ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
6. jun 2020. | година I | број 14
црна гора и велике силе
П
оједностављујући, и најкраће, у црногорској историји је остало да је ова држава савезница у Првом свјетском рату, десеткована ратним жртвама, окупирана од „братске државе“ и под незапамћеним терором постала terra incognita у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Упркос начелима међународног права. Дипломатским замешатељсвом и сходно интересима великих који гутају мале. Политиком свршеног чина. Или би српска историографија рекла да је било сасвим другачије: да се српски народ Црне Горе драговољно бацио у загрљај држави мајци Србији Великој и прекратио муке Исусове православном свијету у СХС творевини…? Па се, је ли, и аутокефална црногорска црква сљедствено томе загрљају, самопрогласила српском… И — живјели су срећно до краја живота, односно до усвајања Закона о слободи вјероисповијести…? Ипак, иако се с лекцијом из Версаја, и о саги српско-црногорских односа након Првог свјетског рата, није претјеривало у уџбеницима историје, знање је надомјештано кроз српско-црногорске ратне подјеле у Другом свјетском рату, које су, како биљежи свакодневица, преживјеле до дана данашњег; као и живим свједочењем југословенском грађанском рату и, потом, кроз тобожњу црногорску равноправност током треће државне српско-црногорске заједнице у тзв. крњој Југаславији. И, не задржавајмо се више у прошлости — нема више силе политике фалсификованог загрљаја. Правда, је ли, тријумфује кад - тад. Ту смо гдје јесмо. Али, данашњи српско-црногорски односи конфронтирани су до горљивих опомена како смо пред грађанским ратним сукобима. Пред братоубилаштвом — бруји
Разметање политичком величином ИМАГИНАРНИ БАЛКАН И ГЕОПОЛИТИЧКА НЕИЗВЈЕСНОСТ
Умишљај малих о политичкој моћи равној моћи великих сила најчешће се показује трагикомичним, а увијек кобним. И без корона вируса и са њим. И са маском и рукавицама европског прогреса и без њих. Поштапајући се Русијом да пожали ка’ да ће помоћи, Америком или Кином... из загрљаја са Европском унијом или без њега. Обија се о главу, заврши на периферији
одасвуд, ослушкујемо и пратимо догађаје нетремице. Немогуће… Зашто и чему?! Застрашујуће олаке оптужбе о дискриминацији и етничком чишћењу Срба у Црној Гори које су запосјеле јавне просторе Србије и Црне Горе стављају нас изнова пред насљеђе српско–црногорске шизофрене располућености, („нације са грешком“ — луцидно и духовито, историчар Живко Андријашевић); оживљавају све оно што је жигосано политичким балканизмима, што се уз демоне мржње, националистичког (и фашистичког) догађало у крвавим приказањима након суживота „у братсву и јединству“ — а према чему су развијене демократске земље одавно постале ироничне
и презриве (па и индефирентне) и — као да све то изнова доказује затуцаност, која куља и гура да у Црној Гори безглаво закорачимо унатраг. Што се то све у балканском универзуму одлаже да се доведе у ред и колико ћемо још да се изговарамо његовим уклетим тмушама и да проналазимо кривца у другоме, друго је питање. Опомињућа је студија Марије Тодорове Имагинарни Балкан (преведена је још 1999. са енглеског на српски) и веома актуелна, нажалост; али је овдје важнија посвета коју је ова изузетна историчарка, Бугарка у Америци, изузетно емотивно исписала на првој страници: „Мојим родитељима од којих сам научила да волим Балкан, без потребе да се њиме поносим
ГОРДИЈЕВ ЧВОР Српско-црногорски односи
или да га се стидим“. Крије се у том исказу једна формула — становиште и то и научна и политичка (смијем ли рећи и поносно политички женска?) која је упутна за данашње политике и јавни говор уопште. Јер јесмо умишљено моћни док год на балканску раскрсницу не будемо гледали као на мост, а на прелазни балкански положај ка свијету демократских вриједности као на нашу моћ — да парафразирам Марију Тодорову. А та „наша моћ“ подразумијева и црногорску и српску и хрватску и босанску… и косовску, македонску, бугарску, албанску… Но, подразумијева да прије свега увидимо чињеницу да Балкан није центар свијета. Што ће рећи: ни Србија, ако јој се то и чини. Као, уосталом, ни Црна Гора, ни… Умишљај малих о политичкој моћи равној моћи великих сила најчешће се показује трагикомичним, а увијек кобним. И без корона вируса и с њим. И са маском и рукавицама европског прогреса и без њиих. Поштапајући се Русијом да пожали ка’ да ће помоћи, Америком или Кином...
Застрашујуће олаке оптужбе о дискриминацији и етничком чишћењу Срба у Црној Гори које су запосјеле јавне просторе Србије и Црне Горе стављају нас изнова пред насљеђе српско–црногорске шизофрене располућености
Радмила ВОЈВОДИЋ из загрљаја са Европском унијом или без њега. Обија се о главу, заврши на периферији. Цијелу ову ствар ипак најбоље квалификује Светислав Басара, српски писац и јединствени демистификатор појава на политичкој сцени, запажајући како „нама на Балкану не одговара редовно стање, без повишене борбене готовости, у коме нема потребе гинути за велике ствари“. „Ту, изгледа, лека нема“, вели Бас. Па да опет поједноставимо и забодемо главу у стварност непосредну: пандемија корона вируса учинила је да, послије оног једног притиска на дугме аларма, планету Земљу доживимо малом, много мањом но што нам се икада могла учинити. Призивали смо нову нормалност, па је на ред дошао период бриге за голи живот, то јест од економске кризе, па смо велику свјетску здравствену кризу жељели да схватимо као позив на отрежњење и наду у нову архитектонику свијета (а тај потоњи наратив међу утопистима још важи), а код нас, приде, ето их потиснути нагони, мирише на идеологију крви и тла, буде се запретани страхови… Епидемиолошки reality открива и снагу и слабост, огољава доминантно аутократске и освјетљава демократске природе свих - од друштава благостања до најсиромашнијих друштава. Преко ноћи се моћ великих сила своди на утрку за спасоносном вакцином. Не само због њене комерцијалне вриједности, већ зато што има геополитичку вриједност. Трка траје… Међу многим политичким ставовима које је изазвала пандемијска криза, издваја се један који изражава геополитичку неизвјесност еквивалентну неизвјесности коју живимо са притајеним вирусом, али може освијетлити и актуелни српско – црногорски антагонизам: Роџер Коен, политички аналитичар и писац, сматра да је посебно занимљиво што је „велика пандемијска утакмица — овај дерби 21. вијека — далеко од завршетка“. Он тврди и аргументује да Америка више није референтна тачка свијета, а да у глобални вакуум није ушао још нико од великих сила. Циља ли Коен на коју од великих сила са Балкана, да се запитамо, за сваки случај…? Да не мисли на Србију?
2
6. jun 2020.
СТРАТЕШКИ ИНТЕРЕС, ПРЕТЕНЗИЈЕ И УТИЦАЈИ
Црна Гора и силе
Неугасла црногорска слободарска традиција, без обзира на неповољне историјске околности, опстајала је водећи је, у модерном добу, повратку независности са јасном свијешћу о европској припадности сопственог културно-историјског идентитета Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
С
лика празне црногорске столице на Версајском састанку побједника у Првом свјетском рату, а међу победницима је била и Црна Гора — јесте слика односа такозваних Великих сила према малим народима. У ствари, без обзира на мјесто Црне Горе на побједничкој страни, осим других разлога, величина њене територије и број становника, утицао је да она буде виђена споља, као дио веће државне цјелине Јужних Словена, а не као самостална држава у одлукама Великих Сила. Међутим, изван политичких одлука и међународних споразума који су дефинисали њену судбину у саставу већег државног оквира, током скоро читава два вијека модерне друштвене заједнице, тиха аутохтона линија културно - историјског развоја, трајала је започета давно још у епохи Ивана Црнојевића. У исти мах, Црна Гора налазећи се просторно на Балкану, који је пове-
НА ЗРНУ ГРАШКА
Д
а је до њега стигла легенда o трагичној судбини дукљанског кнеза и македонске принцезе, записана у Љетопису Попа Дукљанина, Шекспир би сигурно под именом Владимир и Косара написао своју најљепшу трагедију. Љепшу од Ромеа и Јулије, Хамлета, Троила и Кресиде... Али ето, не бjeше он те среће. Неке ће изненадити да је на нашим просторима у протеклих двјеста година о Владимиру и Косари написано преко десет драма и једна опера. Међу писцима су: Лазар Лазаревић, Јован Стерија Поповић, Петар Прерадовић, Миливоје В. Кнежевић, Mомчило Милошевић, Стефан Таневски, Александар Поповић, Миомир М. Марковић, Обрад Ненезић и чак двије жене, Загорка Поп Антоска Андоновска и моја маленкост. Знам то јер се млада Баранка Марија Шуштер бавила драмским транспозицијама ове легенде у свом магистарском раду који сматрам драгоцијеним за изучавање историје драме и позоришта. Историјска грађа нас опомиње да се ништа није десило како је записано у причама. Срећом, умјетност је слободна, историја не обавезује ствараоце. Умјетници имају право на своју интерпретацију. Морална одговорност аутора је већ посебна тема. У љето 2005. прихватила сам понуду Градског позоришта Подгорица и почела да пишем. Тих година кад год бих дошла у Београд из Подгорице гдје сам тада живјела, мој град би био богатији за још једну цркву. Само у Партизанској улици, изграђене су три нове (сада их је четири). И сваки нормалан човјек морао би се радовати јер друштво које је све већ изградило - има добре путеве, модерне школе и болнице, позоришта, биоскопе и спортске терене — лијепо је да на сваком ћошку, осим киоска, има и по коју богомољу. На јавном сервису ЦГ, уз службени назив Државне заједнице СиЦГ додаје се префикс „такозвана“ - ЦГ се припрема за референдум, С не би да остане „без другог ока“. Сијевају варнице. И онда тог љета,
зивао Блиски Исток и Европу, притиснут непрестаним територијалним тежњама једних и других, ширењем њиховог утицаја, појављује се као стратешки интерес Великих Сила све до данас. Разлог томе је, превасходно у такозваном „међуконтиненталном“ положају Балкана, па је отуда и Црна Гора са својим изласком на Јадранско море на домаку Средоземља, виђена као значајна „сратешка тачка“. Али, једновремено неугасла црногорска слободарска традиција, без обзира на неповољне историјске околности, опстајала је водећи је, у модерном добу, повратку независности са јасном свијешћу о европској припадности сопственог културно-историјског идентитета. Наиме, изван „биполаризације“ Великих Сила, САД - Русија, или „триполаризације“ са савременом улогом Кине на међународној сцени, паралелни ток успостављања послије Другог свјетског рата Европске Уније, у тежњи да се мирнодопска ситуација трансформише у демократски дијалог европских земаља и заједничку цивилизацијску сарадњу, пружи-
МИРОВНА КОНФЕРЕНЦИЈА У ВЕРСАЈУ 1919.
ла је нову, посебну шансу баш малим земљама, па самим тим и Црној Гори. Насупрот „држава-нација“ централизованог развојног смјера, о којима пише савремени француски философ Де Ружмон (у књизи: Будућност је наша ствар) које су „...саме по себи колонијалистичка формула...“ — он се залаже за
„Европу регија“, са својим аутентичним, економским, културним и друштвеним посебностима у међусобној сарадњи демократски оствариваној. Иако је за Црну Гору, утопљену у ширу државну заједницу, њен модерни цивилизацијски ритам био успорен, ипак је њеним осамостаљењем не само њен однос
са савременим међународним кретањима био интензивнији, него је неусахло „колективно несвјесно“ (по К. Г. Јунгу) на нов начин примјерено савременом историјском тренутку „открило ранија стања, лингвистичка, културна, душтвено-економска, а чије изненађујуће лекције неће никакав компјутер избрисати“ — ова запажанаја Де Ружмона у пуној мјери су се могла примјенити баш на Црну Гору. Зато је успостављајући природну и равноправну комуникацију своје друштвенокултурне аутохтоности са европским развојним токовима, своју интеграцију у Европску унију, Црна Гора видјела као неоспорну будућност. Отуда је историјско насљеђе „одлучивања Великих Сила о малим народима“ могло да буде превазиђено равноправним учествовањем у грађењу сопствене друштвено-политичке судбине, у европској породици народа и на европским културно-демократским вриједностима.
Мали и велики На Балкану, хиљаду година касније и у највећој тишини, ако се добро напрегнеш, можеш чути: негдје неко звецка оружјем. И даље утврђујемо ко има највећи, никако да схватимо да је величина једино у способности истинског праштања
на Румији гдје се вјековима његује култ Св. Владимира, хеликоптер војске СЦГ асистира Српској православној цркви да на њен врх постави лимену црквицу. И да у том тренутку Црна Гора није била подијељена овај се чин никако не би могао тумачити као брига цркве за своју паству. Обашка што је ријеч о мјесту гдје вјековима, у највећој слози и међусобном поштовању, живе људи свих вјероисповјести, а на дан Св. Тројице заједно износе Владимиров крст који десет вјекова чува породица Адровић. Елем, тренутак у коме пишем драму по миту није наиван па сам опрезна. Добро памтим осамдесете и деведесете када се силно злоупотребљaвала историја и прошлост, што кроз говоре политичара, што кроз позориште и телевизију у чему су учествовале моје бројне колеге. Радили су то с једном посебном осјећајношћу за национално јер другачије није могао да се „догоди народ“. Другачије нијесмо могли да одбацимо окове братства и јединства и схватимо да је „вјештачка творевина“ Југославија - тамница у којој човјек не може да искаже сво-
је биће у потпуности. Јер ако није Србин, Хрват, Словенац, Црногорац... ко је онда? Ех, да могу да се телепортујем у 1389. годину, само на пет минута, можда бих бар нас Србе могла да спасим од нас самих. Клекла бих пред Лазара и рекла му: „Лазаре, не води војске на Косово равно јербо ћете сви изгинути тамо, а онда ће о вама испредати приче и у циклусима пјесме. Знам да ништа лоше не видиш у томе, али, мили брате, ви ћете да погинете у једној бици,
ИЗ ПРЕДСТАВЕ „ВЛАДИМИР И КОСАРА“
а ми ћемо у наредним вјековима сваког дана умирати по мало. Стално ћемо враћати се назад мјесто да ко људи напријед идемо. Жртвуј се за нас! Предај се! Напој војску рујним вином, па свако дому нек се врати своме, жељкују вас жене и нејач. Почиње доба Османлија.“ (Иако би то био аргумент, не бих имала срца да му кажем да ће турска нога остати ту још петсто година) И шта? Неко би данас реко да је Лазар био кукавица. Не. Можда не би био светац, био би прагматичан владар који је, схвативши с каквом силом има посла, ставио људске животе испред свега. Е, управо то је урадио кнез Владимир кад се под Обликом предао Самуилу. То је иначе доба успона и пропасти Самуиловог царства, највеће државе јужних Словена икад, и вријеме уздизања Византије на челу са Василијем Другим. Љубавна прича која почиње у тамници, гдје се Самуилова ћерка заљубљује у сужња Владимира, и од које је све кренуло, по њиховом вјенчању прераста у трагичну. Наравно да она у Дукљи, коју је њен отац уништио и огњем и мачем, није срећна, а ни као жена јер је Владимир свој живот посветио Богу. Зато га (у мојој драми) она и куне: „Проклет да си, Владимире Дукљанину, камен плаче под мојим ногама, људи ми се смију. Тебе ослободих, себе утамничих. Зар ће ми утроба иструлити пуста?“ И како ничија није горјела до зоре, тако није ни Самуилова. На Беласици 1014. потукао га је Василије Други. Биланс је био стравичан:
Милица ПИЛЕТИЋ преко пет хиљада мртвих, четрнаест хиљада ослијепљених, сваком стотом остaвљено једно здраво око. Овај брижљиво смишљени масакр - ослијепљивање ужареним маслиновим гранчицама које су наручене из Грчке, трајао је мјесец дана. Самуилов зет Владимир није дошао са својом војском на Беласицу, опет како би сачувао свој народ од сигурне смрти, што му Самуилов насљедник Владислав није опростио и убио га је. На Балкану, хиљаду година касније и у највећој тишини, ако се добро напрегнеш, можеш чути: негдје неко звецка оружјем. И даље утврђујемо ко има највећи, никако да схватимо да је величина једино у способности истинског праштања, а не у к**чењу! За крај монолог Владислава убице кога је у представи Саше Миленковског бриљантно тумачио Цетињанин Зоран Вујовић (у мојој интерпретацији трагичан јунак): ”Гробови који су остали опоменуће само неопреза кога ноге ту саплету. Једног дана и њих ће прекопати. А онда? Шта остаје? Они, којима сте ископали очи нијесу и без језика вратили се дома. Крај огњишта док причају стари слушаће их из постеље дјеца, правећ’ се да су заспала, а у ствари, смишљаће освете за будуће вријеме… Приче живе довијека! А горе на планини, чобани ће испјевати пјесме па док буду напасали стада пјеваће их да заплаше вука, пјесме живе довијека”.
3
6. jun 2020.
РУСИЈА И ЊЕН УТИЦАЈ НА КРЕИРАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ
Слободна земља – роб петроградских ћуди Руска политика према Црној Гори никада није предвиђала било какве економске реформе или било који облик модернизације... За Русе је Црна Гора заувијек требало да буде уређени „војни логор“, који ће они користити како им буде одговарало, и зато су готово цјелокупну годишњу субвенцију усмјеравали на издржавање бирократског апарата и војске
У
историји Црне Горе до 1918. године двије су велике силе имале посебно важну улогу: Турска и Русија. Турска као окупатор и непријатељ, Русија као савезник и зашитник. Али, што је интересантно, обје су заслужне за велико историјско име Црне Горе. Не знам како би изгледала наша национална историја да није било Турске, нити како би изгледала наша национална држава да није било Русије. Турска је противник за поштовање, и мислим да је била част имати таквог непријатеља. А какав је савезник и пријатељ Црној Гори била Русија? Осјећај хришћанске и православне солидарности није подстакао руско интересовање за Црну Гору, нити је тачно да је Русија помагала и подржавала Црну Гору из љубави према црногорском народу или из сажаљења због његовог страдања. Руско интересовање за Црну Гору, а касније и помоћ црногорској ослободилачкој борби, резултат је концепта њене балканске или антитурске политике, који је креиран када је започео рускотурски конфликт због територија око Црног мора. У царској канцеларији за спољне послове су сматрали да ће ратовање против Турака бити лакше, ако се унутар Османског царства покрену на устанак православни народи. И руски цар
ВФЦ „ЗАСТАВА ФИЛМ“, БЕОГРАД / YOUTUBE
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
је 1711. године, након што је ушао у рат против Турске, упутио позив свим балканским хришћанима да се дигну на устанак и помогну му против заједничког непријатеља. Тада се десило да од свих позваних балканских хришћана, једино Црногорци узму оружје у руке. Тако је почело. Црна Гора је постала једини руски савезник на Балкану. Другима више и нијесу писали.
РУСКИ ОФИЦИРИ НА ЦЕТИЊУ Руски позив Црногорцима да устану против Турака и да се ставе под заставу руског цара, дошао је у прави час. Нешто више од десет година раније, Црна Гора се ослободила турске власти. Али Турци готово сваке године покушавају да је врате под своје окриље и наморају на плаћање пореза. Било је то тешко за издржати, а још теже је било повјеровати да ће Црна Гора успјети да се одупре. И онда, љета 1711. године, на Цетиње стижу руски официри са царским писмом и позивом на савезништво. Од тада су Црногорци били убијеђени да нема те силе која их може сломити. Стварањем државе под руским протекторатом, и са њеним субвенцијама, Црна Гора је постала регионални политички чинилац, а сваки проблем који је имала са Турском, пружао је Русији могућност легитимног мијешања и интервенционизма. Томе је, гледано из Петрограда, служила Црна Гора. И због тога су слали новац на Цетиње. Зато је била неопрезна изјава књаза Данила након побједе на Граховцу, када је руском конзулу рекао да намјерава да “врати мач у корице“ и усмјери црногорску младеж на трговину и друга корисна занимања. Себи је овим
Новац стизао како би се ратовало Од 1715. године почео је у Црну тренутка када је дошла на Балкан. Гору да стиже и руски новац. Цар Док може да одлучује о рату и миру Петар Велики је донио одлуку да на Балкану и док може да утиче на се упути велика новчана помоћ цр- судбину Турске, она је политички ногорском народу и да се сваке чинилац који морају уважавати и треће године исплаћује субвенци- друге велике силе. Због тога је њој ја Цетињском манастиру, односно, важно на има упоришта на Балкацетињском митрополиту. Касније ну, прије свега унутар Турске и у је та помоћ расла, па је у XIX вије- околним земљама, како би преко ку руска влада давала новац за из- њих могла дјеловати и креирати државање цјелокупног државног политичко стање које јој одговаапарата Црне Горе. Затим је удио ра. Једно од тих упоришта била је руских пара износио половину, а и Црна Гора. Али, да би Црна Гора послије трећину државног буџе- могла играти улогу која одговара та. Углавном, да није било руског оваквим руским циљевима, она новца, црногорски државни слу- мора имати државни апарат и војжбеници – од учитеља до судије, но-политички потенцијал, који рурадили би волонтерски. И што је ска влада може да контролише и такође важно, без њиховог новца усмјерава. Како Црна Гора ништа не бисмо могли ратовати против од тога није имала, руске субвенТурске. За нешто мање од двјеста ције служиле су да се тај апарат и година, ко зна коллико је милио- војно-политички потенцијал ствона рубаља дошло у Црну Гору. Сада ри. А када је створен, руски новац треба одговорити на питање: због је имао намјену да се све то одржачега Руси дају новац? ва и користи за изазивање тензија Русија је постала велика сила оног на границама Турске и унутар ње.
МОЈКОВАЧКА БИТКА
ријечима потписао смртну пресуду. Нема краја ратовању док то не кажу у Петрограду, јер они улажу милионе у балканске сукобе, а још нијесу вратили ни главницу. А књаз хоће да им прекине инвестицију.
ОДЛАГАЊЕ РЈЕШАВАЊА СУДБОНОСНОГ ПИТАЊА Имајући у виду овакве мотиве за давање субвенција Црној Гори, руски је интерес био да се што дуже одлаже рјешавање “црногорског питања“, а то значи регулисање њеног међународног статуса. А када је Црна Гора добила званично међународно признање 1878. године, онда је њен државни потенцијал Русија планирала да користи за коначни обрачун са Турском и њено потпуно протјеривање са Балкана. Након што је Балканским ратовима и тај посао завршен, Црну Гору је требало окренути према Аустроугарској, наравно, не саму, него као дио Краљевине Србије. Због тога 1913. године из Петрограда на Цетиње шаљу захтјев – уједините се са Србијом. То значи да је краљ Никола завршио мисију и да треба да се удаји с пријестола! Зато, чак и да је царска Русија преживјела револуцију, црногорски владар никада више не би видио Цетиње. Краљ Никола је, наравно, одавно знао у чему Русија види улогу Црне Горе и због чега му дају
субвенције. Да је 1878. године рекао: ми смо коначно завршили са ратовањем, завршио би, у најгорој варијанти, као књаз Данило. Или би само био свргнут превратом које би извршиле “здраве снаге“. До таквог покушаја преврата, који је изведен као упозорење, дошло је 1867. године. Књаз се склонио на територију Аустрије, а његов отац, војвода Мирко, остао је у земљи. И убрзо је умро од колере. Разлог да руско-српски агенти изазову немире био је у томе што ни књаз ни његов отац нијесу хтјели да спроводе уговор са Србијом, који је Црна Гора након руског притиска морала да потпише. Уговор је предвиђао да Црна Гора стави своју војску и националну политику под надзор српске владе. Покушај државног удара имао је функцију да буде дјелотворно упозорење, а изненадна смрт војводе Мирка била је – тријумф руске фармације.
ОЧЕКИВАЛА СЕ СЛИЈЕПА ПОСЛУШНОСТ Руска политика према Црној Гори никада није предвиђала било какве економске реформе или било који облик модернизације. Петроградској влади било је најважније да Црна Гора буде правно уређена и стабилна држава, са добрим бирократским апаратом и војском, и апсолутистичким системом који
ЦРНОГОРСКА ЗАСТАВА НА БРДУ ТАРАБОШ У близини Скадра 1913. године
има потпуну контролу над друштвом. За Русе је Црна Гора заувијек требало да буде уређени „војни логор“, који ће они користити како им буде одговарало, и зато су готово цјелокупну годишњу субвенцију усмјеравали на издржавање бирократског апарата и војске. Несумњиво да је руско савезништво и подршка користило стварању црногорске државе, али је произвело и најгоре дужничко ропство које се може замислити. Његош се једном пожалио да је владар слободне земље, али је ипак — „роб петроградских ћуди“. Руси од својих савезника које финансирају очекују слијепу послушност, и они једнако третирају владара у Црној Гори и начелника министарства у Петрограду. Инструкције и наредбе важе једнако за обојицу. Када је митрополит Петар I водио мимо њиховог знања преписку са Наполеоновом владом, покушали су да га смијене и заувијек заточе у Сибир. Исто се десило и књазу Данилу. Интересантан је документ о разговору књаза Данила са руским изаслаником, након што је у Петрограду оптужен због сарадње са француском и аустријском владом. Тада му је руски изасланик рекао: “Никад, никад нећемо ми дозволити да су овдје бечки савјети мјеродавни! Црна Гора не треба да гледа осим у Русију, нигдје друго... Цар руски је покровитељ ове земље, у Ви његов извршитељ – иначе ни паре нећете од нас добити.“ Да је Његош или краљ Никола добио овај руски шамар, они би се засигурно правдали и дипломатисали, али књаз Данило није. Он је третирао руског изасланика као човјека у бунилу: „Молим, бисте ли пили мало воде? Ви, бих рекао, не осјећате се добро. Ви можете поћи да се одморите, пак ћемо други пут наставити разговор.“ Затим му је књаз руком показао врата. Нешто слично је, када се преведе на цетињски жаргон, књажев насљедник одговорио једном поданику, који му је стално досађивао тражећи новац: вуци се отолен!
4
6. jun 2020.
ФРАНЦУСКА И ЊЕНА УЛОГА У ГУБИТКУ ВЈЕКОВНЕ САМОСТАЛНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ
Пријатељ са два лица Вукота ВУКОТИЋ
Т
ешко да постоји држава из концерна великих сила са којом Црна Гора има тако замршене и опречне односе као што има са Француском. Коријени контаката са највећом европском државом сежу још у средњем вијеку, када крсташку војску предвођену француским грофом Рајмундом од Тулуза, дочекују дукљански владари Војислављевићи. Нешто касније, Зетом, тада у саставу државе Немањића, влада краљица Јелена из француске династије Анжујаца, чије име ће остати дуго у сјећању нашег народа. Ипак, црногорске династије остаће својом политиком везане за италијанске градове и државе, па ће односи са званичним Паризом мировати више вјекова. У модерној историји Црне Горе први додири са Француском почињу крајем XVIII вијека у доба владике Петра I Петровића Његоша. Тада, након мира у Кампоформијуму, 1797. године, укида се Млетачка република, а дјелове њене територије присвајају Француска и Аустрија. Нестанак Републике светог Марка, чинио се погодан тренутак за проширење Црне Горе и њено уједињење са народом у Боки Которској. У почетку, владика Петар I се политички приближава револуционарној Француској, новој надолазећој сили Европе, што наилази на осуду из Русије. Како је у том тренутку Наполеон I Бонапарта ратовао против Турске у Египту, црногорски владика је био спреман да му се стави на располагање и покрене ратна дејства против Османлија на Балкану. Веза у овим полутајним односима са Паризом био је владичин лични секретар опат Долћи. Но, све то ће се брзо окренути, након мира у Пожуну 1805, када Аустрија губи посједе у Далмацији,
а Наполеоново царство формира своје Илирске провинције. Тиме ће Француска и Црна Гора постати сусједи, а у Боку ће умарширати француске трупе.
јесу могле да дипломатски ријеше црногорско питање повољно по њега. Наполеон III је савјетовао књаза да отпочне директне преговоре са Портом, али је овај то одбио. Убиство књаза Данила у Котору 1860. поново ће промијенити односе Црне Горе и Француске. Његов насљедник, књаз Никола, биће приморан да се приклони руском утицају, па се дипломатске везе са Паризом полако гасе. Посљедњи трзај тих оноса била је помоћ Француске око ублажавања мјера наметнутих Црној Гори након Друге Омер-пашине војне 1862. Пропаст царства Наполеона III званично ће завршити овај период у односима двије земље. Негативан однос Француске према Црној Гори биће константа током Вељег рата, али ће Француска бити међу првим државама које ће отворити своје дипломатско представништво на Цетињу.
ПРЕПУШТЕНА БОКА Поновна промјена власти у Боки, оживјеће идеју за уједињењем са Црном Гором, како би се искористило конфузно стање у Европи. Заједно са руском флотом Црногорци ослобађају Боку од аустријских трупа у фебруару 1806. Руска дипломатија није подржала овај потез и препуштила је Боку Француској уговором у Тилзиту. Нови господари Далмације покушали су да покрену преговоре са Црном Гором нудећи јој изградњу пута и отварање конзулата на Цетињу, али нијесу наишли на одазив код владике Петра I. Пораз Наполеона I код Москве, означио је крај надања да ће се Французи одржати у Боки, па владика још једном улази са војском у Приморје. Створена је скупштина која је донијела акт о уједињењу и избор власти нове државе. Поново је заказала руска дипломатија, која и дефинитивно препушта Далмацију Аустрији на Бечком конгресу 1815. године. Након тога, у наредних пар деценија односи Црне Горе и Француске ће мировати, тачније не знамо за неке директне везе Његошеве са Паризом. Једино поједини путописци посјећују Цетиње и остављају своје записе о томе, а од Француза најзначајнији спис о Црној Гори биће дјело Вијале де Сомијера, обавјештајног официра у служби Бонапарте. Долазак књаза Данила на власт, 1852, донијеће потпуни обрт у односима двије земље. Још прије тога, Друга француска република донијеће нови програм спољне
ПРИНЦЕЗЕ КСЕНИЈА И ВЈЕРА ПРИКУПЉАЈУ ПОМОЋ
политике у којем званични Париз преузима на себе улогу заштитника малих народа у Европи. Тај курс ће задржати и влада Наполеона III који ће се прогласити царем 1852. Тежак ударац који је доживјела Црна Гора у Првој Омер-пашиној години бацио је на кољена новостворену црногорску Књажевину. Из тог разлога, књаз Данило се није могао одазвати на позив Русије за учешће у Кримском рату, што је изазвало дубоку кризу у односима са Петроградом.
ИЗАСЛАНИЦИ НА ЦЕТИЊУ У међувремену, Париз шаље своје изасланике у Црну Гору, прво Проспераа Буреа, а онда и Ија-
сента Екара, који постаје конзул Француске у Скадру. Пораз Русије у Кримском рату, навео је књаза Данила да потражи на дипломатској сцени Европе новог заштитника Црне Горе, па је логичан избор пао на Француску. Од новог савеза књаз је имао велика очекивања, али на мировној конференцији у Паризу 1856. Црна Гора не успијева да обезбиједи државну независност. Ипак, и даље је француска политика доминирала у Црној Гори, а Екар постаје главни савјетник књаза. Зато књаз Данило 1857. одлучује да лично посјети Париз. Иако је дочекан као владар суверене земље, његова мисија је пропала, јер ни Француска ни Русија ни-
ПОСЉЕДЊЕ ПОГЛАВЉЕ Завршно поглавље у односима Црне Горе са Француском десиће се током Првог свјетског рата. И тада ће званични Париз имати двојаку улогу. Наиме, како је Црна Гора ушла у рат на страни Антанте, 1914, Француска јој шаље помоћ. На Цетиње стиже контигент француске војске, који ће учествовати у борбама на Ловћену. Истовремено, француска влада одбија захтјев краља Николе за новчани зајам који би поспјешио ратна напрезања Црне Горе. Када је у јануару 1916. дошло до дефинитивног слома Црне Горе, краљ и влада се склањају у Француску, тачније у Неји на Сени, мало мјесто поред Пари-
ИТАЛИЈА И ЊЕН ОДНОС ПРЕМА ЦРНОГОРСКОЈ БОРБИ ЗА НАЦИОНАЛНО ОСЛОБОЂЕЊЕ
Покретачи модернизације Славко БУРЗАНОВИЋ
С
редином XIX вијека и Италијане и балканске народе повезивао је заједнички политички императив: борба за национално ослобођење и уједињење. Била је то основа за узајамне симпатије, а 60тих година стварани су и планови о анти-аустријском и анти-османском савезништву. Планирано искрцавање Гарибалдинаца на источној јадранској обали и њихово садејство са Црногорцима у иницирању ослободилачких покрета на Балкану било је опасно по европску равнотежу, јер се посљедице повезивања италијанског и источног питања нијесу могле до краја предвидјети и контролисати. Под притиском Француске и Русије од идеје се одустало. Група Гарибалдинаца прикључит ће се црногорској и херцеговачкој војсци током Вељег рата (1875.-1878. године) а италијанска јавност ће са наклоношћу пратити црногорске успјехе у овом рату. На Берлинском конгресу италијански представници подржали су независност и територијално проширење Црне Горе и њен излазак на море. Снажење Црне Горе препознали су као пожељну сметњу аустроугарској експанзији на Балкану. Италијанска влада благонаклоно је омогућила обуку црногорских младића у италијанским војним школама имајући у виду значај који ће они имати у војном поли-
тичком и културном животу своје земље. Од средине 80-тих година XIX вијека, у Црну Гору долазе италијански научници који истражују црногорска природна богатства и могућности њихове експлоатације.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ДРЖАВА Орођавање династија Савоја и Петровић Његош 1896. године снажно је подстакло интересовање италијанске јавности за Црну Гору. Током наредних година у Италији ће о Црној Гори бити публиковано стотине новинских чланака, репортажа и књига научног и публицистичког карактера. И у Црној Гори јача утицај италијанске културе о чему свједоче бројни текстови у Гласу Црногорца. Од 1901. године изучава се и италијански језик на курсевима у Подгорици и на Цетињу. Очекивања књаза Николе да ће поред руске добити и италијанску политичку подршку за амбициозне планове о територијалном проширењу своје државе нијесу се остварила. С друге стране италијанска политика и привредни кругови препознали су Црну Гору као полазну тачку за остваривање своје експанзије на Балкану. Од 1903. до 1909. године италијанским капиталом изграђена је лука у Бару, прва црногорска жељезница од Бара до Вирпазара, организована пловидба
по Скадарском језеру, подигнута је Марконијева радио станица на Волујици код Бара, прва на Балкану, успостављен монопол дувана и изграђена модерна фабрика за прераду дувана у Подгорици, интензивиран поморски саобраћај између италијанских и црногорских лука и остварен пораст међусобне трговинске размјене. Уочи балканских ратова Италијани су приступили и исушењу Улцињског поља. И ова, као и претходне иницијативе, представљала је допринос технолошког осавремењавања и модернизовања Црне Горе. Иза већине ових подухвата стајала је Цомпагниа ди Антивари-Барско друштво издашно субвенционирано од стране италијанске државе. Новом Бару и његовој луци грађеним према пројектима италијанских инжињера намијењена је улога важне жељезничке и поморске станице на планираној саобраћајници која је Русију и Балкан требало да повеже са Италијом и Француском.
ОД БЛИСКОСТИ ДО ТИШИНЕ Завидну тачку дипломатски односи Рима и Цетиња достигли су током 1908-1909. године. Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине у јесен 1908. године изазвала је незадовољство и у јавности и у вла-
дајућим круговима како у Италији тако и у Црној Гори. Уз подршку италијанске дипломатије Црна Гора је успјела да постигне укидање одредби чл. 29 Берлинског уговора којим је у корист АустроУгарске био ограничен суверенитет Црне Горе над властитом обалом. У вријеме Балканских ратова и Првог свјетског рата продубљује се јаз између италијанских и црногорских интереса због амбиције Црне Горе да присвоји албански Скадар и вишеструких међународних импликација тог чина. Италија је стрепјела да би Црна Гора, да обезбиједи сагласност Беча за посјед Скадра, могла уступити Аустро-Угарској дио Ловћенског масива што би ослабило стратешке позиције Италије на Јадрану. Овакве оцјене нијесу спријечиле италијанску дипломатију да уочи Првог свјетског рата и током своје неутралности (јул 1914. – мај 1915. године) покаже спремност да са Бечом преговара о цијени препуштања Ловћена и других дјелова Црне Горе. До споразума није дошло јер је Италија тражила да јој Аустрија уступи области са италијанским националним карактером. У периоду неутралности у Првом свјетском рату италијанска влада је инсистирала код аустријске да се уздржи од заузимања Ловћена, истичући да би такав чин био исто што
и објава рата Италији. Ипак, након уласка у рат, као савезница Црне Горе, током 1915. и почетком 1916. године није урадила ништа за одбрану Ловћена. Шта више, због црногорског заузимања Скадра (јун 1915. године) престала је да својом флотом обезбјеђује снабдијевање Црне Горе храном и ратним материјалом. Парадоксално је, за Црну Гору, Италија је више урадила као неутрална сила него као савезница.
ЦРНОГОРСКО ПИТАЊЕ ПРЕДМЕТ РАСПРАВА Борбу црногорског суверена и владе у егзилу да очувају независност Црне Горе италијанска дипломатија је подржала како би је искористила као средство притиска на југословенску владу у преговорима о разграничењу. Охрабрила је устанак у Црној Гори против српске окупације, финансијски помагала црногорску владу и издржавала одред црногорске војске у Италији. Након потписивања Рапалског уговора односно споразума са Београдом, 1920. г. постепено је ускраћена помоћ црногорским индипендентистима. Црногорско питање било је предмет расправа и у италијанском парламенту. Италијански националисти користили су га за дискредитовање владине спољне политике, у чему су се посебно се истицали Мусолини и његове
5
6. jun 2020.
за. Одатле црногорска влада у егзилу води послове и одлучну битку за останак државе. У Паризу, краљица Милена и принцезе Ксенија и Вјера оснивају хуманитарни фонд за прикупљање помоћи црногорском народу у земљи и у интернацији, у којем узимају учешћа даме из највиших кругова француске пријестонице. Но, француска влада водиће другу политику и стаће на страну Србије, као покровитељ њених тежњи за стварање државе Јужних Словена. У томе, Француска види баријеру у Средњој и Источној Европи од обнове власти Хабзбурга и ширења германског утицаја. Право Црне Горе на самосталност и самоопредијељење биће скроз гурнуто у страну, зарад постизања овог циља. У томе није помогло краљу Николи ни неформално савезништво, јер Црна Гора никада званично није постала чланица Антанте. Пробојем Солунског фронта 1918. године, француске трупе, под командом маршала Фрашеа д’Епереа, заједно са српском војском ишле су у ослобађање Балкана. Мада је територија Црне Горе била ослобођена од стране комита, француске и српске трупе ушле су у њу као на окупирану територију. Француска политика снажно се одупрла аспирацијама Италије да задобије цијелу источну обалу Јадрана, па ће доћи и до мањег сукоба између италијанских и америчких трупа са једне и француских и српских са друге стране на Његушима у јануару 1919. Од савезничке војске, француска армија се претворила у окупационе трупе на тлу Црне Горе. Коначно, Мировна конференција у Версају дала је печат односима Француске и Црне Горе. Тада је Француска у потпуности стала на страну Србије, а Црна Гора дефинитивно изгубила своју вјековну самосталност и државни субјективитет. Иако је династија Петровића наставила да живи у Француској, овиме су дипломатски односи између двије земље укинути.
присталице. Очекивања да ће Мусолини по доласку на власт подржати борбу за обнову црногорске државе показала су се као нереална. Управо он је 1923. године енергично онемогућио дјеловање црногорске политичке емиграције у Италији. Нестанак црногорске државе са политичке карте Европе за посљедицу је имало за читав низ година губитак интереса Италије за простор Црне Горе претворене у југословенској краљевини у заосталу, безперспекивну провинцију. Југословенске власти онемогућавале су и сужавале простор за дјеловање италијанских компанија у Црној Гори. Барско друштво је таворило а амбициозни планови о економском препороду Црне Горе су напуштени. Драстичне геополитичке промјене изазване фашистичким агресијама током Другог свјетског рата пружиле су могућност фашистичкој Италији да 1941. обнови црногорску државу као вазалну сателитску творевину. Одговор црногорског народа на италијанску окупацију био је 13-јулски устанак и упорна антифашистичка борба. Од јесени 1943. у тој борби придружили су им се и бројни Италијани, припадници дотадашњих окупационих снага. Њихова војна формација узела је за своје име Гарибалдијево, које у очима Црногораца није потамњело ни у годинама најгорих искушења у црногорско-италијанским односима. Своју државност црногорски народ повратио је у југословенској федерацији а државну самосталност коначно обновио 2006. године. Тиме су се стекли услови за отварање новог поглавља у историји италијанско-црногорских односа.
ЕПИЗОДА ИЗ ЦРНОГОРСКО-АМЕРИЧКИХ ОДНОСА: СУСРЕТ КРАЉА НИКОЛЕ И ПУКОВНИКА ХАУСА КРАЈЕМ 1918. ГОДИНЕ
В
риједносни ставови истраживача могу бити извориште необјективности у истраживању и прошлости и спољне политике. Покушајмо илустровати кроз једну епизоду из црногорско – америчких односа - сусрет краља Николе и пуковника Хауса, спољнополитичког савјетника америчког предсједника Вилсона, у Паризу. Разговор се одиграо у ситуацији, како пише Margaret MacMillan када је Никола „чинио све што може и од онога мало што му је преостало“ и када “... нико у Паризу није имао појма какво је стање на терену, и када је одлучено да се питање представљања Црне Горе на конференцији мира држи отвореним, да би то „тако остало док се Мировна конференција није окончала“. Harold Nicolson, британски дипломата на конференцији и касније професор дипломатије на Оxфорду је написао „у вези са случајем Црне Горе моја рана вјера у самоопредјељење као лијек за све људске болести постала је помрачена сумњама и резервацијама“. Сам сусрет је описан на два мјеста, кратко у сјећањима пуковника Хауса као и у биљешци који је водио амерички дипломата Frazier. Ево тих двају историјских пасажа у преводу: „Позван сам од краља Црне Горе на његов захтјев. Ађутанти у „предивним униформама“ су ме одвели у његове одаје у Хотел Meurice. Нашао сам да је краљ пријатан стари господин који је испричао своју причу са много достојанства. Фразиер је записао наш разговор, који заиста ако се може назвати разговор, зато што је то био више његов монолог“.
АУТЕНТИЧНИ ЗАПИСНИК Записник под насловом „Разговор између краља Црне Горе и пуковника House-a, 8. новембар 1918, у хотелу Meurice у 3.30 послијеподне“ биљежи: Краљ је изјавио да је Црна Гора веома старо краљевство и да позна за слободу неколико вјекова, прије него је било који други балкански народ постојао. Рекао је да су почели рат са великом енегијом и куражју али како су остали без топова, муниције и медицинских залиха и како их је било немогуће добити од Савезница. Црна Гора је била приморана да се преда Аустријанцима. Пошто је напустио своју земљу из Јована Медованског, рекао је свом унуку, Петру, да поведе остатке војске у Драч да би се у Солуну инкорпорирала са савезничким армијама. У почетку генерал Сарај их је примио добро и узео Црногорца за пратиоца, али се његов став ускоро промијенио и коначно инкорпорирао Црногорце у српску војску. Он (краљ) је сам отишао у егзил у Француску, бирајући је прије него Италију гдје му је његов зет понудио азил и то због својих присних веза са Наполеоном III и царицом Евгенијом. Пошто је дошао у Француску предсједник је према њему био врло љубазан али мало помало његово пријатељство се охладило и сада му се не поклања никаква пажња сем што су поставили два полицајца уз његов аутомобил како би изгледало да га чувају, али заправо да га шпијунирају. Он је понудио Фрацуској и Великој Британији да сакупи црногорски батаљон између својих црногорских поданика у Сједињеним државама, као и Италији, Швајцарској, Француској и Великој Британији. Обавијестили су га да не требају црногорски батаљон у Европи али су му сугерирали да пошаље своје људе у Бизерту гдје ће се обучити и онда их послати да се прикључе армији у Солуну. Краљ Никола се пожалио огорчено на Србију, земљу која је, рекао је, регрутовала Црногорце у српску војску противно њихове воље. Рекао је да је Русија увијек штитила Црну Гору али сада када се Руско царство распало нема више помоћи са те стране. Због тога се нада да
Сага о одузетој слободи ће предсједник Вилсон бити његов пријатељ и заштитник. Молио је пуковника Хауса да се захвали предсједнику на топлом пријему који је пружио његовом министру. Закључио је опаске говорећи да зли утицаји раде против њега да би спријечили да се пресједник Сједињених Држава позаинтересује за судбину Црне Горе. Пуковник Хоусе је увјерио краља да то није могуће да Сједњене државе имају велику симпатију за Црну Гору и да ниједан страни утицај не може спријечити да Црна Гора добије оно што заслужује. Краљ је одговорио да не тражи привилегије него само жели третман за који осјећа да његова земља заслужује.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА СРПСКОГ ИСТОРИЧАРА Тај сусрет, карикирајући уз драмске ефекте, описује српски историчар Драгољуб Р. Живојиновић. Цитирам уз властите коментаре: У данима када се за краља Николу и његову владу све окренуло наопачке, када су сви били опијени победом, и тако се понашали, он је морао да моли за њихово разумевање, хуманост, милост, помоћ. (Наравно Живојиновић не наводи зашто је то тако, а посебно не и српску пријетњу његовој држави и његовом краљевству јер он се бави историјом дипломатских односа гдје је ултимативни циљ стварање српске Југославије). Први коме се тих дана обратио с молбом да га посети био је, не случајно, „пуковник“ Едвард М. Хаус, главни амерички представник у преговорима о примирју. (Да би се умањила важност краља треба мало шкрбнути и од Хаусовог ауторитета јер он, знамо, није прави пуковник америчке војске.) Осмог новембра 1918. године, у поподневним часовима Хаус је дошао у краљев апартман у хотелу „Мерис“. Ту су га дочекали гардисти у „китњастим унформама“ и допратили до салона (помену ли неко салон) у коме га је примио краљ Никола. Хаус га је
описао као „пријатног старог господина, који је достојанстено испричао своју причу“. Забележио је да то није био дијалог, већ краљев монолог? Шта је он имао да саопшти свом госту из САД? (Реторичко питање, мајстора хисториографије старе школе које омогућава да се у одговору на њега каже и понешто што краљ није рекао). Говорио је о дугој историји своје краљевине, дужој од осталих балканских земаља, храбрости који су њени војници показали у рату против непријатеља, жртвама и страдањима. Одговорност за капитулацију Црне Горе приписао је неспособности великих сила да његовој земљи дотуре топове, муницију, оружје, храну, лекове; капитулацију није споменуо (бјеше ли у претходној реченици интерпретатора написана ријеч капитулација, а у оригиналу записника предаја. Овдје у питању подсјећање читаоца на уцијепљени мит о намјерној капитулацији Црне Горе у Првом свјетском рату али то Живојиновић вјешто успутно помиње), али је саопштио да је својој војсци наредио да се повуче у Драч и бори у савезничким редовима на Солунском фронту. Тамо их је генерал Морис Сарај, командант Источне армије, припојио српским дивизијама. Као толико пута раније краљ Никола је и овога пута имао проблема са истинитим изношењем чињеница. (Којим - Живојиновић не наводи, али ово је речено да би се на крају поновио истовјетан појачан закључак да је краљ безмало лажов).
ПУНА КАПА МАЛИЦИОЗНОСТИ И НЕИСТИНА Наставио је тирадом (гдје је та краљева тирада ако Хаус каже да је то монолог изречен на достојанствен начин) против Француске, чије је гостопримство уживао у данима изгнанства. (Живојиновић не наводи да се то тада претворило у присилни азил у коме Французи неће бити спремни да га пусте да се врати у
КРАЉЕВСКА ПОРОДИЦА У ЕГЗИЛУ
Небојша ЧАГОРОВИЋ домовину јер би то побркало конце великосрпског уједињења). Иако су први додири и искуства били пријатељски (?) (Овдје Живојиновић ставља знак питања, као пита се откуд таква неутемељена тврдња може пасти краљу на памет), временом су сасвим захладнели, тако да данас полиција и агенти (ваља мало претјерати јер оно у Фрезиеровом извјештају бијаху два полицајца у аутомобилу која га и шпијунирају) стално прате и шпијунирају. Савезничке владе одбациле су његов захтев да се обнови црногорски одред. Поред Француске, краљ Никола је оштрим речима оптужио и Србију (овдје је додато једно „и“ као да је краљ у разговору оптуживао и друге савезничке земље) што је прикупљала Црногорце у своју војску. Захвалио се председнику Вилсону за подршку коју му је пружао и изразио бојазан да ће га зли утицаји спречити да то и убудуће чини. Хаус га је уверавао да су САД биле наклоњене Црној Гори и да ће подржати њене захтеве. На крају, краљ Никола је упозорио да он није тражио наклоност, већ праведан поступак који је његова земља заслужила. То је био и крај разговора. (Али не и Живојиновићеве малициозности према суверености Црне Горе коју њен краљ очајнички жели да спасе па српски историчар у продужетку на крају поентира овако): Краљ Никола је изнео своју причу, непотпуну и неискрену, док Хаус није пружио никакве гарантије и уверавања у погледу будућности његове земље. Исход разговора је био занемарљив. (На одређени начин „да“ ако се узме крајња судбина Црне Горе због великосрпске окупације али не и амерички напори да кроз неколико дипломатских мисија сазнају о томе каква је ситуација и воља народа Црне Горе. Укратко Живојиновић је само на учтив начин рекао да је црногорски краљ један лажац.
6
6. jun 2020.
ЗАБОРАВЉЕНИ ПОГЛЕД СРБИЈЕ НА ЦРНУ ГОРУ
Драган Б. ПЕРОВИЋ
О
дноси Црне Горе и Србије, упрошћено гледано, кретали су се од великих очекивања до изневјерених надања. Који гођ период да се посматра, анализира, у крајњем остане благи укус горчине и сазнање да је све могло бити боље, сређеније, племенитије. Тренутна дешавања на линији првих комшија и „братских држава“ све то додатно поткрјепљују. Умјесто одласка у даљу прошлост и тражењу исходишта за ескалиране проблеме, сматрамо да вриједи подćетити на један период када је у Србији направљен узлет, који је обећавао разрјешење односа у стилу оне народне – „чист конат, дуга љубав“. И пуно боља будућност. Прије педесетак година бившу Југославију је захватио талас гибања који је у себи носио доста националистичког, што су многи виђели као увод у распад дотадашњег друштвеног уређења и саме државе. На челу Србије, односно Савеза комуниста Србије, налазила се група политичара, врсних интелектуалаца, који су јасно и гласно детектовали проблеме и упозорили на посљедице, ако се адекватно не реагује на указане појаве. Ту група, касније означену и проскрибовану као „српски либерали“, чинили су Марко Никезић, Мирко Тепавац, Латинка Перовић, Мирко Чанадановић. Када су они смијењени у знак солидарност оставку је поднио и Коча Поповић, прослављени партизански командант, министар спољних послова и потпредćедник СФР Југославије. У кампањи дуго вођеној против њих, означавани су као антититоисти, совјетофоби итд. Успон и пад либерала је тема за другу прилику. Сада ћемо се укратко позабавити ставовима које налазимо у документима спреманим за Пленум ЦК СК Србије, 1972. године. Пленум је на дневном реду имао „Активност Савеза комуниста Србије (СКС) у броби против национализма и шовинизма у Србији“. Расправљало се „о коренима, идеологији, појавним облицима и акцији национализма“, о чему су изводи публиковани у неђељнику НИН, бр. 1121, од 2. VII 1972, којим смо се послужили у припреми овога текста.
РЕТРОГРАДНЕ СНАГЕ НЕКАД У обиљу полазишта привлаче пажњу они дјелови који се тичу Црне Горе, тј. односа неких ретроградних снага у Србији према њој. Тадашње ретроградне снаге данас се, на жалост и несрећу Србије, представљају као њена авангарда, која је води у „свијетлу прошлост“. Ми им, по свој прилици, ту дођемо као колатерална жртва или утјеха за безбројне промашаје, када би успјели у свом сомнабулном науму. Полазишта у извјештају СКС били су раније утврђени налази да је „распиривање националних нетрпељивости био један од резултата метода рада органа безбедности“. Уз то, у Србији се јавља сепаратизам који је, у ствари, разочарани хегемонизам (уз пароле о „окупљању свих Срба и стварању српске државе која би покривала највећи део територије на којој су Срби настањени“). За-
Све је могло бити боље Прије педесетак година бившу Југославију је захватио талас гибања који је у себи носио доста националистичког, што су многи виђели као увод у распад дотадашњег друштвеног уређења и саме државе. На челу Србије, односно Савеза комуниста Србије, налазила се група политичара, врсних интелектуалаца, који су јасно и гласно детектовали проблеме и упозорили на посљедице
„етничком групом“... Тиме је идеја „Велике Србије“ још једном добила на афирмацији. Слично стоји ствар и са оспоравањем права на националност Црногорцима. То што најутицајнији црквени представници отворено изјављују (у духу говора о Македонцима) да „су Црногорци Срби“, да је „Његош српски песник“, јесте само израз незадовољства СПЦ и њеног врха, одвајањем МПЦ, таласом ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈЕ, ТЕЖЊОМ за еманципацијом националних цркава из тзв. „Југословенског православља“ у чијем оквиру доминира превасходни утицај Српске православне цркве. Због тога се у текстовима и публикацијама СПЦ све више доводи у питање теза (коју је изнео црквени историчар Душан Петровић) да су до балканских ратова 1912. и 1913. на простору нашег православља „у црквеном погледу постојале три аутокефалне цркве: у Србији, Црној Гори и Карловачкој митрополији“. Стога се сада упорно истиче да су 1922. Црногорска и Карловачка митрополија „присаједињене Српској православној цркви“, и да је Свети Синод цариградске патријаршије признао уједињење ових цркава под СПЦ. Истиче се, такође, и сасвим супротна теза да „Цетињској митрополији није нико и никада дао аутокефалију“. (др Љубомир Дурковић). Чему ово инсистирање да Црна Гора није имала аутокефалну цркву? Читав овај проблем добија своју световну димензију управо око подизања Маузолеја Његошу на Ловћену, што је само повод да СПЦ искаже и неке своје политичке намере...“
УЗЛЕТ НАЦИОНАЛИЗМА
ЧИСТКА ЛИБЕРАЛА У СРБИЈИ Латинка Перовић и Марко Никезић
кључено је да се национал-шовинизам најочитије исказује у култури и кроз дјеловање Српске православне цркве (СПЦ), а да је духу истинске културе туђ сваки национализам. Констатовано је да алиби за своје дјеловање српски националисти увијек траже у сличним појавама код других народа, представљајући себе као мученике, а да „друго подручје културе у коме су се испољиле великосрпске асимилаторске амбиције јесте културна традиција“. „Недовољно критички осветљена (мисли се на традицију, прим. Д. Б. П) она остаје захвална манипулативна платформа српских националиста, који калкулишу културним
наслеђем, а не либе се и да грубо фалсификују његове изворне облике (српско средњовековно песништво, на пример).“ „У овом погледу нарочито је карактеристичан однос српских националиста према црногорској култури. Комплекс црногорске културе, посебно културне прошлости, служио је српским националистима као стални полигон за демонстрирање патерналистичких идеја. Користећи се историјски нерегуларним својатањем вредности које су настале и које припадају периоду кад црногорски народ још није био стекао све историјске атрибуте нације, српски националисти му и данас одричу те атрибуте. Они вешто манипулишу чиње-
ницом да је у прошлости Црногораца и Срба било симбола који су историјску судбину два народа обележавали као национално заједништво. И као што у другим приликама инсистирају на разликама националних култура тако овде инсистирају на заједничком, разуме се, под српским именом.“
УВИЈЕК АКТИВНА СПЦ За данашњег читаоца и актуелна дешавања посебно су занимљиви ставови који се тичу активности СПЦ: „У последњој деценији појачана је политичка активност Српске православне цркве, посебно на националистичком плану... Македонци бивају проглашавани
„Читав политички програм СПЦ центриран је око питања националног, око сфере ЕМОЦИОНАЛНОГ, за чије покретање и стављање у погон, у принципу, није неопходна изванредно заснована доктрина, теоријски концепт... СПЦ је акцију око довршења пруге Београд – Бар искористила и у националистичке сврхе. Појављивале су се и песме у „Православљу“. Тако, на пример, читамо: ,О Србијо, мила мати, свима ћеш нам добра дати. Црна Гора без Србије тешко своје гњездо вије’.“ СКС је најавио борбу у три правца – као трећи постављен је „активни фронт борбе против свих национализама у СР Србији, а великосрпског посебно, као најопаснијег“. Како је наглашено, „великосрпски национализам се такође понаша душебрижнички према Црној Гори, негирајући индивидуалност црногорског народа и аутентичност његове културе“. На жалост, овај политички и индивидуални узлет српског руководства скрајнут је, а примат су почеле преузимати снаге против којих су се они ангажовали. Врхунац је био крајем деведесетих година прошлог вијека, када је дошло до трагичног распада заједничке државе, да би данас ти појавни облици метастазирали и колико гођ звучало парадоксално, највише погађају саму Србију.
Од мањег народа све је мање вриједно Цитати из докумената спреманих за Пленум ЦК СК Србије, 1972. године, који су публиковани у НИН -у, број 1121 од 2. јула 1972. године: „Битне особености црногорске културе узимају за регионалне особености, и све што се догодило у процесу сазревања црногорске културе, као националне, приписују тобожњој антисрпској политици у новој Југославији... За њих је, у принципу, све што долази од малобројнијег народа мање
вредно те не сме бити заштиће- из ове историјске перспективе не- овом примеру се још једном потврно никаквим кључем.“ могуће повлачити демаркационе дило да је великосрпски национали„Оглашавајући националну еман- линије кроз културу која се разви- зам сувише историјски компромиципацију црногорскога народа за јала у доба недефинисаних наци- тован да би васкрсавао у „чистим“, усиљену и антисрпску, српски на- оналних садржаја, упорно се тра- елементарним облицима... Читав ционалисти једнострано присвајају же тапије са националним митом комплекс односа српског и црнотековине црногорске културе под на свакој песми, на свакој фресци, горског народа, нарочито у облаизговором да чувају континуитет на сваком споменику... Постаје ва- сти традиције, својом сложеношћу српске традиције. За њих Његош жније знати чије је шта, него шта је излаже да буде свестраније и криостаје искључиво српски песник и шта и колико вреди.“ тичкије расветљен како би се засвака друга књижевна и уметничка „Најочитији пример таквих насто- творили извори псеудонаучне арвредност уз коју фигурира реч с р п јања је један део полемике око по- гументације која најчешће служи у с т во – искључиво српска. Иако је дизања Његошевог Маузолеја... На националистичке сврхе.“
7
6. jun 2020.
ВЕЛИКЕ И МАЛЕ ДРЖАВЕ: ИЗМЕЂУ ИДЕАЛИЗМА И РЕАЛИЗМА
Мудра игра на турбулентној сцени Претходни периоди су оставили дубоке трагове, Русија игра активно на Балкану, а Црна Гора јој је интересантна управо због чланства у НАТО и унутрашњих подјела. Унутрашња стабилизација, изванредна дипломатија и здрава економија су услови не само развоја већ и опстанка
У
спјешна политика свих држава мора комбиновати идеализам и реализам. Идеализам је систем вриједности који усмјерава стратегију, а реализам увид у чињенице, интересе, потенцијале и ограничења. Политичари не могу као Хегел одговорити на критике да његова визија не одговара чињеницама (Тим горе по чињенице). Идеализам без реализма доводи до неуспјеха и трагедија, реализам без идеализма до цинизма; по Оскару Вајлду цинизам значи знати цијену свега а вриједност ничега. Политичка филозофија којом су доминирала етичко теолошка учења се дуго бавила тиме каква треба да буде држава. Николо Макијавели је у своме Владаоцу први детаљно анализирао сурову политичку реалност, како освојити власт и задржати је не бирајући средства; он је, а не језуити, како се на Балкану често тврди, формулисао принцип да циљ оправдава средства. Исус, проповиједајући највише духовне и моралне идеале, није искључио реализам. Одвојио је свјетовну од вјерске сфере (Дајте цару царево, а Богу Божје), и рекао да је у одлукама нужно направити реалне процјене: Кад неко гради грађевину треба прво да види колико новца има па према томе гради, да не би морао застати на пола. Када један краљ зарати са другим треба да преброји своје војнике. Ако их има знатно мање од противника треба одмах да тражи мир.
БУРЕ БАРУТА Према С. Хантигтону Балкан је испресијецан линијама расједа између цивилизација чија су основа религије и то га чини историјски трусним. Простор Црне Горе је био интересантан због положаја на Јадрану, јер су њени економски ресурси били увијек оскудни. Најинтересантнија је била Бока, дубоки залив и природна лука. У III в. пр. К. овај простор је
Подјеле од давнина
БОГ ЈАНУС
био дио државе Илира, који су гусарили и нападали околне грчке државице, које су тражиле заштиту од Рима. Илири су убили римског амбасадора што је био повод за рат. То је прва војна интервенција једне велике силе на Балкану. Послије три рата, 168 пр. Кр. Римљани су заузели овај простор и интегрисали га у своју империју. Римски период је био једини у историји у коме је Балкан био политички, економски и културно уједињен и најдужи период мира који је трајао неколико вијекова. Граница Западног и Источног царства је 395. године подијелила Црну Гору на два дијела; Бока са залеђем је припала Западном, а остатак Источном царству, што је видљиво до данас. Црна Гора је добила, као римски бог Јанус, два лица, једно које гледа према западу, друго према истоку. Падом Западног, цијела територија је припала Источном царству, Византији. Инвазијом Словена, Византија је изгубила контролу, осим Котора и градова на обали. Словени су
Кључна способност адаптације
Мале државе, посебно оне на је дипломатском вјештином, унубалканској вјетрометини, мо- трашњом стабилношћу и развијерају бити много више опрезне ном привредом успијевала да се и имати већу способност адап- вјековима одржи упркос пријеттације промјенама у окружењу њама великих сила у окружењу. да би опстале, а онда покуша- За мале државе су битна три елеле да остваре циљеве. мента: изванредна дипломатиУ природи највеће животиње ја, економски развој и унутраживе много дуже од малих, тако шња стабилност. То омогућава је и са великим и малим држава- да се успјешно прилагођавају ма. Велике силе по правилу, за- спољним промјенама, опстану, хваљујући великим привредним, одоле изазовима и апетитима војним и културним ресурсима великих сила. Оне не могу улатрају много дуже од малих држа- зити у сукобе са великим силава. Поучни изузетак на Балкану је ма, ако немају за савезнике друбила Дубровачка република која ге велике силе.
примили кршћанство и културу захваљујћи бенедиктинском реду и бискупијама на обали. Користећи кризе Византије и ратујући против ње, створене су прве словенске државе Балкана: Бугарска, Дукља и Србија.
ДУКЉА ЈЕ БИЛА РЕГИОНАЛНА СИЛА Дукља је у вријеме краља Михаила и Бодина била регионална сила. Била је католичка држава западне културе. Папа је признао, као и краљевску круну Михаила, и дао статус надбискупије и митрополије Бару. У Дукљи је било шест католичких бискупија и ниједне православне. Унутрашња нестабилност и мијешање Византије и Србије су довели до пропасти и Стефан Немања је послије шест година рата освојио Дукљу. Србија се ширила на рачун слабе Византије и у вријеме Душана постаје регионална сила. Ефемерно царство проглашено 1346, праћено проклетством цариградског патријарха, распало се послије Душанове смрти. И у вријеме Немањића, Дукља је била претежно католичка, а сви српски владари су преговарали са Римом о уједињењу црква, због политичких интереса. Распадом Србије је створена независна Зета која не обухвата Боку, која је била одвојена од остатка Црне Горе до 1918. Балшићи прихватају католичанство, сарађују са Римом, али улазе у сукобе са Венецијом, Турцима и са Црнојевићима, а задњи Балшић прелази на православље и оставља Зету српском деспоту, своме ујаку.
НЕЗАВИСНОСТ ПОД ЦРНОЈЕВИЋИМА Између Венеције и Османског царства, угрожена од српских деспота, Црна Гора поново постаје независна под Црнојевићима. Они исто осцилирају између Ве-
Историја показује да је Балкан био релативно стабилан само у контексту великих империја, а када су оне слабиле на сцену су ступале мале државе које су биле релативно кратког вијека, до доласка нових великих сила. Задња подјела Балкана између великих сила је била она на Јалти која је била на снази до краја хладног рата; Југославија је била подијељена 50:50 одсто утицаја СССР-а и западних савезника. То јој је омогућило да се 1948. одвоји од Москве без њене војне интервенције, слиједи специфични развој социјализма, уз помоћ Запада, прије свега САД. У току хладног рата је имала битни геостратешки значај који је са крајем хладног рата изгубила, као и спољну потпору и унутрашњу идеолошку кохезију и распала се на мале државе. Оне од тих држава које су некад биле дио Млетачке републике и Аустрије су интегрисане у ЕУ и НАТО. Дио Црне Горе, Бока, вјековима је био дио Млетачке републике и Аустрије, а њен већи дио је био дуго у саставу Османског царства, а 1878-1918. независна држава везана за Русију, и те подјеле имају посљедице до данас.
неције и Турка, сукоба и савеза са малим сусједним државама, и Турци освајају Црну Гору 1496. године. Бока остаје саставни дио Млетачке републике и одољева турским нападима. Захваљујући Венецији у XVII в. црногорска племена се буне против Турака и учествују у ратовима против султана које покреће папа. Венеција и Рим су битни савезници и уз промјенљиве успјехе то доводи до стварања аутономног савеза племена на челу са цетињским владикама. Владика Мардарије прихвата унију са Римом 1640, а главари су више пута прихватили власт Венеције која је поставила цивилне гувернере у Црној Гори, гувернадуре. Русија постаје европска сила са Петром Великим и има интерес за обалу Црне Горе све до данас. Владика Данило одлази у Русију и добија финансијску помоћ. Помоћ је често обустављана и била скромна, али је ментална ваза са Русијом постала битна; радило се православној и словенској великој сили и унија са Римом је пропала, а Венеција послије 1718. више није имала снаге за рат. Крајем
Антун СБУТЕГА XVIII в. више црногорских делегација одлази у Беч тражећи покровитељство и помоћ. Катарина Велика и Јосип II су подјели интересне зоне на Балкану 1782. а Црна Гора је била аустријска зона. Петар I бива у Русији затворен и онда протјеран. Беч шаље војну помоћ битну за побједе против Махмуд паше Бушатлије.
ПРО И КОНТРА ЗАПАДА Гувернадури Радоњићи заговарају про западну оријентацију, владике Петровићи про руску. Петар I је покушао да се повеже са Наполеоном и оствари независност и ширење граница, а Руси реагују покушавајући да га елиминишу. Успио је да опстане, али се дефинитивно везује за Русију, као и Петар II. Књаз Данило се повезао са Наполеоном III, али га је то коштало главе. Никола се поново везује за Русију. Послије 1878. на Цетињу значајне државе имају дипломатска представништва, али Никола не развија дипломатску мрежу; Црна Гора дуго има само амбасаду у Цариграду, а касније у Београду. Он се поуздавао у кћерке удате за чланове важних династија, и у себе. Тако је имао погрешне визије и није схватио да га Русија послије 1903. напушта и подржава Србију. У току Првог свјетског рата у избјеглиштву је био стар, усамљен и без способних сарадника и дипломата. Изгубио је власт а Црна Гора независност и анектирана од Србије ушла у Југославију без аутономије. Црногорка политичка елита, са неким изузецима, слиједила је Београд у распаду Југославије до подјеле 1997, када почиње сложена унутрашња и вањска игра. Постепено се иде према независности и формулише се про западна политика са циљем интеграције у НАТО и EU. Но, претходни периоди су оставили дубоке трагове, Русија игра активно на Балкану, а Црна Гора јој је интересантна управо због чланства у НАТО и унутрашњих подјела. Унутрашња стабилизација, изванредна дипломатија и здрава економија су услови не само развоја већ и опстанка. Цијели Балкан има историјску шансу да први пут послије 395. поново постигне политичко, економско и културно јединство у оквиру ЕУ. Пут је напоран и дуг, али вриједан труда. Успјех захтијева изванредну способност играња на турбулентној свјетској сцени са пуно јаких играча, који мијењају често тактике.
У прошлом броју КУЛТ-а уз текст Живимо привид слободе избора није наведена ауторка текста Тијана Тодоровић којоj се овом приликом извињавамо због пропуста. Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Сузана Булатовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
6. jun 2020.
ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ — VII: СВЕТЛАНА КАНА РАДЕВИЋ
Aрхитекта Слободан Бобо МИТРОВИЋ
С
Широким личним образовањем, као актер слободног креативног мишљења, у времену социјалистичких стереотипа, мијења архитектонску филозофију, тихо, без преврата и сукоба, али оствареним дјелом. Она изграђује и ствара нови простор, формира нови амбијент
Хотел „Златибор“ (1981) који је добио I награду на YU конкурсу изгледа као да је изникао из неког геоморфолошког процеса. Са шест етажа ослонца, стилизованом вертикалом и послије четрнаесте етаже наставио је пенање у простору. Са пуним платнима натур бетона и стакленим вертикалама – шлицевима, контрастно потенцира динамичност издужене форме стварајући оригиналан солитер, битно другачији од осталих. Хотел Златибор је радила у „тотал дизајну“, ентеријер, намјештај, опрему и инвентар. На хотелу „Мојковац“ (1969) мултипликацијом троугласте форме, структурира јединствени објекат. „Лексикографски завод“ (1984-89) је несвакидашњи објекат на којем спаја два дијела објекта из два времена. Нове везне партије неутралише стаклом, компонујући историјске слојеве, као намјерну слику старог и новог, на принципу контраста. Споменик у Дуванском комбинату (1972) и Споменички комплекс на Барутани (1980) су Канине просторне експликације на тему страдања у II свјетском рату.
ХОТЕЛ „ПОДГОРИЦА“ Подгорица, 1968–1974
треба посветити. Њен лик, стил, изглед, био је као да није из овог свијета и простора, као да је дошла из неке друге културе. Децентност у изгледу, гесту, опхођењу, ауторитативан став били су у складу са њеном мистеријом архитектуре. Можда је по сриједи и породични ген. Њен отац Лука је био геометер, а средња техничка школа у Подгорици носи име народног хероја Марка Радевића, грађевинског инжињера и Каниног стрица. Дипломирала је на архитектонском факултету у Београду (1963). Истовремено апсолвирала историју умјетности на филозофском факултету. Запо-
шљава се у Подгорици, у РЗУП -у, и већи дио каријере функционише као “слободан умјетник”. Магистрирала и завршила услове за докторат у Пенсилванији (САД) код арх. Луис Кахна. Специјализирала је 1973. године у Паризу, усавршавала се у Салцбургу. У маниру великих мајстора архитектуре ради у бироу Кише Курокаве у Токију (1987), Москви (1995-97). Била је и члан одбора за умјетност ЦАНУ, а од 1999. год. постала је редовна чланица ДАНУ. Била је и прва подпредсједница Матице Црногорске, чланица Црногорског ПЕН центра, представница UNESCO-a (AIA). Од 1994. год. инострана чланица Руске Академије за архитектуру и грађевинске науке. Ипак, све то није инспирисало довољно поштовања да њени објекти добију правну и техничку заштиту. Са хотелом Подгорица створила је просторну интеграцију историјске и модерне архитектуре у најатрактивнијој природи. Диспозицију и структуру хотела повезује визуелним спонама са остацима средњевјековне тврђаве на другој обали, са ушћем Рибнице у зелену и брзу Мора-
чу што градира садржајни пулсирајући живот хотела. Примјеном облутка на зидовима фасада и ентеријера, створена је необична симбиоза традиционалног материјала из околног терена и модерне конструктивне архитектуре. Стрме падине ријеке, нивелација тераса хотела са спаваћим блоком истакле су јединствену симбиозу археологије, архитектуре и рјечног пејзажа. Аутобуска станица-Подгорица (1968) јединствена је архаична форма модерног конструктивног склопа. Природним материјалом из геолошке подлоге подгоричке равнице, Кана трансформише архитектуру симболички у меморијска ликовна платна, репер Подгорице. Била је веома привржена стамбеној згради у Петровцу, (1968), са видно истакнутом, конструктивном скелетном структуром, у коју је уградила стамбене јединице. Тај објекат је велики искорак у односу на колективно становање, тада и данас. С. К. Радевић, широким личним образовањем, као актер слободног креативног мишљења, у времену социјалистичких стереотипа, мијења архитектонску филозофију,
TIME ZONE PHOTOGRAPHY
ветлана Кана Радевић (1937–2000) уживала је велико поштовање за живота, не само у Црној Гори. Данас, након 40–50 година, њена архитектонска дјела трају као достојни репрезенти персонализоване архитектуре из времена када је Црна Гора стварала фундаменте своје визуелне и амбијенталне културе. Неочекивано, послије двадесет година од њеног одласка из живота добија на масовној популарности. Потребе грађана за одбраном и очувањем меморије града, указују на социјалну димензију Канине архитектуре садржане у познатој антрополошкој вези архитектуре и универзалних вриједности које су бит човјека у свим временима. На Венецијанском Бијеналу (2004), „Montenegrin ECO-LOGIC“, хотел Подгорица презентован је као достигнуће црногорске архитектуре, да би одмах након Венеције услиједило прекрајање хотела. Да није ветеран заштите архитектонског наслијеђа арх. Андрија Маркуш дигао глас, упознао јавност и државне институције, ко зна шта би се све десило са хотелом. Међутим, десет година касније слиједи други, јачи атак, градњом солитера, тик уз хотел. Ни побуна младих архитеката и студената, НВО са именом „Кана“ ни стручна и грађанска јавност нијесу успјели да зауставе деградацију хотела Подгорица. Црногорски парадокс је да док неки архитекти деградирају хотел, у истом часу други га приказују у Њујорку на изложби „Архитектура у Југославији 1948– 1980“, МОМА, (2018.), на понос државе Црне Горе. Истраживање поријекла и умјетничке нити Каниног талента, продирање у тајне њене стваралачке личности, лијеп је задатак којем се
Прва дама архитектуре
Велика мајсторства
ХОТЕЛ „ЗЛАТИБОР“ 1981.
СПОМЕН-КОМПЛЕКС НА БАРУТАНИ Подгорица, 1968–1974.
СВЕТЛАНА КАНА РАДЕВИЋ
тихо, без преврата и сукоба, али оствареним дјелом. Она изграђује и ствара нови простор, формира нови амбијент. Њена архитектонска дјела се не могу подвргнути типизацији, стилизацији, школи. Она су плод непосредне креативности, којом структура грађевине, садржајно и визуелно мијења и ствара нови гениус лоци што су фундаменталне дефиниције архитектуре. Као да тек сада продире свијест о значају градитељског дјела Светлане Кане Радовић када Црна Гора почиње да билансира своје аутентичне културне вриједности, а ради се о јединој жени међу архитектима, која је примила Југословенску награда за архитектуру „Борба“ (1968), била најмлађи лауерат у историји награде, добила Тринаестојулску награду (1968) и Награду ослобођења Подгорице (1992). Ако Црна Гора, једног дана, буде имала свој Пантеон, Светлана Кана Радевић ће имати своје мјесто у њему.