28. март 2020. | година I | број 4
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
СОЛИДАРНОСТ КОД ЦРНОГОРАЦА И ВЈЕРА У СЕРВИРАНЕ ЛАЖИ
иваНа БоЖовић
Вратоломије лаковјерног народа
Рајко ЦЕРОВИЋ
С
ве је почело 20. августа 1988. године у Титограду. Дан врућ, 35 степени у хладу. Главни градски трг пун као шибица. Дио масе једноставно претиче преко димензија трга и смјешта се на почетку улица које се у њега уливају. Велики дан: у госте Титограду долазе напаћени Срби са Косова, све го демагог и фолирант. Хоће да изазову црногорску солидарност са патњама Срба у јужној српској покрајини. Зашто баш Титоград? Зар толике патње не изазивају сличне осјећаје и код других југословенских народа, осим Црногорског? Не, не, једино наивни и лаковјерни Црногорци могу безрезервно повјеровати у спремљене лажи. Они су одавно скувани, што косовским митом, кога су добрим дијелом и сами стварали, што његовањем представе да су Срби главни чувари Југославије, за разлику од, рецимо, Хрвата или Словенаца, који у Југославији неискрено бораве? Уосталом, Црногорци ће у све повјеровати што долази из Београда. Српска штампа, и телевизија одавно их васпитавају по својој мјери. То је једно! Друго, много значајније: садржано је у намјери да се у блиској расподјели југословенских територија Црна Гора мора чврсто држати уз Србију, како би лако била присаједињена. Колико се Црногорци слијепо држе за косовски мит свједочи излагање једног од званичних говорника на митингу, и то доктора историјских наука који тражи да будућа пријестоница Југославије буде Призрен. „Онамо, намо“? То су, између осталог, резултати побједничког ослободилачког антифашистичког рата, у коме су Црногорци, у односу на свој укупни број становника, највише допринијели. Нијесу се плашили елитних непријатељских дивизија, али, у слободној земљи, дрхте од страха да им Београд нешто не замјери. Не смију ни енергично одговорити Београду: доста са тим негацијама црногорске нације! Нити опет смију рећи: ко сте то ви да имате кантар за мјерење националних посебности? Бјесте ли ви вишевјековно турско робље, или сте то, у налету властите гордости, пребрзо заборавили? Коначно, и нека сте, али што вам сметају Црногорци, који су, то не смијете заборавити, мало старији, признати народ од вас. „О најмањи од народа, Ти велика Црна Горо“! Митинг од 20. августа 1988. године, односно тријумфални долазак Косовара у Титоград нијесу жељели ни републички ни титоградски руководиоци. Знали су да му, у самој основи и генералној намјери лежи шовинизам, у најмању руку мржња на „Шиптаре“, као једног од југословенских народа. Требало је, уосталом, запријетити и другима, изван Србије, да се случајно у српску ствар и српске намјере не мијешају. Митинг је изведен скоро силом, али остаје за-
Примајући к срцу косовски мит, у чијем стварању можда баш и нијесмо учествовали, али у његовом дорађивању и даљем усавршавању јесмо, јер су неке од најљепших пјесама у косовској бајковитој структури потекле од црногорских аутора, уз Вуково менторство и продуковање - трајно смо испили горку пилулу која ће нас убудуће много коштати гонетка због чега није спријечен. Црногорска власт је имала на располагању и своју полицију и територијалну одбрану, са толиком количином оружја да је могла више од једног мјесеца сама ратовати. Но, потпуно забранити митинг није смјела. Да ли због Србије? Наравно, због Србије, али више због својих. Како то? Тако фино - због мита. Тек овдје можемо прећи на нашу тему: Митови. Не други, него онај који је Црну Гору коштао ријека крви, премного људских жртава и безброј понижења. Замислимо само очигледну ситуацију да тек у првој половини двадесет првог вијека Црна Гора сазнаје неке од кључних истина о властитој прошлости. Не само због тога што неке од тих истина из црногорске историје нијесу биле довољно откривене и познате, него управо због тога што их Црна Гора није смјела баштинити, чак ни помислити да јој као неспорне истине и вриједности припадају. Посебно је парадоксално да се управо код православних црногорских грађана данас активира голема ирационална енергија против истина о сопственој историји. Не заборавимо да би учесници данашњих антицрногорских литија најрадије, са осветничком страшћу, спалили истину о постојању Црногорске православне цркве до 1918. године. Да не говоримо о томе с каквим би урођеничким задовољством плесали око дрвета на којем би био објешен митрополит Михаило? Што би том приликом изговарали, односно пјевали уз плес: зна се: Косово је Србија, или неке од тамбурања о српској Црној Гори. Да ли су, кад већ говоримо о литијашима, у питању цивилизовани примјерци људске врсте? Е,то је тешко рећи за особе које живе у двадесет првом вијеку, а ментално не могу изаћи из деветнаестог. Нау-
ка то зове ретардима, али ми их морамо помало разумјети, јер за учешће у литијама примају паре. Но, вратимо се за тренутак питању због чега црногорска комунистичка власт није забранила митинг са гостујућим Косоварима 20, августа 1988. године? Није, јер није имала власти. Како то? Фино! Моји драги комунисти, којима сам и сам припадао и у млађим годинама им безрезервно вјеровао, будући, по своме мишљењу револуционари, нијесу умјели да створе новог револуционисаног човјека кога су обећавали. Ни говора! Оставили су старог и фолклорног, додајући му само неколико фраза, најчешће из марксизма кога никад нијесу заиста како ваља разумјели, мало о братству и јединству и благодетима самоуправљања, а све остало оставили косовском миту на коме су се, али нетакнутом, образовале генерације несрећне црногорске омладине. Нађимо особу, која се у вријеме комунизма шко-
титоград 20. августа 1988.
ловала у Црној Гори, а да обавезно није радила домаћи задатак о лику мајке Југовића, или знатно сложенијем Бановић Страхињи. Нађимо, опет наставника, који је дјеци у разреду увјерено објаснио да није било стварних ни Милоша Обилића, ни девет Југовића, ни Орловића Павла, ни Топлице Милана... Замислимо што је све, истина у контексту народне поезије, а у тадашњој реалној свијести грађанства, дакле 20. августа 1988. године, још представљало Косово? Какав симбол и које значење? Па нека се усуде црногорски комунистички прваци да забране у Титограду лелекање за Косовом? Баш је лелекање прерано почело, али довољно јасно Србији претсказана судбина покрајине и на поменутом митингу у Титограду. Једном сам записао да би на оним честим митинзима пред Скупштином буквално растргли особу која би викнула: Живјела независна Црна Гора! Каква Црна Гора, при Косову које „крвари“? Примајући к срцу косовски мит, у чијем стварању можда баш и нијесмо учествовали, али у његовом дорађивању и даљем усавршавању јесмо, јер су неке од најљепших пјесама у косовској бајковитој структури потекле од црногорских аутора, уз Вуково менторство и продуковање - трајно смо испили горку пилулу која ће нас убудуће много коштати. Вук Караџић је сакупљао за његово вријеме чувене пјеваче и истовремено гусларе, давао им задатке у облику синопсиса, дакле са унапријед утврђеним основним садржајем, затим би их увијек добро поднапио и најео, па им дао гусле у руке, и сподбио биљежницу да записује. Није било магнетофона, али јесте добро формиране Вукове свијести о великосрпском велтаншаунгу. Црна Гора је заиста много крвавила да би сачувала слободу о којој су народи у сусједству само сањали. Што на пушку, што на голи ханџар, што поуздавајући се само у руке и спремне зубе, успијевала је да остане усправно. Али што је радила са собом, бар у тренуцима вапијуће потребног предаха? Све саме глупости. Економски и војно до краја исцрпљена послије балканског сукоба, у којем се знатно више потрошила и више освојила од савезничке Србије, похитала је, на позив исте савезнице, на Брегалницу, у туђи освајачки рат. Оставимо непријатне успомене из те битке, као „Само ви Црногорци јуришајте у том и том правцу, имаћете нашу артиљеријску подршку. Ајде, што је подршка знала изостати, али је Јанку Вукотићу много теже падало раздвајање своје војске по туђим јединицама. Преклињао је да му врате војску у црногорску цјелину, којом његови официри знају боље командовати, а да прекаљеним ратницима не псују мајку. Завршени су Балкански, како би рекао Секуле Дрљевић – сукоби. Огољело се и обосило. Хране нема довољно ни за војску ни цивиле. Оружје застарјело и ислужено. Муниције недовољно, а моћна Аустроугарска империја шаље ултиматум Србији. Црној Гори се нуди неутралност. Јок, каже Црна Гора, нећемо ни тренутка оставити саму братску Србију, јер добро знамо коликом количином братске љубави ће нам она све вратити. Једног дана на Видовдан! Бјеше ли Видовдан неки дан из Косовског мита?
2
3
28. март 2020.
28. март 2020.
АНАХРОНИЧНОСТ И АКТУЕЛНОСТ МИТА
ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ
СПЦ: идеолог окамењене свијести
Прича која лако пробија разумски слој
Драган Б. ПЕРОВИЋ
Антун СБУТЕГА
Жалосно је што се митови (од којих неке баштине многи балкански народи) не користе као спона или израз блискости народа, вјеровања и обичаја. Има толико тога лијепог које се може наћи и које нас спаја и може послужити за превазилажење неких старих, најчешће вјештачких, подјела и омраза
И
сторија свих народа и цивилизација почиње са митом. Термин мит на старогрчком значи причу, нарацију. Од праисторије су вјековима усменом предајом преношени и касније записани у разним верзијама, а писци су их додатно обрадили. Митови имају фантастичне елементе и више функција и значења, покушавају да дају објашњења о фундаменталним питањима, природи, боговима и натприродним силама, човјеку, друштву, животу, смрти, љубави, мржњи, добру и злу. Мит произилази из колективно несвјесног, страха и удивљења неразумљивим силама и феноменима, регулише понашање, етику, духовност. У митском периоду историје није развијано критичко индивидуално мишљење. Док мит има метафизичке димензије, легенде су маштовите интерпретације неких историјских личности и догађаја. Најпознатији митови и легенде су они из античке Грчке, који су највише утицали на нашу цивилизацију. Политеистичке религије су митолошке, њихови богови, полубогови, демони, хероји, космогоније су митови који су преношени усмено, а затим елаборирани од писаца, попут Хомера и Хесиода. То се односи и на сродну римску религију; латински писац Варон наводи 30.000 римских божанстава. Грчка и римска митологија су претрпјеле утицај других медитеранских култура, религија и митологија. Иако су у свим старим цивилизацијама постојали неки облици рационалног мишљења, елементи филозофије и науке, у јонској Грчкој је у VII-VI вијеку прије Криста рођена филозофија, као алтернатива митологији. Ради се о интелектуалном напору да се систематском употребом разума нађу одговори на фундаменталан питања. Филозофија валоризује разум, (од латинског ратио) као способност критичког и разборитог расуђивања, развија методологију исправног мишљења и дефинише човјека као разумно и друштвено биће. Античка филозофија је достигла врхунац у дјелима Платона и Аристотела, који су до данас остали стубови свјетске мисли. Они су, посебно Аристотел, систематизовали знање свога времена, формулисали методологију - дијалектику и логику, те најважније филозофске дисциплине; онтологију, теологију, епистемиологију, етику, естетику, реторику, филозофију политике и права, итд. У оквиру филозофије је развијена наука; физика, биологија, математика и друге. Разне античке филозофске школе су даље развијале, на мање или
М
одакле долазимо? што смо? гдје идемо? Пол Гоген, 1897-1898 (MFA Boston)
На Балкану је моћ мита много јача него у другим дјеловима Европе. Овдје је још у току процес рационализације друштва и културе, што је вјероватно најкомпликованији дио процеса европеизације Балкана који захтијева вријеме, колективни и лични напор, а наилази на велики отпор више оригиналан начин, учења Платона и Аристотела и допринијеле изузетном развоју природних и друштвених наука и културе старог свијета. Платон разликује два облика знања, доксу и епистеме, мнијење и спознају. Прво је површно и формира се без истраживања и провјеравања, а друго је резултат посвећености истини и сталном напору да се до ње дође користећи филозофске и научне методе, и оно је једино право знање. Дакле, у Грчкој се догодила једна од најважнијих интелектуалних револуција у историји, афирмација разума у односу на мит. Даљи развој европске цивилизације (која је имала огроман утицај на друге цивилизације), од старог вијека до данас, се базира на тековинама ове револуције, он је њена надградња. Тај развој почива на супростављању рационалног ирационалном и он је основ савременог образовања, права, политике, науке, технике и економије. Марксова тврдња да су филозофи само тумачили свијет, а да се ради о томе да се он промијени, је нетачна. Филозофи су рационалном интерпретацијом свијета створили базу за његову перманентну промјену, а били су и значајни научници и имали улогу у политичком и друштвеном животу, Најважније монотеистичке религије, јудаизам, кршћанство и ислам, нијесу митолошке, већ утемељене на божанској објави која је записана у светим књигама, јудејској и кршћанској верзији Библије и Курану. Ове религије нијесу противне разуму, оне га укључују, али га надилазе својом духовном димензијом, која није ирационална већ надрационална, трансцендентна.
Наравно, у овим светим књигама има елемената митова и легенди, попут Потопа, који постоје у другим митологијама. У кршћанству су веома живе легенде о мученицима, свецима и мистицима и њиховим чудима. У Библији постоје мудросне књиге, а у Књизи Сирахвој пише; „Мудрост је створена прије свега осталог, и мисаони разбор вјечан је“ и „Разбор је почетак сваког посла, промишљање претходи предузимању“. Монотестичке религије су развиле апологетику и теологију које се служе филозофијом у одбрани вјерских истина и њиховом тумачењу. Послије периода патристике (V-VIII вијек), у Европи се развија сколастика (IX- XIV вијек), кршћанско теолошко-филозофско учење, која је створило значајна дјела и припремило терен за осамостаљење филозофије и науке. У овом периоду је Католичка црква основала прве универзитете на којима су предавали познати сколастичари; свети Тома Аквински је афирмисао Аристотела и тврдио да је разум, поред објављене вјерске истине, основа спознаје. Често се говори о хроничном сукобу вјере и науке, што не одговора истини, упркос повременим сукобима религиозних ауторитета са научницима. Монотеистичке религије, посебно кршћанство, су дале велики допринос развоју науке и модерног образовања, а предмет науке није давање одговора о смислу живота и смрти, добра и зла, већ истраживање појединих сегмента природе и друштва, физичких, хемијских, астрономских, социолошких, економских итд. Иако религије проповиједају вјечне метаисторијске истине,
оне су дио историје и инкорпориране у друштво. Клер и вјерници користе сва достигнућа савремене цивилизације, правна, економска, научна, технолошка, здравствена. Дакле, имајући све то у виду, можемо закључити да је мит данас анахроничан. Но, иако се чини парадоксалним, он је истовремено и актуелан. Упркос развоју филозофије, теологије, науке, технологије митски супстрат је врло витална, уграђен у темеље цивилизације. Будући да се обраћа ирационалном, емоцијама и импулсима, лако пробија разумски слој. Према Фројду, свјесни дио чини само једну петину психе, а остало је несвјесно. Јунг уводи категорију архиетипа, колективно несвјесног, које представља дио психе у који су уграђена искуства предака, и који је одвојен од лично несвјесног. Колективно несвјесно је простор мита. Психологија, социологија и антропологија проучавају митологију и несвјесни дио психе, дајући им научно објашњење, рационализујући их, указујући истовремено на њихов значај. Простор несвјесног и митског има велики утицај на умјетност, књижевност, музику, али је и велики резервоар виталне енергије. Савремена наука, технологија и економија не могу дати одговоре на фундаментална питања човјека и свијета која су у познатој Гогеновој слици формулисани; „Одакле долазимо? Што смо? Гдје идемо?“ То остаје мистерија. Разни народи, културе и цивилизације имају различиту историјску динамику. Нијесу сви имали развој аналоган европској, односно западној цивилизацији, и њеној рационализацији, тако да је у многима од њих митски
супстрат много присутнији. Балкан је послије покрштавања и акултурације Словена имао у средњем вијеку развој аналоган оном у остатку Европе. Но, нестабилне балканске државе, које су се развиле на рачун слабљења Византије, нијесу биле у стању да зауставе продор Османског царства, изгубиле су самосталност и континуитет развоја у вријеме кад остатак Европе улази у модерно доба. Остале су на маргинама европских процеса који су обликовали савремену цивилизацију, назадовале у друштвеном и културном смислу, а основни облици културе су вјековима били усмена предаја, митови и легенде. Када у XIX вијеку почињу да развијају националну свијет и стварају државе, у недостатку филозофије, науке, историографије, модерне умјетности и књижевности, базирају национални идентитет на новим интерпретацијама митова и легенди. На то је утицао и њемачки романтизам инситирајући на важности ирационалног и митског, супростављајући се идејама просветитељства да је разум основа прогреса. Зато је на Балкану моћ мита много јача него у другим дјеловима Европе. Овдје је још у току процес рационализације друштва и културе, што је вјероватно најкомпликованији дио процеса европеизације Балкана који захтијева вријеме, колективни и лични напор, а наилази на велики отпор. Не подцјењујући значај мита, није спорно да развој појединаца, народа, држава и цијелог човјечанства зависи пресудно од тога колико ће се ефикасно користити способности разума и њима држати по контролом и усмјеравати несвјесни, ирационални импулсе и енергије. То је посебно важно за она друштва која, попут балканских, историјски заостају у развоју и у којима је рационални слој танак, а митска и ирационална енергија јака, о чему свједочи драматична историја простора бивше Југославије задњих деценија.
итови су претежно лијепе, садржајне и поучне приче, карактеристичне за сваку културу. Настају као плод човјекове фасцинације пред чудесима свијета и живота. Да би испричали приче о смислу живота, свемиру, настанку свијета, људи од давнина причају приче и стварају једну измаштану врсту историје. Понеђе се и преклапају мит и стварност. Прави митови су и у поезији, филозофији, религији. Митови и легенде су многим народима служили као помоћ у преживљавању тешких историјских околности. Други су у старим причама, које су додатно „украшавали“ вјековима, налазили потврду своје стварне или измишљене славе и величине. У ствари, митологија је и постала прије повијести. Легенде се начином постанка разликују од митова, јер настају од претежно стварних догађаја, историјских сабитија, преко породичних предања, до данашњих тзв „урбаних легенди“. Насупрот њима стоји наука, која трага за суштином, даје објашњења, али настоји и да „открива како и митови и бајке понекад и нису измишљени, већ да и они причају истину”. Ипак, ни наука не може да пружи све одговоре… Наслаге митова су толико јаке да у судару са реалношћу и чињеницама односе превагу. Посебни проблеми настају када митови и митологија пређу у митоманију. У лексиконима пише како је митоманија „патолошко лагање, болесна склоност лагању и измишљању властитих или туђих догађаја; склоност вјеровању у митове, тј. у приче о боговима, о „славној прошлости” и сл. Митоманија је болест, болест зависности, а једино се лијечи здраворазумским приступом и истином. Вјероватно се у савременом добу ниђе, као у Црној Гори, не види погубно дјеловање митоманије и помијешаност разлика које чине митове… Жалосно је што се митови (од којих неке баштине многи балкански народи) не користе као спона или израз блискости народа, вјеровања и обичаја. Има толико тога лијепог које се може наћи и које нас спаја и може послужити за превазилажење неких старих, најчешће вјештачких, подјела и омраза. Међутим, увијек постоје разноразни фактори који из ових или оних разлога натурају други приступ и циљеве, до којих желе доћи не презајући ни од чега. Тако, на примјер проф. др Дејан Ристић, уз констатацију да и Срби, слично другим народима, имају богату и разнолику митолошку традицију, у књизи „Митови српске историје“, Београд, 2019. стр. 152, наводи: „Заиста је необична потреба једног старог европског народа, као што је српски, да и у савремено доба производи митове који су највећим делом засновани на потпуним историјским нетачностима, или у најбољем случају на полуистинама.“ Црногорски народ не производи, али у доброј мјери конзумира те и такве производе. Сваком од црногорских племена проналажен је понеки предак, претежно витез, који је дошао са Косова. Посебно је то дошло до изражаја почетком XX вијека, када су прављени планови за утапање Црне Горе у Срби-
ју и детронирање књаза/краља Николе. Својим етнографским радовима на терену томе су посебно доприносили Јован Ердељановић, Андрија Лубурић итд. Другом приликом ћемо детаљније говорити о предањима која нашу породицу везују, уз много других истакнутих братстава, за Павла Орловића. Једном рођаку сам био рекао да би требало размислити о томе, пошто историјски, у боју на Косову, није било такве личности, а и да тај измишљени и романтичарски нацртани јунак није имао ђеце и да батали измишљене приче, накалемљене на оно што се историјски донекле зна. Послије пар мјесеци нам је казао: „Знаш, тачно је да нијесмо од Павла, него од његовог брата!“ Било ми је јасно из које је кухиње настала „излазна варијанта“. Томе мисаономе склопу, односно ономе ко га инструира, врло је тешко превалити пре’о језика да је постојао некакав Вук Орле - Црногорац (баш тако упамћен и у документима и у предању), који се сматра родоначелником више братстава (а у митоманским скаскама стигло се и до Обреновића, који су владали Србијом). Ако ови наводни етногенетичари кажу да је још у они вакат неко био познат као Црногорац, пропаде теорија. Зато је лакше, по аналогији са именом, повезати га са измишљеним косовским јунаком. Други случај везивања за славног претка постављен је уз „српског“ јунака Сибињанин Јанка. Тако је једно племе дуго имало легенду (неки по свој прилици и данас) да су потомци овога витеза. Јанко Сибињанин је, по причи, након другога боја на Косову (1448. године) бјежећи пред Турцима, свратио у Црну Гору и успут оставио потомство и благо. Слично пише о повратку Јанкову и др Радослав Јагош Вешовић у књизи „Племе Васојевићи“ (објављена у Сарајеви 1935). Ту се каже да је Сибињан наишао на Васа са синовим, који су му даровали сабљу, коња и пушку!? Иначе, Сибињан Јанко је чувени мађарски јунак Јањош Хуњади! И данас је тешко асфалтираним путем доћи до Косова, а не у оно вријеме.
Осим тога, у озбиљним истраживањима, проведеним у Србији, нема ниједног трага и правца кретања исељавања од косовске стране ка Црној Гори. Историјски, када се Сибињанин Јанко повлачио с Косова послије пораза, нормално да је ишао најкраћим путем ка Мађарској, преко Србије. Тамо је био заробљен од деспота Ђурђа Бранковића и уз велики откуп, од 100.000 дуката које су дали Мађари, Хуњади је пуштен... Ђурађ Бранковић је на пријесто деспотовине Србије дошао послије смрти свога ујака деспота Стефана Лазаревића, познатог као Стефан Високи (назван тако због своје натпросјечне висине, од 178 цм, што је било по стандарду у XIV и XV вијеку). Лично нам је један од најинтересантнијих митских јунака, са веома израженом историјском подлогом, као јунак, војсковођа и књижевник. Уз многе особености, витез „Реда Змаја“ (прича о „змајском“ поријеклу, син кнеза Лазара, који је постхумно аванзовао у српског цара и кнегиње Милице) итд, посредно је везан и за мит да је: „Србија била браник Хришћанства у Европи од Турака“. Факта су сљедећа, како је то сликовито извучено у једном наслову у Србији - Велики Деспот Стефан Лазаревић у бици на Никопољу је задао одлучујуw ћи ударац великој хришћанској војсци у одсудном моменту на страни Турака и тако суштински отворио пут Исламу у Европу! Наиме, „недалеко од Никопоља, тврђаве на Дунаву у данашњој Бугарској, 25. септембра 1396. године, дакле седам година после Косовског боја, одиграла се велика битка. На једној страни били су Турци и српски вазали предвођени Стефаном Лазаревићем, а на другој војске европског савеза који су чиниле Угарска, Свето римско царство, Француска, Влашка, Пољска, Енглеска, Шкотска, Швајцарска, Република Венеција, Република Ђенова и витезови крсташи. Победили су Турци, а одлучујућу улогу у томе имали су султанови вазални оклопници под вођством Србина Стефана Лазаревића.” Амерички историчар и филозоф Вил Дјурант, у свом дјелу „Историја цивилизације“, пише о овом догађају: „Кроз Србију је
бој на косову: цару лазару коња убише Адам Стефановић, 1985 (Народни музеј у Београду)
прошла уједињена хришћанска војска од 60.000 људи и опсела турски гарнизон у Никопољу. Кад су француски витезови, разгаљени вином и женама, упозорени да Бајазит с војском из Азије долази да уклони ту опсаду, они су обећали да ће је уништити. Са своје стране, Бајазит се заклео да ће свог коња привезати за олтар Светог Петра у Риму... Француски витезови пројурили су кроз турске редове, али их је с друге стране брда сачекало 40.000 копљаника... Угари и Немци су ипак некако потиснули Турке, али је онда српски краљ Стефан Лазаревић повео 5.000 хришћана против хришћанске војске и за султана добио одсудну битку код Никопоља. Од тог дана Бугарска је до 1878. (као и Србија) била провинција Османског царства.“ Деспот Стефан био је турски, па угарски, а једно вријеме и византијски вазал. Био је покровитељ умјетности и културе и написао је пјесничку посланицу „Слово љубве“. Иначе, косовски мит је по свој прилици „настао тек после Велике сеоба Срба на север у 17. веку. Млада интелигенција, Срби школовани у Аустрији и у Европи уопште, осетили су жељу да испишу „нову биографију своје нације“. Историчари још додају да је пресудна за стварање косовског мита била потреба да се Црква постави као заштитник Срба у Аустрији. Властела је приказана као неспособна и недорасла захтевима времена, заинтересована само за власт и територије, а Црква као предводник борбе за национални интерес. Тада је формулисана теорија о предности небеског над земаљским царством“. У то вријеме, за народ који је подјармљен вјековима био у туђинско ропство, такав приступ имао је потпуно оправдање и сврху. Данас су се митови, са добром дозом митоманије, а уз њих непостојеће традиције и подметнути симболи, просто излили на улице црногорских градова. Ко очекује да му окамењена, феудална свијест, какву претежно представља СПЦ, донесе секуларно, грађанско друштво, у тешкој је заблуди и менталном проблему.
Постајемо жртве измишљених прича Уз најбољу вољу не може се избјећи помињање цркве као највећег пропагатора митолошких прича, које су, на жалост, у Црној Гори попримиле митомански облик. Просто је невјероватно, да на бази измишљених и увезених, натурених, сервираних фалсификованих митова и прича из збирки народног стваралаштва, данас хоће да се постављају правила живљења и понашања. Са проповиједаоница се прави инверзија и мит постаје средство за потирање црногорске духовне и материјалне баштине. Умјесто лијепих митова, поучних, оних којима бисмо се, као и остатак свијета, могли поиграти у туристичке сврхе, презентујући културно богатство и слојевитост на тлу Црне Горе разних епоха и народа, који су оставили или баштине трагове прошлих времена, постоји жеља да нам се наметну наводне традиције. Често, а да нијесмо тога свјесни, постајемо жртве измишљених прича, којима се даје ореол божије заповијести. Мајсторским преплијетањем стварних са имагинарним догађајима, злоупотребљавају се вјерска и национална оśећања. Игнорише се и ниподаштава проучавање и докази изведени на документима и фактима. Историјски процеси тумаче се често на основу пјесмица и предања...
4 НЕМА ДОКУМЕНАТА КОЈА СВЈЕДОЧЕ О ЦРНОГОРСКОМ УСТАНКУ НА „ДОМАЋЕ ТУРКЕ“
Истрага потурица као програмски мит Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
С
уштинско питање у вези са “Истрагом потурица” јесте питање њене историчности. Да ли се “Истрага потурица” заиста десила или је ријеч о измишљеном догађају? Да ли су, заиста, православни Црногорци (најприје њих осам?) једног Божића једне године (1702? 1707? 1709?) побили исламизирану сабраћу и тако “очистили” Црну Гору од “потурчењака”, или је све то уобразиља пјесника, историчара и владара? За историчаре од заната недоумица нема: десило се оно, тј. истина је оно, што потврђују релевантни и ваљани извори - уколико их има. Но, у овом случају - релевантних и ваљаних извора нема! Оно што код неких историчара фигурира као извор за “Истрагу потурица”, ипак није релевантно и употребљиво за извођење закључака о историчности “Истраге”. А других извора нема!
У Млетачком архиву се налазе документа у којима се помињу свакојаки детаљи и ефемерије из историје Црне Горе у овом периоду, али о једном тако крупном догађају, какав би требало бити покољ исламизираних Црногораца, нема ни ријечи
Црне Горе у овом периоду, али о једном тако крупном догађају, какав би требало бити покољ исламизираних Црногораца, нема ни ријечи. Да је “Истраге потурица” заиста било, о њој би, несумњиво, морало остати трага у дубровачким и млетачким Још су Јован Томић и Владидокументима. Када мир Ћоровић, иначе врсни је ријеч о изворизналци архивске грађе, уочили ма за “Истрагу пода нема извора који би потвртурица”, једино се дили догађај какав је “Истрага још са сигурношћу потурица”. Акрибични Јован Тоне може рећи да ли мић је систематично и упорно у турским архивитрагао у Млетачком архиву за ма има какав понеким податком о овом догамен о овоме догађају, али није нашао ни један ђају, будући да су документ у коме би се, макар они недовољно иси индиректно, помињала “Истражени. трага”. Томић је, иначе, пажљиО “Истрази потуриво прегледао грађу из периода ца” не постоји ни Морејског рата и посебно граједан документ, па ђу из 1702. и 1707. године. Боље ни документ који среће није био ни Владимир би макар индиЋоровић, који је истраживао у ректно указао да Дубровачком архиву. Било касе она уистину докав помен о “Истрази” није прогодила. Наравно, друга прича нашао у дубровачким актима прихватамо стабартоломејске ноћи ни Јован Радонић, а објавио је новиште да непоЂорђо Вазари, 1573 неколико волуминозних књистојање докумен(Апостолска палата у Ватикану) га грађе из овог архива. Ни у та о неком догађају збирци докумената “Црна Гора не значи да га није - извјештаји млетачких провидура (1687- било, али, “Истрага потурица” није безна1735)”, коју је поводом вјенчања књагињи- чајан догађај већ, наводно, масовни покољ це Јелене са Виктором Емануелом објавио нехришћанског становништва на простору Фердинандо Огнанија (1896), није публи- који је само десетак километара удаљен од кован неки документ који би посвједочио територије државе, која помно прати што о црногорском устанку на “домаће Турке”. се дешава у њеном непосредном окружеА то је, да подсјетимо, била репрезентатив- њу. У вјечитом страху од немира на грана збирка, штампана о трошку италијанске ници или сукоба у близини својих прикраљевске куће, која је требало да посвје- морских посједа, млетачака влада је до у дочи о историјској величини Црне Горе и детаље била упућена у црногорско-турске њеном “јуначком” отпору Турцима. Да је односе, као и у прилике у Црној Гори. У Вепостојао било какав документ о “Истрази нецију су стизали извјештаји о невеликим потурица”, приређивачи би га уврстили у сукобима, отимању стоке, споровима око збирку, јер засигурно не би заобишли тако испаша..., тако да је просто невјероватно важан доказ о догађају који уздиже и вла- да догађај као што је - вјерски сукоб велидику Данила и династију која се орођује са ких размјера, остане незабиљежен. УпраСавојама? Иначе, у Дубровачком у Млетач- во због тога, са сигурношћу можемо рећи ком архиву, како тврде Томић и Ћоровић, да би у млетачком архиву остало писаног налазе се документа у којима се помињу трага о “Истрази потурица” да је “Истраге” свакојаки детаљи и ефемерије из историје уистину било. Тврдити да је било “Истра-
На основу осврта на црногорско-турске односе крајем XVII и почетком XVIII вијека, очито је да црногорско-турски антагонизам у овом периоду постаје све израженији. Између ова два супротстављена свијета, нашли су се исламизирани Црногорци, који су, на овај или онај начин, припадали и једном и другом, али који су по природи ствари, постепено постајали ближи једном од њих. Вјерска припадност одредила је страну којој у овом сукобу они припадају. И ту почиње њихово конфронтирање са православном сабраћом. Тада исламизирани Црногорци, као мањина, вјероватно почињу да напуштају Црну Гору. Због сталне несигурности, немира и црногорско-турских сукоба, ово исељавање се вјероватно наставило и почетком XVIII вијека,
Исељавања је било тако да их је у односу на половину XVII вијека, остао невелик број. И тај невелики, могуће занемарљиво мали број исламизираних Црногораца, почиње да долази у конфликт са православним Црногорцима (Катуњанима), који више не желе да буду дио Османског царства. Логично је претпоставити да су ове црногорско-турске супротности, и турске похаре Црне Горе, понекад подстакле православне Црногорце да изврше одмазду над исламизираним Црногорцима, који су, природно, били турски савезници. Млетачки извори, рецимо, биљеже да су Црногорци послије похода Ахмет-паше ударили на све оне који
ге потурица”, тј. црногорског устанка на “домаће Турке” на Божић 1702, 1707. или 1709. године, а немати ниједан релевантни и поуздани документ којим би се таква тврдња доказала, представља научну неозбиљност. Па чак и да су Млечани прећутали овај “чисто унутрашњи сукоб” или да нијесу знали о масовном покољу између Црногораца, а знали су о некаквим споровима око испаша у којима је било неколико рањених, да ли је могуће да овај сукоб “прећуте” Турци? Зар би околни Турци остали мирни на масовни покољ својих истовјерника? Зар би овај чин прошао без војничке одмазде? Јасно је да не би. Истина, почетком XVIII вијека Турци су релативно често нападали на Црну Гору, али њихови напади нијесу били подстакнути осветом због црногорског устанка на “домаће Турке” већ због неплаћања пореза. На крају ове расправе ваљало би рећи колико је тзв. “Истрага потурица”, уистину, исторична. Неспорно, у причи о устанку на “домаће Турке” има неких историјских чињеница. Што је у причи о “Истрази потурица” истинито? Истина је да у Црној Гори током XVII и почетком XVIII вијека постоје исламизирани Црногорци. Млетачки извори биљеже да у другој половини XVII вијека у Црној Гори има 800 “Турака”. Историчар Глигор Станојевић је у Которском архиву пронашао документ из 1701. у коме се каже да је Мухадин Алиматов из Ћеклића продао имање “свом првом рођаку”(!) Милошу Стијепову, што свједочи да је у Ћеклићима заиста било “потурица”. Готово тридесет година касније (1727), пишући о приликама у Црној Гори, митрополит Данило грбаљским кнежевима саопштава: “Све ово домаћи Турци смућују” (“и Турцхи доместицхи”). Према томе, истина је да у Црној Гори на почетку XVIII вијека постоје исламизирани Црногорци, али је такође истина да их кроз извјесно вријеме сасвим нестаје. Како су нестале “потурице” из Црне Горе? Постоји тврдња да су исламизирани Црногорци елиминисани из Црне Горе у току краћег или дужег устанка, који је почео, или се и завршио, на Божић неке, не зна се тачно које године. О том устанку нема поузданих извора. Чињеница је да су на почетку владавине митрополита Данила у Црној Гори живјели исламизирани Црногорци, као и та да их неку деценију касније нема. Да су они нестали то је јасно, али није могуће да су елиминисани устанком и масовним покољем. Елиминација исламског
су и у Црној Гори и ван ње, били на пашиној страни. Чак су оним Црногорцима који су се покорили паши, запалили куће. Зар то није природна реакција, и зар није природно да исламизирани Црногорци послије оваквих похода и похара, буду први на удару у Црној Гори? Будући да су исламизирани Црногорци били очито слабија страна, која је могла бити изложена освети и одмазди, то је вјероватно да се почетком XVIII вијека наставља њихово исељавање. У таквим околностима, вјероватно је дошло и до неког сукоба између двије-три породице “потурчењака” са православним Црногорцима, и то могуће баш у Ћеклићима. Такав сукоб, који је остао у свијести људи, послужио је касније за обликовање мита о “Истрази потурица”.
5
28. март 2020.
28. март 2020.
ИСТИНЕ О КРАЈУ РУКОВОДСТВА ТРЕЋЕ ПРОЛЕТРЕСКЕ САНЏАЧКЕ БРИГАДЕ
У „Грлици“ ни слова Када је ријеч о историчности “Истраге потурица”, указао је књижевни историчар Никола Банашевић, на занимљиву чињеницу. У цетињском календару “Грлица” (1835-1839), објављивана је рубрика “Године паметодостојние догађаја”, у којој су навођени најважнији догађаји из опште и црногорске историје. У овој рубрици наводи се, поред осталог, колико је прошло година од када је измишљен барут, од када је кромпир у Црну Гору донесен, колико је година прошло од Ахемт-пашиног или Ћуприлићевог похода на Црну Гору, али “Истраге потурица” - нема. Неће бити да овај догађај није сматран значајним и да је због тога изостављен. Ово је само један од многих доказа да у историчност “Истраге потурица” нијесу вјеровали ни они који су је кроз умјетничко стваралаштво и идеологију афирмисали.
елемента из Црне Горе била је вишегодишњи процес, којему физичко насиље није била иманентна одлика, што, опет, не значи да га у неким случајевима није било. Честа ратовања (посебно 1711-14), оскудица, унутрашњи сукоби, ново политичко усмјерење Црногораца... несумњиво представљају факторе који су подстицајно дјеловали на исељавање исламизираних Црногораца у мирније крајеве. Ако ишта друго, они су привилегију да живе на неком условнијем подручју стекли примањем нове вјере, па је логично да је у невољи искористе. Чим је православни дио црногорског друштва започео са национално-ослободилачким покретом, који је по својој суштини антитурски, за исламизиране Црногорце Црна Гора постаје неподношљиво мјесто за живот. Познато је да у другој половини XVII вијека долази до већих млетачко-турских сукоба, у којима на страни Млетачке републике све више учествују (православни) Црногорци. Црногорско-млетачко ратно савезништво, започето у току Кандијског рата (1645-1669), продужило се и у вријеме дуготрајног Морејског рата (16841699). Као никада до тада, Црногорци су масовно и отворено стали на страну Републике. Послије завршетка Морејског рата, Црна Гора, односно Катунска нахија, била је фактички слободна од Турака. Црногорци (Катуњани) редовно одбијају да плаћају порез, четују по турској територији и угрожавају безбједност турских поданика. Као одговор на то, Турци предузимају походе против Црногораца, а походи не дају трајније резултате. Године 1706. Турци чак доносе одлуку да непослушне и немирне Црногорце раселе. Црногорски анимозитет према Турцима добија тако почетком XVIII вијека трајна и препознатљива обиљежја. Несумњиво, овај нови историјски правац црногорско-турских односа слиједи, и донекле усмјерава, митрополит Данило (1697-1735). Он је творац идеје о потпуној црногорској независности од Турака, а од 1711. године и заговорник идеје о ширем антитурском покрету уз помоћ Русије. Од његовог доба дефинитивно се уобличава црногорски национално-ослободилачки, тј. антитурски покрет. Због тога, али и због сталних упада Црногораца (Катуњана) на територију царства, Турци предузимају честе походе против њих (1701, 1702, 1704, 1705, 1706). Већ са појавом Руса, црногорски национално-ослободилачки покрет добија шири замах и политички утемељеније циљеве. Охрабрени од Руса, Црногорци, рецимо, 1711. нападају на утврђени Никшић. Сљедеће године (1712) Ахмет-паша је жестоко казнио Црногорце због оваквог држања, а нешто касније, 1714. године, исто је урадио Нуман-паша Ћуприлић. Да је прије тога у Црној Гори извршен покољ “потурчењака”, ваљда би двојица паша некако и на то реаговали, а не би на преговорима расправљали са Црногорцима само о њиховој непослушности Порти и неплаћању пореза. Уколико се знају околности у којима се Црна Гора налазила првих деценија XIX вијека, онда је јасно због чега је мит о “Истрази потурица” био потребан. Али, исто тако, уколико се на прави начин тумаче релевантни извори и друштвени процеси у Црној Гори током XVII и XVIII вијека, онда је сасвим јасно да “Истраге потурица”, као догађаја типа Бартоломејске ноћи, нити је било, нити је могло бити. “Истрага потурица” није историјски догађај, већ национални мит.
Хероји и злочиначка рука Саит Ш. ШАБОТИЋ
И
сторију често и професионални историчари, интерпретирају и гледају из контекста „нашег времена“, иако је вријеме она категорија за коју је знаменити француски историчар Фернан Бродел, тврдио да је јединствена, односно појава дугог трајања. Вјероватно зато не можемо да видимо „како је стварно било“. Људска бића су од искона трагала за смислом живота и у том процесу неминовно развијала машту као способност која им је омогућавала да мисле о нечему што међу њима није било непосредно присутно. На тај начин су настајали митови као својеврсна упутства која су људима сугерисала шта треба да чине да би њихов живот био испуњенији. У предмодерном добу мит је био пријека потреба. С промјеном околности, човјек је осјетио потребу да своје приче (ис)прича на другачији начин, па се, самим тим, промијенило и значење самог појма. Ријеч „мит“ данас се најчешће користи да се опише нешто што, једноставно, није истина. У процесу деконструкције мита веома је важно неутрално сагледавање прошлости. Признаћемо, то је тежак и сложен процес и задатак, који, као крајње исходиште, треба да има истину. Историја се никада не може написати! Она се пише, кажу теоретичари ове науке. Чак и за велике хероје појединих ратова, чији су животи, а и смрт, (по)често обавијени велом мита, нијесу испричане све приче, нити саопштено све што се зна. Почетком октобра ове године, навршиће се 78 година од смрти руководства Треће пролетерске санџачке – Владимира Кнежевића Волође, Томаша Жижића и Рифата Бурџовића Трша. Али, на простору гдје се и те како држи до прошлости, неке ствари не штимају. Ако бисте којим случајем дјецу из бјелопољске улице, која носи име Треће пролетерске санџачке бригаде, у којој се налази и родна кућа Рифата Бурџовића, упитали ко је он био, тешко да би добили одговор на то питање. Легенда отпора фашизму у међуратном и ратном периоду, као да полако одлази у заборав. А да ли, као антифашистичка земља и антифашистичи народ, смијемо нешто тако дозволити? Наравно да не смијемо, и ако је вјеровати неким умним људима, то и не можемо, јер истинољубивом човјеку и његовом дјелу, ни вријеме ни људи не могу ништа.
Да одговорност за смрт партизанских команданата пада на четнике, потврдила је поновљена изјава Слободана Јаковљевића 9. маја 2007. године, својевољно дата на молбу Секције бораца НОР-а у канцеларији Мјесне заједнице Банатско Ново село. Изјава је уредно овјерена и својеручно потписана од поменутог Јаковљевића О погибији руководства Треће пролетерске санџачке бригаде октобра 1942. године постоји више верзија и управо њихово постојање дало је простор за стварање мита. Дуго је званична верзија о поменутом догађају била та да су Волођа, Тршо и Томаш убијени из засједе на Бараћском брду и потом бачени у Грујића јаму у атару села Бараћа. Ова верзија записана је и у Зборнику докумената НОП-а. Према њој је, наводно, током дана (2. октобра) Трећа Санџачка водила тешке борбе против Њемаца који су надирали према тада слободном Јајцу. Ноћу, 2/3. октобар, дио бригаде под Волођином командом, повукао се са планине Лисине у рејон села Бараћа, да би на Бараћском брду били убијени Волођа, Тршо и Томаш. Зачуђујуће је да баш командни кадар бригаде упадне у засједу и да више не страда нико осим поменуте тројице бораца. Након њиховог страдања у бригади није вођена истрага, нити је ко саслушао курире који су били у Волођиној и Тршовој пратњи, већ је она усмјерена на четнике села Трнова (удаљено од Бараћа 7-8 км). Комисију је лично именовао врховни командант Тито, а у њој су били Иван Крајачић Стево, Моша Пијаде и Љубодраг Ђурић. Истрага комисије није дала резултате, а на Волођино мјесто по хитном поступку постављен је Велимир Јакић. Покушај партизана да застрашивањем изнуде истину од становника Трнова, чак и убиством Јовице Вукомана, такође није дао резултат у погледу истраге о Тршиној, Волођиној и Томашевој смрти. Друга верзија у спрези је са првом
МРКОЊИЋ ГРАД
рУКОВОДИОЦИ СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА
и према њој погибија Трша, Волође и Томаша, услиједила је у међусобном обрачуну партизана. Ту вијест у бригаду је донијела мајка Росе Васић, скојевке, заједно са писмом од њеног оца, четничког команданта батаљона „Чардак“, који је Језди Ловићу, који је заузео Тршово мјесто у бригади, поручио да четници са тим немају никакве везе. Трећар верзија о погибији команданата Треће Санџачке појавила се 1986. године. Њу је пред јавност изнио Слободан Јаковљевић, човјек у чијој кући су поменути партизани ухваћени, опљачкани, а затим убијени. Примјетно је да је она настала шест година након Титове смрти. Мучен грижом савјести, Јаковљевић је својевољно дао изјаву Милошу Миду Миликићу, који је истраживао историјат Треће пролетерске Санџачке бригаде. Тај текст Миликић је вјерно пренио у чланку књиге „Трећа пролетерска – Зборник сјећања“, под насловом „Трагање за истином о погибији народних хероја Волође, Трша и Томаша“ (Београд, 1987.). Укратко препричана та верзија каже да су Волођа, Тршо и Томаш, највјероватније око поноћи, дошли до станова у селу Трно-
ву који су били у власништву браће Јаковљевић, од којих су тројица – Урош, Владо и Остоја, били у четничким јединицама, док су Богдан и поменути Слободан (у то вријеме 18-то годишњак, иако у изјави каже да је имао „само 15 година“), били код куће. Партизанска тројка се, наводно распитивала о четницима, након чега је Волођа замолио да их одведу до неке куће гдје би могли вечерати. Пошто је кућа Јаковљевића била најближа, донијета је одлука да партизани буду њихови гости, а да их до куће одведе Слободан. Тако је и учињено. Партизани су ушли у кућу Јаковљевића, гдје их је послуживала Зорка, супруга Урошева, који је, заједно са браћом, спавао на стаји. По нагово-
Тајна као оков Као мотив за давање изјаве Јаковљевић је навео своју старосну доб (80 година) и намјеру да не жели да умре са тајном коју би однио у гроб. Иако је врло слична изјави из 1986. године и ова изјава из 2007. године ипак оставља простор за одређена питања. Прије свега, нејасно је зашто су се партизански команданти одвојили од јединице, како то да се нигдје не спомиње њихова пратња, зашто команданти иду у извиђање, када за то постоје посебне формације. На крају, све да је уз Волођу, Трша и Томаша била пратња, односно стража, она на таквом задатку не може заспати, већ напротив, мора бити посебно присебна и будна. Јаковљевић у својој изјави тврди да је све „својим очима видио и искрено рекао како је било“, чак и то да је намјера његове снахе Зорке, која се „полакомила да обуче мужа у ново официрско одијело“, пресудила да у кући Јаковљевића дође до катастрофе. Страдање партизанских команданата, Јаковљевић приписује наивности и неопрезности.
ру свекрве, Зорка је отишла до Уроша и обавијестила га ко је у кући. План о хватању партизана скован је на брзину. Браћа Јаковљевић су у помоћ позвали и командира Трновачке четничке чете Милана Косића, чија је јединица била у близини. Након вечере, партизански команданти су легли на попатосани дио крај огњишта, на ћебадима која им је дала Слободанова мајка. Опијени врућином са огњишта, Тршо, Волођа и Томаш су брзо утонули у сан, молећи претходно главну домаћицу Јелу Јаковљевић да их „пробуди у певце“. Њихово оружје било је недалеко од њих, али чврсти сан је омогућио браћи Јаковљевић да упадну у кућу и похватају уморне партизанске команданте. У краткотрајној борби унутар куће, једино је Тршо пружао отпор, зграбивши у једном тренутку голом руком бајонет са пушке Уроша Јаковљевића чак покушавајући да га прободе, што му није успјело. Након тога Тршо је гласно викао да ће их осветити њихови другови, клицао Титу и партији. Све ствари партизанских команданата биле су на брзину узете, чак и сат са Волођине руке, који је је узео Остоја Јаковљевић. Тај сат је био поклон краља Петра Карађорђевића Волођи као најбољем питомцу на Војној академији. Након узимања докумената, одјеће, обуће и свега што се могло узети, партизански команданти су одведени до Грујића јаме, тамо погубљени и бачени у њу. Починиоци злочина су се међусобно заклели да о свему заувијек ћуте. Четврта верзија о погибији команданата Треће Санџачке, потекла је из свједочења једног од бораца ове бригаде, Станка Равића, који је, наводно, док је био у Титовом обезбјеђењу, био случајни свједок разговора између Тита, Ђиласа и Пека Дапћевића у којем је, према Равићевим ријечима, Тито, критикујући Дапчевића, признао да је ликвидирао Трша (Политика, бр. 29938, 27. фебруар 1997, 30). Такве и сличне ликвидација неподобних кадрова у комунистичком покрету биле су систем, а не случајност. Чланак Станка Равића о погибији командног и политичког руководства Треће санџачке, објављен у Политици, дошао је до руку историчара Мустафе Мемића, који је ово писање назвао великом неистином и оквалификовао га као “покушај да се са четника опере одговорност за злочин који су починили”. Да одговорност за смрт партизанских команданата пада на четнике, потврдила је поновљена изјава Слободана Јаковљевића 9. маја 2007. године, својевољно дата на молбу Секције бораца НОР-а Треће пролетерске Санџачке бригаде у канцеларији Мјесне заједнице Банатско Ново село. Изјава је уредно овјерена и својеручно потписана од поменутог Јаковљевића. Ову изјаву недавно је објавио и часопис Алманах (бр. 83-84, Подгорица 2020, стр. 245-255). У овој верзији изјаве Јаковљевић је појаснио неке детаље дате у изјави из 1986. године, чак и о Волођином сату који је на крају доспио у руке генерала Данила Јауковића. На крају, шта рећи? Тамо гдје је много истина, много шта је неистинито. Стога, било како да је било, данас, 78 година касније, остаје нам да и даље трагамо за истином о херојима који су погинули од злочиначке руке ма чија она била. Сјећања блиједе, али не треба да мину. Херој једног времена је заправо херој свих времена и на њега не треба заборављати.
МИТСКО МИШЉЕЊЕ У ПЕКИЋЕВОМ „ВРЕМЕНУ ЧУДА“
Критичко читање канонске истине Милан МАРКОВИЋ
О
пште је познато да се феномен мита и митскога мишљења налази у центру књижевног интересовања Борислава Пекића, али се чини да начин његовога литерарног уобличавања још увијек није довољно испитан. Зато је потребно посебно се позабавити анализом мита и митскога мишљења те начином на који се трансформишу у књижевноумјетнички текст. Теоријско проучаваје мита одавно има интердисциплинарни карактер, што нам у старту говори о дифузној природи мита и његовој способности да се опире јединственој дефиницији. Као интегрални дјелови сваке цивилизације и културе, митови често служе за објашњење стварности пружајући јој смисаони садржај, али и као узор-модели понашања и општега односа појединца према свијету у којем живи. Отуда се златно вријеме мита лако налази у освиту цивилизација, па мит можемо схватити као најстарију и доминантну форму људскога мишљења из које религија, умјетност и филозофија вуку своје поријекло. С тим у вези је и етимологија ријечи mythos, која упоредо са ријечима logos и epos у античкој грчкој филозофији стоји за обиљежавање појма ријеч. Сваки од наведених термина истиче различит однос према ономе што објашњава, па се код мита инсистира на ријечи као знаку објављивања светога као истине – при чему је вјера истакнути услов; у логосу на истини која се посредством ријечи сазнаје – тј. разумом прихвата, а у епосу на самом начину казивања – тј. нарације у којој форма обухвата истину. Дакле, у амбијенту у којем настаје, мит се представља као априорна и канонска истина. Као такав, он је нечитљив за рационални ум, па се од првих филозофско-теоријских промишљања о њему као најзначајније питање поставља питање његове истинитости. У антици мит своју виталност продужава у књижевноумјетничким медијима, а експанзијом рационалистичке филозофске мисли те догматским отклоном од мита у хришћанској традицији, примјећује се тенденција прогона и дискредитовања мита као форме сазнања. Свеприсутност мита током развоја цивилизације сугерише да се у миту могу наћи сва три начина објављивања преузета из грчке традиције. Мит у исто вријеме поśедује димензије Светог и Свјетовног, Истине и Фикције, Идеје и Форме, Разума и Вјере, те баш као и језик представља витално ткиво сваке културе са изузетном способношћу прилагођавања и промјене. У Времену чуда Пекић у основи деконструише хришћански мит а, као његов извор користи библијски текст. У том смислу, Библија није само извор хришћанскога мита који аутору користи као узор-модел продукције митске свијести. Она је уједно граматика књижевних архетипова, сакрал-
Без обзира на то што обрађује познате митове, наративе и сцене користећи наизглед традиционалне књижевне форме, аутор их ревитализује сопственим поетичким визијама и техникама, чиме не богати само сопствени текст, већ и текст са којим ствара интертекстуални дијалог ни текст, текст културе, идеолошки, књижевни, законодавни и пророчки текст, па ће сви њени аспекти бити подвргнути ауторовим радикалним књижевним манипулацијама. Признавајући ауторитет који хришћанство има за цјелокупни развој западне цивилизације, Пекић се критички одности према Би-блији као заокруженом миту, у којем се Стари завјет потврђује у Новом, и обрнуто. У средишту тако схваћенога мита се налази Исус Христ, божанска инкарнација на земљи, који својим месијанским хероизмима треба да преобликује свијет, и тиме потврди ста-
розавјетна пророчанства. Циљ Христових наднаравних акција у Времену чуда се тако на значењској равни премјешта са хуманистичкога хришћанског плана на план доказивања моћи и потврде Писма. Његова аберација од новозавјетнога пута се огледа у незаинтересованости за све ликове којима удјељује помоћ, али и у конач¬номе бијегу од сопствене смрти. Како је сваки мит својеврсна прича о идентитету, тако је питање идентитета новога месије једно од суштинских питања Времена чуда. Христов стабилни библијски идентитет се као књижевна
христ св. јована од крста
конструкција разграђује тако што низ његових функција преузимају други ликови: Јуда дефинише и успоставља основне поруке његовога учења, Симон преузима његову Писмом прописану смрт, итд. Све се то појачава идејом да је читав Христов живот унапријед прописан Писмом, при чему Спаситељ бива лишен било какавих могућности самосталнога избора. Исто тако, мотивисане Христовом двојном природом (полу-човјек, полу-Бог), све његове чудотворне акције ће бити оспораване. Умјесто да својим божанским додиром излијечи, просвијетли и приближи Богу
Салвадор Дали, 1951. (Галерија и музеј у Келвингруву, Глазгов)
7
28. март 2020.
28. март 2020.
мученички народ, Христ ће их стављати у још незгоднију егзистенцијалну позицију из које ни смрт није трајно бјекство. Извори мотивације оваквих ефеката се налазе у самом концепту Бога који је моделован у облику тоталитарнога и врховног ауторитета. У почетноме чину стварања свијета и његових предметности он чини низ грешака, а све његове касније интервенције ће бити усмјерене на то да се грешке исправе. Његова метафоричка идентификација на земљи ће бити његов син, Исус Христ, који ће циклично понављати очеве грешке. На крају остаје преплашени народ, свјестан своје подређене позиције и чињенице да конце његовога постојања држи невидљива и ћудљива сила. У односу на библијски подтекст, Пекић, дакле, ствара свијет разорених и аномалних норми којему од почетка постојања треба корјенита промјена. Посљедњи револуционар којега пророци најављују би требао да буде Исус Христ, али ограничен искључиво људским дијелом своје природе, он неће имати снаге да испуни своју мисију. На тај начин се Исус Христ десакрализује првенствено као Спаситељ, а тек секундарно као чудотворац. Архетипске митске схеме Времена чуда се откривају већ од наслова и уводнога мота дјела. Оба вантекстовна сигнала истичу ауторову интенцију да тематизује категорију времена као интегрални елемент мита. С обзиром на то да су митови приче о првим дјелима, радња Времена чуда ће се одвијати у својеврсној ин илло темпоре ситуацији. Када је у питању мото цјелокупнога дјела, он истиче идеју о вјечитом враћању, па служи као почетни сигнал о апсурдности Исусове месијанске мисије. Митски хронотоп који је преузет из библијских извора ће тако образовати граничну атмосферу краја једнога и стварања и успостављања новога свијета, па ће цјелокупно тумачење смисла догађаја бити окренуто према изворима. Пекић је препознат као писац који у цјелокупном стваралаштву разграђује и демаскира мит о херојству, а у Времену чуда Спаситељева коначна казна се огледа у његовом епилошком премјештању из мита у историју. Наиме, након испуњења свих Писмом прописаних акција, на крају дјела Исус напушта своју судбину препуштајући је Симону из Кирене и одлази у непознате земље да живи анонимни живот. Митска представа о њему ће у основи бити лаж коју ће хришћанство институционализовати као догматску истину, а његов даљи историјски живот небитан по књижевну обраду. Највећи страдалници у дјелу ће управо бити они ликови који су највише вјеровали Христовоме новом учењу, при чему се суптилно истиче идеја о погубности свих идеологија и догми које се постављају изнад човјека, тако што на њега гледају само као на средство испу-
ДЕКОНСТРУКЦИЈА ЊЕМАЧКОГ МИТА КОД ТОМАСА МАНА
Приче оживљавају у временима криза
Слобода умјетности је брана нацизму
У основи, мит је у свим својим аспектима нераскидиво везан за колектив. Самим тим што говори о стварању и успостављању реда насупрот хаосу, мит такође говори о успостављању друштвенога поретка и хармоније, чиме се открива његова социоцентрична природа. У митовима се антропоморфизује природа, одуховљује Космос и друштвени односи се алегоријски пројектују на опште уређење свијета. Хармонија и поредак се не могу створити без сукоба супротстављених сила, па овај карактер митова појачава идеју да су сви акти стварања парадигматски за митску свијест. Поновно успостављање изгубљенога стања хармоније се тако пројектује из прошлости у будућност, чиме се открива прва веза између митова и модерних идеологија заснованих на вјери у напредак. Како је мит једна од форми интеграције друштва јер његову аксиолошку љествицу дефинишу интереси рода, племена, нације и држава, на истим идејним принципима се базирају политичке идеологије неријетко са кобним резултатима по сопствене присталице. Митско мишљење је уређено по законима бинарне логике. Свијет мита је подијељен на низ дистинктивних опозиција са вриједносним импликацијама (добро – зло, смртност – бесмртност, горе – доље, напријед – назад, итд.) које херојским акцијама треба ујединити у почетно стање јединства. Идеологија, попут мита покушава да врати изгубљени склад и разри¬јеши иманентни конфликт у основи митскога устројства свијета. Зато је плодно вријеме актуелности митова вријеме друштвених криза и ломова које се третира као гранично стање којем треба радикална промјена. Својеврсни страх од историје се замјењује митом о напретку са јасним футуристичким индикацијама. Мит тако интегрише вријеме по скали прошлост – садашњост – будућност, при чему митска мисао може бити окренута ка прошлости у облику митова о поријеклу, или будућности у облику митова о вјечном прогресу.
Ирена ДЕЉА
Р
њавања виших циљева. Без обзира на то што Пекић обрађује познате митове, наративе и сцене користећи наизглед традиционалне књижевне форме, аутор их ревитализује сопственим поетичким визијама и техникама, чиме не богати само сопствени текст, већ и текст са којим ствара интертекстуални дијалог. Зато Време чуда није негација Библије, већ њено ново, критичко читање у којему библијски мит постаје праобразац свих окошталих догми које врло лако може разорити и сама логика на којој су изграђене.
Његово писање је био одговор на нацистичко експериментисање с историјом. Фауст музичар у том случају дође супротност Фаусту учењаку, научнику, јер је управо кроз нацистичку доктрину свака наука вулгаризована
оман Доктор Фаустус Томаса Мана једно је од најспецифичнијих дјела њемачке књижевности и овога аутора уопште, и то због ауторове амбиције да велико њемачко посрнуће за вријеме епохе нацизма преиспита и књижевно уобличи уласком у дубинске структуре и фундаменте њемачкога духа, историје и културе. Прича и главна тема романа прати судбину композитора Адријана Леверкина чији је главни животни покретач стварање истински великога умјетничког дјела. Леверкинова биографија, испричана кроз перо његова пријатеља Серенуса Цајтблома, ситуирана је у Њемачкој у периоду великих изазова њемачкога друштва и културе прије и послије Првога свјетског рата, периоду који је Ман сматрао важним за инкубацију нацизма. Криза духа и културе одразиће се и на кризу стваралаштва тако да се композитору Леверкину чинило немогућим створити велико умјетничко дјело без ђаволове помоћи. Из једног раног Манова есеја насталог 1914. године видимо да је он већ тада умјетност као и сву културу доживљавао као сублимацију демонскога. Склапајући пакт с ђаволом Леверкин ће створити значајне композиције, али ће цијену оригиналнога стваралаштва платити животом. Манова амбиција да пропита њемачко књижевно-културно насљеђе захтијевала је посебан приступ грађи и специфичан начин приповиједања који се у првом реду темељи на такозваном монтажном поступаку. С обзиром на то, један од главних алузивних спектара романа незаобилазно обухвата најпознатији њемачки мит – мит о Фаусту. Међутим, Манова рекапитулација ове легенде одступа од традиционалних књижевних обрада. Његов Фауст није научник већ композитор па та варијација мита намеће питање какав је статус новог ђавола двадесетог вијека? Ман је симболику ђавола проширио и дао му једну компоненту духа времена и историје, односно, посрнућа Њемачке. Ђаво се јавља као пројекција Леверкинова унутрашњег свијета. Разговор између Леверкина и ђавола пролази кроз три фазе, што се може и посматрати у контексту три различита разговора у једном. У свакој од фаза ђаво је различитог изгледа – час је подводач/ факин/ глумац, потом поприма изглед музичког интелигента, углађеног господина, препуног манира, обученог у грађанско одијело, а на крају је мушкарац оштрих зуба и зашиљених бркова. Важно је указати на два суштинска аспекта овога разговора. Први – кушња Адријана Леверкина да постане ђаволов сљедбеник, како би заузврат добио умјетничку слободу, незнану обичним ствараоцима који се придржавају канона те пробој на плану умјетности. Будући да је Ман Леверкина осликао као типичног, охолог и недодирљивог представника њемачке грађанске класе, тако га је поставио и у односу према ђаволу па не чуди што је поред свих ђаволових обећања и тирада поклекнуо управо на причу о умјетности и пробоју у стваралаштву: Читав чопор, читава генерација пријемчивих, као дријен здравих дјечака баца се на дјело болесног генија, онога кога је болест учинила генијалним (...) Ти ћеш бити вођа, ти ћеш одређивати корак будућности, дјечаци ће се клети твојим именом, захваљујући твојој лудости, њима више неће бити потребно да буду луди. Цијена коју је Леверкин морао платити за склапање овог споразума била је одрицање од људи и могућности да било кога истински заволи.
расположеном сазнању (…) Тачно је да ће у заптивености подрума, из којег звук не може напоље, бити заиста бучно, безмјерна и за ухо сасвим неподношљива бука од плишта и уздисаја, лелекања, стењања, гунђања, цвиљења и јаукања оних који се муче, тако да нико неће чути своје сопствено пјевање (...) Будући да је Ман слику свијета романа градио кроз димензију односа стваралац – друштво не чуди одлука да његов Фауст буде умјетник. Одговор на то зашто је Фаусту додијелио улогу композитора можемо тражити у Мановој визији слободе умјетности као брани нацизму. Јер Ман и његови истомишљеници нацистичко уништење умјетности виде као варваризацију. Кад се уништи дух умјетничке слободе, нестаје онај извор хуманистичких идеја из којег се може црпити слобода. Човјек без умјетности није продуховљено биће те га је лакше покопрво издање у европи из 1947. године рити и њиме манипулисати. Поигравање с најпознатијим Други аспект њихова разговора огледа се у њемачким митом био је одговор на наципропитивању њемачке традиције и истори- стичко експериментисање с историјом. Фаје. Мађарски филозоф Ђерђ Лукач, Манова уст музичар у том случају дође супротност ђавола види као историјско-филозофског Фаусту учењаку, научнику, јер је управо кроз критичара цијеле грађанске културе импе- нацистичку доктрину свака наука вулгариријализма. Ироничним поступком кроз уста зована. Нацисти су своје идеолошке поставђавола Ман пропитује пет вјекова који су ке објашнавали као „научно доказане“, неопретходили фашизму – почиње од Марти- бориве и једино истините. А против тога се на Лутера и протестантске револуције која може борити само дух слободе. Дух умјетће проузроковати велике покоље и Триде- ничке слободе. сетогодишњи рат. Из једног Манова записа На крају свог демонизованог пута Манов Фанасталог у току писања романа Доктор Фау- уст шаље јасну поруку: Да, да, другови драги, стус видимо да он није гајио симпатије пре- што се умјетност заглавила и што је постама оцу протестантизма тако да не чуди што ла и одвећ тешка и саму себе исмијава, што је ђаволу приписао и неке Лутерове особине. је све постало и одвећ тешко и убоги човјек Поред наведеног важно је напоменути да се више не зна куд у својој невољи удара, то је кроз читав овај разговор између Леверкина зацијело било криво вријеме. Но, ако неко пои ђавола зрцали засебан алузивни слој – на- зове ђавола у госте, како би изашао из тога јава доласка Хитлера и страдање Њемачке. и начинио пробој, он диже оптужбу против Све, дакле, има свој континуитет, па долазак своје душе и кривицу времена товари себи Хитлера на власт, за ђавола не представља на врат, тако да бива проклет. Јер, речено никакво изненађење и никакво клизање са је: Будите смотрени и бдијте! Али, много ко шина њемачке историје, већ логичан слијед се оглушује о то, па умјесто да се мудро бриисторијских околности у Њемачкој. У том не о ономе што је потребно на Земљи, да би смислу знаковит је ђаволов опис пакла који на њој било боље, и да разборито доприноси је директна алузија на стање у нацистичкој свој дио да се међу људима успостави такав Њемачкој: То је тајна наслада и сигурност поредак који ће лијепом дјелу поново ствопакла, да не може бити денунциран, да је за рити животни основ и омогућити му да се језик скривен, он, ето, просто-напросто по- поштено уклопи у тај поредак, човјек застоји, али се о томе не може читати у но- немарује оно што му је дужност и грезне винама, он не може доспјети у јавност, ни- у пакленско пијанство: тако жртвује своједна ријеч га не може привести критички ју душу и доспијева на ђубришту.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Сузана Булатовић | Уредник фотографије Стево Васиљевић | Графичко обликовање Марко Милошевић
H.P.HAACK
6
8
28. март 2020.
ДИЗАЈН: ИЗМЕЂУ ФУНКЦИЈЕ И ДЕКОРА
Да ли је украс злочин? илити: како су бршљан и керамичка плочица постали дрво „јер смо тако у могућности“ Никола ЛАТКОВИЋ Латe, MFA
Никола Латковић
не Сецесије, за које се узимају „Умјетнички занати“ (енг. Arts and Crafts), али са јасном оградом од његове идеолошке позадине. О чему се ту ради? Дјела дизајна настала у окриљу „Умјетничких заната“ истина одишу сецесном декоративношћу, али за разлику од пуког ликовног ларпурлартизма Сецесије, она настају као реакција на деградирајућу страну индустријализације, дехуманизовану машинску производњу идентичних примјерака без душе, гле чуда, баш у језгру индустријализације – Лондону. Виљем Морис (William Morris), икона тога покрета, остао је упамћен као дизајнер и типограф. Дизајнирао је допадљива библиофилска издања, чак је за њих обликовао и посебне фонтове. Ипак, у контексту приче о орнаменту, треба истаћи да је остао запамМорисов дизајн за тричавих 9,99 за свакога: Излог ready to wear продавнице ХМ у Лисабону (октобар 2018.) ћен највише као… социјалиста. Истина је да су Морисови „дезеве што човјек промишља ради уна- тектура се малтене није могла саградити. јети јер су под велом неког медијског деко- ни“ за тапете и текстил (бесконачни обрасци, пређења свакодневног рада, одмо- Ипак, никако не можемо тек тако да потре- ра (енг. Overnewsed but uninformed). енг. pattern) препуни допадљивог, атрактивра и разоноде може се свести под ди- мо улогу декора као у једној од крилатица У лакшем препознавању, узорковању и раш- ног, баршунастог изобиља биљних и живозајн. Ову свеприсутност дизајна најбоље међуратне модерне да је „орнамент злочин“. члањивању загушћене садашњости могу тињских мотива. Али далеко од тога да Моилуструје употреба те ријечи на страним Првопланска допадљивост је корисна за ди- нам помоћи догађаји из прошлости, који рисове тапете само „изгледају“ а да немају језицима. На енглеском језику можете ди- зајн, али без другог комуникационог плана се од данашњих разликују само у спомену- никакве мисаоне потке. Његов орнамент је зајнирати логотип, пројекат, уређај, план, ипак недовољна. Ако се бршљану дозволи тим учесталостима и јачини. Када се акту- заправо ликовни манифест социјализма. У софтвер, процес, производ, структуру, услу- да прогута стабло дизајна, онда је резултат елна револуција развуче на разолуцију оне свом добном есеју „Модерна производња гу, намјештај, закон… У јужнословенском бољка, не биљка. Гост преузима улогу до- прве „парне“, увиђамо и дизајн“ Морисов језичком простору се ријеч дизајн кори- маћина. Орнамент се тако поистовјећује са већ испричану причу идеолошки старисти већ деценијама, најчешће као замјена дизајном, иако иза њега пословично сто- само са другим проји брат Џон Раскин за графичко и индустријско обликовање, ји мисаони плићак. Јасно је да једна тапе- тагонистима и увијек (John Ruskin) већ је мада, продором енглеског језика дизајн и та треба да изгледа, а не и да значи нешто. вјерним слушкињама био доказао да се код нас шири своје поље значења (Словен- Али шта ћемо са логотипом, плакатом, ам- индустрије – реклами орнамент може саци и даље инсистирају на ријечи „облико- балажом, књигом... чије се поруке, инфор- и медијима. чинити и од онога од вање“ као еквиваленту дизајну). мација, симболика и значења гуше у пуком Споменутом дрогом у чега се пита не праДизајну се коријен натапа ликовношћу украсу? Тада логотип престаје да буде пам- вријеме Сецесије мови (тј. да се симе(„нацрт“). Дизајн, та позната али неријет- тљивим симболом (носиоцем идентитета), жемо сматрати литотричном поставком ко мистификована воћка успијева само на плакат постаје испразна атракција, омот графију – први вид клонова било какве пространим, добро нађубреним семантич- (амба)лажна обмана, а књига разочарање технологије равне мрље у низу стваким пољанама. Стабло дизајна, као својевр- испод луксузних корица. штампе. Замислимо ра украс). Управо сна копча између оностраног и опипљивог Паразити у пољу дизајна обично набујају само то одушевљење у томе лежи и снасвијета, нужно је изграђено од жила лого- када то поље шокирамо посипањем пре- међу добним дизајнега Морисовог духа, са којима теку мисаони сокови. комјерне количине вјештачког ђубрива (у рима који више нијесу којом се у невријеОрнамент као манифест Наравно да постоје и такве људске дјелат- форми неке револуције). Тада се наше ста- морали да размишљаме бјесомучне инсоцијализма: Бесконачни узорак ности које попут дизајна испуњавају наше бло и даље храни дубоким коријенима, а ју о репродуктивним дустријализације и за тапету од акантовог лишћа животе али код којих је споменута миса- мали вижљасти корови посрчу сву дрогу ограничењима слике медијског дрогира(Виљем Морис, XIX вијек) она страна мање заступљена, па и суви- с површине. Такви нагли цивилизацијски путем неке високе или ња покушао супротшна. Таква дјелатност је рецимо и декора- скокови/шокови све су виши и учесталији дубоке штампе, чије ставити површној терство. Украшавати околину не мора да од Џејмса Вата на овамо. Од некадашње се матрице морају „мукотрпно“ гравира- атрактивизацији индустријски умножавабуде дјелатност са ставом или поруком – парне до данашње интелигентне саморе- ти у дрвету или металу. Одједном, дизај- них утилитарија, којој се подредила већина. ма само нека је лијепо! Декор би могли за- плицирајуће машине, фреквенца и ампли- нер више није спутан тзв. адитивном ком- Он својом умјетничком праксом одбија да мислити као допадљиву биљку али без чвр- туда тих скокова су толико порасли да пред позицијом у којој текст и слика имају своје ствара дизајн за „несмотрене и сирове осостога стабла, управо као пузавицу. Поглед човјека доносе до сада непознате изазове одвојене блокове, модуле, које слаже попут бе“. Његов дизајн је пошта човјеку. Сваком. на њу оставља најчешће забаван, у најма- чији обим и смисао није способан да обу- коцкица за игру. Литографија је дизајнеру Ипак, ни цијела армија Виљема Морињу руку пријатан утисак на нас. хвати, укроти, а најчешће ни да их прими- омогућила органско прожимање слике и са не би успјела да заустави „цјелину која Сецесија (од комтекста, па и лакши рад хрли напријед назаустављивом силом“ шијског аустроса тонирањем боје (без (Гете). Књига „Pretense Design: Surface over уграског Secession, шрафирања). Прећи са Substance“ из 2019. (слободни превод „Коа зову је још и Art гутемберговског књи- бајаги дизајн: Површина изнад суштине“) Nouveau, Jugendstihl, гопечатања на лито- износи чак четири вида дизајнерске пракLiberty Style, па чак и графију је морао бити се подређенe уљепшавању, разоноди, заModernismo у Шпадо тада невиђен осје- мјени или обмани путем коначног проинији) један је од поћај слободе – револуци- звода. Данац, Пер Молеруп (Per Моllerup), сљедњих општих ја! А сада ту опијеност овом својом књигом је „легитмизовао“ опстилова у умјетнопомножимо са домети- ште раширене девијантне појаве у дизајну сти с прелома XIX и ма данашње дигитал- које одступају од функционалистичких теXX вијека (раширен не технологије која је меља струке. Pretense design је својеврсна што географски што из процеса репродуко- реторика материјала, начин убјеђивања медијално). Грађен вања матрицу сасвим путем објекта дизајна, што најчешће поје на декору разиизбацила – свака сли- годује кориснику, али га неријетко и обграних таласастих ка се може створити у мањује. Свако ко је задњих година ушао у линија које подсје„фотошопу“ без прљања продавницу керамике може препознати ћају на пузавице и руку, а затим из столи- такве примјере. То су све оне керамичке лијане (у литератуце умножити простом плочице које се својом површинском обри „замах бичем“). командом Ctrl+P. радом праве да нијесу керамика, већ реАли тај декор је тоКонвенционална исто- цимо дрво. И ето злоупотребе чињенице лико нарастао да је рија графичког дизајна да је човјек визуелно биће, које обману сецесни плакат препоред споменутих тех- схвати тек кад крочи на хладну и мутаву Орнамент као сметња у изградњи и комуникацији: недовршена црква Саграда Фамилија у Барселони и нечитљиви рекламни плакат за цигарет папир Жоб стао да комуницинолошких, појашња- плочицу, а која би требало да узврати тора, а сецесна архива и формалне корије- плином, звуком и мирисом дрвета. depositphotos.com / Nobilior
Wikimedia
С