ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
18. април 2020. | година I | број 7
З
Флека на два идентитета ПОЛИТИЧКИ ИНЖИЊЕРИНГ И ПРОЈЕКЦИЈЕ У БЕСУДНОЈ ЗЕМЉИ
Дарко ШУКОВИЋ
Између двије Црне Горе је „социјална дистанца“ управо пропорционална оној средњовјековној, која је дијелила витеза од друмског разбојника. Или – комиту од жандара
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
П
ројекат веће Србије не подразумијева само ширење државне територије, него и попуњавање празних вјекова у националној повијести. Од Црне Горе очекује се есенцијалан допринос његовом успјеху; на површини - треба да споји с морем државу свих Срба, у дубини – црногорска историја треба да учини српску старијом и љепшом. У овом државном послу Србије, црногорске подизвођаче радова препознаћете по гуслању о њиховој борби за традиционалну, петровићку Црну Гору. У којој им се највише свиђа онај дио кад је таква држава нестала. У њиховој, да простите сублескастој интерпретацији, испада да је Црна Гора вјековима опсесивно бранила слободу, чекајући 1918. и Подгоричку скупштину. Ноторна ствар, рекло би се, готово невриједна убадања пера. Да није епифеномена који, чини се, измиче чак и оку архитеката великодржавног посла, а камоли обичног посматрача. О чему се ради? Па, о томе да овдашња црквенополитичка полугерила, ојачана завичајним писцима и инстант новинарима, српски идентитет за домаћу употребу креира према сопственом лику. Иронија је у својеврсној идентитетској инверзији која се окреће против циља великосрпског пројекта: супериорност колективних перформанси њиховог српства доминантно почива на историјским референцама Црногораца! Схваћених, дакако, као Срби. Е, али не као било какви, него „најбољи Срби“! Као „со српства“! Без којих би, дакле, српство било осредње и бљутаво. Ни кандидат за „небески народ“. Џаба херојство стварних Срба са Цера и Колубаре, зна се ђе је „српска Спарта“. Уз овај рутински наратив, зна им се, интерно, омаћи и понешто неприкладно за пристојну публику, а базирано на вишевјековним понижавајућим обавезама раје у Отоманској империји. Ово заиста воња на ендемски расизам у оквиру исте нације! А родно мјесто те ароганције без основа је – припадност држави Црној Гори. На ужас и презир сваког Црногорца. Притом, тешко је и помислити да је на сцени промишљен, супти-
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И БОГОЈАВЉЕНСКИ ПЛИВАЧИ Саставци, Подгорица (јануар 2018.)
лан идентитетски инжењеринг, подмукао и заразан као коронавирус. Не, то је хибрид потребе да се спаси самопоштовање (ни у једној култури рушење властите државе није врлина) и претрајалих, заводљивих предрасуда о изузет-
анимљиво је да се име Србије појављује на међународној сцени, на почетку XXI виjека, тек онда када је Црна Гора иступила из заједнице назване „Србија и Црна Гора“. У том чину одвајања Црне Горе, и при том свођење Србије на њу саму, на њене фактичке границе, назире се фундаментални проблем српског идентитета. Наиме, Србија као да не постоји дијахронијски, у својим територијалним оквирима. Она је увијек негдје друго, изван сопствених граница. Довољно је погледати за тренутак временску прогнозу у којој је она и за Приштину, иако Косово de facto није више у саставу српске државе. А бурних деведесетих су те временске прогнозе укључивале у састав Србије, Републику српску и Српску крајину, као да питање граница Србије тада није било у домену међународне дипломатије и правно-важећих споразума, већ неких виших сила које ведре и облаче Балканом. Отуда је видљиво да се идеја о српском идентитету протеже увијек изван Србије у тежњи ка нечем екстра, а конкрет-
ности коју доноси сам чин рођења у Црној Гори. С колико права претендује ова групација на статус ексклузивног баштиника „правог“ црногорског идентитета, независно од тога какве планове има с њим?
Традиционална, петровићка Црна Гора почивала је на кодексу чојства и јунаштва, на одбрани државе, која је гарантовала слободу и идентитет. У којој тачки се те вриједности додирују са њеним данашњим „бранитељима“:
ФАЛСИФИКОВАНА ИСТОРИЈА
Име Србије Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
но је недокучиво. Назире се у будућности или траје попут колективног сна о некадашњем „Душановом царству“. И баш ту се крије главни проблем Србије у разумјевању себе саме и српског идентитета. Он је транзициони, формиран у историјским сеобама, као у изванредном роману Црњанског „Сеобе“, без спокоја и уживања у обичном, свакодневном, личном, приватном, постојаном, са јасном формом изражавања. Егзистирајући у покрету као на чувеној слици Паје Јовановића „Велика сеоба Срба“, заустављајући се у збјегу, без концентрације на смисао пређеног пута, српски идентитет је зато носталгичан у односу на могуће, а недогођено, у чежњи за недокучивим.
Јер да би српски идентитет могао да изрази сопствену самосвојсност, оригинално другачију у освешћеним појединцима, а тек потом у друштву, потребан би био облик живота дубоко прожет разумјевањем стварности каква јесте, а не каква се сања и привиђа. Лажном свијешћу окован српски ум непрестано води српски колектив из трагедије у комедију и натраг у трагедију. Добар примјер тога је животни пут преобраћен у животни сценарио доктора, психијатра и пјесника Радована Караџића. Његови стихови написани много година прије ратне опсаде Сарајева, “… сиђимо у градове да бијемо гадове…”- данас дјелују злослутно визионарски, јер је његова квази поезија припремила стварне злочине. Тако
фејсбук јуришницима на Призрен, али „догодине“ и нахушканим лајавцима под никнејмом на порталима-штенарама? У оној у којој ће се срести двије паралелне праве. Истина, тај, у посљедњих тридесетак година формирани колективитет повезује средњовјековна свијест, али она окамењена и увезена, заробљена у обредима и свјетоназору Амфилохијеве подружнице СПЦ. Она нема ничег заједничког са традицијом и вриједностима Црне Горе Петровића. Између те двије Црне Горе је „социјална дистанца“ управо пропорционална оној средњовјековној, која је дијелила витеза од друмског разбојника. Или – комиту од жандара. Ту врсту људи и њихов однос према Црној Гори Милован Ђилас овјековјечио је у „Бесудној земљи“ ликом Вула Л. Ваљда су им и због тога још помијешана осјећања према дисиденту из Подбишћа: мрзе га што је „копиле“ кобајаги створио и воле што га се, кобајаги, одрекао. До зуба су наоружани ИТ технологијом, али из сваког њиховог ретка вришти инфериорност поткапацитетних скрибомана, који мањак талента компензирају качамаком и јагњетином за биране госте. Но, и такви, они су дио Црне Горе. Дио њеног комплексног идентитета. Зато није рјешење оно што, неко шаљив и резигниран некоћ предложи: да их размијенимо за Латинку, Басару, Мирјану Поповић Радовић, Владимира Арсенијевића, Динка Грухоњића... Не би било фер према Србији.
се његова ратна биографија претворила у случај комедијант, када је прерушен у исцелитеља-надри-љекара, са дугом косом и лажним именом, пронађен да би био одведен пред Хашки суд. У том смилсу, можда се поменута слика Паје Јовановића може посматрати и из једног новог и модернијег угла. Није ту само ријеч о сеоби већ и о трајању у времену и простору. Лажна свијест ту је као некаква идеја водиља на путу кроз непознато и недокучено. Рањени ратници разбијене војске, свештеници на коњима без цркви, а жене са босоногом деом без породица и кућа - слика су једне колонијалне стварности. Велика сеоба Срба је готово латино-америчка, налик призорима из мексичке револуције гдје цијели народ устаје и путује са војском у рат, али и тражећи своје мјесто под сунцем. Српски идентитет је тако могуће, можда, најбоље сагледати у оквиру и из перспективе пост-колонијалних студија, где историјска траума губитка државе и права на самосталност и даље у живој стварности егзистира као фалсификат и фантазија.
2
18. април 2020.
ЦРНА ГОРА, ИСТОРИЈА, ИСТОРИОГРАФИЈА И ФИЛОЗОФИЈА ИСТОРИЈЕ
Црногорски замијењен српским идентитетом Антун СБУТЕГА
Од краја XV вијека Црна Гора је назадовала од феудалног у племенско друштво са елементима теократије а њена култура се базирала на архаичној усменој предаји и митологији. Осим малог броја монаха и владика, није било писмених, докумената, архива и историографије, да не говоримо о филозофији
Д
евет муза, кћери Зеуса и Мнемозине, богиње сјећања, биле су заштитнице знања и умјетности, а прва међу њима је била Клио, муза историје. Приказивана са пергаментом на коме је историја записана. Познавање прошлости је сматрано најважнијим од људских знања. Историја је скуп догађаја, феномена и процеса у прошлости, колективна меморија која је сачувана. Догађаји и протагонисти историје су изузетно бројни и није их могуће све познавати; у колективном сјећању остају само неки. Историја није скуп података већ њихова цјеловита или парцијална реконструкција. Људско друштво и живот појединаца су динамични и непрекидно се мијењају, а људски ум покушава да их повеже, анализира и открије њихов смисао. Историја нијесу подаци, документи у архивима, археолошка налазишта, музеји, књиге, збирке експоната, они су само материјал који нам омогућава реконструкцији прошлости. Историја је наша колективна меморија која се односи на прошлост, али постоји само у садашњости и условљава наше садашње акције, дакле обликује будућност. Историографија је рођена у античкој Грчкој, а Херодот се сматра њеним оцем. Од тада је доживјела изузетан развој, са специфичном методологијом, начином кориштења извора, писаних, археолошких налаза и других, као умјетничких дјела, религија, обичаја итд. Развиле су се бројне помоћне историјске науке, археологија, палеографија, архивистика и друге. Историографи су се специјализовали за поједине дисциплине; историју појединих периода, народа, држава, цивилизација, регија, као и за политичку, војну, културну, умјетничку, вјерску, економску, правну историју итд. Историограф, без обзира којом се темом бави, среће огромну количину информација које треба селектирати, повезати и интерпретирати; треба изабрати најважније, формулисати концепте, указати на процесе. Не постоје историјски закони, попут оних у природним наукама, постоје само тенденције, трендови, процеси. Није тачна тврдња да историју пишу побједници. Пишу је писмени, способни и спремни да се прихвате компли-
Чување од заборава
ЦРНОГОРСКЕ ИЗБЈЕГЛИЦЕ СЕ ВРАЋАЈУ У СВОЈЕ СЕЛО Јарослав Чермак, 1877.
кованог посла истраживања и интерпретације извора. Ниједно историографско дјело није „објективно“ јер га пишу особе, које припадају одређеној култури, времену, имају емоције, ставове, систем вриједности. Историографија је развила специфичне методе и деонтологију (професионалну етику) које прави историографи треба да поштују. Истраживање извора треба бити скрупулозно, не наводе се само извори који потврђују унапријед формулисану тезу аутора, а изостављају они који је побијајају. Иако аутор приступа истраживању са одређеним идејама и хипотезама, он тек послије истраживања доноси закључке. Иако се често инсистира да историографи не треба да доносе вриједносне судове, то је немогуће избјећи. Пишући о истој теми и користећи исте изворе разни аутори дају различите интерпретације. Историографија се пише увијек изнова, зато што се откривају нови извори, као и зато што се са временом мијења начин посматрања и интерпретације прошлости. Свако вриједно историографско дјело је једна нова креација. Филозофија историје, као покушај откривања смисла и сврхе истори-
је, релативно је нова филозофска дисциплина, која није постојала у античком свијету. Антички мислиоци су посматрали историју као сталну декаденцију у односу на неко првобитно митско златно доба или као непрекидне циклусе успона и падова. Овај задњи концепт је прихватио Фидрих Ниче. Идеју историјског развоја су увеле јудејска и кршћанска религија, као концепт успона према есхатолошком циљу, крају свијета и рају. Интересантна је концепција мистика Ђоакина дел Фиоре (XII вијек) о подјели историје на три периода: епоха Бога Оца, затим Бога Сина, и најзад Светог Духа у којој се реализира праведно друштво. Неоспорно је да је Црна Гора имала изузетно дугу, богату и драматичну историју. И на њу се односи позната иронична али акутна Черчилова констатација да је проблем балканских народа то што производе више историје него сто су у стању да пробаве. Проблем „пробаве“ се односи на процес њене разионализације, историографске елаборације, филозофског тумачења и превазилажења митолошке и митоманске интерпретације. Тај проблем је по-
И за филозофе историја највећа Филозофи просветитељства у XВИИИ вијеку тумаче историју са лаичког становишта, као стални прогрес базиран на разуму. Ђанбатиста Вико (1668-1744) ставља историју у центар филозофије, јер њу, за разлику од природе, можемо разумијети пошто је креирају људи. У њој постоји напредак као резултат ђеловање људи и
Божје провидности. Постоје три звија се по законима дијалектике. историјске епохе; ера богова у ко- Марксов историјски материјалијој владари тврде примитивним зам преузима Хегелову дијалекљудима да су божји представни- тику, али тумачи историју као реци, ера хероја у вријеме аристо- зултат развоја производних снага кратске владавине и најзад ера и класних сукоба. Многи сувремељуди, који су слободни и разумни. ни филозофи се баве историјом И у Хегеловом систему историја (Дилтај, Шпенглер, Вебер, Ђенима централну улогу, резултат је тиле, Кроће и други) дајући разђеловања Апсолутног духа и ра- на објашњења.
сљедица специфичности балканске и црногорске историје. Црна Гора, као и Балкан, турским је освајањем била изолована од битних процеса у Европи; ренесансе, урбанизације, стварања грађанског друштва, просветитељства, индустријске револуције, либералне демократије, науке, флозофије, модерне културе и умјетности. У средњем вијеку је имала културу аналогну Европи, па је у XII вијеку написана прва јужнословенска хроника Љетопис попа Дукљанина. Но, од краја XV вијека је назадовала од феудалног у племенско друштво са елементима теократије а њена култура се базирала на архаичној усменој предаји и митологији. Осим малог броја монаха и владика, није било писмених, докумената, архива и историографије, да не говоримо о филозофији. То се не односи на Боку, која је била цијело вријеме инкорпорирана у европску цивилизацију, има сачувана документа од средњег вијека, а имала је писце, хроничаре и умјетнике у свим епохама. Када је у XIX вијеку Црна Гора обновила државу, у вријеме формирања националне свијести, због амбиција династије Петровић да постану владари велике државе Јужних Словена, коју би већином чинили етнички Срби, није развијан црногорски већ српски национални идентитет. Богата историографија која се бавила Црном Гором у XIX, а посебно у XX вијеку, је и поред веома квалитетних дјела била идеолошки обојена, прво српским национализмом, панславизмом, затим комунизмом, а крајем XX и почетком XXI вијека и црногорским национализмом као одговором на српски. Због недостатка квалификованих палеографа, архивиста и историчара нијесу довољно истражени ни постојећи архиви у Црној Гори, а посебно они у иностран-
Историографија значи дословно биљежење историје, покушај да се у писаној форми сачувају историјски догађаји, процеси и протагонисти. Историја и историографија се односе на прошлост. Срећемо се дакле са појмом времена, који, као и појмови простора, материје и енергије, није до данас прецизно дефинисан од науке и филозофије. Разни филозофи и научници објашњавају вријеме на разне начине, као апсолутно или релативно, субјективно или објективно, безгранично или ограничено. Вријеме се дијели на прошлост, садашњост и будућност. Како пише свети Августин, прошлост не постоји јер је прошла, будућност јер још није настала, обје постоје само у садашњости; прошлост као сјећање, будућност као пројекат и очекивање. Садашњост је граница без димензија између двије непостојеће категорије. У складу са Платоновим објашњењем времена као покретне слике вјечности и са кршћанском вјером, Августин објашњава да га је створио Бог и по њему постоји у нашој души.
ству. Није постојала филозофија, па ни филозофија историје. Све то је оставило широки простор за произвољне интерпретације, често научно неутемељене, фалсификовне и митоманске. Један од задатка транзиције је стимулисање истраживања, помоћних историјских наука и историографских радова са савременом методологијом и професионалном етиком. Митоманија и фалсификати се не могу спријечити контрапропагандом и памфлетима, већ систематском и квалитетном научном и културном продукцијом. Црна Гора је увијек била вјерски, етнички, политички и културно подијељена и сложена и зато не треба инсистирати на супростављању специфичних идентитета; у задњих скоро хиљаду година Црна Гора је пет пута створила државу која је данас грађанска (иако правих грађана има још недовољно) и треба развијати њен грађански идентитет као оквир у коме сви могу валоризовати несметано своје посебне идентитете. То је conditito sine qua non не само развоја, него и дугорочног опстанка државе. Најважнија лекција из властите историје је да су претходне четири државе (Војисављевића, Балшића, Црнојевића и Петровића) изгубиле независност не само због напада моћнијих освајача, већ прије свега због унутрашњих сукоба и подјела. Исус у Еванђељу каже да краљевства у себи несложна пропадају.
3
18. април 2020.
ИСТОРИЈСКИ ТОКОВИ И ПРОБЛЕМ ИСТИНЕ
Сервирана нам је крива слика насљеђа
Драган Б. ПЕРОВИЋ
Н
ије згорега да поновимо да је велика заблуда да Црногорци добро познају своју историју. У већини се само држе старих, сервираних прича, које су до њих стигле већином из приповиједања ђедова и баба, који су слијепо вјеровали у оно што им је преко туђих попова, учитеља и уџбеника подастирано. Говори се да историју пишу побједници. Данило Киш је у „Енциклопедији мртвих“ то детаљније објаснио: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“ Онда, ђе је ту истина, у било ком виду? Или и она умирe распета између побједничке ароганције и прича које се све више удаљавају од ње!? Специфичан поглед на ову тему има српска историчарка Дубравка Стојановић. Анализирајући све веће насртаје и тежњу за ревизијом историје она истиче да: „Ми, на жалост, живимо у времену када историју пишу поражени и њихова освета је гора од освете победника“. И код нас је сада присутна повампирена тежња оних који, заробљени средњовјековним клерикалним мраком и ретроградним идеологијама, настоје да нам наново продају своје виђење историјских токова, у којима нема мјеста за Црну Гору и Црногорце. Да ниједна несрећа не долази сама, показује и то да су нам и раније историју претежено писали они који су окупирали нашу земљу. Ништа боље стање није било ни након Другог свјетског рата и доласка „новога доба“. Сем часних изузетака, имали смо на сцени и у институцијама слијепе сљедбенике предратних грађанских историчара или прикривене припаднике теорија, по којима је све вриједно у Црној Гори српско насљеђе. Колико ли је само за то вријеме нових и „старијих“ историја написано, без релевантне утемељености? Када то имамо у виду, онда није проблем у измишљотинама које се преносе причањима, већ у некритичком преузимању модела „истраживања“ заснованих на тим предањима, на које се историчари позивају као на поуздане изворе. Користило се то што је негда у Црној Гори било важно „метање у пјесму“, тако да су пјесме, приче,
ЊЕГОШЕВ ПАСОШ
Да ниједна несрећа не долази сама, показује и то да су нам и раније историју претежено писали они који су окупирали нашу земљу. Ништа боље стање није било ни након Другог свјетског рата и доласка „новога доба“
OРИГИНАЛ ДАНИЛОВОГ ЗАКОНИКА
легенде и фалсификована документа постајали историјски извори. Лакше је било бјежати у мит, у нове митоманске обреде, него се суочити са истином, ако их је уопште и занимала. Занемаривани су артефакти и богата архивска грађа. Добили смо једну искривљену слику историјског насљеђа смјештену у митолошки оквир. А све оно добро, лијепо, величанствено из црногорске баштине, гурано је у запећак или просто присвајано, да би се сопствене историјске празнине попуниле.
„БРАТСКА“ ПОМОЋ Мора се истаћи и да је посебан проблем што Црна Гора од непрекидне борбе није имала времена да се сама посвети утемељењу школских установа и научних институција. Ослонила се на „братску“ помоћ. Дошли су попови, учитељи и секретари извањци, доносећи своје пропагандистичке и асимилаторске идеје, које су своје исходиште налазиле у „Начертанију“, редигованом плану о заједници Јужних Словена, који је Илија Гарашанин свео на план о „Великој Србији“. Довољно се подćетити једнога дописа који је Гарашанин упутио Јовану Вацлику, тадашњем секретару књаза Николе, који је тражио уџбенике за црногорске ђаке. Гарашанин је одговорио у стилу - Оно што је вама потребно не можемо дати, али ћемо вам послати оно што ће нама дугорочно бити од користи. У писму од 15. октобра 1862, Гарашанин Вацлику каже: „Неке књиге, као: толковања јеванђелија, логике кратке и простране; антропологија, психологија, пјеније, које је такође Црногорско Правитељство искало, нису посла-
те зато, што је од тих књига у нашој књигопечатњи нестало, а неко код нас нису никако ни печатане нити их има на продају. Напротив, послато је Историја Србскиј пространи 100 комада, Историја Србскиј кратки 100 комада; Србљака 2 комада; по следова... ја усоп...х на Св. Пасху 20, Црквени Богословија 20 комада, које правитељство Црногорско није захтевало“. Што ће Црногорцима антропологија, логика, психологија, дај му слику измаштане историје, да туђу присвоји као своју. Што необразованији пук, то лакши за асимилацију. И данас се провлаче и као аргумент користе фалсификати направљени од стране увозних кадрова (свака сличност са временом данашњим је упозоравајућа, да има коме). Требало је да прође скоро вијек и по да се открије и прокоментарише начин и посљедице кривотворења Даниловог законика, када је у чл. 92. додата „само“једна ријеч (односно три), која је фактички мијењала национални састав Црне Горе. Секретару књаза Данила „омакло“ се па је умјесто члана који је у оригиналу гласио: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности и никакве друге вјере...“, добијено у штампаноме виду: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере...“ Посебан проблем био је то да се скоро свака генерација у новијој повијести понашала као да од ње почиње историја. То је ипак мањи проблем од тога да су у Црној Гори посебне табу теме биле: говорити о аухтоности црногорскога народа, о културноисторијском насљеђу наше прве државе Дукље и пероду окупације и нестанка Црне Горе након Првог св. рата и о размјерама крвавог „бијелог терора“. Но, увијек је било истраживача које у трагањима за истином нијесу могли омести они који су били усавршили оркестрирану вјештину спрјечавања објављивања нових сазнања и вјештину потирања. Да споменемо браћу Радојевић, Павла Мијовића, Радослава Ротковића и других, који су дали
ФАЛСИФИКАТ ДАНИЛОВОГ ЗАКОНИКА
велики допринос афирмацији црногорске баштине. О пропусту и проблему због којих наведене теме нијесу објављиване говорили су многи. Истичемо ставове Павла Мијовића, Божидара Шекуларца и Чедомира Драшковића. Тако академик Мијовић наводи: „Што се досадашњих резултата истраживања наше етничке прошлости тиче, треба се сложити с новијим гледиштем по коме се етногенези и етноисторији приступало с унапријед одабраном схемом, при чему се показивана она факта која су ту схему потврђивала а игнорисана сва друга која су јој противурјечила. Покушаћемо да на ово питање друкчије гледамо.“ Што се тиче најстаријег дијела наше државности навешћемо само извод из рада проф. др Божидара Шекуларца „Дукљанска држава – Црногорски искон и коријени“, у коме се он пита: „Зашто оно чиме би се други народи поносили изазива отпор у дијелу данашње Црне Горе?“ Стварно, зашто?
ИЗОПШТЕЊА ЗА ИДЕОЛОШКУ НЕЛОЈАЛНОСТ И трећа, мучна табу тема, о времену након нестанка Црне Горе са географске мапе, оштро је и са доста критике прокоментарисана од стране др Чедомира Драшковића: „О свему овоме, и много чему сличноме – из великог корпуса најтежих србијанских злочина против човјечности по Црној Гори између два свјетска рата, а нарочито послије анектирања Црне Горе 1918. године – има доста података и аутентичне документационе грађе, и у домаћим и у страним изворима. Па је срамно за црногорску културу, историографију и државу Црну Гору, што се о томе још увијек повремено и недовољно, готово случајно сазнаје. Заслугом савјесних и одважних аутора, понекад и оних којима то приоритетно није професионални задатак... Односно, мимо и на срамоту црногорских институција културе и науке! Ваљда су (културно, научно, цивилизацијски)
важније жртве од џелата!?“ Они који су се усудили на прави, научно фундиран начин, почну изучавати разне историјске периоде, с указивањем на очите грешке, чак и намјерна фалсификовања, били су стигматизовани. На првом мјесту од политичких елита (ако им се уопште може придружити тај епитет), а затим од академске, улизичке и полтронске заједнице. Није се могло опростити озбиљним истраживачима што су се „дрзнули“, да научно-стручним методама оповргну дотадашње клишеизиране „историјске“ истине, засноване на пуким претпоставкама и догмама. Навешћемо само два сликовита примјера из времена заједничке државе. Ријеч је о српским научницима академику др Шпиру Кулишићу, уз кога је као „колатерална штета“ пострадао народни херој Саво Брковић и др Рељи Новаковићу. Без претензија да судимо, наглашавамо да се на српске научнике Кулишића и Новаковића, осамдесетих година прошлог вијека, обрушила лавина прогона и изопштења. Ваннаучним средствима, кампања је диригована из политичко-партијских центара... Шпиро Кулишић, који је између осталог и аутор „Српског митолошког речника“, написао је књигу „О етногенези Црногораца“, у којој је на нучно фундиран начин говорио о аутохтоности црногорске нације. С тиме се нијесу могле помирити националистичке структуре великосрпске оријентације, иако су наступали са тобоже комунистичко марксистичких позиција. Марксистичко тумачење етногенезе Црногораца није помогло ни народном хероју, др Саву Брковићу (посебно због књиге „Етногенезофобија — прилог критици великосрбства“, објављене 1988. године), на кога се сручила сва булумента негатора постојања Црногораца, посебно осокољених тзв „антибирократском револуцијом“... Није лак пут до истине и нових сазнања, јер ће се „тек посљедњих деценија XX вијека појавити неколико дјела која бар мало надомјештају пропуштене вјекове“.
4
18. април 2020.
(ЗЛО)УПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ НА ПРИМЈЕРУ ПОПА ДУКЉАНИНА
Незамјењив извор за истраживаче Дукље Вукота ВУКОТИЋ
Тумачећи догађаје који су описани у овом дјелу, које сам писац назива Краљевство Словена или Сцлаворум регнум, укрстили су копља многи историчари, археолози, лингвисти, етнолози, књижевници. Њихови радови направили су широк дијапазон интерпретација
Т
ешко да у нашој историји постоји оспораваније дјело од Љетописа попа Дукљанина. Овај спис, анонимног барског презвитера из XII вијека, изазива пажњу и полемике у научној заједници већ више 150 година. Толико да можемо говорити о једнако узбудљивој историји његовог статуса у науци, колико и оној коју описује у својим редовима. Ипак, цијело ово вријеме остао је незамјенљив извор за историју Дукље, а и цијелог Балкана у раном средњем вијеку. Тумачећи догађаје који су описани у овом дјелу, које сам писац назива Краљевство Словена или Sclavorum regnum, укрстили су копља многи историчари, археолози, лингвисти, етнолози, књижевници. Њихови радови направили су широк дијапазон интерпретација, које су ишле од потпуног одбацивања до у највећој мјери прихватања информација које нам доноси. Но, наука је увјек држала дистанцу према овом дјелу, користићи га
углавном за употпуњавање података које о овим просторима доносе друга историјска врела. Из тог разлога, Љетопис је доживљаван као једно полулегендарно штиво у којем су описани више митски него стварни догађаји. Анонимност његовог аутора учинило га је још више подложним контраверзним интерпретацијама. Тако се дошло до тога да се највише прихватају подаци који се односе на прву црногорску династију Војислављевића и догађаје до пада Дукље под рашку власт. Остали дио текста одбацује се као научно невалидан и превише легендаран. Поједини научници ишли су до тога да скроз одбаце писање барског презвитера или су га проглашавали за књижевно дјело без икакве вриједности за историју. Покушавали су да докажу, попут Николе Банашевића, како је цијели спис заправо само збирка препричаних народних епских пјесама и друга полумитска традиција. Међутим, археолошка ископавања на Мар-
тинићкој градини, Облуну, Ђутези, показали су исправност навода Барског љетописа. Код научника који су прихватали Барски родослов као оригиналан извор наше историје средњег вијека, највише се водила дилема гдје сврстати податке које он доноси. Највише полемике изазивао је први дио овог дјела, кога сам аутор назива Књига о Готима (Libellum gothorum). У њему аноним барски се представља као преводилац једне још старије хронике писане на словенском језику, а то чини на наговор свих грађана Бара, како властеле тако и пучанства. Та хроника, највјероватније написана на глагољици, први је примјер писмености на народном језику код нас. Ипак, у досадашњој историографији Љетопис се највише користио за потврду података из српске или хрватске историје. По тим линијама ишле су све интерпретације овог дјела. Владари и догађаји описани у Барском родослову узимани
су и одбацивани према потребама националних историграфија. Тако је српски археолог Војислав Кораћ изнио тезу о сахрањивању потомака српског кнеза Часлава Клонимировића на Мартинићкој градини. У складу са тим, цијели Љетопис или његови дјелови послужили су као основа за грађење мита о националној држави у раном средњем вијеку. Са друге стране, податке о Михаилу Вишевићу, кнезу Захумља и легендарном сабору на Дувањском пољу искористила је хрватска историографија за присвајање овог дјела. Нарочите полемике изазвао је помен Црвене Хрватске и етнолошко интерпретирање топонимије. Све те интерпретације, поновна читања, исправљања превода, водили су ка томе да се из овог дјела извуче потпора за један квазинаучни наратив који ће осигурати и употпунити теорије о националној величини. У свему томе, највише је заобилажена чињеница да је Барски љетопис дукљанска хроника
и да говори историји Дукље као државе. До сада у историографији једини је Фран Милобар изашао са тезом да се дукљанска држава мора изучавати као посебна цјелина, а не као дио неке друге националне историје. На жалост, његово дјело је остало изгубљено у времену. Било како било, Љетопис попа Дукљанина остаје наш најзначајнији извор за историју раног средњег вијека, наше књижевности и културе тог периода. Као такав био је и биће инспирација многим истраживачима црногорске и шире балканске прошлости у покушају да разумијемо овај период наше историје, од досељавања Словена па до пада Дукљанске државе. Дјело анонимног барског презвитера показатељ је да се на овим просторима гајила висока култура једнако као на западу и истоку Европе. Зато смо дужни да му се увјек враћамо и да га проучавамо у цјелини, а не да извлачимо дјелове по сопственој потреби.
ЗАТАМЊИВАЊЕ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ
Фалсификати и казне Саит Ш. ШАБОТИЋ
Недавно емитована серија о Равној Гори, између осталих, за циљ је имала да наводно покаже да Дража Михаиловић није имао ништа против муслимана, већ их је, напротив, и штитио
М
исао да ће све проћи, а да ће остати само истина, приписује се Фјодору Михаиловичу Достојевском. Ипак, на свом путу до онога што треба да буде, истина често бива спутавана, скривана, омаловажавана и ко зна шта још. Зато се својевремено француски књижевник Анатоле Франце запитао: Шта може хладна и гола истина против блиставих чари лажи? Чини се једино, да се бори да буде оно што јесте. Онога ко говори неистину тешко је открити, нарочито ако се пође од тога да сви говоре лажи или да нико не лаже. А неистине и фалсификати су често у нашим орбитама. Нарочито погодно поље за то је историја. Познато је да су поједини историчари покушавали да уљепшају прошлост и представе је онаквом каква није била. Били су то тзв. романтичари. На другој страни су стајали они који су сматрали да је прошлост потребно гледати у реалним оквирима. Зато је „отац модерне историографије“, Леополд Ранке, лансирао максиму према којој треба ,,писати како је уистину било“. Његов захтјев је исказан због тога што историјска наука мора почивати на истини. Посебно је питање да ли и у којој мјери тај захтјев данас поштују управо историчари.
Да је перо оштрије од мача врло добро потврђују и фалсификати разних врста, а посебно они који се јављају у историографији. Они не настају из зле намјере нити нужно утичу на промјене на горе, али то не мијења чињеницу да нијесу истинити. Са историографског поља, фалсификати се преносе и на конематографију о познатим личностима. Примјера ради, недавно емитована серија о Рав-
ној Гори, између осталих, за циљ је имала да наводно покаже да Драгољуб Дража Михаиловић није имао ништа против муслимана, већ их је, напротив, и штитио. Но, да би се овако упакована лаж (фалсификат) деконструисала, довољно се сјетити Михаиловићевих инструкција од 20. децембра 1941. године, упућених команданту четничких одреда у Црној Гори ђенералштабном мајору Ђорђију
ДРАГОЉУБ ДРАЖА МИХАЈЛОВИЋ Рехабилитација као терен за глорификацију нових „јунака“
Лашићу, у којима се јасно ставља до знања да је циљ четничког покрета „чишћење државне територије од свих народних мањина и не-националних елемената“, укључујући и нестанак муслиманског (бошњачког) становништва са југословенског простора (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 1, Београд 1981, стр. 101-102). Фалсификовање историје често буде подржано не само од појединаца, већ и институција. Када смо већ поменули Дражу Михаиловића, онда да наставимо са дешавањима везаним за њега. Почетком маја 2015. године Виши суд у Београду је поништио пресуду којом је он, 15. јула 1946. године осуђен на смрт и два дана касније стријељан. Судско вијеће је дошло до закључка да је пресуда, изречена Михаиловићу, донијета у политичкоидеолошком процесу који је водио комунистички режим. Остаје да се запитамо да ли је и Михаиловићева рехабилитација мотивисана политичко-идеолошким разлозима? На њу је Српска православна црква реаговала парастосима који су у Црној Гори наишли
на снажан отпор, али су ипак одржани. Изгледа да све иде по моделу – ако немамо проблем, треба га створити да бисмо га имали и са собом и са другима. Тешко је одговорити на питање како ће сада наставници историје у школама предавати наставну цјелину везану за колаборационистичке групације у Краљевини Југославији и уопште током Другог свјетског рата!? Остаје нам, изгледа, да о свему добро размислимо и још једном подсјетимо на циљеве фалсификата: Најчешћи циљ фалсификата је затрпавање и затамњење историјске истине са којом се увијек треба суочавати ма каква она била. Само они који имају снаге за такве подухвате, могу остати на историјском путу и стварати историју. За препознавање фалсификата у историографији потребни су знање, стално трагање и преиспитивање. Тим прије што у њој не постоје одговори дати за сва времена и што је историјско памћење сваке заједнице битно различито по природи, дубини и историјском искуству. Не мали број пута сви смо били у прилици да чујемо чувену крилатицу према којој „побједници пишу историју“. Свакако, њу пишу и губитници и из тог угла често је могуће спознати оне детаље који су били невидљиви за очи и укус побједника.
5
18. април 2020.
ПЛЕМЕНСКА И ИДЕОЛОШКА СВИЈЕСТ И АНТИДРЖАВНИ НАРАТИВИ
Лажни патриоти у руху родољубља Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
И
сторијска наука у Црној Гори потпуно је немоћна пред племенском и идеолошком свијешћу, јер људи искључиво хоће да вјерују у слику прошлости која одговара њиховој уобразиљи о “славној прошлости” или циљевима политике којој припадају. Не знам за примјер да је неки заробљеник племенскоидеолошке опсјене промијенио мишљење након што су му предочена прворазредна документа или изворни научни рад. Разлога за ову досљедност има неколико, а први је да се оваква свијест и не формира на основу чињеница, тако да је нереално очекивати да ће је спознаја чињеница промијенити. Примјера таквог неповиновања чињеницама има много: аутекефалност Црногорске цркве, нелегитимност Подгоричке скупштине, карактер четничког покрета, “Похара Куча”… Наравно, неприхватањем чињеница о овим и многих другим догађајима, не брани се научна истина, већ племенска и политичка лаж у коју један дио Црне Горе жели да вјерује, јер захваљујући одржавању ове лажи, и они и њихови политички преци одржавају узоритост коју иначе немају. У сваком друштву је учествовање у укидању сопствене државе срамота и велеиздаја, код нас се држи за патриотизам. Служење окупатору је код свих народа издаја, код нас је – брига о националним интересима. Мржња према сопственој земљи, а гестови слуганства и просјачења према некој другој, свуда су за презир и осуду, а код нас се ова срамота и одсуство самопоштовања и достојанства третира као родољубље. И одрасли Кучи које је војвода Мирко сурово казнио, и Црногорци који су се 1948. изјаснили за Стаљина, били су, најблаже речено, издајници! Представа о овим људима као искреним патриотама и страдалницима, једино се може одржати – непризнавањем историјских чињеница. Колико је историјска лаж отпорна на чињенице, показаћемо на једном примјеру - тобожњем силовању жена у манастиру Острог, у вријеме књаза Данила. До на-
У сваком друштву је учествовање у укидању сопствене државе срамота и велеиздаја, код нас се држи за патриотизам. Служење окупатору је код свих народа издаја, код нас је – брига о националним интересима. Мржња према сопственој земљи, а гестови слуганства и просјачења према некој другој, свуда су за презир и осуду водног насиља дошло је приликом боравка књаза и његове пратње у манастиру Острог на дан Св. Тројице 1854. године. О том силовању жена из Бјелопавлића постоји само једно, и то индиректно свједочанство, чији је аутор которски парох Вук Поповић. Он је, несумњиво, често био добро обавијештен о збивањима у Црној Гори, али је вијест о овом догађају, као и све друге, добио преко посредника. Он, дакле, није непосредни свједок догађаја, већ записује оно што је о догађају чуо. Да у манастиру Острог није било силовања жена, већ да је књаз Данило нанио увреду Бјелопавлићима “гонећи њихове жене да играју у колу”(!), тврди други савременик догађаја, француски конзул Ијасент Екар, који је преко повјереника прикупљао информације о дешавањима у Црној Гори. Екар наводи да је наморавање жена из Бјелопавлића да играју у колу, изазвало велико незадовољство, и да су књажеви противници овај инцидент искористили као повод да покрену људе на побуну. Француски дипломата каже да у Црној Гори постоји велика група људи која је непријатељски расположена према књазу Данилу, те да су вође побуне у Бјелопавлићима припадници ове групације. Свједочење о томе што се десило у манастиру Острог 1854. године, износи и Бекица Видов Бошковић, син једног од вођа побуне. У свједочењу, које у својим “Мемоарима” преноси сердар Раде Т. Пламенац, Бошковић каже: “Пошто се поклонио светим моштима Светога Василије чудотворца одсио је у Доњи манастир у кући званог попа Јована, те на Троичин дан увече посље вечере нареди својој пратњи да зачну коло у кући код њега. У томе колу бјеше мушкија доста, но женскија мало, тако да не могаху во-
није, да би гости са њега понијели љепши утисак и да виде како има одабран народ.” И подаци које о “Острошкој афери” саопштава протојереј Јован Бошковић, рођак попа Риста Бошковића, указују да силовања бјелопавлићких жена није било. Он каже да је књаз послао перјанике да позову бјелопавлићке главаре и њихове жене на сијело и игранку, али су они одбили да поведу жене. Књаз је тада наредио да жене на силу доведу, што су перјаници уз примјену силе и учинили.
КЊАЗ ДАНИЛО Персонификација црногорске идеје
дит коло са мушкијема. Ту бјеше и жена војводе Мирка, а снаха Књажева, двије сестре Књажеве и двије рођаке. То бјеху жене које су ту могле мјеста имати. Зато Књаз Данило нареди неким перјаницима да позову из општег кола неколике женске да потпуне коло Књажево у кући. Перјаници послати позову неколике женске из општег кола брцког да пођу с њима у кућу у коло код Књаза. Но, како оно бјеше по ноћи, ове женске не хћедну се одвојит од свога друштва, а перјаницима се учиње срамота да се поврате без успјеха, те они приморају позване женске, те их поведу са собом у кућу и придруже колу...”
На сличан начин о догађају свједочи и Блажо Вулетић из Бјелопавлића, чији је отац био књажев перјаник, управо у вријеме острошког сабора 1854. године. Вулетић (рођен 1859) је овај догађај описао на основу причања свога оца. Вулетић, поред осталог, наводи: “...Књаз тада отсједне у једној манастирској кући. Да би госте мога по вечери чиме да забави, нареди да се у приземљу њеном приреди једно коло… Како за то коло није било доста жена, књаз нареди перјаницима да из народа, што ту о сабору бјеше доша, изаберу једно 15-20 које су биле гледније на око и ођеве-
О догађајима у манастиру Острог 1854. године, односно, силовању бјелопавлићких жена, нема помена у књизи попа (и од 1858.) војводе Риста Бошковића “Историјске приче из повјеснице Бјелопавлића”, која је публикована 1902. године. Тек у другом издању ове књиге, која је штампана у Никшићу 1972. године, непотписани приређивачи су направили биографску биљешку о аутору, и у тој биљешци су навели да је: “Јован Машов Вукотић, добар јунак али брз на језику, рекао како су перјаници спавали са бјелопавлићким женама, а он да је преноћио са попадијом попа Јована Радовића. То је изазвало страшну смутњу и општи немир, а да би ситуација била још мучнија препричавало се да је тако урађено по наговору самога књаза.” Наведена свједочанства јасно указују да нема основа за тврдњу да је књаз Данило наредио силовање жена у манастиру Острог 1854. године, нити да је таквог насиља уопште било. Но, на овој измишљотини се инсистира да би се дискредитовала личност књаза Данила, а тиме и црногорска идеја коју он најизворније персонификује.
ЈЕДНА ОД НАЈВЕЋИХ ПОДВАЛА: ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА
Посљедице се осјећају и данас Подгоричка скупштина одржана 1918. године, са званичним називом: Велика народна скупштина - установљена супротно тада важећем Уставу државе Црне Горе и њеном правном поретку - дана 26. новембра 1918. године (13. новембра по старом календару) донијела је Одлуку којом је: укинута држава Црна Гора и њена територија припојена територији државе Србије а народ инкорпориран у српски. Одлуке Подгоричке скупштине постале су реалност, и то нова реалност која је поништавала црногорску државу, црногорски идентитет и црногорски народ, која је трајала 23 године, након којих су токовима Народноослободилачке борбе створени услови да се поно-
во успостави црногорска државност, али са државним статусом једне од федералних јединица у оквиру шесточлане југословенске федерације. Извршни народни одбор установљен од Подгоричке скупштине 27. новембра преузео је сву власт на територији Црне Горе. Задатке власти утврдио је у свом оперативно - радном програму у девет тачака, обзнањеном сљедећег дана. Међу њима истакнуто мјесто има и задатак - “спровођење у земљи Одлуке Велике народне скупштине о уједињењу Црне Горе са Србијом под краљем Петром I Карађорђевићем”. У Прогласу народу од 1. децембра поручује Црногорцима да је Одлука Подгоричке скупштине “тврда као стијена,
која се може дирнути или напасти само преко крви” и да ће отпасти и “црногорство” и “шумадијство”. Наредних дана и мјесеци, уз подршку српске војске, оружјем, крвљу и бројним безобзирностима и злочинствима, обезбијеђено је покоравање Одлуци грађана Црне Горе који су се противили њеном извршењу, записао је академик Мијат Шуковић (https:// www.montenegrina.net). Десубјективизирану Црну Гору, Србија је, као свој саставни дио, 1. децембра укључила у састав тог дана створене државе југословенских народа и земаља - у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Као дио Србије у југословенској држави је до њеног распада 1941. године. Међутим, Одлука Подгоричке
скупштине својом садржином генерирала је дугорочне процесе, па тако црногорска државност, црногорски народ и његова култура и сада, трпе штетне посљедице њеног доношења и извршења. Послије њеног доношења и извршења ништа у српско-црногорским односима није било исто као до тада. Заоштрена је и продубљена супротстављеност српских и црногорских државотворних оријентација и ђеловања, иако по интензитету и ширини осцилаторно испољаваних у појединим временским периодима. И сада, вијек од установљења Подгоричке скупштине, у реалном свакодневном животу узимају се као полазиште, као аргумент и противаргумент за изграђивање односа
државе Црне Горе и државе Србије. И увијек када се помену, затрепери разум и успламте емоције. Један су од основа формирања мишљења и опређељења о српско-црногорским односима у садашњости. Једним дијелом су резултат различитог знања о чињеницама. Дијелом и селекције извора и чињеница зависно од жеља. Али су и резултат судара различитих полазишта и разлика у магистралном приказивању и објашњењу историје Црне Горе у првој и другој деценији XX вијека. Једног који даје апсолутни примат политици врха државе Србије над правима и легитимним интересима државе Црне Горе, и другој које одбацује тај приступ. Тек прије двије године, црногорски парламент усвојио је Резолуцију којом се проглашавају ништавним штетне одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Р.К.
6
18. април 2020.
МОНОГРАФИЈА „ЦРНА ГОРА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ И ЊЕНЕ НЕОСТВАРЕНЕ ПРИВРЕДНЕ НАДЕ 1918–1941.“
Научно оспоравање предрасуда Александар РАДОМАН
Теза да је Краљевина Југославија економски издржавала Црну Гору супротстављана је у јавности мишљењу да је након нелегалне и нелегитимне Подгоричке скупштине, Црна Гора проживјела „пакао много гори од онога Дантеовог“
Ј
едан од најпостојанијих наратива преко којих се током XX вијека настојала оспорити идеја црногорске државне самосталности јесте онај о наводној економској немогућности опстанка независне Црне Горе. У разним формама та је теза била дио репертоара свих политичких снага које су тежиле да онемогуће опстанак односно реституцију Државе Црне Горе још од почетка парламентарнога живота у Црној Гори почетком XX вијека па све до у наше дане. Да би се поткријепиле те идеолошко-политичке флоскуле, неријетко је аргументација тражена у интерпретацији појединих историјских периода, при чему је редовно та визура почивала на методолошкоме редукционизму, па је историјска слика добијена на тај начин морала извјесно имати знатних мањкавости. Период о којему је у јавноме дискурсу у Црној Гори у протекле три деценије било доста ријечи, а да то ипак нијесу на ваљан начин пропратиле сериозне историографске анализе, јесте и економска ситуација у Црној Гори између два свјетска рата. Теза да је Краљевина Југославија економски издржавала Црну Гору супротстављана је у јавности мишљењу да је након нелегалне и
нелегитимне Подгоричке скупштине, којом је Црна Гора присаједињена Србији, Црна Гора проживјела „пакао много гори од онога Дантеовог“ (ђенерал Радомир Вешовић). Књигом Црна Гора у Краљевини Југославији и њене неостварене привредне наде 1918–1941 (ДОБ, Подгорица, 2019) др Бранислав Маровић понудио је свеобухватан и научно мериторан одговор на питање какав је био економски положај Црне Горе у периоду између два свјетска рата. Књига је конципирана као већи број цјелина. У Уводу аутор формулише као предмет својега истраживања питање колико су одлуке Подгоричке скупштине утицале на економски развитак Црне Горе у периоду од 22 године колико је трајала југословенска краљевина и да ли је стварање Југославије имало економског оправдања. На први дио тога питања аутор је одговорио анализом конкретних економских резултата које је Црна Гора остварила као цјелина и посебно по привредним гранама. На други дио тога
омогућиле њен самостални државни пут. Но, посредни одговор на то питање ипак даје укупна анализа економскога заостајања и неискоришћених привредних потенцијала у оквиру унитарнога, централистичкога система чију је економску политику осмишљавала и спроводила краљевска влада у Београду, у којој су од 724 министра у 40 сазива, како је то прецизно утврдио Маровић, само четворица били министри из Црне Горе.
НАСЛОВНИЦА КЊИГЕ
питања, разумије се, није могуће дати експлицитан одговор јер не постоје компаративни параметри којима би се дало утврдити како би се Црна Гора економски развијала да су историјске околности
Након уводнога дијела Маровић кроз шест мањих поглавља анализира егзистенцијалне феномене важне за разумијевање укупних економских прилика у Црној Гори између два свјетска рата. Ријеч је о проблемима глади као сталноме пратиоцу црногорске историје, ратној штети и неадекватној ратној одштети, валутноме питању, односно економски вишеструко неправедноме процесу замјене перпера, затим аграрноме питању и колонизацији
Црногораца, касноме формирању витално важне асоцијације привредника Црне Горе те о економским и социјалним карактеристикама црногорскога становништа између 1921. и 1941. године. Послије тих шест поглавља посвећених егзистенцијалним проблемима црногорскога друштва између два свјетска рата Маровић кроз појединачна поглавља посвећена појединим привредним гранама детаљно образлаже, уз студиозне анализе, привредне прилике у Црној Гори назначенога периода. Детаљне анализе привредних прилика Маровић заокружује завршним поглављем чији је наслов формулисан као питање „Да ли је Црна Гора економски издржавана да би опстала?“. Сумирајући резултате својих комплексних економско-историјских анализа, Маровић у томе поглављу на полазишну дилему својих истраживања о економској оправданости стварања Југославије даје резолутан одговор: „Наше истраживање привредног развоја Црне Горе у периоду 1918–1941. у Краљевини Југославији дозвољава да се на питање да ли је стварање заједничке државе било економски оправдано одговори – није.“ Нова књига др Бранислава Маровића на трагу његових ранијих историографских пропитивања вриједан је допринос изучавању једнога до ове књиге недовољно истраженога проблема црногорске историографије, али и значајан искорак у размицању наталожених стереотипа који су упорно наметани од стране политичких заговорника разура црногорске државне самосталности. Сувереном научном аргументацијом, у најбољој хеуристичкој традицији, Маровић кроз бројне анализе у појединостима и цјелини оспорава предрасуде о црногорској привредној инсуфицијенцији као историјскоме фатуму, освјетљавајући историјске и друштвене околности које су спријечиле остварење пуних економских потенцијала Црне Горе између два свјетска рата и које су је довеле у позицију једнога од економски најзапуштенијих крајева у Краљевини Југославији.
ПРЕДРЕФЕРЕНДУМСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ ПИТАЊЕМ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ
Мала земља глобални партнер Никола БАНИЋЕВИЋ
Г
еостратешки и геополитич- зависности Црна Гора почиње са показати да оне не може створики положај Црне Горе је осо- формалним и суштинским форми- ти сопствени и независан систем беност и чињеница која је у рањем сопственог државног, дру- националне безбједности. Навовеликој мјери одредила њено по- штвеног, економског и безбједно- диле су се чињенице о малобројстојање кроз миленијумско траја- сног система. ности, економској неразвијености ње. Мост између истока и запада, Манипулације питањем нацио- за финансирање и развој одбране, била је простор интересантан мно- налне безбједности Црне Горе у застарелим материјалним и неогим државама и савезима. Црна годинама до обнове државности, бученим људским ресурсима. СтиГора је показала умјешност и хра- служила су за довођење грађана у зале су обесхрабрујуће вијести, да брост да се сретне са свим иску- заблуду са циљем спречавања оса- почетак независности значи крај шењима и проблемима, некада са мостаљења. Чињеница да је Црна могућности да грађани Црне Горе више или мање успијеха, али уви- Гора била дио система различитих буду безбједни. Такође, са ништа јек истрајно. У последњих 60 годи- државних творевина, коришћена мање сигурности наводиле су се на, била је некада учесник а нека- је као синтагма којом се жељело опасности по националну безбједда свједок ратова ност Црне Горе, које и сукоба, што је за су према истим овим посљедицу имало процјенама долазиле пуно негативних од појединих држава ефеката: страдање из региона. Које рјељудских живота, шење су нудили скепимовине и успорен тици цногорске незадруштвени и ековисности? Опстанак номски развој. Из националног систеједне у другу дрма безбједности Црне жавну творевиГоре као дјела система ну улазила је као државних заједница неразвијена или које су у последњој демање развијена реценији двадестог вјека публика - чланица учествовале у два суо чијој се државној коба са државама на и судбини њених Западном Балкану и грађана одлучиНАТО савезом. РегиРИЈЕШЕНО ПИТАЊЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ Чланство у NATO вало у другим ценонална безбједност трима. Обновом некоја би била заснова-
на на нетрпељивости са сусједима и жељом за задржавањем замрзнутих конфликата и нерјешених међусобних питања. Глобално посматрано, држава би била дио неких политичких и безбједносних савеза далеко од свог историског, географског и друштвеног модела припадања. Црна Гора би тако требала да буде дио безбједносног и политичког проблема на Балкану и Европи. Ово би успорило или готово онемогућио пут демократског развоја и припадност развијеном дјелу Европе и Свијета. Када је Црна Гора постала независна и међународно призната држава, кренула је у формирање сопственог система националне безбједности. Реформе су значиле мјењање систем националне безбједности који је требало прилагодити НАТО стандардима. Успијех у реформама, достизање стандарда у владавини права, непостојање спорова око граница и рјешавање вишка наоружања, препоручило је Црну Гору да постане пуноправна чланица НАТО-а. Стекла је могућност да учествује у доношењу одлука од глобалног значаја. Безбједност црногорског ваздушног простора остварује се путем Аир Полицинга, од хибридних пријет-
њи путем НАТО контра-хибридног тима. Кадрови се школују на академијама земаља чланица, а од обнове независности ту прилику имало је 86 кандидата. Прилив директиних страних инвестиција порастао је 30 посто, док је прилив директних страних инвестиција из држва чланица порастао за 64 посто. Остваривањем једног од два циља на међународном плану није окончан процес реформи. Он траје и даље кроз прецес приступања ЕУ. Црна Гора је доказала да може да формира сопствени систем националне безбједности. Систем који ће је чинити поузданим међународним партнером и регионалним фактором стабилности. Иако безбједна и сигурна, данашња Црна Гора не заборавља времана антифашистичке борбе и људских жртава положених за слободу. На тим темељима она свакодневно дограђује стубове безбједности, како би Црну Гору учинила кућом свих грађана и гарантовала им безбједан, сигуран и миран живот. Заблудама је мјесто на маргини, истина мора бити вјечна. Наш задатак је да о истини говоримо како би једном заувијек заблуде остале прошлост.
7
18. април 2020.
ПОГЛАВАР МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПРЕТЕНДУЈЕ НА ОСАМ ВЈЕКОВА ТРАДИЦИЈЕ
Устав СПЦ из 1931. оснивачки акт МЦП Владимир ЈОВАНОВИЋ
С
рпска православна црква је прошле године неосновано славила „осам вијекова аутокефалије”: Васељенска патријаршија наводно им је 1219. даровала аутокефалију, али управо Цариград званично саопштава да црквену независност Србима признаје тек 1879. године. А из Митрополије црногорско-приморске СПЦ су деценијама тврдили да Црква у Црној Гори није била аутокефална. Мада од недавно ипак веле да је „словила за аутокефалну”, још конфабулирају да њихова епархија непрекидно постоји од Светога Саве Српскога. „Ми који смо ту осам вијекова можемо да региструјемо државу, а не она нас”, казао је Амфилохије Радовић недавно за руски „Спутњик”. Епархија Жичке, доцније Пећке архиепископије – самоуправне јурисдикције под омофором Васељенске патријаршије – заиста је основана средином 13. вијека у католичкој Зети (Дукљи) за доба окупације Немањића. Потрајаће око два вијека, али није оставила великога трага. Под Немањићима у Зети свега 2-3 православне цркве су саграђене, а за безмало читав 14. вијек нема архивских трагова са поменима „светосавских” архијереја у Зети. Наши преци су од Грка стољећима раније већ христијанизовани. Љетопис попа Дукљанина свједочи да је равноапостолни светитељ Ћирило, у 9. вијеку тј. у доба јединствене Цркве, покрстио и племство Дукље. Ослободивши се власти Немањића и обновивши традицију независности дукљанске државе – признату за краљевство 1078. године – владари зетски Балшићи 1367. изјавили су лојалност Папи. Тек посљедњи из ове династије, Балша III, прелази у православље. Наиме, православље у Зети се интериоризује првих деценија 15. вијека. То је одбрамбена реакција народа ради очувања независности пред појачаним аспирацијама католичке Млетачке републике и исламске Отоманске царевине.
Упркос уништењу аутокефалије Црногорске цркве, три су епархије – Цетињска, Захумско-рашка и Пећка, тек 1931. арондиране. Краљ Југославије Александар Карађорђевић „прописује и проглашује“ Устав СПЦ, по којем су Црногорци подређени црквеним властима из Београда. Уставом СПЦ „озакоњено“ је да архијереја на Цетињу постављају из Београда Међутим, конверзија искључује овдашњу епархију Пећке архиепископије, јер је прихватила Фирентинску унију из 1431-1449. и признала Папу за првосвештеника – тиме је отпала од православља. Зетски збор (представници 51 племена) и Стефан Црнојевић 6. септембра 1455. на Врањини потписују изјаву да не прихватају надлежност коју је имала епархија Пећке архиепископије, а чија је катедра тада у Пречистој крајинској. Посљедњи архивски помен некога од унијатских архијереја из „светосавске” епархије је 1458. године, а до 1459. арондирана је Пећка архиепископија. Процес формирања аутокефалне Цркве у Зети (Црној Гори) потрајао је три деценије. „Паде зецка бановина, а народ прибјеже у те планине”, писао је Стјепан Митров Љубиша. За катедру је одабрана нова пријестоница – Цетиње.
ИВАН-БЕГ ОСНИВАЧ АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ
Напоменувши да има сагласност двојице архијереја и свештенства, господар Иван Црнојевић 4. јануара 1485. оснива аутокефалну Цркву – православну Митрополију и катедру манастира Рождества пресвете Богородице. У повељи не помиње се прејемство, веза или сукцесија са Пећком архиепископијом или њезином некадашњом епархијом, нити да је нова Црква подређена некој вањској јурисдикцији. У једној хрисовуљи из 1744. читамо похвалу: Црна Гора од Котора, сва до Бара и до Скадра / Иван-Бегом оглашена, Манастиром прослављена / Теби пречиста Дјевице, мати Христа, свих царице / Црква била саграђена, Иванбегом насађена. Митрополити на Цетињу су се различито титулисали: „зетски”, „црногорски”, „цетињски, скендеријнски и приморски“, „Црне Горе, Брда и Приморја”… али никад „црногорскоприморски” (ни у доба номиналне потчињености Пећкој архиепископији – коју су 1557. Турци обновили и наметнули Црној Гори). Јурисдикција црногорских митрополита се најчешће простирала и ван ондашње слободне Црне Горе, на териЧЛАН 12 УСТАВА СПЦ торијама под турском окупацијом
НОВИНЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1931.
(Скендерија и Брда), или млетачком и француском окупацијом (Приморје). Отуда у титулама црногорских митрополита и одговарајући додаци. Од 1766. наши митрополити су опет аутокефални (αυτοκεφαλος). Црква је васељенски призната под називом: Аутокефална Митрополија Црногорска. До 1878. имала је једну епархију – Цетињску, понекад истовремено са двојицом, а у једноме периоду (1767-1768) и тројицом архијереја. Од 1878. постоје три епархије: уз Цетињску, Захумско-рашка (расијска) и Пећка. По Уставу Светога Синода у Књажевини Црној Гори митрополит на Цетињу је имао положај и ингеренције „синодског предсједника и поглавице автокефалне Црногорске цркве” (чл. 15. ст. 2). Границе епархијâ су такође утврђене: „Автокефалну православну Митрополију у Црној Гори”, наводи се, сачињавају „1) Цетињска архиепископија, састављена из свију племена која се налазе на десној страни ријеке Зете, са додатком вароши Подгорице и племена зетског” њоме управља „цетињски архиепископ, који је уједно и поглавица све Православне цркве у Црној Гори са насловом Митрополита Црногорског, Брдског и Приморског” и „ 2) Захумско-расијска епархија, састављена из свију племена која се налазе на лијевој страни ријеке Зете; управља овом епархијом Захумско-Расијски Епископ”, катедра је „у манастиру Острогу” (Устав Св. Синода, чл. 2). Трећу епархију – Пећку митрополију, сагласно Уставу Св. Синода (чл. 21 ст. 1 и чл. 22 ст. 2), основао је 1913. Синод Црногорске цркве, а потврдио краљ Никола. На ка-
тедру у Пећи је постављен Гаврило Дожић, дотадашњи архијереј Васељенске патријаршије. Осим Метохије, Пећка епархија обухватала је и парохије у садашњим црногорским општинама: Пљевља, Бијело Поље, Мојковац (на десној обали Таре), Беране (десна обала Лима), Рожаје, Петњица, Плав, Гусиње – дотад у јурисдикцији Васељенске патријаршије.
КРЊИ СИНОД ОДЛУЧИО По српској окупацији Краљевине Црне Горе, на Цетињу 16. децембра 1918. сазван је Синод Црногорске цркве. Међутим, није било кворума за доношење одлука. Од 7 прописаних чланова Синода, свега 2 су присутна – митрополит Митрофан Бан и епископ Кирил Митровић. Присутни митрополит Гаврило Дожић и секретар-записничар ђакон Иво Калуђеровић нијесу чланови Синода. За било какво одлучивање Синода потребно је било гласање 4 члана (Устав Св. Синода, чл. 25). Синоду 16. децембра 1918. не присуствује већина, чак 5 регуларних чланова. Не позивајући се на било какве црквено-канонске одредбе, него на одлуке лаичке тзв. Подгоричке скупштине – крњи Синод доноси „рјешење” да аутокефалну Цркву припоји Цркви Краљевине Србије. Указом од 17. јуна 1920. регент Александар Карађорђевић „проглашује” нову Аутокефалну Уједињену српску православну цркву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Томос Васељенске патријаршије 19. фебруара 1922. признаје јој јурисдикцију за територију Краљевине СХС. Али без помена
континуитета садашње Српске патријаршије са Жичком или Пећком архиепископијом („патријаршијом”). У томосу се, међутим, аутокефална Црногорска црква помиње на два мјеста. Црква Краљевине СХС/Југославије од 1929. службено се зове – Српска православна црква. Упркос уништењу аутокефалије Црногорске цркве (1918-1922), три епархије – Цетињска, Захумско-рашка и Пећка, са својим консисторијама, тек 16. новембра 1931. коначно су арондиране. Краљ Југославије Александар Карађорђевић „прописује и проглашује” Устав СПЦ („Службене новине Краљевине Југославије”, XIII, бр. 275). Устав СПЦ из 1931. уједно је оснивачки акт Митрополије црногорскоприморске. Ту се за СПЦ утврђује „административна подела на епархије” (чл. 11 ст. 1), те под бр. 20 наводи „Црногорско-приморска епархија, са седиштем на Цетињу” (чл. 12 ст. 1), на чијем је челу архијереј по положају са титулом митрополита (чл. 12 ст. 2). Вјерска установа са сличним административним статусом је новина за вишевјековну традицију Црне Горе, као што је новина да се Црногорци подређују црквеним властима из Београда. Уставом СПЦ „озакоњено” је да архијереја на Цетињу постављају из Београда, мада се то већ десило по упокојењу митрополита Митрофана Бана. У марту 1921. по одлуци црквених власти из Београда, интронизован је Гаврило Дожић за новога митрополита на Цетињу. У неким публикацијама Српске патријаршије, не увијек, још од тада наводе да је он „митрополит црногорско-приморски”. Званично, Амфилохијеви претходници, митрополити црногорскоприморски, те администратори (вршиоци дужности) и један викар (замјеник) ове епархије СПЦ, били су: Гаврило Дожић (19311938), Николај Јокановић (19381939), Јоаникије Липовац (19401945), Јосиф Цвијовић (1945-1946), Владимир Рајић (1946-1947), Арсеније Брадваревић (1947-1954), Макарије Ђорђевић (1954-1955), Викентије Проданов (1955-1958), Хризостом Војиновић (1958), Павле Стојчевић (1958), Герман Ђорић (1958-1959), Андреј Фрушић (1959-1961), Данило Дајковић (1961-1990), Никанор Богуновић (1985-1990, викар). Другим ријечима, Амфилохије се може позивати на традицију своје епархије од свега 89 година.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
18. април 2020.
САВРЕМЕНА ЦРНОГОРСКА УМЈЕТНОСТ
Реквијем за свијет који нестаје Бошко Одаловић поред античких артефаката, сугестивним свједоцима прошлих времена, девастираним зубом времена, геолошким и биолошким катастрофама и трагедијама, ослонац налази у циклуси слика посвећених pater historiae – Херодоту, творцу модерне историје. У машти умјетника он поприма размјере џина који идеографским знацима маркира путовања на којима прати догађаје Љиљана ЗЕКОВИЋ
Б
енедето Кроче, италијански филозоф и критичар, сматра да је мисао непресушни извор у коме протиче сва историја Весељене. У човјеку се зачиње сваког часа нови живот читавог реалног бића: историја и филозофија су вјечити непресушни ток, вјечито рјешавање и вјечито питање. Заправо, по њему „прави истински карактер сваке умјетности јесте садашњост... историја је дакле, као акт нашег мишљења идеално савремена”. Историја се изражава кроз наративе и анализу догађаја из прошлости људи као друштвених бића. Зато је префиx-одредница свих научних дисциплина које се темеље на духовним и когнитивним парадигмама, посматраним кроз категорију времена и простора. Времена, које треба посматрати са два становишта: оног које се односе на појам hronos - нумеричко, хронолошко вријеме и kronos – матафизичко, божанско вријеме. Тако је у античким културама/Европа, Америка, Азија димензија времена тумачена као линеарна бесконачност, или као понављајње цикличног кретања, док се простор тумачи одредницама апстрактно /физичко и метафизичко/реално одсуства/присуства. Помоћним историјским наукама припада историја умјетности која се развила у самосталну хуманистичку дисциплину која се бави стваралаштвом умјетника и одређеним културно-историјским периодима који, истовремено, имају упориште у прошлости и отварају проблемска питања која ће утицати на умјетност будућности. Мада је њена улога да, са свог становишта, утврђује аутентичност историјских извора, треба имати у виду да она данас нема обавезу да ствари представља онаквим какве јесу. Она се заснива на два спознајна принципа: интуитивном које се односи на фантазију изражену формом, као изразом индивидуалног чина: и логичком које се односи на садржај, као израз универзалног значења. Чињеница је и да историју, као дисциплину која се заснива на егзактним изворима и методама, користи и елементе фантастике садржене у митологији и миту као легенди. Они су са онтолошког становишта чврсто уткани у свјетску културну и умјетничку баштину, тим прије што се сматра да историјат мита представљаи историјат човјечанства. Ове премисе покушат ћу да приближим примјерима из црногорске савремене умјетности у којој се кроз модерне језичке форме и слободу умјетничког израза реинакрнира прошлости која се односи на историју, митологију и националне етичке митологеме. Сликар Бошко Одаловић цивилизацијске мијене посматра као точак историје у коме се паоци покрећу напријед, да би се временом вратили на почетну тачку одакле је све кренуло, и тако у недоглед, повезујући искон и крај, пропаст и поновно стварање. У реализацији својих ликовних промишљања, код њега, као код већине сликара који припадају Медитеранском поднебљу, антика је представљала демијург највећих цивилизацијских вриједности на овим про-
ка митологија (1967/68). У умјетниковој машти свијет грчких легенди и митова добио је психоделичну интерпретацију „представама“ богова и јунака – симболима еманације божанске и људске мудрости, страсти, љубави, похоте, добра и зла. Ове апстраховане (Орфеј), и асоцијативне приказе које доминирају простором слике (Икар, Ерос, Прометеј, Одисеј). представљени су као деформисане иконичне форме које су изгубиле своју физичку конкретизацију и јасноћу пролазећи кроз екстензиван филтер времена и трансценденталну просторну димензију. Он оживљава мистериозни свијет фантастике, полази од опште прихваћеног мишљења да је колективно несвјесно које на окупу држи човјечанство, немоћно да спозна шта се крије иза појавног облика, стварало папалелни свјет митова да би објаснила недоумице и умањила страхове. Универзална тематика у дјелу Одаловића и Словинића добила је оригиналну презентацију, како у домену изражајних форми њихових фантастичких и надреалних визија, тако и у садржинским елементима које налазимо у снажној вези умјетникâ са genius loci, односно spiritus loci завичајног поднебља. Трећи примјер се односи на ликовну интерпретацију херојског епа који описује догађај који нема историјско утемељење, а који је својом сугестивношћу и снагом пројектован у нашој свјести као неприкосновена истина. Херојска и епска традиција завичаја за сликара Пера Почека представљала је духовно извориште које је црпио из Његошевог “Горског вијенца”. Међутим, преношење књижевног текста у ликовно дјело, представља проблем с обзиром на специфичност пластичног знака, који се по својим изражајним могућностима разликује од вербалног израза. То се, прије свега, односи на преношење метафиХОМЕР НА ПУТУ ЗА СМИРНУ Бошко Одаловић зичког и трансцеденталног из књижевног дјела које је тешко транспоновати у визуелно подручје пластичне интерпретације. Зато се Почек у овом тематском циклусу сторима. Зато није случајно што Одаловић ног града Будве, утемељеног на миту о орјентише на епску нарацију и симболипоред античких артефаката, сугестивним феничанском краљу Кадму и Хармо- ку којима расвјетљава поједине кључне свједоцима прошлих времена, девастираним нији, који су владали земљом Енхелена догађаје из спјева, без амбиција да презубом времена, геолошким и биолошким резултирало је настанком циклуса Грч- несе филозофско-духовни апсолут овог катастрофама и трагекапиталног дјела цјелокупне црногорске дијама, ослонац налакњижевности. Кроз ликовну интерпретази у циклуси слика поцију умјетник покушава да пробије вирсвећених pater historiae туалну баријеру која раздваја снове и ре– Херодоту, творцу моалност, прошлост и садашњост. дерне историје. У машти умјетника он поЗа разлику од историје која поред аутенприма размјере џина тичности/вјеродостојности долази у „искукоји идеографским знашење” извртања/избјегавања/прикривања цима маркира путоваистине, умјетничко стварање посједује јења на којима прати додинствену моћ да формалним рјешењима гађаје, нотира анегдоте, дух имспресије претвари у експресију унулегенде, обичаје, вјеротрашњих простора. Све истине су у њој мовања, и живот медитегуће, јер њено извориште је подручје фантаранског античког свизије у којој ”ум царује”. Ове флоскуле односе јета. На његовом путу, се на наведене примјере из црногорске линашло се и црногорковне умјетности, у којој је прошлост, мада ско село, у којем отац ријеђе, оваплоћена и сценама историјских историје са чудесним битака које су као имагинација умјетника оркестром, свира „суддефинисане симболима и метафорама (Пењи” реквијем свијету тар Лубарда “Битка на Вучјем долу”; Рајко који нестаје. Тодоровић циклус “Вучји до”). У дјелу Слободана СлоАко је у латинским изрекама историја: винића надахнуће ансведок времена, светло истине, живот тичким свијетом и ропамћења, учитељица живота, гласник мантичном легендом о старине....онда је умјетност дуга живота, ПРЕДОСЈЕЋАЈ СТРАДАЊА, МУЧЕЊЕ МАДОНЕ настанку његовог родистина по себи и за себе. Слободан Словинић, 1981.