ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
27. jun 2020. | година I | број 17
црква и држава
Амфилохије и тајна црногорског зачећа ФАЛСИФИКАТИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ЗЛАТО ЗА КЛИКЕРЕ Пошто све то лијепо пише у књигама најкредибилнијих српских историчара, врховништво СПЦ је ђаволу предало свако њихово неугодно слово и питање је дана кад ће то огромно насљеђе српске културе свести на научне ступидарије Љубомира Дурковића Јакшића и Happy TV предања Александра Раковића и Чедомира Антића. У недостатку васељенских сабора, могли бисмо, дакле, добити каноне медијског поријекла и помјесног важења. Звучи лудо и не може да буде, али за светосавског вјерника ту ич проблема није. Теза да је српство најуспјешнији маркетиншки производ у посљедња скоро два вијека, заправо је жива истина. Мит је постао стварност и то није ништа необично у повијести формирања националних идентитета. Јер, нације јесу стваране уз и те какав утицај предања као колективне повезнице. Додуше, српство је више лабораторијски мит, дјело елите, а не пука, али је то само разлог више за честитке националним радницима који су га, као таквог, увалили и онима који су имали, ем своје домаће, ем боље компоненете за властито национално брендирање.
Необично је што се актуелним збивањима уопште не да да постану историја, него се фалсификују у реалном времену. За потребе реалног политичког тренутка. А, с циљем да се исправе аномалије, попут црногорске државе и нације и ствари приведу поретку створеном на… не, нећемо цитирати Добрицу Ћосића о Србима… створеном на вјери у ријеч, а не у материјални доказ
ДAРКО ШУКОВИЋ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
У
принципу, за све варијанте хришћанства, довољна је вјера у наднаравну способност Исуса Христа да устане из гроба, правилно упражњавање неколико обредних радњи и поштовање етичког кодекса, телеграфски формулисаног у Декалогу. Светосавље, међутим, императивно захтијева од свога стада да беспоговорно вјеровање у ријеч пастира протегне и на терен резервисан за материјалне доказе. Тако су, на примјер, владике Српске цркве одлучиле да је ембрион те данашње вјерске заједнице зачет 1219. иако се, сасвим могуће, то десило три године касније. Још су флексибилнији били спрам године оснивања Зетске епископије. Лани је митрополит Амфилохије без отпора истинољубивих и учених колега, спојио прославу осам вјекова оснивања СПЦ (под именом Жичка архиепископија) и Зетске епископије, иако овој другој писанога трага нема барем још пола вијека откад је Сава Српски испословао у Никеји висок степен аутономије за своју green field православну катедру! Не, дакле, аутокефалност, него неканонски стечену аутономију, како то констатују сви знавени, од Димитрија Хоматијана, преко Јанка Шафарика, до Максима Васиљевића. Али, што је пола вијека у односу на вјечност, а аутокефалија и аутономија ионако почињу са – А.
БЕСПОГОВОРНА ВЈЕРА У РИЈЕЧ ПАСТИРА Литија у Подгорици, фебруар 2020.
Наравно, мислим понајприје и понајвише на нас Црногорце. И нашу способност да нашу реалисторију, којом би се гордио сваки други народ, продамо за шаку рубаља, издамо за прегршт динара или, просто, инфериорно уступимо, као Индијанци бијелцима злато за шарене кликере.
САВА СРПСКИ ЦРНОГОРСКА МАЈКА Необично је што се актуелним збивањима уопште не да да постану историја, него се фалсификују у реалном времену. За потребе реалног политичког тренутка. А, с циљем да се исправе аномалије, попут црногорске државе и нације и ствари приведу поретку створеном на… не, нећемо цитирати Добрицу Ћосића о Србима… створеном на вјери у ријеч, а не у материјални доказ. Није више посриједи само фалсификовање историје позоришта у којем се радња дешава, а то је држава Црна Гора. Ни теза да је Српска црква старија од ње (МНЕ) барем девет мјесеци, колико јој је, ако има мјеста и за зеру науке, било потребно да је породи. Потписника ових редова, ви који вјерујете Амфилохију, не питајте како је Растко Немањић/ Свети Сава
српски, вијек и по прије него се сам родио, донио на свијет гарнитуру бркатих Војислављевића!? Сва је прилика да је само одабранима дато да кроз историју прате Божију промисао, не обазирући се на тривијалности попут простора и времена. Под велом мистерије термина зачећа државе и цркве, одвија се низ есенцијално важних савремених процеса. Од њиховог би исхода изглед лица мјеста, а то је још увијек Црна Гора, могао да зависи више него од података који ће, можда једном, бити унесени у лист рођених (или крштеницу) лидера у EU интеграцијама.
КАД ЧЕТНИЦИ БРАНЕ ТРИНАЕСТИ ЈУЛ Такав је, рецимо, поступак претварања четника у добре момке Другог свјетског рата. Пошто операције попут те није могуће извести рафинираним потезима, свједочимо широким захватима и дубоком орању по костима и сјећањима. То вам је оно кад народни посланик, доста десно у црногорском парламенту, ставља у исти кош Љуба Чупића, Павла Ђуришића, Ратка Младића и Радована Караџића!
Нека ми опрости Љубо Чупић што се нашао у истој реченици са тројицом злочинаца. Али, што да се ради кад је дошло вријеме да четници бране тековине Тринаестог јула!? То вам је и оно кад епископ цркве која је посветила попа Мацу и попа Шиљка, прави помен жртвама покоља у Пиви, што су га починили њихови саборци из дивизије Принц Еуген. И кад се, на обиљежавању звјерског покоља Величана не помиње иста та дивизија Принц Еуген, него само комшије Албанци и Муслимани, као извршиоци злодјела! Стандардан образац како се СПЦ суочава с прошлошћу и распирује добросусједске односе. Попови СПЦ и њена, мање и више, радикална политичка крила хоће статус антифашиста на слављењу кољача из Другог светског и рата у БиХ!!! „О, зар се и то може“??? Изгледа – може. Јер, за трећину православних у Црној Гори, показало је недавно истраживање, четири епархије Српске цркве сигурна су кућа Божије љубави. Упркос наведеном или баш зато!? Јер, ако пастири кажу да Вукојичић, Шиљак, Караџић и Младић нијесу злочинци, већ свеци или кандидати за
ореол, на стаду је да слијепо вјерује ријечима запослених код Бога. Сигурној Божијој кући СПЦ, просвјетљују даље пастири светосавља, пријете Црногорци, нација у насилном формирању, и лажни људи Муслимани. Албанци и Хрвати одраније имају статус природних непријатеља и, као такви, подразумијевајућа су опасност и у времену садашњем. Након што је тај борбени вапај 90их проциркулисао остатком региона, црквено-партијски конзилијум објавио је налаз да су Срби угрожени и у Црној Гори. Заснован је готово искључиво на субјективним осјећајима, али – званичан. Зар се, уосталом, патријархално чувство Иринеја Гавриловића за колективно било црногорског српства, мора обазирати на хладне податке профаног Монстата. Хоћемо ли се ослонити на слободно судијско увјерење Амфилохија Радовића, који, по сопственом признању, има интензивну комуникацију са Светим Петром Цетињским или на бројке Гордане Радојевић, које јуродиво свједоче да се, на мукама, број Срба у МНЕ утростручио? Зар тако непродуховљена наука, каква је статистика, може да објасни други талас њиховог колективног опредјељења за царство небеско? Јер, што би друго могло да узнесе број Срба у новој НДХ са 9% (на попису 1991) на 28% (2011), него спремност да се жртвује за модел православља, чија супериорност почива на националном осјећају, тако јаком да мјеста за изворно хришћанство скоро не остаје? Обмана и лаж морају се спустити до прапочетака колективног сјећања да би се данас успјешно обавила операција пресађивања идентитета. СПЦ и њена послуга у Црној Гори више, међутим, личе на месаре који покушавају да изведу неурохируршки захват. Па псују фина влакна што се не повинују идеолошкој апаратури настављача недовршеног дјела балканског касапина. Тако су, сјећате се, тепали Слободану Милошевићу западни медији. А, сјећате се и како је та операција завршила.
2
27. jun 2020.
УПОТРЕБА ВЈЕРОВАЊА ЗА ДРЖАВНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПОТРЕБЕ
Црква није Бог Несумњиво да је Црква због својих земаљских интереса и обавеза деградирала суштину вјере и вјеровања. Вјеровање у Бога она је поистовјетила са покорношћу Цркви. Црква је тако узурпирала Бога, намећући увјерење да онај који не вјерује Цркви и њеним обманама — не вјерује у Бога
Живко AНДРИЈАШЕВИЋ
В
Вјеровање у Бога, у смисао и правду коју представља, ствар је личног осјећања и разумијевања, и човјек би требало да препознаје Бога без посредника. Али, појавом институције Цркве јавља се посредник у препознавању Бога и посредник између човјека и Бога. Још једну
кључиво вјеровањем? Њен интерес је врло конкретан: стицање богатства. Зато је од свог настанка до данас, Црква успјела да у себи обједини земљопосједника, кућевласника и банкара. Њено богатство резултат је пословања са државом и она је данас у свијету имовински мастодонт. За одржавање богоштовља и вјерске мисије Цркве није потребна баш толика имовина, али њен клер не мисли тако.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
јерујем да постоји Бог, али ми није лако да га дефинишем. Бог је, ја вјерујем, једино објашњење за стварање, поредак и смисао свијета — живог и неживог. Смисао постојања овог свијета, једнако је чудо као и његово стварање. Зато је Бог најбољи одговор који имамо за необјашњиво и несазнативо, за тајну стварања и смисао створеног. Али, човјека најчешће не фасцинира Бог као стваралац, већ као врховни судија. Он вјерује да Бог кажњава за лоша дјела, а награђује за добра, те нас тиме наводи да чинимо добро или не чинимо зло. Вјерујем да се свако учињено добро враћа, исто као и зло, али ми неке Божије пресуде, биле оне казне или награде, нијесу јасне. Поготово казне. Тада се питам да ли је Бог увијек праведан? Теолози би рекли да нијесам у стању да разумијем смисао Божије казне, а још мање страх од Бога, помагала државној власти у одржавању вјерности и покорности поданика. Држава је, дакле, створила Цркву као министарство страха и пропаганде, у вријеме када нема ни медија ни других идеологија осим хришћанства.
ВРЛО КОНКРЕТАН ИНТЕРЕС Олтар Саборног храма Христовог Васкрсења
посредничку улогу Црква је добила крајем IV вијека, када је добила статус институције коју признаје држава. Тада почиње њена употреба вјеровања у Бога за државне и политичке потребе. Замислимо Византијско царство у VI вијеку: најмање 90 одсто поданика царства живи на селу, а 99,9 одсто њих је неписмено. Све ове људе тре-
бало је подучавати вјерности и покорности држави. Која је то државна институција могла доћи у сваку кућу и убјеђивати или плашити људе не би ли били послушни државној власти? Тада није било такве државне институције. Једина институција која сваког дана може бити у свакој кући, која једном недјељно може окупљати људе да их убјеђује у цареву праведност, јесте Црква. Та-
ква улога Цркве намеће питање: да ли она има вјерску или политичку функцију? У првом реду – политичку. Она је инструмент државе који се у политичке сврхе користи вјеровањем у Бога и страхом од Бога. Због чега је Црква пристала да буде оруђе политике (државе) и у чему је њен интерес да се бави употребом вјеровања, умјесто ис-
Када историјски реконструишемо живот Цркве, онда закључујемо да је Црква употријебила Бога, тачније вјеровање у Бога и страх од њега. Како се божија воља, у коначном, увијек тиче смрти и њеног одлагања, страх је Цркви и њеним празним ријечима давао моћ која је до тада била незамислива. Служећи се страхом од Бога, манипулишући људима и увјеравајући их да је Црква – Бог на земљи, она је испуњавала задатак који јој је дала држава. Упитајмо се колико је Црква својим дјеловањем уистину допринијела да људи чине богоугодна дјела и да буду бољи и моралнији? Колики је напредак она успјела да оствари у човјеком повиновању божијим заповијестима? Врло скроман. Некад помислим да је поштовању Божијих заповијести више допринијела полиција него Црква (нека ми Бог опрости за ову мисао). Несумњиво да је Црква због својих земаљских интереса и обавеза деградирала суштину вјере и
ЗА КИМ ЗВОНЕ ЗВОНА ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА?
Студ МАРКО ШПАДИЈЕР
ме, постао је центар обновљене државе која траје пола миленијума. У том простору је маузолеј Ивана Црнојевића, „оца Црногораца“, гробови владике Данила,
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Ц
етиње је за Црногорце тачка равнотеже и упориште идентификације. Институ-
ције, прваци, узори и истрајност генерација, безбројне странице рукописних и штампаних књига, државних докумената, стварале су сигурно тло за самопоуздање и осјећај припадности. Мало који народ има на једном мјесту тако синтетизовану историју. Ћипур, врт у који је племство једног народа пренијело старо сје-
Цетињски манастир је постао колонистичка канцеларија и кадионица за проклињање имена црногорског и сатанисање њене цркве. Све што је из тога штаба изашло посљедњих десетак година било је уперено против Црне Горе и њеног националног, историјског, вјерског, културног и државног идентитета
ПОСТАО ЈЕ ДАЛЕК И СТРАН Цетињски манастир
родоначелника династије Петровића која је владала преко двјеста година, владике Саве, манастир Светог Петра Цетињског, узорног челника црногорске цркве и државе, Његошева Биљарда, Двор краља Николе. Ту је Савино гувно – „сала“ Општецрногорског збора који је доносио судбоносне државне одлуке и завјете и бирао себи црквене и световне поглаваре. Ту се вијећало о ратовима, дописивало са свијетом, писали закони и пјесме. Све је у видокругу, цјеловито и дефинисано. Припада подједнако свима који то осјећају као своје. Тај комплекс историјске меморије стоји у тишини са пијететом за минуле генерације. Бити Цетињанин по рођењу и убјеђењу значи имати привилегију да лакше дешифрујеш поруке прошлости, али и оптерећење због интимизације са историјом. Камен се руни, патина осваја, дрво постаје бишало, кише су давно испрале трагове крви, а вријеме заборавом многе догађаје. Остаје, међутим, сензибилитет који реагује рефлексно на поремећај равнотеже. Цетињу као културном центру и завјетном камену црногорског самопоштовања, треба се враћа-
ти ради провјере сопствене савјести и свијести. Не да би се вадио глогов колац, већ да се уз огледало времена лакше направи нови, прави избор. Црногорска историја у свом аутентичном декору, успоставља хармонију са овим временом, спокојна и чиста као сјећање на дјетињство. Једино се Цетињски манастир издвојио и осамио уз литицу Орлова крша. Из њега избија студ. Он који би требало да буде у центру, постао је далек и стран. У њега се не улази са позивом на Бога, већ са лозинком као у неки војни штаб. Иза пушкарнице наслућују се „божји људи“. Брадати и строги, промичу без ријечи, као завјереници. Као да су добили налог да од мирног Ћипура направе Марсово поље. Ова нова постаја манастира дошла је овдје као обновитељ вјере или као претходница туђе војске. Уздизали су вождове и злочинце. Наша власт је са њима тикве садила, давала им паре и сваку стиму, а када су нашли новог ктитора, који им је „демократски“ овјерио аманет чувара српске националне идеологије и, вјероватно, обећао да ће им вратити привилегије државне цркве, само су замијени-
3
27. jun 2020.
ли лик на славској икони. Не знам колико су вјерника придобили, али сам видио да црногорска младеж масовно исповиједа свој пркос и своју вјеру, као богумили, на трговима и без храмова. Цетињски манастир је постао колонистичка канцеларија и кадионица за проклињање имена црногорског и сатанисање њене цркве. Све што је из тога штаба изашло посљедњих десетак година било је уперено против Црне Горе и њеног националног, историјског, вјерског, културног и државног идентитета. Њихове ударне групе и подмладак оспособљавају се за рушење споменика, затварање ликовних изложби, избацивање живих Петровића из манастира, да изазивају скандале и изводе политичке скечеве код Влашке цркве, а њихови поглавари траже затирање латинице и свих супстрата културе и толеранције на нашем тлу. У програмима њихове радиостанице, њиховог листа, књига и јавних иступа челника емитује се само мржња, као ратоборно светосавље које је дошло да покори и понизи Црну Гору. Ништа од хришћанског човјекољубља и ширења мира и љубави међу људима. Ови „мисионари вјере“ понашају се као инквизитори Српске православне цркве. Са њима звона Цетињског манастира звоне опијело Црној Гори, а појање и јектенија која отуда долазе неће донијети ничег доброг. У Цетињском манастиру је ладница, опасна и подмукла јама. Треба пазити да из ње изненада не прокуља подземна вода. Она зна да поплави и нанесе доста зла. (ЦКЛ, бр. 1, јануар 2001. године)
ЕСЕЈ О ЕНДЕМСКОЈ МРЖЊИ
Коме ђаво не да мира?
АЛЕКСАНДАР РАДОМАН
Духовни ментор протеста Амфилохије Радовић много је пута својим изјавама објаснио вриједносни репертоар СПЦ: ксенофобија, мржња према свему другом...
Н
ишта ново нећу рећи ако констатујем голим оком видљиву чињеницу да један не тако занемарљив број грађана Црне Горе баштини сасвим ендемску мржњу према својој земљи. Убијеђени да је њихов мрзилачки порив огледало некакве „традиционалне Црне Горе“ а не тек пуки рецидив фашизма, та ће свјетина вазда наћи довољно увјерљив разлог да мрзи, било да је то грб, застава, химна, закони, било боја дреса националнога спортског тима. Такви, по правилу, тешко подносе ову дугу сезону мира, с носталгијом се приćећајући конавоске бијеле технике и пршута или сарајевских викенд турнеја, те интимно прижељкујући нове згодне прилике за четовања и билдовање наци ега. Фрустрирајућа је по ту скупину чињеница да је данас Црна Гора независна држава, са својим уставом и законима, и да одавно више нема Југословенске народне армије, која је њиховим злочиначким апетитима, кад су се онда за то створили услови, дала привид регуларне војске, опремивши их штедро оружјем, војним циљевима и командним кадром што је, цијели се живот потећи у неудобном подилажењу надређенима, једва дочекао својих пет минута да граду и свијету очита лекцију о властитој моћи управљања туђим судбинама. Резултати те показне вјежбе су четири рата на простору бивше Југославије, на стотине хиљада мртвих и милиони расељених.
РАЗУМИЈЕВАЊЕМ ДО ОСЛОБОЂЕЊА Савремени теоретичар културе Тери Иглтон вели: „Разумјети идеологију значи разумјети прошлост и садашњост на дубљем нивоу – а такво разумијевање доприноси нашем ослобођењу“. Све ми се чини да смо ми ту лекцију као друштво прескочили. Распад једнога система којему смо свједочили не тако давно, ратови, егзодуси, жртве... све то је у неком тренутку гурнуто под тепих и оглашено темом о којој се не прича. С идеологијом која је стајала иза свега тога не да се нијесмо суочили, него је нијесмо ни разумјели. Чини ми се да нам то што смо гурнули једном под тепих, сад куца на врата. Можда најпостојанији промотер те идеологије крви и тла у нас је Српска православна црква. Она је из збивања 90-их, које је уосталом инспирисала и подржала, изашла јача него икад. У прећутном пакту с властима изградила је мрежу на којој јој джава може позавиђети. Вишедеценијски теренски рад, заједнички послови и интереси с људима из власти и опозиције, повлађивање широким народним масама, дали су своје плодове, а они су били видљиви сваком ко је током јануара и фебруара четвртком или неђељом вече покушао да изађе из куће. Сводити тај феномен на вјештину манипулисања ирационалним, иако је у томе СПЦ несумњиво изузетно успјешна, била би опасна редукција, јер у тој маси свијета има немали број оних који нијесу ту због страха од клетви, већ из социјалних, поли-
го је пута досад својим изјавама објаснио вриједносни репертоар СПЦ у Црној Гори: ксенофобија, мржња према свему другом, антиисламизам, антицрногорство, хомофобија, историјски ревизионизам и промоција профашистичких снага из Другога свјетског рата, слављење осуђених ратних злочинаца из потоњих балканских ратова, одијум према просвјетитељству, антиевропејство, одбацивање моЗГОДНА ПРИЛИКА ЗА ЧЕТОВАЊЕ Литија у Подгорици, јун 2020. дернитета, ирационалне представе тичких и других разлога. До оних вали да су литије сигуран лијек о небеском народу као аналогон до којих држава ништа не преду- против вируса, затим су пркосили аријевској раси и сл. Од тих се зима да стигне, у протекле три де- мјерама Министарства здравља, вриједности до данас није никад ценије стигла је СПЦ, а на таласу а њихов је млађахни портпарол оградио нити он, нити било ко њихова често и оправданога неза- промовисао нову хришћанску од његових блиских сарадника. довољства, број својих приврже- догму безвирусне кашичице (у Ако поćетиоци актуелних протеника СПЦ је макар удвостручила. данима кад су у Србији и Русији ста, макар они искрено привржеод посљедица изазваних вирусом ни својој земљи, уколико таквих ковид-19 умирали и највиши цр- тамо заиста има, у његовој поруци ПРЕГРУПИСАВАЊЕ квени великодостојници), потом црногорским властима да „држаПОЧЕЛО су се на први сигнал попуштања, ве долазе и пролазе“ нијесу кадри Разочаравајући домети репризе до- упркос епидемиолошки јасно да виде какву судбину овај жрец гађања народа и балван револуци- дефинисаним забранама, рије- вијета Црној Гори, чију је државје крајем 2019. године, наметнули шили на поновна масовна оку- ну обнову својевремено пропрасу потребу да се пређе на прегру- пљања. Кад су услиједили пози- тио ријечима „Не прави се пита од писавање. Можда СПЦ располаже ви на саслушања свештеника, а онога“, свјесно се идентификују с и таквим кадром као што су вете- потом и хапшење Јоаникија Ми- опасним намјерама деструкције рани 63. падобранске, можда може ћовића, активиран је провјере- темељних претпоставки грађанске и да мобилизује острашћене мр- ни наратив о угрожености. Зби- и секуларне црногорске државе. зитеље, али тенкове, хаубице, ЈНА ља је мучан тај тјескобни оćећај машинерију, на сву срећу, уза себе који је од Меморандума САНУ из БЛАГО И СРЦЕ више нема. Но, ако више у Црној 1986. године константа идеологиГори нема довољно оних који су је је српске политичке елите и по- НА ИСТОМ МЈЕСТУ за Амфилохијев рукољуб или пак вод за све ратове 90-их. Због тога Цијела ова ујдурма око политичшаку рубаља спремни запалити, су оćећаја неки „погрешни“ гра- ких протеста које зову литијама опет постоји једна сасвим солидна ђани Приједора у прољеће 1992. врти се заправо око питања вригрупација која сигурно неће изаћи године око руку морали носити једности. Желимо ли, дакле, да на барикаде, али ће се, у страху и бијеле траке, прије но су распо- нам вриједности диктирају обопокорности, одазвати на „мирне“ ређени по конц-логорима, проће- жаваоци профашистичких војних политичке протесте маскиране у рани или ликвидирани, а слич- трупа из Другога свјетског рата и литије. То је она процентуално за- на је судбина задесила и бројне славитељи осуђених ратних зломашнија група што у анкетама од становнике Бијељине, Зворни- чинаца из потоњих ратова или ће свих црногорских установа најве- ка, Фоче, Вишеграда, Братунца, Црна Гора бити секуларна, грађанће повјерење дарује СПЦ. Брчког, Бањалуке... Након што је ска држава која има свој устав и оставио пустош ђе гођ је у про- своје законе. Како сада ствари стоНе зна тај свијет много ни о Хри- теклих 30 година прокламован, је, на табли је пат позиција. Властовој жртви ни о светоотачкоме оćећај угрожености се као никад да позива Српску православну предању, но у за то примјереним прије гласно активирао ево и у цркву на дијалог о примјени заситуацијама, редовно се дрпа по Црној Гори. Из оćећаја угроже- кона, а ови, с друге стране, исподоњем дијелу ртенице, куцка у дрво ности од антифашизма клинац стављају политички ултиматум или пљуцка по улици уз неизбје- задојен молеРбан идеологијом о повлачењу закона!? жно ритуално скубање за уши. Не „мало“ је стукао споменик по- За више од пола године, међузна тај свијет да је чешкање по до- кретачима антифашистичкога тим, из вјерске установе која би њем дијелу ртенице у оној Црној устанка. Доцније је из тога истог требало да слави љубав и правду Гори о којој се данас приповиједа оćећаја одлучио да то призна, али, нијесмо чули ниједан једини аркао о „традиционалној“ Аркадији, не лези враже, ништа од тога не гумент у чему је то неправедан и митској ризници оправдања за би било да држава Црна Гора са- скаредан закон који захтијева да сву савремену мржњу према Цр- мим својим постојањем не инду- корисници имовине доставе доној Гори, био редовни ритуал при кује оćећај угрожености код ди- каз о њеноме власништву!? „Одсусрету с поповима. Овим дана- јела свога становништва. брана светиња“ тако се испосташњим чешкачима поп је мјера све вља као политички притисак да памети и духовности ово - и оносе спријечи утврђивање закониПОЛИТИЧКА земаљске. Незнавени и сујевјертости стицања имовине устанони, не разликујући духовност од САОПШТЕЊА СПЦ ве која тврди да је утемељена на празновјерја, идеална су паства Ових су дана пале и посљедње Христовим ријечима: „Не сабирајза сваковрсна поповања. кринке о смислу и намјерама ли- те себи блага на земљи, ђе мољац тија. Да није ријеч о изворно гра- и рђа квари, и ђе лупежи поткопађанскоме бунту против наводне вају и краду; него сабирајте себи ПРКОС ПА УГРОЖЕНОСТ неправде, лишеном идеолошких благо на небу, ђе ни мољац ни рђа СПЦ у Црној Гори и њени велико- накана, потврђују најновија бје- не квари, и ђе лупежи не поткодостојници током и након панде- лодано политичка саопштења павају и не краду. Јер ђе је ваше мије показали су да им ђаво не СПЦ. К томе, духовни ментор про- благо, онђе ће бити и срце ваше.“ да мира. Прво су паству увјера- теста Амфилохије Радовић мно- (Матеј 6, 19–21) СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
вјеровања. Вјеровање у Бога она је поистовјетила са покорношћу Цркви. Црква је тако узурпирала Бога, намећући увјерење да онај који не вјерује Цркви и њеним обманама - не вјерује у Бога. Ко је за Цркву вјерник? Онај ко се уситину држи Божијих заповијести или онај који се декларише као вјерник и припадник Цркве, и који поштовањем вјерских ритуала испољава вјерујући карактер? Наравно, за Цркву је вјерник онај који се ријечју и ритуалима исказује као вјерник. Човјека који редовно походи цркву, љуби свештеника у руку и даје прилоге, Црква сматра добрим вјерником, без обзира што је тај добри вјерник можда допустио да му комшија умре од глади или да му изгори кућа. Морал, дакле, не одређује вјерника, већ га одређује његов однос према Цркви. Узмимо на примјер овај случај: недавно су четворица припадника криминалне групе пуцала у Кијеву на наводног вођу друге криминалне групе. На фотографијама које је објавила полиција, један од ухапшених убица у покушају, носио је крст око врата. Дакле, вјерник који убија људе. Да је којим случајем успио да побјегне полицији, овај пуцач с крстом вратио би се у своју земљу (не знам да ли је из Србије или Црне Горе) и могуће је да би отишао у цркву да се захвали Богу што је избјегао хапшење. Сигурно би и пољубио попа у руку и приложио дио хонорара цркви. За Цркву је он добар вјерник. За разлику од овог пуцача из Кијева, све нас који не идемо у цркву, не љубимо попа у руку и не прилажемо новац на олтар, Црква сматра невјерницима. Можемо вјеровати у Бога, можемо чинити све оно што је у складу са божијим заповијестима, Црква нас, ипак, неће третирати као оног неуспјешног пуцача из Кијева. За Цркву је једини доказ вјеровања у Бога - исказивање покорности према њој.
4
27. jun 2020.
Са два гласа збогом цркво! ИДЕОЛОГИЈА ШИРЕЊА СРПСТВА И АСИМИЛАТОРСКИ СМИСАО ИДЕОЛОГИЈЕ СВЕТОСАВЉА
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Митрополит Митрофан Бан је на самрти септембра 1920. изјавио пред британским изаслаником Де Салисом што се налази у његовом извјештају, да је ...под пријетњом смрти од стране Срба признао анексију Црне Горе Србији... молећи краља и црногорски народ за опроштај
С
ам термин светосавље настаје тридесетих година XX стољећа и представља у суштини програм ширења националне идеологије. Први пут се јавно помиње у Српском књижевном клубу, не са религијском или вјерском конотацијом, већ типично политичком, националистичком. Светосавље се најчешће везује за Николаја Велимировића и његов говор у Коларцу 1937, у којем он велича национализам Св. Саве, велича Адолфа Хитлера и проглашава српски народ теодулом. Као и у свему другом уосталом, српски националисти, рачунајући ту и клер, светосављу дају универзални ореол и продужавају му трајање далеко у прошлост, све до Св. Саве, без обзира што се помиње тек око осам деценија. Нужно је раздвојити идеологију светосавља од култа Св. Саве, који је, дакако, старији и који је своју кулминацију достигао у XIX стољећу. Покојни социолог религије Мирко Ђорђевић пише да је термин светосавље сковао Рус који се звао Фјодор Титов у Београду уочи Другог свјетског рата. Јустин Поповић његов настанак приписује студентима и професорима Богословског факултета око 1937. године. Ипак, врло је вјероватно да је, ако не аутор, један од коаутора термина светосавље - Димитрије Најдановић, декларисани љотићевац, који пише: Светосавље прима, усваја и исповеда христовски и охристовљени национализам као национализам вишега реда, као над-национализам, национализам узнесен и преузнесен у Христову „ноосферу“, чисти и оплемењени светосавски, светолазарски и светоцрквени национализам...
те, новинарства и књижевности, међутим, помогли су све више и више утемељивању српства и великосрпских идеја у биће црногорског народа, подилазећи сујети Црногораца као начистијим Србима, називајући Црну Гору српском Спартом и сл. Ка ко ј е ц р к в а КРЊИ СВЕТИ СИНОД ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ играла велику улогу у свијести Иако је светосавље настало као идеологија Црногораца, укидањем државе Црне Горе у XX стољећу, идеологија ширења српства 1918. једнако насилно је укинута и ЦПЦ. у Црној Гори зачета је непуна два стољећа Иако је у чл. 22. Устава краљевине Црне Горе уназад. Огроман утицај извањаца, образо- изричито писало: Одлуке Св. Синода о спованих Срба који су долазили у Црну Гору, љашњим пословима да постану извршне и многи и остајали, оставио је значајан траг за свакога обавезне потребито им је врхову формирању подијељене националне сви- но Књажевско одобрење, одлуком само два јести. Прва два уџбенка саставио је Дими- важећа гласа од седам гласова Синода, Митрије Милаковић, Његошев секретар, са трополита аутокефалне Црногорске цркве насловима: Српски буквар ради учења мла- Митрофана Бана и апископа Никшићског, дежи црковному и гражданскому читању Кирила Митровића, ЦПЦ је тобоже уједи(1836) и Српска граматика (1838). њена са новоствореном Уједињеном СПЦ. Бјежећи од супарништва из црквених круго- Такав акт је инеxистант, због више мањкава, књаз Данило поставља извањца Никанора вости и кршења основних правних начеИвановића прво за игумана Цетињског мана- ла. Уосталом, сам митрополит је на самрти стира, а затим за митрополита (1858-60), који септембра 1920. изјавио пред британским у цетињску основну школу уводи (1856) про- изаслаником Де Салисом, што се налази слављање култа Св. Саве. То је прво уздизање у његовом извјештају, да је ...под пријетСв. Саве у Црној Гори, сем што је постојао у цр- њом смрти од стране Срба признао анекквеном календару као један од мноштво света- сију Црне Горе Србији... молећи краља и црца. Срби извањци су помогли развоју просвје- ногорски народ за опроштај.
Између два свјетска рата у црквеним крштеницама уписивана је само српска националност. Црногорске цркве и манастири прекрштени су у српске, као и неколико најпознатијих црногорских светаца. Богомоље су углавном биле препуштене зубу времена. Велики број свештеника који је у току НОР-а учествовао на страни партизана, говори да добар дио њих није био привржен тадашњем краљу Петру II Карађорђевићу, нити његовој ЈВуО, под командом Драже Михаиловића. Иако је у вријеме социјализма СПЦ била у доброј мјери маргинализована, унутар ње се појавила радикална, светосавска, клеронационалистичка струја коју је предводио Јустин Поповић. Један од његових истакнутијих ученика, Амфилохије Радовић уочи Божића 1991. устоличен је за митрополита МЦП. Попут Николаја Велимировића, за кога је појам Велике Србије заправо светосавски појам, који повезује небеско и земаљско царство, или, као он каже Ах, та Велика Небеска Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије, Амфилохије Радовић сав свој потенцијал и утицај ставља у функцију светосавског, великосрпског национализма, затирући било коју аутентичност и историјску утемељеност црногорске државе и идентитета. Док год постоји унутар Црне Горе воља да се подржи та антихришћанска, нацистичка и империјална идеологија, пројекат Велике Србије ће бити жив. Искреним хришћанима није потребно доказивати јеретички карактер светосавља. Оно је сушти примјер етнофилетизма у правосављу и самим тим, у неким другачијим временима, био би осуђен као секташтво. Овако, црквено политиканство, различити интереси, прећутно прелазе преко кршења одлука Сабора православних патријарха у Цариграду од 10. септембра 1972. када је етнофилитезм, тј. религијски национализам, проглашен савременом јереси.
ЗЛОУПОТРЕБОМ СВЕТАЦА ДО НЕГИРАЊА ЦРНОГОРСКЕ ПОСЕБНОСТИ
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
Д
анас се од црквених отаца ријетко може чути права божја ријеч и порука мира и љубави. Залуду је то у основи сваког религијског учења, када начин обраћања божјих пастира своме стаду више изазива зебњу и невјерицу. Онако како припадници стране цркве у Црној Гори употребљавају, боље рећи злоупотребљавају свеце и њихово учење, наводи нас на помисао да они нијесу искрени вјерници. Позадина њихова проповиједања далеко је прозаичнија и своди се на просту црквену пропаганду и назадни маркетинг. Можда се то ниђе није тако испреплијетало као у причама и митовима о Светоме Сави и Светоме Василију. Митова и култова има код свих народа и религија и то се поштује, уважава и изучава. Многе од тих прича биле су важне за чување националне свијести, буђење слободарских тежњи, вјеровања у наднаравне моћи свеца чувара итд. Код Срба Свети Сава је добио улогу народног просвјетитеља, учитеља, оснивача цркве. Код
Бога се не боје, људи се не стиде Црногораца Свети Василије је био заштитник код кога се долазило за утјеху, наду, исцјељење. Поштован је од припадника свих конфесија и народа који су живјели у Црној Гори. Данас су, нажалост, њихова житија кривотворена и користе се за приземне, ретроградне накане. Митови се гарнирају измишљотинама и новим, митоманским варијантама. Компоновање савремених митова користи се за измишљање локалитета тобоже названих по Светоме Сави. Све има само један циљ – негирање свега црногорскога, уз непрекидну србизацију и савизацију или посављивање. Умјесто хришћанског, који се може а и не мора, смјештати у историјске оквире и околности, култ Светога Саве добио је политичко-пропагандногеографску димензију, која се употребљава за негирање идентитетских посебности Црногораца. Како наводи Радослав Ротковић: „Ђе гође је неки Сава сломио врат или се смрзао, или се напио хладне воде и умро, или каптирао воду, и настао топоним Савин лакат, Савин кук, Савина вода, то је повеза-
но са светим Савом“. Цркве светог Сабе Освећеног (по коме је Сава и добио име), чији је култ као старог свеца, из V/VI вијека н. е, био присутан на Приморју, приписане су светом Сави, па смо тако добили и Савину код Херцег Новог. Апсурдно је да се лик Светога Саве, као утемељивача просвјете код Срба, данас користи за супротне процесе, затупљивање и дресирање пука. Како је другим поводом истакала историчарка Дубравка Стојановић, а што се веома добро може примијенити на ове процесе: „Тиме је изражена суштина идеологије коју је Добрица Ћосић ефектно изразио у формулацији ‚заосталост као предност’, јер само у заосталости ми можемо да останемо своји, растерећени од китњастих и лажних украса развијеног света. То је идеологија у којој доминира страх од било какве промене и сваког напретка. С таквом идеологијом не само наука и универзитет, него и цела Србија могу мирно да спусте ролетне.“ Таква ролетна жели се спуштити на Црну Гору, на њену кутуру,
насљеђе и будућност. Добар примјер за то налазимо у причи у којој су Свети Сава и Свети Василије упрегнути у великодржавни црквени пројекат. Све би личио на лош виц, да резултати нијесу злокобни. Пренијећемо причу, без улажења у теолошке спекулације да ли је СПЦ ушла у простор гријеха обожењем једног свеца, проглашавајући светосавље званичним обликом српског православља. До скоро су мало која пригода или сабор пролазили да неки намјештеник СПЦ не исприча сљедећу причу из збирке Владимира Ћоровића „Свети Сава у народном предању“: „Пошао Свети Саво кроз Попово и нађе једну ђевојку, ђе захиће воду из густијерне. Он ће у ње заискати воде да се напије. Ђевојка, чим јој је Свети Саво воде заискао, испере суд којим је воду вадила, те му даде да пије. Пошто се Свети Саво напио воде, рече ђевојци: „Од тебе изашло чисто и пречисто тијело на овај свијет.“ Касније је та ђевојка постала мајка Светог Василија Острошког.“ Да се остало на нивоу приче, очи-
то смишљене у новије доба, ни по јада. Међутим, проповједници представљају причу као аутентичну, као да су они били непосредни ćедоци и приликом богослужења користе је за неки наводни доказ да су Црногорци Срби (sic)!? А пук зине и упија те пропагандно политичке ступидарије и фалсификате. Да погледамо историјске факте и прорачунамо. Свети Сава је умро 1236. године, у Бугарској. Да претпоставимo да је свратио мало прије смрти кроз Попово. Знамо да је Стојан Јовановић, каснији Свети Василије, рођен 1610. године. То је разлика од 374 године! Да ли је то најдужа трудноћа у питању или најстарија породиља, како гођ да гледамо стварно изгледа бесмислено. Сад само да замислимо коме је пало на памет да ово у данашње вријеме пласира и потврђује као једину истину. Фино каже она народна: „Бога се не боје, а људи не стиде!“ иако кажу да служе и једном и другима. Једноумна идеологија, усмјерена на потирање свега црногорског, користи сваку пригоду за свој јадни наум.
5
27. jun 2020.
Тито прије кречења није био мрзан ЦРКВА И КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАСТИ
Антикомунистички наратив потребан је Амфилохију како би својим вјерницима омрзао данашњу Црну Гору којом заправо он жели да влада. Збиљска и документована историја за њега је контраутопија, пакао којему он супротставља своју утопијску литијашку државу која почива на ирационалним емоцијама, а у којој су Дража Михаиловић, Павле Ђуришић и многи други крволоци, архетипови нових Обилића
С
рпска православна црква била је лојалан партнер комунистичких власти дуги низ година током Титове управе. Иако невољно, њено свештенство је након Другог свјетског рата увелико сарађивало са свим државним службама и поштовало законе Титове Југославије. Гласила СПЦ јавно су се одрицала православних свештеника који су из емигрантских кругова пружали подршку западу у критици Југославије. Чак је и Николај Велимировић, који ће много касније бити канонизован, био мета критике из редова своје матичне цркве. Односи између Тита и СПЦ нарочито се побољшавају у епохи либерализације Југославије педесетих година XX вијека. Крајем те деценије партијарх српски Герман почео је долазити на дипломатске пријеме приликом обиљежавања Титова рођендана или неког значајног државног догађаја. Патријарх је имао потпуну слободу састанка са страним амбасадорима у Југославији, а била му је омогућена и слобода путовања у иностранство. Према писању Ива и Славка Голдстеина, Александар Ранковић, шеф Удбе и први Титов сарадник организовао је у својој вили посебан пријем за српскога патријарха који ће 1960. године бити и одликован „због залагања на продубљивању односа између цркве и државе, као и на развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељ-
Из СПЦ саопштено да је ријеч о фотографији из Грчке , снимљене 1956, грчки монах љуби руку предсједника велике СФРЈ
ских односа између ФНРЈ и других земаља“. Године 1966. патријарха је одликовао и сам Јосип Броз Тито. Из штива Титових биографа види се да је он имао коректан лични однос са свим важнијим црков-
ним великодостојницима. Па и кад дође до захлађења односа између државе и цркве након отварања питања осамостаљења Македонске цркве, коју СПЦ није признавала, Тито ће пријатељски разговара-
ти са српским патријархом. О томе свједочи и један Титов гест. Током пријема поводом Дана Републике на којему се налазио и македонски црковни великодостојник Доситеј, српски патријарх Герман Ђорић (који иначе није признавао постојање црногорске и македонске нације) одбио је да дође како би избјегао сусрет с македонским колегом. Тито је због тога назвао телефоном Ђорића и обећао му да се може наштеловати да до руковања између њега и Доситеја не дође, али српски патријарх ипак није дошао, због чега није сносио никакве посљедице, како се то иначе зна представити у антититовској сензационалистици. Наведени примјери ни у ком случају немају мотивације да однос комуниста према вјерским заједницама прикажу у идиличном свјетлу, нити да тежак положај коју су вјерске заједнице имале током једног дијела постојања Титове Југославије, на било који начин релативизују. Они су ту само због тога да покажу колико лажаву и неодрживу представу о прошлом Амфилохије Радовић усађује својој пастви ево већ тридесет година. Та „брозомора“ за коју наводи да је заробила данашњи дух Црне Горе, ипак је „морила“ многе попове од Другог свјетског рата до Титове смрти. Иако то одлично зна, Радовић потискује чињеницу да су 34 попа Митрополије црногорско-приморске учествовала у Народноослободилачкој борби, а да су чак шесто-
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ рица од њих носиоци Споменице учесника рата од 1941. године. Признање те истине порушило би вавилонску кулу коју је митрополит Амфилохије саздао од великосрпских лажи о Титу и партизанима као антисрпскоме и антиправославноме покрету, иако се зна да је у редовима Титове војске бројчано највише било Срба и православаца, те да је при партизанским јединицама постојало и мјесто за попа који је могао вршити службу уколико борци или народ то затраже. Антикомунистички наратив потребан је Амфилохију како би својим вјерницима омрзао данашњу Црну Гору којом заправо он жели да влада. Збиљска и документована историја за Амфилохија је контраутопија, пакао којему он супротставља своју утопијску литијашку државу која почива на ирационалним емоцијама, а у којој су Дража Михаиловић, Павле Ђуришић и многи други крволоци попут попа Маце, архетипови нових Обилића који ће погинути на већ изгубљеноме Косову. И на крају, питање за Амфилохија: ако је већ Титова држава била зло, како то да Српској православној цркви не одговара Закон о слободи вјероисповијести донешен децембра 2019. године, а одговора Закон о правном положају вјерских заједница, донешен још у Титово вријеме, давне 1977. године? Или је Мило којега сте подржали 1997/1998. године, гори од Тита?
САКРАЛНА ЗДАЊА КАО РАСАДНИЦИ ПОЛИТИЧКЕ МИСЛИ
Држава у држави МИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
К
ада се путујући кроз чудесне просторе Боке Которске, зауставите у Херцег Новом, номинално, ви сте још увијек у Црној Гори. Али, када се приближите некој од православних цркава у истом граду, угледаћете истакнуте заставе једне друге државе како се вијоре на вјетру. Заставе Србије! Отуда српске тробојке на православним црквама у ствари екстериторијализују црногорске хришћанске храмове. Самим тим, на том мјесту, и хришћанство из своје религијске универзалности, поприма уско национални предзнак. У томе је срж проблема у односу цркве и државе у Црној Гори. Али смо исто тако свједоци политичког феномена јединственог у модерној европској исто-
Идеолошко дјеловање Српске православне цркве на територији Црне Горе је не само то што се црква понаша као држава у држави, већ што користећи вјеру као алиби, уздиже се изнад ње. Зато литије нијесу само протест против Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, већ су и средство организације једног новог друштвеног поретка чији се обриси тек назиру
рији. Јер, православни вјерник који би ушао у православну цркву у Црној Гори са српским националним предзнаком, не би се само сусрео са православном иконографијом, већ би дошао у додир са одређеном националном идеологијом. Тиме српске православне цркве на територији црногорске државе нијесу само сакрална здања, већ су прећутно расадници политичке мисли, бивајући нека врста идеолошких амбасада, које се баве државним пословима под маском хришћанске љубави. Међутим, оно што чини идеолошко дјеловање Српске православне цркве на територији Црне Горе јединственим феноменом у контексту модерне Европе, је не само то што се
црква понаша као држава у држави, већ што користећи вјеру као алиби, уздиже се изнад ње. Зато литије нијесу само протест против Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, већ су и средство организације једног новог друштвеног поретка чији се обриси тек назиру. Познато је да се религије, конфесије и црква, не могу изједначавати и да нијесу исто. Још мање се може изједначавати религија са нацијом и идејом национално-религијске државности, чак и у територијалном смислу, што је само по себи цивилизацијски ретроградно и изван историјскодруштвеног контекста XXI вијека. Зато религија и црква, као дио укупног културно-историјског ра-
звоја, своје мјесто и улогу настоје да одговорно проналазе у цивилизацијским оквирима друштва у којем су. Али, тензија на линији вјере и идеологије, цркве и државе, вечита је тема. Тај проблем у епохи Француске револуције Робеспјер је покушао да ријеши на радикалан начин. Његова идеја је била да револуцији не треба ни Католичка црква, па ни Христ. Тако је за француске револуционаре Бог постао разум сам, а раздвајењем цркве од државе, нови друштвени поредак требало је да се заснива на рационалним основама. Та тековина узвишеног рационализма и данас је покретачка снага модерних секуларних држава у Европи.
Међутим, то се на примјеру дјеловања Српске православне цркве у Црној Гори, није десило. Насупрот, својим идеолошким смјером организованог литијскопротестног понашања на улицама вароши и градова Црне Горе, због Закона о слободи вјероисповијести, Српска православна црква се ставила на другу страну од црногорске и државе и њеног цивилизацијског права, да кроз законодавство регулише значајне друштвене теме. А кључни предзнак таквог дјеловања Српске православне цркве је ирационализам и вечита загледаност у прошлост као у зачаран круг, у коме су и црногорска садашњост и црногорска будућност, како таоци, тако и жртве.
6
27. jun 2020.
МАНАСТИРИ ЦРНОГОРСКЕ ЦРКВЕ ТОКОМ XIX ВИЈЕКА БИЛИ НАЈЈАЧА ФИНАНСИЈСКА ИНСТИТУЦИЈА
Петровићи увели ред М
анастири су током XIX вијека, поред књаза и главара, били најкрупнији посједници у Црној Гори. Имовину коју су стицали даривањем од стране оснивача, куповином, прилозима, путем хипотекарног односа и самовласним присвајањем шума и пашњака, давали су у закуп сиромашним сељацима који нијесу имали своју земљу. Новац којим су настојатељи манастира посједовали давали су сељацима на зајам под интерес. Били су главни носиоци зеленаштва у Црној Гори. Тако је било све до реформи које је започео књаз Данило а сповео их у дјело књаз Никола. Ово је сиже дијела докторске дисертације Жарка Булајића, професора на Економском факултету у Београду, члана савјета више научних института и издавачких предузећа, предсједника Извршног вијећа Скупштине СР Црне Горе од 1969. до 1974. Булајић је докторску дисертацију под називом „Аграрни односи у Црној Гори (1876– 1912)“, бранио на Економском факултету у Београду 1957. године, а рад је писао на темељу грађе Цетињског државног архива, Богишићевог архива у Цавтату, архива Епархије црногорско-приморске на Цетињу и архива Државног музеја и Архивског одјељења Историјског института на Цетињу. Презентујући документа која указују на власништво над земљом, ливадама, шумама, воћњацима, рибњацима... Булајић наводи како су Повељом из 1482. године одређене границе посједа Цетињског манастира које му је даровао његов оснивач Иван Црнојевић. Такође, наводи и како је оснивач манастира Острога, захумски митрополит Василије, поклонио 1666. године сву своју земљу овом манастиру, али и да је 1814. године, Арсеније Гаговић поклонио цио свој посјед Пивском манастиру. -Манастирски посједи су увеличани и послије Берлинског конгреса даровницама књаза Николе... Велике површине земље манастири су купили највећим дијелом од слободних сељака, а нарочито Манастир цетињски. Овај манастир је само у доба владика Саве и Василија, према сачуваним купо-
Манастирски посједи и остала манастирска добра су мјерама државне власти фактички подржављена, а држава је била непосредно заинтересована за повећање манастирских прихода као извора својих буџетских средстава
ЈЕДНА ОД ТАБЕЛА ПОСЈЕДА ПО МАНАСТИРИМА
продајним уговорима, купио преко 95 баштина за 6.811 гроша. Иза Цетињског манастира није много заостајао ни Манастир Острог... Земљу су продавали углавном ситни слободни сељаци, често и по врло ниској цијени, које је на тај корак тјерала биједа и глад, наводи Булајић. У његовом раду, у оквиру којег је приложена и сакупљена обимна оригинална документација, наводи се да су манастири земљу стицали и прилозима вјерника, најчешће оних који су „осироћели“ у замје-
Коријени зеленашења Булајић у докторској дисертацији на- тем су стекли и знатну површину свог води и да су манастири још од најрани- земљишног посједа. Њихова зеленајих времена све своје слободне новча- шка дјелатност, иако у знатно смањене приходе, које су стицали од прилога, ном обиму, задржала се и послије помемолитвених услуга, прихода са земље нутих реформи. Истина, она је од тада итд, давали на зајам под интерес. све мања, пошто се сав манастирски -Они су за дуго времена били главни но- приход – ма откуда потицао – уносио сиоци зеленаштва у Црној Гори. Тим пу- у државну касу, пише Булајић.
ну за то „да их манастир храни до смрти“. -Сатенције о купопродаји и прилогу земље су обично на крају садржале одредбе које су изражавале клетву или пријетњу уперену против покушаја да се манастиру оспори право својине над приложеном или купљеном земљом. Све овакве и сличне сентенције писали су калуђери, пише Булајић. У раду „Аграрни односи у Црној Гори (1876– 1912)“, под одјељком Манастирски посједи, наводи се и да су манастири знатне површине земље стекли путем заложних односа, а да су манастирску земљу највећим дијелом обрађивали зависни сељаци-кметови. -Све до реформе 1852. године, владала је натурална рента, која је износила двије трећине, половину, трећину, четвртину, петину па и седмину укупног годишњег рода, према различитим условима и околностима појединих манастира, наводи Булајић закључујући како положај сељака на манастирској земљи није био лакши од положаја на турским спахилуцима. Отпор сељака на манстирским посједима узимао је разне облике, а у тим сукобима, пише Булајић, манастири нијесу бирали средства да одрже стечена пра-
ва и да очувају своје посједе и устаљене односе на њима. -Знали су да у том циљу интервенишу код највиших црквених инстанција, да мобилишу не само племенске главаре већ и цијела племена, а нијесу се устезали да се обрате за помоћ и турским властима, указује Булајић. По њему, промјена у управљању манастирским добрима настаје након 1852. године. - Црна Гора је имала врло оскудна финансијска средства која је црпла углавном од дације и годишње руске помоћи, а потребе су биле велике. Осим тога, односи са Турском били су увијек затегнути... Књаз Данило је тежио да на неки начин прошири финансијске изворе своје државе. У том циљу је извршио реформу у манастирској управи, пише Булајић. Објашњава да је од те године сав вишак који је, према утврђеном предрачуну прихода и расхода, претицао преко манастирских расхода и плата калуђера уношен у државну касу, у „фонд непредвиђених народних потреба“. -Реформа је радикално остварена тек почетком владе књаза Николе. Тако је у државну касу већ 1863. године ушло 14.000 фиорина од манастирских прихода. Године 1864. књаз Никола је наредио да се премјери, попише и арендира земља оних манастира који су имали слабе управљаче, а настојатељу и калуђерима да се одреди стална годишња плата, наводи Булајић. Послије ове реформе, у јесен 1868. године, комисија, на челу са црногорским митрополитом Иларионом, пописала је сва манстирска добра у Црној Гори и издала их путем лицитације под аренду. - Те године је у Црној Гори било 11 манастира: Цетињски, Добрска ћелија, Брчеле, Острог, Ждребаоник, Пиперска ћелија, Дуга, Морача, Бијела, Подмалинско и Жупа. За прве три године реформе, чисти приходи девет манастира, који су уплаћивани у државну касу за просвјетне и школске сврхе, износиле су 56.650 фиорина... пише Булајић. Објашњава да су до ових реформи манастирским земљама и њиховим добрима управљали настојатељи манастира и са њима и приходима од њих неограничено располагали. Манастирски посједи и остала манастирска добра су наведеним мјерама државне власти фактички подржављена, закључује Булајић наводећи да је држава била непосредно заинтересована у повећањима манастирских прихода као извора својих буџетских средстава. Р.К.
ЛИТИЈЕ ИЗМЕЂУ ЦРКВЕНЕ ПРАКСЕ И НАРОДНОГ ОБИЧАЈА
Политички перформанс ВУКОТА ВУКОТИЋ
М
ада у данашње вријеме добијају и другачије форме и значење, оригинално појам литија означава свечану поворку. Овим поворкама обиљежавао се дан одређеног свеца, обично заштитника неког мјеста или заједнице. Као таква врло рано је ушла у живот цркве, већ у IV вијеку. Наиме, чим је Миланским едиктом 313. године, хришћанска црква добила статус признате, почела је градити своју религијску праксу. Међутим, у почетку, све велике хришћанске заједнице, од којих ће настати патријаршије, у Александрији, Риму, Антиохији, Кон-
стантинопољу, Јерусалиму, одређивале су за себе правила службе. Тек одлукама Васељенских сабора доћи ће до опште форме која ће бити важећа за све цркве. Тако се и литија појављује од IV до VI вијека у неколико типова. Данас је у православљу важећи цариградски тип, којег је успоставио Свети Јован Златоусти и дио је црквених канона. Тиме она има своју литургијску намјену и добија теолошко значење и оправдање, а укинута је шароликост и различити традиције. Са друге стране, литија се може посматрати и као народни обичај. Пошто је у свом појавном облику, свечана поворка у којој учествује народ заједно са свештенством, постепено су се развили и специфични народни обичаји који прате литију. У том смислу, она постаје дио народног вјеровања и може се изучавати из угла етнологије и антрополигије. Током времена, ли-
тије су се прилагођавале разним народима који су на тај начин изражавали пијетет своје заједнице. Оно што је опште за све литије је да се ради о свечаној поворци коју организује једна заједница у циљу прослављања појединог црквеног празника. Обично се ради о свецу заштитнику неког мјеста, како би се у процесију укључило што више становништва и јачао дух заједништва унутар заједнице. Као такве одржаване су једном годишње на дан тог свеца. Из ових поворки, настали су бројни обичаји како у католичкој тако и у православној цркви. Тако на западу настају карневали од литија којима су обиљежаване Покладе или почетак Великог поста. Такође, и поворке у којима се носе статуе Дјевице Марије, што често можемо видјети по шпанским, италијанским или латиноамеричким градовима. Исто тако, и у православљу постоје бројни народни обичаји који
су изашли из литија. Код нас у Црној Гори, литије су биле углавном везане за преславе или свеце заштитнике неког мјеста и често су биле одржаване у љетњим мјесецима, за разлику од крсних слава које су махом у зимском периоду. Такве црквено-народне литије одржаване су у тачне датуме и за прославу одређеног празника. Обично се радило о свечаној процесији која би на речени дан прошетала мјестом уз одговарајућу црквену литургију, а онда би се наставило са народним слављем. Овакве литије су обичај у свим православним народима. Тако имамо литију у Подгорици на Марковдан, који је слава града. Као специфичност у томе, која важи само за подручје Црне Горе, имамо и литије које се из неког мјеста упућују на врх брда. Најпознатија таква литија је свакако изношење крста на Румују на Тројчиндан. Ова литија је посебна и по томе што у њој учеству-
ју припадници све три конфесије и као таква најбољи је примјер суживота и заједничке традиције краја под Румијом. Међутим, то није усамљени случај и такве литије су биле обичај у цијелом нашем приморском појасу, па их имамо и у Црмници и на Ловћену. Такве литије су знак посебности у развоју црквене организације и народних обичаја везаних за поштовање одређеног култа. Но, данас се обичај литија све више покушава злоупотријебити у политичке сврхе. Тако имамо одржавање литија у спомен Св. Симеона у Подгорици иако то никада није било укоријењено у народу, али се наметнуло у сврху успостављања мита о Немањином граду. И коначно, данас смо свједоци организовања литија које немају никакве везе са са канонима ни обичајима и као такве сушта су супротност свему што литија треба да представља.
7
27. jun 2020.
ТЕОКРАТИЈА, ЈЕРОКРАТИЈА, ЦЕЗАРОПАПИЗАМ И СЕКУЛАРНА ДРЖАВА
О
днос између државне власти и религија је увијек био важан и сложен. Од почетка историје су религије и њихови духовни, морални и културни системи били у основи друштва, дубоко укоријењени у све сфере живота. До XVIII в. не постоји атеизам, изузев у дјелима неких филозофа, нити одвојеност религије од државе. Власт је тежила да контролише религију, а религиозне заједнице да утичу на власт и прилагоде је својим вриједностима и интересима. То је био често узрок сукоба интереса, разрјешаваних на разне начине. У готово свим државама током историје до савременог доба су постојале државне религије, а толеранција других је била врло мала. Концепт вјерских слобода је релативно нов, иако има примјера у старом вијеку. Први акт о вјерским слободама је издао индијски владар Асока 250. г. пр. Кр. У Европи је први био Милански едикт 313. г. којим се у Римском царству гарантује вјерска слобода. То су били изузеци, практично, свака власт је фаворизовала доминантне религије, забрањивала или дискриминисала друге, а доминантне религије су биле нетолерантне према другима. Римски цар Теодосије је 380. г. прогласио кршћанство државном религијом и почео је прогон других религија. Филозофи просветитељства су критиковали вјерски фанатизам и нетолеранцију, који су били узрок вјерских ратова и прогона. Волтер пише да је од атеизма гори само вјерски фанатизам. Он није знао да и атеизам може бити фанатичан; у Француској револуцији је у прогону католика убијено десетине хиљада особа, а тоталитарни режими XX вијека су сурово прогонили клер и вјернике; нацизам је извршио страшни геноцид над Јеврејима, агресивни комунистички атеизам је изазвао велики број жртава у вјерским прогонима.
МОДЕЛИ ОДНОСА У историји се искристалисало неколико модела односа власти и религиозних заједница, са много мјешовитих облика: теократија, јерократија, цезаропапизам и секуларна (или лаичка) држава. Грчка ријеч теократија значи дословно владавина бога. Ради се заправо о владавини особа које се сматрају божанствима. Најпознатији примјер су били фараони у Египту, а у новијој историји јапански цареви, који су до 1946. сматрани божанствима. Термин теократије се често употребљава за облике вла-
Давна и скора прошлост је оставила дубоке трагове, подјеле, трауме, предрасуде и мржњу, што захтијева вријеме и велики напор, мудрост и добру вољу да се оне превазиђу. Тенденција политизације вјерских заједница на Балкану је веома јака и то отежава стабилизацију
успоставивши Свети синод, владину институцију за управљање црквом. Тек је 1917. поново именован руски патријарх, али је црква била под контролом комунистичке власти. Имајући у виду постојање бројних помјесних цркви у православљу, које имају националне предзнаке, њихова веза са државама и нацијама је знатно већа од оне у католичанству, које је универзално, са више од 1,3 милијарде вјерника свих раса, нација и култура у свим државама, а папа има сједиште у независној држави Ватикану, што га чини знатно мање подложним политичким утицајима. И у неким савременим демократским државама имамо облике цезаропапизма; тако су енглески краљеви/краљице од XVI в. поглавари англиканске цркве. СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Антун СБУТЕГА
Мала земља много вјера
БОГОРОДИЦА И ВЛАДИН ДОМ
давине када државом управљају вјерски лидери, али се то у науци назива јерократијом (на грчком власт светих). Примјера јерократије у историји има доста. У неки периодима старим Израелом су владали врховни свећеници. Тибетом су, до његовог освајања од стране Кине, владали вјерски поглавари Далај Ламе. Од оснивања Папске државе (данас Ватикан) у VIII в. њом влада римски бискуп, папа. Папе су претендовале у средњем вијеку да су надређени царевима и крљевима, што је доводило до сукоба. Савонарола је накратко успоставио јерократију у ренесансној Фиренци XV вијека. Калифат у исламским државама је такође био облик јерократије. У садашњем Ирану владавина је јерократска.
ЦАРЕВИ ВРХОВНИ СВЕШТЕНИЦИ Цезаропапизам је установљен у Римском царству, када су цареви вршили функцију врховних свећеника. Цезаропапизам је до-
минирао у Византији, а затим и у другим православним државама. Константин Велики, у православљу проглашен светим и назван једнаким апостолима, сазивао је црквене саборе, одлучивао о формулисању догми и сматрао кршћанство идеолошком базом царства коју треба контролисати. Касније је у Византији формулисан принцип симфоније (слагања, хармоније) у односу цркве и власти, али он у пракси није функционисао. Цареви су и даље постављали и смјењивали патријархе, сазивали црквене саборе, одређивали црквено учење и били заправо врховни поглавари цркве. Некад су промовисали јеретичка учења (иконоборство и друге) или бранили правовјерје, што је изазивало и грађанске ратове. Истина, некада су се патријарси и дио клера бунили против царева, учествовали у њиховом свргавању, али је у принципу црква била у функцији државне власти. Крајњи облик цезаропапизма је успоставио у Русији Петар Велики, укинувши патријаршију и
Религија и лични осјећаји Религија и вјера нијесу иден- јева нужно припадност некој вјеровати у темељне вриједтичне, иако уско повезане. Ре- религији. Практично сви има- ности које она афирмира и не лигија је артикулисани систем ју лични однос са Богом, мало придржавати се њених моралвјеровања, светих књига, уче- ко је у томе индиферентан. И них норми. Велики број особа ња, ритуала, култова, норми, атеисти негирајући постојање које се сматрају религиозним сакралне културе и умјетно- Бога имају са њим однос, иако не познаје битне вриједности сти, храмова и клера. Она има негативан. Могуће је и припа- своје религије, већ је то питаза основу вјеру, али индиви- дати некој религији, поштова- ње културног и етничког идендуална вјера не подразуми- ти њене обреде и ритуале, а не титета и породичног насљеђа.
СЕКУЛАРНЕ ДРЖАВЕ Секуларне су државе које су одвојене од вјерских заједница, којима се гарантују вјерске слободе. Прва држава која је уставом прогласила одвајање религије од државе су биле САД крајем XVIII в. Слиједе их друге и данас су практично све демократске државе секуларне, гарантујући вјерске слободе, које прокламује Декларација ONU о правима човјека. Тиме се гарантује да вјерске разлике неће прерасти у друштвене сукобе и омогућава да сваки појединац слободно прави моралне и религиозне изборе, а само слободни избори имају вриједност. Вјерске заједнице имају слободу да афирмирају своје идеје, вјеру, моралне и културне вриједности и од снаге њихових идеја, вјере и морала зависи и њихов успјех. Заговарати у име Бога мржњу, нетолеранцију, шовинизам и расизам је у супротности са суштином вјере. У Библији је Бог дефинисан као Љубав, а главна заповијед је заповијед љубави, која укључује и непријатеље и обавезује на неограничено праштање.
МИЈЕЊАНА ВЈЕРСКА СТРУКТУРА Црна Гора је у току историје пуно пута промијенила етничку и вјерску структуру. Послије римског освајања уведени су, поред илирских, римски, грчки и оријентални култови. У IV вијеку је кристијанизирана и основане су прве бискупије, а доласком паганских Словена је почео дуги процес њихове кристијанизације. Дукља је била католичка и тек са освајањем од Србије, Немањића почиње увођење православља. Освајањем од Османског царства почиње увођење ислама, док католичанство одолијева у млетачкој, а затим аустријској Боки, Цетињски митрополити се афирмишу као јерократски владари племенског савеза, иако јерократија није постојала у независној Црној Гори од 1878. до 1918. Православна црква је била аутокефална и држав-
Исус је осуђивао тадашњи клер Свети Павле пише: „Љубав је испуњени Закон“. Он описује кршћанску љубав: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све се нада, све трпи. Љубав никада не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће умукнути, знање ће престати“. Исус је био веома антиклерикалан; поред тога што је истјерао трговце из храма, оштро је осуђивао тадашњи клер и теологе које је описао као лицемјере, окречене гробове који су извана бијели а изнутра пуни трулежи. Он је поставио основе одвајања религије од државе, а био је осуђен између осталог и зато јер је одбио улогу политичког вође Израела и рекао да његово краљевство није од овога свијета.
на, постојала је вјерска слобода за католике и муслимане и са Светом столицом је склопљена Конвенција (конкордат). Интеграцијом Црне Горе у Краљевину СХС је и Православна црква интегрисана у Српску патријаршију. У доба социјалистичке Југославије религија, по Марксу опијум за народ, потискивана је атеистичком пропагандом, Комунизам је био псеудо-религија без Бога, и зато је и имао велики успјех у Црној Гори. Његовим распадом су бивши комунисти лако прихватили религију, изједначавајући је са етничком припадношћу, а често са агресивним национализмом. Не тако давно се у име Бога убијало и гинуло, а етничка чишћења су била и вјерска, често уз благослов клера. У заједничкој држави са Србијом Српска православна црква је била дуго фаворизована од власти. Устав независне Црне Горе прокламује секуларну државу и гарантује вјерске слободе, што обавезује вјерске заједнице на поштовање правног поретка, као у свим правним и демократским државама.
ДИВНЕ ДУШЕ У БОЖИЈЕМ СРЦУ Но, давна и скора прошлост је оставила дубоке трагове, подјеле, трауме, предрасуде и мржњу, што захтијева вријеме и велики напор, мудрост и добру вољу да се оне превазиђу. Тенденција политизације вјерских заједница на Балкану је веома јака и то отежава стабилизацију. Сви прави вјерници и други људи добре воље су већ међусобно уједињени у узајамној љубави и поштовању. Дон Бранко Сбутега је написао: „Колико дивних људи, колико дивних душа, колико беспрекорних биографија сам сусрео у свом животу који нијесу били кршћани, ни по увјерењу, ни по крштењу, нијесу чак ни вјерски опредијељени ни одређени, а живјели су као да ће сваки секунд бити пред лице Божје и пред лице вјечне правде. Бог је њих испустио из свога плана службе, али их није сигурно испустио из Свога срца. Обрнуто, можда су Му много више на срцу од нас који смо декларирани и посвећени службеници“.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
27. jun 2020.
ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ (X): РАНКО РАДОВИЋ
Архитекта свјетског угледа
Графичар, цртач, урбаниста, архитекта, есејиста, теоретичар, писац, Р. Радовић је сматрао да се архитектура не може раздвајати на теорију и праксу. Говорио је: „Кроз интензивно струјање интелектуалних и креативних поступака се рађа архитектура“
Aрхитекта СЛОБОДАН БОБО МИТРОВИЋ
И
зрека: „Када престане живот почиње да дјелује историја“ се не може примијенити на архитекту Ранка Радовића (1935-2005). Већ 15 година није међу нама, а сугестивни глас овог интернационалног професора, урбанисте, графичара, аналитичара и теоретичара архитектуре, одзвања једнако актуелно, значајно и данас. Културолог и теоретичар модерне архитектуре Чарлс Џенкс уврстио га је међу најзначајније свјетске архитекте: Architecture Today, N. York (I 1993), Post Modern Architecture, Лондон (1991-1998). Моја генерација имала је срећу (1963), на архитектури у Београду да нас Ранко Радовић уводи у свијет архитекуре. На његовим предвечерњим предавањима на Коларчевом универзитету, студенти су сједјели на поду јер би клупе заузели грађани који су помно слушали Ранкова предавања, непозната у јавном животу. Уз елоквентну реторику, његов начин предавања посједовао је ријетку специфичну драматургију у којој је нестајао его предавача. Његова сугестивна бесједа се трансформисала у сеансу, материјализацију, форму. Говорећи о многим историјским и савременим примјерима, доводио је публику у позицију активног креатора тренутка, до степена сазнања када је слушалац учесник, идентификован са предавачем. У том чину заједништва, Ранко је бесједом цртао и градио куће и градове на увијек преци-
ТЈЕНТИШТЕ
зан, јасан и недвосмислен начин. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду (1962) гдје је и магистрирао (1972) на тему: Физичка структура града. Докторирао (1980) на Сорбони у Паризу (Институт D’ Art et D’Archeologie) код проф. др Бернарда Доривала, са тезом: Савремена архитектура између сталности и промена идеја и облика. На Архитектонском факултету у Београду (1966-91) је предавач, асистент, редовни професор. Оснивач је Одсјека за архитектуру и урбанизам на Факултету техничких наука у Новом Саду (1996). Предавао је на редовним постдипломским студијама у Београду, Љубљани, Сарајеву, Скопљу, Приштини као
НЕКЕ ОД КЊИГА РАНКА РАДОВИЋА
и на Међународној катедри архитектуре „Eliel Saarinen“, на Техничком универзитету у Хелсинкију (1991-96). Био је редовни професор на Департману архитектуре, урбанизма и урбаног дизајна, у Цукуби, Јапан (1991-94). Између двадестак реализованих и нереализованих пројеката истичу се: Музеј на Тјентишту (1964–71); Градић Пејтон Београд - занатски центар (1968-71); Амфитеатар и споменобиљежје на Љутотоку, Даниловград (1975); Позориште Атељеа 212, Београд (1988-91); Урбанистички пројекат новог дијела Хелсинкија. Музеј на Тјентишту - спомен-кућа битке на Сутјесци, његово је најистакнутије дјело (1971). Градацијом и међупрожимањем тради-
ционалне планинске косе кровне равни компонује и сублимира драматику једне велике историјске битке у материјализовану просторну драматику. Цјелокупни архитектонски склоп је окамењена структура органски изникла из тла in situ (на мјесту догађаја). Одржао је на стотине јавних предавања у Југославији и у 27 градова широм свијета, објавио 480 научних радова-текстова у истакнутим научним публикацијама у земљи и иностранству, дневним листовима и часописима за културу и умјетност. Објавио је 19 књига од којих пет у иностранству. Антологија кућа доживјела је девет издања. Гропиус је говорио у свом Баухаусу да архитекта не може бити комплетна личност ако не разумије сликарство и музику. Ранкови цртежи и графике су били њего-
ва омиљена дисциплина и предах између архитектонских теорија и пројеката из којих се рађала његова креативна мисао. Излагао је пројекте и цртеже у 21. граду у земљи и иностранству (Рим, Стокхолм, Париз, Лисабон, Кјото, Мелбурн, Лисабон и др). Био је уредник часописа: Агора Архитектура и урбанизам; De Re Aedificatoria; Technique et Architecture, аутор више од 40 емисија о архитектури на РТВ Београд. Поред чланства у домаћим удружењима био је члан UIA (Међународне уније архитеката), Бироа IFHP (Међународне федерације за урбанизам и становање) чији је био предсједник четири мандата. Један мандат је био министар урбанизма у Влади Црне Горе. Учествовао је на тридесет међународних струковних конгреса. Награде: Вукова награда (1997), Награда салона архитектуре Београд (1987), Медаља части IFHP (1992). Као ренесансни тип архитекте: графичар, цртач, урбаниста, архитекта, есејиста, теоретичар, писац, Р. Радовић је сматрао да се архитектура не може раздвајати на теорију и праксу. Говорио је: „Кроз интензивно струјање интелектуалних и креативних поступака се рађа архитектура“. Отуд су његови дијалози, разговори и трибине, фундаменти теорије из које се градила његова архитектонска мисао. Гдје год се налазио одмах би креирао атмосферу, дебату, дискусију, форум. Тај његов реторички инстинкт којим је умио да бесједи на један узвишено посвећени начин је хиљаде младих архитеката приволио, учврстио у њиховом опредјељењу за архитектуру, као што је допринио да сазнања о архитектури, прошири и приближи широј јавности, ван академске катедре. Проћи ће доста времена док се појави личност каква је био архитекта Ранко Радовић.
крај првог циклуса
СКИЦА ЗА АТЕЉЕ 212