ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
11. април 2020. | година I | број 6
ДИСТОПИЈА У ВРИЈЕМЕ ПАНДЕМИЈЕ
Бијег од слободе Иван ИВАНОВИЋ
Tоталитарни човјек одустаје од приватности, дјелује под апсолутном принудом и укида етику – будући да могућност избора и одлуке, као основ слободе, не постоји. Он лакомислено и добровољно прихвата принуду у замјену за обећану сигурност пита готово ни о чему а камоли о истини. За таквог и тог човјека више не важи позната филозофска антропологија нити усвојене вриједности хуманизма. Проглашена свјетска пандемија вируса Covid-19, осим што називом упозорава на могући наставак – нову
сезону, за разлику од ранијих (једноставније називаних птичји или свињски грип) учинила је видљивим и дигиталне инфраструктуре које стоје на располагању за надзор и праћење грађана. Многе земље широм свијета размишљају о корекцији закона и прописа којима би се омогућио надзор друштвених мрежа и мобилних телефона увидом у њихов комплетан садржај. Додамо ли томе донешене забране слободног кретања, затварање трговина и угоститељских објеката, налога о изолацији, веће присуство полиције и војске, праћење дроновима, ВРЕЛА РИБНИЧКА Подгорица, април 2020. увођење карантина и „полицијСТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Д
истопије доносе слику друштва тоталне и угњетавајуће контроле у којем су слобода и другачије мишљење укинути. Довођењем тоталитарног друштва до пароксизма, дистопије нас упозоравају и својим крајњим значењем бране тековине и вриједности западне цивилизације, грађанског друштва, индивидуалитета и креативности. Као такве, својом фикцијом, оне имају дубоко хуману димензију. Дистопије су израз човјекове потребе за слободом и забринутости за исту. Није случајно радни наслов чувене Орвелове „1984“ био „Посљедњи човјек у Европи“. Управо су се цивилизацијске вриједности, зачете у античкој Грчкој, расцвале у модерној Европи. Почев од Сократа па до данас, постављање питања и слободно изношење ставова израз је наше индивидуалности и антрополошка одлика човјека као мислећег и друштвеног бића. Насупрот утопијама, које представљају најбоље могуће друштво и вјеру у науку и просперитет, дистопије надилазе представу свеопштег прогреса, одбацујући је као наивну, и дају безнадежни поглед на тоталитарну будућност. Дистопијски-тоталитарни човјек одустаје од слободе и приватности, дјелује под апсолутном принудом и укида етику – будући да могућност избора и одлуке, као основе слободе, не постоји. Он лакомислено и добровољно прихвата принуду у замјену за обећану сигурност. Ако је нововјековни Декартов човјек био субјект, онај који спознаје и одређује смисао, у дистопијитоталитаризму имамо човјека одбјеглог од слободе који се не
ског часа“, долазимо до дистопијског сценарија. На овај феномен, упркос опакости новог соја корона вируса и нужности већине мјера, указују интелектуалци широм свијета, прибојавајући се и упозоравајући да долази до ускраћивања људских права и слобода. У основи дистопије је технолошки супериорно друштво са застрашујућим надзором, којим управљају стручњаци, технократе. Теоретичари од средине XX вијека указују да је рецентној техници иманентан тоталитаризам. У својој чувеној расправи о техници Хајдегер истиче да „суштина технике није ништа техничко“ већ преставља начин бивствовања. Подаци говоре да се данас надзире и чува сва интернет комуникација, и да је то утемељено у одговарајућим законским актима. Гигантске базе података и национални регистри становништва, располажу великим бројем информација о сваком од нас. Градови су покривени софистицираним камерама с могућно-
шћу препознавања лица. Управо је Хана Арент писала о томе како би оволико информација о грађанима био сан сваке тоталитарне власти. Из ове перспективе о томе морамо размишљати и из угла тоталитарног вође, који би коначно могао реализовати свој сан о надзирању и кажњавању. Данас се, у вријеме актуелне пандемије, питамо што ће бити, не само око здравља, него и с економијом, животном перспективом, промјенама у свакодневном животу, човјековим правима, животним стандардом, могућом глади, евентуалним немирима а можда прије свега – колико ће све ово трајати? Пословично се у оваквим приликама јављају и проповједници судњег дана, миленаристи и теоретичари завјере, који су реално и најближи дистопијском наративу. Искуство говори да ванредне мјере, уведене након било које глобалне катастрофе, не бивају готово никад у цјелости повучене. Наивно би било вјеровати да ће овога пута бити другачије. Власти се, најшире гледано, по правилу нерадо и споро одричу свих ванредних мјера. Прије ће, барем неке од њих, бити усвојене као нови стандард и „достигнуће“. Криза је као изворно медицински термин, одавно ушла у друштвену теорију, и увијек представља граничну ситуацију. Која страна ће превагнути, на срећу, још увијек зависи од човјека, од свих нас. Примјери друштвене солидарности, јединства и филантропије уливају наду. Али што ће бити ако пандемија потраје и остави за собом економски суноврат, незапосленост и депресију? Човјек и друштво су увијек на испиту – и добро је што је тако. Док год доносимо одлуке, слободно артикулишемо своје ставове, бивамо разборити, чувамо вриједности цивилизације и људска права, истрајаћемо у реалном животу и бити далеко од ужаса дистопије.
ГЛАС ИЗ КАРАНТИНА
Тренутак преокрета Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
У питању је у људској цивилизацији прелажење границе, поремећај укупне равнотеже, посебно живог свијета, продужавањем концепта колонијално-експлоататорског модерне цивилизације
T
амо гдје престаје нормативна стварност почиње дистопија. У Београду ових дана промјене су тренутне и инстат дистопијске. Улице више нису улице. На њима нема живота. Изгледају као тунели и предворја неке нове фикције коју пише нечија невидљива рука. Пусти булевари и тргови градова, уз ограничено кретање становника, а о звуцима сирена амбулантних кола да и не говорим. Ноћ хеликоптера. Призори људи са маскама и гуменим рукавицама на рукама. Нема жамора, дише се испрекидано себи у браду. Нема повика који очекују гласан одговор. Застајкивање је непожељено. Стари људи постају извор опасности која се не види голим оком.
Мобилни телефони су начин за људски додир са невидљвим савезницима, породицом, пријатељима. Интернет је посљедња веза са остатком нестајућег свијета. Виртуелност као коначна судбина. Све што смо узмали здраво за готово више није здраво – заразно је, потенцијално болесно. Може да буде чак и смртоносно. Тренутак преокрета, тако, најављује мијењање укупне слике стварности, прекидајући изненада устаљени континуитет. Почетак је то другачијих понашања људи, психолошки амбијент се трансформише и у спољашњим оквирима, и унутар индивидуа. Појављује се другачији ритам обичних животних радњи, у односу према
времену и његовом току, независно од личног става и жеља - тако наступа ДИСТОПИЈА. Човјек модерне цивилизације, поносне на многа научна открића и космичке летове уз савладавање сила гравитације, суочен је одједном са моћи сићушног живог организма, невидљивог вируса. Тај вирус је човјека, међутим, на чудан начин заробио и уплашио пандемијом са којом мора да се бори. У питању је врло вјешт мирко организам способан да се мијења и прерушава, скривајући свој идентитет. У бити, вирус какав је по себи као феномен, уводи тиме у нашу стварност елеменат недокучивог, измичући потпуно свим нашим чулима,
ширећи се преко свих административних граница, изван свих правила језика и науке, постајући ултимативна другост, од које иначе зазиремо у стварности. То је разлог да је овај вирус на почетку изазивао расистичке, ксенофобичне реакције. Недавно га је Доналд Трамп назвао “кинеским вирусом” желећи да нагласи расне црте и национални предзнак. Али, оно што вирус, заправо, буди у нама јесте подсвијест, као и подсвесне везе са магијским и митским енергијама симбола. Отуда, иако су бајке, на примјер, као “приче судбине”, књижевност, назначиле много тога, као сликовиту, имагинативну слутњу, ми смо све то примали као предање и нарацију. Међутим, једног јутра у марту на почетку XXI вијека, у великим градовима свијета, пробудили смо се заробљени попут Гуливера од стране малих Лилипутанаца, сићушним и невидљи-
вим корона-вирусом. То више није била литерарна Свифтова фикција, већ стварност коју живимо. Са овом пандемијом одиграо се тренутак преокрета планетарних облика егзистенције, док је корона - вирус својим “тајним садржајем” изразио своју трансцедентност. У питању је у људској цивилизацији прелажење границе, поремећај укупне равнотеже, посебно живог свијета, продужавањем концепта колонијално-експлоататорског модерне цивилизације. Симболично, попут мајушне Сфинге, корона-вирус донио је поруку неопходне промјене.
2
11. април 2020.
ИНТЕРВЈУ: МИРЈАНА КАРАНОВИЋ О ПАНДЕМИЈИ, САМОИЗОЛАЦИЈИ, ПЕРСПЕКТИВИ
Човјечанство ће преживјети
НЕБОЈША БАБИЋ
Јелена МАРТИНОВИЋ
Када не би учили историју и када не би знали шта се дешавало у прошлости могли би било шта да измаштамо... Али човјечанство је током своје историје преживјело много оваквих ситуација. Ја не видим потребу за катастрофичним описима
М
ирјана Карановић, ових дана покушава да преживи, јер поред опстанка, свакодневица и не пружа много опција у томе што све човјек може да ради. Једна од највећих глумица ових простора, дубоко је ангажована и активна у друштвеним догађањима, и једна од првих која је показала да границе које су постављене 90-их заправо не важе за умјетника, умјетност и космополитски оријентисаног грађанина. Пандемија коронавируса је цијели свијет ставила у изолацију, па су такве границе постале тек неважне, а успостављене су неочекиване и уже, назване социјалана дистанца, карантин, масовна изолација којом спасавамо једни друге.
да се буниш, демонстрираш - сада ништа од свега тога не да није могуће, једноставно је бесмислено. Просто, ја не знам како да се буним против вируса. Он нема ни свијест, ни вољу, ја не могу да комуницирам са њим. У том смислу је ова ситуација за мене и велики број људи у свијету нова. Ово је нешто што нисмо могли да очекујемо да ће нам се десити и чини све нестварним. Као да је ситуација из неког високобуџетног филма, неке катастрофе. Када смо гледали те филмове о људским катастрофама нисам била уплашена јер сам знала да је фикција. Сада је моја свијест подијељена и једна дио мене не може да вјерује да је ово стварно, а други дио схвата озбиљно да морам да поштујем правила и упутства. Овако, када сједим кући, гледам Да ли су самоизолација и социјал- филмове и читам књиге, стварна дистанца добрe за умјетника? ност која ме окружује изгледа ми као да сањам, као да не постоји, Нисам никада била у оваквој си- као да је у другој реалности. Врло туацији па не могу да поредим... чудно искуство и вјероватно би Видјећемо једног дана када све ово што говорим било другачије ово прође. Мислим да то зависи да је неко од мени блиских болеод особе: за некога је усамљеност стан или да сам ја болесна, имакреативна и то је вријеме које ла бих можда директнији однос може да посвети својим мислима, према ситуацији, а овако... својој особи, неком размишљању о томе гдје је у животу и шта тре- Страх је користан нагон који је ба да уради, да размисли о путу механизам самоодржања. У друкоји је прешао и о томе шта би штву се често користи као механимогао у будућности да ради, ува- зам контроле. Да ли је страшнији жавајући своје претходно иску- овај невидљиви непријатељ, или ство, па онда и ово сада што нам онај непријатељ брат из 90. јер је се дешава. атмосфера готово иста? Ово је наш живот, нешто неизбјежно од чега не можемо да побјег- Мене не подсјећа и мислим да немо. Док су били ратови, људи су нема никакве везе јер је неприбјежали, сакривали се... Сада то јатељ потпуно невидљив и неније могуће. Тих година си могао мате начина да пошаљете било
какву поруку. Тих година су по- онога чега су обавезни а не да се стојали конкретни начини да се та контрола пребацује на грађане, људи боре против тога, а данас комшије... То је ситуација која може не можете да се борите већ тре- да се отме контроли јер ти људи ба да будете пасивни. не знају протоколе, не знају процедуре којима се нешто спроводи, Један од потеза црногорских ин- а то је у овим ситуацијама најваституција које одлучно упра- жније... Најважније је да се данас вљају кризном ситуацијом био зна ко може да прати и ко може да је да се објаве спискови са име- санкционише и да буде јасно, а не нима људи који су у самоизола- како коме падне на памет... цији, што су бројни појединци и организације критиковале као Да ли је ова пандемија предворкршење људских права, на дру- је дистопије? штвеним мрежама су кренуле истраге и говор мржње. Исто се Када не би учили историју и када десило и након што су Тузи, оп- не би знали шта се дешавало у штина са албанским становни- прошлости могли би било шта да штвом, стављене у карантин. измаштамо... Али човјечанство је у током своје историје преживјеУ Србији нема тих примјера и те ло много оваквих ситуација. Ја не атмосфере. То говори о неспособ- видим потребу за катастрофичности људи на одговорним поло- ним описима. За нашег живота жајима у Црној Гори да се суоче са није било таквих ситуација, али одогворношћу у оваквим ситуаци- их је у прошлим вјековима било, јама. Ако постоје људи који треба када су милиони и милиони умида буду у самоизолацији, одређе- рали од заразних болести. Човјени органи државе треба да контро- чанство је преживјело. Ствар је у лишу да ли се људи придржавају томе што свако од нас појединач-
но жели да преживи - не жели да буде у групи оних који ће да буду жртве. У томе је проблем. А историју неће занимати пар милиона људи више или мање, као ни природу што то генерално не занима. Треба да се посветимо више очувању сопственог здравља и будућности... Ми живимо у другачијим друштвеним околностима него наши родитељи. Ми се као људи прилагођавамо и боримо за простор за будућност своју своје дјеце. Чини се да свијет након овога неће бити исти. Што ће се промијенити? Ако и буде неких промјена које ће бити узроковане овом ситуацијом, неће доћи преко ноћи. Човјечанство ће морати да прође кроз неке промјене. Ја се не бавим социологијом или психологијом као науком, ја сам људско биће које има мишљење, жеље и надања. Али мислим да после овога ствари неће бити исте, иако ћемо се трудити да живимо као прије. Ја се сјећам да сам мислила када су прошли ратови 90-их да ће се све завршти и да ћемо поново живјети као 80-их, када је мени био најљепши период у животу. Мислила сам да је све то са ратовима и мржњом прошло, али то се није догодило... Ми још живимо под посљедицама тих катастрофалних 90-их. Треба да се прилагодимо да не изгубмо вољу, да креирамо наше животе и да имамо контролу над тим. Мислим да ће и након овога људи пробати да успоставе контролу и то је оно што даје сигурност и самопоуздање да се не осјећаш беспомоћно и да твој живот зависи од тебе а не само од сила са којима не можеш ништа. Мислим да ће имати посљедица, али да ћемо сви морати да се прилагодимо, јер ћемо бити принуђени. Мислите ли да власти могу да, и послије коронавируса, наставе са неким мекшим ванредним стањима и кризним мјерама? Од свих нас заједно зависи да ли ћемо дозволити да нас неко гази по леђима и онда када то буде непримјерено ситуацији. То не зависи само од мене и неке групе људи, неких лидера, партија, појединаца, вођа странака, познатих, непознатих... то зависи од свих грађана. Мислим да људи воле да живе у друштву које је уређено и предвидиво, у коме знају шта могу да добију а шта да изгубе. Неки системи који функционишу са појачаним притиском власти, могу за већину људи да изгледају привлачно, зато што знају коме треба да се улагују и са ким треба да су добри да би опстали. На Балкану имамо јаке позиције власти које имају велику моћ у нашим малим новим државама и имају стабилност баш због тога. Они свом великом гласачком тијелу обезбјеђују мјеру, наду, стандард, сигурност. Друштвени токови нису лако предвидиви, и ја се надам да неће бити злоуптребе, јер не знам зашто би то радили. Није на корист ниједном режиму да одржи строге мјере, јер је људима већ пун куфер изолације, па ако се продуже неке мјере и када опасност прође то неће бити добро за власт.
Друштвене преокрете покреће мањина Ако власт не буде водила рачуна о већини која је подржава, а којој обезбјеђује сигурност, онда долази до потреса. Наравно да друштвене преокрете покреће мањина коју чине незадовљни људи али то су само покретачи одређених промје-
на, јер и већина осјећа ту жељу. То је оно што се десило Србији послије бомбардовања - диктатура Милошевића је постала неподношљива јер није више имала функцију. Иако сам мислила да Милошевић не може да опстане послије тих катастрофал-
них ствари, ратова, избјеглица, мртвих, немаштине, глади, он се још десет година након тога задржао на власти и то захваљујући већини. Тек онда када су људи схватили да то нема више никакву перспективу, онда су одлучили да га склоне.
3
11. април 2020.
Стижемо ускоро НА ЗРНУ ГРАШКА
Милица ПИЛЕТИЋ
Ванредно је стање. Условни рефлекс. Нијесам очајна, проћи ће. Знала сам и кад сам била мала да ће се ауто у једном тренутку зауставити, само тада нијесам стрепјела гдје и како
К
И
нтеракција у вријеме социјалне или физичке дистанце, постаје немогућа мисија. Не мислим на online интерактивност, већ је сада имамо превише. Сви смо већински online или смо video conference. Све то смо имали колико јуче, али јуче смо имали и могућност избора јавног простора изван мреже. Избора да проналазиш и производиш простор. Live Aid Боба Гелдофа за гладне у Африци, у хуманитарне сврхе или Exit и Sea Dance у комерцијалне. Добро. Неко ће рећи да на мрежи имамо исти избор. Али поставља се питање који избор немамо на мрежи? Рецимо немамо неки архивски документ, који није дигитализован, или немамо прилику да откријемо документ, за који још не знамо да постоји. Документ који нам је неопходан да би истражили и затворили причу. Није нужно да се та прича темељи на истраживачком раду који доприноси истини и знању, како то раде новинари или научници. То може бити умјетничка потреба, фикционална или документарна, или и једна и друга као у филму Хјустон, имамо проблем. Зар је данас битно да ли је могао успјети југословенски свемирски програм? Али оно што можда јесте битно, представља вјеровање да је могао успјети? Утопија као појам који није супротан појму дистопија. Колико год ових online интерактивних дана мислили на дистопију, ипак нам је утопија потребна. Потребна, иако знамо контекст XXI вијека кога карактерише криза неодлучности, мноштво збуњујућих и неријешених конфликата који
вјече, ако и поклањаш, не прави од тога рекламу! Ниси у кампањи! Мени, не знам вама, остаде нејасно да ли ће о тим респираторима одлучивати искључиво предсједник Нове српске демократије, хоће ли те исте моћи да користе и они који имају више црногорских крвних зрнаца, уколико им буде потребно... Не могу стварно све да испратим. Толико је лудила! Боле ме оба ока у глави! Ипак обрадовала ме вијест да је Монтенегро Аирлинес бесплатно довезао из Подгорице у Београд 81 српског држављанина, а из Београда одвезао 92 црногорска држављана, те да су Србе Црногорци испратили уз боцу Вранца! Дирљиво и људски! Језиком театра, сви гледамо трагедију Корона која ће на крају бити уништена, само што не знамо како и зато са великим узбуђењем пратимо ова драматична збивања! Свијет је одувијек био огромна позорница. Сцена је ротациона: Шпанија, Италија, апокалиптични призори из Њујорка... Мртве је тешко пребројати! Мрак! Дуге драмске паузе које Чехов користи да појача напетост, предсједник Србије MONDO / ГОРАН СИВАЧКИ
каже наш предсједник мала ће нам бити сва наша гробља! По објављивању фотографије с Београдског сајма, још увијек неспременог за прихват болесних, и панике по друштвеним мрежама, каже, ликујући: урадио би то лом, гдје ће? На Марс? Онда им ад сам била мала често смо и раније да је знао колико ћемо неко шапне да им пада рејтинг, путовали. Тата вози, мама се уплашити. па брже боље почне прикупљанапријед, фотографише, а Пандемија крчи пут дискрими- ње наших држављана по свијеја позади, смртно се досађујем, нацији и стигматизацији, неко ту! Авионима! Бесплатно! копам лутки очи и свако мало мора да буде крив. Рецимо, по- Слободно тржиште више не попитам: За колико стижемо? Да вратници из иностранства: прво стоји, а од свих влада на свијету, нема фотографија не бих знала су нас напустили, а сад долазе стиче се утисак да српска најлакгдје смо све били, али осјећај ин- да нас докусуре! Ваљда сви зна- ше набавља респираторе. Има их фериорности из спознаје да се мо и зашто су ти људи отишли вишка па их тако поклања Црној ништа не питам, да се ауто неће и зашто се сада враћају! Уоста- Гори! Нико да устане и каже: Чозауставити макар се упишкила, памтим. Моји родитељи су чинили све да ме забаве, а ја сам стискала своје сфинктере. Ванредно је стање. Условни рефлекс. Нисам очајна, проћи ће. Знала сам и кад сам била мала да ће се ауто у једном тренутку зауставити, само тада нисам стрепјела гдје и како. У раљама короне, дрскост и незнање, природно иду руку под руку. У Србији, оно што сте чули данас, сјутра више не важи. Данас је то „најсмјешнији вирус“, сјутра „нико то није рекао“ или: „маска је обавезна“, потом: „маска не помаже“. Ваљда зато у серији са највећим рејтингом у Србији икад „Говори вам ваш предсједник“ неки глумци носе маску, неки не. Ми грађани, „нисмо доБЕОГРАДСКИ САЈАМ бри“, „морамо се дозвати памети“, у супротном,
користи да изазове бол у ушима. Ако је некога некад бољело уво зна да је то неподношљиво. Сви чекамо климакс, чуш мене Ускрс, хоћу рећи климакс јер онда, кажу, идемо ка катастрофи, можда и катарзи! О многим драмама из доба Короне ипак никада нећемо сазнати ништа јер ће оне, широм свијета, остати између четири зида! Заувијек! Јасно је да нико није био спреман за ово. Друго је питање зашто су широм свијета болнице без опреме и стручњака, а на сваком ћошку раскошни тржни центри или цркве? Нико нормалан не ликује због ужаса који је снашао овај свијет! Ваљда не мислимо да су то заслужили Италијани јер су из Авијана полијетали авиони за вријеме бомбардовања или Американци јер желе да владају свијетом, или да је земљотрес у Загребу у доба Короне божија казна јер Бог чува Србе, а кажњава Хрвате, или да Путин не да вакцину! Ваљда не ликујемо што је заражен Хавијер Солана, и што се остварује пророчанство: „жута раса ће владати свијетом“. Знамо да би свега овога било и да је Пера отишао право у полицију, и да је мали Алек вратио на вријеме „Ђулиће“ у библиотеку! Ваљда смо још увек људи. Сачувајмо достојанство, оно мало памети које смо имали, стиснимо своје сфинктере! Стижемо ускоро!
КАКО ЧИТАТИ ИНТЕРАКЦИЈУ
Је ли вирус ујединио свијет? Јанко ЉУМОВИЋ
Ујединио у одлуци да се у Бриселу можемо наћи и online, а новац од путовања армије војника администрације уложити у неке друге фондове. Фондове за срећу, за загрљаје, за погледе, јер што је друго био Live Aid него то погађају и центар и перфиерију. Corona вирус, да ли је он удружио свијет? Удружио у одлуци да се у Бриселу можемо наћи и online, а новац од путовања армије војника администрације уложити у неке друге фондове. Фондове за срећу, за загрљаје, за погледе, јер што је друго био Live Aid него то. Или што је била одлука Атињана да направе театар као најјавнији форум окупљања заједнице. Политичка одлука Атине је била директна и масовна интеракција која је најбоље могли спровести њихову идеју да преко драме спознају значај индивидуалне одговорности, насупрот колективној. Вратимо се архиву или документу. Сваки архив јесте уточиште искуства, мјесто сусрета и простор за дјеловање, ако посједујемо културу да архив посматрамо као живу ствар. Архив је жив када је моби-
лан, а мобилност умјетника (или научника) и њихове истраживачке праксе пресудна је да он постане утицајан. Ништа мање није важна ни мобилност публике. Када се сретнемо у томе, настају нова искуства, нова читања, нове интерпретације – дјела која стварају нови квалитет, како се за културу залаже Стивен Гринблат у Манифесту о културној мобилности. Интеракција која не одржава постојеће стање, већ доноси нови квалитет. Архив није само важан за нове или неоткривене теме. У њему заправо проналазимо потребу да реактуелизујемо нека питања која су колико до јуче требала бити јасна. Држава, демократија, политика. Или како истиче Балме „академско и умјетничко занимање за нешто обично је сигуран показатељ да су ствари нејасне; да су концептуалне границе замагљене и да су старе извјесности све само не извјесне.“
На неке нејасноће осамдесетих година прошлог вијека настао је контроверзни покрет НСК (Neue Slowenische Kunst). НСК као умјетнички систем или врста „социјалне скулптуре“ која дупликује систем стварне државе. Када погледамо ко је званично чинио НСК: Irwin, Laibach, козмокинетички театар Црвени пилот, Нови колективизам, Група за чисту и практичну филозофију, видимо да је пројекат успостављања ентитета таквог покрета који је у једном тренутку прогласио и државу НСК био неопходан за стварну државу или државе у којима су дјеловали и у којима даље дјелују (СФРЈ, Словенија, Словенија у ЕУ). Вјерујем да нам је живо сјећање на њихову употребу докумената из архива који су им служили за манифесте, провокације и интервенције у јавном простору и политичком животу. Њихова интеактивност се најбоље може сагледати кроз два става. „Поли-
тика је највиши облик популарне културе и ми који стварамо савремену европску поп-културу сматрамо себе политичарима.“ и „Ми смо умјетници, а не политичари. Кад словеначко питање буде ријешено једном заувијек, ми желимо завршити наше животе као умјетници.“ Можда је то уједно и одговор зашто нам је важна савремена умјетност. Савремена умјетност можда представља најангажованији примјер праксе која у области и умјетничког и политичког ствара модел опозитан пожељним националним, тржишним или универзалним кодовима како умјетности, тако и политике. И нијесу важна само дјела која рефериши на дистопију. Важна нам је и носталгија. Посебно ових дана, јер како другачије гледати снимке Live Aida него носталгично, када видиш толико подигнитих руку док рецимо Quuen изводи Радио Radio Ga Ga. И ту опет долазимо до архива, срећом доступног online.
4
11. април 2020.
УТОПИЈА И ДИСТОПИЈА: ИЗМЕЂУ НАДЕ И СТРАХА
Драматична историјска авантура људског рода Антун СБУТЕГА
Савремена дистопија је израз колективних латентних или акутних егзистенцијалних страхова, који нијесу само природни импулс који указује на непосредну опасност, већ су дијагноза реалних проблема који, уколико се не ријеше, пријете опстанку човјечанства
У
топија и дистопија (негативна утопија или антиутопија) имају историју дугу колико и цивилизација, односно писана ријеч. Под утопијом се обично подразумијева књижевни опис, филозофски или политички пројекат савршеног друштва који је немогуће реализовати. Дистопија је опис друштва које је супротност томе идеалу, базираног на неправди, насиљу, репресији. Обије имају извориште у нади и страху, духовним и емотивним стањима иманентним свим људским бићима. Човјек је биће које тежи апсолутној срећи. Како је друштвено и природно биће, његова персонална срећа се може остварити само у условима савршеног друштва и савршене природе. Апсолутна срећа подразумијева и неограничени временски хоризонт, дакле вјечност; у супротном било који период среће није потпун јер је помрачен сазнањем да ће престати, што појачава осјећај страха. И када би било могуће остварити савршену срећу у савршеном друштву, очекивање смрти би је помрачило; дакле она је могућа само у рају, који обећавају религије, као награду за праведнике. Свете књиге монотеистичких религија дају опис првобитног раја, Едена, у коме су живјели први људи, као савршеног врта у коме није било болести, старења, смрти, политике, економије, технологије, неједнакости, а природа је била у функцији људи. Но, због првог гријеха наших прародитеља, Адама и Еве, тај рај је изгубљен и почела је драматична историјска авантура људског рода. На крају овог свијета Бог, који је
АТЛАНТИДА примјер савршеног друштва Када су у питању писци и филозофи који су се бавили овом темом, најпознатији је Платонов опис митске Атлантиде, која је истовремено утопија и дистопија. Он описује оток Атлантиду као савршено друштво, које је трајало док су њени становници поштовали вољу богова и живјели у складу са њиховим законима. Када су се морално корумпирали и њихов друштво запало у хаос, богови су у току једног дана и ноћи уништили Атлантиду и њене становнике. Атлантида је постала модел за касније утопије али и дистопије.
АДАМ И ЕВА Албрехт Дирер, 1507.
праведан и милостив, ће ускрснути све људе и одредити ко је заслужио рај, вјечно блаженство и срећу, а ко пакао, простор вјечне патње и очаја. Дакле, категорије раја и пакла су парадигма за утопију и дистопију. У своме најпознатијем дјелу Држава, Платон је описао како би требала бити организована идеална држава, насупрот корумпираним државама његовог доба, па она има елементе филозофске утопије. Дјело светог Августина (V вијек) О Божјој држави има такође елемената утопије и антиутопије, у теолошком концепту. Треба нагласити да термин утопија (од грчког у топос, оно ште не постоји на једном мјесту, нема физичку локацију) не значи да нешто уопште не постоји или је немогуће, већ да није географски лоцирано. У том смислу пројекат идеалног друштва постоји у уму, иако није, или не може, бити реализован на неком одређеном подручју, у држави. У дјелу светог Августина се говори о држави Божјој и држави људској, при чему прву чине особе које су прожете божанском љубављу, која подразумијева и безусловну љубав према ближњима; насупрот њој људску државу чине људи који су испуњени искључиво љубављу према себи, презиру Бога и љубав према ближњима. Ове двије државе немају географску локацију ни политички ентитет, њихови поданици су измијешани и само их Бог разликује, а бити ће дефинитивно раздвојени у рају и паклу, који су ван простора и времена. Данте у Божанственој коме-
дији, описује свој пут кроз пакао, чистилиште и рај, који није само религиозно поетска визија, већ и критичка, филозофска и политичка интерпретације историје и друштва и њихових протагониста. И ово дјело има елементе дистопије (пакао) и утопије (рај). Католичка црква у средњем вијеку уводи и трећи категорију, чистилиште, резервисано за особе које нијесу заслужиле ни рај ни пакао, већ су биле умјерено грешне и добиле могућност да се очисте од гријеха прије него уђу у рај. Најпознатија утопистичка дјела су настала у вријеме хуманизма и ренесансе; Утопија Томаса Мора, Град сунца Томаза Кампанеле и Нова Атлантида Френсиса Бекона. У том изузетном периоду европске културе једна од битних подручја интересовања је било критичко разматрање организације друштва и државе и мјера да се оно усклади са етичким и духовним идеалима. Интересантно је да су утопије овога времена,
попут Платонове Атлантиде, описане као отоци. У исто вријеме Николо Макијавели пише Владаоца, у коме на реалистички начин описује функционисање политичких механизама, укључујући употребу насиља, злочина и неправде да би се освојила и сачувала власт. Макијавели уводи принцип да политички циљ оправдава средство. У овом контексту треба споменути и два дјела Џона Милтона, Изгубљени рај и Поново пронађени рај. У популарном сатиричном дјелу Гуливерова путовања Џонатан Свит описује и савршено друштво које на једном отоку формирају разумни коњи, а на другом отоку насилно друштво које су створили неразумни људи. Филозофи просветитељства су у XVIII вијеку вјеровали да ће људски разум, наука, и техника обезбиједити стални прогрес. Суровост Француске револуције и Наполеонових ратова су разбили ову илузију. Прије тога је Волтер, у филозофском роману Кандид исмијао тезу Лајбница да живимо у најбољем од могућих свјетова, денунцирајући суровост, лицемјерје и празновјерје постојећег друштва. Филозофско-научно учење Сен Симона, Роберта Овена и Шарла Фуријеа (XVIII и XIX вијек), познато као утопистички социјализам, било је једна од инспирација Маркса и Енгелса. Марксизам би остао у историји као значајно филозофско и научно учење, утемељена критика капиталистичког друштва XIX вијека и предлог мјера да се оно реформира и створи праведно друштво, да није имао претензија да реализује овај пројекат револуцијом, насиљем и диктатуром, и да на тим основама Лењин и други нијесу створили опресивне комунистичке диктатуре. Трагедија два свјетска рата и искуство тоталитарних система, нацизма, фашизма и комунизма, били су инспирација бројним књижевним и кинематографским дјелима које се квалификују као дистопија. Међу бројним дјелима истичу се она Кафке, Орвела, Хакслија, која имају вишеструке димензије. Она су израз дубоког разоча-
рења у способност човјечанства да употреби научна, економска и технолошка достигнућа цивилизације за усавршавање друштва у складу са рационалним и етичким принципима. Крај хладног рата је на кратко пробудио оптимизам, изражен у дјелу Франциса Фукујаме Крај историје које даје оптимистичку визију развоја човјечанства без великих сукоба и ратова, на бази западних вриједности либерализма и демократије. Самјуел Хантингтон, инспирисан ратом у Босни, објављује 1994. дјело Сукоб цивилизација описујући будућност као стални сукоб разних цивилизација чија су база религије. Савремена дистопијска дјела углавном описују имагинарна тоталитарна друштва у којима олигархије на власти имају потпуну контролу над особама, лишавајући их основних слобода. Друга тема негативних утопија је човјечанство послије нуклеарне или природне катаклизме, (укључујући и пандемије), обиљежено примитивизмом, насиљем и хаосом. Честе теме су злоупотребе науке и технологије, као и напади аресивних ванземаљаца. Често су пројектована у далеку будућност и имају карактер научне фантастике, посебно у кинематографији (Метрополис, Планета мајмуна, Blade Runner, Луди Макс, Дан послије итд). Научна фантастика, укључујући и негативе утопије, омиљена је тема стрипова. Савремена дистопија је израз колективних латентних или акутних егзистенцијалних страхова, који нијесу само природни импулс који указује на непосредну опасност, већ су дијагноза реалних проблема који, уколико се не ријеше, пријете опстанку човјечанству. Осим тога, они имају упориште у страху од тога да је живот лишен смисла, који је описан у Камијевом Странцу и Миту о Сизифу и Сартровој Мучнини. Дакле и утопија и дистопија имају данас, као и кроз цијелу историју цивилизације, упориште у нади и страху, два стања психе и духа који су константни, и чија интеракција омогућава да, у складу са духовним, интелектуалним и културним вриједностима, креирамо најбољу индивидуалну и друштвену стратегију, постављајући високо идеалне циљеве, али и водећи рачуна о реалним опасностима и ограничењима, користећи се расположивим економским, научним и технолошким инструментима.
Жал за златним добом Рај и пакао не постоје само у монотестичким религијама, већ и у античкој митологији. Грчки писац Хесиод (VII вијек пр. Кр) описује златно доба када су људи у почетку живјели у савршеном друштву, из кога их је избацио Зевс. И ан-
тичка митологија предвиђа послије смрти једну врста раја, Јелизејска поља, за изабране, или пакла за велике грешнике, попут Тантала или Сизифа. Све цивилизације и митологије пројектују у неку далеку прошлост своје изгу-
бљено златно доба, које желе да поново оживе. У том смислу можемо рећи да је развој цивилизације покушај повратка у изгубљени рај, односно тежња да се он, или нешто слично њему, уз помоћ или без помоћи Бога, постигне.
5
11. април 2020.
ДИСТОПИЈСКА ЛИТЕРАТУРА: ЛОНДОН, ФОРСТЕР, КИНГ…
Постапокалипса пред нама
Иван ВУКЧЕВИЋ
Довољан је један поглед кроз прозор на пусте улице, замрачени град и забрађене пролазнике, који пажљиво избјегавају једни друге, па да осјетимо жмарце дистопије како нам пузе уз кичму. Иза леђа телевизор са спикером скамењеног лица, док испод теку црвеним уоквирене најновије вијести - све је то поставка коју можемо препознати из десетина романа и филмова није плаво као наше што је. Посветимо се, радије, литерарним формама које посједују моћ „суспензије невјерице“, које имају тај минимум убједљивости потребан да нас пренесу у алтернативну стварност омеђену првом и задњом страницом књиге.
Ш
та је, уопште, литература о дистопији? Ако поједноставимо до краја (а што не бисмо, компликовање неријетко компликује ствари), то је писанија о томе како је негдје друго, или некад друго, горе него овдје и сада. Посматрана као таква, дистопија је једна од најпопуларнијих тема у писаној ријечи, а спада и у најстарије.
Прича „код комшије ништа не ваља“, као својеврсни облик дистопија, уступа по старости једино од непролазном евергрину „ми смо најбољи“. Као и све добре ствари, и ове двије теме најбоље функционишу у комбинацији, што лако видимо на безбројним примјерима, од пар хиљада година старих камених плоча које величају персијске цареве, па до данашњих новина, твитова и селфија. Контраст „утопије и дистопије“ се лако и природно преплиће са „ми и они“ дихотомијом, а разлика између царског бусања у груди на врх брда поморених непријатеља и хваљења порастом бруто националног производа у односу на вазда заостајуће комшије је само питање тренутног стила. Међутим, не причамо овдје, срећом, баш о свачему што папир трпи, већ о литератури, па можемо да занемаримо царске и ине приче о сунцу туђег неба које
Које су од тих књига најбоље? За давање тог одговора нисам квалификован, а сумњам да ико јесте. Које се од тих књига мени највише свиђају? За то питање су већ моје квалификације ненадмашне. Пар ствари вриједи напоменути одмах на почетку. Више од већине других жанрова, дистопија је функција простора и времена. Простора, јер оно што је дистопија нама, не мора бити комшији, оно што је тоталитарно друштво Велшанину неће бити Авганистанцу. Вријеме је ту још суровији судија. Чак и у оним предратним (који рат изаберите сами) романима који су ми прирасли за срце, као што су Гвоздена пета Џека Лондона, Велсов Времеплов, Машина стаје Форстера, па чак и Замјатинов Ми, већ на првим станама наилазимо на неусклађене тонове које читалац може игнорисати тек уз свјесни напор. У тих стотину-двије година друштво је скренуло са пута који су Лондон и Замјатин замислили као будућност. Не возе се људи данас дирижаблима, нити се градови састоје само од уџерица пуних гладне сиротиње. Из тога се један, помало забрињавајући, закључак може извући - каква год да буде наша будућност, сигурно је да неће личити на оно што видимо у данашњим филмовима и књигама.
НЕУРОМАНСЕР Вилијам Гибсон, 1984.
Алтернативна историја за залуђенике Алтернативне историје су врло популарне међу дистопичарима, мада треба признати да квалитет писања није увијек на завидном нивоу, чак и кад се ради о бестселерима. Разлог је можда што овај поџанр често привлачи залуђенике историјом, којима је конзистентност на првом мјесту. Може да се толерише то што су ликови једнодимензионални, а заплет на нивоу епизоде Телетабиса, али ако грб на кочији није погођен до задњег аутентичног детаља, аутору је боље да се не појављује на следећој конвенцији. Опет, изузетне књиге се и ту могу наћи - Диков Човјек у високом дворцу, више филозофски есеј него роман, визија је свијета којим владају нацистичка Њемачка и царски Јапан, као силе побједнице свјетског рата. Једини изазов тој двојној глобалној диктатури је растућа популарност ал-
Дистопија има много поджанрова, може бити друштвено ангажована, алтернативна историја, путовање кроз вијеме, еколошка, постапокалиптична, сајберпанк. Теме су често производ тренутне моде, а ова, опет, страхова који опсиједају западна друштва тог периода. Рани двадесети вијек? Талас инвазионе литературе гдје бесловесну Британију окупира подмукла
тернативног историјског романа у коме су Савезници побиједили у рату. Кроз ту причу о алтернативној историји унутар алтернативне историје Дик истражује суштинско питање сваке дистопије - да ли је стварна побједа сила зла уопште могућа, или је њихов тријумф у ствари пораз за све, па и њих саме. Мора се признати да телевизијска верзија, иако потпуно различита од романа, није ништа гора. Помеђу сила историје, тирана и генерала, ту на тренутак бљесну фасцинантни увиди у животе обичних људи, који нас подсјећају на нешто што често заборављамо. И у свијету који би већина нас назвала незамисливим обични људи морају да нађу свој кутак, расту, одгајају дјецу и баве се својим свакодневним пословима. То је, уосталом, био и јесте случај и са свим правим дистопијама ове наше реалности.
царска Њемачка. Педесете? Неман комунизма вреба иза сваког ћошка, а сваки тостер ради на атомски погон. Седамдесете? Пренасељена Земља, па ненасељена Земља, па таман-колико-треба насељена Земља. Вјештачку интелигенцију тек да не помињемо - свакој је, изгледа, први циљ чим је укључе да почне да истребљује човјечанство, иако би чак и дигитрону одмах било јасно да људи сами тај посао раде и боље и јефитније. Ипак, у свој тој папазјанији има фантастичних радова, оних који нас тјерају да свако мало застанемо, ухватимо дах и размислимо о управо прочитаном. Гибсонови сајберпанк серијали су такви. Свијет којим владају моћне корпорације и слабашне владе, пун разних “губитника транзиције”, полумахнитих ратних ветерана и хакера који преживљавају само док њихове ситне крађе не привлаче нечију пажњу, описан је толико животно, толико пластично, да понекад изгледа увјерљивије од наше рођене реалности. Питање да ли се ради о дистопији или не се и не поставља. Гибсонов свијет Неуромансера једноставно јесте, постоји у свој својој љепоти и ружноћи, не правдајући се и не тражећи опроштај. У свијетлу (тами?) најновије глобалне пошасти и растуће панике, ваљало би се позабавити и најкурентнијим обликом дистопије, постапокалипсом. Бар за то не треба пуно маште, тешко да нам треба и књига. Довољан је један поглед кроз прозор на пусте улице, замрачени град и забрађене пролазнике, који пажљиво избјегавају једни друге, па да осјетимо жмарце дистопије како
нам пузе уз кичму. Иза леђа телевизор са спикером скамењеног лица, док испод теку црвеним уоквирене најновије вијести - све је то поставка коју можемо препознати из десетина романа и филмова. Преостаје још само да судбина залупа на врата и трка са кугом може да почне. Детаљи се разликују од приче до приче и од епохе до епохе, некад је то „my fellow Americans“ са ТВ-а, некад гласник на коњу који галопира низ уске средњовијековне улице. Форма је промјенљива, суштина остаје – човјек у бјекству од невидљивог непријатеља, док се свијет унаоколо руши. Књига о дистопији, посебно добра књига о дистопији, има моћ да нас натјера да размишљамо о стварима које обично узимамо здраво за готово. Навикли смо да се соба освијетли кад притиснемо прекидач. Вода потече кад окренемо славину. Пица се створи на нашим вратима кад кликнемо „наручи“. Шта, међутим, ако једног дана све то стане? Једна постапокалиптична књига у овој краткој селекцији заузима посебно мјесто. У духу данашњице, то је прича о пандемији грипа и људима који се, углавном узалудно, боре да је преживе. Упориште Стивена Кинга, спада у најбоље књиге једног од највећих мајстора дистопије. На платну трагичне и величанствене смрти технолошке цивилизације Кинг црта оно што му је одувијек најбоље полазило за руком - мале, обичне људе, њихове судбине, њихов свепрожимајући страх и ријетке моменте хероизма. Свако има свој посебни доживљај добре књиге, па је Упориште описивано и као Господара прстенова у модерној Америци и као прича о мрачној страни хришћанства. Све у свему, не би било претјерано рећи да се се ради о веома дугој (више од хиљаду страна) причи о различитој природи цијене које плаћамо за имање вјере, као и за њено одсуство. Вриједи се присјетити (ако већ хоћемо да извучемо неки наук из ове приче, а ред би био, традиција је то још од Езопа) да је утопија, као и свако савршенство, апсолутна, а дистопија релативна. Свако друштво, укључујући и оно у којем живимо, је за неког другог дистопија, предмет нечијих ноћних мора. О неким екстремним случајевима је интересантно шпекулисати. Било би фасцинантно, рецимо, прочитати на шта личе дистопијски романи из свијета Човјека у високом дворцу - какве визије још горег пакла су смислили тамошњи Кингови и Замјатини. Чињеница је, на крају крајева, да не само да живимо у дистопији виђеној из нечије срећније перспективе, већ и из наше. Не морамо увијек путовати кроз простор, вријеме, или у алтернативне стварности, да бисмо дистопију искусили. Има је, више него довољно, међу нама, у пукотинама и мрачним ћошковима наше властите реалности.
6
11. април 2020.
ФИЛМСКА УМЈЕТНОСТ: ТУРОБНЕ ВИЗИЈЕ И ВОДИЧИ ЗА ПРЕЖИВЉАВАЊЕ
Свијет као резултат ријалити хипнозе Сехад ЧЕКИЋ
У остварењима попут „Касандриног моста“, „The Crazies“ (оригинал и римејк), „Вариоле вере“ или, пак „12 мајмуна“, слика људи у заштитним противвирусним медицинским одијелима дозивале су страх од онога што слиједи. Сугестивне слике, које ових дана вриштећи искачу из свих ћошкова, дубоко су усађене у нашу перцепцију
Д
а ће овај пут ситуација бити озбиљнија свим филмофилима је требало да буде јасно у тренутку кад је објављена информација да је снимање новог наставка “Немогућа мисија” обустављено усљед пандемије корона вируса. Итан Хант, шестоструки спасилац човјечанства од смртоносног вируса у критичним тренуцима, овај пут, очигледно, није стигао на вријеме. Ако је за све крив, по многим извјештајима, један слијепи миш из Вухана, онда заустављање производње наставка и Бетменових авантура даје једну нову, филмску димензију. Може дјеловати као да су се многи наши и страхови (имагинарних) спасилаца обистинили. Неколико недјеља касније, свијет је добио нове, стварне хероје – љекаре и медицинско особље. У филмовима попут Касандрин мост, The Crazies (оригинал и римејк), Вариола вера или, пак 12 мајмуна, слика људи у заштитним противвирусним медицинским одијелима дозивале су страх од онога што слиједи. Сугестивне слике дистопије, које ових дана вриштећи искачу из свих ћошкова, дубоко су усађене у нашу перцеп-
У
грожена људска права, изолација и спискови, забране кретања, дисциплиновање човјека... Не говоримо о Црној Гори у вријеме Короне, већ о Републици Гилиад – патријархалној и теократској држави из ума Маргарет Атвуд, ауторке романа Слушкињина прича и Свједочанства. Патријархална и теократска? Свака сличност за стварним догађајима је случајна или, можда, није?. Прича прати Џун Осборн (Елизабет Мос) која је присиљена да, у новом друштвеном уређењу, буде слушкиња са једним задатком – да обезбиједи потомство породици којој је додијељена. Државна религијска тиранија и теократска диктатура, екстремна аутократија, фундаментализам и сексуална експлоатација четири су основа зида која чине структуру државе Гилиад. У основи друштвене и државне тираније је режим екстремистичког култа, који путем строге интерпретације светих списа, подржава аутократију у коме је религијска истина – апсолутна истина. Досљедна, буквална и фундаменталистичка интерпретација Библије, поготово Старог завјета, поставила је основне вриједности: повученост и скру-
цију. У односу на извор забринутости коју ствараоци обрађују, присутне су двије доминантне верзије дистопије. Једна верзија будућност види у тоталитарним системима, владајући апарат је свеприсутан и безличан, а потребе за приватношћу, индивидуализацијом и слободом постају узрок драме. У другом катастрофа која је задесила човјечанство одводи преживјеле у авантуре кроз цивилизацију регресије (варварство, трибализација, канибализам обично су главне представе ове ерозије). Наравно, главна експанзија дистопијског наратива на филм-
ском платну слиједи након Другог свјетског рата, када искуство систематског и варварског хомицида, нацизма и дехуманизоване верзије комунизма, као и конзумеризам и могућност нуклеарне апокалипсе, зачеци вјештачке интелигенције и роботизације, и наравно појава телевизије - постају извор туробних визија филмских стваралаца. И публике, дакако, те је дистопија прилично вјешто комодификована и тржишно израбљена, а појављује се и на бизарним мјестима, доказујући мазохистичку природу потрошачке грознице. Покретне слике на-
12 МАЈМУНА Тери Гилијам, 1995.
стале у овим остварењима постају незаобилазни артефакти 20. вијека, дјелујући као једна паралелна стварност, са дубоким осјећајем да су проживљене и неодвојиве од нашег искуства на Земљи. Резултат антропоцена - бјесомучно исцрпљивање природних ресурса, зависност од фосилних горива, деформација еко-система, глобално загријавање или хлађење (једно од та два сигурно) темељ су оних филмова дистопије који најчешће закључују да цивилизацију очекује повратак у камено доба. Најпознатији примјер је, свакако, тетралогија Побјешњели Макс Џорџа Милера која представља једну све лакше замисливу будућност, која постепено, врло забрињавајуће, током посљедњих четрдесетак година прелази пут од упозорења до својеврсног практичног водича за преживљавање у условима исцрпљених енергената. Но, могуће да се, неочекивано, једна од најзастрашујућих дистопија проналази у комедији Идиократија Мајка Џаџа. У том филму, обични човјек изабран за хибернацију буди се након 500 година у свијету у којем су
„СЛУШКИЊИНА ПРИЧА“: КОРЕСПОНДЕНЦИЈА СА СТВАРНОШЋУ
Друштво забране и дисциплиновања Вук ВУКОВИЋ шеност. Жене су хијерархијски подређене мушкарцима, вјерује се да су склоније слабостима и гријеху, њихова основна функција је одржавање патријархалног система, без обзира на мјесто у систему: слушкиње су оне које рађају, марте домаћице, тетке задужене за надгледање, супруге највише рангиране, али су све – послушне како мушкарцима, тако и драконским законима. Захваљујући послушности опстаје и четврти, или први, зид државе – сексуална експлоатација слушкиња кроз процес тзв. Церемоније. Високо-ритуализован, а на телевизијским екранима и високо-естетизован, сексуални чин представљен је као чин зачећа у коме готово и да се губи свијест о чињеници да је ријеч о
ритуалном силовању. Иако се о Гилиаду и његовом настанку не казује много, такво државно и друштвено уређење је проистекло из онога што данас зовемо демократијом, у времену које се може подударати са данашњим: у једној епизоди Емили (Алексис Бледел) звони телефон, односно iPhone који одговара моделима који су популарни и данас. О умјетничком дјеловању, филму или музици, радију или телевизији има врло мало, или нимало информација, иако је јасно да свако посједовање овакве врсте артефаката резултира, између осталог, и смртном казном. Цензура не само да је присутна, већ је и пожељна у свим сегментима медија и друштва: све области информисања су контролиса-
не и њихова основна функција је пропаганда новог друштвеног система и стигматизација противника. У паралелном преплитању прича из Гилиада и времена прије, сазнајемо да се друштво суочавало са многобројним друштвеним пошастима и епидемијама гдје се посебно истицала све мања плодност, што је и био окидач за блитзкриег револуцију која је суспендовала Устав САД, као и сва права и слободе. Тачка преокрета и отпора, манифестована кроз револуцију која је произвела Гилиад, уједно је произвела и друштвено уређење које негира слободу говора и основна људска права. Филозоф Роб Реимен би друштво које описује Маргарет Атвод назвао фашистичким јер фашисти „његују
велике корпорације спонзори држава, те се обрадива земљишта умјесто водом заливају газираним пићима, предсједник је набилдована ријалити звијезда помпезног имена Камачо, а људи су потпуно изгубили могућност да размишљају преплављени буком коју чине екрани, екрани, екрани… Да је свијет дистопије резултат ријалити хипнозе, а не неког озбиљног спора или вируса којем се не може наћи прави лијек дјелује као најдепресивнија будућност, без потребне дозе достојанства која се крије у жртвовању и покушају да се човјечанство спаси хуманошћу и разумом. Поред редовних осумњичених, регресији могу допринијети и нови додаци списку жигосаних, попут злоупотребе „друштвених“ мрежа и уништење вриједности јавног мњења, препуштеног његовим новим протагонистима, жељним лајкова и експонирања. Ален Бадју у недавном тексту О ситуацији епидемије (peščanik.net) закључује: „јавно ће се показати да су такозване 'друштвене мреже' – поред чињенице да се од њих даље богате највећи милијардери – прије свега мјесто ширења кочоперне менталне парализе, неконтролисаних гласина, откривања препотопских 'нових идеја' или мрачњаштва које распирује фашизам“. Могуће да смо сматрали да нам ауторитарне управљачке апарате брендиране у Орвеловим и Хакслијевим дјелима доносе потреба или (наметнути) избор људи да заложе своју слободу зарад безбједности или јавног здравља, међутим, извјесно је да постоје и много прозаичнији разлози. Дјелује да многима забрињавајуће лако полази за руком осмишљавање обесхрабрујућег наставка за човјечанство, уз осјећај од којег је изузетно тешко побјећи - да можда поједини и преко границе доброг укуса, скоро садистички, уживају у лежерном раздвајању масовног броја људи од њихових живота, на различите начине (смртоносни вируси, природне катастрофе, међусобни ратови и употреба нуклеарног оружја, ефикасно и систематично страдање од робота, зомбификација, сами наставите ред). И, док је филм врло убједљиво представио анти-утопије, како то да му не успјева да пружи увјерљиву, одрживу, некорумпирану слику свијета сјутрашњице као анти-дистопије? Гледајући љекаре, дистопија дјелује као линија мањег отпора.
културу замјерања и тражења жртвених јараца, не желе уздизати људе, него надзирати масе“. Власт у рукама шарлатана производи увјерење да „харизматични вођа“ може спасити друштво, што у демагошком контексту, води нестанку свих конститутивних цивилизацијских вриједности зарад ауторитарног вођства којем ће сви бити послушни: „демагози и заснивају своју моћ на чињеници да пук, храњен бескрајним понављањем симплификација, само симплификације још и може разумјети“. Наше друштво начелно поштује грађанске слободе и његује цивилизацијске темеље. Одбацивање ових вриједности и стигматизација других види се, у нацрту, и у времену Короне, поготово када говоримо о, легалним и илегалним, списковима. Они на стубу срама – ми у страху, од стуба срама. Ријеч је о дистопији коју још увијек не живимо, уз наду да Слушкињина прича није схваћена као – упутство за употребу. Свијет медија је богатији него икад, наше потребе смо потпуно преселили у простор дигиталне културе и свједочимо „глобалном селу“ кроз филмске, телевизијске, позоришне, радијске, ликовне... садржаје, преплављени и утопљени. Него, јесте ли гледали Black Mirror?
7
11. април 2020.
ЈУГОСЛОВЕНСКА АРХИТЕКТУРА КАО СИМБОЛ ИЗГРАДЊЕ НАЦИЈЕ
Непоновљиви тренутак „бетонске утопије“ Изложба фотографија Валентина Џека „Ка бетонској утопији: Архитектура у Југославији, 1948–1980.“ у музеју Модерне умјетности у Њујорку (МоМА), била је повод да писац и главни кустос лондонског Музеја дизајна Џастин Мeкгрк покуша да докаже тезу како се чак и архитектонским решењима могуће борити против социјалних разлика
VALENTIN JECK / збирка МоМА
Југославију је дефинисала њена златна средина. Основана након Другог свјетског рата, Федеративна Народна Република Југославија је можда почела као комунистичка држава по совјетском моделу, али се већ 1948. године Тито разишао са Стаљином и почео да преобликује државу на мање етатистички начин. Изњедрио се политички ентитет који није био ни тоталитаристички комунизам ни капиталистичка демократија, већ нешто између што би могло да се назове тржишним социјализмом. Основа овог социјализма на „трећи начин“ било је „самоуправљање радника“. Самоуправљање је значило пребацивање одређене количине моћи у радничке колективе, не само у фабрике већ у сва предузећа, па чак и у архитектонске студије. Можда јесте била једнопартијска држава, али је такође била и, до тада, најтрајнији напор да се постигне народна самоуправа... Фотографије споменика који славе борбу против фашизма почеле су 2013. годне да се, као шумски пожар, шире интернетом. Ови апстрактни и смјело изражајни споменици, од којих су на хиљаде били тачке по југословенским селима, гледани су разрогаченим очима, као да је нека изгубљена цивилизација одједном изњедрила нови архитектонски језик. Истина је да су многи таленти Југославије, укључујући умјетника Војина Бакића и архитекту Богдана Богдановића, били укључени у стварање ових изванредних пејзажних радова. Није ни чудо што су их сматрали необичним. Али они су, такође, били и иконографија изградње нације и тачке колективног поноса и солидарности. Поучнија за данашњу ситуацију, када је архитектура потпуно приватизована, је архитектура самоуправљања. Задатак да се, пријератна неразвијна, углавном, земљорадничка економија реконструише и модернизује није био физички већ ментални, па се самим тим није могло ослонити на раднике да самоуправљају, а да се притом не образују. Школство је тако постало једно од кључних нити реконструкције.
је цијела шема исплетена грациозним, пјешачким улицама оивиченим растињем и локалним далматинским каменом. Југославија је имала јединствен друштвени приступ и у изградњи хотела и комплекса, што их је издвојило као израз политичке филозофије. Хотелски комплекси су, за разлику од „ексклузивних“ уточишта данашњег туризма, дизајнирани тако да буду отворени и проходни и да подстакну инклузију и учешће... Можда је разлог што је архитектури самоуправљања требало толико дуго да буде препозната то што је тешко категорисати је. Нема доминантног стила. Модернизам је свакако био корисно средство за сједињавање Југославије, федерације шест република и двије аутономне покрајине. Али приступи су били изузетно разноврсни. Под јаким утицајем међународног стила и касније, брутализма, локалне промјене биле су релативно јединствене. Такође, постојао је јак осећај регионализма... Сасвим је могуће да неко буде носталгичан за мјестом и временом СПОМЕНИК БИЦИ НА СУТЈЕСЦИ Миодраг Живковић, 1965-71. (Босна и Херцеговина) које никада није познавао. Питајте оне од двадесет и нешто година који су заробљени у брутализму. У До 1959. било је 129 таквих уни- ци, Њујорку или Москви, било 50.000 људи. Овдје су бројне ар- случају југословенског модерниверзитета, од којих је најбољи био је тешко не уочити двије ства- хитекте допринијели згуснутом зма и прогресивних идеала који су у срцу Новог Загреба, у пријесто- ри - класа или занемаривање, а распореду импозантних стам- били у његовим корјенима, моја је ници Хрватске. Пројектовали су често и обоје. На Новом Београ- бених блокова. Посебно један од носталгија за непоновљивим трега Радован Никшић и Нинослав ду није било могуће примјетити тих блокова, аутора Иве Радића, нутком. За идејом да политичка Кучан, и био је савршен примјер разлику у класи, јер то није било са својим штитом од ролетни из- алтернатива може постојати, комодернистичког стила... Тито је социјално насеље већ само насе- гледа као нешто што је изашло лико год то кратко било. био довољно импресиониран да ље. Већина станова у Југослави- из Блејд ранера. Ипак, оно што је 1963. године, када су односи са ји, већина зграда уопште, била је је упечатљиво код Сплита је што ПРИРЕДИЛА: Ђ.ЋОРИЋ СССР-ом мало омекшали, тамо резултат архитектонских довео Хрушчова да се похвали конкурса, што је био још достигнућима свог несовјетског један разлог за тако разсоцијализма, иако је Рус остао новрсан резултат... Пуно се чврствог става да „Радници тре- размишљало о становима. ба да остану на клупи у фабрици“. Умјесто једнообразности, Напор ка образовању укључивао охрабривао се индивидуаје културне центре и музеје. Неки лизам. Отворени, флексиод њих били су генијално ориги- билни распореди били су налне интерпретације ових типо- веома популарни, са прева зграда, попут предивног Музеј градним зидовима који су савремене умјетности у Београду, могли да се помјерају и видјело Ивана Антића и Иванке шенамјенским собама. КваРаспоповић. Саграђен у облику литет ових станова био је поређаних кристала са угаоним једна од најбитнијих ставки кровним прозорима, био је упеча- југословенске самоуправе тљив симбол вјеровања државе у и резултирао је тиме што је модерну умјетност и архитектуру. модернизам постао урезан У почетку, а посебно након изба- у националну свијест. Зауцивања Југославије из Информ- вијек ћу памтити мајку свобироа 1948. године, власти су од- је пријатељице из Сарајева бациле соцреализам који је био којој је, када је посјетила усвојен у СССР као неподобан за ћерку у Лондону, лакнуло представљање прогресивног дру- видјевши да живи у блоку штва. Јавио се утицај европског зграда, а не у оној тијесној и америчког модернизма и југо- викторијанској кући. Дисловенске архитекте, од којих су јаметрално супротно лонмноги школовани на Западу, до- донском снобизму. казале су да могу да дају ориги- Ако је Нови Београд пратио налан допринос том дискурсу... класични Корбизјеовски моДок сам шетао булеварима Новог дел кула постављених на зелеБеограда, са низовима бетонских ној површини онда је приступ кула од коцака, архитектура није урбаништичком планирању у била оно што ми је испрва приву- хрватском граду Сплиту био кло пажњу. Био је то осјећај удоб- још иновативнији. ности и преовлађујући ваздух Модерни дио града, понормалности. У већини пројека- знатији као Сплит 3, изХОТЕЛ ПОДГОРИЦА Светлана Кана Радевић, 1967. (Црна Гора) та масовних насеља које сам по- грађен је током седамдесјетио у Европи, Јужној Амери- сетих година за смјештај VALENTIN JECK / збирка МоМА
У
ауторском тексту у часопису „Њујоркер“ Џастин Мeкгрк, иначе аутор књиге Радикални градови: Преко Латинске Америке у потрази за новом архитектуром, испричао је како је приликом посјете Београду прије дванаестак година схватио да је архитектонски пројекат социјалистичке Југославије био категорија за себе. Велико достугнуће југословенске архитектуре Макгирк види и у томе што је колективизам и индивидуализам успијевала да држи у равнотежи. Дијелове његових запажања, преносимо у наставку текста.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
11. април 2020.
ДИСТОПИЈА У ЛИКОВНОЈ УМЈЕТНОСТИ: МИОДРАГ ДАДО ЂУРИЋ
Визионар који се уздигао изнад времена Гоњен унутрашњим немирима, он се бори за један човјечнији свијет до којег треба доћи кроз муку и патњу. На његовим сликама је упачатљив „колективни страх нашег доба”, који се заснива на психозама, страховима, неурозама. Заправо, он укида границе између живота и умјетности показујући нам да дистопија није само фикција, него лице и наличје људске цивилизације Љиљана ЗЕКОВИЋ
commons.wikimedia.org / Malcolm DJURIC
commons.wikimedia.org / Malcolm DJURIC
цију за клавир “Оток радости”; “Et in Arcadia ego” од Гверчина и Аркадијски пастири Николе Пусена. Међутим, на сликама које се баве проблематиком дистопије и њеним футуристичким визијама, доминирају ликовне представе које најављују крајњу тачку људског постојања – Апокалипсу коју кроз средњи вијек прате сцене “danse macabre” (плес мртваца, настао за вријеме велике епидемије куге, а који има и социјалну поруку да су сви једнаки пред смрћу). Оне су имале за циљ изазивање страха, ужаса код широких народних маса, у име неприкосновених божјих и тиранских, аутократских људских закона. Посматрано у овом контексту, дистопију у ликовној умјетности можемо приближити кроз сликарска дјела: Страшни суд Херберта ван Ајка; Пад анђела Питера Бројгела; циклус Dosperates Франциска Гоја и др. На њима авети страха, погрома, пошасти свих врста, лутају свјетом упозоравајући на мрачну будућност која је постала преокупација умјетника који виде више и даље. Ријеч је о предсказањима која БЕЗ НАЗИВА Дадо Ђурић, 1997 имају упориште у миленијумским искуствима која се односе на пропасти вели- које им намећу колективна соци- на је много, а умјетник нас кроз ких цивилизација, које се циклич- олошка и вјерска убјеђења. просторе мрака и пакла суочава но транспоновале у нове друштвено Док утопија само овлаш, као “рај- са једном од суштинских исти- историјске системе. У савременој ски бљесак” додирне душу човје- на о свијета у којем живимо. Са умјетности оне су производ чистог ка, дистопија је дубоко укорјење- цивилизацијом који није извуума без импликација и упоришта на у људској свјести/подсвјести, кла позитивне поуке из своје она је, заправо, његова судбина, разорне прошлости, и која нењегова садашњост и слутња ње- свјесно/свјесно припрема пут гове будућности. безнадној будућности. У контексту наведеног осврнула Приказе и демони страха, јављају се бих се на дјело једног од највећих као иницијацијски чин на великој, свјетских визионара и фантаста “трагичној” позорници Дадовог стваXX вијека, црногорског и фран- ралаштва пророчки наслућује неке цуског сликара Миодрага Дада Ђурића који се месијанским тоном уздигао изнад свог времена. У његовом дјелу елементи који указују на будућност као синтезу социјалне и естетичке свјести, мисаоности и креативности, поистовећени су са патњама човјечанства. Дадо је на маестралан начин миленијумске катастрофе настале разарањима, људским жртвама ратова и епидемија, политичким и друштвеним превирањима, успио да повеже са психофизичким профилом савременог човјека. Он отјелотворује властити Универзум у којему на фасцинанатан начин успјева да кроз насљеђа прошлости и лично искуство (ратна преживљавања, личне драме) визионарски укаже на будућност људског друштва полазећи од претпоставки неизбјежности његовог етичког и физичког суноврата. Дадово ПРИВРЕМЕНА ИНСТАЛАЦИЈА ДАДА ЂУРИЋА ГРАВИРА (БАКРОПИС) Ерувал, Француска дјело суочава нас са енигмама Дадо Ђурић, 2004 које имају дубља значења. Исти-
нове свјетове, чије корјене налазимо у разним слојевима развоја људске цивилизације: Масакр невиних, 1958–59; Велика фреска, 1966; Ерувал, 1967; Материнство. Он спаја физичке дјелиће распаднутог човјека, којег поново васкрсава, не у циљу обнове, него даљег процеса разарања. У њиховој интерпртацији налазимо реминисценције на призоре послије борбе кмерске умјетности, духове „уловљене“ у паучинасте мреже хадских дубина, гробних катакомби, подземних свјетова у којима се одвијају мутације и трансформације човјека у глодаре (пацове), који постају носиоци људских карактеристика, и обратно. Антропоморфизам је повезао са анимализам са јасним циљем да разоткрије „праву“ природу човјека и његово мјесту у актуелној менажерији новог свјетског поретка. Из мрачних дубина узноси га у још морбиднији свјет у којему формира наказна обличја колоритом који подсјећа на паклена сумпорна испарења, или пастелним тоновима којима ублажава општу атмосферу слике, али не и антропоморфни бестијар који насељава његов Универзум. Дисонантни тонови боја мјешају се са изванредно њежним тоновима у својој двосмислености демонски и заводљиви у исти мах (О.Б.М.). Гоњен унутрашњим немирима, Дадо се бори за један човјечнији свијет до којег треба доћи кроз муку и патњу. На његовим сликама је упачатљив “колективни страх нашег доба” (Кафка), који се заснива на психозама, страховима, неурозама. Заправо, он укида границе између живота и умјетности показујући нам да дистопија није само фикција, него лице и наличје људске цивилизације. У Дадовом сликарству поред наративних представа које пројектују психологију мноштва јављају се и усамљени ликови/приказе који, као на радовима Мартина Шонгауера, егзистирају на граници исконског егзистенцијалног страха, а који се јавља и у стваралаштву многих црногорских умјетника који његују ликвни израз снажног експресионизма. Тако се дистопија, као стање подсвјесног које се рефлектује на “мрачној позадини наших дана” јавља у дјелима: Уроша Тошковића, мајстора у откривању унутрашњих простора људске психе, Златка Гламочака, вајара који има за циљ да анимира, тргне посматрача, да, како сам умјетник каже, „казни равнодушност” људи која узорокује патње, страдања и зла уопште, као и код умјетника млађе генерације који теже да кроз дистопијске визије изразе свој однос према социолошкој, антрополошкој, културолошкој димензији наше стварности, како на локалном, тако и на универзалном нивоу. commons.wikimedia.org / Malcolm DJURIC
П
одручје фикције, које има упориште у дуалистичким принципим добра и зла, идеалном и неидеалном, налазимо у свим гранама људске дјелатности утемељеним на архетипским корјенима колективно несвјесног и индивидуалним сјећањима и доживљајима човјека као Битка по себи и за себе. Претпоставка о “јединственој визији свијета и човјека у њему” упућује нас на научне и умјетничке дисциплине које, полазећи од искуственог, отварају простор подручју подсвјесног гдје се потиру границе између стварности и фантазије. У тражењу одговора на многе недоумице, које се односе на кључна питања – егзистенције, реалности, метафизике, аутентичности (Ц. Фабро), човјек се окреће надреалном из којег су се искристалисала два принципа: утопија – идеално и њена антитеза дистопија – негативна утопија, које својим узрочно-посљедничним везама дају смисао друштвеној стварности. Како припадају апстрактним, когнитивним категоријама, оне су као појмовне одреднице присутније у медијима вербалног и литерарног изражавања, прије свега, у филозофским и књижевим дјелима као што су: Утопија Томаса Мора, 1984 Џорџа Орвела, Врли нови свијет Олдуса Хакслија. Њихово присуство у ликовним умјетностима је комплексније и захтјева активно ангажовање посматрачевих подсвјесних, интелектуалних, мисаоних потенцијала. Као примјере идиличног живота навешћу неколико слика које имају упориште у тематском садржају: Искрцавање/ Укрцавање на Китери - острву посвећеном љубаву, дјело Жан Антоан Ватоа, које је инспирисало Клода Дебисија за музичку соло компози-