23. мај 2020. | година I | број 12
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
ОБНОВЉЕНА ЦРНА ГОРА И КУЛТУРНЕ ВРИЈЕДНОСТИ
Како ћете пред Његоша, Црногорци? Уколико вјерујемо да се унутрашње културне контроверзе лијече саме од себе, или да се културни и државни идентитет афирмише искључиво политичким путем, предуго смо у тој слаткој заблуди. Поновно читање културе је озбиљан посао
К
УЛТУРНО–ИДЕНТИТЕТСКО ДОСТОЈАНСТВО У РЕГРЕСИЈИ: Високо мишљење
о себи, бусање у прса крупним ријечима о модернизацији и напретку, провинцијално саморекламерство и бирократска нарцисоидност одјевена у општа политичка мјеста, лакировка за много статиста и мало професионалаца — менталитетски фолклор, рекло би се. Но, то се запратило системски и — гле, белаја.
Нека не звучи дефетистички, не да се та инерција у свечарске оптимистичке маске и привиде. Стварност је неумољива. Што ће рећи: спорадичну продуктивност и јалову декоративност наших институција треба назвати правим именом, баш као и праксе партијског кадровања у њима. Другачије ваљда и нема одговорности за мјерљиве професиолане резултате, а неће их бити ни бољих, траћи се и вријеме и новац, и понижава струка (термин је постао популаран у периоду репресивних антипандемијских мјера), уколико дозволимо да се потопе професионални критеријуми и референце. Зато, хајдемо, струка, о-рук, струка, или ће се низбрдицом, којом клизи интегритет културних и образовних институција Црне Горе — задњицом о ледину. Или, испаљујући иронијску муницију могло би се рећи и овако: ако се питамо како се губи систем вриједности, ако је то овој држави циљ, онда смо на добром путу. Да се одмах разумијемо, пројекти националне културне изградње који су карактерисали осамнаести и деветнаести вијек, догматични и радикалне чврсте руке, они каквима је и сама Црна Гора подвргавана у Краљевини СХС — они, дакле, који су погубно детерминисали наше национало и идентитетски подијељено друштво и означили наш културни дисконтинутет – одавно су превазиђени инструментарији. У овим глобалним и транснационалним промјенама, у ери глобалних трендова културног плуразима — у најзад, независној држави — требало би да
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Радмила ВОЈВОДИЋ
слиједимо дугорочну Или, ево још једног културну стратегију и сликовитог примјеразликујемо постигра: Што је то најстануто од недостигнурија црногорска натог у постављеним учна установа под циљевима, али ми окриљем државног то не чинимо. Укоуниверзитета — наш лико вјерујемо да се Историјски инстиунутрашње културне тут — за ових триконтроверзе лијече десет година трансаме од себе, или да се зиције допринио на културни и државни расвјетљавању конидентитет афирмише троверзи, историјискључиво политичских фалсификата и ким путем, предуго корумпиране истосмо у тој слаткој зариографије? Који је блуди. Поновно чиучинак ове образовтање културе је озбине и научне институљан посао. ције у тзв. изградњи Напротив, барем ја културног и државтако мислим, наша ног идентитета? друштвена непокретЊЕГОШ Прекречени графит, подвожњак према Маслинама у Подгорици ност је својеврсна диЈесу ли се то питали јагноза, а тзв. изградпосланици кад су ња културно-идентитетског достојанства културне вриједности на црногорским ономад у нашем парламенту данима узије у регресији, безнадежно назадује. важним топонимима стварања иденти- мали хљеб историчарима, читали и из глатетских исказница и специфичног кул- ве саопштавали као да су их из властитог ТРАНЗИЦИЈОМ ДО КУЛТУРНОГ КАПИТАЛА: Ва- турног капитала… Са чим то поуздано прста исисавали, историјске лекције и пожно је знати да се процес културне транзи- аутентичним улазимо у интеграције на уке из 1918? А било им је, дакако, корисно, ције — за разлику од политичке и економ- глобалну сцену. И — опет — имамо ли та- и то нимало захваљујући продуктивности ске — никад не окончава. Само то не значи кву стратегију, слиједимо ли је…?! Иако, тог нашег државног института, већ индиништа утјешно за нас, јер ми већ заостаје- није само питање на основу које стра- видулним прегнућима историчара. Или је мо. А може бити и поразно, јер смо склони тегије, него на основу којих знања и ко- ту тачка, за толико колико и кад политида почињемо из почетка, да свако ко ста- јом критичком свијешћу! Па није ваљда ци послужи — ту се интересовање за једне на чело наших институција тобоже све само проблем да црногорско одбрани- ну институцију државе завршава… Забомора испочетка… Паланачки каријери- мо од српског хегемонистичког својата- га, кратковидо ли је то…?! зам, партијско-политичка легитимација ња…?! Можемо се, ваљда, у својој држаизнад професионалне, еснафска несолид- ви поставити супериорније…?! Унутар живог гибања друштвеног констиност, неубједљива друштвена компетитивтуисања, култура је суштински агенс, наност, све то, уз непостојање утемељеменог ЊЕГОШ У ТРАНЗИЦИЈИ: Ево, само једног учили то прије или касније људи који дејавног критичког суда, у нашој малој и не- примјера… терминишу државну политику — тако је. анонимној средини додатно отежава ус- Како објаснити, осим потпуном беслове- Нема идентитета без институционалног постављање система вриједности. А кул- сношћу, да до данас у Црној Гори не посто- интегритета — то је поуздана истина. турни идентитет се не да градити изван ји научни институт који се бави дјелом Пеоквира професионализма и одговорности! тра II Петровића Његоша, онакав попут О-РУК, ЗА „СТРУКУ“: Наравно, увијек је риГетеовог или Дантеовог, зашто не… јеч о много Црних Гора. У тој многострукоЛако је, богатим и развијеним друштвима, Не да бисмо рашчишћавали чији је Ње- сти је културна истина и њеног трајања и великим културама које су прошлe све фазе гош, он је самосвојан и његово дјело са- њеног заостајања — њене мучне еманцисвјетске културне еволуције. Ми не може- модовољно – и без ловћенског маузоле- пације. У Црној Гори плурастичкој и пармо себи дозволити да сметнемо с ума како ја и без посвећене му црногорске научне тократској и у национално-шизофреној. савремена културна сложеност коју глобал- институције. Већ зато што Његош јесте Истина њеног идентитета је и националино живимо доноси процесе снажног пре- наш културно-идентитетски темељ и до- стички намрачена и мултиетнична и граобликовања идентитета новим формама- казано и непресушно научно-истражи- ђанска, и слободарска и неслободна, и урма у свим областима културе. Као и да се вачко извориште. бана и примитивизмом устајала… И тако културни идентитет у властитој процесудаље, и тако даље… Зависи од нас. Ту смо, алности модела обнавља и мијења, те да С друге стране, у свјетлу културно-поли- гдје смо. А можемо ли убрзати све те просе и поглед на њега мијења. тичког свједочења данашњици, требало би цесе каквим професионалним поштењем, Но, то је стручнији дио приче и само коп- свакако да рашчивијамо једну актуелену свако у свом атару — може то много брже ча да кроз овај осврт погледамо мало даље ситницу: зашто у црногорској скупштини и много боље, наравно. од свог носа. није проглашен дан културе, празник ве- Хајдемо, зато, доносиоци одлука, о-рук за оно зан за Његошево рођење и да ли би немо- што терминолошки сврставате као културКУЛТУРНИ КАПИТАЛ МАЛЕ ЦРНЕ ГОРЕ ЈЕ гућност демократског консензуса око овог но-идентитетску изградњу. Али стратешки ПОУЗДАНО ВЕЛИКИ: Е, сад, лако је то рећи. питања требало да значи да његово дјело осмишљено, мјерљиво, и никако гребањем „Како бити модеран, а остати вјеран тра- није културни капитал црногорске зајед- са дна државне касе, већ значајним улагадицији“, питао би нас Пол Рикер — то је нице идентитета? И зашто није. Односно, њем у културу, па и по цијену задуживања. тај тешки пут поновног читања културе… да ли пристајемо на квалификацију да је За културним вриједностима утемељен Требало би свједочити кроз које то нове Његош геноцидан писац? Да ли би требало патриотизам — јер такав није пријетња праксе и како примијењене, које су то нове да се бавимо његовом рехабилитацијом?! ничијој слободи…
2
23. мај 2020.
КАКО ЧИТАТИ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ ОД ОБНОВЕ НЕЗАВИСНОСТИ
Јанко ЉУМОВИЋ
Ч
етрнаест година од обнове независности у пољу културе представља довољан број година, да се и овога пута питамо о учинцима културе. Културе на националном и локалном нивоу, институционалне културе, културе независне сцене, културе која ствара нове просторе за умјетнике и публику, међународну културну сарадњу, културе која почива на умјетничким идентитетима, али и неизбјежне вјерске културе. Сигуран сам да је ово само довољан узорак примјера за анализу савремене културне политике Црне Горе, јер доста је ту и других детаља који чине сложени мозаик приче о култури и културном идентитету. Приче која своје полазиште има у различитим јавним политикама које детерминишу културни развој, пожељан и стратешки осмишљен. Важан посебно за контекст обновљене независности државе. Култура као елемент социјалне кохезије једног друштва показује своје заслужено и незаслужено мјесто у агенди приоритета црногорске државне политике. Да је то тако показује примјер, скоро па четрнаест година изградње зграде Музичког центра Црне Горе, у којој осим Музичког центра адресу добијају и Црногорска кинотека и Филмски центар Црне Горе. Још једна годишњица без свечаног отварања тог важног простора за културу. А како у јавности нико не спомиње Природњачки музеј Црне Горе, споменимо и ту одавно заборављену и на
Култури је потребна доколица
Она није могућа без сређених и уређених простора за културу... А ту имамо још доста посла... Не морају то нужно бити грандиозни простори, некада су довољни и они сасвим мали, за независну сцену… Умјетност кошта, јер ако није тако онда обично нико је и не узима за озбиљно
Невидљива улога градова Посебно је невидљива улога гра- ну понуду подилажења публици, дова и њихових културних по- или вишак популарне културе у литика, које су и даље у зонама односу на елитне и амбициозне конфузије и одсуства стратеги- умјетничке пројекте. Такав конје. Показује то и неуспјешан при- текст прати и неуспјешан и немјер кандидатуре Херцег-Новог довршен концепт додјељивања за Европску пријестоницу култу- фестивалима статуса од посебног ре 2021. Показују то и многи дру- значаја за културу Црне Горе, чија ги црногорски градови који није- анализа би могла показати да они су много урадили на транзицији таворе у вишку приватног интесектора културе, и без амбици- реса над јавним, са контекстом је да понуде савремене и инова- да им је ипак најважнија локалтивне програме културе. Или су на листа протокола у првим реу међувремену амбиције претво- довима. Котор арт, Ратковићеве рене у самодопадљивост локал- вечери поезије, Монтегеро филм ног домета или комерцијализова- фестивал и Интернационални те-
маргину постављену институцију, која реферише на итекако значајне природне потенцијале Црне Горе који би кроз активан и атрактиван музеј значила и друштву и држави. Прича о просторима за културу и њиховој изградњи иста је и у случају Градског позоришта у Подгорици. Насупрот таквим примјерима издвојимо пројекат Цетиње – град културе, захваљујући коме се десила значајна обнова и рестаурација простора за културу и спо-
Партитократија у култури Савремена културна политика испољава тенденцију да функционише на партијским изборима директора, што за резултат обично има околност да таквим управама није у фокусу продукција, заштита и валоризација умјетничких дјела и културних добара која доводе у коначном до врхунских умјетничких дјела и
пројеката у култури. Не декларативних и пригодно патриотских, већ суштинских и са примјеном професионалних и умјетничких стандарда. Или (не)отварања провокативних како естетских, тако и политичких тема које нијесу ушушкане у естетизацију стварности, скоро до ескапизма, а понекад и модних ревија.
меника културе од 2010. до 2015. године. Примјери спорих и примјер ефикасног пројекта. Примјера је још, јер тек од независности боље можемо, сагледати (не)учинак дугих деценија XX вијека у коме је прво у доба Краљевине Југославије, а онда током периода социјализма суштинско одређење културног система Црне Горе био аматеризам и полупрофесионализам. Али, прије простора за културу, истакнимо умјетнике. Када смо већ код музике, сигурно да нам свима импонује успјех гитаристе Милоша Карадаглића на међународној музичкој сцени. Коначно смо добили музичку звијезду класичне музике која улази и у просторе глобалне популарне културе. Црногорска кинематографија показује своју снагу, која је суштински била угашена након распада СФРЈ, и која се након стицања независности реафирмисала захваљујући одговорности државе да кроз Закон о кинематографији, моделе финансирања, оснивање Фимског центра и учлањење у Еуроимаге са низом учлањења и у друге филмске мре-
НЕМАЊА ДАБАНОВИЋ ЗА КАМЕРОМ Снимање филма „Искра“ режисера Гојка Беркуљана, 2017.
левизијски фестивал у Бару. Напоменимо да су многи градови, посебно на сјеверу, укључујући и Никшић добили у окрвиру Програма за развој културе на сјеверу, значајан број нових и реконструисаних простора за културу. Поменимо Пљевља и Никшић, Центар за културу и Никшићко позориште. И док је нови простор културе у Пљевљима новијег датума, Никшићко позориште свједочи да нови функционални простор, ништа не значи ако не постоји програмски концепт и људи који стварају репертоар.
же и асоцијације оснажи продуценте и генерацију младих редитеља који су црногорски филм довели до великих и релевантних међународних фестивала (Венеција, Кан, Сарајево). Баш као што су нам важни и писци, Милорад Поповић, Огњен Спахић и Андреј Николаидис, издања изван Црне Горе и преводи на више језика њихових романа. Важно је истаћи наведене примјере, који дају предност индивидуалним успјесима, у односу на институционалне аспекте културе, који и даље не налазе формулу за нову реалност која се десила прије четранест година. Што представља парадокс, јер су управо неке од институција културе темељно допринијеле еманципацији друштва да освијести важно друштвено и политичко питање референдума 21. маја. ЦНП својим репертоаром и грађењем поновних веза на простору бивше Југославије од обнове 1997. године, што се данас бриселским рјечником назива добросусједска сарадња. А путовали су глумци ЦНП-а и изван региона на важне свјетске и европске фестивале са причама црногорске и свјетске драматургије, важним и нама и другима Тако да не смијемо занемарити културолошки аспект насљеђа 21. маја коме је позориште дало изузетан допринос. Ако се наведени примјери упореде са неподношљивом лакоћом успорене реконструкције и нове намјене бившег Дома војске у Подгорици за три националне установе културе, прије свега концертне сале и простора за симфонијски оркестар можемо сагледати разлику или помислити како се неке теме ипак релативизују, а ваљда знамо да је химну неко требао и одсвирати, првог и сваког наредног 21. маја. Ко други, ако не Црногорски симфонијски оркестар. Или примјер неких других установа културе. Поморски музеј Црне Горе, не излази из простора Котора, тако да рецимо млади или туристи и даље немају свијест о поморској традицији Улциња, Бара, или Будве. Национална библиотека Ђурђе Црнојевић на Цетињу програмски дјелује углавном као подручно одјељене неке локалне библиотеке, а
Традиција и њено мјесто Дилема да ли ће традиција бити осјећај самозадовољства или ће она бити у функцији иновације и креације у изазовима данашњице, свакако јесте битно полазиште за шири друштвени дијалог унутар поља културе. А традиција свакако постаје и сам 21. мај. У том дијалогу се прозиводе и одређене политике (културне, образовне), које треба да стварају квалитетнији оквир дејства, заправо проактиван однос између државе и институција. За малу државу њен затечени или у назнакама новостворени систем културе од обнове независности је изузетно компликован и нерационалан. Узимо примјер поље политике мултикултурализма. Сви је истичемо и промовишемо, али начин на који се она ствара у односу на различите адресе и линије подршке (рецимо Министарства културе и Министарства за људска и мањинска права), свједочи да критеријуми нијесу уједначани, или су само декларативни, уз већ свеприсутно одсуство евалуације која не поставља права питања и не тражи одговоре. И онда се чудимо све већој међуетничкој дистанци. Уживање у домету дјела у кругу пријатеља и фамилије, или социјална димензија културне политике и институција културе, не доводи до њихове изврсности.
Центар савремене умјетности сваке друге године нешто ради око Венецијанског бијенала. Нова зграда Факултета ликовних умјетности није важна само за студенте и професоре, она свједочи и ново лице дијела Пријестонице, док нико више и не спомиње могућност да ће нове просторе добити Факултет драмских умјетности и Музичка академија, па прича неодољиво подсјећа на случај новобеоградске парцеле за умјетничке факултете, од којих је на крају изграђена само зграда Факултета драмских уметности. На крају једна провокативна, али тачна мисао Хајнера Милера који каже да је култури потребна доколица. А доколица није могућа без сређених и уређених простора за културу, уређених како за умјетнике, тако и за публику. А ту имамо још доста посла, па ако сваки јубилеј дочекамо са неким новим простором, вјерујем да ће корист за друштво бити већа. Не морају то нужно бити грандиозни простори, некада су довољни и они сасвим мали, за независну сцену. Или барем са рестаурираним сликама и рамовима у Народном музеју Црне Горе. Умјетност кошта, јер ако није тако онда обично нико је и не узима за озбиљно. Опет ријечи Хајнера Милера.
3
23. мај 2020.
ДУАЛИЗАМ НАЦИОНАЛНОГ Кад је ријеч о Црној Гори, иако је Црна Гора током дугог историјског периода имала свој субјективитет, имали смо различитих периода у нововјековној историји кад је у питању национални идентитет. Он је, у неку руку, зависио од политичких амбиција изнутра, али и од великих утицаја споља. Познато је у науци и реалном животу да мале националне заједнице у сјенци многобројнијих нација, са сличним језичким, религијским, па и у доброј мјеру културним својствима, подложне
НОВОВЈЕКОВНА ИСТОРИЈА И ЦРНОГОРСКИ ИДЕНТИТЕТ
Пепео мртвих Слободан ЈОВАНОВИЋ
Неријешено црквено питање разорило је национално биће Црногораца и створило дуализам националног идентитета, риједак у свјетској пракси. Несумњиво је да је мало историјских појава у историји Црне Горе, нарочито у XIX и XX стољећу, које су изазвале толико лутања, идеолошких сукоба и неизвјесности као што је одређење идентитета Црногораца и прије свега изградња модерне црногорске нације но истраживачко лутање, и то у институцијама које су врхунске научне институције Црне Горе, финасиране од стране државе Црне Горе, посебно у проучавању вишеструког друштвеног и националног идентитета (језичког, културног, образовног, политичког, државног, државо-правног, вјерског итд.), као и у одређењу односа црногорске нације према окружењу: према другим етнијама, народима, нацијама и културама.
ЗАШТИТИТИ СЕ ОД МИТОМАНИЈЕ СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
П
осљедњих пола стољећа обиловало је радовима на тему држава, нација, идентитет, у контексту разних социолошких и политичких концепција. У начелу, може се рећи да је држава политички ентитет са сувереном влашћу на тачно означеној територији. Да би се неки ентитет квалификовао да буде држава мора да има тачно дефинисану територију, становништво које стално живи на тој територији, власт која управља у име тог становништва на цијелој територији и могућност ступања у политичке, економске, културне и друге односе са другим државама. Под сувереном државом се подразумјева држава која нема већи политички ауторитет изнад себе. За разлику од државе и држављанства народ, нација и националност нијесу уставно правне категорије. Припадност народу или нацији је слободна и изван је законских оквира било које државе. Многи аутори нацију и национални идентитет диференцирају по томе што нацију дефинишу објективним политичким димензијама, а национални идентитет субјективним димензијама. Етничке групе и етнички идентитети су историјске категорије, иманентне свим дјеловима свијета и скоро у свим историјским раздобљима, укључујући и савремени свијет. У данашњем свијету не постоје етнички хомогене државе, нити су савремене нације базиране, на тзв. јединству крви, односно научна истраживања доказују да мање – више све потичу од различитих етничких група. Одређења етничког идентитета, тј. етницитета, у почетку су карактерисала два супростављена приступа: примордијални (перенијалистички) и инструменталистички. Нешто касније је придодат и конструктивистички приступ, који идентитет одређује као процес а не датост. Модерне социолошке теорије, најистакнутији представници су Е. Гелнер, Ерик Хобсбаум и Бенедикт Андерсон, базирано на савременим искуствима, сасвим другачије прилазе појму националног идентитета. Основна идеја која повезује ове ауторе јесте сазнање да је нација идејна творевина, или конструкт и да у том облику не постоји све до XIX стољећа. Савремена истраживања националног идентитета немају у основи једну теорију, махом су базирана на критикама примордијалистичког приступа и на наглашавању динамичких и релационих односа у питању идентитета.
СВЕТОСИМЕОНСКА ЛИТИЈА У ПОДГОРИЦИ Фебруар 2020.
Модерност нација Примордијализам полази од начела да је национални идентитет фиксан и трајан, да је чврста и основна, базична људска категорија, дата рођењем (Корнел, Хартман, 1998), да везује људе прађедовским поријеклом (Путиња, Жослин-Фенар, 1997), те да је обојен ирационалним осјећањима. Територијална, економска и правно-политичка димензија националног идентитета представљају спољне функције националног идентитета, док етничка и културна димензија чине унутрашње функције на-
ционалног идентитета. кој припадности захтјева шест Према одговору на питање кад су атрибута: „колективно властинастале нације Ернест Гелнер ди- то име, мит о заједничким прејели теоретичаре на двије велике цима, заједничка историјска сјегрупе – оне који, попут њега, сма- ћања, један или више различитих трају да су нације створене кра- елемената заједничке културе, појем XVIII стољећа и да оно што се везаност са одређеном домовином, дешавало раније није од суштин- те осјећај солидарности код знаске важности за разумијевање њи- чајног дијела популације“. Ипак, и ховог настанка, те оне који, попут Смит не негира модерност нација: његовог опонента, Смита, управо „Нације јесу модерне, као и нациоову предмодерну прошлост нација нализам, чак и када њихови чланосматрају веома важном. А. Д. Смит ви мисле да су веома старе и чак проминентни је представник при- и када су оне дјелимично створемордијалне школе мишљења и по не од стране предмодерних кулњему нација утемељена на етнич- тура и успомена.“
тенденцији, са једне стране, за ве- сурса није могуће изградити соп- ног идентитета, риједак у свјетћом заједницом из сигурносних ствену културни, медијски, па ској пракси. Несумњиво је да је или егзистенцијалних разлога, и сваки други препознатљиви мало историјских појава у истодок, са друге стране, од бројније простор на којем ће се градити рији Црне Горе, нарочито у XIX и нације постоје тежње за усисава- идентитет и успјешност заједни- XX стољећу, које су изазвале тоњем што већег простора у велико- це. Неријешене црквено питање лико лутања, идеолошких сукоба државним амбицијама... и огроман утицај који Српска и неизвјесности као што је одреУ владајућим структурама је из- црква има у популацији Црне ђење идентитета Црногораца и остала свијест да без сопствених Горе разорило је у потпуности прије свега изградњи модерне научних, културних, медијских, национално биће Црногораца црногорске нације. Нарочито је образовних, информативних ре- и створило дуализам национал- у историјским наукама присут-
Осјећаји и културни обрасци Још је Макс Вебер сматрао да се ра- ног идентитета. Оне у нацијама не рођења па до краја живота. Иденсна припадност разликује од нацио- виде прастаре, природне заједнице, титет се остварује кроз сопствена налне по томе што је расна стварно већ нацији приступају као социјал- опажања и активности и формизаснована на заједничком порије- ној конструкцији, производу орга- ра се увијек у сопственом окружеклу, док националну групу чини су- низованог, свјесног и методичног њу (породица, друштвене групе, бјективно вјеровање у заједничко рада различитих друштвених ак- медији, литература, држава, етц.). поријекло (Вебер, 1922). Субјектив- тера, а прије свега интелектуално Психолошки аспект нације се оглене дефиниције нације инсистира- – политичке елите и државне вла- да у осјећају припадности, заједју на индивидуално и колективно сти. Сваки појединац се социјали- ништва, као систем ставова о соппсихолошкој димензији национал- зује и гради свој идентитет још од ственом националном идентитету.
Национални осјећај се обликује тако што се усвајају културни обрасци, обрасци понашања и вриједновања, односом према историји, поријеклу... Национални осјећај је у великој мјери зависан, сем што је субјективна категорија, од односа других према нама и о њиховом вредновању наше националне идентификације.
Ако се национални идентитет гради, сем у породици и друштвеним групама у којим се крећемо, у образовном систему, медијским утицајима, научним установама, литератури, државним институцијама, вјерским установама, онда можемо рећи да не чуди што се добар дио грађана Црне Горе поистовјећује са другим просторима, јер је огроман простор отворен за слободне утицаје извана. Умјесто да се путем образовног система, јавних установа грађанима разбијају делузије под утицајима извана о некаквим генима са националним предзнаком, објасни да је национални индентитет нешто што стичемо током живота, да је он конструкт нашег мозга, наша сопствена представа о свом поријеклу, припадности, тај се простор препушта митоманиским причама, измишљеним, бајковитим наративима, смишљеним у кухињама аспираната на црногорско национално биће и територију. Ако постоји црногорска нација, а несумњиво је да постоји јер је призната од свих држава свијета, сем једне, онда је више него зачујуће да дио становника Црне Горе који дубоко у прошлост вуче коријене са територије Црне Горе, не признаје и не прихвата идентитет државе у којој живи. Свједоци смо и ових дана значаја и утицаја који СПЦ има у неприродном порасту вјерујућих људи у Црној Гори. Није случајно да је њен успон у Црној Гори праћен драстичним повећањем броја грађана који су дојучерашњи црногорски идентитет одбацили и прихватили српски. О томе имамо доста јавних изјава високо котираних појединаца у српској заједници. Очито је да црквено питање у Црној Гори никада није било вјерско питање и да је оно једно, ако не и најважније, од круцијалних питања у развоју црногорског идентитета на начин како се то одвијало у свим државним заједницама. И кроз историју, и у новијим временима. Завршићу истинитом анегдотом када је један млади чешки пјесник на скупу чешких интелектуалаца у Бохемији, на коме се расправљало о афирмацији чешке нације у доба Аустроугарске, рекао: „значи ли то да, ако овај плафон падне на на нас, неће бити чешке нације ?“ .
4
23. мај 2020.
Хамлет више није чудо веље НОВИ СЕНЗИБИЛИТЕТИ У ЦРНОГОРСКОЈ КУЛТУРИ
Борислав ЈОВАНОВИЋ
У
својој књизи Горки талог искуства Данило Киш је записао: „Кад буду сви роктали својим свињским срцима, посљедњи који ће се још гледати људским очима и осјећати људским срцима, биће они којима не бијаше страно искуство умјетности“. Црну Гору као и сваку земљу може спасити од себе и од других све ургентније посезање за цивилизацијским, културним кодовима у спонзорству са аутентичним насљеђем. Дакле, оним пробојима провинцијских стега који ће имати своје огледање на европској културној мапи. Таквих бисера смо имали и у прошлости, имамо их и данас и овђе али их од заглушујућих, антицрногорских позива на некакву традиционалну Црну Гору не примјећујемо и не представљамо на прави начин. Извјесно је, међутим, да само оно што нам је данас елитно у стваралаштву, а што је на трагу оног што је мејнстрим црногорске државне стратегије је једини отпор онимa који би Црну Гору да држе у вјечитој провинцији и колони-
Извјесно је, наиме, све више да нас само младо покољење, као што је то чињело у протекле три деценије, својим интелектом, идентитетском самоосвијешћеношћу стеченом на домицилним катедрама може ослобађати инфериорног и колонијалног духа ји. Да јека гусала буде њен једини знак препознавања. Питање је, заправо, зашто неки бриљантни, парадигматични, досези постреферендумске, а и пријереферендумске Црне Горе, немају адекватну, дисперзивнију рецепцију. Зашто неки примјери тог новог и најновијег сензибилитета у националној култури, ипак, немају доминантну јавну фокализацију. Остају на дневној траци у статусу уравниловке. А, реструктурализација која нам се десила у књижевности, позоришту и другим областима стварања, прије свега у естетском дискурсу, с краја прошлог и почетком овог миленијума, је феномен како у културолошком тако и у свеопштој контекстуализацији транзиционог самоспознања. За то нам не може бити нико крив
осим нас самих и нашег страха од самих себе и неодлучности да оном што нас вуче из паланачких стега дамо и садашњу и футуристичку предност. Тоталну афирмацију. Као да је талог средњевјековља, често, гласнији од талога будућности.
ФАШИСОИДНА ВЈЕРА У име тога, када је ријеч и о овом, или било ком другом тексту, не може, а да се не каже, како је просто невјероватно на шта је спала Црна Гора ових дана и времена пресудних за њено опстајање на универзалним принципима модернитета у чему је била дефицитарна вјековима. Несхватљиво је да је дозволила да је група попова, узурпатора црногорске духовне баштине, већ тридесет година, скоро институционално уградила фашизирано православље проглашавајући све што није традиционализам, све што је ново и неизбјежно, за антицрногорство и антисрпство, презирући и Црну Гору и Црногорце. А ријеч је, свакако, о групацији, углавном извањаца, на челу са првосвештеником [лидером] којему је милији микрофон и телевизијске камере, естрадно присуство на јавној сцени, властољубље, шоуменство, него прави олтар. Ове сиве еминенције с неподношљивом лакоћом пркосе цивилном друштву, Црној Гори која мисли својом главом, и „Ђиласовим копиладима“ (боље да смо и Ђиласова него Немањина) да то постаје подметање ло-
маче. Црну Гору је снашло чудо веље од биготизма, етнофилетизма, геостратешког таргетовања под изговором спасења тзв. вјерног народа. Јесте, питање је комплексно, чворно, запуштено, ужилило је што није смјело да се деси, али ако се мрчимо морамо и ковати. Имамо за то све аргументe, и историјске и демократске. И за спољну и за унутрању јавност. А који су то горе наговијештени топоси, или макар један дио њих, нашег извлачења, мукотрпног, из сопствене инфериорности, и традиционалног комплекса аутсајдерства.
НОВЕ ЕСТЕТИКЕ
Матица супститут за ЦАНУ
ЦНП / ДУШКО МИЉАНИЋ
У посљедњих једанаест година, дакле од 2009. године када је Европска унија успоставила књижевну награду EUPL чији је циљ промовисање талентованих младих писаца из цијеле Европе и превођење њихових књига, три црногорска писца добила су ову награду: Андреј Николаидис је добио признање за роман Син 2011, Огњен Што рећи, поред других, примјера ности. Њене књиге би требало да Спахић 2014. за прозу Глава пуна оскудности приљежније, активни- имају државну, не интерну прорадости и Александар Бечаноје, афирмације онога што нам се, моцију. Камо, заправо, среће да вић за роман Arcueil 2017. Овогоипак, деси, али се остаје на нивоу је књиге из области историоградишњи кандидати за ово европско рутинске перцепције. Региструје фије, науке, публицистике, линвредновање националне литератуили не региструје, проблемати- гвистике, историје књижевности ре су – по предлогу Мисије Европзује, не проблематизује. Такав је и културног насљеђа још давно изске уније у Црној Гори – млади случај и са Матицом црногорском дала Црногорска академија наука писци, писци стасавали на текои њеном издавачком дјелатношћу. која је, својевремено, само за један винама Нове црногорске књижевОна је цио један супститут за Цр- апартни пројекат добила милион ности, Мило Масоничић за роман ногорску академију наукa и умјет- и више еура. Крај смјене и Стефан Бошковић за роман Министар. Црногорска књижевност је, коначно, стигла и на америчко тло. Недавно је, наиме, часопис Трафика Европе, број под називом Мистериозни Монтенегро, објавио радове Милована Радојевића, Тање Бакић, Александра Бечановића, Лене Рут Стефановић и Оље Раичевич Кнежевић. Издавач часописа је Универзитет Пенсилванија. Као продукт репрезентативног трансформисања црногорског позоришта у односу на традиционалну рецепцију, незаобилазна је прошлогодишња представа Хамлет у режији Ане Вукотић. Зашто? Зато што је то једна од идиома црногорског постмодерног по„ХАМЛЕТ“ У режији Ане Вукотић премијерно изведен 4. јуна 2019. у Црногорском народном позоришту зоришта, његов излазак из закуцаних матрица
Уписани важни датуми Прво постављање Хамлета љета господњег 2019. године остаће запамћено као повијесни датум у Црногорском националном позоришту. То се десило ни мање ни више него послије сто четрдесет година позоришне традиције у Црној Гори, односно, од прве изведбе једног позоришног комада у Зетском дому, илити Краљевском позоришту на Цетињу. Крај прошлог вијека је, свакако, био у знаку тоталне позоришне деконструкције Горског вијенца у режији Бранислава Мићуновића. Прворазредни чин естетске елоквенције. Био је то истовремено један од првих наступа младих глумаца, студената прве генерације ФДУ на Цетињу.
и, заправо, наставак неких тенденција које су у прошлом вијеку имале функцију субверзивности и отварања врата за нове естетике. [Једна од њих је и Хамлет Слободана Милатовића из осамдесетих година, ДОДЕСТ]. Овог пута та ишчекивања добила су испуњење на начин који није испод нивоа многих тумачења Хамлета на европским сценама. Добили смо Црногорског Хамлета читљивог и на интернационалној сцени. Требало би само да се неко побрине о том преусмјеравању реда вожње наше културе. Такав је случај и са неким другим представама два наша централна театра. Дакле, прешли смо на једвите јаде Рубикон тако да више нијесмо, вјероватно, једино национално позориште у Европи које на свом репертоару нема Хамлета. Пробили смо наше згучене видике и пробили менталитетску скрајнутост по којој је Хамлет био чудо веље, нешто за што још нијесмо дорасли, зрели. Можда би и ова представа добила на евро-сцени макар дио онога што се о представама Балканске царице, тој класичној балканској причи, писало послије извођења у Бечу, Лондону, Паризу и Петрограду. И на крају, опет, више него примјера ради: Да није било Факултета драмских умјетности на Цетињу никад не би смо виђели ТВ серију Божићни устанак коју одрадише, без имало оклијевања и страха и мане од већ познатог етикетирања Жељко Сошић и Јована Бојовић. Снимише и на виђело изведоше једну од најсакриванијих страница црногорска историје. Извјесно је, наиме, све више да нас само младо покољење, као што је то чињело у протекле три деценије, својим интелектом, идентитетском самоосвијешћеношћу стеченом на домицилним катедрама може ослобађати инфериорног и колонијалног духа.
5
23. мај 2020.
ДОСТИГНУЋА, ЦИВИЛИЗАЦИЈА И ПОЛИТИКА
Избор је ствар рационалне одлуке Антун СБУТЕГА
Када је послије дугог лутања црногорска политичка елита прије 2006. избрала стратегију интеграције у западну цивилизацију и њене битне организације НАТО и ЕУ, увјерен сам да је направила добар и рационалан избор… Такви избори изазивају отпоре дјелова сложеног друштва, поготово када су охрабрени споља од центара моћи који играју преко Балкана глобалну геостратешку игру
Р
азни аутори дефинишу различито културу и цивилизацију. У најширем смислу култура представља укупност нематеријалне и материјалне производње једног друштва укључујући наслијеђене и новостворене вриједности. Цивилизације су широки модели оргаАко је стратешки избор испранизације друштва, који обухватају ван, направљене су и даље се основни систем вриједности, начин праве бројне грешке од којих организације политике, права, екоћу споменути неке. Оправдано номије, технологије. Цивилизације је да се бивши заједнички језик обухватају различите културе које назове црногорским, уз право се уклапају у њихов модел и које су кориштења других језика. Проса њим компатибилне. блем је увођење два нова слова, Нематеријална култура обухвата зато што се стотине полугласова прихваћене вриједности, традициу ниједном језику не означаваје, обичаје и увјерења, а материјалју словима и зато што нова слона производе тих вриједности, од ва скоро нико не употребљава. умјетности до индустријских проИсто тако, донесен је закон о ујеТРИ БОГОМОЉЕ У БАРУ, ГРАЂЕНЕ У ИСТО ВРИЈЕМЕ извода. У свим друштвима, чак и дињењу Црногорске и ДукљанЏамија Селимија, катедрала Светог Петра Апостола, Храм светог Јована Владимира онима која су етнички и вјерски ске академије наука и умјетности, најхомогенија, постоје специфичне који није спроведен због бројних културе разних друштвених група, рализма; правној држави, правима проблема, што је доказ да је био па се говори о елитној или височовјека, тржишној економији и деапсурдан. У регулисању статуса кој култури, субкултури, масовној мократији. Друга је источна варијанвјерских заједница направљеи етничкој култури итд. та европске цивилизације, која има не су бројне грешке и нагли заМарксова теза по којој културза духовну основу православље а за окрети, што компликује укупну на сфера, укључујући идеологију, Култура је динамична и жива, и утицај власти на културну сферу узор Русију. Трећа је исламска цивидруштвену и политичку сцену. филозофију, право, науку, умјетникада није под потпуном контро- је неупоредиво већи и рестриктилизација, која је некада имала ценУ Црној Гори, која је у вријеме ност, религију, спада у друштвену лом политике, чак ни у диктатор- ван, јер нема слободе изражавања, тар у Османској империји, а сада комунизма имала највећи пронадградњу, која је детерминисаским и тоталитарним системима. или је битно ограничена, а толеринема вањске центре и посебне узоре. цент атеиста, сада има највећи на економском базом је догматНаравно, власт има значајан ути- ше се и стимулише само оно што се процент вјерника међу државаска. Према Максу Веберу, кулцај на културу, зависно од поли- уклапа у идеолошки модел. ма бивше Југославије, осим клеКА ЗАПАДУ турна сфера, прије свега религија тичког система и специфичности Власт је увијек, са више или мање ра недостају стручњаци за релии етика, детерминишу економски друштва. У либералним демократи- успјеха, користила културу као сфеНема супериорних и инфериорних гију, који би могли да дају добре и друштвени развој. Наравно, одјама са развијеним цивилним дру- ру пропаганде. Разлика је у томе култура и цивилизација, свака има савјете политичарима. носи културе, економије и полиштвом, утицај политике је ограни- да ли су културни ствараоци привриједности, предности и мане, не би тике су веома сложени и њихово чен, јер су слободе стваралаштва, сиљени да служе политици, колика постојале да не задовољавају потресвођење на одређене моделе предмишљења и изражавања гаранто- је њихова креативна слобода и квабе друштва којима припадају. Ипак, ставља упрошћавање. ване. У аутократским режимима литет стваралаштва. када су у питању цивилизациони њене битне организације НАТО и ЕУ, У развијеним демократским држамодели постоје квантитативни кри- увјерен сам да је направила добар вама култура има све већи утицај терији којима можемо мјерити њи- и рационалан избор. Чланови ових на привредни и друштвени развој. хову ефикасност; ниво и динамика организација су најразвијеније дрУ савременом свијету културна привредног развоја, образовни ниво, жаве свијета, Црна Гора је европска добра свих народа су све више држава, то је било могуће јер су оне само о специфичним културама раз- умјетничка и интелектуална про- држава географски и има интензивдоступна свима а различите кул- биле већ оствариле дугорочни дру- них друштвених група, различитим дукција, развој науке и технологије, не везе са државама које чине ову туре су јако повезане. Не ради се штвени прогрес, имале велико кул- традицијама, обичајима, умјетнич- људска прва и слободе, друштвена цивилизацију, па је са њом компао наметању једног доминантног турно насљеђе и велике ствараоце. ком насљеђу, музици или фолклору, и политичка стабилност, сигурност, тибилна. Стратешки избори нијекултурног модела, већ о стваравећ цивилизационим разликама, квалитет здравства, очекивана ду- су ствар емоција, већ рационалних њу услова за валоризацију свих односно о разним макро модели- жина живота, екологија. Узимају- процјена легитимних дугорочних СЛОЖЕНО специфичних култура. ма организације друштва и државе, ћи то у обзир нема сумње да запад- интереса. Такви избори изазивају Споменути ћу неке познате примје- ДРУШТВО БАЛКАНА од политике и привреде, до права и на цивилизација, коју чине Европа, отпоре дјелова сложеног друштва, ре утицаја просвећених владара на Тешко је давати оцјене културног ра- образовања. У току дуге историје овај Америка (прије свега сјеверна) Ау- поготово када су охрабрени споља развој културе: Рамзес II у Египту, звоја Црне Горе у протеклих 14 годи- простор је често мијењао етничку и стралија и Израел, по овим крите- од центара моћи који играју преко Перикле у Атини, Август у Римском на. То је историјски кратак период, вјерску структуру, политичке и дру- ријима најразвијенија. Она, као и Балкана глобалну геостратешку игру. царству, Медичи у Фиренци, Сулеј- претходио му је веома драматични штвене моделе и зато је још нестаби- државе које је чине, имају своје про- Интеграције у НАТО и ЕУ не значе ман Величанствени у Османском период од више деценија, држава је лан. Овдје се вјековима укрштају три блеме и мане, јер несавршени људи одрицање од било чијег специфичцарству, папе Јулије II и Леон X у и поред малих димензија веома сло- цивилизације, који имају у основи не могу створити савршена друштва. ног културног, вјерског и етничког папском Риму, Елизабета I и Вик- жена, са дубоким подјелама, непре- три монотестичке религије и њихову Када се једна држава одлучује да идентитета. Њих чине државе са раторија у Енглеској, Луј XIV и Луј вазиђеним траумама, носталгијама културну надградњу. Једна је европ- се интегрира у неку цивилизацију зличитом вјерском, етничком и кулXV у Француској, Марија Терези- за прошлошћу и јаким отпорима на ска цивилизација, у својој западној мора водити рачуна о овим крите- турном структуром, међу којима и ја и Јосип II у Аустрији, Петар Ве- промјене. Често се понавља с правом варијанти, која се темељи на насље- ријима и о томе колико је компати- доминантно православне и исламлики и Катарина Велика у Русији, да у Црној Гори постоји сва комплек- ђу грчко-римске културе и јудејске и билна са њом. Када је послије дугог ске државе. Гесло ЕУ је јединство у Френклин Рузвелт у САД. Без об- сност Медитерана и Балкана, на ре- кршћанске религије (католичанству лутања црногорска политичка ели- различитости и сви имају могућзира на неоспорни допринос ових лигиозном, етичком, културном и и протестантизму) и на тековинама та прије 2006. избрала стратегију ин- ност да валоризују и живе слободвладара процвату културе њихових цивилизационом плану. Не ради се ренесансе, просветитељства и либе- теграције у западну цивилизацију и но своју вјеру и културу, као никада у историји. Наравно, корупција и криминал, слабо функционисање правне државе, непотизам, слаба предузетничка култура, превелике социјалне и економске разлике, ограничена слобода медија, недовољна заВећ два вијека се говори о Црној занимање, угњетавајући сурово кратију, филозофију, театар, ар- љујући дјелима Платона и Плуштита и валоризација културног Гори као Спарти, узимајући са по- поробљене народе. Нијесу ство- хитектуру, кипарство, сликарство, тарха. Увјерен сам да је вријеме за насљеђа, низак квалитет образоносом као узор овај грчки полис. рили ниједну културну вријед- књижевност итд. Поред тога, Ати- одрицање од спартанског модела, вања и други проблеми имају неЗаборавља се да су Спартанци по- ност, није било умјетника, фило- њани су извојевали побједе у нај- за окретање будућности без ратогативне посљедице на културу, постали познати само по томе што зофа, научника, писаца. Изузетан важнијим грчко-персијским рато- ва, ратника и носталгије за њима, ред тога што успоравају развој и су водили сурови живот припре- допринос античке Грчке свјетској, вима, а не Спартанци. Од Спарте вријеме за стварање услова који процес интеграције у ЕУ. мајући се од дјетињства до старо- а посебно европској култури, ду- је остало пар скромних камења и ће валоризовати све сегменте кулКултура је њежна биљка коју трести за рат који им је било једино гујемо прије свега Атини; демо- неоправдана слава стечена захва- туре и стимулисати стваралаштво. ба пажљиво и стално гајити. Коров расте сам и тешко га је искоријенити.
Од атеиста до вјерујућих
Утицаји и стваралаштво
Вријеме за одрицање од спартанског модела
6
23. мај 2020.
ИДЕНТИТЕТ И ЛОШЕ ПОСТАВЉЕНЕ ПРЕДСТАВЕ
Застава на реверу Од 2006. године развијање црногорског идентитета је за многе био један романтичарски подухват, идеал у који су вјеровали... За неке друге је то значило почетак лицитирања са „црногорским“, на берзи на којој се трговало фиктивним акцијама љубави према отаџбини. И богами се обогатила већина која је радила на развијању начина како уметнути „црногорско“ у све што се ствара
Ј
единство различитих културних и природних посебности на релативно малом простору, резултирало је тиме да је Црна Гора кроз прошлост увијек имала свој специфицан политички, културни и економски субјективитет. Од 2006. године црногорско грађанско друштво почиње свој самосталан живот, али са посебностима унутар државног простора и унутар круга који означавамо именом културни идентитет. Нераскидиви дио тог идентитета је култура мира. “Једини кров под којим различити појединци и различите групе могу живети заједно јесте толеранција” – с правом је својевремено нагласио Ђуро Шушњић у дјелу „Дијалог и толеранција“. Ту се свакако, подразумијева толеранција која обухвата све оно што је праведно, легитимно, што води слободи, смањује људске патње и несреће, укључујући и критику када је она потребна. Ови захтјеви могу се остварити у пуном капацитету отварањем према другима свих културних поља која се означавају националним. Вјерујући у ријечи Исидоре Секулић, која је говорила да “(…) само култура спаја људе, државе и народе, све остало их раздваја“, те да су „културни додири (су) срећа људи (…)”, чини се реалном потреба дефинисања заједничке стратегије која води постизању културе мира, која се дефинише као систематско и стално његовање вриједности мира који доприноси оплемењивању човјека и доприноси његовом бољем тј. квалитетнијем животу. Да би се то постигло потребно је крену-
ни слој скида, зна се, стигне те некакво проклетсво. Ја сам пјесникиња из Црне Горе. Од 2006. године развијање црногорског идентитета у култури је за многе био један романтичарски подухват, идеал у који су вјеровали. Независност нема везе са идентитетом. За неке друге је то значило почетак лицитирања са „црногорским“, на берзи на којој се трговало фиктивним акцијама љубави према отаџбини. И богами се обогатила већина која је радила на развијању начина како уметнути „црногорско“ у све што се ствара. Умјетници су на ревер качили мале црногорске заставе, писали и акцентовали смо црногорски сликар, црногорски научник.... У сред Црне Горе. Држава је осјетила потребу да створи снажан идентитет и плаћала је за то. Често сам имала осјећај да на те скупе продукције гледам као на оне представе што смо правили кући, или испред зграде за родитеље, комшије и другаре. Или на пјесме које остају у фиоци. Зашто? СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
К
ада сам почела да радим као новинарка у редакцији културе, мој највећи проблем је био, и остао, да испред имена и презимена умјетника додам црногорски, амерички, шпански... Тако ми је глупо звучало нпр. црногорска пјесникиња Јелена Нелевић. Ја сам пјесникиња. И то онда када се ради о поезији, јер тај свој идентитет остварујем само онда када имам и интегритет да га штитим. Или ме питајте како се презивам. Нелевић или Мартиновић. Не знам, како ми када дође. Оба презимена су ми једнако важна. И сигурна сам да сам и једно и друго. Понекад ми та моја одлучност да сам према документу једно, а у реалном животу друго - направи проблем. Од тога ми најтеже пада да се потпишем „идентично“ као на личној карти. Ниједан потпис није исти, а „идентично“ ми у свакој институцији звучи пријетеће. Идентитет је све оно што ме чини, оно што сам пригрлила као своје, што сам створила сама или са чим сам се родила. Сваки тај слој се пажљиво показује јавности и због тога је свачији живот представа у очима других. Уколико нема публике, можда би се идентитет другачије деифинисао и не би било овако тешко остати исти према ономе што те одређује. Одређује рад на себи, учење и допуштање. Слобода у односима и прихватање да те неко не прихвати. Али за то мораш да имаш
ЗАСТАВЕ ИЗНАД ТРГА НЕЗАВИСНОСТИ У ПОДГОРИЦИ
интегритет. Који се стиче радом, достизањем и огледа у повјерењу јавности у тебе. Идентитет је и дио онога са чим си се родио а што су родитељи, околина на крају и систем освијестили. Неко из најбољих а неко из себичних намјера. Државе нису другачије од људи. Идентитет једне државе чине идентитети свих њених грађана. И оних који стварају у њој. Као и оних који стварају и живе ван ње али су израсли из исте земље. Државу чини и све оно што се дешавало на њеном тлу, без обзира
на границе које на мапама могу да шетају горе доље лијево десно. И због тога може неко да осјећа да је Илир, Турчин, Србин, Црногорац, Келт, Њемац, Италијан, Монгол, Италијан, Гал, Герман. Јер је много догађаја и цивилизација утабало баш тај простор. Или... постоји јапанска јабука, али расте у Маслинама. Је ли јапанска или црногорска или кучка? Она је јапанска јабука из Маслина. Идентитет је и пошлост која је услов за садашњост и будућност. Мумија је божантвена само док се не одмота. А уколико се драгоцје-
Јелена МАРТИНОВИЋ
Зато што не знам за много умјетника и пројеката који су оставили траг ван Црне Горе од проглашења независности. А знам да Министарство културе даје много новца сваке године само кроз редовни конкурс. Идентитет је оно што ми јесмо. Али да би постојао мора да буде препознат, не прихваћен. Црна Гора је и данас најпрепознатљивија по природним љепотама и по ономе што су градили и стварали преци. Много прије 2006. Идентитет јесте валута али није пара. Црна Гора је све оно што неко помисли кад чује њено име. Индивидуални успјеси и солистички иступи нису идентитет једне државе. То су инциденти. На примјер Марина Абрамовић. Је ли црногорска или америчка... Она са таквим „идентитетом“ кокетира. И профитира. Или рецимо Његош, црногорски писац? И даље је алфа (а нажалост и омега) пјесништва у Црној Гори. Он је црногорски владика и пјесник свих свјетова. Државу чине појединци, то је тачно. Али оно што разликује скуп грађана на једној територији и државу је постојање институција. Оне су инкубатор и агенција која те може послати у свијет с поносом, али не као мисицу. Већ као капсулу која се шаље у свемир другим цивилизацијама, у којој је најврједније што једна земља има. Тај садржај је идентитет. И он је из Црне Горе.
КУЛТУРА ГРАЂАНСКОГ МИРА
Знање отклања зло Саит Ш. ШАБОТИЋ
Велики значај у стварању атмосфере толеранције у једном друштву имају школски уџбеници, јер са младима који се васпитавају и одрастају на одређеним садржајима и матрицама, увелико зависе погледи на садашњи тренутак и на будућност ти од „програмирања“ људске свијести која би била усмјерена према схватању да је људска личност, а не неке друге вриједности, највећа на овоме свијету. Са усвајањем „Књиге за промјене“ 2001. године, црногорско друштво је закорачило према новом образовном систему за који је наглашено да „мора бити компатибилан са стратешким развојним опредјељењима и циљевима реформи у Црној Гори на изградњи демократског, економски просперитетног и отвореног друштва, заснованог на владавини права, складној међуетничкој коегзистенцији, разумијевању и толеранцији“. У истом документу наведено је да ниво друштвених циљева садржи обликовање грађана који ће бити спремни „за доживотно учење“. Чини се да управо у том „доживотном учењу“, тренинг за стварање толерантних ставова, мора добити
посебно мјесто. Ако пођемо од чињенице да је простор Балкана увијек имао ону вапијућу потребу да истакне своју трусност у било ком погледу, јасно можемо закључити да се тиме истицала и потреба за миром, која нам често буде у другом плану, а на коју би млађим генерацијама требало много више указивати. У том контексту занимљиво је запажање бугарске историчарке Марије Тодорове која је у свом најпознатијем дјелу „Имагинарни Балкан“ (Београд 1999.), констатовала и сљедеће: “Било би боље када се југословенска (а не балканска) криза више не би објашњавала духовима Балкана, прастарим балканским непријатељствима, праисконским културним матрицама Балкана и пословичним балканским превирањима, него кад би јој се приступило са истим оним рационалним мерилима које Запад чува за себе: то су питање самоопреде-
љења насупрот неповредивости тренутног стања ствари, држављанство и мањина, проблеми етничке и верске аутономије, перспективе и ограничења сецесије, равнотежа између малих и великих нација и држава, улога међународних институција”. Велики значај у стварању атмосфере толеранције у једном друштву имају школски уџбеници, јер са младима који се васпитавају и одрастају на одређеним садржајима и матрицама, увелико зависе погледи на садашњи тренутак и на будућност. Црногорска држава је са генерацијом уџбеника који су настајали од 2003. године на овамо, показала да има капацитете одлучне да се усмјере на искораке, којима је потребно потирати предрасуде, ксенофобије и мистификоване наслаге. С обзиром да се ради о процесу, њега је стално потребно усавршавати и до-
грађивати, водећи притом рачуна да се предрасуде и политика национализма сврставају у други план, а предност даје тачкама спајања и грађанском духу. У том смислу корисно је подсјетити на далекосежну Сократову мисао која каже да је зло посљедица незнања, па је самим тим знање пут отклањању зла било које врсте. Историографија показује да су знање и искуство просвијећених становника Црне Горе одиграли значајну улогу у њеној економској, просвјетној и културној еманципацији. Непотребно је било кога посебно издвајати, јер би се тиме ризиковало да неко ипак буде неоправдано изостављен, већ само констатовати да у будућности кроз образовни систем треба тежити универзалним вриједностима уз чије усвајање једино можемо држати корак са глобализованим свијетом.
7
23. мај 2020.
Од гузица до губица ДРЖАВНИ СИМБОЛИ: ГРБ И ЗАСТАВА
С
пособност извлачења имагинарне логичке подлоге из окружења (апстрактно мишљење), код чељадета се развија постепено од најранијег дјетињства. Струка каже да сваки првак може да разумије основне апстракне појмове, па ваљда и појам државе, те објекат заставе као њен симбол у физичком свијету. Свакако, до краја основне школе, у узрасту у коме су већ савладали свој, најмање један туђи и језик математике, апстрактно мишљење се школарцима развије толико да им се може појаснити и нешто замршеније поље визуелне комуникације, те тиме коначно и исцрпно дочарати права улога Заставе и то без уплитањa у мистику хералдике. Визуелна граматика темељи се на комуникацији видљивим знаковима, међу којима се могу издвојити три најчешћа и најпростија: пиктограм, идеограм и логограм. За примјер узмимо сличицу отвореног кишобрана. Она као таква визуелно представља предмет кишобран и ништа више – тада имамо пуки пиктограм ријечи кишобран. Када ту сличицу нађемо у временској прогнози она нас асоцира на кишу – тада је наш кишобран идеограм. Али када се наш кишобран нађе у логотипу неке фирме може да значи било што, што је та фирма корпоративном конвенцијом договорила (тако ћемо у знаку банке или осигуравајуће куће наћи кишобран као логограм који симболизује сигурност). Све ово можемо утврдити и на примјеру српастог мјесеца: тај, у основи, пиктограм небеског тијела Мјесец, може као идеограм да послужи као асоцијација на ноћ, а као логограм може конвенционално да представи цијелу једну религију. На путпуно исти начин и државни симбол представља цјелину једне државе, њено становништво, географију, историју, уређење, привреду... коначно цјелокупну културу. Као и сваки комерцијални логотип, и логограм државе може да доживи редизајн – ознаке су подложне застаријевању. Примјер из Бенелукса од прошле године нам говори да је чак и име државе подложно „редизајну“. Наиме, званични Амстердам је најновијим националним брендирањем укинуо пређашњи назив Холандија (Holland) и у први план ставио званични назив Низоземска (Nederlands). Све то, кажу незванично, због негативних конотација имена Холандија под којим је та држава колонизовала свијет служећи се нехуманим средствима и методама. Да је Црна Гора у историји имала таквих мрачних поглавља под називима Prævalitana, Doclea или Зе(н)та, вјероватно бисмо се трудили да та именовања одвојимо од културног идентитета.
Законом о заштити симбола се пријети строгим казнама свакоме ко такне у заставу, па макар то била и трефна политичка сатира. Сатирично је то што сама држава сатире своје симболе, које сријећемо у најбизарнијим ситуацијама које добрано унижавају дигнитет државе Никола ЛАТКОВИЋ Лате, MFA ЗНАК РЕЗУЛТАТ ДОГОВОРА Име нашег културног идентитета мијењало се кроз вјекове. Мијењала се и застава. Свака је била резултат добне гео-политичке конвенције и нити једна није била идеална, јер ни под једном се није десила нека одржива народна конвенција. Под њима су се дешавале побједе над страним освајачима, али до данашњега дана се није десило да смо у нечему побиједили себе као нацију. Загледани у монолит Ловћена, као у један од незваничних, поетизованих логограма Црне Горе, као да не видимо „крш и драчу“ у којој таворимо. Живимо од клизаве романтике, тачније од најмање двије њене националистичке варијанте. На исти начин гледамо и у заставу (закон јој прописује да је увијек „горе“). Већ шеснаесту годину Црна Гора за своју визуелну алегорију има знак који је настао извјесном политичком конвенцијом, демократски овјереном у Скупштини 13. јула 2004. Наравно да је и тада било противника те конвенције, као што их има и данас, сва је прилика. Али демократија, као мантра којом призивамо бољи живот, није пуко одлучивање статистички јаче већине, већ само један од видова политичког дискурса, који се за сада показује сасвим утопистичан попут пређашњих система и застава. Законом о заштити симбола се пријети строгим казнама свакоме ко такне у заставу (грб и химну), па макар то била и трефна политичка сатира (неопходна сваком здравом друштву). Сатирично је то што сама држава сатире своје симболе, које сријећемо у најбизарнијим ситуацијама које добрано унижавају дигнитет државе. Пођимо од имена и грба државе продатог капиталном али пројекту ипак стране приватне компаније у Тивту. Сјетимо се продаје националног двословног акронима (.me) којим до данас управља приватна компанија. Грб смо прије неколико година могли да видимо у директном преносу на Јавном сервису чак у улози визуала модне мани-
фестације. Радио Слободна Европа је у једном извјештају примјећује „да је у Црној Гори могуће да свако по свом нахођењу користи националне одреднице за манифестације упитног квалитета и сврхе.“ Гледали смо грб на гузицама ватерполиста, а ових дана и на губицама посланика у Скупштини.
ЗАСТАВА У МУТАЦИЈАМА За разлику од споменутих фундаменталних гријеха према достојанству Црне Горе, сваког дана на улици можемо да видимо и прекршаје, који су проузроковани мање-више техничком неспретношћу, незнањем или немаром. То опет не ослобађа од одговорности, разумије се, али некако су чак и симпатични јер се у њима не чита ни трунка зле намјере или опортунизма. Заставу смо тако могли да видимо у улози тепиха, простирке, столњака, завјесе, тапете, омота. Сама Скупштина је парадоксално годинама држала апокрифну мутацију заставе, издужене до пропорција некакве саламе, и то двије, по једну са двију страна прилазног степеништа. Испред јавних установа неријетко
сријећемо изблијеђеле и подеране заставе, а да нијесу биле на Вучјем долу. Ипак, својом учесталошћу и просторним габаритом предњаче они прекршаји који се десе обично између 21. маја и 13. јула. То је цијела временска непогода црвених заставица, провала облака из којих испадају црногорски грбићи, искекечени на страну. Ако и не падају, пада им круна са глава. То су ројеви заставица, разапетих на шпалирима између наспрамних бандера, на стотине њих уздуж главних булевара црногорских градова. Ове године ствари су постале озбиљније. Празничних застава је мање, али су зато веће, таман да се лакше уочи прекршај. Ове године, истина, имамо усправне и стабилне, али зато грбове преметнуте у огледалу. Заставе су израђене једностраном штампом на провидном свиленкастом текстилу, тако да се у пуном валеру и тону могу гледати и са друге стране. Наравно да се ова мутација не примјећује на иначе водоравно симетричним елементима (главе, круна, крила, реп, поље штита), али зато лав је окренуо смјер хода, а скиптар и шар су замијенили мјеста. Такав приказ грба и његовог одраз у
Није све у имену Културни идентитет Црне Горе омеђен је именом и свим пређашњим називима. Име Црна Гора у својој граматичкој потки јесте генерично (један општи придјев и једна општа именица). Грађанину са комплексом ниже вриједности засигурно боље (мање генерично, оригиналније) звучи Србин, Албанац, Хрват, Бугарин, Италијан, Њемац, Мађар и лако га је таквог асимиловати. А комплекси сви знамо како се лијече – као и све, превенцијом! Овај лингвистички банализовани поглед на име културе која се развија на простору одређеном дијагоналама Херцег-Нови–Рожаје и Пљевља–Улцињ, треба да нам каже да nomen није omen (да није све у имену, како то каже латинска сентенца), већ да смо као носиоци имена сами одговорни за његово значење, за имиџ. Као појединци понашањем доводимо у везу лично име и појаву са идентитетом (карактером). Тако и као грађани дјеламо на изградњи колективног културног идентитета представљеног именом и заставом државе.
огледалу поставља загонетку пред сваког Црногорца – дума што ли је оригинал, а што fake. У којој би оно канџи требало да је скиптар, а у којој шар? Шета ли оно лав по штиту удесно или улијево, ако је удесно, чије десно... Да није можда улијево? Ђе је Исток, а ђе Запад? Јесмо ли сви заиста они Његошеви мајмуни што гледају себе у зрцалу?
СКУПШТИНА ЦРНЕ ГОРЕ Предраг Булатовић и Андрија Поповић са маскама
Неселективно спровођење друштвене договоре за потребе општега добра. Мање је битно да ли ће државно обиљежје бити Златни крунисани двоглави орао, уздигнутих крила у полету, са скиптром у десној и шаром у лијевој канџи, као и то да ли је на прсима орла штит са златним лавом у пролазу... Поента је у конзистентном и неселективном спровођењу тог договора.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Свему се може наћи замјерка, па и државном грбу. Технички, он није ни грбом, запјенио би многи хералдичар. Политички, република не би ни смјела да има грб као монархистичку тековину, већ “знак”, то зна сваки Француз. Али поента је на другом мјесту, у недовољном “демократском капацитету” нације да успоставља а затим и спроводи
ЛИТУРГИЈА ПОД ОСТРОГОМ Амбасадор др Владимир Божовић са маском
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
23. мај 2020.
Склад архитектуре, пејзажа и традиције ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ — V: ВУКОТА ТУПА ВУКОТИЋ
Ријеч је о аутохтоном ствараоцу који увјек реагује изворно на дату локацију, залазећи дубоко у природу, амбијент, конфигурацију терена, изграђену околину, специфичности и биоклиматске карактеристике, пејжаж, повлачи имагинарне осовине у простору са оригиналним урбанистичким рјешењима
Црна Гора није до сада успијевала да институционално спозна и валоризује и региструје градитељску историју коју баштини неколико вјекова. Десетине међународних конвенција је на то обавезују. Посебне су у случају архитектуре: Конвенција о заштити архитектонског насљеђа Европе из Гранаде 1985. године, а Савјет Европе је још 1991. донио Препоруке о заштити архитектонског насљеђа XX вијека.
Aрхитекта Слободан Бобо МИТРОВИЋ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
К
НАСЕЉЕ БЛОК 5 Вукота Тупа Вукотић, Подгорица
саоности. У времену изградње социјализма када су све стручне снаге државе биле стављене у функцију обнове порушене Подгорице и нове индустријализације, млади архитекта Вукотић слободно и неоптерећено размишља у класичним постулатима архитектуре, важећим за сва времена — „кућу градити са тлом“. Купалишни објекат Лабуд креира израстањем из обалних страна ријеке, пратећи топографију терена. Вукотић нивелише терасе на међунивоима, смицањима по хоризонтали и вертикали, армирано бетонским плочама, као палубама, које „лебде“ над брзом ријеком. Доминантну форму и стил овој малој грађевини дају преломљени брисолеји, дио кровне плоче, као „замах крила лабуда“ над простором купалишта. Ово изузет-
но дјело органски структуриране архитектуре је одмах запажено и награђивано још прије 60 година у ондашњој Југославији. Мансардним кровом Државног Архива из (1931), дворишним крилом на Пошти (предратни хотел Њујорк), Вукотић показује велико мајсторство обликовања цетињских кровова у новом архитектонском склопу. Интерполацијама старог и новог рукописа, интегрише архитектуру са очувањем духа мјеста, историјског језгра Цетиња. Значајна је такође, Капела на Чепурцима (1960) у Подгорици. Са смакнутим капелама, и кровним равнима, добила се скулптурална просторна архитектура са меморијалним тргом у непосредном окружењу старије цркве и чемпреса, оплемењујући чин пијетета покојнима.
Велики је број урбанистичких планова на којима је Вукотић исказао своје макро до микро осјећање за простор Црне Горе и њене градове. Један од многих је „Блок 5“ у Подгорици, урбанистички концепт који је побиједио на јавном конкурсу. Околни пејзаж је интегрисао у простор блока, изведен по високим стандардима здраве човјекове околине. ГУП Цетиње (1967 и 1987); ДУПови: Мојковац (1960); Ратац, Бар (1965); Крушевац (1988); Драч у Старој Вароши (1993); Контакт планови 7 зона у Титограду; Просторни план „Скадарско језеро“ (1999); Програм и концепт обнове објеката историјског језгра Цетиња: Војни стан — спортски центар; Љетња позорница (коаутор С.Г. Поповић); Гранд хотел „Локанда“; Болница „Данило I“; Ен-
глеско посланство; ОШ „Његош“; су само дио огромног броја планова и пројеката Тупе Вукотића. Вукота Тупа Вукотић је аутохтони стваралац, који увјек реагује изворно на дату локацију, залазећи дубоко у природу, амбијент, конфигурацију терена, изграђену околину, специфичности и биоклиматске карактеристике, пејжаж, повлачи имагинарне осовине у простору са оригиналним урбанистичким рјешењима. Отуда и његов Атлас „Тродимензијалне морфологије Црне Горе“. Када се није могло ни замислити сателитско снимање, ни орто фото техника, он инстинктом и познавањем сферних тригонометријских скраћења црта пером и тушем као ренесансни картограф стварајући подлогу за интеграције, раст и развој градова. Овај Атлас (108 карата 4,0×2,5 метара) је радио 12 година, из личних потреба урбаног промишљања (нико му није наручио такав пројекат). Тупа је умио да „уздигне простор“ да преобрази околину. Његови нереализовани пројекти, би морали бити предмет научног бављења као нпр. Парк Горица са бриљантним осјећањем микро амбијента и просторних веза и садржаја којима спаја Горицу и Морачу. Афинитет према простору одредио је Вукотића као урбанисту, а по архитектонском дјелу Плажа Лабуд уписао се на прву страницу историје ауторске архитектуре Црне Горе.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ада су прије три године проф. Марта Вукотић Лазар и проф. Светислав Г. Поповић приредили изложбу архитекте Вукоте Вукотића „Тродимензионална морфологија Црне Горе“ искрсли су непознати детаљи из биографије једне ванредне личности међу црногорским архитектима и урбанистима. У току студија архитектуре и умјетности (1953–57) црногорски студенти у Београду, Тупа и Мишо Вукотић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, надахнути идејама да умјетност може да понуди бољи живот удружују се са Леонидом Шејком идеологом Ране Медијале. Уз Петра Лубарду и Мила Милуновића утичу на преображаје и нове правце умјетности и архитектуре на југословенским просторима. Црна Гора је тада била преокупирана стварањем новог главног града Титограда. Цетиње, дотадашња пријестоница, исељава се и заостаје у дотадашњем континуираном историјском развоју, са наметнутом индустријом, која није имала традицију међу грађанским породицама и државним службеницима. У урбаној историографији такви процеси значе велики поремећај у динамици развоја, кохезији града, демографским процесима. Вукота Тупа Вукотић (1932–2002) је свједок и учесник тог времена са израженим друштвеним бунтом на свој смирен и ауторитативан начин. Дипломирао је архитектуру у Београду (1957). Кроз пројекат UNDPI-a „Јужни Јадран“ у Будви, касније РЗУП је текла његова радна биографија. Урбано планирање Црне Горе је била визија из које је посматрао простор у макро процесима, а архитектуром се бавио у микро амбијенту. „Плажа Лабуд“ на Морачи је дјело малих димензија, али велике просторне и архитектонске ми-
ПОБЈЕДА – КУЛТ указује на значајна архитектонска дјела која красе дјелове наших градова, поред којих са задовољством пролазимо а често не знамо ауторе тих здања.
КАПЕЛА НА ЧЕПУРЦИМА Вукота Тупа Вукотић, Подгорица, 1960.
Аксонометријски приказ Жабљака Црнојевића, Вукота Тупа Вукотић, фото-портрет архитекте