studije na Institutu za ekonomiju Akademije nauka. On je magistar ekonomskih nauka. Još na samom kraju 80-tih godina A. Kudrin je ušao u grupu koja je radila na projektu Lenjingradske zone slobodnog preduzetništva, koju je formirao A. Čubajs. Taj projekat postao je jedan od omiljenih projekata Anatolija Sobčaka, ali je samo jedan njegov mali deo uspeo da se realizuje. U Lenjingradskoj gradskoj vladi, a zatim i u gradskoj vladi Sankt Peterburga. A. Kudrin je po redu vršio funkcije u rukovodstvu Komiteta za upravljanje zonom slobodnog preduzetništva, Komiteta za ekonomski razvoj i investicije, Finansijskog komiteta, zatim je radio kao načelnik glavne finansijske uprave gradske vlade, kao prvi zamenik gradonačelnika za ekonomiju i finansije. U toku svih tih godina glavni autoritet za Kudrina bio je ne A. Sobčak, već Anatolij Čubajs, i Kudrin se 90-tih godina deklarisao kao jedan od najvernijih sledbenika liberalizma po Čubajsu. Aleksej Kudrin nije bio naročito uspešan u Sankt Peterburgu, isto kao što ni A. Čubajs nije bio naročito uspešan u Moskvi. Posle poraza A. Sobčaka na izborima, A. Kudrin više nije bio u poslu, i A. Čubajs, koji je tada obavljao dužnost rukovodioca predsedničke administracije, pozvao ga je u svoj aparat na mesto načelnika Glavne kontrolne uprave Predsednika RF. Kada je A. Čubajs 1997. godine postao ministar finansija, A. Kudrin je postao njegov prvi zamenik. Ali Kudrin nije našao zajednički jezik sa novim ministrom finansija, liberalom iz partije „Jabloko“ Mihailom Zadornovom, i otišao je opet kod Čubajsa, u RAO „EES Rusije“.

Mihail Kasjanov vratio je A. Kudrina na mesto prvog zamenika ministra finansija, a pošto je Kasjanov bio postavljen za premijera, Kudrin je postao, kao što je poznato, ministar finansija. „U bilo kojoj grupi koja je na vlasti, ― navodio je još 2003. godine časopis „Komersant-VLAST“ ― postoje političari koji su spremni da po svaku cenu ostanu na vrhu. Potpredsednik i ministar finansija Aleksej Kudrin pripada toj vrsti političara.“ U društvima ruskih ekonomista malo ko A. Kudrina smatra „jakim“ ekonomistom. Sa finansijskim problemima je dobro upoznat, ali on je više birokrata nego ekonomista. Kudrin ne promoviše nove ideje niti koncepcije, on nije lider, već izvršilac. Nije pokazao posebne administrativne talente. Finansijska situacija u Rusiji poslednjih godina bila je veoma dobra, ali ne zahvaljujući radu ministarstva finansija. Ruske zlatne i devizne 48

rezerve premašile su 150 milijardi dolara, ali Kudrin, kako se pokazalo, ne zna uvek kako da se što bolje upotrebi taj višak finansijskih resursa.

Osnovna ideja koju je branio, i koju je poslednje godine A. Kudrin sproveo kao zakon, bilo je stvaranje Stabilizacionog fonda pri vladi Ruske Federacije. Zlatne i devizne rezerve Centralne banke obezbeđuju, kao što je poznato, stabilnost ruske rublje i to predstavlja osnovnu funkciju Centralne banke, koju, u skladu sa Ustavom RF, ona realizuje nezavisno od drugih organa državne vlasti. Stabilizacioni fond ima i drugu funkciju ― da podrži socijalne isplate iz budžeta u slučaju neočekivanog smanjenja prihoda u budžet zbog pada cena nafte i drugih izvoznih roba iz Rusije.

Međutim, mnogi oponenti vlade smatraju da bi današnji višak prihoda mogao da se iskoristi daleko efikasnije nego da se jednostavno čuva na ruskim deviznim računima u bankama zapadnih zemalja.

Liberalni ekonomski model nije suviše dobro uspeo u Rusiji, ali liberalni ekonomista A. Kudrin nastavlja da sedi za volanom ruskog finansijskog sistema. Na žalost, ni njegov glavni kritičar sa desnog krila Andrej Ilarionov, niti njegov veliki kritičar sa levog krila Sergej Glazjev, ne ulivaju poverenje ni javnosti ni Predsedniku Rusije. Ne sme da se ne istakne da su se, iako je njegov status degradirao, ovlašćenja A. Kudrina povećala. U sastav ministarstva finansija nije ušla samo Federalna služba za nadzor finansija i budžeta i Federalna služba za finansijski monitoring, već i Federalna služba platnog prometa i Federalna služba nadzora osiguranja, a takođe i Federalna poreska služba, koja je u ranijem sastavu vlade bila posebno i veoma uticajno ministarstvo.

U najtežem i najsloženijem položaju u sastavu novog kabineta našao se German Gref. On je, takođe, izgubio status vicepremijera, mada su ovlašćenja Ministarstva za ekonomski razvoj i trgovinu, na čije čelo je G. Gref stao, bila proširena. U sastav ovog ministarstva ušle su Federalne službe za državnu statistiku i tarife, Federalne agencije za državne rezerve, za upravljanje federalnom imovinom i za katastar nepokretnosti. Pod ingerencijom G. Grefa našla se i Federalna carinska služba. Pritom, umesto 17 ranijih zamenika ministara, Grefu su ostavljena samo dva. Neki od ranijih Grefovih saradnika ipak su ostali, na nižem statusu, ali neki su prešli u druge strukture i u biznis.

German Gref po svom obrazovanju nije ekonomista, već pravnik. Posle završetka pravnog fakulteta Lenjingradskog državnog univerziteta radio je kao pravni konsultant u jednom od reonskih administracija Sankt Peterburga. Godine 1994. Gref je postao rukovodilac Komiteta za upravljanje državnom imovinom u gradskoj vladi Sankt Peterburga. Tu se on bavio privatizacijom po modelu A. Čubajsa, i na tom polju, naravno, nije stekao nikakvu popularnost. Posle poraza A. Sobčaka, German Gref nije otišao iz gradske vlade Peterburga, čak je za vreme Vladimira Jakovljeva radio na mestu zamenika gubernatora. Godine 1998. G. Gref je prešao u Moskvu, takođe u resor državne imovine.

Kada je Vladimir Putin stao na čelo ruske vlade, German Gref postao je rukovodilac Centra za strateški razvoj. Pretpostavljalo se da će upravo taj centar biti u stanju da stvori nekakav korisni program nastavka i razvoja ekonomskih reformi u Rusiji. Međutim, to se nije ostvarilo. Programi Centra kojim je rukovodio Gref ni po čemu nisu bili bolji od drugih tada nuđenih programa, koji su prema nizu parametara imali daleko više osnova. Ničim se German Gref nije izdvojio ni kao ministar u vladi Mihaila Kasjanova. Mnogi su ga smatrali oholim i kapricioznim, ali i neefikasnim rukovodiocem novog super-ministarstva, koje ima oko 20 velikih odeljenja i 17 zamenika ministara.

Osnovna ideja koju je G. Gref kao stvaralac novih programa pokušavao da odbrani, bila je primitivna liberalna dogma o neefikasnosti države kao vlasnika. On se zalagao za širenje privatizacije, čak i na niz preduzeća od strateškog značaja, koja su još uvek bila u rukama države.

Ali, šta je zemlji dala Čubajsova privatizacija? Upravo je German Gref iz kabineta vlade M. Kasjanova postao najnepopularniji ministar, posebno za leve partije i pravce. Ali ni partije desne orjentacije nisu ga ni u kom slučaju smatrale svojim saveznikom. Ruska privreda se od 2000. do 2003. godine razvijala relativno visokim tempom, ali malo ko je povezivao te, uostalom, ne velike uspehe, sa resorom i ličnošću G. Grefa.

Imenovanje G. Grefa u kabinet nove vlade M. Fradkova dočekano je otrovnim komentarima 49

štampe desne orjentacije, i sa krajnjim besom sredstava javnog informisanja patriotske i leve orjentacije. „Ako se današnja politika Ministarstva za ekonomski razvoj nastavi, ― pisao je u „Literaturnoj gazeti“ Igor Serkov ― treba da se pripremamo za krah... Čekaju nas prave tragedije ― raspad radnih kolektiva i nestanak preduzeća koja su bila ponos ove zemlje i osnova njene snage.

Videćemo kako se gase naučne škole, a takođe i degradaciju kulture i obrazovanja. Sve će to biti praćeno ljudskim dramama i urušavanjima, i kao rezultat toga mnogo ljudi će izgubiti smisao života i veru u bolju budućnost. I kome će tada biti potrebne iste one tržišne institucije? Tako da možda gospodin Gref možda treba da ide do kraja i da promeni ime svog resora u Ministarstvo rušenja. Ili raspada? A možda i razlaganja? Interesantno, šta li će više odgovarati njegovom ukusu?“ Do raspada, naravno, neće doći. Čak ni premijer kao što je M. Kasjanov nije podržavao niz pseudotržišnih projekata G. Grefa. Mihail Fradkov ih tim pre neće podržavati. Još pre inauguracije, dok je ispred njegove dužnosti ministra pisalo „v. d.“, German Gref privukao je na sebe opštu pažnju javnosti i štampe svojom drugom svadbom koju je proslavio, za činovnika u to vreme neuobičajenom, pompom i glamurom u Sankt Peterburgu i Peterhofu 30. aprila 2004. godine.

Prema pisanju mnogih listova, toga dana u Sankt Peterburgu bilo je mnogo zastoja u saobraćaju, zato što su ceo centar grada zauzele visoke zvanice. Na Kamenom ostrvu pucali su topovi, ali umesto đuladi iz njih su izletale zlatne konfete. I celo to slavlje trebalo je pažljivo obezbediti. U bilo kojoj zapadnoj demokratskoj zemlji sa potpuno razvijenom tržišnom privredom, gde je životni standard visok, ovakvo ponašanje državnog ministra, koje je umesno samo za zvezde šou biznisa i medijske magnate kao što je R. Merdok, smatralo bi se nepristojnim.

Još jedan ministar, mada bez portfelja, koji je postavljen u novoj vladi, nekadašnji je istaknuti član predsedničke administracije Dmitrij Kozak, koga veoma osnovano smatraju jednom od osoba od najvećeg poverenja Vladimira Putina. Upravo je D. Kozak rukovodio pripremom administrativnih reformi. Zajedno sa veoma uskom grupom lica i pod rukovodstvom samog V. Putina, D. Kozak birao je kandidature novih ministara. Nije začuđujuće što je upravo on postavljen za rukovodioca aparata Belog doma. Prema realnim ovlašćenjima, položaj Kozaka, prema mišljenju svih obaveštenih posmatrača, treba da je veoma blizu položaja potpredsednika vlade.

Dmitrij Kozak je takođe pravnik, 1986. godine završio je pravni fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Posle šest godina stao je na čelo pravne uprave gradske vlade Sankt Peterburga, a 1994–1996. postao je ne samo predsednik Pravnog komiteta gradske vlade Sankt Peterburga, već i član gradske vlade. Posle poraza A. Sobčaka, Kozak nije napustio gradsku vladu, već je tokom tri godine radio na mestu zamenika gubernatora Sankt Peterburga. Kada je Vladimir Putin bio imenovan za predsednika vlade RF, ponudio je svom starom saradniku D. Kozaku mesto rukovodioca aparata vlade. Isto mesto Putin je ponudio D. Kozaku i za vreme premijera M. Fradkova.

Tokom 2000–2003. godine on je radio u predsedničkoj administraciji. Na samom početku 2004. godine upravo je Kozak vodio izborni štab Vladimira Putina. Rad D. Kozaka nije bio naročito vidljiv u javnosti, on nije bio javni političar. Ali taj rad bio je veoma značajan ― i u vezi sa pripremom mnogo važnih nacrta zakona i ukaza. Kako je pisao jedan od listova, „Dmitrij Kozak poslat je na rad u Beli dom sa ciljevima koji se protežu daleko unapred i koji se nalaze van granica „skromne“ dužnosti rukovodioca vladinog aparata“. Časopis „Komersant-VLAST“, koji je bio u opoziciji u odnosu prema V. Putinu, pisao je da je Kozak poslat u Beli dom kao vladin glavni komesar. Časopis se pritom nadao konfliktu između M. Fradkova, A. Žukova i D. Kozaka.

Ali, te nade se nisu ostvarile. Nova vlada Ruske Federacije počela je sa radom još marta 2004. godine i mogli smo da preko televizijskih ekrana pratimo svakodnevne sastanke vlade kojima je predsedavao M. Fradkov. U aprilu i maju vlada je završila posao i predala Dumi nekoliko nacrta zakona. Prvi komentari posmatrača u vezi sa radom vlade bili su pozitivni. Ali već od sredine maja rad ruske vlade počeo je da izaziva sve oštriju kritiku od strane javnosti i štampe. Pre svega, to je bilo u vezi sa izrađenim velikim nacrtom zakona o reformi celokupne socijalne sfere. Svakako, taj problem zahteva posebno razmatranje.

50

O izmenama u predsedničkoj administraciji U članu 83. Ustava Ruske Federacije, gde se govori o osnovnim obavezama i ovlašćenjima predsednika zemlje, postoji i kratak stav pod slovom „i“: „...formira Administraciju predsednika Ruske Federacije“. Administracija predstavlja službeni aparat ruskog predsednika, i njegova funkcija sastoji se u tome da pomogne predsedniku u njegovom radu, da za njega obezbedi informacije, da mu pomaže u donošenju odluka i kontroliše njihovo izvršenje. To nije vlada u senci.

Službenici aparata nemaju prava da daju bilo kakve naloge licima na visokim funkcijama iz drugih grana vlasti, mada mogu da im prenose ovakve ili onakve naloge ili savete predsednika. Funkcije administracije umnogome liče na funkcije koje je za vreme Politbiroa i Sekretarijata CK KPSS vršio aparat CK KPSS. Ta sličnost ističe se posebno okolnošću da je administracija predsednika RF smeštena na Starom trgu u zgradama i prostorijama bivšeg CK KPSS. U toj zgradi postoji čitava infrastruktura koja je neophodna za takav rad. Kada lider nije jak, kao što je to bio slučaj sa L. Brežnjevom poslednjih godina njegove vladavine, ili B. Jeljcin, aparat je sticao ili je prisvajao veoma veliku vlast. Ali kada su lideri jaki, kao, na primer, Hruščov, Andropov ili Putin, uloga aparata kao organa vlasti se smanjuje. U tom slučaju ta vlast ostaje prilično velika i zbog toga promene koje su se dogodile u administraciji zaslužuju analizu, iako ne tako detaljnu, kao izmene u vladi RF. Još krajem oktobra 2003, kada je mesto rukovodioca administracije zauzimao Dmitrij Medvedev, postalo je očigledno da će se u aparatu vlasti kako pre, tako i posle predsedničkih izbora, dogoditi suštinske promene. Ispostavilo se da one nisu bile velike i zbog toga su izazvale daleko manje komentara i štampe i posmatrača, nego promene u vladi. Promene koje su se dogodile u strukturi administracije Predsednika, takođe nisu bile velike.

Rukovodilac administracije sada je imao samo dva zamenika. Jedan od njih je stari saradnik i saborac V. Putina Igor Sečin. On je početkom 80-tih godina završio Lenjingradski univerzitet, dobio zvanje filologa-romaniste i radio kao profesor, a kasnije i prevodilac za španski i francuski jezik. Za vreme M. Gorbačova radio je kao prevodilac u Angoli i Mozambiku u spoljnotrgovinskim strukturama. Krajem 80-tih godina Sečin je radio u Lenjingradskom sovjetu ―Lenjingrad je već tada imao mnogo gradova-„pobratima“, i Sečin je tu bio odgovoran za veze sa Rio de Ženeirom, Barselonom i Milanom. U Brazilu, u sastavu delegacije Lenjingradskog sovjeta 1990. godine, I. Sečin se upoznao sa V. Putinom i od tada oni su bili praktično nerazdvojni. Lider je bio Putin, a Sečin je bio na čelu njegovog radnog aparata, a njegovo mesto se u raznim vremenima različito zvalo: načelnik aparata zamenika gradonačelnika, zamenik načelnika odeljenja za rad sa vlasništvom u inostranstvu, rukovodilac opšteg odeljenja Glavne Kontrolne uprave, konsultant direktora FSB. Kada je Vladimir Putin postao premijer, upravo je I. Sečin postavljen na čelo njegove kancelarije u rangu zamenika rukovodioca administracije.

Drugi zamenik rukovodioca administracije postao je Vladimir Surkov. U drugoj polovini 80tih godina ovaj veoma sposobni mladi čovek uspeo je da završi tri fakulteta ― fakultet čelika i legura, pozorišni fakultet Moskovskog univerziteta kulture i Međunarodni univerzitet u Moskvi.

Radio je i kao metalac, i kao pozorišni režiser, i kao prevodilac. Na početku tržišnih reformi radio je i kao filmski snimatelj, i rukovodilac u marketingu, i kao bankar. Marta 1997. godine nalazio se na mestu prvog zamenika predsednika Upravnog odbora Alfa-banke, a maja 1999. godine postao je pomoćnik rukovodioca predsedničke administracije ― Aleksandra Vološina. Surkov je uspešno radio i pod rukovodstvom Vološina i D. Medvedeva. Novo imenovanje pokazalo je da V. Surkov uživa poverenje Predsednika Rusije.

Ataše za štampu Vladimira Putina i u novom mandatu ostao je Aleksej Gromov, a šef predsedničkog protokola ― Igor Šegoljev. Od svih Predsednikovih pomoćnika štampa uvek izdvaja Viktora Ivanova, kadrovskog oficira KGB-FSB, koji je prešao u rezervu 1994. godine sa činom general-pukovnika. U gradskoj vladi Sankt Peterburga nalazio se na čelu uprave administrativnih 51

organa i napustio je gradsku vladu 1996, posle poraza Anatolija Sobčaka. O poverenju koje V. Putin ima u V. Ivanova govori i to da je, pošto je Putin postavljen na čelo FSB, upravo Viktor Ivanov unutar te organizacije postavljen za načelnika uprave sopstvene bezbednosti. Kada je Vladimir Putin postao predsednik Rusije, V. Ivanov bio je postavljen za jednog od zamenika šefova administracije, i, kako se inače smatra, postao glavni kadrovik u Putinovom okruženju. Sada se njegov status formalno umanjio, ali su uticaj i funkcije ostali, najverovatnije, isti.

Još od vremena B. Jeljcina u administraciji je ostao i Aleksandar Abramov, koji je po obrazovanju inženjer železnice, a po iskustvu u radu omladinski rukovodilac, koji je tu karijeru završio na mestu prvog sekretara Moskovskog oblasnog komiteta VLKSM. Zajedno sa svojim drugom V. Surkovom radio je krajem devedesetih godina u Alfa-banci i zajedno sa Surkovom prešao je 1999. godine u administraciju Kremlja. Kao sposoban činovnik ostao je tu i 2004. godine.

Njegova osnovna obaveza je da rukovodi pripremom putovanja Vladimira Putina po zemlji.

Od maja 1999. godine, u Državno-pravnoj upravi predsedničke administracije, radi i Larisa Bričeva, pravnik iz Moskve, magistar pravnih nauka. Još ranije svoj rad u administraciji počela je Džahan Polijeva, takođe pravnik. Smatralo se da je ona bliska prijateljica sa Tatjanom Djačenko, kćerkom B. Jeljcina. Još krajem 1997. godine ona je rukovodila grupom koja je pisala predsedničke govore. Sada je ponovo postavljena na dužnost Predsednikovog pomoćnika. Njene funkcije su se širile, ali ona, kako se smatra, nastavlja da odgovara za pripremu svih glavnih nastupa Vladimira Putina, uključujući i godišnja obraćanja Predsednika Federalnoj skupštini.

Profesionalni diplomata Sergej Prihodko imenovan je za Predsednikovog pomoćnika za probleme međunarodnih odnosa. On je na tom mestu radio i od 2000. do 2003. godine. Mnogi su iz nekog razloga smatrali da će u svom drugom mandatu V. Putin za pomoćnika uzeti nekog drugog diplomatu. Ali, Putin je ponovo postavio Sergeja Prihodko za svog pomoćnika za pitanja spoljne politike. On ostaje uticajna ličnost, ali izveštaji nekih od listova o tome da je upravo S. Prihodko glavna ličnost koja formira spoljnu politiku Rusije, da se uloga MIP-a u tom poslu svodi samo na izvršenje odluka, definitivno preuveličavaju ulogu struktura kremaljskog aparata. Spoljnu politiku Rusije formira i usmerava njen predsednik, koristeći informacije dobijene iz MIP-a i iz uprave kojom na Starom trgu rukovodi Sergej Prihodko. Rad u oblasti spoljne politike Sergeja Prihodka u evropskom pravcu dopunjuje i još jedan poznati diplomata, pravnik i rukovodilac informativne službe, Sergej Jastržembski.

Dana 30. marta 2004. Vladimir Putin imenovao je Sergeja Jastržembskog, ne samo za svog pomoćnika u novoj administraciji, već i za specijalnog predstavnika za pitanja razvoja sa Evropskom Unijom. Još nedavno to mesto zauzimao je Mihail Fradkov. Predsednikov pomoćnik ostao je i Igor Šuvalov, iskusni činovnik koji se 80-90-tih godina nalazio na raznim funkcijama u različitim granama biznisa i upravljanja. Za načelnika Kontrolne uprave u administraciji u rangu Predsednikovog pomoćnika, već posle inauguracije, postavljen je Aleksandar Beglov, bivši zamenik gubernatora Sankt Peterburga. Smatra se da on vrši dužnost izvesne specijalne službe unutar Kremlja. Vladimir Putin i sam se nalazio na toj dužnosti od 1997. do 1998. godine i za nju je birao kandidata do kraja maja 2004. godine.

Kao posebni deo administracije funkcioniše Uprava poslovima predsednika ili UDP, koja je potčinjena neposredno Vladimiru Putinu. Prema položaju, UDP realizuje „materijalno-tehnički, transportni, socijalni i medicinski servis“ predsedničke administracije, vlade, parlamenta i najviših sudova. Odgovarajuće uprave i grupe u ministarstvima podčinjene su UDP. Još januara 2000. godine V. Putin je za načelnika UDP postavio Vladimira Kožina, inženjera elektrotehnike i svoga starog saradnika iz vlade Sankt Peterburga. V. Kožin bio je veoma aktivan u upravljanju ogromnom imovinom „kremaljskog sektora“ i u komercijalnoj delatnosti u cilju samofinansiranja. Za vreme Jeljcina znatni deo imovine UDP bio je razgrabljen, a oko 1000 hektara „predsedničke“ zemlje u Odincovskom reonu Moskovske oblasti, duž Rubljovo-Uspenskog autoputa, nezakonito su prodati privatnim kompanijama za izgradnju vila.

Posebna struktura koja se nalazi uz predsedničku administraciju jeste i Savet bezbednosti 52

Ruske Federacije, čiji status se, u skladu sa Ustavom RF „određuje federalnim zakonom“. Uticaj Saveta bezbednosti u mnogome zavisi od uticaja lica koje se nalazi na mestu sekretara Saveta bezbednosti, jer je predsedavajući toga Saveta sam predsednik. Od 2001–2003. godine na čelu Saveta bezbednosti nalazio se poznati funkcioner iz okruženja Borisa Jeljcina ― Vladimir Rušajlo.

Krajem marta 2004. godine Rušajlo je prebačen na mesto izvršnog sekretara ZND, a sekretar Saveta bezbednosti postao je do nedavno ministar inostranih poslova Sergej Ivanov. „Svima vam čestitam ovo imenovanje“ ― rekao je Vladimir Putin kada je Savetu bezbednosti predstavio novog rukovodioca.

Iz reda Predsednikovih savetnika izašla su dva maršala ― Jevgenij Šapošnjikov i Igor Sergejev. Za razliku od vremena B. Jeljcina, predsednikovi savetnici nisu poslednjih godina imali veliki uticaj, pojavljivali su se zaista kao savetnici za posebne pravce rada šefa države. U jesen 2004, u grupi Predsednikovih savetnika, bilo je devet osoba: Andrej Ilarionov (ekonomski problemi), Aslambek Aslahanov (problemi Severnog Kavkaza), Jurij Laptev (problemi kulture), Aleksandar Burutin (vojno-tehnička politika), Genadij Trošev (problemi kozaštva), Sergej Samojlov (federalizam i lokalna samouprava), Anatolij Pristavkin (problemi pomilovanja i amnestije), Vladimir Ševčenko (posebni zadaci u vezi sa protokolom) i Mihail Lesin (javno informisanje, sport i turizam).

Iz sastava opunomoćenih predstavnika Predsednika u federalnim okruzima na pređašnjoj dužnosti nije ostao general-pukovnik Viktor Kazancev, koji se istakao u vreme drugog čečenskog rata, ali nije opravdao očekivanja na mestu rukovodioca Južnog federalnog okruga. Njegovo mesto na kratko vreme zauzeo je bivši gubernator Sankt Peterburga, a zatim i potpredsednik vlade Vladimir Jakovljev. Druga dužnost V. Kazancevu nije bila ponuđena. U leto 2004. godine, kada je Vladimir Putin sprovodio promene u bezbednosnim strukturama, oslobodio je Anatolija Kvašnjina dužnosti načelnika Generalštaba, ali ga je postavio za opunomoćenog predstavnika Predsednika u Sibirskom federalnom okrugu ― umesto Leonida Dračevskog. Svoje funkcije sačuvali su Sergej Kirijenko (Privolški FO), Georgij Poltavčenko (Centralni FO), kao i Konstantin Pulikovski (FO Dalekog istoka). Sva ta imenovanja i promene pokazali su da je za Vladimira Putina izuzetno važna kako efikasnost, tako i stabilnost njegovog aparata. Sposoban, savestan i čestit činovnik najvišeg ranga uvek može da računa na Predsednikovu podršku i na to da će njegov rad biti primećen.

Nedovoljno sposobni, a pre svega korumpirani ljudi, kojih je tako mnogo došlo na vlast 90-tih godina, treba da se drže podalje od predsedničkih struktura vlasti.

TERORIZAM I RUSIJA Godine 2004. međunarodni terorizam pojačao je i proširio teroristički rat protiv Rusije.

Ovde ćemo razmotriti samo neke od najsurovijih terorističkih napada protiv naše zemlje i njihove posledice.

Ubistvo Ahmata Kadirova U nedelju ujutro, 9. maja 2004. godine, za Dan pobede, na stadionu „Dinamo“ u Groznom, u toku svečane parade odreda MUP Čečenske Republike, kao rezultat terorističkog akta ubijen je predsednik Čečenije Ahmat Kadirov i nekoliko osoba iz rukovodstva Republike. Eksplozivna naprava bila je postavljena direktno ispod svečane tribine i aktivirana je daljinski ― neoprostiva opuštenost snaga bezbednosti i grupe obezbeđenja prvog predsednika Čečenije, na čijem je čelu bio njegov dvadesetsedmogodišnji sin Ramzan Kadirov. Izvršioci ovog terorističkog akta nisu pronađeni.

Vladimiru Putinu referisano je o ubistvu Kadirova posle dvadeset minuta, kada se u Moskvi na Crvenom trgu već završavala tradicionalna parada u čast Dana pobede. Imao je mračni izraz lica, ali je morao da dovrši sve praznične ceremonije. Preko dana V. Putin je slušao izveštaje 53

rukovodilaca svih resora bezbednosti, a uveče su u Kremlj stigli premijer Čečenije Sergej Abramov i sin A. Kadirova ― Ramzan, koji je još bio u sportskoj odeći i vrlo malo govorio. Abramov je bio zbunjen i preplašen, glas mu je bio isprekidan i drhtav. Odmah se za sve njih pojavilo pitanje o organizatorima zločina, i o tome ko u Čečeniji može da zameni takvog čoveka kakav je bio Ahmathadži Kadirov, u koga su poverenje imali i bivši pobunjenici, i Vladimir Putin. Putin i bivši čečenski muftija odavno su bili na „ti“.

A. Kadirova sahranili su 10. maja u njegovom rodnom selu Centoroj, u prisustvu hiljada ljudi iz svih delova Čečenije. Došli su i duhovni lideri i rukovodioci svih regiona i republika sa juga Rusije. Sledećeg dana, za mnoge neočekivano, rano ujutro, u Grozni je stigao Predsednik Rusije.

Sastao se sa Kadirovljevom porodicom, održao u Domu vlade u Groznom savetovanje sa glavnim ljudima u Republici, u bolnici posetio teško ranjenog generala Valerija Baranova. Vladimir Putin posetio je i kasarne 46. brigade unutrašnje armije. Helikopterom MI-8 leteo je iznad polurazrušenog grada i utisci mu nisu bili najbolji. „Neophodno je vratiti se praktičnom planu za obnovu Groznog ― rekao je članovima vlade Čečenije. ― Mada se nešto radi, to ipak i iz helikoptera izgleda strašno“.

Informacione agencije izvestile su o putu V. Putina u Čečeniju tek kada se on vratio u Moskvu i u Kremlju okupio članove ruskog rukovodstva. Na tom sastanku govorio je uglavnom o problemima obnove Čečenije. Ubistvo A. Kadirova za Putina je bio težak udarac, kao i za celokupnu rusku politiku u Čečeniji. Cela 2003. godina prošla je pod znakom aktivnog političkog regulisanja, u čijem je centru stajala ličnost A. Kadirova. Još u proleće 2003, u Čečeniji je na referendumu prihvaćen novi Ustav Republike. Oktobra su organizovani predsednički izbori, na kojima je Ahmat Kadirov izabran za predsednika Čečenije. Tokom cele godine nastavilo se obnovom privrede Republike, radile su škole, fakulteti, bolnice, stvarna je čečenska milicija, odredi unutrašnje armije, snaga bezbednosti, sudski sistem. U Čečeniju su se vratile skoro sve izbeglice iz Ingušetije. U toku je bila isplata kompenzacija za porušeni stambeni prostor. Sada je sve to bilo ugroženo. Ali, krajem maja, već je bilo jasno da situacija u Čečeniji i posle ubistva A. Kadirova ostaje pod kontrolom zakonskih vlasti. U Čečeniji su krajem avgusta bili raspisani i novi predsednički izbori, i na njima je trebalo da se kandiduju kako najbliži saborci A. Kadirova, tako i njegovi oponenti iz moskovske čečenske dijaspore.

Napad na Ingušetiju Aprila 2004. godine u prestonici Ingušetije, u gradu Magasu, izvršen je drski atentat na predsednika te Republike FSB Murata Zjazikova. Terorista samoubica, koji je sedeo u automobilu napunjenom eksplozivom, uleteo je u predsedničku pratnju. Poginulo je nekoliko radnika obezbeđenja predsednika, ali sam Zjazikov ostao je živ: spasao ga je jak blindirani mercedes. To nije bio prvi teroristički akt u Republici, koja je susedna sa Čečenijom, i mnoge stvari su govorile o tome da se i u samoj Ingušetiji formiralo terorističko podzemlje koje je bilo u bliskoj vezi sa većim ― čečenskim podzemljem. Ali u maloj Republici, gde se svi poznaju, nije bilo pronađeno ništa što bi dovelo do podataka o većoj zaveri.

U noći 22. juna (datumi terorističkih akata u ovom slučaju nisu bili slučajni) nekoliko grupa pobunjenika, ukupno oko dvesta pedeset, pod komandom samog Šamila Basajeva, napalo je Ingušetiju. Glavni napad bio je nanet bivšoj prestonici i najvećem gradu Republike Nazranju.

Napadnuto je još nekoliko sela i zaseoka, a pre svega odeljenja MUP-a, stanice milicije, zgrada pograničnih odreda. Zauzeto je nekoliko skladišta sa oružjem i napadnut je, ali ne i zauzet, lokalni zatvor. Banditi su bili obučeni u rusku vojnu uniformu, ali su između sebe govorili i na čečenskom, i na ruskom, i na inguškom jeziku. Očigledno je bilo daje ovaj napad pripreman odavno i veoma pažljivo. Lažne patrole lako su se u mraku orijentisale i u gradu i na putevima. Snage bezbednosti Ingušetije nisu pružale gotovo nikakav otpor, bile su zatečene. Na različitim mestima poginulo je više od devedeset pripadnika milicije, javnog tužilaštva, uključujući i osobe iz rukovodstva MUP-a 54

Republike i Javnog tužilaštva Nazranja i Nazranjskog reona. Pobunjenici su zaplenili veliki arsenal raznog oružja, uspeli su čak i da snime video film o svojoj pobedi i u tim kadrovima se video i Basajev.

Još pre 6 sati ujutro odredi pobunjenika povukli su se sa plenom. Odneli su poginule i ranjene, kojih nije bilo mnogo. Niko iz susednih regiona nije stigao, niti je mogao, da dođe u pomoć Nazranju. Niko nije mogao da organizuje praćenje bandita, koji su nesmetano otišli iz Nazranja i Ingušetije, razdvojivši se u nekoliko grupa. Prema kasnijim podacima iz istrage, jedna od grupa prošla je kroz Severnu Osetiju i Džeharsku klisuru na jugu Ingušetije. Druga grupa otišla je u Ačhoj-Martanovski reon Čečenije, treća se uputila prema Gruziji u Pankisku klisuru. Ali, deo pobunjenika, može se pretpostaviti, vratila se svojim kućama u samoj Ingušetiji. Ti ljudi su samo skinuli vojnu uniformu.

Bio je to i slom i poraz organa reda Ingušetije. Na teritoriji te Republike do tada se nisu raspoređivale vojne jedinice federalne armije, tu nije bilo nikakvih specijalnih jedinica unutrašnje armije. Tek oko 6 sati ujutro, prema Nazranju su krenule pogranične jedinice iz susednog Stavropoljskog kraja, kao i specijalni odredi 58. armije, koja je bila dislocirana na Severnom Kavkazu. Ali, protivnik je već nestao. Niko nije mogao odmah da proceni čak ni broj napadača. U Republici je ukupno bilo napadnuto skoro 20 objekata, a najvažniji od njih bila je zgrada MUP-a, koga je pokušala da zauzme grupa od najmanje 80 pobunjenika. Eksperti su procenili da je u Basajevljevim odredima bilo oko 250 osoba, ali neki od lokalnih rukovodilaca govorili su čak o 1500 napadača. U strahu su, kao što je poznato, velike oči.

Ujutro, 22. juna, u Nazranj su stigli visoki funkcioneri Javnog tužilaštva i MUP RF, kao i rukovodstvo Južnog federalnog okruga. U toku istog dana neočekivano je stigao i Vladimir Putin zajedno sa ministrom unutrašnjih poslova Rašidom Nurgalijevom. Putin je održao sastanak sa rukovodstvom Ingušetije i sa činovnicima i predstavnicima snaga bezbednosti koji su stigli u Nazranj. „Mislim da je svima jasno ― rekao je Predsednik ― šta se ovde događa. Ovo je još jedan pokušaj da se zaplaši rukovodstvo Republike i da se destabilizuje situacija na jugu Rusije, pre svega na Kavkazu. Sudeći po tome šta se događa, rad federalnog centra na odbrani Republike je nedovoljan. Potrebno je u najkraćem roku pronaći sve učesnike u napadu, tražiti ih onoliko vremena koliko to bude potrebno, sve dok ih ne nađemo!“. Međutim, po svežim tragovima niko nije uspeo da pronađe učesnike u napadu na Ingušetiju. Doneta je odluka da se u Ingušetiji za stalno rasporedi puk unutrašnje armije.

Napad na Grozni Jula 2004. godine u Čečeniji se dogodilo nekoliko velikih sukoba između pobunjenika i odreda čečenske milicije i službe bezbednosti predsednika Čečenije. Najveća bitka, u kojoj je učestvovalo nekoliko stotina ljudi, dogodila se u blizini grada Avutre Šalinskog reona. Pobunjenički napad uspešno je odbijen, ali su informacije o tom sukobu bile nepotpune i protivrečne. Na samom kraju jula mala grupa čečenskih pobunjenika uništena je u gradu Kizlaru, u Dagestanu. U napadu na objekat, gde su se zabarikadirali dobro naoružani pobunjenici, učestvovala je i dagestanska milicija i pripadnici anititerorističke jedinice FSB „Alfa“, koji su u Kizlar hitno stigli. Iz dokumenata koja su tu bila zaplenjena bilo je jasno da je posle uspešnog napada na Ingušetiju Š. Basajev počeo da priprema i veliki napad na grad Grozni. U Dagestanu je uhapšeno nekoliko Basajevljevih pomagača, i ljudi koji su vrbovali u njegove odrede. Novim izabranicima nudili su „platu“ od 1000 i više dolara mesečno ― za siromašni Dagestan to je bio veliki novac.

Za pripremu napada na Grozni Služba bezbednosti Čečenije saznala je od jednog od svojih agenata. Poznat je bio kako broj pobunjenika koji se spremaju za taj napad, tako i njihovi ciljevi: imali su nameru da nanesu udarac odeljenjima milicije Groznog. Ako bi se podigla uzbuna, ako bi se poslala upozorenja u sva odeljenja MUP-a, pobunjenici bi jednostavno prekinuli svoju operaciju i ostali bi u svom podzemlju i u planinskim klisurama i šumama. Doneta je teška odluka ― 55

pripremati se tajno i naneti udarac kada pobunjenici već stignu na ulice grada, iz zaseda. Svi su prema ranijim iskustvima znali da i u čečenskoj miliciji, a čak i u odeljenjima Službe bezbednosti Čečenije postoji protivnička agentura. O tome kako stoje stvari kod Ramzana Kadirova Basajev je znao više nego što je Ramzanu Kadirovu bilo poznato šta se događa kod Basajeva. Plan je uspeo.

Odredi pobunjenika koji su upali u noći 22. avgusta 2004. godine naišli su na jak otpor i bili su razbijeni. Ubijeno je više od šezdeset napadača, ostali su se povukli. Ali grad nije bio upozoren i pobunjenici su u povlačenju pucali na sve što su oko sebe videli, i kao rezultat toga poginulo je najmanje sto civila. U ruskoj štampi detalji ovoga napada na Grozni nisu objavljeni, a na televizijskim kanalima uopšte nije bilo informacija.

Dana 29. avgusta trebalo je da se održe izbori za predsednika Republike Čečenije. Favorit je bio general milicije Alu Alhanov, ministar unutrašnjih poslova i bliski saradnik A. Kadirova. Pored toga, 23. avgusta bio je rođendan Ahmata Kadirova i on je bio obeležen nizom manifestacija; upravo toga dana u kratku posetu Čečeniji stigao je i predsednik Rusije V. Putin. U pratnji Kadirova-sina V. Putin položio je buket crvenih karanfila na grob Kadirova-oca. Nije smatrao da je potrebno da krije da će podržati Alu Alhanova. Putin je istakao da ni ubistvo A. Kadirova, ni napadi ustanika, nisu uspeli da ometu proces normalizacije u Republici.

Teroristički akt na nebu iznad Rusije Uveče, 24. avgusta, na autobuskoj stanici na Kaširskom putu u Moskvi, na liniji koja vodi ka aerodromu „Domodedovo“ zagrmela je eksplozija. Eksplozivna naprava aktivirana je samo posle 10-20 sekundi pošto je sa stanice krenuo autobus. Ranjenih je bilo, ali nije bilo velike štete i u prvim izveštajima o tome u večernjim i noćnim vestima nije se govorilo o terorističkom aktu, već o „huliganstvu“. Niko nije želeo da misli da je u prestonici organizovan još jedan teroristički akt. Čak je i istraga krivičnog dela pokrenuta u skladu sa članom 213. Krivičnog zakonika RF ― „huliganstvo“. Upravo tako su eksploziju, skoro pet stotina grama trotila, kvalifikovali skoro svi ruski listovi. Tek posle nekoliko dana istraga je došla do zaključka da je eksplozija na Kaširskom putu bio jedan od prvih u seriji novih terorističkih napada.

Kasno uveče istog dana na nebu iznad Rusije, u razmaku od samo četrdeset sekundi dogodile su se dve eksplozije i na zemlju su se srušila dva aviona koja su poletela sa aerodroma „Domodedovo“. Jedan od aviona, TU-154 aviokompanije „Sibir“, poleteo je u 21.35 na liniji Moskva-Soči. Drugi avion, TU-134, aviokompanije „Volga-Aviaekspres“ poleteo je na liniji Moskva-Volgograd u 22.15.

Prvi avion pao je u Rostovsku, a drugi u Tulsku oblast. Ostaci drugog aviona pronađeni su dvadeset minuta posle nesreće, a ostaci prvog ― u jednom od reona Rostovske oblasti oko 8 sati ujutro. Položaj ostataka, pa i sam karakter te dvostruke katastrofe svedočili su o terorističkom aktu, o eksploziji nekakvih naprava sa satnim mehanizmom.

Ali, 25. avgusta, tokom celog dana, i posle prve analize ostataka i tela poginulih (ukupno je poginulo 89 osoba: 73 putnika i 16 članova posade), aerodromske vlasti i vlasti koje su započele istragu nisu navodile mogućnost terorističkih napada kao osnovnu verziju događaja. Pisalo se i govorilo o tehničkim nepravilnostima, o nekvalitetnom benzinu, kojim se, navodno, snabdevaju avioni na Domodedovu, i tako dalje. Javno tužilaštvo je sledećeg dana pokrenulo istragu krivičnog dela po tački 3. člana 263. Krivičnog zakonika RF, gde se govori o kršenju pravila korišćenja aviona, koje povlači smrt dva i više lica.

U listu „Moskovskaja pravda“, koji je sklon preuveličavanju i nesavesnoj kritici, ekspert za aviacionu tehniku Anrej Savenko, uvereno je izjavio da na prvom mestu mora, bezuslovno, da bude „tehnička verzija“. Signal „napad na avion , koji je pušten sa TU-134, po mišljenju Savenka, bio je rezultat nekontrolisanog uključenja aparature. „To se događalo mnogo puta. Aviaciona tehnika u zemlji je takva da se ni neprijatelju ne bi poželela! Svuda je krš i lom! Iznenađujuće je što nešto uopšte leti i što još neko dobrovoljno, za sopstveni novac, hoće da sedne u to staro gvožđe sa 56

krilima“. Čak je FSB 25. avgusta stigla da izjavi da nisu pronađeni znaci terorističkog napada i da se osnovnom verzijom onoga što se dogodilo smatra „povreda pravila pilotiranja . Vlasti i u ovom slučaju nisu želele da misle na teroriste, koji su ovako drsko demonstrirali svoje mogućnosti i snagu.

Vladimir Putin je, najverovatnije, dobio potpunije i tačnije informacije. On je prekinuo svoj odmor u Sočiju i 25. avgusta ujutro stigao u Moskvu. U Kremlju je odslušao izveštaj snaga bezbednosti. Dan 26. avgust, ukazom Predsednika, proglašen je danom žalosti u zemlji.

Verzija o terorističkom aktu 25. avgusta, ipak, postala je dominantna. U spiskovima putnika oba aviona pronađena su imena dve žene Čečenke i mesta gde je trebalo da sede nalazila su se bliže repnog dela aviona. 0 tome da su se eksplozije i dehermetizacija dogodili upravo u tim delovima aviona svedočili su položaj ostataka aviona i tela poginulih. Još pre nego što su dešifrovani podaci iz „crnih kutija , tehničari za eksploziv koji su radili na ostacima aviona pronašli su u repnom delu aviona tragove heksogena. Sumnje nije bilo. Otkrivena su imena dve Čečenke koje su karte nabavile u poslednjem momentu pre poletanja.

Prema dokumentima to su bile izvesne Sacita Džebirhanova i Roza Nagajeva ― usamljene žene iz Groznog, koje su iz svojih stanova otišle nekoliko dana pre pada aviona. Niko od rođaka nije ih tražio, i niko se nije javio da njihove posmrtne ostatke podigne zbog sahrane. Istraga je zatim krenula u drugom pravcu ― kako je moglo da se dogodi da su teroristkinje-samoubice uspele da pronesu eksplozivne naprave u avione i na koji način uopšte radi služba bezbednosti aviokompanija i aerodroma?

U Rusiji je bezbednost aerodroma i kontrola putnika do tada bila poverena privatnim službama, a ne MUP-u ili FSB-u. Zato nije čudno što je jedna od prvih odluka Vladimira Putina u vezi sa tim bila naredba da odgovornost za bezbednost prevoza putnika preuzme MUP, koji je u tom cilju formirao specijalno odeljenje.

Zvanično saopštenje o tome da su dva ruska aviona oborili teroristi i da oni nisu pali zbog nekih tehničkih grašaka, predato je iz FSB sredstvima javnog informisanja tek uveče 26. avgusta.

Kasnijom istragom otkriveno je mnogo nepoštovanja pravila i zloupotreba i prilikom prodaje avio karata, i prilikom kontrole samih putnika i njihovih prtljaga. Teroristkinje su kupile karte u poslednjim minutima pre nego što je završena registracija putnika, i to ne u blagajnama, gde se mora pokazati lična isprava, već kod preprodavaca karata. Uz određenu naknadu bila je ubrzana i pojednostavljena i procedura prolaska u avion. Teroristkinje se čak nisu ni prerušile, i prošle su u crnim haljinama i sa crnim maramama.

Gubitak dva aviona, kao rezultat terorističkog napada, skoro da nije uzbudio rusku javnost.

U Čečeniji su mirno završeni izbori za novog predsednika Republike. Predsednik je postao, kao što se i očekivalo, Alu Alhanov, general milicije. Za Alhanova je glasalo više od 70%, od ukupno 80% birača koji su izašli na glasanje. Posmatrača iz Evrope na izborima u Čečeniji nije bilo, i u zapadnoj štampi je kasnije objavljeno da ti izbori nisu bili u potpunosti demokratski. Ali, tamo su bili posmatrači iz muslimanskih zemalja, iz zemalja ZND, predstavnici nekih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ali, zbog novih događaja niko nije uspeo ni da komentariše ni da analizira izbore u Čečeniji, čiji su zvanični rezultati objavljeni tek 31. avgusta.

Gubitak ovih putnička aviona oponenti Vladimira Putina nisu mnogo komentarisali.

Direktor nezvaničnog Centra političke konjukture Aleksej Simonov, uz izvesno zadovoljstvo, izjavio je 27. avgusta: „Pokušaji da se ovoj nesreći da status teme koja „dugo svira“ neće uspeti.

Nema smisla čak ni očekivati ograničenja građanskih sloboda, koje su uvele SAD posle 11. septembra 2001. godine“.

Direktor nezvaničnog Centra političkih tehnologija Boris Makarenko podržao je tu prognozu. „Rusija je ― rekao je on ― više navikla na terorističke aktove, koliko god to cinično zvučalo. Može se i mora govoriti o neuspehu sistema bezbednosti na aerodromu, ali još jednom objavljivati rat protiv terora ― to niko neće uraditi. Stepen nepoverenja društva u specijalne službe 57

ove zemlje toliko je veliki, da bi neka nova pooštravanja bila i neproduktivna i neopravdana“.

Ove pretpostavke nisu se ostvarile. Lanac terora se nastavljao, a Rusiju su u budućnosti očekivali teroristički napadi kakve svet u prošlosti još nije video.

Eksplozija kod metro stanice „Rižiskaja“ Uveče, 31. avgusta, u 20.17 sati, kod ulaza u metro stanicu „Rižskaja“ u Moskvi, prolomila se jaka eksplozija. Eksplodirala je teroristkinja-samoubica. Na licu mesta poginulo je desetoro ljudi, desetoro je teško ranjeno. Lakše je ranjeno još dvadesetak osoba i mnoge od njih su odbile da se hospitalizuju. Istraga je skoro odmah ustanovila da je eksplozija planirana u samom metrou, očigledno, kod vagona jednog od vozova. Ali kod ulaza u stanicu milicioneri su kontrolisali dokumenta i torbe. Nervirajući se, žena-šahid okrenula se i našla se između dva automobila. Tu se eksplozija i dogodila. Mnogi su stekli utisak da su eksplodirali sami automobili. Kasnije je objavljena pretpostavka da je ženu-teroristu daljinskim upravljačem u vazduh podigao „rukovodilac“ ili „kontrolor“ koji je pratio njeno kretanje.

Iste večeri televizija je stigla da emituje prve izveštaje sa mesta tragedije i prve komentare.

Na mesto terorističkog akta stigli su rukovodioci moskovske uprave FSB i MUP-a, kao i gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov. Ali sledećeg dana ujutro saznali smo da su teroristi zauzeli školu u Beslanu i sve druge novosti i izveštaji, u svim sredstvima javnog informisanja, ostali su u drugom planu.

Beslan, 1-3. septembra 2004. godine Prvog septembra 2004. godine ujutro, u osetinskom gradu Beslanu, koji se nalazi nedaleko od granice sa Ingušetijom, na trideset kilometara od glavnog grada Severne Osetije Vladikavkaza, u dvorištu škole broj 1, završavala se svečanost posvećena početku školske godine. U dvorištu škole nalazili su se učenici svih razreda ― od prvog do jedanaestog, nastavnici i veliki broj roditelja.

Ovde su došle i pojedine čitave porodice, tako da je ukupni broj ljudi očigledno bio veći od hiljadu.

Neočekivano, kod škole zaustavila su se tri vozila ― teretno GAZ-66, miniautobus UAZ i automobil marke „Moskvič“. Iz vozila su iskočili ljudi u crnim maskama. Skoro svi muškarci imali su brade, mada je među banditima bilo i nekoliko žena, takođe sa maskama na licu. Skoro svi su u rukama imali automate i ručne bacače. Kod ulaza u školsko dvorište stajao je milicioner, a još dva pripadnika milicije nalazili su se u dvorištu. U kratkoj pucnjavi ubijen je jedan od bandita, ali je i milicioner takođe bio ubijen ili ranjen. Njegov kolega otrčao je u odeljenje milicije po pomoć.

Pošto su utrčali u školsko dvorište, banditi su, pucajući i bacajući dimne bombe, počeli da teraju u zgradu škole sve koji su se tamo nalazili. Ali najmanje stotina starijih učenika, kao i mnogo odraslih, uspeli su da se razbeže. Ostale su naterali da uđu u školsku zgradu, pa u fiskulturnu salu.

Svima su naredili da sednu na pod i da podignu ruke.

Događaji su se razvijali munjevito. Milicija se nalazila veoma blizu odatle, ali oružarnica je bila zaključana. Dežurni je izašao i sa sobom odneo ključ. Nekoliko učenika starijih razreda dotrčalo je do stanice milicije, ali njima jednostavno nisu poverovali. Dok su u odeljenju milicije razmišljali šta da rade, teroristi su brzo sakupili unapred pripremljeni eksplozivni lanac i okačili ga po obimu sale. Zatim su, koristeći učenike starijih razreda i odrasle muškarce, izbili sve prozore i vrata i zabarikadirali otvore nameštajem.

Banditi su dejstvovali brzo i u velikoj zgradi škole orijentisali su se lako i umešno. Cela školska zgrada je takođe bila minirana po obimu, na krovu i na prozorske otvore postavljeni su snajperi. Mine su postavljene i kod ulaza u sportsku salu, na stepeništu, i na drugim mestima. Kada je grupa od beslanske milicije, lokalnih specijalnih jedinica OMON i SOBR stigla do škole, napad na nju već nije smeo da se izvrši, a da se ne rizikuju životi svih talaca.

Još ranije su do škole dotrčali roditelji, čije kuće nisu bile daleko. Neki od muškaraca iz 58

Osetije naoružali su se čime su stigli. Žene su pokušavale da se probiju u školu, ali ih je zaustavilo to što su teroristi otvorili vatru; neki od onih koji su pokušavali da se probiju do škole bili su ubijeni ili teško ranjeni. Prvi ranjenici prebačeni su u gradsku bolnicu već posle pola sata: kod škole se nalazilo desetak vozila hitne pomoći. Negde posle jednog sata, u zgradi gradske administracije, počeo je da radi operativni štab MUP-a i FSB-a Severne Osetije, na čijem je čelu bio general FSB Valerij Andrejev.

Ali nikakve jedinstvene komande, niti plana dejstava, nije bilo. Škola je već pretvorena u nepristupačnu tvrđavu, i niko nije mogao da joj priđe bliže od pedeset metara. Uz to, oko škole se okupilo najmanje hiljadu rođaka, uglavnom rukovođenih emocijama. Oni su negodovali zbog ulaska bandita, ali su izjavljivali da neće dozvoliti nikakav juriš na školsku zgradu.

U 10 sati ujutro, u operativnom štabu, nalazio se predsednik Severne Osetije Aleksandar Dzasohov. On je postao glavna osoba, ali ni on nije znao šta da radi. Oko škole su se okupljale jedinice unutrašnje armije, milicije, odredi iz sastava 58. armije. Stizali su redom saradnici Ministarstva za vanredne situacije, FSB, javnog tužilaštva, lekari, ljudi iz rukovodstva Republike.

Upravo je Dzasohov i izdao prvo obaveštenje o verovatnom broju talaca. Taj broj, koji se zatim stalno ponavljao i u sredstvima javnog informisanja, do kraja dana 2. septembra, bio je ― 354 taoca, od kojih je više od 150 dece. Nejasno je odakle su dobili taj broj, jer je školu, a to je bilo veoma dobro poznato i u gradskom odeljenju za narodno obrazovanje, pohađalo više od 800 dece.

Ali, bilo je i mnogo gostiju, i nastavnika. Svi su veoma želeli da umanje razmere tragedije. U stvarnosti, talaca je bilo oko 1200, i većina od njih su bila deca i stariji maloletnici.

Negde oko 10 sati ujutro pobunjenici su otvorili vatru na milicijsko vozilo koje je pokušalo da manevriše oko škole. Kod prozorskih otvora postavili su nekolicinu dece na pet-sedam minuta, kako bi masa mogla da ih vidi.

Antiteroristička jedinica „Alfa“ podignuta je na uzbunu u 10 sati i 15 minuta. Deo te specijalne jedinice nalazila se u Čečeniji u vojnoj bazi u Hankalu. Ti oficiri poleteli su odmah za Beslan. Moskovska grupa „Alfe“ takođe je dobila naređenje da krene za Beslan, ali ona je mogla da zauzme bojeve pozicije kod škole tek posle 12 sati. Naređenje da odmah krene u Beslan dobila je još jedna specijalna jedinica FSB ― „Vimpel“.

Već u 11 sati ujutro, u svim gradovima Severne Osetije, zatvorene su sve obrazovne ustanove i sve pijace. Izdato je naređenje da se blokiraju svi putevi koji vode u Beslan i u Osetiju u celini. Ali za izvršenje tog naređenja nije bilo ni snaga ni sredstava. Mnogi dopisnici koji su stigli u Osetiju došli su do škole koja je bila pod opsadom, a da nisu prošli nikakvu kontrolu. Grupa iz gruzinske nezavisne televizijske kompanije „Rustavi-2“, u Beslan je stigla brže nego mnogi drugi, i počela je sa direktnim prenosom sa mesta događaja, a da nije imala ne samo akreditacije, već ni ruske vize u pasošima. U bezbednosnim strukturama Severne Osetije, prema svedočenju mnogih novinara, vladali su haos i zbunjenost.

Vladimiru Putinu referisano je o tome da su teroristi zaposeli školu u Beslanu posle 40-45 minuta od početka te užasavajuće drame. Predsednik se nalazio u avionu, koji je leteo iz Sočija u Kačarevo-Čerkeziju, gde je trebalo da prisustvuje ceremoniji otvaranja nove škole u toj maloj kavkaskoj republici. Od jutra 25. do večeri 27. avgusta Vladimir Putin se nalazio u Moskvi zbog rušenja dva aviona, a zatim je odlučio da obnovi svoj radni odmor u predsedničkoj rezidenciji „Bočarov ručej“.

Međutim, Putin je opet morao da promeni svoje planove, uključujući i planove za prve dane septembra, kada je trebalo da putuje u posetu u Ankaru, prvu u istoriji Rusije ― posetu šefa države Turskoj. Predsednik je dao naređenje da se avion vrati u Moskvu, ali obavešten je da goriva za taj let nema dovoljno, tako da je predsednički avion bio prinuđen da sleti na aerodrom u Mineralnim vodama. Vladimir Putin pažljivo je preko telefona saslušao sve izveštaje sa mesta događaja, koje mu je prenosio uglavnom Aleksandar Dzasohov.

Situacija je bila krajnje složena, i razvijala se u nizu pravaca, stihijski. U prvoj pisanoj poruci, koju su teroristi izbacili kroz prozor, bila je samo jedna reč „čekajte“. Sledeća poruka 59

sadržala je zahtev za povlačenje svih federalnih jedinica iz Čečenije i za puštanje na slobodu svih uhapšenih učesnika u napadu na Ingušetiju 22. juna. Radilo se o oko 20 Inguša, koji su bili uhapšeni posle istrage jula i avgusta. U tekstu poruke pisalo je da će teroristi voditi pregovore samo sa tri osobe: predsednikom Severne Osetije Aleksandrom Dzasohovom, predsednikom Ingušetije Muratom Zjazikovom i moskovskim doktorom Leonidom Rošaljem.

Kasnije su tom spisku dodali i ime savetnika Predsednika Rusije za probleme Čečenije A. Aslahanova. Svi ti ljudi trebalo je da dođu u školu na „pregovore“ zajedno. Dzasohov je bio spreman da ide sam, jer druga lica koje su teroristi naveli nisu se nalazila u Beslanu. Ali, Vladimir Putin nije dozvolio Dzasohovu da vodi pregovore pod takvim uslovima i u tim okolnostima. Bilo je očigledno da će predsednici Osetije i Ingušetije samo popuniti spisak talaca, i to će situaciju učiniti samo složenijom.

Predsednikov avion sleteo je na vladin aerodrom „Vnukovo-2“ oko podne. U zgradi aerodroma Vladimira Putina već je čekao rukovodilac MUP-a Rašid Nurgalijev, rukovodilac FSB Nikolaj Patrušev, javni tužilac Vladimir Ustinov i načelnik vojske pograničnog obezbeđenja Vladimir Proničev. Pošto je saslušao izveštaje i prodiskutovao situaciju, Vladimir Putin odredio je i osnovne pravce dejstava specijalnih službi u nastaloj situaciji. Za razliku od drame sa taocima na Dubrovki, oktobra 2002. godine, kada je od samog početka kao osnovna bila prihvaćena varijanta maksimalno čvrstog otpora, u Beslanu je ta varijanta kao glavna bila isključena.

Radilo se o pregovorima i maksimalnim mogućim ustupcima teroristima. Vladimir Putin nije imao ništa protiv oslobađanja ustanika koji su bili uhapšeni i koji su bili pod istragom. Neka teroristi koji su zauzeli školu u Beslanu pokupe koga kog žele od svojih saučesnika i neka idu gde god žele. Za njih se mogu otvoriti koridori, mogu im se dati autobusi, ako treba poslaće i avion na susedni aerodrom.

Sa aerodroma „Vnukovo-2“ V. Putin uputio se u Kremlj, a N. Patrušev i R. Nurgalijev odmah su ušli u avion za Beslan. Do 3 sata posle podne, kada su Patrušev i Nurgalijev referisali o situaciji u Beslanu već sa mesta događaja, stanje stvari u školi i oko nje bilo je puno nejasnoća i bilo je jednostavno nemoguće donositi bilo kakve određene odluke.

Oko 12 sati banditi su kroz prozor škole izbacili kasetu sa video filmom. Kako se ispostavilo, teroristi su kamerom snimali sve što se u školi događalo ― za „izveštaj“. Kasetu je pregledao A. Dzasohov, ali novinarima i rodbini rekao je da je kaseta „prazna“. Niko nije želeo da zemlji pokaže sliku koju su snimili ustanici, naravno, zbog zastrašivanja.

Videlo se da je cela sala jednostavno okružena okačenim eksplozivom. Teroristi su gledali sve ruske televizijske prenose i imali su nekakvu vezu sa spoljnim svetom. Ali i njihovi razgovori između sebe mogli su se delimično prisluškivati uz pomoć specijalne opreme. U školi su postojali telefoni, ali pokušaji da se pregovori vode preko telefona nisu bili uspešni. Ulazu u školu prišao je muftija Severne Osetije Ruslan Valgatov, koji je na ruskom, arapskom i osetinskom jeziku pozvao ustanike da oslobode taoce. Ali na njegov poziv niko nije odgovorio. S vremena na vreme teroristi su otvarali vatru sa prozora, preteći masi oko škole. Prema njihovim kricima videlo se da su i sami nervozni. Oni su vikali da će ubijati po pedesetoro dece za svakog ubijenog pobunjenika i po dvadesetoro dece za svakog ranjenog. Nekoliko puta su viknuli da zahtevaju ostavku Vladimira Putina.

Drugog dela dana pobunjenici su u školi ubili nekoliko odraslih talaca i njihova tela su izbacili u školsko dvorište sa prvog sprata. Jedan od talaca ― lokalni biznismen Aslan Kuzdajev, koji je u školu došao sa kćerkom, uspeo je da pobegne tako što je iskočio kroz prozor kabineta na prvom spratu. Još pre toga teroristi su pustili nekoliko dece. Njihove priče nisu bile nimalo utešne.

Nikome od talaca ne samo da nisu davali da jedu, već ni da piju vodu. Mine su svuda. Nastavljena su streljanja odraslih talaca. U jednoj od poruka banditi su napisali broj svog mobilnog telefona, ali pokušaji A. Dzasohova da sa njima stupe u kontakt bili su neuspešni.

Oko 8 sati uveče u Beslan je stigao dečiji lekar Leonid Rošalj. On je odmah počeo pregovore sa teroristima preko telefona, ali ti pregovori nisu bili uspešni. Banditi su odbili da za 60

taoce prime lekove, hranu, čak i vodu. Odbili su da lekara puste u školu. Posle nekoliko teških pokušaja da stupi u kontakt, L. Rošalj došao je do zaključka da je sa tim ljudima besmisleno razgovarati. „Ovi su gori od barajevaca oktobra 2002. godine. Tamo sam uspeo normalno da razgovaram“ ― izjavio je Leonid Rošalj na kratkom susretu sa novinarima.

Protesti protiv opsade škole u Beslanu širili su se i po Rusiji i po celom svetu. Izjave su davali lideri na desetine zemalja. Rusija je zahtevala hitnu sednicu Saveta bezbednosti OUN, i Savet je jednoglasno osudio nasilno zatvaranje talaca u Beslanu. Ali, teroristi na sve te izjave nisu reagovali. Svoju pomoć štabu su ponudile muftije Čečenije i Ingušetije, kao i starešine tih republika. Ali bilo čiji pokušaj da priđe školi bio je dočekan otvaranjem vatre sa prozora. Pripadnici „Alfe“ i „Vimpela“ vežbali su po grupama, ali bilo je jasno da se na napad u nastaloj situaciji ne može ići. Uzbuđenje među rodbinom talaca je raslo, i bilo je veoma teško ne dozvoliti im da preduzmu bilo kakve nepromišljene poteze. Iznad stanovnika Beslana podignut je plakat: „Putine!!!

Oslobodi našu decu!!! Ispuni njihove zahteve!!!“.

Inguši, koji su živeli u Osetiji, trudili su se da ne izlaze iz svojih kuća. Mnogi su bili sigurni u to da u bandi koja je zaposela školu prevladavaju Inguši. Kod Doma kulture u Beslanu arhiepiskop Stavropoljski i Osetinski Teofan čitao je propoved i molio se.

Iz Moskve je javljeno da je u Kremlj doputovao kralj Jordana Abdul, koga mnogi muslimani smatraju direktnim potomkom proroka Muhameda. Planirano je da on bude primljen u Sočiju, ali kralj je pristao da dođe u Kremlj. Na tom susretu kralj Jordana i Vladimir Putin dali su izjave u kojima su odlučno osudili teroriste. Ti prenosi bili su namenjeni i Rusiji, i muslimanskom svetu, i samim teroristima u Beslanu koji su bez prestanka gledali televiziju.

U 3 sata posle podne u Beslan je stigao bivši predsednik Ingušetije Ruslan Aušev. Došao je na poziv Ministarstva za vanredne situacije i FSB, avionom FSB. Teroristi su pristali na susret sa njim. Pre nego što se uputio ka školi, R. Aušev rekao je predsedniku Zakonodavne skupštine Osetije Mansurovu, čije dvoje dece se našlo među taocima: „Hoćeš li da dovedem i tvoju decu?“ Ali, Mansurov je odbio: „Samo zajedno sa svima“.

Ruslan Aušev se nije dugo zadržao u školi. Teroristi su pristali da sa njim puste 11 žena sa 15 malih beba. Auševu su predali list iz dečije sveske sa zahtevima terorista. Ti zahtevi bili su naslovljeni sa „Njegovom veličanstvu Vladimiru Putinu od Alahovog roba Šamila Basajeva“.

Basajev je zahtevao prekid rata u Čečeniji i početak povlačenja federalne vojske. Obećavao je da će Čečenija ostati u prostoru u kome je valuta rublja i da će ući u sastav ZND. Taj listić Akušev je predao operativnom štabu u Beslanu.

Naravno, o tim zahtevima odmah je referisano Vladimiru Putinu. Ali ko bi i kako bi mogao čak da razmotri takvu vrstu zahteva? Prema rečima oslobođenih talaca, Lev Dzugajev iz operativnog štaba rodbini je saopštio da se teroristi prema taocima ponašaju „manje-više podnošljivo“. To nikoga nije umirilo, kao ni uveravanja Leonida Rošalja da dečiji organizam može da izdrži ne samo bez hrane, već i bez vode šest do osam dana.

U noći između 2. i 3. septembra i u Beslanu skoro niko nije spavao. Nikakve promene situacije oko škole nisu se dogodile. Banditi su često otvarali vatru po teritoriji oko škole i na sve pokušaje da se sa njima stupi u razgovore nisu reagovali. Tek 3. septembra ujutro štab u Beslanu saopštio je da je moguće da je zarobljenih talaca više od 900. Ali već su jutarnji listovi u Moskvi pisali da je broj talaca najverovatnije veći od 1100.

Oko podne teroristi su sami predložili vlastima da uzmu tela ubijenih talaca koje su oni izbacili kroz prozore škole još 1. septembra. U Osetiji je u to vreme bilo veoma toplo i razlaganje leševa koje je počelo nerviralo je i same bandite. Sva stakla u školi bila su razbijena, teroristi su se plašili korišćenja gasa. Pregovori o načinu evakuacije tela poginulih talaca završeni su u 12 sati i 40 minuta. Uskoro je do škole dovezen kamion „GAZ-53“. Iz njega su iskočila četvorica pripadnika Ministarstva za vanredne situacije u plavim kombinezonima sa belim natpisom „MČS Rusije“. U susret im je izašao pobunjenik u crnoj majci i profesionalno je pretresao pripadnike Ministarstva koji su podigli ruke. Zatim su počeli da utovaruju u vozilo tela streljanih talaca koja su ležala kod 61

fasade škole.

Neočekivano, u 13 sati i 5 minuta, iz škole su se začule jedna za drugom dve jake eksplozije; skoro odmah sa strane škole otvorena je vatra. Pripadnici Ministarstva za vanredne situacije pali su na asfalt među tela talaca. Jedan od njih ubijen je iz snajpera, drugi teško ranjen. Posle još nekoliko minuta iz škole su istrčali taoci, deca i odrasli, mnogi od njih bili su u krvi. Teroristi su im u leđa otvorili jaku vatru.

U 13 sati i 21 minut u školi se začula treća eksplozija, koja je srušila deo krova iznad fiskulturne sale. Pucnjava se pojačala i sada je vatra otvorena sa obe strane. Iznad školske zgrade pojavio se vojni helikopter, a ispred zgrade tenk. Na spasavanje dece prvi su pohitali osetinski dobrovoljci, pucajući po prozorima škole iz automata, karabina, lovačkih pušaka i raznih drugih starih oružja. Pokrivajući decu i dobrovoljce, zapucali su i pripadnici specijalnih jedinica „Alfa“ i „Vimpel“. Ni svi pripadnici specijalnih jedinica nisu imali na sebi pancire. Ovom žestokom bitkom niko nije komandovao.

Emocionalni opis ovog napada koji se stihijski razvio pojavio se u mnogo novina i časopisa, čiji dopisnici su pratili sve što se događa sa malog rastojanja. „Prvi su u napad krenuli očevi zarobljene dece“ (Jurij Spirin, „Izvestija“). „Kada je počeo proboj dece iz škole koju su teroristi dizali u vazduh i kada su otvorili rafalnu paljbu u leđa talaca koji su bežali, milicioneri i dobrovoljci prvi su im se bacili u susret. Mnogi su odmah poginuli. Na nekoliko metara od škole iz snajpera su ubijena dvojica dobrovoljaca u svetlim košuljama“ (Timofej Borisov, „Rosijskaja Gazeta“). „Ovako nešto u mojoj dopisničkoj karijeri još nisam video. Ni u Buđonovsku 95. godine, ni na Prvomajskom 96. godine, ni na Dubrovki 2002. Ovo što se meni pred očima događalo u Beslanu ličilo je na stihijski građanski napad na objekat koji su zauzeli teroristi. Specijalne jedinice nisu ništa drugo mogle da urade već samo da pokrivaju vatrom rođake malih talaca koji su se zaleteli prema školi. Ovaj nalet nije bilo moguće zaustaviti. Ovo čak nije bio ni juriš, to je bila žestoka tuča, samo uz primenu savremenog oružja. U toj tuči olovni meci nisu se više videli, kao ni okačene mine, granate iz bacača. Jurišnici su imali samo jednu želju ― da unište. Ubiti po svaku cenu, pogoditi metkom ako ne teroristu, onda njegovu senku, ono mesto gde samo što se nalazio, ili samo besno prazniti šaržere prema nesrećnoj školi“ (Grigorij Sanjin „Itogi“).

Bilo je i lažnih svedočanstava. Dopisnici časopisa „Argumenti i fakti“ Vladimir Svarcevič i Georgij Aleksandrov, insistirali su na ovakvom redosledu događaja: „Spasioci Ministarstva za vanredne situacije uneli su u zgradu škole telo pobunjenika ubijenog 1. septembra u pucnjavi sa milicijom. Nastupila je tišina... Neočekivano, prekinula su je 4 pojedinačna pucnja. Iz fiskulturne sale začuli su se dečji krici. To je bilo tačno u jedan sat. Ležeći iza ugla kuće pored škole pogledali smo u školsko dvorište. Skoro istovremeno dogodile su se dve jake eksplozije. Iznad sale podigao se veliki stub dima. Po nama su padali delovi krova i maltera. Iz školskih prozora počeli su da iskaču taoci. Banditi su im pucali u leđa. Kuća u kojoj smo se nalazili postala je glavna meta pobunjenika. Na nas se obrušila rafalna paljba. Pred našim očima ubijena su dva dečaka, koji su pre nego što su ih pogodili stigli da viknu: „Čike, ubijte ih! Oni su đubrad!“ („AiF“ broj 36). „Ko je pucao po školi ― pitao se list ― provocirajući time iznuđeni juriš?“ Još dalje otišla je Julija Kalinjina iz lista „Moskovski komsomolac“. Ona je tvrdila da je prve eksplozije u školi mogla da isprovocira vojska, kako bi omogućila bar delu talaca da pobegne. „Moguće je da je neko pucao u zid iz tenkovskog oružja ― koristili su manevarsku municiju, od detonacije je eksplodirala jedna mina, zatim i druga. O tome da je tako bilo, mnogo šta može da potvrdi“. Ova razmišljanja navedena su u listu već 6. septembra u članku „Operacija na srcu nacije“ i ona su se uklapala u najružnije optužbe upućene Vladimiru Putinu i „njegovim snagama reda“ koje „nikoga ne mogu da zaštite“ i kojima „nisu važna deca Osetinaca“.

Izveštaji o žrtvama među taocima menjali su se 3. i 4. septembra mnogo puta. „Rosijskaja gazeta“ navela je u naslovu na prvoj strani 6. septembra reči: „Većina talaca je spašena. Ima poginulih“. List „Vremja novostej“ izvestio je čitaoce 6. septembra da je u Beslanu broj poginulih osoba 353, a da je nestalih oko 160. Zvanični podaci, objavljeni u štampi 7. septembra potvrdili su 62

pogibiju 338 talaca od kojih je 12 preminulo u bolnicama. Broj ranjenih dostigao je skoro 600.

Ministarstvo narodnog obrazovanja Severne Osetije odredilo je da je ukupni broj talaca bio 1181.

Služba FSB saopštila je da je poginulo deset pripadnika „Alfe“ i „Vimpela“. To su bili najveći gubici od kada postoje ruske specijalne jedinice. Broj poginulih i ranjenih dobrovoljaca iz nekog razloga nije objavljen.

Izveštaji o sastavu bande terorista takođe su se nekoliko puta menjali. Bilo je izveštaja da ih je dvadeset, pa pedeset. Prema podacima MUP-a, FSB i Javnog tužilaštva, koji su objavljeni tek 10. septembra, u bandi koja je zauzela školu bilo je 32 ljudi, uključujući i dve žene-šahide. Jedan bandit ubijen je 1. septembra ujutro u konfliktu sa dežurnom milicionerom, još jednog ili dva bandita ubio je vođa bande 2. septembra zbog neizvršavanja naređenja. Ostali su ubijeni 3. septembra u različito vreme i na različitim mestima u školi ili oko nje. Nekoliko bandita pokušalo je da se sakrije, tako što su na brzinu obrijali brade i nabacili na sebe odeću talaca. Njih su uhvatili i ubili dobrovoljci i masa napolju. Jedan od terorista dugo je pucao u masu, skrivajući se iza dimnjaka na krovu. Ubijen je hicem iz tenkovskog oružja.

Samo jedan od terorista, dvadeset četvorogodišnji Nurpaši Kulijev uhvaćen je živ i odmah je počeo da daje izjave. Prema ekspertizi i istrazi, u bandi je bilo petnaest Čečena, devet Inguša, tri Arapina, dva Osetina i tri lica slovenske spoljašnjosti. Slične podatke u kasnijoj izjavi dao je preko Interneta Šamil Basajev. Vođa terorista, prema podacima istrage, bio je čečenski komandir Ruslan Hučbarov, s nadimkom „Pukovnik“. Poternica za njim raspisana je još 1998. godine. Otkrivena su imena samo polovine terorista. Pokazalo se da je banda stigla u Beslan iz privremenog logora u Ingušetiji. Kasnije je u jednoj od šuma u toj republici pronađeno tačno mesto na kome se nalazio logor, ostaci zgarišta, kočići za šatore i drugi tragovi.

4. septembar 2004. godine: Obraćanje Vladimira Putina naciji Još 3. septembra, i ujutro 4. septembra, neki od najtendencioznijih i angažovanih ruskih novinara počeli su da prekorevaju Putina zato što on, navodno, ćuti. Aleksandar Riklin je pisao: „Predsednik Putin ne smatra da je obavezan da izađe pred svoj narod sa bilo kakvom izjavom.

Nekoliko reči „u vezi sa Beslanom“ preneli su centralni televizijski kanali, ali ne tamo gde treba. Te reči bile su izgovorene kralju Jordana, a ne nama. Vladimir Putin, istina, prekinuo je svoj odmor, ali nismo shvatili zbog čega. Šta je on radio, tamo, u Kremlju, za ova dva dana? Šta su radili kavkaski predsednici Dzasohov i Zjazikov? Oni nisu otišli kod bandita na njihov zahtev. A bivši predsednik Ingušetije Ruslan Aušev otišao je i dogovorio se da se oslobodi nekoliko desetina talaca. Nas ubijaju, i to je realni rezultat politike Vladimira Putina u odnosu na Čečeniju. Neka se svaki od njih pošteno zapita šta će mu vlast?“ Nema smisla komentarisati ove priče u prazno, koje su se ponavljale u mnogo listova i časopisa, koji su odlučili da iskoriste novu tragediju za nov masovni napad na vlast i na Putina lično.

Vladimir Putin, naravno, nije sedeo skrštenih ruku i nije ćutao, i zemlja je to videla preko televizije. U noći 3. na 4. septembar doputovao je u Beslan, održao savetovanje sa svim rukovodiocima i pripadnicima službe bezbednosti Osetije i Južnog okruga. Zatim je posetio lokalnu bolnicu.

Posle podne, 4. septembra, Vladimir Putin pojavio se na televiziji i obratio se naciji. To je bila emotivna, ali jasna i sugestivna izjava. Posle reči saučešća i brige, upućenih ljudima koji su izgubili svoju decu, rodbinu i bliske ljude, Putin je rekao: „U istoriji Rusije bilo je mnogo tragičnih stranica i teških iskušenja. Mi danas živimo u uslovima nastalim posle raspada ogromne, velike države. Države, za koju se, na žalost, ispostavilo da nije sposobna da preživi u uslovima brzih promena u svetu.

Ali bez obzira na sve teškoće, uspeli smo da sačuvamo jezgro tog giganta ― Sovjetskog Saveza. I novu zemlju smo nazvali Ruska Federacija.

63

Svi smo očekivali promene. Promene na bolje. Ali pokazalo se da apsolutno nismo pripremljeni za mnogo toga što se promenilo u našim životima. Zašto?

Mi živimo u uslovima prelazne ekonomije, koja ne odgovara stanju i nivou razvoja društva političkog sistema. Mi živimo u uslovima širenja unutrašnjih konflikata i međuetničkih protivrečnosti, koje je ranija vladajuća ideologija žestoko gušila.

Prestali smo da obraćamo potrebnu pažnju na pitanja odbrane i bezbednosti, dozvolili smo korupciji da zahvati sudstvo i organe reda.

Osim toga, naša zemlja, koja je nekada imala najmoćniji sistem zaštite svojih granica, u jednom trenu postala je nezaštićena i sa zapada i sa istoka. Za stvaranje novih realno zaštićenih granica otićiće mnogo godina i biće potrebno mnogo milijardi rubalja. Ali i tu smo mogli da budemo efikasniji, da smo reagovali blagovremeno i profesionalno.

Uglavnom, mora se priznati da nismo pokazali da razumemo složenost i opasnost procesa koji teku u našoj sopstvenoj zemlji, pa ni u svetu u celini. U svakom slučaju, nismo na njih mogli adekvatno da odreagujemo. Pokazali smo slabost. A slabe biju. Jedni žele da od nas otmu što bolje parče, drugi im pomažu. Pomažu, smatrajući da Rusija kao jedna od najvećih nuklearnih sila u svetu još uvek za nekog predstavlja opasnost. Zato tu opasnost treba otkloniti. I terorizam je, naravno, samo instrument za postizanje tih ciljeva.

Mi smo se, kao što sam već mnogo puta govorio, susretali sa krizama, nemirima i terorističkim napadima. Ali ovo što se sada dogodilo ― neljudski zločin terorista bez presedana po svojoj surovosti. Nije ovo izazov Predsedniku, parlamentu ili vladi. Ovo je izazov celoj Rusiji.

Celom našem narodu. Ovo je napad na našu zemlju.

Teroristi smatraju da su jači od nas. Da mogu da nas uplaše svojom surovošću, da mogu da parališu našu volju i da razbiju naše društvo. I čini se da imamo izbor ― da im pružimo otpor ili da pristanemo na njihove zahteve. Da se predamo, da dozvolimo da unište i opljačkaju Rusiju u nadi da će nas na kraju krajeva ostaviti na miru.

Kao Predsednik, šef ruske države, kao čovek koji je položio zakletvu da će braniti zemlju, njenu teritorijalnu celovitost, i jednostavno, kao građanin Rusije, ubeđen sam da u stvarnosti mi zapravo nemamo izbor. Jer ako dozvolimo da budemo ucenjeni i da podlegnemo panici, uvući ćemo milione ljudi u beskrajni niz krvavih konflikata ― po primeru Karabaha, Pridnjestrovlja i drugih tragedija koje su nam dobro poznate. Ne može da se ne vidi očigledno. Mi nemamo posla sa pojedinačnim akcijama predviđenim da nas preplaše, niti sa odvojenim akcijama terorista. Mi imamo posla sa direktnom intervencijom međunarodnog terora protiv Rusije. Sa totalnim, surovim i širokim ratom koji iznova i iznova odnosi živote naših sunarodnika. Celokupno svetsko iskustvo pokazuje da se ovakvi ratovi, na žalost, ne završavaju brzo. U ovim uslovima mi jednostavno ne možemo, ne smemo da živimo tako nebezbedno, kao ranije.

Obavezni smo da stvorimo efikasniji sistem bezbednosti, da zahtevamo od naših organa reda da dejstvuju adekvatno nivou i širini novih pretnji koje su se pojavile.

Ali ono što je najvažnije jeste mobilizacija nacije pred opštom opasnošću. Događaji u drugim zemljama pokazuju nam da je najefikasniji otpor protiv terorista upravo tamo gde se ne susreću samo sa snagom države, već i sa organizovanim, udruženim građanskim društvom“.

Dalje je Vladimir Putin rekao da će u najskorije vreme, u skladu sa Ustavom Rusije, biti pripremljen kompleks mera usmerenih na ojačavanje jedinstva zemlje, na efikasno rukovođenje i kontrolu situacije na Severnom Kavkazu, i na nove pristupe radu organa reda. „Danas moramo da budemo zajedno. Samo tako ćemo pobediti neprijatelja“. Tim rečima Predsednik je završio svoje obraćanje. Veći deo ovog obraćanja, kako smo kasnije saznali, sastavio je lično Vladimir Putin.

Veliki deo građana pažljivo je slušao, a sledećeg dana imali smo mogućnost i da pročitamo obraćanje Predsednika. Njegove reči naišle su na razumevanje i podršku većine građana Rusije.

Sam nastup bio je podrška za mnoge od nas, ošamućene od tragedije u Beslanu. Uostalom, kod nekih političara i novinara nastup Vladimira Putina izazvao je ne samo proteste, već i stanje blisko histeriji.

64

„Putin se suočio sa najozbiljnijom krizom i on jednostavno nema na koga da se osloni ― izjavila je Irina Hakamada. ― Četiri godine ljudi u strukturama bezbednosti birani su po principu lojalnosti i pripadanja „svojima“. To je izrodilo čudovišnu korumpiranost, čije plodove vidimo u Beslanu. Sa svakim terorističkim aktom koji demonstrira potpunu bespomoćnost vlasti, nada se topi“.

To su bili površni i nepošteni prekori. Može se pomisliti da je pre dolaska Putina na vlast u strukturama bezbednosti korupcije bilo manje. Ona je počela da se smanjuje upravo u poslednje četiri godine. Rad bezbednosnih struktura tih godina bio je daleko efikasniji nego za vreme prvog čečenskog rata. Dovoljno je setiti se Buđonovska i Kizljara. Ali i protivnik je postao jači i lukaviji.

Ovo je rat, koji u nekim pravcima teče prema eskalaciji.

Posebno ružni i glasni odjeci objavljeni su u listu „Moskovski komsomolac“. „Dogodilo se nešto daleko ređe nego teroristički napad. Predsednik se obratio narodu. On je to uradio po prvi put, znači, to je veoma važno. Odmah ćemo reći. Nismo čuli prigodno obraćanje. Ovo je bio promišljeni, kolektivno izrađeni i napisani govor. Znači, ovde se ne radi o ličnosti, već o vlasti. Po smislu ― ovo je potpisivanje priznanja ili molba da se prihvati ostavka. Ovo priznanje da su bankrotirale službe bezbednosti, na kojima je poslednjih godina bio akcenat prilikom rešavanja svih problema. Priznavši bankrotstvo, Vlast kliče: stvorićemo! Pripremićemo! Zahtevaćemo! A šta je bilo pre? Zbog čega bi se ljudi, koji su izgubili sve bitke do sada, izborili sa situacijom koja je postala lošija nego kada su oni došli na vlast. Šta je ovaj tim uradio za pet godina od 1999.? Haos i pustoš! Predsednik nije trebalo da izađe pred narod sa rečima kojima se žali, već sa Basajevljevom glavom u rukama. A iza njega trebalo je da stoje snage bezbednosti sa glavama drugih ubica tako da im se lica prepoznaju“.

Ova demagogija, pomešana sa direktnom laži, pripada Aleksandru Minikinu, novinaru koji je odavno odredio da je njegov najvažniji posao da do krajnjih granica razrađuje glupu kritiku Predsednika Rusije. Naravno, Putin se nije obratio narodu prvi put, i u ovom slučaju nije govorio samo u ime vlasti. Koristeći reč „mi“, mislio je na celo društvo, uključujući i štampu, a takođe i sve one koji su pretendovali i nastavljaju da pretenduju na uticaj u društvu.

Neću čak ni da citiram grube i uvredljive reči koje je Minikin ovde izrekao o samoj Čečeniji, Čečenima, i o njihovom novom predsedniku. List je samo raspirivao neprijateljstvo, pomažući time zakulisnim organima terorista.

U odjecima na događaje u Beslanu bilo je mnogo optužbi na račun predsednika Osetije i Ingušetije ― Aleksandra Dzasohova i Murata Zazikova. Postojali su zahtevi da odmah podnesu ostavke. U Osetiji su pod tom parolom organizovane ne velike, ali veoma ratoborne manifestacije. „Šta su oni uopšte uradili, ti predsednici Zjazikov, Alhanov, Dzasohov, Kokojev i drugi? Oni su potpuno odgovorni za terorističke napade na njihovoj teritoriji. Oni su kukavice, oni se kriju za vreme narodnih tragedija. Svaka epoha ima svoje urođene belege. Epoha Brežnjeva je imala cinični maraizam. Epoha Jeljcina je bila ― baci što dalje, uzmi što više. Epoha Putina je epoha kukavičluka. Samo pogledajte ko je ovde“. Tako je pisala u „Novoj gazeti“ Ana Politikovskaja, poznata po svojoj širokoj demagogiji i lažima.

Aleksandra Dzasohova gledali smo svakoga dana na ekranima televizora. U danima tragedije on je bio pored škole, faktički je vodio operativni štab. Održavao je vezu sa Moskvom i susednim regionima, sa nezvaničnim licima narodnog dobrovoljačkog odreda nastalog stihijski, i sa drugim rođacima talaca. On je bio protiv juriša i protiv upotrebe sile, ali nije mogao da kontroliše celokupnu situaciju. Bili su mu potrebni veliki napori da zadrži Osetine da ne učine nešto nepromišljeno i da obuzdaju osvetu. Da, nije se javio „na poziv“ terorista u školi. Nije bilo nikakvih uslova i nikakvih garancija. I šta je moglo da se dogodi da su ogromnom spisku talaca dodata još i imena Dzasohova i Zjazikova? Bilo bi mnogo teže rešiti probleme.

To bi bila kapitulacija, na koju Dzasohov nije mogao da krene, a nije imao ni prava. On je snosio odgovornost za stotine hiljada stanovnika svoje republike. Muratu Zjazikovu bilo je još teže.

On jednostavno nije znao šta da radi. U sastavu bande, kao što se pričalo i pretpostavljalo, bilo je 65

mnogo Inguša, a i cela banda stigla je u Beslan iz Ingušetije. Ali događaji su se odvijali na teritoriji Severne Osetije gde je domaćin bio A. Dzasohov i gde je pojava M. Zjazikova mogla da se ispostavi kao neumesna. A i šta je Zazikov tu mogao da kaže? Ruslan Aušev mogao je da ode u školu kod terorista i oni su bili spremni da ga prime. Ali Zjazikov nije mogao to da uradi. I njega samog odavno su već tražili. I. M. Zjazikov, i tek izabrani predsednik Čečenije A. Alhanov, morali su prvo da obezbede red i mir u svojim republikama.

Rad Ruskih specijalnih službi pod vatrom kritike Skoro niko nije kritikovao rad specijalnih jedinica „Alfa“ i „Vimpel“, koje su u nastaloj situaciji učinile sve što su mogle i pretrpele velike gubitke. Ali na ruske specijalne službe u celini obrušio se talas kritike. Kako je moguće da je više od trideset ustanika naoružanih do zuba uspelo da stigne do Beslana i zauzme školu? Zašto ih niko nije zaustavio i nije ih čak ni primetio? Zašto niko nije mogao da predvidi ili da spreči ovako čudovišni teroristički akt? Šta su u Beslanu radili Rašid Nurgalijev i Nikolaj Patrušev? Zašto tokom dva dana zemlja nije znala čak ni približni broj talaca koje su zarobili banditi? Zašto su u Rusiji već od proleća 2004. godine teroristi počeli da dejstvuju sa lakoćom, koja se graniči sa iživljavanjem? Zašto do danas nije uhvaćen ili ubijen Šamil Basajev? Šta je razlog bespomoćnosti ruskih specijalnih službi? „Tragedija u Severnoj Osetiji, u Beslanu ― pisao je publicista Vladimir Rudakov ― nije samo čudovišni zločin. To je i katastrofalni poraz specijalnih službi Ruske Federacije ― ponosa i nade domaće elite na vlasti.“ Direktor Društvenog instituta vojne i političke analize Aleksandar Šaravin, u svojoj kritici i zahtevima, otišao je još dalje: „Niko od rukovodilaca struktura bezbednosti posle ovakve sramote ne treba da ostane na svom mestu ― izjavio je ovaj „analitičar“. ― Ali to nije najvažnije. Svi su se uverili da sistem bezbednosti, koji nam je ostao u nasledstvu od SSSR-a, ne radi. Od predsednika Putina zahteva se politička volja da prizna da pređašnji pravac vodi na slepi put i da pristupi stvaranju struktura bezbednosti nove demokratske države. Stvar nije u finansijama ili naoružanju, već u neprilagođenosti sistemu. To što se rukovodioci MUP-a i FSB-a još uvek nalaze na svojim funkcijama, govori samo o jednom: današnja formacija službi jednostavno ne može da zamisli šta je to lična odgovornost i oficirska čast. Dva oficira bezbednosti jednostavno ne shvataju kakve veze ovo sve ima sa njima, i prosto ne veruju da mogu da budu otpušteni“.

Nesumnjivo je da je u kritici specijalnih službi, koja se sa svih strana čula posle Beslana, bilo mnogo tačnog. Milicija Beslana i cele Severne Osetije pokazala je alarmantnu opuštenost.

Prvog septembra 2004. godine, na Severnom Kavkazu, još uvek je važio pojačani režim službe uveden zbog predsedničkih izbora u Čečeniji. Sa puteva koji vode ka Osetiji samovoljno su sklonjene sve patrole i formacije. Posle Beslana, iz organa reda Severne Osetije i Ingušetije, otpušteno je više od 40 radnika, uključujući i visoke oficire. Ali, izvršiti masovno otpuštanje u rukovodstvima celokupne ruske specijalne službe ― za to nije bilo nikakvih osnova. Znatni deo kritike usmerene na njihov rad bio je površan, i ona je u nizu slučajeva svesno usmeravana ne ka usavršavanju, već ka rušenju rada ruskih specijalnih službi.

Ni za koga nije tajna da je, posle raspada SSSR-a i kraha KPSS, sistem sovjetskih specijalnih službi bio svesno i planski oslabljen i delimično srušen. Na te specijalne službe gledalo se, ne bez osnova, kao na sastavni deo svevlašća KPSS. Sovjetski Savez bio je ideološka država, i to se, naravno, odražavalo i na strukturu i sadržaj rada specijalnih službi. Ali prilikom raspada SSSR-a suštinski su oslabile i mnoge druge važne državne organizacije društvene namene, uključujući i efikasnu pograničnu službu. Izgubljena je velika mreža agenture, koja je radila na drugačijoj ideološkoj osnovi. Posle avgusta 1991, i posle oktobra 1993. godine, suštinski su oslabile i sve antiterorističke strukture, uključujući i grupe „Alfa“ i „Vimpel“.

Rad na obnovi i razvoju specijalnih službi počeo je tek u jesen 1999. godine i nastavljen je sledećih godina. Nema nikakve sumnje da je i Vladimir Putin, koji je došao iz obaveštajne službe, 66

doprineo poslednjih pet godina razvoju i jačanju specijalnih službi. Kao što smo mogli da se uverimo, daleko od toga da je urađeno sve kako bi Rusija mogla da se suprotstavi novim pretnjama.

Pitanje je da li specijalne službe može da ojača rasprava sa rukovodiocima službi bezbednosti, koju su tako besno zahtevali mnogi oponenti V. Putina?

Oktobra 2002, za vreme kada su zarobljeni taoci u pozorišnom centru na Dubrovki, specijalne jedinice FSB, kao i celokupni sistem specijalnih službi i MUP-a dejstvovali su veoma efikasno. Prvi put u istoriji takvih operacija korišćen je uspavljujući gas. Eliminisani su svi teroristi koji su učestvovali u zarobljavanju talaca. Ali nisu likvidirani ni centri međunarodnog terorizma, ni takvi lideri kakav je Šamil Basajev.

Terorističke organizacije takođe se grade i rade kao posebne ili specijalne službe. Oni pažljivo proučavaju i svoje sopstvene uspehe i neuspehe, i mogućnosti specijalnih službi Rusije i drugih zemalja sveta. To je rat, u najvećoj meri tajni rat.

Ruskim specijalnim službama do tada nije bila poznata lokacija štaba Basajeva, kao ni štaba Aslana Mashadova. Tek posle događaja u Beslanu Ruske vlasti ponudile su nagradu od 300 miliona rubalja za informaciju o tačnom mestu gde se kriju Mashadov ili Basajev. Američke specijalne službe takve metode primenjuju odavno, i uspeli su za veliki novac da uhvate nekoliko najbližih saradnika Osame bin Ladena, a takođe i niz iračkih generala, čak i samog Sadama Huseina.

Na Kavkazu postoji opšti sistem rukovođenja ustanicima, i on je izgrađen po nacionalnom i regionalnom principu. Postoji zajedničko rukovodstvo. Vojnim poslovima i organizacijom terorističkih akcija rukovodio je Basajev, a predstavničke funkcije izvršavao je do svoje pogibije Mashadov. Kontrola finansijskih uplata koje stižu iz inostranstva bila je u rukama Hataba, a posle njegove pogibije ― u rukama izvesnog Abu al Valida, a posle eliminacije i ovog arapskog predstavnika, tu treba da se pojavi neki novi komesar.

Ispod njih nalazi se komandovanje posebnim zonama ― „džamahatima“. U samoj Čečeniji postoji nekoliko džamahata ― „inguški džamahat“, „dagestanski džamahat“, „kabardino-balarski džamahat“ i tako dalje. Nama verovatno nisu poznate sve te strukture. Skoro da nema sumnje sa se veoma važne strukture tog sistema baziraju na Pankiskoj klisuri u Gruziji. Postoje tajne grupe u Bakuu, Belorusiji, u samoj Rusiji, uključujući i Moskvu i Moskovsku oblast. To mogu da budu veoma male grupe.

Basajevljev štab, ima, naravno, sopstvene agente u svim čečenskim službama, a moguće i u drugim strukturama na Kavkazu. Pod tajnom kontrolom pobunjenika nalazi se i nekoliko naselja u planinskom delu Čečenije, posebno u Vedenskom, Šalinskom i Šatojskom reonu. To je za Rusiju dugogodišnji rad. Negde se, s vremena na vreme, okuplja i „šura“, odnosno vlada konspirativne Ičkerije. Smatra se da u njoj ima najmanje deset osoba za različite pravce: informacije, propaganda, snabdevanje, lečenje. U zimskim mesecima taj sistem se skuplja, a u leto se širi.

Sa finansiranjem stvari stoje, kako se može prosuditi, prilično dobro. Prema podacima ruskih specijalnih službi, veći deo novca za potrebe Basajeva i Mashadova stiže od sponzora iz arapskog sveta. I iskusni pobunjenici, i novi regruti, kao i pomoćnici, saradnici i agenti, moraju da dobijaju novac, i to uglavnom dolare u gotovini. Samo deo vođa ima račune u nekim evropskim, američkim ili azijskim bankama. Zato u planinske predele Čečenije, Ingušetije i Gruzije odlaze kuriri sa 50-250 hiljada dolara. Njihovi putevi vode iz Turske preko Zakavkazja, ali oni mogu da idu i zaobilaznim putevima ― kroz Kazahstan ili Stavropolje, kroz Osetiju.

U tom protoku veliki deo novca dobijen je od trgovine drogom, a stiže tu i lažni novac.

Specijalne službe smatraju da je čečensko podzemlje u Rusiji povezano i sa drugim kriminalnim klanovima, pobunjenicima nije potreban samo novac, već i oružje, municija i oprema. Čak je i deci za postavljanje nagaznih mina neko plaćao 300 dolara. Ali odakle stižu te nagazne mine? Mnogo njih se kupuje sa ruskih skladišta u armijskim jedinicama. Sve je to predmet pažljive istrage.

Svi koji su pratili događaje u Beslanu obratili su pažnju na veoma dobro naoružanje i pažljivu pripremu pobunjenika. Samo deo terorista priključio se grupi poslednjih dana, i oni su igrali ulogu običnih vojnika, ne znajući ukupnu zamisao. Ostali su se pripremali daleko pažljivije.

67

Teroristi su sa sobom doneli osam kamera za spoljno osmatranje i postavili su ih na svim pravcima mogućeg napada specijalnih službi. Slika sa kamera prenosila se na televizijski ekran u zbornici, koja je postala štab terorista. U zbornici je postavljen i uređaj pomoću koga su mogli da se aktiviraju glavni eksplozivi postavljeni u fiskulturnoj sali i na drugim mestima.

Teroristi nisu samo dobro plaćeni za svoj „rad“. Svi oni prolaze veoma ozbiljnu pripremu.

Uče ih oblicima i metodima miniranja, pucanju iz svih vrsta oružja, obaveštajnom radu, odnosno, uče ih svemu što uče i pripadnici ruskih specijalnih jedinica. Samoubice ― žene i muškarci ― takođe se obučavaju po specijalnim metodama, u to ulazi i religiozno-psihološka priprema. Svi ti metodi razrađeni su i danas nastavljaju da se usavršavaju u nekakvim centrima međunarodnog terorizma.

Za vreme prvog čečenskog rata 1994–1996. godine za žene i muškarce samoubice, za šahide, nismo ni čuli. Danas je to jedno od najsurovijih, ali i najefikasnijih sredstava terora. To takođe predstavlja i još jedan dokaz da su pobunjenici Basajeva i Mashadova postali deo opšte strukture međunarodnog terorizma islamskog radikalnog pravca. Teroristi iz baskijskih ili korzikanskih radikalnih grupa imaju drugačije metode. U terorističkim akcijama na teritoriji Rusije počeo je da dominira rukopis Al-Kaide.

Kritikujući specijalne službe, uglavnom potpuno osnovano, građani svake zemlje malo obraćaju pažnje na broj sprečenih terorističkih akata, a njih je u Rusiji bilo mnogo. U Izraelu broj sprečenih terorističkih akata daleko premašuje broj realizovanih, ali građani zemlje žele da svi teroristički napadi budu onemogućeni unapred. Dok traje tajni rat, to je skoro nemoguće učiniti.

Na žalost, teroristi imaju i izvesne prednosti u poređenju sa specijalnim službama. Teroristi su strana koja napada, oni biraju mesto i vreme udara, koji su specijalnim službama, po pravilu, nepoznati. Jedinice za specijalne operacije nisu uspešne baš u svim vežbama metoda borbe protiv terorista, i profesionalcima je to dobro poznato. Još početkom 80-tih godina u SSSR je bila organizovana velika vežba. Dobro pripremljena diverzantsko-obaveštajna grupa od desetoro ljudi dobila je zadatak da pronađe i uništi atomski naučni centar, poznat pod uslovnim nazivom „Arzamas-16“. I bez obzira što je centar imao složeni i mnogobrojni sistem obezbeđenja, on je „uslovno“ onemogućen za rad. Prema rezultatima te vežbe celokupni sistem obezbeđenja atomskih centara bio je izmenjen. Ali, da li može mnogo toga da se promeni u obezbeđenju desetina hiljada škola po celoj Rusiji?

Još posle napada na Ingušetiju juna 2004, Vladimir Putin doneo je odluku o formiranju dobro pripremljenih, mobilnih i samostalnih antiterorističkih grupa, u prvoj fazi u svim regionima Južnog okruga. Na čelu svake od grupa nalazi se pukovnik jedinica za specijalne operacije, koji već u prvim minutima kritične situacije može da ima na raspolaganju odred od sedamdeset ljudi. Taj pukovnik formalno je jedan od prvih zamenika rukovodioca regiona, ali posle početka operacije on nema pretpostavljene i može da izdaje naređenja svim naoružanim grupama koje se nalaze u regionu. Neće morati da se čeka da iz Moskve stignu „Alfa“ i „Vimpel“.

Svih trinaest pukovnika jedinica za specijalne operacije za Južni okrug predstavljeni su Vladimiru Putinu i on ih je postavio na dužnosti. U Dagestanu je jedna od takvih grupa već početkom septembra sprovela vojnu operaciju, uništivši odred terorista od četiri čoveka. Tom grupom operativne uprave (GOU) komandovao je pukovnik Valerij Lenjinski. Pomagao mu je ministar unutrašnjih poslova Dagestana ― Adiljgirej Magomedtagirov, koji mu je bio potčinjeni.

Jedna od lekcije iz Beslana jeste da protiv terorista treba dejstvovati veoma brzo i najveća moguća ovlašćenja dati realnom komandantu, koji je blizu nastalom žarištu opasnosti.

Rat u Čečeniji ili rat protiv Rusije Obraćajući se naciji 4. septembra, Vladimir Putin nije rekao ni reč o Čečeniji, niti o čečenskim teroristima. Suprotno tome, svako ko je tog septembra bio protiv V. Putina ili protiv ruskih specijalnih službi, uporno i namerno povezivali su ne samo teroristički napad u Beslanu, već 68

i sve terorističke akcije u Rusiji 2004. godine, sa ratom u Čečeniji, ili čak sa ratom Rusije i Putina „protiv Čečenije“, koja vapi za nezavisnošću i spremna je za to da ide do kraja.

Vlada i Predsednik Rusije samo treba da zaustave Rat u Čečeniji, da odande povuku vojsku, da daju nezavisnost narodu Čečenije, i teror protiv Rusije odmah će prestati. „Kako bi se zaustavili teroristički akti, potrebno je isključiti upotrebu sile u rešavanju čečenskih problema. Pripadnici bezbednosnih struktura u vlasti štite samo vlast. MIR JE POTREBAN SOJENICAMA, A RAT DVORCIMA“. Te reči „Novaja gazeta“ velikim slovima objavila je na prvoj strani svog specijalnog izdanja. Sa istim takvim stavovima nastupali su i svi vodeći listovi i časopisi zapadnih zemalja u svojim komentarima drame u Beslanu. „Putin je kažnjen zato što neće da učini ustupke Čečeniji.“ Takav naslov je britanski list „Fajnenšl tajms“ dao prvom velikom članku o zauzimanju škole u Beslanu od strane terorista. Optužba je bila adresirana, pre svega, na Predsednika Rusije, a manje na bandite.

Takvo tumačenje događaja u Beslanu nema osnova, i ono je u suprotnosti sa osnovnim činjenicama i lekcijama poslednjih deset godina. Rat protiv čečenskog separatizma i „za obnovu ustavnog poretka na teritoriji Čečenije“, koji sa druge strane može da se nazove i rat za nezavisnost Ičkerije, završen je krajem avgusta 1996, i završen je porazom Rusije i pobedom čečenskih separatista.

Akt o kapitulaciji koji je samo formalno izgledao kao sporazum o primirju, potpisao je u dagestanskom Hasavjurtu opunomoćeni predstavnik Predsednika Rusije general Aleksandar Lebed, a takođe i bivši pukovnik sovjetskih oružanih snaga Aslan Mashadov koji je, 1994–1996, komandovao oružanim snagama samoproglašene Republike Ičkerije.

Na kratkim pregovorima, i osnovnim procedurama u vezi sa njima, prisustvovali su skoro svi pobunjenički komandanti, uključujući i Šamila Basajeva. Posle nekoliko meseci faktički sporazum o miru između Republike Ičkerije i Rusije, u Kremlju su potpisali predsednik Rusije Boris Jeljcin i vršilac dužnosti predsednika Ičkerije Zelimhan Jandarbijev. Posle još nekoliko meseci u Čečeniji su održani izbori za novog predsednika i na tim izborima pobedio je Mashadov.

Iz Čečenije su povučene sve ruske vojne trupe ― do poslednjeg vojnika, i Čečenija je sledeće tri godine mogla da živi onako kako su želeli njeni lideri. Upravo u te tri godine tamo je zavladao radikalni vehabizam. Upravo tada su u Čečeniji počeli da se formiraju glavni centri međunarodnog terorizma, uključujući i Al-Kaide. Formiran je savez radikalnog separatizma, međunarodnog terorizma i vehabizma, koji je predstavljao sve veću i veću opasnost za Rusiju.

Rusija je, ipak, bila strpljiva, i tom strpljenju došao je kraj tek kada su veliki odredi Basajeva i Hataba napali Dagestan, započevši drugi čečenski rat ― ovoga puta ne za nezavisnost Ičkerije, već za gospodarenje vehabija na celokupnoj teritoriji muslimanskog Severnog Kavkaza.

Drugi čečenski rat takođe je već završen, i to ovoga puta pobedom Rusije nad agenturom međunarodnog terorizma. Današnja Čečenija i njen narod ne izjašnjavaju se za nezavisnost od Rusije. Među stanovništvom ove republike nema ni 5% građana koji su spremni da podrže seriju parola o otcepljenju od Rusije. Da, u Čečeniji je ekonomski položaj još uvek težak, ali više od 300 hiljada čečenskih građana dobija bar pomoć zbog nezaposlenosti. Još oko 300 hiljada Čečena prima starosne penzije i invalidnine. Čečenska deca idu u škole, omladina ima mogućnost da studira na višim školama i fakultetima. Čečenija je snabdevena strujom, gasom, grejanjem, vodovodima, svim vrstama veze. Radi saobraćaj, železnica, vazdušni saobraćaj. Obnavljaju se stambene zgrade, preduzeća, ustanove za preradu nafte, trgovina, sve vrste usluga.

Postoje perspektive i nade kojih čečenski narod ne želi da se liši. U Čečeniji je formiran sistem vlasti, u čijim organima rade sami Čečeni ― od upravljanja reonom do upravljanja celom Republikom. O kakvom otcepljenju od Rusije u takvim uslovima može da se radi? Vojne jedinice ruske armije u Čečeniji postoje i ostaće tu stalno. Oni tu štite ne samo opšteruske interese, veći i interese čečenskog naroda, koje još uvek treba štititi od nekoliko hiljada bandita koji se čuvaju u dubokom podzemlju, u teško dostupnim planinskim pećinama i u inostranstvu. Ali, to nije rat protiv Čečenije. To je rat protiv međunarodnog terorizma ili rat međunarodnog terorizma protiv Rusije.

69

Šta u takvom slučaju znači savet oponenata V. Putina, da u Rusiji i na zapadu započne pregovore sa „umerenim pravcem“ čečenskog otpora, i da zameni upotrebu sile političkim regulisanjem? Još u jesen 1999. godine, tada premijer, Vladimir Putin počeo je da vodi intenzivne pregovore sa umerenim krugovima čečenskog društva i sa religioznim krugovima ljudi koji su bili nezadovoljni začecima radikalnog vehabizma u toj republici. Radilo se ne samo o pregovorima sa čečenskim muftijom Ahmatom Kadirovom, već i sa drugim uticajnim krugovima i klanovima, uključujući, na primer, braću Jamadajev, čiji su naoružani odredi kontrolisali Gudermes, drugi po veličini grad u Čečeniji. Pregovori su vođeni i sa drugim funkcionerima i grupama, uključujući i istaknute predstavnike čečenske dijaspore u Moskvi. To i jeste bilo političko regulisanje, koje se, naravno, kombinovalo pritiskom i silom.

Uspeh nije postignut odmah, ali danas je očigledan. U Čečeniji je formirano sposobno rukovodstvo, koje nije bilo pokolebano ni posle ubistva samog A. Kadirova.

Koga je u današnjoj Čečeniji predstavljao, do svoje pogibije, Aslan Mashadov, koga su protivnici Vladimira Putina pokušavali da mu nametnu kao partnera za nove pregovore? Mashadov je bio uticajni lider pobunjenika od 1994. do 1996. godine, ne samo zahvaljujući vojnom iskustvu, već i zato što je tada bio umereniji. On nije bio fanatik i nije učestvovao ni u kidnapovanju ljudi, ni u zarobljavanju talaca, ni u terorističkim akcijama tih godina. Godine 1997. izabran je za predsednika Čečenije. Građani Čečenije dali su mu više glasova nego drugim kandidatima, uključujući i Zelimhana Jandarbijeva, upravo zato što su Mashadova smatrali umerenijim liderom, i mnogim stanovnicima Čečenije činilo se da će on održavati dobre odnose sa Rusijom.

Ali, Mashadov nije mogao da dobije realnu vlast u Republici, nije mogao da stavi pod svoju kontrolu glavne odrede pobunjenika u Čečeniji, uključujući pre svega odrede Basajeva i Hataba.

Događaji su se 1999. godine odvijali u Čečeniji i Dagestanu bez učešća, a često čak i bez znanja Mashadova. Realna opozicija vehabijama i radikalima bio je A. Kadirov ili njegovi saveznici, a najradikalniji deo bivših pobunjeničkih komandanata i vojnika prvog čečenskog rata krenuo je za Basajevom.

Hatab je iza sebe imao arapske najamnike. Mashadov se pokazao kao slaba figura koja nema ni novac ni uticaj, ali je bio zgodan kao dekorativna figura i kao pokriće ekstremista. Oktobra i novembra 1999. on je još uvek sedeo u svom predsedničkom kabinetu u Groznom, ali potpuno sam.

Još pre nego što je Grozni opkoljen, prilikom prvih jakih bombardovanja prestonice Čečenije, iz grada je počela stihijska evakuacija žena, starih ljudi i dece ― uglavnom u Ingušetiju.

Jedan od dopisnika lista „Komersant“, koji je pripadao Borisu Berezovskom, uspeo je krajem oktobra da uđe u Grozni i čak da se sastane sa Mashadovom. Posle nekoliko godina on se sećao: „Niko više nije imao nameru da živi u Groznom ― ka Ingušetiji se kretala beskrajna reka kamiona i automobila, prepunih kućnih stvari. Mada, postojalo je u Groznom jedno mesto na kome su se još uvek okupljali ljudi. To je bio trg, svima poznat od prošlog rata ― Minutka. Tu se nalazio jedini punkt sa satelitskom vezom, i svi koji su ostali u gradu pokušavali su odatle da saznaju šta se dogodilo sa onima koji su otišli. Na pijacama u Groznom nema ni prodavaca, ni kupaca. Samo ponekad neko ponudi robu za prvu pomoć. Nestali su čak i prosjaci sa ulica. Zato su se pojavili maroderi. I predsednička palata je prazna, a još pre jedne nedelje u njoj je bilo kao u mravinjaku.

Prošao sam praznu kućicu stražara i bez problema ušao u zgradu. Na drugom spratu, u Predsednikovoj prijemnoj sobi, sedeo je jedan naoružani Čečen. ― Šta ćeš ti ovde? ― pitao me je, lenjo podižući pogled. ― Došao sam kod Predsednika. Da uzmem intervju. ― Idi. ― Da li je sam? ― Sam je, sasvim sam. ― Mashadov je sedeo u dubini ogromnog praznog kabineta. Ustao je i pošao mi u susret, odgovorio na pozdrave, i umornim glasom izgovorio: Pitaj. ― Hoćete da ratujete protiv Rusije? ― Zar imam drugu varijantu? ― Razgovarao sam sa Predsednikom dva sata. Za to vreme na njegovom stolu ni jedanput nije zazvonio telefon, niko nije zakucao na vrata“.

Mashadov se, preko interneta, ponekad obraćao osuđujući Basajeva i neke druge radikalne pobunjenike. On je pokušavao da se ogradi od napada terorista na pozorišni centar u Moskvi 2002, i od napada na školu u Beslanu 2004. godine. Mnogo puta je osudio kako dejstva Basajeva, tako i 70

politiku Moskve u Čečeniji, koja vrši, navodno, „genocid čečenskog naroda“. Ali sve se to govorilo za slušaoce na zapadu, zbog toga što ni u Čečeniji, ni u Rusiji, ni u bazama teroriste Basajeva, sve te Mashadovljeve izjave već odavno niko nije uzimao ozbiljno. Poznato je da su i 1. i 2. septembra i Aleksandar Dzasohov i Ruslan Aušev pokušavali da stupe u kontakt sa Mashadovom, koristeći sve njima poznate kanale i veze.

Uspeli su da razgovaraju samo sa Mashadovljevim predstavnicima u Bakuu i u Londonu. Ali od svega toga ništa nije uspelo, jer Mashadov nije želeo da razgovara ni sa Dzasohovom ni sa Auševom. Tek nekoliko dana posle tragičnog raspleta, Mashadov je izjavio da će Š. Basajeva tužiti sudu zbog povrede muslimanskih zakona ― ali tek „pošto se rat završi“. Mashadov i Basajev nisu bili protivnici. Oni su bili saveznici, a u velikoj meri i saučesnici.

Za pobunjeničke vojnike i za većinu njihovih komandanata, u Čečeniji i drugim džamahatima, osnovni motivi za njihove radnje nisu ni nacionalni, niti religiozni. Osnovni motiv je novac. Za njih je, isto kao i za profesionalne ubice, to posao koji se dobro plaća. Isti motiv je osnovni i za najamnike iz arapskih i nekih drugih zemalja. Za šahide-samoubice pokretačka snaga je osveta ili religiozni fanatizam. Ukupni budžet terorističkog rata protiv Rusije iznosi, prema proračunima eksperata iz specijalnih službi, 100 miliona dolara godišnje, od kojih više od polovine ovamo šalje Al-Kaida i druge ekstremističke terorističke organizacije ― uglavnom iz arapskog sveta.

Te grupe ne razmišljaju o čečenskom narodu, niti o Alahu, već o kontroli nad Severokavkaskim i Kavkaskim regionom i o kaspijskoj nafti. Poznato je da general Džohar Dudajev, koji je bio na čelu Čečenije 90-tih godina, nije bio religiozan. On ne samo da se protivio širenju vehabizma u Čečeniji, već je i pripremao zakon o zabrani tog radikalnog pokreta u islamu.

Ali Š. Basajev i njegovo okruženje prihvatili su vehabizam i njegove planove. Ti planovi sadržali su i uvlačenje u vehabizam celokupnog stanovništva Čečenije, Ingušetije i Dagestana ― republika gde je muslimansko stanovništvo u većini. U planu je bilo da se tom jezgru pripoje i relativno male republike: Kabardino-Balkarija, Karačevo-Čerkezija i Adigeja.

Planovi za dalju budućnost, koji su sastavljani negde daleko od Čečenije, podrazumevali su širenje vehabizma na Baškiriju i Tatariju. Sa druge strane, planiran je prodor vehabizma prvo u Uzbekistan, a zatim i potčinjavanje cele Srednje Azije i Kazahstana. Zajedno sa donjim Povoložjem, čak i sa Orenburgskom i Čeljabinskom oblasti, cela ta ogromna teritorija trebalo bi da predstavlja nekakav vehabijski kalifat.

Naravno, svako razuman ovakve planove može da smatra avanturizmom. Ali mi odlično znamo, i to ne samo iz iskustva XX veka, da je svaka radikalna ideologija krajnje avanturistička i agresivna. Slična bolest agresije bila je svojstvena i hrišćanskoj crkvi u zapadnoj Evropi u srednjem veku. Ali „muslimanstvo danas živi sopstveni srednji vek i meni se to dopada“ ― rekao mi je jedan bivši narodni poslanik SSSR, koji je prihvatio islam i preselio se u Sarajevo.

Koje ciljeve ima pred sobom Al-Kaida, čija filijala su postali Basajevljevi pobunjenici na Severnom Kavkazu? Zbog čega oni koriste tako surove metode borbe? Osama bin Laden mnogo puta je izjavljivao da vodi borbu za svrgavanje režima šahova u Saudijskoj Arabiji, i za progon Sjedinjenih Država iz regiona Bliskog i Srednjeg Istoka, i za uništenje Izraela koji gradi svoju državu na arapskoj zemlji. Stvara se utisak da se i ovde radi o stvaranju nekog novog arapskog kalifata, koji će kontrolisati bogatstva ovog ogromnog regiona. Tim planovima arapskih ekstremista i vehabija suprotstavili su se ne samo Izrael i SAD, već i Iran, Turska, Egipat, Sirija, a u bliskoj prošlosti i Irak Sadama Huseina. Ovaj veoma komplikovani čvor veoma je teško razmrsiti, ali preseći ga onako, kako su to pokušali Amerikanci da učine u Iraku, takođe je skoro nemoguće.

Naravno, ni SAD, ni zemlje Zapadne Evrope ne bi želeli da se na ruskom Severnom Kavkazu i na postsovjetskim prostorima stvori nekakav vehabijski kalifat. Zapadu ovde nisu potrebni ni Basajev, ni Osama bin Laden. Oni bi želeli da ovde povećaju svoju kontrolu, a to se vidi po potezima Zapada u Gruziji i po pritisku koji se vršio, i nastavlja da se vrši, na Azerbejdžan.

Uopšte nije slučajno što su se u zapadnoj štampi septembra 2000. godine pojavljivale 71

tvrdnje o tome da se Rusija pokazala kao nesposobna da zaštiti svoje građane. Optužujući ruske specijalne službe za njihovu „potpunu nesposobnost“, neki od zapadnih posmatrača nudili su nam scenario po ugledu na kosovski protektorat. „Čečenija je stalni međunarodni problem, koji zahteva usaglašenu, kolektivnu, nenasilnu međunarodnu akciju. Da li je onda apsurdan predlog da se mirovne snage EU ili čak snage NATO-a tamo rasporede pod patronatom OUN.“ Tako je pisao britanski list „Gardian“, komentarišući pogibiju dece u Beslanu. Zapadna štampa je prvo odbijala tezu o tome da Rusija na Severnom Kavkazu vodi rat protiv međunarodnog terorizma, navodeći da su teroristički akti u Rusiji „unutrašnjeg karaktera“. A zatim se pojavljuje predlog o uvođenju vojske NATO na ruski Severni Kavkaz. Ali, kome bi ta vojska tamo mogla da pomogne?

Međunarodni terorizam pojačao je svoje napade na Rusiju, pre svega na Čečensku Republiku, koja je u sastavu Ruske Federacije. Rusija ima snage da se izbori sa tom pretnjom, mada to od ruske države zahteva mnogo napora. Naša zemlja ne moli za pomoć zapadne zemlje. Ali ona ima pravo da računa na bolje razumevanje njenih poteza.

Javno mnjenje u Rusiji i tragedija u Beslanu Ruski političari svih pravaca osudili su zarobljavanje i ubistvo talaca u Beslanu. Ali zaključci te strašne tragedije bili su različiti. Komunistička štampa nije se samo slagala sa tezom o tome da su Basajev i Mashadov emisari međunarodnog terorizma, i da je njihov cilj slabljenje ruskog uticaja na Kavkazu i ukupna destabilizacija ruske države, već je preuveličavala razmere delatnosti i mogućnosti terorista. Prema mišljenju eksperta KPRF, general-pukovnika u penziji Leonida Ivašova, Šamil Basajev u vojsci pobunjenika ima ulogu vrhovnog komandanta, a Mashadov političkog komesara. Svaki od njih ima štab od deset-dvadeset pobunjenika. Na terenu rade pobunjenička jezgra koja se sastoje od pedeset-šezdeset pobunjenika. U tim strukturama postoje centri za obuku u kojima se regruti uče svim vojnim veštinama i podvrgavaju se vehabijskoj obradi. Postoje i centri za informacije i propagandu, a takođe i odeljenja za materijalne resurse.

Komandni punkt prve linije ruskog terorizma nalazi se u Moskvi, a komandni punkt pozadine ― u Gruziji i Pankisiji. Teroristi se, prema Ivašovljevom mišljenju, oslanjaju na stotine hiljada siromašnih mladih ljudi na Severnom Kavkazu, „koji se svakodnevno susreću sa teškom socijalnom nepravdom, licemerjem i ravnodušnošću vlasti, moralnom ravnodušnošću društva“.

U stvarnosti, realne dimenzije i broj terorističkih centara na Severnom Kavkazu, i uticaj njihovih vođa na javnost u Čečeniji i drugim republikama na jugu Rusije, nisu tako veliki. To je bio blef vehabijske propagande. Ubistvo Mashadova u proleće 2005. godine pokazalo je da oko njega nije bilo nikakvih velikih struktura. Ivašov je preuveličao i uticaj štabova Basajeva i Mashadova na strukture ruske vlasti, kako u Čečeniji, tako i van njenih granica. Prema tvrdnjama Ivašova, štabovi i specijalne službe terorista imaju široku mrežu agenture u svim granama ruske vlasti ― od njenih najviših organa do reonskih odeljenja milicije i seoskih administrativnih okruga. To im omogućava ne samo da znaju planove vlasti, već i da pokradu, i za svoje ciljeve upotrebe, sva sredstva koja Ministarstvo finansija Rusije odvaja za obnovu Čečenije.

Krajnje neistinito prikazao je Ivašov i strukturu međunarodnog terorizma. Prema njegovoj tvrdnji, to je snažna svetska podzemna struktura, čiji se mozak i intelektualni centar nalazi u Londonu. Taj svetski centar blisko sarađuje sa specijalnim službama kako zapadnih, tako i islamskih država, on ima ispod sebe široku mrežu radikalnih organizacija po celom svetu i komanduje ne samo svetskom narkomafijom, već i Skupštinom Saveta Evrope.

Osnovni zaključak svega ovoga je: „Teroristička mreža na teritoriji Rusije jeste sastavni deo međunarodnog terorizma sa strogim potčinjenjem globalnim strukturama transnacionalnog karaktera koje predstavljaju centri upravljanja svetskim procesima, a njihovu ulogu igraju svetska finansijska oligarhija, Bilderbergski klub, administracija SAD i centri međunarodnog sionizma“. To je sugestivna ideja mnogih lidera KPRF, uključujući i Genadija Zjuganova ― sve nesreće ovoga sveta proistekle su iz „svetskih zakulisnih radnji“, kojima rukovode sionisti. Samo je Rusija u stanju 72

da se izbori protiv te tajne svetske vlade, i to samo u slučaju ako se na čelu naše zemlje budu nalazili pravi komunisti.

Propaganda ruskih liberal-demokrata tekla je u suprotnom pravcu. Prema njihovim tvrdnjama, za širenje ekstremizma i terorizma u Rusiji, uključujući i tragediju u Beslanu, kriva je politika samog Putina. Koreni i razlozi svih terorističkih akcija u Rusiji treba da se traže samo u Čečeniji. Treba iznaći prihvatljivi sporazum sa „umerenim delom“ čečenskog pokreta otpora, i svi problemi terora u Rusiji biće rešeni.

Drugog septembra, kada sudbina talaca još nije bila završena strašnom tragedijom, sa glasnom izjavom o politici vlasti pojavila se Irina Hakamada: „Sa onima koji su zauzeli školu ― preporučivala je Hakamada ― treba voditi pregovore, i voditi ih tako, kao da vodite pregovore sa predstavnicima političkih grupacija, demonstrirajući apsolutno poštovanje. Ako, naravno, želimo da više ne bude žrtava, a da deca dobiju bar vodu. Ali, Predsednik ćuti, i ja ne znam zašto ćuti“. Što se tiče ukupne politike u odnosu prema teroristima u Rusiji, treba proraditi dve metode. Vođe, kao što je Basajev, treba fizički uništiti. Ostale separatiste „treba javno i otvoreno uvući u političke sporove, u politički establišment, dati im poslaničke stolice i učiti ih da se ne svete i ne ubijaju, već da započnu politički dijalog. Svi moraju da shvate da je ovaj konflikt unutrašnji, ruski, vezan za Čečeniju“.

Sličnu izjavu dao je i Vladimir Rižkov ― nezavisni poslanik u Dumi. „Terorizam u Rusiji završiće se samo onda kada Vladimir Putin napravi fundamentalni preokret svoje politike u Čečeniji. Ali da li će to Predsednik učiniti?“ „Osnovni cilj terorista ― izjavio je Aleksej Malašenko iz moskovskog Karnegi centra ― nije čak ni nezavisnost Čečenije. Njihov osnovni cilj je da kazne Putina.“ Odmah pošto je škola u Beslanu zauzeta, grupa ruskih boraca za ljudska prava dala je glasnu izjavu u kojoj se, između ostalog, kaže: „Jedini izlaz za vlast i za ruski narod je da vode pregovore sa teroristima pod principijelnim uslovima. Teroristi moraju da oslobode decu i da se predaju uz međunarodne garancije (po mogućstvu Saveta bezbednosti OUN) da će im biti organizovano pravedno suđenje. Predsednik Rusije pod garancijom Saveta bezbednosti OUN treba da promeni svoju politiku u Čečeniji. Početak tog procesa može da predstavlja hitno obraćanje vlasti Aslanu Mashadovu sa predlogom da učestvuje u oslobađanju talaca“.

Na čisto ruske korene i probleme, terorističke napade 2004. godine svodio je i politikolog Aleksandar Cipko. Ali on je za eskalaciju terora krivio ne Putina, već njegove protivnike sa liberalnog krila. „Smrt i muke nevine dece u Beslanu ― izjavio je Cipko ― izazvani su pre svega borbom za vlast u Rusiji, to je sada već očigledno. Napad na Beslan izvršen je pre svega da bi se diskreditovao Putin i njegov tim, kako bi se realizovao politički revanš „zapadnjakov“, liberala, koje je on sve ove godine pomerao od vlasti. Teroristički akt koji se dogodio u Beslanu pripada islamskom arapskom svetu samo prema obliku i tehnologiji. Prema sadržaju i političkim ciljevima teroristički akt u Beslanu je potpuno ruska pojava. On je bio organizovan i izveli su ga pre svega građani Rusije, i išao je na ruku političkim snagama koje žele da vrate sebi nivoe vlasti koje su imali za vreme Jeljcina, a pre svega vlast u sredstvima javnog informisanja, na televiziji, u strukturama bezbednosti, gde se nalaze Putinovi ljudi, za kardinalnu smenu Putinovog kursa u obnavljanju suvereniteta i državnosti Rusije.“. Čini se da nije bilo ni jedne ružne stvari koju septembra 2004. godine ovi ili oni ruski političari nisu izrekli. „U svemu tome postoji Božja zamisao ― govorio je poslanik Državne Dume Sergej Abeljcev ― i Putin treba da se obrati Bogu za pomoć. Želim da povučem paralelu sa oktobrom 1941. godine, kada su Nemci mogli da zauzmu Moskvu. Staljin je tada oko grada leteo avionom sa ikonom Bogorodice i samo Božjom rukom Hitlerova vojska bila je zaustavljena. Za drugo nije bilo snage.“ „Ne ― izjavio je bivši pomoćnik i savetnik Borisa Jeljcina i predsednik FONDA INDEM Georgij Satarov. ― Putin treba da prekine sa birokratijom i bezbednosnim strukturama, koji će ga pre ili kasnije skloniti, i da se okrene građanskom društvu koje se formira u Rusiji. Građansko 73

društvo je slamka za koju Putin može da se uhvati. On mora da se obrati narodu sledećim rečima: „Sunarodnici! Grešio sam i bio sam u zabludi. Ovo je realna pretnja. Mi za nju nismo bili spremni, između ostalog, i mojom krivicom. Doneo sam odluku da kardinalno promenim moj tim, a u isto vreme i politiku. Kriv sam, ali smatram da sam dužan ljudima koji su me izabrali da svojim rukama ispravim svoje greške“.“ Publicista M. Leotjev prizivao je, naprotiv, ne na ojačavanje građanskog društva, već na ojačavanje autoritarne vlasti u Rusiji. „Svako uvođenje reda u zemlji ― govorio je M. Leontjev ― vezano je upravo za autoritarnu, bezbednosnu komponentu. Jedina mogućnost da se brzo zavede red, a kada se radi o ratu to se mora raditi veoma brzo, to je bezuslovno pojačavanje autoritarne komponente. Drugih sredstava nema. I to je i moguće i neophodno učiniti veoma brzo.“ Nema potrebe da opovrgavam veći deo gore navedenih stavova. Na žalost, objavljivanje ovih uglavnom ružnih i proizvoljnih predloga i verzija, a takođe i otvorenih svesnih falsifikata, nastavljeno je i u zimu i proleće 2005. godine u publikacijama časopisa „Profil“ i „Svobodnaja misl“, kao i listova „Moskovskie novosti“ i „Novaja gazeta“.

Zapadna štampa o tragediji u Beslanu Niz terorističkih napada, počev od ubistva predsednika Čečenije Ahmata Kadirova, izazvao je neznatne odjeke u zapadnoj štampi. Daleko veću pažnju zapadne javnosti izazvali su teroristički napadi i zarobljavanje talaca u Iraku. Nije se na Zapadu mnogo pisalo o istovremenoj eksploziji dva aviona na nebu iznad Rusije u noći 25. avgusta 2004. godine. Mali članak o tome u poznatom američkom časopisu „Tajms“ bio je naslovljen „Osveta crnih udovica“. Čitaoci časopisa mogli su da pomisle da su celu tu akciju smislile i organizovale udovice poginulih Čečena, a nikako ne neke terorističke organizacije. Glavni britanski listovi i časopisi o tome su objavile samo male napomene.

Zauzimanje škole u Beslanu izazvalo je daleko veći odjek i niz komentara u zapadnoj štampi, ali već 2. septembra skoro svi veliki zapadni listovi veoma su jasno ocenjivali ovaj događaj kao užasavajući dramu čisto ruskog porekla, sa rusko-čečenskim, a ne međunarodnim korenima i razlozima. Ništa se nije pisalo ni govorilo čak ni o protivrečnostima i konfliktima između Ingušetije i Severne Osetije, čija eskalacija je nesumnjivo bio cilj terorista u Beslanu. Sve se svodilo samo na rusko-čečenske odnose i čak uže ― na suviše čvrstu nazovi politiku Vladimira Putina u Čečeniji. Članak uredništva velikog britanskog lista „Fajnenšl tajms“ imao je naslov „Putina su zbog njegove nepopustljivosti kaznili čečenski teroristi“. Podnaslov je glasio: „Ruski Predsednik mora da pribegne ne samo sili, već i dijalogu“. Ovaj članak počinjao je rečima: „Ruski predsednik Vladimir Putin snosi ozbiljnu odgovornost za to što je Čečene saterao u takav ugao, iz koga oni mogu da izađu samo uz pomoć terora“.

Osnovne optužbe za strašni teroristički akt upućene su na taj način ne teroristima, već ruskom Predsedniku.

U Engleskoj, članci uredništva glavnih listova obično izazivaju mnogo reakcija, i najkarakterističnije reakcije objavljuju se sledećeg dana u istim listovima u rubrici „Pisma čitalaca“.

Na desetine, a ponekad i na stotine pisama, stiže u redakcije tih listova faksom ili elektronskom poštom za vreme događaja koji uzbuđuju javnost.

Moj brat Žores Medvedev, koji živi u Londonu, odmah je u „Fajnenšl tajms“ poslao svoju reakciju, protestujući protiv tendencioznosti i primitivizma ocena uredništva. Urednik iz odeljenja pisama uveravao ga je da je pismo primljeno i da će biti iskorišćeno u listu. Ali ni jednog od sledećih dana, ni jedno pismo čitalaca, i ni jedna kritička reakcija u odnosu na stav lista nije objavljeno.

Ruski listovi, za koje na Zapadu tako mnogo govore i pišu da ih pritiskaju Predsednik i vlasti, u danima krize u Beslanu i u danima posle, bili su daleko otvoreniji za izlaganje svih tačaka gledišta nego britanski listovi. Ni posle strašnog raspleta 3. septembra, i obraćanja naciji predsednika Putina, stav britanskih listova nije se promenio. Samo obraćanje objavljeno je u 74

delovima i nije komentarisano samo tendenciozno, već često i neprijateljski. Na dan koji je u Rusiji bio proglašen danom nacionalne žalosti, list „Gardijan“, koji se u Engleskoj smatra skoro najliberalnijim i najinteligentnijim, objavio je veliku karikaturu ― Vladimir Putin u vojničkom šinjelu i sa puškom u rukama, na kojoj opušteno visi ruska zastava, ide na čelu dugačke procesije sivih ljudi, koji iza njega nose mrtvačke sanduke. Članci drugih britanskih listova, tog istog 7. septembra, bili su posvećeni ostavci glavnog urednika lista „Izvestija“ Šakirova, koja je bila izazvana nesuglasicama u izdavačkom savetu i u samoj redakciji. Veliki članak o tome u listu „Tajms“ naslovljen je: „Kremlj uništava slobodnu štampu“. I u ovom slučaju trudili su se da sav gnev čitalaca usmere prema ruskom Predsedniku.

Koristeći materijale propagandističkih sajtova Mashadova, listovi su preštampavali i specijalno odabrane falsifikovane materijale, prema kojima se broj stanovnika Čečenije, navodno, umanjilo sa 2 miliona 1991. godine, a na 800 hiljada 2004. godine. U stvarnosti, u Čečeniji je 1991. godine živelo oko milion ljudi, od kojih je više od 200 hiljada bilo Rusa. Danas u Čečeniji živi oko 1,1 milion ljudi, od kojih je samo oko 50 hiljada Rusa. Tako tendenciozno pisali su o događajima u Beslanu i drugi vodeći listovi i časopisi.

Naravno, politički lideri zapadnih zemalja dali su u danima tragedije u Beslanu mnogo izjava, u kojima su podržali Vladimira Putina i osudili terorizam. U Nemačkoj je objavljena zajednička izjava kancelara SRN Gerharda Šredera i predsednika Vladimira Putina, u kome se između ostalog kaže: „Čudovišni teroristički akt u Beslanu, usmeren protiv dece koja ni za šta nisu kriva, to je nova dimenzija pretnje koja celom čovečanstvu dolazi od međunarodnog terorizma. Mi smo jedinstveni u stavu da se protiv terorizma treba boriti zajedničkim snagama, uvek i svuda“.

U Sjedinjenim Američkim Državama Džordž Buš odmah je dao izjavu u kojoj je osudio teroriste. Predsednik SAD nije se na to ograničio, već je 12. septembra prvi put u istoriji svoje zemlje posetio rusku ambasadu u Vašingtonu i upisao se u knjigu žalosti. Posle toga Džordž Buš obratio se ambasadoru i novinarima: „Ja sam ovde da izjavim svoje duboko saučešće, u svoje ime i u ime naše zemlje žrtvama i porodicama, nastradalim od ruke zlih terorista. SAD je uz Rusiju u borbi protiv terorizma, isto kao što stojimo zajedno, rame uz rame u naporu da svet učinimo mirnijim i slobodnijim“.

Veliki deo nemačke štampe nastavio je da se tih dana drži antiruske i antiputinske retorike, a veći deo cele evropske štampe čak nije ni izvestio svoje čitaoce da je Džordž Buš posetio rusku ambasadu i da je dao izjavu. Šreder je bio prinuđen da se brani od skoro sveopšte kritike i na račun Kremlja, i na svoj račun. Nemački listovi sa voljom su štampali razne izjave Mashadovljevih emisara, koji su osnovnu krivicu za smrt dece u Beslanu svaljivali na ruske specijalne službe. To je i ranije bila uobičajena taktika lidera terorista.

List „Berliner cajtung“ plašio je svoje čitaoce ne samo „preventivnim širenjem čečenskog rata na Gruziju“, već i slanjem aktivnih jedinca ruske armije na Arabijsko poluostrvo ili u Pakistan.

Ilustrativno je da se u Berlinu već 5. septembra 2004. godine oko ruske ambasade okupilo na miting nekoliko stotina Nemaca, koji su prolaznicima i novinarima delili letke i zahtevali od nemačkih sredstava javnog informisanja da prekinu antirusku histeriju i terorizaciju ljudi koji su digli u vazduh putničke avione i koji su ubijali decu u školi, koje je nemačka štampa nazivala „ustanicima i borcima za slobodu“, iako se radi o zločincima i teroristima.

Kasnije, jedan od novinara sastavio je spisak termina, kojima su zapadna sredstva u svojim reportažama i člancima nazivali ubice i teroriste u Beslanu. U Britaniji su prevladali termini „ustanici“, „napadači“, „radikali“. U SAD su pisali o „pobunjenicima“, „naoružanim licima“, „ustanicima“. U Francuskoj su prednost dali terminima „buntovnici“ i „komandosi“. U Nemačkoj se pisalo o „pobunjenicima“, „separatistima“. Pisali su jednostavno i o „aktivistima“ i „licima koja su zauzela školu“. Bilo je i izveštaja o tome da je britanska državna televizijska kompanija Bi-bi-si čak zabranila da se u njenim emisijama pominju teroristi u Beslanu i Rusiji.

Francuski list „Liberasion“ pisao je o „bezgraničnoj usamljenosti čečenskog naroda u odnosu na surovi i nemilosrdni ruski imperijalizam“, o „mrtvački bledom licu ruskog Predsednika 75

na televizijskom ekranu, koji je svestan katastrofe i spreman da još jače stegne pesnicu“. „Ako nastavimo da pokrivamo neljudskost njegovog režima, samo ćemo ga navesti na to“ ― zaključio je list. Ovakve stavove zapadnih listova, časopisa i televizija mogao bih da nastavim još dugo, ali tendencija je već jasna.

Izdvajali su se, kao što se i moglo očekivati, štampa i javno mnjenje Izraela. Izraelska štampa najodlučnije je osudila i čečenske i međunarodne teroriste. Izrael je ponudio pomoć i ruskim specijalnim službama, i deci koja su stradala u napadu na školu u Beslanu i neke od porodica iz Beslana malo kasnije prihvatile te pozive. Ali deo javnih ličnosti Izraela pozivala je Rusiju da se u potpunosti posveti borbi protiv muslimanskog terorizma i da odbije bilo kakvu saradnju sa Iranom i sa Izraelu neprijateljskim arapskim svetom.

Vladimir Putin na susretu sa zapadnim novinarima Veliki deo rada predsednika RF Vladimira Putina u periodu do 12. septembra bio je u direktnoj ili indirektnoj vezi sa događajima u Beslanu. Svi njegovi radni planovi bili su promenjeni.

Otkazao je odlazak u Nemačku na samit „Peterburškog dijaloga“ koji je planiran za 10. i 11. septembar.

Ovaj forum osnovali su još 2001. godina V. Putin i G. Šreder za razvoj širokog dijaloga između javnosti Rusije i Nemačke. Forum, ipak, nije bio otkazan, održan je u Hamburgu i u ime Putina na njemu su prisustvovali Viktor Ivanov i Sergej Jastržembski. Bio je tu i bivši predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov. Na dan nacionalne žalosti u Rusiji, 7. septembra, u hramu Živonačalne Trojice u delu Moskve Vorobjovie gori (Vrapčija brda – prim. Red.), sveštenik otac Jovan služio je litiju poginulima u terorističkom aktu u Beslanu. Službi je prisustvovao Predsednik Rusije.

Vladimir Putin upalio je četiri sveće za pokoj duše. Istoga dana u rezidenciji ruskog predsednika Novo-Ogarevo organizovan je susret Vladimira Putina sa stranim novinarima i politikolozima, specijalistima za Rusiju.

U suštini, upravo je taj susret postao prva za javnost otvorena politička reakcija ruskog Predsednika na tragediju u Beslanu, posle njegovog obraćanja naciji 4. septembra 2004. godine. Taj susret nije bio unapred planiran. Još početkom leta 2004. godine nezavisna društvena organizacija ― Savet za spoljnu i odbrambenu politiku i RIA „Novosti“ doneli su odluku da u Velikom Novgorodu održi, u okviru kluba diskusije „Valdaj“, veliku međunarodnu konferenciju na temu „Rusija na razmeđi novih vekova: nade i realnosti“.

Na konferenciju je pozvano više od četrdeset stručnjaka i naučnika iz SAD i zemalja Evrope, koji se profesionalno bave politikom i ekonomijom SSSR i savremene Rusije. To su bili politikolozi iz američkih, britanskih, francuskih i nemačkih instituta, profesora sa raznih univerziteta, radnici nekoliko fondova i novinari. Skoro svi su govorili ruski jezik. Bili su tu savetnici Džordža Buša i Džona Kerija.

Profesori, stručnjaci i novinari stigli su na Valdaj 1. septembra, a u petak, 3. septembra, trebalo je da se održe glavne diskusije. Pretpostavljalo se da će se održati susreti sa nizom vodećih ličnosti iz ruske vlade i predsedničke administracije. Ali, pažnja skoro svih učesnika konferencije bila je usmerena ne na izlaganja kolega, već na ekrane televizora ― tu je mogao da se gleda i NTV i direktni prenosi iz Beslana televizijskih kuća Bi-bi-si, Si-en-en, Juronjus. Tog 4. septembra svi učesnici konferencije gledali su i diskutovali između sebe obraćanje Vladimira Putina.

Vladimir Putin tih dana dobijao je najdetaljnije informacije o komentarima i reakcijama zapadne štampe na događaje u Beslanu. Čak je i on bio poražen histerijom i neobjektivnošću većine zapadnih sredstava javnog informisanja.

Tri godine ranije, septembra 2001. godine, posle napada terorista na SAD, Vladimir Putin odmah je, kao prvi od svih svetskih lidera, telefonom pozvao Džordža Buša kako bi mu izrazio svoje saučešće i podršku. Rusija je tada pružila ogromnu praktičnu pomoć SAD-u i NATO u borbi protiv Al-Kaide, Talibana i čitave mreže međunarodnog terorizma.

76

A sada je Vladimir Putin mogao da pročita u zapadnoj štampi da on, Putin, „uzalud misli i pokušava da svrsta žrtve iz Beslana u isti red sa žrtvama 11. septembra u Njujorku“, da napad na decu u osetinskom gradu nisu izvršili teroristi, već „borci za slobodu i nezavisnost Čečenije“, koje je upravo on, Putin, naveo na tako očajničku odluku. Čak je Savet Bezbednosti OUN doneo, u noći između 1. i 2. septembra, specijalnu rezoluciju u kojoj je svih 14 članova i partnera Rusije u Savetu bezbednosti donelo odluku da ne vode nikakvu diskusiju, već da se slože sa logikom ruske diplomatije ― poslednji događaji u Rusiji treba da se razmatraju u kontekstu borbe protiv međunarodnog terorizma.

Ali već sledećeg dana, kada su sve zapadne televizijske stanice direktno prenosile reportaže iz Beslana, ministar inostranih poslova Holandije, predsedavajuće Evropske Unije Bernard Bot, u ime zemalja članica Evropske Unije, zahtevao je od zvanične Moskve da objasni razloge onoga što se dogodilo i da ih informiše o tome šta se upravo događalo u Beslanu. Rusko Ministarstvo inostranih poslova odgovorilo je odmah, da su takva vrsta zahteva i njihov ton ne samo neumesni, neblagovremeni, već i uvredljivi.

U čemu je stvar? Zašto je upravo takva reakcija preovladala u zapadnim javnim, i u nizu slučajeva, i zvaničnim krugovima? Vladimir Putin odlučio je da to pitanje postavi zapadnim stručnjacima koji su se nalazili u Rusiji. Oni nisu očekivali ovakvu posetu, koja je trajala skoro četiri sata i završila se daleko posle ponoći. Ilustrativno je bilo to da na tom susretu nije bilo ruskih novinara. Vladimir Putin želeo je da porazgovara sa zapadnim stručnjacima potpuno otvoreno, ali oni nisu bili za to spremni.

U reakcijama na ovaj susret njeni učesnici su već sledećeg dana govorili o tome da je Putin bio „čvrsto i ljubazno korektan i ponekad se šalio“, da „se osećao sigurno“, da „se uvredljivost nije činila kvalitetom na koji se moglo računati“. Na pitanje novinara Dž. Stila iz britanskog „Gardijana“ o pregovorima sa liderima terorista, Vladimir Putin odmah je odgovorio da „niko nema moralno pravo da nam savetuje da razgovaramo sa ubicama dece“. Zašto se vi ― pitao je Putin sarkastično ― ne biste sastali sa Osamom bin Ladenom? Zašto ga ne pozovete u Brisel ili u Belu kuću i ne organizujete sa njim pregovore, zašto ga ne pitate šta hoće i zašto mu ne date to što hoće, pa da vas ostavi na miru? Zašto vi to niste uradili?“ „Između ruske politike u Čečeniji ― objasnio je Putin ― i događaja u Beslanu, ne postoji nikakva veza. Samo zamislite da negde na našoj planeti na vlast dolaze ljudi koji pucaju deci u leđa.

Jednostavno postavite sebi to pitanje, i nećete više imati pitanja o našoj politici u Čečeniji. Čečenija nije Irak. Ona je tu, blizu. To je deo naše teritorije koji je od životne važnosti. Radi se o teritorijalnoj celovitosti Rusije.“ Niko od pozvanih u Novo-Ogarevo nije mogao ili nije poželeo da odgovori na pitanja Vladimira Putina i nadalje je samo on odgovarao na pitanja zapadnih politikologa i novinara. Ovde se ne radi o političkim ciljevima ― istakao je Putin ― koliko god da se ti ciljevi čine čudni. Radi se o sredstvima koja su apsolutno nedopustiva, i koja diskusiju o ciljevima čine nemogućom. Na kraju, i Osama bin Laden izjavljuje da se on bori za nezavisnost Bliskog Istoka, i posebno njegove rodne Saudijske Arabije od uticaja SAD i od saudijske kraljevske porodice. On ubija ljude u SAD i van SAD, ne samo zbog toga što želi krv. On se čak poziva na Kuran i zavete proroka. Zašto niko na Zapadu ne želi da vodi pregovore sa njim i sa Al Kaidom?

Razgovor zapadnih eksperata sa Putinom trajao je dugo, i on je odgovorio na mnogo pitanja, koja se nisu odnosila na Beslan ili Čečeniju ― o slobodi štampe, o demokratiji u Rusiji i na Zapadu, o liberalnoj ekonomiji, o raspadu SSSR-a, o odnosima sa SAD i druga. Komentarišući svoje utiske sa tog noćnog sastanka, francuski novinar lista „Le Mond“ Danijel Berne, istakao je da je „atmosfera susreta u Novo-Ogarevu bila prilično neformalna. Putinovi odgovori na sva pitanja bili su maksimalno direktni. To je bio privi put da vidim Putina. Mislim da je on čovek koji zna šta hoće da kaže i kakvu poruku želi da uputi svetu“.

Još pažljivije pratio je Predsednika Rusije američki ekspert sa ruskim prezimenom Nikolaj Zlobin, koji je radio na mestu direktora ruskih i azijskih programa Centra za odbrambene 77

informacije SAD. „Putin nam je odgovarao bez razmišljanja ― bez papirića i podsetnika, na stolu nije imao ništa, ciframa i činjenicama operisao je napamet. Na svako pitanje odgovarao je osnovano, sa osvrtima na istoriju, uz iskustva drugih zemalja. Videlo se da on zaista razmišlja o tim problemima, da sve ima u glavi i da u toku odgovora razvija neku misao. To je ostavilo veoma pozitivan utisak. Da, videlo se da je veoma potresen. Često je teško suzdržavao emocije. Ali bio je veoma delikatan, komunicirao je izuzetno taktično, ironija i šale, koje je koristio, bili su, po mom mišljenju, na mestu.

Još me je iznenadilo što koristi tako bogat rečnik u privatnom razgovoru. Zapamtio sam jednu njegovu rečenicu: „trag kočenja hladnog rata“. To je lepo, razumete. Vidi se da je obrazovan.

Ukupno, stekao sam utisak da on ima veliku političku slobodu. I za vreme svih tih razgovora nije se primećivala Predsednikova potresenost. Nema nikakve panike, ali se vidi da želi nešto da uradi.

Posle četiri sata razgovora postalo je jasno da on u glavi ima kompletnu sliku onoga što se događalo. Kod njega se u glavi sve složilo ― sve te kockice, kako on to vidi. Besmisleno je osporavati parčiće te slike, zato što je ona celokupna, sve je usaglašeno.

Putin je već razradio svoje ideje i koncepcije praktično tako daleko, da u polemici sa njim nije potreban samo pozitiv, već ciljni pozitiv. Potrebna je fundamentalno drugačija alternativa razvoja društva, a ne spor u vezi sa posebnim pitanjima ― o „JUKOS-u“, o slobodi govora, o porezima ili još o nečemu. Zato što su sve to detalji koji su već složeni u sliku. I tako celovitoj slici u Rusiji niko ni intelektualno ni politički ne može da se suprotstavi. Putin se izdiže toliko da mu na političkom polju nema ravnog partnera. Da, Putin je energičan, slobodouman čovek koji je siguran u sebe, koji se nalazi u političkoj samoći, ali u njoj se oseća prilično komforno. Jasno je da on nema svoj tim u zapadnom smislu te reči. Ali u samoći, dobrovoljnoj ili prinudnoj, ne oseća se neprijatno.

On ima svoje viđenje, ima dovoljno sigurnosti u to da je on u stanju da reši te probleme. U svakom slučaju, nisam kod njega primetio paniku zbog toga što nema na koga da se osloni“.

Susret Vladimira Putina sa zapadnim stručnjacima i novinarima nikako nije uticala na stav zapadne štampe, koja je i sledećih dana nastavila da piše u krajnje tendencioznom i antiruskom pravcu. U nizu razloga za takve stavove mnogi posmatrači navodili su i ukupni porast antiruskog raspoloženja na Zapadu. Malo je ko od uticajnih ličnosti u Zapadnoj Evropi sa zadovoljstvom poslednjih godina pratio jačanje Rusije i porast njene političke i ekonomske samostalnosti. Sa posebnim nemirom razvoj Rusije se prati u mnogo istočnoevropskih zemalja, koje tek što su stupile u NATO i Evropsku Uniju, ali koje se i dalje nalaze u krajnje složenom ekonomskom položaju.

Evropa ne bi želela da se nađe u žiži borbe protiv međunarodnog terorizma. Ona se boji da ne pokvari odnose sa muslimanskim i arapskim svetom.

Veliki uticaj na politiku zapadnoevropskih zemalja ima i muslimanska manjina. Samo u Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji danas živi više od deset miliona iseljenika iz arapskih i muslimanskih zemalja. To nije stanovništvo koje je u tim zemljama rođeno, kao u Rusiji, koje živi na svojoj nacionalnoj teritoriji. Ta okolnost stvara veoma mnogo problema, uključujući i porast neprijateljstva prema Izraelu i otuđenje od SAD. Amerika želi da gospodari na Bliskom Istoku, ali Zapadna Evropa više bi volela da se dogovori, i spremna je da za naftu plati višu cenu nego SAD. Evropa je više nego SAD umorna od raznih vrsta konflikata i međunarodnih problema, i tu se pojavljuje težnja ka izvesnoj izolaciji.

Nova Rusija i novi lider Rusije nerviraju Evropu. Prevazići taj nacionalni egoizam veoma je teško, a možda je i nemoguće. U spoljnoj politici Rusije, na istočnom pravcu, takvih problema je mnogo manje. Na kraju septembra 2004. godine antiruski pravac publikacija u zapadnoj štampi čak se i proširio. Isti onaj britanski list „Fajnenšl tajms“, 22. septembra objavio je na skoro pola strane karikaturu: Vladimir Putin probija bajonetom i podiže Čečeniju, a sa karte Čečenije kaplje krv, formirajući na zemlji veliku lokvu, na kojoj je napisano „terorizam“.

Ali i deo ruske štampe bio je isto toliko tendenciozan i neprijateljski. Posebno slobodan ton dozvolio je sebi list „Moskovski komsomolac“, koji je pod posebnu vatru stavio predsednike i rukovodioce svih muslimanskih republika Severnog Kavkaza, a takođe i Dzasohova.

78

U međuvremenu, sociološke ankete u septembru i oktobru pokazale su porast poverenja građana zemlje u Putina ― u poređenju sa julom i avgustom. „U danima opasnosti ― komentarisao je tu činjenicu jedan od sociologa ― nacija se okuplja oko svog lidera“. „Putin je danas jedina konstruktivna politička snaga Rusije, a to je opasno. Bez Putina ne mogu ni levi ni desni, ni centar“.

To je sa žaljenjem pisala „Nezavisimaja gazeta“. „Putin je na raskršću“ ― pisao je list „Argumenti i fakti“.

U stvarnosti, Putin nije bio na raskršću i to je bilo jasno i vidljivo po njegovom govoru na velikoj konferenciji gradonačelnika velikih gradova i prestonica iz skoro sto zemalja, koja je održana krajem septembra 2004. godine u Moskvi. Da, naravno, rat protiv međunarodnog terorizma, koji je počeo još 1999. godine pokazao se kao teži i duži neko što je to moglo da se čini pre pet godina. Ali iz toga uopšte nije proizilazilo da se Rusija ponašala nepravilno. Rusija je ojačala, njene bezbednosne strukture postale su efikasnije. I otpor neprijatelja Rusije postao je očajniji.

Severni Kavkaz posle Beslana Posle Beslana rusko rukovodstvo donelo je mnogo odluka, usmerenih ka poboljšanju ekonomske i socijalne situacije u celom Južnom federalnom okrugu. Izmenjeno je rukovodstvo tog okruga, a njegov novi rukovodilac Dmitrij Kozak dobio je i veoma velika ovlašćenja ― na nivou vicepremijera Rusije. Posebno veliki posao obavljen je u Severnoj Osetiji, gde su uspeli da sačuvaju ako ne spokoj, ono bar stabilnost.

Teroristi su naneli svoj udar ne samo po Rusiji ili po ruskoj državi. To je takođe bio udarac po Osetiji, koji je bio pažljivo promišljen i proračunat od strane onih koji su ga organizovali.

Severna Osetija ― Alanija, mala je Republika na Severnom Kavkazu. Površina Republike je svega 8 hiljada kvadratnih kilometara, broj stanovnika oko 650 hiljada. Ostini su hrišćani i Osetija je smatrana osloncem i Rusije i hrišćanstva na Kavkazu. Nije slučajno što prestonica Osetije nosi ime Vladikavkaz ― upravo tako je nazvana kozačka tvrđava koja je tu stvorena pre oko 200 godina. Još jula 2004. godine u Osetiji je bilo trostruko slavlje ― 230 godina od pripajanja Osetije Rusiji, 220 godina od dana osnivanja Vladikavkaza, i 80 godina od dana kada je dobijena Severoosetinska autonomija. U materijalima, objavljenim o prazničnim manifestacijama u vezi sa tim datumima, listovi su nazivali Severnu Osetiju ostrvom mira na Severnom Kavkazu. U Osetiji žive ljudi mnogo nacionalnosti, ali najviše je Rusa i Inguša.

Konflikt između Rusa i Inguša, kao i između Osetina i Inugša kao stanovnika ruskih autonomnih oblasti, ima davnu istoriju. Zaoštravao se 1924, 1934. i 1944. godine, a 1992. doveo je čak do kratkog, ali krvavog rata između tih republika. Taj rat bio je prekinut kada su se umešale oružane snage Ruske Federacije, ali neprijateljstvo je ostalo. Tek 2002. potpisan je ugovor o saradnji i dobrosusedskim odnosima između Ingušetije i Severne Osetije. I sad se desila krvava drama u Beslanu.

Teroristi su u Beslan došli sa teritorije Ingušetije, a u njihovoj bandi bilo je osam ili devet Inguša, uključujući, moguće, i jednog od vođa „inguškog džamahata“. Jasno je da su organizatori terorističkog akta računali na zaoštravanje odnosa između Osetije i Ingušetije, kao i na podrivanje pozicija aktuelnih lidera tih republika. Strahovanja u vezi sa bilo kakvim potezima koji bi bili odgovor na to nisu bila neosnovana, a neki od ruskih listova čak su i podstrekivali na njih, izjavama da „na Kavkazu svaka krv treba da se osveti“.

Ali, konflikata između Osetinaca i Inguša nije bilo, i najangažovaniji novinari počeli su glasno da proriču da će ta osveta da počne posle 13. oktobra, kada prođe četrdeset dana, kako je običaj kod pravoslavaca. Položaj inguških porodica koje žive u Osetiji, između ostalog i u Beslanu, bio je težak, i mnogi ljudi se nekoliko dana nisu pojavljivali na ulicama. Iz Osetije je proterana samo majka izvesnog Hodova, Osetina, koji se takođe nalazio među banditima. Takvu odluku doneo je savet stanovnika sela u kome je ta žena živela i gajila dva sina. Njen stariji sin takođe je 79

bio ubica, ali je poginuo u nekoj pucnjavi nekoliko godina ranije.

Posao koji su u jesen 2004. godine završile vlasti Severne Osetije i Rusije, bio je veoma veliki. Porodice i rodbina svih poginulih i ranjenih dobile su značajne kompenzacije. Svi nastradali prošli su dugu medicinsku terapiju i rehabilitaciju. Više od tri stotine dece poslato je posle lečenja na odmor u najbolja odmarališta Rusije i Ukrajine i u inostranstvo. Ali, rane nanete narodu Osetije još dugo neće zarasti.

U Ingušetiji i Čečeniji izvršena je provera u organima reda, a takođe i nekoliko pažljivo isplaniranih operacija. U nekoliko sela i aula, kao i u nekim gradskim kvartalima, obavljene su kontrole, uglavnom od strane snaga čečenske i iguške milicije i snaga bezbednosti. Od 15. septembra do zime, tu je uhvaćeno ili ubijeno nekoliko desetina pobunjenika, čija aktivnost je već novembra i decembra bila najniža u poslednje tri godine. Ta serija terorističkih napada koja je bila bez presedana, započeta još od ubistva predsednika Čečenije Ahmata Kadirova, nije pokolebala, već je, naprotiv, učvrstila sistem vlasti stvoren u Čečeniji.

To su bili prinuđeni da istaknu čak i ruski listovi i časopisi koji su bili u opoziciji u odnosu prema Putinu, ali su bili relativno objektivni. Tako, na primer, Andrej Cunski iz časopisa „Ekspert“ pisao je: „Po našem mišljenju teroristički napadni pokazuju da je Vladimir Putin ipak uspeo da pronađe pravilni smer za rešavanje čečenskog problema. Sistem vlasti koji je tamo izgrađen pokazao se kao sposoban za funkcionisanje. On nije nežan, nije elegantan, već je težak i grub. Ali taj sistem ima kvalitet koji je neophodan u nastaloj situaciji ― otporan je. Taj sistem izdržao je teško iskušenje. Mnogima se činilo da će posle smrti Ahmata-Hadži Kadirova ceo projekat „čečenizacije“ biti srušen, da će čečenska vlast da se raspadne zato što se održava na jednom čoveku. Ali to se nije dogodilo. Naprotiv, taj sistem pokazao se kao demokratičniji nego što se moglo očekivati. Ljudi, kao što je rekao i Predsednik Putin, ne mogu da se silom nateraju da izađu na birališta. I to što su oni glasali za kremaljskog kandidata u potpunosti je objašnjivo. U Čečeniji su birači davali svoje glasove ne prezimenu ili posebnoj ličnosti (uz sve dužno poštovanje prema Alu Alhanovu), već za stabilnost i čvrstu vlast. I još su u Čečeniji glasali za to da se ostane u sastavu Rusije. Čečeni danas razumeju da sve druge varijante Republiku vode na slepi put, gde nema ničega osim krvi i divljaštva. Čečenski narod trgao se posle najtežih godina nezavisnosti od Rusije, a u isto vreme i nezavisnosti od zakona, od civilizacije, od grejanja preko zime, od zdravstvene zaštite i od škola koje rade. Taj izbor naroda Čečenije predstavlja najteži mogući udarac za pobunjenike-separatiste.

Ranije su se obični Čečeni plašili pobunjenika i to nisu krili: danju je u Republici bila jedna vlast, a noću druga. Ali, svemu dođe kraj. Za vreme terorističkog napada u Beslanu, Čečeni su prvi put za mnogo godina izašli na ulice, i to ne samo u Groznom, već i u Gudermesu, i ne plašeći se televizijskih kamera, ne skrivajući lica, protestvovali su protiv terorističke akcije.

Kada čoveka neko natera na to da se plaši svega i da taj strah traje dugo, on u jednom momentu potpuno prestane da se plaši. Cinično zarobljavanje dece završilo je epohu romantičnog odnosa prema „borcima za slobodu“ i straha od njih. Zarobljavanje dece ― talaca, u direktnoj je suprotnosti sa Kuranom. Njih je javno prokleo jedan od muslimanskih lidera iz Rusije, odbio da ih prihvati kao muslimane veliki muftija Čečenije, pred celim svetom ih osudio kralj Jordana Abdala II, ne samo monarh, već i potomak Proroka Muhameda. Tragedija u Beslanu ne treba da zaseni shvatanje da su pobunjenici već izgubili Čečeniju, od „vojnika-oslobodilaca“ pretvorili su se u element međunarodnog terorizma. I upravo protiv toga moraće sada da se bore ruske bezbednosne strukture“. To su razumni stavovi, kojima bih i ja želeo da završim razmatranje problema vezanog za beslansku tragediju.

Antiteroristička ofanziva ruskih vlasti Od februara do septembra 2004. godine međunarodni terorizam i njegove severnokavkaske filijale nanosili su Rusiji sve jače i bolnije udarce. Želeli su da nastave tu seriju u oktobru i 80

novembru, aktivirajući svoje podzemlje i u reonima koji su u prošlosti bili relativno mirni, na primer, u Kabardino-Balkariji.

Ali u isto vreme specijalne službe Rusije prešle su u masovnu kontraofanzivu, koristeći kako novu strukturu antiterorističkih jedinica, tako i nove metode rada agenture. Objavljivanje velikih novčanih nagrada za pomoć pri hvatanju Basajeva i Mashadova bilo je javno i glasno. Odlučeno je da se isplaćuju veliki iznosi i za bilo kakve vredne informacije o drugim liderima pobunjenika i njihovih grupa. Agentska mreža specijalnih službi bila je na taj način znatno proširena. Kao što je poznato, slični metodi borbe protiv terorizma imaju široku primenu ne samo u američkim, već i u svim drugim specijalnim službama.

Od novembra 2004. do proleća 2005, skoro svake nedelje, ruska sredstva javnog informisanja izveštavala su o uništenju sledeće u nizu grupe pobunjenika. Po pravilu, te grupe su bile praćene tokom nekoliko dana, ili čak nedelja, zatim bi bile blokirane u stanovima, u privatnim kućama, u šumi, i bile bi uništene. Nekoliko takvih operacija realizovano je u Dagestanu, u Kabardino-Balkariji, u Karačevo-Čerkeziji. Velike operacije te vrste sprovedene su u Ingušetiji. Ali najviše pobunjenika i njihovih lidera eliminisano je u Čečeniji, uključujući tu i Grozni. Mnogi od ubijenih terorista bili su komandiri, poznati među pobunjenicima. Izveštavajući o uništenju tih pobunjeničkih komandira, kao što su Alvi Tusujev ili Rizvan Čitigov, i ruska i štampa koja je izlazila u Čečeniji, istovremeno su saopštavale da će za informacije, koje su dovele do uništenja tih terorista, biti isplaćena nagrada.

Na dan 8. marta Regionalni operativni štab na Severnom Kavkazu referisao je o hapšenju ili eliminaciji nekoliko pobunjenika u različitim regionima Čečenije. Ali oko 7 sati uveče informativne agencije prenele su hitnu vest: „U Čečeniji je ubijen Aslan Mashadov“. On se nalazio u jednom od svojih tajnih skloništa u naselju Tolstoj-Jurt nedaleko od Groznog. To je bio betonski bunker, opremljen još pre nekoliko godina, i Mashadov je više puta koristio to sklonište. Predstavnik ruskog štaba nije krio da su informacije o lokaciji Mashadova specijalne službe dobile od pobunjenika iz njegovog odreda koji su pre toga bili zarobljeni. U podzemni bunker vodio je samo jedan tunel.

Mashadov je odbio da se preda.

Bunker je dignut u vazduh granatama. Mashadov je poginuo, a dva pobunjenika koji su se nalazili uz njega predali su se. Prema drugoj verziji, upravo su ti ljudi ubili Mashadova na njegovu molbu. Imao je na sebi dva pojasa šahida-samoubice, ali nije želeo da dvojica Čečena koji su se nalazili uz njega, od kojih je jedan njegov rođak, poginu u eksploziji. To da je A. Mashadov ubijen, direktor FSB odmah je referisao u Kremlju Vladimiru Putinu lično.

Komentari ruskih listova u vezi sa pogibijom Mashadova bili su uzdržani. Ali i opozicioni listovi i časopisi preneli su događaje u selu Tolstoj-Jurt bez velike kritike vlasti. Navedena je detaljna biografija A. Mashadova i objavljena serija njegovih fotografija. Časopis „Ekspert“ pisao je da posle pogibije Mashadova „više nikome neće pasti na pamet da zahteva od Putina da vodi pregovore da pobunjenicima. Osim toga, Čečenskom pokretu otpora nije ostala druga ličnost koja bi mogla da bude predložena za ulogu pregovarača ― spasioca. I u tom smislu likvidacija Mashadova zaista nanosi čečenskom terorizmu daleko veći udarac nego likvidacija čak Basajeva. Za mesto Basajeva brzo bi se pronašao drugi komandant. Mashadova nema ko da zameni. Zaista, smrću Mashadova projekat „čečenskog otpora“ gubi smisao. Čečenski rat pobunjenici su izgubili, oni više nisu imali šanse da pobede. Ali to uopšte ne znači da opasnost od terorizma više ne postoji“. „Rat se nastavlja, ― pisao je o tome časopis „Itogi“ ― ali on će imati drugačiji karakter.

Moskva od sada ima potpuno odrešene ruke. Čečenija i njena okolina mogu da se brane od ostataka terorističkog podzemlja, bez obzira na bilo kakve kritike spolja. Nema više „ustanika“, postoji bandit Basajev i slični njemu. I najsurovije specijalne operacije protiv jedinica koje svi priznaju kao terorističke, neće imati međunarodni odjek“.

U zapadnoj štampi likvidacija A. Mashadova izazvala je veoma mnogo reakcija, saučešća i kritika ruskih vlasti. Već ujutro 9. marta, poljski MIP dao je zvaničnu izjavu u kojoj je likvidaciju Mashadova nazvao „ne samo zločinom, već i političkom glupošću i velikom greškom“.

81

„Rusi su ubili jedinog čečenskog lidera spremnog na dijalog“ ― tako je 10. marta pisao britanski list „Tajms“. „Rusija je pucala sebi u noge, uništivši umerenog čečenskog lidera. Svedoci smo moralnog bankrota i taktičkog neuspeha ruskog rata u Čečeniji“ ― pisao je Petr Bžežinski u listu „The Harvard Crimson“.

Najoštriji i najneadekvatniji bili su odjeci povodom smrti Aslana Mashadova od strane francuske štampe i francuskih intelektualaca. Filozof Andre Gliksman, koji se mnogo puta sastajao sa Mashadovom i koji je izjavljivao da su „oni voleli jedan drugoga“, pisao je: „Na kraju svoje poslednje pripovetke „Hadži-Murat“, koja je bila njegov književni i politički testament, Lav Tolstoj opisuje ovakvu scenu: bezvoljnom caru na poslužavniku nose glavu predstavnika čečenskih viđenih ljudi. Aslan Mashadov ubijen je juče u selu Tolstoj-Jurt. Čečenija je izgubila svog De Gola. Mi smo ponovo izgubili čast“ („Le Mond“).

Pogibija Mashadova nije zaustavila intenzivnu kontraofanzivu protiv terorista i u Čečeniji i na celom Severnom Kavkazu. Nekoliko desetina pobunjenika uništeno je tu i marta i aprila 2005. godine. Posebno velika čišćenja dešavala su se krajem aprila i početkom maja. Istovremeno su preduzete široke mere za jačanje svih lokalnih državnih struktura i privrede.

Tokom osam meseci, od 5. septembra 2004. godine do 5. maja 2005. godine, kada ja pišem ove redove, u Rusiji nije bilo ni jednog terorističkog akta.

PRAVCI UNUTRAŠNJE POLITIKE (2004–2005) Unutrašnja politika Predsednika Rusije 2004–2005. godine obilovala je promenama i novim odlukama. Navešćemo samo neke.

Peto Predsednikovo obraćanje Federalnoj skupštini Ruske Federacije Od tradicionalnog godišnjeg obraćanja Predsednika Federalnoj Skupštini, i posmatrači, i političari, i činovnici, a takođe i svi zainteresovani, očekivali su veoma mnogo. To obraćanje, koje je održano u sredu, 26. maja 2004. godine, bilo je prvi Putinov veliki programski nastup posle inauguracije. Pretpostavljalo se da će navesti osnovne zadatke svoje politike za ceo drugi predsednički mandat. U toku prvog mandata, i Predsednik i vlada uglavnom su rešavali najvažnije i neodložne, ali ipak tekuće probleme. Sada je došlo vreme da se u prvi plan postave dugoročni i obimni opštenacionalni zadaci. Vladimir Putin nije izneverio ova očekivanja i njegovo obraćanje mnogo puta je bilo prekidano aplauzima sedam stotina najvažnijih državnih funkcionera, koji su se okupili, kao i uvek, u Mermernoj sali jednog od novih delova Kremlja, sazidanih u vreme Brežnjeva. Ranije je ta sala bila predviđena za održavanje plenuma CK KPSS. „Prvi put za mnogo vremena ― rekao je V. Putin na početku svoga obraćanja ― Rusija je postala politički i ekonomski stabilna zemlja. Postala je nezavisna ― i sa finansijske tačke gledišta, i u međunarodnim odnosima. Naši su ciljevi apsolutno jasni. To je visok životni standard u zemlji, bezbedan, slobodan i komforan život. To je zrela demokratija i razvijeno građansko društvo. To je učvršćivanje pozicije Rusije u svetu. A osnovno je, ponoviću, značajni porast nivoa života građana.“ Još u leto 2003, Vladimir Putin postavio je zadatak da se udvostruči BNP. On je tada govorio o deset godina, odnosno o udvostručavanju BNP do 2013. godine. Sada je predložio da se napredovanje Rusije putem ekonomskog razvoja ubrza: kako ne bi ostala u predvorju svetske privrede. Rusija treba da napreduje brže nego ostali svet. „Ukoliko je godišnji rast 8% ― rekao je Putin ― mogli bismo da udvostručimo BNP po glavi stanovnika ne za deset godina, već do 2010. Članovi vlade takođe aplaudiraju ― primetio je Predsednik ― znači, slažu se“.

Na prvo mesto, kod zadataka države, V. Putin postavio je širenje i ubrzavanje izvođenja kvalitetnog stambenog prostora. Samo deseti deo građana Rusije danas živi u stanovima koji odgovaraju savremenim zahtevima. Do 2010. godine potrebno je taj broj povećati bar tri puta, koristeći i ličnu ušteđevinu građana, i dugoročne stambene kredite koji su ljudima dostupni. Na 82

drugo mesto Putin je postavio dostupniju i kvalitetniju zdravstvenu zaštitu. Na trećem mestu u obraćanju nalazio se zadatak da se za sve mlade ljude obezbedi kvalitetno obrazovanje. „Ljudi koji su završili škole ― rekao je Predsednik ― treba da imaju mogućnost da upisuju fakultete u skladu sa nivoom njihovog znanja i nezavisno od materijalnog stanja roditelja“.

Vladimir Putin istakao je da je neophodno nastaviti administrativnu reformu i izvršiti restrukturiranje suviše velike mreže federalnih državnih ustanova, kojih ima više od trideset pet hiljada po celoj zemlji. Mnoge od njih se poklapaju ili čak građanima nameću usluge koje im nisu potrebne. Potrebno je nastaviti i usavršavanje poreskog sistema u zemlji. Porezi treba da ne opterećuju ni nivoom stopa, ni procedurom obračuna i uplate. Poreski sistem ne treba da bude orjentisan samo prema fiskalnoj funkciji, on treba da bude koristan za razvoj biznisa i povećanje konkurentnosti domaćeg biznisa. Kako jedinstveni socijalni porez, tako i porez na dodatu vrednost, treba da se umanje. Inflacija u zemlji treba da se smanji za 3%. Potrebno je za dve godine stvoriti uslove da rublja postane potpuno konvertibilna.

U nizu zadataka koje ima ruska privreda, Vladimir Putin je na prvo mesto postavio razvoj saobraćajne infrastrukture, uključujući naftovode, gasovode i mreže za snabdevanje električnom energijom. „Savremena i dobro razvijena saobraćajna infrastruktura ― podvukao je V. Putin ― u stanju je da geografske odlike Rusije pretvori u njenu konkurentnu prednost“. U red prioritetnih zadataka Putin je uvrstio rekonstrukciju Transsibirskog koridora, izgradnju Severnoevropskog gasovoda, naftovoda Zapadni Sibir ― Barencevo more, širenje Baltičkog sistema naftovoda, a takođe i razvoj naftovoda koji će zaobići Bosfor i Dardanele. Treba izvesti rekonstrukciju svih puteva na koridoru „Sever-Jug“.

Predsednik je istakao važnost modernizacije ruskih oružanih snaga, koje moraju da budu opremljene najsavremenijim sistemima strateškog naoružanja. Prema Putinovom mišljenju, ruska demokratija postigla je značajne uspehe. Ali, mnoga građanska udruženja i savezi osnovnu pažnju ne usmeravaju ka zaštiti realnih interesa ljudi, već ka primanju finansijskih sredstava od uticajnih inostranih fondova, i na ostvarivanje sumnjivih grupnih i komercijalnih interesa.

Pitanje spoljne politike Vladimir Putin skoro da nije dotakao. On je takođe veoma malo govorio i o Čečeniji, mada je istakao, naravno, zadatke Rusije u borbi protiv međunarodnog terorizma. „Malo ko u svetu želi da ima posla sa jakom, samostalnom Rusijom, koja je sigurna u sebe ― rekao je Vladimir Putin. ― Danas u globalnoj konkurentnoj borbi aktivno se koriste sredstva političkog, ekonomskog i informativnog pritiska. Jačanje naše državnosti vrlo se često svesno tumači kao autoritarizam. Želeo bih u vezi sa tim da izjavim: fundamentalni principi naše politike neće se menjati. Privrženost demokratskim vrednostima određena je voljom našeg naroda i strateškim interesima same Ruske Federacije“.

Vlast i oligarsi 2004–2005. godine U ruskoj štampi, skoro svakog meseca, objavljuju se spiskovi 50 najbogatijih i 50 najuticajnijih biznismena. Pritom, „najbogatiji“ nisu uvek i najuticajniji, ali ni svi „najuticajniji“ nisu i najbogatiji.

Uticaj predsednika „Gazproma“ Alekseja Milera, smatra se veoma velikim, ali on je u većoj meri činovnik koji je postavljen da upravlja najvećom ruskom korporacijom, a ne vlasnik. Mihail Hodorkovski i danas ulazi u spiskove najbogatijih građana zemlje, ali njegova sposobnost da utiče na stanje stvari u društvu i u biznisu veoma je mala.

Posmatrači i društvo nisu skloni da većinu najbogatijih biznismena nazivaju oligarsima. Pre svega, u tu grupu uključujemo obično predstavnike velikog kapitala, koji su pokušavali i nastavljaju da pokušavaju ne samo da prošire svoje poslove i da uvećaju svoje bogatstvo, već žele da povećaju svoj direktni ili indirektni uticaj na donošenje političkih odluka. Naravno, veliko bogatstvo uvek je vezano za određeni politički uticaj. Problem, ipak, nije samo u dimenzijama i oblicima takvog uticaja, već i u izvorima i poreklu tog bogatstva.

83

Na jednom od sastanaka Trgovinsko-industrijske komore, njen aktuelni predsednik Jevgenij Primakov rekao je: „Oligarh nije samo veliki preduzetnik. To je onaj ko puni svoj džep za račun mahinacija sa porezima, koji može da podmetne nogu kolegi, ko se grubo trudi da uđe u politiku, potplaćuje činovnike i poslanike“. Ovakva definicija koja svodi našu predstavu o oligarsima samo na kršenje moralnih normi, izazvala je proteste ljudi iz biznisa. „Ja ne smatram ― primetio je jedan od rukovodilaca RSPP Boris Titov ― da je oligarh obavezno čovek koji vodi biznis uz pomoć mahinacija i grubog kršenja zakona. Oligarh je verovatnije preduzimač koji investira u politiku. U našoj zemlji bio je period u kome je pritisak velikog biznisa na vlast bio veoma jak. Ali to vreme je prošlo. Kako mi se čini, država će u najskorije vreme obnoviti dijalog sa biznisom, i to ne samo velikim, već i srednjim i malim.“ Sa čisto teoretske tačke gledišta, Borist Titov je u ovoj polemici bliži istini, jer se čak i u enciklopediji Brokhausa i Efrona oligarhija definiše kao izvitopereni oblik vlasti, za vreme koje državom upravlja malo osoba, koje ne štite opšte interese, već ciljeve sopstvene koristi. Ali rusko javno mnjenje sklono je da pojam „oligarh“ prihvata šire. Naše shvatanje je da su oligarsi milijarderi čije bogatstvo nije stečeno njihovim radom ili talentom preduzetnika, i nije stečeno nasledstvom. Ono je stečeno putem prisvajanja državne aktive uz pomoć nezakonitih finansijskih spekulacija, obmanom građana ili države, a ponekad i putem direktnog lopovluka.

Politički uticaj pomagao je ovim ljudima da umanje strah koji obično osećaju oni, čije milijarde nemaju legitimno poreklo. Ali gubitak tog političkog uticaja o kome je govorio Boris Titov ne umanjuje, već uveličava te strahove ruskih milijardera. Nesigurnost i strah nagnali su mnoge ruske milijardere da prebace kapital u zapadne banke i da kupuju aktive i nekretnine u inostranstvu. Jedni to rade skriveno, drugi skoro demonstrativno, kupujući u zapadnim zemljama dvorce, zamkove, fudbalske klubove, velelepne jahte i privatne avione, plaže na moru i hotele.

Kako treba da reaguje ruska država na operacije tako velikih biznismena, koji su prestali da investiraju kapital u politiku, ali su višestruko povećali investicije u imovinu i biznis u zapadnim zemljama?

Ima mnogo razloga koji su poslednjih nekoliko godina doveli do porasta negativnog odnosa prema oligarsima u ruskom društvu. Običan rast cena prirodnih resursa ubrzao je bogaćenje male grupe ljudi koji su otvoreno orjentisani prema Zapadu, i koji se kao rezultat svega trude da potčine Rusiju interesima Zapada. Još smo nedavno videli kako je, posle raspada KPSS i SSSR, vlast u Rusiji postala razdrobljena i slaba. Boris Jeljcin uspeo je da se održi na mestu predsednika zemlje stalno manevrišući između različitih uticajnih grupa, suprotstavljajući jedne drugima, a ponekad jednostavno kupujući lojalnost onih koje su već tada počeli da zovu „oligarsima“.

Vladimir Putin izabrao je drugačiju strategiju rukovođenja, postepeno jačajući komponente vlasti kao što su viši činovnici, vojska, organi reda i specijalne službe. V. Putin počeo je da stvara uticajnu političku partiju i privlačnu patriotsku ideologiju. Nastupajući kao zaštitnik interesa naroda i države, Vladimir Putin ne promoviše nikakve parole, pravce protiv privatne svojine i preduzetničkog esnafa. Ali, oligarsi se u takvom sistemu vrednosti osećaju sve nelagodnije. A i pritisak na njih se povećava, i to ne samo od strane poreskih organa.

Sudbina V. Gusinskog i B. Berezovskog za mnoge oligarhe bile su dobra lekcija. Ali, na žalost, ne za sve. Predmet Hodorokovskog postao je nova lekcija, koja je, čini se, naučena bolje.

Pokušaj da se naftna korporacija „JUKOS“ objedini sa „Sibnaftom“, a zatim sa američkom naftnom kompanijom, mogao je da prenese znatni deo eksploatacije nafte iz Sibira pod kontrolu zapadnog, ili čak usko američkog kapitala. Ujedno, mogli bi se sakriti tragovi niza zloupotreba, čak i krivičnih dela, čijom istragom se danas bavi Mešćanski sud u Moskvi.

Kao što je poznato, istraga javnog tužilaštva, po predmetu Mihaila Hodorkovskog i Platona Lebedeva, završena je u proleće 2004. godine. Optužnica koju je Javno tužilaštvo predalo sudu sadržala je više od dve stotine tomova. Rasprava po ovom predmetu počela je 14. jula 2004. u maloj sali Mešćanskog suda u Moskvi. Sud je zabranio televizijsko snimanje u sali. Optužene su dovozili ujutro, sa lisicama na rukama i pod obezbeđenjem jedinica za specijalne namene iz Ministarstva 84

pravde. Lisice su im skidali tek kada bi se zatvorila vrata kaveza. Pripadnici jedinica za specijalne namene zauzimali su svoja uobičajena mesta ― dvojica sa strana kaveza, a još dvojica sa pištoljima za pojasom, pored vrata.

Pre deset godina, 1994, američki časopis „Forbs“ sa velikim poštovanjem pisao je o Mihailu Hodorkovskom: „On pije kafu malim gutljajima dok sedi u svom velikom kabinetu, na čijem se podu nalazi prelepa koža usurijskog tigra. Hodorkovski ima samo 31 godinu, ali je on jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji. U njegovim preduzećima radi više od trista hiljada radnika i službenika.

Još 1992, kada je počela privatizacija u ruskoj privredi, on je za smešnu cenu kupio najbolje delove industrije sirovina, hemijske i lake industrije ― privrednih grana koje će, ako se privreda bude razvijala, prve donositi dobit“.

Krajem 2004. godine M. Hodorkovski sedeo je u kavezu, u kome se nalazi optuženička klupa u ruskim sudovima i, po pravilu, čitao knjige iz istorije Rusije i SAD, a takođe i biografije poznatih ljudi. Držao se mirno, i advokatima je govorio da je tek u zatvoru najzad uspeo da se naspava. Ni Hodorkovski, ni Lebedev nisu priznali svoju krivicu. Branilo ih je više od deset iskusnih advokata, na čelu sa poznatim Genrihom Padvom. Od strane tužilaštva na suđenju je bio ne mnogo poznati tužilac Dmitrij Šohin. Sudsko veće činile su tri žene ― Irina Kolesnikova, Jelena Maksimova i Jelena Klinkova. Upravo je odbrana insistirala da proces vodi ne jedan, već tri sudije.

Sudska zasedanja u periodu od jula do decembra 2004. održavala su se, po pravilu, četiri puta nedeljno. Ruska štampa skoro da uopšte nije izveštavala sa tog dosadnog sudskog procesa, veoma malo je o njemu pisala i zapadna štampa. Nikakav interes prema sudskom procesu nije pokazivala ni jedna televizijska stanica. Mnogi stručnjaci pretpostavljali su da će se sve završiti tek u jesen 2005. Ali svi sudski procesi u vezi sa kompanijom „JUKOS“ ubrzani su do kraja 2004. godine.

Prve sudske odluke izneo Moskovski arbitražni sud koji je razmatrao pretenzije prema „JUKOSu“ od strane poreskih organa. Taj sud je proglasio kompaniju krivom zbog neplaćanja poreza za mnogo godina. Ukupna suma potraživanja prema kompaniji „JUKOS“, zajedno sa kaznama, iznosila je ogromnu sumu, veću od 20 milijardi dolara. Za pokrivanje tog duga odlučeno je da se na aukciji proda jedno od glavnih crpnih odeljenja kompanije „JUKOS“ ― OAO „Jugansknefegaz“. Aukcija je održana 19. decembra 2004. godine. Kako se saznalo posle nekoliko dana, 77% akcija OAO „Juganskneftegaz“ prešlo je u ruke državne kompanije „Rosneft“, na čijem čelu se nalazi poznati biznismen i menadžer Sergej Bogdančikov. Predsednik saveta direktora kompanije „Rosneft“ je Igor Sečin ― rukovodilac kancelarije Predsednika RF. Za sve oligarhe to je bio, naravno, prilično jasan signal. U društvu se pojavilo mnogo pitanja u vezi sa opštepriznatom strukturom vlasništva. Savremeno rusko društvo nije protiv privatne svojine ili protiv slobode raspolaganja imovinom. Ali imovina mora da bude u takvom obliku i tako predstavljena, da većina stanovništva zemlje može da shvati da je pošteno stečena.

Niz ruskih i zapadnih eksperata preuveličavao je uticaj sudskog procesa protiv kompanije „JUKOS“ na poslovnu i investicionu situaciju u Rusiji. Svi su shvatali da se stvara veoma važan presedan. Nigde na svetu milijarderi nisu u zatvoru, mada je suđenja sličnih suđenju kompaniji „JUKOS“ bilo mnogo i u SAD, i u Nemačkoj, i u Izraelu, i u mnogo drugih zemalja. Proces u Mešćanskom sudu nije mnogo uticao ni na rad naftne grane privrede u Rusiji. Iako su se cena akcija „JUKOSa“ i njegov kapital suštinski smanjili, proizvodna delatnost ove kompanije tekla je 2004. normalno, nafta je crpljena i isporučivana tržištu. Veći deo menadžmenta kompanije nastavio je da radi na svojim mestima. Malo posle hapšenja M. Hodorkovskog, glavni top-menadžeri kompanije postala su tri Amerikanca ― Semjo Kukes, Brus Mizamor i Stiven Tidi. Promenio se i sastav saveta direktora kompanije, za čijeg je predsednika izabran bivši predsednik Banke Rusije ― Sergej Gerašćenko.

Kukes je ubrzo napustio svoje mesto i odselio se iz Rusije. Novembra 2004. godine, pošto su dobili zvanične pozive za saslušanje u Javnom tužilaštvu, B. Mizamor i S. Tidi odlučili su da ne iskušavaju sudbinu i umesto u tužilaštvo uputili su se na aerodrom. Iz Rusije su se iselili i skoro svi 85

članovi Upravnog odbora kompanije „JUKOS“ koji su bili stranci. „Nemam nameru da žrtvujem svoj život zbog ruskih političkih ciljeva“ ― izjavio je novinarima u Londonu B. Mizamor.

Krajem marta 2005. godine okončan je sudski proces protiv Alekseja Pičugina, rukovodioca službi obezbeđenja „JUKOSa“. Taj proces odvijao se u Basmanom sudu u Moskvi. Prema želji optuženog, po njegovom predmetu odlučivala je porota, ali su sudska zasedanja bila zatvorena za javnost i novinare. A. Pičugin bio je optužen za organizaciju niza ubistava i kidnapovanja ljudi, koje je on izvršavao, navodno, po naredbi jednog od suvlasnika kompanije „JUKOS“ ― Leonida Nevzlina.

Bivši zamenik predsednika kompanije, drug M. Hodorkovskog, takođe milijarder, pobegao je iz Rusije i dobio utočište u Izraelu. Advokati A. Pičugina potpisali su izjave o nerazglašavanju, i do kraja sudskog procesa javnost je o njemu malo znala. U martu je objavljeno da su porotnici proglasili načelnika službe bezbednosti kompanije „JUKOS“ krivim za organizaciju ubistava, pokušaje ubistava i prebijanja, istakavši pritom da on ne zaslužuje olakšice. Tužilac je tražio kaznu doživotnog zatvora, ali sud se „ograničio“ na dvadeset godina strogog zatvora.

Sudski proces protiv M. Hodorkovskog i P. Lebedeva završen je 11. aprila 2005. godine, Sud je saslušao obraćanja optuženih, koji nisu priznali krivicu ni po jednoj tački optužnice. Državni tužilac zahtevao je za optužene po deset godina zatvora. Izricanje presude bilo je zakazano za 27. april. Ni ruska ni zapadna štampa nisu obraćale naročitu pažnju tom suđenju.

Neki veliki ruski listovi objavili su „kao reklamu“ veliko „Otvoreno pismo“ Leonida Nevzlina upućeno „članovima sudskog veća i predstavnicima javnog tužilaštva, koji učestvuju na suđenju Mihailu Hodorkovskom i Platonu Lebedevu“. Autor tog pisma upoređivao je sudbinu svojih prijatelja sa sudbinom jednog od vođa Francuske revolucije Ž. Dantona, koga su pogubili jakobinci. Setio se optužbi protiv A. Saharova i A. Solženjicina u SSSR-u 1870-tih godina.

Odjeci na rezultat procesa na zapadu bili su manje slatkorečivi: „Sutra će biti izrečena presuda Mihailu Hodorkovskom ― pisao je nemački list „Zidojče cajtung“ ― koji pada sa ogromne visine: pre dve godine Mihail Hodorkovski bio je najbogatiji čovek u Rusiji, koji je imao 15 milijardi dolara. A danas je koncern „JUKOS“ rasparčan, lično bogatstvo Hodorkovskog naglo se smanjilo, a njemu samom preti deset godina zatvora zbog prevare, izbegavanja plaćanja poreza i formiranje prestupne grupe. U sredu će početi izricanje presude, koja, prema ruskim zakonima, može da traje i nekoliko dana“.

Izricanje presude bilo je odloženo za početak maja. Sud se pritom pozivao na tehničke teškoće, ali većina posmatrača smatrala je da ta sudska pauza predstavlja politički manevar. Dana 27. aprila počela je poseta Vladimira Putina Izraelu, od koga je Rusija zahtevala da izruči akcionara „JUKOS-a“ ― L. Nevzlina i M. Brudna. Približavala se i proslava 60 godina pobede. Neki od advokata radovali su se sudskoj pauzi i počeli da izražavaju nadu da će presuda biti blaža. Ali tim očekivanjima nije bilo suđeno da se ostvare. Izricanje presude trajalo je u Mešćanskom sudu više od dve nedelje, i završeno je 25. maja. Sud je odlučio da je krivica M. Hodorkovskog i P. Lebedeva dokazana, i izrekao je kaznu od 9 godina zatvora. Osuđeni nisu priznali svoju krivicu i zajedno sa advokatima odlučili su da se obrate višim sudskim instancama. Predstoji nam, verovatno, da još dugo pratimo ovaj sudski proces.

Bilo je očigledno da slučaj Hodorkovski ima karakter presedana. Mnogi su zato postavljali pitanja o ukupnoj politici vlasti u odnosu prema najbogatijim ruskim biznismenima, i prema sudbini pojedinačnih oligarha, prema kojima je javnost očigledno bila negativno nastrojena. Poznato je da su tokom mnogo godina sociolozi postavljali građanima Rusije pitanja ne samo o njihovom poverenju i simpatijama, već i o nepoverenju i antipatijama prema raznim političarima i javnim radnicima u zemlji.

Tokom mnogo godina, najmanje popularan funkcioner u Rusiji bio je Anatolij Čubajs, koga su takođe često nazivali oligarhom. Ali već od proleća 2004. godine prvo mesto u toj nominaciji zauzeo je Boris Berezovski, oligarh koji živi u Londonu, ali se stalno meša u stvari Rusije, i do sada poseduje kontrolni paket akcija nekoliko velikih listova i časopisa.

86

Čubajs je 2004. godine na spisku najnepopularnijih lidera prešao na drugo mesto, a treće mesto uvereno je zauzeo Roman Abramovič, oligarh i gubernator Čukotke. Ali taj isti R. Abramovič zauzeo je prvo mesto na listi najbogatijih građana Rusije, potisnuvši M. Hodorkovskog. Kao što je poznato, R. Abramovič se lično ne nalazi ni na čelu saveta direktora, niti upravnog odbora svoje kompanije „Sibneft“. On je tu glavni akcionar i zato može da se ne meša u detalje upravljanja. On ne radi suviše mnogo ni u Anadiru, na Čukotki, gde ga veoma uspešno zamenjuju vice gubernatori.

Abramovič uglavnom vodi svetski život i veći deo vremena živi i putuje van granica Rusije. U razne vrste vlasništva uložio je u inostranstvu više od 500 miliona dolara. Kompanija „Sibneft“ već je bila podvrgnuta pažljivim proverama od strane poreskih organa, i ukupna poreska potraživanja prema njoj premašila su dve milijarde dolara. Ali to je problem uprave kompanije, a ne glavnog akcionara.

U ruskoj štampi mnogo se 2004. godine pisalo o Abramoviču, i po broju pominjanja oligarha on je zauzimao drugo mesto, posle Hodorkovskog. Naslovi tekstova veoma su ilustrativni: „Zašto ne tone Abramovič?“, „Kako je raslo Abramovičevo bogatstvo?“, „Da li će Abramovič otvoriti svoje poslovne knjige?“, „Sjaj i beda novog Rusa“, „Za koliko je dolara Abramovič kupio svoju diplomu?“, „Britanijo, čuvaj se!“, i slično. O Abramoviču se mnogo pisalo i u zapadnoj, a posebno u britanskoj štampi.

U Londonu se, u jesen 2004, pojavila knjiga Domenika Midžlija i Krisa Hatčinsa „Roman Abramovič: milijarder iz niodakle“. Šou-producent Bili Gaf započeo je pripremu velikog mjuzikla „Crveni Roman“. Kako će se završiti ova čudna i intrigantna karijera ruskog oligarha, koja podseća na kockanje sa sve većim ulozima? Autori knjige o Abramoviču bili su sigurni da će pre ili kasnije on „otići“ iz Rusije. Uveravali su čitaoce da je ovaj oligarh u dobrim odnosima sa V. Putinom. „Ali koliko dugo će Putin štititi Abramoviča? ― pitali su se. ― On je, kao što znamo, prodao svoj udeo u aluminijumskom kombinatu „Rusal“ za nekoliko milijardi i taj novac može da uloži u investicioni fond ili u neke međunarodne aktive. A u Britaniji Romanu Abramoviču niko ne preti, on će ovde biti popularan, bar dok se ne rastane od „Čelzija“. Desetine hiljada navijača voleće ga sve dok plaća igrače i kupuje nove zvezde za tim“.

Porast cena nafte, a takođe i mnogo drugih resursa, kojima Rusija raspolaže, povećavao je 2004. godine prihode biznismena iz tih sfera. Ti nadprihodi ne potiču od rada i talenta vlasnika, već od stanja na tržištu. Neki ekonomisti ih nazivaju prirodnom rentom, koju treba da dobiju narod i država. U većini zemalja koje imaju naftna nalazišta, naftne kompanije odavno su nacionalizovane.

I u Norveškoj, i u Saudijskoj Arabiji, i u Iranu, i Venecueli, naftna polja su nacionalno blago. U Rusiji se kroz poreze i carinske dažbine udeo države od prodaje resursa 2004. godine suštinski povećao, ali su se povećali i prihodi većeg dela oligarha koji kontrolišu sirovine. Ti prihodi se u većem delu ne ulažu u privredu zemlje, već se odnose iz Rusije. Malo ko od građana Rusije slaže se sa takvom raspodelom nacionalnog bogatstva. Ali država još nema jasnu politiku i rešenje ovih problema.

U toku dugog vremenskog perioda, Služba državnog knjigovodstva, na čelu sa Sergejom Stepašinom, vršila je kontrolu privatizacije državne imovine koja je 1990. godine sprovođena prema modelu A. Čubajsa. Otkriveno je da je za deset godina, od 1992. do 2001, državni budžet od prodaje ogromnih državnih aktiva dobio dvega oko 9,5 milijardi dolara. U isto vreme, novi vlasnici aktiva izneli su u inostranstvo najmanje 150 milijardi dolara, što je više od celokupnog spoljnog duga Rusije.

Kontrolori Službe državnog knjigovodstva otkrili su da su na svim aukcijama organizovanim 1996–1997, posle čega su u ruke oligarha prešle mnoge najuspešnije ruske kompanije, mnogo puta prekršeni zakoni, i to ne sadašnji, već zakoni koji su važili u to vreme.

Zakone su kršili i oni koji su prodavali, i oni koji su kupovali, i država, i oligarsi su znali za te prekršaje, krijući ih samo od javnosti i od pravosudnih organa.

Ali kakav danas država i društvo treba da imaju stav prema takvoj situaciji? Vladimir Putin još je 2000. godine mnogo puta govorio o nedopustivosti preispitivanja rezultata privatizacije, bez 87

obzira što nisu bili pravedni. On je obično dodavao sintagmu: „ako nisu prekršeni zakoni koji su važili u momentu privatizacije“. Ali šta će biti ako su postojale grube povrede zakona, a ne samo pravednosti? Čak je i u Sjedinjenim Američkim Državama, poslednjih godina, održano nekoliko sudskih procesa u vezi sa ruskom privatizacijom. Na sudu se pojavilo samo nekoliko američkih eksperata koji su pomagali Čubajsu u procesu privatizacije. Razne američke ustanove izdvajale su, kako se ispostavilo, prilično mnogo novca za reklamu, metodološku pomoć, i za pripremu kadrova. Znatni deo toga novca nestao je bez traga, a te činjenice otkrili su takođe i američki stručnjaci. U ovom slučaju radilo se o gubitku za SAD, za koji je tužilaštvo države Masačusets utvrdilo da iznosi 136 miliona dolara.

U dokumentima Službe državnog knjigovodstva RF iznosi gubitaka su mnogo veći, ali niko ne žuri da ta dokumenta predaje sudu. Pretpostavljalo se da će Služba državnog knjigovodstva prvo predati izveštaj o tome Državnoj Dumi. Ali sednica koja je bila zakazana za decembar 2004, odložena je na neodređeno vreme. I u ovom slučaju vodeći političari Rusije, očigledno, ne znaju šta da rade.

Ruski milijarderi, koji su najaktivnije učestvovali u privatizaciji 1990-tih godina, ponašaju se različito. Svoj biznis u Rusiji prekinuo je i prihvatio predlog da se imenuje za ministra privrede Gruzije, jedan od najpoznatijih ruskih biznismena Kaha Benukidze. Danas on sprovodi široku privatizaciju gruzijske industrije i energetike. Ta privatizacija u Gruziji se sprovodi po daleko tvrđim i strožijim pravilima nego u Rusiji 1992–1997.

Još jedan oligarh ― Viktor Vekselberg, predsednik Saveta direktora OAO „SUAL-holding“ i suvlasnik najveće naftne korporacije TNK-VR, privukao je na sebe pažnju nizom dobrotvornih projekata, najvećih u novoj ruskoj istoriji. Još 2003. godine on je kupio i vratio u Rusiju veliku kolekciju carskog nakita, u kojoj je bilo, između ostalog, i dvanaest uskršnjih jaja Faberžea. To je veoma skupa kolekcija, iako njen kulturni značaj nije velik. U jesen 2004. godine Vekselberg je učestvovao na pregovorima o vraćanju u Rusiju osamnaest zvona Sveto-Danilovskog manastira, koja su 1930-tih godina bila prodata u SAD. Ova zvona vrlo su vredna za Rusku pravoslavnu crkvu.

Vekselberg je obećao da će finansirati njihovu kupovinu, demontažu i transport u Rusiju.

Još jedan poznati milijarder, Oleg Deripaska, suvlasnik kompanija „Ruski aluminijum“, „Bazni element“ i „Ruspromavto“, znatno je proširio svoje kupovine u inostranstvu. Prema izveštajima štampe, O. Deripaska kupio je u Engleskoj za „samo“ 50 miliona dolara divni dvorac u „engleskom kraljevskom“ stilu.

Najveću spremnost za saradnju sa državom i sa vlastima Rusije pokazivali su 2004–2005. godine predsednik „LUKOJL-a“ Vagit Alekperov, i Vladimir Potanjin, predsednik „Interrosa“, jedan od vlasnika GMK „Norilski nikel“.

Jedan od najbogatijih i najaktivnijih ruskih bankara Petar Aven, predsednik „Alfa-banke“, privukao je na sebe pažnju svih ruskih sredstava javnog informisanja nizom ciničnih izjava. „Da, obogatio sam se za nekih pet godina ― rekao je u intervjuu listu „Argumenti i fakti“. ― A i sećam se i svog komunalnog stana u Moskvi i svih mirisa i reda za toalet u hodniku toga stana. Ali, ja sam potpuno ciničan. Biznis je, kao što je poznato, cinična stvar, i svi ljudi u toj sferi su takvi. Naš cilj je zarađivanje novca, i osim dobiti, nas u biznisu ništa ne interesuje. Mi radimo samo ono što će nam se isplatiti. Borba protiv siromaštva nije funkcija naše banke. Naš posao je da zarađujemo novac za akcionare i klijente. Druge obaveze nemamo. Mi plaćamo porez i ništa nismo dužni nikome, osim Bogu i savesti. Bogatstvo je Božji znak. To je aksiom protestantske etike. Ako si bogat, znači da te i Bog voli, ako, naravno, nisi ukrao. Ja živim prema jednostavnim principima i smatram da, ako si zdrav i siromašan, to je danas sramota. Bogati su moralniji od siromašnih, ako ništa drugo, zbog toga što sebi mogu više da dozvole“.

Ovu Avenovu izjavu žestoko su osudili ne samo mnogi javni radnici Rusije, već i predstavnici religija. Krajem 2004. godine u Moskvi je održana velika konferencija predstavnika svih ruskih konfesija, koja je u vezi sa moralnim pravilima ruskog biznisa odlučno osudila ciničnost 88

i gramzivost predstavnika ruskog preduzetništva, koji pokazuju ravnodušnost prema zemlji i socijalnom položaju njenog naroda. Ali i sastanak svih reformatorskih crkava u svetu, održan avgusta 2004, izdao je saopštenje: „Mi odbijamo kulturu narastajućeg potrošačkog društva, konkurentnu gramzivost i egoizam neoliberalnog sistema globalnog tržišta, isto kao i sve druge sisteme koji negiraju alternative. Mi odbijamo ideologije i ideološke sisteme u kojima je dobit važnija od ljudi. Mi odbijamo teologiju koja tvrdi da je Bog samo uz bogate, a da su za svoje siromaštvo krivi oni koji su siromašni“.

Tokom 2004, Predsednik i vlada preduzeli su niz važnih koraka ka pojačavanju državne kontrole rada najvećih ruskih korporacija. Nekoliko najuticajnijih činovnika iz predsedničke administracije ušli su, ili su čak stali, na čelo saveta direktora u najvećim ruskim kompanijama.

Aleksej Gromov ušao je u Savet direktora „Prvog kanala“ na televiziji, Viktor Ivanov ― u Savet direktora „Aeroflota“, Sergej Prihodko ― u Savet direktora korporacije koja proizvodi nuklearno gorivo za 74 atomska reaktora, od kojih se samo trideset nalazi u Rusiji.

Vladislav Surkov učestvuje u rukovođenju kompanijom „Transnefteprodukt“, a Igor Sečin ― u rukovodstvu kompanije „Rosneft“. Igor Šuvalov nalazi se u Savetu direktora holdinga „Ruske železnice“, a Dmitrij Medvedev nalazi se na čelu Saveta direktora „Gazproma“. Bivši šef administracije Aleksandar Vološin, bio je, kao što je poznato, član Saveta direktora RAO „EES Rusije“, ali ga je sada A. Čubajs stavio na svoj platni spisak. Sve to se potpuno prirodno uklapa u ekonomsku politiku državnog kapitalizma. Sve nabrojane kompanije, korporacije i holdinzi, sami po sebi predstavljaju preduzeća čiji veći deo akcija pripada državi. Ali od 10 do 40% akcija tih kompanija pripada privatnim licima, komercijalnim bankama ili stranim investitorima.

Nastavljajući liniju zajedničkog rada državnog i privatnog kapitala, vlada je predložila da se razvijaju i oblici državno-privatnog partnerstva koji su se u prošlosti pokazali kao pozitivni, i novi oblici tog partnerstva. Takav rad posebno je isplativ i perspektivan prilikom razvoja svih vrsta saobraćajne infrastrukture. Pre svega, po tim modelima predlaže se izgradnja puteva i mostova u severnim oblastima ― pruge Berkait-Jakutsk, Arhangelsk-Perm, autoput Peterburg-Moskva, a takođe i modernizacija flote ledolomaca Rusije. Slični projekti odavno postoje u Zapadnoj Evropi, i u Americi, i u Aziji. Po sličnom modelu građen je, na primer, tunel koji ispod La Manša spaja Francusku i Englesku. Ali ruski liberali, koji su bili na vlasti u zemlji skoro deset godina, ignorisali su ova iskustva.

Zapadna štampa je 2005. godine nastavila da piše o ruskim oligarsima, ali ne samo sa interesom i znatiželjom, već i sa izvesnim nedoumicama, čak i zabrinutošću. Tako je u listu „Los Anđeles Tajms“ moglo da se pročita: „Vreme „novih Rusa“, koji su 90-tih godina postali poznati po svojim sportskim jaknama, zlatnim lancima i lošem ukusu, prošlo je. Njihovo mesto zauzela je aristokratija, koja se bolje razume u ukus i koja ima bogatstvo koje se teško može zamisliti čak i u svetskim razmerama. Trideset šest najbogatijih ljudi Rusije zajedno imaju više od 110 milijardi dolara, prema proračunu časopisa „Forbs“, a to je jednako 24% BND zemlje. U nekim slučajevima „novi Rusi“ su isti biznismeni koji su svoje bogatstvo stekli na mračnim privatizacionim aranžmanima 1990-tih godina.

Danas mnogi od njih imaju manje od četrdeset ili pedeset godina, i svoje kompanije su uveli u zakonite delatnosti. Pripadaju im naftne kompanije, ogromni rudnici, operatori mobilne telefonije i firme za prodaju nekretnina. Motajući se više od deset godina između Pariza, Londona, Njujorka i Moskve, oni sada kupuju kuće u reonima kao što je Rubljovka, i u drugim elitnim podmoskovskim selima gde mogu da obezbede komfor na kakav su navikli u inostranstvu“. „U Rusiji ima milijardera više nego ikada, ali građanima Rusije od toga nije bolje ― pisao je list „Herald Tribju“. ― Rekordni rast cena nafte i metala pomogao je Rusiji sa njenim mnogobrojnim resursima da prošle godine dostigne treće mesto po broju milijardera. U poslednjem spisku najbogatijih ljudi na planeti, prema „Forbsu“, Rusija je pretekla Japan i ispred nje se nalaze samo SAD i Nemačka. U SAD je 2004. godine živeo 341 milijarder. U Nemačkoj ih je bilo 57, a u Rusiji 27. U Indiji je „Forbs“ prebrojao 12 milijardera, a u Kini ih je dvojica.“ 89

Bez obzira na to što su se plate u Rusiji povećale, i prosečna plata je 2004. godine iznosila 246 dolara mesečno, posle povećanja od 50%, između prihoda najbogatijih i najsiromašnijih ogroman je jaz. Svi se kreću po lestvici ka gore, ali na gornjim stepenicama se kreću mnogo brže.

Pritom, između elita Indije, Kine i Rusije postoje veoma važne razlike.

Kako je primetio profesor M. Goldman sa Harvadskog univerziteta, „u Indiji i Kini su milijarderi sami sebe napravili. Oni su stvorili kompanije i u njih investiraju. Ali mnogi bogati Rusi dobili su državne aktive od ministarstava u kojima su radili, ili putem sumnjivih šema početkom 1990-tih godina, kada je Kremlj rasprodavao kompanije biznismenima koji su sa njima bili povezani, po daleko nižim cenama od tržišnih. Upravo to i stavlja predsednika Vladimira Putina u složenu situaciju. Sa jedne strane, on treba da reaguje na društveni protest protiv oligarha. Sa druge strane, on mora da shvati da procesi slični slučaju „JUKOS“ nanose štetu privredi i njenom položaju u svetskom investicionom savezu“.

Još jedan ekspert za Rusiju sa Prinstona Stiven Kotkin pisao je da su u veoma velikoj zabludi oni koji smatraju da „Putin vodi rat protiv oligarha“. Osnovna nesreća Rusije nije u tome što ima nekoliko desetina milijardera, već u tome što nema ni milion malih i srednjih preduzeća“.

Završetak sudskog procesa protiv „JUKOSa“ nije se odrazio na pojačanje pritiska na oligarhe, već na neke ustupke prema njima. Tako, na primer, na predlog Vladimira Putina, odlučeno da se privatizacije završene pre više od tri godine ne iznose na sud. Još krajem marta 2005. godine Vladimir Putin održao je još jedan sastanak u Kremlju sa vodećim biznismenima Rusije, posle koga su cene akcija mnogih ruskih velikih kompanija, kao što je „Norilski nikel“, počele da rastu. Porezi na ekstraprofit u Rusiji su i danas mnogo manji nego u razvijenim kapitalističkim zemljama Zapada. Vlast i oligarsi danas ne vode rat jedni protiv drugih. Ali, njihove odnose teško je nazvati dobronamernom saradnjom.

Jačanje struktura bezbednosti države Nekoliko puta tokom 2004. godine Vladimir Putin, sa izvesnom ironijom ponovio je, a da se uopšte nije šalio, poznate reči Aleksandra III: „Rusija ima samo dva najvernija saveznika. To su njena vojska i njena ratna mornarica“. Danas uz ta dva saveznika treba da se dodaju i ratno vazduhoplovstvo Rusije, kao i mnoge druge vojne i bezbednosne strukture države, čijem je jačanju i poboljšanju rada Predsednik zemlje posvetio posebnu pažnju.

Još februara 2004. godine prilikom posete kosmodromu „Pleseck“, Vladimir Putin rekao je da vojska počinje da zaboravlja reč „kriza“. Sa time se slažu skoro svi vojni eksperti, uključujući i one u inostranstvu. Neki od oponenata V. Putina nisu želeli ni u ovom slučaju da vide i priznaju ono što je očigledno. Tako, na primer, list „Moskovski komsomolac“ nastavio je da piše o ruskoj vojsci i ratnom vazduhoplovstvu kao o „kartonskom štitu“ države. „Nezavisimoe voennoe obozrenie“, izvodeći rezultate 2004. godine, u naslovu je navelo: „Rezultat godine: ljudi sa činovima postali su još siromašniji. Država se pravi da brine za svoja vojna lica, a oni se prave da joj služe“; „Država ostavlja veterane na milost i nemilost sudbine“; „Nuklearni potencijal Rusije naglo se smanjuje“; „Pripadnici mornarice su same nakaze i manijaci“ ― takvih citata iz ruskih listova može da se navede mnogo. Ali to su nepravedne i tendenciozne ocene.

Nedostataka u radu svih struktura bezbednosti još je veoma mnogo, ali i progres je očigledan. Može da se počne od budžeta. Ruski vojni budžet 2000. godine iznosio je svega 209 milijardi rubalja. A 2004. troškovi budžeta za vojne potrebe popunili su se do 411 milijardi rubalja.

Prema budžetu za 2005. ti troškovi povećali su se do 537 milijardi rubalja. Oponenti Vladimira Putina i u ovom slučaju bili su nezadovoljni i nazivali su budžet za 2005. godinu „militantnim“. Ali to nije tako. U odnosu na BND, troškovi za vojsku u našoj zemlji iznose oko 2,7%. Ukupni porast vojnih troškova u Rusiji nije samo očigledan, već je i u potpunosti opravdan. Godine 2005. troškovi za potrebe vojske i mornarice, kao i za potrebe MUP-a i FSB, biće povećani za 26-28%.

Najverovatnije će ti troškovi porasti još više, jer je posle tragedije u Beslanu odlučeno da se 90

povećaju sredstva za bezbednost.

Tokom 2004, u svim bezbednosnim strukturama, povećane su plate. Povećan je fond za stambenu izgradnju za oficire i njihove porodice. Znatno je povećana porudžbina za odbrambeno naoružanje. Ni za koga nije tajna da je ranijih godina ruska vojna industrija radila uglavnom samo za izvoz. U samoj Rusiji vojna tehnika se skoro nije obnavljala. Ali ta situacija počela je da se menja. U 2004. godini vojska i flota Rusije dobile su nekoliko novih vojnih brodova i međukontinentalnih raketa. Počela je isporuka novih tenkova T-90, novih sistema PVO ruskoj vojsci. Nastavlja se isporuka, i za izvoz, i za vojsku ruskih teških i lakih lovaca „MiG“ i „Su“.

U septembru 2004. godine, saslušavši referat ministra odbrane Sergeja Ivanova o uspesima mornaričke vežbe, Vladimir Putin dao je nalog ministru da pripremi do kraja godine izveštaj kako o razvoju postignutih uspeha, tako i o tome „kako teku poslovi na opremanju vojske i mornarice najnovijim naoružanjem“. Putin je tada istakao da njega u ovom slučaju ne interesuje kako teče isporuka ruskog oružja i vojne tehnike za izvoz. On želi da zna kako se modernizuje upravo ruska vojska i mornarica. „Ti planovi postoje. Važno je da se ti grafikoni poštuju i sa tačke gledišta finansiranja, i prema rokovima“. „Ruska ratna mornarica sporo, ali sigurno, ide ka dnu“ ― pisao je krajem marta 2004. godine list „Moskovski komsomolac“. To je namerna dezinformacija. Mi se dobro sećamo ocena stanja ruske mornarice, koje su iznošene posle uništenja podmornice „Kursk“. U velikoj meri one su bile veoma negativne, ali su u mnogo slučajeva bile pravedne. Ali, upravo je stanje stvari u mornarici predmet posebne pažnje Vladimira Putina poslednjih pet godina. I rezultati su očigledni.

U toku 2004, ruska ratna mornarica izvela je više vežbi i manevara nego što je to obično bilo u sovjetskim godinama. A i vežbe su uglavnom bile takve, kakve su u sovjetsko vreme bile nemoguće. Na primer, u leto 2004, prvi put u našoj istoriji, organizovane su francusko-ruske mornaričke vežbe, u toku kojih su se uvežbavali zajednički rad i veza atomskih podmornica u položajima na i ispod vode. U toku te vežbe atomska podmornica Severne flote uplovila je u francusku vojnu luku u Brestu. Samo u leto 2004. godine oko 50 ruskih vojnih brodova različitih klasa uplovljavali su u petnaest mora. Mnogi inostrani eksperti te podatke nazivali su „senzacionalnim“.

U septembru 2004, u Jonskom moru, izvedene su velike zajedničke rusko-italijanske mornaričke vežbe, uz učešće avijacije SAD. Ruska Tihookeanska flota izvela je zajedno sa japanskom ratnom mornaricom vežbu metoda pružanja pomoći plovilima koja su zapala u nevolju.

Ruski brodovi straže patrolirali su u istočnom delu Mediterana po programu NATO-a.

U oktobru su u severnom delu Atlantskog okeana održane velike rusko-američke vežbe sa korišćenjem bojeve municije ― u njima je učestvovao veliki deo Severne flote. Vežbe sletanja aviona na nosače održane su zajedno sa Norveškom i Islandom. Posle neuspešnih lansiranja interkontinentalnih raketa sa morskih baza, u februaru 2004. godine, Generalštab i ratna mornarica imali su oktobra 2004. analitičke vežbe, i greške su bile ispravljene. Sa atomskih podmornica tri puta su uspešno lansirane interkontinentalne rakete sa bojevim glavama koje se dele ― po tri bojeva bloka na svakoj.

Ministar odbrane referisao je Putinu da se sada nekoliko atomskih podmornica nalazi na redovnom bojevom dežurstvu. Radi se o obnovi, mada ne u ranijem obimu, sovjetske tradicije patroliranja Tihim okeanom podmornicama sa nuklearnim raketama.

Mnogobrojne vežbe održane su i uz učešće ratnog vazduhoplovstva. Lansirane su krilate rakete koje su same posle toga postajale cilj za PVO. Vežbe pešadijskih jedinica održane su na Severnom Kavkazu, u Zakavkazju i Srednjoj Aziji, gde su bile zajedničke sa zemljama ZND. Godine 2004, u okviru opšte administrativne reforme, sprovedena je i reforma Ministarstva odbrane. Prvi put u Rusiji je stvoren centralni aparat Ministarstva odbrane. Izmenjene su funkcije Generalštaba i proširena su ovlašćenja ministra odbrane. Ministarstvo odbrane nastavilo je da radi na formiranju profesionalne vojske pod ugovorom, sa jasnom organizaciono-personalnom strukturom. Pojačane su jedinice i odeljenja pod stalnom bojevom gotovosti, u kojima uglavnom 91

služe pod ugovorom ― narednici i vojnici. U toku su pripreme za prelaz koji će se dogoditi 2008. godine za jednogodišnju hitnu službu po pozivu. Rusija ne planira da potpuno ukine sistem služenja vojske po pozivu.

Usavršene su i sve strukture MUP-a. U centru pažnje bila je borba protiv korupcije.

Pojačana je struktura FSB-a, posebno odeljenja službe predviđenih za borbu protiv terorizma.

Poboljšan je i rad svih drugih bezbednosnih struktura ― Federalne službe za kontrolu prometa narkotika, Federalne pogranične službe, Federalne migracione službe, Ministarstva za vanredne situacije. Pojačana je i struktura kosmičkih jedinica Rusije, kao i strukture Spoljne obaveštajne službe. U ruskim bezbednosnim strukturama služi oko četiri miliona ljudi. U savremenom svetu samo Sjedinjene Države imaju veće i raširenije strukture bezbednosti. Kada se u Kremlju sastao sa grupom visokih oficira struktura bezbednosti, koji su 2004. godine napredovali u službi i koji su dobili sledeće nove ili specijalne činove, V. Putin je imao veoma mnogo osnova da čestita uspehe ne samo tim oficirima, već i svim strukturama bezbednosti Ruske Federacije.

U prvoj polovini 2005. godine nastavljen je rad na poboljšanju i pojačanju ruskih struktura bezbednosti. Značajno je povećana državna porudžbina koja se odnosila na vojnu industriju, a mnogi ekonomisti i finansijski stručnjaci su je nazvali rekordnom. Porudžbina za 2005. godinu uvećana je za jednu trećinu i iznosila je 432 milijarde rubalja. „Iz godine u godinu, Rusija se sve više brine za sopstvenu bezbednost, i posvećuje sve više pažnje vojnim pitanjima. Kada je državna porudžbina tako velika kao 2005. godine, armija treba da puca tačnije i da leti na većim visinama“.

Tako je komentarisao povećanje državne porudžbine vojnoj industriji list „Vremja novostej“.

Nema smisla porediti vojne troškove Rusije i SAD. Rusija nema ekonomske mogućnosti, ali njoj nije neophodno da za potrebe oružanih snaga izdvajaju astronomske sume, kakve izdvaja budžet SAD za vojsku i nove sisteme naoružanja. Rusija ima mogućnost ne samo da razvija izvoz novih vrsta naoružanja u zemlje Azije, već i da razvija uzajamno korisnu kooperaciju u stvaranju novih vrsta oružja sa zemljama ZND, i sa zemljama kao što su Indija i Kina. I ta saradnja se 2004– 2005. širila. Za povećanje ugleda vojske i vojne profesije korišćene su i proslave 60 godina Pobede ― vojne parade organizovane su u svim velikim gradovima Rusije.

U ruskoj i zapadnoj štampi mnogo se pisalo o sukobima, koji, navodno, postoje među „petrogradskim bezbednjacima“ i „petrogradskim liberalima“ u Putinovom okruženju. Neki deo istine u tome postoji, mada, daleko od toga da su svi „bezbednjaci“ i svi liberali stigli iz Sankt Peterburga. Štampa obično podržava liberale i plaši povećanjem uticaja bezbednosnih ministarstava. Međutim, ne može se pobeći od proste činjenice, da su ruske strukture bezbednosti postigle za poslednje četiri godine više uspeha u svojoj sferi kompetencija, nego liberali u svojoj. To se dobro vidi ako se analizira rad vlade Rusije u 2004. godini.

O radu Vlade Ruske Federacije Nova vlada Ruske Federacije formirana je, kako je već rečeno, još pre predsedničkih izbora, i u taj rezultat niko nije sumnjao. Objavljujući da je prethodni kabinet raspušten i da počinje administrativna reforma, Vladimir Putin dao je ovakvo objašnjenje svog poteza, koji je za mnoge bio neočekivan. Rusko društvo treba još pre izbora predsednika da sazna sa kim on, Putin, ima nameru da radi za vreme svog drugog mandata, i ko će zauzeti glavna mesta u njegovom timu.

Osim toga, Putin bi hteo da maksimalno skrati vreme prelaska na rad u novim uslovima i u okvirima novih struktura.

Ti ciljevi uglavnom su bili postignuti, mada nije sve prošlo bez trenja i pogrešnih procena.

Već posle jednog meseca, Ministarstvo saobraćaja i veza moralo je da se podeli na dva posebna ministarstva. Još posle nekoliko meseci odlučeno je da se formira novo ministarstvo za nacionalne manjine i regionalnu politiku. Daleko od toga da je u svim slučajevima postignuto izgradnja jasnih odnosa između ministarstava, federalnih službi i federalnih agencija. Neki od ministara želeli bi da ponovo povećaju broj svojih zamenika, a neke agencije imaju želju da ponovo uvećaju okvire 92

svojih ovlašćenja. Zbog tehničkih teškoća, u kabinetima ministara, umanjila se brzina kretanja dokumenata, a ukupni broj uredbi vlade po svim pitanjima bio je u 2004. godini dva puta manji nego 2003. godine. Svima je bilo potrebno vreme da uđu u tok posla, čak i onim ministrima koji su sačuvali svoja mesta.

Problem svih kabineta i svih premijera 1990-tih godina bio je nedostatak sredstava. Odakle da se uzme novac za vojsku, za isplatu spoljnih dugova, za blagovremenu isplatu plata ljudima koji je primaju iz budžeta i td.? Novi kabinet ministara započeo je svoj rad u potpuno drugim uslovima.

Zbog značajnog povećanja cena nafte i drugih resursa Rusija, 2004. nije imala deficit u prihodima i budžet je i za 2004. i za 2005. godinu proračunat sa velikim suficitom. Ponekad se čak činilo da je osnovni problem i za vladu i za ministarstvo finansija Rusije pitanje gde i na šta potrošiti tako veliki prihod koji zemlja ostvaruje. Devizne rezerve zemlje 1. januara 2005. godine iznosile su više od 120 milijardi dolara. Tako velike rezerve Rusija i SSSR u prošlosti nisu imali nikada. Povećale su se i inostrane investicije u rusku privredu. Međunarodne agencije povećale su ruske rejtinge, a Aleksej Kudrin je čak dobio i zvanje „najbolji ministar finansija“ 2004. godine. Poslednji put to zvanje dobio je Anatolij Čubajs 1997. godine.

Porast prihoda omogućio je vladi da osetno poveća i troškovni deo budžeta. Značajno su povećani, kako smo već rekli, troškovi za odbranu i sisteme bezbednosti. Ali sredstva za razvoj nauke, sistema obrazovanja i za potrebe poljoprivrede, nisu se znatno povećala. Najveći sporovi u društvu nastali su zbog odluke Ministarstva finansija o formiranju specijalnog Stabilizacionog fonda pri vladi RF, u obimu minimum 500 milijardi rubalja, kao dopuna zlatnim i deviznim rezervama Centralne banke.

Taj fond formiran je zbog osiguranja ― u slučaju neočekivanog pada cena nafte i drugih resursa. Tek pošto dostigne nivo od 500 milijardi, vlada je mogla da troši resurse Stabilizacionog fonda za potrebe privrede, i pre svega za prevremeno vraćanje spoljnih dugova države. Potpuno je očigledno da svaka stabilna država treba da ima rezervi, kako finansijske, tako i materijalne. Ali nivo takvih rezerva ne bi trebalo da premaši razumne mere. Zlatne i devizne rezerve Centralne banke su državne rezerve, a one su danas velike kao nikada ranije. Te rezerve Centralne banke nisu rezerve za crne dane ili za krajnji slučaj. I sa te tačke gledišta one već rade u korist ruske privrede.

Njihove razumne mere treba da odrede stručnjaci. Upravo Stabilizacioni fond treba da igra ulogu rezerve za slučaj raznih teškoća i delu budžeta koji se odnosi na prihode. Ministarstvo finansija objavilo je da će taj fond biti formiran na osnovu hartija od vrednosti 14 zemalja sa najjačom privredom.

Ali, upravo takav oblik formiranja Stabilizacionog fonda izazvao je kritiku ne samo štampe, već i niza ekonomista. Svaki finansijski stručnjak shvata da, pošto Rusiji prodaju svoje hartije od vrednosti, zemlje sa „jakom privredom“ neće ređati u podrume svojih banaka dobijene dolare, funte i evre. Oni će ih uložiti u svoje poslovne projekte. Na taj način, stvarajući Stabilizacioni fond, Rusija će finansirati privrede drugih zemalja, a ne svoju sopstvenu. Zar u samoj Rusiji nema sličnih poslovnih projekata?

Naravno, ulagati neke privremene ekstraprofite u povećanje zarada ili u tekuće troškove države, bilo bi nerazumno. Međutim, postoje i posebni projekti, na primer, izgradnja mostova i puteva, luka i brana, specijalnih naučnih i obrazovnih ustanova, koje se dugo isplaćuju, ali zatim će još duže služiti privredi i narodu. Privatni biznis neće tu doći, jer je njemu potrebna brža dobit. Čak jeftini hipotekarski krediti za stambenu izgradnju ili za perspektivna poljoprivredna preduzeća bili su, po mnogim mišljenjima, za Rusiju isplativiji nego kreditiranje zapadnih privreda preko kupovinu hartija od vrednosti, u SAD i zemljama Evropske unije.

Zapadni bankari bili su veoma zadovoljni odlukom ruskog Ministarstva finansija da formira strukturu Stabilizacionog fonda. Glavni ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj Viljem Bauter, izrazio je nadu da će Rusija ne samo sačuvati, već i povećati svoj Stabilizacioni fond pet, a još bolje, deset puta. „Želeo bih da dodam još jednu nulu na današnji iznos od 19 milijardi dolara“ ― izjavio je ovaj zapadni biznismen. ― Rusija treba da povećava mišiće i da odvoji što više može 93

za crne dane“.

Zapadne bankare nije teško razumeti. Ali, nezadovoljni su bili ruski bankari. Oni su isticali da su prihodi od hartija od vrednosti vodećih zapadnih zemalja manji od nivoa inflacije. Zato će ruski novac da bude ne samo mrtvi kapital, već će i da pojeftini. Grupa ruskih investicionih banaka ponudila je Ministarstvu finansija da ta grupa preuzme na sebe upravljanje finansijama Stabilizacionog fonda, kako bi ih investirala unutar zemlje. Ali, Ministarstvo finansija kategorički je odbilo taj predlog.

Dok je trajala ta prepirka, Stabilizacioni fond brzo se uvećavao i već do početka 2005. godine dostigao je 500 milijardi rubalja. Nastavila je da se povećava cena nafte, a verovatno i prihodi države i naftnih korporacija.

Marta 2005. godine vlada je donela odluku da poveća u budžetu za 2006. godinu takozvanu cenu odbitka, koji deli naftne državne prihode na prihode u budžet i u Stabilizacioni fond. To je značilo da će sve više i više prihoda da ide ne u stabilizacioni fond, već u budžet. Ovakva odluka izazvala je kritiku nekih ekonomista, koji su smatrali da suviše brzi rast dela budžeta koji se odnosi na prihode, može da poveća inflaciju. Opreznost kako u prihodima, tako i u rashodima, razume, se, neophodna je. Ali Rusija ne može da ne iskoristi povoljnu konjukturu koja se stvorila za povećanje još uvek krajnje niskog životnog standarda njenih građana. Razumna je bila i odluka vlade da novi ekstraprofit usmeri za prevremeno vraćanje spoljnog duga zemlje i na pokrivanje deficita u Penzionom fondu.

Mnogo pažnje vlada RF posvetila je problemima privatizacije. Poznato je da, u toku mnogo godina, na teritoriji Rusije nije bilo nikakvih velikih privatizacionih aranžmana. Suviše loše uspomene ostale su od svih ranijih ruskih privatizacija. Ali 2004. godine Ministarstvo za ekonomski razvoj, na čelu sa G. Grefom, počelo je ponovo da izrađuje planove i programe veoma velikih privatizacija. Ozbiljni ekonomski motivi za takve programe nisu navedeni, jer novac u budžetu postoji. Samo površno govorilo se o sistematičnijem sprovođenju liberalnih principa, koje aktivno propoveda G. Gref.

Država u njenom sadašnjem obliku nema strukture koje su sposobne da obezbede efikasno rukovođenje nekim velikim preduzećima i granama proizvodnje. Krajem leta 2004, u vlasništvu države nalazila su se 922 velika unitarna preduzeća, i 3905 preduzeća i društava akcionarskog tipa.

Znatni deo tih preduzeća uključen je u spisak strateških preduzeća i akcionarskih društava koji ne mogu biti privatizovani samo odlukom vlade. To se može učiniti samo uz dozvolu predsednika Rusije.

Ali i planovi privatizacije onih preduzeća, za koje je dovoljna dozvola vlade, izazvali su živu polemiku u štampi. Najveći odjek imali su planovi privatizacije tako velikih i u zemlji poznatih preduzeća kao, na primer, Magnitogorski metalurški kombinat, Novorosijska morska trgovinska luka i „Aeroflot“. Akcije Magnitogorskog kombinata želeli bi da otkupe menadžeri tog kombinata.

Iskustvo poslednjih godina, pre svega iskustvo VAZa, pokazuje da velika preduzeća, čiji je vlasnik njihov menadžment, rade najefikasnije.

Postoje i drugi pretendenti za kombinat koji radi veoma uspešno. Vlada računa da će od privatizacije dobiti najmanje 40 milijardi rubalja. Od velikih preduzeća ― objekata privatizacije za 2005, pažnju su privukli planovi prodaje takvih objekata kao što su „Rosgosstrah“, „RIA Novosti“, „Svjazinvest“, morska luka Tuapse, Bajkalska CBK i TransKreditBank. Skoro sva ta preduzeća rade efikasno i donose veliku dobit. Ali i cena njihovih akcija prilično je velika.

Osim planova privatizacije, koje je vladi prezentovao G. Gref i njegovo ministarstvo, vladi i društvu ponuđen je plan reorganizacije ruskog sistema naučnih ustanova. Taj plan u obliku „Koncepcije učešća Ruske Federacije u upravi društvenih organizacija, koje obavljaju delatnost u oblasti nauke“ prezentovalo je novo Ministarstvo obrazovanja i nauke Ruske Federacije.

Rukovodilac ovog ministarstva istakao je važnost inovacija u nauci, čiji doprinos u razvoj privrede zemlje mora da bude veoma veliki. Takav prilaz u principu je pravilan, ali on ne može da bude opšti i jedinstveni. Nije čudno što su stavovi ministra A. Fursenka izazvali burnu polemiku među 94

vodećim naučnicima u Prezidijumu Ruske Akademije Nauka.

Naučnici su podvukli da je izbacivanje inovacija u prvi plan razumno samo u određenim granicama. Država treba da podrži one delove nauke, gde se događa ili se bar naslućuje prodor. Ali u zemlji kao što je Rusija, u nauci treba umeti raditi i na širokom frontu. Potrebno je podržavati i razvijati i akademsku nauku, koja može i da nema jasni primenjeni značaj, ali koja podiže ukupni nivo ruske i svetske nauke. Kao što je poznato, mnoga od najvećih otkrića događaju se slučajno ― u toku primenjenih i u toku akademskih istraživanja. Nauci je potrebna reforma i kontrola. U njoj se često pojavljuju parazitske strukture, koje stvaraju samo iluziju naučnog rada. Ali, to su već veoma složeni problemi, koje je nemoguće rešavati mehaničkim smanjenjem broja naučnih organizacija i institucija, kako se to predlaže u novoj „Koncepciji“. U svakom slučaju, upravo tako su je shvatili u rukovodstvu RAN. Prema rezultatima 2004. godine, rusko društvo nije ocenilo rad vlade RF mnogo visoko.

Prema podacima najautoritativnijih socioloških grupa, o tome da imaju poverenja u vladu, izjavilo je decembra meseca 38% ispitanika. Pritom je samo 9% njih dalo vladi ocenu „dobar“; 29% građana dalo je vladi ocenu „zadovoljava“; 12% izreklo je ocenu „loše“; i 50% je imalo teškoće da odgovori. Najoštrija kritika vlade stigla je, kao i obično, od KPRF. Ali ta kritika bila je nekonstruktivna i površna. „Politika vlade je opasna i nema perspektivu“. „Rusiji je pripremljena uloga kolonije“. „Vlada pomaže Americi da oslabi Rusiju“. „Ministra finansija Kudrina treba pozvati na krivičnu odgovornost“. „Vlada ne ume da radi i nada se samo slučajnosti“ ― to su citati iz materijala lista „Sovjetskaja Rosija“, samo u jednom danu, 18. decembra 2004. godine.

Kritičarima vlade neočekivano se pridružio i bivši premijer koji je ćutao više od godine posle ostavke ― Mihail Kasjanov. U govoru održanom početkom aprila 2005, na Ruskom ekonomskom forumu u Londonu, on je čak bio oštriji u kritici kabineta M. Fradkova nego stalni kritičar ekonmske politike vlade kao što je savetnik predsednika Andrej Ilarionov. „Administrativna reforma pretvorila se u lošu komediju zabune, penziona reforma oduzela je većini ljudi mogućnost da planiraju svoju budućnost, a socijalna reforma izvela je strpljive građane Rusije na ulice“ ― ocenio je Kasjanov uspehe vlade u godini koja je prošla od momenta njegove ostavke. Obraćajući se potencijalnim inostranim investitorima, bivši premijer skoro da ih je savetovao da ne ulažu u Rusiju, jer se u zemlji „povećava broj sektora u kojima je strano učešće ograničeno ili zabranjeno.

To nije samo TEK, već i državne banke, a takođe i mašinska industrija. Vlada u poslednje vreme vodi sumnjivu budžetsku politiku. Ako budžet za 2006. godinu bude privaćen, polazeći od sadašnjih velikih troškova, čeka nas budžetski deficit. Tada će stabilizacioni fond biti pojeden za manje od jedne godine, a nas očekuje pad investicionog rejtinga ne samo zemlje, već i regiona i posebnih kompanija“. Ta kritika u velikoj meri je tendenciozna i neobjektivna, mada nije bilo osnova ni da se preuveličavaju dostignuća vlade ― mogla je da se izbori za veći rast realne ekonomije.

Veliku pažnju, kako štampe tako i javnosti, izazvale su nesuglasice unutar same vlade, posebno između premijera Mihaila Fradkova i ministra za ekonomski razvoj Germana Grefa.

Osnovne nesuglasice vezane su za prognoze i planove oko tempa porasta ekonomije.

Zadatak koji je u svom obraćanju Federalnoj Skupštini postavio Vladimir Putin ― da se udvostruči BND Rusije do 2010. godine, Mihail Fradkov je shvatio kao direktivu. Ali takva direktiva predviđa godišnji porast BND od najmanje 8% godišnje. Međutim, prve prognoze koje je izrekao u ime svog ministarstva G. Gref, polazile su od rasta ekonomije samo od 6,3% u 2004. godini.

U uslovima tržišne privrede plan, kao što je poznato, nije zakon. To je verovatnije planprognoza. Ali u rukama države nalaze se poluge uticaja na privredu, koje su u stanju da ubrzaju njen razvoj. Za liberala G. Grefa i njegove saveznike, korišćenje državnih poluga je nešto što nije poželjno. Međutim, elementi planiranja po direktivi bili su primenjivani u posleratnim vremenima u mnogo kapitalističkih zemalja ― Japanu, Južnoj Koreji, Italiji i drugima. Ti planovi nazivali su se indikativnim, i oni su predviđali veoma značajno državno mešanje u privredu. Drugi primer indikativnog planiranja može da bude iskustvo Kine 80-90-tih godina.

95

Izveštaj G. Grefa vladi bio je podvrgnut kritici, pre svega od strane premijera. „Zadatak da se BND udvostruči ― primetio je M. Fradkov ― tera nas da zakopamo mnogo dublje. Prognoza Grefa za sada samo dodiruje, a ne udvostručuje BND. Potrebno je aktivnije raditi. U Grefovom programu nema realnog programa dejstava“. Pod pritiskom kritike koja je stizala sa raznih strana, G. Gref podigao je procenu prognoze povećanja BND do nivoa 6,9-7%. „Ni struktura, ni efikasnost industrijske proizvodnje ― izjavio je Gref ― ne omogućavaju nam da sledećih godina izađemo van okvira rasta od 7-7,1%“.

Fradkov se sa tim nije složio. Neki od posmatrača pisali su da se premijer često ponaša kao komesar, koji je prekomandovan u vladu kako bi pazio na „buržoaske stručnjake“. On je u prisustvu novinara izjavljivao da su ministri u poslednje četiri godine radili malo. „Zauzimajući mesto ministra, Gref za četiri godine ništa nije ni uradio, a treba da se radi kao da si se ubacio u utičnicu i treseš se“.

Slične izjave i ocene Fradkova, bez dlake na jeziku, ruska štampa citirala je veoma rado. „Gref je emotivan, ali je veoma talentovan čovek ― govorio je premijer. ― On je u potrazi. Ali nikakvog konflikta u kabinetu nema. Personalnog faktora tu definitivno nema. Ja imam jednake odnose sa svima i bilo bi iznenađujuće da nije tako“.

Nesuglasice u vladi, naravno, postojale su i umnožavale se. Nesuglasice su se pojavljivale između premijera i prvog potpredsednika vlade A. Žukova sa jedne, i ministra finansija A. Kudrina sa druge strane. Različite tačke gledišta iznete su u vezi sa projektima reforme energetske grane, koje je izradio A. Čubajs. Premijer M. Fradkov zalagao se za veće učešće države u privredi. On je predlagao da se znatno poveća obim direktnih državnih investicija u Železničko-komunalnu privredu i u saobraćajnu infrastrukturu. German Gref, nasuprot tome, mnogo puta je izjavljivao, da država mora da podrži udaljavanje države od realne privrede, da „država treba da napusti sve segmente privrede, koji na bilo koji način mogu da generišu dobit“.

Država, prema mišljenju Grefa, jeste neefikasni vlasnik, i ona mora da prihvati rešavanje zadataka koje neće želeti da rešava i neće rešavati privatni biznis. Ali i to je suviše dogmatski prilaz.

U bilo kojoj grani privrede treba misliti ne samo na današnji dan, već i o perspektivama, a pre svega o nacionalnim interesima i nacionalnoj bezbednosti. Šta da se radi ako krupni kapital odvozi iz Rusije kontrolu niza strateški važnih grana privrede, na primer, eksploataciju i preradu nafte. Koliki je ulog uneo Kaha Bendukidze u „Uralmaš“, koga je kupio 1993. godine. Za efikasno upravljanje ovim ogromnim preduzećem Bendukidze nije imao sredstava, a preduzeće koje degradira nije mogao da proda i da mu se to isplati. U Sankt Peterburgu privatni kapital rado je ulagao novac u razvoj mreže maršrutnog taksija, ali ne i u izgradnju kružnog puta ili zaštitne rečne brane.

Za razvoj ruske privrede danas najvažnija je realizacija velikih projekata ― stambena izgradnja, razvoj saobraćajne infrastrukture na severnim i istočnim teritorijama, izgradnja mostova i elektrana, sigurnih i udobnih autoputeva, obnova ruske proizvodnje civilnih aviona, i sl. To zahteva inicijativu i napore države, a pre svega vlade. Upravo to je podvlačio M. Fradkov. Po njegovom ubeđenju, vlada ne može i ne treba da radi po inerciji. Ona mora da inicira velike projekte, a biznis mora da se „ubacuje“ u te projekte.

Mnogo sporova i protesta izazvali su planovi i predlozi resora G. Grefa u vezi sa liberalizacijom građevinskog posla. Poslednjih godina upravo je građevina kako u Moskvi, tako i u nekim drugim velikim gradovima, počela da donosi velike dobiti. Ali privatnom kapitalu bilo je teško da uđe u taj deo tržišta, koji su kontrolisale uglavnom državne i municipijalne strukture. Tu je sa teškoćama ušlo samo nekoliko velikih privatnih korporacija. Svi građevinski projekti prolaze kroz složene procedure provera i usaglašavanja. Tu ima mnogo normativa, koje može i treba da kontroliše samo država. Želja da se pojednostavi dobijanje licence za izgradnju, jasna je i u nizu slučajeva je opravdana. Ali, bilo bi nepravilno davati licencu za izgradnju stambene zgrade na isti način kao za otvaranje prodavnice, salona lepote, ili kopir-centra.

Od drugih ministarstava najveću pažnju, u zimu i proleće 2005, privukao je rad Ministarstva prirodnih resursa FR. To ministarstvo donelo je odluku da znatno pojača kontrolu eksploatacije 96

prirodnih bogatstava. Odlučeno je da se prednost prilikom izdavanja dozvola da domaćim kompanijama i da se uvede novi način, pre svega kod korišćenja najvećih nalazišta nafte.

Objašnjavajući svoju odluku, ministar Jurij Trutnjev izjavio je da od sada na aukcijama, za pravo da se eksploatišu nalazišta nafte, mogu da učestvuju samo kompanije u čijem akcionarskom kapitalu najmanje 51% pripada ruskim učesnicima na tržištu. Ministar je nabrojao odmah nekoliko velikih nalazišta kojih će se ticati nova regulativa. „Ruske kompanije treba ipak da rade u Rusiji i postepeno da izlaze iz slobodnih zona. Uveren sam da su kompanije u stanju da formiraju firmećerke i na teritoriji Ruske Federacije. Državi je isplativije da proda nalazište koncernu koji plaća porez u Rusiji i u skladu sa ruskim zakonima“.

Novi način izdavanja licenci i učešća na aukcijama najveći nemir izazvao je kod velike međunarodne naftne kompanije TNK-VR, koja se već pripremala da kupi jedno od najvećih novih nalazišta nafte. U toj kompaniji, prema izveštajima iz štampe, samo 25% akcija nalazilo se početkom 2005. godine u rukama ruske „Alfa-grupe“. Još 25% akcija pripadalo je američkoj grupi, a ostalih 50% ― korporaciji „Britiš petroleum“. Zabrinuta je bila i kompanija „Slavneft“, koja skoro 100% pripada TNK-VR, a takođe i „Sibnefti“ ― preko niza ofšor kompanija, registrovanih na Kipru i Devičanskim ostrvima. Jako „oslabljeni“ „JUKOS“ takođe nije mogao da računa na kupovinu novih nalazišta, jer je njegov kontrolni paket akcija pripadao jednoj od stoprocentnih ofšor kompanija „Group Menatep“.

Hitno je u Moskvu iz Engleske doputovao, da agituje za svoju kompaniju, jedan od njenih glavnih menadžera i vlasnika. Pošto je britanskog biznismena primio u Kremlju, Vladimir Putin ga je uverio u to da tekućem radu njegove kompanije ništa ne preti, a velika poreska potraživanja prema njoj još jednom će biti pažljivo provereni. Ali na kupovinu novih nalazišta kompanija TNKVR za sada ne treba da računa.

Sam Mihail Fradkov radio je 2004. mnogo, a pritom se trudio da na sebe ne obraća suviše veliku pažnju. On lično bavio se problemima proizvodnje aviona i gradnje brodova, Bio je pretpostavljeni jednom broju važnih službi i agencija i mogao je da radi na razvoju nekoliko zaostalih grana industrije, ne ulazeći u konflikt sa ministrima. Uz njegovo učešće izrađen je, a zatim i prihvaćen od strane premijera, program „Osnovni pravci delatnosti vlade RF za period do 2008. godine“. Istovremeno, Ministarstvo za ekonomski razvoj pripremio je „Program socijalnoekonomskog razvoja Rusije za 2005–2015. godine“.

To su unutrašnji vladini dokumenti, koji predviđaju nekoliko scenarija razvoja ruske privrede, u zavisnosti od međunarodne ekonomske konjukture i nekih drugih faktora, koji danas u potpunosti ne mogu da se uzmu u obzir. Značajan deo kako ruskih, tako i zapadnih analitičara, veoma su pesimistično ocenjivali tendencije i mogućnosti ekonomskog razvoja Rusije, kako za sledeće tri, tako i pet, čak i za deset godina. Većina stručnjaka predviđala je u tim godinama povećanje BND samo za 1,5-2%, veoma malo njih govorilo je i pisalo o 3-5%. Vladi RF i Mihailu Fradkovu predstoji da dokažu da ti eksperti i analitičari greše.

Odnos sa regionima. Reforma vertikale Vlasti Još 4. septembra, u obraćanju naciji povodom tragedije u Beslanu, Vladimir Putin rekao je da će u najskorije vreme biti izrađen kompleks mera za jačanje jedinstva zemlje i naroda, i za stvaranje efikasnije kontrole stanja stvari na jugu Rusije. Predsednik nije oklevao sa svojim predlozima, i u ponedeljak 13. septembra 2004. godine u Beli dom pozvani su ne samo svi članovi vlade i glavna lica iz administracije, već i svi rukovodioci regiona Rusije, javni tužilac, predsednik Centrobanke i predsednik Ruske Akademije nauka. U takvom sastavu i u tom formatu još nije bilo susreta.

Skoro svi okupljeni (136 osoba) bili su nervozni, očekujući izjave od velike važnosti. Ali nervozan je bio i predsednik Vladimir Putin dok je izlazio pred skup. Govorio je oko trideset minuta, i veći deo govora čitao je sa papira. Putin je, između ostalog, rekao: „Siguran sam da nema 97

ni jednog ruskog građanina koji nije osetio nesreću osetinskog naroda kao svoju sopstvenu. Ali samo saučešće i bolu, suze i reči podrške od vlasti nisu dovoljni. Potrebno je dejstvovati, povećavati efikasnost organa vlasti i rešiti čitav kompleks problema koje ima država. Upravo celokupni kompleks problema. Jer, ako se neki od njih izvuče iz celokupnog kompleksa zadataka koji stoji pred nama, čak ni danas najvažnija pitanja, kao što je bezbednost građana i države, ne mogu efikasno da se reše.

U situaciji nastaloj posle terorističkog akta u Beslanu, smatram da je neophodno da, zajedno sa vama, u ovom proširenom sastavu, razmotrim probleme koje sam naveo u mom obraćanju narodu Rusije 4. septembra. To su pitanja obezbeđenja jedinstva zemlje, jačanja državnih struktura i poverenja u vlast, stvaranja efikasnog sistema unutrašnje bezbednosti.

Smatram, takođe, da je u cilju obezbeđenja jedinstva državne vlasti i stalnog razvoja federalizma, neophodno zajedničko učešće Federacije i njenih subjekata u formiranju izvršnih organa vlasti u regionima Rusije. U vezi sa tim, smatram da lica na najvišim funkcijama u subjektima Ruske Federacije treba da budu birana od strane zakonodavnih skupština istih subjekata, a da ih predlažu šef države. U takvom slučaju mehanizam formiranja najviše izvršne vlasti u regionima biće izgrađen na principima koji su praktično identični sa principima formiranja vlade Ruske Federacije. Ovaj način formiranja izvršne vlasti bazira se na opštim odredbama Ustava i predložen je u projektima koje je prezentirao čitav niz rukovodilaca, subjekata Ruske Federacije.

Do kraja godine odgovarajući nacrt zakona biće predat Državnoj Dumi“.

To je bio osnovni Predsednikov predlog. Drugi predlog nije bio manje važan, mada je privukao manju pažnju prisutnih. V. Putin rekao je da je neophodno ojačati u zemlji sistem partija.

On je, između ostalog, rekao: „Danas smo u obavezi da svojim praktičnim potezima podržimo inicijativu građana u njihovoj nameri da se bore protiv terora. Treba zajedno da nađemo mehanizam koji jača državu. Jedan od takvih mehanizama, koji obezbeđuju realni dijalog i saradnju društva i vlasti u borbi protiv terora, treba da postanu opštenacionalne partije. I u interesima jačanja političkog sistema zemlje smatram da je neophodno uvođenje proporcionalnog sistema izbora za Državnu Dumu. U najskorije vreme izneću parlamentu na razmatranje odgovarajući nacrt zakona“.

Vladimir Putin govorio je, takođe, i o jačanju strukture Južnog federalnog okruga, o ekonomskom razvoju tog regiona. Novi opunomoćeni predstavnik Predsednika u tom regionu postao je Dmitrij Kozak. Dobio je značajnija ovlašćenja, ne samo u vezi sa kontrolom rukovodilaca regiona, već i u vezi sa koordinacijom rada niza federalnih ministarstava u Južnom okrugu, a za određene funkcije ― i sa strukturama bezbednosti. Odlučeno je da se obnovi Ministarstvo za regionalnu i nacionalnu politiku.

Ni jedan od Putinovih predloga nije zahtevao nikakve promene Ustava. On je određivao samo način izbora za mesto predsednika i opšte principe izbora za Dumu. Način izbora gubernatora i predsednika republika određuje se lokalnim ustavima i statutima oblasti. Predlozi koje je izneo V. Putin za mnoge su bili neočekivani, ali nisu bili nešto sasvim novo.

Slični predlozi sačinjavani su i ranije ― u cilju jačanja vertikale vlasti u Rusiji. Takve predloge iznosili su i sami gubernatori. Još 2000, gubernatori Mihail Prusak, Jevgenij Savčenko i Oleg Bogomolov, predlagali su da se postave rukovodioci svih regiona, sa izuzetkom republika, a takođe i da lokalnu samoupravu zameni lokalna državna uprava. Niz predloga o tome izneo je i 1999. godine Jevgenij Primakov. Slični predlozi proučavani su u predsedničkom aparatu još pre događaja u Beslanu. Ali sada je bilo odlučeno da se oni sprovedu.

Već 13. septembra, u svojim komentarima za štampu, predloge V. Putina podržali su istaknuti regionalni lideri ― Jurij Lužkov, Mintimer Šajmijev i Valentina Matvijenko. Sledećih dana te predloge podržali su svi rukovodioci regiona i zakonodavne skupštine u regionima.

Negodovanje je iskazao samo predsednik Čuvašije Nikolaj Fjodorov, koji pripada još demokratama prvog talasa. Aktivan i častan čovek, Nikolaj Fjodorov postao je jedini od narodnih poslanika SSSR, koji je bio član Međuregionalne poslaničke grupe, a koji je i 2005. sačuvao svoju funkciju u regionalnim strukturama vlasti.

98

Opozicione partije Rusije, naravno, osudile su i odbile predlog V. Putina, okrivljujući ga za autoritarizam. Pritom su demokrate protestvovale glasnije nego komunisti. Čak je iznet i predlog o taktičkom savezu između KPRF i SDS. „To su predlozi koji nanose štetu ― izjavio je Boris Nemcov. ― Postavljanje gubernatora dovešće do porasta korupcije, pa takva postavljanja ne mogu da prođu bez određene zarade“. „Mi smo na prelazu sa federalizma ka unitarnoj državi“ ― izjavila je Jelena Boner. „Vlast ne jača Rusiju, već samu sebe“ ― izjavio je jedan od lidera KPRF Ivan Meljnjikov. „Kod nas se ne obnavlja sovjetsko društvo, već samo državno“ ― rekao je pisac Vladimir Vojnovič. Grigorij Javlinski bio je, kao i obično, daleko rečitiji i nije mogao da se uzdrži od demagogije: „Sve je to privid. U našoj zemlji ne postoje nezavisni izvori finansiranja i nezavisna sredstva javnog informisanja, i zato kod nas ne mogu da postoje nezavisne partije i demokratski izbori. Ali kod nas postoji grupa ljudi, koja sebe naziva državom i čak veruje u to. To je najviša po nomenklaturi birokratija. Ona je došla zajedno sa naslednikom Borisa Jeljcina i potčinila sebi ceo parlament, štampu, sud, sve pravne sisteme, specijalne službe. Danas svi oni rade u zaštitu interesa te uske korporacije“.

Najgrublje i demagoške optužbe na račun Vladimira Putina izneo je, kako se moglo i očekivati, list „Novaja gazeta“. Na prvoj strani velikim slovima pisalo je: „TRZAJ. 1933. godine Adolf Hitler iskoristio je mračnu priču o paljenju Rajstaga kako bi uspostavio jednopartijsku diktaturu. 1934. godine Josif Staljin iskoristio je zagonetno ubistvo Kirova kako bi razvio masovni teror, i konačno uspostavio režim lične vlasti i kulta ličnosti. 2004. godine Vladimir Putin iskoristio je pogibiju stotina nevinih talaca, od kojih su većina deca, koja se dogodila kao rezultat haotičnog juriša u Beslanu, kako bi prekinuo istorijski eksperiment izgradnje demokratije u Rusiji“.

To su bile nepravedne i proizvoljne optužbe. Od centralnih listova koji su izlazili u Moskvi, veći deo je objavio grube optužbe na račun V. Putina, ne propuštajući da ponove da je on, Putin, ukinuo nezavisnu štampu u zemlji. Posebno jaka kritika u odnosu na Predsednika pojavila se na stranicama tako velikog lista kao što je „Moskovski komsomolac“. Jedan od vodeći novinara tog lista Aleksandar Minkin, odabrao je žanr „Otvorenih pisama“ Vladimiru Putinu, istovremeno familijarnih, demagoških, ili jednostavno besmislenih. A. Minkin zamerao je ruskom Predsedniku čas slabost i neodlučnost, čas politiku čvrste ruke i diktatorstvo.

Izuzetno oštri, grubi, i čak uvredljivi, bili su odjeci većine zapadnih listova, koji su i krajem septembra nastavili antirusku i antiputinovsku kampanju, započetu posle Beslana. Evo samo nekoliko reakcija zapadne štampe na predloge V. Putina o novim pravilima formiranja gubernatorske vlasti. „Predsednik Vladimir Putin ― pisao je britanski „Fajnenšl tajms“ ― krenuo je motornom testerom da preseče krhke izdanke ruske demokratije. On koristi tragediju u Beslanu kako bi osvojio nova ovlašćenja za Kremlj“. Istu tezu ponovio je i američki „Njujork tajms“: „Oči u oči sa najozbiljnijom krizom, Vladimir Putin dejstvuje pod uticajem najmračnijih instikata. Putin koristi tragediju Beslana kao osnovu za gušenje ostataka demokratije Jeljcinovog vremena“. Još je grublji bio berlinski list „Tagescajtung“: „Na pretpostavljenu pretnju međunarodnog terorizma, Kremlj je odgovorio odlučnim promenama državnog uređenja. To konačno sahranjuje projekat modernizacije Rusije, čija je realizacija započela pre 20 godina. Vlast se sama pretvorila u izvor nestabilnosti. Koncentracija vlasti, samoizolacija Kremlja i grupe poniznih podanika, koji zbunjenom autokrati nameću izvitoperenu predstavu o stvarnosti, guraju zemlju u propast“.

Nema smisla opovrgavati gore navedene zlonamerne optužbe. Odluke koje je V. Putin doneo nisu bile idealne, ali moglo se navesti daleko više stavova „za“, nego „protiv“. Izbori gubernatora, koji su u Rusiji održavani od 1994. do 2004, bili su važna škola demokratije. Ali oni su bili praćeni i velikim brojem zloupotreba. Daleko od toga da su se u svim regionima mogli naći odgovarajući kompetentni ljudi. Na tim izborima bio je veoma veliki nivo korupcije, kao i uticaj kriminalnih struktura. Uticaj biznisa na vlast, koji se nikako nije realizovao bez koristi, daleko je lakše bilo realizovati na regionalnom nego na federalnom nivou. Mnoge regionalne izbore pratili su skandali i masovna „go vremena su skoro potpuno bez kontrole vladali u Kalmikiji, Republici Marij-El, a takođe i u nizu drugih oblasti i republika. Kako bi moglo, bez mešanja Moskve, rešiti krizu vlasti u 99

Karačevo-Čerkeziji i Primorskom kraju, ili probleme vlasti u višenacionalnom Dagestanu?

Očajno i siromašno stanovništvo Altajskog kraja izabralo je, početkom 2004, za svog gubernatora popularnog satiričara i zemljaka ― Mihaila Jevdokimova. „Narodna ljubav pobedila je i Kremlj i druge činovnike ― primetio je drugi satiričar Vladimir Vinokur. ― Ali ko će sada zasmejavati narod?“ Na izborima u Altajskom kraju aktivnost birača bila je prilično visoka, ali humorista M. Jevdokimov pobedio je aktuelnog gubernatora Aleksandra Surikova, koji je želeo da „oživi“ predizbornu kampanju, ali nije bio spreman na svoj poraz. Ali, već posle jedne godine, oblasna duma ustala je protiv nekompetentnog gubernatora i zahtevala njegovu ostavku.

Poznato je da na većini izbora izlaznost birača nije velika, i da se izbori smatraju uspelim ako na njih izađe više od 25% registrovanih birača. Ali nije se uvek mogao postići takav nivo izlaska birača na birališta. Regioni Rusije veoma su različiti prema nivou ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja, i idealnih modela za promociju rukovodilaca regiona nema. Reforma koju je predložio V. Putin, reforma, naravno, povećava ulogu centra prilikom izbora vodećeg lica u oblasti ili republici. Ali istovremeno jača uloga lokalnih zakonodavnih i predstavničkih organa, koji treba sada da biraju glavnu ličnost u regionu, kako je to zamislio Predsednik RF. Predlog V. V. Putina podržali su svi gubernatori i sve zakonodavne skupštine regiona, osim Čuvašije. Nacrt zakona, koji je tokom razmatranja bolje određen, predat je Dumi novembra 2004. godine. Već u decembru taj nacrt zakona prihvaćen je i postao je važeći zakon.

U prvoj polovini 2005. godine, u skladu sa novom procedurom, imenovani su rukovodioci više od dvadeset oblasti i republika u Rusiji. Veći deo gubernatora i rukovodilaca republika sačuvao je svoje funkcije ― među njima i oni koji su ostali i u trećem, negde i četvrtom mandatu. Na rukovodećim mestima u svojim republikama i oblastima ostali su i tako poznati lideri kao što su Mintimer Šajmijev, Aman Tulejev, Konstantin Titov. U isto vreme izgubili su svoje funkcije tako poznati gubernatori kao Dmitrij Ajackov i Genadij Hodorov. Svi smo mogli da vidimo koliko su velike prednosti novog sistema formiranja regionalnih vlasti.

Još ranije donet je zakon prema kome polovina poslanika regionalnih parlamenata treba da bude birana prema partijskim spiskovima. Prema zamisli predlagača zakona, to je trebalo da poveća ulogu ruskih partija na regionalnom nivou. Partija koja pobedi u regionu može, kako je kasnije govorio i V. Putin, da predloži svog kandidata za mesto gubernatora. U istom pravcu treba da ide i novi sistem izbora za Državnu Dumu, koga je predložio V. Putin ― samo po partijskim spiskovima.

U vezi sa tim, Duma je takođe prihvatila zakon, koji će važiti već na izborima za novi sastav ruskog parlamenta.

Znaci duhovnog i kulturnog preporoda Rusije Nivo kulture i duhovnog života društva u daleko većoj meri svedoči o zdravlju zemlje i nacije, nego što to čine materijalni pokazatelji. Ne treba navoditi mnogo činjenica i primera kako bi se dokazalo da je u Sovjetskom Savezu, u toku mnogo decenija, duhovni život društva bio, mada intenzivan, ali krajnje jednostran, siromašan i neslobodan. U tako krajnje ideologizovanom, jednopartijskom sistemu vlasti, kakav je bio u SSSR, narod je hranjen prilično obilnom, ali pažljivo proverenom, obrađenom i proceđenom duhovnom hranom. Drugačije nije ni moglo da bude u zemlji, u kojoj nije postojala sloboda govora i štampe, sloboda stvaranja i sloboda primanja i širenja informacija.

Novi ruski Ustav proglasio je sve te slobode, ali progres u duhovnom životu i dalje je 1990tih godina ostao krajnje jednostran i plitak. Na mnogo pravaca u nacionalnoj kulturi očigledan je bio pad: zatvarana su pozorišta i bioskopi, biblioteke i muzeji bili su siromašni, kao i srednje škole i visoko obrazovne ustanove. U teškom položaju našli su se i kulturni radnici. Razloga za takvo stanje bilo je mnogo, ali osnovni je bio u ekonomskoj krizi zemlje. Veliku ulogu u padu kulture imao je i gubitak pređašnjeg sistema vrednosti i ideoloških orijentacija. Mi dobro znamo da autoritarni režim i čvrsta ideološka cenzura mogu da unakaze ljudsku dušu, i unište tlo sa koga raste 100

raznovrsno cveće nacionalne kulture. Ali i potpuno odsustvo podrške od strane države i vlasti, takođe, ne doprinosi razvoju i procvatu kulture. Naravno, platežna moć, tražnja i tržište, važni su i u sferi kulture, ali to sve ne može da bude jedini stimulans za njen razvoj.

Vreme za procvat nacionalne kulture Rusije u uslovima demokratije, slobode i tržišta još nije došlo. Za sada se nije pojavila ni nova ruska književnost, ni nova ruska muzika, ni novo rusko slikarstvo. Veoma sporo teče pojava nove arhitekture. Upravo u poslednjih pet-šest godina u Rusiji su se pojavili, i množe se, znaci duhovnog preporoda i izvesnog napretka kulture. Navešću samo neke od tih znakova, ne pretendujući ni na kompletnost slike, ni na strogu sistematičnost navoda.

Ako govorimo o svetovnoj kulturi, najprimetnije promene kod nas se vide u domaćoj kinematografiji. Punom parom u poslednje tri godine proradili su svi filmski studiji u zemlji, pre svega „Mosfiljm“, „Lenfiljm“ i filmski studio „Gorki“.

Na ekranima se pojavilo na stotine filmova, od kojih su neki dobili i prestižne međunarodne nagrade. Tokom 2002. i 2003, ruski filmovi postali su pobednici evropskih filmskih festivala. U 2004. i 2005, Rusija je organizovala svoje velike filmske festivale, ali nije slala svoje filmove na takmičenja u Evropu ili u SAD. Upravo tih godina uspeh ruskih blokbastera, koji nikako nisu predviđeni za zapadne gledaoce, prevazišao je sva očekivanja. Taj uspeh vratio je ruskog gledaoca u bioskopske sale i doneo velika sredstva za razvoj domaće kinematografije. „Renesansa ruskog filma ― pisao je krajem novembra 2004. godine časopis „Itogi“ ― neočekivan je ne samo za kritičare, već i za gledaoce“. Gledaoci su tu renesansu podržali. Još krajem 1990-tih godina u Moskvi su nastavila relativno normalni rad četiri velika bioskopa, gde su se prikazivali uglavnom američki blokbasteri. Danas u Moskvi radi više od stotinu bioskopa, i gledaoci, kojih je ovde mnogo, gledaju, po pravilu, domaće filmove. Gradi se oko deset novih sinepleks bioskopa, gde će u svakome od njih biti nekoliko sala i nova oprema.

Brzo se obnavlja i iznajmljivanje filmova u većini regiona Rusije. Domaći filmovi i televizijske serije počeli su da dominiraju i na našim televizijama. To je bilo posebno primetno 2004. godine. Daleko od toga da su sve te serije visokog kvaliteta, ali mnoge su bile veoma lepo primljene od strane i kritičara, i televizijskih gledalaca.

Prema zvaničnoj ruskoj statistici, 1990–1999. godine broj radnika u bioskopima u Ruskoj Federaciji smanjen je 4 puta, a broj poseta bioskopima ― 33 puta. Nemoguće je potpuno obnoviti statistiku iz 1990, nemoguće je zbog razvoja televizije. Karte za bioskop još uvek su skupe. Ali preporod filmske industrije i iznajmljivanja filmova postao je činjenica. Godine 1996. premijera velikog filma Nikite Mihalkova „Sibirski berberin“ održana je u trideset šest velikih bioskopskih sala po celoj Rusiji. Ali, 2005. godine druga premijera filma, u kome je igrao Nikita Mihalkov, „Štatski savetnik“ (po romanu Borisa Akunjina), održana je već u devet stotina bioskopa Rusije.

I najvažnije, upravo za poslednjih nekoliko godina, u Rusiji se pojavilo mnogo novih, ali veoma dobrih režisera. I producenti su počeli da rade daleko kvalitetnije, koristeći faktore tržišne privrede. Veliki uspeh imali su poslednjih godina i mnogi filmovi patriotskog sadržaja, što je odgovaralo tražnji ne samo vlasti, već i društva.

U filmski biznis danas ulaže se mnogo sredstava, ulažu razni investitori, i to je dovelo do izgradnje novih filmskih studija. U Moskovskoj oblasti je 2004. godine započela izgradnja velikog novog filmskog studija, na površini od sto hektara. To će biti studio sa sedamnaest objekata i svim pomoćnim prostorijama, a takođe i sa stambenim prostorom i hotelima. Čak je i časopis „Komersant-Dengi“, koji je opozicija, bio iznenađen ovakvim razvojem: „Proizvodnja ruskih televizijskih serija i bioskopskih filmova raste kao kvasac. Ali i dalje postoji manjak televizijskih serija, da ne govorimo o filmskoj produkciji. Posle neviđenog uspeha „Noćne izvidnice“ snimanje filmova može da dostigne industrijske razmere. Taj proces još nije dostigao svoj vrhunac, a kapaciteti za proizvodnju već nedostaju. Vreme je za stvaranje fabrika filmova“.

U pozorišnom životu Rusije takođe se u poslednjih nekoliko godina primećuje napredak, mada ne tako primetan kao u filmskoj industriji. Pozorište je elitniji i ranjiviji deo umetnosti, ali može se osnovano reći da se i ruski teatar oporavlja posle teške krize 90-tih godina. Sva poznata 101

ruska pozorišta, a pre svega u Moskvi i Sankt Peterburgu, radila su 2004–2005. pod punim opterećenjem. Pojavilo se mnogo novih predstava i one se igraju pred punim salama. Pojavilo se i mnogo novih pozorišta; u pozorišne centre pretvorili su se mnogi nekadašnji domovi kulture.

Obnavlja se pozorišni život i u mnogim velikim gradovima Rusije ― Saratovu, Jekaterinburgu, Rostovu na Donu, Jaroslavlju, Tveru, Nižnjem Novgorodu, Kazanju. Neka vodeća prestonička pozorišta imala su 2004–2005. gostovanja u inostranstvu ― prvi put u poslednjih petnaest godina, i publika u inostranstvu nije bila razočarana.

Mnoga su pozorišta naučila da zarađuju novac i da ga dobijaju iz biznisa, a ne iz državnog budžeta. „Da li mislite da je lako zadržati u pozorištu prvake svetskog imena? Gubili smo talente tokom svih devedesetih... Ko će da pomogne da sačuvamo glumce? Biznis elita? Mi treba da prestanemo da govorimo o biznis eliti kao o krvoločnim krokodilima.“ Tako je govorio o razlozima svog uspeha umetnički rukovodilac Marinskog teatra Valerij Gergijev. Ali nije stvar samo u mecenama.

Pozorišni producenti i organizatori naučili su da formiraju pozorišne kolektive koji samo gostuju, i koji pozorištu donose ne samo stvaralački, već i finansijski uspeh. Posebno se u toj oblasti izdvojio rukovodilac „Nezavisnog pozorišnog projekta“ Elišan Mamedov, koji ne šalje na gostovanja jeftine, već skupe i potpune predstave. Mamedov je u intervjuu tvrdio da bez obzira na to koliko je postavka skupa, kod vrata „Nazavisnog pozorišnog projekta“ stoji red onih koji žele da ulože novac u predstavu, a za regionalne producentske kuće koje žele da otkupe predstave, raspisuju se tenderi. „Naravno, ― kaže Mamedov ― prihodi pozorišta ne mogu se porediti da naftnim biznisom, ali pozorište se danas razvija“. Časopis „Denjgi“ sa izvesnim čuđenjem konstatuje da „teatralna repriza postaje veoma privlačan objekat za investicije, i kako bi se taj objekat učinio još privlačnijim, izvođači i organizatori prebacili su se sa formata „zvezda ispred zavese“ na pravljenje veoma kvalitetnih i skupih predstava“. „U našem biznisu nije uvek isplativije praviti skupu robu ― govorio je takođe rukovodilac Teatra Antona Čehova, režiser Leonid Trukšin ― jer pozorište, čak i ako se radi o demokratskom pozorištu, ipak je elitarna roba“. L. Trukšin izračunao je da je isplativost rada njegovog pozorišta 30-40%, i da je u svakom gradu u kome je njegovo pozorište radilo, ostvarena dobit od 30-40 hiljada dolara.

Naravno, ta činjenica govori da je i u provinciji stanovništvo počelo da živi mnogo bolje nego pre pet-šest godina. Naučio je da zarađuje novac i Moskovski umetnički teatar, na čelu sa Olegom Tabakovom. O svom kredu on kaže: „Pozorište nije samo hram umetnosti. To je pozorišnogledališno preduzeće. Naučite da zarađujete novac. Naše pozorište nije bogato, ali mi smo vredni i sposobni da radimo, i zato dobro plaćamo trud naših glumaca“. Na samom početku 2005. godine to pozorište odigralo je svoje predstave u Sankt Peterburgu. Za dve nedelje nastupili su dvadeset pet puta, pritom u sedamnaest različitih predstava. Tako veliki opseg gostovanja Moskovskog umetničkog teatra u Petrogradu nije bilo u poslednjih trideset godina.

Uspešno se u zemlji razvijaju i muzička i dečija pozorišta. Ali, još uvek su u siromaštvu ruski cirkusi, i u toj sferi tradicionalne ruske umetnosti pokazalo se da je teško povratiti izgubljene visine bez podrške države.

Ruska književnost takođe postiže izvestan uspeh, ali on nije tako primetan kao uspesi filma i pozorišta. Sačuvali su se svi „debeli“ ruski književni i društveno-politički časopisi, ali njihovi tiraži nisu veliki. Ni „Novi mir“, ni „Znamja“, ni „Družba narodov“, „Moskva“, „Zvezda“ ili „Neva“, danas više ne igraju nekadašnju ulogu u kulturnom životu zemlje. Umanjila se i uloga časopisa koji se izdaju u provinciji, „Daljni Vostok“, „Sibir“, „Podjom“, „Ural“, „Don“ i drugih. Ali oni rade, okupljajući i podržavajući književne snage svojih regiona.

Nova književna generacija jednostavno još uvek ne može da izdrži takmičenje sa književnom klasikom, uključujući i sovjetsku, koja je u zemlji sa tržišnom privredom prestala da bude deficit. Čitalac u Rusiji dobio je mogućnost da se upozna sa celokupnom svetskom književnom klasikom, a takođe i sa savremenom stranom književnošću. Od pisaca sovjetske 102

generacije i danas uspešno rade Danil Granjin, Fazilj Iskander, Vasilij Aksjonov, Jevgenij Jevtušenko, Andrej Voznesenski, Vladimir Vojnovič. Neki novi pisci više su poznati po skandalima nego po umetničkom karakteru svojih dela. Ako se ne računaju autori popularnih, ali primitivnih detektivskih romana, najveći uspeh imao je u poslednjih pet-šest godina Boris Akunjin (G. Čhartišvili), i taj uspeh je potpuno zaslužen.

U demokratskom društvu umanjuje se uloga umetničke književnosti, i to ne samo zbog konkurencije televizije. To je prirodni proces. „Književnost se vratila na ono što ona treba da bude ― govorio je o tome D. Granjin. ― Ona više nije pedagogija, nije filozofija i nije politika. Ona je pre svega književnost. Da, život je postao teži, i više nema milionskih tiraža. Danas je moj maksimalni tiraž 5-10 hiljada, i to je sasvim drugačiji krug čitalaca, drugačije su mogućnosti i drugačija je jačina glasa“.

Promena uloge i mogućnosti umetničke književnosti nije mnogo uticala na izdavačku delatnost, koja je posle krize 90-tih godina ponovo počela da se razvija. U Rusiji se pojavilo mnogo novih velikih, srednjih i malih izdavačkih kuća. Prema evropskim standardima knjige u Rusiji nisu skupe, ali za ruskog kupca one nisu jeftine. Prosečni tiraži knjiga u Rusiji smanjili su se sa četrdeset hiljada po jednoj knjizi (1990), do osam hiljada (2003). Ali prema naslovima knjiga, izdaje se mnogo više nego u SSSR-u bilo koje godine.

Broj prodavnica knjiga u Rusiji brzo se povećava, kao i ukupni obrt tržišta knjiga. Još pre nekoliko godina ukupni obrt tržišta knjiga u Moskvi predstavljao je više 50% ukupnog obrta tržišta knjiga u celoj Ruskoj Federaciji. Ali za poslednje tri-četiri godine potražnja knjiga raznih pravaca brzo se povećala i u regionima. U skladu sa tim, u regionima se razvijalo i tržište knjiga. Upravo u provinciji, oslanjajući se na tržišta knjiga Novosibirska, Omska, Tomska i Irkutska, nastala je i brzo se razvijala u Sibiru najveća kompanija na ruskom tržištu knjiga ― „Top-knjiga“, koja je 2004– 2005. otvarala u proseku po jednu prodavnicu knjiga nedeljno, po celoj Rusiji. I to su uglavnom supermarketi, koji nude na jednom mestu 20-25 hiljada naslova.

Ruski izdavači bili su 2001–2005. dostojno predstavljeni na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu, koji je glavni u Evropi. Na Pariski sajam knjiga 2005. godine bila su pozvana 42 ruska pisca, čije knjige su izlazile ne samo na ruskom, već i na francuskom jeziku.

Stanje stvari počelo je da se menja i kod javnih biblioteka, koje ne mogu da rade na osnovu tržišnih zakona. Kao što je poznato, Sovjetski Savez bio je ponosan na svoj sistem masovnih biblioteka. Ali već 1970–1980-tih godina te biblioteke počele su da zaostaju po svojoj opremljenosti. Devedesetih godina u novoj Rusiji broj biblioteka smanjen je za 20%, ali još više je smanjeno finansiranje biblioteka. To je dovelo do smanjenja knjižnih fondova, smanjenja broja čitalaca. Desetine hiljada bibliotekara postali su najmanje plaćeni radnici u ruskoj kulturi, njihova prosečna plata iznosila je oko šezdeset dolara mesečno. U teškom položaju našle su se i glavne biblioteke u zemlji: Ruska državna biblioteka koja nosi ime Lenjina u Moskvi, Državna javna biblioteka koja nosi ime Saltikova-Ščedrina u Sankt Peterburgu, Istorijska i biblioteka strane književnosti u Moskvi, Biblioteka Akademije nauka u Sankt Peterburgu i druge. Stvari su počele da se menjaju ka boljem tek 2002–2003. godine. Uspešno su izvršeni remonti i započeto je tehničko opremanje većine najvećih biblioteka.

Tokom 2003. godine u Sankt Peterburgu je otvorena nova i najsavremenija velika biblioteka naučne literature, koju je otvorio lično Predsednik Rusije. Početkom 2004. godine Vladimir Putin takođe se informisao o toku reorganizacije Državne javne biblioteke u Moskvi. Za samo jednu godinu, na Vorobjovim gorama u Moskvi, izgrađena je velika nova biblioteka Moskovskog univerziteta od 6 miliona knjiga. Ona će biti otvorena u jesen 2005. godine. I čitaoci se vraćaju u biblioteke. Prema podacima sociologa, stalni čitaoci svih ruskih biblioteka činili su 2004. godine 20% stanovništva zemlje.

U pojam duhovnog života društva danas ubrajamo, za razliku od sovjetskih vremena, i religiozni život građana zemlje. Promene u toj oblasti očigledne su za sve nas, kao i za inostrane posmatrače. Znatne izmene kako u uticaju, tako i u materijalnom izrazu, primećuju se i kod svih 103

konfesija tradicionalnih za Rusiju.

U muslimanskim regionima Rusije izgrađeno je nekoliko stotina novih džamija ― na Severnom Kavkazu, u Povoložju i u Moskvi. Broj novih sinagoga i jevrejskih opštinskih centara iznosi nekoliko desetina. U Burjatiji, Kalmikiji i u Moskvi izgrađeno je nekoliko novih budističkih hramova. Novih pravoslavnih crkava, manastira, kapela, može se nabrojati na hiljade. Pravoslavni hramovi izgrađeni su u skoro svim novim gradovima na severu i istoku zemlje, gde se u poslednjim decenijama sovjetske vlasti nisu gradile.

Broj stanovnika Moskve u sovjetsko vreme brzo je rastao, a broj pravoslavnih crkava takođe se brzo smanjivao. Ali 2005. godine u Moskvi se službe održavaju u 550 hramova, 70 kapela i 140 domskih crkava.

Mnogo novih ruskih hramova izgrađeno je novcem velikih i srednjih privatnih kompanija. U vreme važnih datuma i praznika, za ove ili one religije, hramovi su prepuni vernika. Broj građana Rusije koji regularno odlaze u crkvu u poslednje vreme primetno je porastao.

Značajno se povećao i broj studenata visokih obrazovnih ustanova. Znatni deo novih fakulteta otvoren je u velikim oblasnim i republičkim centrima. U Rusiji je počelo sa radom nekoliko velikih komercijalnih univerziteta i viših škola za biznis. Oni pripremaju menadžere raznih pravaca biznisa, ekonomiste i pravnike. U 2000. godini broj građana koji stalno koriste usluge interneta bio je oko dva miliona. Ali do kraja 2005. godine taj broj će, kako se očekuje, premašiti dvadeset miliona ljudi. Sve to takođe govori o promenama nabolje duhovne atmosfere u Rusiji. Šesto obraćanje Predsednika Federalnoj skupštini Ruske Federacije Dana 25. aprila 2005. godine, u Kremlju, Vladimir Putin pročitao je svoje šesto Obraćanje Federalnoj skupštini Ruske Federacije. U njemu Predsednik skoro ništa nije rekao o međunarodnim odnosima, o vojsci, nije navodio statističke podatke. Nije govorio o Čečeniji, čak ni o udvostručavanju BND. Vladimir Putin zamolio je da se šesto Obraćanje ne smatra samo nastavkom prethodnog. On je molio da se ta dva Obraćanja smatraju jedinstvenim dokumentom. „Molim da razmatrate ― rekao je Predsednik ― prošlogodišnje i ovogodišnje Obraćanje kao jedinstveni program rada, kao na naš zajednički program za sledeću deceniju.“ To je mnogim listovima dalo povod da pišu da se u ovom slučaju V. Putin nije obraćao samo poslanicima skupštine i visokim činovnicima koji su sedeli ispred njega, već i svom nasledniku.

Niz delova Obraćanja zvučali su kao svođenje rezultata svoga rada na mestu predsednika, koji je trajao već više od pet godina. Veći deo onoga što se radilo u poslednjih pet godina Predsednik je nazvao „politikom stabilizacije“. Ali danas, 2005, taj zadatak je uglavnom izvršen, i zato je politika stabilizacije „iscrpela sebe“. Umesto nje treba da dođe nova politika, i njena osnova je stvaranje i jačanje demokratskog društva u Rusiji. „Osnovnim političko-ideološkim zadatkom ― rekao je V. Putin ― smatram razvoj Rusije kao slobodne, demokratske države. Ponekad se može čuti da, pošto je ruski narod vekovima ćutao, on nije navikao na slobodu, a nije mu ni potrebna. I, navodno, zbog toga je našim građanima potrebna stalna prismotra nekog višeg. Želeo bih da one koji tako misle vratim u realnost. Rusija je bila, jeste, i, naravno, biće najveća evropska nacija. Ideali slobode, ljudskih prava, pravednosti i demokratije, za koje je patila i za koje se izborila evropska kultura, za naše društvo su tokom mnogo vekova bili određujući vrednosni orijentir. Ubeđen sam da za savremenu Rusiju vrednosti demokratije nisu manje važne od težnje ka ekonomskom uspehu ili socijalnom blagostanju ljudi“.

Razvijajući dalje tu misao, Vladimir Putin je, bez sumnje, dao odgovor na jaku kritičku kampanju zapadnih sredstava javnog informisanja, koji su zamerali novom režimu u Rusiji i samom V. Putinu da ignoriše vrednosti demokratije i da krši ljudska prava. „Rusija je zemlja koja je za sebe odabrala demokratiju voljom svoga naroda ― rekao je V. Putin. ― Ona je sama stala na takav put i, pridržavajući se svih opšteprihvaćenih demokratskih normi, sama će odlučivati na koji način ― uzevši u obzir svoje istorijske, geopolitičke i druge specifičnosti ― može da obezbedi realizaciju 104

principa slobode i demokratije. Kao suverena zemlja, Rusija je sposobna i samostalno će određivati za sebe i rokove i uslove kretanja tim putem“.

Sprovodeći politiku stabilizacije, izvršavajući zadatke u vezi sa sprečavanjem degradacije državnih i društvenih institucija, reagujući na probleme koji su se nagomilali ranije, Vladimir Putin oslanjao se prethodnih godina na činovništvo, jer drugo uporište on tada jednostavno nije imao.

Klanovi oligarha, kao što je poznato, bili su protiv njega. Ali V. Putin bio je daleko od idealizacije savremenog ruskog činovništva. „Naše činovništvo ― rekao je on u novom Obraćanju ― još uvek u značajnoj meri predstavlja zatvorenu i ponekad jednostavno nadmenu kastu, koja državnu službu shvata kao vrstu biznisa. I zato zadatak broj jedan za nas ostaje, kao i ranije, povećanje efikasnosti državne uprave.

U poslednje vreme indikativno je to da je nesavesni deo naše birokratije (kako federalne, tako i lokalne) naučio da koristi postignutu stabilnost za sebe. Treba reći da se partijska i korporativna birokratija u tom smislu ne ponaša ništa bolje od državne. Time ne možemo da budemo zadovoljni. Oslobodivši velika sredstva javnog informisanja od cenzure oligarha, mi ih nismo zaštitili od nezdravog mešanja nekih rukovodilaca. Usmeravajući organe pravosuđa prema pravednoj borbi protiv kriminala, uključujući i poreskog, mi stalno otkrivamo gruba kršenja prava preduzimača. Mnogim činovnicima se čini da će tako biti uvek i da takvi dobici i predstavljaju rezultat. Moram da ih razočaram. U naše planove ne ulazi predaja zemlje na raspolaganje neefikasnoj i korumpiranoj birokratiji“. Ove reči Vladimira Putina izazvale su aplauz svih koji su sedeli u sali. Posmatrači su podvukli da je pedesetominutno obraćanje V. Putina bilo prekidano aplauzima dvadeset šest puta.

V. Putin zaustavio se i na problemima Federacije i njenog jačanja. Predsednik je nazvao pozitivnom tendenciju nekih subjekata Federacije ka ujedinjenju. Takvo ujedinjenje može da poveća efikasnost uprave teritorijama i da poboljša blagostanje građana. Okrećući se problemima biznisa, V. Putin je rekao da vlasti Rusije imaju nameru da skrate sa 10 na 3 godine period u kome će da se razmotre sve vrste prijava vezanih za probleme privatizacije. Državi ne može da bude sve jedno kada se radi o onima koji su prekršili zakon. Tri godine je dovoljan rok za to da država i zainteresovana lica reše svoje odnose. Te reči takođe su izazvale aplauz u sali.

Sala je pozdravila predlog V. Putina da se maksimalno pojednostavi legalizacija vlasništva nad nekretninama koje faktički pripadaju građanima: stambenog prostora, garaža, kuća van grada, zemljišnih parcela. Na podršku je takođe naišao i Putinov predlog da se ukine porez na nasleđenu imovinu. V. Putin je takođe rekao: „Potrebno je stimulisati ulaganje kapitala, koje su građani uštedeli, u nacionalnu privredu. Treba dozvoliti građanima da kapital koji su uštedeli u prethodnom periodu, u prethodnim godinama, bude prijavljen. To treba da ispuni samo dva uslova: uplatu 13% poreza, i uplatu odgovarajućih iznosa na račune u ruskim bankama. Taj novac mora da radi za našu privredu, u našoj zemlji, a ne da se „vuče“ u ofšor zonama“. Ovde se nije radilo o devizama iz domaćih sefova, koje su mnogi obični građani i sitni preduzimači već pustili u promet.

Kako fiskalne, tako i carinske vlasti ne treba biznis da guraju na slepi put i da ispunjavaju neki „plan“ naplate poreza i taksi. Osnovna pažnja treba da se usmeri na proveru tekućeg perioda.

Rusija je zainteresovana za inostrane investicije, i sva ograničenja u vezi sa tim treba da budu rešena na zakonskom nivou. Postoje objekti infrastrukture, vojna preduzeća, strateška nalazišta prirodnih bogatstava, a takođe i izvesni prirodni monopoli, koje je neophodno sačuvati pod kontrolom države. Sve to treba da se odredi pravno, i ne dozvoliti široka tumačenja.

Vladimir Putin posvetio je pažnju radu pravosudnog sistema, problemima demografije i migracije, radu organa zdravstvene zaštite, radu sredstava javnog informisanja, rukovodilaca regiona, političkih partija. On je izrazio nadu da će u sistemu koji povezuje društvo i državu važnu ulogu imati Društvena komora, koja će pratiti i poštovanje slobode štampe u svim sredstvima javnog informisanja, uključujući i televiziju.

Svim zaposlenima čiji rad se finansira iz budžeta, Predsednik je obećao povećanje ličnih dohodaka, realno izraženo od „najmanje 1,5 put“. „Svi ti ljudi treba da osete, najzad, prednosti 105

ekonomskog razvoja u zemlji“. Od problema spoljne politike, V. Putin je jasno izdvojio odnose Rusije i Baltičkih zemalja. „Za nas ― rekao je V. Putin ― važno pitanje ostaje međunarodna podrška kod obezbeđivanja prava ruskih sunarodnika u inostranstvu. I to nije predmet za diplomatsko ili političko cenjkanje. Mi računamo da će novi članovi NATO-a i EU na postsovjetskim prostorima, na delu dokazati svoje poštovanje ljudskih prava, uključujući i prava nacionalnih manjina. Nemaju prava da zahtevaju poštovanje ljudskih prava oni koji ih sami ne poštuju i ne mogu da obezbede njihovo poštovanje“.

Obraćanje Predsednika naišlo je na skoro opšte odobravanje kod ruskih političara. „Iz govora se vidi da je Putin naglo skrenuo ulevo. On je izneo sve probleme socijalnog karaktera, o kojima smo govorili ranije“ ― izjavio je lider KPRF Genadij Zjuganov. U isto vreme predsednik Tatarstana Mintimer Šajmijev rekao je: „Ovo je bilo obraćanje sa pravca desnog centra, i meni je blisko“. Mnogi su jednostavno rekli da su „spremni da se potpišu ispod svake reči Predsednikovog Obraćanja“. „Ovo je najbolje obraćanje za poslednjih dvanaest godina“ ― primetio je Vladimir Žirinovski.

Veoma nezadovoljna je bila, ipak, Irina Hakamada: „Ovo obraćanje nije imalo fundamentalni karakter, a po liberalnoj retorici ono je pre bilo izvozna roba i ritualna izjava za Zapad“. „Deo onoga što je govorio Predsednik uzeo je iz programa naše partije ― izjavio je zamenik predsednika partije „Jabloko“ Sergej Ivanenko. ― I bez obzira na to što je mnogo onoga što je Putin govorio bilo pravilno, pojavilo se pitanje ― u kojoj meri će ono što je bilo rečeno biti i realizovano“. „Ja jednostavno ne verujem ni jednoj Putinovoj reči ― rekao je nezavisni poslanik sa desnog krila Vladimir Rižkov. ― On gradi autoritarni režim, ali u isto vreme govori lepe reči“. „Bilo je to veoma dobro obraćanje“ ― kratko je prokomentarisao ono što je čuo gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov.

Strana sredstva javnog informisanja bila su veoma uzdržana prema obraćanju Predsednika Rusije. U članku britanskog lista „Gardijan“, moglo se pročitati: „Vladimir Putin činio se sigurnim, čitajući godišnje obraćanje Predsednika Federalnoj Skupštini. On je obećao da će nastaviti kretanje ka slobodi i demokratiji, ali u njihovoj slovenskoj varijanti, izjavivši da Rusija i samo Rusija treba da odluči kako će to da radi. Nije čudno da u očima bivšeg oficira KGB-a koji je narastao do Kremlja, krah Sovjetskog Saveza do danas izgleda kao „najveća geopolitička katastrofa veka“. Iako posle skoro 14 godina drugi narodi koji su se oslobodili od njegovog rukovođenja, i milioni onih čiji su životi bili razrušeni od posledica hladnog rata, taj krah smatraju nečim drugim ― od toga nostalgija i tuga Putina, kao i mnogo njegovih sunarodnika, nije manja. Putinov govor neće umanjiti brige kritičara kod kuće i u inostranstvu, koji vide opasnost u koncentraciji vlasti u rukama predsednika i u napadu na nezavisna sredstva javnog informisanja“.

List „Vol-strit žurnal“ obratio je najviše pažnje na ekonomski deo Predsednikovog obraćanja. „Vladimir Putin ponudio je amnestiju za kapital koji se vrati i ukidanje poreza na nasledstvo. Obećao je da će obuzdati poresku inspekciju, koja kompanije dovodi do bankrota.

Jučerašnje Putinovo godišnje obraćanje bilo je pokušaj da se isprave mnoge greške iz prošlosti, koje su naterale lokalne i inostrane kritike da posumnjaju u Putinovu privrženost demokratiji i tržišnoj privredi. Putin je izneo niz prijateljskih ponuda investitorima, uključujući ukidanje poreza na nasledstvo i smanjenje birokratije. On je još jednom izjavio da podržava zakon koji bi potvrdio legalnost privatizacije 1990-tih godina. Nastupajući pred stotinama ljudi koji određuju zakone, koji su se okupili u Kremlju, Predsednik je pokušavao da umiri lidere u biznisu, čije odsustvo poverenja koči ekonomski napredak. Ali nije poznato da li će njegova poslednja obećanja biti ispunjena“. „Predsednik Rusije prekida napade na oligarhe i obrušava se na birokrate ― pisao je nemački list „Berliner cajtung“. ― Prodornim pogledom ugledao je one koji su krivi za nezadovoljstvo građana Rusije i za pad njegove popularnosti. Eto, to je neuništiva kasta birokrata, koju do danas u Rusiji nazivaju „činovnicima“, koja je preživela sve revolucije, i, i koja, uz svu vernost caru-baćuški, nose svoju službu, prezirući ljude i cinično brbljajući o sopstvenoj koristi.

Kritikujući aparat, čije ključne figure postavlja on sam, Putin menja pravac. Na smenu oligarsima, 106

kao žrtveni jarci za greške i kao gromobran za narodni gnev, dolaze činovnici. Rusko stanovništvo neće reći da su te optužbe usmerene na pogrešnu adresu. Ali, jedno ostaje staro: sam Putin, kao carbaćuška, slobodan od bilo kakve krivice i samokritike“.

Vidimo da je osnovni prekor upućen Putinu od strane njegovih ruskih i zapadnih oponenata, bio prekor zbog razlike između reči i dela. Taj prekor nije pravedan i u odnosu na ranije, i u odnosu na šesto godišnje obraćanje. Veći deo svojih obećanja Vladimir Putin je ispunjavao i nastavlja da ispunjava na očigledno nezadovoljstvo nedobronamernih. Novo Obraćanje Vladimira Putina Federalnoj Skupštini nije samo vežba retorike. Ono je sadržalo više od deset predloga zakonodavnog karaktera. I već sledećeg dana u vladi i u predsedničkom aparatu počeo je rad na tome da se svi ti predlozi pretvore u zakone.

SPOLJNA POLITIKA (2004―2005) O nekim opštim problemima i ocenama Rusija je 2004–2005. godine sprovodila aktivnu spoljnu politiku na veoma mnogo pravaca.

U celini, međunarodni položaj Rusije se do leta 2005. godine učvrstio, porastao je autoritet kako same ruske države, tako i njenog Predsednika, u poređenju sa stanjem stvari u svetu od pre pet ili deset godina. Slikovita potvrda toga bila je proslava 60 godina pobede, koja je i svojim dimenzijama i brojem šefova država koji su doputovali u Moskvu premašila ranije proslave jubileja Dana pobede. U spoljnoj politici Rusije i naporima samog Putina daleko od toga da je uvek bilo uspeha.

Ali, pogoršanje odnosa sa nekim zemljama Zapada i sa nekim susednim zemljama uopšte ne znači da se Rusija ponašala nepravilno ili da je V. Putin dozvolio sebi neke ozbiljne loše procene i greške. Spoljna politika nije samo put saradnje, već i suparništva. Rusija u spoljnom svetu ima ne samo potencijalne partnere i saborce, već i suparnike i zlonamernike.

Kako na Zapadu, tako i na Istoku ima mnogo onih, kojima ne odgovara upravo povećanje uticaja i autoriteta Rusije u savremenom svetu. Nacionalni interesi raznih zemalja se ne poklapaju, i to je prirodno. Jedni isti napori Rusije u Istočnoj Evropi izazivaju odobravanje u Srbiji i kritiku u Poljskoj. Ruska politika na Bliskom Istoku nailazi na razumevanje kod predsednika Francuske Žaka Širaka, ali izaziva nezadovoljstvo britanskog premijera Tonija Blera. Ali zbog čega bi svima očigledno zahlađenje odnosa između Vladimira Putina i Tonija Blera trebalo ubrajati u neuspehe upravo Putinove, a ne Blerove? Vladimir Putin sačuvao je, čak je i učvrstio, najbolje odnose sa premijerima Nemačke i Italije Gerhardom Šrederom i Silvijom Berluskonijem. Ali Šrederovi i Berluskonijevi oponenti u Nemačkoj i Italiji pojačali su kritiku protiv Moskve i njenog Predsednika.

Zbog čega mi treba tu činjenicu da ocenimo kao neuspeh spoljne politike Rusije. Zapadne zemlje, a posebno SAD, trudile su se 2004–2005. godine da povećaju i učvrste svoj uticaj u ZND i na postsovjetskom prostranstvu. Naravno, to za Rusiju predstavlja problem. Ali Rusija širi svoje prisustvo, na primer, u Latinskoj Americi ili na Srednjem Istoku, i to za SAD pravi probleme.

Nastanak takvih problema uopšte nije znak neuspeha ili poraza. To može da bude stimulans ili rezultat aktivnog rada. Kako glasi jedan od zakona fizike, na koji se mnogo puta pozivao Aleksandar Solženjicin ― na pravcima na kojima nema otpora, nema ni rada.

Kraj hladnog rata i raspad Sovjetskog Saveza izmenili su geopolitičku sliku sveta. Ti događaji, ipak, nisu doveli do stvaranja jednopolarnog sveta u kome bi neka supersila mogla da igra ulogu bezuslovnog svetskog lidera. Uz svu vojnu, političku i ekonomsku moć Sjedinjenih Američkih Država, ta zemlja nije u stanju da kontroliše čak ni njoj susedne zemlje Latinske Amerike. Neki od analitičara čak žale zbog toga što danas ne postoji dvopolarni svet koji im se činio uređenijim i razumljivijim, i koga je danas smenio nekakav globalni „nered“ i nestabilnost.

Na mesto ideološkog sukoba između sveta kapitalizma i sveta socijalizma došle su druge vrste konflikata ― nacionalnih, religioznih, ekonomskih. Među subjektima međunarodnih odnosa 107

ne viđamo samo nacije i države, već i transnacionalna udruženja, čak i ilegalne terorističke organizacije. Procesi globalizacije u oblasti informacija, finansija i tehnologija ne isključuju formiranje novih regionalnih centara moći i uticaja. Ubrzavanje ekonomskog i naučno-tehničkog razvoja koje se odvija na svim kontinentima vodi ne samo prema zaoštravanju ekoloških problema, već i prema žestokoj borbi za resurse od kojih je osnovni tečno ugljovodoničko gorivo, a takođe i drugi energenti i metali. Upravo borba za resurse nalazi se u osnovi većeg dela konflikata u poslednjoj deceniji.

Međunarodni odnosi menjaju se sa razvojem novih velikih zemalja ― Kine, Indije, Brazila, Indonezije. Uloga zemalja kao što su Meksiko, Iran, Južna Koreja, Vijetnam, stalno se povećava.

Ruska Federacija aktivno traži u svetu, koji je umnogome nov i dinamičan, svoje mesto, i ta potraga trajala je takođe i 2004–2005. godine. Neki od ruskih eksperata, koji su navikli da traže potvrdu za svoje stavove, pre svega na Zapadu, bili su očigledno razočarani spoljnopolitičkim rezultatima poslednje dve godine. Godina koja se završavala bila je, prema mišljenju Vladislava Inozemceva, „za domaću diplomatiju krajnje neproduktivna. Naša spoljna politika te godine trpela je poraz za porazom. A još pre tri godine sve je bilo drugačije.

Predsednik Vladimir Putin u rekordnom roku je, među svojim zapadnim kolegama, stekao reputaciju savremenog političara, istovremeno opreznog i hrabrog, poslovnog i slobodnog. I ta reputacija je, mora se priznati, potpuno zaslužena. Setimo se tako upečatljivih epizoda kao što je obraćanje ruskog lidera nemačkom Bundestagu na nemačkom jeziku. O tome kako je Vladimir Putin prvi podržao predsednika Dž. Buša posle terorističkih akata 11. septembra, a posle toga Amerikancima dozvolio ― uprkos protivljenju naših „jastrebova“ ― korišćenje baza u Centralnoj Aziji za rat sa Talibanima. Posle godinu i po Rusija će, kao po notama, odigrati na iračku kartu, nateravši svet da se zamisli nad perspektivama potencijalnog francusko-rusko-nemačkog saveza.

Ali sada je sve to prošlost, i ponašanje Vladimira Putina postalo je nerazumljivo i dvosmisleno ― posebno na Zakavkazju i u Ukrajini. Od koga on tamo brani interese Rusije?

Predsednik Vladimir Putin je možda odličan obaveštajac, ali njegovo tumačenje ruskih nacionalnih interesa je pogrešno. Vladimir Putin je danas tuđ u krugu onih koje je on ranije navikao da smatra „svojima“, i on u tom krugu više nikada neće postati svoj. Ali ono što je najtužnije, neće više postati „svoja“ ni Rusija, koja bezmerno i bez svesti veruje svom lideru. Rusija, koja bi, da se nije prekinuo njen postsovjetski razvoj, možda mogla da postane i demokratskija nego Amerika, teško da će sada da postane deo Evrope, partner Amerike, pa čak i naslednica Sovjetskog Saveza. I za to mi, njeni građani, treba pre svega da zahvalimo sumnjivim podvizima našeg Predsednika“.

Ova tirada nepoznatog eksperta i urednika časopisa „Slobodna misao“ nije na mestu, a po nizu zamerki, čak je i besmislena. Vladimir Putin podržao je SAD i Zapad u borbi protiv terorizma posle 11. septembra 2001. godine, zato što je to bilo u skladu ne samo sa principima humanizma, već i sa nacionalnim interesima Rusije, koja je tu borbu započela još ranije. Ali zašto bi Rusija trebalo da podržava širenje NATO-a na istok ili pokušaje da se oslabe pozicije i uticaj Rusije na postsovjetskim prostorima? Očigledno je da su događaji u Gruziji i u Ukrajini iskorišćeni u raznim zemljama Zapada za vršenje pritiska na Rusiju. Zašto Rusija nije trebalo da se suprotstavi tim pritiscima? Razumno partnerstvo ne može da bude rezultat jednostranih ustupaka; videli smo to po rezultatima politike M. Gorbačova, E. Ševarnadzea, B. Jeljcina i A. Kozirjeva.

Cilj Vladimira Putina bila je težnja ne da postane „svoj“, već ravnopravni partner u krugu svetskih, a ne samo zapadnih lidera. Rusija nije prestala da bude ni deo Evrope, ni partner SAD-a, ni naslednica Sovjetskog Saveza, a zemlja veruje svom lideru, nikako ne „bez svesti“. Sačuvane su i perspektive potencijalnog francusko-rusko-nemačkog saveza. Pored toga, na samitu u Parizu, marta 2005, pošto nije prihvaćena američka varijanta rešenja iračkog problema, učestvovala je i Španija.

To udruženje praktično svih staroevropskih imperija dobilo je nezvanični naziv „evrokvadrat“. Tu se, ipak, ne radi o stvaranju nekakvog antiameričkog saveza. Interesi Rusije i Evropske Unije nisu jednaki. Nisu jednaki ni interesi „stare“ Evrope i SAD-a na Bliskom i Srednjem Istoku.

Pristupajući radu na mestu predsednika u novom mandatu, Vladimir Putin smatrao je da je 108

neophodno da okupi sve ruske diplomate i sa njima obavi detaljni razgovor. Dana 12. jula 2004, u velikoj sali MIP-a, na savetovanju sa šefom države, okupilo se sto trideset ambasadora i predstavnika Rusije u inostranstvu. Prisustvovalo je takođe i rukovodstvo MIP-a, visoki funkcioneri vlade Rusije, administracije Predsednika, neki poslanici Državne Dume. Pozvan je bio i bivši premijer i ministar inostranih poslova Jevgenij Primakov koji se danas nalazi na čelu Privredne komore Ruske Federacije.

Tema savetovanja bila je „Reforme u Rusiji i njihova spoljnopolitička podrška“.

Nerazdvojivost spoljne i unutrašnje politike istakao je i Putin u četrdesetominutnom govoru.

Osnovni unutrašnji zadaci zemlje bili su određeni ovako: povećanje konkurentne sposobnosti privrede, kardinalno povećanje BND, integracija Rusije u svetski privredni sistem.

Odnose u ZND V. Putin je nazvao „glavnim prioritetom ruske spoljne politike“, mada je priznao da „tek predstoji stvaranje celovite i dugoročne strategije u tom pravcu“. U tom pravcu ne ide sve glatko, i ne koriste se sve poluge, između ostalog i za zaštitu prava i interesa sunarodnika u državama ZND i u baltičkim zemljama. V. Putin istakao je da Rusija nema monopol nad političkim i ekonomskim vezama i saradnjom u zemljama ZND. Ali Rusija ima i pravo i mogućnost da proširi svoje prisustvo na svim kontinentima na svetu. Govoreći o odnosima sa Evropom, Putin je pozvao diplomate da „minimiziraju potencijalne rizike po bezbednost i ekonomske interese zemlje, koji su nastali u vezi sa širenjem Evropske unije i NATO-a. „Toj situaciji se treba adaptirati ― rekao je V. Putin. ― Tu treba pronaći svoje prednosti i okrenuti ih u svoju korist. Tu nema dugog puta, osim razvoja ravnopravne saradnje sa EU i NATO.“ Vladimir Putin podsetio je na to da su u većini zapadnih zemalja „predstave o Rusiji često daleke od realnosti“ i da tamo „nisu retke planirane kampanje na diskreditaciji naše zemlje“. Ruski ambasadori treba zato da se brinu o poboljšanju i uzdizanju predstave o našoj zemlji i autoriteta Rusije u spoljnom svetu.

Devedesetih godina mnogi od nas otvoreno su patili od nedostatka osećaja nacionalnog ponosa, koje je tek u poslednjih nekoliko godina počeo da nam se vraća. Rusija ne sprovodi antizapadnu politiku. Ali ona ne treba da ne obraća pažnju na rad uticajnih političkih snaga na Zapadu, koji su pokazivali interes za slabljenje Rusije. Objektivno, upravo jaka, bogata i demokratska Rusija, može da postane dostojan partner Zapada, a takođe i stabilni izvor resursa koji su Zapadu važni. Zbog mnogo subjektivnih razloga, veliki broj zapadnih političara sklon je da još uvek Rusiju gleda kao opasnog suparnika, koga treba, koliko je to moguće, učiniti slabim i izolovanim.

Neki eksperti bili su nezadovoljni uglavnom spoljnom politikom V. Putina. Ali, Lidija Ševcova iz Fonda Karnegi smatrala je da je zapadni politički svet bio nezadovoljan pre svega unutrašnjom politikom ruskog Predsednika. Kako je tvrdila L. Ševcova, „sadašnji ruski lider potvrdio je da je on egzistencionalno prozapadni čovek. Ali njegov vektor integracije Rusije u uniju razvijenih demokratija nije razvijan, i danas treba da se razmišlja o tome kako se uzdržati od sindroma „hladnog rata“ sa Zapadom. Zašto se tako brzo završila još jedna naša uzajamna ljubav?

Prvi razlog je u tome što Rusija nije uspela da se približi liberalnoj demokratiji, isto kao što nije uspela da je ubedljivo imitira. Predsednik Putin je u toku svog prvog mandata zaista uspeo da izvede zemlju iz haosa. Ali država, koja se konsolidovala kao rezultat njegovog rukovođenja, ova država, kao i za vreme Jeljcina, nastavlja da živi zaobilazeći zakone uprkos bilo kakvim principima.

U okvirima političkog režima koga je sam izgradio, Putin je više ograničen i predvidiv, nego što je u svoje vreme to bio Jeljcin. Stara je istina: što lider ima više ovlašćenja, tim više mora da ih prenosi svom okruženju, a što ih više prenosi, postaje sve slabiji“.

Sve su ovo, takođe, nerazumljive i besmislene tvrdnje i šeme. Svoja ovlašćenja predsednik Rusije ne treba nikome da prenosi, i svaka grana ruske vlasti treba da radi efikasno upravo u granicama svojih ovlašćenja. Progres koji Rusija demonstrira na putu ka pravoj demokratiji veoma je velik. Posle nekoliko stoleća autoritarnih režima nije moguće, ili je čak opasno, kretati se brže.

U leto 2004. godine u Londonu sam imao neoficijelni susret sa grupom britanskih eksperata 109

za Rusiju ― među novinarima i sovjetolozima. „Čudno je videti, gospodine Medvedev ― rekao je, obraćajući mi se, jedan od eksperata ― da vi, bivši disident, podržavate bivšeg pripadnika KGB-a“. „A koga biste vi od ruskih političara želeli da vidite na čelu Rusije? ― pitao sam. ― Vi sve naše političare dobro znate, zar ne?“ „Mi smatramo da bi trebalo da to bude predstavnik inteligencije, tipa Javlinskog“ ― odgovorio je moj sagovornik. Da li je potrebno davati neki veliki komentar ovog dijaloga? Dalje ću navesti moje viđenje samo najznačajnijih epizoda u spoljnoj politici Rusije 2004–2005. godine.

Rusija i SAD 2004–2005. godine U periodu 2004–2005. godine, u odnosima između Rusije i SAD nisu se dogodile nikakve ozbiljne izmene ili preokreti. Lični odnosi između predsednika naše dve zemlje i dalje su bili isti, puni poverenja, čak prijateljski, i to je veoma bunilo mnoge koji prema Rusiji nisu bili dobronamerni. Odnosi između naših zemalja nisu bili jednostavni, i uzajamnih optužbi bilo je mnogo. Ali bilo je očigledno da su i Dž. Buš i V. Putin naučili da opšte interese postave iznad nesuglasica, i veoma im je stalo do ličnog poverenja koje su stekli, a u mnogo slučajeva i do uzajamnog razumevanja.

U toku perioda koga razmatram, Sjedinjene Američke Države bile su uvučene u složeni vojni i politički konflikt u Iraku. Osnovni napori SAD bili su usmereni na gušenje oružanog otpora i stvaranje nove iračke administracije koja će biti lojalna SAD-u.

Sadam Husein najzad je bio uhapšen i nalazio se u zatvoru čekajući suđenje. U Iraku je formirano nekoliko centara stabilizacije, ali takođe i nekoliko centara naoružane opozicije, koja je bila protiv američke okupacije. To nisu bile samo radikalne grupe šiita i sunita, već i različite terorističke grupacije, uključujući i Al Kaidu. U aprilu i maju 2005, u Iraku se svakodnevno u proseku događalo šezdeset-sedamdeset napada i terorističkih akcija, usmerenih protiv vojske SAD i njihovih saveznika, a takođe i protiv nove iračke policije i administracije. U isto vreme, u Iraku su se događali politički procesi koje je bilo teško usmeravati i kontrolisati čak i za američke vojne trupe. Za SAD je daleko mirnije bilo u severnim delovima Iraka, gde se odvijalo polako formiranje kurdske autonomije.

Vraćala se u normalu, mada uz velike napore, eksploatacija nafte kako na severu, tako i na jugu Iraka. Velika sredstva od prodaje nafte utrošena su za hranu za stanovništvo zemlje, a takođe i za formiranje novih struktura vlasti, uključujući i policijske i vojne formacije. U zemlji u kojoj je privreda bila uništena, mnogi mladi ljudi odlazili su na službu u policiju ili armiju. Amerika je počela da koristi administrativne resurse, ne samo bivše iračke emigracije, već i prethodnog režima.

Krajem januara 2005. godine u Iraku su u uslovima okupacije organizovani izbori novog rukovodstva zemlje. To nisu, naravno, bili slobodni demokratski izbori. Ali oni nisu bili ni potpuno dekorativni ili formalni. Dvadeset dva meseca posle svrgavanja Sadama Huseina, na iračkim izborima učestvovalo je 47 partija, 9 koalicija na spiskovima koji su sadržali više od 7200 kandidata. Još oko 30 kandidata bilo je nezavisno. Do proleća 2005. u Iraku je bilo više od 8 hiljada društvenih organizacija. Aktivno učešće u tom političkom procesu imale su i žene. Razni posmatrači i eksperti, sa izvesnim iznenađenjem, upoznavali su se sa razvojem tog političkog procesa, ističući pritom njegovu potpunu nepredvidivost. Ilustrativno je privremeni predsednik Iraka postao kurdski političar, i imao je dva potpredsednika ― jednog šiita i jednog sunita.

Planirano je da se stalna vlada Iraka formira tek u decembru 2005. godine ― posle referenduma za usvajanje novog Ustava zemlje, zakazanog za 15. oktobar 2005. godine.

Rusija nije ignorisala novo privremeno rukovodstvo Iraka i nije odbijala minimalnu saradnju sa privremenom vladom te zemlje. Rusija je pristala da otpiše 80% iračkog duga, koji je stvoren za vreme Huseina. Početkom 2005. Rusiju je posetilo nekoliko delegacija i grupa koje su predstavljale razne političke i poslovne krugove te zemlje. Vladimir Putin sastao se sa nekima od novih iračkih političara, ali nije vezivao sebe ni za kakve nove obaveze.

110

Juna 2004. godine Vladimir Putin otputovao je u SAD na samit „osam“, koji je održan na obali Atlantskog okeana SAD, na ostrvu Si-Ajlend, na malom privatnom imanju koje je pripadalo porodici Džons. To je bilo udobno zbog obezbeđenja. Ovoga puta razmatran je američki projekat „Velikog Bliskog Istoka“, koji je predviđao da se u tom regionu sprovedu reforme koje bi dovele do postepenog uvođenja normi zapadne demokratije. Radilo se pre svega o stvaranju „žarišta podrške demokratije i razvoja“ na Bliskom Istoku sledećih godina. Niko se nije izjasnio protiv ovog, u znatnoj meri deklarativnog programa. Ali i nikakve formalne odluke na samitu nisu donete.

I za Rusiju, i za druge zemlje koje su povezane sa SAD nizom obaveza, veoma važni su, naravno, bili predsednički izbori u toj zemlji. Borbu protiv Džordža Buša vodio je kandidat Demokratske partije Džon Keri, koji je rat SAD protiv Sadama Huseina otvoreno i gromoglasno nazivao „ratom koji je greškom počeo“. Taj rat je, prema Kerijevom mišljenju, započet sa lažnim pretpostavkama, i on je posvađao Ameriku sa mnogo njenih saveznika. Keri je obećao da će, u slučaju da bude izabran na mesto predsednika SAD, početi povlačenje američke vojske iz Iraka.

Džordž Buš držao se, naravno, druge pozicije. On je opravdavao intervenciju u Iraku i svrgavanje režima Sadama Huseina nazivao je velikom pobedom za SAD. Godine 2000. Džordž Buš je kritikovao Bila Klintona u vezi sa Rusijom. Ali događaji 2001. mnogo su promenili, i sada je Džon Keri kritikovao rusku politiku Džordža Buša, obećavajući da će i u vezi sa tim delom spoljne politike SAD mnogo da promeni ― u slučaju da pobedi na izborima. Bez obzira što je stav Džona Kerija u vezi sa Irakom bio prihvatljiviji za Rusiju, u Kremlju niko nije želeo da baci senku na dobre lične odnose između Dž. Buša i V. Putina.

U septembru 2004. Putin je govorio o Bušu i nazvao ga „sistematičnim, čestitim i predvidivim“ čovekom. Oktobra 2004. godine, kada je bio u Dušanbeu, Vladimir Putin je rekao da će Rusija „sa poštovanjem prihvatiti bilo koji izbor američkog naroda“, i dodao: „ako Buš izgubi izbore, teroristi će slaviti pobedu“. Svi posmatrači ocenili su ovu izjavu kao podršku V. Putina „prijatelju Džordžu“. Kao što je poznato, Džordž Buš je pobedio na izborima sa malom prednošću.

Komentara u vezi sa tim bilo je mnogo, i među njima i krajnje neprijateljskih u odnosu na Rusiju.

Jedan od najpoznatijih američkih sovjetologa Zbignjev Bžežinski pisao je: „Za vreme Jeljcina bilo je napretka u demokratskim promenama. Za vreme Jeljcina na Rusiju se u Americi gledalo kao na zemlju koja se spotiče, ali se ipak kreće u pravilnom pravcu. Danas Rusiju gledamo kao zemlju koja ide sigurno, ali u pogrešnom pravcu“. Povodom toga Bžežinskom se može samo izjaviti saučešće.

Najvažniji događaj u rusko-američkim odnosima, posle predsedničkih izbora u SAD, bio je susret dva predsednika ili samit Rusija-SAD 23. februara 2005. godine u Bratislavi. Skoro ceo mesec i evropska i američka štampa nabrajale su zahteve i pretenzije koje je Buš trebalo da iznese Putinu i Rusiji. Kako je pisao jedan od listova, „Buš mora da pokaže svoj interes prema nuklearnoj sferi Rusije i da obuzda Putina u svim oblastima koje su važne za SAD, uključujući i rusku podršku iranskog nuklearnog projekta i rusko mešanje u stvari Gruzije, Moldavije i Ukrajine. Buš je trebalo da pokaže Putinu zašto Buš, i drugi demokratski lideri, smatraju da današnje političke promene u Rusiji podrivaju zrna demokratije koja odražavaju kako zapadne, tako i univerzalne vrednosti. Buš treba da pohvali ono što je radio bivši čečenski predsednik Aslan Mashadov, i da učini sve kako bi se ubrzali pregovori o suverenitetu Čečenije“.

Na dan otvaranja samita još jedan zapadni list pisao je: „Danas, kada se Putin sastaje sa predsednikom Bušom, on će najverovatnije dobiti packe. Prvi put od kada Predsednik, nosilac crnog pojasa, ne stoji na nogama čvrsto. Putinova popularnost u vojsci i miliciji, koje su ranije bile njegov oslonac, naglo se smanjila. Kritika iz usta Buša, koliko god da izazove bes, biće najmanja od svih Putinovih nesreća“. Ova očekivanja nisu se ostvarila, i odnosi između Buša i Putina ničim nisu bili poljuljani.

Susret Buša i Putina, oči u oči, trajao je znatno duže nego što je bilo planirano, i pred novinare su predsednici izašli zadovoljni. „Samit je bio uspešan ― pisao je u svom članku ruski časopis „Ekspert“. ― Na pres konferenciji bilo je očigledno da su Vladimir Putin i Džordž Buš bili zadovoljni rezultatom razgovora. Pogoršanje u rusko-američkim odnosima, koga su jedni uz sumnju 111

očekivali, drugi iskreno želeli, a treći uporno zahtevali, nije se dogodilo. Konstruktivno-poslovni prilaz preovladao je nad emocionalno-ideološkim. Na oba predsednika je vršen pritisak, obojica su imali veoma mali manevarski prostor, ali oni nisu podlegli ni pritisku, niti iskušenjima naglih zaokreta. Oni su radili pažljivo i pedantno. Činjenica da su Buš i Putin našli zajednički jezik na teme koje su tako osetljive za svakog od njih, dokazala je jednu veoma važnu stvar. Mnogobrojni neuspesi ruske spoljne politike u poslednjih godinu-dve ― to je samo mit. I stvar nije samo u tome što je Rusija ovoga puta nastupila besprekorno. Jasna, sigurna Putinova izjava da Rusija čvrsto stoji na putu izgradnje slobodnog društva, lišava osnova tvrdnje o tome da su događaji u Gruziji ili Ukrajini bili porazi Kremlja. Ako se pođe od toga da je Rusija želela da postavi autoritarnu kontrolu nad susednim teritorijama, onda to jeste neuspeh. Ali, ako Rusija štiti svoje sopstvene interese i pokušava da se suprotstavi pretnjama sopstvenoj bezbednosti, onda igra bar nije završena“. „Pobedilo je prijateljstvo“; „Buš kao i ranije veruje Putinu“; „Predsednici nisu uspeli“ ― pod takvim naslovima listovi Rusije i Zapada komentarisali su rezultate samita u Bratislavi. Neki od listova pisali su o tome sa očiglednim žaljenjem. Veoma dobro je prošao susret Vladimira Putina i Džordža Buša uveče, 8. maja, u rezidenciji ruskog Predsednika u Novo-Ogarevu. Dobar prijem očekivao je u Kremlju i Džordža Buša-starijeg, koji je doputovao u Moskvu krajem maja 2005. ne samo kao veteran Drugog svetskog rata.

Rusija i zemlje Zapadne Evrope Odnosi između predsednika Rusije V. Putina i lidera Francuske, Nemačke i Italije, i dalje su tokom 2004–2005. bili dobri. Učvrstila se i poslovna saradnja Rusije sa nekim zapadnoevropskim zemljama. Ali u mnogo drugih pravaca odnosi između Rusije i zemalja zapadne Evrope pogoršali su se, mada za to nisu postojale, čini se, nikakve objektivne osnove. Još nikada od stvaranja Ruske Federacije kao nezavisne države, u zapadnim sredstvima javnog informisanja nije se pojavljivalo tako mnogo neobjektivnih i kritičkih antiruskih materijala kao 2004–2005. Posebno mnogo tekstova sa kritikom ruske unutrašnje i spoljne politike moglo se naći u nemačkoj, francuskoj, britanskoj i holandskoj štampi.

Oštre kritike su, pritom, najčešće bile usmerene lično protiv Vladimira Putina. Na samom početku 2004, u tim tekstovima dominirala je tema JUKOSa, a takođe i „gušenje“ opozicije i demokratije od strane Putina. I predsednički izbori u Rusiji bili su podvrgnuti tendencioznoj kritici.

Novi talas kritike protiv Putina prošao je kroz zemlje Evrope za vreme tragičnih događaja u Beslanu i za vreme razmatranja administrativne reforme u Rusiji. Posebno jak talas kritike na adresu V. Putina pojavio se u novembru i decembru 2004. godine u vezi sa predsedničkim izborima u Ukrajini i stavom Rusije prema tim izborima.

Naglo se promenila čak terminologija većine zapadnih listova. „Putinski lagani prevrat“, „Vladimir Putin je neprijatelj demokratije“, „Sergej Ivanov je neoimperijalistički ministar odbrane“, „Rusija će pasti na „petrokratiju“„ (od reči petroleum ― nafta), „Moskva je potemkinsko selo, oko koga sve propada“, „Zapadni biznis ne veruje u perspektive Rusije“. Slične naslove možemo citirati dugo.

Bilo je, naravno, i izuzetaka. U vreme kada su se odnosi Vladimira Putina i britanskog premijera Tonija Blera pogoršali, odnosi sa premijerom Italije Silviom Berluskonijem ostali su dobri, ili su se čak poboljšali. Odnosi poverenja dva lidera uticali su ne samo na stavove većeg dela italijanskih sredstava javnog informisanja, već i na ekonomske odnose Rusije i Italije.

Silvio Berluskoni bio je prvi zapadni lider koji je doputovao u Rusiju posle ruskih predsedničkih izbora. Zajedno sa V. Putinom italijanski premijer otvorio je novu veliku fabriku za proizvodnju mašina za pranje veša „Indesit“ u Lipecku, a takođe je pratio nastup najboljih ruskih majstora visoke pilotaže. Ova dvodnevna poseta nije donela nikakve političke senzacije, ali je jasno pokazala posebnost odnosa dva lidera. Štampa je u vezi sa tim izdvajala činjenicu da italijanske 112

firme kontrolišu u sadašnje vreme oko 40% tržišta bele tehnike u Rusiji.

Veoma dobre odnose sačuvao je Vladimir Putin sa nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom. „Ja nemam nameru da menjam politiku prema Rusiji ― izjavio je G. Šreder u velikom intervjuu 7. oktobra 2004. godine. ― Vladimir Putin zalaže se za obnovu ruske državnosti i očuvanje teritorijalne celovitosti Rusije, i ja mogu da ga razumem. On se trudi da iznađe politička rešenja u Čečeniji. Strateško partnerstvo Nemačke i Rusije predstavlja naš dugoročni interes“. Ali ispostavilo se da Šreder ima veoma mnogo oponenata u samoj Nemačkoj, i za vreme posete V. Putina Nemačkoj održano je nekoliko manifestacija pod parolama: „Putine, prekinite rat u Čečeniji!“ Hamburški univerzitet demonstrativno je odbio da dodeli V. Putinu zvanje počasnog doktora prava, mada je sam predlog potekao od grupe profesora tog istog univerziteta. Očigledna simpatija koju je nemačka javnost demonstrirala prema ruskom Predsedniku u jesen 2001. ovde je bila zaboravljena, mada je za tri godine, koliko je prošlo od tada, primetan bio progres i u privredi i u poštovanju zakona. Uz to, Rusija na vreme vraća Nemačkoj finansijske dugove.

Očigledno pogoršanje odnosa Rusije i nekih zemalja Zapadne Evrope, sa visokim činovnicima iz Evropske unije u Briselu, i sa nekim evropskim organizacijama tipa OEBS, postalo je predmet mnogobrojnih analiza tekstova kako u zapadnoj štampi, tako i u samoj Rusiji. „Ljubavna veza Zapada i Putinove Rusije, izgleda, bliži se kraju ― pisao je jedan od uticajnih evropskoameričkih listova. ― Da li bi trebalo da se prekine sa pokušajima da se Rusija integriše u zapadni svet, sa pokušajima, koji se preduzimaju evo, već deset godina? Mnogi dolaze do pozitivnog odgovora na to pitanje procenjujući Putina kao ličnost. Ali bilo kakva promena kursa koji se sprovodi mora da podrazumeva neke političke realije i strukturne dileme u odnosima Zapada i Rusije.

Pre svega treba da se razume da je Putin popularan u Rusiji u mnogome iz istih razloga iz kojih su prozapadne ruske demokrate nepopularni. Putin je primio iz ruku prozapadnih demokrata, koji su se nalazili na vlasti, zemlju kojoj su nedostajali ciljevi i nade, i vratio joj je i jedno i drugo.

Bez obzira na to što Putin pripada potpuno drugačijoj političkoj tradiciji, on je u Rusiji preuzeo ulogu sličnu ulozi Šarla de Gola u Francuskoj ― čoveka koji je izvukao zemlju sa ivice propasti.

Kao i potezi de Gola, i potezi Putina do sada su ostavljali utisak na birače ― isplaćene penzije i plate, radikalna poreska reforma, suficit budžeta, prihodi od trgovine. U svetu, Rusija se od onog koji moli, pretvorila u onog koji ulaže“. Ova konstatacija je razumna, ali je nedovoljna. „Zašto je Evropa prestala da nas voli?“ ― tako je naslovila svoj tekst Olga Vlasova u časopisu „Ekspert“. „Sadašnje zahlađenje između Brisela i Moskve ― smatra O. Vlasova ― izazvano je neuspehom evropske strategije koja je proračunata na slabu Rusiju. Kako će se naši odnosi razvijati dalje, zavisiće od toga da li će Rusija i Evropska Unija naučiti da kohabitiraju kao dva konkurentna centra moći“. Ova ocena već je bliža istini. Koliko god da je to teško priznati, upravo je jačanje i učvršćivanje Rusije i na ekonomskom i na političkom, i na vojnom planu, izazvalo bes kod mnogih zapadnih političara. „Rusija se vraća“, i to upravo u vreme kada se kod zapadnih zemalja pojavljuje sve više i više sopstvenih teškoća.

Rusija se uopšte ne trudi da se priključi Evropskoj uniji, i to nije ni bliski ni dalji cilj naše zemlje ― za razliku od Gruzije i od sadašnjeg rukovodstva Ukrajine. Za Rusiju je prioritet integracija sa zemljama ZND, a pre svega stvaranje jedinstvenog ekonomskog prostora sa Belorusijom, Kazahstanom, a ako to bude moguće, i sa Ukrajinom. Ideja o stvaranju zajedničkog ekonomskog prostora između Rusije i Evropske unije, koja je izneta još 1999. godine, danas više nije aktuelna.

Zbližavanje između Rusije i Evrope treba da se odvija, i taj proces je proračunat na mnogo decenija, on predstavlja deo globalnog procesa integracija u koji se uvlače takođe i cela Azija, cela Amerika i cela Evropa. U Evropi niko Rusiju i ne očekuje željno, a to ne treba nikoga od nas da nervira, niti da čudi. Rusija je suviše velika, i ona ima sopstveni put i sopstvene saveznike.

Nedoumice izaziva samo to što javne pokušaje da se ograde od Rusije mnoge zapadne politike obrazlažu ne dimenzijama ili istorijskom invididualnošću Rusije, koja se jednostavno ne uklapa u 113

Evropu, već time što se Rusija, navodno, odvaja od demokratije i teži autoritarnim metodama rukovođenja. Ovakve smišljene i lažne motive, i politiku Brisela u tom pravcu, kritikuju i neki objektivniji zapadni eksperti.

Tako, na primer, direktor Centra za ruska i istočnoevropska istraživanja u Birmingemu Fil Henson, piše: „Reakcija Evrope na procese koji se događaju u Rusiji, blago govoreći, nije adekvatna. Putin je zaista daleko čvršći političar od Jeljcina i više je sklon tome da ne dopušta opoziciji da jača. Ali u stvarnosti, za demokratske procese uvek je potreban veći vremenski period, i u Rusiji uopšte nije sve tako loše. Tamo su prilično slobodni i pošteni izbori“.

U toku već mnogo decenija, u Zapadnoj Evropi traje proces izgradnje „zajedničke evropske kuće“. Zapadne socijal-demokrate i danas često ponavljaju priču o svom cilju u vezi sa stvaranjem Sjedinjenih Evropskih Država. Formule mogu da budu različite, ali ne radi se samo o stvaranju potpuno integrisanog tržišta, već i o priličnom zbližavanju sistema državnog upravljanja.

U poslednjih petnaest godina u ovaj proces uključile su se i zemlje Istočne Evrope.

Istovremeno se na Istok šire i svi NATO sistemi. U tom poslu ima veoma mnogo teškoća, i to se vidi ako pratimo izradu i usvajanje Ustava Evropske unije. Veoma je sumnjivo da u „zajedničku evropsku kuću“ mogu da uđu, i da u njoj čak žive, Ukrajina i Turska. Rusiju niko ne pominje, ona treba u komšiluku da sazida svoju „rusku“ ili „evroazijsku kuću“. Rusija izaziva strepnju kod mnogo zemalja na zapadu, ali mnogo šta u tim strepnjama ne potiče od trezne analize, već od predrasuda. „Rusijom su plašili, plaše i plašiće ― to je realnost. Zapadu je to udobno i isplativo ― tako je posle Beslana pisao poznati francuski pisac sa ruskim korenima Moris Drion, koji je 2003. posetio Rusiju i koga je u Kremlju primio V. Putin. ― Na Zapadu nije poznata ruska realnost, čak ne mogu ni da je zamisle. I više od toga, većina ljudi na Zapadu do dana današnjeg ne pravi nikakvu razliku između Sovjetskog Saveza i današnje Rusije. Ja to zovem „moralni reumatizam“, koji je ostao u nasledstvu još od staljinskih vremena. Takav amalgam pojmova i predstava neobično je opasan: na sibirsku guberniju, smišljeno ili ne, projektuje se ekonomski i politički model američke države ili švajcarskog kantona. U stvarnosti, Rusija jednostavno funkcioniše drugačije, prema pravilima igre koja se razlikuju od zapadnih“.

Ne pretendujući na članstvo u EU, Rusija ima nameru da učestvuje u nizu drugih širih ekonomskih i drugih saveza, i ta okolnost stvara niz teškoća u našim odnosima sa Evropom. Jedan od takvih „kamena spoticanja“ postao je, kao što je poznato, stupanje Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Pitanje o prijemu Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju bio je predmet dugih i složenih rasprava u samoj Rusiji. Priključivanje ovoj organizaciji moglo bi da olakša izlazak niza ruskih roba na međunarodna tržišta. Ali biće olakšan i izlazak roba iz drugih zemalja na tržište Rusije. Na kraju, izračunato je da će od ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju Rusija imati ipak više koristi nego štete, i predala je prijave. Ali, prijem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju bio je zaustavljen nizom novih zahteva, uglavnom od EU. Od Rusije se zahtevalo da usitni neke od njenih jedinih monopola, a takođe da podigne nivo lokalnih cena za energente do svetskih cena. Analogni zahtevi nisu bili postavljani drugim zemljama prilikom stupanja u tu istu organizaciju. Za Rusiju mnogi od navedenih zahteva nisu bili prihvatljivi. Rusija je zemlja sa surovom klimom, i naši troškovi za grejanje i električnu energiju su viši nego u zemljama Evrope, u SAD, Japanu ili Kini. Ali Rusija je bogata resursima i to joj omogućava da za račun niskih cena energenata, na domaćem tržištu, kompenzuje uticaj surove klime i velikih rastojanja. Rusija svoje energente ne prodaje po svetskim cenama ni zemljama ZND. To učvršćuje Zajednicu i isplati se Rusiji u ukupnim odnosima. Rusija ne može ni u ZND ni na lokalnom tržištu da pređe na svetske cene energenata, a da ne učini slabijom ZND i sopstvenu privredu.

Još jedan kamen spoticanja postalo je pitanje o tome da Rusija treba da potpiše Kjotski sporazum, kojim se ograničava izbacivanje u atmosferu industrijskog otpada i ugljeničnih kiselina.

Smatra se da je za poslednjih sto godina prosečna godišnja temperatura na planeti povišena za dva 114

ili čak tri stepena, i to najviše zbog zagađenja atmosfere industrijskim otpadom. Evropske države potpisale su Kjotski sporazum, kao i mnoge druge zemlje Azije i Latinske Amerike. Taj sporazum nisu potpisale SAD i Kina ― iz različitih razloga. Sporazum će stupiti na snagu ako ga potpiše više od 2/3 zemalja, i potpis Rusije ovde je bio veoma važan.

Rusija je učestvovala u radu na pripremi Kjotskog sporazuma, ali 2003. godine se uzdržala od njegovog potpisivanja i ratifikacije. Najverovatnije je to bio odgovor na kočenje našeg stupanja u Svetsku trgovinsku organizaciju. Industrijski otpad koji se u Rusiji izbacuje u atmosferu manji je po jedinici površine nego u SAD, Japanu, Kini i Zapadnoj Evropi. Zato Rusiji ne preti kazna, a u nizu slučajeva Rusija bi čak mogla da bude na dobitku od potpisivanja Kjotskog sporazuma. Zato je njeno privremeno odbijanje da napravi taj korak izazvao negodovanje u Japanu i Evropi. Ali, upravo u jesen 2004, pošto se još jednom vratila na to pitanje, vlada Rusije uklonila je niz svojih primedbi i referisala o tome predsedniku V. Putinu. Početkom oktobra 2004. premijer M. Fradkov stavio je svoj potpis na Kjotski sporazum, a krajem oktobra Državna Duma ga je ratifikovala većinom od 334 glasa. Svodeći račune u vezi sa odnosima Rusije i Zapadne Evrope, poslednjih godina najkompetentniji ruski ekonomski časopis „Ekspert“ pisao je: „Mi se integrišemo u globalni svet toliko brzo, koliko brzo je on spreman da nas prihvati kao jedinstvenu i suverenu državu.

Ubrzavati taj proces veštačkim putem ne samo da nema smisla, već je i opasno. I to bezuslovno ne znači da mi ne treba da povećavamo nivo kompetencija spoljnopolitičke birokratije. Ali, kao prvo, ima li smisla to raditi forsirano, a kao drugo, kriterijum efikasnosti ne treba da budu brzina i dubina integracije u različite međunarodne institucije. Mi moramo da nastavimo pravcem razvoja bilateralnih odnosa sa zemljama Evrope. Briselski pravac, odnosno odnosi sa EU, kao sa jedinstvenom celinom, treba malo odugovlačiti, ali ne više od toga. Postojeći model odnosa Evropske unije sa spoljnim svetom, koga Brisel nameće Rusiji, nama uopšte ne odgovara. Tako da sa realnim integracionim projektima sa EU, izgleda, treba sačekati i skoncentrisati se na rešavanje zaista važnih i neodložnih unutrašnjih problema“. To je potpuno razumna pozicija za Rusiju.

Rusija i zemlje Istočne Evrope Šest zemalja Istočne Evrope: Bugarska, Rumunija, Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska ― predstavljaju najbliže susede ZND i Rusije, i još nedavno one su bile naši najbliži saveznici i ekonomski partneri. Ali danas, sve ranije veze, linijama SEV i Varšavskog pakta, prekinute su, a nove veze se uspostavljaju teško. Nema smisla razmatrati ovde niz pretenzija i razloga za naše otuđenje od zemalja Istočne Evrope. Ima i mnogo povoda za neslaganje sa savremenom situacijom, koja nanosi štetu i Rusiji, i zemljama Istočne Evrope. Orjentacija tih zemalja ka SAD i Zapadnoj Evropi razumljiva je sa emocionalne i političke tačke gledišta. Da li ta orjentacija treba da bude toliko jednosmerna i jednostrana? Da li je taj politički kurs dao očekivani efekat? Šta je dalo, na primer, zemljama Istočne Evrope njihovo stupanje u NATO? Pričaju nam da će u NATO-u zemlje Istočne Evrope i baltičke zemlje biti zaštićene od pretnji sa Istoka. Još nedavno američki senator Džon Mek Kejn plašio je zemlje Istočne Evrope Rusijom, izjavljujući da Rusija nastavlja okupaciju Gruzije i Moldavije i priprema se da stavi pod kontrolu Ukrajinu i baltičke zemlje. List „Njujork Tajms“ u isto vreme je pisao: „Bez obzira što uloga NATO-a postaje sve globalnija, ta organizacija ne sme da gubi iz vida svoj prvobitni cilj ― da obuzdava ruskog medveda“.

Ali Rusija nema nikakve planove niti zamisli, usmerene protiv zemalja Istočne Evrope, uključujući Ukrajinu i Moldaviju, a takođe i baltičke zemlje. Stupanje tih zemalja u NATO obećava im samo dodatne troškove i priključivanje zaštiti interesa koji su daleki od Istočne Evrope. Nastale odnose između „stare“ i „nove“ Evrope danas je teško priznati ravnopravnima. Tokom 2002–2004, „nova“ Evropa pružila je daleko veću podršku SAD u Iraku i Bliskom Istoku nego „stara“. Ali čime su Sjedinjene Države kompenzovale tu vatrenu podršku svojih novih saveznika? Sasvim nedavno u Poljskoj, gde oko 20% stanovništva još uvek živi ispod granice siromaštva, vlada je potrošila 3,5 115

milijardi dolara za nove lovce presretače, i 250 miliona za protivtenkovske rakete. I vlada Mađarske se priprema za velike kupovine zapadne vojne tehnike.

Posle „plišanih“ revolucija u zemljama Istočne Evrope, u tom regionu nije primećen ozbiljni ekonomski progres. Najbrži razvoj za poslednjih četrnaest godina zabeležen je u zemljama Jugoistočne, Južne i Istočne Azije, ali ne i u zemljama Istočne Evrope. Neka industrijska preduzeća Nemačke, Engleske i Francuske premeštena su u Slovačku, Češku, Mađarsku i Poljsku. Ali daleko više zapadnih firmi i korporacija prebacilo je svoju proizvodnju u zemlje Azije, gde je radna snaga jeftinija i gde nema sindikata.

U isto vreme, značajno se povećala radna migracija iz zemalja Istočne Evrope, u zemlje Zapadne Evrope. Za Nemačku, Francusku ili Englesku, radna snaga iz Poljske, Mađarske ili Češke poželjnija je nego radna snaga iz Turske, Sudana ili Alžira. Sve to omogućava da se podržava privreda zemalja Istočne Evrope, ali daje malo stimulansa za energično napredovanje. Prosečni rast BND u Poljskoj 1994–1999. iznosio je 5,5%, a ta zemlja se tada smatrala liderom ekonomske transformacije u Istočnoj Evropi. Trebalo je uzeti u obzir da je i pad BND u Poljskoj i drugim postkomunističkim zemljama tog regiona iznosio 1989–1993. od 20% do 40%.

Ali, 2000–2004. godine razvoj poljske ekonomije izrazito je usporavan: do 1,5-2% godišnje. Čak prema zvaničnim podacima nezaposlenost u Poljskoj tih godina porasla je od 1,8 do 3 miliona ljudi, odnosno 17,5%. Zaustavljen je rast realnih dohodaka stanovništva, ali se do 5-6% povećao deficit državnog budžeta. Poljska je 2004. imala veoma veliki spoljni dug, a broj stanovnika u zemlji, koji žive uglavnom od socijalne pomoći iz budžeta, skoro je bio jednak broju zaposlenih Poljaka. Prihodi poljskih seljaka pali su u periodu od 1994. do 2004. za 30-35% i njihov položaj posle ulaska Poljske u EU nastavlja da se pogoršava. Čak su i proračuni optimističnih ekonomista pokazivali da za postizanje 70% od evropskog životnog standarda, Poljskoj može da zatreba više od trideset godina. Susedna Belorusija se razvija daleko brže. Kako je sarkastično primećivao poznati poljski publicista i socijalista Mečislav Rakovski: „odlepršala su vremena kada su poljski političari i ekonomisti ponavljali bajke o Poljskoj kao o tigru Centralno-istočne Evrope“.

Veoma težak ekonomski položaj u poslednjih deset godina bio je i u Rumuniji i Bugarskoj.

Malo bolji ― u Slovačkoj i Mađarskoj. Poslednjih godina još stabilnije je bilo stanje u Češkoj, koja je, kao što je poznato, pre Drugog svetskog rata bila industrijski razvijena zemlja, koja je u poređenju sa drugim zemljama Evrope u ratu stradala manje. Iznos BNP u Češkoj po glavi stanovnika, po paritetu kupovne moći, prema rezultatima na kraju 2003. godine iznosio je 15 hiljada dolara, 12,2 hiljade u Mađarskoj i 9,5 hiljada dolara u Poljskoj. Ekonomski rast u Češkoj 2001– 2004. iznosio je oko 3,5% godišnje. Ali i po vrednosti rada i po životnom standardu, Češka je još daleko od većine zemalja Zapadne Evrope.

U sastavu SEV zemlje Istočne i Centralne Evrope činile su najrazvijeniji deo tog saveza. U sastavu EU, te zemlje formiraju zonu ekonomske nerazvijenosti: one ne raspolažu sopstvenim energentima, njihova industrija i poljoprivreda nisu konkurentni na evropskim tržištima, i investicije iz zemalja Zapadne Evrope i iz SAD ovde idu veoma slabo. Uz porast antiruskih raspoloženja u zapadnim političkim krugovima, zemlje Istočne Evrope ponovo počinju da igraju ulogu koja za njih nije perspektivna ― izvesnog „karantina“, a ne karike koja povezuje Zapad i Istok.

Posebno teška situacija nastala je na Balkanu ― na prostoru bivše Jugoslavije. Relativna stabilnost ovde se vidi samo u Sloveniji i Hrvatskoj, u kojima se uspelo sa stvaranjem radno sposobnih državnih institucija, i čija je privreda orjentisana ka Nemačkoj. I Slovenija sa svoja dva miliona stanovnika, i Hrvatska sa svojih pet miliona stanovnika, razvijaju se kao agrarnoindustrijske i turističke zemlje Evrope sa većinskim uticajem nemačkog kapitala.

Bosna i Hercegovina i danas je zemlja podeljena po religioznom principu, a to je faktički protektorat NATO-a. Bosanci-muslimani prevladavaju u gradovima, pravoslavni Srbi predstavljaju veći deo seoskog stanovništva države. Zemlja je siromašna, i njene perspektive nisu jasne. U teškoj situaciji nalaze se i dva miliona stanovnika u Makedoniji. Makedonci ― Sloveni čine ovde 70% 116

stanovništva, muslimani ― Albanci 22%. Neki etnografi Makedonce svrstavaju među etničke Bugare, a takva je i zvanična pozicija bugarske vlade. Ali većina Makedonaca sebe smatra Srbima.

Srpska kultura ovde očigledno preovladava. Nacionalna situacija u Republici i dalje je napregnuta, i to smeta ekonomskom razvoju ove siromašne agrarne zemlje.

Srbija, u kojoj živi devet miliona stanovnika, i u političkom, i vojnom, i kulturnom pogledu, najjača je zemlja na Balkanu. To je pravoslavna zemlja sa bogatom kulturom, koja se razvija na srpskom jeziku. Gosti iz Rusije u Srbiji mogu da primete tri osnovna faktora: jaku privrženost Pravoslavnoj Crkvi, koja je Srbima pomogla da prežive tokom mnogo vekova pod muslimanskom vladavinom, snažan i zdrav nacionalni osećaj, a takođe i privrženost Rusiji kao istorijskom savezniku.

Dugogodišnji građanski ratovi na teritoriji Jugoslavije, političke nesuglasice, agresija NATO-a 1999. godine i faktička okupacija Kosova od strane vojske te alijanse, ozbiljne teškoće u odnosima sa drugim balkanskim zemljama ― sve se to jako odrazilo na privredu Srbije, koja još nije uspela da dostigne nivo iz 1990. godine. Mnoštvo velikih objekata u Beogradu i danas je ruinirano.

Moja knjiga „Vladimir Putin ― četiri godine u Kremlju“, prevedena je i objavljena u Kini, a još pre toga u Srbiji, i ja sam je promovisao krajem oktobra 2004. godine na Sajmu knjiga u Beogradu. Bio sam fasciniran razmerama izdavačke delatnosti i trgovine knjigama u Srbiji. Oni se mogu porediti sa najvećim zemljama u Evropi. To je simptom nacionalnog zdravlja. U svojoj spoljnoj politici Rusija očigledno ne koristi velike mogućnosti razvoja rusko-srpskih odnosa.

Najpopularniji strani političari u Srbiji su Jevgenij Primakov, Vladimir Putin i Jurij Lužkov.

Rusija i Japan Bez obzira na to što je na vlast u Japanu došao novi dinamični i popularni lider Đunićiro Koizumi, koga zapadna štampa naziva „najekstravagatnijim političarem u celoj istoriji Zemlje izlazećeg sunca“, u odnosima između Rusije i Japana 2004. ništa se nije promenilo. Nikakve dinamike u tim odnosima nije bilo ni 2000–2003. godine. Skoro da nisu napredovali ni naši ekonomski odnosi.

U samom Japanu ključno pitanje u odnosu na Rusiju i dalje je pitanje „Severnih teritorija“.

Rusija, kao i Sovjetski Savez u bliskoj istoriji, smatra to pitanje konačno rešenim ― prema rezultatima Drugog svetskog rata. Minimalni ustupci, na koje je pristao SSSR još 1956, Japan nastavlja da smatra nedovoljnim, a čak ni sporazum o miru između naše dve zemlje nije bio potpisan, mada je od završetka Drugog svetskog rata prošlo već šezdeset godina.

U odnosima između naših zemalja nastavlja da dominira ljubazni interes i otuđenost.

Devedesetih godina Rusija je pokazivala veoma veliku zainteresovanost za saradnju sa Japanom.

Danas je Rusija već rešila veći deo svojih ekonomskih problema samostalno ili uz pomoć drugih zemalja, ali ne i Japana. Japan je prošao kroz dugi zastoj, i njena zainteresovanost za isporuke energetskih resursa i izvozu kapitala ostaje veoma veliki. Ali čak i u ekonomskom razvoju naftne grane privrede na Sahalinu, Japan ima veoma slabo učešće.

Rusiji su potrebne japanske investicije za razvoj privrede Sibira i Dalekog Istoka. Ali, ako ti problemi ne budu rešeni uz učešće Japana, biće rešeni uz učešće drugih zemalja Azije.

Još u januaru 2003. godine organizovana je zvanična poseta premijera Japana Đ. Koizumi Rusiji. Poseta Vladimira Putina Japanu bila je planirana za januar-februar 2005. To je bila godina jubileja. Kao prvo, prošlo je sto pedeset godina od potpisivanja Simodskog sporazuma o prijateljstvu između Japana i Rusije, koji je predstavljao početak regularnih odnosa naših zemalja.

Kao drugo, prošlo je sto trideset godina od dana kada je potpisan ugovor, kojim je određeno da Kurilska ostrva pripadaju Japanu, a Sahalin Rusiji. Kao treće, prošlo je sto godina od dana završetka Rusko-japanskog rata 1904–1905. godine, u kome je Rusija pretrpela poraz. Kao četvrto, bio je to jubilej 60 godina od završetka Drugog svetskog rata, u kome su poraz pretrpele Nemačka i Japan.

117

Prema uslovima kapitulacije i uz saglasnost saveznika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, određeno je da će Sovjetski Savez, koji je ušao u rat protiv Japana, takođe ispunjavajući saveznički dug, dobiti nazad Južni Sahalin, a da će Kurilska ostrva dobiti kao vojni trofej.

Zvanična poseta V. Putina Japanu početkom 2005. nije realizovana i odložena je na neodređeno vreme. Takođe je odloženo i formiranje međudržavne komisije za širenje saradnje između Rusije i Japana u sferi trgovine i energetike. Naše zemlje nisu uspele da usaglase čak ni dnevni red posete V. Putina Tokiju, jer je japanska strana predlagala da pitanje Južnih Kurila bude glavna tema razgovora za vreme te posete. Kao što je poznato, japanski premijer pozvan je na proslavu Dana pobede u Moskvu 9. maja 2005. godine. On je prvo odbio taj poziv, a zatim ga je prihvatio i proveo je u Moskvi dva dana. Ne naročito dugi razgovori između V. Putina i Đ. Koizumi u Kremlju bili su posvećeni planu posete ruskog Predsednika Japanu u drugoj polovini 2005. To pitanje nije bilo konačno rešeno.

Rusija i Koreja Rusija nema nikakve sporne situacije ni sa Severnom, ni sa Južnom Korejom, i Vladimir Putin održava dobre odnose kako sa KNDR, tako i sa predsednikom Republike Koreje. Relativno bogata i industrijski razvijena Južna Koreja spremna je da ulaže svoje finansijske resurse u niz važnih projekata na teritoriji ZND, uključujući Sibir i Daleki Istok. Jedan od tako velikih projekata je pruga iz Rusije preko Severne i Južne Koreje, sa odvajanjima prema severnim provincijama Kine.

Pregovori koji su vođeni 2004. godine u Moskvi, između Predsednika Rusije i Južne Koreje, završeni su potpisivanjem velikih ekonomskih sporazuma. Trgovinske i kulturne veze između Rusije i Severne Koreje, koja je sklona izolaciji, nisu velike, ali Rusija za KNDR ostaje dobrodošao partner i prirodni posrednik u njenim teškim odnosima sa Japanom i SAD. Tokom 2004–2005.

Severna Koreja je nastavila da bude zatvorena zemlja sa autoritarnim režimom, i o događajima u toj zemlji spoljni svet malo šta zna. Bez obzira na to, obim trgovine Severne Koreje sa Južnom Korejom, sa Kinom i Ruskom Federacijom, za te dve godine povećao se. Rukovodioci Severne Koreje pozvani su u Moskvu na proslavu Dana pobede, ali nisu došli.

Rusija i Kina Susrećući se sa sve većim teškoćama, sa nerazumevanjem i čak neprijateljstvom u spoljnoj politici u zapadnom pravcu, Rusija je znatno intenzivirala spoljnu politiku u istočnom pravcu, gde je glavni i strateški partner za našu zemlju Kina. To uznemirava mnoge zapadne političare i stratege.

Aktivni propovednik američkog liderstva Zbignjev Bžežinski, izdao je 2004. godine novu knjigu „Globalna dominacija i globalno liderstvo“. U knjizi priznaje da se za SAD pojavilo mnogo teškoća i problema zbog napada međunarodnog terorizma. Nazivajući teror oružjem slabih, Bžežinski je bio prinuđen da prizna da se to oružje pokazalo kao veoma efikasno, čak i u borbi za zemljom kakve su SAD. Autor je bio prinuđen da prizna i činjenicu da je upravo Rusija pružila SAD-u važnu pomoć u borbi protiv terorističkih centara u planinama Avganistana. Ali, Bžežinskog krajnje zabrinjava okolnost, i Rusija u savremenom svetu postaje samostalni igrač. Poredeći svet sa šahovskom tablom, Bžežinski poziva Zapad da iskoristi sve mogućnosti i sve pretpostavke „za postupnu geopolitičku ekspanziju zapadne unije u dubinu Evroazije“. Američki geopolitičar pokušava da dokaže da takva ekspanzija Zapada ne samo u Centralnu, već i u Srednju Aziju, ne može ozbiljno da utiče na ruske geopolitičke interese. Pritom on plaši Rusiju kineskom ekspanzijom. „Rusija nema drugi izbor, ako želi da sačuva svoje najvažnije teritorije ― tvrdio je Bžežinski. ― Može se sa sigurnošću tvrditi da bez pomoći Zapada ruska vladavina Sibirom neće dugo trajati“.

Prema mišljenju autora, osnovna pretnja teritorijalnoj celovitosti Rusije dolazi danas ne sa 118

Zapada, već sa Istoka. Nasuprot tome, Zapad se pojavljuje kao prirodni saveznik nove Rusije ― kako u potrazi za odgovorima na nove izazove današnjeg dana, tako i u prevazilaženju stereotipa prošlosti. Ruski ekspert Vladimir Inozemcev, u recenziji knjige Bžežinskog, nalazi da su njegove analize i preporuke ne samo interesantne, već i „veoma poštene“. Ali sa tim je teško složiti se.

Osnovna pretnja teritorijalnoj celovitosti Rusije danas dolazi sa juga ― od istih radikalnih islamskih terorista koji su započeli rat protiv SAD. Ta pretnja skoncentrisana je na ivicama Severnog Kavkaza i Zakavkazja, ali Zapad upravo u tom regionu ne stoji uz Rusiju.

Svi oni koji govore i pišu o opasnostima kineske ekspanzije u regione Sibira i Dalekog Istoka, polaze od jednostavne činjenice da je broj stanovnika u Kini dostigao milijardu i trista miliona, a istovremeno ceo Istočni Sibir i Daleki Istok naseljava najviše trideset miliona ljudi i taj broj se polako smanjuje. Ekonomski razvoj istočnih regiona Rusije dovešće do postepenog povećanja ruskog stanovništva u tim oblastima. Deo ekonomista i demografa smatraju čak poželjnim mali priliv radne snage iz Srednje Azije i Kine u Sibir i na Daleki Istok. Kineska demokratska ekspanzija trajala je hiljadama godina, i usmeravala se uglavnom ka jugu u jugozapadu Azije. Kineska dijaspora u zapadnim državama SAD-a veća je nego u istočnim regionima Rusije. Deset miliona Kineza danas živi u Maleziji i Singapuru, oko pet miliona u Indoneziji, oko dva na Filipinima. Već odavno Kinezi su naselili teritorije koje se nalaze severno od Velikog kineskog zida, ali su se zaustavili kod reka Amura i Usuri, mada im tada niko nije smetao da se kreću ka severu.

Najveća prepreka bili su i tada, a i sada su, teški klimatski i prirodni uslovi. Sibir i Daleki Istok pokorili su se samo preseljenim Rusima, koji su navikli i na najsurovije zime. Sav način života Kineza, zasnovan na intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji, nije im dozvoljavao da odu iza Amura ― u surove severne krajeve koji tada još nisu pripadali Rusiji i bili su malo naseljeni. Ovakve demografske tendencije sačuvane su i danas.

Kineski sitan biznis stigao je u Sibir i na Daleki Istok još 1990-tih godina, ali je stigao i do Povoložja, na Ural i u Moskvu, ne stvarajući nikakav demografski pritisak na Rusiju. Kineski trgovci prodaju kod nas u zemlji svoju robu, kupuju našu i idu kući. U Povoložju i nekim drugim regionima Rusije kineski radnici u poljoprivredi, u grupama rade od proleća do jeseni, ali se u zimu vraćaju u svoje gradove i sela. Postoji problem šverca ruskog drveta u Kinu, krzna, a takođe šverca iz Kine ― votke i alkohola. Ali, nelegalna radna migracija iz Kine je minimalna, bar zato što Kinezi ne znaju ruski jezik za razliku od radnika „na crno“ iz Uzbekistana, Moldavije ili iz Tadžikistana.

Kina i Rusija su velike sile, one poseduju sve vrste savremenog oružja, i bilo kakav konflikt između njih zbog ovih ili onih teritorija nemoguće je zamisliti. Sjedinjene Države i Zapadna Evropa prate zbližavanje Rusije i Kine bez imalo oduševljenja, i to je razumljivo. Značajni progres spoljne politike Rusije prema istoku ― to je delimično i rezultat egoistične politike samih zapadnih zemalja.

Oktobra 2004. Vladimir Putin je na čelu velike i reprezentativne ruske delegacije posetio Kinu, gde je dočekan carski. Na glavnom trgu u Pekingu Tjenanmenu goste je dočekala ne samo počasna garda i duvački orkestar, već i počasni plotuni iz dvadeset jednog oruđa. Najveći rezultat te posete bio je dogovor o konačnom formiranju rusko-kineske granice na njenom istočnom delu.

Sporovi koji su kvarili naše odnose u poslednjih četrdeset godina bili su rešeni. Donete su odluke o širenju trgovine. Još 2003. godine razmena roba između Rusije i Kine povećala se za više od 30%, i dostigla je 16 milijardi dolara. Godine 2004. ona će iznositi više od dvadeset milijardi dolara. Obe zemlje postavile su zadatak da utrostruče obim međusobne trgovine, i da on iznosi 60 milijardi dolara godišnje.

Razmatrani su i problemi u vezi sa izvozom ruske nafte, gasa, oružja, energetske opreme u Kinu, a takođe i u vezi sa povećanjem kineskih investicija u rusku privredu. Kina širi saradnju sa zemljama Srednje Azije, sa Kazahstanom i Rusijom, u oblasti saobraćajnih komunikacija, telekomunikacija i poljoprivrede. Bez obzira na veoma brz tempo razvoja u toku, evo već dvadeset sedam godina, Kina je 2004. godine po BNP zauzimala peto mesto: iza SAD-a, Japana, Nemačke i 119

Francuske. Ali već 2010, prema prognozama eksperata, Kina će prema BNP preći na drugo mesto, a još kroz deset godina može da se dogodi da pretekne i SAD. Već danas, situacija u Kini utiče na finansijsku stabilnost i nivo cena u svetu. Osnovni spoljnopolitički problem Kine je problem Tajvana, ali to već nije pitanje koje treba da se postavi Rusiji.

U periodu 2003–2005, u Kini se događala lagana smena političkih generacija i rukovodstva.

Bez bilo kakvih konflikata, novi kineski lider Hu Đintao zamenio je Đan Cemina ne mestu predsednika KNR i generalnog sekretara CK KPK. Na samom početku 2005. godine, na redovnoj sednici Svekineske skupštine narodnih predstavnika, prihvaćena je ostavka Đan Cemina na mesto predsednika Centralnog vojnog saveta i izabrala na to mesto Hu Đintao. Premijer Kine je još pre dve godine postao Ven Đibao ― iskusni i snažni privredni rukovodilac i političar.

Te promene u rukovodstvu zemlje nisu bile praćene nikakvim ozbiljnim promenama u spoljnoj ili unutrašnjoj politici Kine. Očigledni cilj Kine predstavlja povratak Tajvana i ukupna dominacija u Istočnoj Aziji putem postepenog istiskivanja Sjedinjenih Američkih Država iz nje.

Eksperti smatraju da će se novo rukovodstvo Kine boriti za ostvarenje tih ciljeva uporno i stalno, ali najviše uz pomoć ekonomskih i kulturnih sredstava i pritisaka, a ne uz pomoć oružanih snaga, koje će, bez obzira na to, stalno jačati. U odnosu na sve susedne zemlje, osim SAD i Japana, Kina sprovodi politiku proširenja saradnje i prijateljstva.

Rusija je glavni, a nekad i jedini, isporučilac mnogo vrsta vojne tehnike u Kinu. Očekivalo se da će zemlje EU 2005. godine ukinuti embargo na isporuke vojne tehnike Kini, ali to se nije dogodilo ― pod pritiskom SAD. Ogromni značaj za kinesku privredu ima povećanje isporuka nafte, gasa i koksa iz Rusije. Kina je postala prva velika zemlja na svetu u kojoj je na delu teritorije uvedena slobodna konvertacija rublje i juana. Ista kovertacija uz saglasnost CB RF i Narodne banke Kine uvedena je u većinu oblasti Dalekog Istoka i Sibira. To je znatno povećalo sve vrste pogranične i robne trgovine, i izvelo je iz sive razmene.

Još 2003. godine Rusija i Indija održale su u Indijskom okeanu veliku zajedničku pomorsku i vazduhoplovnu vežbu. Ali za 2005. planira se održavanje isto tako velikih zajedničkih manevara Kine i Rusije. To izaziva otvorenu zabrinutost u SAD, gde neki zlonamernici čak počinju da govore o „rusko-kineskoj osi“. U svakom slučaju, rusko-kineski pravac postaje jedan od najvažnijih pravaca ruske spoljne politike.

Rusija i Indija Dva meseca posle posete Kini, Vladimir Putin bio je u trodnevnoj poseti Indiji, i to je bila takođe veoma uspešna poseta koja je ostavila duboke utiske. Dva dana pre početka zvanične posete ruskog Predsednika na aerodrom u Nju Delhiju iskrcala se grupa od više od devet stotina rukovodilaca ruskih vojnih preduzeća, biznismena i činovnika, na čelu sa ministrom odbrane Sergejem Ivanovom. Bilo je očigledno da će osnovna tema razgovora sa premijerom Indije Mahmohanom Singom biti tema širenja vojno-tehničke saradnje. U toj oblasti Indija za Rusiju nije samo važan strateški partner, već su i u Rusiji i u Indiji otvorena zajednička preduzeća i osvajaju se zajedničke tehnologije proizvodnje nekih najsloženijih vrsta vojne tehnike. Indija kupuje vojnu opremu za milijarde dolara, i tu je veliki udeo francuskih i izraelskih korporacija.

Prednost Rusije sastoji se u tome da ona Indiji ne samo prodaje vojnu opremu, već pomaže da se u toj zemlji stvori domaća vojna industrija ― na najsavremenijem nivou. Ta kooperacija korisna je za obe zemlje, i Rusija skoro da uopšte nema tajne od Indije. Sporazum o zajedničkoj proizvodnji višefunkcionalnih lovaca, nema analoge u svetskoj praksi. Za vreme posete V. Putina indijskom gradu Nasiku, pokazali su mu prvog lovca presretača SU-30M-KI, koga su specijalno zbog njegovog dolaska napravili indijski stručnjaci po ruskoj licenci. Po istom principu u Indiji se proizvode krilate rakete, a takođe i kosmički sateliti. Posmatrači su istakli da u oblasti vojnotehničke saradnje Rusija ima sa Indijom manje problema nego čak sa Kinom. Indija je donela odluku o velikim investicijama u eksploataciju nalazišta nafte na Sahalinu.

120

Još 1999. godine, za vreme posete Indiji, ruski premijer Jevgenij Primakov govorio je o „trouglu Kina-Indija-Rusija“. U vezi sa tim bilo je mnogo komentara, ali većina eksperata je smatrala da ta ideja ne može da postane aktuelna, jer između Kine i Indije postoje suviše velike nesuglasice. Kao što je poznato, Rusija je sa Indijom i Kinom potpisala ugovore o strateškom partnerstvu. Ali u aprilu 2005. godine isti takav „istorijski sporazum“ o strateškom partnerstvu potpisale su Kina i Indija.

Kineski premijer Ven Đibao doneo je na pregovore u Delhi, i predao indijskom premijeru Manomohanu Singu, novo izdanje zvanične karte KNR, na kojoj je sporna teritorija Sikim prvi put bila označena kao deo teritorije Indije. Druge teritorijalne sporove Kina i Indija su odlučile da zamrznu. Odlučeno je, takođe, da se značajno pojača ekonomski uzajamni uticaj dve zemlje, da se do 2008. godine trgovinska razmena utrostruči ― do trideset milijardi dolara. Posebna pažnja bila je posvećena zajedničkom radu u oblasti informacionih tehnologija, gde Indija i Kina mogu da postanu svetski lideri već u sledećih deset godina.

Maja 2005. Rusiju je posetio predsednik Indije Abdul Kalam, koga u Indiji smatraju ličnošću koja je iznad politike i koja simbolizuje jedinstvo nacije. Poznato je da tri zemlje ― Japan, Nemačka i Indija ― danas pretenduju na stalno članstvo u Savetu Bezbednosti OUN. U tom nastojanju Indija bez sumnje ima prednost.

Novi pravci u spoljnoj politici Rusije U periodu 2004–2005. godine Rusija je za sebe otvorila niz novih pravaca u spoljnoj politici, a takođe je aktivirala spoljnopolitičku delatnost na mnogo pravaca, na kojima je ta delatnost skoro prekinuta 1990-tih godina.

Najveću pažnju u svetu izazvala je dvodnevna poseta Vladimira Putina Turskoj. Bila je to prva zvanična poseta ruskog lidera Turskoj, za više od pet stotina godina. Turska je Rusiji susedna zemlja, ali naši odnosi bili su veoma teški, u većoj meri neprijateljski. Rusko-turski ratovi vođeni su više puta od XVII do XX veka. Još sasvim nedavno, analitičari su, nabrajajući zemlje koje su zainteresovane za slabljenje Rusije, posle SAD navodile Tursku. Turska ne pripada grupi visokorazvijenih i moćnih država. Ova zemlja ušla je u NATO, ali za sada ne može da uđe u EU. Turska je svetovna država, ali veoma su jake i pozicije islamske religije, kojoj se u mnogo čemu suprotstavlja vojno rukovodstvo zemlje. Do danas nisu regulisani konflikti Turske sa Jermenijom i Gruzijom. Daleko od toga da su dobri odnosi Turske sa Iranom i Irakom. U isto vreme, Turska je uspostavila savezničke odnose sa srodnim joj Azerbejdžanom, i pokazuje veliku zainteresovanost za sve probleme u vezi sa preradom i transportom kaspijske nafte.

Muslimanski narodi Srednje Azije, osim Tadžika ― to su turske nacije, i rukovodstvo Turske tu koristi ideje i ideološkog panturkizma. Za turski novac 1990-tih godina gradilo se na stotine džamija i na desetine religioznih škola po celoj teritoriji Zajednice nezavisnih država. Velika je aktivnost turskog biznisa u Srednjoj Aziji i u Zakavkazju. Ekonomski odnosi Rusije i Turske takođe su se poslednjih godina poboljšali.

U ruskim gradovima, uključujući Moskvu, već mnogo godina posluju turske građevinske firme. Veliki broj turista iz Rusije provodi odmor u turskim letovalištima. Turska u Rusiju isporučuje velike količine voća i povrća, i dobija od Rusije prirodni gas kroz gasovod koji je postavljen po dnu Crnog mora. Turska je lider u izvozu konfekcije u Rusiju. Prema rezultatima iz 2004. godine, robna razmena između naših zemalja približila se vrednosti od 10 milijardi dolara. U tim uslovima pregovori V. Putina sa turskim premijerom Redžepom Erdoganom i predsednikom Ahmetom Sezerom, postavili su zadatak da se već postojeći dobri ekonomski odnosi između naših zemalja konvertuju u konstruktivne političke odnose. Putin je to rekao direktno. On je izjavio da u odnosima sa mnogim zemljama na svetu Rusija ima pred sobom pitanje kako da se na osnovu dobrih političkih odnosa razvije ekonomska saradnja.

U slučaju sa Turskom, to je suprotno. Na kraju posete Turskoj, predsednik V. Putin potpisao 121

je sa predsednikom A. Sezerom deklaraciju o jačanju prijateljstva i partnerstvu u mnogim oblastima. Mnogi eksperti za spoljnu politiku ocenjivali su ovaj dokument kao veoma važan korak napred u kontekstu kako nekadašnjih, tako i sadašnjih odnosa u tom regionu.

Poseta Turskoj odvijala se u decembru 2004, a pre toga ruski lider je takođe, po prvi put u istoriji, posetio južni deo Latinske Amerike. Samit lidera ATES bio je zakazan za kraj novembra u Čileu, i Rusija je trebalo da bude jedan od glavnih učesnika. Ali još pre samita odlučeno je da se Putinov put u Santjago ne smatra samo učešćem Rusije na zajedničkom samitu, već i zvaničnom posetom Čileu, gde nikada ranije nisu dolazili ni sovjetski ni ruski lideri. Naravno, V. Putin se u čileanskoj prestonici susreo sa predsednikom SAD Džordžom Bušom, prvi put posle američkih izbora. Održao je posebni sastanak sa japanskim premijerom Đuničiro Koizumi. Ali Putin je takođe održao sastanke i razgovore sa rukovodiocima Čilea. Iz Čilea Predsednik Rusije se uputio u glavni grad Brazila. Bila je to zvanična poseta ruskog lidera najvećoj zemlji Latinske Amerike.

Brazil sasvim osnovano ubrajaju u zemlje-gigante. On zauzima peto mestu u svetu po teritoriji, i šesto po stanovništvu. U toku nekoliko decenija Brazil se nalazio u teškoj ekonomskoj situaciji, ta zemlja je bila lider u spoljnoj zaduženosti, i bila je u zavisnosti od SAD-a i od međunarodnih finansijskih organizacija. Te teškoće nisu prevaziđene, i Brazil traži svoje mesto u svetu. Sasvim nedavno u toj zemlji je na vlast došao socijal-demokrata Lula da Silva (Luis Ignasio Lula da Silva).

Odmah posle pobede na izborima predsednik Brazila otputovao je u zvaničnu posetu SAD. Desetog decembra 2002. godine, u Nacionalnom pres-klubu u Vašingtonu, izjavio je da pored namere da poboljša odnose sa SAD i Evropskom unijom, Brazil želi da traži nove partnere među zemljama koje su po svojim dimenzijama i potencijalima slični njemu. To su Rusija, Indija i Kina.

Istu direktivu dobio je od predsednika i novi ministar inostranih poslova Brazila Selso Amorin. U spisak velikih zemalja, koji za Brazil takođe predstavljaju prioritet, uključeni su takođe i Meksiko i Južnoafrička Republika. Sada su ove probleme predsednici Brazila i Rusije imali mogućnost da razmotre za vreme svojih ličnih susreta i razgovora.

Sveopštu pažnju privukla je i nova aktivnost Rusije u regionu Bliskog Istoka. Sovjetski Savez bio je, kao što je poznato, veoma aktivan u ovom regionu. Ali to je bila jednostrana politika u opštim okvirima hladnog rata. U vezi sa svim osnovnim pitanjima, Sovjetski Savez imao je antiameričke i antiizraelske stavove. Sada je došlo vreme za uravnoteženiju politiku, orjentisanu pre svega ka interesima same Rusije, ali i ka njenim skromnijim mogućnostima. Još krajem 2005. godine u Moskvu je u posetu stigao predsednik Sirije Bašar al-Asad. On je potpisao sa Putinom deklaraciju o saradnji. Rusija je pristala da otpiše više od 70% sirijskog duga od trinaest milijardi dolara, koji je stvoren još u sovjetsko vreme, posle velikih isporuka oružja Siriji, uglavnom krajem 60-tih i u toku 70-tih godina. Rusija je pristala da proda Siriji modernizovane ruske PVO rakete, ili „zemlja-vazduh“, sa dometom samo do pet kilometara.

Februara 2005. godine razgovore u Kremlju obavio je i novi lider Palestine Mahmud Abas.

Izveštavano je takođe i sa četvorodnevne posete Vladimira Putina zemljama Bliskog Istoka. Iako je glavna tačka te posete trebalo da bude Izrael, sama aktivnost Rusije na Bliskom Istoku izazvala je jaku negativnu reakciju američke štampe. Kako je pisao jedan od američkih listova, „Sa džepovima punim milijardi dolara od trgovine naftom, sa bivšim oficirom KGB za upravljačem ― gde će se uputiti ruski medved koji se probudio iz diplomatskog zimskog sna, u koji je utonuo na kraju hladnog rata? Izgleda da će svoje prve korake napraviti na Bliskom Istoku“. „Medved se vratio“ ― to je bio naslov teksta i drugog lista iz Njujorka. Tu se moglo pročitati: „Pod rukovodstvom predsednika Vladimira Putina, Kremlj aktivira napore za obnovu svoje uloge u regionu Bliskog Istoka na štetu američke strategije. Slatkorečivi opisi aktivnosti Rusije svuda se vide. To je i poseta rukovodilaca Palestine i Sirije Moskvi, to su i pokušaji Rusije da izađe na tržište naoružanja Saudijske Arabije, to su i atomske veze Moskve i Irana, koje postaju sve jače. Obnova manevara Moskve na Bliskom Istoku u direktnoj je vezi sa ideologijom.

U toku poslednje godine sve autoritarniji putinski stil vladanja doveo je do uništavanja čak 122

tračka nade u pojavu ozbiljne unutrašnje opozicije Kremlju. Ruski Predsednik dobio je kart-blanš u stvaranju spoljne i odbrambene politike, i taj politički mandat istovremeno se odvija sa obnovom nezdravih predstava o veličini Rusije i njenom političkom suprotstavljanju SAD. Sjedinjenim Državama je sve teže da ignorišu kremaljsku kontraproduktivnu politiku na Bliskom Istoku i agresivnu ideologiju koja stoji iza nje“. Sve ove optužbe krajnje su tendenciozne i nepoštene. Od učešća Rusije u regulisanju bliskoistočne krize, sve zainteresovane zemlje mogu da imaju koristi.

Poseta V. Putina Bliskom Istoku počela je od Egipta, pregovorima u Kairu sa egipatskim predsednikom Hosni Mubarakom. Dva predsednika izvršila su „opšti pregled celokupnog kompleksa odnosa i odredili najperspektivnije pravce“. Trgovinska razmena Rusije i Egipta nije velika, ona nije dostigla ni jednu milijardu dolara, iako su mogućnosti za njen razvoj velike. Egipat brzo razvija relativno jeftin turizam, i oko 700 građana Rusije tu provodi odmor svake godine, popunjavajući egipatsku blagajnu za 300-400 miliona dolara. Egipat je najveća arapska zemlja, i upravo tu je Vladimir Putin izneo svoj predlog ― da se u Moskvi u jesen održi međunarodna konferencija o regulisanju bliskoistočnih odnosa. Razume se, V. Putin posetio je i sve osnovne egipatske znamenitosti.

Poseta Izraelu bila je prva, u istoriji Rusije i SSSR, poseta lidera naše zemlje „svetoj zemlji“. Nije čudno što su posmatrači i štampa sa posebnom pažnjom pratili različite detalje ove posete, koja je počela uveče 27. aprila 2005. godine. U prvim satima te posete V. Putin posetio je rusku duhovnu misiju u Jerusalimu, osnovanu još sredinom XIX veka, za podršku pravoslavlju na svetoj zemlji. Ujutro, 28. aprila, u svečanoj atmosferi, Vladimir Putin otkrio je spomenik žrtvama Holokausta, čiji je autor Zurab Cereteli. To nije bila suviše velika ― od dve tone ― kompozicija od šest figura: četvorica izmučenih muškaraca, žena i dečak. Vajar je bio tu i davao je objašnjenja gostima koji su se okupili u rezidenciji predsednika Izraela, gde je bila i postavljena skulptura.

Ruski Predsednik posetio je memorijalni centar i nacionalni institut Holokausta „Jad va Šem“ („Uspomena i ime“). Kao i svi posetioci tog centra, Vladimir Putin stavio je kipu.

Putin se u Izraelu sastao sa grupom izraelskih veterana Drugog svetskog rata. U ovoj zemlji ih živi nekoliko hiljada. Naravno, Predsednik Rusije imao je razgovore sa premijerom Izraela Arielom Šaronom. Sledećeg dana V. Putin posetio je Palestinske teritorije i u vrlo prijateljskoj atmosferi razgovarao sa novim palestinskim liderom Mahmudom Abasom. U celini, poseta Vladimira Putina Bliskom Istoku bila je veoma uspešna, i upravo tako je ocenio veliki deo kako arapske, tako i izraelske štampe. „Ovo je istorijska poseta ― pisao je Ron Prosor u izraelskom listu „Haarec“. ― Belo-plavocrvene zastave na ulicama Jerusalima govore da je ovo istorijski događaj. U Izrael stiže ruski predsednik Vladimir Putin, prvi šef države iz Moskve, koji dolazi u posetu od formiranja države Izrael. Poboljšanje političke atmosfere u regionu posle smrti Jasera Arafata u poslednja dva meseca ogleda se u nizu visokih gostiju. Ali poseta Putina nije samo još jedna u nizu poseta.

To je neobični događaj ne samo zato što se odvija prvi put, već i zbog posebnog mesta Rusije u svetu, i veza Izraela sa tom velikom silom. Ne koristim termin „velika sila“ slučajno.

Rusija zaista jeste sila, i ne samo zato što ona sama sebe njome smatra, već i zato što je i mi tako prihvatamo, i nju i njene sveobuhvatne interese na svetskoj areni uopšte, a pre svega na Bliskom Istoku. Zbog geopolitičkih, istorijskih i drugih faktora, Rusija ima široke odnose sa arapskomuslimanskim svetom oko nas. Ti odnosi od velikog su značaja za Izrael, zato što preko njih Rusija može da dâ svoj doprinos stabilnosti u regionu. Dijalog između Rusije i Izraela raznovrstan je i dubok. To je plodni i intenzivni dijalog, koji se vodi stalno i na svim nivoima, ali ga karakterišu otvorenost i poštenje“.

Poslednjeg dana aprila 2005. godine, Vladimir Putin vratio se u Moskvu i priključio se intenzivnim pripremama proslave 60 godina pobede, koja je postala važna i sa tačke gledišta spoljne politike Rusije.

123

O mestu Rusije u savremenom svetu Do sredine XX veka, u toku skoro tri stotine godina, Evropa, i čak uže, Zapadna Evropa, bila je smatrana centrom civilizovanog sveta. Taj evrocentrični model sveta bio je ne samo iluzija zapadnih ideologa, već i realnost još početkom XX veka. Ogromne tekovine drevnih kultura Istoka bile su zaboravljene, a veći delovi Azije, Afrike i Latinske Amerike nalazili su se u kolonijalnoj i polukolonijalnoj zavisnosti od nekoliko evropskih zemalja-imperija. Rusija se tada činila periferijom, čak i zemljom koja je po strani od Evrope, a mnogi ruski revolucionari nisu bez osnova Rusiju nazivali evropskom polukolonijom.

Upravo protivrečnosti i suparništvo zemalja Zapadne Evrope u podeli sveta, postali su glavni razlog početka Prvog svetskog rata. Ali rat je oslabio uticaj na svet same Evrope i postao je početak brzog širenja uticaja Sjedinjenih Država na Zapadu, i Sovjetskog Saveza na Istoku.

Drugi svetski rat počeo je isto kao i rat za podelu sveta, i započeli su ga Nemačka, Japan i Italija. Taj rat završen je porazom zemalja-agresora i porušio je monopol zemalja Zapadne Evrope u svetskoj politici. Raspao se i ceo raniji svet kolonija i polukolonija. Formiran je dvopolarni svet, na čelu sa Sjedinjenim Državama sa jedne, i Sovjetskim Savezom sa druge strane. Ta dva bloka vodila su između sebe „hladni rat“ i borili se za prevlast u „trećem svetu“, koji je stvoren od bivših kolonijalnih zemalja. Zapadna i Istočna Evropa stajale su u toj borbi na različitim stranama barikada.

Kraj hladnog rata i raspad SSSR-a doveo je do složenih i velikih premeštanja centara ekonomskog i političkog uticaja. Taj proces formiranja višepolarnog sveta za sada još nije završen, on se odvija, na sreću, bez novog svetskog rata, mada ne i bez vojnih konflikata u različitim regionima sveta.

Sjedinjene Američke Države i danas su najveća zemlja sveta po političkom i ekonomskom uticaju, i po vojnoj snazi. Ali to liderstvo nije bezuslovno. Evropska unija ― to je već politička i ekonomska realnost. Brzi porast autoriteta nove evropske valute, privlačnost evropske kulture, a takođe i francuska i nemačka kritika američke politike u Iraku ― sve su to različiti znaci i prikazi formiranja nove ujedinjene Evrope, koja traži i želi da obeleži granice svojih interesa. Pratimo početak razvoja Latinske Amerike i Indije.

Burni i protivrečni procesi formiranja odvijaju se i u muslimanskom svetu, u kome ima 1,5 milijardi ljudi. U Organizaciju islamske konferencije ulazi više od četrdeset zemalja sa različitim kulturama i jezikom: Indonezija, Pakistan, Iran, Turska, arapske zemlje, Albanija. U muslimanskom svetu postoje radikalni pravci i grupe koje izazivaju Sjedinjene Države, Zapad u celini, a takođe i Rusiju.

Na Istoku Japan i dalje predstavlja jednu od najmoćnijih ekonomskih sila. Ali on je izgubio rat na Tihom okeanu, i danas nema politički uticaj adekvatan njegovoj ekonomskoj i finansijskoj snazi, čak ni na Dalekom Istoku. Na čelu nove sfere „zajedničkog procvata“ u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji našla se Kina, koja se brzo pretvara u drugu na svetu silu po svom ekonomskom i političkom uticaju.

Nije svakoj zemlji lako da odredi svoje mesto i svoju ulogu u novom mnogopolarnom svetu.

Velika Britanija nije više metropola najveće imperije u svetu. Ali postoji skoro simbolična britanska unija, u koju ulaze ne samo Australija i Kanada, već još nekoliko zemalja. Ostajući jedna od vodećih članica Evropske Unije, Velika Britanija nastavlja da, i u političkom i vojnom pogledu, naginje ka SAD i Severnoj Americi u celini.

Velika Britanija i dalje je jedan od vodećih finansijskih centara na svetu, i više od sedamdeset država iz svih delova sveta u podrumima Britanske banke čuva svoje zlatne rezerve.

Funta sterlinga ima značaj jedne od svetskih valuta, a engleski jezik uvereno je uzeo ulogu vodećeg jezika u međunarodnim i međunacionalnim kontaktima. Španski jezik i španska kultura imaju veliki uticaj u Latinskoj Americi, ali u Brazilu se ne govori na španskom, već na portugalskom jeziku.

Turska se trudi da uđe u Evropsku Uniju, iako je ona jedna od velikih azijskih zemalja i smatra sebe 124

delom ne hrišćanskog, već muslimanskog sveta. Sopstvene geopolitičke teškoće i složenosti sa istorijskom identifikacijom imaju zemlje kao što je Južnoafrička Republika, Pakistan, Bangladeš, Tajvan, Izrael. Nemačka i Japan nisu se u potpunosti sredile od psiholoških problema Drugog svetskog rata. Mnoge zemlje Afrike nisu još ušle u krug civilizovanih zemalja. U tom pravcu se sporo kreću i neke zemlje Azije.

A kakvo mesto u mnogopolarizovanom svetu može da zauzme Rusija sa njenom ogromnom teritorijom, velikim prirodnim resursima, složenom istorijom i političkim autoritetom koji nije mali? Ima mnogo ljudi koji bi želeli da umanje ulogu Rusije u savremenom svetu, ili, naprotiv, da je uzdignu iznad drugih zemalja. Još je Čaadajev, kritikujući Rusiju zbog zaostalosti i nazadovanja, žalio što je Evropa, a ne Rusija tada bila svetski lider „Rasprostirući se između dva velika dela sveta ― pisao je Čaadajev ― između Istoka i Zapada, oslanjajući se jedim laktom na Kinu, a drugim na Nemačku. Trebalo je da mi kombinujemo u sebi dva velika načela duhovne prirode ― zamišljeno i razumno, i da u našoj civilizaciji objedinimo istoriju cele zemaljske kugle“.

U sovjetsko vreme pretendovanje na posebnu civilizatorsku ulogu Rusije ne samo da se povećalo, već je, kako se mnogima činilo, i realno ostvareno. Ubeđenja u nekakvu posebnu predodređenost Rusije postoji i danas u svesti mnogih političara, ideologa, kulturnih radnika. To pretendovanje je neosnovano. Da, naravno, geografski položaj i dimenzije Rusije daju našoj zemlji velike prednosti. Kultura Rusije nije samo jedna od velikih evropskih kultura, ona ima svoj nastavak i u Aziji. Ali nema nikakvih osnova stavljati je iznad drugih kultura Zapada ili Istoka.

U svetu ne postoje jasni kriterijumi i granice za podelu, ili čak za definiciju različitih civilizacija. Sve tvrdnje onih koji smatraju rusku civilizaciju jednom od osnovnih delova evropske kulture, većini istoričara kulture čine se ubedljivijima. U Rusiji ima mnogo političara koji skoro namerno pokušavaju da umanje kako sadašnju, tako i buduću ulogu Rusije u Svetu. „Ruska Federacija ― tvrdio je doktor istorijskih nauka i jedan od eksperata partije „Jabloko“ Aleksej Arbatov ― neće u XXI veku igrati nikakvu značajnu ulogu. Rusija treba da se vrati u Evropu, čiji je sastavni deo bila pre hiljadu godina. Ako u nizu svetskih centara moći Rusija kroz dvadeset godina bude skoro nevidljiva, ona u evropskim razmerama može da ostane jedna od najvećih zemalja, koja se po ekonomskom potencijalu i političkom uticaju može porediti sa Nemačkom, Francuskom, Italijom i Velikom Britanijom, a po broju stanovnika, teritoriji i prirodnim resursima, može da ih prevaziđe. Integracija će te prednosti iz predmeta večite evropske zabrinutosti pretvoriti u faktor još veće snage, bezbednosti i samostalnosti Evrope“.

Postoje i druge sheme u kojima kako Zapadna Evropa, tako i Rusija, Japan, Izrael, Australija, Kanada i druge „zapadne“ zemlje ulaze u nekakvu zonu stabilnosti, na čijem čelu su SAD. To je „Pax Americana“, ili zapadna civilizacija, koja treba da bude protivteža celom ostalom nestabilnom svetu. „Razmišljajući trezveno, čak i cinično ― izjavio je nedavno bivši glavni bankar Rusije Sergej Dubinjin ― ruska elita naprosto je obavezna da se izbori za realni savez sa Zapadom, i da postane njegov ravnopravni deo. To je određeno jednostavnim instinktom samoočuvanja. I to neće biti naš poklon zapadnim političarima. To je potrebno nama samima“. „Rusiji treba ne integracija, već udruživanje sa Evropom, čiji je deo ona bila u prošlosti.

Posle toga suparništvo između Rusije i SAD na postsovjetskom prostranstvu izgubiće smisao. Šta će Rusiji suparništvo sa Amerikom zbog uticaja u Srednjoj Aziji, u Ukrajini, Gruziji, a u bliskoj budućnosti i u Belorusiji. Nikakvo strateško partnerstvo sa Rusijom nije potrebno ni Kini. Ona će sama graditi svoje odnose sa Zapadom, a Rusija tu može samo da zasmeta. Najvažniji istorijski zadatak Rusije u XXI veku je da se vrati u Evropu“. Ovo su reči Aleksandra Rara, direktora programa za Rusiju i zemlje ZND u Nemačkoj.

Ali pre hiljadu godina Rusija je bila drugačija zemlja, a i svet je bio drugačiji. Rusija je danas prirodni lider na većem delu postsovjetskog prostora i nastala bi nova velika drama ako bi se Rusija odrekla svoje uloge i svoje odgovornosti, i svojih interesa u Srednjoj Aziji, na Zakavkazju, u Ukrajini i u Belorusiji. Rusija nastavlja da bude i treba da bude samostalni centar moći i uticaja u svetu, a njene razmere, resursi, vojna snaga, isto kao i istorijska i nacionalna svest, omogućavaju 125

Rusiji da dostojno igra tu ulogu. Za sve velike zemlje na svetu i sve velike centre moći Rusija treba da ostane partner i posrednik. Ali Rusija mora da sačuva određeno „jednako rastojanje“ i od novih i od starih svetskih lidera. Ona ne treba da se ujedini ni sa jednim centrom moći i uticaja protiv drugih, koji se u svetu pojavljuje.

Saradnja sa Rusijom potrebna je i korisna za Evropu. Ona ostaje važna i za Zapad, a takođe i za zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka, za Indiju, Kinu i Japan. To treba da bude ravnopravna saradnja.

Takva saradnja neophodna je i za samu Rusiju. Nisu svi spremni, posebno u zemljama Zapada, da u Rusiji vide ravnopravnog, samostalnog i velikog igrača u svetskoj politici. Mnogima se učinilo da je Rusija poražena supersila koja će biti u stanju da se ispred zapadnog sveta pojavi samo kao klijent ili onaj koji moli. Neki političari maštali su ne samo o raspadu SSSR-a, već i o raspadu Ruske Federacije na nekoliko daleko slabijih delova. To se, na sreću, nije dogodilo.

Naš zadatak je da razvijamo prostor koji nam pripada i da poboljšamo život svog naroda. Ne treba da namećemo svoju volju i svoje stavove drugim narodima. Ali mi ne možemo da ugrozimo svoje interese.

Spoljna politika je jedna od najvažnijih poluga u razvoju Rusije.

RUSKA FEDERACIJA I ZND ZND ― spoljni prioritet za Rusiju U koncepciji spoljne politike Ruske Federacije odnosi sa zemljama Zajednice nezavisnih država određeni su kao prioritetni pravac u ruskoj spoljnoj politici, a teritorija zemalja Zajednice određena je kao zona nacionalnih interesa Rusije od posebnog značaja. Rusija je jedna od članica i osnivač ZND, i svaka od država koja ulazi u tu zajednicu, prema Ustavu ZND, ostaje privilegovani partner Rusije. Među sastancima i razgovorima Vladimira Putina 2004–2005. godine preovladavali su pregovori sa šefovima država zemalja ZND. Rusija sa tim državama ima najveći broj dogovora i sporazuma. Nema potrebe detaljno govoriti o razlozima tako posebnog odnosa Rusije prema zemljama ZND i zemalja ZND prema Rusiji.

Rusku Federaciju i ostale zemlje ZND ne povezuje samo više od sedamdeset godina sovjetske prošlosti. Sve zemlje ZND bile su u sastavu Ruske Imperije, ili od sredine XIX, ili od početka XIX veka, ili od još nekoliko stoleća pre toga. Poznato je da je privreda Sovjetskog Saveza stvarana od početka ne samo kao jedinstveni i centralizovani sistem, već i kao zatvoreni i sebi dovoljan sistem, skoro nezavisan od spoljnog sveta.

U SSSR-u bio je stvoren sistem autoputeva i železnica, jedinstveni sistem veza, jedinstveni sistem snabdevanja energijom za sve republike. U SSSR-u postojao je jedinstveni sistem obrazovanja i pripreme kadrova, jedinstveni sistem zdravstvene zaštite i državne bezbednosti. U SSSR-u postojala je jedinstvena vojska, zajednički finansijski sistem, zajednički sistem informisanja i štampe itd. Mnogi od tih jedinstvenih sistema trebalo je formiranjem ZND da budu podeljeni, na primer, finansije i vojska. Bilo je svrsishodno mnogo toga sačuvati, na primer, zajednički sistem veza. Ali mnogo toga od zajedničkih sistema od životne važnosti nije bilo moguće podeliti jer je Sovjetski Savez postojao kao jedinstveni živi organizam.

Mogli bismo dugo da nabrajamo nedostatke SSSR-a kao autoritarne i ideološke države.

Svaka od bivših saveznik republika, a danas nezavisnih država ZND, mogla bi da preda svoj račun rukovodstvu KPSS i SSSR-u, a mnogi predaju račune i ruskim carevima i imperatorima. Činjenica je da su sam sistem i ideologija SSSR-a, kao saveza socijalističkih republika, zahtevali stvaranje i razvoj nacionalnih kultura, razvoj privrede i nivoa obrazovanja svih saveznih republika. Ovde su se stvarali nacionalni kadrovi i nacionalne političke elite, čiji su se mnogi predstavnici nalazili u saveznom rukovodstvu.

Neke od zemalja članica ZND konačno su se formirale kao nacije upravo u sastavu Sovjetskog Saveza. To se ne odnosi samo na Kirgize i Kazahe, već i na Ukrajince i Azerbejdžance.

126

Po pravilu, sovjetski i partijski lideri iz vrha KPSS postali su i prvi rukovodioci zemalja ZND. Nije bilo slučajno što su nove lidere Gruzije i Azerbejdžana ― Abulfaza Elčibeja i Zviada Gamsahurdiju, literatore i filologe, osvedočene nacionaliste, uskoro smenili članovi Politbiroa CK KPSS ― Gejdar Alijev i Eduard Ševarnadze. Nije bilo slučajno ni to, što su najveće uspehe, sa tačke gledišta stabilnog ekonomskog razvoja u svojim zemljama, ostvarili lideri kao što su Nursultan Nazarbajev, Islam Karimov i Aleksandar Lukašenko. Do početka 2005. godine samo Kazahstan, Uzbekistan i Belorusija uspeli su da dostignu nivo ekonomskog razvoja od 1990, a u nizu pravaca i da prevaziđu taj nivo.

U Sovjetskom Savezu, isto kao i u Ruskoj imperiji, nije bilo slobode kretanja, kao ni slobode mesta stanovanja i mesta rada. U Sovjetskom Savezu, za razliku na primer, od SAD, skoro sve nacionalnosti imale su svoju konkretnu teritoriju i, u skladu sa tim, različite stepene autonomije.

SSSR zato nije bio „kotao za topljenje“ za narode koji u njemu žive. Bez obzira na to, zbog mnogo političkih i ekonomskih razloga, a takođe i zbog mešanih brakova u SSSR-u, u XX veku događale su se određene migracije naroda i nacija, posebno u najvećim gradovima u zemlji.

U momentu raspada SSSR-a i van granica Ruske Federacije živelo je oko dvadeset pet miliona Rusa. U isto vreme, u Ruskoj Federaciji, stalno su živeli i radili milioni Ukrajinaca, Belorusa, Gruzina, Jermena, Azerbejdžanaca, Kazaha, Uzbeka i drugih iseljenika iz saveznih republika. Pojam „sovjetski narod“ nije do 1991. godine bila ni jednostavna apstrakcija, ni mit, kako o tome sa žaljenjem ili gnevom pišu neki autori. Prve stepenice na putu ka formiranju takvog zajedništva kao što je „sovjetski narod“ bile su već prevaziđene, i za time malo ko žali. U zemljama ZND i van granica Ruske Federacije veći deo ljudi govori i koristi ruski jezik kao jezik komunikacije i kao jezik kulture. U granicama ZND neprijateljstvo prema Rusiji i Rusima kao naciji sačuvalo se samo u delu Zapadne Ukrajine. Novi nacionalizam u zemljama ZND postoji, ali on nije usmeren protiv Rusije.

Ruska Federacija već zbog svoje veličine i geografskog položaja predstavlja vodeću zemlju u ZND. Bez Ruske Federacije takva zajednica država ne bi mogla da se formira i da se relativno uspešno razvija. Ruska Imperija i Sovjetski Savez istorijski su formirani ne samo kao rezultat napora ruskog naroda, bez obzira na to što su njegovi napori bili najznačajniji. Ruska Federacija zbog toga je postala pravni naslednik i Sovjetskog Saveza i Ruske imperije, ali to određuje ne samo istorijsko nasledstvo, već i nepobitnu istorijsku odgovornost Rusije i ruskog naroda za sudbinu svih naroda koji žive i rade na postsovjetskim prostorima. Ruska Federacija ima, takođe, najviše mogućnosti za pomoć zemljama ZND u njihovom nezavisnom razvoju, i ona ne može te mogućnosti da zanemari. Ali i zemlje ZND ne mogu da budu ravnodušne ni prema sudbini Ruske Federacije ni prema sudbini ruskog i ruskojezičkog stanovništva na njihovoj teritoriji. Te obaveze i ta odgovornost su uzajamni. Naravno, Jermenija može da zanemari mnoge teškoće Kazahstana ili Tadžikistana; ona nema mogućnost čak ni da otvori ambasade u svim zemljama ZND. Isto tako, brige Kirgizije mogu da budu veoma daleko od briga Belorusije ili Moldavije. Ali Rusija pomaže svim zemljama ZND da brane svoje državne interese, a u nizu slučajeva i državne granice. U većini zemalja ZND nalaze se ruske vojne baze ili posebne vojne jedinice.

Može se imati različit odnos prema raspadu Sovjetskog Saveza. Vladimir Putin je u proleće 2005. godine govorio o raspadu Sovjetskog Saveza kao o najvećoj katastrofi XX veka. Još u februaru 2004, Vladimir Putin govorio je o raspadu SSSR-a kao o tragediji u kojoj je nastradalo mnogo običnih ljudi. Prvobitni cilj ZND bio je, po mišljenju V. Putina, obezbediti civilizovani razvod bivših saveznih republika. Ali taj „razvod“ bio je, na sreću, nepotpun i nije bio bespogovoran. Formiranje i razvoj ZND bio je važan pozitivni proces, u okviru koga su zemlje ZND stekle velike mogućnosti kakve nisu imale u sastavu SSSR-a. Daleko od toga da su sve te mogućnosti iskorišćene u prvih 14 godina postojanja ZND, ali mnogo toga još je ispred nas. Za razliku od SSSR-a, Zajednica nezavisnih država potpuno je dobrovoljna, ali mi vidimo da ni jedna od država članica zajednicu nije napustila. To ne znači da unutar zajednice nema nikakvih protivrečnosti, teškoća ili sporova. Ozbiljnih je problema bilo u našim odnosima i prošlih godina, 127

ima ih i danas. Kasnije mogu da pomenem samo neke od njih. Osnovni odnosi u ZND su bilateralni odnosi, a istorija nastajanja svake od država članica i njenih odnosa sa Rusijom, zahteva posebno razmatranje i analizu.

O teškoćama formiranja ZND Stvaranje ZND odvijalo se u teškim mukama, i najteže godine za sve zemlje Zajednice bile su prve godine njenog postojanja. Raspad Sovjetskog Saveza mnogo je lakše, nego druge države, podnela Ruska Federacija, koja je, kako su sada svi mogli da se uvere, snosila u prethodnim decenijama neproporcionalno velike troškove za održavanje svih saveznih struktura, i za razvoj mnogih saveznih republika. Rusija se našla u situaciji daleko slobodnije i samostalnije zemlje u svojim odlukama i dejstvima, a njene mogućnosti i resursi pokazali su se kao veći od drugih članica ZND, prema kojima se Ruska Federacija tih godina nije uvek najbolje ponašala.

Naravno, Rusija je nastavila da pruža pomoć i podršku svim zemljama Zajednice. Upravo je Rusija prihvatila sve ranije međunarodne obaveze Sovjetskog Saveza, sav spoljni dug SSSR. Rusija je sačuvala kontrolu nad nuklearnim oružjem, ona je nastavila da podržava sve strukture vezane za kosmička istraživanja i programe. Rusija je nastavila da čuva spoljne granice ZND i bez velikih sporova pristala na podelu vojske i vojne imovine. Rusija je uz zajedničku saglasnost dobila u vlasništvo svu svojinu Sovjetskog Saveza, uključujući i zgrade ambasada, u kojima su svoja predstavništva mogla da smeste i zemlje ZND. Taj spisak radnji i odluka Ruske Federacije, koje su olakšale zemljama ZND stupanje u samostalni život, može se nastaviti. Ali još veći bi mogao biti spisak radnji i odluka Rusije koji su otežali prve mesece i prve godine nezavisnog postojanja zemalja ZND. Ruska Federacija u svojim novim granicama ostala je država koja je sebi dovoljna, i imala je sve mogućnosti i resurse za samostalno postojanje. Ceo svet nastavio je da gleda na Rusku Federaciju kao na pravnu naslednicu Sovjetskog Saveza, a u izvesnom smislu i kao na zemlju koja je obnavljala istorijsko nasleđe Ruske imperije. Osnovne geopolitičke i civilizacijske karakteristike Rusije promenile su se malo, i njeno odricanje od marksističko-lenjinističke ideologije za narod Rusije, nije postalo ni moralna ni politička katastrofa. Ranija stabilnost, pa i čvrstina vlasti, bila je narušena i u Rusiji, ali nije bilo haosa ni anarhije. Odvojene pojave nasilja i suprotstavljanja vlasti nisu prerasli u građanski rat.

Veći deo zemalja ZND našao se posle raspada SSSR-a u daleko težem položaju. Ni jedna od zemalja ZND početkom 1992. godine nije se mogla smatrati državnom tvorevinom koja je sama sebi dovoljna. Samo Jermenija i Gruzija imale su, pre nastanka Sovjetskog Saveza ili u prošlim vekovima, samostalnu jermensku i gruzinsku državu, a takođe i izvesnu sopstvenu istoriju. Druge zemlje ZND, uključujući Ukrajinu, Belorusiju, Kazahstan ili Turkmenistan, u prošlosti nisu postojale kao samostalne države, i ta okolnost je za njih stvarala teškoće ne samo političke, već i psihološke, kakve Rusija gotovo da i nije imala. Veliki deo moldavskih političara i inteligencije tvrdio je da želi da Moldaviju pripoji Rumuniji, a veliki deo azerbejdžanskih političara i intelektualaca tvrdio je da su azerbejdžanski i turski jezik veoma slični, i da oni imaju želju da se ujedine sa Turskom.

Postoji nekoliko desetina odlika, ili jednostavno simbola, nezavisne države. To nisu samo grb, himna i zastava, već i posebni zakoni i Ustav, sopstvene oružane snage, specijalne službe i pravosudni organi. Država mora da ima granice, ambasade, svoje poštanske brojeve itd. Nezavisna država mora da ima svoj finansijski sistem, za koji se pokazalo da ga je u zemljama ZND veoma teško stvoriti, pre svega zbog radnji Ruske Federacije. Počevši od 1992. godine sprovođenje „šokterapije“ u Rusiji, vlada Jeljcina-Gajdara nije se posebno brinula za podršku javnog mnjenja u samoj Rusiji. I tim pre nije razmišljala o javnom mnjenju i interesima stanovništva u zemljama ZND, gde nije bilo samostalnog finansijskog sistema niti svoje valute.

Hiperinflacija uništavala je sve ušteđevine, ne samo građana Rusije, već i onima u ZND. 128

Preduzeća su izgubila obrtna sredstva, a velika preduzeća i gradilišta koja su se nalazila u Srednjoj Aziji i u Zakavkazju, i finansirala iz saveznog budžeta, ostala su bez finansiranja i rukovodstva.

Nezaposlenost i ekonomski pad postojali su svuda, ali u zemljama ZND van Rusije te teškoće bile su veće, a stanovništvo tih zemalja našlo se u goroj situaciji nego u Ruskoj Federaciji. U sastavu Sovjetskog Saveza Ruska Fedracija, kao i Beloruska SSR, bile su republike-sponzori.

Udeo Rusije u saveznom budžetu bio je neproporcionalan udelima drugih saveznih republika, i znatno veći. Prema proračunu nekih ekonomista, druge republike su kroz budžet od Ruske Federacije dobijale minimum 40 milijardi rubalja godišnje. Sada su te dotacije nestale.

Prema zvaničnoj statistici bruto nacionalni proizvod Ruske Federacije počeo je da se smanjuje još 1991, a 1996. on je iznosio svega 45% od nivoa 1990. godine. U Belorusiji pad nije bio toliko veliki i 1996. godine BND iznosio je oko 60% nivoa 1990. Ali u svim drugim zemljama ZND pad je bio daleko značajniji ― do 1/3 ranijeg nivoa. Brže od drugih uspeli su da se oporave bogati resursima Kazahstan i Uzbekistan, ali krajnje teška ekonomska situacija nastala je u svim republikama Zakavkazja, Tadžikistanu, u Moldaviji i u Ukrajini.

Koncepcija razvoja ZND „različitim brzinama“, koja je nastala u prvim godinama postojanja zajednice, nije prikazivala različitu brzinu razvoja, već različitu brzinu procesa rušenja i zaostajanja.

Integracija unutar ZND odvijala se i tih prvih godina. Ali procesi dezintegracije i izvesnog „razdvajanja“ država ZND odvijali su se brže i intenzivnije. Ne čudi to, što su mnogi ruski i zapadni eksperti predviđali brzi krah i raspad ZND. Tako, na primer, već prvih meseci 1992. Centar za međunarodna istraživanja MGIMO pripremio je za MIP Rusije analitički izveštaj pod nazivom „Posle raspada SSSR-a. Rusija u novom svetu“.

U izveštaju se, između ostalog, kaže: „Raspad Sovjetskog Saveza postao je nepobitna činjenica. Pretvaranje Rusije u novi „centar“ ZND, ili bilo koje druge zajednice koja je mogla da nastane na mestu Saveza za Rusiju, pogubno je jer ne odgovara njenim mogućnostima. Rusiji je potrebno da obezbedi regulisanje raspada SSSR-a, procesa destabilizacije u različitim delovima sveta koji su vezani za njega, i da stvore pretpostavke za rešavanje osnovnog strateškog zadatka ― prelaska sa periferije u centar svetskog razvoja. Zbog toga se prema ZND treba odnositi kao o privremenoj tvorevini, čiji osnovni zadatak jeste obezbeđenje regulisanja toka procesa dezintegracije“.

U istom izveštaju bila je sadržana i veoma pesimistična procena da Rusija neće uspeti, najverovatnije, da izbegne raznorazne konflikte u odnosima sa drugim republikama, „nezavisno od toga ko će biti njihov inicijator i šta će biti predmet tih konflikata ― granice, položaj nacionalnih manjina, separatistički pokreti proruskog ili antiruskog pravca“. Ova prognoza, na sreću, nije se ostvarila. Rusija je imala probleme sa nekima od zemalja ZND, ali neke ozbiljne konfliktne situacije sa susednim zemljama Ruska Federacija uspela je da izbegne.

Za mnoge druge zemlje ZND nastala situacija bila je mnogo gora. Žestok konflikt između Azerbejdžana i Jermenije, povodom Nagornog Karabaha, prerastao je od pojedinačnih sukoba u surovo krvoproliće, u rat uz primenu teškog naoružanja i avijacije. Taj rat trajao je više od dve godine i bio je prekinut primirjem u maju 1994. godine, uz posredništvo Rusije i nekih međunarodnih struktura. Sigurnog mira i određenih granica na tim prostorima nema ni do danas. Na teritoriji Republike Moldavije još 1991. bila je proglašena nezavisna Pridnjestrovska Republika čiji je glavni grad Tiraspol. Posle raspada SSSR ovaj etnokulturni konflikt prerastao je u kratak, ali žestok rat između Kišinjova i Tiraspola. I ovaj rat nije završen mirom, već primirjem, pošto se Rusija umešala i rasporedila u Pridnjestrovlju svoju 14. armiju. Prema sporazumu predsednika Rusije i Moldavije, u zoni konflikta bile su raspoređene mirovne snage, uključujući šest ruskih bataljona. Surovi građanski rat buknuo je posle raspada SSSR-a u Tadžikistanu. Taj rat je u osnovi imao klanski, a ne nacionalni karakter, i završen je tek 1997. godine uz posredništvo Rusije i Irana.

U Gruziji su samo za tri godine vođena tri rata: gruzijsko-osetinski oružani konflikt, građanski rat u Zapadnoj Gruziji između protivnika i pristalica Z. Gamsahurdije, i gruzijsko-abhaski rat. Vojni konflikti u Južnoj Osetiji i Abhaziji završeni su takođe ne mirom, već primirjem, i uvođenjem 129

mirovnih snaga ZND u zone konflikata.

U Rusiji, na Severnom Kavkazu 1992, odvijao se žestoki oružani konflikt između Inguša i Osetina. Posle raspada SSSR Čečenska Republika proglasila je svoj suverenitet i faktički istupila iz Ruske Federacije, počevši da stvara sopstvene oružane snage, uključujući artiljeriju i avijaciju.

Tačnih podataka o posledicama svih tih ratova i konflikata nema. Prema približnim proračunima eksperata, ratna dejstva na teritoriji ZND odvijala su se u delovima gde je živelo 30 miliona ljudi. U tim konfliktima u toku 1992–1997. godine poginulo je najmanje milion ljudi ― kako onih sa oružjem u rukama, tako još više civilnog stanovništva.

U istoriji nije bilo primera tako brze i složene podele teritorije i „imovine“, tako ogromne i snažne države, kakav je bio Sovjetski Savez. Kako podeliti na petnaest delova armiju, ratno vazduhoplovstvo, ratnu mornaricu? Baltičke zemlje zatražile su najbrže moguće i potpuno povlačenje svih vojnih jedinica i objekata bivšeg SSSR-a. Jermenija, naprotiv, molila je da ostanu vojne snage bivšeg SSSR-a i na granici i u zoni Nagornog Karabaha. U Ukrajini je veći deo oficira Sovjetske armije položio zakletvu o vernosti novoj ukrajinskoj državi. Ti oficiri živeli su i radili u Ukrajini mnogo godina, tu su imali kuće i porodice. Tako su postupili i mnogi oficiri i vojni stručnjaci u Kazahstanu i Uzbekistanu.

Ali neke od vazduhoplovnih posada uzletali su vojnim avionima i prelazili do aerodroma u Rusiji i Belorusiji, gde je nova ruska armija imala najmanje problema. A kako je trebalo podeliti nuklearno naoružanje? Skladišta raketa i nuklearnih bombi, a takođe i šahte interkontinentalnih raketa, bile su raspoređene po celoj teritoriji SSSR ― ne samo u Belorusiji, u Ukrajini i Kazahstanu, već i u Čečeniji. Na koji način su se mogle zaustaviti i smestiti izbeglice, koje su krenule ka Rusiji iz reona zahvaćenih konfliktima?

Nikakve ozbiljne integracije u ZND prvih godina postojanja te zajednice nije bilo.

Preovladavali su procesi raspada. Uz to, raskidale su se i tehnološke veze, koje su stvarane mnogo godina, a te veze su odgovarale zemljama ZND i u bliskoj i u dalekoj budućnosti. U SSSR, kao što je poznato, postojao je monopol u spoljnoj trgovini. U našoj zemlji bilo je mnogo ljudi i organizacija koje su dobro znale šta treba prodavati i kupovati od Kine ili Nemačke. Ali kako započeti trgovinu Ruske Federacije i Uzbekistana? Uzbekistanski pamuk ili zlato ranije su stizali u Rusiju u zamenu za mašine ili pšenicu, a u inostranstvo su ih već prodavali savezni organi, popunjavajući savezni a ne uzbekistanski budžet. Sada je trebalo kupovati i kazahstansko žito i uzbekistanski pamuk, i turkmenistanski gas, za valutu koju zemlje ZND još nisu imale.

U periodu 1992–1994. godine nije postojala normalna trgovina između zemalja ZND. Razmena roba i vrednosti odvijala se tih godina na razne načine, uključujući i primitivne barter aranžmane. Pritom su ukupni obimi tih razmena bile 3-4 puta manje nego u SSSR-u 1990. Prema približnim proračunima eksperata, ukupni obim razmene Ruske Federacije sa drugim republikama Sovjetskog Saveza iznosio je 1990, u savremenim razmerama cena, oko 140 miliona dolara. Ova razmena 1999, već u obliku spoljne trgovine, iznosila je samo oko 20 milijardi dolara. Udeo svih zemalja ZND u spoljnotrgovinskom prometu Ruske Federacije iznosio je 1999. godine svega 19%.

Naravno, uporedo sa procesima integracije i raspada, na teritoriji zemalja ZND početkom 1990-tih godina, odvijali su se i procesi nastajanja i stvaranja. U svim zemljama ZND stvorena je i uvedena sopstvena valuta. Počelo je stvaranje nezavisnog finansijskog sistema. U toku je bilo formiranje državnih struktura, vladajućih organa, predsedničkih administracija, parlamentarnih struktura, vojske, snaga bezbednosti, jedinica policije i milicije, carina. Uređen je rad pošta. Rešeni su problemi podele vojne imovine, a takođe su uništena raketno-nuklearna oružja, koja su postojala van granica Ruske Federacije. Podeljeni su i kapaciteti železničkih vagona, određen način rada železničkog saobraćaja, a takođe i radio stanica i televizijskih mreža, vazdušnog saobraćaja. Pitanja u vezi sa sovjetskom dokumentacijom, uključujući i diplome o obrazovanju i svedočanstva o kvalifikacijama, zahtevala su pregovore i sporazume.

Sve to bilo je potrebno za utvrđivanje radnog staža, za stvaranje novih oblika penzionog osiguranja i drugo. Utvrđen je i način rada zajedničkih elektroenergetskih sistema. Rešeni su 130

problemi međusobne trgovine, izdavanja viza ili prelaska granica bez viza. To nisu stotine, to su hiljade sporazuma ili pravnih akata koje su potpisali i predsednici, i premijeri, i pojedini ministri.

Ali mnogi važni procesi na ukupnom prostoru ZND odvijali su se stihijski, i bilo ih je teško evidentirati i analizirati. Tako, na primer, u Rusiju je iz zemalja ZND i Baltičkih zemalja stizala reka izbeglica ne samo sa „vrućih tačaka“, već i migranata koji su odlučili da se presele i žive u Rusiji iz nacionalnih i ekonomskih razloga. Tokovi migracije odvijali su se i u suprotnom pravcu ― iz Rusije u zemlje ZND i Baltičke zemlje. Tako, na primer, 1994–1995. godine u Rusiju se iz zemalja ZND i Pribaltičkih zemalja doselilo za stalno oko dva miliona ljudi, a odselilo se oko šest stotina hiljada. Iz Baltičkih zemalja i iz Srednje Azije u Rusiju su se selile uglavnom ruske porodice i porodice iz mešovitih brakova. Ali sa Zakavkazja se u Rusiju doselilo mnogo jermenskih, gruzijskih i azerbejdžanskih porodica. U celokupnom periodu 1991–2000, u Rusiju se iz Baltičkih zemalja i ZND, prema demografskim podacima, doselilo oko sedam miliona ljudi. Već krajem 1990-tih godina migracije ljudi koji su se doseljavali u Rusiju za stalno, znatno su se smanjile. Ali u isto vreme, širila se radna migracija, kada su stotine hiljada državljana Ukrajine, Moldavije, Srednje Azije i Zakavkazja stizali u Rusiju bez porodica ― da zarade. Prvo stotine hiljada ljudi, a krajem 1990-tih godina i milioni ljudi, pojedinačno i u grupama, dolazili su u ruske gradove da potraže bilo kakav posao.

Stanje u Rusiji 1990-tih godina bilo je ipak bolje nego u većini zemalja ZND, a tražnja za jeftinom radnom snagom, posebno u građevinskoj struci, bila je velika. U ovom slučaju radilo se uglavnom o nelegalnoj migraciji i pokazalo se da je nemoguće odrediti njene razmere. Neke novine i časopisi tvrdili su da se u Rusiji nalazi najmanje tri, ili čak pet miliona nelegalnih imigranata. U Rusiju je dolazio i veliki broj kvalifikovanih radnika, lekara, učitelja, inženjera. U mnogo zemalja ZND smanjivao se broj ruskih škola, nisu radile bolnice, prekinut je rad niza velikih preduzeća i gradilišta. Prekinula su sa radom brodogradilišta u Nikolajevu i Odesi. Sa radom je nastavila velika fabrika aviona u Taškentu, ali prekinula je da radi fabrika aviona u Tbilisiju, prekinuta je izgradnja nekoliko hidrocentrala u Srednjoj Aziji.

Krajem 1996. navršilo se pet godina od dana stvaranja ZND. Veliki deo zemalja ZND već se saživeo sa svojom nezavisnošću, ali procesi raspada i urušavanja u privredi ipak su preovladali u odnosu na procese stvaranja i izgradnje. Odluka i sporazuma koji se nisu realizovali, i koji su ostali samo mrtvo slovo na papiru, bilo je mnogo više nego onih koji su realizovani. Čak su zapadni analitičari sa iznenađenjem konstatovali da se Ruska Federacija, koja predstavlja jedino moguće jezgro integracije u ZND, ponaša tako, kao da joj nikakva integracija uopšte nije potrebna. Česti su bili primeri potcenjivačkog odnosa vodećih političara Rusije, uključujući i Borisa Jeljcina, prema liderima i vodećim političarima zemalja ZND. Liberalne demokrate iz vlade Rusije pokušavali su da uče susede iz ZND o tome kako treba da sprovode ekonomske i političke reforme. Najveći deo predloga i inicijativa u vezi sa usavršavanjem ZND, nije stizao od Borisa Jeljcina, ili od Rusije, već od Nursultana Nazarbajeva i od Kazahstana. U govoru na sednici Saveta šefova država ZND marta 1997. godine u Moskvi, N. Nazarbajev je naveo da su sada, pet godina posle raspada SSSR, državečlanice ZND „stale na noge i mogu da odrede sopstvene nacionalne i državne interese“.

Takođe je istakao da se „među zemljama ZND razvija deficit poverenja, i da se to događa zbog velikog broja neispunjenih obaveza i obećanja“. Završavajući ovo zasedanje, Jeljcin je bio prinuđen da prizna da „niko od nas nije zadovoljan stanjem u ZND. Reći ću više od toga ― Zajednica je stigla do ivice, gde smo se suočili sa veoma ozbiljnim pitanjima. Zajednica se sve više udaljava od svojih ciljeva, koje smo odredili kada smo je stvarali. Danas je došao kritični momenat ― momenat izbora. Mi moramo da se dogovorimo kako ćemo dalje da živimo“.

Ali ni 1997. ni 1998. godina nisu bile za ZND momenat niti izbora, niti zaokreta. Velika promena dogodila se samo u odnosima između Ruske Federacije i Belorusije, koje su između sebe potpisale savezni ugovor. U svim drugim pravcima u ZND stanje se pogoršavalo, a tome je doprinela i ekonomska i finansijska kriza u Jugoistočnoj Aziji u jesen 1997, a zatim i finansijskih krah u Rusiji avgusta-septembra 1998. godine. Obim trgovine Rusije i zemalja smanjio se u 1998.

131

za 20%. U odnosu na nivo iz 1990, BNP je 1998. godine iznosio svega 41%, u Rusiji 58%, u Kazahstanu 61%, u Uzbekistanu 65%. U republikama Zakavkazja, u Tadžikistanu i Kirgistanu nivo BNP u 1998. iznosio je svega 25-35% od nivoa 1990. godine. Samo je u Belorusiji ta cifra iznosila tada 82%. Neočekivana i velika devalvacija ruske rublje krajem avgusta i septembra 1998. godine, postavila je sve zemlje ZND u veoma težak položaj. Kazahstan je bio prinuđen da uvede, bez upozorenja, dvestaprocentnu taksu na robu iz pet zemalja ZND koje su ulazile u carinski savez. Ovo je bila teška odluka, ali Nazarbajev je morao da štiti sopstvene proizvođače. Stanje u nekim zemljama ZND 1999. i dalje je bilo očajno. Tako, na primer, jula meseca Vrhovna Rada Ukrajine usvojila je obraćanje Parlamentarnoj skupštini OEBS, Evropskom parlamentu, Međuparlamentarnoj skupštini ZND, celoj evropskoj i svetskoj javnosti. U tom obraćanju se kaže da je „privreda zemlje u godinama takozvanih reformi dovedena do raspada. Utrošeno je dve trećine BNP, tri četvrtine industrijske i više od polovine poljoprivredne proizvodnje. Spoljni državni dug dostigao je 12,4 milijarde dolara SAD, što je jednako dvostrukom godišnjem budžetu Ukrajine“. Ali, čime je Ukrajini mogla da pomogne „svetska javnost“? Samo još jednim kreditom od MMF, čiji eksperti su upravo radili na preporukama za ekonomske reforme u Ukrajini.

Prema mnogim pokazateljima upravo je se 1999. godina pokazala kao najgora za veći deo zemalja ZND i za celu Zajednicu. U Ruskoj Federaciji te godine vlada se menjala tri puta, i ona je malo čime mogla da pomogne svojim partnerima u ZND. Ali i zemlje ZND malo su čime mogle da pomognu Rusiji. U jednoj od velikih analitičkih beleški poslatih sredstvima javnog informisanja već 2000. godine, moglo se pročitati: „Devet godina postojanja ZND pokazalo je iluzornost nada dvanaest postsovjetskih zemalja ― u očuvanje jedinstvenog ekonomskog prostora bez jedinstvene državnosti. Uprkos nameri koja je bila iskazana prilikom formiranja Zajednice, da se što više razvijaju i jačaju integracioni međusobni uticaji njenih članica na novoj osnovi, u realnosti je započeo direktno suprotni proces koji se kreće putem dezintegracije postsovjetskog prostora.

Osnovnim rezultatom delatnosti ove kvaziintegracione organizacije, može se smatrati rušenje ranijeg političkog i socijalno-ekonomskog sistema, i transformacija bivših sovjetskih republika u nacionalne države. Osnovna zasluga Saveta šefova država ZND bile su odluke usmerene ka sprečavanju oružanih konflikata, sličnih onima koji su se dogodili, na primer, na teritoriji bivše Jugoslavije. Ali danas, kada je Zajednica u krizi, moramo konstatovati da odluke Saveta šefova država ZND nikako ne možemo svrstati u odluke integracione prirode. Nade u integraciju postaju sve manje“.

Rusija i ZND 2000–2004. godine U ruskoj ekonomiji i ruskom političkom životu zaokret ka boljem dogodio se, kao što je poznato, 2000. godine, i trajao je sledeće četiri godine, mada ne toliko brzo koliko bi svi želeli. Ali, u isto vreme, počelo je poboljšanje političke i ekonomske situacije u većini zemalja ZND. Počeli su da se obnavljaju integracione veze koje su se pokvarile zbog finansijske krize 1998. Već prema rezultatima iz 2001, eksperti su istakli „pozitivni zaokret u trgovinsko-ekonomskim odnosima Rusije sa zemljama ZND“. Posebno primetan bio je razvoj trgovine Rusije sa Jermenijom, Gruzijom, Kazahstanom, Ukrajinom i Uzbekistanom. Povećao se izvoz sirove nafte, električne energije, veštačkog đubriva, rezane građe i tkanina iz Rusije u zemlje ZND, gde je odlazio i praktično celokupni obim ruskog izvoza poljoprivrednih mašina, elektrotehnike, transportnih sredstava, motora. Sa svoje strane, Rusija je iz zemalja ZND uvozila rude obojenih metala, poljoprivredne proizvode, pamučna vlakna. Uspešno se razvijala proizvodna kooperacija Rusije sa većinom zemalja ZND, povećao se obim tranzita roba kroz teritorije zemalja ZND u inostrane zemlje.

Rešeni su problemi u vezi sa transportom ruskog gasa i nafte kroz Ukrajinu i Belorusiju.

Kroz Rusiju je u druge zemlje išla nafta iz Kazahstana i Azerbejdžana i gas iz Turkmenistana. I radna migracija počela je da dobija civilizovaniji oblik. Tačne podatke u vezi sa tim nema niko, ali 132

prema indirektnim podacima u Rusiji se na sezonskom ili stalnom radu u trgovini, na građevinama, u saobraćaju, zaposlilo u periodu od 2001. do 2003. godine, oko 3 miliona građana Ukrajine, oko 2 miliona građana Azerbejdžana, više od 1,5 građana Jermenije, oko 300 hiljada radnika iz Moldavije, više od 500 hiljada radnika iz Tadžikistana i Uzbekistana. U Rusiji živi i radi više od 800 hiljada državljana Gruzije, i više od 500 hiljada državljana Belorusije. Značajni deo zarada tih ljudi šalje se njihovim porodicama. Ta, u velikoj meri „siva integracija“, isto kao i „siva trgovina“, znatno premašuju za mnogo zemalja ZND obim njihove legalno registrovane uzajamne trgovine. U štampi su objavljene informacije o tome da novčani transferi od Azerbejdžanaca, koji su stalno nastanjeni i zaposleni u Rusiji, iznose najmanje 30% svih deviznih transfera u Azerbejdžan. Širi se i legalno kretanje kapitala unutar ZND. Ranijih godina kapital je prebacivan iz jedne zemlje u drugu, prevashodno po različitim nelegalnim šemama. Bilo je mnogo bogatih ljudi u zemljama ZND, koji su ulagali novac u Rusiju, uglavnom u trgovinu i društvenu ishranu, ili u nekretnine. U Rusiji je ipak bilo stabilnije nego u Ukrajini ili u Gruziji. Ali poslednjih godina povećale su se investicije iz Rusije u ekonomiju zemalja ZND, uključujući takođe i Gruziju i Ukrajinu. Eksploatacija i transport nafte i gasa ― to je sfera ekonomije u kojoj ruske kompanije uče još od 1990-tih godina, uglavnom u Kazahstanu i Azerbejdžanu. 2004–2005. godine objavljeno je da su bivše republike SSSR stekle svojinu velike ruske kompanije kao što je RAO „EES Rusije“, OAO „Gazprom“, OAO „Rostelekom“, „Ingosstrah“, „RESO-Garantija“, „Vim-bil-dan“, „Lukojl“ i druge.

Pod uticajem mnogo faktora u zemljama ZND, poslednjih nekoliko godina, pad u razvoju ekonomije zamenio je uspon. Pritom su neke od zemalja ZND, na primer Kazahstan i Belorusija, tempom razvoja, pretekli Rusiju i kretali su se unapred prilično brzo. Od 2002. počeo je primetni uspon ekonomije Ukrajine. Ubrzao se tempo razvoja i ekonomije Tadžikistana, Azerbejdžana i Kirgizije. U Gruziji, posle mnogo godina stagnacije i nazadovanja, razvoj je započeo 2004, i on je na godišnjem nivou iznosio negde oko 10%.

Unutrašnje strukture u ZND Devedesetih godina ZND su funkcionisale pretežno preko bilateralnih veza i dogovora.

Takve veze prevladavaju i u sadašnje vreme. Ali u mnogo pravaca u ZND se događalo i složenije i višestrano formiranje struktura, koje je jačalo i povećavalo ukupnu efikasnost Zajednice. Dalje ćemo navesti samo nekoliko struktura koje su se pojavile u ZND ― političke, vojne i ekonomske.

OS PVO. Još februara 1995, šefovi deset država ZND, osim Azerbejdžana i Moldavije, potpisali su sporazum o formiranju Objedinjenog sistema protivvazdušne odbrane zemalja članica ZND. Rok važenja ovog sporazuma nije ograničen i otvoren je za sve države koje se slažu sa koncepcijom zaštite vazdušnog prostora država ― članica ZND. Godine 1997. Gruzija i Turkmenija su odlučile da se uzdrže od učešća u radu OS PVO. Na početku 2005, u sastavu OS PVO bilo je 19 lovaca (od njih 11 ruskih), 22 radiotehničke jedinice (9 iz Rusije), a bilo je i drugih jedinica.

Najaktivnije učešće u manevrima i vežbama OS PVO, osim Rusije, uzeli su Belorusija, Kazahstan i Jermenija.

ODKB. Jedna od najvažnijih organizacija unutar ZND postala je u poslednjih nekoliko godina Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), u koju ulazi šest držva: Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija i Tadžikistan. Ova organizacija pretpostavlja visoku vojnu saradnju između zemalja članica i borbu protiv terorizma. Osnovni zadatak ove organizacije jeste borba protiv terorizma, religioznog ekstremizma, a takođe i protiv prodaje narkotika i nelegalne migracije. ODKB ima sopstveni aparat upravljanja, i glavnu ulogu Rusije u njemu niko ne stavlja pod sumnju. Za generalnog sekretara organizacije, prema zajedničkoj saglasnosti, postavljen je general-pukovnik Nikolaj Bordjuža. Ova organizacija ima veliki autoritet u svetu i ona je već postala partner međunarodnih organizacija OUN, NATO, OEBS. U borbi protiv međunarodnog terorizma ODKB u Evroaziji zauzima mesto lidera; pod njenom komandom formira 133

se koaliciona grupa armija kolektivne bezbednosti, stvaraju se sistemi POV, uprave veza, informativno-obaveštajne službe. Tu su određeni jedinstveni standardi vojne pripreme i korišćenja vojne tehnike, a takođe i opšte materijalno-tehničke rezerve.

Za vreme martovskih događaja 2005. godine, u Kirgiziji sve jedinice i strukture ODKB veoma su pažljivo pratile razvoj situacije. Ali predsednik Kirgistana Akar Akajev napustio je svoju funkciju, naredivši oružanim snagama Kirgizije i specijalnim službama da ne koriste oružje i da se ne mešaju u događaje, demonstracije i nerede na jugu Republike i u Biškeku. Ali Kirgizija je sačuvala članstvo u ODKB. Posle nemira i meteža u Anidžanu, koje su surovo ugušile vojska i specijalne službe Uzbekistana, u štampi su se pojavile informacije o tome da Uzbekistan takođe razmatra pitanje pristupanja ODKB. ŠOS. Visoki autoritet u Centralnoj i Istočnoj Aziji ima Šangajska organizacija saradnje, koja se u odnosu na druge strukture ZND odlikuje važnom okolnošću što u nju, pored zemalja Zajednice: Kazahstana, Kirgizije, Rusije, Tadžikistana i Uzbekistana, ulazi i Kina. Za zemlje Centralne Azije Kina je sused koji u ovom regionu ima sopstvene interese. To je ogromna zemlja koja održava prijateljske i partnerske odnose sa Rusijom. Kina je veoma privlačna i to je pobudilo zemlje koje su članice ŠOS da formiraju tu organizaciju. Sporazum o tome potpisan je u Šangaju ― odatle i naziv ŠOS. Kada je organizacija bila formirana, prioritet je bio na saradnji u sferi bezbednosti. U okviru ŠOS formirana je čak regionalna antiteroristička struktura (RATS) sa sedištem u Taškentu. Ali, u prvi plan delatnosti ŠOS počeli su da izbijaju trgovinsko-ekonomski odnosi. U jesen 2003. partneri u ŠOS potpisali su Program višestrane trgovinsko-ekonomske saradnje na dvadeset godina. U jesen 2004, pošto su se okupili u prestonici Kirgistana ― Biškeku, premijeri šest zemalja odredili su veliki plan konkretnih mera u vezi sa realizacijom tog programa. Ovaj plan uključio je više od stotinu različitih projekata i on predviđa mehanizme za njihovu realizaciju.

Osnovni pravci razvoja su saobraćajne komunikacije, energetika, telekomunikacije i poljoprivreda. Unutar ŠOS formirani su radni organi, a takođe i Poslovni savet i Fond za razvoj organizacije. Paralelno sa ŠOS doneta je odluka da se formira još jedna organizacija ― Centralnoazijske saradnje (CAS). Njeni zadaci su da rešava iste probleme, samo u okviru ZND. U CAS ulaze iste zemlje, uključujući i Rusiju, ali tu nema Kine. To je prirodno. U regionu postoji organizacija za saradnju zemalja Centralne Azije, u koju ne ulazi Rusija.

EvrAzEs. Evroazijska ekonomska zajednica stvorena je pre nekoliko godina i formirale su je Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija i Tadžikistan, na osnovu ranije stvorenog carinskog saveza ovih zemalja. Osnovni zadatak ove organizacije je uvođenje režima slobodne trgovine, formiranje jedinstvenih carinskih tarifa i jedinstvenog sistema netarifne regulative. Jedan od orijentira za ovu organizaciju postala su mnoga pravila koja su već utvrđena u Evropi u okviru Evropske Unije.

Praktični rad unutar EvrAzEs izašao je daleko van okvira stvaranja carinskog saveza. Razvija se saradnja u oblasti svih vrsta saobraćaja. Prilikom stvaranja evroazijskog energetskog sistema uključen je i Uzbekistan, koji ne ulazi u ovu organizaciju. Posebna pažnja posvećuje se organizaciji tranzitnog prevoza iz Evrope u zemlje Azije. Do danas veći deo transporta roba iz Evrope u Aziju odvijao se mimo Rusije i zemalja ZND. Iz raznih razloga mnoge zapadne zemlje bi želele da ovekoveče položaj po kome se Rusija razmatra kao zemlja koja je za saobraćaj slepi put. Prema planovima tih zemalja, međunarodni saobraćajni koridori treba da se završavaju na teritoriji Rusije, i da obezbede samo izvoz Ruskih prirodnih bogatstava. Zemlje članice EvrAzEs imaju nameru da izmene tu tendenciju. Unutar ove organizacije formirano je mnogo rukovodećih i radnih struktura.

U rukovodećim organizma EvrAzEs, prvi put u ZND, primenjen je princip predstavljanja u skladu sa ekonomskim potencijalom zemlje članice. Rusija ima 40 glasova, Belorusija i Kazahstan po 20, Kirgizija i Tadžikistan po 10. U okviru EvrAzEs značajno se povećala uzajamna trgovina; u „Poslovni savet“ organizacije ušlo je već više od 60 velikih organizacija i poslovnih struktura zaniteresovanih za uzajamnu saradnju.

JEP. 2004. godine predsednici Rusije, Kazahstana, Belorusije i Ukrajine potpisali su prve principijelne sporazume o formiranju nove strukture unutar ZND. To je Jedinstveni ekonomski 134

prostor (JEP). Predsednici su potpisali „okvirna“ dokumenta ― Koncepciju i Sporazum o stvaranju JEP. U okviru JEP formira se zona slobodne trgovine. Takvu slobodnu trgovinu već su realizovali između sebe Rusija i Belorusija, a takođe i Rusija i Kazahstan. Sada se radi o tome da se u tu zonu uključi i Ukrajina. U okviru JEP već su potpisani sporazumi o liberalizaciji režima kretanja građana Ukrajine po teritoriji Rusije (devedeset dana bez prijave boravka) i o neplaćanju PDV u zemlji isporuke. Pretpostavlja se da će se pripremiti više od stotinu sporazuma, od kojih su 29 već spremni za potpis. Formiranje JEP podrazumeva formiranje izvesnih nadnacionalnih organa za ekonomsko regulisanje ― po ugledu na analogna evropska udruženja. Posle smene rukovodstva u Ukrajini, nove vlasti bile su protiv toga i izrazile su spremnost da potpišu samo 14 sporazuma od pripremljenih 29. Rusija nije imala ništa protiv toga, smatrajući da koncepcija JEP može da bude realizovana i u formatu 3+1. Naravno, to će umanjiti efekat integracije, ali pre svega za samu Ukrajinu. Sva osnovna dokumenta JEP trebalo je da budu potpisana krajem leta i u jesen 2005. godine. U mnogim pravcima ta dokumenta će učvrstiti već postojeću ekonomsku praksu zajedničkog rada na velikim projektima. Skoro sve velike fabrike mašina u zemlji ZND danas rade na osnovu kooperacije sa istim preduzećima sa kojima su sarađivale i za vreme SSSR. Tako na primer, glavna ruska fabrika za proizvodnju kombajna „Rosselmaš“ sarađuje sa više od trideset preduzeća iz Ukrajine, Belorusije i drugih zemalja ZND. Istorijski sazdana specijalizacija pokazala se jačom od svih drugih faktora. Skoro sva velika preduzeća Ukrajine takođe su uspela da obnove svoju proizvodnju samo posle obnove skoro svih ranijih veza. Težnja Ukrajine za ulazak u ekonomske strukture Evropske Unije razumljiva je, ali je teško izvodljiva.

O perspektivama ZND Malo ko od ruskih političara danas stavlja pod sumnju svrsishodnost razvoja i jačanja ZND. Samo neki desni radikali, kojih nema mnogo, nastavljaju da tvrde da Rusija treba pre svega da se bavi rešavanjem svojih problema, a ne rešavanjem problema ZND. U stvari, to nije u protivrečnosti jedno sa drugim. Nestabilnost u susednim zemljama stvara opasnost i za samu Rusiju. Zemlje ZND su veliko tržište za realizaciju ruskih roba i dobra sfera za ulaganje ruskog kapitala. Postoji mnogo drugih oblika ekonomske, kulturne i političke saradnje, a neki od njih su prihvatljivi za sve zemlje ZND. Svakako da postoji i mnogo problema. Navešću samo neke od njih.

Težak položaj u kome su se našle zemlje ZND 1990-tih godina, pobudili su mnoge od tih zemalja da traže načine za jačanje veza i saradnje van granica postsovjetskog prostora. Jermenija je želela saradnju ne samo sa Rusijom, već i sa Iranom, evropskim zemljama, SAD, sa zemljama Bliskog Istoka i Latinske Amerike ― svuda gde su postojale jermenske dijaspore. Azerbejdžan je ojačao veze sa Turskom i tragao za novim vezama sa Iranom i SAD. Pozivom u pomoć obraćao se zemljama Zapada i predsednik Gruzije Eduard Ševarnadze. Sprovodeći privatizaciju, Kazahstan je aktivno privlačio kapital iz Zapadne Evrope i iz SAD. Uzbekistan, protiv koga je već sredinom 1990-tih godina bio usmeren glavni napad nekih radikalnih islamskih organizacija, tražio je pomoć i podršku SAD, Kine, a takođe i OUN. Pre 2000. godine upravo je Islam Karimov, a ne Boris Jeljcin ili Bil Klinton, pokazivao najveću zainteresovanost za borbu protiv međunarodnog terorizma.

Ovakve primere možemo da nastavimo, isto kao i primere aktivnosti mnogo zemalja sa Zapada i Istoka na postsovjetskim prostorima. Tako na primer, SAD su pokazivale interes prema svim zemljama ZND. U prvih deset godina postojanja Zajednice, SAD su pokazale najveći interes prema Ukrajini, Uzbekistanu, Kazahstanu i Azerbejdžanu. Delom je to bilo vezano za povećani interes SAD prema naftnim resursima Kaspijskog mora. Ali mnogi analitičari su smatrali da su Sjedinjene Države želele takođe i da ograniče uticaj Rusije u ZND. Neki američki političari, govoreći o postsovjetskim prostorima, čak nisu spominjali skraćenicu „ZND“, već su govorili samo o „novim nezavisnim državama“. U određenim krugovima SAD-a direktno su govorili da uticaj Rusije ne treba da se širi van njenih državnih granica.

Nemačka je pokazivala i dalje pokazuje veliki interes za stanje u Ukrajini, a Velika Britanija 135

za države Zakavkazja. Za Rumuniju najveći interes predstavlja razvoj događaja u susednoj Moldaviji, a za Poljsku ― u susednoj Ukrajini. Za Tursku je posebno važna bila saradnja sa Azerbejdžanom, ali takođe i sa Gruzijom i republikama Srednje Azije. Prema Srednjoj Aziji i svim zemljama Prikaspijskog regiona, veoma je pažljiv bio Iran. Kina je svoj interes odredila putem učešća u ŠOS, o kome se govorilo ranije. Južna Koreja ulagala je značajan kapital u niz projekata na teritoriji Uzbekistana. Japan je učestvovao u istraživanju prirodnih dobara u Srednjoj Aziji, ali u celini, japanski biznis bio je slabo aktivan u ZND. U ZND se pažljivo proučava iskustvo Evropske Unije, kao i integracioni procesi i problemi u drugim regionima planete. Logika tih procesa postavlja u određenoj fazi pitanje jedinstvene valute. U zemljama ZND široko se koriste obračuni u dolarima, obračuni se šire i na evro, ali ne zanemaruje se ni ruska rublja. Kada se kod građana Jermenije ili Uzbekistana pojave rublje, oni mogu, ali ne moraju, da ih zbog veće sigurnosti menjaju u dolare. Rublja igra ulogu međunarodne valute nezvanično. Pitanje o prelasku na rublju kao jedinstvenu valutu bilo je postavljeno tak u pregovorima sa Belorusijom.

Među mnoštvom teških nacionalnih problema koji su nastali na teritoriji ZND, za Rusiju se pokazao kao najvažniji problem položaja ruskog stanovništva, koje živi van granica teritorija Ruske Federacije. Još u carskoj Rusiji, rusko stanovništvo predstavljalo je značajni deo stanovništva u gradovima i u Zakavkazju i u Kazahstanu. U godinama sovjetske vlasti rusko stanovništvo povećavalo se u svim republikama, a ruski jezik bio je državni jezik na celoj teritoriji SSSR. Takvo stanje je sada počelo da se menja i mnogo ljudi, koji su se našli u položaju „nacionalne manjine“, to su bolno prihvatali. U poslednjih petnaest godina milioni ruskih porodica preselile su se iz zemalja Zakavkazja, Srednje Azije, iz Kazahstana, Moldavije i iz republika Severnog Kavkaza, u osnovne regione Ruske Federacije. Ali veliki deo ruskih porodica ostale su tamo gde su i živele. Najveće teškoće za rusko stanovništvo pojavile su se u Turkmenistanu sa njegovim nacionalističkim autoritarnim režimom. Velike teškoće pojavile su se za rusko stanovništvo u Baltičkim zemljama, posebno u Litvaniji, ali Baltičke zemlje nisu ušle u ZND. Najveće ruske opštine postoje danas u Ukrajini i Kazahstanu. Za razliku od Litvanije, rusko stanovništvo tu ima sva građanska prava, i ono sebe ne smatra „ugnjetenim“ ili diskriminisanim delom društva. Problemi, naravno, postoje, ali oni su rešivi i nema potrebe preuveličavati ih. „U čemu je danas težina položaja Rusa u bivšim sovjetskim republikama? ― pitao je direktor instituta zemalja ZND Konstantnin Zatulin, i sam je odgovorio. ― U tome što se u većini ovih zemalja, sa izuzetkom Rusije i Belorusije, danas grade mononacionalne etnokratske države. Tu se istiskuje ruski jezik, ruska kultura, ruski uticaj. Nove nacionalne države sebi postavljaju zadatke ― da se na svojoj teritoriji izbore za unitarnost i mononacionalnost, i da izbace iz sećanja ljudi sve korene koji ih povezuju sa Rusijom. Od ruskih ljudi oteli su ne samo veliku Rusiju ― Sovjetski Savez, već su oteli državu kao instituciju vlasti, obaveznu da na sve načine zaštiti svoje građane. Nova vlast je u najboljem slučaju nezainteresovana, ako nije neprijateljska prema našim sunarodnicima“.

U ovim tvrdnjama K. Zatulina mnogo je toga preuveličanog. Sovjetski Savez nije bio ruska država ili država ruskog naroda. U tome što će se u Kazahstanu ili u Uzbekistanu brinuti za razvoj kazahske ili uzbekske kulture, i za proučavanje sopstvene istorije, nema nikakve pretnje za Rusiju i rusku naciju. To su pozitivni procesi. Uprkos svim preprekama, koje zaista postoje, ZND se formira ne samo kao jedinstveni informativni, već i jedinstveni kulturni prostor, a ruski jezik ostaje i danas, 2005. godine, jedini jezik međunacionalne komunikacije. Rusi u Kazahstanu čine oko 35% građana, ali ruski jezik govori 85% stanovništva. U Moldaviji Rusi čine oko 13%, ali ruski jezik govori 70% stanovništva. Samo u Kirgiziji se ti odnosi ne čine tako dobrima. U toj Republici Rusi čine 21% celokupnog stanovništva, ali ruski jezik govori samo 44% građana. Ali upravo je u Kirgiziji 2000. ruski jezik zakonom proglašen za drugi zvanični jezik. Čak i van granica ZND ― u Latviji i Estoniji ― ruski jezik govori 85, odnosno 77% građana, iako udeo Rusa u ovim republikama iznosi malo više od 30%.

Na kom jeziku, osim ruskog, mogu da komuniciraju između sebe Ukrajinac i Uzbek, 136

Moldavac i Gruzin, Estonac i Litvanac? Ruski jezik nastavlja da dominira i u trgovini knjiga i u izdavanju knjiga, i u naučno-tehničkoj dokumentaciji na prostorima ZND. Po celom prostoru ZND veći deo stanovništva redovno gleda emisije ruske televizije. Ovi primeri mogu se nastaviti.

Komentarišući svoj novi projekat ― izdavanje časopisa „Politički komentar“, poznati ruski političar i urednik Vitalij Tretjakov izjavio je: „Treba poći od imperativnog prioriteta ― spajanja ruske nacije. Pre svega, sa Ukrajinom zato što tu živi najviše „inostranih“ Rusa. Za strateško spajanje sa Ukrajinom ima mnogo osnova. Jedna od njih se kod nas ne pominje: Rusi su najpodeljenija nacija u Evropi. Dvadeset pet miliona Rusa živi van Rusije i ne prema sopstvenom izboru. Ali, naši političari nikako se ne orijentišu ka tom problemu“.

Tretjakov postavlja lažni cilj našim političarima. Rusija mora da bude centar za sve Ruse, ali ne treba da ima nameru da ih sve spoji u jedinstvenu državu, to jednostavno nije moguće. Treba razvijati i jačati Zajednicu, stvarajući jedinstveni ekonomski, informativni, odbrambeni, kulturni, ali ne politički prostor. Ko može da negira jednostavnu činjenicu da su mnogi elementi ruske nacionalne kulture očuvani ne u SSSR, već u ruskoj emigraciji u Evropi. Ako se prava ruskog stanovništva u Ukrajini ne budu kršila, ruska opština u Harkovu može da se nađe na udobnijem mestu nego rusko stanovništvo u Rjazanju ili u Voronježu ― u Ukrajini Rusi će upotrebljavati dva jezika i imaće oko sebe bogatstvo dva jezika i dve kulture. Većini podeljenih nacija u svetu potreban je nacionalni centar, ali ne postavljaju sebi zadatak da se spoji u jedinstvenoj državi. U Azerbejdžanu živi sedam miliona Azerbejdžanaca, a u Iranu ih ima dvadeset miliona. U Jermeniji živi tri miliona Jermena, a van granica Jermenije više od četiri miliona. U Tadžikistanu živi četiri miliona Tadžika, a u Avganistanu više od šest miliona. Mogu da nastavim da nabrajam ovakve primere. Rus koji se prilagodio vrednostima tako bogatih kultura kao što su jermenska ili gruzijska, nikada neće zažaliti zbog toga. Sa druge strane, i za kulturu svih zemalja ZND i njihov izlaz ka bogatstvima svetske kulture, najbolje će biti da se ona odvija na ruskom jeziku, a time i ruskom kulturom. „Jezik jeziku nije neprijatelj“ ― te reči često je ponavljao Rasul Gamzatov. U svetu postoji oko 200 nezavisnih država i oko 1000 nastalih nacija. Bilo koja od tih nacija mora da ima pravo na nacionalno-kulturnu autonomiju, ali stvaranje nezavisne države za svaku naciju nije moguće.

Zajednica nezavisnih država za sada nema zajedničku ideologiju ili ideje za sve zemlje ZND. Sovjetski Savez je takvu ideologiju imao ― izgradnja socijalističkog društva, komunistička perspektiva, prijateljstvo svih naroda, stvaranje jedinstvene sovjetske kulture, nacionalne po formi i socijalističke po sadržaju, i dr. Ta ideologija je nestala, ako ne iz pamćenja i iz svesti, bar iz realne politike, a nova ideologija nije se pojavila. U Ruskoj Federaciji mesto ranije ideologije zauzela je ideja patriotizma, ali za ZND ona nije odgovarajuća. U ujedinjenoj Evropi glavna uloga koju sve zemlje EU treba da igraju jeste, kao što je poznato, ideja o izgradnji „Zajedničke evropske kuće“. U skladu sa tim, za ZND Nursultan Nazarbajev predložio je još sredinom 1990. godine ideju izgradnje „Zajedničke azijske kuće“ ili „Evropsko-Azijskog saveza država“, ili još kraće ― „Evroazijski savez država“.

To je veoma korisna ideja, i ona se nalazi nasuprot ideologije „Slovenskog Saveza“ ili „Ruskog saveza“, koju je iznosio ne samo A. I. Solženjicin, već i niz drugih ruskih javnih radnika.

Pretpostavljalo se da će u „Ruski savez“ ući samo četiri države: Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan.

Ruski desni radikali i zapadnjaci predlagali su da se ceo zapadni deo ZND orijentiše ka stupanju u Evropsku Uniju. Ali „Zajednička evropska kuća“ nije dovoljno velika da u nju može da se smesti još i Rusija. Ideja Evroazijskog saveza država, naravno, nije ona evroazijska ideologija koja je nastala još 1920-tih godina u ruskoj emigraciji, i koja se u obnovljenoj formi danas pojavljuje kao nešto na čemu insistira niz ruskih ideologa. Te ideologije baziraju svoju evroazijsku ideju na tvrdnji o posebnosti upravo ruske civilizacije i na njenom suprotstavljanju zapadnoj „morskoj“ tržišnoj civilizaciji.

Polemišući sa N. Nazarbajevom, ruski evroazijci, na čelu sa Aleksandrom Duginom, tvrdili 137

su da „evroazištvo“ kazahkog lidera nosi momentalni, pragmatični i politički smisao, a „Evropski projekat“ pretpostavlja formiranje posebnog ruskog kontinenta, koji će „imati svoje zakone koji ga veoma razlikuju i od Istoka, i od Zapada, i koji imaju posebnu planetarnu duhovnu misiju“. „Upravo univerzalnost ove duhovne misije ― kako smatra A. Dugin ― opravdava i objašnjava mogućnost i neophodnost kulturne i teritorijalne ekspanzije Rusije i suštinu imperijalnog statusa“.

Naravno da su ideje N. Nazarbajeva daleke od slične geopolitičke i ideološke mistike. Oni su zasnovani na trezvenoj analizi geografskih realnosti i na opštosti istorijskih sudbina zemalja ZND. Ali, vreme za formiranje nekakve ideologije, koja bi bila zajednička za sve zemlje ZND, još nije došlo.

SCENARIO ZA 2008. GODINU Progres Rusije i autoritet V. Putina Naša knjiga posvećena je događajima u Rusiji od poslednjih nedelja 2003. do kraja proleća 2005. godine. Za objektivne posmatrače nema sumnje da je za to vreme Ruska Federacija nastavila da se kreće napred, mada u nekim pravcima to kretanje nije bilo onoliko brzo koliko su to svi želeli.

Ekonomski položaj Rusije se poboljšao, nastavljeno je povećanje životnog standarda njenih građana, povećanje plata, penzija. Čečenski problem još nije rešen, ali najteže faze te krize već su iza nas, i u Čečeniji, kao i na celom Severnom Kavkazu, stanje se polako, ali sasvim sigurno poboljšava. Borba protiv korupcije i kriminala postala je upornija.

Rusija je 2004–2005. godine imala mnogo problema i sa „dalekim“ i „bliskim“ inostranstvom, posebno sa Gruzijom, Ukrajinom i Kirgizijom, Baltičkim zemljama. Ali u celini, međunarodni položaj Rusije i njen autoritet u svetu postao je jači, o čemu su svedočili i susreti održani u okviru proslave 60 godina pobede.

U nizu glavnih događaja u prošlih osamnaest meseci većina stanovnika Rusije sećala se terorističkih akata velikih razmera u 2004. godini: zauzimanje škole u Beslanu, ubistvo Ahmata Kadirova, napad na Ingušetiju, eksplozije kod metroa, pad civilnih aviona. Nije ostao neprimećen i moćni antiteroristički napad koga su započele ruske specijalne službe još u jesen 2004, koje su se nastavile prvih meseci 2005. godine. Svake nedelje smo imali prilike da čujemo da je eliminisana ova ili ona banditska ili teroristička grupa u raznim delovima Severnog Kavkaza, ili o pogibiji ili hapšenju ovog ili onog poznatog pobunjenika. Od februara do septembra 2004. godine u Rusiji se dogodilo deset velikih terorističkih akcija. Ali od oktobra 2004. do maja 2005. godine takvih velikih terorističkih akcija nije bilo, mada su bile pripremane, čak i za praznik, na Dan pobede, 9. maja 2005. godine, ali bile su sprečene.

Za poslednjih osamnaest meseci primetno se pojačao uticaj i autoritet Vladimira Putina kao predsednika Ruske Federacije. Buka iz štampe ne treba da nas obmanjuje. U Rusiji malo ko danas sumnja da je u Vladimiru Putinu zemlja dobila dostojnog lidera. Malo se ko od građana Rusije seća Staljina, ali mnogi se još dobro sećaju Brežnjeva, Černjenka, Gorbačova i Jeljcina.

Nesumnjivo je da je i sam Vladimir Putin za vreme obavljanja svoje predsedničke dužnosti stekao ne toliko veliko iskustvo, koliko velika saznanja po svim pravcima, koja su važna za rukovodioca tako velike zemlje kakva je Rusija. On je radio i govorio sigurnije i umešnije. Mnogi posmatrači posebno su izdvajali da je za nekoliko godina provedenih na mestu predsednika države Vladimir Putin veoma dobro savladao umetnost retorike. On ne samo da ne izbegava javne nastupe, već se naprotiv, trudi da se što češće sastaje sa različitim ljudima ― sa radnim kolektivima, rudarima, studentima, naučnicima, umetnicima, vojnicima. On spretno i na svoju inicijativu održava konferencije za štampu i za vreme poseta inostranstvu, i u Moskvi. Svodeći rezultate 2004. godine, 23. decembra Vladimir Putin je pozvao u Kremlj više od 700 ruskih i inostranih novinara i više od tri sata je odgovarao na njihova pitanja. Bio je to najduži susret u istoriji takvih događaja, koji je emitovan u direktnom prenosu.

138

Zapadni i ruski novinari već su dovoljno dobro proučili raspored dana ruskog Predsednika.

U Kremlj Vladimir Putin dolazi oko podne. Njegov kabinet nalazi se u zgradi Senata. Tu se nalazio kabinet Borisa Jeljcina, koji je 1990-tih godina značajno izmenio Kremlj, ne ostavivši kabinete u kojima su radili Staljin i Hruščov. Od soba u kojoj je radio Staljin napravljena je mala pravoslavna kapela sa mnoštvom ikona. Sam Jeljcin retko je bivao u toj kapeli, ali Vladimir Putin je često posećuje. Putin skoro ništa nije promenio u kabinetu Borisa Jeljcina, koji prema mnogim mišljenjima ne izgleda naročito impozantno. Veliki televizor, ali ne nekog poslednjeg modela, mnogo telefona. Vladimir Putin ruča, a često i večera isto u Kremlju, u predsedničkoj trpezariji na trećem spratu. Tu postoji i vinski podrum sa velikom kolekcijom španskih vina.

Uveče se Putin vraća u predsedničku rezidenciju u Novo-Ogarevu, ali i tamo on nastavlja da radi, pregleda papire i poziva ljude koji su mu potrebni. Novo-Ogarevo je kuća van grada, koju je krajem XIX veka sazidao jedan od velikih kneževa. Razume se da je potpuno promenjena prema potrebama i ukusu drugog predsednika Rusije. Na teritoriji na kojoj se nalazi kuća postoji i mala pravoslavna crkva; pre nego što se tu doselio Vladimir Putin, ona je bila potpuno ruinirana. Tu postoji zatvoreni bazen, bašta, heliodrom. Putin je nasledio i konjušnicu Borisa Jeljcina sa rasnim konjima i naučio je da jaše.

Vladimir Putin radi uveče dugo i retko leže da spava pre dva sata u noći. On i ne ustaje pre 10 sati ujutro. Kako pre sna, tako i ujutro, on ide u bazen. Svoj dan Predsednik počinje sportskim treningom.

Vladimir Putin radi mnogo, njegova kancelarija sastavlja raspored posla za dan, za nedelju i preliminarni raspored za mesec. Veći deo rasporeda otvoren je za predstavnike medija. Tako, na primer, izračunato je da je u periodu od 15. marta 2004. do 14. marta 2005. godine Predsednik imao 321 radni dan. Njegovi rasporedi u tim danima sadržali su 1165 tačaka. Putin je te godine imao 463 sastanka, 153 poslovna telefonska razgovora, nastupao je pred raznim slušaocima 145 puta, održao 112 savetovanja, učestvovao na 67 ceremonija i dao 63 izjave za štampu. Imao je 36 zasedanja, 43 posete, potpisao je 21 bilateralni dokument i 17 puta je učestvovao u međunarodnim pregovorima.

U prvoj godini drugog mandata Vladimir Putin putovao je iz Moskve 35 puta. Posetio je 18 zemalja. U Sankt Peterburgu je bio 4 puta. U Soči na radni odmor odlazio je 2 puta. Od ruskih funkcionera najčešće se sretao sa premijerom Fradkovom, a od inostranih ― sa Kučmom i Šrederom.

Neradne dane Vladimir Putin obično provodi u krugu porodice, ali na godišnjem odmoru još nije bio. „Kada ćete imati godišnji odmor?“ ― pitao je Predsednika jedan od novinara. „Nadam se da ću uspeti da se odmorim kada odem u penziju“ ― odgovorio je Vladimir Putin. Ovaj dijalog odvijao se krajem avgusta 2004. godine ispod palmi kod Crnog mora u Sočiju. Sledećeg dana u vazduhu iznad Rusije eksplodirala su dva civilna putnička aviona i Putin se hitno vratio u Moskvu.

Godišnji odmor Vladimir Putin ne planira ni u sledeće tri godine.

Putin mnoge poražava svojom mobilnošću. On spaja mnoge posete inostranstvu. Njegov put u leto 2004. godine na relaciji Moskva ― Soči ― Pariz ― Dovil ― Kan ― Aromanš ― Kan ― Dovil ― Pariz ― Meksiko ― Savana ― Si Ajlend ― Savana ― Moskva, trajao je 12 dana.

Najdalje putovanje Putina bile su posete Čileu i Brazilu preko Portugala od 19. do 24. novembra 2004. godine. Predsednički avion preleteo je rastojanje od 30,2 hiljade kilometara.

Predsednikova putovanja po Rusiji takođe su sadržajna. Tako, na primer, 10. maja 2004. godine, dan posle ubistva Kadirova, Putin je već bio u Čečeniji. On je u Groznom održao sednicu rukovodstva Republike, sastao se sa udovicom i rođacima Kadirova, sa starešinama, leteo helikopterom iznad još uvek napola porušenog grada. Uveče, istog dana, Putin je u Kremlju održao sastanak sa ruskim rukovodstvom u vezi sa problemima Čečenije. Već 22. juna 2004. godine ujutro, Vladimir Putin je u Kremlju održao vanrednu sednicu Saveta bezbednosti Rusije kako bi saslušao izveštaje ministara iz bezbednosne strukture o noćnom napadu na Ingušetiju. Posle nekoliko sati već je bio u Nazranu, gde je održao savetovanje rukovodstva Ingušetije i celog Južnog okruga. Pošto je na licu mesta doneo niz važnih odluka, Predsednik je posle još nekoliko sati već bio na Dalekom 139

Istoku Zajedno sa ministrom odbrane Sergejem Ivanovom, Putin je pratio završnu aktivnu fazu najveće vojne vežbe u istoriji Rusije „Mobilnost-2004“. U tim vežbama učestvovalo je nekoliko hiljada vojnika koji su hitno prebačeni ovde iz raznih krajeva Rusije, sa ciljem uništenja zamišljenog protivnika. Na poligonu „Sergejevski“, dva sata bez prestanka trajala je prava bitka, u kojoj artiljerijska paljba, bombardovanje i paljba iz helikoptera nisu bili imitacija, već realna bojeva paljba. Posle ručka sa vojnicima na polju, Vladimir Putin je helikopterom otišao u Vladivostok, gde je održao veliko savetovanje u vezi sa problemima uzgoja ribe i ribolova, a kasnije je posetio naučno-istraživački institut za uzgoj ribe i najveće mrestilište. Dva dana slila su se za Predsednika u jedan radni dan.

Ali i sutradan je Putin posetio Kamčatku i upoznao se sa stanjem u PetropavlovskuKamčatskom, a takođe i sa radom najjače baze ruskih atomskih podmornica u Rusiji. Putinovi oponenti nazivali su to pi-ar, što je, naravno, netačno. Stvara se utisak da Putin tera na rad Rusiju i njene činovnike.

Posmatrajući Putina skoro svakoga dana na televizijskim ekranima, mogli smo da se uverimo da se on kao čovek nije značajno promenio od 2000. godine. U svom ponašanju on nastavlja da bude skroman i suzdržan. Na mnogo susreta sa najvećim ruskim biznismenima i sa zapadnim liderima Putin je sačuvao laku ironičnost. Ali i u tom slučaju on može da se izražava oštro, kategorično i surovo.

Obično je oprezan u kritičnim situacijama, ali nije odlučan, uprkos mišljenju nekih oponenata. Putin je sačuvao i ironiju na sopstveni račun. „Nisam želeo i nisam se trudio da stignem na mesto predsednika ― rekao je na susretu sa studentima u Krasnojarsku ― ali sada sam se, kao što vidite, uvukao“. Mnogo puta smo videli Vladimra Putina ne samo premorenog, već i veoma ljutitog. Razloga za to bilo je dovoljno.

Prema Vladimiru Putinu se sa poštovanjem i simpatijama odnosi većina ljudi starije generacije, koji već ne mogu da računaju na sopstvenu snagu i koji su prinuđeni da se u velikoj meri nadaju u pomoć vlade i predsednika. Od Jeljcina niko od tih ljudi nije očekivao pomoć. Naravno, napad na realne interese građana kojima je potrebna socijalna zaštita, koji je preduzet u proleće i leto 2004. godine u obliku monetizacije socijalnih olakšica u naturalnom obliku, nanela je ozbiljni udarac autoritetu vlasti. Ali taj napad je podrio naše poverenje pre svega u grupu liberalnih ministara ― M. Zurabova, G. Grefa, D. Kudrina, A. Žukova. On je umanjio naše poverenje prema vladi u celini i prema Državnoj Dumi. U daleko manjoj meri ta neumešna i loše sprovedena reforma dotakla je autoritet Predsednika, koji se distancirao od poteza vlade, primetivši da „svaka grana vlasti treba da radi u okvirima svojih kompetencija“.

Uz to, mi smo jasno videli da nije Duma, već je Predsednik taj koji će da natera vladu da značajno koriguje kako nacrt zakona, tako i sam zakon. Pritom su neke važne odluke donete mimo vlade i Dume, ukazima samog Predsednika. Na kraju, položaj većine veterana i invalida koji su odlučno protestvovali protiv prvobitnih verzija Zakona broj 122, nije se pogoršao, već se poboljšao.

Prema Vladimiru Putinu se sa poštovanjem i simpatijama odnosi i većina mladih ljudi, posebno studenata. O tome svedoči ne samo aktivnost tako masovnih omladinskih organizacija kao što su „Oni koji idu zajedno“ i „Naši“, već i krajnje mali uspeh nove „revolucionarne“ studentske organizacije „Oni koji idu bez Putina“. Čak je i zapadna štampa koja reklamira tu organizaciju bila prinuđena da prizna da je u Moskvi, u kojoj živi 11 miliona stanovnika, ta nova organizacija uspela da privuče svega oko stotinak članova, a Sankt Peterburg još manje.

Vladimir Putin ima nesporni autoritet među crkvenim velikodostojnicima, a takođe i među vojnim licima, i to ne samo među oficirima specijalnih službi, kako tvrde njegovi politički protivnici. Predsednika Rusije duboko poštuje veći deo ruske inteligencije, i on se prema njoj odnosi sa velikim poštovanjem.

Još u jesen 2004. godine mnogi oponenti Vladimira Putina tvrdili su da je njegov rejting značajno opao. Te tvrdnje ne potvrđuju najautoritativnije sociološke grupe. U toku 2003, na pitanje 140

„Da li odobravate ili ne odobravate u celini rad Vladimira Putina na mestu predsednika?“, odgovore „Odobravam“ dalo je od 72 do 80% ispitanih. 2004. godine svoje odobravanje Putinovog rada potvrdilo je od 70 do 75% ispitanika. Samo septembra meseca ta cifra se smanjila do 68%. Od januara do maja 2005. godine mesečni rejting Vladimira Putina nije se povećavao iznad 68%, ali se nije ni smanjivao ispod 64%.

Ti mali gubici na rejtingu vezani su pre svega za događaje u Beslanu i za monetizaciju olakšica u naturalnoj formi. Ni jedan od velikih svetskih lidera, sa kojima se Vladimir Putin sastaje na samitima „osmorice“, ne može se pohvaliti takvom popularnošću među biračima. Putin vodi čak i u anketama koje sprovode organizacije leve orjentacije, uglavnom među biračkim telom te iste orjentacije. „Pet godina je Putin na vlasti. Narod je polagao velike nade u njega. Da li ih je opravdao?“ Prema podacima lista „Sovjetskaja Rosija“, ovo pitanje postavio je Centar istraživanja političke kulture velikom broju ruskih građana u svim regionima. „Opravdao je u potpunosti“ ― tako je odgovorilo 11% ispitanika krajem 2003. i krajem 2004. godine. „Opravdao je delimično“ ― bio je odgovor 45% ispitanika krajem 2003. i 51% krajem 2004. godine. Veliki broj ispitanika izjasnili su se kao pristalice sadašnje vlasti i samo 12% je imalo pozitivno mišljenje o Genadiju Zjuganovu.

Novi napad na Vladimira Putina U toku pet i po godina, koliko se Vladimir Putin nalazi na mestu predsednika Rusije, on je nekoliko puta bio masovno napadan od strane kako niza domaćih, tako i većine stranih sredstava javnog informisanja. Poslednji takav neočekivani napad dogodio se u septembru 2004. godine u vezi sa događajima u Beslanu i promenama u načinu izbora gubernatora i rukovodilaca ruskih autonomnih oblasti. Ali u proleće 2005, bez nekog jasnog povoda, počeo je novi informacioni napad koji je imao umnogome iracionalni karakter, ali prema razmerama insinuacija definitivno je prevazilazio sve prethodne.

Mnogi oponenti Vladimira Putina i ljudi koji ne žele dobro Rusiji pomirili su se sa time da će Putin biti predsednik Rusije do 2008. godine. Na kraju krajeva, ti ljudi nisu videli jasnu alternativu Vladimiru Putinu na izborima u martu 2004. godine. Pomisao na to da će vlast Putina i elite koju on formira trajati još neko neodređeno dugo vreme, izaziva kod Putinovih oponenata ne samo uznemirenost, već i strah i bes.

Sa neverovatnim otporom prema Putinu pisao je list „Moskovski komsomolac“. Sa sve većim besom govorili su i pisali o njemu lideri desnog krila. Kako je izjavio Boris Nemcov, „Vladimir Putin je ruski samodržac, koji živi po svojim, odnosno petrogradskim predstavama o poštenju, a ne po ruskim zakonima. A to je čovek koji ima bezgraničnu vlast, koja čak ne može da se poredi sa vlašću Petra Prvog“. Ništa pozitivno o Vladimiru Putinu nije mogao da kaže ni list „Zavtra“. Kako piše njegov glavni urednik Aleksandar Prohanov: „Putin je klizište po kome klize u nepovrat ostaci nekadašnjeg ponosa otadžbine. To je provalija u kojoj nestaju bez traga velike ideje i zamisli. Godina koja je iza nas u Rusiji je protekla uz eksplozije šahida, uz ropac naroda koji gine i oligarhijske pirove na Rubljovki. Ta godina je protekla uz bahanalije kradljivaca državne imovine i zamuckivanje Putina, koji sve više svojim brbljanjem i bespomoćnošću podseća na Gorbačova ― na njegovom čelu počinju da se probijaju ljubičaste konture Kurilskih ostrva“.

Sa posebnom i očiglednom patološkom zlobom o Putinu je pisao i govorio Viktor Šenderovič i svi autori „Nove gazete“: „Predsednik Putin je pi-ar fantom na drugom krugu. On nije ispunio ni jedno svoje predizborno obećanje, ali je stigao da likvidira političke slobode, da maksimalno pritisne sredstva javnog informisanja i da pretvori Rusiju u svetsko strašilo kome se svi podsmevaju. Vladimir Putin je nesporno šef države koji nije bio ni za šta, kakvog nije bilo u poslednjih 20 godina, odnosno od vremena K. U. Černjenka“. Ovako je u „Novoj gazeti“ pisao njen analitičar Artemij Troicki. „Osnovni ekonomski zadatak putinskog režima postalo je dobijanje udela od biznisa. Ali putinski režim ne napada samo veliki biznis, već sve od kojih može da se otme 141

novac, a novac može da se otme i od naroda. U Rusiji je sve manje slobodnih sredstava javnog informisanja. Vlast se oslanja na opričnike i čuvare. To su feudalci i samuraji. Putinov režim u obliku u kome danas postoji, osuđen je na propast. Čak je u određenoj meri i smešan. On ne može da opstane u postindustrijskoj eri“. Tako je o Putinu i sadašnjoj ruskoj državi pisala Julija Latinjina u istoj „Novoj gazeti“.

U tu antiputinsku kampanju punu laži aktivno se uključio i nedavno formirani časopis „Politička klasa“, čiji je glavni urednik postao poznati ruski analitičar Vitalij Tretjakov. U velikom članku pod naslovom „Da li će Putin zadržati državnu vlast?“ ekspert Gorbačov-fonda Valerij Solovej tvrdi da je stanje u Rusiji sve gore i gore, da vlast pljačka i bogate i siromašne, i pritom doživljava čudovišne poraze i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Demonstracije starih ljudi u januaru 2005. godine Solovej poredi sa događajima 9. januara 1905. u Peterburgu, koji su bili preteča Prve ruske revolucije. „Isto tako (kao Gorbačov), Putin se sve očiglednije pretvara iz poštovanog, i čak obožavanog lidera, u personifikaciju sveopšteg nezadovoljstva i razočarenja. I ne treba se plašiti zbog Predsednikovog visokog rejtinga: on može u određenim uslovima da se pretvori u paru i da nestane kao dim“. Tim uslovima Valerij Solovej smatra talase protesta koji će sve više biti usmereni ka Moskvi i Kremlju, a takođe i pojačanje terora čečenskih pobunjenika, koji mogu, kao i 1996. godine, ponovo da zauzmu Grozni, a zatim da potpale vatru rata na celom Severnom Kavkazu. „Društvo je spremno da se prihvati oružja protiv vlasti“. I sve te besmislice nude svojim čitaocima iz časopisa „Politička klasa“, kao ozbiljnu naučnu analizu. Čudno je to: najmanje dvadeset velikih ruskih dnevnih listova, nedeljnika i mesečnika, koji po pravilu imaju velike tiraže iz dana u dan, iz meseca u mesec na svojim stranicama objavljuju sve ružnije optužbe usmerene prema Vladimiru Putinu i njegovom okruženju, i pritom sve jače tvrde da u Rusiji više nema slobodnih i nezavisnih sredstava javnog informisanja.

Isto toliko neobjektivna, izazivačka i bolesna kritika mogla se čitati u zimu i proleće 2005. godine i na stranicama većine zapadnih listova. Ocene kako ličnosti, tako i rada ruskog Predsednika, bile su veoma kritične, ali i na čudan način slične u najrazličitijim listovima i časopisima. Evo samo nekoliko primera iz tog niza optužbi: „Usmerenost misli ruskog predsednika Vladimira Putina, koji oko sebe vidi samo neprijatelje, sve se više pojačava i tera ga da zauzima sve čvršću poziciju u odnosu prema susedima i oponentima. Planovi Zapada u vezi sa omekšavanjem linije ponašanja Putina, preko smirivanja i dijaloga, pali su u vodu. Sada je te planove potrebno ponovo proceniti“; „Rusija je zastrašujuća zemlja, u kojoj se događaju strašne stvari. Bilo bi čudo da, posle dugogodišnje istorije totalitarizma i mnogovekovne istorije samodržavlja, Rusija nije ostala korumpirana, surova i autoritarna država. Ali, da li ona postaje bolja nego što je bila i šta će nam još doneti četiri godine vladavine Vladimira Putina?“; „Putin se sve više i više povlači u sebe, ali on takođe koncentriše u svojim rukama sve više i više vlasti. Posle pet godina rukovođenja Rusijom, oficir KGB-a Vladimir Putin počeo je veoma da liči na Ričarda Niksona, koji je lutao po hodnicima Bele kuće sa sve većom manijom gonjenja. Ili na Josifa Staljina, koji je koji je iznenada menjao odnos prema svojim najbližim i video neprijatelja u svakoj senci. Ko je taj čovek, koji je zatvoren prema svima? Malo ko ima razumni odgovor, i to povlači za sobom probleme“; „Vladimir Putin izvršio je puzeći prevrat. Taj čovek je počeo kao reformator, a sada se pretvorio u predvodnika prodajnog režima, u lidera korumpirane države koja ne može da zaštiti od terorista sopstvene građane, ili da žrtvama pruži pomoć“; „Danas Putin ništa ne radi onako kako treba“. „Putin je izgubio poverenje Zapada ― tvrdi francuski list „Le Mond“. ― Pošto nije politički niti ekonomski reformator, i pošto primenjuje metode koje je pozajmio od KGB-a, Putin se pretvorio u prepreku za promene ka realnoj demokratiji“. Prema mišljenju drugog francuskog lista „Figaro“, Vladimir Putin izgubio je poverenje i u svojoj zemlji: „U Rusiji je prošla moda Putina, i on sam izgleda sve tužnije. Vremena njegovih uspeha su prošla. On je umoran, i po izrazu njegovog lica vidi se da mu je beskrajno dosadno. Kao da su se sve nesreće ruske zemlje svalile na njegova ramena, i on sada ima samo jednu želju: da ode sa svoje funkcije“. „Rusija je uz Putina ili već postala fašistička država, ili je vrlo blizu da to postane“ ― 142

izjavio je bivši direktor CIA Džejms Vulsi, i sa prekorom dodao: „Vreme je da se to prizna“.

Izveštavajući o izjavama koje je u Londonu dao bivši ruski premijer Mihail Kasjanov, koji je, navodno, istakao zastavu „kao mogući Putinov suparnik 2008. godine“, nemački list „Frankfuter Alemajne“ naslovio je svoj tekst rečima „Putin je u panici“. Čak je i neke objektivnije zapadne posmatrače čudila ta opšta namera zapadne štampe da „ispljuje Putina“. Američki novinar i analitičar Meri Deževski pisala je: „Izgleda da će Vladimir Putin uskoro popuniti dugi spisak ruskih lidera koji nisu opravdali prevelika očekivanja Zapada. U stvari, mi jednostavno ne razumemo u kakvoj situaciji Putin radi, i to može veoma skupo da nas košta. U SAD i u Evropi, sredstva javnog informisanja koja su bliska vladajućoj eliti crtaju mračni portret bivšeg kagebeovca, protivnika tržišne ekonomije i slobodne štampe, koji već isprobava carsku krunu, budućeg diktatora koji se naslađuje dok gazi sve izdanke demokratije koja se pojavljuje. Toni Bler se primetno ohladio prema svom „drugu Vladimiru“. A kada je Džordž Buš krenuo na evropsku turneju, u ušima su mu još odjekivali glasovi kongresmena „Čvršće sa Rusijom, čvršće!“.

Problem 2008. godine Svečana procedura stupanja Vladimira Putina na dužnost predsednika Ruske Federacije, koja je održana u Kremlju 7. maja 2004. godine, označila je početak novog političkog ciklusa koji, u skladu sa Ustavom RF, traje četiri godine. U Ustavu postoji odredba u kojoj se kaže da niko ne može da zauzima mesto predsednika Ruske Federacije više od dva mandata zaredom. Tu se jasno kaže: „niko“ i „zaredom“. Ali već danas, 2005. godine, ova odredba Ustava izaziva mnogo diskusija, zahteva, žaljenja i predloga.

Malo ko očekuje značajne promene u personalnom sastavu najviših organa vlasti 2005– 2007. godine. Problem 2008. godine brine političare i politikologe, i ta briga je razumljiva. „Bez sadašnjeg lidera opstanak postojeće političke konstrukcije apsolutno nije garantovan, i to čini aktuelnijim pitanje o nasledniku aktuelnog predsednika ― nasledniku, koga javnost za sada ne vidi“. To je bio zaključak grupe sociologa, koji je izveden na osnovu analize niza anketa.

Stanje u Rusiji značajno se razlikuje od stanja u predsedničkim državama kao što su SAD i Francuska. Vladimir Putin nije samo jedan u nizu predsednika u stabilnom sistemu upravljanja.

Partijski sovjetski sistem vlasti raspao se zajedno sa SSSR i KPSS 1991, ali novi sistem vlasti i upravljanja u našoj zemlji još nije stvoren. Boris Jeljcin nalazio se na mestu predsednika od 1992. do 1999, i radio je uglavnom kao rušilac, a ne kao graditelj. Kada se sve uzme u obzir, u Rusiji je u vreme Jeljcina na vlasti bila ne demokratija, već anarhija.

Vladimir Putin započeo je svoj rad od jačanja jedinstvene države, i u horizontalnom i u vertikalnom pravcu, ali taj posao još nije završen i neće biti završen do 2008. Posledice nacionalnih, socijalnih, ekonomskih i ideoloških kriza, koje su u našoj zemlji nastupale jedna za drugom, nisu prevazđene. Stabilnost društvenog i državnog uređenja, kao i ekonomska i socijalna stabilnost u savremenoj Rusiji za sada ne mogu da se obezbede automatski. U Rusiji još nije stvoren čvrst, ni jasan ekonomski sistem odnosa vlasništva. Zemlja nema ni jasnu, ni dugoročnu političku strategiju, čak ni u odnosima sa ZND. Tek u poslednje dve godine u Rusiji je stvoren relativno efikasan sistem za borbu protiv međunarodnog terorizma. Ali i u oblasti ekonomije mi za sada nemamo ni kompetentni tim lidera, ni jasan sistem upravljanja koji odgovara novim realnostima ruske ekonomije. U ovoj oblasti zemlja nema efikasni glavni, ili pouzdani rezervni tim, već postoje sa mnogih tačaka gledišta slučajni igrači, koji jedni druge malo razumeju. Zato od ličnih kvaliteta šefa države koji ima velika ovlašćenja, a takođe i od poverenja koje u njega ima većina stanovništva zemlje, sudbina Rusije zavisi daleko više nego u većini velikih zemalja na svetu. U Rusiji, kao i u mnogo zemalja ZND, koje su nastale posle raspada SSSR-a, još se nije završio bolan i složeni prelazni period. Ako konji ne vuku kola, neizbežno moraju da se promene. Upravo su se tako razvijale stvari u Gruziji, 143

Ukrajini, u Kirgiziji. Drugačije se događalo u Kazahstanu, Uzbekistanu i u Belorusiji, i te zemlje prema mnogo pokazatelja ekonomske stabilnosti vode u ZND. Rusija treba da pronađe sopstveno rešenje, rukovodeći se razumom i interesima zemlje i nacije, a ne nekim formalnim pravilima. Tako su postupale i sve evropske demokratske zemlje u vreme kada su se u njima formirali demokratski sistemi.

Najjednostavniji predlog u vezi sa naslednošću ruske vlasti i u vezi sa problemom 2008. godine dao je još oktobra 2004. Državni sekretar Saveza Rusije i Belorusije Pavel Borodin. Bio je to predlog da se izmeni Ustav RF referendumom, kako je to učinjeno u Belorusiji i u nizu drugih zemalja ZND. „Ja malo znam šta znači upravljati državom ― izjavio je P. Borodin. ― Potreban je vremenski period kako bi se realizovao određeni program. Smatram da treba da bude i treći i četvrti mandat. U Rusiji, za razliku od Zapada, ne vladaju korporacije, već carevi. Vlast koju imaju Putin i Lukašenko, ona je od Boga.“ Ova prostodušna izjava P. Borodina odmah je dezavuisana od strane sekretara za štampu predsednika Rusije Aleksandra Gromova: „Borodin je međunarodni činovnik i on iskazuje svoje lično mišljenje, koje ne odgovara realnosti“.

Sam Vladimir Putin još je u noći između 14. i 15. marta 2004. godine, odnosno posle svoje druge pobede na predsedničkim izborima, uvereno govorio da nema nameru da se kandiduje za mesto predsednika u trećem mandatu. „Važno je da dođe novi čovek.“ Isto to Vladimir Putin je govorio krajem oktobra 2004, kada je govorio na ukrajinskoj televiziji: „Ustav ne treba menjati, treba ga se pridržavati. U Rusiji su dozvoljena dva mandata zaredom, i ja ću se toga pridržavati“.

Kada je posetio sajam industrije u Hanoveru, 11. aprila 2005, Vladimir Putin ponovo je izgovorio reči „treći mandat“ u vezi sa sobom. On je rekao da neće menjati osnovni zakon, po kome niko ne može da bude izabran u trećem mandatu zaredom. Tada je Putin dodao da ruski Ustav ne zabranjuje da se neko kandiduje za treći mandat, ali ne zaredom. „Mada, nisam siguran da ću to da poželim“ ― dodao je Predsednik.

Naravno, bilo koji razumni političar ne bi ni mogao da govori drugačije, posebno kada nije prošao ni treći deo drugog mandata. Za poslednje dve godine svi ruski gubernatori i predsednici autonomnih oblasti, koji su uspešno rukovodili u svojim regionima tokom dva mandata, dobili su mogućnost da sačuvaju svoje funkcije preko izbora ili preko postavljanja na funkciju i u trećem mandatu. Neki od rukovodilaca regiona nalaze se na svojim funkcijama i u četvrtom mandatu.

Mnogi manje uspešni gubernatori i rukovodioci regiona izgubili su svoje funkcije već posle prvog mandata. Ograničenje vlasti po mandatima nije samo formalnost, već važna demokratska norma, ali postoje okolnosti koje zahtevaju izuzetak od pravila.

Frenklin Ruzvelt bio je kandidovan 1940. godine u SAD u trećem mandatu i pobedio je. On je 1944. ponovo pobedio na predsedničkim izborima, po četvrti put. U SAD u to vreme nije Ustav, već je običaj zabranjivao političaru da se kandiduje u trećem mandatu za predsednika. Ali u godinama Drugog svetskog rata postupanje u skladu sa tim običajem protivrečilo je interesima nacije i države. Specijalna ispravka Ustava sa daleko strožijim pravilima za izbor predsednika doneta je u SAD tek 1951. godine.

Različita pravila za izbor predsednika postojala su u Francuskoj, gde su dva mandata, koja Ustav dozvoljava još za vreme F. Miterana, trajala ne 10, kao sada, već 14 godina. Predsednici Kazahstana i Uzbekistana ― Nursultan Nazarbajev i Islam Karimov, nalaze se na svojim funkcijama od decembra 1991. godine. Upravo ta okolnost im je omogućila da sprovedu najuspešnije, mada i veoma različite, ekonomske reforme, i da obezbede stabilnost u uslovima koji su čak bili teži nego u Rusiji. Ali šta su mogli da urade i za šta da se izbore za 10 godina, koliko im je dodeljeno, predsednici Gruzije i Ukrajine ― Eduard Ševarnadze i Leonid Kučma? U antičkom Rimu postojao je period kada je rimski senat birao odmah dva konzula, i oni su upravljali Rimskom državom menjajući se svakoga dana. To je završeno, kao što je poznato, teškim porazom rimske vojske u bici kod Kana, kada su rimskom vojskom, koja je bila jača od Hanibalove, komandovala dvojica konzula.

Izjave V. Putina o tome da on nema nameru da se kandiduje za mesto predsednika u trećem 144

mandatu nisu zaustavile, već su čak i povećale broj komentara i diskusija u štampi o tome. Svaki uspešni rukovodilac mora da razmišlja o svom nasledniku. Razumni kontinuitet vlasti važan je i za upravljanje državom i za upravljanje velikom industrijskom ili finansijskom korporacijom. O svom nasledniku razmišljali su čak i Lenjin i Staljin, ali oni nisu uspeli da pronađu rešenje tog problema.

Odluka B. Jeljcina pokazala se kao uspešnija, mada, verovatno, sam Jeljcin danas o tome misli drugačije. Vladimir Putin obećao je da će zemlji predložiti, kada za to dođe vreme, odgovarajuću ličnost, ali to ne može da bude političar koji je nama danas potpuno nepoznat.

Naravno, u potrazi za čovekom koji može da postane naslednik, politički posmatrači pre svega obraćaju pažnju na najbliže okruženje ili na tim samog V. V. Putina. Neki od tih ljudi u prošlih pet kodina radili su samo u strukturama aparata, zatvorenim za javnost i sredstva javnog informisanja: D. Medvedev, I. Sečin, V. Čerkesov, Viktor Ivanov. Samo Predsednik može da oceni rad i upehe tih ljudi. Ali ponavljanje fenomena samog V. Putina, koji je avgusta 1999. godine postao premijer, i koji je brzo osvojio veliki autoritet i popularnost, malo je verovatno. Samo preporuka odlazećeg Predsednika nije dovoljna. Javnosti i sredstvima javnog informisanja teško je da ocene i rad ljudi koji su toliko bliski Putinu kao što su N. Patrušev i D. Kozak. Liberal-ekonomisti, koji su bliski Putinu ― Aleksej Kudrin i German Gref, radili su tokom pet i po godina na mestima potpredsednika vlade i ministara, i njihov rad bio je pod stalnom pažnjom sredstava javnog informisanja. Mi vidimo, ipak, da se ti ljudi nisu naročito istakli ni kao državni rukovodioci, ni kao ekonomisti, a ni kao reformatori. U polju stalne pažnje i javnosti i štampe bili su i V. Putinu lojalni političari kao što su Boris Grizlov i Sergej Mironov. Ali oni se takođe nisu suviše istakli kao samostalni politički lideri.

Više od drugih istakao se kao samostalni i efikasni rukovodilac, sadašnji ministar odbrane RF Sergej Ivanov. U zajedničkom timu Vladimira Putina S. Ivanov potpuno je jasno nastupao kao drugi čovek. Nabrajajući kvalitete, koje treba da ima njegov naslednik, V. Putin je naveo čestitost, poštenje, sposobnost i želju da se služi svom narodu. Kasnije je pominjao još i kvalitete kao što su efikasnost i nesebičnost. Pod efikasnošću mi obično podrazumevamo sklop osobina ličnosti političara kao što su intelekt, volja, kompetentnost, inicijativnost i druge. Sergej Ivanov ima takve kvalitete, mada on zaostaje za Putinom u nekim stvarima. Sergej Ivanov često je brzoplet u donošenju odluka i iznošenju stavova. On nema ni iskustvo u radu u civilnim strukturama gde je potrebno više diplomatičnosti, delikatnosti i fleksibilnosti, nego u radu vojnih struktura. Upravo je Sergej Ivanov poslednjih godina vodio mnogo složenih pregovora sa rukovodstvom NATO-a i sa rukovodstvom SAD, i sa liderima Kine, i u okvirima ZND. Od ljudi koji nisu iz okruženja V. Putina, jedini čovek koga politički posmatrači smatraju sposobnim ne samo da pobedi 2008. godine na izborima, ako će se oni održati bez učešća V. Putina, već i da dostojno vrši dužnosti predsednika Rusije, jeste sadašnji gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov. Poznato je da se pitanje o mogućnostima J. Lužkova da obavlja poslove predsednika razmatralo još 1998–1999. godine. Jurij Lužkov nalazi se na mestu gradonačelnika Moskve od 1992, i njegov treći, a faktički četvrti mandat na mestu prvog čoveka grada završava se 2007. u decembru. Lužkov ima ogromno iskustvo ne samo kao regionalni, već i federalni političar, i uspeo je da stvori ne samo najbolji u zemlji „moskovski model“ ekonomskog upravljanja, već i najbolji u zemlji rukovodeći tim. Nastupajući tokom marta i aprila 2005. na raznim predavanjima, Jurij Lužkov odlučno je izjavio da neće da se kandiduje na mesto gradonačelnika Moskve 2007. godine. „Ja ću u Moskvi raditi do kraja 2007. A posle toga, napustiću svoje mesto“. Lužkov je tada istakao da u vladi Moskve on ima dostojne naslednike, i može u vezi sa tim da navede svoje preporuke. Ali Jurij Lužkov je takođe rekao da nema nameru ni da ode iz visoke politike, niti da se kandiduje za mesto predsednika Rusije. Da, njega, Lužkova, veoma brine problem 2008. godine. „Najvažniji momenat za zemlju ― rekao je J. Lužkov ― to su izbori za predsednika. Hteli mi to ili ne, ali predsednik je u našem mentalitetu uvek glavna ličnost u državi. I, razmišljajući o tom pitanju, ne vidim nikoga osim Putina. Ni jednu ličnost koja bi mogla da nastavi upravljanje zemljom. Nema nikoga u blizini. I to je problem za mene kao građanina. Ja ne znam šta tu može da 145

se uradi. Postoji Ustav, i sve te norme, koje ne dozvoljavaju Putinu da bude izabran i u trećem mandatu. I evo ― ta složena situacija i potreba da u državi postoji kontinuitet ― ne daje mi mira.

Ipak je Putin obezbedio stabilizaciju života i očuvanje države. A to nije jednostavno. Putin je taktično i umešno ispravio situaciju u pravcu osamostaljivanja regiona. Da li će to moći da uradi neko drugi? Da li će neko drugi da kvari mašinu državne uprave? Mi smo već imali pijanog kočijaša...“ Reči Jurija Lužkova zavređuju pažnju, i njegovo mišljenje imaće veliki značaj, jer u ruskoj realnoj politici on se nalazi na daleko višem mestu nego oni koji danas zauzimaju razna mesta u administraciji i u vladi, kao i u drugim strukturama vlasti. Problem Ustava nije nerešiv: on je donet referendumom, i izmene tog Ustava takođe se mogu doneti na referendumu. Ali vrlo je moguće da je Vladimiru Putinu zaista potreban odmor, da mu je potrebno da svede rezultate, čak da mirno razmisli o putevima razvoja Rusije i o svom mestu u njenoj obnovi.

Vladimir Putin ne može da ode iz politike posle svega što je njoj uradio u poslednjih šest godina, i svega što će još uraditi u periodu do početka 2008. godine. Ali u ruskoj državi, na čijem čelu se danas nalazi Putin, do danas ne postoji jedna karika koja je najvažnija za demokratsku državu. To je sistem otpornih, jakih, uticajnih, određenih po svojoj ideologiji političkih partija. U svakom slučaju „Jedinstvena Rusija“ nije postala takva partija. Ona nema jasnu ideologiju, znači nema onoga što se naziva životom partije. Lider te partije Boris Grizlov ima mnogo vrlina, i kao spiker on odlično vodi sednice Državne Dume. Ali u rukovodstvu partije on samo zauzima mesto.

Da bi partija postala prava politička partija, ona mora da ima drugačijeg lidera. Takav lider mogao bi da postane od 2008. do 2012. Vladimir Putin. Niko drugi ne može da ispuni taj zadatak u uslovima koji danas postoje. Mesto lidera partije na vlasti je skoro uvek mesto nezvaničnog lidera države. Stvoriti sposobnu i autoritativnu novu partiju veoma je težak zadatak, ali bez rešavanja tog zadatka u savremenoj Rusiji nikada neće biti sigurne, jake vlasti, a neće biti ni razumnog kontinuiteta vlasti.

Mnogi ruski analitičari već su izrekli svoje mišljenje o 2008. godini. Bilo je predloga da se Vladimir Putin 2008. izabere za premijera, predsednika Saveta Federacije ili predsednika Državne Dume. Ali najrazumniji predlog iznet je u časopisu „Ekspert“, još septembra 2004, i njegovi autori su vodeći novinari ― Tatjana Gurova i Andrej Cunski. U delu „Naslednik-2“ ovi autori najkompetentnijeg od svih ruskih časopisa napisali su: „Putin nije mogao da ne razmišlja o očuvanju kontinuiteta pravca posle njegovog odlaska sa mesta predsednika 2008. godine, iz mnogo razloga. Prvo, kao političar on je mlad i nema potrebe da se povlači iz ove sfere. Drugo, to je i nemoguće učiniti na neki jednostavan način ― u godinama dok je bio predsednik on je, ovako ili onako, stvorio sistem vlasti koja se održava na njemu, i taj sistem mu neće dozvoliti da se povuče. Kao treće, on ima izvesnu liniju, koja je po njegovom mišljenju korisna za zemlju. To je linija obnove jedinstvene i jake Rusije uz očuvanje demokratskih okvira. Njegovo životno iskustvo i razum nagone ga da traži temelj te linije u birokratiji, koja je obnovljena po njegovoj zamisli. Kao čovek koji je i sam bio naslednik, Putin ne može da ne razume da jednostavni izbor naslednika i pružanje podrške tom nasledniku u predizbornoj fazi neće rešiti problem kontinuiteta pravca. Pre svega, uvek postoji rizik da naslednik može da ne bude izabran.

Zatim, Putin odlično zna koliko je danas u Rusiji velika predsednička vlast, i čim naslednik postane vladar, on u principu prilično lako može da promeni pravac, kao što je to uradio i sam Putin. Postoji još jedna veoma važna okolnost. Biće smešno ako se raspadne, a da još ništa nije ni uradila, još jedna partija vlasti. I to neće biti baš toliko smešno koliko će biti simptomatično. To će značiti potpuni raspad ruske birokratije, kojoj pripada i sam Putin.

Na taj način jednostavno rešenje uskog problema kontinuiteta izgleda neefikasno i zaista opasno po zemlju. Opasno zbog toga što bi uz zadati vektor sledeća korekcija pravca, sa velikom verovatnoćom, odvela zemlju u period otvorene diktature. Potrebno je bilo stvoriti uslove za prekid predsednikovog „prstena svevlašća“. Bilo kog ruskog predsednika. Da bi se prekinuo „prsten svevlašća“ i da bi se obezbedio dug život režima koji se, evo, formira kod nas već pet godina, 146

potrebno je pažljivo presuti deo današnjeg predsedničkog resursa u drugu posudu, a da se ne prospe.

Danas se osnovni politički resurs zemlje nalazi u rukama Predsednika i njegove administracije.

Trebalo bi pronaći odgovarajući teren, odnosno instituciju, koja bi mogla da prihvati deo tog resursa. Takva institucija ne samo da može, već u uslovima demokratije i mora da postane partija na vlasti, ili partija Kremlja. Kandidat za tu ulogu je očigledan. To je „Jedinstvena Rusija“, na čije čelo sam može da stane, kada za to dođe vreme. Ta ideja oseća se u vazduhu odavno. Ali ovde se ne radi samo o traganju za zgodnim mestom za bivšeg predsednika, već o stvaranju novog centra moći, koji će biti u stanju da bude protivteža budućem predsedniku“.

Ova analiza je dobra. Vladimir Putin mogao bi da stane na čelo partije „Jedinstvena Rusija“ već krajem 2007, i da u ime te partije predloži kapdidaturu za novog predsednika države, a kasnije i novog premijera. Kandidat za mesto predsednika može da postane Sergej Ivanov, i takva kombinacija učvrstila bi ulogu kako Sergeja Ivanova, tako i celog Putinovog tima u sistemu ruske vlasti, a da se pritom uopšte ne naruši uloga i uticaj Vladimira Putina kao nespornog lidera zemlje i nacije. Čitav sistem i struktura vlasti u Rusiji postali bi otporniji i jači. U zemljama Zapada lider vladajuće partije skoro je uvek ili predsednik ili premijer, kao na primer Toni Bler ili Džordž Buš.

Ali u našoj istoriji, u toku desetina godina, lider vladajuće partije mogao je da ima realnu vlast, ne zauzimajući formalno nikakve državne funkcije. Nephodno je u Rusiji pojačati ulogu i političkih partija, i ulogu vlade. To zahteva da se na mesto premijera postavi jača i kompetentnija ličnost nego što su one koje smo videli u glavnom kabinetu Belog doma, u poslednjih deset godina. Novi ljudi neće se izboriti sa tim poslom. Tu je potreban čovek koji ima višegodišnje iskustvo u uspešnom rukovođenju vladom i privredom velikog regiona. Takav čovek postoji u našoj zemlji i mi ga svi znamo. U novoj Rusiji tek počinje da se stvara novi politički i socijalno-ekonomski sistem, novi sistem vrednosti i nova elita. Danas taj proces ide u pravcu koga odobrava većina ljudi u zemlji.

Skretati sa tog, već određenog pravca, vrlo je opasno. Ali i oslanjati se na snage i mogućnosti samo jednog čoveka ― takođe je opasno.

O SAMITU OSMORICE U SANKT PETERBURGU Sredinom jula 2006. godine u Sankt Peterburgu održan je tradicionalni godišnji sastanak šefova država osam najrazvijenijih i najuticajnijih država sveta: SAD, Velike Britanije, Rusije, Francuske, Italije, Nemačke, Japana i Kanade, poznat još i kao „klub G-8“. Sastankom je predsedavao Vladimir Putin, predsednik Ruske Federacije, i mnogi posmatrači procenili su to kao novi uzmah političke karijere V. V. Putina i kao predsednika Rusije, i kao jednog od svetskih lidera.

To je bio sa mnogo aspekata poučni događaj koji je još jednom pokazao značajne promene koje su se dogodile u svetskoj geopolitici i ulogu koju Rusija preuzima u savremenom svetu. Neki od rezultata, problema i detalja pripreme tako velikog samita zaslužuju posebnu analizu.

O razmerama sastanka Zemlja koja će biti domaćin i koja će predsedavati na sastancima „Osmorice“ određuje se po redu. Rusija je postala punopravni član ovog nezvaničnog kluba lidera 1998. godine, i njen red da bude domaćin sastanka došao je 2006. Pre V. Putina predsednik sastanka „Osmorice“ bio je Toni Bler, premijer Velike Britanije koji je predao počasne obaveze predsedniku Ruske Federacije 12. januara 2006. Tada je bilo određeno i konkretno mesto održavanja samita ― Konstantinovski dvorac u Streljni, u blizini Sankt Peterburga. Odlučeno je da se tu održe najznačajniji međunarodni susreti i konferencije. Za druge priredbe samita odlučeno je da se koriste i dvorci iz vremena Katarine Druge u Peterhovu. Samiti G-8 nikada ranije nisu bili organizovani u ovako raskošnim rezidencijama.

Samiti G-8 ne donose neke odluke koje bi bile obavezujuće čak ni za zemlje učesnice. To nije Savet bezbednosti. Izjave i rezolucije sa ovih susreta imaju karakter preporuke. Kako je pisao 147

Denis Mekštejn iz „Njusvika“, taj forum je formiran 1975, za porodične razgovore 6 lidera koji su govorili engleski. To su bila ona stara dobra vremena kada je komunizam vladao polovinom Evrope, Kinezi vozili bicikle, a terorizam su bili lokalni incidenti u, recimo Olsteru, Šri-Lanki i Pirinejima. Kasnije je tu ušla Kanada, a predsednik Evropske komisije uspeo je da se izbori za poziv kao posmatrač. „Sedmorica“ su postala „Osmorica“ kada su 1997. godine dodali Rusiju, čija ekonomija se tada nalazila negde na nivou Švedske ili Holandije. Vodeći princip „osmorice“ uvek je bila Čerčilova maksima ― „Uvek je bolje razgovarati nego ratovati“.

Ali poslednjih godina sastanci „G-8“ pretvorili su se u najvažniji diplomatski događaj godine. Tokom mnogo meseci za njih se svi veoma pažljivo pripremaju u svakoj zemlji-učesnici, a posebno u zemlji koja je određena da predsedava. Za samite se ne pripremaju samo političari, diplomate, činovnici i predstavnici sredstava javnog informisanja. Za te susrete se poslednjih osam godina aktivno pripremaju i takozvani antiglobalisti ― učesnici novog masovnog i uglavnom omladinskog pokreta, radikala leve orjentacije, anarhista, „zelenih“, koje spaja otpor prema globalizaciji koja se u svetu odvija i prema radu transnacionalnih korporacija, a takođe i prema delatnosti Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, ali takođe i prema zemljama „Osmorice“.

Još 2001. godine velike demonstracije radikalnih antiglobalista koji su ušli u sukob sa policijom, lomili izloge, prevrtali automobile i prinudili italijansku vladu da samit „G-8“ održi na jahti, umesto u dvorcima Đenove, koji su bili specijalno restaurirani baš za tu priliku. Sledeći samiti održani su na mestima koja se nalaze daleko od gradskih centara kako bi se učesnici zaštitili od nepoželjnih protesta. Sve je prevazišao Džordž Buš koji je 2004. svoje kolege pozvao na malo ostrvo Si-Ajlend na obali Atlantskog okeana, koje je uz to i privatno vlasništvo jedne bogate američke porodice. Dotad neviđene mere bezbednosti primenjene su na samitu u Edinburgu 2005. godine. Oko objekta gde su bili smešteni i gde je trebalo da rade učesnici samita „G-8“ britanska policija podigla je ogromnu ogradu dužine oko pet milja od desetina hiljada listova žičane mreže.

Antiglobalisti koji su stigli na Britanska ostrva nisu uspeli da se probiju, mada su pokušali da blokiraju veći deo puteva koji vode u Edinburg.

U proleće 2006. godine lideri antiglobalista održali su, u nekoliko prestonica u Evropi, „radne“ sastanke kao bi dogovorili oblike i taktiku protesta protiv „Osmorice“ u Sankt Peterburgu.

Nisu imali šansu da naprave bilo kakve akcije ― put u Rusiju zahteva vize, karte za avion i voz su skupe, a istomišljenika u Rusiji nemaju mnogo. U Rusiji ovaj pokret nije postao masovan: ukupno u Sankt Peterburgu ima najviše pet stotina antiglobalista. Samit poslednjih godina ima i daleko opasnije protivnike. Još u julu 2001, vođa Al-Ka-ide Osama bin Laden objavio je da će poslati avion sa pilotom ― kamikazom na jahtu na kojoj se održava samit. Italijanska vlada je pretnju shvatila veoma ozbiljno i iznad mora su sve vreme leteli avioni italijanskog ratnog vazduhoplovstva. Prvog dana samita „Osmorice“ u Škotskoj 2005. godine, teroristi-samoubice aktivirali su svoje bombe u tri vagona londonskog metroa i u jednom gradskom autobusu. Britanski premijer hitno je prekinuo svoje učešće i otputovao je u London. Razume se da su sve ove pretnje morale da imaju u vidu ruske specijalne službe koje su imale obavezu da obezbede miran rad samita „G-8“ u Sankt Peterburgu.

Sedmi samit za Vladimira Putina Ako se računa od samita 1975. godine u Rambujeu, ukupni broj susreta već je premašio 30.

Ako se gleda prema pažnji eksperata i štampe, treba priznati da ni jedan raniji samit „G-7“, a kasnije i „G-8“, nije privukao toliko pažnje i toliko odjeka i predviđanja još pre početka, kao što je bio samit u Sankt Peterburgu. Ovo interesovanje nije bilo samo zbog toga što se samit ovoga puta organizuje u Rusiji, već i zbog ličnosti predsedavajućeg ― predsednika Rusije V. V. Putina. Mnogi listovi bili su prinuđeni da priznaju da samit 2006. „može da postane događaj bez presedana u istoriji kluba velikih sila i da postane veliki lični uspeh za ruskog predsednika“.

148

Vladimir Putin učestvovao je na samitu u ovom formatu sedmi put. Prvi put je to bilo na ostrvu Okinava u Japanu 2000. godine, kada je svetska javnost sa interesom komentarisala debi novog ruskog lidera u svetskoj politici, i kada su taj debi skoro svi smatrali uspešnim. Ali sada, 2006. godine, od osam lidera koji su se tada sreli u Okinavi, trebalo je da stignu samo troje ― predsednik Francuske, premijer Velike Britanije i Vladimir Putin. Ovoga puta V. Putin učestvovao je kao „veteran“, a među „novajlijama“ su se našli nemački kancelar Angela Merkel i premijer Italije Romano Prodi.

Biti učesnik samita i biti „domaćin“ zemlje koja prima druge lidere veoma su različite uloge i različite odgovornosti. Osim samih lidera i mnogo visokih činovnika u gradu na Nevi, očekivao se dolazak i nekoliko hiljada novinara i posmatrača. Za Sankt Peterburg, rodni grad Vladimira Putina, ovaj samit davao je velike mogućnosti da pokaže velike promene na bolje, koje su se dogodile u poslednjih šest godina. A i za samog V. Putina samit je iz mnogo razloga bio veoma važan događaj i, kako tvrde ljudi koji su učestvovali u organizaciji samita, on je lično učestvovao u mnogim detaljima pripreme. Zapadna štampa izveštavala je da je još u proleće 2006. pres-grupa V. Putina raspisala tender među najiskusnijim pi-ar kompanijama kako bi iskoristio zapadne metode političke reklame za poboljšanje imidža Rusije, Sankt Peterburga i samog Putina u informativnom prostoru zapadnog sveta. Na žalost, za veći deo štampe i televizije na Zapadu to nije samo svet slobodne i nezavisne štampe, već veliki biznis, i reklamni biznis. Zato se nije moguće odupreti informativnom ratu koji se vodi već više meseci i više godina protiv Rusije bez angažovanja iskusnih pi-ar kompanija, koje znaju kako cela ta kuhinja radi u zapadnim zemljama.

Dnevni red samita „Osmorice“ određen je još prvih meseci 2006. godine, i nekoliko grupa eksperata iz zemalja-učesnica na samitu, odmah su pristupili radu na usaglašavanju pozicija i pripremi tekstova izjava i odluka koje će u julu potpisati lideri. Posle eksperata ti nacrti su predati ministrima, koji su se okupljali od februara do početka jula 2006. nekoliko puta. To je bio veoma ozbiljan rad.

Krajem februara u mnogo ruskih listova objavljen je veliki tekst ruskog predsednika u kome objašnjava dnevni red koga je Rusija predložila za samit. „Odlučili smo da se zaustavimo na tri teme ― naveo je V. V. Putin ― globalna energetska bezbednost, infektivne bolesti i obrazovanje. Ti prioriteti usmereni su ka postizanju opšteg cilja ― povećati kvalitet i nivo života ljudi, kako sadašnjih, tako i budućih generacija“.

Otvorena diskusija u štampi trajala je nekoliko meseci i u njoj su učestvovale stotine eksperata, novinara, naučnika, političara. Kao što se moglo i očekivati, najveći interes izazvalo je pitanje energetske bezbednosti. Od nedostatka resursa, kao što su nafta i gas, danas pate privrede koje se veoma brzo razvijaju ― kineska, indijska, koreanska i cele Jugoistočne Azije. Osnovni resursi ugljovodonične sirovine danas su skoncentrisani u Sibiru, Kaspijskom moru i Persijskom zalivu, u Meksiku i nekim zemljama Latinske Amerike. Rusija je bila spremna da iznese nekoliko korisnih i razumnih predloga, ali je morala da se pobrine i za svoje nacionalne interese. Problemi borbe protiv infektivnih bolesti izazvali su malo sporova i skoro da o njima uopšte nije bilo diskusija u štampi. Međunarodni sistem borbe protiv epidemija stvara se odavno, i u poslednjih nekoliko godina imao je niz teških iskušenja, mada, razume, se, taj sistem mora stalno da se usavršava. Ni pitanje usavršavanja sistema obrazovanja nije izazvalo velike polemike.

Veoma ilustrativnan i afirmativan bio je krug šefova država koji su od predsednika Rusije dobili lični poziv za učešće na samitu „G-8“. U Sankt Peterburg su bili pozvani predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, koji je 2006. godine predsedavao ZND. Kao što se očekivalo, pozive su dobili i predsednik KNR i premijer Indije, Generalni sekretar OUN, predsednik Evropske komisije, predsednici velikih zemalja kao što su Južnoafrička Republika, Kongo, Brazil i Meksiko.

U Sankt Peterburg su bili pozvani i rukovodioci nekoliko međunarodnih organizacija. Bio je to veoma autoritativni forum, čijim radom je rukovodio predsednik Rusije.

149

Pojačavanje zapadne kritike Rusije Kritička kampanja zapadnih sredstava javnog informisanja Rusije i V. V. Putina vodi se odavno, ali kako se približavao samit „G-8“, ta kritika je postajala sve intenzivnija i u najvećoj meri sve tendencioznija, čak netačna. Još prvih meseci 2005. godine, kada je predsednik „Osmorice“ bio Toni Bler, sama mogućnost da se ta nezvanična počasna dužnost prenese Vladimiru Putinu izazvala je nervozu u mnogim sredstvima javnog informisanja na Zapadu. „Ako se Putinu dozvoli da zauzme mesto predsedavajućeg „G-8“ ― pisao je u američkoj štampi Džefri Gartan ― pojavljuje se rizik da će poverenje u „Osmoricu“ biti ugroženo, isto kao i poverenje u Bušovu administraciju, koja se obavezala da doprinosi razvoju demokratije u svetu. Danas ruski predsednik daje svetu primer odstupanja od principa političke i ekonomske liberalizacije, i Zapad to ne sme da ignoriše.

Dva veoma uticajna senatora ― Džon MekKejn i Džozef Liberman, izneli su na razmatranje u Senatu nacrt rezolucije kojom se predlaže da se ukine članstvo Rusije u „G-8“, ako Putin ne promeni svoj kurs. Bušova administracija treba da se odredi ― šta će da preduzme u vezi sa tim“.

Drugi američki političari i politikolozi nisu bili tako radikalni. Oni su tvrdili da Rusija može da sačuva svoje mesto u elitnom klubu, ali nikako ne može da predsedava samitom. Zato samit „G8“ ne treba da se održi u Rusiji, već u nekoj drugoj zemlji. Kada je već svima postalo jasno da će on ipak biti održan u Rusiji i da je V. Putin već preuzeo predsedavanje u januaru 2006. godine, mnogi političari zapadnih zemalja nisu mogli da prikriju svoj gnev. „Samit „Osmorice“ u Rusiji treba bojkotovati ― izjavio je senator Džon MekKejn, koga mnogi u SAD smatraju glavnim kandidatom Republikanske partije na predsedničkim izborima 2008. godine, u jednoj televizijskoj emisiji. ― Rusija podržava poslednjeg diktatora u Evropi A. Lukašenka, i zauzima dvosmisleni stav u vezi sa Iranom i njegovim nuklearnim ambicijama. Na to treba da se reaguje. Odsjaji demokratije danas su u Rusiji sve bleđi, i ja se ne bih dvoumio kada se radi o odnosima sa njom“. Na ovu izjavu bio je prinuđen da odgovori Džordž Buš. „Ne želim da stavljam krst na Rusiju“ ― izjavio je američki predsednik.

Kako se održavanje samita približavalo, tako su tvrdnje štampe i televizije postajale sve ružnije i gnevnije. Jedan od italijanskih listova pisao je da će lideri zapadnih zemalja u Sankt Peterburgu izgledati „kao rođaci koji su se okupili kod bogatog, ali krajnje neprijatnog tečice, koji boluje od neizlečive bolesti, i oni se svim snagama trude da ga ničim ne uvrede“. Nekoliko listova i časopisa savetovalo je Dž. Bušu da ide na samit, ali da bojkotuje banket koji će biti organizovan u čast njegovog otvaranja. Filip Stivens iz britanskog lista „Fajnenšl tajms“ savetovao je evropskim liderima da učestvuju u samitu, ali da „ustanu od stola kada se bude služio desert“. Skoro svi zapadni listovi rado su ostavljali svoje stranice za intervjue oponenata V. V. Putina.

Nekoliko intervjua dali su zapadnim listovima novinari i politikolozi iz Rusije koji su odavno protivnici politike V. Putina. Posebno mnogo štampali su se materijali bivšeg premijera Mihaila Kasjanova, bivšeg šampiona sveta u šahu Garija Kasparova, i bivšeg pomoćnika V. Putina za probleme ekonomije Andreja Ilarionova. „On je sve zaludeo ― očajno je izjavljivala Jelena Tregubova. ― Sve svoje sagovornike, a oni su veoma različiti, on ume da natera da poveruju da je on isti kao oni. To je talenat koji je Putin definitivno razvio u KGB i koji mu omogućava da manipuliše kime hoće. Svi lideri „osmorice“ podlegli su njegovom profesionalnom uticaju“. „To je neobjašnjivo i za Zapad, i za mnogo ruskih intelektualaca ― izjavio je sociolog iz Rusije Aleksandar Oslon ― ali većina ljudi iz srednje klase voli Putina. On im je vratio osećaj nacionalnog ponosa“. „Ne ― izjavio je Boris Nemcov iz SDS. ― Vladimir Putin je naš prvi „televizijski predsednik“. Na njegovom stolu nema olovke ― samo pult. Često sam pričao sa Putinom o demokratiji. On nju ne želi i trpi samo spoljni privid demokratije“.

Ruski odgovor na kritiku Zapada U prošlosti Rusija i njen predsednik često su prosto ignorisali kritiku sa Zapada; ponekad je, 150

opet, ona jednostavno obeshrabrivala V. Putina, kako je to bilo, na primer, posle Beslana. Ali sada je Rusija davala na svu tu kritiku veoma odlučni i ubedljivi odgovor. Sam Putin je u tim odgovorima bio neumoran. U Kremlju je primio rukovodioce informacionih agencija svih zemalja „Osmorice“, i dao je niz intervjua vodećim zapadnim televizijskim kanalima. „Stranci koji kritikuju Rusiju ― rekao je u odgovor na pitanja francuskog televizijskog kanala „LCI“ i američkog NBC ― podsećaju na kolonijaliste iz prošlog veka koji su opravdavali svoje radnje u Africi i Aziji interesima civilizacije. Samo sada oni to nazivaju demokratizacijom“.

U toku meseca koji je prethodio samitu „G-8“, u Moskvi i Sankt Peterburgu održano je nekoliko susreta koji su očigledno bili u vezi sa samitom. Na samom početku jula 2006. godine u Moskvu je doputovalo više od 200 vodećih predstavnika svih pravaca hrišćanstva, islama, judaizma i budizma iz 40 zemalja, koje su u toku tri dana razmatrali probleme savremenog sveta i uloge religije. Čak je Vatikan, čiji su odnosi sa Ruskom pravoslavnom crkvom izuzetno složeni, poslao u Moskvu najveću delegaciju kardinala, kakvu ruska prestonica nikada nije videla. Na kraju tog susreta govorio je ruski predsednik. Odmah posle toga u Kremlju je održan „građanski samit G-8“, na koji je bilo pozvano 600 delegata nevladinih organizacija iz 50 zemalja sveta. I tu je govorio V. Putin.

Sa samitom „G-8“ mnogi posmatrači povezali su 1. jula 2006. obavljenu punu konvertibilnost ruske rublje.

Još sredinom juna 2006. u Sankt Peterburgu je održan veliki ekonomski forum na kome je prisustvovalo više od 5 hiljada biznismena i bankara iz 46 zemalja, sa koga je izveštavalo više od 700 novinara. Razlika između ovog foruma i Davoskog foruma u Švajcarskoj je u tome što su u Davos stigli samo predstavnici najrazvijenijih zemalja, a u Sankt Peterburgu su učestvovali i predstavnici zemalja u razvoju. I ovde su sa velikom pažnjom saslušani i vicepremijer Dmitrij Medvedev i predsednik V. V. Putin.

Vladimir Putin je 9. jula održao „on-lajn forum“, koga je organizovao aparat predsednika.

Tokom dva i po sata on je preko interneta odgovorio na 49 pitanja koja su odabirana od 162 hiljade, koliko je stiglo na sajtove Jandeks i BBC, od miliona i 250 hiljada korisnika mreže iz celog sveta.

To je bila teška internet-konferencija, jer pitanja nisu birali samo radnici ruskog televizijskog kanala, već i novinari iz Bi-bi-sija.

Najinteresantniji odgovori V. V. Putina bili su citirani sledećeg dana u svim svetskim sredstvima javnog informisanja. Na pitanje Amerikanca Džefa Sterlinga o Predsedniku SAD, V. Putin dao je veoma širok odgovor i završio ga rečima: „U životu svakog političara postoje svetle i tamne tačke, ali za političara je glavno da je častan čovek. Ja smatram da je Džordž Buš častan čovek“. „Da li će Rusija i dalje koristiti svoj gas kao političko oružje?“ ― pitala je britanska novinarka Brižit Kendal. „Mogu li ja vama da postavim pitanje? ― rekao je Putin. ― Koliko košta vaša ogrlica?“ Posle kratkog otpora B. Kendal je odgovorila: „Nekoliko stotina funti“. „Da li možete da mi je prodate za pet penija? ― pitao je Putin ― Ne? Isto to se odnosi i na ruske resurse“.

Putin jedino nije konkretno odgovorio na pitanje za koga će navijati u finalnoj fudbalskoj utakmici svetskog šampionata koja je trebalo da se odigra te večeri. „Francuska je organizovanija, i ona ima lidera ― rekao je ― a Italija ima više energije i entuzijazma: navijaću za one koji će bolje igrati“.

Prema ukupnom mišljenju, Rusija i Vladimir Putin pobedili su u ovom veoma napregnutom takmičenju i u informativnom prostoru pre samita. Tu se nije radilo samo o sposobnostima Vladimira Putina, već i o ukupnoj jačanju međunarodnog položaja Rusije, što je na Zapadu izazvalo primetno sažaljenje.

Na Zapadu su dobro poznati problemi Tonija Blera, koji je već objavio da će napustiti mesto lidera Laburističke partije u leto 2007. godine.

Prema podacima američkih novina, lični rejting Džordža Buša kreće se negde između 30 i 40%, a više od 70% američkih građana smatra da se zemlja kreće u pogrešnom pravcu.

Francuska je u leto i jesen 2005. godine bila arena krajnje žestokih masovnih nereda u gradovima i višemilionskih studentskih demonstracija, opozicije i sindikata. Uz to, ovlašćenja 151

predsednika Žaka Širaka bliže se kraju, i u zemlji je počela za sada nezvanična borba za mesto predsednika Francuske.

Odlazak sa svoje funkcije najavio je do kraja 2006. godine i premijer Japana.

U Nemačkoj na predsedničkim izborima ni jedna od partija nije dobila apsolutnu većinu i uz velike teškoće formirana je koaliciona vlada na čelu sa Angelom Merkel.

Veoma tešku predizbornu kampanju prošao je nedavno u Italiji i njen premijer Romano Prodi, koji ima samo neznatnu većinu u italijanskom parlamentu.

U prošloj godini samo premijer Kanade Stiven Harper nije imao neke posebne probleme. On je nov u „G-8“, a Kanada je do sada nastojala da se drži po strani od glavnih svetskih konflikata.

U tim uslovima i uz takav raspored svetskih političkih snaga, Vladimir Putin je mogao da se kao predsedavajući „G-8“ drži veoma uvereno.

Problemi bezbednosti Samita „G-8“ Za organizatore samita „Osmorice“ i za samog Putina najmanje problema napravili su opozicionari, koje su činili partija „Jabloko“ i Savez desnih snaga. Za njih je bilo veoma važno da pokažu da je njihova kritika Rusije i Putina zbog toga što su se udaljili od demokratije i zbog autoritarnih metoda, i da ta kritika u Rusiji ima široku podršku. U tom cilju zamišljena je velika politička konferencija „Drugačija Rusija“, na koju su bili pozvani predstavnici svih opozicionih snaga, uključujući i desne i leve radikale. Ali, kako SDS, tako i „Jabloko“, odbili su svoje učešće na toj manifestaciji. Zamenik predsednika partije „Jabloko“ Sergej Ivanjenko izjavio je u jednom od intervjua daje antisamit „Drugačija Rusija“ veoma sumnjiva priredba, skup raznoraznih ljudi i ideja. Što se tiče KPRF, ta partija je podvrgla samit „Osmorice“ i V. Putina oštroj kritici u svojoj štampi, ali su odlučili da se uzdrže od javnih manifestacija.

Za organizatore samita i službu bezbednosti nisu neki veliki problem napravili ni antiglobalisti. Bilo ih je malo. Iz zapadnih zemalja je samo nekoliko stotina ljudi uspelo da dobije vize i doputuje u Sankt Peterburg.

Do grada su se najaktivnije probijali članovi Saveza komunističke omladine. Bilo je i članova ekoloških organizacija i drugih omladinskih organizacija. Svi koji su najavljivali svoj dolazak bili bi privođeni u matičnim gradovima i zadržavani nekoliko sati, ili nekoliko dana, dok ne ode voz ili autobus. Tako je zadržano nekoliko desetina osoba.

Onima koji su ipak uspeli da stignu u Sankt Peterburg rastureni su šatori kod stadiona Kirov.

Održavanje demonstracija na ulicama grada, a tim pre u Streljni, bilo je zabranjeno. Neke manifestacije su antiglobalisti ipak uspeli da održe, ali ih je bilo malo i nije učestvovalo mnogo ljudi, tako da nisu privukle pažnju svetskih sredstava javnog informisanja.

Daleko veću opasnost za mirno održavanje samita predstavljala je teroristička ilegala na Severnom Kavkazu. U toku nekoliko nedelja pre održavanja samita „G-8“, po celoj zemlji, a posebno u južnim regionima Rusije, sprovođene su aktivne preventivne mere. Najveći uspeh specijalne službe postigle su 10. jula 2006. godine, kada je izvršena velika specijalna operacija i kada je sprečen veliki teroristički akt, kada je likvidiran i Šamil Basajev, potpredsednik ilegalne Ičkerije, koga su u Rusiji osnovano smatrali „teroristom broj 1“. On je lično rukovodio, još 1995. godine, zauzimanjem bolnice u Buđonovski, a zatim je preuzimao na sebe odgovornost za najveće terorističke napade, uključujući i zauzimanje pozorišta na Dubrovki i škole u Beslanu 2002. i 2004. godine.

Ovaj događaj komentarisala su sva svetska sredstva javnog informisanja. Jedan od glavnih britanskih listova naslovila je svoj tekst „Putinov trijumf pred samit“. „Smrt Basajeva ― pisao je list ― to je najveći uspeh ruskih specijalnih službi. Uspeh FSB omogućava Putinu da tvrdi da postoji veliki progres u obnovi reda u nespokojnoj republici posle predsedničkih i parlamentarnih izbora koji su tamo održani. Smrt Basajeva može da oslabi snage terorista u Čečeniji. Predsednik Rusije u toku priprema za doček svetskih lidera u Sankt Peterburgu nije mogao ni da zamisli 152

uspešniju reklamu od smrti nemilosrdnog teroriste koji je smatran ruskim Osamom bin Ladenom“.

Neka zapadna glasila iznosila su pretpostavku da eliminacija Basajeva može da pojača terorističke napade u Rusiji, jer pobunjenici mogu da se svete Putinu i specijalnim službama. „Možemo očekivati nove velike terorističke napade“ ― rekao je stručnjak za Kavkaz u intervjuu jednom od nemačkih listova.

Mišljenje kompetentnijih stručnjaka bilo je drugačije. Kako je u časopisu „Ekspert“ pisao Nikolaj Silajev, „Ruska strategija odupiranja severnokavkaskom terorizmu snagama bezbednosti, poslednjih godina se svodi na „izbacivanje“ najpoznatijih lidera i organizacija. I već sada se može govoriti o tome kuda će ta strategija dovesti. Terorističke grupe će da se usitnjavaju ― i po brojnosti, i u smislu političke težine. To ne znači da će oni da prestanu da predstavljaju opasnost.

Ali će u sve većoj meri da se pretvaraju u banalne ubice, i opasnost više neće biti politički, već krivični problem“.

Samit „G-8“ bez senzacija Samit „G-8“ prošao je u Sankt Peterburgu mirno i bez senzacija. Hiljade novinara i posmatrača koji su se ovde okupili bili su zato pomalo razočarani.

Prvi je na samit stigao, naravno, Vladimir Putin ― još u četvrtak, 14. avgusta. Održao je nekoliko poslovnih sastanaka, a kasno uveče imao je sastanak sa Džordžom Bušom, koji je takođe stigao na samit pre zvaničnog početka.

Zvanični razgovori V. V. Putina i Dž. Buša počeli su 15. avgusta, još uvek van okvira samita.

Radilo se o stupanju Rusije u svetsku trgovinsku organizaciju. Poznato je da je Rusija podnela prijavu za stupanje u ovu organizaciju još 1993. godine. Od 149 zemalja članica Rusija je dobila saglasnost svih osim SAD. Odlučeno je da se pokuša da se ovo pitanje reši u Sankt Peterburgu dan uoči samita. Nesuglasica je ostalo veoma malo. Američka strana smatrala je da se u Rusiji malo čini za zaštitu intelektualne svojine. Osim toga, SAD ima određene sumnje zbog odbijanja Rusije da dozvoli da strane banke obavljaju delatnost na njenoj teritoriji neposredno, bez stvaranja filijala pod ruskom jurisdikcijom. Rusija je insistirala na većoj kontroli američkih proizvoda od mesa.

Nije za sve ruske privredne grane isplativ ulaz u Svetsku trgovinsku organizaciju. To može da stvori određene teškoće za poljoprivredu, za ruske proizvođače elektrotehnike; ukupni spisak onih koji se dvoume je veliki. Ali takođe ima mnogo privrednih grana za koje bi ulazak u svetsku organizaciju bio isplativ, i njihov spisak je još veći. Ukupno, korist od stupanja u Međunarodnu trgovinsku organizaciju preovladava u odnosu na gubitke i eksperti je procenjuju na 20 milijardi dolara. Ali članstvo u klubu svetske trgovine za rusko rukovodstvo postalo je ne samo ekonomsko pitanje, ili jednostavno pitanje zdravog smisla, već i stvar prestiža. Rusija teži da postane značajni i neodvojivi deo svetske trgovine. I za globalni svet korisno je da se Rusija integriše u mehanizam koji je u velikoj meri obavezujući. To bi moglo da postane argument za zaštitu pouzdanosti Svetske trgovinske organizacije, kako je to bilo kada je pre 5 godina u organizaciju stupila Kina. Kad smo već kod toga, prema Kini niko nije imao pretenzije kakve danas SAD imaju prema Rusiji.

Ne ulazeći u detalje, reći ćemo samo da su pregovori V. Putina i Dž. Buša u vezi sa stupanjem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju završeni neuspehom. SAD nisu skinule svoje zamerke. Svi posmatrači složili su se da se ovde ne radi o ekonomskim, već o političkim razlozima, koje je jednostavno bilo nezgodno javno iznositi. Odlučeno je da se pregovori nastave u oktobru.

Kasno uveče održana je konferencija za novinare dva lidera. Džordž Buš nije baš razumljivo objasnio neuspeh razgovora, istakavši da on može da potpiše samo sporazum koji bi bio prihvatljiv za američki kongres, koji je poznat po svojim predrasudama u odnosu na Rusiju. Takođe je rekao da nema nameru da drži predavanja, niti da podučava V. Putina. Dijalog koji je usledio bio je veoma ilustrativan: Buš: Govorio sam o svojoj želji da doprinesem institucionalnim promenama u raznim delovima sveta, recimo, kao u Iraku, gde postoje sloboda religije i sloboda štampe. Rekao sam mu 153

da se mnogi ljudi u našoj zemlji nadaju da će Rusija uraditi to isto.

Putin: Mi, naravno, ne bismo želeli da kod nas bude ista onakva demokratija kakva je u Iraku, da budem iskren.

Buš: Jednostavno sačekajte. Čak ni Kondoliza Rajs, koja je slušala ovaj dijalog, nije mogla da se uzdrži od osmeha.

Svi učesnici samita „Osmorice“ već su 15. jula stigli u Sankt Peterburg i smestili se u kućama u blizini Konstantinovskog dvorca. Uveče su imali neformalnu večeru.

Prva zvanična sednica „G-8“ održana je 16. jula. U vezi sa svim pitanjima dnevnog reda unapred su bili pripremljeni tekstovi sporazuma, i oni su potpisani posle diskusije koja nije trajala dugo.

Učesnici samita, naravno, razgovarali su i o mnogo drugih pitanja. Najvažniji su bili problemi Irana, Severne Koreje i konflikta na Bliskom Istoku, koji je počeo da se razvija upravo sredinom jula. U vezi sa mnogo takvih pitanja lideri osam najrazvijenijih zemalja sveta doneli su specijalne izjave Na primer, pozvali su KNDR da prekine svoje nuklearne programe i proizvodnju svog nuklearnog naoružanja.

U vezi sa Bliskim Istokom mišljenja nisu bila tako jednodušna, jer su SAD bile sklone da za razvoj novog konflikta ne krive samo „Hejzbolah“, već i Siriju i Iran. Rusija nije podržala te optužbe i pozvala je obe strane u konfliktu da zaustave vojne operacije i lansiranje raketa.

Posle ručka i večere održan je niz bilateralnih susreta. Buš je istog dana otkazao konferenciju za novinare. Toni Bler je rekao nešto u vezi sa problemima demokratije i korupcije u Rusiji. Kasno uveče, čak u noći, Vladimir Putin se sastao sa novinarima, informisao ih o događajima prvog zvaničnog dana samita i odgovorio na pitanja.

Na pitanje o svojim odnosima sa Tonijem Blerom Putin je odgovorio da bi i Rusiji bilo interesantno da čuje kakvo je britansko iskustvo u borbi protiv korupcije ― „na primer, u vezi sa lordom Levijem“. Novinarima je poznato da je u Engleskoj jula 2006. godine buknuo skandal oko razmene titule lordova za niz bogatih ljudi željnih titula, za finansijsku pomoć vladajućoj partiji Laburista. U okviru tih istraga policija je uhapsila lorda Levija, premijeru bliskog partijskog finansijera bliskog premijeru.

Pozvanim liderima bio je posvećen 17. jul. U Konstantinovski dvorac stigli su predsednici Kine, Indije, Meksika, Brazila, Južnoafričke Republike i Konga. Stigli su i predstavnici svih glavnih međunarodnih organizacija. Pre svih, doputovao je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, a takođe i Generalni sekretar OUN Kofi Anan. Svi su imali mnogo sastanaka sa liderima „G-8“ i između sebe. Veliku pažnju privukao je dug razgovor između lidera Rusije, Kine i Indije. Po svom programu se sa mnogo lidera sastao i N. Nazarbajev. Veoma su aktivni bili i predsednik Kine i premijer Japana.

Posle večere, ovog puta zajedničke i oproštajne, V. V. Putin ponovo je izašao pred novinare i održao još jednu noćnu pres-konferenciju. Dž. Buš odbio je da održi brifing sa novinarima.

Samit je završen, prema mišljenju samih lidera, veoma uspešno.

Oko Samita Kako se moglo očekivati, rezultati samita bili su komentarisani u raznim političkim krugovima na razne načine. U Rusiji su svi bili veoma zadovoljni ― i u Kremlju, i u Sankt Peterburgu, i u službama bezbednosti, zato što je samit protekao bez ikakvih incidenata. Svi gosti, uključujući i novinare, bili su zadovoljni prijemom. Ali ukupne ocene rezultata bile su veoma različite. „Streljna“: „Osmorica“ pogodila desetku“, „Za ocenu osam plus“, „Osam dobili dva“, „Mnogo buke ni oko čega“ ― bili su naslovi u novinama.

Sam V. Putin imao je visoko mišljenje o rezultatima samita „G-8“. „Zadovoljni smo ― rekao je na zaključnoj noćnoj konferenciji za novinare. ― Ideje i predlozi Rusije naišli su na 154

razumevanje naših partnera. Očigledno je da i ekonomski potencijal Rusije, koji se povećava, omogućava da ona igra sve ozbiljniju ulogu u globalnom razvoju, i mi smo spremni da aktivno učestvujemo, u realizaciji svih predloženih inicijativa“.

Putin je zahvalio kolegama iz „Grupe osam“ za zajednički rad i prilaz pripremi samita. „Zahvaljujući tome uspeli smo da postignemo veoma dobre rezultate. Svi postavljeni ciljevi su ispunjeni. Sva dokumenta koja smo planirali da usvojimo usvojili smo praktično bez izmena“.

Na samitu je usvojeno 12 dokumenata. Osim onih koji su pripremani prema dnevnom redu, samit je doneo „Izjavu u vezi sa Bliskim Istokom“, „Izjavu u vezi sa borbom protiv intelektualne piraterije“, „O borbi protiv korupcije na visokom nivou“, „O radu sa Afrikom“, deklaraciju „O borbi protiv terorizma“ i druge.

Skoro sve ocene zapadne štampe takođe su bile pozitivne. „Predstavnici ne samo Rusije, već i SAD ― pisao je Džim Rutenberg ― govore da, bez obzira na primetnu zategnutost odnosa, predsednici Džordž Buš i Vladimir Putin odlično su komunicirali na samitu i da su njihovi odnosi dostigli najvišu tačku za pet godina njihovog poznanstva“.

U tekstu uredništva britanskog lista „Tajms“ moglo se pročitati: „Vladimir Putin misli da je na konju. Pred samit „G-8“ rizikovao je međunarodnim ignorisanjem zbog ruskog laganog autoritarizma. U Moskvu se vratio jači nego ikada. On je zvezda tri prepune pres-konferencije koje je u maniru kultnog džez muzičara održavao posle ponoći. On je stvaralac „nove arhitekture budućih međunarodnih odnosa“. I ne pomislivši da sluša predavanja o demokratiji Buša i Blera, nije se stideo da im sam održi predavanje. Rusija je delimično u pravu, nazivajući ovaj samit trijumfom zemlje ― domaćina. Sprečivši totalni krah odnosa sa Zapadom, Rusija sada, sudeći po svemu, zauzima čvrstu poziciju u „G-8“. Predsednik Buš, rukovođen međunarodnim shvatanjima visoke važnosti, prebacio je u udaljeni ugao kritiku unutrašnje politike Putina, priznavši „demokratiju u ruskom stilu“, kako ju je nazvao“.

U sličnom tonu izveštavali su najobjektivniji ruski posmatrači. „Slavlje ruskog predsednika može se razumeti ― pisao je Arkadij Dubnov ― ovih dana, kada se nalazi na vrhuncu svoje karijere u ulozi domaćina Kremlja. Ali taj vrhunac gospodin Putin je odlučio da veže za svoj rodni grad, gde je uspeo da za jednim stolom okupi sve najuticajnije svetske lidere, pa još i da im predsedava“.

Samit „G-8“ završen je uz zvuke eksplozija bombi i raketa u Libanu i Izraelu. Ti događaji pokazali su koliko su složeni problemi savremenog sveta. Diskusija o problemima Bliskog Istoka koja je započela u Sankt Peterburgu nastavljena je u Njujorku, u OUN i Savetu bezbednosti. Požar novog rata uspešno je ugašen, ali uzroci i posledice tog kratkog i žestokog rata zahtevaju posebnu analizu.

U januaru 2007. godine Vladimir Putin predaće predsedavanje kluba „G-8“ kancelaru Nemačke Angeli Merkel. Pripreme za novi samit, koji će biti održan u Nemačkoj, već su počele.

PUTIN U PRVOM LICU Deda kuvao za Lenjina i Staljina O očevoj rodbini znam više nego o maminoj. Deda se rodio u Peterburgu i radio je kao kuvar. To je bila najobičnija porodica ― porodica jednog kuvara. Ali, očigledno, dobro je kuvao, jer su ga posle Prvog svetskog rata pozvali na rad u podmoskovske Gorki, gde je živeo Lenjin i cela porodica Uljanov. Kada je Lenjin umro, dedu su premestili u jedan od Staljinovih letnjikovaca, i on je tamo dugo radio.

Saterivanje u ćošak Posle rata mog oca su demobilisali, i počeo je da radi kao majstor u fabrici za proizvodnju vagona „Jegorov“ (u Sankt Peterburgu). U svakom vagonu metroa ima tablica na kojoj piše da je taj vagon, broj taj i taj, proizveden u fabrici za proizvodnju vagona „Jegorov“.

155

Fabrika mu je odmah dala sobu u komunalnom stanu (sa zajedničkom kuhinjom i zajedničkim klozetom), u običnoj piterskoj zgradi (stanovnici Sankt Peterburga zovu svoj grad Piterom), u Baskovoj uličici ― to je u centru. Dvorište ― bunar, četvrti sprat bez lifta...

Na stepeništu te zgrade shvatio sam jednom zauvek šta znači fraza „saterati u ćošak“. U ulazu su živeli pacovi. Sa prijateljima sam ih sve vreme jurio štapovima. Jednom sam ugledao ogromnog pacova i počeo da ga jurim, dok ga nisam saterao u ćošak. Tada se on okrenuo i bacio na mene. To je bilo neočekivano i veoma strašno. Sada je pacov jurio mene. Preskako je stepenike, uskakao u prostor između njih. Istina, svejedno sam bio brži i zalupio sam mu vrata ispred nosa.

Tajno krštenje U našem stanu živeli su penzioneri, doduše, kratko. Sa njima je povezano moje krštenje.

Susetka baba Anja bila je pobožna, išla je u crkvu i, kada sam se rodio, ona me je zajedno sa mamom (a tajno od oca, člana partije, sekretara partijske organizacije u pogonu), krstila.

Mnogo godina kasnije, 1993, kada sam radio u Lenjingradskom sovjetu, išao sam u Izrael u sastavu zvanične delegacije. I mama mi je dala moj krstić sa krštenja, da ga osvetim na Grobu Gospodnjem. Ispunio sam njenu molbu, zatim sam stavio taj krstić, i od tada ga ne skidam.

Saksija umesto buketa Rodio sam se u oktobru (1952), i zbog toga sam u školu krenuo kada sam skoro napunio osam godina. Kod nas u porodičnom arhivu sačuvala se fotografija: ja u školskoj uniformi još starog kroja, sivoj, veoma sličnoj vojnoj, stojim sa saksijom cveća u rukama. Iz nekog razloga ne sa buketom, nego sa saksijom...

Nisam naročito želeo da idem u školu. Meni se sviđalo u dvorištu. Dva dvorišta su bila spojena ― takav jedan majdan ― tamo se sav život i odvijao. Mama ponekad izviri kroz prozor, vikne: „Jesi li u dvorištu?“ U dvorištu. Onda je dobro, najvažnije je da nekuda ne pobegnem ― nisu dozvoljavali da se odlazi iz dvorišta bez pitanja.

Kada sam imao pet-šest godina, prvi put sam došao do ugla velike ulice. Prirodno, bez dozvole. To je bilo 1. maja. Pogledao sam oko sebe. Narod se kreće, galama, život ključa. Čak sam se malo uplašio.

Odlučujuća uloga trenera Trener (Anatolij Semjonovič Rahlin) odigrao je u mom životu, verovatno, odlučujuću ulogu.

Da nisam počeo da se bavim sportom (rvanjem i džudoom), ne zna se kako bi sve ispalo. U stvari, Anatolij Semjonovič me je izvukao iz dvorišta. Ambijent je tamo, treba pošteno priznati, bio prilično loš.

Dve nezaboravne borbe Zauvek sam zapamtio nekoliko borbi.

Na kraju jedne od njih gotovo nisam mogao da dišem, samo sam krkljao. Momak je bio tako čvrst, i ja sam uložio toliko snage, da je umesto udisaja i izdisaja iz grudi izlazilo samo krkljanje.

Pobedio sam sa neznatnom prednošću.

Još jednu borbu zapamtio sam za čitav život, mada sam je izgubio, sa šampionom sveta Volođom Kjuljeninom. On je kasnije poginuo. Počeo je da pije, i jednog dana ubili su ga na ulici. A bio je odličan sportista, sjajan. Bio je talentovan čovek. Tada još nije pio. Bio je šampion grada. On je već bio šampion sveta. I u prvim trenucima sam ga prebacio preko leđa, uz to još jako lepo, sa amplitudom. U principu trebalo je da odmah prekinu borbu, ali pošto je bio šampion sveta nije bilo zgodno da se borba odmah završi. Zato su mi dali poene, i mi smo nastavili. Naravno, bio je jači, ali ja sam se trudio. Prilikom izvođenja bolnih zahvata svaki uzvik važi kao signal o predaji. Kada je on izvodio bolni zahvat ― izvrtanje lakatnog zgloba ― borbu su prekinuli. Sudiji se učinilo da sam ispustio nekakve zvuke. Zbog toga je on pobedio. Ali, bez obzira na to, do danas se sećam te borbe.

156

Nije bilo sramota izgubiti od šampiona sveta.

Smanjeno osećanje opasnosti U kritičnim situacijama ostajem miran, čak i previše. Kasnije, kada sam pohađao obaveštajnu školu, u jednoj karakteristici su mi zapisali kao negativnu osobinu: „Smanjeno osećanje opasnosti“. I taj nedostatak se smatrao ozbiljnim.

Potrebno je da se bude malo napetiji u takvim (opasnim) situacijama da bi se kvalitetno reagovalo. To je, u stvari, važno. Strah je kao bol. Ako nešto boli ― znači nešto nije u redu u organizmu. Morao sam kasnije dugo da radim na sebi.

Po zakonu ili po instrukciji Rasporedili su me 1975. prvo u sekretarijat Uprave (KGB u Lenjingradu), onda u kontraobaveštajno pododeljenje, i tamo sam radio oko pet meseci.

I odjednom vidim starce koji su radili još u ona stara nezaboravna vremena. Neki od njih trebalo je da se svakog časa penzionišu.

Sećam se, jednom su razrađivali neki poduhvat. Sedela je cela grupa. Uključili su i mene. Ne sećam se više detalja, ali jedan je govorio: „Hajde da tako i tako uradimo. Slažete li se?“ Ja kažem: „Ne, to je pogrešno.“ ― „Šta je sad, zašto je pogrešno?“ ― „To je u suprotnosti sa zakonom.“ On se čudi: „Sa kakvim zakonom?“ Ja navedem zakon. Oni će: „Ali mi imamo instrukciju.“ Ja opet o zakonu. Oni ništa ne shvataju ― opet o instrukciji. Kažem: „Pa to je instrukcija, a ne zakon.“ A moj sagovornik će iskreno i sa čuđenjem: „Za nas instrukcija i jeste najvažniji zakon“. Pri tome, deda je to rekao bez ironije. Apsolutno. Tako su bili vaspitani, tako su radili. Ja tako nisam mogao. I ne samo ja, nego i praktično svi moji vršnjaci.

Odlazak u Nemačku Kada sam studirao (na Institutu spoljne obaveštajne službe „Andropov“ u Moskvi, 1985), od početka je bilo jasno da me spremaju za Nemačku, jer su insistirali na nemačkom jeziku. Samo je bilo pitanje kuda ― u Istočnu ili Zapadnu.

Da bi se išlo u Zapadnu Nemačku bilo je potrebno raditi u odgovarajućem odeljenju centralnog aparata. Godinu i po, dve, tri godine... kako ko. To je bila jedna varijanta. Da li sam mogao to da radim? U principu, mogao sam.

A druga varijanta bila je ― odmah ići u Istočnu Nemačku. I odlučio sam da je bolje da idem odmah.

Tada sam već bio oženjen.

Sa roditeljima u stanu od 27 kvadrata Ljudmila Putin: Ja sam iz Kalinjingrada. Radila sam kao stjuardesa na domaćim linijama. Međunarodnih linija iz Kalinjingrada nije bilo ― Kalinjingrad je bio zatvoren grad... Jednom smo uveče sedeli kod njega u kući, i on je rekao: „Draga moja, sada znaš kakav sam. Ja u principu nisam baš lak čovek.“ I onda je sledila autokarakteristika: ćutljivac, u nečemu prilično oštar, ponekad može da povredi i tako dalje. Rečju, rizični životni saputnik. I dodaje: „Za tri i po godine ti si, valjda, za sebe odlučila?“ Shvatila sam da se mi, ličilo je na to, rastajemo. „Uopšte uzev ― rekoh ― odlučila sam.“ A on na to sa sumnjom: „Da?“ Tu sam definitivno shvatila da raskidamo. „Pa ako tako stoje stvari, ja te volim i predlažem da se venčamo tog i tog datuma“ ― kaže.

To je bilo potpuno iznenađenje.

Rekla sam da se slažem. Tri i po meseca kasnije smo se venčali. Napravili smo svadbu u restoranu na brodu, koji je stajao uz obalu (Neve u Lenjingradu). Živeli smo kod njegovih roditelja, u stanu od 27 kvadratnih metara, u zgradi-brodu, kako su 157

ih tada zvali. To su one zgrade u kojima su prozori veoma visoko. Taj stan je bilo veoma komplikovano menjati: u jednoj sobi je balkon, a u kuhinji i u drugoj sobi prozori su gotovo pod plafonom. Kada se sedi za stolom ne vidi se ulica, samo zid je pred očima. To je bio ogroman minus prilikom zamene.

Roditelji su bili u sobi od 15 kvadratnih metara sa balkonom. Naša, bez balkona, imala je 12. A stan se nalazio u reonu Avtovo, zgrada je spadala u novogradnju. Volođin otac je dobio stan kao ratni invalid.

Osmatranje glavnog protivnika U Istočnoj Nemačkoj, u Drezdenu, radio sam nepunih pet godina. Stigli smo tamo 1985. godine, a otišli već posle pada Berlinskog zida, 1990.(...)

To je bio rad po liniji političke špijunaže. Dobijanje informacija o političarima, o planovima potencijalnog protivnika(...)

Zanimala nas je svaka informacija po liniji, kako se govorilo ranije, glavnog protivnika, a za glavnog protivnika se smatrao NATO. Skupljanje kalorija Došli smo iz Rusije gde su bili redovi i deficit, a tamo je (u Istočnoj Nemačkoj) svega bilo mnogo. Tu sam se i ugojio dvanaest kilograma. Bio sam težak osamdeset pet.

Redovno smo išli u mali gradić Radeberg, a tamo je jedna od najboljih fabrika piva u Istočnoj Nemačkoj. Uzimao sam balon sa više od tri litra. U njega sipaš pivo, zatim pritiskaš slavinu ― i piješ kao iz bureta. Tako je ispadalo za nedelju dana redovno 3,8 litara piva. A posao je bio samo dva koraka od kuće, nema gde da se skinu suvišne kalorije.

Dva unapređenja Posao mi je dobro išao. Smatralo se da je normalno ako je za vreme rada u inostranstvu bilo jedno unapređenje. Mene su unapređivali dva puta.

Bio sam stariji opunomoćeni operativac. Sledeće zvanje je ― pomoćnik šefa odeljenja. I to se već smatralo vrlo dobrim napredovanjem. Postao sam pomoćnik, a kasnije i stariji pomoćnik šefa odeljenja. Više nije bilo kuda da se unapređuje. Dalje je već bio rukovodeći kadar, a mi smo imali samo jednog šefa.

Zatvoreno društvo Istočna Nemačka je za mene postala u izvesnom smislu otkriće. Meni je izgledalo da idem u istočnoevropsku zemlju, u centar Evrope. Bio je već kraj 80-ih. I odjednom, razgovarajući sa saradnicima Ministarstva državne bezbednosti, shvatio sam da se i oni sami, i Istočna Nemačka, nalaze u stanju u kojem je već pre mnogo godina bio Sovjetski Savez.

To je bila strogo totalitarna zemlja po ugledu na nas, ali pre 30 godina. Tragedija je u tome da su mnogi ljudi iskreno verovali u sve te komunističke ideale. Razmišljao sam tada: ako kod nas počnu nekakve promene, kako će se to odraziti na sudbinama tih ljudi?

I kao da sam urekao. Zaista, teško je bilo zamisliti da u Istočnoj Nemačkoj mogu početi takve nagle promene. Pa to nikome i nije padalo na pamet! Štaviše, kada su počele, nismo imali predstavu kako se to može završiti. Ponekad su se, naravno, pojavljivale misli da se taj režim ne može dugo održati. Uticalo je, naravno, i to što je kod nas već počinjala perestrojka, što su se počele otvoreno raspravljati mnoge ranije zatvorene teme. A ovde ― potpuni tabu, potpuna konzervacija društva. Razbijene porodice. Pola rođaka živi sa jedne strane zida, pola ― sa druge. Svakoga prate.

Naravno da je to bilo nenormalno, neprirodno.

Pucanje peći Sve smo (pred povlačenje iz Istočne Nemačke) uništili, sve naše veze, kontakte, sve naše 158

agenturne mreže. Ja sam lično spalio ogromnu količinu materijala. Toliko smo spaljivali da je peć pukla.

Spaljivali smo danonoćno. Sve najvrednije preneto je u Moskvu. Ali nije više bilo interesantno i značajno sa operativnog stanovišta ― svi kontakti su prekinuti, rad sa izvorima informacije je prestao iz razloga bezbednosti, materijali su uništeni ili predati u arhiv. Amin!

Praznina Ja sam, u stvari, shvatao da je rušenje Berlinskog zida bilo neizbežno. Ako ćemo pošteno, bilo mi je samo žao izgubljenih pozicija Sovjetskog Saveza u Evropi, mada sam shvatao da pozicija, koja se zasniva na zidovima i podelama, ne može trajati večno. Ali voleo bih da je umesto toga došlo nešto drugo. A ništa drugo nije predloženo. Samo smo napustili sve i otišli.

Razgovor sa Kisindžerom Kasnije, već u Piteru, imao sam jedan interesantan susret s (Henrijem) Kisindžerom (bivšim državnim sekretarom SAD), i on je neočekivano potvrdio ono o čemu sam tada (u Istočnoj Nemačkoj, neposredno posle rušenja Berlinskog zida) razmišljao. Postojala je takva komisija ― „Kisindžer-Sopčak“ (predsednik Lenjingradskog sovjeta) za razvoj Peterburga i privlačenje stranih investitora. Kisindžer je dolazio, čini mi se, nekoliko puta. Jednom sam ga dočekivao na aerodromu. Seli smo u kola i krenuli u rezidenciju. Putem me je ispitivao odakle sam, čime sam se bavio. Takav radoznali deda. Izgleda kao da spava, a u stvari sve vidi i čuje. Govorili smo uz pomoć prevodioca. On pita: „Odavno tu radite?“ Odgovorio sam, oko godinu dana. A dalje smo vodili ovakav dijalog: ― A gde ste radili pre toga? ― Pre toga u Lenjingradskom sovjetu. ― A pre Lenjingradskog sovjeta? ― Na univerzitetu. ― A pre univerziteta. ― A pre toga sam bio vojnik. ― U kojem rodu?

Pa, mislim, sada ću te razočarati: „Znate, radio sam kao obaveštajac.“ On mirno: „Radili ste u inostranstvu?“ Ja: „Radio sam u Nemačkoj.“ On: „U Istočnoj ili Zapadnoj?“ ― „U Istočnoj.“ On: „Svi pristojni ljudi su počinjali u obaveštajnoj službi. Ja takođe.“ Nisam znao da je Kisindžer radio u obaveštajnoj službi. A ono što je rekao kasnije, bilo je za mene neočekivano i veoma interesantno.

Rekao je: „Znate, mene sada mnogi kritikuju zbog moje tadašnje pozicije u odnosu na SSSR. Smatrao sam da Sovjetski Savez ne treba mirno da ode iz Istočne Evrope. Mi vrlo brzo menjamo ravnotežu u svetu, i to može dovesti do neželjenih posledica. I meni to sada upisuju kao krivicu.

Kažu: „Eto, otišao je Sovjetski Savez, i sve je normalno, a vi ste smatrali da je to nemoguće.“ A ja sam zaista smatrao da je to nemoguće.“ Onda je razmislio i dodao: „Pošteno da kažem, ja do danas ne shvatam zašto je Gorbačov to uradio.“ Ja apsolutno nisam očekivao da čujem od njega tako nešto. Rekao sam njemu i kažem sada: Kisindžer je bio u pravu. Izbegli bismo jako mnogo problema da nismo tako nepromišljeno pobegli.

Izlazak iz sistema Kasnije sam (po povratku iz Istočne Nemačke) odustao od posla u centralnom aparatu (KGB), u Moskvi. A predlagali su mi. Već sam shvatio da ovaj sistem nema budućnost. Zemlja nema budućnost. A sedeti unutar sistema i čekati njegov raspad... To je veoma teško.

Ispalo je da to što smo mi radili, nikome ne treba. Šta je vredelo pisati, vrbovati, dobijati informacije? U centru niko ništa nije čitao. Zar nismo upozoravali šta se može dogoditi i preporučivali kako delovati? Nikakve reakcije. Kome se sviđa da radi za korpu, u prazno? Gubi godine svog života. Za šta? Samo da dobija platu?

159

Evo, na primer, moji prijatelji koji su radili po liniji naučno-tehničke špijunaže nabavili su za nekoliko miliona dolara informaciju o važnom naučnom otkriću. Samostalna razrada sličnog projekta koštala bi našu zemlju milijarde dolara. Moji prijatelji su ga nabavili, uputili u Centar.

Tamo su pogledali i rekli: „Sjajno. Super informacija. Hvala. Sve vas ljubimo. Predložićemo vas za odlikovanje“. A nisu mogli da realizuju, nisu čak ni pokušali. Tehnološki nivo industrije nije bio dovoljan.

Ukratko, kada smo se u januaru 1990. godine vratili iz Nemačke, ja sam još ostao u organima, ali pomalo sam počeo da razmišljam o rezervnoj varijanti. Imao sam dvoje dece, i nisam mogao sve napustiti i poći ne zna se kuda. Čime se baviti?

Aktivna rezerva na Univerzitetu Sa zadovoljstvom sam došao „pod krov“ Lenjingradskog državnog univerziteta sa namerom da napišem magistarski rad, vidim kako tamo stoje stvari i, možda, ostanem da radim na LDU. Tako sam 1990. postao pomoćnik rektora Univerziteta za međunarodne veze. Kao što su govorili kod nas, radio sam u aktivnoj rezervi.

Rektor LDU tada je bio Stanislav Petrovič Merkurjev. Vrlo dobar čovek i sjajan naučnik.

U LDU sam počeo da pišem disertaciju. Izabrao sam mentora ― Valerija Abramoviča Musina, jednog od najboljih stručnjaka u oblasti međunarodnog prava. Izabrao sam temu iz međunarodnog privatnog prava, počeo da sastavljam plan rada.

Na univerzitetu sam obnovio veze sa prijateljima sa Pravnog fakulteta. Neki su ostali tu da rade, odbranili teze, postali predavači, profesori. Jedan od njih me je zamolio da pomognem Anatoliju Sopčaku, koji je u to vreme postao predsednik Lenjingradskog sovjeta(...)

Dogovor sa Sopčakom Sa Anatolijem Aleksandrovičem sam se sreo u Lenjingradskom sovjetu, u njegovom kabinetu. Dobro pamtim tu scenu. Ušao sam, predstavio mu se, sve mu ispričao. On je impulsivan čovek i odmah mi kaže: „Razgovaraću sa Stanislavom Petrovičem Merkurjevom. U ponedeljak dođite na posao. To je sve. Sada ćemo se brzo dogovoriti, bićete premešteni“. Morao sam da kažem: „Anatolij Aleksandroviču, uradiću to sa zadovoljstvom. Meni je to zanimljivo. Ja to čak želim. Ali postoji jedna okolnost, koja će, po svoj prilici, predstavljati prepreku za to premeštanje“. On pita: „Koja?“ Odgovaram: „Moram da vam kažem da nisam samo pomoćnik rektora, ja sam ― aktivni oficir KGB“. Zamislio se ― za njega je to stvarno bilo iznenađenje. Malo je razmislio i rekao: „Pa goni ga u...!“ Posle toga je rekao: „Potreban mi je pomoćnik. Ako ćemo pošteno, bojim se da izađem u čekaonicu. Ne znam kakvi su tamo ljudi“.

Momci koji su sedeli kod Sopčaka u čekaonici, i u tom trenutku činili njegovo najbliže okruženje, ponašali su se kruto, grubo, u najboljim tradicijama komsomoljske, sovjetske škole. To je izazivalo, naravno, jaku ljutnju među deputatima i vrlo je brzo dovelo do konflikta između Sopčaka i Lenjingradskog sovjeta. Pošto sam to shvatao, otvoreno sam rekao Anatoliju Aleksandroviču da ću sa zadovoljstvom doći da radim kod njega, ali da onda moram da kažem svom rukovodstvu u KGB da odlazim sa univerziteta.

To je za mene bio prilično delikatan trenutak ― saopštiti nadređenim rukovodiocima da nameravam da promenim posao.

Došao sam kod svojih pretpostavljenih i rekao: „Anatolij Aleksandrovič mi predlaže da pređem iz univerziteta da radim kod njega. Ako to nije moguće, spreman sam da napustim službu.“ Odgovorili su mi: „Ne, zašto? Idi, mirno radi, nema nikakvih pitanja“.

Najsloženija odluka Platu, koja je, uzgred, bila veća nego u Lenjingradskom sovjetu, i dalje sam dobijao od KGB. Ali vrlo brzo su nastale okolnosti koje su me primorale da razmislim o tome i da napišem 160

raport o napuštanju službe.

Odnosi sa deputatima Lenjingradskog sovjeta nisu bili uvek laki. Pre svega zbog toga što su oni često lobirali za nečije interese. Jednom prilikom prišao mi je određeni deputat: „Znaš, trebalo bi nekome da se pomogne. Da li bi mogao da uradiš to, to i to“. Poslao sam ga dođavola jednom, drugi put. A treći put on mi saopštava: „To su loši ljudi, razni neprijatelji, saznali su da si ti u stvari saradnik organa bezbednosti. To hitno treba blokirati. Spreman sam da ti u tome pomognem, ali i ti meni učini uslugu“.

Shvatio sam da me neće ostaviti na miru i da će me jednostavno ucenjivati. I tada sam doneo tešku odluku za mene ― napisao sam raport o napuštanju službe. Dosta mi je bilo tog drskog ucenjivanja.

Za mene je to bila veoma teška odluka.

Iako faktički već godinu dana nisam radio u organima, svejedno je moj život bio povezan sa njima. Osim toga, to je bila 1990. godina: još se nije raspao SSSR, još se nije dogodio avgustovski puč, to jest još nije bilo definitivno jasno kuda će ići zemlja. Sopčak je bio nesumnjivo sjajan čovek i istaknuti političar, ali vezivati za njega svoju budućnost bilo je prilično rizično. Sve je moglo jednostavno u jednom trenutku da se preokrene. Uz to sam teško mogao da zamislim šta ću raditi ako izgubim posao u gradskoj upravi. Pomišljao sam da ću se u najgorem slučaju vratiti na univerzitet da pišem disertaciju, naći nekakav sporedan posao.

U organima sam imao stabilan položaj, prema meni je bio dobar odnos. U tom sistemu sam imao uspeha u svemu, a odlučio sam da odem. Zašto? Zbog čega? Bukvalno sam se mučio. Trebalo je da donesem, verovatno, najsloženiju odluku u svom životu. Dugo sam razmišljao, spremao se, onda sam se pribrao, seo i iz prve napisao raport.

Drugo što sam uradio pošto sam podneo raport ― odlučio sam da javno ispričam o tome šta sam radio u organima bezbednosti.

Obratio sam se za pomoć svom drugu, režiseru Igoru Abramoviču Šadhanu. On je talentovan čovek, njegov najpoznatiji film je ― „Kontrolni za odrasle“. Tada je Šadhan radio kod nas na televiziji. Došao sam kod njega i rekao mu: „Igore, želim otvoreno da ispričam o svom ranijem radu. Tako da prestane da bude tajna i da više niko ne može da me ucenjuje“.

On je snimio emisiju ― intervju, u kojem me je veoma detaljno pitao o mom radu u KGB, o tome šta sam radio kada sam služio u obaveštajnoj službi, i tako dalje. Sve je to prikazala lenjingradska televizija, i kada su mi sledeći put prišli sa nekakvim aluzijama na moju prošlost, odmah sam rekao: „Gotovo je. Nije zanimljivo. To je već svima poznato“.

Bez posla Posle poraza Sopčaka na izborima za gradonačelnika 1996, neko vreme sam se zadržao u kabinetu u Smoljnom. U toku je bio drugi krug predsedničkih izbora (Ruske Federacije), a ja sam bio u sanktpeterburškom odeljenju Jeljcinovog štaba i aktivno sam tamo radio. Novi gubernator Vladimir Jakovljev nije me odmah oterao iz kabineta, ali čim su se predsednički izbori završili, prilično grubo su me zamolili da oslobodim prostoriju. Do tada sam već odbio ponudu Jakovljeva da ostanem zamenik gradonačelnika.

U procesu predizborne kampanje bio sam inicijator izjave u kojoj su svi činovnici gradske uprave potvrdili da će u slučaju Sopčakovog poraza i oni napustiti Smoljni. Bilo je veoma važno da se iznese konsolidovani stav, kako bi svi ljudi koji su radili sa Anatolijem Aleksandrovičem, sa njegovom administracijom, shvatili da je njegov poraz ― gubitak i za njih. Dobar podsticaj da se svi uključe u borbu.

Mi smo tada okupili novinare i izdali javno saopštenje za štampu, koje sam ja pročitao.

Posle toga ostati u gradskoj upravi bilo prosto nepristojno.

U julu (1996) cela porodica se preselila u letnjikovac (udaljen oko stotinu kilometara od Sankt Peterburga), koji sam gradio nekoliko godina. Počeli smo da živimo tamo u iščekivanju ― pa ja sam „tako svima potreban“ i mene će obavezno negde pozvati.

161

Prelazak u Moskvu Prošlo je nekoliko meseci pošto smo izgubili izbore u Piteru, a ja sam još uvek bio bez posla. Sve u svemu, nije bilo baš dobro, a tu je ipak i porodica... Trebalo je nešto odlučiti. Tada je bila nekakva nejasna situacija sa Moskvom: čas kao zovu na posao, čas ne zovu (...)

Prošlo je još neko vreme. Već je bila formirana vlada Černomirdina, a za njegovog prvog zamenika imenovan je Aleksej Aleksejevič Boljšakov. Naš, iz Pitera. I na nekom prijemu ― to sam saznao kasnije ― on (Pavlu) Borodinu (šefu Predsedničke kancelarije u Moskvi) kaže: „Pa šta to radite? Obećali ste da ćete zaposliti čoveka i napustili ste ga, on je i dalje bez posla“. Borodin se uvredio: „Ma nisam ga napustio. Tamo je sve vaš drugar (Anatolij) Čubajs (potpredsednik ruske vlade) pokvario“. ― „Pa onda ga uzmi kod sebe“ ― predložio je Boljšakov. Borodin je mislio da neću hteti da dođem kod njega u Predsedničku kancelariju, jer sam navikao na drugačiji posao.

Boljšakov je insistirao: „Pa onda smisli nešto“. Sa tim su se i rastali. Borodin je obećao da će nešto smisliti. I smislio je, ali to sam kasnije saznao.

Jednom je telefonirao Ljoša (Aleksej) Kudrin (koji je bio Sopčakov zamenik u isto vreme kada i Putin). On je bio šef predsedničke Glavne kontrolne uprave. Dođi, kaže, pogledaćemo šta može da se uradi, jedan položaj su ukinuli, ali ipak nisu sve. Doleteo sam. Našao se sa Kudrinom.

On je razgovarao sa Čubajsom, i Čubajs mi je uoči odlaska na odmor predložio da preuzmem Upravu za veze sa javnošću. Taj posao mi se nije baš sviđao. A šta da se radi? Pa ako je i javnost.

Ipak je to administracija predsednika. Sve u svemu, pristao sam.

Kudrin i ja smo seli u njegova kola i krenuli na aerodrom. Usput on kaže: „Čuj, hajde da čestitamo Boljšakovu, on je naš, iz Pitera, postao je prvi zamenik.“ ― „Hajde.“ Okrenuli smo telefon Boljšakova direktno iz kola(...) Aleksej je čestitao Boljšakovu i rekao: „Evo i Volođa Putin vam čestita. On je ovde pored mene“. Boljšakov kaže: „Daj mu slušalicu“. Uzimam slušalicu i čujem: „Gde si sada?“ ― „Kako gde? U kolima. Vozim se sa Ljošom na aerodrom. Idem u Piter.“ ― „A gde si bio?“ ― „U Kremlju. Odlučivalo se o mom poslu. Biću šef Uprave za odnose sa javnošću.“ ― „Nazovi me za pola sata.“ A kola su bila sve bliže aerodromu.

Već sam hteo da se ukrcam, ali sam u poslednjem trenutku ipak dobio Boljšakova. Rekao je: „Čuj, možeš li da ostaneš? Sutra idi kod Borodina.“ Nisam shvatao o čemu se radi, ali sam ostao(...)

Ujutro sam došao kod Borodina, on mi je ponudio da budem njegov zamenik.

Eto tako sam se u avgustu 1996. godine našao na Starom trgu kao zamenik šefa Predsedničke kancelarije. Bio sam nadležan za pravnu kancelariju i imovinu u inostranstvu.

Pravljenje vertikale Počeo sam da se bavim regionima, kontaktima sa gubernatorima. Do danas smatram da je taj posao bio najzanimljiviji. Tada sam, uzgred, zasnovao odnose sa mnogim gubernatorima. Postalo mi je jasno da je rad sa regionalnim liderima jedan od najvažnijih pravaca delatnosti u zemlji. Pa svi pričaju o tome da je porušena vertikala uprave, dakle treba je obnoviti.

Povratak u KGB Rukovodilac Predsedničke administracije tada je bio Valentin Jumašev. Sedim u kabinetu, zvoni telefon: „Možeš li da odeš na aerodrom da dočekaš Kirijenka?“ On je tada bio premijer i vraćao se od predsednika koji se odmarao u Kareliji. Kažem: „Mogu.“ „Šta je sad?“ ― razmišljam. Posumnjao sam već da nešto nije u redu. Stižem na aerodrom ― izlazi Kirijenko: „Volođa, zdravo! Čestitam!“ Kažem: „Šta?“ A on: „Potpisan je ukaz. Imenovan si za direktora FSB“ (Federalne službe bezbednosti). Pa hvala momci... Ne mogu da kažem da sam se obradovao. Nisam želeo da drugi put ulazim u istu vodu.

U militarizovanim organima ipak je veoma teška služba. Sećam se: prilaziš zgradi KGB, gde sam radio, i kao da te uključe u struju. Ne znam, možda je tako samo sa mnom, ali mislim da je sa većinom. Čovek živi u stalnoj unutrašnjoj napetosti. Stalno tajni papiri, ovo se ne sme, ono se ne 162

sme(...)

Reći ćete: a u Kremlju, zar je bolje? Ali ovde imam drugačiji položaj. Sada me niko ne kontroliše. Ja sam kontrolišem svakoga(...) I osim toga, ja sam tako interesantno i raznovrsno živeo posle napuštanja KGB. I eto, ulazim u kabinet direktora FSB, dočekuje me Nikolaj Kovaljov, moj prethodnik na tom položaju. Otvara sef i kaže: „Ovde je kod mene ― tajna sveska. Ovde su ― meci“. A ja sve to gledam sa tugom.

Neprijatna scena Bilo je veoma neprijatno kada su mi uoči smenjivanja (Sergeja) Stepašina (predsednika Vlade) telefonirali i zamolili me da ujutro dođem kod Jeljcina u Gorke. Sedeli smo učetvoro ―Boris Nikolajevič, Stepašin, (Nikolaj) Aksenjenko (prvi potpredsednik vlade) i ja. Predsednik je Stepašinu saopštio o njegovom smenjivanju. Zamislite moje stanje! Pa ja sam njegov drug.

Naizgled, nemam pred njim zbog čega da se pravdam. Jedino da sam mu rekao: „Sergej, svejedno će te smeniti“. Ali to je nemoguće izgovoriti naglas. Ne ide preko jezika. Naravno, bilo je vrlo neprijatno.

Dolazak na vrh Boris Nikolajevič me je pozvao kod sebe i rekao da ima ideju da mi predloži položaj premijera...

Uzgred, u razgovoru sa mnom nije izgovorio reč „naslednik“. Jeljcin je govorio o „premijeru sa perspektivom“, da, ako se sve bude odvijalo normalno, on bi to smatrao mogućim.

A kasnije, već preko radija, predsednik je govorio o meni kao o budućem mogućem predsedniku. Izgovorio je to javno pred celom zemljom. I kada su me odmah posle toga zasuli pitanjima, odgovorio sam: „Ako je predsednik rekao, tako ću i uraditi“. Možda to nije zvučalo naročito sigurno, ali nisam mogao drugačije da odgovorim.

Iznenađenja nije bilo Ljudmila Putin: Nije me iznenadila takva munjevita karijera muža(...) Zbog nečega sam uvek verovala da se Volođi tako nešto može desiti. Ne bojim se za njega. I ne osećam nikakav naročiti ponos. Ali postoji ushićenje.

On je veoma usmeren ka cilju, ne tašt, nego baš usmeren. Uvek je radio i postizao cilj, uvek je živeo za nešto. Ima ljudi koji rade zbog novca, a on ― zbog ideje. Uvek mu je sam proces rada pričinjavao zadovoljstvo. Takvi ljudi, čini mi se, postižu mnogo. Znate, to što sam ja žena premijera me čudi, a to što je on premijer ― ne.

Borba za vreme Seleznjov (visoki funkcioner Dume) tada je rekao: „Zašto su vam to uradili? Pa razapeli su vas na krst.“ Svi su smatrali da je to kraj. Pa i ja, zapravo to nisam isključivao. Istina, iz drugog razloga.

Sve se to događalo u pozadini agresije (čečenskih terorista) u Dagestanu, koja tek što je počela. Kao da sam u duši, za sebe, odlučio da će se moja karijera, najverovatnije, na tome završiti, ali da će se moja misija, istorijska misija ― zvuči pompezno ― sastojati u tome da rešim tu situaciju na Severnom Kavkazu.

Tada je bilo potpuno nejasno kako će se to završiti, ali meni je, i ne samo meni, valjda, bilo jasno da će na Severnom Kavkazu „taj momak slomiti sebi vrat“. Ja sam na to ovako gledao. Rekao sam sebi: pa dobro, imam neko vreme ― dva, tri, četiri meseca ― da razbijem te bandite. A onda neka me smenjuju.

Jasno je bilo da moramo udariti tamo, u Čečeniji, po bazama. Pa pošteno govoreći, sve što se radilo poslednjih godina, posebno u sferi očuvanja države to je... Kako da kažem da nikoga ne 163

uvredim? To je ― amaterizam... Verujte mi, još 1990–1991. godine sam pouzdano znao, bez obzira kako to samouvereno zvuči, da će se uz takav odnos prema armiji, prema tajnim službama, kakav se formirao u društvu, posebno posle raspada SSSR, zemlja vrlo brzo naći na rubu propasti(...)

Pa, u suštini, šta predstavlja današnja situacija na Severnom Kavkazu i u Čečeniji? To je nastavak raspada SSSR. Jasno je da se to jednom mora zaustaviti. Da, neko vreme sam se nadao da će sa privrednim rastom i razvojem demokratskih institucija taj proces biti zaustavljen. Ali život i praksa pokazali su da se to ne događa.

Moja ocena situacije u avgustu (1999), kada su banditi napali Dagestan, bila je: ako mi sada smesta to ne zaustavimo, Rusija kao država u njenom današnjem obliku neće postojati. Tada se radilo o tome da se zaustavi raspad zemlje. Polazio sam od toga da moram to da uradim po cenu političke karijere. To je minimalna cena koju sam bio spreman da platim. Zbog toga sam, kada me je Jeljcin proglasio naslednikom, i svi zaključili da je to za mene početak kraja, bio potpuno miran.

Pa, đavo ga odneo. Izračunao sam: imam nekoliko meseci da konsolidujem oružane snage, Ministarstvo unutrašnjih poslova i FSB, da dobijem podršku u društvu. Da li ću imati dosta vremena ― samo o tome sam mislio.

Ponavljanje sudbine Bio sam ubeđen da, ako sada ne zaustavimo ekstremiste, kroz neko vreme nam preti sudbina druge Jugoslavije na čitavoj teritoriji Ruske Federacije, jugoslavizacija Rusije(...)

Reći ću vam čime sam se rukovodio i zbog čega sam bio tako siguran u pretnju pred kojom se našla zemlja. Eto svi govore ― krut, čak surov ― ne baš prijatni epiteti. Ali ja ni sekundu nisam sumnjao, pa i elementarno politički pismenim ljudima odavno je bilo jasno, da se Čečenija neće ograničiti samo nezavisnošću Čečenije. Ona će biti iskorišćena kao baza za dalji napad na Rusiju.

Pa počela je agresija. Nagomilali su tamo snage i napali susednu teritoriju. Zašto? Da bi branili nezavisnost Čečenije? Naravno, ne. Da bi otkinuli dodatne teritorije. Eto, zahvatilo bi Dagestan ― gotovo. Ceo Kavkaz bi otišao, to je jasno. Dagestan, Ingušetija, a zatim uz Volgu Baškortostan, Tatarstan. Pa to je pravac u unutrašnjost zemlje...

Princip Onaj ko uzme oružje, biće uništen. A sa svima ostalima možemo da razgovaramo.

Biranje sudbine Kada su me imenovali za premijera bilo je interesantno, imponovalo je. Mislio sam da ako uspem da radim godinu dana, i to je dobro. Ako pomognem da se Rusija spasi od raspada, moći ću time da se ponosim. To je čitava epoha u životu. A dalje...

Dve-tri nedelje pre Nove godine (2000) Boris Nikolajevič me je pozvao u svoj kabinet i rekao da je doneo odluku da se povuče. Prema tome, moraću da postanem vršilac dužnosti predsednika. Gledao me je, čekao šta ću reći.

Sedeo sam i ćutao. Počeo je detaljnije da priča ― da želi da saopšti o svojoj ostavci još ove godine... Kada je završio, rekao sam: „Znate, Borise Nikolajeviču, ako ćemo pošteno, ne znam da li sam spreman za to, da li to želim, jer je to prilično teška sudbina“. Nisam bio siguran da želim takvu sudbinu... A on mi je tada odgovorio: „Kada sam ovamo stigao, ja sam imao takođe druge planove.

Tako je ispao život. Ja nisam za tim žudio, ali ispalo je tako da sam čak morao da se borim za položaj predsednika, usled mnogih prilika. Eto i vama se, izgleda, sudbina tako slaže, da morate da donesete odluku. I zemlja nam je tako ogromna. Vi ćete uspeti“.

Zamislio se. Bilo je jasno da mu nije lako. To je uopšte bio tužan razgovor. Nisam se naročito ozbiljno odnosio prema svom imenovanju za naslednika, a tek kada mi je Boris Nikolajevič saopštio svoju odluku, ja zaista nisam bio za to spreman.

Ali trebalo je da nešto odgovorim. Bilo je postavljeno pitanje: da ili ne? Napravili smo u razgovoru nekakvu digresiju, i pomislio sam da će zaboraviti. Ali je Boris Nikolajevič, gledajući me 164

u oči, rekao: „Niste mi odgovorili“.

Sa jedne strane, imam svoje, unutrašnje argumente. Ali postoji i drugačija logika. Sudbina se slaže tako da je moguće da se radi na najvišem nivou u zemlji i za zemlju. I glupo je reći: ne, ja ću prodavati semenke, ili ne, baviću se privatnom pravnom praksom. Pa, na kraju krajeva, to može da se uradi kasnije. Prvo da se radi ovde, posle tamo.

Prijatno osećanje odgovornosti Kada sam već počeo da radim kao vršilac dužnosti predsednika, osetio sam... satisfakciju... to, možda, nije najbolja reč... zbog toga što samostalno donosiš odluke, što si poslednja instanca, znači, od tebe mnogo zavisi. I odgovornost je na tebi. Da. To je prijatno osećanje odgovornosti.

Rusi su Evropljani Što se puta Rusije tiče, ništa ne treba tražiti, sve je već pronađeno. To je put demokratskog razvoja. Naravno, Rusija je više nego raznolika zemlja, ali mi smo deo zapadnoevropske kulture. I u tome je naša vrednost, u stvari. Gde god da žive naši ljudi ― na Dalekom istoku ili na jugu, mi smo Evropljani.

Genetski kod Rusija je od početka nastajala ka supercentralizovana država. To je ugrađeno u njen genetski kod, u tradicije, u mentalitet ljudi.

Rusija i NATO agresija na Jugoslaviju (Jevgenij) Primakov (predsednik Vlade Ruske Federacije) našao se (u noći kada je počela NATO agresija na SR Jugoslaviju) u veoma složenoj situaciji (u avionu na putu za SAD). Mogao je da doleti u Vašington i da iskoristi svoju posetu kao tribinu da iznese poziciju Rusije. Ali i Amerikanci su mogli to da iskoriste za svoje ciljeve. Da interpretiraju dolazak ruskog premijera kao znak da se Rusija slaže sa predloženom varijantom rešenja jugoslovenskog problema.

Taj način rešavanja problema, koji je izabran za Jugoslaviju, bio je predodređen posle raspada SSSR. Rusija i u svom današnjem svojstvu (2000) može mnogo da uradi. Trebalo je prethodno, pre početka bombardovanja Jugoslavije, proanalizirati situaciju, utvrditi sa kakvim resursima raspolažemo, da bismo uticali na poziciju naših partnera. Moglo se aktivnije raditi sa onim zemljama koje nisu želele takav razvoj situacije(...)

Da smo bili uključeni u rešavanje jugoslovenskog problema, ne bi bilo to rešenje (bombardovanje). Mi ni u kom slučaju ne bismo pristali na mešanje tog tipa u unutrašnje stvari druge zemlje. Ono se ne može opravdati nikakvim razlozima, između ostalog, ni takozvanom humanitarnom intervencijom. Smatram da je cela operacija bila velika greška u oblasti međunarodnih odnosa, kršenje temeljnih principa međunarodnog prava.

NATO praksa suprotna od ciljeva Mi ne pristajemo ni na kakve varijante kosovskog tipa. Ničega što bi bilo analogično jugoslovenskim događajima nema i ne može biti. Utoliko pre što je sve što su postigli saveznici u (severnoatlantskoj) alijansi, u praksi ispalo potpuno suprotno sa ciljevima koje je za sebe postavio NATO. Bez uzbuđenja Čitam sve novine. Baš novine, a ne dajdžest. Svejedno kojim redom. Počnem od onih koje su na vrhu. Čitam „Izvestija“, „Komsomoljsku pravdu“, „Sovjetsku Rosiju“, „Komersant“...

Gledam vesti, ako imam vremena. Ja se ne uzbuđujem, a prijatelji se ljute. Pa, prijatelji, možda, i imaju na to pravo.

165

Prioriteti i prijatelji Nedostatak druženja sa prijateljima me emocionalno tišti. Zbog toga što imam veoma dobre prijatelje. I stvarno, to je deo našeg života, to smo mi, to je deo nas samih. Ja sam to dobro osetio kada sam otišao u inostranstvo. Prvih godina su mi prijatelji strašno nedostajali. Jednostavno bez njih je praznina i usamljenost. Mada su postojali i opterećenje na poslu, i porodica, i kuća. Shvatio sam da mi izražavamo sebe kroz prijatelje. Posle treće godine u Nemačkoj nastupio je period adaptacije, pojavile su se nove veze. I odjednom sam sa uznemirenošću osetio da me ne vuče na odmor. Zaista! Čak sam se i uplašio.

Imam mnogo poznanika, a bliski ljudi se mogu prebrojati na prste. Oni nisu nikuda nestali.

Oni me nisu nikada izdali. Ni ja njih takođe. To je, sa moje tačke gledišta, ono malo do čega treba držati. Ne znam čak zbog čega bi se mogli izneveriti prijatelji. Karijera? Sama po sebi ona me ne privlači naročito. Samo kao mogućnost samorealizacije, da se uradi nešto interesantno. A kako je moguća samorealizacija ako izdaješ sebe? Ja na to tako gledam, jednostavno. Ako se gleda na karijeru kao način da se stigne do vlasti, da se komanduje ili zarađuje novac, i zbog toga da si spreman da se lišiš svega ― pa onda je to druga stvar. A ako imaš životne prioritete, orijentire i vrednosti, tada shvataš da nema smisla da žrtvuješ sebe i one koji su deo tebe. Jednostavno, nema smisla: gubitaka je više nego dobitaka. Tako ispada.

Odnos prema novcu Ljuda (supruga Ljudmila) se finansijama uglavnom i sada bavi. A ja kako nisam obraćao, tako i ne obraćam na to pažnju. Ne umem naročito da štedim. Pa i zbog čega da se štedi? Smatram da je potrebno imati komforan stan, normalno se hraniti, pristojno se oblačiti, dati deci dobro obrazovanje, imati mogućnost da se ponekad nekuda otputuje na odmor. I to je sve za šta je novac potreban. A za šta je?

Uopšte, da imam mnogo novca, ja bih putovao. Malo sam bio u egzotičnim zemljama.

Zločin i kazna Kada čujem da nekog optužuju za krađu ili nešto slično, želim da pitam: postoji li kod nas još presumacija nevinosti? Ako zločin nije dokazan, niko nema pravo da optužuje čoveka.

Naravno, postoji čisto ruska specifičnost, za koju svi znaju. Sećate se, bio je vic u sovjetsko vreme. Dolazi Brežnjev kod Kartera. Karter kaže: „Evo, vidiš, kakav lep most?“ ― „Vidim.“ ― „Na jednoj strani je pet traka, na drugoj ― pet... A po projektu bilo je na jednoj deset i na drugoj ― deset.“ ― „Pa gde su one?“ ― „Pa sve su ovde!“ ― I pokazuje Belu kuću.

Brežnjev misli: „Pa dobro!“ Dolazi Karter kod njega. Naš kaže: „Da li vidiš reku Moskvu?“ ― „Vidim.“ ― „A vidiš li most?“ ― „Ne vidim.“ ― „Jer je sve ovde!“ I pokazuje ambijent u Kremlju.

Treba gledati uvek napred Imam neka vlastita pravila. Jedno od njih je da nikada i ni zbog čega ne žalim. Postepeno sam stigao do zaključka da je to ispravno. Čim počneš da žališ, vraćaš se nazad, počinješ da omekšavaš. Treba uvek misliti o budućnosti, gledati uvek napred. Treba analizirati, naravno, jer negde u prošlosti moglo je biti grešaka. Ali analizirati treba samo da bi se korigovao kurs po kojem ideš u životu.

(OT PERVOGO LICA ― razgovori sa Vladimirom Putinom, „Vagrius“, Moskva 2000)

BELEŠKA O PISCU Roj Aleksandrovič Medvedev, istaknuti ruski istoričar i sociolog, rođen je 14. novembra 1925. u Tbilisiju. Jedan je od prvih sovjetskih disidenata, autor pedesetak knjiga, monografija, širih 166

političkih analiza i biografija.

Lepeza njegovih spisateljskih preokupacija izuzetno je široka i kreće se od rasprava o pedagogiji i edukaciji, preko veoma zapaženih knjiga o Staljinu, Hruščovu, Buharinu, Šolohovu, Brežnjevu, Andropovu, do studija o post-sovjetskoj Rusiji.

Dela akademika Roja Medvedeva, vodećeg tumača savremene Rusije, prevedena su na desetine svetskih jezika.

167