ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
2. мај 2020. | година I | број 9
ЦРНОГОРСКИ ВЛАДИКА И ПЈЕСНИК СВЕДЕН НА ПОПУЛИСТИЧКИ АМБЛЕМ
У знаку похаре Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Д
раматичне слике недавних литија по градовима Црне Горе у знак протеста против Закона о слободи вјероисповјести пружају прилику да се Његошев лик види из једног новог угла. Наиме, црногорски владика, између застава и транспарената, на штапу изнад глава масе, сведен је, напрасно, на популистички амблем најнижег заједничког именитеља - на опште мјесто српства. Управо зато вриједи се сјетити Walter Benjamina и његовог концепта ауре, где се ауром назива “уникатан феномен дистанце” ма колико нечему
Његош лишен црногорске традиције и Црне Горе, као културно-историјског амбијента, није више Његош. А епскофилозофски спјев “Горски вијенац” сведен на интерпретацију националног, није више уопште “Горски вијенац” били близу. Јер наспрам похараног Његошевог лика сведеног на знак српства треба, исто тако, имати у виду оно несводиво на општа мјеста, оно што га издваја и дистанцира од свих генерализација, а то је његова црногорска аура. А та црногорска аура је густо ткање веза и односа, искустава и доживљаја, оно између редова, изнад и изван политике - контекстуални ехо, позадина и ореол из кога је Његош црпио живу енергију своје визије и стваралаштва. Та аура се, исто
тако, донекле слути у опису Његоша из пера Rebecca West која каже да је он био не само изузетан владар већ и: “познавалац права, бавио се филозофијом, а доста је знао и о мистицизму…” И зар се несводива дистанца те његове ауре не назире и као нека врста трауме битисања на Његошевом мјесту, гдје: ”... није било лако бити божански лијеп див, с милтоновским поетским генијем, и неком врстом светачке благости, и истовремено предводити народ племенитих дивљака при-
нуђених да се варварски отимају за сваку мрвицу цивилизације, док му је духовну и националну вјеру нагризао црв моралне сумње.” Зато потрет Његоша на недавним литијама по црногорским градовима није само чин злоупотребе лика писца “Луче микрокосма” у дневно политичке сврхе, већ додатно, по сриједи је и перфидна замјена теза. Јер оно што је код Његоша најбоље и до чега је најтеже доћи, његов спој загонетне поетске визије са моралним ставом, овдје се користи као “има-
гинарни додатак”. Оно узвишено у њему, овдје постаје предтекст и изговор за најниже страсти. Тако ће иза колоне која маше Његошевом сликом као ратним барјаком на неком од зидова кућа остати графит “уби Црногорца”. Крв и поезија тако допуњују једно друго на баналан и кошмаран начин. Теоретски је, међутим, одавно доказано да издвајање из контекста умјетничког дјела аутоматски га, не само мијења, него га лишава његових аутохтоних стваралачких карактеристика. Баш као што Његош лишен црногорске традиције и Црне Горе као културно-историјског амбијента, није више Његош. А епскофилозофски спјев “Горски вијенац” сведен на интерпретацију националног, а не умјетничког из античке баштине Црне Горе и језика, није више уопште “Горски вијенац”. Отуда Његошев портрет на протестним литијама мање личи на њега самог, а више подјсећа на стихове Бодлерове пjесме “Албатрос”, где стоји “… том кнезу облака и пјесник је сличан, он се с буром дружи, муњом поји очи, али на тлу спутан и земљи невичан дивовска му крила сметају да крочи…”
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Покрадени и због лијености Најгоре је када вам отму причу. А ми се за наше ниjeсмо борили, одскора се боримо, и не баш нарочито спретно. Боримо се – дијелећи се и свађајући се Марија ПЕРОВИЋ
Н
а првој години студија у Београду, професор сценарија објаснио нам је сљедеће:“ Ако одете у факултетски клуб, и испричате вашу идеју, неко ће вам је украсти. То не значи да не треба да причате, јер од колега можете да чујете добру сугестију“. Са 19 година срела сам се са идејомкрађе ауторског дијела. Додао је: „Зависи од вас, како ћете се изборити„. Да се не деси – похара? За четврт вијека, интернет је постао глобални информатор. Замјењује ми енциклопедију лексикографског завода, коју је уређивао Крлежа, по којој сам научила да трагам у гимназији. И даље су у библиотеци мог дјетињства у Никшићу. Обратила сам се интернету и одређеним појмовима, и... ту смо покрадени. Почев од домена и назива земље из које неки филм, црногроски који пријављујемо на фестивале, па надаље. А за ту крађу крива је - лијеност. Јер попут идеја које смо, неко стидљиво а неко надахнуто, као студнети причали у клубу факултета, сада као одрасли идеје везане за културну баштину и насљеђе, причамо тек од скоро... и стидљиво. Јер, прво што ћете да урадите у 21 вијеку - гуглаћете појам. Тако да смо за „интернетску похару„ одговорни - сами. Да ли икона Филармоса треба у пећину или не? Из моје области се укључујем - ако се већ Исус Христ,
не Исус Навин (изгубио је популатност рођењем другог, јер о другом имамо више наратива) родио у пећини, шта је ту проблем? Иако икона као експонат у плавој капели Народног Музеја, мени сасвим добро изгледа. Али ја сам од оних који од туризма највише комзумирају музеј, улицу, тргове и ресторане. Обиђем и значајне катедрале, цркве и храмове. И даље нема доступног и занимљивог наратива - како је Икона завршила у Црној Гори. Постоје острашћени, који заступају једну или другу страну. А у крајњој линији, ред малтеских витезова из доба крсташких ратова... били су, хм... католици, феудалци... црква још није била подјељена? Да ли је био први, други или трећи поход у питању? Највише знам преко Витезова округлог стола, Краља Ричарда, Робина Худа, принца Валијанта и Небеског краљевства. Којој цркви су они припадали - као дијете бих вам рекла да су сви били из Енглеске. А нијесу. Толико о наративима. И културном или вјерском
туризму. А то нема баш никакве везе с питањем - гдје је смјестити? Зар то није свеопште добро?! Широка јавност везаће се за занимљиву причу. Да се вратим на ријечи мог професора - оној из клуба, ту причу ће вам теже украсти.
Најгоре је када вам отму причу. А ми се за наше ниjeсмо борили, одскора се боримо, и не баш нарочито спретно. Боримо се – дијелећи се и свађајући се. Постоје они јунаци, који су универзални. Његош је један од таквих. Да није био у Бечу, који је у том периоду био ценатар за нашу регију - да ли би написао Горски вијенац, уткан у идентитет Црне Горе. Не би, и онај шири идентитет - југословенски, јужнословенски, европски... бајроновски. А мени је Његош од Бајрона ближи, а о Бајрону имамо више картица у библиотеци и гоогле „избаци више наслова„. Разних... Између осталог и у филмовима. И увијек га одгледам до краја, и чујем још неку причу... о великој
ИКОНА БОГОРОДИЦЕ ФИЛЕРМОСЕ
енглеској култури, инспирисаној и готик проседеом, и античком Грчком. У култуној баштини не пребројавамо крвна зрнца, памтимо је кроз јунаке, јунакиње и наративе. Ни мале ни велику културе не треба да се плаше похара. Или крађа. Наметнуће се, на први поглед јачи, а онда занимљивији. То вам је као у љубавним односима. Или пријатељским. Остајемо уз оне од којих имамо шта да чујемо. Као у клубу Фду-а у Београду, 90. и неке оне приче које ме нису занимале, отели су ми. А оним занимљивим се и даље бавим. Тако да - моји су Владимир и Косара, моја је прва штампарија, осим Његоша, занимљивије су ми прве надбискупије од манастира - јер смо били прва краљевина, а тако су се звале док се црква није подјелила. И на крају, да Карађорђевићи нијесу бјежали - не би Филармоса била у Црној Гори. Ко му је крив што се „прешкартао„. И онда ја гласам за музеј или за пећину, тамо љети туристи могу у шорцу да уђу. Као свуда у свијету. Ал то сам само ја - а ви остали пронађите вашу причу, и борите се да вам је не украду. Добром нарацијом - која се данас увијек може поткријепити чињеницама, и не одустајте.
2 УНИШТАВАЊЕ, ПЉАЧКА И ЧУВАЊЕ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА
Сами себи судија Антун СБУТЕГА
Држава не зна већ деценијама којим покретним културним добрима располаже, посебно онима у власништву вјерских заједница и приватних лица, а која су регистрована као културна добра Црне Горе... Посебно важно питање јесте статус оних вриједних предмета која немају статус културно добро, а завређују га
UNESCO ЗАШТИЋЕНИ ГРАД КОТОР
П
љачкање и уништавање културног насљеђа није привилегија балканског простора, практитковале су га све државе током историје. Подсјетитимо се најпознатијих примјера. Током грчкоперсијских ратова Персијанци су опљачкали и запалили Атину 48. пр Кр. Када је војска Александра Великог побиједила Персијанце и 330. пр. К. заузела њихову пријестоницу огромни и богати Песреполис, похарала га је и запалила. Александрија, коју је саградио Александар, је била највећи и културни центар Медитерана гдје се налазила чувена библиотека, са свим писаним дјелима старог свијета. У пожару приликом војне интервенције Цезара 48. пр. К. један њен дио је уништен. Била је обновљена али је страдала касније више пута, а дефинитивно је уништена приликом арапског освајања у VII вијеку. Културно умјетничка дјела нијесу страдала само у ратовима, већ и из идеолошких разлога. У току иконоборства у Византији је у VIII и IX в. уништен огроман број икона, а у ренесансној Фиренци у вријеме владе фанатичног Саванароле су запаљена бројна умјетничка дјела. Књиге забрањене од Католичке цркве су систематски уништаване. Културно насљеђе је веома страдало током великих револуција. У Француској револуцији су уништене и оштећене бројне цркве, палате краљева и племића и умјетничка дјела. У Октобарској револуцији уништене су хиљаде цркава, манастира и дјела сакралне умјетности. Нацисти су палили књиге и умјетничка дјела сматрана декадентним. Исламски и екстремисти су на Блиском и Средњем Истоку уништили бројна умјетничка ремек дјела.
ковина модерних времена. Зачет је у вријеме ренесансе а требало је пуно времена да постане доминантан у свијету, да се формира UNESCO и друге организације која се брину о чувању и валоризацији културне баштине. Раније је сматрано да су дјела претходних цивилизација, посебно других религија, инфериорна и да их треба искоријенити. Умјетност и култура су одувијек биле средство политичке и вјерске пропаганде. Највећи дио античког културног насљеђа Рима није уништен од варвара, био је сачуван до касног Средњег вијека. Када су папе почели у XV вијеку обнову Рима и градњу нових цркава и палата као грађевински материјал су кориштени остаци античких грађевина. Папе су касније, на иницијативу умјетника и хуманиста, зауставиле ту девастацију и организовали археолошка истраживања, основали музеје у којима су ремек дјела античке умјетности. Балкан је био поприште бројних ратова, револуција, контрареволуција, промјена идеолошких и вјерских модела праћених пљачком и уништавањем културних добара до краја XX вијека. Често се нетачно атрибуира Османском царству систематско уништавање културног насљеђа освојених кршћанских народа. У Старом и Средњем вијеку владало је правило да се опсађени градови поштеде убијања и похаре уколико се предају. У супротном су војници имали право на плачку, силовања и друга насиља у освојеном граду, што су практиковали и Турци. Но, у од Турака освојеним земљама, кршћани и Јевреји су имали велика права и вјерску самоуправу. Највећи дио црква и манастира је преживио пет вјекова османске власти. НаТЕКОВИНА против, послије противофанзива МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА кршћанских војски на заузетој теКонцепт заштите културног насље- риторији потпуно су уништавани ђа претходних историјских епоха, сви трагови присуства ислама. У без обзира ко га је створио, је те- турском Београду је било више од
200 џамија, које су све, осим једне, уништене послије аустријског заузимања Београда у XVII и XVIII в. и српског у XIX вијеку.
КУЛТУРНИ КОНТИНУИТЕТ ЦРНЕ ГОРЕ Имајући у виду бурну историју Црне Горе, бројне пљачке, девастације и отуђивање, зачуђујуће је велико културно насљеђе које је сачувао и који свједочи културни континуитет од Старог вијека до данас. Све државе према међународним конвенцијама и стандардима имају право и обавезу да штите и валоризују културно насљеђе на својој територији. Нематеријално културно насљеђе је у складу са стандардима UNESCO-a заштићено, а Бокељска морнарица је прво такво добро Црне Горе номиновано за упис на Листу свјетске нематеријалне културне баштине. Имајући пуно разумијевање на турболенте догађаје протеклих деценија и ограничен
ресурсе на располагању, те неоспорни напредак у том смислу, нужно је указати на пропусте и грешке, које је потребно кориговати. Прије свега, списак културних добара направљен прије скоро шест деценије није до скоро био ажуриран. Прије пар година је извршена ревалоризација непокретне културне баштине, али се не зна каква је ситуација са покретним културним добрима. Држава дакле не зна већ деценијама којим покретним културним добрима располаже, посебно онима у власништву вјерских заједница и приватних лица. Наиме, бројни религијски предмети и колекције, иако се налазе у религијским објектима, регистровани са као културна добра Црне Горе. Праћење стања од стране државе и њених институција не значи узурпацију права својине, већ се ради о потреби увида у културна добра, њихово стање, начин чувања и валоризације. Због тога је велики дио покретних
ОД ГОТОВО САЧУВАНОГ ГРАДА ОСТАЛА ЛЕДИНА
Дукљу разорили незнање и лоша намјера
добра отуђен, оштећен и уништен, посебно у периоду од земљотреса 1979. и то је неповратни губитак, јер нема сигурног трага да су та дјела и постојала, што се посебно односи на Боку. Посебно важно питање јесте статус оних вриједних предмета која немају статус културно добро, а завређују га можда и више него неки заштићени, па се поставља питање како се они чувају и штите.
НЕАДЕКВАТАН ОДГОВОР ИНСТИТУЦИЈА Скандалозна је вишедеценијска пљачка експоната Народног музеја Црне Горе, најважнијег у држави. Осим тога Историјски архив у Котору, битан не само за историју Боке и државе већ и Јадрана и Медитерана, запостављен је и ради у неадекватним условима. Институције нијесу реаговале на велики број случајева узурпације, неадекватне рестаурације и измјене заштићених непокретних културних добара. Треба нагласити да су нека најважнија археолошка налазишта девастирана и напуштена. То се посебно односи на Дукљу, најзначајнији антички локалитет у Црној Гори и регији. Жабљак Црнојевића је неразумљиво запуштен. Ова два локалитета имају битан историјски, културни и симболички значај за Црну Гору. Ни јединствени систем которских утврђења, иако је 2017. уврштен на Листу свјетске културне баштине UNESCO -а, није адекватно заштићен и рестауриран. Милиони еура прихода од улазница за посјет утврђењима које Општина Котор годинама остварује нијесу улагани у њихову рестаурацију и заштиту. Посебно треба истаћи урбанистичку естетску девастацију амбијента на атрактивним дјеловима обале. То се прије свега односи на Будву, али и на друге општине. Трка за профитом, корупција, неактивност компетентних институција, слабост цивилног друштва су нанијеле већ непоправљиве штете. Најделикатнија је ситуација у заштићеном амбијенту Которског залива гдје је већ нанијета велика штета амбијенту, а одлучном акцијом UNESCO-a и Министарства културе је за сада, надајмо се трајно, заустављена неадекватна градња. На ради се о томе да се заустави развој, како се чује од грађевинских лобија. Ради се о томе да се одреди гдје, што и како се може градити, како би се заштитиле природне и културне вриједности, које су најзначајнији ресурси државе. Ако се они због краткорочних интереса малог броја особа девастирају, негативне културне и економске посљедице биће огромне. Ове проблеме је нужно ријешити, јер у противном се узалуд жалити на фалсификације, присвајања и пљачке културно историјског насљеђа од стране других, ако држава није у стању да на одговарајући начин сачува и валоризира оно што посједује.
Дуга историја похаре блага Послије римског освајања Египта, у Рим су донесени бројни обелисци, кипови и умјетничка дјела, која су и данас у Вјечном граду. Римске легије су 70 година опустошиле Јерузалем, уништиле Храм а опљачкано благо је послужило за финансирање градње Колосеума. Јерузалем је и прије и послије тога разаран и пљачкан од разних освајача. И Рим је више пута био похаран, не само од варвара. Најтежа похара Рима су биле она из 1527. од трупа католичког цара Карла V. По Наполеоновом наређењу опљачкана су у Италији бројна умјетничка дјела и однесена у Француску, поред оних која су уни-
3
2. мај 2020.
2. мај 2020.
штена. Дио њих је послије Наполе- ни, од Турака је био претворен у оновог пада враћен, а нека су до барутану и страдао у току Морејданас остала у Француској. ског рата 1687, када га је погодиЦариград, највећи и најбогатији ла венецијанска граната. Најзнаград средњег вијека, је приликом чајније скулптуре са Партенона је крсташког заузимања 1204. био лорд Елгин однио у Енглеску 1800. опљачкан; и данас четири брон- У току Другог свјетског рата назана коња из Цариграда украша- цисти су, поред разарања градовају фасаду цркве светог Марка ва, опљачкали огромно културно у Венецији. Цариград је посебно благо окупираних земаља. Велистрадао у турском освајању 1453, ки дио је послије рата враћен, али када је велики дио његовог кул- је један дио изгубљен. Дрезден и турног насљеђа уништен а већи- његово велико културно насљеђе на цркава претворене у џамије. су били практично уништени у саШпански и португалски освајачи везничком бомбардовању. Крађа Америке су систематски пљачка- и препродаја умјетничких дјела је ли и уништавали предколумбиј- данас уносан посао криминалних ске цивилизације. Партенон у Ати- организација.
Оливера ЖИЖИЋ
За непуни вијек Дукља је изгубила монументалност, љепоту архитектонских остатака, првобитни пејзаж и околину, много покретних налаза... а она се памти по миленијумској историји и доживљава као средиште првих дукљанских кнежева и краљева
Д
укља (Doclea) је примјер локалитета интегрално сачуваних остатака града са почетка I вијека нове ере. Дуго је остала у непромијењеном обрушеном стању, о чему ево овај кратак али сликовит приказ Дукље хрватског археолога, предсједника ЈАЗУ – др Грга Новака приликом боравка на Дукљи 1922. године, а то је прије једног вијека, у којем каже „Била је тада пуна готово недирнутих остатака римских храмова, кућа, а остаци базилике били су тако бројни да се готово дала рестаурирати“. Неколико деценија касније, након преласка жељезничке пруге преко Дукље, он запажа „Нијесам се могао снаћи од запрепашћења када сам са археолозима дошао на Дукљу и видио да је преко остатака римске старине проведена ускотрачка жељезничка пруга, а у доњем строју уграђени поломљени капители и стубови...“. То је посљедица несхватања. А ја бих наставила да је то почетак уништавања Дукље до дна, намјерно, да не подсјећа на црногорску проГРАД СА ПОЧЕТКА I ВИЈЕКА НОВЕ ЕРЕ Дукља шлост и историју. И од тада систематски се руши годинама тако да нема свијетлу будућност. Дукљом Дукљу памтим од 1954. године, од многих објеката са доста прате- дјеловима и пластиком видљисе свако бави, најмање институци- првих поратних истраживања. И ћег грађевинског шута, отпада- вим на читавом градском платоу. је и град који би требало да брину са жељезницом, Дукља је личила ка са великим гомилама каме- Данас је Дукља скоро равна ледида она буде као украс. и тада на добро урушене остатке на, са бројним архитектонским на, испресијецана жељезничком
пругом, асвалтним путевима, водоводним канализацијама, далеководима, прислоњеним новим објектима..., при том, највећим дијелом је у приватном власништву. За непуни вијек Дукља је изгубила монументалност, љепоту архитектонских остатака, првобитни пејзаж и околину, много покретних налаза... а Дукља се памти по миленијумској историји и у свијести народа Дукља се доживљава као епоним прве јужнословенске државе, прве архиепископије, прве писмености, као средиште првих дукљанских кнежева и краљева. У свијету науке позната је од 19. вијека по многим споменицима и културним вриједностима. Посебну пажњу завриједјела је „подгоричка чаша“, најпознатије умјетничко дјело из периода раног хришћанства у Европи и широм свијета. Израђена је од намјенског квалитетног стакла, чува се у Сант Петерсбургу, мада, њој је даља судбина неизвјесна и недоступна. Ако данас тражимо одговор зашто Дукља нестаје, најједноставније се подсјетити реченице коју је својевремено написао Илија Гарашанин 1862. године: „За Србију би најбоље било да Црна Гора пропадне“. Остали мрзитељи Црне Горе са Дукљом се ругају и називају је „гомилом камена“. Археологија прати и понашање људи па и саучеснике у разарању у овом случају Дукље, али и остала слична разарања, а примјера је много: Острог, Орјен, Магара и Златица.
АРХИВСКА ГРАЂА СВЈЕДОЧИ О ПОСТОЈАЊУ ПОЗНОАНТИЧКОГ ЛОКАЛИТЕТА У ДОЉАНИМА
Заборављено благо Подгорице Вукота ВУКОТИЋ
У доба кад је плоча пронађена, сматрана је великим открићем, а данас би свакако била један од вреднијих налаза о историји ових крајева у доба касне антике. Овако, само је још један у низу археолошких бисера које смо расијали небригом о нашој културној прошлости
П
очеци хришћанства на тлу Црне Горе још су неистражени и предмет спорења у националној историографији. И поред неколико истрајних и приљежних истраживача, који су се озбиљно посветили овој теми, и даље коријени Христове вјере на овим просторима остају прекривени магловитим велом тајни. Шира територија града Подгорице и Зетска равница нека су од најмање истражених, па самим тим и најинтригантнијих подручја Црне Горе, које датирају из периода касне антике. Успостављање римског града Доклеје на ушћу ријеке Зете у Морачу, у првом вијеку наше ере, као и касније откриће његових остатака, дуго су били најзначајнији археолошки споменик на овом простору. Бројни истраживачи који су писали о епохи касне антике и раног средњег вијека заустављали су се на причи о главном граду провинције Превалитане. Чинило се да се са описом античке Дукље исцрпљује историја овога краја. Међутим, околина Подгорице знатно је интересантнија и сложенија од тога. Једно од касноантичких налазишта које постоје у нашем главном граду су Дољани.
Још одавно, било је познато да се на том мјесту налази велики црквени комплекс од три базилике, за које се сматра да потичу из IV вијека. Управо на овом мјесту зачеће се историја хришћанске цркве на овим просторима. Оно што је необично, а везано је за локалитет у Дољанама, је чињеница да су на том мјесту још 1889. године, вршена нека ископавања, о чему смо нашли записе у Државном ариву Црне Горе. Наиме, у јануару те 1889. године, подгорички капетан Лазовић једним дописом извијестио је тадашњег министра унутрашњих дјела, војводу Маша Врбицу, о налазима у Дољанима. Свој извјештај о проналаску почиње: „Овом приликом шаљем Вам један стари натпис који је нађен на развалинама једне старе цркве на врх Дољана и ето како је нађен: „Ниже Златице под Спасојеву Главицу налази се једна велика развалина, за коју се каже да је то била црква, јер се по остацима који и сад постоје може разазнат и сад олтар и пјевнице. На око цркве налази се гробље с кога су крши давно понешени.“ О проналаску, тадашњи кучки војвода Васо Ивановић, обави-
јестио је Митрополита Митрофана Бана, а овај му је наредио да се ископани камен врати на своје мјесто и цијели локалитет огради зидом. (МУД, фас. 70, 1889. год, бр. 106.) тек касније у јануару наредне 1889. године о томе ће бити обавијештен и капетан Лазовић, који ће лично посјетити то мјесто и о томе обавијестити војводу Маша Врбицу на Цетињу. Подгорички капетан отишао је и корак даље па је, у покушају да дешифрује нађени натпис, како сам каже, ангажовао „неког Шпадијера те зна талијански.“ Овај је преписао текст са нађеног камена, за којег су претпоставили да је капител неког стуба, уз то понудио је четири рјешења за превод. Детаљну скицу и покушај превода Шпадијера послао је капетан Лазовић са својим извјештајем на Цетиње. Сама плоча била је 44 цм дуга и претпостављали су да је капител неког стуба. На њој је био урезан натпис за којег господин Шпадијер даје три верзије превода, у зависности од тога како раздвојите слова на њему која су писана сва заједно у шест редова. Од варијанте превода зависи и датирање натписа јер почетна слова могу предста-
вљати датум, али он варира од I до VIII вијека наше ере. Оно што је посебно интересантно је да се у двије верзије превода помиње Ваал или Баал, блискоисточно божанство описано у Библији. Ова чињеница наводи нас на закључак да је античка Дукља заиста била космополитски град на једној од најважнијих копнених рута Римског царства. Трећа верзија превода, по којој натпис датира из средине VIII вијека, јесте могућа, али цркве у Дољанима су у то доба биле одавно напуштене и разорене у најезди словенских племена. Ма како било, сачувана архивска грађа свједочи нам о проналаску вриједног позноантичког локалитета у Дољанима, подно Спасојеве главице. Топоним који је у близини може да указује на то да је сама црква била посвећена светом Спасу, што је претпоставка о којој вриједи размислити. Како се на простору Дољана налазе још двије цркве из ранохришћанског периода, можемо тврдити да је и ова црква била дио већег комплекса и можда епископског сједишта. То упућује на закључак да је овај простор, шире околине Подгорице, у периоду када се хри-
шћанство успостављало као званична религија Римског царства био живо вјерско средиште и жариште Христове науке. О развоју хришћанства на овој територији, у периоду када се гасила антика, а израњао средњи вијек, ми данас мало знамо, те се надамо да смо овим радом помогли његовом бољем разумијевању. Указујући и износећи на свјетлост дана један инспиративан и занимљив архивски материјал, циљ нам је био да заинтересујемо неке будуће истраживаче да се детаљније посвете проучавању и овог, до сада непознатог локалитета, и уопште овог периода наше историје. На крају свог извјештаја подгорички капетан Јован Лазовић каже да пронађену плочу шаље на Цетиње како би послужила као експонат за Музеј који треба да се отвори у Зетском дому. Нажалост, током времена плоча из Дољана је изгубљена и више нијесмо у могућности да провјеримо и даље студирамо њен натпис. Једино сазнање о њој је архивски документ који је похрањен у фондовима Државног архива. И у доба кад је пронађена сматрана је великим открићем, а данас би свакако била једна од вриједнијих налаза о историји ових крајева у доба касне антике. Овако, само је још један у низу археолошких бисера које смо расијали небригом о нашој културној прошлости.
4
ПОХАРА ЦРНЕ ГОРЕ: КУЛТУРНО И ЕКОНОМСКО ОСИРОМАШЕЊЕ
О КРИМИНАЛНОМ УНИШТЕЊУ ГРОБНИЦЕ У ДРЕВНОЈ ЦРКВИ НА ГРАДИНИ У МАРТИНИЋИМА
Б
лизу Спужа у Мартинићима налазе се остаци Градине из раног средњег вијека, која је у науци одавно поистовјећена са Порфирогенетовом Лонтодоклом, једним од три „велика и насељена града” у склавинији Дукљи. У граду су остаци прастаре цркве која је била сједиште дукљанског (архи)епископа. У њеној припрати је и гробница неке знамените личности, чије је истраживање могло понудити многе важне одговоре о нашој далекој прошлости. Али, то се није догодило. Гробница је 2018. или 2019. године илегално прекопана, када су неповратно уништени и материјални трагови и свака могућност археолошког „читања” тог древног мјеста. Да би разумјели значај ове чињенице, осврнућемо се на неке историјске и археолошке чињенице.
Неповратно пропуштена прилика Слободан ЧУКИЋ
На Градини у Мартинићима налазе се остаци прастаре цркве. У припрати цркве је и гробница неке знамените личности, чије је истраживање могло понудити многе важне одговоре о нашој далекој прошлости. Али, то се никада није догодило
СЛОБОДАН ЧУКИЋ
У Љетопису попа Дукљанина, у IX глави, приповиједа се о краљу Светопелеку, који је у непознатом добу владао земљама између Јадранског мора и ријеке Саве. Љетопис му приписује велике заслуге, али о његовом постојању нема писане или материјалне потврде. Тај легендарни владар је на Дувањском сабору, непознате године, уредио и подијелио своје земље, установио у њима законе и црквену организацију, оснивајући и двије архиепископије, једну у Сплиту, а другу у Дукљи. Преминуо је након дуге владавине „седамнаестог дана мјесеца марта” непознате године и „сахрањен у цркви Свете Марије у дукљанском граду са почастима и са великим испраћајем”. По Дукљанину тада о томе ко је уопште био овај влаје у истој цркви, изабран Светопе- дар који је „свјатио пук” и да ли леков син Светолик, након чега је икада било Дувањског сабора? су га „архиепископ и епископ посветили и крунисали”, да би „од ПИТАЊЕ САБОРА тога дана, најзад настао обичај да се у истој цркви бирају и заре- Лудвиг Стеиндорф је 1995. писао ђују сви краљеви те земље”. Овај да је тај сабор одржан „већ крајем легендарни „краљ” се у Хрватској 5. стољећа”. Дубровачки писац Јакроници, једном од преписа Ље- ков Лукари је 1605. године Светотописа, јавља под именом Буди- пелека поставио у другу половимир. Јужнословенски историчари ну 7. вијека. Михо Барада је пак су о Светопелеку нашироко ра- 1928. закључио да је Дувањски сасправљали због претпоставки да бор измишљен. Неки аутори тврсу његова дјела имала велики зна- де да је Дувањски сабор одржан у чај на потоњу историју јужносло- другој половини 9. вијека, када су венских простора. Полемисало се склавиније коначно христијани-
ОЛТАРСКИ ДИО ЦРКВЕ НА ГРАДИНИ
зоване. Тако Лудовик Цријевић Туберон (1459-1527) пише да је Дувањски сабор одржан 886. године. Хрватски историчар Иван Мужић га смјешта у средину 8. вијека. Доминик Мандић мисли да је одржан 753. године. Руководи се тиме што се у хрватској редакцији извора помиње име папе Стјепана, наводећи да је византијски цар Константин послао своје изасланике на Будимиров сабор. „У осмом вијеку живјели су папе Стјепан II (752- 757) и Стјепан III (768-772). Њихов савременик је био византијски цар Константин V Копроним (741-775).
По томе, сабор се могао одржати само од марта 752. до фебруара 772. године”. Босански историчар Мухамед Хаџијахић то побија, указујући да „ни у једној редакцији Љетописа као византијски цар није споменут Константин, већ Михајло (...) У латинској редакцији односно је мјесто преведено „ ad imperatorem Constantinopolitanae urbis Michaelem”, па је очито да је грешком преписивача мјесто слова ‘а’ дошло слово ‘у’, тј. ријеч је о цару Константина (града)”. Будући да се у даљем тексту помиње Михаило, Хаџијахић закључује да се сабор могао одржати, ако је „икада одржан” године 885. или 886. и то овако образлаже: „Цар Базилије и папа Стјепан V (VI) временски један другоме одговарају (885. и 886. година), па ми то служи као подлога за датирање претпостављеног Дувањског сабора. Независно од ове дедукције, вриједно је напоменути да је дубровачки историчар Туберон (1459-1527) забиљежио да се сабор на Дувањском пољу одржао управо 886. године. Преко Туберона не треба једноставно прећи ... зато што је располагао једним прастарим примјерком Љетописа Попа Дукљанина. Тај се текст разликовао од данас доступних текстова”.
СЛОБОДАН ЧУКИЋ
ДУКЉАНСКИ ГРАД
Пљачкаши су копали врло дубоко и зашли под темеље цркве
кацију дукљанског града, у чему је препреку представљала велика археолошка неистраженост Црне Горе. Али, историчари и археолози средином прошлог вијека нијесу могли ни да наслуте колики је значај Градине у Мартинићима, јер су резултати њеног истраживања објављени тек у периоду 1990-1997. – када се тај град појавио и као могуће поприште приче о краљу Светопелеку. Јован Ковачевић је, претходно, 1967. године, нагађао да би то могла бити црква у античкој Дукљи, која је изграђена унутар остатака старије цркве. „То ће бити црква св. Марије која се помиње у глави IX Барског родослова“, писао је Ковачевић (Историја Црне Горе, 1967, 309, 377). Радослав Ротковић је у вези тога коментарисао: „Остаје, наравно, и питање да ли је обнова цркве тачно датирана и да ли се Дукљанинова црква св. Марије налазила овдје или у сателитском граду Дукље?” („Краљевина Војислављевића XI-XII вијека”, Принт, Подгорица, 1999, 50)
ГРАДИНА
СВЕТОПЕЛЕК
Проваљени отвор гробнице изнутра
Упоредо са тиме, расправљало се о постојању и локацији „дукљанског града” и цркве свете Марије у којој је према Љетопис почивао Светопелек. Фердо Шишић је тврдио да је црква св. Марије „тенденциозно измишљена као тобожња резиденција и саборна црква древног диоклејскога архиепископа”. Други су се трудили да утврде ло-
5
2. мај 2020.
2. мај 2020.
Под „сателитским градом Дукље“ се мислило управо на Градину у Мартинићима. Градина је заправо била први археолошки локалитет који је због постојања цркве и гробнице могао бити повезан са легендарним Светопелеком. Ово је коначно, довело и до тезе Бранислава Борозана - да би управо Градина могла бити загонетни „дукљански град”. Борозан је 1997. презентовао резултате истраживања цркве на Градини, доносећи квалитативни помак који је знатно појашњавао историјске и културне прилике у Дукљи у раном средњем вијеку („Мартинићка градина – Civita Dioklitiana”, Зборник радова, Подгорица, 1997, 79-108). Том приликом изнио је и претпоставку да би црква на Градини због својих репрезентативних обиљежја, могла бити управо „црква св. Марије” у којој је по Љетопису сахрањен легендарни Светопелек и крунисани дукљански владари. Томе су тежину давали одговарајући елементи цркве архитектуре, као и порушена гробница која се налазила у нартексу, лијево од улаза у цркву– у којој је, дакле, могла почивати нека значајна личност.
ДЕСТРУКЦИЈА Све је било јасно, на потезу су били археолози. Али, на несрећу, гробница није истражена. Војиславу Кораћу, који је на Градини од 1972. до 1988. спроводио археолошка ископавања се због тога не може замјерити, јер он на Градини није ни трагао за материјалним чињеницама, већ за нечим на чему би градио причу о непостојећем „српском предзнаку” склавиније Дукље. Његов пропуст је, заправо, прије изгледао као услуга црногорској науци и некоме ко ће непристрасно спровести потрагу. Али, авај, гробница није истраживана ни након 1997. када је Бранислав Борозан објавио своју студију. А могла је до 2018. бити истражена више пута. Требало је само пар дана, да се за то имало свијести и воље. Сва је прилика да никад нећемо ни сазнати ко је почивао на том мјесту, јер су непознати пљачкаши археолошког блага прекопали гробницу током 2018-2019. године, избацујући из унутрашњости повећу гомилу земље и шута. Копали су око 1,5 м у дубину, око 1,5 м у ширину и око 2 м у дужину, залазећи и испод темеља цркве (?!). Случај је пријављен полицији и надлежној установи. Овим безобзирним и криминалним чином нанешена је непроцјењива штета нашој културној баштини, јер је ријеч о једном од најзначајнијих локалитета из раносредњовјековног доба на тлу Црне Горе.
У
првим данима припреме за одбрану од вируса који је запријетио цијеломе свијету провучена је прича о брашну без којега би Црна Гора скапала. То нас је вратило у вријеме око 1918. године, када је слични пропагандни модел коришћен да би се убрзао пад и уништење Црне Горе. Док су трајале борбе и Црна Гора се жртвовала да обезбиједи пролаз српској војсци ка Крфу, Пашићева влада је све предузимала да уруши Црну Гору. Пашић о томе извјештава Александра Карађорђевића: „Србија тренутно губи рат против Аустрије, али за сва времена добија рат против Црне Горе.“ Када је Црна Гора ушла у Први свјетски рат, својој пропасти је допринијела препуштајући врховну команду српским официрима, који су је одвели у суноврат. Тако су и све линије снабдијевања од стране савезника ишле преко Србије. На почетку су савезници одобрили кредит и слали помоћ за Црну Гору. На све начине гледано је од стране Пашићевих намјештеника да се та помоћ умањи, одложи достава, правдајући то немањем вагона, проблемима транспорта, путних праваца. Храна, оружје и муниција, што су слали Енглеска, Француска и посебно Русија, приказивано је као помоћ Србије. Врхунац је био да су ту помоћ наплаћивали од Црне Горе?! О томе рјечито говори дио извјештаја Петра Пешића, постављеног за начелника штаба Црногорске врховне команде и делегата српске Врховне команде у Црној Гори: „Стање у Црној Гори постајало је све теже и теже. Главни узрок у свему је оскудица у храни. Одобрење да се од наше стране пошаље брашно за санџачку војску учинило је особит утисак на све. Народ јавно признаје да Србија не даје новац, брашно и муницију Црна Гора би давно пропала. Ово је једно особито добро средство само наћи начина да народ и војска сазнају да све то долази из Србије, а не из Русије како им то представљају двор и владини људи. Требало би дати и сланину коју Црна Гора тражи па наплатити по цени коштања.“
ЗАКИДАЛИ НА СВЕМУ Краљ Никола је питао рускога цара Николаја зашто им не шаље помоћ коју је обећао. Руски цар је одговорио депешом да редовно шаљу помоћ, онако како је било предвиђено, али да се „у циљу бржег транспорта то шаље заједно с пошиљкама за Србију, с тим да једна трећина од тога припада Црној Гори, а 2/3 Србији“. Наравно, од те предвиђене трећине није било ништа, сем малих количина да се замажу очи. Уз то је кренула прљава подметачина о наводном тајном уговору с Аустријом, што је направило додатне проблеме. Црна Гора је на почетку рата била узела кредит од 8 милиона динара за набавку опреме и оружја. Међутим, влада Србије је својим представницима код великих сила наложила да се Црној Гори шаље само оно што она одобри. Исто тако, влада Србије је задужила је Црну Гору без њеног знања са 48 милиона франака. Од те суме је Црној Гори исплаћивано током рата 31 милион динара,
И помоћ је наплаћивана
Када је Црна Гора ушла у Први свјетски рат, својој пропасти је допринијела препуштајући врховну команду српским официрима, који су је одвели у суноврат. Тако су и све линије снабдијевања од стране савезника ишле преко Србије Драган Б. ПЕРОВИЋ
ЦРНОГОРСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
али по сасвим неповољном курсу, тако да је фактички Црна Гора добила само 21 милион. Додатни пропагандни удар био је када је сугерисано да се могу исељавати Црногорци у страху од глади, али у пограничне предјеле. Та политика исељавања из Црне Горе, да би она остала са што мање Црногораца, а да се они користе за обрачун с другима и чување граница Србије, настављена је послије рата дјеловањем црногорских потуђеника, који су били у политичким партијама Краљевине СХС. Врхунац је био у меморандуму који је за владу Милана Стојадиновића направио Васа Чубриловић 1937. године. Његов план се тицао рјешења албанског питања, тј. Арнаута, односно Косова. Уз препоруке неопходне држане репресије, коришћења вјерских вођа и „још једног средства које је Србија врло практички употребила после 1878. године, тајно паљење села и арнаутских четврти по градовима“, Чубриловић предлаже: „Нарочито треба пустити један талас Црногораца с брда да изазове масовни сукоб са Арнаутима у Метохији. Преко поверљивих људи овај сукоб треба спремити: дати му маха што ће бити тим лакше што су Арнаути јаче дигли главу, а цео случај мирне душе треба представити као сукоб братства и племена и по потреби дати му економски карактер. У крајњој нужди могу се изазвати и локалне буне које би биле крваво угушене најефикаснијим сретствима, но не толико војском колико колониатима Црногорским племенима и четницима... То треба чинити с тога јер ће се ретко где догодити да ће се једном кренути
читаво село. У таква села треба најпре убацивати Црногорце, као људе дрске, насртљиве, безобзирне, који ће својим испадима присилити остатак Арнаута да се селе, а онда доводити колонисте из других крајева“.
ВИШЕСТРУКА ПЉАЧКА Завршни чин разoра Црне Горе на економском пољу десио се послије завршетка рата. У нову државу СХС, у коју је анектирана, Црне Горе је ушла са задужењем које је било само 250 динара, док је дуг Србије износио 7500 динара по глави становника. Црна Гора је вишеструко опљачкана. Прво замјеном перпера, а потом недавањем ратне одштете, која јој је као земљи савезници припадала и била додијељена. На тај начин је ионако осиромашена земља, пострадала у бесмисленим ратовима вођеним за туђе интересе, погођена тешком епидемијом „шпањолице“, додатно уништавана и довођена у колонијалну зависност. Са замјеном перпера чекало се преко двије године. Почетком 1916. курс је био такав да је перпер био јачи 10 одсто од динара, тј. за 90 перпера добијало се 100 динара. Када је коначно дошло до замјене предложен је курс 5:1, да би био коригован на 4 перпера за 1 динар! У исто вријеме се кроз режимску штампу понавља како се помаже „финансијски неспособној Црној Гори“. Принц Мило Петровић Његош, пишући о томе у лондонском часопису „Ninettenth Century and After“ 1933. године, навео је: „Тортура, глад, пљачка, харање, убиства и суровости које је немогућно поменути, свели су становништво Црне Горе
на невољну сервилност а њихове слабашне жалбе србијанска цензура никад није дозволила да оду у спољни свијет... Тиранин је још на власти. Што се, пак, финансијске стране овог питања тиче, заинтересовани су казали да Црна Гора није могла постојати без подршке неке друге државе. Али истина је да Црна Гора, поробљена како у ствари јесте, данас плаћа путем пореза неких 300.000.000 динара (око 1,5 милион фунти) годишње. Укупна потрошња Црне Горе не прелази 100.000.000 динара, док се двије трећине пореза злоупотребно користе од стране окупационе власти... Да су савезници обновили предратну независност Црне Горе – као што су обновили Србију и Белгију – моја би земља примила на име репарација неких 723.000.000 њемачких марака у злату, јер јој је та одштета била одређена међународним одлукама. Њена територија би била знатно увећана, а сваке године би такође имала 200.000.000 динара које јој сада узима Београд... Црна Гора би производила храну не само довољну за њену домаћу потрошњу, већ за извоз у дуге земље. Независно од тога, електро енергија из Таре и Мораче – неких 90.000 коњских снага – била би довољна да снабдијева већи дио црногорских жељезница и све фабрике за прераду њеног дрвета, вуне, коже, гвожђа, алуминијума, сребра и антимона; а црногорски радници би нашли доста посла код куће умјесто да труну, као што се дешава, у туђим крајевима и то у вријеме кад их наша земља тако јако треба. Прије рата Црна Гора је извозила знатне количине неких домаћих сировина – говеда, овце, вуну, кожу, сушену рибу, бу-
харицу (цвијет од којег се производи снажан инсектицид), грађу, руду и друго.“
СРПСКА ВЛАДА „КУПОВАЛА“ БИРАЧЕ Да много не замарамо цифрама, од укупне суме која је као ратна одштета била намијењена Црној Гори, Црна Гора није добила више од 2,5 одсто и словима око два и по процента. Да је јасније, између два рата у Црну Гору је улагано само 20 динара по глави становника, док је у истом периоду у Словенију уложено чак 2.800 динара по становнику. А и то је у Црној Гори углавном улагано за војску и градњу жандармеријских станица, а не за путеве, школе, болнице. Оно што је стизало као храна из других крајева било је вишеструко скупље. Одбијање Црногораца да преузму заражени кукуруз (иако су некад куповали и буђави) искоришћено је за прављење вицева о „лењим Црногорцима“. И да, било је још једно ангажовање кредита за Црну Гору 1920, када је за парламентарне изборе влада Краљевине СХС ангажовала новац за подмићивање бирача. „Министарски савет (Влада) одобрио је кредит од 500.000 динара, који се ставља на располагање за куповину гласова и распоређује окружним начелствима: Цетињу 100.000 динара; Колашину 85.000; Андријевици 85.000; Подгорици 65.000; Бару 65.000 и Никшићу 10.000 динара. За резерву се задржава 90.000 динара.“ Потомци корисника ових средстава и данас наричу за тим временима и начином расподјеле, ђе би се брашно давало једном кашичицом, па ко претекне.
6 АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ: ЛАКЕ МЕТЕ ПЉАЧКАША
Наше благо расуто по свијету Др Дејан ГАЗИВОДА
Са археолошких истраживања која су вршена на црногорским локалитетима у сарадњи са археолошким институцијама из Србије због недостатка црногорског кадра и институција, велики број покретних налаза, као и пратећа документација, однешени су на проучавање у Београд и никада нијесу враћени
Током изградње хотела Авала пронађена некропола
А
рхеолошка истраживања у ку који никада нису враћени. Нај- Београду, у Оксфорду и ко зна гдје Црној Гори започета су још познатија крађа изванредних ар- још. Поред налаза из Будве, огрокрајем XIX вијека. Нажалост, хеолошких налаза у међуратном ман број археолошких предмета неразвијање археологије у стопу су периоду догодила се у Будви. На- стао је из Боке, али ни Дукља није пратила и нелегална ископавања. име, током изградње хотела “Ава- поштеђена од константних крађа, Истраживачи који су долазили из ла” 1938. године откривене су хе- поготово дјелови архитектуре који разних крајева Европе да се инте- ленистичка и римска некропола су били готови грађевински матересују за археолошке локалитете са богатим фондом гробних при- ријал за изградњу објеката у окои којима је Црна Гора била непо- лога у виду разноврсног накита од лини, али и у Подгорици. знаница, током својих ископавања, злата и полудрагог камења, опре- Стари Бар након ослобођења од Туали и преко мјештана долазили ме и посуђа. Благо са ових некро- рака, као ни Стари град у Улцињу, су до веома вриједних пронала- пола у највећем обиму је заврши- попут осталих утврђења нису били зака које су отуђивали за минор- ло у Народном музеју у Београду, поштеђени девастације. Дакле, вине новчане износе. али можемо га видјети и у Архео- димо да су обимне крађе археолоУ XX вијеку похаре су се дешава- лошком музеју у Сплиту и Загребу, шког фонда до краја II свјетског ле најчешће током I и II Свјетског док се одређени дио фонда нала- рата биле, нажалост, уобичајена рата, али и у међуратном перио- зи у приватним колекцијама. Но- појава, како од страних истражиду. Из пећине Коронина код Цети- вац из рисанске ковнице илирског вача, разних окупатора, тако и од ња мало прије почетка I свјетског владара Балајоса налази се у ну- стране домаћих профитера. рата “привремено” су однесени мизматичкој збирци Археолошког Након II Свјетског рата долази налази на проучавање у Њемач- музеја у Сплиту, Народног музеја у до формирања службе заштите,
Изазови на сваком кораку Службе заштите нису ефикасне, јер миноран број инспектора за културну баштину не може ваљано обављати свој посао, док остали културни посленици воде донкихотовске борбе за очување и истраживање културне баштине. Велики проблем представља и однос појединих радника у установама културе који не схватају значај културне баштине и пратеће документације. Олако прихватајући послове у заштитарству, а без претходне специјализације и стручног усавршавања, они сами девастирају културна добра. Однос Министарства културе према културној баштини је позитиван. Улаже се новац у истраживања, рестаурацију, конзервацију и ревалоризацију културних добара, направљени су правилници са солидном законском основом, док се службе заштите у оквиру својих могућности боре за спашавање црногорског насљеђа. Да би се спасило што се спасити може, неопходно је што прије плански едуковати младе људе, чиме би институције добиле кадрове који деценијама недостају. Неопходно је и формирање респектабилне јединице за борбу против крађе у оквиру Управе полиције.
а Црна Гора коначно добија прве дипломиране археологе. На жалост, са археолошких истраживања која су вршена на црногорским локалитетима у сарадњи са археолошким институцијама из Србије, због недостатка црногорског кадра и институција, велики број покретних налаза, као и пратећа документација, однешени су на проучавање у Београд и никада нису враћени. У другој половини XX и у првим деценијама XXI вијека најизраженији је проблем “ловаца на благо”, који тражећи вриједне археолошке налазе прекопавају локалитете и уништавају неповратно културне слојеве на основу којих би се могао одредити контекст проналаска. Развитком роњења и све већом доступношћу за шире масе, долази до пустошења црногорског подморја. Нажалост, већ сада можемо говорити о томе да су археолошки локалитети до 50 метара дубине похарани, да су корита многих ријека “преорана” у потрази за благом. Посљедњих деценија користе се детектори за метал, којима се служи већина крадљиваца, познатих као “детектораши”, који на тај начин брже и лакше долазе до предмета од метала, успут уништавајући мјесто проналаска. До које мјере су крадљивци релаксирани у својим не- а не материјална и да највише дјелима, говори чињеница да се трпи научна интерпретација, која хвале “подвизима” на друштве- је заувијек изгубљена, а тиче се деним мрежама, а да не говоримо финисања цивилизацијске прио продаји украдених предмета на падности и датовања истог. Струсајмовима антиквитета које нико ковна удружења коначно треба да не контролише. преузму иницијативу и предложе Током извјештавања о крађи не- мјере заштите археолошких локаког археолошког предмета, који литета и свих осталих културних је непроцјењиве вриједности, у добара, заједно за ресорним мимедијима се заборавља напоме- нистарством и Управом полицинути да је та вриједност научна, је да их спроведу у дјело.
НА МЕЂУНАРОДНОМ СКУПУ О ЗАШТИТИ ПОДВОДНИХ ЛОКАЛИТЕТА ЕВИДЕНТИРАНИ ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ПРОПУСТИ
П
На фотографијама, које је показао, могли су се видјети алати, крампе, ашови, лопате и конопци, разбацани по дну мора, а служе за похару и девастацију археолошких локалитета од непроцјењиве вриједности. - Видимо доста поломљених амфора, извађених предмета. Црна Гора остаје без тога за сва времена. У ризику је да изгуби нешто што је од великог значаја за познавање историје – рекао је Мијајловић. Да његова запажања нијесу исхитрена потврдило се и кроз излагање помоћнице директорице Центра за конзервацију и археологију Марије Јабучанин, која је
ДРАГАН ГАЧЕВИЋ
Црна Гора на путу да изгуби дио историје одводни археолошки локалитети у црногорском мору свакодневно су на удару крадљиваца и нелегалних трговаца умјетнинама. То показују и фотографије са лица мјеста, а које је прије око годину дана представио директор регионалног Ронилачког центра за подводно деминирање и обуку ронилаца Веселин Мијајловић. Говорећи о заштити подводних археолошких локалитета и едукацији професионалних ронилаца, Мијајловић је истакао да Црна Гора, колико год била успјешна у истраживању, није успјешна у заштити археолошких добара.
ПОДВОДНА НАЛАЗИШТА Амфоре, Бока Которска
истакла да су недостатак стручног кадра, слаба техничка опремљеност, непостојање наџорних и инспекцијских органа, проблеми који су дуги низ деценија одлагали почетак систематског истраживања. - Такву ситуацију су користили многи, појединици и ронилачки клубови који су водили туристе на ронилачке туре, чак и на законом заштићене локалитете. Са њих су односили
фрагменте као сувенире са љетовања – казала је Јабучанин. Већина подводних археолошких налазишта, према њеним ријечима, данас је потпуно збрисана изградњом инфраструктуре. - При том, док подводни локалитети нестају један за другим, прогресијом се повећава број приватних збирки тзв. љубитеља старина. На мети колекционара су углавном амфоре, некад
7
2. мај 2020.
2. мај 2020.
симбол подморја, данас његове девастације и нелегалне трговине. Отежава чињеница да Црна Гора још нема, као што имају неке приобалне државе, посебан закон који би се тицао искључиво подморја, иако његова заштита представља национални интерес. Центра за подводна археолошка истраживања још нема, као ни правилника о роњењу – казала је Јабучанин. Р.К.
Ц
рногорским музејским установама и вјерским објектима фали око 14 и по хиљада експоната, што се видјело по елаборатима које су радили људи из музеолошке струке 2013-2014 године. Побједа је о томе детељно извијештавала током 2018. и 2019. године кроз серијал истраживачких текстова, које је урадио новинар Јован Никитовић. У овом издању „Култа“ преносимо дио његовог истраживачког рада, који се односи на извјештај конзерваторске службе Народног музеја о јако лошем стању умјетничких дјела похрањених у Народном музеју (Умјетнички музеј) на Цетињу: Тешко да би се у Црној Гори могао пронаћи какав стручњак за културну баштину или сликарство који би знао да су се, у Умјетничком музеју, на платнима великих сликара опробали инсекти и молери. Ситним бијелим, сивим и кафенкастим мрљицама, ова два божија створа оставила су дискретне трагове свог постојања и дефинитивно исписала нову страницу у историји црногорске музеологије и сликарства. Иронију на страну, чињенице су сљедеће: више од 400 слика у музејским јединицама Народног музеја претрпјеле су разна оштећења. Ријеч је о излучевинама инсеката, црвоточини, подљуспању бојеног слоја, механичким оштећењима, нестручним поправкама и урамљењима, али и мрљама од јупола који је капао током кречења галерије Умјетничког музеја. Од 452 прегледане слике конзерватори су за хитну конзервацију предложили 48. Највише их је у Умјетничком музеју.
МУЗЕАЛИЈЕ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У НЕДОПУСТИВО ЛОШЕМ СТАЊУ
Запуштена дјела великана
Више од 400 слика у музејским јединицама Народног музеја претрпјело је разна оштећења. Ријеч је о излучевинама инсеката, црвоточини, подљуспању бојеног слоја, механичким оштећењима, нестручним поправкама и урамљењима, али и мрљама од јупола
БРОЈНИ ПРОПУСТИ Преглед слика обавили су конзерватори за штафелајно сликарство Саша Крстићевић, Томислав Јовановић и Зорица Мартиновић. У Умјетничком музеју затекли су доста лоше стање изложених радова, чији су аутори нека од највећих имена црногорског и југословенског сликарства. Рецимо, слика „Портрет дјевојке“ Влаха Буковца затечена је са опуштеним платном, недостајао је бојени слој на појединим дјеловима, уочена је и рупа десно по средини, а била је видљива и унутрашња ивица летвице блинд рама. Такође, слици је оштећен рам, са којег недостаје и позлата на појединим дјеловима. На другој Буковчевој слици „Портрет Црногорца“ конзерватори су уочили удубљење у платну, настало усљед неадекватног руковања. Блинд рам слике „Портрет жене“ Целестина Медовића био је црвоточан, а украсни рам слике „Портрет жене“ непознатог аутора, поред црвоточине блинд рама, оштећен је пукотинама усљед нестручне рестаурације. „Крф“ Косте Миличевића на појединим мјестима облијепљен је излучевинама инсеката, а украсни рам је такође оштећен. На слици „Побједа тореадора“ Стана Крегара (1958/59), између осталог, видљиви су трагови јупола, због неадекватне заштите слика приликом кречења галерије. „Портрет старца са качкетом“ (1922) Мила Милуновића има видљиву пукотину подлоге и бојеног слоја, уочено је и 11 рупа. Милуновићев „Портрет К. Ћуфке“ има опуштено платно, механичко оштећење бојеног слоја, као и излучевине инсеката.
ТРОШНИ ЛУБАРДА Слика „Брајићи“ (1950) Петра Лубарде затечена је са изразитим подљуспањем бојеног слоја и излучевинама инсеката. Лубардина „Брда“ (1949), поред осталог, имају и рупу од једног милиметра у доњем десном углу. На „Глави сељака“ (1937) Петра Лубарде недостаје бојени слој на појединим дјелови-
НАРОДНИ МУЗЕЈ ЦРНЕ ГОРЕ Умјетничка галерија
ма, а видни су и трагови разливеног заштитног лака. Његово дјело „Доњи крај Цетиње“ (1947) претрпјело је механичко оштећење бојеног слоја, као и изразито подљуспање у горњем дијелу слике. - Платно је оштећено, види се ексер на десној ивици слике, излучевине инсеката на појединим партијама бојеног слоја – наводи се у извјештају конзерватора. Слика „Монте Марио“ (1977) Воја Станића има механичка оштећења, површински слој је мутан усљед нестручног чишћења, а примијећен је и тачкасти слој јупола, од кречења. Станићево „Степениште“ (1985) такође је са механичким оштећењима, недостаје бојени слој у горњем лијевом и доњем дијелу, док је „Никшићка фирма“ (1977) дијелом прекривена и излучевинама инсеката. На „Ловћену“ Пера Почека уочено је механичко оштећење бојеног слоја, излучевине инсеката, а на полеђини је подеротина усљед
неадекватног руковања. Почекова Ђурића имају видљива оштеће„Вршидба“, поред осталих оштеће- ња, а конзерватори су закључили ња, има и црвоточину. „Лутка“ и да су највјероватније намјера ау„Жена са шалом“ Милоша Вушко- тора. Подсјетимо, конзерватори одвића затечене су са траговима ју- јељења за дрво већ су уочили да су пола, али и са механичким оште- два Ђурићева дјела у Умјетничком ћењима. Слика „Врати се“ (1971) музеју нападнута црвоточином и Николе Гвозденовића претрпје- да их хитно треба измјестити из гала је механичко оштећење бојеног лерије. Црвоточина је захватила и слоја, прекривена је излучевина- рам дјела „Ходочашће“ (1979) Дима инсеката, а има и видљиве ру- митрија Поповића. пице од црвоточине на украсном Конзерватори су, дакле, у Умјетраму. Неадекватним руковањем ничком музеју прегледали 265 нанесена су запрљања на „Влади- дјела, од којих су 42 предложена чину башту“ Смаила Караила, ви- за хитан конзерваторски третман. дљиве су рупице од црвоточине на - Напомињемо да за неке предраму, излучевине инсеката, као и мете нијесмо унијели инвентаррупа од два милиметра. Тачкасте ске бројеве зато што нијесу видно мрље од јупола или лака пале су истакнути или их нијесмо добили и на слику „Мадона из Петровца“ на увид – наводи се у извјештају (1980) Слободана Словинића. Дје- конзерватора. лу недостаје и бојени слој на појединим дјеловима. Инсекти нијесу УТИЦАЈ ВЛАГЕ поштедјели ни „Катаклизму“ Бошка Одаловића, која има и вид- Слична ситуација била је и у на механичка оштећења. Музеју краља Николе, гдје су Неколико дјела Миодрага Дада прегледане 122 слике. Такође
је ријеч о механичким оштећењима, подљуспању бојеног слоја, отпадању боје или испљувцима од инсеката. Додатни проблем су оштећени или неадекватни рамови. На неким дјелима лоше су изведени ретуши и китовања, док је заштитни лак неравномјерно нанесен. Ништа боље није било ни у Његошевом музеју. Сви проблеми других музејских јединица уједно су проблеми и Његошевог музеја, с тим да су на неким сликама била видна и оштећења од влаге. Прегледане су 43 слике, а четири су зреле за хитну конзервацију. У Његошевој родној кући, са такође сличним проблемима, прегледано је седам слика, али ниједна није предложена за конзервацију. Конзерватори су, такође, замолили кустосе свих музејских јединица да их правовремено обавијесте када уоче промјене на предметима. Р.К.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
2. мај 2020.
ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ
Мајстор новог урбанитета архитекта Слободан Бобо МИТРОВИЋ
Све што је Радосав Зековић радио одише извјесном екстравагантношћу на први поглед, а у ствари ради се о једном градитељу са урођеним инстиктом за архитектуру који сваком новом објекту приступа испочетка без цитата, са тражењем архитектуре мјеста, форме у датој локацији, не са контекстом уклапања, него контрастно, са интерактивним односом објекта и његове околине
ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ ЦРНЕ ГОРЕ Радосав Зековић
Р
адосав Зековић (1930 – 2010): Када берански гимназијалац из Андријевице у осамнаестој години буде спроведен на Голи Оток, па послије мучења и тортура двије године, још двије проведе непокретан у гипсаном кориту на лијечењу, упише књижевност у Београду, дође до дипломског и онда схвати да га позив градитеља више инспирише, подаци су који недвосмислено указују да се ради о слободној, храброј личности, која кроз тешка искушења младости проналази прави животни избор. Зековић 1956. године уписује архитектуру у Сарајеву. Док један професор на Сарајевском архитектонском факултету каже: “Шта ћете Ви Црногорац овдје, Вама припада право”, други, проф. Јурај Неидхардт, у чијој је класи студирао,
препознаје његов таленат и нуди му останак да ради на факултету. Урођени инстикт према родном крају га враћа у Иванград (Беране). Голооточанин који је дипломирао архитектуру у 30-ој години, скоро да је једини инжињер у том дјелу сјеверне Црне Горе. Дипломски рад креиран из студентског искуства, прераста у реализовано дјело, хотел Беране 1960. године, први објекат Модерне у континенталном дјелу Црне Горе. Наиме, архитект Зековић нема узоре. Он у старту раскида са традицијом и у аморфном пејзажу ријеке Лим поставља структуру хотела чистог правоугаоног кубуса, елегантне позиције, смирене, ритмичне фасаде, са ликовно секундарном пластиком лођа, ненаметљиво, без детаљисања. Над слободном основом призе-
МОТЕЛ „ЛОКВЕ“ Радосав Зековић, 1986.
мља, опште и ресторанске функције поставља двије етаже ходничког низа хотелских соба. Читава структура градацијом отворених и наткривених тераса формира ортогоналну игру правилних линија и форми над ријеком. Контраст природног амбијента, околног зеленила, обала рјечног облутка и рефлексија текуће воде Лима са чистом линеарном архитектуром објекта, одмјерено постављеног, створила је карактеристичну амбијенталну цјелину каквих до тада нема у Црној Гори. У то вријеме су на приморју још у функцији стари хотели. Преласком Владе Црне Горе преко Мораче у Подгорици, у једну од најелегантнијих зграда у региону тадашње Југославије подигао се ауторитет самој власти Црне Горе.
То је онај случај када архитектура подиже достојанство станара-корисника. Био је то југословенски конкурс за зграду ЦК Црне Горе – друштвено политичких организација на којем је Р. Зековић добио прву награду. Иако је постојала зграда “Старе Владе” па у задњих 30 година још два објекта “Нове Владе” осјећање поштовања власти се највише доживљава пред и у објекту на Морачи. Повучен од улице у парковском зеленилу слободног и комуникативног приземља, са два корпуса лебдећих гондола на два нивоа, над Морачом, креирао је јединствену разуђену структуру, лагану, пријатне визуелности која привлачи и несвјесно доводи посјетиоца у један пријатан интерактиван однос. Објекат се градио 15 година, и представља потпуну новост у третману унутрашњег простора. Уобичајени канцеларијски ходници су претворени у галерије са богатим атријумским простором пуним природног свијетла са крова и бока, чиме је хуманизовао унутрашњи простор иначе неизбјежног бирократског канцеларијског устројства. Неочекивана слобода функције, када знамо да свака Влада, а посебно Комитети у Социјализму су симболизовали доктрину строгости и неприступачности. Свакако, овај објекат указује на Зековићеву слободну личност и његов однос према функционалности простора. Нема примјера овако лагане лебдеће архитектуре у активном односу са брзом Морачом и структуралном и постмодернистичком архитектуром у ширем регион, што је резултирало републичком Борбином наградом за архитектуру 1980.године. Све што је Зековић радио одише
ПОБЈЕДА – КУЛТ указује на значајна архитектонска дјела која красе дјелове наших градова, поред којих са задовољством пролазимо а често не знамо ауторе тих здања. Црна Гора није до сада успијевала да институционално спозна и валоризује и региструје градитељску историју коју баштини неколико вјекова. Десетине међународних конвенција је на то обавезују. Посебне су у случају архитектуре: Конвенција о заштити архитектонског насљеђа Европе из Гранаде 1985. године, а Савјет Европе је још 1991. донио Препоруке о заштити архитектонског насљеђа XX вијека.
РАДОСАВ ЗЕКОВИЋ
извјесном екстравагантношћу на први поглед, а у ствари ради се о једном градитељу са урођеним инстиктом за архитектуру који сваком новом објекту приступа испочетка без цитата, са тражењем архитектуре мјеста, форме у датој локацији, не са контекстом уклапања, него контрастно, са интерактивним односом објекта и његове околине. Мотел „Локве“, (1986) је примјер када је кроз модерно обликовање, реминисценцијом сачувао некадашњи црногорски дубирог или савардак, којег више нема у изворном облику. Конструисати овакав објекат се није могло без доброг познавања математике, тригонометрије, физике, статике и занатства. Хотел „Бјеласица“, хотел „Рожаје“ су храбре, смјеле форме за тадашњу грађевинску технологију и схватање архитектуре. Зековићеви реализовани и нереализовани објекти у Црној Гори и ван ње, су креирани руком једног оригиналног, истинског градитеља који пројектанским гестом ствара скулпторалну архитектуру, гради нови урбанитет тј. ствара нове амбијенталне просторне вриједности. Његова архитектонска дјела подразумјевају обавезу Црногорских институција за изучавање његове личности, и правну и техничку заштиту његових објеката.
ХОТЕЛ „БЕРАНЕ“ Радосав Зековић