25. jул 2020. | година I | број 21
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
маузолеј на ловћену СУПЕРИОРНА ПОБЈЕДА ЛОВЋЕНА НАД ЊЕГОВИМ ПРОГРАМИРАНИМ СУМРАКОМ
Један једини пут Сјећам се с дубоком носталгијом догађаја из седамдесетих, у којима се Црна Гора одбранила, великом муком, али ипак одбранила властито право на одлучивање о себи, сопственом схватању своје прошлости, садашњости и будућности
Н
ема ниједног писменијег грађанина Црне Горе, посебно обију хришћанских вјероисповијести, а да није седамдесетих година протеклог вијека, као тада одрастао, мање или више био увучен у драму постављања Његошевог маузолеја на Ловћену. Није ту била ријеч о једном споменичком обиљежју, већ о рату до исцрпљења и изнемоглости, до крајњих граница остатака разума, па и тим питањем већ обилно фашизиране масе. Био је то прави увод у све оно што ће се Црној Гори догађати крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог стољећа, у којима је Црна Гора, између осталог, захваљујући и својим грађанима, дефинитивно била изгубила право на сопствени глас.
РАЈКО ЦЕРОВИЋ
славије, у коју су грађани Црне Горе, данас то можемо из пуних уста тврдити, сигурно, више од осталих вјеровали.
Ако из комунистичког периода Црне Горе има догађаја који коренспондира са референдумом од 2006. године, онда је то сигурно супериорна побједа Ловћена над његовим програмираним сумраком. Сјетимо се како је већ тада Српска православна црква показала своје од раније познато профашистичко злочиначко лице, како су из мрака измиљели бројни носиоци квислиншких идеологија из отаџбинског рата. То да Црна Гора може самостално одлучивати, па макар само о себи, изазивало је отворени бијес шовинистички острашћене београдске интелектуалне чаршије. Ваљда Сјећам се с дубоком носталги- о тако деликатним темама, као јом догађаја из седамдесетих, у што је Његошево насљеђе, нема којима се Црна Гора одбранила, ко у Црној Гори да умује. За то великом муком, али ипак одбра- постоји београдска интелектунила властито право на одлучи- ална аристократија??? ВЕЉКО МИЛАТОВИЋ ГОВОРИ НА ОТВАРАЊУ МАУЗОЛЕЈА НА ЛОВЋЕНУ 28. јул 1974. вање о себи, сопственом схватању своје прошлости, садашњости и Посебно се овом приликом ваља горског руководства, да на чело преварити и Петар Томановић што Српска православна црква, будућности. Није то једноставно подсјетити, не занемарујући је- одбрамбене акције ипак ступају са групом већ одавно интелек- фашисоидним литијама, кидише могла сама, него уз помоћ Југо- динствени став читавог црно- Вељко Милатовић, који се не да туално освијешћених Цетињана. да буквално отме најзначајнији дио црногорске културне баЈедан једини пут, додуше кад је то штине. Нажалост, све је то више било ужасно важно, Црна Гора је него видљиво и у Европи, али се одлучила мимо Србије. И то смо Европа лукаво позива на тобоморали запамтити као повратак жњу слободу вјероисповијести, до тада прилично запуштеног и још једном, као и деведесетих, црногорског угледа и достојан- намјерава, због сентименталноства у федеративној Југослави- сти према српским злочинима, ји. Све се то догађало почетком издати балканске народе. осамдесетих година прошлог вијека, а већ крајем исте деценије Коначно, поставимо питање да српски, како га је називао Вељко ли се Црна Гора својом одлуком Милатовић, православни фун- могуће огријешила о Његоша? Задаментализам, отворено је по- мислимо да Његош данас устане казао своје наказно лице. и затражи сву документацију у вези са сопственим спомен-обиДа се фашизам у социјалистич- љежјем. Посебно да се прецизно кој федеративној Југославији обавијести ко је био за, а ко проније јавио тек деведесетих, већ тив Маузолеја. Тешко да, познаимао властиту предигру почет- вајући његову духовну ширину и ком седамдесетих поводом Ње- хришћанску недогматичност, да гошевог маузолеја, аналитича- нам одлуку не би одобрио. Шири ри новијих политичких прилика је његов Бог од библијског, а да не немају разлога да негирају. Нај- говоримо о његовом обожавању више због тога што је и тада по- антике. Није он припадао само чела свој плес macabre Српска сопственој мантији коју, узгред православна црква, данашњи речено, није обожавао. Основно најиздашнији извор пријете- својство његове личности, као најће фашизације српског наро- већег пјесника слободе у свијету, да у Србији и Срба у Црној Гори. по мишљењу Станка Церовића, Величање четничких злочина, је гордост. Коментаришући Његоњихово слављење до симбола шев став, изражен према Богу у патриотизма, масовно изобра- пјесниковом Тестаменту, у луциджавање њихових ликова на зи- ној књизи Његошеве тајне стазе, довима црногорских манасти- Станко цитира Његошеве ријечи ра - представља само прву етапу творцу упућене: Ја спреман ступрезира и потпуног поништава- пам твоме престолу... итд, али ња постојања црногорског наро- као да, пјесник истовремено заХЕЛИКОПТЕР ЈНА ТОКОМ УКЛАЊАЊА КАПЕЛЕ СА ЈЕЗЕРСКОГ ВРХА jул 1972. да. Даље је све јасно, тим прије пријети: Држи ми се и ти!
2
25. jул 2020.
НЕНАМЕТЉИВА УЗВИШЕНОСТ И ВЕЛИЧИНА ПРИРОДЕ И ЧОВЈЕКА
Његош и Ловћен Л
овћен је мјесто које је сам Његош изабрао да ту буде сахрањен, у малој, скромној капели, одакле је самотно медитирајући посматрао са врха, природну географску мапу Боке Которске - попут симболичне слике свијета. Зато је то мјесто само по себи споменичко, у односу на његов живот, на његов дух, у ствари, неодвојиво од његове личности. Чини се као да су баш ту написани његови стихови: Ко на брду ак’ и мало стоји, Више види нег’ онај под брдом Јер такво виђење, перцепција, било је на извјестан начин поглед на свијет и живот, сама бит филозофске једноставности коју је отјеловљавало то мјесто, без икаквих додатака свјетовне величине, иако је он био владар и владика. Наиме, ипак је Његош по превасходству био филозоф и умјетник, а као сви изузетни појединци, величину је налазио у духовној сфери а не у материјалном показивању раскоши и друштвене моћи. О таквом његовом унутарњем свијету, ненадмашни траг је остао у метафизичкој поеми Луча микрокосма, која се, не случајно, по мишљењу многих европских мислилаца, приближила Милто-
новској величини својим филозофско-поетским изразом. Зато је симболично обиљежавање Његошевог животног пута и смрти, за будуће генерације, у споменичком смислу био велики и одговоран задатак, самог духа народа из којег је потицао - Црногораца. Повјеравање таквог културно-историјског и стваралачког задатка значајном, свјетски познатом умјетнику попут Ивана Мештровића, пратило је идеју о успостављању узвишеног дијалога два умјетника у времену, скулптора и пјесника-философа, на географски природно-сакралном мјесту какав је Ловћен. Иако је стицајем друштвено-историјских околности, од идеје за споменички комплекс Маузолеја Његошу, протекло доста времена, до његове реализације, уз различите намјере и замисли, које су предност давале његовој улози владара и врховног свештеника, а не његовој ријеткој филозофско-умјетничкој појави, Ловћен је ипак добио своје изузетно, заслужено обиљежје заувијек. Незаобилазан је детаљ прошлости да је мала капела на Ловћену у којој је по својој жељи требало Његош да почива, срушена од аустроугарског гранатирања у Првом свјетском рату. Тада је идеја
да одржи у својој слободи и самосталности. Саму бит те духовно-сазнајне једноставности, умјетник Мештровић не само да је јасно појмио, него је успио да је преточи у естетско својство свог стваралачког поступка. Просторно-скулптурални комплекс Његошевог Маузолеја на Ловћену, изграђен је у камену Јабланичког каменолома, на Језерском врху, сродан античким некрополама са ходочасним пењањем бијелим каменим степеницама. Поплочане стазе воде до улаза са симболичким каријатидама, а унутрашњи тлоцрт у виду Мандале, у својој елегантној једноставности, оставља утисак ненаметљиве величине и узвишености својствене Његошу. Семантички и визуелно, у исти мах цијели споменички комплекс се складно уклапа у амбијент Ловћена, дајући достојан одговор у времену укупној симболичко-градитељској традицији, као њен репрезентативни дио окренут трајању у будућим временима. СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Иако је стицајем друштвено-историјских околности од идеје за споменички комплекс Маузолеја Његошу протекло доста времена, до његове реализације, уз различите намјере и замисли, које су предност давале његовој улози владара и врховног свештеника, а не његовој ријеткој филозофско-умјетничкој појави, Ловћен је ипак добио своје изузетно, заслужено обиљежје заувијек
СУПЕР МЈЕСЕЦ ИЗНАД ЊЕГОШЕВОГ МАУЗОЛЕЈА Ловћен, 14. новембар 2016. године
за подизање Маузолеја Његошу на Ловћену, повјерена изузетном и свјетски прослављеном скулптору Ивану Мештровићу. Наиме, Мештровић је могао и успио у својој скулпторско-амбијенталној замисли да повеже са сопственим разумијевањем Његошеве раскошне духовности, његову друштвену улогу и значај, као и трајање културно-историјске стваралачке перспективе средине и народа из којег је потекао. Видио
је његову изузетну, људску и филозофско-умјетничку појаву као симбол у времену. У том смислу је феномен једноставности везан за разумијевање Његошеве жеље да буде сахрањен у скромној малој капели на Ловћену, не само пут ка његовој личности посматраној из тог угла, већ исто тако траг изворности аутентичног црногорског православља њихове аутохтоне цркве, која се кроз историјске мијене успјела
ИНСПИРАЦИЈА ЗА СВА ВРЕМЕНА
Идентитетска окосница Контроверзе и неслагања пратиле су константно изградњу Маузолеја, а међу најгласнијима била је Црква. У Краљевини СХС/Југославији Црква је безусловно прихватала сва рјешења. Са друге стране, била је најтврђи противник изградње Маузолеја у социјалистичкој ери, показујући се као чувар насљеђа Карађорђевића половине XIX вијека. Знајући све сто оштећене капеле и Његошевог то, владика Раде се одлучује да гроба требало је подићи споменик баш на Језерском врху сагради цару Францу Јозефу. На конкурсеби вјечни дом, подизањем ка- су је побиједио хрватски умјетпеле светом Петру Цетињском, а ник Марко Рашица са статуом уједно и симболички учврсти преимућство династије Петровића над Црном Гором. Настајући 1845. године из ових побуда, капела ће током наредних генерација мијењати своје симболичко значење према потребама разних власти и држава које су се смјењивале до данас. За владавине Његошевих директиних насљедника, капелица ће бити симбол династије, државе, а самим тим и нације. Насилни крај њихове владавине 1916. године, означиће нова времена у црногорској историји у којима се и Његош и његов гроб морао прилагођавати владајућој идеологији. Већ аустроугарске окупационе власти су 1917. године замислиле преуређеГУВНО НА ЈЕЗЕРСКОМ ВРХУ МАУЗОЛЕЈСКИ КОМПЛЕКС НА ЛОВЋЕНУ ње врха Ловћена. Умје-
Чувар Јадрана. Историјске околности условиле су да до реализације пројекта никада не дође. Тако је оштећена капела дочекала нову државу Јужних Словена. Нове власти преузеле су на себе обавезу њене обнове, али прилагођено својим идеолошким потребама. Нова капела, рад руског архитекте Краснова, постаје симбол нове династије, па је зато промијењен њен патрон од Св. Петра Цетињског на Св. Ђорђа. Но, ту није крај промјенама симболике Језерског врха, како би се потро црногорски национални идентитет. Законом из 1933, по замисли предлагача Гавра Милошевића, врх Ловћена је проглашен Југословенским националним храмом и предложена је градња Маузолеја на њему. Симболички ово је значило пренамјену вјерског објекта у споменички, чиме се спаја аустроугарска идеја са потребама нове југословенске идеологије. Идеје Ивана Мештровића коначно су уобличене у социјалистичкој Југославији изградњом садашњег Маузолеја. Његошева капела наставила је свој живот СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
М
ада сам тек недавно писао о овоме, ево се потврђује да је Његош за сваког у Црној Гори тема неисцрпна. Тако и све што је везано за владику Рада остаје константно предмет проучавања, разматрања, полемика. Најбољи примјер зато је Његошева капела/маузолеј на Ловћену. Чини се колико год писали о њој, она стално умиче у хладне маглине које обавијају врхове Ловћена. Њену историју од самог почетка пратиле су контроверзе, па њена симболика постаје вишезначна и слојевита током времена. Још од кад су се главари згранули владичином жељом да на том мјесту буде укопан. Сама идеја посебног обиљежавања планинског врха у традицији Црне Горе далеко је старија од времена Петра II. Народни религијски обичаји везани за њихово слављење сежу још од паганског доба, да би их хришћанство адаптирало у своје вјерске обреде. О томе свједочи изношење крста на Румију, али и друге врхове нашега југа. Да је то био случај и са Ловћеном потврђује сам Његош, који намјерно Горски вијенац почиње управо ту на Тројчиндан. Због тога симболика планинског врха много дубље је уткана у идентитет Црногораца од, како се жели наметнути, прве
ВУКОТА ВУКОТИЋ као симбол на грбу СР Црне Горе. Контроверзе и неслагања пратиле су константно изградњу Маузолеја, а међу најгласнијима била је Црква. Ипак, ваља истаћи да је однос СПЦ према тој идеји био амбивалентан. У Краљевини СХС/Југославији Црква је безусловно прихватала сва рјешења и сама подстичући идеологизацију и глорификовање Његоша по замислима Николаја Велимировића. Са друге стране, била је најтврђи противник изградње Маузолеја у социјалистичкој ери, показујући се као чувар насљеђа Карађорђевића. Симболика врха Ловћена укоријењена је дубоко у идентитет Црне Горе и њеног народа. Она одражава вјеровања Црногораца у слободу и њихову повезаност са родном грудом. Због тога сви објекти на њему имају смисла једино као дио те симболике и потврда су те специфичне повезаности. У том смислу капела и Маузолеј на Ловћену су једнако симболи црногорског идентитета и његовог развоја кроз вријеме.
3
25. jул 2020.
ТРАЈНО ОБИЉЕЖЈЕ ОДАНОСТИ И ДИВЉЕЊА ПЕТРУ II ПЕТРОВИЋУ
Aрхитекта СЛОБОДАН БОБО МИТРОВИЋ
И
деју Маузолеја на Ловћену Иван Мештровић је засновао на личном узвишеном поштовању Његоша и огромној љубави и жељи црногорског народа да изгради трајно обиљежје оданости и дивљења Његошу. Нажалост, посљедње двије деценије суочени смо са бројним покушајима дискредитације Маузолеја и његовог аутора кроз призму иделошко политичког популизма. Лаички напади на дјело Ивана Мештровића (1883-1962), највећег вајара Европе XX вијека, и првог живог умјетника који је на позив Америчке академије наука и умјетности излагао у Метрополитан музеју у Њујорку 1947. године су непримјерени за цивилизован свијет. Поникавши у хрватској култури, већ 1915. године Мештровић је самостално излагао у Музеју Викторије и Алберта у Лондону, као и по цијелој Европи између 1914. и 1921. године, када је живио и радио у Кану, Лондону, Паризу, Риму и Женеви. Након Другог свјетског рата преселио се у Сједињене Америчке Државе, гдје је предавао на Универзитету у Сиракузи у Њујорку, а због великих умјетничких заслуга предсједник Америке Двајт Ајзенхауер лично му је уручио држављанство 1954. године. Док су почетком XX вијека и између два рата сликари и вајари Краљевине Југославије доносили модернистичке стилове из Европе, Мештровић је умјетничким дјелима, материјализовао историјски идентитет српског народа. Он је волио српски етос, као што је Србија цијенила и вољела његово дјело, његову изражајну снагу. На „Изложби свјетске умјетности“ у Риму 1911. године павиљон Краљевине Србије је представљао сензацију. Изложен је био „Видовдански циклус“ у макети за који је тада освојио прву награду за скулптуру. Ниједан умјетник у српској историји умјетности није тако уздигао и прославио српски етос и епику као Иван Мештровић. Епски ликови и хероји од Милоша Обилића, Срђе Злопоглеђе, Каријатиде у Народном музеју, Победник на Калемегдану - симбол Београда, Споменик захвалности Француској, Споменик незнаном јунаку на Авали, Светозару Милетићу у Новом Саду су умјетничка дјела непролазне вриједности. Историјат идеје маузолеја на Ловћену је обиман и вишезначан. Овај текст се бави временом послије 1945. године, када је црногорска Влада са Блажом Јовановићем на челу одлучила да реализује споменично дјело и гробно мјесто достојно Његоша мислиоца и пјесника. Будући да конкурс и жири састављен од тада највећих умјетника Црне Горе и Југославије није дао адекватна умјетничка и скулпторална ријешења, Влада се обратила Ивану Мештровићу који је живио у Америци. Донесена је одлука да се гради Маузолеј (1954 -1971-1974).
Ловћенски храм – олтар Црне Горе
Маузолеј, тада и данас, усамљен на врху Ловћена, храм је на граници људског и божанског свијета. Он је мјесто издвојено из свијета земаљске стварности. Све што је Његош пјеснички и цивилизацијски створио прерасло је у национални храм црногорског бића народа
ских цивилизација и фундаменту европске културне баштине. Свијест о непролазним, универзалним вриједностима антике је чињеница и природно стање у културном идентитету Црне Горе. У претходна два миленијума, међу свим народима, традиција маузолеја прихваћена је кроз форму храма из древних времена. То су архитектонска здања у којима се људски дух и ум сигурније сналази, доживљава и прима поруке него у савременим споменичним концептима под геслом модерности. Концепт Његошевог маузолеја Мештровић је базирао на идеји монументализма античке сакралне архитектуре употпуњене мотивима црногорске традиције и идентитета, те контрастне наглашености грађевине са стијеном - врхом Ловћена и околном типичном црногорском „каменом пучином“. Надахнут Његошевом свјетовном и духовном величином, вођен личном инспирацијом, Мештровић осмишљава ново гробно и споменично мјесто на бази концепта античког божанског пијетета. Он ствара симболичко-религијски амбијент, усвајајући топографију универзалог сакралног простора, без хришћанске иконографије. То је антички модел храма у којој је Светилиште централни простор Санцтуариум (свето мјесто). Светилишта постоје у свим културама и цивилизацијама. То је универзално мјесто најузвишенијег поштовања, од предантичких времена до данас, јер храм је мјесто у којем станује Божанство. У Светилишту, по античком моделу, пребива идеализована фигура Божанства, а на Ловћену умјетничка скулптура Његоша мислиоца, филозофа, пјесника у натприрод-
ној величини. Мештровић помјера антички концепт Божанства у стварну личност - моћну гранитну скулптуру Његоша. Оваквом стваралачком надградњом, ловћенско Светилиште оживотворује у реални, стварни доживљај, без замагљене и ритуалне инсценације, без хтонске мистике, окупано у свјетлости ловћенских висина.
МОЋНА ФОРМА Маузолејски храм је правоугаоне основе на Језерском врху. У аксијалној оси кретањем из тунела по врху Ловћенске капе – преко прилазног платоа, између пилона улази се у Перистил с водом (бунаром) у центру, уоквирен портицима са по пет бочних правоугаоних стубова. Између двије каријатиде Црногорки улази се у централно средиште - Светилиште, издужени правоугаони наос са апсидном конхом и четвоространом куполом наткривеном споља двоводним кровом, типичном формом крова у пејзажу Црне Горе. У Светилишту, на мјесту намијењеном приказу Божанства, постављена је монументална гранитна сједећа фигура Његоша (28 тона, 3,74 м висине). Бочне нише, по три плитке издужене конхе са обје стране од мукло зеленог мермера са двјеста хиљада позлаћених мозаик плочица у куполи и бронзаним двокрилним вратима формирају Светилише, мјесто новог духовног искуства. Степеницама иза Светилишта, кроз портик се силази у крипту у којој је Његошева гробница од мермера свијетлог окера. У наставку, иза маузолеја, уска стаза дужине 54 м по самом врху планине води до округлог платоа
– гумна, на надморској висини од 1.657 метара који је, као и двије каријатиде у народној ношњи, имплементиран као функционални и визуелни симбол црногорског просторног одличја. На том мјесту, одакле се пружа нестваран поглед на камени бескрај црногорских брда, поштовалац осјети да се нашао у пребивалишту пјесника и Богова. Конструктивна структура маузолеја обрађена је естетски смирено у моћну форму истицањем структуре камена који сам за себе одаје смисао дуговјечности и непромјенљивости. Начин зидања Маузолеја каменом је већ одређена естетска стилизација. Најминималнија декорација би нашкодила „структуралној есетици“ маузолеја.
ГИГАНТСКИ ПОДУХВАТ Архитекта Харолд Билинић (18941984) из Сплита је сарадник на свим Мештровићевим споменицима од њихових најмлађих дана. Вођен Мештровићевим замислима, реализује импозантну еклектичну споменичку цјелину чистих и строгих форми чијој архаичности доприноси и вјешта примјена разноврсног камена (мермера, гранита, и др.) кроз више техника градње (opus incertum; opus isodomum). Статична форма маузолеја у савршеном је контрастном јединству природне и градитељске творевине, дјела људских руку, израсла из стјеновитог Ловћенског масива Језерског врха. Велики је број инжињера и експерата из Хрватске, Србије, Словеније, уз арх. Билинића који су разрађивали пројекте за ово градитељско дјело, а у реализацији
ИНСПИРАЦИЈА У АНТИЦИ Да ли треба истицати да градови Црне Горе у градитељским слојевима носе трагове античких градова, да се помињу у античким списима, да су уписани на античким географским картама и да простор Црне Горе припада хеленској култури, бази медитеран-
ЗДАЊЕ БАЗИРАНО НА МОНУМЕНТАЛНОЈ АНТИЧКОЈ САКРАЛНОЈ АРХИТЕКТУРИ
је учествовало десетине југословенских фирми са Ловћен инжињерингом из Подгорице из ког је био млади архитекта Бранислав Боровинић. Креативни допринос подно маузолеја дао је и познати архитекта Марко Мушић из Словеније. Плато испред маузолеја има дужину од 65 метара, а маузолеј 37,5 x 15,4 метара и висину од 10,46 метара. По гипсаном моделу скулптуре Његоша, који је Мештровић урадио у Америци и транспортовао у Сплит, вајар Андрија Крстуловић исклесао је скулптуру од јабланичког гранита из блока од 50 тона. Поред плана изградње импозантне камене грађевине Маузолеја на кршевитом неприступачном плани*\нском терену, Билинићев подвиг било је уређење и свих приступних саобраћајница. Свеукупна градитељска вјештина, сама технологија градње у немогућим условима на врху Ловћена је гигантски градитељски подухват достојан дивљења и ван граница тадашње Југославије. Није било града у Југославији који није послао новчани прилог и помогао изградњу Маузолеја с поносним осјећањем учесника у стварању грандиозног споменичког дјела за Великог Његоша. Маузолеј, тада и данас, усамљен на врху Ловћена, храм је на граници људског и божанског свијета. Он је мјесто издвојено из свијета земаљске стварности. Све што је Његош пјеснички и цивилизацијски створио прерасло је у национални храм црногорског бића народа. Ловћенски храм је „олтар Црне Горе“, симбол снаге и непролазних вриједности црногорског народа.
4
25. jул 2020.
ОДНОСИ ЦРНЕ ГОРЕ И СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ТОКОМ ИЗГРАДЊЕ ЊЕГОШЕВОГ МАУЗОЛЕЈА
Њ
егошева одлука да 1845. године изгради капелу на Ловћену на Језерском врху (1.657 м. н. в.) и да се у њој сахрани била је искључиво лични чин и одраз његовог живота. Усамљени и егоистични геније је желио да и након смрти буде издвојен, сам и изнад свих. Тај поступак је био у супротности са народним и црквеним обичајима. Капела се налазила се на Ловћену који је за Црногорце био митска планина, црногорски Олимп. Потом, Његош је капелу посветио свом претходнику, митрополиту и светитељу Петру I Петровићу Његошу тако да је била и симбол величине династије Петровић Његош. Национална симболика капеле је била присутна од почетка, јер је Ловћен био симбол црногорске независности и слободе. Капела једино није имала вјерску функцију, није освештана и није била у својини Црногорске православне цркве. Његош је тако себи намијенио улогу идола. Његова одлука је превазишла лични чин, и изазвала је једну од највећих контроверзи у новијој црногорској историји. Капелу је оштетила аустроугарска војска 1916. године, а Његошеви земни остаци су били смјештени у Цетињском манастиру. Након ослобођења 1918. године на Његушима је самоиницијативно формиран Одбор за обнову ове капеле, али су власти Краљевине СХС то спријечиле. Иницијативу је преузео митрополит Гаврило Дожић. Он се налазио на челу Митрополије црногорске (од 1929. године Митрополија црногорско-приморска, МЦП) која је била у склопу тек формиране Српске православне цркве (СПЦ). СПЦ је сматрала да је Његош највећи српски владика, идеолог и књижевник. Зато је жељела да и Његошев гроб буде њен и у новој капели, јер над аутентичном капелом није имала право власништва. Због тога митрополит Дожић није прихватио мишљење Грађевинске секције са Цетиња 1921. године која је тврдила да је изводљива рестаурација Његошеве капеле. Краљ Александар I Карађорђевић је митрополиту Дожићу након разговора крајем 1923. године обећао да ће финансирати изградњу нове капеле. Национални и династички интереси владара Краљевине СХС подударали су се с интересима СПЦ. Краљ Александар је желио да тако истакне доминацију династије Карађорђевић и Србије над династијом Петровић Његош и над Црном Гором. Ако би Његош почивао у капели Карађорђевића, овај циљ би се остварио. Краљ Александар се обратио хрватском вајару Ивану Мештровићу који је израдио пројекат Маузолеја. Маузолеј је био прескуп и због тога је краљ
Нова црногорска власт је била свјесна да је капела на Ловћену симбол идеолошког и националног програма династије Карађорђевић и СПЦ, и да је то противно не само Његошевом завјештању, него и црногорској националној и државној еманципацији. Очувати ову капелу значило је и оставити највећи симбол претходног система Александар одустао од тога. Поред тога и врх СПЦ је био против ове идеје јер су сматрали да римокатолик не може подићи споменик православном митрополиту и да Маузолеј не одговара Његошевом духу и завјештању.
КАРАЂОРЂЕВИЋИ НИЈЕСУ ХТЈЕЛИ ЊЕГОШЕВУ КАПЕЛУ Одбор за пренос Његошевих костију је одлучио да гради нову капелу 1924. године. Краљ Александар је прихватио да буде ктитор, а за главног извођача радова одабран је архитекта Николај Краснов, руски емигрант. И он је утврдио да је могуће сачувати основне контуре Његошеве капеле, али налогодавци то нијесу прихватили због политичких мотива. Зато је урађен пројекат за нову капелу, која је грађена од јула до септембра 1925. године. Капела је урађена на новој микролокацији, а по спољним и унутрашњим карактеристикама била је другачија од Његошеве капеле. Највеће разлика је био ктиторски запис на улазу капеле, и по томе што она није била посвећена Св. Петру Цетињском него Св. Ђорђу, крсној слави Карађорђевића. Такође, краљ Александар је капелу подигао у част рођења свог сина и престолонасљедника Петра. Капелу је освештао митрополит Дожић. Приликом свечаног преноса Његошевих посмртних остатака у нову капелу 21. септембра 1925. године, краљ Александар је навео националну симболику тог чина. Изјавио је: „Над гробом Његошевим, данас је камен са Венчаца, на домаку Карађорђеве Тополе и под њиме ће лако лежати владика Раде“. Да то није била аутентична Његошева капела потврдио је краљ Александар који је на крају свечаности митрополиту Дожићу рекао: „Високопреосвештени, предајем Вам у аманет моју задужбину и кости славног Његоша да их даље чувате“. Нова капела је била задужбина краља Александра у којој је сахрањен Његош, а чувар нове капеле је била СПЦ. Тиме су битно измијењени Његошев завјет и смисао Његошеве капеле. То је урађено вјешто јер је нова капела по локацији и по изгледу подсјећала на Његошеву. Зато је СПЦ вјешто пропагирала да је то у ствари обновљена Његошева капела. Осим што је грађевина била другачија и њена суштина је била битно другачија. Није испоштована Његошева воља, јер Његош ка-
ЊЕГОШЕВА И АЛЕКСАНДРОВА КАПЕЛА
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ДРАГУТИН ПАПОВИЋ
Чувари српске династије
ТРАНСПАРЕНТ СА КАПЕЛОМ КРАЉА АЛЕКСАНДРА И ДАНИЛОМ ДАЈКОВИЋЕМ, МИТРОПОЛИТОМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИМ 1961-1990 Протестна литија СПЦ у Подгорици 1972.
пелу није подигао за СПЦ, нити је сматрао да СПЦ треба да буде чувар његове капеле.
СИМБОЛ ИДЕОЛОШКОГ ПРОГРАМА Након што су Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција 1945. године збрисали све политичке и идеолошке концепције династије Карађорђевић, једини преживјели симбол тих концепција била је капела саграђена 1925. године. Њен чувар је била СПЦ, односно МЦП. Нова црногорска и социјалистичка власт је била свјесна да је капела на Ловћену симбол идеолошког и националног програма династије Карађорђевић и СПЦ и да је то противно не само Његошевом завјештању, него и црногорској националној и државној еманципацији. Очувати ову капелу значило је и оставити највећи симбол претходног система и очувати наду српском национализму и СПЦ да ће опет завладати Црном Гором. Зато је црногорска власт одлучила да уклони капелу и да умјесто ње подигне адекватан споменик Његошу. Олакшавајућа околност је била чињеница да је СПЦ била задужена за чување капеле, док је у правно-имовинском смислу она од 1925. до 1946. била у власништву општине града Цетиња, а од 1946. до 1956. у својини Скупштине општине Цетиње, када је прешла под надлежност Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе. С обзиром на то да није било могуће повратити Његошеву аутентичну капелу, црногорска влада се поводом обиљежавања стогоди-
шњице Његошеве смрти 1951. године обратила Ивану Мештровићу да изради Маузолеј на Ловћену. Он је прихватио и урадио је пројект. Радови су почели 1952. године, а 1957. и 1958. године на Цетиње су допремљене компоненте Маузолеја (Његошева биста и каријатиде). Паралелно су се изводили и радови на подножју и врху Ловћена како би Маузолеј био отворен за јубилеј 1963. године (150 година од Његошевог рођења). Иако је несумњиво била против тог пројекта, СПЦ односно МЦП тада није имала политичке снаге да се овоме одупре. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић је тада био у затвору јер је 1954. године осуђен на 11 година и шест мјесеци због политичке дјелатности против социјалистичког система.
ФИНАНСИЈСКИ ПА ПОЛИТИЧКИ ПРОБЛЕМИ Пројекат изградње се споро реализовао због недостатка око 300 милиона динара. Зато су 1962. године обустављени радови. Када је црногорска влада направила финансијску пројекцију 1965. године потребна средства за Маузолеј су нарасла на 700 милиона динара, што је опет довело до одлагања. Но, и политички разлози су били утицајни. Није се радило само о томе да ли Његошу као мјесту почивања више пристоји капела или Маузолеј, да ли Маузолеј одговара естетским и умјетничким критеријумима и да ли се се тиме крши Његошев завјет или испуњава дуг црногорских генерација према овом великану, већ се радило прије свега о симболици и значају Његоша
у националним концепцијама. Капела коју је саградио краљ Александар била је симбол српске нације, а Маузолеј је требало да буде симбол обновљене црногорске државности, националне равноправности и права Црне Горе да одлучује о својој највећој историјској личности. Зато је ово питање имало највећи национални значај, и због тога је у Црној Гори било велике подијељености. Ово је довело до преиспитивања пројекта, па је црногорска власт 1963. године формирала Комисију за реорганизацију музеја на Цетињу. Ова Комисија је у марту 1966. године једногласно закључила да треба предложити да се на Ловћену не подиже Маузолеј. Комисија је предложила да се постави на Цетињу, као и да би требало испитати могућност рестаурације првобитног облика капеле који је имала прије 1925. године. Црногорска власт није прихватила мишљења ове Комисије, па је пројекат изградње био активан, што је довело и до појачане активности СПЦ у Црној Гори. За разлику од 50-их када је била на политичкој маргини, СПЦ је средином 60-их, користећи националну и економску кризу у Југославији, отворено закорачила у сферу политике. У томе је до изражаја дошла њена национална политика.
ГОДИНА 1968. И САМОСВИЈЕСТ Од 1968. године и доласка новог партијског и републичког руководства које је предводио Веселин Ђурановић, предсједник Централног комитета Савеза комуниста (ЦКСК) Црне Горе, почео је рад на снажнијем националном афирмисању Црне Горе. У склопу ове националне политике истакнуто је и питање наставка изградње Маузолеја на Ловћену. За црногорску власт је ово било искључиво политичко питање, а Ђурановић је сматрао да би била највећа политичка глупост ако би се одустало од градње. Подсјетио је да то није Његошева капела, како је тврдила СПЦ, већ капела краља Александра и да она нема никакву умјетничку вриједност. Црногорска власт је о овом питању дефинитивну одлуку донијела 1968. године када је одређено да се изгради Маузолеј, а за реализацију пројекта је задужена Скупштина општине (СО) Цетиње. Маузолеј је свечано отворен 27. јула 1974. године. Томе су присуствовали неки од најзначајнијих представника Југославије, свих република и покрајина. Предсједник Предсједништва СР Црне Горе Вељко Милатовић је у свечаном говору истакао да се треба борити против свих романтичарских, православних и грађанских тумачења Његошевог дјела, и да Његоша треба гледати кроз савремени контекст, односно кроз борбу за слободну Црну Гору у социјалистичкој заједници равноправних народа и народности Југославије. (У Култу је публикована краћена верзија текста објављеног у МАТИЦИ, бр. 69, прољеће 2017. године, www. maticacrnogorska.me)
5
25. jул 2020.
ПОЛИТИЧКИ НИВО САХРАНЕ ВЛАДИКЕ РАДА ИЗ 1925. ГОДИНЕ
Апропријација Његоша
Прије самога полагања Његошева саркофага у раку, краљ Александар је учинио и неколико занимљивих симболичких гестова. Док је шкриња била отворена, крај Његошевих остатака Александар је метнуо своју албанску споменицу скинувши је с груди, а након затварања, шкриња је печатана печатом Митрополије црногорско-приморске и Краљевине СХС
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
И
зградњу Александрове капеле на Ловћену, пријенос Његошевих костију и долазак краља Александра у Црну Гору на ту велику свечаност 1925. године неопходно је тумачити у више засебних нивоа. Један од најважнијих свакако је онај политички. Да је Његошева нова сахрана била доминантно политичка одлука, свједоче сљедећи факти – Државни одбор за пријенос костију објавио је да је одлуком владе КСХС исказана жеља да Његошева друга сахрана на Ловћену не протекне у знаку локалнога карактера, већ да то буде манифестација од „државно-националних и културних“ важности, те да се прогласи државном свечаношћу. Због тога је одлучено да се за аранжман свечаности посебно побрине Министарство вјера. Одбор је предложио да то буде једна од „највећих светковина нашег народа“, јер ослобођени и уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца има дужност да „очува Ловћен“. Слободна мисао писала је да ови свечани дани за југословенску заједницу представљају најдивнију манифестацију народне слоге и братства. Црна Гора, радикалско гласило у Црној Гори, коментарисало је пријенос Његошевих костију у духу погоршаних српскохрватских односа као најзгоднији моменат за прославу „ослобођења и уједињења српско-хрватско-словеначког народа и послије постигнутог споразума, слоге и љубави братске између два дијела нашег народа, између Хрвата и Срба“. Пријенос Његошевих костију септембра 1925. на Ловћен имао је прворазредни карактер у свим медијима широм јужнословенске државе, нарочито црногорским и српским. Словеначко Јутро из дана у дан преносило је утиске с те манифестације говорећи о Његошу као великоме Илиру, великоме Југословену и пророку данашње слободе; Општина Сарајево написала је на вијенцу који је положен на Његошев гроб „Ослобођена Босна неумрлом Његошу“; док су се у многим загребачким и дубровачким гласилима појављивале пјесме које славе Његоша, уједињење и југословенство. Краљ Александар представио је у своме обраћању Петра II Петровића као пјесника чија је ријеч „усађена у душе свих наших милиона, одњихала нараштаје, као ријеч народне пјесме“. Национално сакрализовани Његош је у идејном смислу требао одиграти улогу „идеолошког лијепка“. Зато један коментатор истиче: „Славимо Његоша као књижевног генија, али га нарочито славимо као Бога нашег национализма“.
КАРАЂОРЂЕВИЋИ И НЕИЗБЈЕЖНИ ФАЛСИФИКАТИ Александров долазак на Цетиње био је први његов боравак у Црној Гори откад је створена нова држава. Била је то прилика да се у јавноме мњењу креира слика добрих односа између краља и Црногораца, његова брижног и очинског односа према „његовим“ Црногорцима,
а уједно и дефинитивно срастање њезина побуњеног територија у заједничку државу. Предćедник цетињске општине дочекао је краља ријечима да Цетиње поносно дочекује своје чедо, краља, који је умом Његошевим предводио свој народ у крвавој борби за слободу и јединство свих Срба, Хрвата и Словенаца, те да је срећан што се Црногорци више не тискају у уским границама Црне Горе, већ у моћној држави од Јадрана до Дунава и од Солуна до Триглава – „То је данас наша Црна Гора“. Поред политичких димензија, тај сусрет краља и Црногораца имао је и многе породичне конотације. Прво је требало утврдити генеалошке везе између краља Александра и Његоша, што је овоме првом давало легитимитет владара црногорском територијом. За то се подрудио српски владика Николај Велимировић који се показао као вјешт реторички фалсификатор генеалошких стабала, обративши се краљу Александру на дан нове Његошеве сахране са: „Ваше Величанство, праунуче (!) прослављеног и бесмртног владике Његоша.“ Тако је краљ представљан као директни Његошев потомак, иако се зна да владика Раде није имао признате ђеце. Министар вјера КСХС М. Трифуновић назвао је краља потомком великих неимара Његоша и Карађорђа. Заштитнички и рођачки краљев однос према Црногорцима промовисали су сви црногорски медији. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић сматрао је да су „краљеви одани Црногорци“ увјерени да је Његошева прослава коју је организовао заснована на топлој краљевској љубави коју гаји према „његовим Црногорцима.“
АЛЕКСАНДРОВА ПРЕДИЗБОРНА КАМПАЊА Недолазак у Црну Гору годинама након уједнињења, краљ је морао оправдати појашњавањима да је послије уједињења имао велику жељу да дође, али да му прилике нијесу допуштале, ни тада ни доцније, те да му је увијек тешко падало одлагати тај пут. Биране ријечи показују нам да је краљ био више него свјестан кризе у Црној Гори. Док он, на свечаном ручку у дворској башти након завршене сахране, беćеди о разлозима недоласка, на дијелу црногорске руралне територије комитују омање чете противника уједињења. Зато се популистички обраћа народу: „Црногорци, браћо моја. Још сам дошао, да се видим и поразговарам с вама. Међу вама сам угледао света, па сам жељан да из ваших уста чујем како је у овим брдима. Оно зашто сте војевали од како је ваших старих и вас, извојевали сте: данас у своме стењу нисте више опкољени, без одушке, крвником (...) У уједињење ви носите љубав
Краљ Александар на Чакору, приликом проласка за Цетиње, разговора са брђанима
према њему као родитељ према детету, жежено злато прекаљено ваше вере којим се блистају ови голи кршеви, срце Обилића у сиња мученика. Оно далеко покољење о ком је сневао Његош, стигло је, Црногорци, а ви сте му, – дико наша, спремили цвеће из своје крви. То је храна коју даје Црна Гора а равне је нема до мајчина млека. Дижем чашу за вашу срећу, браћо, Живели“. Тај говор штампан је на посебним плакатима и објављен широм Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Његошева прослава одиграла је за краља Александра улогу нечега што се у данашњој политичкој терминологији назива „промотивна (предизборна) кампања“, јер је том приликом поред Цетиња поćетио велики дио Црне Горе – Андријевицу, Колашин, Подгорицу, Катунску нахију, Црногорско приморје, а пут је искористио и да види Косово и Дубровник. Иако су се власти, мада и медији, трудили да не оставе простора за било какво довођење актуелне прославе с политичким конотацијама, тај се утисак није могао сакрити од савременика. Да је читав тај перформанс имао превасходно политички карактер, свједочи нам и једно реаговање самих организатора. Цетињски одбор за пријенос костију који се бринуо о организационим дјеловима прославе и њезиним културно-просвјетним дијелом на локалноме нивоу, на замјерке упућене од неких интелектуалаца да је на процесији присуствовало више политичара и министара но књижевника, те да културни садржај тако великога догађаја није добио достојан репертоар, одговорио је да одбор није за то крив. „Избор за почасног предсједника главног одбора за прославу министра финансија, најбоље свједочи колико је овај несрећни одбор био далеко од Његоша“. Одбор се прогласио невиним и за присуство великога броја жандара на Цетињу, кривећи за такву ситуа-
цију саме министре, нарочито министра вјера и министра просвјете, жалећи што сами они нијесу поправили превид „да просветнокултурне установе буду прво заступљене па послије Министарство Унутрашњих Дјела“. Предćедник Матице српске Радивој Врховац приликом Његошева пријеноса рекао је: „Оваки моменти одлично препарирају, за један виши политички смисао који лишен личних калкала од данас до сјутра, гледа пред собом велику цјелину, државну и народну, велике циљеве Нације суб specie aeternalis“.
НАСТАВАК УЈЕДИЊЕЊА ИЗ 1918. ГОДИНЕ С нивоа најфрешкијих дневнополитичких дешавања запажамо да је манифестација имала рецепцију и на унутарстраначке распре које су цијепале црногорско друштво. Након прославе за црногорске радикале Александров долазак и Његошево враћање на Ловћен значио је измирење завађених Црногораца. Један од првака уједињења и негдашњи потпредćедник Подгоричке скупштине Лазар Дамјановић видио је у Његошевој прослави побједу државе и државнога поноса у Црној Гори над „противницима уједињења“, снагама које су дестабилизовале КСХС. Дамјановић није крио незадовољство због политике власти да аболирају црногорске „сепаратисте“ и дозволе им повратак из егзила, али је ипак, мада резигнирано, тај потез окарактерисао као наставак уједињења из 1918. Прилику да изнесе мишљење поводом Његоша искористио је и да се осврне на тековине уједињења – лоше економске прилике и кашњење демократизације. Свој политички став према краљу Александру представници Црногорске странке (федералисти) исказали су тако што њихови посланици Секула Дрљевић и Михаило Ивановић нијесу присуствовали
високоме догађају. Њихови политички противници, у првом реду радикали, оптуживали су их да су због својих ситностраначких интереса, племенске „тјесногрудости“, болесних амбиција и политичкога капитала игнорисали Његоша и признање Црној Гори за све што је урадила за заједничку домовину у прошлости и садашњости и да ће то њихови гласачи казнити на наредним парламентарним изборима, што ће, како су навели, „федералисте“ послати у сигурну политичку смрт. Било је и коментара који су за Дрљевића говорили да се не смије појавити међу својим бирачима јер их је таквом одлуком изневјерио. Нешто отворенија Слободна мисао виђела је у државној светковини највеће признање црногорској прошлости од краља и власти, али и сигнал за промјену „несолидарне и неозбиљне“ политике према Црној Гори. „Што се у опште морало трошити оволика акција то је за сваку осуду владајућих кругова. То је требало учинити и без делегација и изасланстава (...) Што се једном не створише висока изасланства за жељезницу у Црној Гори и друга важна економска питања?“ Чак је и Гаврило Дожић, држећи говор у славу Његоша, упознао Александра Карађорђевића о актуелним проблемима – сиромаштво, неплодни крајеви, слаба путна инфраструктура, економски проблеми – исказавши највећу наду да ће они у што скоријем времену бити ријешени. П. С. Прије самога полагања Његошева саркофага у раку, краљ Александар је учинио и неколико занимљивих симболичких гестова. Док је шкриња била отворена, крај Његошевих остатака Александар је метнуо своју албанску споменицу скинувши је с груди, а након затварања, шкриња је печатана печатом Митрополије црногорскоприморске и Краљевине СХС. Тиме је прва уједињена јужнословенска краљевина симболично извршила Његошеву апропријацију.
6
25. jул 2020.
СВЕ ЊЕГОШЕВЕ САХРАНЕ
Седмог пута неће бити Сваки окупатор је оскрнавио његов гроб, јер је био симбол Црне Горе. Тим чином жељели су послати поруку да је Црна Гора покорена и да је више нема. Заборављали су да је Црногорце красио слободарски дух и непокорност
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
О
Његошу и његову дјелу тешко се може рећи што ново. По свему изузетан, још за живота постао је легенда која расте. Нажалост, на њега се чешће позивају они који га слабо разумију или који митомански желе да му припишу нешто што никада није био. Кад би критеријум била поезија, онда бисмо га могли прогласити за божанство. Међутим, на другој страни стоји његов владичански лик, као владара и свештенога лица, од немилосрдног прогониоца политичких противника до човјека тананих оćећања. Његошеви посљедњи дани описани су у доста ćедочења, докумената, причања. Познато је да је за своје вјечно станиште одабрао капелицу, коју је 1845. године подигао на Језерском врху, на црногорској митској планини. Капелу је посветио своме стрицу, Петру I, којега је прогласио за свеца 1834. године. Његоша је болест сустизала, тако да су и најближи виђели да му се крај ближи. Има неких
пјесништву нијесу сличила“, мислећи на младу Жомову супругу, која се загледала у Његоша. Други Његошев секретар, М. Медаковић, забиљежио је да је Владика „запа у вртлог западњих мисли, читајући талијанске и француске пјеснике“. Сам Његош је у једном писму из 1850. свој став о женској љепоти најбоље објаснио: „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније...“ Осим ових, за владику „неприличних“ чувстава, Његош је изгорио за слободом и сједињењем јужнословенске браће. Мало прије смрти Његош се разочарао у Југословене, не схватајући њихову пасивност и одсуство жеље за ослобођењем: „Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије наново к веригама трчи да га свежу.“ Није вјеровао да ће се те тежње испунити, али ни очекивати да ће своје сно-
ЦРНОГОРСКА МИТСКА ПЛАНИНА - ЈЕЗЕРСКИ ВРХ НА ЛОВЋЕНУ Језерски врх на Ловћену
занимљивих и необичних података из тога времена. Начет болешћу, Његош полази на путовање по Италији, које је напајање љепотом, ренесансним духом и опраштање од живота. На
повратку, 1851. у Бечу се срио са Ђорђем Стратимировићем који је записао: „Сасвим је ослабео, и од тешке болести, и од једне велике љубави.“ Како то владика и љубав? Значи ли то да се Раде Томов
није чувао „недостојних“ оćећања? Вук Врчевић, Његошев секретар и биограф, записао је да је владика учећи француски језик од Антида Жома, стекао и она знања „која ни владичину чину, ни
ДИО ПРЕПИСКЕ ЦРНОГОРСКОГ РУКОВОДСТВА СА ИВАНОМ МЕШТРОВИЋЕМ О РАЂАЊУ ПРОЈЕКТА ГРАДЊЕ МАУЗОЛЕЈА
П
рије готово пола вијека завршен је Маузолеј, ремек дјело Ивана Мештровића, монументално вјечно почивалиште Петра II Петровића Његоша. Пројекат је започет 1952, када се Влада Народне Републике Црне Горе обратила Мештровићу с молбом да се прихвати израде достојног надгробног споменика Његошу. Цијела преписка је објављена у монографији „Ловћен, Његош, Мештровић“ у издању Националне заједнице Црногораца Хрватске и Матице црногорске. Дио те преписке преносимо:
Писмо велепосланика ФНРЈ у САД Владимира Поповића: Поштовани господине Мештровићу, Као што вам је познато, прошле године у цијелој Југославији и првенствено у Црној Гори, била је свечано прослављена стогодишњица смрти владике Петра Петровића Његоша. Да би се овај значајан датум још видније обиљежио, црногорска Влада одлучила је да подигне Његошу споменик, који ће бити достојан његовог значаја и мјеста у нашој културној и политичкој хисторији. На основу консултовања са владом Народне Републике Црне Горе, узимам слободу да Вас замолим, да се Ви примите тог племенитог посла. Мислим да није потребно да Вам објашњавам што нас руководи да се на Вас обратимо. Познато је да смо ми Црногорци скупи на ријечима, па и онда када не би требало. Укратко, увјерен сам да би се на тај начин, без сумње, постигло најбоље рјешење. Ја знам да сте Ви много заузети умјетничким стварањем и радом на универзитету, али када се ради о споменику у славу Његоша, понављам, узимам слободу да Вас замолим да размислите и да ме обавијестите о својој одлуци,
Велики људи су се лако договарали
како би могао даље по овој ствари поступити. Washington D. C. 2. април 1952.
Одговор Ивана Мештровића: Поштовани господине Поповићу, Примио сам данас Ваше писмо од 2. априла у вези питања споменика Његошу, па Вам ево одмах одговарам. Истина је да сам заузет са својим пословима, али кад је ријеч о Његошу, ја се нећу и не могу оглушити, јер бих се оглушио оному што је једнако инспирирало Његоша као и мене: правда, слобода и достојанство човјека и народа. Како ће Вам бити познато, ја сам пред више од петнаест година бавио проблемом споменика Његошу. Замишљао сам га тада на Ловћену, у форми јеног малог храма с Његошевом фигуром у нутрини здања. Мјесто је било оно исто гдје је једна капелица Његошу у спомен. Та је идеја пропала јер да су се наводно противили црквени кругови, јер им није изгледала доста православна. Том приликом сам био направио једно његово попрсје и поклонио једно Југословенској академији знаности и умјетности у Загребу, а један се је примјерак налазио код краља Александра на Дедињу. Ово само толико и успут да Вам предочим колико ме је лик и значење Његоша занимало. Сад су прилике измијењене, па ће се, по свој прилици, тражити и друго мјесто и рјешење, мада и данас имам осјећај да би споменик
требао бити, да тако кажем, осамљен и издвојен из свагдашњице, као што се је и он био издвојио. Весели ме да се ето и данас цијене трајне народне вриједности и честитам Црногорској Републици што се поноси својим највећим сином, који је понос и свима нама осталима. Молим Вас да јавите Влади Републике Црне Горе мој принципијелни пристанак, те да их замолите да ми јаве гдје они намјеравају подигнути споменик, у којем опсеги и како га замишљају остварити. Syracuse 10, New York, 6. април 1952.
Друго писмо В. Поповића Ивну Мештровићу: Поштовани господине Мештровићу, Са великим задовољством примио сам Ваше писмо од 6. априла 1952. године и хитам да Вам одговорим. Хвала Вам у име Владе Народне Републике Црне Горе и у моје лично име и на Вашој и жељи и спремности да приступите изради Његошевог споменика. Ваше писмо прослиједио сам Влади Народне Републике Црне Горе и увјерен сам да ћете ускоро од ње добити тражени одговор. Washington D. C. 9. април 1952.
Писмо Блажа Јовановића, предсједника Владе Народне Републике Црне Горе, Ивану Мештровићу: Поштовани господине Мештровићу, Ми смо са задовољством примили вијест од нашег амбасадора
друга Поповића да сте прихватили нашу понуду да радите споменик Његошу. Знајући од раније колико Ви цијените Његоша и како гледате на његово цјелокупно стварање, Ваша одлука у потпуности је потврдила наше очекивање. Пошто је амбасадор друг Поповић био љубазан да нам пошаље препис Вашег писма њему, ми смо били у могућности да се упознамо са Вашом ранијом концепијом о споменику. Споменик Његошу ми замишљамо у виду дивног и величанственог маузолеја, који би као велико умјетничко дјело био израђен у духу онога што је највише инспирисало Његоша: „правда, слобода и достојанство човјека и народа“ – како Ви то лијепо рекосте у уводу Вашег писма другу Поповићу. Тај маузолеј поставили би на врху Ловћена, тамо гдје је сада капелица. Ми сматрамо да би таквом споменику као великом умјетничком дјелу у славу Његоша, најбоље одговарали мотиви из Његошеве и народне епике, а не црквено-религиозни мотиви. Према томе, неки од основних елемената Ваше раније концепције послужили би за стварање споменика: споменик би био маузолеј и био би збиља осамљен на врху Ловћена, гдје је сам Његош изабрао себи мјесто које му и одговара. Уколико би Ви имали да нам саопштите још нешто о основној концепцији споменика, као и о свима
питањима у вези рада на споменку, молимо да нам пишете. Од мојих колега и мене лично, примите срдачне поздраве и изразе дубоког поштовања. Титоград, 21. мај 1952.
Одговор Ивана Мештровића: Поштовани господине предсједниче, Примио сам Ваше писмо од 21. маја у вези са спомеником Његошу. Како сте Ви имали добру интуицију да ћу се ја радо одазвати да начиним споменик Његошу, тако се и ја, видим нисам преварио да ћете Ви прихватити моје сугестије да споменик треба да буде осамљен као што је и он био осамљен од обичног свагашњег. Да ме не разумијете криво, он се није осамљивао што би био индиферентан према малом и свагдањем, него што је желио да се и то мало и свагдање подигне у веће висине. Није мени ни онда, као ни сада, лебдио пред очима владика Раде, ни владалац Црне Горе, већ пјесник Његош, који је својим интелектом и пјесничким даром сакупио и дао умјетничку форму вијенцу филозофије и духовности народа Црне Горе. Ја сам га тада замишљао с орлом - а чини ми се да ћу и сада остати при томе – који се диже у висине и са висине осматра, јер „Оро гнијездо врх тимора вије...“ како то рече његов духовни друг, Мажуранић на хрватској страни. Ви се видим, слажете да споменик
7
25. jул 2020.
ве за слободом других, Црна Гора платила губитком свога националнога имена, државе и цркве.
ДУГО ПУТОВАЊЕ Његош је умро 19. октобра 1851. године, по старом календару, односно 31. октобра. По неким причама, посљедње што је рекао било је: „Љубите сиротињу и чините јој правду.“ Временске прилике и околности које су владале нијесу дозволиле да му се испуни аманет о мјесту сахране. Први пут је сахрањен у Цетињском манастиру, да чека да се стекну услови да може бити пренијет на Ловћен. Није се могло ни претпоставити да ће Његош бити сахрањиван, односно преношен, још пет пута. О Његошеву првом погребу остале су приче, касније дорађиване и прилагођаване политичким циљевима, којих је више него што има историјских докумената. Посебно је говорено о доласку Његошевог старог оца Тома и мајке Иване и ријечи и тужбалица које су изговорили. Наводно је мајка рекла: „Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја.“ Пријенос Његошевих земних остатака на Ловћен организовао је књаз Данило, четири године послије смрти, 27. августа 1855. године. Његош је стигао на Ловћен, да тако сједињени постану симбол Црне Горе. Но, није му се дало да ужива вјечни мир. Прво је, 1879. године, приликом реконструкције и поправке капеле и уређења крипте његов гроб отворен. Мировао је до Првог свјетског рата, односно 1916. године, када је капела оштећена топовским хицима аустроугарске војске. Скоро седам мјесеци послије тога, по наредби гувернера окупиране Црне Горе, Његошеве кости су ископа-
буде у форми маузолеја, као што сам га ја и први пут замишљао, а његова би фигура била центар и једини украс грађевине изнутра. Колико се сјећам, тада сам био на улазу метнуо у облику сфинга овнове, што ми се је чинило као подесно да се подвуче брдски карактер средине у којој је никао. Да ли то треба да се понови и на овом пројекту то, за сада, не могу рећи, јер ће то овисити о карактеру архитектуре. Не мислим да би било подесно да се, осим њега, ишта фигуралнога прави у самој нутрини, јер би то нарушавало његову усамљеност, а с друге стране, јер никаква илустација из његова дјела, или из народних пјесама, не може да представи визију једног човјека његова формата, која надилази и само дјело које је остварио. Мислим да ће Вам из овога што сам изнио бити јасна идејна страна споменика како га ја сада замишљам. Што се изведења саме основе тиче имаде два начина: Један је да распишете натјечај за саму грађевину, која ће, дакако, морати водити рачуна о простору на коме би се подигла, јер колико се сјећам, то мало гумно (платеау) на кому је садашња капелица и на које би дошао овај већи споменик врло је малих размјера и не може се много проширити. Други би начин био да ја поновно учиним основу, што сам ја приправан, без особног хонорара, али уз следећи услов: Да ми се пошаље овамо архитект Харолд Билинић, који је упознат с мојим начином рада, а он да ми донесе потребне податке о величини и форми терена, о могућности да ли се вањски дио грађевине може извести из камена који би се ломио на самом Ловћену, што би знатно смањило трошкове, и коначно да ми донесе планове моје раније основе, ако би се
не у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године и са Ловћена враћене и сахрањене у Цетињски манастир. Аустријанци су прво шћели да подигну велики споменик својој побједи над Црном Гором и сруше капелу. Касније су, увиђајући да губе рат, расписали конкурс за санацију капеле, што значи да није била много оштећена. „Од митрополита Митрофана Бана тражено је да спроведе оправку капеле и врати Његошеве земне остатке на Језерски врх, али до санације Његошеве капеле овом приликом није дошло“.
ЦРНОГОРСКА ЦРКВА ЗАЛОГ Послије рата се чекало да се ријеши враћање Његоша на Ловћен. То је био повод да Карађорђевићи ставе завршни печат на окупацију и брисање Црне Горе. Подижући ново спомен- обиљежје на мјесто старе капеле, Краљ Александар је себи подигао задужбину, да би се тобож у име свих и као рођак одужио „великом песнику слободе Владици Раду“. Ниђе владара, ниђе Петровића, ниђе Црне Горе. Његош је у септембру 1925. из Цетињског манастира поново враћен на Ловћен. Тим поводом је српски књижевник Милош Црњански у београдском часопису „Време“, од 20. IX 1925. објавио текст који говори о Његошевој ексхумацији 1916. и нађеним костима које су сачували аустријски војници који су учествовали у томе. Његошево гробно мјесто, тј. Александрова капелa, било је мало оштећено у вријеме италијанске окупације током Другог свјетског рата. Ипак, италијанске власти су се 14. априла 1942. године јавно извиниле. Обећали су тада да ће извршити оправку, што су и урадили током љета исте године.
ти планови нашли у мојој кући у Сплиту или у Загребу. Он би ми био потребан зато да изради техничке припремне нацрте по мом упутству и под мојим надзором, јер је овај посао, поред умјетничке концепције, техничке нарави, а ја сам преоптерећен другим пословима. Њему би требало повјерити, у колико би се основа прихватила, надзор над градњом на Ловћену. Већ у овој скици била би означена и сама фигура Његоша и њене размјере, а ја бих велику фигуру у садри израдио тек онда кад основа буде прихваћена. Хонорара не бих тражио никаква осим „кришку сира ил’ плеће од овна“. Тај мој посао био би како Французи кажу, „hommage“ пјеснику и народу који га је родио. Само лијевање модела у сарди (гипсу), паковање и превоз у земљу, то бисте, разумије се, морали сносити Ви, али то не би било много, јер би се модел могао превести нашим бродом за бадава. Сама фигура би била у камену, који бих изабрао у складу с каменом од кога би била грађевина. По свој прилици би дошао у обзир или јабланички гранит, или камен из Сегета код Трогира. Само клесање кипа, према мом моделу, повјерили би кипару Крстуловићу, који је већ за ме
Посљедња ископавања и преношења Његошевих остатака извршена су у Социјалистичкој Југославији, 1972. односно 1974. године, када је подигнут Маузолеј, рад хрватског вајара Ивана Мештровића. „Црногорска власт је Његоша кроз маузолеј узвисила на мјесто највеће црногорске историјске личности и у највећи симбол црногорске националне посебности.“ Све је пратио велики отпор СПЦ и кругова са блиским гледиштима. Своју ретроградну дјелатност су тада мало примирили, јер су добили увјеравања да неће бити обнове Црногорске аутокефалне цркве. Сад су се наново повампирили гласови да би требало Његоша сахранити по седми пут, у њиховој изведби. Било би то симболичко враћање Александрова подухвата и поништења Црне Горе. Након девастације свете планине Румије лименом скаламеријом и нечињењем власти у спровођењу закона, апетити су порасли. Ако могу да угнају Његоша у друштво таквих светитеља као попа Маце и Шиљка, што не би грађевинским радовима растурили Маузолеј, као што су Његошеву Табљу прије Другог свјетског рата!? Сваки окупатор је оскрнавио Његошев гроб, јер је био симбол Црне Горе. Тим чином жељели су послати поруку да је Црна Гора покорена и да је више нема. Заборављали су да су Црногорце красили слободарски дух и непокорност, лише изрода. Зато, ако бисмо дозволили да се Његош поново сахрањује, било каквим објашњењима биле намјере завијене, не заслужујемо да постојимо. Ко се топи у туђе несреће и везује у туђе синџире заслужује само презир и изопштење с мапе слободног друштва.
радио. Морао бих такођер имати податке колики би се комади камена – то јест највећа тежина једног комада – могли допремити на Ловћен. Предвиђам овако од ока да би кип био тежак око двадесетипет тона у јабланичком, а седамнаест тона у сегетском камену. Мислим да су Вам ова обавјештења довољна за Ваше даљне одлуке. Молим Вас да, заједно с Вашим колегама, примите моје срдачне поздраве и изразе мог поштовања. П. С. Требати ће да ми прикупите што више слика Његоша сприједа и с профила. New York 8. јун 1952. R.K.
ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
Kад порастем пићу дојч Другови и другарице руководиовци - ви нијесте смогли снаге да пјешке одете 200 метара до споменика херојима. Ви сте злоупотријебили протокол и кроз парк шуму сте пошли државним и приватним аутомобилима јер вам је било мука да пјешачите
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
А
нтифашизам је била кључна ријеч протеклих дана. Ређали су се споменици, честитке, поздрави... Тог недjељног мирног јутра су се смјењивале по протоколу делегације на брду Горица које су на Споменик партизану борцу остављале вијенце уз пригодне говоре. Групе младих и старих људи које су кружиле око споменика, лијепи војник на капији, други кршни момак код споменика, лагане приче, док сам се испела на врх и одрађивала своју туру, пратило ме увјежбавање химне, а онда и извођење. Звуке церемоније су најдачале птице, цврчци који су се већ бунили због врућине која је лагано надирала са стране Старог аеродрома. Kо се ујутро нађе на тој страни брда, физички може да осјети налет врелине подгоричког јутра који осваја, јуриша таман као и партизани који су тако освајали слободу а којих су се јутрос химном и вијенцима сјетили. Мрзна си ти, кажу ми неки пријатељи, све ти смета. Напротив. Обожавам и те птице, мирис борове смоле која се под сунцем топи и чисти плућа, налет врелине подгоричке жаре која ме до повратка кући баци у аут, све оне које сријећем по том брду и не морам да им кажем ни добро јутро него се смијемо очима, и то што послије не могу ниђе до ручка и времена за лубеницу. А мрзна сам почела да будем када сам се спустила са брда до споменика. Прво сам виђела колону перјаника. Призор те црногорске заставе од униформе међу боровима шумем ме повео међу чете партизана. Помислила сам да смо заиста освојили слободу јер су тако гиздави и мирисни у својим униформама, ти војници у миру, који служе као украс. Партизани су носили зелене, и тамне маскирне униформе да их нико не види, да из шуме нападну непријатеља. Били су тихи, ти герилци којима се данас громко свира химна, полаже цвијеће и чита захвалница. Стала сам да одгледам колону и мајке ми, уживала сам у призору. Ти гиздави момци се
пењу у аутобусе или неке комбије. Чета која не пјешачи... Онда су кренуле колоне аутомобила, црних МН ПГ таблица, комбији, џипови, с опремом или само са возачем и сувозачем са маском, који сједи важно типка по телефону и прстом мало разгрће чврсти бијели оковратник на знојавом дебелом врату, испод уредне ошишане свечане фризуре. За њима су ишли скупоцјени приватни аутомобили, који су стали доље код капије а цуре и момци из тог елитног одреда су се поздрављали говорећи „е фала ти, ја сам се овђе паркирао/ла“. Нису могли да отпјешаче. Одали су пошту онима који су „по шумама и горама наше земље поносне“ гулили опанке од камионских гума по кршу врелом неког 13. јула. И не могу да се спусте 200 метара асфалтом кроз дебелу ладовину шуме. Док су се они спуштали колима, пјешке се пењала група млађих политичара са вијенцем, смијући се. Док је у плавом одијелу форсирао брдо, њихов лидер је крајичком ока гледао колону државника. У његовом погледу сам прочитала „Једног дана ћу и ја овако“ Другови и другарице руководиовци - ви нијесте смогли снаге да пјешке одете 200 метара до споменика херојима. Ви сте злоупотријебили протокол и кроз парк шуму сте пошли државним и приватним аутомобилима јер вам је било мука да пјешачите. Други ешалон је пошао на ивент да га чекира шеф - да је неђељно јутро потрошено за државну ствар. Док су мрмљали химну, размишљали су о дојч кафи уз коју ће се прегласно жалити на врућину и знојем уништену фирирмирану робу. Тај 13. јул је једно од свјетских чуда. Мала и сиромашна држава је 1941. године рекла свијету ко вас јебе, ми идемо у рат против. Око 65 посто Црногораца и Црногорки је врелог дана изашло и мјесец дана богами одолијевало окупатору који је морао да довуче још и још војске. Његошу је било жао што су морали да га носе на Везув на специјалној носиљци - јер је био болестан. Иначе би ишао пјешке да види то чудо природе. Везув је вулкан испод којег ври растопљени камен. Исто као што жеља за слободом кључа испод бијелог очишћеног споменика борцима - на којем се суши цвијеће под сунцем - на најплављем небу. Од друге омладинске бригаде администрације и управе, никога није било у суботу, када се обиљежавао Дан сјећања на цивилне жртве ратова. Све се завршило шеровањима, саопштењем шефова и лајком.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
25. jул 2020.
ДЕЦЕНИЈСКЕ БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ НА ГРАДЊУ МАУЗОЛЕЈА
Вапај идеолога светосавља Дедијер je за капелу на Ловћену из 1925. написао да представља „вишеструки симбол“ владавине краља Александра у Краљевини Југославији, и то у ова три вида: прво, капела је „оличење уништења државности Црне Горе после 1918. године“; друго, она је „оличење преваге династије Карађорђевића над династијом Петровића“; и треће, она је такође „симбол уништења независности Црногорско приморске митрополијe“
TАЊА ПАВИЋЕВИЋ
М
ате Мештровић, син Ивана Мештровића, гостујући 2017. године на црногорској државној телевизији у емисији „Жива истина“ казао је како је једном приликом питао оца зашто му је било тако важно да се подигне споменик Његошу. Добио је одговор: „Да се уздигне свијест црногорског народа и важност његовог идентитета“. Мате је објаснио да је његов отац желио да помогне подизању црногорске националне самосвијести, како би Црногорци недвосмислено знали ко су, као и да имају Његоша као симбол прошлости и независности, односно самобитности... Тако је мислило и црногорско руководство на челу са Блажом Јовановићем и Вељком Милатовићем, а и незанемарљив број Црногораца. С друге, контра стране је стајао дио српских интелектуалаца, уједно заговорника ширења светосавске идеологије и бораца за посрбљавање Црне Горе, на чијем челу је била и до данас остала СПЦ. Српски националистички оријентисани „културњаци“ – књижевници, сликари, интелектуалци узели су учешћа у кампањи против градње маузолеја, у размјерама колективне хистерије. Није помогло ни реаговање Марка Никезића 1969. када је у разговору са новинарима, осврћући се на узавреле расправе око споменика на Ловћену, рекао да је то одлука црногорских органа и „нека се они расправљају тамо, а не овде“. Никезић се питао чему је требало да служи толикo написа у штампи, петиција и свега што се тим поводом покренуло у Београду, у вези са изградњом маузолеја, сем „туторисању“ Црне Горе. У то вријеме СПЦ све отвореније користи јавни простор. Почиње да излази лист Православље, који репринтује говор владике Николаја Велимировића, блиског снагама српског квислинштва из Другог свjетског рата. Објављени говор је овај црквени великодостојник одржао 1939. Године. У говору који је Православље први пут у Југославији објавило интегрално и без правних консеквенци, Велимировић се питао, „Чији сте ви, мали Срби?“ и одговарао: „Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба додели-
СИМБОЛ АТАКА НА ЦРНУ ГОРУ
ла почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби…“ Хајка на црногорско руководство и градњу маузолеја је кренула.
27/28, 270 страна посвећено глорификацији капеле Александра Карађорђевића. Негира се постојање црногорске нације. За њих постоји само „Српска Спарта“ и Његош – „српски песник“. У прољеће 1970. године Митрополија црногорско-приморска, прескачући судове Републике Црне Горе, тужила је Уставном суду Југославије Републику Црну Гору (исто тако и Титоград и Цетиње), тражећи од суда да „одмах донесе, као привремену меру, одлуку о забрани рушења капеле”. Уставни суд се 8. јула 1970, прогласио КЊИЖЕВНИЦИ ТРЧЕ ненадлежним за то питање. ПОЧАСНИ КРУГ У рововски рат Црна Горе – СрУ београдским Књижевним нови- бије умијешао се и члан црнонама отпочиње производња непре- горског Одбора, а истовремено и гледнe серијe текстова, полемич- академик САНУ, Владимир Деких писама, осврта и коментара дијер, отвореним писмом објау којима се не бирају полемичка вљеним у Борби од 20. августа средства. Тако се Иван Мештро- 1970. године. Дедијер је за камвић напада (и) ad hominem, фо- пању СПЦ против Црногораца ускусирајући се на „слабе“ тачке из тврдио: „Они не могу да поднењегове биографије, попут оне да су да један Хрват плете вијенац је римокатолик. једном Црногорцу, да један римоПишу: Дејан Медаковић, Живо- католик гради споменик једном рад Стојковић, Лазар Трифуно- православном владики“. вић, Војислав Ј. Ђурић, Војислав Притом је Дедијер за капелу на Кораћ, Стојан Аралица... У часо- Ловћену из 1925. написао да предпису Уметност у јулу 1971, број ставља „вишеструки симбол” владавине краља Александра у Краљевини Југославији, и то у ова три вида: прво, капела је „оличење уништења државности Црне Горе после 1918. године“; друго, она је „оличење преваге династије Карађорђевића над династијом Петровића”; и треће, она је такође „симбол уништења независности Црногорско приморске митрополије“. Другим речима, капела и не заслужује друго него да буде срушена. На распламсавање полемике око црногорског идентитета у Књижевним новинама иступио је и Веселин Ђурановић. За њега је Његош, прије свега, црногорски националКРАЉ АЛЕКСАНДАР И КРАЉИЦА МАРИЈА ИСПРЕД ОБНОВЉЕНЕ КАПЕЛЕ ни пјесник: „Ако данас третирање Његошевог књижевног
опуса као искључиво српског значи негирање Његоша као црногорског пјесника, као што су то радиле Књижевне новине, онда такав третман значи негирање националне индивидуалности црногорског народа и индивидуалности његове културе, онда то не може бити ништа друго него манифестација великосрпског национализма“. Тврдио је да црногорско не може бити истовремено и српско у националном смислу. Дарко Худелист је, разговарајући са академиком САНУ Дејаном Медаковићем 2007. године забиљежио Медаковићеве ријечи да „Црногорци нису нација него занимање“, те да је „Цела ствар замишљена код црногорских ‚подгузних мува’, које су се увлачиле Титу, с црногорском Владом на челу... Проводник те целе идеје био је, формално, у име црногорске владе, Владимир Поповић, амбасадор у Вашингтону...“. Медаковић је био само један од оних који су јавно иступали и агресивно бранили српску капелу на Ловћену. Од Црногораца то су били: Михаило Лалић, Петар Лубарда, Ристо Стијовић, Глигор Станојевић, уз велики број значајних српских научника, умјетника и књижевника па све до славног доајена хрватске литературе Мирослава Крлеже.
МИТОМАНИЈА И ПОНАВЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ Доласком Слободана Милошевића на власт, историја креће да се понавља. У жељи да успостави контролу над цијелом Југославијом, прво је смијењемо црногорско руководство. Управо оно које је имало снаге рећи историјско „не“ СПЦ и српском национализму. Долазе нови, млади кадрови... А долази и митрополит СПЦ у Црној Гори Mорачанин Амфилохије Радовић, са потпуно истом платформом и сновима које је имао његов претходник Данило
Дајковић. Уз младе политичаре, и условно говорећи „младог“ првосвештеника, Црна Гора се окренула против себе. У црногорским медијима, почетком деведестих, опет се отвара питање маузолеја али у условима потпуно другачије констелације снага него што је то било седамдесетих година. СПЦ је све гласнија, а почиње отворено да се лобира за рушење Његошевог маузолеја и враћање капеле на Ловћен. Године 1989. Његошеву награду добио је Добрица Ћосић, један од твораца новог српског национализма из друге половине 20. вијека. Након преузимања награде на Цетињу, казао је да новчани дио даје подршци рушењу маузолеја и изградњи првобитне капеле на његовом мјесту. Ћосићеве ријечи изазвале су незадовољство црногорских интелектуалаца који ниjeсу прихватали нити одобравали платформу „Сви Срби у једној држави“. Ипак, већ тада је било јасно да за Црну Гору стижу нека нова времена... У напетим мјесецима који су претходили распаду Југославије, становници Цетиња и радници локалних културних институција су организовали неформалне Ловћенске страже како би спријечили евентуални вандалски напад на зграду маузолеја. До таквог покушаја, на срећу, није дошло. Младо руководство са почетка деведесетих је ишло својом путањом, СПЦ својом, без да су им се путеви (јавно) превише преклапали. Ипак, с обзиром на то да СПЦ у Црној Гори има статус државе у држави, њено јачање и дрско ширење светосавске политике само је добијало на интензитету. Вишедеценијско затварање очију новог црногорског руководства стигло је на наплату. Изигравајући жртву, СПЦ атакује, отима и посрбљава све црногорско што јој се нађе на путу: нацију, језик, цркву. Уосталом, зато су 1918. и инсталирани.