ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
30. мај 2020. | година I | број 13
ФОРМЕ КРИЗЕ ЗАЈЕДНИШТВА
Живот у страху ништа не вриједи
Блиско ми је Уелбеково мишљење да ће свијет бити „нешто гори“ него што је већ био. И ништа неће бити као што је било и због страхова и увјерења да ће се походи смртоносних вируса обновити. А од људи у страху, поражених страхом, не може се ништа добро очекивати... Најгоре је то што је страх човјекова сјенка која га може срушити
Р
езоновање о ширењу вируса Covid-19 већ се обликујe као опште мјесто са много непознатих исходишта посебно у односу на глобализацију. Иначе, глобализам је велика идеја модерног свијета. Утемељио је својевремено Кант, а призивали су је и Ајнштајн, који је „прозвао“ Америку да спасава човјечанство од пријетеће атомске катастрофе и Јасперс у настојању да се заустави совјетски тоталитаризам. Маклуан је, с разлогом, доказивао да ће електронски медији укинути „фрагментарну“, „линеарну“ и „апстрактну“ цивилизацију и створити глобално село. Глобализација је „покривала“ универзалне вриједности људске заједнице и штитила људска права од тиранских и аутократских система. На универзалним вриједностима почива људско многољудство. У слободи, правди и једнакости (раса, полова, вјера) успостављали су се свјетски стандарди са много тешкоћа и пропуста. Брзо се заборавило упозорење Римског клуба из 1968. године да планета Земља постаје опасна за људски живот. Еколошки проблеми постају планетарна невоља. И поред тога створена је цивилизација отпада. Присуство међународног криминала и тероризма уноси општу несигурност. Посљедњих десетак година харају вирусне болести. Kорона вирус се појавио као неодгонетнута загонетка и смртоносна опасност. А Платонову идеју да су за државни поредак и односе држава „потребни, сем слободе, разум и пријатељство“ нијесу схватили ни господари свјетске заједнице. Досадашње тумачење глобализације неопходно је преиспитати јер су се у реалности испољиле и неочекиване слабости. Били су од раније упитни њени процеси силовите и унисоне хомогенизације која је поништавала различитости држава и доводила до оспоравања њиховог националног и културног идентитета. Глобализација је данас с лакоћом омогућила ширење корона вируса. Пандемија је ударила у срце глобализације и до темеља је уздрмала. Довела је у пи-
гим земљама испољио се популизам, национализам и аутократска владавина. Чули смо и запажање да за вријеме кризе грађани подржавају искључиво вођу! У цјелини стихијних снага, човјек је само дио — честица цјелине цјелина, како би то рекао Костас Акселос. Он је видио технику као снагу која је замијенила некадашње митолошке ликове, тако да „она боље од Прометеја и Икара мисли природу и жели је укротити“. Присутна у свим облицима постојања – од материјалне производње до мисли која се кибернетизовала, техника се појавила не само као човјеков суиграч већ и као планетарна моћница модерног доба јер рјешава малтене сва људска питања. У освајању човјековог свијета, она постаје форма принуде. Постала је не само велико цивилизацијско остварење већ и камен спотицања у људској комуникацији. Уз њене окове, нестала је непосредност људске комуникације, нестала је близина другог
човјека, нестала близина додира у којој не би били присутни постварени посредници. Савременици су повезани уз помоћ нових технологија као никад, али су и остајали усамљени као никад. Отуда и синтагма сами заједно. А кад је ступила на свјетску сцену пандемија корона вируса, као природна катастрофа и као стихијна снага природе, она је са физичком дистанцом и буквално направила дистанцу између људи. Она их неумољиво удаљава. За Сартрове прљаве руке њихово прање је недовољно. И безнадежан чин. А кад карантин као овјештали појам постаје мјесто човјековог спаса и кад се сви други доживљавају као опасност, заједништво је у дубокој кризи. Ваља се сјетити Мартина Бубера, који пише: „Дух није у Ја већ између Ја и Ти. Он није попут крви која кола у теби, него попут ваздуха у којем дишеш“. Не смије се заборавити ни то шта је човјек учинио природи. За ово шта се сада дешава као природна катастрофа, све више
сам сигуран да се природа свети људима због њиховог немилосрдног насилништва над њом. У својим непочинствима људи заборављају да они нијесу само креација културе него и креација природе. У свом суровом господарењу над природом, човјек је призвао освету природе, која ће дуго трајати, а може се завршити и тишином као човјековим опијелом. И да завршим са већ постављеним питањем: да ли ће свијет послије корона вируса бити исти? Неће бити исти јер се већ промијенила стварност тога свијета. Штавише, мени је блиско Уелбеково мишљење да ће свијет бити „нешто гори“ него што је већ био. И ништа неће бити као што је било и због страхова и увјерења да ће се походи смртоносних вируса обновити. А од људи у страху, поражених страхом, не може се ништа добро очекивати. Живот у страху не вриједи баш ништа. Најгоре је то што је страх човјекова сјенка која га може срушити.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Ратко БОЖОВИЋ
тање све њене институције и њене структуре-људске, етичке, економске и здравствене. Показале су се велике слабости неутемељеног заједништва. Сада постаје јасна мисао филозофа Слотердајка: „Глобализација нас је све сувише брзо убацила у заједништво“. А свако заједништво је спорно ако подразумијева било чије губитништво. „Ако не дјелујемо сада, чини се да ће нам капитализам доћи главе“, пише Тери Иглтон у књизи „Зашто је Маркс био у праву“. Бојим се да је губитништво неизбјежно! Зато се и за глобализацију може рећи исто што и за капитализам. Ето, ни сада није било ни заједничке стратегије ни заједничког „одговора“ на ову свјетску пошаст. Није било ни узајамности ни солидарности ни алтруизма. Националне државе су се у својој самодовољности побринуле да затворе границе и да забране извоз медицинских средстава. Солидарност је била готово заборављена. Биле су то антиглобалистичке тенденције и форма кризе глобализма. У мно-
ЖИВОТ У СТРАХУ Подгорица, 25. април 2020.
2
30. мај 2020.
ТРАНЗИЦИЈА, ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И КРИЗА
Антун СБУТЕГА
Т
ранзиција је прелазни период из једног релативно стабилног стања у друго. Код држава се ради о преласку из ранијег начина организације друштва, привреде и политике у нови, односно из једне цивилизације у другу. Црна Гора и државе регије су у транзицији од комунистичких система са ограниченом слободом грађана, државним (друштвеним) власништвом у привреди и слабим цивилним друштвом према демократији, правној држави и тржишној економији са доминантно приватним предузетништвом. У бившим комунистичким државама интегрисаним у ЕУ тај процес је завршен, у државама Западног Балкана је у току са различитом динамиком. У њима је транзиција врло сложена јер су прошле кроз југославенске ратове, истовремено су требале да стварају државу, уводе демократију, тржишну економију, развијају цивилно друштво и врше коријените реформе мијењајући радикално укупни систем, оптерећене унутрашњим отпорима и инерцијама и бројним неријешеним проблема у регији. Истовремено се одвија процес интеграције у ЕУ, за неке у НАТО, уз разне интересе великих држава који се овдје укрштају и сукобљавају. Транзиција ових држава је отежана проблемима у Европи и свијету, попут посљедица глобалне економске кризе 2008, напетости између САД, Кине и Русије, бројних локалних ратова, тероризма, масовних миграција, еколошких проблема, заоштравања економских и социјалних разлика, те актуелне пандемије и економске и социјалне кризе несагледивих размјера са још нејасним политичким посљедицама. Послије периода глобализације који је будио велике наде у стварање ефикаснијег и праведнијег свијета, ови и други проблеми стимулишу популистичке и националистичке покрете и идеологије. Можемо констатовати да је цијели свијет у транзицији, само за разлику од држава на Балкану, не зна гдје треба и жели да стигне.
ПАНДЕМИЈА НОВА СТВАРНОСТ Пандемија је нова глобална криза, чије размјере је још тешко процијенити, али су свакако огромне. Свијет је поново у транзицији према неком новом систему чије се контуре још не назиру. Велике економске кризе нијесу заправо имале само економске узроке, како често тврде економисти. Тако је економска криза 1929. настала, поред економских узрока, као комбинација трагичних посљедица Првог свјетског рата, катастрофалне пандемије шпанског грипа, великих грешака мировног
Историјски таласи, брод и нада Олуја у току, која није завршена, није прва, али ни задња која га очекује у дугој пловидби кроз историју. Подјеле или побуне посаде, те велике грешке оних који управљају, највећа су опасност. Доста пута су доживљавани бродоломи, прије свега због тога, надајмо се да је научено како их избјећи
СИКСТИНСКА КАПЕЛА Микеланђело Буонароти, 1508–1512. / 1535–1541.
Полицентричан свијет Свијет се у току хладног рата базирао на равнотежи двије супер силе, а сада је постао полицентричан. Кина је остварила изузетан раст комбинујући комунистичку диктатуру са капитализмом. Русија, послије распада СССР и дубоке кризе, постала је важна сила за вријеме Путинове аутократије и поред унутрашњих слабости. Европска Унија задњих година показује знакове слабости и није нашла задовољавајућа рјешења за
уговора у Версају, Октобарске револуције и изолације САД. Посматрано теолошки, филозофски и историјски свијет је у сталној кризи и транзицији од почетка. Библијска историја почиње братоубиством, када је Каин убио Абела. И историја Рима почиње на исти начин, када је Ромул убио брата Рема. Према монотеистичким ре-
кризу 2008, кризу миграната, раст десничарског популизма. ЕУ није завршени пројекат, због потребе интеграције Западног Балкана и нужности унутрашњих реформи које би је учиниле ефикаснијом. Због разних националних интереса и неспособности лидера, који су довели до Бреxита, реформе су неизвјесне, и ЕУ нема стратешка рјешења за садашње и будуће изазове, све више притијешњена између САД, Русије и Кине.
лигијама, цијела историја је само прелазни период од губитка земаљског раја према небеском рају. Она је приказана на Микеланђеловим фрескама у Сикстинској капели, од стварања свијета и првих људи, преко изгона из раја до посљедњег суда. Човјек је привремено на овом свијету, пролазан је, у транзицији према вјечности.
Филозофи су покушавали да нађу одговоре на битна питања човјека и свијета, па и она о смислу и динамици историје. Но, вриједност филозофије је више у указивању на проблеме и постављању питања, него у разним одговорима које је понудила. Историја свједочи да се човјечанство од почетка развија, али тај развој није линеаран, већ пролази кроз периоде криза и прогреса; нема једном за стално успостављен равнотеже, већ се она једном постигнута нарушава и поново успоставља на нови начин. Покушаји дугорочног предвиђања будућности су се показали погрешним, јер човјек и човјечанство нијесу детерминисани. Човјек има слободу, макар ограничену, и није могуће предвидјети акције милијарди особа, милиона предузећа, друштвених група, религиозних заједница, држава, центара моћи итд.
ПРЕЂЕН ТЕК ДИО ПУТА Црна Гора и друге државе регије су вјековима пролазиле кроз разне прелазне периоде. Вјековима су трајале борбе за ослобођење и
Све већа социјална и економска неједнакост Глобализација је изгледала као тријумф тржишта, капитализма, демократије и либерализма. Већина водећих економиста је предвиђала трајни незаустављиви развој. И поред неоспорних позивних ефеката глобализације, јавили су се бројни проблеми из више разлога, од којих овдје истичем чињеницу да су економија, тех-
нологија, информације и екологија глобализирани, али без глобалног система координације и управљања. Кејнсови рецепти су потиснути од неолибералистичких економиста, посебно оних из Чикашке школе, који су утицали на примјену сурових облика првобитног капитализма широм свијета са драматичним по-
сљедицама. Драстично је повећана социјална и економска неједнакост, а огромни капитал је концентрисан код малог броја власника који су стекли невјероватну моћ, ван контроле држава и међународних организација. Разни неформални центри моћи имају велики утицај на све сфере живота. Озбиљан проблем је слабљење
средње класе, повећање броја сиромашних и екстремно богаћене малобројних. Још је Аристотел написао да се стабилне државе базирају на доминантној средњој класи; превелика моћ богатих доводи до олигархије, а превелики број сиромашних до насилних промјена власти и успостављања тираније.
Константа цикличних осцилација Свјетску привреду карактеришу циклична кретања, смјењивање периода раста и криза. Прије Другог свјетског рата економиста Сајмон Кузнец је установио методу мјерења укупне вриједности производње роба и услуга, Бруто домаћи призвод (и неке друге). Тако је могуће пратити привредну динамику појединих држава и свијета. Иако су привредни циклуси постојали увијек, економска теорија је дуго вјеровала да тржиште обезбјеђује аутоматски равнотежу и дугорочни раст. Изузетак је био марксизам по коме капитализам нужно производи кризе, због неправедне расподјеле, класне борбе, хиперпродукције роба и услуга, итд. Због тога и због нужног опадања профитних стопа, капитализам је, према Марксу, био осуђене на пропаст у великој кризи, којој слиједи свјетска револуција. Диктатура пролетерјата и социјализам су требали бити прелазни период према комунизму, идеалном и праведном друштву без криза и проблема. Марксова анализа капитализма XИX вијека је била акутна, али његова предвиђања и рецепти су били погрешни. Ни свјетски ратови ни економске кризе нијесу довели до пропасти капитализма, а комунизам је доживио катастрофалан слом прије три деценије. Системи базирани на демократији и тржишној привреди су се показали много ефикаснијим, а рецепти економисте Кејнса су послужили за ублажавање цикличних осцилација.
признање државе; послије 1878. почео је период трансформације примитивног племенског друштва у модерну државу, прекинут Првим свјетским ратом и губитком самосталности 1918. године. Нови прелазни период стабилизације заједничке државе Јужних Словена је обиљежен диктатуром и кризом и заустављен Другим свјетским ратом. Потом је почео нови период социјализма као прелазног стања према комунизму; комунизам је пропао, а Југославија се распала у крви. У заједници са Србијом Црна Гора је покушавала да преживи у условима рата, изолације и економске кризе и избјегне унутрашње оружане сукобе. Затим је сва енергија била усмјерена на обнову независности мирним путем, а онда је почела актуелна транзиција, тежа него што се очекивало. Црна Гора је вјековима у транзицији, никако да стигне до неког стабилног стања. Са свим пропустима и грешкама у текућој транзицији је превалила дио пута, али је он још дуг и напоран, са бројним искушењима. Компликован је и тиме што су у међувремену свијет и ЕУ у ушли у кризу и транзицију према нечему неизвјесном. То није разлог за малодушност, а нада је једна од три теолошке врлине. Становници Црне Горе су ваљда изградили психолошка антитијела на кризе и транзиције пролазећи вјековима кроз њих. Ради се о томе да се створи критична маса мудрости и консензуса како би мали брод пловио према сигурној луци по олујном мору. Олуја у току, која није завршена, није прва, али ни задња која га очекује у дугој пловидби кроз историју. Подјеле или побуне посаде, те велике грешке оних који управљају, највећа су опасност. Доста пута су доживљавани бродоломи, прије свега због тога, надајмо се да је научено како их избјећи.
3
30. мај 2020.
КАКО ЧИТАТИ ДОГАЂАЈЕ НАКОН ПАНДЕМИЈЕ
Ново убрзање Перформативност политике и економије XXI вијека добија замах у postcovid епохи која је већ започела. Нове брзине, можда баш 5Г технологије сигурно ће значити још бољи селфи Јанко ЉУМОВИЋ
П
Свијет је постао гори. Пођимо прво од себе. Да је свијет постао бољи зар бисмо имали онолики ред испред тржног центра Delta city, првог радног дана након двомјесечног затварања. Која нам то гардероба или шминка недостаје, можда она силна из ормана коју нијесмо успјели „шетати“ током два мјесеца карантина или самоизолације. А колико вјерујемо у науку или „струку“ показали смо литијама или покушајима окупљања што у тишини, што са буком, упркос чињеници што иста „струка” каже да је опасност и даље присутна у ваздуху. И да, наравно, политичари су први дали слику “промјене”. Чим су се отворила врата демократије (скупштине), видјели смо колико им је недостајао микрофон. Бацање глупости у етар је константа, јер микрофони све снимају бесплатно. Етар је јав-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
рвих недјеља живота током пандемије помислили смо да је свијет већ бољи. Солидарност, емпатија, упркос очитом страху од економске кризе, како се говорило и говори, кризе веће од Велике депресије 1929. године. Да ли је свијет постао бољи видјели смо и видимо након првих назнака да вирус посустаје и да његов први талас полако улази у историју.
КОЛИКО ВЈЕРУЈЕМО У НАУКУ Манастир Острог, 12. мај 2020.
но добро свих грађана. Не знам да ли су рађена било која социолошка истраживања живота у онлине окружењу, али већ имам страх од резултата истраживања рецимо културних потреба и живљења културе, или резултата учења на даљину. Утисак је да су пјесмице путем
скајп укључења или шаљиве илустрације путем друштвених мрежа, ипак биле важније. Говоримо о резултатима гледаности истих. Са друге стране, сличне слике. Оправдано затварање граница или претварање држава, регија или градова у ка-
рантине, отворило је различите нове или старе национализме. Страх од другога руши постулате отворених граница и са различитих адреса чују се гласови о крају свијета глобалног поретка базираном на систему UN-а или EU. Децентрализација моћи, одавно најављена у књизи Жака
ГЛОБАЛНО ЗАТОПЉАВАЊЕ И ГЛОБАЛНО СЕЛО
Људи из калупа смо открили да је планета плава. И да је округла. Али нам је то изгледа све џабе. За једно 100 година планета неће више бити плава, него ће сателитски снимци показивати зеленкасту муљаву мочварну боју, тамо гдје се буду видјели дјелови испод смога. Због тога, глобализација у цивилизацијској прошлости и у мојој песимистичној будућности не може да буде ријеч која ме подсјећа на глобус у садашњем времену. Глобализација ми мирише на паре. Одвратан мирис најпрљавијег од свих папира које користимо ми цивилизовани људи. Јесте, чак и од оног, кориштеног трослојног. Ова ријеч ништа не значи од оно-
га што би требало. И она није заиста ништа крива што мене подсјећа на данак, што ми смрди и звучи потпуно лажно. Некада смо људе који су цијелу планету сматрали домом, уважавајући све њене љепоте, културе, знања, начине, обичаје, звали много шире – космополитима. Што је мене увијек подјсећало на космонауте. Истраживаче беспућа космоса и свега што може да постоји. Звали смо их путници, поморци, истраживачи, мисионари, освајачи... Они су донијели шпагете у Италију, свилу на француски двор, кромпир који је Европу спасио од глади, љекове. Донијели су и колонизацију, нове болести међу домороце, истребљење Индијанаца... да одржимо баланс доброг и лошег. И то је глобализација. Која постоји откако је први птеросаурус имао дужи лет и оно што је појео на данашњој територији Француске избацио неђе изнад Русије, на примјер. То је и чињеница да је вирус из шишмиша у неком тамо граду Вухану могао да дође до сваког становника на овој планети. Глобализација звучи секси хипстерима. И они су једини схватили да нешто прастаро може да НОВИ СИМБОЛИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ Подгорица, април 2020. се прода као необично и ново. ЦијеСТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
С
вако вријеме има своју омиљену ријеч, па је тако, транзицију, сасвим логично, замијенила глобализација. Мене лично, транзиција увијек подсјети на трансформацију, што ме подсјети на гусјеницу, а она на лептира, што ме на крају запрепасти да постоји нешто што изгледа тако радосно, а живи само један једини дан. Глобализација ми је једна преружна ријеч која подјећа на глобу, на узимање, на то да је неко некоме дужан нешто, а заправо није. Никад ми не падне на памет на примјер глобус. Можда што смо у кући имали онај старински у браон бојама, који је настао прије него што
Јелена МАРТИНОВИЋ ли принцип људског друштва је заснован на умрежавању, на социјализацији, на размјени знања, на комшијском позајмљивању, на људској жељи за ширењем територије, на бескрајној моћи упијања свега новог и туђег. На томе да данас могу да кажем да ми је омиљено воће ананас, а да нисам сноб и да не извољевам. Чуш ананас. Чуш, овај говори пет језика. Је ли будала? Глобализација је од краја 20. вијека постала ријеч економије. С обзиром на то да је прије ње кул била транзиција, глобалистичке тековине су најприје могли да усвоје побједници транзиције. И да сурфују на том таласу најмоћније они којима се транзиција у теорији „крива“, али им мирис најпрљавијег од свих папира није сметао у пракси. Ох, те мирисне сламарице - свако има свој омиљени мирис. Чудесни алиекспрес је најбољи симбол глобализације. Сви смо стали у најбоље снабдјевену Делту на свијет и у Београд у којој може да се купи све. Буквално све. Трошимо паре без обзира које су валуте, врате нам кусур и не можемо да кажемо „добро је то“ (чудо глобализације), не че-
Аталија „Кратка историја будућности“ већ заузима циркуску форму постављања шатора за реперезентацију моћи. Кина vs. Америка. Или слике из сусједства, Matrix Вучића. Перформативност политике и економије XXI вијека добија замах у postcovid епохи која је већ започела. Нова убрзања и брзине, можда баш 5Г технологије сигурно ће значити још бољи селфи. Не назиру се још аутентични друштвени и културни покрети који ће пружити алтернативе или одговор на нову реалност. Утјеха је да у оним прошлим можемо трагати за одговорима или барем инспирацијом. Замислите да су неки садашњи хипици или нудисти, па да у таквом костиму или сопственом тијелу као костиму (Дубравка Угрешић) ходају улицима протествујући. Замислите залихе велике модне индустрије као пандан органској производњи хране или залихама исте. Да ли екологија заиста може постати нова идеологија? Екологија не само природе. Екологија свачега, до детаља у нашим животима како у кризама тако и у доколици. Или дијета, медијска за почетак. На крају, вјерујем да је љевичарима ипак најлакше. Десница нека се бори, па ако им дозволимо да побиједе, ето нових забава и локално и глобално. Или како питање поставља професор филозофије на Универзитету Комплутенсе у Мадриду, Карлос Фернандес Лирија: „Пред овом пандемијом, желимо ли да спасимо људе или економију? Оно што у сваком случају сигурно не желимо јесте економски систем који спасавање тржишта поставља као услов за спасавање људи. Јер се већ показало да оно прво и ово друго није компатибилно. Стварност је постала, и то у облику класних борби, сирова и брутална.“
камо у редовима и нико те не прати оцјењивачки по радњи нити те гледа смијуљећи се како ти стоје те фармерице док изговара „пресупер су вам госпођо“. Послије шопинга, можемо да се опустимо уз Кардашијане или Game of Тhrones — од Вухана до Убала. Само да смо платили рачун за струју, кабловску и интернет. И што нам треба више. Онлајн библиотеке, или оне класичне прашњаве, вијести о гладној дјеци која умиру, или раде у фабрикама да би ми што јефтиније купили неки фејк фенси додатак, научници који причају о климатским промјенама као највећој пријетњи, или ови научници са неразумљивим теоријама о корони... зар није занимљивије читати је ли земља равна плоча... Због чега да будемо космополите и путници радозналог духа, када је то тако passe. Путнику намјернику интернетских пространстава су се сати хода значајно скратили. Свако мало је неки фејсбук, инстаграм, твитер... Јесу ли друштвене мреже интернет? Изгледа да јесу а да се Александријска библиотика урушава као Вавилонска кула. Не због више језика, него због тога што их нема, што има све мање оних који су прочитали упутство градитеља. Штанцују се „особе“ брже него калупи. Између два бенда има више сличности него између клониране овце. Јер нијесмо индивидуалисти него смо одмах глобалисти. А не можеш пригрлити свијет осим ако нијеси дијете. Глобализам је идеја индивидуалаца који се не плаше ничега што постоји. Али, пошто револуција једе своју дјецу, тако је глобализација појела индивидуалце. И бићемо једно. Док глобално затопљавање не потопи ово глобално село. Због неплаћених рачуна.
4
Н
акон што је платила храну, једна чешка дама напустила је супермаркет. Затим је платила 50 чешких круна (1,83 еура) и покупила своју флашицу дезинфенкције за руке из дезомата. Продужила је затим до роускомата (маскомата), платила 200 круна (6,5 еура), извукла своју нову маску и бацила стару. Није разговарала ни са ким, нити је ишта дотакла. Ако мислите да је то прича из 2050. године, варате се. То је истинита прича која се догодила прије мјесец дана, када је већ започела пандемија корона вируса. У два чешка града већ је могуће добити флашице за дезинфекцију и маске за лице из аутомата. У граду Ордуу, у Турској, дезинфекциони тунел инсталиран је за оне који су присиљени да раде на отвореном за вријеме пандемије. Сличан тунел направљен је и у Сарајеву, за оне оне који улазе и излазе из локалног дома здравља.
30. мај 2020.
ЖИВОТ НАКОН ПАНДЕМИЈЕ
Добродошли у Орвелову „1984“
Кад пандемија ослаби, секундарна пандемија ће се појавити. Тапшање по раменима, што је дио балканске културе, ће нестати. У Француској ће престати да се љубе сваки пут кад се виде. Италијани ће морати да редукују своје навике масовних дружења
ела Бењамин Нетањаху је затворио судове и одложио сопствено суђење за корупцију, те почео дигитално надгледање људи. Војска је у Чилеу окупирала тргове на којима су прије пандемије били демонстранти. Русија и Јордан уводе законе са драстичним казнама за оне који шире панику. Ауторитарни владари воле власт и увјек користе кризе да је приграбе још више.
ПАМЕТНИ КАРАНТИН
ПОЗИТИВНЕ ПОСЉЕДИЦЕ EPA-EFE / МАРТИН ДИВИШЕК
Сви већ избјегавају да користе новчанице. У апотеци је једна продавачица неким маказама узела мобилни телефон из руку купца и регистровала електронски рецепт. Иста је процедура поновљена приликом плаћања мобилним телефоном. Нико није ништа дотакао и нико није ријеч проговорио. Забринутост због директних контаката са другим људима доводи до тога да службе које користе шалтере, као у пошти на примјер, можда полако нестану. Када сам ових дана отишао у пошту у Прагу да подигнем пакетић, нису ми тражили личну карту, нити им је био потребан мој потпис. Код, који сам добио СМС-ом, био је довољан. Нисам додирнуо ништа, нити сам имао потребе да разговарам са поштанским службеником. Били смо ионако одвојени стаклом. Дакле, живот послије короне је већ почео. Један званичник Чешке рекао је да очекује да људи убудуће носе маске и током сезоне обичног грипа, што је већ одавно свакодневница у Јапану. Многе владе разматрају могућност електронског праћења оних који су у изолацији. „Паметан карантин“ уведен је од 1. априла у Јужној Моравској, покрајини у Чешкој. Циљ је олабавити карантин, пустити људе да излазе, брзим тестом дефинисати заражене особе, идентификовати оне с којима је та особа била у контакту у претходна три дана, свијесно или не, употребљавајући дигиталну технологију и изоловати потенцијалне носиоце вируса. Ако се тај експеримент
МАСКЕ КАО СВАКОДНЕВИЦА
покаже као успјешан, исти модел Италијани ће морати да редукују ће се примјенити на све грађане своје навике масовних дружења. Чешке. То је, свакако, оправдано у Како су људи натјерани да остапостојећој ситуацији, али шта ако ју код кућа, појачаће се насиље у неким земљама то постане сва- у породици. Психологија је већ кодневна пракса? препозната као једна од важниУскоро ћемо, кад купујемо одјећу, јих професија након пандемије. да добијамо бесплатне маске у ис- У Вухану, у Кини, неки људи одбитој боји, и својевољно да купујемо јају да напусте куће иако вируса још неколико у другим бојама. Ин- више нема. Та врста уздржавања дустрија моде се брзо прилагођава. се дефинише као агорафобија. Након пандемије, љекарима и свим медицинарима ће бити потребно ДРЖАВЕ ПРЕУЗИМАЈУ вријеме да се носе са стресом наКОНТРОЛУ кон траума, многи од њих ће псиКад пандемија ослаби, секун- хички да „изгоре“ радећи. дарна пандемија ће се појави- Државе преузимају контролу над ти. Тапшање по раменима, што економијом, националне владе обезје дио балканске културе, ће не- бјеђују новац људима и компанијастати. У Француској ће престати ма за преживљавање. Корупција ће да се љубе сваки пут кад се виде. зграбити ту нову прилику, бирокра-
тија ће се повећати. Рецесија је већ почела, уништава бизнисе и потрошаче, у неким државама се догађају масовна отпуштања. Банкротства и финансијски губици су већ стварност. У таквим ситуацијама су штрајкови и побуне реалност, популисти ће можда добити нову шансу да освоје власт. Неки ауторитарни режими већ преузимају тоталну контролу својих држава. Корона-вирус је већ потпуно елиминисао демократију у Мађарској, премијер Виктор Орбан сада може да влада декретима. У Србији, предсједник Александар Вучић проглашава ванредно стање иако на то нема право по Уставу. Неки министри у Британији имају овлашћења да затварају људе и затварају границе. Премијер Изра-
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Локално у нама
Г
лобализација је права тема након пандемије корона вируса, и у најави јесeњег таласа, у којем тврде да неће уводити затварање граница. И умјетност кроз оба процеса. Вирус је дјеловало глобално, а у начинима подизања духа, мање тијела, јер мислим да смо се сви умртвили, у помоћ смо звали умјетност. У најширем контексту - филмове, музику, снимке музеја, снимке представа, серије, јер цијели свијет је реаговао слично - глобално. Када смо схватили, да је хљеба довољно, окренули смо се играма. А након глобалног дјеловања вирса, наново ћемо се окренути — хљебу. И заборавити колико је умјетност - помогла. Јер и у локалном, и у глобалном... ту смо исти, то је за заборав. Али када смо већ код хљеба или трговине, стално проширивање тржишта, и међусобни утицаји великих
на мале, моћних на мање моћне, сличан је и у умјетности. Иако су ту карте мало другачије подјељене, јер за неког малог, управо због МакЛуанове реченице – у којој је свијет због медија глобално село, веће су шансе да чујемо за мале - баш због умјетности. Та људска дјелатност омогућава баланс између локалног и глобалног. И помаже нам да мислимо. А опет у оваквом свијету — питање је да ли је то оно што се тражи? Тражи се да зарађујемо. За друге, не за себе. Не бих сада уводила глобалне умјетничке брендове. Јер бренд јесте термин глобалног друштва. И дјете зна шта је глобализација доњела у умјетности - суепрхероје, на примјер. Дивна нарација - како они који су несхаваћени у дјетињству постају супер хероји када одрасту. За разлику од локалних балканских националних мислилаца... ја мислим да је то, што кажу мла-
ђи - предобро. Суперхероји, и нешто мање суперхеројки. Да, ја не мислим да је пошаст када у цинеплексима гледамо супер хероје данас чак и оне о измишљеном афричком царству, у којем згодни људи црне расе треба да помогну да се спаси свијет. И то нам је донијела глобализација. Укидање разлика и предрасуда, кроз популарне приче. Филм који се можда није гледао само у Сјеверној Кореји. Мада смо глобално научили - да за све постоји црно тржиште, да закључим... нисам ја антиглобалиста у умјетности, а нико није антиглобалиста у економији. Од локалног велики зарађују глобално. Ал' то није тема. Пишем из домена — популарне културе... Покушавам, иако сам често ретро да млади буду циљна група — јер то је сврха глобализације. Што не значи да не мислим да су, ако смо код локалног
Марија ПЕРОВИЋ „светиње“ и моје, и да су ми једнако важне као и онима који по скуповима пјевају да их не дају. А да ли неко хоће да их узме и пресели, исели... не... И ја их поштујем, и неке су ми моћне као глобални бренд Црне Горе. На примјер, Катедрала Св Трипуна (њој не пјевају), важна је јер је по темељима старија од базилике Св Петра. Наново глобални културни бренд. Културно добро као светиња... Зар то не би требао да буде и цетињски Манастир... Добро, цијеле Црне
Није баш све тако црно, има и позитивних посљедица пандемије. Породице су присиљене да међусобно разговарају. Воде се и озбиљни разговори и, по први пут, дигитални апарати се повлаче пред дружењем. Сателитски снимци показују много чишћи ваздух, у Њу Делхију за чак 71 одсто. Птице су се вратиле у неке градове, 97 морских корњача је угледало свијет на празној плажи у Бразилу, делфини се сада виде у Трсту, рибе пливају каналима у Венецији. Солидарност је надвладала себичност, они који имају вишка хране дају је онима који немају. Људи џогирају на својим балконима. У Хрватској и Италији пјевају на њима. Љекари и полицајци су постали „наши“ љекари и „наши“ полицајци. Епидемиолози постају нови лидери, фудбалери себи смањују плате и до 70 одсто. Чланови владе у Хрватској ће неколико мјесеци радити бесплатно. Листа солидарности нема краја. Сви једва чекају да се врати „нормалан“ живот. Али, проблем је, чим се врати рутина, вратиће се и неки нови вирус. (Текст преузет са Дојче Велеа) Приредила: Ђ.ЋОРИЋ
Горе. Свих оних битака за слободу Црне Горе, коју су водили... војсковође владари и владике. Јер у глобализацији - нација није пресудна, битан је допринос. И тако са смиривањем глобалног вируса, остајемо неумирени због локалних. А управо јер се ту ради и о умјетничким дијелима, ахитектура је једна од првих показивачких умјетности - свима би ваљало да из угла локалног, пређемо у глобално. И да нас популарни арт кругови, све Балканце глобално, не третирају као варварско буре барута, умјесто простор у којем живе супер хероји. Локално ми мислимо да то јесмо. Али то је равно лудилу попут онога када причамо сами са собом. На глобалном нивоу, небитни. И овима који не воле ни умјетност ни глобално баш добро. Успјешно тргују на локалном, бавећи се „глобалним“ са нашим животима и судбинама, којима не дају да – мрдну сем до локалног у кварту. Да, понављам - ја нисам антиглобалиста, док год је свијет реалтивно пристојно мјесто. А и ако нам се учини да није, само домаћим и свјетским - можемо утицати.
5
30. мај 2020.
ИЗАЗОВ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Драгуљ у низу Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Ш
ирина теме ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ посебно наглашаване током XX вијека, истакла је у први план, два њена кључна аспекта. Први, превасходно економски, са промјеном релација у сфери људског рада, са једне стране, и профитног богаћења великих корпорација, са друге, уз повећавање разлике између богатих и сиромашних, сасвим је издвојена област истраживања којом се баве стручњаци из тог домена. Други који се односио на друштвено-комуникативне аспекте међународне сарадње преко заједничких институција, попут Уједињених нација и њима сродних, као посљедица трагичног искуства два свјетска рата, учиниле су борбу за заштиту људских права и слобода, на међународном нивоу незапамћеном до данас. У исти мах, значајне еколошке институције које заштиту природе прате на планетарном нивоу, с обзиром на то да „глобално отопљавање“ и „климатске промјене“ погађају све крајеве свијета, логично траже ан-
Носећи са собом аутентична и аутохтона културноисторијска богатства, Црна Гора је, по чудесној љепоти своје природе, дивљих врлети и планина, горских језера и чистих ријека, обале мора и јединог топлог фјорда на свијету - Боки, на примјер, заиста добродошли саговорник свијета, отворена према различитости и дијалогу
СВЕТИ ЂОРЂЕ Бока Которска
гажовање свих држава, али и заинтересованих појединаца из свих средина. Поодмакла цивилизација и технолошки развој, сами по себи значењски излазе из сопствених територијалних граница, подразумјевајући утицај свих на све. Самим тим, „сајбер хоризонт“ споразумјевања и размјене мишљења, чини се новом димензијом са-
времених земаља и друштава. Исто тако, изгледа вјероватним став пост-модерних социо-теоретичара, о крају идеологија. Наиме, баш планетарни проблеми подразумевају трагање за одговорима опстанка и људске будућности у цјелини, кроз дијалог међународних представника, са осјећањем и смислом за схватање зајед-
ничке, глобалне одговорности. У том смислу, ослањање на демократску свијест и демократске тековине у смјеру глобализације свјетског друштва, са свим његовим аутохтоним специфичностима, не може се сматрати идеолошким оквиром, већ платформом будућности, која призива сарадњу, дијалог и солидарност. То је у пуној мјери показала
пандемија Covid 19, која још увијек траје, бивајући и сама феномен једног вида глобализације. Она је наговијестила неопходну промјену свјетског става, бацајући свјетлост на људе, на човјека, насупрот неупотребљивости софистицираног модерног оружја и новца, као досадашњих приоритета, немоћних пред мајушним вирусом. Занимљиво је да су велике силе и велике богате државе, попут Кине, Русије, САД, најгоре прошле у пандемији, док су се мале земље одупрле на себи својствен начин. Подсјећа то на древни антички мит о краљу Мидасу, опсједнутог богаћењем и златом, и када му је једно од божанстава омогућило испуњавање његових жеља, он је желио само злато и све је претварао у злато. На крају је умро од глади јер се злато није могло јести. Глобализација је такође неочекивано донијела шансе култури и стваралаштву појединаца, баш из малих земаља, насупрот државних пројеката великих. Њихова аутентичност, ослобођена стереотипа и трендова, нашла је пут афирмације индивидуалних вриједности, о чему говори гласовити словеначки философ, Славој Жижек. Отуда, носећи собом аутентична и аутохтона културно-историјска богатства, Црна Гора је не само као један од драгуља на планети, по чудесној љепоти своје природе, дивљих врлети и планина, горских језера и чистих ријека, обале мора и јединог топлог фјорда на свијету — Боки Которској — са њеним изузетним градовима „вјечите садашњости“, Котором и Перастом, на примјер, заиста добродошли саговорник свијета, отворена према различитости и дијалогу.
САВРЕМЕНИ СВИЈЕТ И РЕЛИГИЈА
Колективно на снази За глобализацију је карактеристично да мијења традиционалне институције друштва. Глобализовањем религијских активности и присуством хибридних форми религиозности, обликује се и нови религијски идентитет. У њему све веће значење има формална припадност некој вјероисповијести, без обзира да ли та особа заиста вјерује у основне принципе и постулате те религијске традиције
Р
елигијско искуство вјерујућег човјека није само лично већ је утемељено у култури и заједници у којој живи. На западу су многи разочарани традиционалним религијским институцијама и њиховим духовним ауторитетом, због чега се све више окрећу новим религијама и алтернативним духовним покретима. Иако истраживања показују високе проценте религиозних, евидентно је помјерање од религије ка духовности. Вјеровање више није праћено редовним одласком у цркву нити присуством вјерским обредима. Религија опстаје у савременом свијету али јој појединац све више приступа као конзумент и на њу гледа као на ствар мњења. Због тога се савремени свијет не може разумјети ако не размотримо религију, нити се може темељно размишљати о глобализацији ако не појмимо и њене религијске аспекте. Проучавање религије у контексту глобализације је до недавно била готово занемарена тема. Тежак задатак на почетку трећег миленијума за теоретичаре управо представља успостављање границе између религијског и квазирелигијског. Ако су вјеровања, обреди и ритуали, главни елементи сваке религије, онда би се могло тврдити да и квази-
религијски системи садрже наведене елементе. И нерелигиозни човјек, како нас подсјећа Мирча Елијаде, води поријекло од homo religiosus-a чувајући трагове његовог понашања.
ХУМАНИСТИЧКА УМЈЕСТО ТРАДИЦИОНАЛНЕ Британац Џулијан С. Хаксли, брат познатијег Олдоса Хакслија, 1940. године пише како је „хуманистичка религија“ предодређена да замијени традиционалну религију те да су друштвени покрети религиозне природе потврда тог процеса. Позицију симбола светости из религије, антрополог Клифорд Герц препознаје у готово свим облицима политичког живота модерних друштава. Карл Шмит иде корак даље тврдећи да многи теолошки и политички концепти имају заједничку структуру. Сјетимо се само државних празновања – „светковина“ у тоталитарним системима, који су своје вође славили попут истинских божанстава (Хитлер, Лењин, Мао Це Тунг, Ким Ил Сунг). Данас се у популарну и цивилну религиозност убрајају нови религијски покрети попут: Пут среће, Дјеца Божја, New Age,
Харе Кришна, Црква уједињења, Ананда Марга, Сока Гаккаи, Мисија Божанске свјетлости и др. Термин „нови религијски покрети“ укључује велики број учења која нуде одговоре на важна животна питања, проповиједајући о здравом и савршеном свијету. Таква учења готово без изузетка представљају чисти синкретизам. Тако покрет New Age промовише преображај свијести у нову планетарну свијест, и у његово средиште поставља еколошки покрет. Код овог учења је готово све повезано с природним наукама и астролошким представама. New Age најављује ново свјетско доба које доноси свеукупни преображај људске душе и свијета, друштво без ратова, и уједињење читавог човјечанства. Данашње младе генерације све више прихватају такве и сличне идеје и на њима заснивају своје религиозне погледе.
ЕКОЛОГИЈА И ЦРКВА Прилику да се прикључе постмодернистичким захтјевима нових религијских покрета не желе пропустити ни хришћанске цркве. Сама чињеница да се у задње вријеме оне занимају и баве еколошким темама, што је у јавности углавном
примљено с похвалама, показује да се желе уврстити уз поменуте покрете и с њима се појавити на религијском „тржишту“. Гласноговорници религије све више наступају и као секуларни политичари у либералној демократији. Запазимо да онамо гдје преовладава религиозни фундаментализам, нови религиозни покрети не успијевају наћи плодно тле, док либерализам и демократија представљају погодну средину за њихову појаву. Иако је појмовно фундаментализам донекле сродан с „традиционализмом“ и „конзервативизмом“, од њих га треба разликовати првенствено по агресивном супротстављању ономе што види као пријетњу.
ХИБРИДНЕ ФОРМЕ За глобализацију је карактеристично да мијења традиционалне институције друштва. Глобализовањем религијских активности и присуством хибридних форми религиозности, обликује се и нови религијски идентитет. У њему све веће значење има формална припадност некој вјероисповијести, без обзира да ли та особа заиста вјерује у основне принципе и постулате те религијске традиције. Религија, на тај начин, све
Иван ИВАНОВИЋ више постаје ствар колективног идентитета а не стварне религиозности. И један од најутицајнијих теоретичара данашњице, Урлих Бек, износи став да је глобализација нова идеологија са систематизованим рационалним вјеровањима и плановима која жели доћи до новог система вриједности и развити вјеру у њу како би била добровољно прихваћена од глобалне популације. Сличан став налазимо и код хрватског теоретичара Жарка Паића – „глобализација је универзална идеологија новог свјетског поретка“. Узме ли се у обзир и став америчког политиколога Семјуела Хантингтона, који сматра да су се све велике цивилизације у људској историји прије идентификовале с главним религијама него ли с народима и националностима, долазимо на домак одговора о значају религије и њене везе с глобализацијом. Ако је циљ глобализације стварање једне велике свјетске државе, јасно је да би она захтијевала и стварање најширег културног идентитета или јединствене цивилизације. То нас доводи до, чини се, важног питања, да ли би за такву заједницу била неопходна и јединствена религија?
6
30. мај 2020.
Живимо привид слободе избора ОЗНАКЕ НАШЕ ЕПОХЕ
Тијана ТОДОРОВИЋ
У
историји умјетности, барок се сматра посљедњим универзалним стилом западног свијета. Од појаве интернета, а на глобалном нивоу цивилизацијски, изражајно, културолошки под изговором слобода опет живимо „епоху“. Од 19. вијека до данас у свијету се активно води борба за слободе, док глобално свједочимо да се изражавамо у истом стилу, са сличним мислима. Барок се у сликарству лако препознаје по тоновима, мотивима, формама, које су се преносиле на остале сфере, што по дефиницији јесу карактеристике епохе. Данас је епоха прерасла у истоумље. За разлику од епоха које су тежиле узвишеном и љепоти, данашње вријеме пати од одсуства других вриједности. Појам слободе у 21. вијеку је највећа цивилизацијска обмана. Ако посматрамо изглед људи широм свијета, он се не разликује, не разликују се жеље, циљеви, што је изражено код тинејџера, и такозване милениал генерације. Недостатак оригиналности, храбрости, карактера, главна је ознака наше епохе. Преплављени понудом постајемо незасити конзументи. Фокус мог научног рада представља уређење, културу и умјетност Југославије (1945–1991) гдје се јасно види како званична, тако и алтернативна култура прати и бива условљена политичким и друштвеним уређењем, а та условљеност
Налазимо се у међупростору, расути између вјештачких потреба конзумеризма и стида од идентитета. Из комплекса ниже вриједности идемо у пропаст тј. нестанак у културном, идентитетском и стваралачком смислу, бодрећи лоше примјере и културне шанере
КАЈЛИ ЏЕНЕР, РИЈАНА, ПОДГОРИЧАНКА
је обострана. Unisex - утопистичка мода Југославије је настала са циљем да се кроз њу изражава једнакост међу половима, класама, као и припадност западној култури. Ово је била племенита идеја која је, како сада волимо да кажемо, „кршила права на слободу појединица“. Док је орвеловска визи-
ја униформираности заживјела у капитализму под изговором о поштовању разлика и слобода. Данашњи човјек живи привид слободе избора. Наше мисли, одлуке, укус диктира глобални трговински центар. Чија друга економија је производња одјеће у огромним количинама јер
људска подреба за украшавањем је неодвојиви дио свих нас од постанка и то се неће промијенити. Пандемија пластично показује да широм свијета сви „велики“ системи болују од истих проблема које су скривали под изговором разних демократија, профит и успјех којим условљавају остатак свијета у пракси се показао као фарса. Довољан је био један вирус да „скине“ маску са лица диктатора меког срца. На глобалном нивоу разлике и напредак видимо у земљама којима култура не дозвољава конзумирање без преиспитивања. Што се дизајна и умјетности тиче у ери глобализације интересантно је да већина живи у убјеђењу да су посебни, креативни, напредни, радикални а заправо се своде на исто: цопy/ пасте/продуце. Ово се добро види у Црној Гори ђе још увијек људи не схватају да су одувијек били
ПАНДЕМИЈА КАО ЛЕКЦИЈА
Само не опет рутина Саит Ш. ШАБОТИЋ
ће многи људи у будуће опрезније гледати на ситнице које живот чине. Средства за дезинфекцију биће присутнија у свим просторијама у којима ћемо боравити, а самом простору посвећиваћемо много више пажње и озбиљније га схватати. Ваља размислити о боравку на мјестима гдје су присутне веће групе људи, то јест, колико сами доприносимо да друге заштитимо од себе. О личној хигијени да и не говоримо. На пољу економије биће промјена, али посебно у обзир треба узети образовне установе и начин на који се у њима брине о хигијени. Свака учионица, кабинет или друга просторија, би на зиду, у будуће, требала да има и правилник о обавезном поступању корисника простора и обавезама школских редара, који су иначе прописани интерним правилницима. Посебна димензија о којој се мора крајње озбиљно размислити, јесте функционисање образовног система у ситуацијама какву смо имали са корона вирусом. Казано конкретније, ми тренутно имамо технику будућности и образовни систем са елементима прошлости. У том судару, посљедице се морају осјетити. Најава министарства просвјете Црне Горе да ће се радити на томе да традиционална настава буде допуњена дигиталном, само је кап воде у мору могућих промјена. Чини се
реалним да ће већ од почетка наредне школске године морати да се уведе обавезно доношење планова о поступању у ванредним ситуацијама у којима долази до прекида класичних облика наставе. Нужно је редефинисати и облике учешћа родитеља у раду са дјецом. Међу ученицима који су разред завршили на начин који је теоријски дуго заговаран, мораће да се спроведу анкете о учинцима и квалитету добијених знања, међу наставницима о методама, наставним средствима, мотивационим техникама и још понечему што су користили током рада. Потребно је размислити и о начину планирања, тј. о потреби паралелног постојања глобалних и периодичних планова рада. Ако не то, онда о томе да се Годишњи планови рада, који се архивирају, верификују на посебним сједницама стручних тијела уз обавезно уношење свих важних напомена о осцилацијама које су се дешавале током школске године. Тек тада, ти планови ће бити прворазредни историјски документи корисни будућим истраживачима прошлости. Неизоставан сегмент образовног процеса је и праћење, вредновање и оцјењивање ученика. На плану учења
на даљину, методика наставе мора поставити нове стандарде, изградити и утврдити елементе за ваљано оцјењивање. Аутори уџбеника и приручника за наставу, вјерујем, већ размишљају о новим идејама, о креативном приступу учењу на даљину. Ресорно министарство просвјете ће морати да размишља о адекватном опремању образовних установа опремом потребном за такав вид учења. Самим тим, то ће бити ново истраживачко поље за методичаре по-
јединих наставних предмета, а за организаторе семинара изазов да своје вјештине усмјере према обукама које нуде рад са програмима који омогућавају реализацију on line наставе. Једна од чињеница о којој се мора размислити су и садржаји уџбеника историје, познавања друштва, истраживања хуманитарног права и слични, у којима би дио простора требало посветити пандемијама разних болести које су утицале и на промјене историјских токова. Борба људи на разним меридијанима са невидљивим непријатељем, ученицима се мора много више и боље приближити, јер је она дио реалне стварности и дио свакодневице коју живимо. Живот треба вратити у нормалне токове и гледати да не постане рутина, јер чим се врати рутина, вратиће се и неки нови вирус. Зато, само не опет у рутину!
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Д
о дан данас званичан крај пандемије корона вируса није проглашен, па многи најављују тзв. секундарну пандемију. Биланс још увијек није сведен ни по једном основу. Остаје, међутим, питање шта нам се десило, какве посљедице је оставило и да ли ћемо послије овог здравственог џумбуса успјети да будемо оно што смо били прије њега? Зато се реченица, да послије ове пошасти свијет више неће бити исти, могла често чути ових дана. То питање би могло и да гласи какав ће свијет бити послије корона вируса? Своје одговоре на њега покушавају да дају економисти, политичари, правници, историчари. Наравно, историчари као стручњаци са ћагом за прошлост, то чине на основу претходних историјских искустава. У стварности живот је оживио. Отворене су радње, ресторани, маркети, трговински центри, у појединим земљама су се и ученици вратили у клупе. Очекује се и обнављање авио саобраћаја. Људи изоштренијих чула могли су примијетити да је ових дана ваздух чистији, да трава у градским зонама има онај свој природни мирис, да су воде бистрије, да је хоризонт јаснији. Али, питање је колико смо то схватили и колико смо искрено спремни да се томе посветимо, да то чувамо. Засигурно се може рећи да
дио тековина цивилизације у напредном смислу. Заборављамо да смо на нашим просторима имали већ поменути барок, да наша култура има традицију. Нажалост, ми идемо линијом мањег отпора мимо сопствене културе и вјерујемо у туђи цопy/пасте мадел. Код нас пролази угледање на слабијег од себе. Тако креирамо привид напретка, а заправо нијесмо никакав репер на глобалном нивоу. За разлику од осталих, ми својим понашањем подстичемо назадовање и потирање правих вриједности. Наше друштво обликује културу и културне дјелатнике као ситне профитере и бизнисмене без одговорности. Недостатак критике и објективности омогућава да славимо фалсификаторе и незналице. Самосаботирање и комплекс ниже вриједности је поставио просјек као мериторну јединицу. Овакво стање помаже онима који желе да избришу сваки траг цивилизације и културе код нас. У овако склопљеном систему функционисања, лишеном индивидуалности, не постоје фракције које се боре за другачије вриједности. У дизајну се све више потенцира очување животне средине, ослањање на сопствене ресурсе (у идеји, традицији и материјалу), паметни дизајн, етички дизајн… Проблем настаје у државама трећег свијета, ђе се тек хвата замах глобализације угледањем на примитивне примјере из окружења. Налазимо се у међупростору, расути између вјештачких потреба конзумеризма и стида од идентитета. Из комплекса ниже вриједности идемо у пропаст тј. нестанак у културном, идентитетском и стваралачком смислу, бодрећи лоше примјере и културне шанере. Људи, народи, државе постоје док имају културу. Черчил је рекао: ако изгубимо културу, нећемо имати шта да бранимо. То важи и данас. Глобализација доноси могућност ширег увида, учења, развоја, а ми још гутамо све што се нуди без суштине и квалитета.
ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ СА ЕЛЕМЕНТИМА ПРОШЛОСТИ Полагање матурског испита у подгоричкој гимназији 2020.
7
30. мај 2020.
Активна негација свих предмета ОПЕРОМ „ПОБЈЕДА НАД СУНЦЕМ“ ЗАПОЧЕО СУПРЕМАТИЗАМ
Опера је успјела, иако је Мајаковски, због својих глумачких атрибута, био успјешнији. Маљевич је био врло задовољан својом сценографијом и костимима. За њега је је ово било прво искуство у савладавању кубизма
ствује у представи Владимир Мајаковски, али на крају је превладала савјест и достојанство, па је негодовао и одбио да рецитује „такве бесмислене глупости као што су пјесме Мајаковског.“ Наравно, све је то још више појачало интерес јавности.
СУДЊИ ДАН
СКИЦЕ СЦЕНОГРАФИЈЕ ЗА ОПЕРУ „ПОБЈЕДА НАД СУНЦЕМ“ Казимир Маљевич
У
кући Михаила Матјушина 1913. године, у Усикирку, одржан је „Први руски конгрес футуриста“. Присутна су била само тројица: Матјушин, Кручоних и Маљевич. Ни Мајаковски, ни Бурљук ни Хљебников: овај посљедњи замало да је и дошао, али је отишао на пливање и новац му је упао у воду. На конгресу је одлучено да футуристи треба да промијене позориште као најинтезивнију и најдинамичнију форму умјетности, која истовремено обухвата музику, поезију и сликарство. Одлучили су да поставе низ футуристичких представа: трагедију Владимир Мајаковски у ауторовој изведби, драматичну причу Снежимочка Хљебникова и оперу Кручониха Побједа над Сунцем. Михаил Матјушин говорио је о продукцији опере Побједа над сунцем у својој необјављеној књизи Стваралачки пут умјетника, а пјесник Бенедикт Лифшитс у сјећањима на футуризам Полуоки стријелац. Дјело се састојало од чудне музике (Матјушин), необичног заплета (Кручоних) и невјероватне сценографије и костима (Маљевич). Истовремено су се творци непрестано савјетовали, текст и музика су били изложени општој критици и константно мијењани. Представа је била посвећена побједи технологије и авијације над космичким силама природе, посебно над Сунцем. Према сижеу, јунаци су уништили све норме здравог разума и борили се са сунцем - симболом старог, природног поретка ствари. Поред футуристичких снагатора, остали ликови били су: Неро и Калигула у једном лицу, Путник кроз вјекове, Нетко злонамјеран, Онај који телефонира, Свијетло око, Нови, Погреб и тако даље ... Новац за продукцију дали су Александар Фокин, власник позоришта минијатура на Троицкој и Левкиј Жеверејев — водитељ Уније младих и хонорарни директор фабрике броката. Они су присуствовали на првим пробама у позоришту минијатура. Матјушин се сјећа: „Фокин је, након што је послушао први чин опере весело повикао: Ови момци ми се баш свиђају!...“
МАЛО НОВЦА ЗА ВЕЛИКИ ПОДУХВАТ Закупили су позориште Комисаржевске у Официрској улици. Међутим, нису имали довољно новца: није било довољно ни за нормалан клавир, ни за глумце – већина улога је дата студентима којима се веома скроман хонорар чинио добрим, а хористе су скупљали из оперета. Само су двојица извођача, тенор и баритон, били умјетници опере и тражили су да на плакату не пишу њихова имена. Било их је срамота да пјевају такве „глупости“. Кручових је играо улогу Непријатеља, борећи се са собом, а истовремено и Читаоцем. Биле су само двије пробе, укључујући и генералну.
Маљевичу дуго нису ни давали материјал за сценографију и костим. На крају су дали мање новца него што се очекивало, а остало је мало времена. Ипак, у четири је дана насликао 12 огромних призора сложених машина и креирао костиме. На примјер, костими огромних снажних људи били су израђени од картона, рамена је направио у равни уста, а главе у облику шљема од картона, која је мушкарце учинила огромним. Крученох је писао о сценографији и костимима Маљевича: „Маљевичев призор се састојао од великих авиона: троуглова, кругова, дјелова машина. Ликови у маскама налик модерним гас маскама. „Дивљаци“ (глумци) су изгледали као аутомобили у покрету. Костими на основу Маљевичевих цртежа грађени су кубно: од картона и жице.” Овај картон је, успут, спасио једног од глумаца - пјевача Рихтера, који је играо улогу Авијатичара. Током представе Авијатичар - Рихтер отпјевао је своју арију а Неко злонамјерни је испузао на позорницу и упуцао га пиштољем. Пуцањ је требало да буде лажан, али прије генералне пробе, неко је стварно био злобан и ставио у пиштољ чеп. Картонски оклоп заштитио је Рихтера, и прошао је са модрицом.
И БИ СВЈЕТЛОСТ Осим сценографије и костима, Маљевич је радио и расвјету. Тада још увијек није постојала модерна расвјетна опрема, а његов изум је био занимљив, који је, према мемоарима Бенедикта Лифшица, представу учинио запањујућом — „рефлектори су извлачили из таме час једну час другу ствар“, „свјетлост је постала почетак, стварајући облик“. Зраци су одрезали све што се није уклапало у коцке или кругове. Лифшиц је указао да је приступ који је пронашао Маљевич био сличан вајарском динамизму Умберта Боћонија, италијанског вајара, чија је дјела Маљевич и хвалио. Тако је поред сценографије Маљевич успио да створи и тродимензионални (плус вријеме) спектакл. Углавном, Бенедикт Лифшитс је вјеровао да је Маљевич спасио цијелу представу: “Био је то сликовит заум, који је најавио бјесомучне беспредметност супрематизма, али колико је невјероватно другачији од заума које су људи рецитовали и пјевали у троугловима и панцирима! Овдје имамо високу организацију материјала, напетост, вољу, ништа ту није случајно, а тамо — хаос, нестабилност, произвољност, епилептичне конвулзије ... “ Касније је Маљевич као примјер својим ученицима наводио Побједу над Сунцем, упоређујући се с Павелом Филоновом који је радио сценографију за Владимира Мајаковског: „Успио сам у три дана да осликам дванаест аршина платна, а Филонов је у три дана насликао три велике слике. И показало се да је на мојим платнима био видљив сваки мали
вијак, био је видљив цијелом позоришту. А кад су ставили Филонове слике, испоставило се да ништа друго није видљиво мимо другог реда.“ Маљевич је тријумфовао: „Ја не сликам, већ бојим, цијелу површину прекривам бојом, тако да линија вида има тачно једну референтну тачку и око не бјежи у различите углове простора“ Морао је направити сценографију уз звуке оперских умјетника који су играли у овој представи.
БЕСМИСЛОМ ДО УМЈЕТНОСТИ Матјушинова музика је такође била „бесмислена“, попут стихова Крученоха и сценографије Маљевича. У то вријеме се Матјушин бавио стварањем звучних микроструктура, уништавајући познати динамички систем. Његове су микроструктуре морале бити утемељене на ултрахроматским: у њему није било важно ни пола тона, већ четвртина, трећина тона. У Побједи над Сунцем било је разних врста звучних ефеката, на примјер, тутњава пушака и шум мотора који се покреће. Михаил Матјушин, попут Алексеја Крученоха у поезији, није постао прави супрематист музике — нити су постали Арнолд Шоенберг ни Џон Кејџ. Све то (што би Маљевич узео као своје), сва та ‘смрзнута маса музичке коцке’ појавила се у музици другачије или касније. Напокон су стигле објављене вијести у новинама — у „Луна парку“ одржаће се „прва свјетска представа футуристичког позоришта“. Трагедија Владимир Мајаковски 2. и 4. децембра и 3. и 5. децембра Матјушинова опера Побједа над сунцем. Жервежејев је успио да направи праву пометњу, све су карте одмах продате, упркос високим цијенама. Новине су биле подстакнуте радозналошћу: у једној од конзервативних новина појавила се „Исповијест футуристичког глумца“ студент који је због зараде одлучио да уче-
А онда је дошао дан премијере. Дворана је била пуна. Дан раније је изведена успјешна премијера Владимира Мајаковског, представа која је заснована на ауторовој личности, он је главни и једини извођач, уједно је и лирски јунак. Било је, наравно, бијеса, али ипак је вјероватније било да ће Мајаковски успјети, него обрнуто. Побједа над сунцем побудила је у јавности много конфликтније емоције. Публика се смијала и звиждала. Након пролога, два снагатора у троугластим шљемовима растргала су завјесу умјесто да је растворе. Маљевич је у свом чланку „Позориште“ (1917.) то описао овако: „Завјеса је поцијепана, цијепајући истовремено свијест старог мозга, открила је ред очима дивљу буку улица које су се стремиле у земљу и небо.“ Публика је реаговала: без заустављања настала је страшна бука и скандал, неко је викао радосно, неко је вриштао огорчен. У критици представе је писало: „Након готово сваке напомене публике зачула се нека духовита ријеч, а ускоро су у позоришту, умјесто једне, изведене двије представе: једна на позорници, а друга у публици.“ Међу публиком су сједјели и московски его-футуристи, одјевени у брокат и свилу, с огрлицама на челу и цртежима на лицу. Спонзор Фокин придружио се огорченим крицима и на крају представе, када је публика почела да прозива аутора, он је повикао из ложе: “Одведен је у лудницу!”. За Кручониха није било бољег комплимента: звали су га лудаком! Тако се родила та супрематистичка ствар, прва рок опера на свијету. Генерално, опера је успјела, иако је Мајаковски, због својих глумачких атрибута, био успјешнији. Маљевич је био врло задовољан својом сценографијом и костимима. За њега је Побједа над Сунцем било прво искуство у савладавању кубизма. Касније је рекао да се супрематизам родио управо током рада на овој опери. Заиста, овдје је направљен одлучујући корак, али не и посљедњи. Тај корак је био кубо-футуризам, комбинујући футуризам и алогизам с кубизмом и спајајући их у нешто без преседана, далеко и од једног и од другог. (Одломак Побједа над сунцем из књиге Маљевич, руске списатељице и преводитељке Ксеније Букша. Књига је настала на основу докумената, сјећања савременика, Маљевичевих записа и критика његове умјетничке заоставштине)
КОСТИМИ ЗА ОПЕРУ „ПОБЈЕДА НАД СУНЦЕМ“ Казимир Маљевич
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
30. мај 2020.
ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ — VI: СЛОБОДАН ВУКАЈЛОВИЋ
Aрхитекта Слободан Бобо МИТРОВИЋ
А
рхитектонско дјело које подстиче на размишљење, на доживљај, већ је испунило свој циљ новостворене вриједности. Такав је случај са остварењима Слободана Вукајловића, мјестима амбијенталног препознавања у Никшићу и околини. Несвакидашњи је таленат Слободана Вукајловића (1934-2006) када знамо да његово дјетињство израста из ратних прилика Никшића. Младалачко одрастање одвија се кроз несвјесна исчитавања епоха града: од Андербе и Римског моста на Моштаници, средњевјековног Оногошта, стећака, Цркве Св.Петра, до архитекте Преображенског, Храма Св. Василија Острошког на Петровој Главици са првим урбанистичким планом Јосипа Слада (1883) и дворцем Књаза Николе (1890), Царевим мостом. Његов сензибилитет, спознавао је ту дубоку трансформацију града у којем је слојевита супстанца прошлих времена уграђивала фундаменте у будуће ствараоце Никшићких баштиника. Дипломирао је архитектуру у Београду (1961). Није прихватио прилику да буде асистент проф. Богдану Богдановићу. Запослио се у Одјељењу за комуналне послове и учествовао у оснивању Завода за урбанизам у Никшићу. Са те позиције изграђује, трансформише, формира нове амбијенте града, нове просторне садржаје. По давно установљеним тезама да архитектуру чини тројство: функција, конструкција и форма, његови објекти јасно и уочљиво коегзистирају са сваком од ових премиса. Функционално и конструктивно обликовање простора С. Вукајловић разрађује у систему модуларне хексагоналне мреже. Она за њега није „једна од могућности“ организовања простора, него филозофија људског битисања. У свом стваралаштву, ослоњен на природу у свим њеним датостима, прихвата пчелиње саће, задивљујућу органску структуру, давно препознату шему настајања градитељских структура. Хексагонална мрежа омогоћува лакоћу кретања и циркулације. У природи нема правих линија и правих углова. Многи архитекти су покушавали да пројектују у систему
Мајстор поетизиране геометрије Могао је да изведе све што је замислио. У аморфној мрежи хексагона умио је да подстакне изражајност облика… У свом стваралаштву, ослоњен на природу у свим њеним датостима, прихвата пчелиње саће, задивљујућу органску структуру, давно препознату шему настајања градитељских структура
ПОБЈЕДА – КУЛТ указује на значајна архитектонска дјела која красе дјелове наших градова, поред којих са задовољством пролазимо а често не знамо ауторе тих здања. Црна Гора није до сада успијевала да институционално спозна и валоризује и региструје градитељску историју коју баштини неколико вјекова. Десетине међународних конвенција је на то обавезују. Посебне су у случају архитектуре: Конвенција о заштити архитектонског насљеђа Европе из Гранаде 1985. године, а Савјет Европе је још 1991. донио Препоруке о заштити архитектонског насљеђа XX вијека.
СЛОБОДАН ВУКАЈЛОВИЋ
МОТЕЛ „ЈАСТРЕБ“ НА ТРЕБЈЕСИ Слободан Вукајловић, 1971.
хексагона и одустајали када не би успјели да поставе конструкцију и форму. Вукајловић је имао невјероватан осјећај како и када да заврши, како и гдје да подигне хексагон у вертикалу, у форму, и створи јединствен објекат. Тај његов таленат је успјешно дошао до изражаја на мотелу Јастреб (1971.) који је одмах Вукајловића уврстио у значајне архитекте Црне Горе. Он се лагано поиграо са троугаоним косим равнима и добио “лебдећу” органску скулпторалност у каменом беспућу околине Никшића. Када се пажљивије анализира и узме у обзир да је троугао једна крута геометрија, очигледно да је архитекта флуидом за конструиса-
ДЈЕЧИЈИ ВРТИЋ Слободан Вукајловић, 1971.
ње архитектонских склопова, имао курсевима: моделара, једриличаванредну способност. Геометризам ра, падобранства и моторне пилоу архитектури је крут, хладан, не- таже, радио-аматера, фото-аматера пожељан. Увидом у градску капелу и тако разрађивао своју конструк(1969), мотел Јастреб и дјечји вртић торску машту. Био је одличан цр(1971), Црква Св.Ћирила и Методи- тач; сваки пројекат испитивао на ја, (1972) може се слободно рећи да макети, фотографисао и анализије Вукајловић крутој геометрији рао. Његови пројекти су били мале дао органску поетску структуру и архитектонске студије. створио специфичну естетику „лир- Занимљив је податак да је његов ског геометризма“ или “поетизира- отац конструисао плуг на сунчану геометрију“ како воле да класи- ни погон. Са таквим геном, уз рад фикују историчари и теоретичари. на сопственом изграђивању визија Могао је да изведе све што је зами- архитекте се комплетно остварила. слио. У аморфној мрежи хексаго- Докторирао је на Архитектонна умио је да подстакне изражај- ском факултету у Кракову, са теност облика. Анализирајући његов зом ‘’Хексагонални системи у арконструкторски таленат, пресудан хитектури’’, што му је донијело у личности доброг архитекте, битан титулу првог доктора архитектује податак да се годинама бавио ре у Црној Гори (1978).
Инвестициона банка (1974); Спомен дом у Богетићима (1980), су такође његова оригинална аутоска дјела, а Мотел Grotta Regina Бари, Италија (1974) је први инострани успјех једног црногорског архитекте. Као професор формира наставне програме, пише уџбенике, писаном ријечју се залаже за напредне идеје. Вукајловић је био комплетна академска структура личности, господског манира и понашања, увијек са лулом, харизматичан, фасцинирао је својом прецизношћу и тачношћу. У домаћим и међународним асоцијацијама ангажовао се интезивно, питањима иновирања и квалитета архитектонско урбанистичке струке. Био је члан ИКОМОС-а за културну баштину. Добитник је републичке Борбине награде за архитектуру и награде града Никшића 18 септембар. Изложбе које је организовао унук Давид са каталошком обрадом цјеловитог градитељског дјела Слободана Вукајловића, указују на обавезу научног истраживања његове архитектуре. У историјским градитељским слојевима Никшића, С. Вукајловић обезбиједио је себи оригиналну позицију у плејади значајних историјских градитеља.
ЦРКВА СВ. ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА Слободан Вукајловић, 1972.