ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
4. април 2020. | година I | број 5
“Љ
уди су или успаничени од страха или помирени и послушни” - рекла ми је продавачица у супермаркету. Посматра нас жена у овој свеопштој пометњи и добро закључује, помислих. “А ви” - питала сам је, а она ће мени намигујући - “Оно друго, била и остала.” А ја ћу: “Благо вама.” И растасмо се смијући се, знајући да нијесмо дорекле истину да живимо један бизарно беспомоћни тренутак на планети.
У ИШЧЕКИВАЊУ „ДАНА ПОСЛИЈЕ“
Црни Хумор
Смијала сам се скоро над црнохуморном карикатуром Душана Петричића који је на јарболима Уједињених нација, умјесто државних застава угледао медицинске маске егоистичних националних политика, како лепршају ли, лепршају...
Што нам друго преостаје у овој свеопштој хистерији у којој нам непрестано објашњавају како је рутина живота замијењена кобном неизвјесношћу, као да то и сами не видимо, И као да нам није јасно да је нужно направити отклон препуштајући се унутрашњем свијету.
Радмила ВОЈВОДИЋ
Рат до побједе над опаким невидљивим непријатељем – ми смо спремни. Ако не будете дисциплиновани, дисциплиноваћемо вас ми пристајемо. Посматрамо вас и кажњаваћемо – ми кажемо да тако и треба. На стуб срама именом и презименом свакога ко је под сумњом да би могао бити и у процесу инкубације вируса – слажемо се
К
НИН бр. 361 / ДУШАН ПЕТРИЧИЋ
Са епидемијама не живимо први пут зато што се нама дешавају први пут, оне су стварност хиљадама година. Уписане су у законе и државне уставе, па се на “тоталитаристичко дисциплиновање” привикавамо из дана у дан. Позвани на солидарност, ваљда полазимо и од тога да ова ситуација не препознаје искомплексиране незнањем, сви једнако још ништа не знамо о Covidu 19, односно Coroni, сви, од моје комшинице касирке до медицинског експерта. И због тога се одазивамо позиву на послушност и кад га не разумијемо баш најбоље.
апсолутно. Наш здравствени систем је апсолутно професионалан, апсолутно спреман, апсолутно стручно оспособљен – ми вјерујемо као никад досад (“апсолутно” је најфреквентнији квалификатив из одговорних уста државе, ових
аква нас стварност чека након завршетка пандемије корона вируса - социјализам за богате, капитализам катастрофе или нешто треће, запитао се филозоф Славој Жижек признавши да га, док размишља о могућим исходима, хвата паника. Жижек предвиђа неизвјесну будућност са којом ћемо се суочити ако преживимо рецесију која предстоји. - Планета коју познајемо престала је да се окреће... Сада морамо учинити немогуће да бисмо избјегли оно најгоре. Али шта је то немогуће - пита се Жижек. У ауторском тексту за „Русија данас“ један од највећих филозофа данашњице признаје како највећу пријетњу не види у отвореном варварству и бруталном насиљу преживљавања праћеном нередима и паничним линчовањима, мада не искључује ни ту могућност. Више га, каже, плаши варварство са људским ликом или безобзирне мјере преживљавања које се примјењују са жаљењем и саосјећањем, а које су озакоњене стручним мишљењима. - Пажљиви посматрач лако је примјетио промјену тона у начину на који нам се обраћају они на власти. Они не покушавају да покажу мирноћу и самопоуздање, већ редовно изричу тешка предвиђања. Суштина њихових порука је да ћемо морати смањити основну премису наше друштвене етике као што је брига за старе и слабе - примјећује Жижек. Своје слутње поткрепљује примјером Ита-
дана – радујемо му се). Политика слуша струку, објављују – наравно, ми климамо главом. Како наравно, па ваљда се то подразумијева…? Чекајте, то вам се омакло или нијесте до сад – мислим, слушали струку…? Ма добро, ванредно је стање, иако није проглашено, неиспавани смо прихватамо.
Није ми намјера да извргавам руглу мјере које се глобално заговарају и спроводе на мање – више сличан начин у свим државним системима, али да стојим у одбрани основних људских права, то је питање инстинкта. Затворене границе, заустављен саобраћај… санитарне мјере, карантини, ратне болнице… Разумијем их као одговор на вирус који је демократич-
не природе и не прави изузетке, ни класне ни расне, ни идеолошко – политичке… На вирус који је ставио државе у хладни погон, а послије, ко преживи причаће услиједиће економске и социјалне инфекције… Не прижељује их нико – напротив – али те инфекције многе већ брину више него ова епидемијска. Разумљиво, као што је епидемија зависна од људског понашања и политика је, па је у свеопштој беспомоћности зато оволико гласно забринута, гласно хвалисава, популистички маскирана и склона ригорозним мјерама пред непослушним људским бићем. Самоодговорност, самодисциплина, кажу – слажемо се, нема друге. Али и мало самокритичности, размислите о томе, можда смо и сами одговорни за оно што нам се догађа, па нас то мало самокричности може искреније усредсредити на овом епидемијом већ промјењени свијет. Припремање на ту промјену методама изазивања страха и дисиплиновања људског духа (системи законских казни, затвор, душевна болница – ту станују институти дисциплиновања човје-
ка кроз цивилазицију), уз постојећи наратив апокалиптичности ситуације епидемије, све то дјелује психолошки обесхрабрујуће, а онај „дан послије” нам изгледа баш антикатарзично. У безбројним написима које читам ових дана, а углавном се врте у кругу тема од теорија завјера до катастрофичких визија о ускомешаности природних сила глобално опустошених природних богатстава планете, заједнички је именитељ неизвјесност хоћемо ли се кад дође тај “дан послије” провући без капиталистичке профитерске батине и живјети у социјално бољем свијету и солидарнијем и мимо епидемија и кризних ситуација. Хоћемо ли тог “дана послије” другачије доживљавати велике савезе, него што их доживљавамо сад - као нефункционалне, скупе, неефикасне? Смијала сам се скоро над црнохуморном карикатуром Душана Петричића који је на јарболима Уједињених нација, умјесто државних застава угледао медицинске маске егоистичних националних политика, како лепршају ли, лепршају...
СВИЈЕТ НАКОН ПАНДЕМИЈЕ ИЗ ВИЗУРЕ ФИЛОЗОФА СЛАВОЈА ЖИЖЕКА
Страх од принципа „преживљавање најјачих“ лије у којој је већ предложено да се пацијенти старији од 80 година и они са тешким обољењима, уколико се епидемиолошка криза погорша, једноставно оставе да умру. - Прихватање ове логике „преживљавања најјачих“ нарушава основно начело војне етике која говори да би се, након битке, прво требало побринути о тешко рањенима, па чак и ако је шанса за њихово спасење минимална. Та логика не треба да нас изненађује. Болнице је већ примјењују са обољелима од канцера - написао је Жижек. Ипак, преживљавање и борба за голи живот, упозорава он, не уједињује људе, већ их заслијепљује и раздваја. - Није довољно саставити некакву глобалну здравствену бригу за људе, у њу треба укључити и природу. Вируси нападају и биљке које су главни извори наше хране, попут кромпира, пшенице и маслина. Увијек морамо имати на уму глобалну слику свијета у коме живимо, са свим тим парадоксима - истиче он, те напомиње како смо упали у троструку кризу. Прва је, објашњава Жижек, медицинска коју
СЛАВОЈ ЖИЖЕК
је изазвала сама епидемија. Друга је економска, која ће нас тешко погодити без обзира на исход епидемије, а трећа ментално здравље. - Основне координате живота милиона и милиона људи се распадају, а промјена ће утицати на све... Морамо научити да размишљамо изван координата берзе и профита и пронаћи други начин производње и распоређивања
потребних ресурса - сматра он. Жижек наводи и како су му се ругали када се недавно послужио термином комунизам, а како сада и амерички предсједник Доналд Трамп најављује предлоге за преузимање приватног сектора. - То није утопијска комунистичка визија, то је комунизам наметнут потребама голог опстанка. То је нажалост верзија онога што се у Совјетском Савезу 1918. називало ратним комунизмом. Како кажу, у кризи смо сви социјалисти - написао је Жижек. Овај филозоф закључује дилемом да ли ће овај наметнути социјализам бити социјализам за богате, хоће ли се епидемија свести на још једно поглавље у причи коју је канадска ауторка и друштвена активисткиња Наоми Клејн назвала „капитализмом катастрофе“ или ће пак из ње изаћи нови свјетски поредак.
КАКО ЧИТАТИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ
ОСВРТ НА СТВАРНОСТ
Када све прође
Ријеч науке – кључни глас Јанко ЉУМОВИЋ
Пандемије се десе брзо, и једног дана, када covid 19 буде јуче, рачунам да ћемо се вратити нормалном, бољем и квалитетнијем животу са посљедицама - дистанца није нешто најгоре што може да нам се деси, поготово она у банкама и поштама... Тоалет папир и течни сапуни остаће и када се изборимо са covidom 19 у свим школама, а не само у фенси кафићима...
Драгоцјена су дјела имагинације у вријеме тјескобе или како Алеш Дебељак каже „краја предвидиве сигурности“. Свијет је доста тога дигитално учинио доступним, али ипак наше кућне библиотеке јесу мјеста најбоље самоизолације. Баш онако како су многи од аутора живјели да би их ми данас читали
Г
Марија ПЕРОВИЋ
дјецу кошаркаше у дворишту, што јесте грађански одговорно... Али, они су мени онда када отворим прозор давали привид нормалности. И када ми се учини да тренутно живим у друштву које уређује цовид 19, у нечему што са аспекта историје књижевности, ко зна можда и сликарства јесте узрок изузетних дјела, ова пандемија и оправдане мјере код мене изазивају низ паралелених радњи у којима никада не испуним план, а чини се да је времена... јер остајем дома... онолико. И, иако ми се допала, премда не знам да ли је термин за мучно дјело - допада ми се, „Слушкињина прича“ и даље ћу оно што радим паковати у оптимистичне ноте. А оптимистично се надам, континуираној доступности таолет папира у школама, и након covida 19. А пошто радим у „школи за велике“ познајем младе људе, и оне старије, који живе ове мјере, и када нису проглашене. Комуницирају гаџетима, живе живот на друштвеним мрежама... али код сваког нормалног људског бића, поготово са наше стране свијета, када стигну препоруке, намјерно избјегавам ријеч забране, све у вама вришти - зашто? Прошла сам у мојој половини живота, оптимиста сам и даље, онолико ванредних и изванредних стања, али нисам била спремна на пандемију. Пандемија која је оставила дубок утисак на мене била је Сљепило - Жозе Сарамага, и мени се у глави десило, читам у сликама... лудило. Али та пандемија, има-
ла је орочен крај, књигу сам прогутала на мору, на Вису... и данас свака особа треба да буде острво. И то стабилно острво. Али признајем нешто. Моји филозофски (читати: демагошки) страхови, испоставили су се неоправданим. И то баш у мојој маленој, увијек сам мислила неразумној, а вољеној Црној Гори. Волим је јер вам је то као са родитељима... добили сте их, и не преиспитујете их. Друштво у Црној Гори, и даље преиспитујем или желим да направим бољим, да је више оних са којима се разумијем. И не иде ми лоше. Од мојих, сви поштују препоруке. И док сам дома, све изгледа нормално. Не могу да једем вани, а то волим. Схватила сам да живим живот просјечне жене из Црне Горе, неких четредесет година уназад. Иде у радњу, мисли шта ће да скува, онда кува... па послужује по кући. Па нека је и једна особа у питању - у овом случају кћерка. И успорено, јер осим вируса све смо успорили, а надам се да јесмо и њега... сјетим се, да јој кажем - узми сама. Не постоје свакодневне обавезе, мозак ради другачије. Притом смо, да у причу о пандемији увежем и „Слушкињину причу“, замотани, покривени и са рукавицама на рукама. Иако смо испод тих маски по продавницама и апотекама - љубазни. Иако, данас чујем у месари, љутитио, надобудно, као када ја покушавам да будем строга професорица: “Ништа вас не разумијем испод те маске„! Касирка код велике пјаце, која проналази моме-
нат да кокетира са комшијом којем издаје „рачун за фирму“... без маске, без рукавица... којој сам ја сасвим сигурно нека надобудна кретенка, која неће маску да скине када је у затвореном. Питала сам је, када сам након прописане дистанце пришла да платим зашто не носи рукавице? Сметају јој, рече љутито. Једва сам чекала да изађем напоље. Не због covida 19, колико због вируса који нећемо лако побједити и који се зове примитивизам. Од тога ме највише било страх. Али, већински је у реду. Или комуницирам са мојим изолованим острвима, што иначе радим и када није корона, да бих и у овој пошасти опстала здрава. У главу, како то каже наш просјечан свијет. А оно што ми главу узнемири, некада обрадује... јесу друштвене мреже. И по њима каткада кренем, додуше само у глави, да се јуначим... па одустанем. Јер ко ће да отрпи гомилу њих по зиду, који су иначе залудни, и о свему имају став... и не разликују „лике„ од реалног контакта. Пуно нас живи корону. И када је није. Иако и по друштвеним мрежама има оних који ме веселе. А веселе ме они који не игноришу др Бобана Мугошу. Упознала сам га, имала сам срећу да је препознао потенцијал поменутих Груди и први их подржао, као што је на неки мудар начин препознао и потенцијал Црне Горе... и почео некако елегантно и дозирано са мјерама... Као да је знао да ћемо их како тако, прихватити. Јер де-
зинфикују, држе размак, да... похарали су самопослуге, али у једном дану, није се наставило. Вјерујем да неће ни да стигматизују болесне, јер постоји једна народна болест је свачија. А поносна сам – што смо некако укапирали да ова не треба да буде – свачија. Размишљам о циклусу дигиталних фотографија... можда их направи неко стрпљивији од мене. Пуне кладионице, празне кладионице... са дистопијским именом циклуса - бољи живот. И прије и послије covida 19, посједоваћу једно особину - нестрпљивост. Поготово да се нешто добро што прије деси. А добро јесте: држимо се - некако. Има у сваком дану, нешто што ме јако наљути, прекјуче ме наљутила причест, иако сам у нормалним околностима мишљења - ако неко заиста вјерује да тиме куша крв и тијело Исусово - нека му га. Мени је то увијек било антихигијенски. Али данас антихигијенски угрожава здравље свих. Колико ћемо се грлити када све ово прође. Макар у мислима... И опет ако након што ово прође остане нека од стечених навика о поштовању приватног простора, добро јесте. И ако аутобуси остану чисти, а школе буду имале тоалет папир и течне сапуне... опет добро. Али за душтво за које сам мислила да је без одговорности, а које се показало одговорним, када све ово буде јуче... надам се да након пандемије короне, нећемо имати пандемију алцхајмера. И заборавити све што нам се не свиђа... поготово о нама самима.
лобализација. Тренутно је стопиран неограничени проток људи и капитала. Осим економског карактера, означава и културну, друштвену и политичку међуповезаност. Каква ће бити наша мала планета након пандемије? Можда да одговоре потражимо у сјећањима, прије потребе да читамо ставове или предвиђања која настају ових дана. Кроз сјећања оних који су слично доживјели, европоцентрично као и много пута до сада, јер углавном читамо само западњачке мисли. Неко спомиње и еколошку правду. Или људска права. Ко зна. Можда овог пута наратив буде успјешан, за постпандемијско вријеме. Ријеч науке и имагинација у доба пандемије одједном постаје кључни глас. Или кључна порука: Поштујмо струку! Напредовали смо. Данас тешко да бисмо спалили на ломачу Ђордана Бруна, али признајмо да смо племство духа оставили по страни. Враћамо се великим умовима у доба кризе, колапса и нереда. Кризе нијесу само политичке и економске, идеолошке или културне. Криза је, као што свједочи стање у коме се налазимо, планетарна. Криза или помутња у доба пандемије. Или мноштво локалних криза, кроз различите епохе цивилизације. Хенрик Ибзен је написао драму Непријатељ народа о једном еколошком инциденту, а драмски сукоб поставио око питања да ли можемо сакрити од јавности постојање проблема. И колико год пута имали на репертоару Ибзена, и колико год гласно говорили о екологији, о климатским промјенама данас знамо толико колико знамо. Али одједном је карантин зауставио саобраћај, и колико тога још. Читамо и видимо да планета дише другачије. Беспоговорно сада слушамо и ослушкујемо одговоре научника, или се сјећамо умјетничких дјела која су нас већ упозорила на ефекте похлепе и неконторолисаног развоја. Мишел Фуко 1979. године пише: “Медицински и политички корелат куге - као истовремено стварног и имагинарног - облика нереда била је дисциплина. Иза дисциплинских механизама може се прочитати прога-
њајуће сјећање на “заразе”, кугу, побуне, злочине, скитњу, издају, људе који се појављују и нестају, који живе и умиру у нереду.” Вратимо се Ђордану Бруну, коментаром астронома Јохана Кеплера који пише пријатељу сљедеће: “Да је Бруно спаљен у Риму чуо сам од Госпара Вакера; храбро је поднио своју судбину. Тврдио је да су све религије испразне, и умјесто Бога је ставио кругове и тачке.” Вратимо се науци и имагинацији, да не бисмо контаминирали текст ововременим порукама гласноговрника Божје ријечи који се и данас опиру гласу науке. Заправо само имагинацији, која брише границе науке и умјетности.
Стварност. Тренутна или она које се сјећамо.
Имагинацији као вапају за бољи свијет. Насупрот историји насиља, истоименом роману француског писца Едуара Луја (2016), чији јунак у завршном дијелу романа признаје “кад мало боље размислим, многи тренуци слободе у мом животу били су тренуци у којима сам могао да лажем”, а на сестрино ругање када јој прича о филозофији цитира Хану Арент. “Другим речима, промишљена негација стварности - способност лагања - и могућност да се поричу чињенице - способност дјелања - тесно су повезане; и једна и друга проистичу из истог извора: имагинације. Јер не подразумева се само по себи да смо способни да кажемо “сунце сија” у тренутку када пада киша...; та чињеница
САМОИЗОЛАЦИЈА
пре указује на то да, иако смо савршено способни да схватимо свет чулима и разумом, ми нисмо утиснути, везани за њега, у смислу да смо неодвојиви од њега. Ми смо слободни да променимо свет и да у њега унесемо новину.” Након цитата јунак каже: “Моје излечење је потекло одатле. Моје излечење је потекло из те могућности да поричемо стварност.”
Дубравка ДРАКИЋ
О
ХЕРЦЕГОВАЧКА УЛИЦА Подгорица, март 2020.
вако је насловљено једно поглавље у култном уџбенику глуме, непревазиђеном и првом методолошком упутству за учење глуме. Станиславски “Систем” је књига, објављена почетком прошлог вијека, као најпотврђенији доказ да је могуће (додуше само код даровитих) научити и унаприједити глуму, да за глуму није довољно да неко буде “рођен” и да дефинитивно то није нешто што припада онима који сјајно имитирају и при-
чају вицеве. Могу евентуално и то, али да би се звали глумцимадрамским умјетницима, морали би и још много тога. Магично “кад би” усмјерава на укључивање мотора унутрашњег мишљења (маште, уобразиље, емотивног памћења), потребе да се разумије и препозна нешто што нам није блиско. Најсличније оном кад су нас васпитавали као дјецу усмјеравајући на замишљање
- како би се ти осјећао/ла кад би ти неко урадио-рекао нешто (најчешће ружно, понижавајуће, модерним рјечником-насилно). Такво замишљње - што би било кад би било (колоквијално - шбббкбб) јесте могући модел превазилажења тјескобе и подношења нужног “останидома” модула, драмским умјетницима добро познатог и увјежбаног система за рад, а лаицима метода, која би могла да помогне.
Ман је написао и Смрт у Венецији. Меланхолију је пронашао и у дјелима Антона Павловића Чехова. Реимен истиче да умјетност, љепота, приче највише што могу учинити јесте да ослободе људску душу од страха и мржње.
кашичицу, мудрости, тамо гдје је увијек и било, стрпљења, па рекло би се у охрабрујућим количинама, али бахатости, е њу је тешко прикрити, она се жилаво држи, копрца и као свака крајност баш упада у очи и уши.
Магично „Кад би“ Игрица се усложњава кад убацимо разне карактере, па ти карактери (лицемјери, намћори, трвдоглави, препаметни, аљкави…списак је дуг) крену да утичу на ток болести, оздрављења, понашања, породичног окружења… права драма, зар не? Најчешће они егоцентрични, неосјетљиви и не виде да су главни глумци…
Као што се холандски социолог Роб Реимен у књизи есеја Племство духа – заборављени идеал (2008, 2016) сјећа умова који су нам говорили. Спиноза. За кога каже да када се ослободио моћи религије и новца, почео је живјети за истину и за слободу, и ниједно од то двоје никада није изневјерио. Томас Ман. За кога је ријеч хуманизам, стара класична ријеч за демократију. Да, написао је Томас Ман и роман Чаробни бријег. Поглед из санаторијума о вјечној и загонетној мисији човјечанства, како Ман говори о свом дјелу. Реимен закључује: “Писање Чаробне горе било је потрага за Гралом. Када је, у својој педесетој години, коначно написао “финис оперис” испод задњег ретка свога романа, већ је добро знао да нијекање те тајне, као и прихваћање њених сурогата, нужно води у уништење онога чему је желио остати одан, а то је човјечност.” Услиједио је холокауст, или како Ман предвиђа да ће на Запад стићи дуга ноћ незнања и заборава.
Драгоцјена су дјела имагинације у вријеме тјескобе или како Алеш Дебељак каже краја предвидиве сигурности. Свијет је доста тога дигитално учинио доступним, али ипак наше кућне библиотеке јесу мјеста најбоље самоизолације. Баш онако како су многи од аутора живјели да би их ми данас читали. Поновимо да би ослободили људску душу од страха и мржње.
СИМУЛАКРУМ ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ТЈЕСКОБЕ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
И
з данашње визуре, звучи потпуно нестварно, али чињеница је да сам прије мјесец дана путовала у Аргентину. У 13-сатном авионском лету, у економској класи, док нам covid 19 дише над вратом, а потискујемо га из главе... гледам три епизоде „Слушкињине приче“. Најхипстерскијег и најзнаковитијег комерцијалног дијела данашњице, који нас уводи у дистопију. Да ли и имагинарну државу у 21 вијеку, а такве се увијек десе након великих похара. Или пандемија. А након пандемија, опстану најјачи, најбескрупулознији, највјештији. Срећа је да у умјетности пандемије немају транзитиван период који траје мојих најфункционалнијих 26 година. Пандемије се десе брзо, и једног дана, када covid 19 буде јуче, рачунам да ћемо се вратити нормалном, бољем и квалитетнијем животу са посљедицама - дистанца није нешто најгоре што може да нам се деси, поготово она у банкама и поштама... Тоалет папир и течни сапуни остаће и када се изборимо са covidom 19 у свим школама, а не само у фенси кафићима... Аутобуске станице биће чисте, и са радошћу ћемо се загрлити са онима које волимо. Колумне су увијек личне. Ова је писана у тренутку, у којем се захваљујем својој глави и подршци најближих, што отпутовах, а двоумила сам се на тренутак, јер дуг је пут, екипа је инострана, а ко зна да ли ће серија Груди, иако је награђена селекцијом, добити награду. Побједио нас је БЕРЛИН БАБИЛОН, заслужено, по повраку сам гледала три епизоде друге серије о диктаторском систему (већ помињана серија испирисана књигом Маргарет Атвуд), које су биле знаковите већ након изласка из авиона. У којима сам и ја, пишем ја јер сам ходајући примјер егоцентричне политичке коректности, егоцентричне јер је увијек са личним ставом била штрецнута на сваку појаву особе из Азије. Тада прије двадесет дана само оне су преко лица имала маску. У то доба су се људи још шетали по аеродромима, а пошаст је била „само“ у далекој Кини. У блиској Италији је тек почела. И ако посматрамо сценографски, то јесте термин из моје шире професије, видим пусте, прилично чисте улице док ходајући око кварта, правим круг до продавнице. У Подгорици, и то у прекоморачком кварту. Неки су са маскама (ја их тумачим као бистре и повлашћене, неки вјероватно као луде и параноичне) неки су без маски. Јуче сам из аутомобила у празном ресторанском дворишту видјела пар који се љуби... сами на отвореном. И питала се да ли су за пријаву, или за радост. Ја нисам од оних који пријављују, неко је пријавио и
3
4. април 2020.
4. април 2020.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
2
Магично “кад би”, или - кад бих ја била доктор-ица, представља игрицу, симулацију, да замислите себе у симулакруму, у којем би све било разумљиво и логично. Могли би да разумијемо, препознамо и саживимо се са околностима на које нисмо навикли, на које нисмо припремљени, од којих се баш плашимо, па тај страх избацујемо на различите начине. Кад се већ дотакох страха, јасно је да је постао водећи фактор начина живота широм планете. Мимо страха, има разума, на
Дакле, заиграјмо. Кад бих ја била доктор-ица…или пацијент. Што бих радила, зашто, гдје, кад, како… с ким, у односу на кога, у којим датим околностима, игрица се усложњава кад убацимо разне карактере, па ти карактери (лицемјери, намћори, трвдоглави, препаметни, аљкави…списак је дуг) крену да утичу на ток болести, оздрављења, понашања, породичног окружења… права драма, зар не? Најчешће они егоцентрични, неосјетљиви и не виде да су главни глумци… ми остали, епизодисти, добро смо научили поглавље “кад би”. Вољела бих да заволимо епизодисте, кроз ову “епизоду короне у Црној Гори”. Нек протагонисти буду, сад већ највећи страдалници, комшије Италијани. А ми, можда и кроз игру до емпатије, до разума, до здравља.
4 ПРЕД НАЛЕТОМ НЕВИДЉИВОГ НЕПРИЈАТЕЉА
Промијењен ток историје Саит Ш. ШАБОТИЋ
М
ноги историјски извори потврђују да битке нијесу добијале само армаде, већ да су оне често биле и плод невидљивог непријатеља, односно заразних болести. Многе од њих су масовно „скоро довела до нестанодносиле људске жика људске врсте“. воте, остављајући за „Црна смрт“, како су кугу собом праву пустош. другачије називали, немиНа тај начин мијењао лосрдно је односила људсе и ток историје. ске животе и средином XIV У античко вријеме се вијека уморивши око 60 вјеровало да су епиодсто тадашње европске демије долазиле као популације. Многи исказна од богова оним траживачи сматрају да је људима који су исказиуправо куга из 1349. годивали неповјерење у боне отворила врата Османжанску моћ. У грчким лијама према Балкану. списима је остало забиСтановништво Средње Амељежено да је „отац мерике се између 1545-1548. дицине“ – Хипократ, године суочило са болешћу као методу заштите од коју су Астеци називали ширења опаких боле„Велики помор“ односно сти, препоручивао изо„kokolictli“. У Великом полацију. Те савјете он мору који је потрајао три је овјековјечио у књигодине, страдало је измези „Епидемија“, чији ђу пет и петнаест милиоје наслов остао трајан на становника. У покушапомен на ареал који ју да спријече ову пошаст, једна болест захвата. становници Средње АмеЧувени грчки историрике су жртвовали и многа чар Тукидид из Халикултурна богатства која су мунта, зачетник кринеповратно нестала. тичке историографије, је у свом најпознатиКуга је, како биљеже бриДОКТОР ШНАБЕЛ Доктор за кугу из Рима (XVII вијек) јем дјелу под називом тански историографи, у ·· rst око 1656. Бакрорез у боји који је објавио Paul Fu “Историја Пелопонеског другој половини XVII вирата“, у коме је описао јека однијела око 20 одсто сукобе између Спарте и Атине, го- ти под називом „Тукидидова куга“. тадашњег становништва Лондона. ворио je и о болести која је захва- Куга је, као заразна болест која Крајем XVIII вијека услиједило је тила Атињане и уништила велики се брзо ширила, а против које откриће вакцинације, које је спброј њихових војника, што је, на- није било ефикасног лијека, за рјечавало велике богиње. Упркос водно, био један од разлога због дуго остала највећи неприја- томе, поједине заразне болести се кога је Спарта однијела побједу у тељ човјечанства. Према наво- нијесу смиривале. Човјечанство се овом ратном сукобу. Како је и сам дима византијског историчара у новом и великом страху нашло и Тукидид, као учесник рата, пребо- Прокопија из Цезареје, које на- почетком XIX вијека када је букнуловао ту болест, многи историча- лазимо у дјелу „De bellis“, које је ла прва у низу пандемија колере. У ри и данас је уобичавају спомену- написано у осам књига, куга је Русији је, током те пандемије, стра-
Посебно тешка ситуација у којој се нашла црногорска популација догодила се са грипом познатим под именом „шпанска грозница“, који је трајао од 1916-1918. године. Дакле, од те грипозне немани која нас је походила, прошао је читав вијек и која година више дало око милион људи. Вакцина против колере пронађена је 1885. године, али њоме пандемије ове опаке болести нијесу заустављене. Русија је била извориште великог грипа који се појавио 1889. године и био нова пошаст која је уздрмала европску, а потом и свјетску заједницу. Тешка ситуација која је задесила становништво Русије, потрајала је до 1892. године. Излаз је нађен открићем Михаила Афанасјева, руског љекара, који је успио да изолује хемофилну бактерију. Ни Црна Гора кроз своју дугу историју није била поштеђена од налета невидљивог непријатеља, због чега су становници са црногорских простора често били приморавани да играју својеврсну игру опстанка. Посебно тешка ситуација у којој се нашла црногорска популација догодила се са грипом познатим под именом „шпанска грозница“, који је трајао од 1916-1918. године. Од те немани која нас је походила прошао је читав вијек и која година више. И тај грип је, према неким изворима, најприје захватио Кину, одакле су га пренијели радници који су преко Канаде дошли у Европу. Грип је назван „шпанским“, јер је Шпанија у току трајања Првог свјетског рата прогласила неутралност, па су медији могли слободно извјештавати, за разлику од других земаља у којима је постојала цензура у погледу објављивања многих вијести, па и оних које су се тицале разних болести. Вирус грипа „шпанске грознице“ био је смртоносан јер је имунитет мно-
гих људи био изузетно ослабљен због неухрањености изазване ратним околностима. Интересанто је поменути да је накнадно откривено да су људи рођени у Црној Гори 1889. године, били слабије отпорни на овај вирус, јер су у дјетињству били изложени епидеми већ поменутог „руског грипа“ и њему сличних зараза. Опсег смртности који је ширила „шпанска грозница“ или „шпањолица“, како су је звали у многим крајевима Црне Горе, био је невјероватан. Према одређеним процјенама смртност је износила око 50.000.000 (према неким изворима чак и до 100.000.000), што је био поразнији биланс од жртава које су страдале у рату (10.000.000). У Црној Гори није било ни града, нити варошице нити иоле већег села, које није било захваћено „шпањолицом“. Према неким изворима, само у августу 1918. године у никшићком округу од ове опаке болести умрло је 1,5 одсто становништва. Ова болест је је у Црној Гори за неколико мјесеци однијела више живота него све три године ратовања у Првом свјетском рату. Остатак приче о заразним болестима након „шпанске грознице“, нам је познатији, али у тај дио историјата нећемо залазити. Зауставити пандемију и спасити људске животе у овом тренутку је много битнија прича. И опет се враћамо на почетак овог текста и Хипократа – док наука не учини своје, остају нам превентива и изолација. И због себе и због других.
ЕПИДЕМИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ КРОЗ ЕПОХЕ
И у прошлости је било тешко Вукота ВУКОТИЋ
У
вријеме кад се цијели свијет бори са опасним вирусом, пребројава заражене и жали за умрлима, док дежурни паметари са друштвених мрежа износе нове завјере или им се већ привиђа по који коњ из Апокалипсе, нема ми друге - морам остати дома. Мислим се тако, до кад ће ово чудо, а онда ми паде на памет колико је већ оваквих ситуација Црна Гора и њен народ претурила преко главе кроз своју историју. Током наше дуге историје било је тога много па и болести, што је погађало овај народ. Тек од доба Старог Рима имамо поуздане податке о пошастима које су погађале и наше крајеве. Мада се вјерује да је епидемија неке болести скоро стално била присутна, због начина и услова живота и хигијене, до нас су дошли подаци само о онима најразорнијима које су оставиле највише посљедицa. Једна од тих епидемија је „Антонинска куга“ из 165. године наше ере названа тако што су два римска цара из династије Антонина од ње умрла. Данас се претпоставља, на основу записа о њој, да се ради о епидемији малих богиња која је трајала скоро 15 година. Била је раширена по читавом Римском царству, па је погодила
Епидемија колере која је избила у Црној Гори од 1864. до 1867. године десетковала је становништво. Ова болест је узрок смрти и Великог војводе Мирка Петровића, а оставила је озбиљне посљедице на живот грађана и наше античке градове: Дукљу, Будву, Рисан, Бар, Котор, Муниципијум С. Сљедећа пошаст која нас је погодила била је, опет названа по цару, „Јустинијанова куга“ из 541. године. Раширила се из Азије, одакле су је пренијели номадски народи. Била је свакако једна од најтежих која је погодила наше просторе. Ни током Средњег вијека стање се није пуно поправило, па као један од кључних догађаја остаће упамћена епидемија бубонске куге од 1345. до 1348. године. Проширивши се са Сицилије однијела је скоро двије трећине становништва Старог континента и трећину азијског. Похарала је и наше крајеве, а најгоре је прошао град Свач који се никад није опоравио од тог удара и сасвим је напуштен након епидемије. И данас су остаци овог, некад просперитетног града пуни гробова људи који су умрли од болести и које нико није имао да сахрани. Локално становништво је, због великог броја цркава у Свачу, наставило да га сматра светим тлом и
понекад сахрањивало мртве, нарочито дјецу унутар зидина. Иако су кроз Средњи вијек наставиле да се спорадично јављају епидемије разних болести, ниједна није имала тако страшан разорни ефекат као бубонска куга. Све до XIX вијека повремено су избијале епидемије које су косиле становништво. Ипак, немамо записа о томе из Црне Горе, али знамо да су тешки услови живота били су погодно тле за настанак заразе. Пазари у Котору и Скадру су се затварали због епидемија што је доводило до појаве глади. У другој половини XVII вијека, тачније 1665. године, куга се појавила поново у Европи, најжешће у Лондону. Епидемија и земљотрес били су главни узроци окончања „златног стољећа“ Дубровника. Почетком XIX вијека појављује се колера као заразна болест. Прије него је пронађена вакцина за њу 1885. године однијела је многе животе, па и у нашој земљи. Посебно тешка епидемија колере избила је у Црној Гори од 1864. до 1867. го-
дине која је десетковала становништво. Ова болест је узрок смрти и Великог војводе Мирка Петровића. Оставила је озбиљне посљедице на живот у Црној Гори и зауставила започете реформе које спроводио књаз Никола. Најтеже је било у басену Скадарског језера и у варошима Ријеци Црнојевића и Вирпазару. И данас се могу пронаћи по неким црногорским селима масовне гробнице у које су сахрањиване жртве ове епидемије. У XX вијеку Црну Гору су иначе погодиле многе недаће, па је тако нијесу заобишле ни епидемије. Током Првог свјетског рата, нарочито током трајања аустроугарске окупације, 1916-1918 године, становништво Црне Горе се суочило са великом епиденијом тифуса. Глад која се проширила због рата и као посљедица окупације допринијела је брзом ширењу болести. Епидемије су харале и односиле људске животе и у логорима у којима су били интернирани Црногорци широм Двојне монархије.
5
4. април 2020.
4. април 2020.
Сачувана су јако потресна свједочанства која нас извјештавају о стању у Црној Гори у то доба. Црногорски државни апотекар Теохар Константиновић у свом извјештају Црногорском Црвеном крсту у Неију код Париза описује хигијену и биједне услове у којима бораве интернирани у замку Карлштајн, а констатује да је стање у другим логорима много теже. Тифус и дезинтерија су однијели многе животе. Из једног писма које је Црногорском црвеном крсту послао један Црногорац из Америке видимо да само на Грахову од глади и болести умиру читаве породице које на жалост више нема ко да сахрањује. А одмах по престанку рата и повратка људи домовима, дочекала их је епидемија у народу знана као „шпањолица“. Ето, чак и у овако летимичном прегледу видимо да смо доста пута до сада у својој историји много тешких ствари и болести прошли и преживјели. Тако ће бити и са covidom. Но, до тада, нема нам друге, остајмо дома!
КЊИЖЕВНА РЕМЕК ДЈЕЛА ИНСПИРИСАНА ЕПИДЕМИЈАМА
Метафоре зла у трагичним временима Антун СБУТЕГА
Е
пидемије и пандемије су константа историје, на чије су обликовање утицале, а оставиле су дубоки траг у умјетности и књижевности. Тако је епидемија куге погодила Атину у току рата против Спарте у V вијеку пр. Криста, битно ју је ослабила и допринијела побједи Спарте, а од куге је умро и чувени атински државник Перикле. У средњем вијеку епидемије су биле честе, посебно куге и колере, а слабо развијена медицина и хигијена нијесу могле спријечити трагичне посљедице. Тумачене су као колективна казна за гријехе, а за њихово ширење су окривљаване етничке и вјерске мањине, попут јеретика и Јевреја. Честа тема средњевјековне ликовне умјетности је био Плес смрти, са застрашујућим приказима смрти која коси неумитно и масовно, не штедећи никога. Велика епидемија у Риму у IX вијеку је изазвала огроман број жртава и према легенди заустављена је Божјом интервенцијом, када се на Хадријановом маузолеју појавио анђео који је објавио њен крај. Од тада се маузолеј назива Тврђава светог Анђела, а велики барокни умјетник Бернини је на мосту поред ње поставио кипове анђела. Велики број књижевних дјела има за тему епидемије. У овом контексту ћемо се осврнути на три ремек дјела из три епохе: Декамерон Ђованија Бокача из XIV вијека, Вјереници Александра Манцонија из XIX вијека и Куга Албера Камија из XX вијека. Ђовани Бокачо из Фиренце (13131375) један је од најважнијих хуманистичких писаца, савременик и пријатељ Петрарке, аутор бројних дјела на латинском и италијанском. Најпознатије дјело му је Декамерон, класик свјетске књижевности. Бокачо је преживио кугу у Фиренци 1348. чије је страхоте описао у уводу Декамерона. Ово дјело затим прати десеторо младих, седам дјевојака и три младића, богатих грађана Фиренце, који су се склонили од епидемије у једну вилу ван града. Да би угодно провели вријеме изолације свако
Ови романи подсјећају да „нема ничег новог под сунцем“, како пише у Библији, и показују како су људи у разним историјским епохама реаговали на велика природна и друштвена зла, попут овога са којима се ми данас срећемо, а које има поред здравствених и економских аспекта, несагледиве психолошке, друштвене и етичке димензије је од њих сваког дана причао једну занимљиву причу. Изолација је трајала четрнаест дана, али су неки дани били посвећени молитви и другим активностима, па су причали укупно десет дана по чему је дјело и добило име; Декамерон на старогрчком значи десет дана, у току којих је свако испричао по десет прича. Дјело садржи сто прича у којима је на занимљив и критички начин са дозом хумора описано италијанско друштво тога времена, указујући и на корупцију, неморал и лицемјерје клера и владујућих класа. Кратке приче се не односе на епидемију, куга и изолација су само мотив да десеторо младих покушају на интересантан и креативан начин провести вријеме. Историчари књижевности често називају Декамерон људском комедијом, насупрот Дантеовој Божанственој комедији. Велики број прича има љубавне и еротске теме, што је са критиком мана и гријехова клера изазвало скандал и Декамерон је био забрањиван за читање. Иако до данас највише интересовање изазивају приче са пикантним еротским елементима, ово дјело је знатно сложеније; оно је израз хуманистичке климе Фиренце, која у центар интересовања ставља човјека, његове природне и духовне импулсе, мане и врлине. Протагонисти прича су, поред племића, дама и клера, најчешће припадници грађанске класе, трговци, поморци као и они ниског рода, мушкарци и жене, који показују изузетну виталност, способност да се одупру изазовима судбине и неправдама и да пролазећи кроз разне авантуре остваре своје циљеве. Животом доминирају
срећа, природни импулси и лична способност. Срећа није само слијепа судбина, већ укључује и Божју провидност. У дјелу се мијешају идеали залазећег средњег вијека и вриједности грађанског друштва у успону. Бокачо је писао живим италијанским језиком, занимљиво и без идеализирања и Декамерон је стекао огромну популарност, велики број издања и превода, те екранизација од којих је најпознатији филм Паола Пазолинија из 1971. године. Роман Вјереници Александра Манцонија (1785 - 1873) је ремек дјело италијанског и европског романтизма. Ради се и о првом италијанском историјском роману чија је радња смјештена у Ломбардију XVII вијека. Аутор је, послије дугих истраживања извора, реконструисао историјску сцену тога дијела Италије у вријеме шпанске доминације и велике епидемије куге 1630-1631. Главни протагонисти су Ренцо и Луција, млади скромни вјереници чију жељу да љубав крунишу браком спречавају бројне препреке и неправде; окрутни шпански племић Дон Родриго отима Луцију и покушава да је заведе. Она се одлучно опире насиљу, вјерна Ренцу, који чини све да је нађе. Ренцо је заражен у страшној епидемији куге у Милану, али успијева да преживи и на крају пронађе Луцију и са њом се вјенча. Иако се ради о романтичној љубавној причи са срећним исходом, роман није идиличан, бави се драматичним историјским догађајима, даје реалистичне описе куге, критику насиља, празновјерја, корупције клера у лику сеоског жупника Дон Абондија, те женских манастира у чуве-
ној епизоди монахиње из Монце. Манцони је вјерник и даје портрет кардинала Федерика Бороема који је имао велике заслуге у борби против куге и био модел правог ангажованог кршћанина. Бог интервенише у историји и позива на активно практиковање вјере, праштање и безграничну љубав. У вријеме буђења националне свијести овај роман је и израз побуне против страних завојевача који су вјековима доминирали дјеловима Италије. Зато је имао велики идеолошки утицај на италијански национални препород, Рисорђименто, у XIX вијеку, који је довео до уједињења Италије. И Вјереници су имали више телевизијских и филмских екранизација. Албер Ками (1913-1960) Француз рођен у Алжиру, нобеловац и аутор више ремек дјела, био је близак филозофији егзистенцијализма. Његов опус је обиљежено трагичним искуством Другог свјетског рата, који је провео у окупираном Паризу. Прва дјела, Мит о Сизифу, објављен 1942. и роман Странац 1943, су израз увјерења да је живот апсурдан, бесмислена мука без могућности утјехе вјере. Роман Куга из 1947. је дио циклуса Побуњени човјек и описује епидемију имагинарне куге у Орану. На пацове који масовно угибају у почетку нико не обраћа пажњу, док куга не почне да се шири изазивајући велики број жртава и град не буде изолиран. Куга овдје није само природна пошаст, нити Божја казна за гријехе, већ метафора зла које постоји константно и повремено поприма драматичне размјере, а свакако је реминисценција на трагедију Другог свјетског рата и стравичне злочине наци-фашизма: изолирани Оран којим хара куга је метафора Европе под нацистичком окупацијом. Писац на маестралан начин прати понашање разних личности у овим трагичним околностима, оних који користе ситуацију да остваре неки профит, себичних кукавица и оних који се храбро супростављају злу; ови задњи су
Котор више пута погађан И територија данашње Црне Горе је била често захваћена епидемијама, о чему највише податка има за подручје Котора и Боке. И пред заштитних мјера, карантина за бродове и посаде, Котор и околина су више пута били погођени епидемијама. Најтежа је била за вријеме Кипарског рата између Венеције и Османског царства 15701573. Котор је 1563. године био погођен земљотресом, поднио је велике жртве у рату, двије турске опсаде, а посада његове галије „Свети Трипун (200300 особа) је погинула херојски у битци код Лепанта 1571. Послије турског освајања Бара и Улциња и пустошења Будве и Паштровића у Котор су се склониле бројне избјеглице. Ситуација је постала још драматичнија када је избила епидемија куге која је усмртила више хиљада особа. Умјетничка дјела у црквама у Боки, посебно на Госпи од Шкрпјела и жупној цркви на Прчању су поклоњена у знак захвалности Богородици за спас од болести и епидемија.
инспирисани члановима покрета отпора против нацизма. Главни јунак, доктор Рије, несебично се ангажује, упркос ризику, у борби против куге, и инкарнира Камијев одговор на битно питање како дати смисао егзистенцији у окрутном свијету, упркос страху и дилемама, активном побуном против сваког облика зла. На крају епидемија престаје и преживјели грађани славе, а пацови напуштају Оран да пренесу кугу у неки други срећни град. Ова три књижевна ремек дјела подсјећају да „нема ничег новог под сунцем“, као пише у Библији, и показују како су људи у разним историјским епохама реаговали на велика природна и друштвена зла, попут овога са којима се ми данас срећемо, а које има поред здравствених и економских аспекта, несагледиве психолошке, друштвене и етичке димензије.
Спасоносни бродови из Боке У Венецији је 1630-31. куга однијела десетине хиљада жртава и град је био у карантину. Недостајало је хране и пријетила је глад. Спасоносни су били бродови из Боке затечени у луци са великом количином кастрадине. У знак захвалности Богородици што је зауставила епидемију Венецијанци су саградили барокну црГОСПА ОД ЗДРАВЉА Котор
кву Санта Мариа делла салуте, Госпу од здравља, а сваке године се престанак епидемије слави 21. новембра, када се у Венецији традиционално једе кастрадина. И у Котору постоји католичка црква Госпе од здравља која се слави 21. новембра, исти дан када и православни Арханђелов дан и дан ослобођења града.
6
ОГЊЕН СПАХИЋ “ХАНСЕНОВА ДЈЕЦА”: РУKОПИС ЧИЈА АKТУЕЛНОСТ НЕ ПРОЛАЗИ
МЕНАЏМЕНТ У КУЛТУРИ У ВРЕМЕНУ ПАНДЕМИЈЕ
Слово о карантину и зараженима Роман није мање актуелан ни деценију и по од објављивања, али не стога што се Црна Гора тресе од страха изазванога једном пандемијом, и не зато што ових дана помало сличимо на Спахићеве Румуне који обољеле гледају кроз ограде, маске и на растојању не мањем од дужине батине, већ зато што су његови умјетнички квалитети такви да је тај рукопис себи осигурао мјесто у свим будућим студијама о црногорској књижевности Владимир ВОЈИНОВИЋ Требало је испунити два једноставна услова која су онемогућавала драстичније ширење заразе: 1. строго ограничити кретање болесника 2. спријечити контакт са здравим људима. Тако је било у добу Рамзеса II, Kарла V или Ивана Грозног.
О
ве ријечи припадају уводним сегментима једнога од најзначајнијих рукописа цијеле генерације црногорских писаца што се сад помало бојажљиво назива средњом, а та књига, која се јавила у нултој деценији XX вијека, донијела је причу о посљедњем европском лепрозоријуму, односно, ако је судити по критикама, о стигматизацији и несхваћености, физичкоме и духовноме прогону, сударима на релацији болесни–здрави, Исток–Запад. Роман Хансенова дјеца Огњена Спахића није мање актуелан ни деценију и по од објављивања, али не стога што се Црна Гора тресе од страха изазванога једном пандемијом, и не зато што ових дана помало сличимо на Спахићеве Румуне, који обољеле гледају кроз ограде, маске и на растојању не мањем од дужине батине, већ зато што су његови умјетнички квалитети такви да је тај рукопис себи осигурао мјесто у свим будућим студијама о црногорској књижевности. Дакле, кад размишљамо о квалитетима овога рукописа и покушавамо да донесемо извјесни суд, сад са већ пристојне временске удаљености од момента објављивања, јасно је да за успјех Хансенове дјеце није било пресудно то о чему је Спахић писао, већ – како је писао. А заправо је то и по дефиницији темељ разлике добрих и оних других писаца. Па да видимо како је Спахић писао. Спахићев наратор, да би допринио динамизацији радње, да би потакао процес идентификације реципијената његових записа са људима и околностима о којима пише, користи три временска плана. Боље је о тога можда рећи како су у рукопису успостављене три временске димензије. Прва је
она у којој радња тече у садашњости. То је, дакле, вријеме карантина и бјекства двојице цимера из карантина. Друга је прошлост наратора и његова цимера Роберта Данкана. А трећа је – далека прошлост, односно историја лепре подупрта легендама, стварним или фиктивним рукописима. Те три димензије константно се преплићу, осим у средишњем дијелу романа, кад се радња прилично захухта. Наоко случајно, али наратор врло вјешто бира тренутак кад ће се „преселити“ у прошлост, ближу или даљу, а све те сеобе најављене су брижљиво планираним промјенама нивоа приповиједања, или нивоа с кога се приповиједа. Оквир основне приче, ако га уопште можемо назвати оквиром, предста-
вљају уводна цјелина и завршни цитат. На пролошкој граници налазимо податке о томе да је пред нама запис онога који ће у румунскоме пасошу, заправо рођенданскоме поклону, бити означен као Андреи Станеску. А на епилошкој граници, налазимо сљедеће кодовне кључеве записа, и уопште Спахићева романа: Герхард Хенрик Армауер Хансен (1841–1912), норвешки научник који је 1873. године изоловао бацил Mycobacteruim leprae. Отуда се лепра често именује као Хансенова болест, а бацил који је изазива Хансеновим бацилом. Између те двије тачке, смјештена је и историја „Станескуа“, и историја његова америчког цимера Данкана, и историја румунскога лепрозоријума, дјелимично и Ру-
Гњила свакодневица губавих Спахићев наратор, „бивши“ губавац с обале Јадранскога мора, исписује свједочанство о данима болести, и потоњим лепрозним болесницима што су своје предсмртне дане потрошили у карантину у румунској забити, на рубу једне цивилизације којој се управо тада догађао велики потрес – пад диктатора Чаушескуа. Но ово је само оквир нечега што бисмо могли назвати фабулом. Јер, у рукопису Спахића сви топо-
ними, етноними, сви стереотипи и сви сигнали и кодови стварности какву познајемо или немају значаја или су снагом имагинације потиснути у други план. У фокусу Спахићева наратора заправо је гњила свакодневица губавих. Она се бескрајно расипа у болу изазваним неумитним распадањем коже, цурењем гнојивих рана и обогаљеним покретима. У том свијету скоро да је и неважно како је дошло до ин-
фекције, будући да су те информације као у каквој преси стијешњене дневним ритуалима губаваца с отупјелим чулима, који живе за ријетки краткотрајни ужитак у соковима ананасовог плода, да и њега плате несносним желудачним боловима. Будући црногорски уџбеници из области естетике, извјесно је, садржаће и Спахићеве описе, као типичне примјере естетике ружног у књижевности.
муније саме, и историја Хансенове болести. Док приповиједа о свему томе наратор заузима различите позиције. Начас га чујемо као „објективнога посматрача“ хетеродијегетичке висине, који располаже укупним људским знањем, онда нам се учини да је приповиједање ограничено, интимно, оно које долази из тачке гледишта једнога људског бића, додуше избразданога Хансеновим бацилима: а онда нам се учини и како тај хомодијегетички наратор нагло добије снагу да продре у душу и мисао других, епизодних ликова. Рекло би се, чудан одабир форми приповиједања, и неодрживо претрчавање „камермана“ од фокализатора до фокализатора (као онда кад приповиједа о Данкану: Пуцао би у своју главу да има пиштољ, мисли). Али, све то с фокализаторима у пракси, боље је од тога рећи у роману Хансенова дјеца, функционише, и то супротно од препорука теоријских магова. Рецимо, кад жели да убрза ток радње, нагласи њен значај и унесе драмску тензију у један догађај (а таквих примјера није много), наратор намах заузима позицију јафокализатора. Ево како то звучи: Гледам: црвено сунце које тоне у крошње. Вјетар доноси кисела испарења фабричког димњака. Примичемо се будућем Золтáновом гробу. И таман кад навикнете на ту тензију потакнуту одабиром глаголскога времена садашњег, наратор се наново удаљи, користећи перфект, подćећајући нас да се тај догађај не одвија сад, него да се он збио, и да ми ишчитавамо странице узбудљивога свједочанства. (Само једном је та успјешна формула затајила, јер се нашла усред зоне презента сувишна ријеч, али и она фигурира као Толстојево чуц-чуц.) Та игра плана приповиједања и статуса времена праћена је фигурама успоравања и убрзавања тока основне радње. Вријеме за лепрозне стоји. То је вријеме карантина, чију муклу природу илуструју ријечи епизоднога лика: Не желим назвати ситуацију крајње озбиљном, но усудио бих се да кажем како је у вашем интересу – у интересу свих нас, заправо – да још неколико дана проведете у карантину ради даљих испитивања. Стога наратор покушава да „осмисли“ карантинско вријеме уметнутим причама (најчешће су то легенде о лепри и губавцима, псеудоисторијске цртице из наводних медицинских гласила), али и експликативним аналеп-
7
4. април 2020.
4. април 2020.
Турбулентне околности и нове вриједности Един ЈАШАРОВИЋ
сама (Данканова повјест, те повијест других ликова), пролепсама (Роберт В. Данкан ће доцније примјетити горку иронију...), рефреном (да, рефреном – јер синтагмем посљедњи европски лепрозоријум поновљен је толико пута, на таквим мјестима, и допринио је успостави посебнога ритма текста, да га с правом можемо назвати рефреном) и описима. Управо, Спахићеви описи тако успјело функционишу да се не доимају као присилне фигуре успоравања радње већ својом снагом чине то да постају претежни дио нарације. Такво приповиједање својствено је само изузетно даровитим писцима, онима од којих и не очекујете да вас забаве фабулом, па није чудо ако вам се док читате намећу мисли о непорециво вриједним класичним текстовима. Рецимо, атмосфера коју Спахићев наратор гради описима лепрозоријума призива ćећање на атмосферу из Павиљона бр. 6 Чехова. Потом, сцена пресвлачења губаваца непосредно пред бијег, облачење претходно заплијењене диктаторске одјеће и метаморфоза коју протагониста доживљава није ли нешто што краси и Лалићевога Лада Тајовића у Лелејској гори? Даље, тешко можемо заборавити опис снијега из увода Андрићеве Проклете авлије, али ћемо тешко заборавити и Спахићев опис снијега: ... но чињеница је да сам разгрћући лопатом бјеличасте гомиле са исцијепаних дрва крај капеле у њима проналазио животиње величине дјечјег прста. Снијег се уцрвљао као сатруло месо. Мртви снијег, помислио сам... Али, Спахићев наратор нити је рачунао с тим асоцијацијама, нити је избјегао да се ослони на референтна дјела усмене и писане књижевности, класичне и рок музике (басне, легенде, Свето писмо, Едгар Алан По, Битлси, Григ), што нам говори да и овај рукопис носи насљеђе посмодернистичкога приповиједања. Једна новинска страница недовољна је да се наведу сви квалитети овога рукописа. Посебан би се сегмент једнога рада дао посветити функцијама приповиједања у роману Хансенова дјеца. Рецимо, цио текст је „свједочанство“ (тестимонијална функција); потом, Спахићев наратор оцјењује, суди и коментарише (идеолошка); у појединим моментима покушава да успостави комуникацију и са фиктивним читаоцима, или нама самима (Стојећи на средини нисте могли сагледати ни један ни други крај), а то, скупа с недостајањем класичнога управнога говора, упућује на комуникативну функцију. Етц, етц... Но, можда је у цијелој овој причи о Спахићеву роману најважније од свега то што је наратор причом о посљедњим губавцима, снагом метафоре, успио да сазда цијели један свијет, односно да сачини географску карту свијета паралелног оном у коме јесмо. Да исцрта свијет испуњен границама и ограничењима, политичким потресима, хајкама, стигматизацијом, болестима и карантинима. Свијет који је нестао, цијепајући се као карта Европе међу Дункановим прстима.
Г
лавне магистрале овог текста посвјећујем, али и поистовјећујем, са називом књиге Милене Драгићевић-Шешић и Сањина Драгојевића – Менаџмент умјетности у турбулентним околностима (2005) која је у издању куће Clio до сада доживјела више издања, али и превода на неколико свјетских језика. Ово не случајно, јер је актуелна ситуација са корона вирусом на извјестан начин у магнитудама поремећаја у складу са турбуленцијама које су пратиле дугогодишње транзиционе процесе у култури. У таквом хоризонту тумачења, али и очекивања, култура у Црној Гори, али и на глобалном нивоу, неминовно транзитира у поље дигиталног и виртуелног, и то посебно они традиционални видови културе, који су подразумијевали физичко присуство изложбама, музејима, биоскопима, позориштима или боље рећи свим видовима јавних манифестација и догађаја у култури. Ова нова дигитализована култура у изолацији која одскора губи свој тактилни и размјенски карактер, али и генерални утисак непосредног доживљаја умјетности и њеног простора, узрокована је вирусом који је, парадоксално, већ одавно постојао и у дигиталном простору, и који зна бити, не мање опасан него овај прави. Стога је и значајно у овом тренутку преиспитивати сусрет ове двије културе - оне традиционалне и оне дигиталне која је већ у великом обиму апсорбовала или просто супституисала велики дио њеног манифестационог карактера и социјалног утицаја који је претходно имала у друштву. У таквој муњевитој транзицији, можемо извјесно пратити стварање једне
Дуго очекивана дигитална транформација актера културне продукције, сада се успоставља, не као природна, већ као индукована потреба актера у култури да комуницирају свој садржај ван граница физичког и сопственог простора дјеловања, односно према потенцијално новим, те и разноврснијим циљним групама потпуно нове културе изолације под знаковитим слоганом „Остани дома“ која већ сада пријети да уруши глобални оквир политичке економије, који је примарно заснован на конзумеристичким преференцијама свих њених корисника који, када се пандемија заврши, можда остану и без посла. На овај начин постаје јасно, да глобална пријетња од неартикулисаног распростирања covida-19 може да има снагу коперниканског обрта, али и тектонског поремећаја свих друштвено-економских и политичких параметара који ће се великим дијелом односити и на културу. Уз разумијевање општеприхваћене чињенице да многи теоретичари културе, транзиционом периоду у култури приписујују карактер мрачног доба, из којег се неочекивано изродила приватизација културних дјелатности и предузетништво у култури, те што је још важније, цивилно друштво у настајању - као потпуно нови актери на културној сцени, тако се из периода изолације и кризе изазване Корона вирусом, такође може очекивати сличан сценарио развоја неких потпуно нових видова и манифестација културе који претходно нису постојали. То нас сада доводи у ситуацију да многобројни актери из јавног, при-
ватног и цивилног сектора у култури додатно дигитализују и преслажу своје архиве и ужурбано их пласирају као рециклиране или као нове – ре/креиране садржаје. Сви ти садржаји, у корелацији са актуелним тренутком на извјестан начин добијају и неко потпуно ново значење, посебно у свјетлу чињенице што је традиционални оквир продукције културе искључиво сведен на изоловани и приватни простор стварања. Зато је упоредо са овим, веома важно истаћи још једну чињеницу која се може сагледати у оквирима већ виђеног сценарија многобројних филмова, али и документарних емисија и серијских програма. Наиме, пандемија вируса је веома распростањења тема у савременој кинематографији и медијима, стога њења актуелна физичка манифестација није непозната многобројним филмским и телевизијским гледаоцима. Ово је у великом обиму, такође допринијело и активацији једне потпуно нове визуелне медиографије која се као когнитивна архива историје покретних слика, код гледалаца, али и самих физичких актера - које гледамо посредством медија ових дана, дешава и одвија као већ виђен или проживљен сценарио, односно садржај. Стога ова, на извјестан начин трансцендирана визуелна медиографија отвара простор једном новом сензорном пољу и епистемологији проживљавања која се може сматрати већ виђеном историјом догађаја. Њен реверзибилни карактер у медиографском смислу обнавља се као визуелно памћење и катарзично сјећање код гледалаца, које на бодријаровски начин превладава реалност, а манифестује се у реалном медијском простору у билансу десетина хиљада мртвих којима док-
Бришу се границе јавног и приватног Oвај, у великој мјери већ проживљени, те дистопијски сценарио и доживљај страха, у епистемолошком и психолошком смислу може се сматрати новим видом културе памћења која ће тек у дигиталној сфери задобити оквире једног потпуног социјалног паноптикона, који пријети да избрише границу између јавног и приватног, и који већ сад, извјесно уводи културу држања социјалне дистанце и физичке интеракције на најмање два метра. Дакле, у таквом закидајућем физичком простору, дигитализовани паноптикон контроле социјалног понашања, које је описивао је и Мишел Фуко у својим књигама, заправо ће убрзо постати фундаментална претпоставка једног потпуно новог модела социјалне контроле понашања, која већ данас задобија свој релевантан и своприсутни смисао.
тори не стижу да пруже помоћ. Дакле, данашња ситауција као неминован резултат и исходиште процеса глобализације, у овом тренутку прописује социјално дистанцирање, те на другој страни и потпуну изолацију и нужно залажење у дигиталну/виртуелну егзистенцију, из веома оправданих разлога. Међутим оно што треба разумијети у том процесу јесте чињеница да многобројни конзументи културе у таквим (турбулентним) околностима рециклирају археологију визуелне медиографије која пријети да постане потпуна манифестација и реалност много драстичнијих социјалних и културних протокола у будућности. Оно што је у том процесу интересантно уочити, јесте сама брзина културне транзиције и потпуне социјалне транформације понашања, која се на глобалном нивоу одвија и уводи у мање од неколико седмица. Стога није неразумљиво резоновати да ће све будуће транзиције у култури, те стога и у друштву, дјеловати и бити артикулисане по сличном сценарију који смо већ негдје прочитали у књигама, видјели у филмовима, гледали на платну или проживјели кроз музику. У том правцу иду и препоруке након читања овог текста, а које се односе на праћење актуелних и дигитализованих садржаја културе који су у условима пандемије задобили један потпуно нови вид медијског и дискурзивног формата, попут на примјер; 75. јубиларне online изложбе и смотре ликовних стваралаца Црне Горе у Умјетничком павиљону, УЛУЦГ-а. Ова изложба неочекивано, али и по први пут у црногорским условима савремене културне продукције, манифестује само дио оних могућности којим се поље претходног дјеловања културних актера фундаментално измјешта у нови, виртуелни простор. Сличне примјере можемо пратити и у дјеловању Градског позоришта из Подгорице које нуди online премијере својих снимљених представа путем YouTube канала, али и других актера попут оних који своју програмску понуду емитују путем радија Светигора која се приказује на херцегновској телевизији и која нуди гледаоцима интернет литије. Дакле, дуго очекивана дигитална транформација актера културне продукције, сада се успоставља, не као природна, већ као индукована потреба актера у култури да комуницирају свој садржај ван граница физичког и сопственог простора дјеловања, односно према потенцијално новим, те и разноврснијим циљним групама. Ово значи да турбулентне околности транзиције у култури увјек стварају и неке нове вриједности, које се касније извјесно могу и додатно валоризовати. Међутим, како је и сад веома очигледно,
Нова транзиција У оваквом оквиру тумачења веома је интересантно пратити тренд настајања једне потпуно нове транзиције у култури. Тој новој транзицији културе – требала је природно да претходи дигитализација и свеопшта транзиција дјеловања. Међутим, она се сада већ извјесно и парадоксално одвија у условима крање нужде и морања. Ова транзиција дјеловања јавних, приватних, а и цивилних актера у култури на дигиталне платформе комуникације, до сада, само је дјелимично усвојена као доминантан принцип позиционирања на културном тржишту, међутим она се у овом тренутку манифестује и као примарни алат намјенски програмираног садржаја који се пласира искључиво посредством нових и веома разноликих социјалних медија и дигиталних платформи.
ова транзиција, значиће и дубинско преиспитивање програмске понуде и квалитета културних и медијских садржаја који се нуде. Оно чему свједочимо у сагледавању регионалних и свјетских институционалних пракси је потпуна пролиферација нових, али и неких рециклираних културних садржаја које заправо говоре о могућностима дигитализације и форматирања виртуелног искуства културе. Тако данас, можете гледати снимљене представе Бољшој театра, пратитити online свјетске премијере са Бродвјеја или Vest enda, одслушати многобројне онлине музичке бендове и фестивале из региона путем Инстаграма, Фејсбука или Твитера, затим пратити моногобројне онлине премијере на тематским филмским фестивалима, посјетити и прошетати виртуелним изложбама свих релеватних свјетских музеја и галерија које су сада бесплатне, приступити многобројним онлине дигиталним библиотекама и архивама итд. Стога је у овом тренутку, можда рационално поставити отворено питање: штo сматрамо вриједним документом културне историје којој управо присуствујемо и колико заправо придајемо значај институционалном памћењу, те можда консеквентно томе - каква је нам је архива савременог културног стваралаштва?
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Сузана Булатовић | Уредник фотографије Стево Васиљевић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
4. април 2020.
РЕМЕК ДЈЕЛА МАЈСТОРА КАО ВОДИЧ КРОЗ АКТУЕЛНУ КРИЗУ
црна смрт на платнима највећих Методе које данас користимо у борби против пандемије, попут карантина, произилазе из мучне прошлости, као и добар дио најчувенијих умјетничких дјела Европе. Та ремек дјела могу нас утјешити или нас пак натјерати да ову непознаницу посматрамо из другог угла... Рембрант, Тицијан и Каравађо... прошли су тим путем прије нас оставивши слике које нам могу служити као водич, сматра британски историчар умјетности Џонатан Џонс
Д
обар дио најчувеније европске умјетности прогоњен је избијањем болести, али представља и свједочанства о љубави услијед масовног помора. Могу ли нас та ремек дјела водити и кроз актуелну кризу, запитао се недавно британски историчар умјетности Џонатан Џонс у ауторском тексту у листу Гардијан. Невјероватно је, запажа он, да налазимо заједничко са људима који су се прије 500 година, лишени разумијевања и адекватног третмана, суочили са болешћу. Папа Фрањо прошетао је недјељу, услијед епидемије корона воруса пустим улицама Рима, како би се у цркви светог Marcela u Vija del Corso поклонио крсту који је 1522. године Рим наводно заштитио од куге. Данас смо у истој ситуацији. Пријети нам болест која је у предности у односу на нас и која је све наше досадашње претпоставке обрнула наглавачке. Чак и методе које данас користимо у борби против пандемије, попут карантина, произилазе из те мучне прошлости. Као и добар дио најчувенијих умјетничких дјела Европе. Та ремек дјела могу нас утјешити или нас пак натјерати да ову непознаницу посматрамо из другог угла. Може нам чак дати и практичне идеје како да изађемо на крај са овим. Рембрант, Тицијан и Каравађо... прошли су тим путем прије нас оставивши слике које нам могу служити као водич. Превела: Ђ. ЋОРИЋ
ЧЕТИРИ ЈАХАЧА АПОКАЛИПСЕ Албрехт Дирер, 1498
Смрт и њена три помоћника јашу по свијету, дробећи господу и слуге под копитима својих коња. Овај дуборез визуализује „Откровење Јованово“ идентификујући три човјекове највеће пријетње: рат, глад и кугу. Искусни коњаник вјероватно представља кугу, иако га понеки поистовјећују са стријелцем, јер стријеле куге долазе издалека, нечујно и без упозорења. У Диреровом свијету коњаници су представљали највећи страх.
Године 1347. ђеновски бродови донијели су разорну кугу у Европу са Крима. Кроз наредних неколико година, Црна смрт однијела најмање трећину континента. Након ове почетне пандемије, куга се редовно враћала у европске градове. ДНК анализе, које су недавно рађене на скелетима пронађеним у Лондону и другдје, потврђују да је избијање Бубонске куге проузроковано бактеријом Jersinija pestis.
СЕДАМ ДЈЕЛА МИЛОСРЂА Микеланђело Меризи Да Каравађо, 1607
Један од најузнемирујућих резултата првобитне пандемије у Европе и њених понављања био је тај да се мртви нису могли достојно сахранити. Покој дуже у хришћанској заједници сматран је једном од главних божијих милости, што Каравађо и показује у овој засјењеној визији људи који чине добра дјела на улицама Напуља. Свеште-
ник држи бакљу док човјека, коме само видимо стопала која вире испод плашта, ноћу односе на укоп. У свом исказу очевица о Црној смрти у Фиренци, Ђовани Бокачо говори о томе како се жалост за мртвима отказује, а тијела избацују на улицу. Јаме набијене тијелима потврђују да су мртви бацани у масовне гробнице.
ПОРТРЕТ ХЕНДРИКЈЕ СТОФЕЛС Рембрант Харменсон ван Рајн, 1654
Узнемиравајућа је чињеница да неке од највећих свјетских умјетности прогања бубонска куга, а Хендрикје Стофелс једна је од њених жртава. Она је изазовно жива у портрету свог љубавника Рембранта, зурећи из њежних тамних очију које одају њихову интиму и искреност. Стофелс је удовица, која је била Рембрантова домаћица прије него што је постала његов животни и пословни партнер. Са њим је имала ћерку, а одгајала је и његовог сина Титуса. Након што је банкротирао, постала је његов пословни представник и успијела да га финансијски одржи. Ова слика свједочи о њиховој љубави, прије него што је Стофелс узела куга коју је 1663. године брод из Алжира донио у Амстердам. Њен губитак утицао је на трагедију и тјескобу коју примјећујемо у Рембрантовим каснијим аутопортретима.
КРХОСТ ЉУДСКОГ РОДА Салватор Роса, 1656
Сваки град ране модерне Европе суочавао се са повратним епидемијама које су убиле имеђу 10 и 50 одсто популације. Вјерује се да је најмање половина становника Напуља, што је више од 200 хиљада људи, 1656. године умрло од куге. Росина слика је извјештај са фронта смрти. Чини се превише узнемирујућим када новорођенче склапа уго-
вор са смрћу као потврду биједе и краткотрајности људског постојања. Смрт је застрашујуцћи костур са крилима која се надимају над гробном тамом слике. Роса је преживио кугу 1656. године, али је изгубио тек рођеног сина, брата и сестру, укључујући њеног супруга и петоро дјеце. Новорођенче је његов син Росалдо, који смрт прихвата као надмоћ.
ПИЕТА Тицијан Вечели, 1575-6
У овом потресном признању очаја старац се моли за свог сина и себе како би преживјели епидемију. Тицијан је насликао ову суморну слику када је Венецију опустошила куга. Себе приказује како полуго клечи пред сликом богородице која у наручју нина мртвог Христа. Како би послао јасну поруку, он сликом, у коју уноси зави-
јетни црквени иконопис, приказује себе и сина Орација сабраних у молитви. Један од најсофистициранијих умјетника нуди ово сјајно „пепељасто платно“ у истом једноставном духу жртве коју би могао принијети сваки смртник. Није успијело. Тицијана и Орација однијела је куга 1576. године.