ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
25. април 2020. | година I | број 8
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Љепоте Црне Горе
Увијек и изнова се смијем нашим чудним изборима. И надам се да ћемо у будућности - правити само оне - који домовину бране љепотом, културом и цивилизацијом, знањем, здрављем, и напретком Марија ПЕРОВИЋ ригама и без њих... доноси сталну размјену, комуникацију, знања и звања... којима се стиже и до цара Петра Великог – оног руског, и до већ поменутих Латина, а и до далеких Америка. Е око Америка... најљепши ми је споменик Вили. Нији он спекетакуларан као скулптура, стајала сам ја и поред Хенрија Мура и Микеланђела... али што је она Вила, а Вила је у овој причи Црна Гора, и што представља жртву, свих оних из великог свијета који су дошли да помогну својој домовини... то ми је најљепше. Никако то што су страдали, него што им није било мрзно... да крену. Пут Цетиња. И Цетиње, пусто у пандемији и када пандемије није, мени је најљепше. Мало, а госпочасто. Сјетим се прича мог ђеђа Вукашина: Кад сам ја имао три године (1907. је рођен) јавио бих се на улици амбасадорима, а види ово данас... И не постоји широм свијета ништа тако контрадикторно попут Цетиња, гдје је свако кућа прича, ако је имао ко да вам их исприча, а мени јесте. И из Цетиња, најгрђи, и онај ко је најкраће владао од свих Петровића, књаз Данило. Јер је попут мора... пробао да се отвори ка свијету. Рекао НЕ сенату, стрицу, и скинуо мантију, и направио предуслов да Црна Гора буде модерна држава. Можда и због тога - што су
ми најљепши људи без униформи. Униформе прикрију разне ствари. Једноставно - нису ми најљепше. Најљепши су ми сви црногроски комунисти - идеалисти. И што се у Црној Гори и даље слави 13. јул док су у регији све улице антифашистичких бригада промијениле имена. Иако је моја бака са друге стране, говорила: Вољела сам их као ослободиоце, не као комунисте. Ал опет - лијепа ми је та идеја о слободи, и људској социјалној правда и она да жене треба да буду писмене и запослене. И да смо сви људи. Лијепа ми је попут осмијеха Љуба Чупића и шеталишта Пет Даница у Херцег Новом. Најљепши су ми и сви ти млади људи са којима свих 15 година радим на Факултету Драмских Умјетности, који коначно сада имају прилику да истрче на терен са велики свијетом, у једној компликованој – организационој умјетности која се зове филм. Али која није више
тако компликована, јер у земљи која је често без реда, ту постоји неки ред. И смијешно ми је, а најљепше се смијати, што понеко од доносиоца одлука, изван умјетности, није тога свјестан. Није свјестан резултата. Али у тој области, најљепши ми је контунитет који већ постоји. И који би требао да опстане, ако све буде зависило од нас. И од конкретне институције. А и филм је као море. Лако се пре-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Н
ајљепше је што Црна Гора има море. И један прекрасан град - Котор. Одговорила сам као у квизу - два у један. Иако је мени љепши Пераст, али Пераст није озбиљан град, а везе које имам са Херцег Новим су посебне. Али, доста. Најљепше је што Црна Гора има Боку Которску. Присјећам се духовотог коментара госпође из иностранства: Али тај залив, па то је као мање језеро. А и моји пријатељи Подгоричани су ми добацивали: Још само да кажеш, што је лепо море. А знам да није лијепо, него најљепше. Још од лекција из историје, Црна Гора и Бока о Петру Цетињском, касније о Бару који је освојио краљ Никола, и Улцињу... и о Млецима, па преко Млетака и о Његошу у Котору, Прчању, Перасту... и дон Бранку Сбутеги... па и Стефану Митрову Љубиши, да одем јужније, и зашто не и о Сервантесу који је, макар за потребу текста, био затворен у Улцињу. Па јасно, шта је најљепше и архитектонски – Бока, још од старог Рима, а нисмо је разнијели по кућама као Дукљу, већ су градови остали - са тргом, улицама... утврђени (заборавићу да су се утврдама бранили и од Брђана), па стари Бар као град који су на брду, даље од мора изградили Словени - који подсјећа на кружни лавиринит. А све уз море. Колико год затворено, у заливу, на отвореном, са ве-
БОКА КОТОРСКА
ЦРНОГОРСКА ПСИХОГЕОГРАФИЈА
Искра универзалности Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Oно што се некима чини као црногорска специфична локалност, у ствари је кључна искра њеног интернационализма
Н
а питање шта је то најбоље у Црној Гори, прво на шта сам помислила био је Јапан. Разлог томе, ма колико то чудно могло да звучи, је у детаљу да сам нека од најпознатијих мјеста у Јапану, открила и упознала захваљући једном Црногорцу, рођеном у Подгорици, поријеклом Бјелопавлић. Кроз његову живу везу са традиционалном јапанском архитектуром каква је Палата Кацура у Кјоту или Златни павиљон, као и његово инстиктивно разумијевање скривених значења јапанске
културе иза архитектонске фор- у кулу и уским дрвеним степениме, навело ме је да помислим да цама у посљедњу одају у њој, која осим професионалног знања и је била ексклузивно резервисана интересовања, за њега је посто- за господара Замка, одједном ми јала нека дубља сродност са ина- је постала јасна срж сродности изче страним окружењем. међу мог „црногорског водича“ и Ту сродност сам успјела да препо- ширег јапанског контекста. Јер та знам када смо заједно стигли у За- одаја на врху, коју су звали „соба мак Химеђи близу истоименог гра- вјетрова“, била је ексклузивна не да у префектури Хјого. У врелини само због владара који је у њој бои влази љета, пели смо се ка том равио већ и због екслузивности побијелом замку на брду, дуж зидина гледа који је омогућавала. и одаја у којима су некада живеле Из те собе владар је видио као “на слуге и службеници, војници Хи- длану“ цио Химеђи, цио простор међија, који је одавно постао музеј и даље, шира пространства, шири сјећања на јапанску историју кул- контекст Јапана. Он је тако могао туре. Али, тек стигавши на сам врх, да буде сам и изолован али и са
носи, и лако комуницира. Тешко се одржава, и тешко се брани. Не може да се утврди јер је глобалан у својој бити – или медиј масовне културе, којом год платформом да га пласирамо, идеја мора да буде интернационална - да би имао смисла, попут Котора, попут књаза Данила, попут идеје Интернационал - тако су се звали конгреси са идејом, а у најгрђим временима, између два рата организоване су три... И да наљепше и најлуђе истовремено, а и лудо је лијепо - што никада нашу повезаност са Медитераном нисмо пласирали као праоснов или праузрок културе - живљења, урбанизма, па чак и уживања. Већ сам написала да ми је смијех најљепши. Онда се увијек и изнова нашим чудним изборима смијем. И надам се да ћемо у будућности - правити само оне - који домовину бране љепотом, и културом и цивилизацијом, знањем, здрављем, и напретком. То ми је најљпеше. Јер нада је, такође, најљепша.
другима, са свим својим поданицима и са широм околином. Могао је све да види а да он не буде виђен. Док је соба испуњена вјетром омогућавала лакоћу и брзину мишљења. Схватила сам тада да је та узвишина перспектива, висина погледа, оно што је везивало мог сапутника за јапанску културу и јапански контекст. На крају, зар не пише у Његошевом Горском вјенцу да ...ко на брду ак и мало стоји, више види нег онај под брдом. Ради се о феномену који се у теорији књижевности назива психо-
географија, а коју Ги Дебор дефинише као …специфичне ефекте географског окружења, свјесно организованог или не, на емоције и понашање индивидуа. Отуда оно што је повезало јапански простор са емоционалном меморијом мога сапутника, јесте управо тај сусрет психологије и географије, угао гледања као врста међусобног препознавања. И управо та узвишеност погледа спаја аутохтони црногорски систем вриједности препознатљив код Његоша али, и у модерној Црној Гори, на платнима Дада Ђурића, на примјер, или у есејима Данила Киша, архитектури Кане Радевић или глуми ненадмашног Предрага Лаковића. Другим ријечима, оно што се некима чини као црногорска специфична локалност, у ствари је кључна искра њеног интернационализма и универзалности. А ја сам лично нешто од тога великодушног и достојанственог интернационализма сусрела баш на Цетињу у наизглед врло локалном контексту, сарађујући са писцем и уредником Марком Шпадијером и Матицом Црногорском.
2
25. април 2020.
КРЕАТИВНОСТ И ЊЕНО ВРЕДОВАЊЕ
Грађевине старих мајстора уклопљене у амбијент Антун СБУТЕГА
Највеће културно богатство Црне Горе је што се на малом простору укрштају утицаји више цивилизација, које су оставиле значајна дјела; то свједочи да је овај простор и поред драматичне историје комуницирао са свијетом
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Ч
KУЛТУРНO НАСЉЕЂЕ СВИЈЕТА Котор
мена, али су велике зато што имају универзалне вриједности које надрастају простор и вријеме и доприносе приближавању идеалу истине и љепоте. Критерији вредновања се мијењају, па су бројни умјетници, писци, научници и филозофи који су за живота имали велики углед с временом заборављени, а други, који су били подцијењени, су касније доживјели свјетску славу. То не значи да су критерији врједновања произвољни, већ да је за спознају правих вриједности потребно вријеме и да оно заиста вриједно не пропада и уграђује се у развој цивилизације, постајући видљиво. Када се ради о вредновању културног насљеђа и актуелног стваралаштва Црне Горе, треба се прије свега ослободити провинцијализма. Мислим на нека увјерења о томе да се ради о јединственој земљи, са најљепшом природом, изузетном историјом и културом. Не постоје најљепше земље а све имају интересантну историју и специфичну културу. Кад је у питању културни допринос свијету у току историје ни једна балканска држава, изузев античке Грчке
и Византије (која је била наставак Римског царства и није била само балканска) није била центар ниједне цивилизације и није креирала свјетски значајне културне моделе; њихова култура и умјетност су биле одсјај великих културних центара Запада и Истока. Мегаломанске претензије неких балканских држава да су биле центри свјетски значајних цивилизација у прошлости, што им служи често за хегемонистичке претензије према сусједима, у бити је компензација за комплекс мање вриједности. Да су Моцарт или Каравађо живјели на Балкану, били би постали највише гуслар и безимени иконограф. Ел Греко, који је био иконограф на Криту, постао је велики сликар јер је пошао у Италију, а затим у Шпанију. Понекад су креативни генији, попут Његоша, успијевали да превазиђу ограничења времена и средине, али то су били ријетки изузетци. Да би се стимулисали развој и креативност, треба исправно валоризовати историју и насљеђе, без прецијењивања и потцијењивања. Кад је у питању континентала Црна Гора, ниједна од претходних држава није успјела да створи дугорочну стабилност и степен развоја нужан за велике креативне подухвате, што оно што је створено упркос томе чини драгоцјенијим. Католичке цркве, православни манастири и џамије на овом простору су слиједиле европске, византијске или отоманске моделе и стилове, што не одузима ништа њиховој љепоти и вриједности. Њихови ствараоци у прошлости су у ова дјела уносили оригиналне елементе и имали осјећај за мјеру и лијепо, посебно градитељи, који су своје грђевине хармонично уклапали у амбијент, за разлику од већине савремених. СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
овјек је креативно биће. Док друга жива бића живе и дјелују инстиктивно, човјек ствара свијет у коме живи и у том смислу је натприродан. У природи не постоје језик, писмо, култура, умјетност, религија, привреда, наука и техника. Према монотеистичким религијама Бог ствара свијет из ничега, што је у складу са доминантом научном теоријом о настанку космоса, званом Биг БенгВелики прасак. Према њој космос је настао прије око 14 милијарди година из бескрајно мале тачке, из које се ослобађају материја, енергија, простор и вријеме и по одређеним законима се развијају до данас. Човјек не ствара из ничега, има способност креације прерађивањем природе и насљеђа претходних генерација. Он је у том смислу сличан митолошким демијурзима, који су имали способност стварања прерадом већ постојеће инертне материје, уносећи ред у хаос. Креација није само умјетничка, научна или филозофска, обухвата све људске активности које стварају нове вриједности. Грчка ријеч tehne, од које потиче термин техника, односила се на занате и умјетност, на све облике људског умијећа. Италијанска ријеч за умјетност - arte, је у средњем вијеку имала исто значење. Тако су у Фиренци сва занимања била организована у професионална удружења која су називана арте, међу којима су поред умјетника били и трговци, банкари, судије, љекари, произвођачи вуне и свиле и други. Слична удружења, братовштине су постојала у Боки, посебно у Котору. Тек у модерно доба најбољи умјетници и интелектуалци добијају повлашћен статус и третирани су као посебно надарени и важни ствараоци. Сви људи на свој начин, према способностима, образовању, условима и ангажману, учествују у развоју друштва. Са развојем и све већом подјелом рада неке особе, или категорије, се ослобађају нужности учешћа у стварању добара битних за егзистенцију и могу се посветити култури, умјетности, науци, филозофији. Све значајне креације су дубоко укоријењене у тлу на коме су настале и носе обиљежје свога вре-
ЦРКВА СВ. ИЛИЈE Доброта, Котор
Највеће културно богатство Црне Горе је што се на малом простору укрштају утицаји више цивилизација, које су оставиле значајна дјела; то свједочи да је овај простор и поред драматичне историје комуницирао са свијетом. Велики дио културног насљеђа је на обали, посебно у Боки, не зато што су ту људи били талентованији и креативнији, већ зато што су током историје имали сталну комуникацију са свијетом која им је омогућавала поморство, које је стварало привредну базу за културни развој. Зато је и UNESCO прогласио Котор 1979. културним насљеђем свијета, которска утврђења су уписана на листу UNESCO а од 2017-е, у току је кандидатура Бокељске морнарице Котор на листу свјетске нематеријалне културне баштине. Данас је неопходно оптимално валоризовати културно насљеђе, креирати дугорочно стабилно и ефикасно друштво и стимулисати креативност, што подрзумијева повезивање са најразвијенијим дијелом Европе и свијета и вредновање домаћег стваралаштва свјетским критеријима. Заиста мало значи бити најбољи сликар, писац, глумац, научник, привредник или филозоф у Црној Гори. Измјерити се на свјетској сцени је тешко и ризично, много је лакше бити у први у свом мјесту, али то значи аутархичност која је погубна за креативност. Увјерен сам да су многи млади то већ схватили, поготово што савремена средства комуникације смањују разлике између центара и провинција. Наши спортисти су веома успјешни и зато што наступају на такмичењима по свјетским правилима, тренирају углавном као и њихови конкуренти у иностранству, а резултати се мјере по објективним критеријима. Нажалост, нијесмо економски и технолошки довољно креативни, што је битно и са културног аспекта. Упркос значајним успјесима и високим стопама раста БДП-а,
Свако значајно дјело је колективна креација Велика креативна дјела су само врх леденог бријега. Заслуга за велика научна, филозофска, културна и умјетничка достигнућа није само на онима који су их непосредно створили, већ и великом броју анонимних који су својим трудом створили услове да њихови таленти буду плодоносни. У том смислу је свако значајно дјело у бити колективна креација, заслуга бројних генерација које су створили базу да оно буде креирано. Зато не смијемо подцијенити значај било чијег друштвено корисног рада. Културна достигнућа античке Грчке су услиједила послије тзв. дугог грчког средњег вијека, у коме су Грци дошли на Медитеран као варвари, постепено асимилирали тековине старих цивилизација, развили друштвени амбијент који је омогућио Сократа, Платона, Аристотела, Фидију, Есхила, Софокла, Еурипида и друге. Италијанска ренесанса у XV и XVI вијеку је настала након једног миленијума од пропасти Рима, послије дугог процеса реконструкције и преноса тековина античке цивилизације и вриједности кршћанства од безимених монаха те економског развоја омогућеног великим трудом кметова, радника и занатлија.
има веома мало домаћих производа који су конкурентни на свјетском тржишту; хронични проблем је изузетно мали извоз и огромни вањско трговински дефицит. И економија је ствар креативности. Квалитет свих нивоа црногорског образовања, које је битан фактор креативности и развоја, је још низак. Динамични развој туризма је само дјелимично заслуга домаћих туристичких предузетника; Црну Гору су открили страни туристички предузетници и инвеститори и они су је највише промовисали у свијету. Но, треба имати у виду да је од 2006. прошло само 14 година, да није постојао политички и развојни континуитет кроз историју и да су претходне деценије биле трауматичне. У овом кратком року је, поред бројних пропуста и грешака, остварен значајан развој, укључујући и културну димензију. Имајући у у виду да су наука, технологија и култура битни фактори развоја од којих зависи будућност народа и држава, оне требају бити кључни стратешки циљеви. Текућа криза која посвјешћује нераскидиву повезаност свијета је прилика за елаборацију једне ефикасније стратегије, која ће прије свега стимулисати креативност.
3
25. април 2020.
М
едитеранске цивилизације: хеленска, романска, византијска, исламска, у различитим епохама, остављале су свједочанства континуираног живота на простору данашње Црне Горе. Непотпуна сазнања о несталим грађевинама, још увијек су у домену археолошких тајни, јер двадесет катастрофалних земљотреса у протеклих 2000.година и бројни ратови, немилосрдно су разарали простор овог дијела Медитерана. Остаци касне антике – бројних, импозантних ранохришћанских базилика (V/VI в.) енормних димензија су бројни и указују на развијено градитељство Превалиса, што истовремено говори о економски моћној заједници. Средњи и Нови вијек су присутни у континуитету до данашњих дана. Историјска језгра: Улцињ, Будва, Котор, Рисан, Херцег Нови, Стара Подгорица, живи су градови и данас, колико год је урбана трансформација узела маха у XX вијеку. Многи средњевјековни градови су у рушевинама или су нестали, а утврђени градићи и данас се препознају и упућују на пролазност људских и државних заједница: Свач, Стари Бар, Ђурђевац, Оногошт, Самобор, Соко град, Облум… Простор Црне Горе није био јединствен протеклих вјекова као данас. Приморје, посљедњих стотину година, све до 1918. године, припадало је Аустроугарској монархији, а претходних 400 година Млетачкој републици и дјелимично Отоманској империји. Разлика у стилу и начину живота, изграђености самих градских структура битно је другачија од средишњег дјела Црне Горе. Чињеница да су градови – комуне имали своје статуте: у Котору 1301.године, у Будви 1350. године указује да су то биле правно уређене и организоване заједнице, што писане законе чини једнако значајним за спознају историје простора Црне Горе.
ИНТЕНЗИВАН РАЗВОЈ У Боки Которској током средњег и новог вијека, под Млетачком управом цијела регија доживљава свеукупан раст и развој, а крајем XVIII и током читавог XIX вијека интезивно цвјета “Бокешки барок” најраскошнији архитектонски стил са репрезентативним палатама поморских капетана и бродовласника. У том времену у Старој Црној Гори - “Малој Књажевини у брдима”, Цетиње у XIX вијеку почиње да излази ван Манастира Његошевом изградњом Биљарде (инг. Озерецковски 1838) чиме почиње спонтано формирање насеља. Своје потребе Црногорци рјешавају одлазећи на пазар у Котор, Подгорицу и Скадар па књаз Данило размишља да трговину робама покрене унутар Црне Горе, на Ћеранића Главици (Даниловград) гдје би изградио пријестони град. За то вријеме формирају се два пазаришта на Вирпазару и Ријеци Црнојевића, из којих настају нуклеуси насеља. У вишедеценијском рато-
ИСТОРИЈА ГРДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ
Рукописи мајстора остају Слободан Бобо МИТРОВИЋ
Градитељску историју су стварали архитекти из других средина, млетачки и аустроугарски архитекти на приморју, а у Књажевини Црној Гори, пројекте су радили далматински, италијански, руски, француски а касније југословенски архитекти вању Црногораца није било сигурно бавити се изградњом. Тек признавањем суверености Црној Гори на Берлинском конгресу (1878. године), почиње да превладава мир и може се говорити о смишљеној и планској изградњи државе. Књаз Никола I се обраћа страним владама за помоћ у стручњацима свих профила чим је ступио на власт, тако да је већ 1864. године имао изграђен хотел Локанду са 22 кревета, а 1867. године дворац гдје је живио са породицом и управљао Књажевином. Инжињер Паклер изводи Ђевојачки институт 1872. године а 1873. године је завршена болница Данило I. Влашка Црква се обнавља и повећава 1876. године, а Цетиње доживљава изузетно динамичан раст и преображај, изградњом јавних објеката и страних дипломатских посланстава. Градитељску историју на простору данашње Црне Горе су стварали архиВИЗУЕЛНИ СИМБОЛИ ТИТОГРАДА текти из других средина, млетачки и аустроугарски архитекти на приморју, а у Књажевини Црној кић (1902–1984) и Мирко Ђукић године на Београдском универзиГори, након Берлинског конгреса, (1921–2005). То је вријеме, када је тету. Својом архитектуром је дао пројекте су радили далматински, армирани бетон интезивно у при- Титограду (Подгорици) изразити италијански, руски, француски а мјени, када технологија градње ми- рукопис архитектуре Модерне, са касније југословенски архитекти, јења стил и естетику архитектуре новим снажним волуменима објеинтензивније учествујући у урба- Модерне, у иначе револуционар- ката са равним крововима којих низацији и изградњи Црне Горе ном времену. Настају коријените до тада није било. Вујадин Попосве до Другог свјетског рата (1941. промјене у конструктивном систе- вић је поставио архитектуру Титогодине.) У вријеме Књажевине и му грађевина, функционалности града, изградио визуелне симболе, Краљевине Црна Гора је одшколо- објеката и њиховом изгледу. Уоп- просторни идентите, по којима се вала два своја инжињера: Марка ште рађају се нове архитектонске град препознавао. Његови објекти Ђукановића (1860–1930) и Андри- филозофије и естетике. својим изгледом, пропорцијом, лију Радовића (1872–1947). Послије II свјетског рата црногор- ковним склоповима побуђују она ски инжињери су презапослени а узвишена осјећања достојанства главне државне инвестиције и даље грађана, што и јесте племенити КОРЈЕНИТЕ ПРОМЈЕНЕ пројектују Југословенски архитек- циљ архитектонског посла. Касније, након I свјетског рата ти: Арх. Бранко Бон (1912-2001) Урбанистичком поставком (1948једини инжињери су Григорије ради Вилу Горица у Титограду у 52) односа Старе вароши, тада Нове Вукчевић (1888–1968), Велиша духу богате Модерне, адаптира Поповић (1894–1969) и Периша и рестаурира насеље Св.Стефан у Вукотић (1894–1988), Војислав Ђо- Град хотел. Јако пуно је инжињера у Црној Гори за изградњу путева, мостова, уопште саобраћајне инфраструктуре, пристаништа и нарочито фабричких хала јер индустијска градња доминира у поВујадин Поповић се бавио слислијератном развоју Црне Горе. карством и скулптуром што се Наша сазнања о градитељској истоподразумијевало за архитекте рији Црне Горе су врло слаба. Нетога времена. сачуване евиденције и докуменСамо слојевита и исконски татационе базе података, одсуство лентована личност Поповића истраживања, немања енциклоје могла да оствари такво богатпедија и лексикона, институтисво ауторске архитектуре и урција типа музеја градитељства и баних склопова, и то у најважнисл. су разлог таквом стању. јем часу када се формирао нови
Црна Гора није до сада успијевала да институционално спозна и валоризује и региструје градитељску историју коју баштини неколико вјекова. Десетине међународних конвенција је на то обавезују. Посебне су у случају архитектуре: Конвенција о заштити архитектонског наслијеђа Европе из Гранаде 1985. Године, а Савјет Европе је још 1991. донио “Препоруке о заштити архитектонског насљеђа XX вијека”.
Подгорице са формирањем булевара и шеталишне авеније над Рибницом и Морачом широком 90 м, са парковском структуром подржавајући природно окружење уз ријеке, град је добио окосницу са два реда платана све до Преко Мораче. Ова просторна трансверзала није само функционална окосница. Она спаја временске слојеве аутентичних архитектура кроз четири вијека, одржавајући их у свом историјском оквиру, истовремено интегришући их у нову урбану творевину XX вијека. Хотел „Црна Гора“ (1947-1953), доминантним издигнутим хотелским блоком ствара почетак велике трансверзалне променаде и успоставља репрезентативну позицију у простору. Он успоставља рукопис архитектуре у следећим државним објектима које ће се градити у низу планиране авеније. Генерацијама центар друштвеног и политичког живота, раскошан и богат партер хотела са клубским салонима на спрату, изузетно богатом колекцијом црногорског сликарства, непоновљивом љетном баштом са ложама у зеленилу, нудио је једно господствено осјећање које није било у духу соцреализма владајуће идеологије и естетике. Другачије архитектонике, сведених фасада, угаоне позиције је објекат Поште, прекопута хотела. Истих волумена, формирају почетак Улице слободе у непогријешивом односу. На прочељу поште Вујадин поставља изузетан рељеф у камену Хероине у наглашеном покрету у Art Deco стилизацији. Сви сљедећи објекти у низу: Централне банке, Скупштине и Владе Црне Горе се складно разликују у блиским габаритима. Хотел Црна Гора је срушен 2013. године. Срушен је идентитет центра Подгорице. Нестала је меморија града. Нијесу га срушили ни земљотреси ни ратови.
Јединствен таленат
ПОПОВИЋЕВ РУКОПИС МОДЕРНЕ
НЕПРЕВАЗИЂЕНИ ХОТЕЛ „ЦРНА ГОРА“
ПОБЈЕДА – КУЛТ ће у наредних неколико бројева указати на значајна архитектонска дјела која красе дјелове наших градова, поред којих са задовољством пролазимо а често не знамо ауторе тих здања.
Архитект Вујадин Поповић (1912– 1999) - са њим почиње преузимање архитектонске сцене у домицилне градитељске руке педесетих година XX вијека. Дипломирао је 1938.
главни град Црне Горе. Народно позориште је деценијама представљало драгуљ модерне архитектуре, којом унутрашња садржина и функција простора, разуђеним формама граде јединствено архитектонско дјело. То-
ком изградње Народног позоришта 1953. године, услед лаичких и злонамјерних оптужби, Вујадин Поповић емигрира из Црне Горе. Непотпуни су нам подаци о библиотекама и дјелима које је пројектовао у Аустралији. У држави Викторија у Аустралији, име Вујадина Поповића се наводи међу четрнаест архитеката из Европе који су извршили снажан утицај на архитектуру тог времена. У Аустралији је завршио свој живот човјек чије име се у Црној Гори изговара са пуним поштовањем.
4
25. април 2020.
ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ДОГАЂАЈ ЦРНОГОРСКЕ И ЕВРОПСКЕ ИСТОРИЈЕ ДВАДЕСЕТОГ ВИЈЕКА
Што нама значи 13. јул 1941? Бобан БАТРИЋЕВИЋ
У тадашњој европској штампи, сви важнији медији писали су о прегнућу Црногораца да се супротставе знатно надмоћнијој сили... Радио-Москва је 16. јула 1941. емитовао прилог под насловом ‘Црногорци никада неће бити робови’, а московска ‘Правда’ је у броју од 20. јула 1941. објавила чланак ‘Црногорски народ се бори против фашизма’
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Д
а је којим случајем 14. јул 1941. године био нерадни дан, данас бисмо устанак црногорскога народа против талијанске окупације славили на исти дан кад Французи обиљежавају пад Бастиље. Како наводи историчар Радоје Пајовић, управо је и црногорско устаничко вођство из редова КПЈ тих љетних дана који ће промијенити Црну Гору разматрало да своје акције отпочне на неки славни датум, а дан почетка француске „буржоаске“ револуције због своје симболике чинио се идеалним. Међутим, 14. јул те године падао је у понеђељак, што је значило да талијанска војска не одмара и да је на редовним и приправним дужностима те би ефекат изненађења био знатно мањег обима. Зато је одлучено да то ипак буде неђеља – 13. јул. Мистифактори датумских симболика у овој одлуци засигурно би нашли удио провиђења будући да се најсвјетлији црногорски датум у XX вијеку поклопио с даном међународнога прихватања црногорске независности на Берлинскоме конгресу. Пошто нијесмо склони мистификацијама, закључићемо да је одлука великих сила у Берлину 1878. те прагматична одлука о датуму подизања устанка коју је примордијарно мотивисала војна тактика 1941. године, учиниле да у данашњој, обновљеној и независној Црној Гори на 13. јул гледамо као на један од најважнијих датума у црногорској историји. Но Тринаестојулски устанак засигурно није само важан за Црну Гору. Он је једнако важан и за југословенску и за европску историју Другога свјетскога рата. Не због свог војничког значаја јер је брзо и крваво угушен, колико због његове симболике – да најмањи од свих европских народа удари на једну од чланица нацифашистичке осовине која је прогутала цијелу континенталну Европу. У Атласу Другога свјетског рата налазимо да су њемачке јединице до средине јула 1941. године већ биле око 600 км дубоко у територији СССР-а, све до тачке Витебск у данашњој Бјелорусији. Иако су неки велики људи попут Жан Пол Сартра или Франсоа Митерана рекли по неколике лапидарне реченице о овоме догађају и тиме црногорскоме народу изразили велико поштовање, ни европска ни југословенска историографија нијесу Тринаестојулскоме устанку давали мјесто које заслужује.
ОДГОВОР ЦРНОГОРАЦА НА ФАШИЗАМ Споменик на Вирпазару
Пошто је послије рата Црна Гора била дио нове, комунистичке Југославије, европска историографија Народноослободилачкоме покрету није придавала значај који је давала некомунистичким или мање комунистички обојеним покретима отпора који су се развијали у Западној Европи. Интересантно је запазити да у свим значајнијим енциклопедијама на енглескоме језику нема помена о Тринаестојулскоме устанку у Црној Гори, али се зато Варшавски устанак некомунистичке пољске Армије Крајове предвођене Бором Коморовским налази у готово свакој. С друге стране, југословенска историографија имала је унутрашње, политичке разлоге због којих овај догађај није битније истицала у историји народноослободилачке борбе, тачније, зашто му је узела мјесто које му припада. То питање детаљно је у црногорској историографији проблематизовао историчар Ђуро Вујовић.
доприноса свих југословенских народа побједи над фашизмом. Зато се десио случај да је за датум почетка устанка југословенских народа узиман седми а не тринаести јул, иако се та два догађаја никако не могу поредити. У првом је Жикица Јовановић Шпанац испред једне кафане у Белој Цркви убио два српска жандара, док је у другом кроз неколико дана од почетка устанка учешћа у борби узело 32.000 људи који су избачили из строја око 4.800 талијанских војника. Убиство два жандара није се претворило у општенародни устанак у Србији, већ су се веће борбе на њеној територији почеле водити у другој половини љета и почетком јесени исте године. Штовише, ЦК КПЈ у своме прогласу од 25. јула 1941. године позивао је српски народ на устанак по угледу на Црногорце: На устанак српски народе! Угледај се на црногорски народ који је устао да збаци окупаторски јарам италијанских фашиста. ЦК СКОЈ позивао је августа 1941. ПОЛИТИКА РАВНОТЕЖЕ године југословенску омладину НА ШТЕТУ МАЊЕГ да се својом борбеношћу угледа По мишљењу Вујовића, у ново- на борбеност совјетске и црноформираној Титовој Југославији горске омладине. Црногорцима ђе је побиједила политика рав- је из руку узета и Прва непријанотеже међу републикама мо- тељска офанзива. Као што је порала се поштовати и равнотежа знато, већ јула 1941. године Тали-
јани су покренули велики напад на устанике довлачењем јединица стационираних у Албанији, а укупан број ангажованих војника за гушење устанка кретао се између 100.000 и 150.000. Како је примијетио историчар Вујовић, још одмах послије рата непријатељске офанзиве су почеле да се разврставају и проучавају по принципу догађања око Врховног штаба НОВ и ПОЈ као приоритетних и најважнијих. Илустрације ради – у уништењу Ужичке републике која је као слободна територија свакако настала касније од слободне територије коју су формирали устаници у Црној Гори, учествовало је око 80.000 војника, али се и поред тога тај маневар окупатора почео проучавати као Прва непријатељска офанзива. Најупечатљивији доказ релативизације 13. јула у послијератној Југославији који наводи Ђуро Вујовић свакако је случај с прогласом ЦК КПЈ из јесени 1941. године поводом 7. новембра када је обиљежено двадесет четири године од црвенога октобра. У томе прогласу наведено је: Црногорски народе! Ти си се први подигао на оружани утанак, када те је позвала КПЈ. Ни казнене експедиције фашистичких лешинара, ни попаљена села, ни невине
жртве које су пале од убилачке окупаторске руке нису могле сломити твој борбени дух, твоју чврсту решеност да се и даље бориш против мрског окупатора до свог коначног ослобођења. Истрај, црногорски народе, у тој тешкој борби, заједно са другим народима Југославије. Али, кад је овај проглас послије рата штампан у склопу Титових цјелокупних дјела, дио који се односи на устанак црногорскога народа изостављен је из њега.
О УСТАНКУ СЕ ДАЛЕКО ЧУЛО Зато је важно враћати се наративима о Тринаестоме јулу из дана кад је устанак подигнут. У тадашњој европској штампи и пропаганди сви важнији медији писали су о прегнућу Црногораца да се супротставе знатно надмоћнијој сили. Пошто се у литератури веома често наводе ти одјеци црногорскога устанка, за овај текст одабрали смо дио који је сажето у својој студији о устанку записао Милија Станишић, који је уједно Тринаестојулски устанак први окарактерисао као јединствен феномен Другога свјетскога рата. Он каже: Глас о Тринаестојулском устанку, чим је плануо, одјекнуо
5
25. април 2020.
је као прворазредна сензација и разлетио се широм свијета. Радио-Москва је 16. јула 1941. емитовала прилог под насловом ‘Црногорци никада неће бити робови’, а московска ‘Правда’ је у броју од 20. јула 1941. објавила чланак ‘Црногорски народ се бори против фашизма’. У Москви је 10. и 11. августа одржан Први свесловенски митинг, као манифестација борбеног јединства словенских народа: на њему је у име Црне Горе говорио Радуле Стијенски Марковић, синовац чувеног црногорског и југословенског револуционара др Вукашина Марковића. О црногорском устанку објавили су информацију лондонски ‘Тајмс’ и ‘Њујорк Тајмс’. А чувени француски филозоф и књижевник Жан Пол Сартр, активиста француског Покрета отпора, изјавио је послије Другог свјетског рата да је Тринаестојулски устанак величанствен догађај европске историје двадесетог вијека. Устанак је снажно одјекнуо на цијелом југословенском простору. Тито је с нестрпљењем очекивао вијести из Црне Горе, јер је Митар Бакић, члан Војне комисије Централног комитета, дошао код њега из Црне Горе на реферисање око недјељу дана уочи Тринаестојулског устанка – и тада му је, уз присуство Ивана Милутиновића, саопштио да се у Црној Гори може ићи на општенародни устанак. Како је радосно у Врховном руководству примљена вијест о црногорском устанку види се из дневника Владимира Дедијера, који је под датумом 18. јули 1941. записао у Београду: Данас смо Лола Рибар и ја издали ванредан број ‘Радио прегледа’ у част Црногораца који су се дигли на оружје. Стигла је вест да је скоро читава Црна Гора слободна. Овоме само треба додати неколике реченице из текста о Црногорцима из московске Правде: Безочан и варварски напад на Совјетски Савез од стране њемачких фашистичких бандита изазвао је буру негодовања у широким слојевима црногорског народа. Црногорски народ, који је увијек себе сматрао крвно везаним са руским народом, већ је одговорио на опаку агресију њемачког фашизма појачањем своје непомирљиве борбе против иностраних завојевача. Овај најславнији моменат црногорскога оружја био је видно праћен и од стране Савезника, али и од стране сила Осовине које су се побојавале да се устанички пламен не рашири Балканом. Никада прије и никада послије црногорски народ и Црна Гора нијесу биле важније свијету, макар и овако симболично, пропагандно. Али то није било који тренутак – то је нејнеизвјеснији рат у људској историји у коме су се бориле прогресивне и хуманистичке идеје слободе против идеологије уништења и Холокауста. Црногорски устанак 13. јула није запалио Европу, црногорски народ кажњен је због своје авантуре. Устанак ће умногоме детерминисати даље токове рата на црногорскоме тлу који ће Црну Гору коштати око 10 одсто њезина становништва. Управо због тога је важно да стално под Ćећамо на значај Тринаестојулскога устанка и његове тековине које су се славиле 1945. године. Зато је неопходно да, колико гођ то било тешко због наше небитности у глобалним размјерама и дефицитом самопромоције, европску и ширу научну јавност напомињемо о устанку црногорскога народа против фашизма и доприносу црногорскога народа свеукупној борби Савезника. Кад се израчунају статистике учешћа Црногораца у свим тијелима Народноослобилачке борбе, добијају се фасцинантни подаци будући да је у односу на број становника Црна Гора по свакоме параметру иза себе оставила сваку југословенску републику. Исти је случај и са бројем погинулих.
А
пстрахујемо ли грандиозно Његошево дјело, или изузетно значајно Љубишино, па и стваралаштво Марка Миљанова, којима је снажно обиљежен црногорски XIX вијек, затим оставимо по страни древну дукљанску старину, са доминирајућим Љетописом попа Дукљанина, односно Краљевством Словена, или заобиђемо познату барокну групу пјесника на Црногорском приморју – онда можемо комотно рећи да модерна црногорска књижевност почиње између два рата, тачније од сурове пропасти црногорске независне државе 1918. године, у оном дводеценијском трајању наводно национално троимене краљевине.
СТОГОДИШЊЕ ОТИМАЊЕ ОД МИТОМАНИЈЕ
Ренесанса црногорске књижевности Рајко ЦЕРОВИЋ
Готово парадоксално, у доба вјероватно највеће црногорске материјалне оскудице, сужених издавачких прилика, свестране полицијске присмотре Црногораца и свега што се односило на практично забрањену Црну Гору, у црногорској књижевности се догађа преокрет којег потписник ових редова у својој књизи Црногорско књижевно искуство, издање ДАНУ 2005, назива По- ратне црногорске писце лако мочецима Модерне, да би нешто жемо угурати у претијесне оквикасније, пјесник Бранко Бање- ре само социјалне литературе, вић, у предговору за једну врсту или још теже тако обухватити антологије црногорског пјесни- сва њихова дјела. Посебно је тештва између два рата, тај пери- шко изједначити са социјалном од, можда са више права, про- књижевном доктрином пјесничсто назвао Модерном. ку збирку Побуне ума Мирка Бањевића, или сугестивну тужаљку за изгубљеним вољеним бићем НАПУШТАЊЕ Риста Ратковића, у пјесми Поноћ ЕПСКИХ ВИСИНА мене. Но, једно је сигурно: црноШто се, у књижевном животу, горски књижевни ствараоци, изизмеђу два рата код црногор- међу два рата, дефинитивно су ских књижевних стваралаца, за- освојили право на слободни и неиста догодило? Због чега поме- спутани говор пјесничког субјекнути период узимамо као неку та, на сопствено дјело које не подврсту енергичнијег прелома, у лијеже колективној рецензији, да односу на дотле познату црно- би обавезно звучало као „Из глагорску књижевну традицију? ве је цијела народа“. Док је у другим националним литературама у краљевини, поЛИРИКА УЗЕЛА ПРИМАТ јава и нешто дуже трајање социјалне књижевне школе, зна- Поред неколико посебно дарочила један од могућих стилова витих, и у то доба афирмисаних и увјерења, понекад и као мод- прозних аутора, као што су Нини тренд, који је дуго живио и кола Лопичић, Милован Ђилас, послије ослобођења, практично или Душан Ђуровић, ту је и Раткао књижевни канон - за црно- ковић романом Невидбог. У међугорске ствараоце представљао ратном стваралаштву црногорских је коначно напуштање епских писаца преовлађивала је лирика. висина, отаџбинских примјера, Пјесници Мирко Бањевић, Радопатриотског парадерства и пате- ван Зоговић, Јанко Ђоновић, Ритике, или, како је говорио тален- сто Ратковић, Ђорђе Лопичић, товани међуратни аутор Влади- Стефан Митровић или Михаимир Милић, цетињских магли и ло Вуковић, уз становиту полимантијаштва. Црногорски ства- цијску присмотру, објављивали раоци, у односу на прилично ис- су и у оскудним гласилима у Црпошћену властиту деветнаесто- ној Гори, али и другим областивјековну традицију, одједном су ма краљевине. Тако је Зоговићева се, захваљујући социјалној књи- књига стихова Пламени голубови жевној школи, нашли на тлу су- објављена у Загребу и одмах била рове реалности, посебно, непри- заплијењена. Само је Ели Финци, јатне за Црногорце којима је са преносећи дио тиража возом из државног врха било предвиђе- Загреба за Београд, био ухапшен но нестајање. и због тога три мјесеца провео у То никако не значи да све међу- затвору. Да не заборавимо да је у
Тешко је наћи националну литературу са бившег југословенског простора, која је у истој декади добила три пута изузетно значајну регионалну награду „Меша Селимовић“, романима Огњена Спахића, Миодрага Поповића и Андреја Николаидиса истој књизи објављено пет дјелова Зоговићеве поеме Дошљаци – пјесме Али Бинака, због којих би га у Србији и данас ухапсили. Уз одређене стресове и послијератне политичке сукобе, као што је нагло ишчезавање из јавности и строга шеснаестогодишња конфинација у свом стану Радована Зоговића, настала 1948. године, или дефинитивни разлаз са југословенским руководством и већ 1953. године наступајућим вишедеценијским непомињањем Милована Ђиласа, чији је, један од најљепших романа у црногорској књижевности Бесудна земља настао у затвору, а на матерњем језику објављен тек 2005. године. Црногорска књижевност наставља да траје уз већ афирмисане Михаила Лалића, Мирка Бањевића или Јанка Ђоновића. Послије полетног поратног раздобља, оснивања гласила и других институција, све је на чудан начин заустављано, истакнути писци „по потреби службе“ повлачени у Београд, институције укидане, али како је књижевно стварање, прије свега, индивидуални чин, књижевност је настављала свој живот, уз појаву нових имена: Александра Леса Ивановића, пјесника и каснијег романсијера Јеврема Брковића, Блажа Шћепановића, Бранка Бањевића, Сретена Перовића, Војислава Вулановића, Божа Булатовића, Витомира Николића, нешто касније Младена Ломпара и серије млађих који су настајали и у оним најмучнијим годинама фашизације српскоцрногорског духовног простора деведесетих.
ДОМИНАЦИЈА ЛАЛИЋА
Метеорска појава хипер даровитог Миодрага Булатовића прича је за себе, управо због његовог упорног одбијања припадности црногорској литератури. Црногорска укупна културна и друга јавност морају бити посебно поносне на изузетни процват литература мањинских народа у Црној Гори, попут Бошњака, чији класици Зувдија Хоџић, или изузетно плодни Хусеин Башић одавно уживају високи углед на домаћој литерарној сцени.
НОВИ ТАЛАС Прави процват, прије свега романа, настао је у току фашизације земље деведесетих година прошлог вијека, и нешто касније романима Андреја Николаидиса, Огњена Спахића, Балше Брковића, Драгана Радуловића, посебно плодном серијом романа Јеврема Брковића, Мираша Мартиновића, књижевног критичара, пјесника и романописца Бора Јовановића, у најновије вријеме знатно млађих, међу којима се издваја пјесник, романописац и есејиста, иначе обилно награђивани Миодраг Мијо Поповић, те још млађи Никола Николић, Ђуро Радосавовић, Стефан Бошковић, лиричари Љубета Лабовић, Ђорђе Шћеповић или Богић Ракочевић. Морамо овдје поменути посебно афирмисану пјесникињу Тању Бакић, драматуршкињу и поетесу Драгану Трипковић, или даровиту Јовану Бојовић. Тешко је наћи националну литературу са бившег југословенског простора, која је у истој декади добила три пута изузетно значајну регионалну награду Меша Селимовић, романима Огњена Спахића, Миодрага Поповића и Андреја Николаидиса.
Читавом епохом доминирао је плодни и артистички стално растући Михаило Лалић. Послије романа Свадба, Зло прољеће, Раскид, Лелејска гора, Хајка или Посљедње брдо, дакле дјела која су тематски везана за антифашистичку борбу и револуцију, послије добијања свих југословенских награда за књижевност, па и Његошеве, Лалић је кренуо у реализацију за Црну Гору изузетно важне тетралогије романа Ратна срећа, Заточници, Докле гора зазелени и Гледајући доље на друмове. Био је то нови Лалић, који је свој књижевни далекозор од Другог свјетског рата помјерио ка почетку XX вијека, ка балканским и Првом свјетском рату, односно посљедњим данима слободне црногор- У протекле, посебно двије децеске краљевине и њеној пропасти није, црногорска књижевност је 1918. године. Говорећи о порат- коначно освојила високи степен ним писцима треба поменути и стваралачких слобода, поломиБранимира Шћепановића, који ла све традиционалне предрасује са својим романима својевре- де и ограничења, која су озбиљмено био врло запажен у књижев- но спутавала њене књижевне ном Београду. претходнике.
6
25. април 2020.
НА ЗРНУ ГРАШКА
Мајска зора Милица ПИЛЕТИЋ
П
Кад прихватим границе, макар и само као линије на папиру, онда сам живећи и радећи у тим границама успјела да заволим оно најбоље у њима: људе
БОЈАН МИХАЈЛОВИЋ
рви такт Хеј Словени подигне ми сваку длаку. Са онима који на ову констатацију преврћу очима не размjењујем ни рецепте. Иначе, било је неколико покушаја да се ова химна, која је од 1945. имала статус привремене, промиjени и сваки се завршио неуспjехом. Једној би пjесми то и успjело да друговима из Хрватске није засметало што се превише пута помиње назив државе. Југославијо, борба те родила, и стиховима је и музиком више него задовољавала потребни свечани тон (музика: Никола Херцигоња, стихови: Мира Алечковић), али је пjесникиња одбила да угоди друговима. Тако је Хеј Словени остала химна до краја једног или почетка другог времена, а све су се бивше југословенске републике, редом како су се проглашавале државама окитиле новим (старим) државним симболима. Једне вечери, скупи се друштво код мене. Нас десетак. Већина се познаје и дружи од основне, а како имамо година, приличи нам да ЗАВРШНА КОНВЕНЦИЈА ЗА ОБНОВУ ДРЖАВНОСТИ 19. мај 2006. будемо носталгични. На руку нам иде и вриjеме напољу: минус десет, вејавица, али и неко вино које нам клизи низ грла, па тако изба- За само неколико минута прича о је приjедлога да Боже правде из- је која напуштала Југославију. Почени из брзине одемо у рикверц. симболима бивших република пре- узмемо, и тако избjегнемо данак бјеђује химна са највeћом просјечИ крену сjећања на љетовања од творила се у галиматијас јер, осим родољубљу, али смо схватили да ном оцjеном. Критеријуме остаПуле преко Дубровника и Херцег што нико од нас није ни истори- само Хеј Словени може бити ван вимо по страни вјерујући да ћемо Новог све до Аде Бојане и Охри- чар ни визуелни умјетник, потпу- конкуренције, а да се остале Од бити искрени, ако ни због чега, оно да. Разњежени прилично утврди- но је ирелавантно да ли је некоме Вардара па до Триглава без изу- због у вину је истина. мо да нам није свеједно кад чује- љепши словеначки грб од маке- зетка жирирају. Подижемо чаше уз Прешернову мо Хеј Словени, - па нек је она сто донског. Обашка што нико од нас Методологију утврдимо лако. Здрављицу. Приједлог да слушапута и пољска и словачка пjесма. не умиje ни чича Глишу да нацрта. Оцјењујемо стихове, музику и мо верзију Лачног Франца одЧак без имало стида признамо да Међутим, сложимо се да смо до- општи утисак (укратко: онај осjећај бија се уз коментар да би конкуне знамо у потпуности текст наше вољно компетентни да изабере- с почетка приче) тек пошто одслу- ренција била неправeдна, што је (српске) химне. И тема се промjени. мо најљепшу химну. И јесте, било шамо, а слушамо их по реду како тачно. Селимо се у сусједну Хрват-
ску, оцјенимо Лијепу нашу па на југ да оцијенимо и Денес над Македонија и тада направимо паузу за консултације јер на ред долази химна која нема текст! Наравно, није ни да се о Босни и Херцеговини нема штo рећи, није ни да нема пјесника, напротив, проблем је у томе што доносиоци одлука имају истанчан укус те их је тешко вербално задовољити. Ал како постоји текст старе химне (1992-1998), ја изражајно прочитам Једну једину Едина Дервишхалидовића познатијег као Дино Мерлин. Један аплауз, неколико климања главом па строг жири упише оцијене. Почиње Ој, свијетла мајска зоро. Пјевам је у себи боље него што умијем. По два пута сваки стих. Посебно онај што је изнад свих. Нико не може да замисли шта филмујем у та три минута: тргови црвени од застава, једно прољеће, једна мајска зора. Са пристојне дистанце осјећам велику захвалност што сам радећи на највећој кампањи икад упознала Црну Гору на начин на који је многи њени грађани неће упознати никад. Нек ми не замјере, али кад прихватим границе, макар и само као линије на папиру, онда сам живећи и радећи у тим границама успјела да заволим оно најбоље у њима: људе. Не много њих, али сразмјерно броју становника ипак прилично. На крају, лако је вољети Дурмитор, Тару, њено море, пасти ничице пред цијелом Боком и Ловћеном, ај’ ти упознај и заволи њене људе. Не морам ваљда да кажем чију смо химну најбоље оцијенили. Уосталом, имам пар свједока у Црној Гори којима сам одмах сјутрадан јавила резултат уз опаску да би уз синове ваљало поменути и кћери без којих се ови први не би рађали. У наставку вечери слушали смо рок хвалоспјеве и хвалоспjеве од Варадара па до Триглава, који, супротно химнама, бришу оне границе које ове симболизују. Јесте почело са Македонијом (Тајм), али се није завршило са Словенијом, земљом мог сна, (Булдожер). И за неке од нас никад се ни неће завршити.
КАКО ЧИТАТИ ПРОБЛЕМ ИЗБОРА
Ђилас је другима био важнији П
рије него одговорим позиву на промишљање најбољег у црногорској култури и умјетности, корисно би било одговорити на методолошке проблеме избора или направити листу отворених питања, примјељиву за било које друштво, културу и државу. Са друге стране листа проблема производи отварање нових дилема, јер представља само један могући поглед. Како год, без проблема је немогуће направити избор. Али добра околност у односу на све наведене проблеме је то што без обзира на наведене или неке сасвим друге проблеме умјетник и његово дјело имају моћ да се десе упркос свему, или како признаје Јан Кот у књизи Шекспир, наш савременик “Најтеже је описати генијалност. Могуће је једино дивити јој се”. У коначном свака листа најбољег у коначном јесте jeste the best story. Или проблем нејасно постављених стандарда, “вјештог” и агресивног ПР-а који призоводи привид најбољег. Звучи познато. Посебно у малим културама. Садржај који постаје полемичан, а да суштинске и квалитетне полемике нема. То су тзв. случајеви личних осврта или насртаја. Или садржај као резултат дилентатизма и аматеризма који је у директној вези са неким од чинилаца на листи проблема, рецимо кадровске политике. Унутар великих култура то није велики проблем, чак уопште није проблем. Али за мале културе то може бити погубан начин функционисања културног система, а ако би ублажили ријеч погубан, можемо рећи сигуран пут за њену провинцијализацију.
Најпревођенији Црногорац након Петра II Петровића Његоша… Изложба његових преведених дјела пружила би снажан едукативни потенцијал да Ђиласа учинимо више својим. И не само изложба, већ и нова издања његових дјела Јанко ЉУМОВИЋ Вратимо се листи проблема. Први проблем. Верификација. Други проблем. Капацитираност умјетничког система. Трећи проблем. Тржиште. Четврти проблем. Културна политика. Пети проблем. Кадровска политика. Шести проблем. Образовна политика. Седми проблем. Контекст (умјетнички или политички). Осми проблем. Конкуренција. Девети проблем. Техничко-технолошка подршка. Десети проблем. Непредвиђена околност. Милован Ђилас. Најпревођенији Црногорац након Петра II Петровића Његоша. Ђиласова Нова класа и Анатомија једног
морала читају се као кључне књиге XX вијека, подједнако важна и за збиљу XXI вијека. Нова класа је уврштена међу сто дјела XX вијека. Изложба преведених наслова његових дјела широм свијета дала би нам увид у значај и рефлексију његовог дјела. Драма и представа Everyman Đilas, ауторке Радмиле Војводић која је причу о Ђиласу смјестила у простор умјетничког истраживања открила нам је могућност другачијег читања, читања које је искључиво било резервисано за поље историјске науке или политике. Изложба његових преведених дјела пружила би снажан едукативни потенцијал да Милована Ђиласа учинимо више својим. И не само изложба, већ и нова издања његових дјела. Другима је он био више важан него нама. Америчким Универзитетима рецимо или неким градовима који су његовим именом назвали улице. Важан и због тога што “неће обуставити писање и објављивање, неће обуставити своју борбу, своје пјевање и мишљење. И то ни по коју цијену…” како истиче Борка Павићевић.
Прича о најбољима јесте прича и о нама данас, прича о духу времена или како у савремености читамо традицију. Или капацитираност данашњице да знамо како са насљеђем, да насљеђе не читамо само кроз призму методологије прошлости. Или како каже Предраг Матвејевић: “Свједоци смо, не само на Балкану и у његову сусједству, разнородних ставова окренутих прошлости, традицији, једној врсти повијести која води премало рачуна о тековинама свога времена”. Најбољи траже ововремени дизајн и продукцију значења. А када то раде Британци, онда направе пројекат Great Britain. Није само велика Британија, велика је њена култура, њено насљеђе, њен филм итд. И можда није случајно што је Милош Карадаглић тамо и што његово дјело нема ни један једини проблем са листе проблема из уводног дијела текста. А опет је и наш.
7
25. април 2020.
ЉУДСКИ КАПИТАЛ ЦРНЕ ГОРЕ
трајна вриједност и највеће благо На трону са којег се управљало, сви црногорски владари су имали одговорност и тешку историјску ролу. Пред бурама и изазовима, историјским потресима и таласима који су се колебали око Црне Горе, требало је имати слуха и снаге за истрајавање и чување слободе и домовине која се у срцу носи и вјечно траје Саит ШАБОТИЋ
К
ада не желимо да побјегнемо од стварности, онда у њој, како је тврдио Албер Ками, морамо тражити своје вриједности. Захваљујуци цивилизацијским сударима на њеном простору и историји, Црна Гора је изњедрила велики број владара, које данас можемо посматрати са различитих аспеката и вредновати њихов допринос просперитету родне груде. Ако добро рачунамо, од архонта Петра па до краљице Милене Петровић, на црногорском трону се смијенило 40 владара (ако убројимо и оне који се наводе у Љетопису попа Дукљанина, онда их је и више). Судећи према ономе што данас о њима знамо, изгледа нам да су они мало прије поменуту мудрост увелико носили у својим генетским шифрама. У њиховим биографијама зато је могуће прочитати управо то – тражење сопствених вриједности. На тај начин они су точак историје покретали унапријед. Тако нешто могуће је показати једним кратким путовањем кроз неке најосновније историјске податке везане за црногорске династе. Кроз поједине недовољно истакнуте детаље, можда треба тражити, не само њихову величину, већ и оно што је Црну Гору чинило лијепом и доносило јој љепоту. Свакако, таква врста селекције је ризична, али је са друге стране занимљива, јер открива у којој мјери је прича о прошлости истовремено и прича о садашњости. Прича је значајна и због тога што увијек подсјећа на оне који су били градитељи историје, а на њих никако не треба заборављати. Дукљански владар архонт Петар, оставио је иза себе мистерију у смислу да ли је личност из IX или X вијека, али нам је једини траг који је остао од њега – оловни печат са натписом, пружио доста тога што открива ону другу, мање видљиву страну. Постојање печата упућује на кореспонденцију, на постојање канцеларије, док текст натписа несумњиво свједочи да су дукљански владари у том периоду носили титулу архонта. Оно што често превиђамо јесте свијест владара о потреби постојања тог тако малог, а вриједног предмета, који је архонта Петра учинио трајним на историјској позрници.
ПРВИ ДИНАСТИ Плејаду дукљанских владара посебно краси Михаило Војислављевић. Он се издваја тиме што је први владар са краљевском титулом у црногорској историји. Папа Гргур VII му је најкасније 1078. године признао краљевску титулу ословивши га у писму као Dei Michaeli Sclavorum regi. А уздићи државу на ранг краљевине поред моћне Византије, Угарске и других сусједа, довољно свједочи о државотворној свијести влада-
ра и жељи да његова земља буде слободна и своја на своме. Краљ и цар, Бодин Војислављевић, према ономе што је иза себе оставио, припада групи најзначајнијих владара у историји дукљанских Словена. Током његове владавине (1081-1108) Дукља је постала најмоћнија јужнословенска држава тога времена. Поред своје историјске територије, Дукља је у свој територијални састав укључивала и Травунију, Рашку, Босну, Захумље и дјелове Албаније. И овај дукљански владар имао је разгранату администрацију, па је сачуван и његов оловни печат, који нам је до недавно био непознат. Он је пронађен у Археолошком музеју у Истанбулу, а научној јавности презентован је 2008. године. Друга црногорска династија - Балшићи, дала је више истакнутих владара. Њихова битна улога на почетку владавине јесте ослобађање од власти и утицаја Немањића те враћање самосвијести и реституисање независности Дукље, односно Зете. Из вида не треба изгубити црквену архитектуру коју су Балшићи посебно његовали. У доба Ђурађа II Страцимировића Балшића (1385-1403), изграђена су ванредно лијепа црквена здања на Скадарском језеру. Маркантност људских потенцијала није заостајала ни у вријеме династије Црнојевића. Најмоћнији владар треће по реду црногорске династије, био је Иван Црнојевић. Он је у себи објединио једну сложену личност која је оставила посебан траг и трајан печат у црногорској прошлости. Напустивши своју стару пријестоницу Жабљак, око 1475. године започео је изградњу утврђења Обод (Ријечки град), изнад Скадарског језера, као одговор на османлијско утврђивање Подгорице. Када му је и ту запријетила опасност, он није посрнуо нити је изгубио снагу вође, већ је пријестоницу пренио у Цетињско поље 1482. године. Двије године касније подигао је и Цетињски манастир који је постао сједиште Зетске митрополије. Тим чином Иван је поставио темеље будућем насељу. Цетиње је, подсјетимо млађе читаоце, и данас пријестоница Црне Горе, али подсјетимо их и на још један парадокс црногорске историје. Иако је Иван Црнојевић основао Цетиње, тај град није понио име свог оснивача. Данашње Беране је, по једном другом Ивану (Милутино-
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
вићу), то име носило 53 године. Штампана ријеч у Црној Гори има своју дугу прошлост. Само тридесет осам година послије штампања Гутенбергове Библије, у Црној Гори је са радом започела прва штампарија на Балкану. Њена прва штампана књига била је Октоих. У знак поштовања према том чину у Црној Гори је установљена највећа награда за рад у просвјетној области. Иако заслуга за набавку и отварање штампарије припада Господину Ђурђу Црнојевићу никако не треба заборавити ни првог штампара – монаха Макарија од Черније Гори и његове помагаче, који су били изузетни прегаоци. Они су у Штампарији Црнојевића увели технички поступак штампања наслова појединих поглавља из једног клишеа.
ЦРНОГОРСКА ЦРНА ГОРА Четврта црногорска династија Петровић, дала је владаре од којих је сваки на свој начин завриједио епитет величине. Посматрајући их у државотвор-
ном контексту можемо рећи да су дали немјерљив допринос црногорској препознатљивости на историјској позорници. Династију је утемељио митрополит Данило, а његово дјело је наставио митрополит Сава, који је државном грбу поред основног симбола - двоглавог орла, додао још један елемент - златног лава у ходу. Његов коађутор, а увелико и самостални владар – митрополит Василије, писац је прве историје о Црној Гори, путем које је европска јавност добила значајне информације о њој. Он је преминуо у Санкт Петерсбургу 1766. године. Пометњу коју је изазвала његова смрт, а и још неке околности, вјешто је искористио самозванац Шћепан Мали, да се домогне владарског трона. Прави идентитет тог човјека, остао је једна од највећих енигми црногорске историје. Након митрополита Саве, који је наставио управљање по смрти Шћепана Малог, за кратко је управљао и Арсеније Пламенац. Без владарских амбиција и порочан,
није успио да владарско кормило задржи у својим рукама и наметне се Црногорцима. Након њега то кормило је преузео Петар I Петровић Његош, кличући да је Црна Гора Црногораца. Оснивајући органе централне власти, он је успио да постави темеље модерне Црне Горе. Схватио је шта значи излазак на море, па је црногорске идеје усмјеравао и у том правцу улазећи без страха у сукобе са Русима и Французима, кварећи њихове политичке планове у вези са Црном Гором. Његов насљедник Петар II Петровић Његош наставио је дјело свог претходника. Уз дограђивање државних органа, увођење пореза и сна о ковању сопственог новца, предано се бавио и књижевним радом, остављајући иза себе дјела умјетничке вриједности која многи пореде са самим врховима свјетске књижевности. Књаз Данило Петровић, Његошев насљедник, остаће упамћен као растом низак, али енергијом посебно обдарен владар. Раскидањем са духовном влашћу промијенио је ток владарске историје. Постао је први свјетовни владар Црне Горе послије Ђурђа Црнојевића. Он је творац Обшчег законика црногорског и брдског, те сталне војске. Убирао је царине и ратовао против османске војске. Побједом на Граховцу 1858. године подигао је углед Црне Горе на међународном плану. Све што су његови претходници утемељили, доградио је књаз-краљ Никола I Петровић. Будући да је управљао 58 година, он је успио да Црној Гори обезбиједи самосталност, уздигне је на ранг краљевине, изгради је на унутрашњем и спољњем плану, територијално прошири и уведе у ред модерних европских друштава. Успио је да завриједи и ласкави назив „таст Европе“, учвршћујући своје политичке и родбинске везе са европским династијама и дворовима. На трону са којег се управљало, сви владари су имали одговорност и тешку историјску ролу. Пред бурама и изазовима, историјским потресима и таласима који су се колебали око Црне Горе, требало је имати слуха и снаге за истрајавање и чување онога што је изнад људског живота – слободе и домовине која се у срцу носи и вјечно траје. Зато је могуће устврдити да је једна од трајних вриједности Црне Горе њен људски капитал из кога су потекле и четири династичке лозе.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
25. април 2020.
ВАНВРЕМЕНСКЕ ВЕЛИЧИНЕ КОЈЕ ЦРНА ГОРА НИЈЕ ДОВОЉНО УВАЖИЛА
Непознати генији Рајко Тодор ТОДОРОВИЋ
Кад су питали Салвадора Далија, врхунског егоцентрика да ли поред себе види макар једног великог свјетског умјетника он их је шокирао: „да, да оног малог Црногорца”
Ј
Тошковић је у пар секунди могао бити духовник и јеретик. Црни ратник и добри дух цигана, сиротиње болесних и рањених
Кад су питали Салвадора Далија, врхунског егоцентрика да ли поред себе види макар једног великог свјетског умјетника он их је шокирао: „да, да оног малог Црногорца“. Све је то залуд кад Црна Гора нема дјело за просјечну изложбу Дада Ђурића. Ништа зачуђујуће, Дадо никад није постао члан ЦАНУ већ су га склонили у „дописне“, иако се никада није одјавио са Цетиња, нити је имао пасош изузев југословенски и црногoрски. Дадов па скоро исписник и дуго нераздвојни друг, такође дијете рата и посљедњи екс југословенски уклети умјетник, којег је Мило Милуновић сматрао породичном срамотом??? Заиста, Тошковић у пар секунди могао је бити духовник и јеретик. Црни ратник и добри дух цигана, сиротиње болесних и рањених. Тошковић је трагични јунак - ратник црногорске умјетности. Требаће времена и времена да се макар један дио Тошковићевог опуса сакупи и обједини, ако низашто друго, да се упитамо ко је Урош Тошковић, а не да препричавамо анегдоте и скандале у које смо сабили његов умјетнички гениј, примитивно и малограђански док његово дјело чека свјетлост, а оно је далеко. У Црној Гори не постоји више од
десетак људи који знају ко је Жарко Бјелица. Тврдим да Жаро Бјелица може испунити све црногорске галерије, салоне, павиљоне и да остане још пун шлепер. Институције су на потезу (ако знају што им је посао), не ради се о штанцеру, хиперпродуктивцу већ о умјетнику. Што прије то боље, доста је било лажи и одлажи. У Никшићу близу старог Дворца краља Николе, налази се атеље Илије Бранка Бурића, атеље није мали али хиљаде и хиљаде цртежа га чине тијесним. Понекад ми се учини је загледан из стравичне близине, а понекад да је дистанца свјетлосна година. Не знам да ли ће Бурић живјети макар још 300 година, да заврши то што је запоCEYX SOLITAIRE Дадо Ђурић, 1985. чео, али знам да је посљедњи час да на једној великој изложби видимо макар литета Срђу Вукчевића и Ратка ово што је до сад урадио. Одаловића. Привидно традициИ на крају да само поменем дво- онални а уствари врло модерни јицу умјетника приближних го- они имају ђе ићи, пред њима је дина и доста различитог сензиби- велики пут.
commons.wikimedia.org / Malcolm DJURIC
една група умјетника, сликара и цртача изникла у другој половини двадесетог вијека из нашег малобројног народа, од којих су неки свјетске величине и као такви препознати у највећим културним центрима свијета у нашој средини изузев баналне (обично пригодне) медијске фразеологије остала је непозната. Њихов дух и дјело удаљени су свјетлосним годинама од Црне Горе. Предводи их наш генијални Дадо Ђурић којег по умјетничком дјелу можемо поредити са Његошем и који је велика карика једног од токова свјетске умјетности. Кратко да појасним, барок је посљедњи космички правац божанска свјетлост трепери и обасјава божан-
ску љепоту и онда прије нешто више од 200 година Франциско Гоја сликом 3. Мај „тој божанског идили учинио је крај“. Свјетлост више није божанска, не обасјава љепоту и раскош духа већ стријељање ужас ужас ужас. Био је то крај барока каквог смо до тад познавали. Стотињак и нешто година послије Гоје, један други шпанац слика слику стољећа, чувену Гернику. Иако се њемачки напад десио у саму зору, Пикасо га премјешта у сиво метално предвечерје, а у центру је Гојин фењер. Шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година на врхунцу стваралаштва Дадо ће рећи да на његове слике свјетлост пада као прашина. Прашина Хирошиме, Нагасакија, Чернобила, WTC-a. Какав крај барока, божанске умјетности. Када га је М. Пепијат упитао да ли он то унапријед смишља, Дадо је кратко одговорио „не, ја се не бавим проблемима, то они мене гоне”.
УЛИС Урош Тошковић, 2007.
БЕЗ НАЗИВА Дадо Ђурић, 1997