ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
20. jun 2020. | година I | број 16
црна гора и битке ДЕМИСТИФИКАЦИЈА ВЈЕРОВАЊА ДА СЕ РАТНИМ ПОБЈЕДАМА РЈЕШАВАЈУ НАЦИОНАЛНА ПИТАЊА
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
Д
окле расте перје на соколу, причаће се о Вучјему долу, за три паше и књаза Николу..., tако почиње једна од многих гусларских пјесма о славној бици из црногорско-турског рата. Ова пјесма једна је од многих која исказује црногорску фасцинацију биткама и вјеровање да се побједом у бици рјешавају најважнија национална питања. Било је то вјеровање црногорског друштва XIX вијека. Они паметнији, схватили су послије Берлинског конгреса да је то нетачно, и да мале земље добијају битке тек када велике силе признају њихове резултате. Јер, Црна Гора би изашла као побједник из Вељег рата чак и да је изгубила битке на Вучјем долу и Фундини, а добила би и Никшић, чак и да га није освојила. Као што је добила Подгорицу, за коју црногорска војска није испалила ниједан ме-
Причаће се о Црној Гори Ко је осим Црногораца од 1603. до 1804. године на Балкану имао национално-ослободилачки покрет и ко је водио војничке битке за национално ослобођење? Опростите, али нико други. Звучи као патетично патриотско првачење, али то су чињенице. Из овог ратовања настала је независна држава
так. Битка, као и рат, у крајњем, јесте војничка кулминација политичког процеса, тако да судбина побједника неминовно зависи од тог процеса. То побједник тешко прихвата, а обичан човјек најчешће не разумије. Код нас, чак и данас, постоји доста увјерења да су све наше битке против Турака - славне и побједничке, да смо стално сјекли турске паше и бимбаше, разгонили Турке „на буљуке“… Славна прошлост је лаж, каже М. Црњански. Ко зна колико је црногорско-турских сукоба око испаше и имовинских дажбина, касније представљено као бој са сул-
тановом војском, иако састављачи гусларских пјесама понекад, и то ненамјерно, кажу истину. Сјетимо се пјесме Смрт Никца од Ровина и разлога због којег је дошло до сукоба Никца и никшићких Турака. И напокон, присјетимо се како су погинули Никац и Бабић Јакшар: „Трче они један пут другога/ сретоше се у бијеле овце/ једанак им пукли џефердари,/ оба мртви пали међу овце.“ Која је ово национална политика и борба за слободу? А по Никцу је Његош, наводно, хтио да назове медаљу која је послије добила Обилићево име.
Упркос свим историјским знањима, колико сте пута чули: историја Црне Горе јесте историја сталног ратовања и великих побједа над Турцима. Када то чујем или прочитам као став неисторичара који вјерује да познаје националну историју, онда сасвим разумијем због чега тако мисли. Чак сматрам да је неизбјежно да тако мисли. Али када овакав став изрекне историчар, онда знам да је у питању маскирани гуслар, који не разумије историју Црне Горе, па ни историју као науку. Било је доста ратовања, било је много битака, многе су и добијене, али историја Црне Горе – није историја ратовања, нити слијед војничких побједа. Позовимо математику у помоћ.
ПОКЛИЧ ЦРНОГОРАЦА Анастас Боцарић
Црна Гора је пала под османску власт 1496. године, а до првог војничког сукоба, за који би се могло рећи да је претеча црногорског ослободилачког покрета, долази 1603. године. Дакле, након 107 година туђинске власти. Била је то прва војничка побједа Црногораца. До друге велике војничке побједе требало је чекати 153 године (1756). Успјех је била и побједа 1768. године. Двадесет осам година касније, извојеване су двије велике побједе: на Мартинићима и Крусима (1796). До сљедеће велике побједе Црне Горе чекали смо 62 године. Наравно, побједа на Граховцу (1858). Затим Вучји до, Фундина, опсаде Никшића и Бара (1876-1878). И тиме се углавном завршава наше побједоносно ратовање у XIX вијеку. Од 1496. до 1878. године су 382 године. За то вријеме – десетак политички важних побједа. Али, ипак има историчара који честе црногорско-турске пограничне инциденте око имовинских питања или црногорска четовања по Херцеговини, виде као непрекидни рат. Гријеше људи. Зна се што је турски поход на Црну Гору, зна се што је погранична свађа, зна се што је похара. Турских похода на Црну Гору, у виду казнених експедиција које предузима регуларна војска, након 1603. било је двадесетак: 1649, 1685, 1692, 1712, 1714, 1756, 1768, 1785, 1792, 1796, 1858… Ове су се казнене експедиције најчешће неповољно завршавале по нас. Али истина је да су у биткама про-
тив Турака Црногорци извојевали убједљиве побједе, иако је противник био вишеструко бројнији и опремљенији. Историчари увијек за ове невјероватне побједе имају исто објашњење — храброст и мотивација. Не знам да ли је то довољно, али не могу да препознам што недостаје. А сигурно недостаје. Очекивао сам да ће нова генерација црногорских историчара која се бави овом проблематиком, понудити објашњења која недостају. Ништа од тога. Гуслар који се служи компјутером, остаје гуслар. У вредновању црногорских битака и ратовања против Турака често доминира, чини ми се, локални и племенски приступ. Када се овај феномен опсервира из тог угла, онда је важан број погинулих и рањених, број заплијењних застава, пушака и коња и наравно персонални допринос. Ко је посјекао колико глава, ко је командовао батаљоном, које је братство или племе имало највећу улогу… У анализи овог феномена упадљиво недостаје његово регионално значење. Црногорско ратовање није сјеча паша, како је виде племеници и историчари жељни медаља, него је сукоб са једном глобалном и супериорном војничком силом. Војничка снага Османског царства XVI или XVII вијеку, приближна је снази савремених војних алијанси. Понављам, немам довољно добрих објашњења за ове црногорске побједе, јер оне су, мјерено односом снага, невјероватне. Искрен да будем, немам добро објашњење ни за неке раније битке, попут Барске из 1042. године. Византијски писци су пораз десетоструко бројније византијске војске објаснили ратном варком, прављењем буке, навлачењем у кланце… Не знам баш да ли су византијски војници били толико плашљиви од звукова трубе или да су били ненавикли на кланце, али је дукљанска војска супериорно побиједила, а византијски писци и Поп Дукљанин нијесу нашли друго објашњење за ову побједу. Но, да се вратимо нашим Турцима. Црногорске војничке побједе уочљива су и фасцинантна појава и у балканској националној историји новог вијека. Неведите још једну балканску земљу или народ са таквим ратничким резултатима. Навео сам битку из 1603. која би се могла сматрати почетком црногорског устанка. А када је почео Први српски устанак? 1804. године. Ко је, осим Црногораца, од 1603. до 1804. године на Балкану имао националноослободилачки покрет и ко је водио војничке битке за национално ослобођење? Опростите, али нико други. Звучи као патетично патриотско првачење, али то су чињенице. Из овог ратовања настала је независна држава. У томе је значај црногорског ратовања. Није то племенска олимпијада о којој пишемо да бисмо истакли претке или племе коме припадамо, већ је ратовање дио државотворног и ослободилачког покрета. И зато: „Докле расте перје на соколу…“
2
20. jun 2020.
П
рича о филмским верзијама великих ратних битака, биткама даје додатни ореол који из перспективе мира додатно подсјећа друштво на ратне хероје. Тај ореол је сличан ореолу споменичког обиљежја, не само због чињенице да такви филмови постају важан дио кинотечког фонда, дакле живог музејског експоната, већ и због тога што су такви филмови понос нације. Па макар и оне која више формално не постоји, попут југословенске нације, коју је надживио југословенски партизански филм. Примјер филма Битка на Неретви, довољан је да истакнемо улогу филмске умјетности која је надживјела и земљу која је могла да стане иза једне тако велике филмске продукције, чији је буџет данас незамислив за земље које су настале њеним распадом. Званично је коштао пет милиона долара, али неке процјене америчких извора говоре о цифри од дванаест милона долара. Оно што је замисливо, представљају сасвим очекивано спорења око ауторских права, односно тема да ли је Битка на Неретви данас босанскохерцеговачки или хрватски филм. Таква расправа, изван финансијских аспеката дјелује бизарно у односу на стварни учинак којим је тадашња СФРЈ таквим и сличним филмовима осим унутрашње кохезије, озбиљно дјеловала и на пољу културне дипломатије. Историчар филма Даниел Рафаелић у есеју Битка на Неретви – филм над филмовима истиче околност да ће тај филм и даље представљати кинематографију државе које нема – и која је трајала 45 година. „Битка на Неретви није нестала из филмских архива, кинематографа и с малих екрана. То је најбољи показатељ њезине вриједности.“ Важан дио насљеђа југословенског партизанског филма јесте његов антифашистички наратив, око кога се бивши Југословени и даље могу окупљати. Важан без обзира што су исти ти Југословени добили нове ратне филмове који реферишу на ратове деведесетих година XX вијека, ратове за које се сматрало да се не могу десити на тлу послијератне Европе.
КАКО ЧИТАТИ ФИЛМСКЕ ВЕРЗИЈЕ ВЕЛИКИХ БИТАКА
Освајање слободе кроз наративе Важан дио насљеђа југословенског партизанског филма јесте његов антифашистички наратив, око кога се бивши Југословени и даље могу окупљати. Важан без обзира што су исти ти Југословени добили нове ратне филмове, који реферишу на ратове деведесетих, ратове за које се сматрало да се не могу десити на тлу послијератне Европе
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
луције у филмовима црног таласа ријечима: „Мислим да се не може дозволити да се ни у име револуције на оптуженичку клупу стави само стваралаштво“, за кога у књизи Кока-кола социјализам Радина Вучетић карактерише сивом еминенцијом културног живота социјалистичке Југославије. Националним кинематографијама иде сва заслуга за продукцију ратних филмова, која ауторски, али и политички реферише на велике битке. Након Перл Харбура ни холивудски филм није био исти, јер је и кроз филм требало покренути велику мобилизацију друштва за потпуни улазак Америке у рат, попут филма All American platoon. БИТКА НА НЕРЕТВИ Вељко Булајић, 1969.
Да није снимљен филм заснован на истинитим догађајима из Другог свјетског рата, реализацији стратешког плана удруженог напада сила Осовине на југословенске партизане који су се повлачили са рањеницима 1943. године, да ли би сама Битка на Неретви добила такав статус, од премијере 1969. године, па до данас. Статус историјског спектакла, како битке тако и филма. Или је додатна тајна његовог успјеха кастинг за филм у коме гледамо звијезде
попут Орсона Велса, Јула Бринера или Франка Нера. Баш онако како је и Велимир Бата Живојиновић важан Кинезима или како смо могли слушати 2017. године у Црногорском народном позоришту Пекиншки симфонијски оркестар како изводи музику из филма Валтер брани Сарајево, Хајрудина Крвавца из 1972. године. Или као што је било важно да Јосипу Брозу Титу на премијери филма у новоотвореној Скендерији у Сарајеву те 1969. године, друштво праве Софија
Лорен и Омар Шариф. Филм или „најважнија умјетност“, како га је Руска револуција прогласила слиједећи Лењинову изјаву. Знамо да је Тито волио филм, и да ту љубав није пореметио много ни југословенски црни талас. Шездесете године XX вијека југословенску кинематографију управо карактеришу патизански спектакли и филмови црног таласа. И једни и други постижу међународне успјехе, а Вељко Влаховић мудро коментарише оптужбе негирања тековина рево-
Ратни филм је учвстио насљеђе антифашизма. Битке су пренијете на велико платно. Филм је такође означио освајање слободе кроз наративе који истражују границе идентитета. Трендовски или изван тренда, историјски или савремено, храбро или идеолошки, нискобужетни или високобуџетни, играни или документрани. Филм великих и „малих“ битака. У коначном зашто и данас гледамо 13. јул, Радомира Шарановића из 1982. године или које нам све битке недостају у архиви умјетнчке продукције питање је црногорске културе и данас и сјутра.
НА ЗРНУ ГРАШКА
Oпрости нам, друже Сава Очигледно је тe 1943. године оним антифашистима било лакше да се пробију кроз обруч шестоструко бројнијег непријатеља него што је данас овим антифашистима да се договоре како да заједнички обиљеже седамдесет седму годишњицу Сутјеске
МИЛИЦА ПИЛЕТИЋ
У
јеку двије велике битке које се тренутно воде у свијету – једне против пандемије, друге против расизма – и овог се јуна обиљежава годишњица Пете непријатељске офанзиве или Битке на Сутјесци. И иако се већ годинама најављује поновна заједничка прослава свих њених учесника, што је престало услијед ратова деведесетих, то се чини немогућим. Очигледно је тe 1943. године оним антифашистима било лакше да се пробију кроз обруч шестоструко бројнијег непријатеља него што је данас овим антифашистима да се договоре како да заједнички обиљеже седамдесет седму годишњицу Сутјеске. Другим ријечима, на Тјентишту ће, као што послије развода и бива, вијенце полагати делигације СУБ-
НОР-а бивших југословенских република, свака за свој викенд. Она песница коју је ”сложила партизанска свијест” и коју смо некада дизали ”до сунца до неба” не може поново да сложи тих пет прстију у пест’. Филм Сутјеска који је режирао Стипе Делић и који никада и поред Ричарда Бартона (Тито), није засијенио Битку на Неретви Вељка Булајића, остаје као свједочанство о једном од највећих страдалишта народа и народности Југославије. Наравно да играни филм, иако по истинитом догађају, не препоручујем умјесто историјских уџбеника, морам да нагласим важност ангажоване умјетности. Већини играних филмова са тематиком Другог свјетског рата не може се оспорити умјетничка вриједност иако их и неке моје колеге олако називају пропагандним. Огромни буџети који су издвајани за њихову производњу, а познато је како се тада финансирао филм, издвајани су с циљем да филмови буди и визуелно атрактивни и привлачни и другим тржи-
штима. Филм јесте скупо, али је моћно оружје. Жао ми је што у Делићевом филму није било више простора за једног од највећих црногорских народних хероја, команданта Саву Ковачевића, страдалог у јуришу пред сам крај борби. - Не знам што ће бити. Учинићемо све што можемо, говорио је Сава, а узречица му је, кажу, била ”разумијеш”. Иако је та епизода у Делићевом филму упечатљива, неки кажу бриљантна, иако Љуба Тадић прилично личи на Саву са фотографија, за његов лик није било довољно простора. Савина борба и живот свакако су филм за себе. Један добар документарац, рецимо и не без пјесме Командант Сава онако како је пјева Нена Ивошевић. Стихови су написани у вријеме борби на већ познату руску пјесму (о једном украјинском јунаку грађанског рата) Подсјећања ради, мада је све податке о бици лако наћи на интернету и осим чувеног ратног спектакла видјети и бројне документарне филмове, издвојићу неке. Борбе су биле даноноћне и
трајале су од 15. маја до 15. јуна. Непријатељ је располагао са преко 120 хиљада војника и јаком авијацијом која је бројала око 300 авиона. Највише је било Нијемаца 67 хиљада, потом Италијана 43 хиљаде, док је Бугара, четника и усташа било око 35 хиљада. Број погинулих није прешао 640. Партизана је било 22 хиљаде, с тим што је само рањеника било око 4000 са особљем Централне болнице. Погинуло их је 7543. Многима се не зна гроб. На Тјентишту је сахрањен 3301 борац. У нашем региону - као то боље звучи, него на екс ју просторима - и садашњим и претходним владајућим структурама стало је до антифашизма само спорадично и декларативно. Политички поени и даље се скупљају на националним идејама и говорима, док се срамно изврћу и прекрајају историјске чињенице. Повремено заблистају појединачне грађанске иницијативе и сусрети, али то је недовољно јер фашизам се мора уништавати систематски. А како, кад за то нема озбиљне воље и стратегије. Да појасним, уколи-
ко неко на јавном месту на неком зиду нацрта кукасти крст, биће кажњен због уништавања фасаде. Исто је и приликом јавних говора и текстова које објављују медији у којима аутори величају злочинце. Није да не дође до јавне осуде, али до судског епилога не дође никада. Правно гледано, нема на основу чега. Ако би око било чега данас требало да се окупимо, ми који смо некад били заједно, то је управо против застрашујуће растyћег фашизма. Па и да га је као идеологију у потпуности немогуће угушити, неодговорно је и срамно непрепознавати га, окретати главу, да не кажем и подстрехивати га. Антифашизам не припада само онима који су побиjедили у Другом свјетском рату већ свима. Онај величанствени споменик Миодрага Живковића на Тјентишту представља продор партизана који је онда изгледао немогућ, али се ипак десио. Можда нам се опет догоде побједе које изгледају немогуће. Хеј, хај, хеј хај... али се морамо борити.
3
20. jun 2020.
У ЗЕМЉИ ЧУДА
MАРИЈА ПЕРОВИЋ
Н
емој битке, кроз филм, дискретно ми сугерише уредница. А могу ли битку за филм, или за аудио-визуелну дјелатност? Нијесам је питала, а већ пишем. Иако волим и историјске битке. У том контексту занима ме филм у најави Ровачка битка. То је филм који тек треба да се сними, јер бих вољела да сваку битку која се тиче нас, унапријед добијемо. Али, ако је у Другом свјетском рату низ битака називан офанзива, у контексту сваке битке коју данас водимо - чини ми се да смо у дефанзиви, и прије него генерал у овом случају редитељ(ка) организује трупе, војску, војнике - па и комите - чини ми се да водимо спорадичне битке, које никако да постану планирана стратегија. Наше битке, па и оне филмске, у прошлости увијек су креирали други, негдје друго су били генерали, а некада би наши дошли до статуса првог официра. Нијесам упућена у војне структуре, па на основу литерарног и филмског искуства импровизујем. Дипломатске битке најчешће смо губили, а оне су
Изгубљена битка за писменост То је рат који би морали добити. И баш ме брига како је у сусједству. И баш ме брига како је то било историјски. И баш ме брига за све ламенте над бившим временима... Желим и да Јавни сервис и остале ТВ станице препознају да битке добијамо и серијама... и задацима за младе кративне, у сленгу војнике или ударнике који чекају да их неко препозна
важније од ових на бојним пољима. Када се сабирају резултати. Иако филмска и аудио-визуелна дјелатност, не пишем умјетност, у фази снимања, мора да посједује чврсту организациону структуру, попут војне да би била одржива, за ту борбу кључна је стратегија. Први пут имам утисак да је имамо. Филмски Центар је као Генералштаб, онај који добија битке. Главни генерал је и стратег. Генерали зато завршавају факултете, па је у овом контексту филмска школа попут војне, уз природни дар за промишљање. Али ону везану за електронске медије, сада већ и дигиталне, интернет и аналогне и дигиталне медије - немамо. Ту смо у фази комита, партизана, четника, герилаца, „издајника“ и родољуба, зависи како са чије стране посматрамо. Јер ту јесмо у једној врсти рата, без стратегије. Као да
рвемо са спорадичним терористичким нападима, у којем губе они који имају референце, обазовање и практична знања. У средини колумне, долазим до наслова - изгубљења битка за писменост (медијску, и оне друге). А важну за добијање дипломатске, читајте културне офанзиве. Ове битке добијају десетари. А по причи мојих животних сапутника који су служили војску, десетари су увијек били они најпослушнији и најсуровији. У мирнодопско доба. И они који су долазили из (духово) сиромашних крајева. Када кажем духовно - ја мислим на литературу, књижевност, сликарство, умјетност, позориште, филм, архитектуру - јер то је моја религија. А то је рат, који би морали добити. И баш ме брига како је у сусједству. И баш ме брига како је то било историјски. И баш ме брига за све
ламенте над бившим временима. Иако највише волим оне битке за Југославију, које су се водиле и дипломатски и културом. У којој су простор проналазили дисиденти у једном дјелу државе, а хваљени у другом. У којој је каква год да је била, постојала стратегија. Сада и ја тугујем. Попут оне народне - жал за младост, или вина т-га за југ. А у најбољим сам годинама, не само ја, него све колеге и пријатељи који су знањем које је изнад десетарског, спремни да учествују у „бици за будућност“. Али... док медији дивљају од индивидуланих ставова, док се професија једино питала у случају пандемије, и ту битку смо добили... да завршим са филмом - ја се радујем Ровачкој битки и желим да буде што боље ауди-овизуелно дјело, желим и да Јавни сервис и остале ТВ станице препознају да
битке добијамо - и овом серијом и другим које не снимамо, и задацима за младе кративне у сленгу војнике или ударнике који чекају да их неко препозна. Док се не преселе у неке друге средине у којима су могли да се боре за свој рад. Ако изгубе ову битку, надам се да ће ту добити. А десетари - да и то преведем у службу ове колумне - јесу сви они који извршавају задатке, без промишљања. Неки су знали да мисле, неки нијесу ни знали... Али, како год, сви су схватили да је неисплативо. Али утјешићу се, ако смо изгубили неке битке, надам се да нијесмо и рат. А то јесте – стратегија за све. Кроз вријеме и простор. Може да буде и филмско, а може да буде и реално... у којем ће редитељ-ка одабрати само најбоље за финану верзију. Али за почетак, мора да има - стекне право да га креира.
ФРАГМЕНТИ ИЗ КЊИГЕ МОМИРА М. МАРКОВИЋА „ЦРНОГОРСКИ РАТ“
Војска која спава на земљи
О
рганизација и структура црногорског друштва у потпуности је одговарала геополитичком положају земље, стијешњене међу непријатељски расположеним сусједима, у тешко проходним кршевима и планинама које су је одвајале од свијета, а и сама племена једно од другог, записао је Момир М. Марковић, књижевник, књижевни критичар, публициста, новинар, академик. У књизи Црногорски рат Марковић пише како је у оскудици воде и животних намирница, без путева Црна Гора била једина земља на Балкану гдје се нијесу могла користити кола као превозно средство. У наставку текста преносимо одомке тог штива. - Без утврђења и градова (Цетиње је, поред Манастира, имало до краја 18. вијека тек десетак кућа). Ситне парцеле посне земље и мала стада ситне стоке била су једино чиме се Црногорац могао бавити као привредном активношћу. Друштво је вишеструко било лишено могућности да производи вишак вриједности. Без икаквих могућности за развој науке, занатства, трговине... за којима, на крају крајева, није било историјске нужде. Па, ипак, мање је познато, постизани су успјеси у видарству, што је резултат историјске нужде и непрекидног ратног стања у којем се заједница налазила. А успјешно се штитила и од куге, спаљивањем кућа, лешева, чак и болесника. Црна Гора је земља која је најмање страдала од епидемија куге на Балкану. У том ће раздобљу Црна Гора најнеспорније домете остварити на плану ратне вјештине и тактике, која ће се и на основу слободне иницијативе богатством форми исказивати као народно стваралаштво. Такав ред ствари није у супротности са историјским законитостима. Свака револуција по правилу конкурентност мора доказати
МОМИР М. МАРКОВИЋ
на друштвено-политичком плану. Основни инструмент којим револуција разрјешава битне друштвене и политичке конфликте јесте рат. „Рат није ништа друго до државна политика продужена другим средствима“. Стога свака друштвено-економска формација први напредак, у фази револуционарних превирања, мора показати у начину вођења рата и ратној вјештини. Тај се напредак по правилу темељи на новим друштвеним односима. Сваки Црногорац био је ратник. Описујући начин ратовања Црно-
гораца Viala de Somier каже: „У ратним походима Црногорци не воде собом ни мазге, нити каква кола. Спавају на земљи, по стијенама, непокривени и изложени сезонским промјенама на које су навикли, те им то стога не причињава никакве рђаве посљедице на њихово здравље“. Начелни систем снабдијевања Црногораца у рату заснивао се на ратном плијену, како текућих потреба, тако и минималних резерви. Ако се, пак, радило о опсадама, дуготрајним ратним операцијама које
су ангажовале већи борачки састав, а није се указивала прилика за плијеном, онда су као интендантске колоне ступале на сцену жене са таином и приручним санитетским материјалом за борце, понекад потпомогнуте мањим групама младих бораца који би их штитили преко несигурних територија. Спомен на такав начин снабдијевања Црногораца на бојишту оставио је, поред других, Арсо Пајовић, новинар из Новог Сада у рату 1876-1878. као и многи други. И у народном предању и поезији остаје вриједан спомен на интендантске колоне и санитетско обезбјеђење црногорске војске. Све до 1876. црногорска војска није имала никакве инжењеријске, санитетске ни логорске опреме. Нема сумње да је поред система снабдијевања војске у рату и нарочити начин мобилизације, који се заснивао на давању знака за узбуну, доприносио успјешности црногорског четиристогодишњег рата. Пуцањ и поклич „Ко је Црногорац!“ били су довољни да за неколико сати саберу и уве-
ду у битку сву борачку снагу племена и нахије, а за незнатно дуже вријеме и читаве земље. Спиридион Гопчевић, описујући начин мобилизације за рат, каже да је цјелокупни борачки састав земље, упркос биједном стању пјешачких стаза, већ идућег дана могао бити концентрисан и спреман на дејство у ма ком крају земље. Мобилизацијске могућности слободног дијела земље кретале су се од почетка 16. до краја 19. вијека - у зависности од величине слободне територије, оствареног јединиства, снаге ослободилачке идеје и другог - од неколико хиљада бораца способних за одлучна офанзивна дејства, до тридесетак и више хиљада бораца способних за одлучна офанзивна дејства. У случају крајње нужде у очајничкој борби, када се оружја лаћају и дјеца од 10 година и жене, тај је број могао бити и двоструко већи. Суштина црногорске војне формације, која је произилазила из друштвене структуре, чинила је да се простим збрајањем тактичких јединица стварају здружени оперативни и стратегијски састави - војска која је за четири стољећа непрекидног рата у енергичним офанзивним дејствима извојевала доста славних битака. Р. К.
Племенска војна формација Већ два вијека се говори о Црној нимање, угњетавајући сурово по- фију, театар, архитектуру, кипарГори као Спарти, узимајући са по- робљене народе. Нијесу створили ство, сликарство, књижевност итд. носом као узор овај грчки полис. ниједну културну вриједност, није Поред тога, Атињани су извојевали Заборавља се да су Спартанци по- било умјетника, филозофа, науч- побједе у најважнијим грчко-перстали познати само по томе што су ника, писаца. Изузетан допринос сијским ратовима, а не Спартанци. водили сурови живот припремају- античке Грчке свјетској, а посебно Од Спарте је остало пар скромних ћи се од дјетињства до старости европској култури, дугујемо прије камења и неоправдана слава стеза рат који им је било једино за- свега Атини; демократију, филозо- чена захваљујући дјелима Плато-
на и Плутарха. Увјерен сам да је вријеме за одрицање од спартанског модела, за окретање будућности без ратова, ратника и носталгије за њима, вријеме за стварање услова који ће валоризовати све сегменте културе и стимулисати стваралаштво.
4
20. jun 2020.
БАРСКА БИТКА: ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ДАТУМА ЦРНОГОРСКЕ ИСТОРИЈЕ
Дан када је кренула страст за слободом
Послије ове побједе Дукља, тј. Зета, била је прва од јужнословенских кнежевина којој је призната независност од Византије. То је имало значаја не само за прву црногорску државу, него и за историју осталих јужнословенских, па и европских држава
или почетком 1038. године. Потиснуо је из Дукље Византијског намјесника Теофила Еротика.
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
П
рва црногорска држава, Краљевство Дукља, настала је на простору некадашње римске провинције Превалитане. Од XI вијека Дукља се почиње називати Зетом, а касније Црном Гором. Првом дукљанском, тј. зетском/црногорском династијом, сматрају се Војислављевићи. Назив су добили по кнезу Војиславу, који је на пријестољу наслиједио Светог Владимира. Војислав се у Љетопису попа Дукљанина назива и Доброслав. За вријеме владавине кнеза Војислава одиграо се један од најзначајнијих догађаја из црногорске прошлости. Била је то Барска или Туђемилска битка, која се одвијала у ноћи 6. на 7. октобар 1042. године, између византијске, тј. грчке и дукљанске војске. О овом догађају изворе налазимо у списима Јована Скилице, византијског хроничара из XI вијека и у дјелу Краљевство Словена, познатом као Љетопис попа Дукљанина. Словенске кнежевине на Балкану потпадале су до почетка XI вијека под власт Византије. Становници нијесу мировали, већ су устанцима настојали да се ослободе византијске управе. Послије устанка македонских Словена који је угушен, око 1035. побунили су се Дукљани под вођством кнеза Војислава. Послије почетног успјеха Војислав је заробљен и одведен у Цариград. Успио је да побјегне крајем 1037.
ПОСЕБАН ГНИЈЕВ Византији се Војислав посебно замјерио када је у зиму 1039/1040. године, са једног насуканог византијског брода, задржао за себе златни товар. Византијски цар је напао Дукљу у јесен 1040. године. Војску, предвођену Георгијем Пробатом (или Проватасом), Војислав је потпуно разбио. Пробат, „стигавши у земљу и запавши у гудуре, јаруге и беспутна мјеста, изгуби цијелу војску и сам се једва спаси“. У међувремену је избио и устанак у Македонији, који је предводио Петар Дељан. Тај устанак се урушио унутрашњим сукобима, а 1042. године на пријесто у Византији долази Константин IX Мономах. Исте године он је издао наређење о нападу на Дукљу. Прикупио је велике снаге, а у помоћ је византијски цар позвао своје вазале, кнеза Захумља, жупана Србије и бана Босне: „Кад је грчки цар чуо што се догодило, разбијешњен великим бијесом а несрећан у души, посла одмах изасланике са прилично злата и сребра да то дају рашком жупану и босанском бану и кнезу Захумске области, да би ови послали војску и народ против краља. Тада жупан и бан, пошто сакупе мноштво народа, поруче Љутовиду кнезу Захумске области, да би ови послали војску и народ против краља. Тада жупан и бан, пошто сакупе мноштво народа, поруче Љутовиду кнезу Захумске области, да сједини све мноштво и да он сам буде вођа читавог народа. И тако би учињено. А цар с друге стране
сакупивши војску много већу него раније, пошаље у Драч и нареди неком Курсилију, топарху, који је у то вријеме држао Драч и читаву драчку земљу, да сакупи сав народ драчке земље и да се стави на чело читаве војске, па да крене да ухвати краља (Војислава, прим. Д. Б. П) и његове синове било ђе их буде пронашао.“
ТАКТИКА ДОБРОГ ВОЂЕ Како наводи поп Дукљанин, Курсилије је војску, које је било „толико мноштво људи да их је земља једва примила“, прикупио око Скадра и стигао до Бара. Војислав се с војском налазио у Црмници. Пошто је видио да пред собом има вишеструко бројчано јачег непријатеља, дукљански владар припремио је посебну тактику: „Видите најдражи синови, да је велика грчка војска, а нас је према њима јако мало и чини ми се да никако не можемо у борби да им се одупремо. Учинимо, дакле, овако; нека двојица од вас, Гојислав и Радослав остану, а ви остала тројица узмите сваки по десет спретних људи са трубама и роговима и попните се на брда па се по врховима брда тако размјестите да Грци изгледају у средини. Ја ћу са овима који су са мном усред ноћи провалити у њихов логор. Кад будете чули глас трубе и рога, исто тако и ви на брдима уоколо огласите се јеком труба и рогова и гласном виком. Потом спуштајући се мало по мало, приближите се њиховом ло-
ЗИДИНЕ СТАРОГ БАРА
гору, и кад будете близу, немојте се плашити, већ будите храбри и мушки се борите. Свемогући Бог наиме, предаће их у наше руке.“ Војислав је послао и једног Баранина да „упозори“ Курсилија на опрез, јер на њега иде и опкољава га велика војска. О тим ратним и стратешким потезима Момир М. Марковић, у књизи Црногорски рат, закључује: „Ово је прва велика црногорска битка о чијем су исходу, према изворима, одлучивали брзи маневар, изненадни удар и ратне варке.“
ОКРШАЈ НА РУМИЈИ До окршаја је дошло на Румији, код Туђемила, у ноћи 6. на 7. октобар 1042. године. Војислав је тихо наступајући ликвидирао грч-
ке страже, што је додатно узнемирило Кусилијеву војску. У том тренутку, на знак трубе, дукљански војници су почели да дувају у рогове и да страшно вичу. То је био знак Војислављевим синовима да ураде како су се договорили: „А синови краљеви који бијаху по брдима исто тако почеше одавде и оданде трубити у трубе и рогове и викати. Затим, лагано се спуштајући низ стране брда, приближаваху се непријатељима, а исто тако је учинио и краљ. Грци се заиста почеше јако плашити, па пошто су слушали како се они споро спуштају, а како је била ноћ и нијесу могли да виде, мислили су да се ради о веома великој војсци, као што су били чули од Баранина. А кад су чули да је звук труба, рогова и вике већ
БИТКА НА ГРАХОВЦУ
Одлучујући корак ка признању ВУКОТА ВУКОТИЋ
Ј
една од преломних тачака у модерној црногорској историји и највећих битака у XIX вијеку је Битка на Граховцу. Скоро да је тешко преувеличати њен значај за Црну Гору и њену борбу за добијање државне независности. Она пада у једном специфичном тренутку наше историје. Наиме, књаз Данило, ослоњен на свог новог савезника Француску и Наполеона III, покушава током трајања мировне конференције у Паризу да од великих сила обезбиједи признање црногорске суверености. Међутим, то је било тешко испословати, јер у првом Омер-пашином походу, 1852-52, Црна Гора је била пред војничким поразом и Турска је истицала своје право над њом. Због тога, књазу је била потребна побједа на бојном пољу како би показао великим силама спремност Црне Горе да буде самостална држава. Прилику за то добио је у новом херцеговачком
БИТКА НА ГРАХОВЦУ
устанку почетком 1858. године. Под вођством Луке Вукаловића, потпомогнути црногорским четама јајоша, Херцеговци су дигли буну тражећи испуњење рефор-
ми на које се Османско царство било обавезало. Мада су велике силе покушале да смире ситуацију, устанак је добио на замаху. Отоманска империја лако је до-
шла до закључка да, након заустављања Омерпаше који је био на путу да сломи Црну Гору, једном брзом војном акцијом може угушити херцеговачки устанак и нанијети одлучујући пораз књазу Данилу. Успјех војне кампање донио би јој право да избјегне мијешање великих сила и дефинитивно утврди пред међународној јавности да је питање Црне Горе њено унутрашње питање у које нико нема право да се мијеша. С друге стране, књаз Данило је рачунао да ако дође до сукоба с Турском то ће додатно скренути пажњу европске и свјетске јавности на црногорско питање. Интереси обје стране спријечили су настојања великих сила да зауставе побуну. Тако књаз дијели црногорске барјаке и чинове
у пограничним крајевима, а Сеоца припаја себи. Одговор Турске на то је био концентрација трупа у Требињу. Покретима турске војске под командом Хусеин-паше ка Грахову 2. маја отпочеле су ратне операције и поред дипломатске интервенције Француске и Русије да се они зауставе. Сукоби су убрзо дошли до свог врхунца и резултирали битком на Граховцу 13. маја 1858. Према бројним сачуваним извјештајима видимо да су ратна дејства трајала више дана. Већ 8. маја пошао је Хусеин-паша према Грахову како би ту заузео положај. На то су Црногорци реаговали, тако што су 11. маја заузели кланце и одвојили га од главнине турске војске. Главни бој догодио се 13. маја када је Хусеин-паша покушао да се пробије, али у контранападу Црногорци су разбили његове положаје. Црногорске трупе успјеле су да заробе турску комору, а онда и положаје артиљерије, што је довело до панике у турским редовима. Међу Црногорцима истакли су се војво-
5
20. jun 2020.
близу и да на њих наваљују, спопаде их страх, и окренуше се у бијег. Кад је пак краљ сазнао, а и они који су са њим били, да Грци бјеже, навалише кад се зора приближавала на њихов логор, да их рањавају, сијеку и убијају гонећи их пред собом. Исто тако и краљеви синови су их на све стране ударали и сјекли...“ Зетска војска до ногу је потукла Грке, то јест Византинце. По византијским изворима било је 4060.000 мртвих и седам палих стратега-заповједника, тј. генерала. У исто вријеме је Гојислав, син кнеза Војислава, у близини Клобука, водећи дукљанске одреде, „побиједио комбиновану рашко-босанско-хумску војску, која се код Бара требала спојити с византијском“.
ОКРЕТАЊЕ ЗАПАДНОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ Послије ове побједе Дукља, тј. Зета, била је прва од јужнословенских кнежевина којој је призната независност од Византије. То је имало значаја не само за прву црногорску државу, него и за историју осталих јужнословенских, па и европских држава. Дошло је до буђења тежњи за ослобођењем од Византије и окретање западној цивилизацији. Војислав је након ове битке проширио своју власт на Травунију и Захумље. На тај начин Дукља је фактички постала нови центар Јужних Словена. Уз самосталну државу Војислав је настојао да обезбиједи и самосталну цркву. Црква је у то вријеме била јединствена. У Дукљи је било ćедиште бискупије, над којом су превласт имале метрополије или главне цркве, које су биле у Скадру, Драчу, Сплиту или Дубровнику. Право признање државне самосталности, остварио је Војислављев син Михаило, добијањем титуле „rex Sclavorum“ (краљ Словена) од папе Гргура VII 1077/78. године. Самосталност цркве остварио је Михаилов син Бодин (унук кнеза Војислава), када је Барска (Дукљанска) бискупија уздигнута на ранг надбискупије. Папа Климент је у Ватикану, 8. јануара 1089. године, упутио посланицу којом признаје палијум (палијум, лат. pallium – архијерејски огртач или одора, коју носе само папе и надбискупи) дукљанском и барском архиепископу Петру и слави „Бодина, најславнијег краља Словена“.
да Милош Кривокапић и сердар Јоко Кусовац који је у боју и погинуо. Турци су имали око 7 000 жртава, међу којима су били и Кадри-паша и пуковник Осман-бег. Успјех Црне Горе на Граховцу одјекнуо је тадашњом Европом, па све новинске агенције објављују извјештаје о томе. Велико војно понижење које је доживјела Турска на Граховцу нагнале су Порту да прихвати приједлог за разграничење са Црном Гором. Књаз Данило добио је прилику да пред велике силе обнови питање црногорске независности, али ће му реализација ипак измаћи. Побједа на Граховцу тиме није изгубила на значају. Наиме, Црна Гора се показала способном да потуче низам – регуларну турску војску у директном окршају, што је подигло њен положај у очима великих сила. Јачање државних институција и консолидација унутрашњих прилика учинили су да Црна Гора буде спремна да се ухвати у коштац са Османском царевином и на бојном пољу осигура своју независност. То ће се показати и у Вељем рату, када послије битака на Фундини и Вучијем долу, на Берлинском конгресу, 13. јула 1878. године стварно добијемо међународно признање одавно стечене независности.
УМИЈЕЋЕ РАТОВАЊА: КАКО ЈЕ 48 БОРАЦА 1941. ГОДИНЕ НА КОШЋЕЛАМА ПОРАЗИЛО ТАЛИЈАНСКИ БАТАЉОН ОД 800 ВОЈНИКА
Нијесу знали окле им пуца
Као једна од епизода најславнијег црногорског догађаја XX вијека – Тринаестојулскога устанка, битка на Кошћелама изузетан је примјер успјешне примјене герилске тактике и отпора многобројнијој сили
П
овјесница Другога свјетског рата препуна је славних примјера отпора слабијега јачему. Шведска power метал група Sabaton која се прославила обрадом ратних тема, посветила је прије десетак година једну своју пјесму пољским јунацима из битке за Визну из 1939. године, која се у пољској традицији и историографији назива „пољским Термопилом“. Тада је око 720 пољских војника три дана пружало жесток отпор њемачким снагама које су на том простору бројале око 41.000 бораца. Због ове и још неколике пјесме посвећене пољској историји, пољски предćедник је шведске металце одликовао Легијом части. Уколико сличан примјер у премоћи снага потражимо на страницама црногорске историје Другога свјетскога рата, наћи ћемо је већ у току устаничких јулских дана 1941. године на простору Ријечке нахије. Након што је 13. јула избио устанак против окупатора широм Црне Горе, талијанске посаде у значајнијим црногорским насељима нашле су се у опасности. Посебно је био угрожен гарнизон на Цетињу, па му је талијанска команда упутила један моторизовани батаљон граничне страже дивизије „Месина“ из Ријеке Црнојевића, који је према подацима из литературе бројао око 800 војника. Око један сат иза поноћи 15. јула, талијански батаљон се кретао саобраћајницом Ријека Црнојевића – Цетиње, ђе су га у мјесту Кошћеле
изненада напали герилски одреди из Горњег Цеклина и Љуботиња. Црногорске снаге у току напада износиле су свега 48 бораца, а њима се током осмочасовне борбе прикључило још око двадесет бораца из околних цеклинских и љуботињских села који су се враћали из борби с Брајића. Иако су снаге биле у невјероватној диспропорцији од 16 напрема један у току напада, црногорски герилци успјели су на овој тачки поразити непријатеља. Према подацима које доноси историчар НОР-а Ђуро Вујовић – црногорска страна није имала ниједног погинулог војника (!), док су Талијани имали између 70-80 мртвих, 110 теже и око 300 лакше рањених бораца, а само се 20-30 талијанских војника успјело пробити из обруча. То значи да је 48 бораца успјело избачити из строја око 800 противничких војника и притом стећи изузетан ратни плијен: око 1200 пушака, 48 митраљеза, неколико пушкомитраљеза, шест минобацача, 20 моторбицикала, 28 камиона и четири топа, уз велике залихе муниције и хране. Иако је по бројкама овај догађај фасцинантан, о неком већем војном значају битке на Кошћелама се не може говорити јер она није била прекретна, нити је њоме дугорочно задат тежи ударац талијанској војсци. Али је симболички значај ова битка имала током цијелога рата, а и касније у току поратних комеморација и ćећања на црногорске хероје и родољубе. Разлоге успјеха бораца с Цекли-
на и Љуботиња треба тражити у фактору изненађења – ноћ, неприступачан терен, уски коловоз којим се кретао талијански батаљон. Учесници битке на Кошћелама касније су сликовито описивали талијански пораз од којих издвајамо свједочење Вида Вукмировића: „То је била ноћ. Мјесец је био, цалио ка (да је) грија’ тај врх тамо. А ни они се нијесу умјели у ови кутац оден снаћ. Видиш како је ова џада тамо? Они нијесу знали окле им пуца, е да су знали они су не ‚ћели лако побит бацачима и пушкомитраљезима. Свако је зрно топовско пасало горе у Цеклин и пробило је до кућа тамо. И у Љуботињ“. Црногорски борци на Кошћелама имали су и велику мотивацију за рат с Талијанима. Током 13. и 14. јула исти батаљон који је поражен на Кошћелама и још један талијански батаљон, извршили су велике репресалије у цеклинским селима ђе је запаљено 120 кућа и убијено 36 особа. Како је запазио најпознатији нововјековни теоретичар рата Карл фон Клаузевиц, да би герила, односно „народни рат“ како је он назива, била ефикасна потребно је да се створи пет услова: да се рат води у унутрашњости земље, да се народни рат не смије водити као конвенционални рат, већ да се непријатељ мора нагризати, да дјеловање удара на непријатељску војску мора бити распрострањено на широком подручју како он не би успио спојити све своје снаге, да морају постојати поли-
ПАРТИЗАНСКИ УСТАНИЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ 1941.
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ тички услови и национални карактер те мржња према окупатору како би мотивација била што извјеснија, и на крају да терен на којему се ратује мора бити груб и неприступачан. Свих ових пет услова Црна Гора је јула 1941. године у потпуности задовољавала и зато је Тринаестојулски устанак за веома кратко вријеме успио створити велике оазе ослобођене територије. Уз све ове услове треба додати да герилско ратовање у Црној Гори има велику традицију, те да је тај начин ратовања допринио великим побједама у нашој историји – од Туђемила до Кошћела. Зато су Црногорци били веома значајна снага типично герилски организованог партизанског покрета у Југославији и зато су они махом управљавли југословенском војском. Након Другога свјетског рата око 40 одсто генерала ЈНА били су Црногорци. Као једна од епизода најславнијег црногорског догађаја XX вијека – Тринаестојулскога устанка, битка на Кошћелама изузетан је примјер успјешне примјене герилске тактике и отпора многобројнијој сили.
6
20. jun 2020.
ПЉЕВАЉСКА АНТИФАШИСТИЧКА ЕПОПЕЈА
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
Н
а наизглед једноставна питања ваљани одговори се по неком неписаном правилу тешко налазе. Питање се односи на велике битке о којима се говори на свим меридијанима, међу разним народима. Оне су на један или други начин одредиле судбину одређеног простора и дешавања на њему. Иако се на ратове и битке најчешће гледа као на највећа страдалишта која асоцирају на уништавање војника и цивила, на материјална разарања, злочине, деструкције и сличне појаве, има наравно и оних који битке гледају у контексту сталног подсјећања у смислу историјског искуства и вертикала, које су нужне у развоју друштва. Свакако да неких битака није било, заборав би затамнио приче о херојима, кукавичлуку, преломним догађајима, обртима, побједама, поразима и много чему другом. Самим тим, сагледавања многих битака су комплексна, сложена и слојевита, те отуда потреба генерација историчара да се њима изнова баве. Многе битке у историографији означене су као епопеје, а међу њима је било и оних које су заслужиле епитет највеће тенковске битке, највеће поморске битке, највеће рововске битке и сл. Неке су остале познате и по томе што су у њима живот изгубили познати државници, стратези, војсковође или високи официри. У историји црногорског ратовања и борбе непрестане, без обзира на историјску епоху, битке заузимају посебно мјесто и изучавају се са различитих гледишта. Оне указују на слободарски дух народа који живи на црногорском простору. Предност се зато даје онима у којима су остварене побједе, мада никако не треба занемаривати и оне чији је исход био губитак, да не кажемо пораз. У неким земљама се управо таквим биткама даје предност, јер оне тјерају да се из њих научи, да се извуку корисне поуке.
Црногорска младост против новог поретка ПРИПРЕМЕ ЗА ОТПОР
У данима када је Хитлер успостављао у Европи нови поредак, када је продирао ка Москви, у Црној Гори се одиграла једна битка против снага његовог главног европског савезника - Мусолинија, која је имала свој одјек, значај, жртве, али и поуку. То је Пљеваљска битка у којој је пао цвијет црногорске младости, оне, која је одлучила да се одупре фашизму и окупаторској сили. Она је вођена 1. и 2. децембра 1941. године, тако да ће се на тај датум ове године (2020), навршити 79 година од њеног почетка и завршетка. Како је то уобичајено, када је било која битка у питању, нужно је објаснити узроке, ток и посљедице и на тај начин је приближити читаоцима. Након Тринаестојулског устанка и борби вођених након тога, према наређењу Врховног штаба, Главни штаб НОПО Црне Горе и Боке је 15. новембра извршио реорганизацију партизанских јединица и формирао Црногорски НОП одред јачине девет батаљона са укупно 3.690 бораца. За команданта Одреда именован је Арсо Јовановић, а за политичког комесара Бајо Секулић. Врховни штаб је одлучио да се овај одред упути у Санџак у сусрет партизанским снагама које су се повлачиле из Србије, прецизније казано, са простора чувене Ужичке републике. Пљевља су тада била под окупацијом италијанских снага. У граду је живјело око 6.000 становника. Италијански гарнизон сачињавали су дјелови алпске дивизије Пустерија укупне јачине око 2.000 војника и официра. Италијанска обавјештајна служба и чланови штаба дивизије, били су обавијештени о припремама, снагама и времену напада партизанских јединица, због чега су предузете
Ова битка је показала сурову реалност ратне 1941. године, указујући да ће започети сукоб дуго трајати. Она је била израз непристајања да луча слободе буде угашена. Однијела је драгоцјене људске животе, али и донијела искуство које је улило снагу црногорским партизанима да упркос великим жртвама истрају у неравноправној борби и ослободе се окова фашизма
све мјере да се партизани спремно дочекају. Главно италијанско упориште било је смјештено између ријеке Ћехотине и малог Пљеваљског поља, гдје се налази брдо Стражица. Ту су биле распоређене двије артиљеријске батерије са осам минобацача, изграђена митраљеска гнијезда и постављени рефлектори за осветљење објеката око града за праћење пролаза партизанских јединица. Ископани су и ровови на главним прилазима, једном ријечју, поступало се у складу са војним мјерама у ситуацијама у којима се очекује директан оружани сукоб.
ТЕШКЕ БОРБЕ И ЈУРИШИ Штаб Црногорског НОП одреда је 27. новембра 1941. године обзнанио одлуку о нападу за који је одређено седам батаљона, док су за обезбјеђење спречавања помоћи Италијанима, била одређена два батаљона. Према донијетом плану напад је требао да почне 1. децембра у четири сата ујутро, а све припреме за напад биле су завршене до 30. новембра. Штабу Црногорског НОП одреда, а посебно Главном штабу за Црну Гору и Боку, био је од раније познат став Врховног штаба по питању напада на Пљевља. Упркос противљењу, црногорски командни кадар је остао при одлуци да се напад изврши. У силовитим јуришима, цр-
ногорски борци су били суочени са бодљикавом жицом, рововима, утврђеним бункерима, митраљеским гнијездима, снајперистима и припремљеним италијанским војницима који су упорно одолијевали. Посебно је тешко било прићи ушанченима на Стражици, која је чинила окосницу италијанских снага. На појединим мјестима партизанске снаге су успјеле да уђу у градски дио и заробе италијанске војнике. На неким другим дјеловима града партизански борци су се повукли. Услиједио је и прекид веза између јединица које су се повукле и оних дјелова који су остали у граду. У изолованим борбама, партизански борци унутар градског језгра, нијесу имали помоћ споља. Подршку су им једино, у смислу скривања и показивања улица којима се могу повући из града, давали родољубиви мјештани. Суочени са тешком ситуацијом, партизани су били приморани на повлачење уз тешке борбе и јурише. Уочи самог напада партизанског одреда на Пљевља, између четничких јединица са подручја источне Босне и Херцеговине и команданта италијанских снага из Чајнича, потписан је споразум о пружању помоћи италијанским трупама, које су требале да крену у помоћ гарнизону у Пљевљима и предавању власти четницима, који су на тај начин лакше могли спроводити своје намјере према локалном
СМОТРА ЦРНОГОРСКИХ ПАРТИЗАНА УОЧИ ПЉЕВАЉСКЕ БИТКЕ Децембар 1941.
муслиманском становништву настањеном на подручју Фоче, Чајнича и Пљеваља.
ЉУДСКИХ ЖРТАВА ПРЕВИШЕ За вријеме напада на Пљевља, из Пријепоља је Италијанима као помоћ упућена једна моторизована колона. Њу су на Савином Лакту, у засједи, сачекали борци батаљона 18. октобар и приморали на повлачење. Упркос томе, од даљих борби за ослобођење Пљеваља, у том тренутку се морало одустати. Биланс непосредних људских жртава, био је тежак. Партизани су изгубили 218 бораца који су своје животе оставили на бојишту. Рањено је 269 бораца. То је значило да је сваки седми био избачен из строја, односно, да је у бици за Пљевља страдао цвијет партизанског покрета. Међу погинулима су били: Душан Обрадовић, Вук Кнежевић, Лазар Радојевић, Петар Јовићевић, који су касније проглашени за народне хероје. Војни неуспјех у нападу на Пљевља био је посљедица неискуства бораца у тек формираним јединицама. Италијанске снаге су напад очекивале и биле су потпуно опремљене свим оруђима потребним за пружање отпора. Самим тим борба је била неравноправна. Све битке у животу, како је то својевремено записао Пауло Коељо, служе да нас нечему науче. Искуство људског рода каже да је боље борити се и битку изгубити, него никада се не борити. Најтеже битке живот чува за најснажније. Управо у том контексту треба сагледавати и битку за Пљевља 1941. године. За многе битке за које се у војном погледу сматра да су изгубљене, могло би се рећи да су ипак показале одређено искуство и да су управо због тога имале свој значај. Пљеваљска битка је показала сурову реалност ратне 1941. године, указујући да ће започети сукоб дуго трајати. Она је била израз непристајања да луча слободе буде угашена. Однијела је драгоцјене људске животе, али и донијела искуство које је улило снагу црногорским партизанима да упркос великим жртвама истрају у неравноправној борби и ослободе се окова фашизма. Најгоре што се може догодити једној бици, јесте да буде заборављена, да је не помену по њеном имену или учесницима. За Пљеваљску битку се то не може рећи!
7
20. jun 2020.
УЧЕШЋЕ БОКЕЉА У КИПАРСКОМ РАТУ И БИЦИ КОД ЛЕПАНТА
АНТУН СБУТЕГА
У
колективној меморији и историографији Црне Горе није довољно валоризована историја Боке, што је посљедица тога што је она политички одвојена од остатка Црне Горе од 1360. до 1918, иако су постојале јаке политичке, војне, привредне, културне и вјерске везе између њих. Бока је већим дијелом остала дио европске цивилизације и није била освојена од Турака, упркос њихових бројних покушаја. Бокељи су учествовали у свим ратовима Млетачке републике против Османског царства у којима се одлучивала судбина Медитерана, Балкана и Европе (1463-1679, 1499-1503, 1537-1540, 1570-1573, 1645-1669, 1684-1699, 1714-1718). Битну улогу је имала Бокељска морнарица, која је поред других функција имала и војну. Сви поморци су били њени чланови и са ратним бродовима бранили залив, Јадран и учествовали у акцијама и млетачке против османске флоте и гусара на Медитерану. Кипарски рат је био један од најважнијих на Медитерану, а поморска битку код Лепанта, једна од најважнијих у поморској историји. Султан Селим II је 1570. са великим снагама напао на млетачки Кипар, а Венеција није била спремна на рат. Османско царство је угрожавало цијели Медитеран, а крајњи циљ је био освајање Италије и Европе. Папа Пио V је формирао Свету лигу, савез кршћанских држава, али је ривалитет Венеције и Шпаније, успоравао стварање савеза, а требало је пронаћи огромна средства да се сагради моћна флота, наоружа и опреми и да се нађе довољно веслача, посаде и војника. Док су преговори трајали, Турци су освојили на Кипру Никозију, масакрирали браниоце и опсјели Фамагусту. Тада је велики везир био Мехмед-паша Соколовић, а командант војске на Кипру Лала Кара Мустафа-паша Соколовић, поријеклом Срби.
ПОМОЋ УЛЦИЊУ И БУДВИ Млетачки посједи на обали данашње Црне Горе, Улцињ, Бар, Будва и Котор са околином, изузев турске обале од Рисна до Херцег Новог и турског Грбља, били су крајња граница кршћанске Европе према Османском царству. Црногорска племена нијесу тада учествовала у ратовима против Турака. Ни ови млетачки посједи нијесу били спремни за рат. Венеција је послала појачања и почела акције против околних турских посједа, са мало успјеха. Турци су напали Паштровиће, завладала је несташица и епидемија куге, нарочито у Котору, од које су умрле хиљаде особа. Градови су били пуни избјеглица, а Турци су нападали са копна и са мора. Док се кршћанска флота окупљала у Месини, јака турска флота је продрла у Јадран, а турска војска напала Улцињ. У помоћ Улцињу је послата војска из Котора од 600 војника. Напад је почео 29. јула, али се град бранио. Када је стигла велика турска флота и запријетила бомбардовањем са мора, одбрана је постала немогућа. Договорени су услови предаје, који су предвиђали да војници и становници града, који то желе, напусте Улцињ. Упркос томе град је опљачкан, многи грађани убијени или претворени у
Јероним Бисанти и Которани донијели граду вјечну славу
БИТКА КОД ЛЕПАНТА Непознат аутор, 1571.
Послије ове битке турска флота није покушавала продор према западу и њена моћ је смањена, а показало се да уједињена кршћанска Европа може побиједити до тада незаустављиво Османско царство. Папа је приписао побједу помоћи Богородице и 7. октобар је посвећен Госпи од крунице робље. Бар, који је био добро наоружан и имао јаку војну посаду, предао се без борбе. Касније су млетачке власти за то осудиле млетачког команданта Бара. Највећи противник предаје града био је надбискуп Иван Бруни, и зато су га Турци заробили и постао је роб на галији. Будву, која није имала могућности да се брани, напустили су војска и становништво, и склонили се у Котор. Турци су похарали град и флота се упутила према Котору.
ФЛОТА УЛАЗИ У БОКУ Флота је ушла у Боку 10. августа и опсјела Котор. Град је одбио да се преда, иако је посада града била мала у односу на турске снаге, војску и флоту од око 50 галија. Турци су зато одлучили да напусте опсаду и флота је напустила залив 16. августа. У међувремену су послије дугог отпора Млечани предали Турцима Фамагусту и окрутни Лала Мустафа је, упркос обећања, убио млетачке официре, а команданту Маркантонију Брагантину одрао живом кожу. У поморској бици код Лепанта 7. октобра 1571, галије из градова источног Јадрана су дале огроман допринос, а на другим бродовима млетачке флоте био је укрцан велики број људи са источног Јадрана, према неким процјенама око 15.000. У саставу флоте су, осим галије из Котора, биле галије Цреса, Крка, Копра, Хвара, Раба, Трогира, и Шибеника. Которска галија „Свети Трипун“ налазила се у саставу млетачке флоте на десном крилу и била је четрдесет друга по реду. Командант је био которски племић Јероним Бисанти, а посаду су чинили становници Котора и околине. На адмиралском броду млетачке флоте заставу Републике чува-
ло је 15 заставника из Пераста. На адмиралском броду Дон Хуана од Аустрије, главног команданта флоте, пилот је био Пераштанин Петар Стијепов Марковић. Которска галија је вила, поред млетачке, и заставу Котора са ликом Светога Трипуна. Двије велике флоте су се сукобиле 7. октобра код Лепанта (Наупактос у Грчкој). Флоту Свете лиге су чинили бродови Венеције, Ђенове, Тоскане, Савоје, Шпаније, Папске државе и малтешких витезова, са укупно 204 галије, шест галеаца и десетине помоћних бродова. Врховни командант је био Дон Хуан од Аустрије, са адмиралима Маркантонијом Колоном из Папске државе, Себастијаном Вениером и Агостином Барбаригом из Венеције и Ђиан Андреом Доријом из Ђенове.
ВЕЛИКИ ГУБИЦИ НА СВЕ СТРАНЕ Више од половине флоте чинили су венецијански бродови, 105 галија и шест огромних галеаца, највећих бродова са много топова. Османска флота, под врховном командом Али-паше (десним крилом је командовао Мехмет Сорак, вицекраљ Египта, а лијевим алжирски беглербег Улуч Али), имала је нешто више бродова, али са мањим бројем великих галија, знатно мањим бројем топова и пушака и мање укрцаних бораца. Битка је трајала око пет сати и османска флота је претрпјела страховит пораз. Кршћани су изгубили само 17 галија, док се од турске флоте спасило од уништења или заробљавања само око 40 галија. Турци су изгубили око 30.000 људи, 3.500 је било заробљено, а 13.000 кршц́анских робова ослобођено. Кршћански губици износили су око 7.600 људи, од којих 4.856 на млетачким бродовима.
Шест великих млетачких галеаца су моћном артиљеријом нанијеле велике губитке непријатељу. Кршћански бродови су остварили предност на лијевом крилу и у средини, а нашли су се у опасности на десном крилу, јер је адмирал Дориа омогућио продор галија Улуч Алија, гдје су се налазиле рабска, трогирска и которска галија. Оне су се нашле изложене нападу премоћне турске ескадре и од њих је зависио исход битке у критичном моменту. Галија „Свети Трипун“ је била нападнута од четири турске галије. Јероним Бисанти и посада су се борили херојски и сви су изгинули. Ситуацију је спасио маркиз Санта Круз, који је са резервним галијама присилио бродове Улуч Алија на бијег, али то није спасило Которане. Како пише Мауро Орбини 1601. године, Јероним је „овјековјечио своје име, као и име своје отаџбине. Када се као заповједник которске галије нашао са другим кршћанима у бици против Турака 1571. године, тако се јуначки и храбро борио са читавом својом посадом, мада је његова галија била нападнута од четири турске галије, да непријатељ није успио да је зароби докле год није изгинуо и посљедњи Которанин, пошто су направили покољ међу непријатељима, тако да је бивало да је по седам и осам отпратило у смрт једног Которанина, падоше сви на вјечну славу своју и града Котора“. То је била највећа жртва и херојски подвиг у кршћанској флоти, јер ни на једној другој галији Свете лиге није изгинула цијела посада. У бици је погинуло и седам перашких заставника, а шпански војници су убили надбискупа Брунија, док је његов брат Гаспар, малтешки витез, био капетан папске галије у истој бици.
КОТОР И ДРУГИ ПУТ ОДБРАЊЕН Рат је настављен, али флота Свете лиге није успјела да искористи побједу и ниједан од амбициозних планова за акцију против Турака није реализован. Венеција је покушала без успјеха да освоји Херцег Нови 1572. Планирано освајање Бара није реализовано. Турци су поново напали Котор и француски амбасадор у Мадриду је написао, да ако султан освоји Котор „сматрам га господаром Јадранског мора и у његовој је моћи да пристане у Италији и тако је опколи с мора и с копна“. Захваљујући храброј одбрани Котор је и овога пута одолио. Коначно је 1573. склопљен мир између Млетачке Републике и Османског Царства, којим је Република изгубила Кипар, а у Црној Гори Бар и Улцињ. Посљедице рата су биле драматичне. Поред људских губитака и материјалних штета, били су изгубљени Бар и Улцињ, а турска позиција на Приморју је била знатно ојачана, упркос бици код Лепанта. Турци су претворили Улцињ у базу гусара који су наносили велике губитке бокељским бродовима. Но, послије битке код Лепанта турска флота није покушавала продор према западу и њена моћ је смањена, а показало се да уједињена кршћанска Европа може побиједити до тада незаустављиво Османско царство. Папа је приписао побједу помоћи Богородице и 7. октобар је посвећен Госпи од крунице. У ратове Венеције против Османског царства у XVII вијеку, Кандијском и Морејском, када су папе поново формирале Свете лиге, у којима активно учествују Бокељи, укључују се постепено и црногорска племена, почињући дугу борбу за ослобођење.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
20. jun 2020.
ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ — IX: БОЖИДАР МИЛИЋ
Истински геније који је стварао са лакоћом У било који сегмент урбане науке он улази као стваралац, познавалац процеса изградње простора. Био је свјестан значаја архитектуре и урбанизма као синтезе социјалних, економских, научних, технолошких, етнолошких карактеристика у процесу изградње и развоја Црне Горе
Aрхитекта СЛОБОДАН БОБО МИТРОВИЋ
Л
истајући Побједу из шездесетих и осамдесетих година прошлог вијека сазнајемо да су послијератну изградњу Црне Горе водили први црногорски архитекти. Била је то часна генерација архитеката, који су представљени у претходним бројевима КУЛТ-а. Они су аутентично, изворно инспирисани, стварали нове амбијенте Црне Горе. Међу њима је посебну улогу имао Божидар Божо Милић (1927–2017), архитекта, урбаниста, професор, министар. Оставио је дубок траг у простору Црне Горе. То није искључиво материјални траг његове архитектуре и урбанистичких пројеката, већ траг свеукупне изградње струке, норматива, стандардизације, легислативе, осмишљеног планирања, наставе на факултетима. Чињеница је да је са истом лакоћом и посвећеношћу пројектовао за цртаћим столом, држао предавања студентима или учествовао у извршној власти или научним скуповима указивао на ријетки таленат интеграције свих сегмената струке у једној личности. Потиче из Лимљана у Црмници, одакле је понио здрав однос према раду и животу, спознаји снаге природе и остао инспирисан дубином завичајне љубави. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду (1959). Боравио на усавршавањима у Холандији, Француској и Белгији. У
ДРВОИМПЕКС Божидар Милић, Подгорица 1968.
Заводу за урбанизам Титограда је руководилац, водећи планер и пројектант (1969-79). На самом почетку каријере, у недостатку стручне литературе, издаје књиге: Стандарди у урбанистичком планирању (1964); Терцијалне дјелатности код израде ГУП-ова (1969); те формира базу нормативног планирања. На згради „Дрвоимпеxа“ (1968) долази одмах до изражаја његова склоност ка истинитој архитектури која израста из функције и конструктивног система објекта у складним пропорцијама. Робном кућом „Беко“ (1969) Б. Милић реагује визуелним смиривањем градског Трга Ивана Милутиновића, затвореним фасадним платнима, а у партеру робне куће пасажним перфорацијама увлачи трг у објекат. Међу првим послијератним архитектима, Б. Милић се налази на пројектима великих физичких структура. Зграда Клиничкоболничког центра (награђен, 1974, коаутор с арх. М. Поповићем) је импресивног волумена, досљедна болничкој и медицинској технологији. Архитектуру базира на видним елементима конструкције којом детаљише фасаде, на
моћној трокракој основи објекта. У истом архитектонском маниру, контрапостирањем кубуса, наглашених вертикала и хоризонтала, објекат Основног суда у Подгорици (1981) носи снагу и озбиљност примјерену мјесту у којем се успоставља право и правда. Радећи на пројекту „Јужни Јадран“ Уједињених нација (1967-70), Б. Милић се као и други црногорски архитекти едуковао у планирању простора са експертима из свијета, директно радећи ГУП Будве. Аутор је више од педесет просторних, генералних и детаљних урбанистичких планова у Црној Гори, Подгорици, током читаве каријере. Својим укупним дјеловањем Милић постаје секретар Републичког комитета за урбанизам, грађевинарство, стамбене и комуналне послове у Извршном вијећу СР Црне Горе (1979-86), што је у функцији данашњег министра одрживог развоја. Његова истраживања су аутентична, заснована на сопственом искуству и сазнањима. У било који сегмент урбане науке он улази као стваралац, познавалац процеса изградње простора. Био је свјестан значаја архитектуре и урбанизма као синтезе социјалних, економских, научних,
КЛИНИЧКО-БОЛНИЧКИ ЦЕНТАР ТИТОГРАД Божидар Милић / Милан Поповић, 1974.
технолошких, етнолошких карактеристика у процесу изградње и развоја Црне Горе. Одбранио је докторат (1988): Урбано и градитељско наслијеђе Црне Горе у функцији развоја са посебним освртом на историјски развитак и развојне перспективе Цетиња. Ова дисертација одштампана 2017. је први драгоцјени документ о историји градитељства XIX и XX вијека. тј. Књажевине и Краљевине Црне Горе те почетка XX в. Више од педесет научних радова из архитектуре и урбанизма, у домаћим и страним публикацијама су видно попунили недостатак аутентичне стручне литературе (Културно историјски споменици, градске и руралне агломерације на обалама Скадарског језера, 1980; Студија о просторном и урбаном аспекту смањења сеизмичких ризика, 1987; Катастрофалан земљотрес у Црној Гори као опомена и путоказ, 1988; Историјски и градитељски развитак Подгорице, 1988; Архитектура XX вијека у Црној Гори, 1992; и десетине прилога у часописима зборницима, енциклопедијама). На Грађевинском факултету УЦГ (1982-2014) је професор и један од
БОЖИДАР МИЛИЋ
иницијатора оснивања Архитектонског факултета у Подгорици. Милићева пројектантска искуства резултирају практичном педагогијом на универзитету. Члан је био десетине југословенских комисија, стручних удружења и завода који су развијали и стандардизовали урбанистичко и архитектонско стваралаштво. Добитник је ордења, одликовања и струковних награда. Божидар Милић је талентом, знањем, вјештином, научним дјеловањем био потпуна академска личност. До седамдесетих година XX вијека архитектонска сцена у Црној Гори је била обиљежена креативним индивидуалцима, док је Б. Милић први међу колегама почео да систематизује урбано планирање и архитектуру низом компаративних процеса. Одласком Милића остала је празнина која још није попуњена. Заслужено поштовање исказано је успостављењем награде „Божидар Милић“ за афирмацију критичко-теоријске мисли у области архитектуре, урбанизма, просторног планирања, заштите градитељског насљеђа, као и унапређења наставе из области архитектуре и грађевинарства.
ОСНОВНИ СУД Божидар Милић, Подгорица 1981.