ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
26. септембар 2020. | година I | број 30
секуларна држава
Богу није милији ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
ва моја мудрост и духовност често падну у воду пред реалним препрекама, јер јесте да ум царује, али снага кладе ваља - што ми некад и треба. Занесена руском лектиром, док сам студирала мрачних деведесетих у Никшћу, често сам замишљала кад бих могла да прочитам неку суву граматику и то ми сјутра све буде у глави. Посебно сам то умишљала када је ријеч о Упоредној граматици словенских језика. Предмет ноћна мора - оно што је сада некима Закон о слободи вјероисповијести. Онако како сам могла да изгубим и другу годину због тога, тако и Црна Гора може да буде избачена са факултета. Већ је изгубила много новца за никад мртвије изборе, који су извјесно донијели једино повећање броја заражених и умрлих од новог корона вируса. Нада у нову шансу је иста као моја када сам се након пада зарекла да ћу наредни пут испит спремити за десет. Једва сам шест извукла. Задњи пут кад сам читала Устав, писало је да је Црна Гора независна и суверена држава, републиканског облика владавине, грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Носилац суверености је грађанин који има црногорско држављанство. Грађанин власт остварује непосредно и преко слободно изабраних представника. Не може се успоставити нити признати власт која не проистиче из слободно изражене воље грађана на демократским изборима, у складу са законом. Даље све иде слично, република, грађани држава... Онда у члану 14 има и о вјери: Одвојеност вјерских заједница од државе. Вјерске заједнице одвојене су од државе. Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова. Ја не знам што нама овдје није јасно. Земља и небо, што би се рекло. Пише и да је Црна Гора република, што би значило општа ствар у којој гласачи бирају оне који ће поштено владати и доносити законе за опште добро. Устав ће кроз законе дефинисати моје понашање у држави, права и дужности. Библија, Куран или нека друга света књига су закон божји који уноси мир и ред у душу вјерујућима. Осталом, пристојном свијету су обавезна литература, ствар опште културе и жеље да упознаш, како се не би плашио и мрзио. Ја вјерујем онима који живе како те дивне књиге прописују. Онима који имају среће да вјерују, дефинишу стање душе, табају стазе за један живот какав бих можда и ја вољела да живим. Да нисам највјероватније агностик, пошто вјерујем да је бог Природа и да о његовом постојању могу да знам таман колико и о теоријама које ми се врте кроз главу док гледам љетње звједано небо. Не морам да вјерујем духовном лицу да бих вјеровала у бога. И не мислим да би га бог сматрао значајнијим и ближим бићем од мене. Или било кога од нас. Нити морам да вјерујем Влади да бих вјеровала у Устав. Али не вјерујем у чисту примјену закона јер је и судија само обичан човјек и може се десити да некога мало више воли. Могу да захтијевам да Влада и институције Црне Горе раде онако како држава захтијева од мене. Да плаћам порез, и да клер
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
Не морам да вјерујем духовном лицу да бих вјеровала у бога. И не мислим да би га бог сматрао значајнијим и ближим бићем од мене. Или било кога од нас. Нити морам да вјерујем Влади да бих вјеровала у Устав. Али не вјерујем у чисту примјену закона јер је и судија само обичан човјек и може се десити да некога мало више воли
плаћа порез, као и државни мезимци. Могу да будем ужасно забринута да ли власт поштује Устав. Највише бих вољела да смо промијенили власт добрим моћним масовним протестом против градње мини хидроелектрана и да је он обурдао оне који су „еколошка“ ставили у први ред Устава. Шминка. Вољела бих да сам умјесто Закона о слободи вјероисповијести и цијеле фрке око дијела који се тиче власништва над грађевинама, слушала и учествовала на протестима да се дјеци обезбиједи добро образовање, да родитељи не раде по 12 сати дневно и тиме изгубе дјецу по улици, да штрајкујемо јер у болницама нема јода, вате, пелена за немоћне, због проневјера и крађа и несебичног дијељења станова онима који имају. И да имамо сваки дан за сладолед, јер је важан таман колико и књига. Да се без нервозе прича о положају ЛГБТ и да их притом нико не куне и можда избије каквог педера јер је ето... педер. Ле-
збејке су увијек ql, осим ако су грдне. Да се озбиљном схвати чињеница да у преговорима сада нема ни једне једине жене. Макар да су се исфолирали и поштовали онај принцип позитивне дискриминације и ставили “неку жену”. Можда би нека тетка са сјевера имала нешто паметно да каже. Држава Црна Гора је републиканског уређења. И не живе у њој само православци и мушкарци. И није питање цркве најважније на свијет и у Београд. Најважније би питање било и како су др Бегић и др Мугоша, најпопуларнији ликови од марта мјесеца, преклопљени политиком. Зашто је медицина посустала под НКТ-ом. Зашто је НКТ шизофрен, па док у једном дијелу говори маска, дистанца и руке, његов шеф позива на патриотски скуп у сред короне. Исто су шизофрени и љекари који оду на литије а ујутро иду на посао да лијече бебе или плућне болеснике. Да су грађани секуларне државе знали би да им нико не брани
да се боре за своја увјерења, али богами ја не желим да ме такав доктор сјутра лијечи. Корона се шири димом, бакљама и махањем застава и онда се гаси кађењем улица и појањем попова. Црна Гора је секуларна таман колико и еколошка. На исти начин се односи према природном и културном благу. Једна црква не вриједи ништа више од једне шуме. Џамија није љепша од мора и катедрала није значајнија од ријеке. И није ми јасно да се вјерске вође не забрину над оним што човјек уништава а што је створила божја рука. Што не махну из џипа и позову да се помогне у гашењу пожара, што не преточе златне реликвије и купе нешто лијепо овој сиротици од државе. Све те грађевине се налазе на земљи државе Црне Горе и свих њених грађана. И ако клер заради, богами ја желим да имам нешто од тога. Као што не желим да ми се дијеле моралне лекције и позива на поштовање закона из црних државних лимузина, док се ја тркам са банкоматом и платом да ми банка не скине рату. Па ћу видјети што ћу наредног мјесеца. Грађани имају своје снове, баш као и предсједник, премијер, директори министри, митрополит, или бискуп или реис... Неко иде у канцеларију на посао, неко у цркву. Сви имамо јмбг, и за све нам треба печат, потпис или формулар. Док смо грађани ове државе, треба да желимо и да се боримо да смо сви да смо једнаки пред њеним законима. Као што вјерујући сматрају да смо и пред Богом. Али о томе ћу мислити кад умрем. До тада ћу домовину бранити љепотом, чашћу и знањем и лијепим васпитањем.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
С
Амфилохије од мене
НЕ ЖИВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ САМО ПРАВОСЛАВЦИ И МУШКАРЦИ Избори, август 2020.
2
26. септембар 2020.
ГРЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА: ДУЖНОСТ СВИХ ДА ПРУЖЕ ДОПРИНОС КУЛТУРИ И ЗАЈЕДНИЦИ
Између Истока и Запада Култура је производ људског ума. Прије него што поприми свој крајњи облик у сјајним грађевинама, као што је Партенон или храм Аја Софија, неопходно претходе ментални процеси, како би оно што заокупља ум, било индивидуално или колективно, било преточено у стварне размјере. То је оно што карактерише човјека и његово друштво и разликује га од осталих бића на Земљи
ПАНАГИОТИС ПАРТСОС
АМБАСАДОР ГРЧКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
П
рије него што уопште почнем да пишем на било коју тему, желио бих да се захвалим уредништву Побједе на гостопримству указаном објављивањем мог чланка о безвремености грчке цивилизације. Радећи на том тексту, са сваком ријечју коју бих дописао, расла је и моја упитаност који би био најбољи начин на који бих читаоцима ових историјских дневних новина могао приближити грчку цивилизацију. Обећао сам тада самом себи да ћу се тој теми једном вратити, а текст који слиједи резултат је тог обећања. Као што сам поменуо у свом претходном чланку, култура је производ људског ума. Прије него што поприми свој крајњи облик (обра-
тите пажњу на ову ријеч) у сјајним грађевинама, као што је Партенон или храм Аја Софија, неопходно претходе ментални процеси, како би оно што заокупља ум, било индивидуално или колективно, било преточено у стварне размјере. То је оно што карактерише човјека и његово друштво и разликује га од осталих бића на Земљи. Један од кључних сегмената науке је дефиниција, а говор је веома битан за разумијевање, јер морамо дефинисати тему о којој желимо да разговарамо. Ово је, додуше, лакше постићи у природним него у друштвеним наукама, између осталог и због чињенице да се природне много лакше квантификују од друштвених наука. Али, како квантификовати културу? Како помоћу бројева објаснити културе и менталитете? Стога, није необично што су управо људи од писма и умјетности дошли до важних одговора у разматрању наведених питања. У нашем случају, то је један од најистакнути-
јих писаца, пјесника и философа модерне Грчке Никос Казантзакис, најпревођенији на свјетском нивоу. Три његова дјела преточена су у познате филмове: „Грк Зорба“,
„Христос поново разапет“ и ,,Последње искушење“. О Казантзакису, рођеном у Хераклиону на Криту 1883. године, гдје је и сахрањен 1957. године, много
НИЧЕМУ СЕ НЕ НАДАМ, НИЧЕГ СЕ НЕ БОЈИМ, СЛОБОДАН САМ
се писало у међународним оквирима, можда чак онолико колико је он сам написао. А из онога што је написао цитираћу кратки текст, у којем описује шта је то грчка култура. Ради се о одломку из његове књиге ,,На пропутовањима: Италија, Египат, Синајско полуострво, Јерусалим, Кипар, Пелопонез“. Овај одломак је из разговора које је водио на жељезничкој станици у Аргосу са једним студентом, којем је покушао да објасни шта значи Грчка и њена цивилизација. Након што се осврнуо на друге културе, које је упознао на својим путовањима (неколико година живио је у Њемачкој, Кини и Француској), окреће се Грчкој и каже свом младом саговорнику: „Ми (Грци) налазимо се између Истока и Запада. Кажу да је положај Грчке привилегован и да истовремено представља јединствену географску и духовну тачку свијета. Унутар нас преплићу се и међусобно сукобљавају дубо-
ПЛОДОВИ ГРАЂАНСКОГ РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ЗАНОСА
Побједа грађанина!
Воља грађанина је избила у први план, његова слобода избора, његова жеља за промјеном… И када неки кажу побједоносно и реваншистички да је црногорске изборе добио нико други до Свети Василије, они заборављају да је и тај свети идол српског православља да би извојевао изборну побједу морао да учествује у демократској утакмици, да сиђе са свога небескога трона и да као и сви други гласачи стане у ред, буде први међу једнакима, и стави свој гласачки листић у легално означену гласачку кутију вљене и пљачкане, а главе аристократа обливене крвљу клатиле су се са копаља и дугачких мотки као чудна клатна судбине која нити зна за милост нити се може избјећи. Гиљотина је радила нонстоп, а чувену уличну протестну пјесму, коју ће скоро два вијека касније пјевати и Едит Пјаф, изње-
дрила сама распојасана маса вичући: ,,Ca ira“ или „Снаћи ћемо се“. Злослутни стихови којима пјесма почиње сублимирају, заправо, сву насилну, готово либидалну енергију револта, снаге улице, ослобођене воље грађана другог реда: ,,Ах! Све ће бити у реду! Снаћи ћемо се! Аристократе на бандере! Ах!
Снаћи ћемо се! Све ће бити у реду! Објесићемо властелу...!“ Управо у том незаустављивом изливу грађанског гнијева, у светом насиљу улица, у силини протеста и потпуне слободе гдје је све било могуће, а тражено оно немогуће, рођена је и секуларна држава као један од плодова грађанског рево-
ГОРАН ТОМАШЕВИЋ
С
амо пар погрешно пласираних ријечи у тренутку моменталне непажње коштало је француског краља Луја XVI не само круне него и главе. Његова апсолутистичка воља супротстављена грађанској вољи парламента на ванредној сесији, 19. новембра 1788. године, на којој се расправљало о алармантној презадужености државе на рубу банкрота, натјерала је деспотског суверена да за тренутак покаже своје карте и тиме сасвим оголи право устројство своје власти. Када га је војвода од Орлеана, иначе познат по опструктивизму, изазвао да одговори на сумње у легалитет његових одлука, посљедњи француски краљ је устао и смушено одговорио у стилу: ,,Није ме брига... легално је све оно што ја желим“. И ова запањујућа и историјски катастрофална реплика могла би да буде универзална мантра свих тирана кроз вјекове. Њу би могао ових дана кроз зубе сасвим мирно да понавља и Лукашенко, док трају пребијања грађана који против њега протестују и ноћна хапшења истакнутих опозиционих лидера. Али епилог сваке тираније увијек је исти. Баш као што је била предвидива и реакција грађанства на охоли вербални испад Луја XVI. Ова једна погрешно срочена изјава богомданог власника француских живота и француских судбина извела је ионако полугладне народне масе на улице и тргове. Замкови властеле су горјели. Цркве скрна-
РИСТО РАДОВИЋ СА СВОЈИМ ГЛАСАЧКИМ ЛИСТИЋЕМ ИЗНАД ЛЕГАЛНО ОЗНАЧЕНЕ ГЛАСАЧКЕ КУТИЈЕ Избори, Цетиње, август 2020.
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ луционарног заноса и самоосвјешћења. Секуларна држава, тако, није дијете мирољубиве коегзистенције и урођене добронамјерности. Она је револуционарна творевина и експеримент у времену и на ограниченом простору. И борба за изградњу њених структура и очување њених вриједности траје и дан-данас. Демократија огољена, чиста и права није зато лака. Она је изазов статусу qуо. И она подразумијева сталну борбу, вјечито преиспитивање смисла, као и сопствених ставова, и себе и других. Она значи незгодна питања и активно, борбено тражење рјешења. Многи зато и данас доводе у питање достигнућа Француске буржоаске револуције из 1789. године. Али без ње не би Европа какву знамо и коју волимо била могућа ни замислива. Револуционарни жар париских улица запалио је бакљу слободе која нас грије и сада и на неки начин нам освјетљава пут. А динамизам револуције није био само у њеном светом, сублимном насиљу већ и у новом језику, који је она осмислила. Револуција је довела на јавну сцену у потнуно нови вокабулар и дискурс у мишљењу и поимању свијета. А секуларна држава, заснована на Декларацији права човјека и грађанина, не би била ни замислива да јој није претходио развој језика, појава новог начина комуницирања не путем црквених звона већ размјене идеја путем новина, памфлета и првих романа, популарности белетристике и писане ријечи.
3
26. септембар 2020.
Док је Луј XVI проводио своје дане у Версајској палати на високој нози и по дневном распореду активности установљеним вјековима прије његовог рођења, Дидро је скупљао нове појмове за своју енциклопедију, а Русо објавио своје кључно дјело Друштвени уговор. Дидро је, у ствари, био први професионални писац, односно неко ко је живио од свога пера. А сама идеја иза Енциклопедије и покрета Просвјетитељства се показала кључном и за развој секуларне државе. А то је идеја да насупрот религиозних догми и устаљених сеоских сујевјерја и народних предрасуда, које се онда продају и маскирају као устаљене и тиме недодирљиве традиције, рационални ум сам има моћ да пружи одговоре на све изазове живота, његовог тока и стихију дневности, непредвидивост трајања и постојања у времену и упркос њему. Управо зато недавне изборе у Црној Гори не треба доживјети као тријумф било које појединачне политичке опције или политичке партије која је на њих изашла. Обрнуто је случај. Побиједио је грађанин. Његова воља је избила у први план, његова слобода избора, његова жеља за промјеном. Не појединац као послушник и пратилац нечијег диктата, не усамљена особа у вихору судбине, изоловани наднични роб који крпи крај с крајем, не војник партије који гласа како партијска машина и партијски бубањ кажу да би задржао посао или добио екстра плату, већ освијешћени, слободни грађанин-појединац и дио групе и друштва, свјестан себе и одговоран за своје одлуке. И када неки кажу побједоносно и реваншистички да је црногорске изборе добио нико други до Свети Василије, они заборављају да је и тај свети идол српског православља да би извојевао изборну побједу морао да учествује у демократској утакмици, да сиђе са свога небескога трона и да као и сви други гласачи стане у ред, буде први међу једнакима, и стави свој гласачки листић у легално означену гласачку кутију.
ГДЈЕ ЈЕ ДАНАС ЦРНА ГОРА?
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ке силе. Да бисмо могли да стварамо, морамо помирити страшне демоне. Која је наша дужност?“ И наставља: „Исток, са својим великим и дубоким чежњама, у директном контакту са мистериозном суштином свијета, за Грке представља топло, мрачно и богато Подсвјесно. Мисија грчког ума увијек је била да га просвијетли, организује и учини Свјесним. То је дефинисало и створило оно што називамо грчким чудом. Исток представља безоблично, а грчки ум је увијек био сила која је вољела и тежила једном, а то је да уобличи безоблично, да подсвјесном да ОБЛИК, да артикулише оријентални крик, то је дужност Грка. Ми смо дужни да постигнемо најтежу креацију“. На крају разговора са младићем, Казантзакис га подстиче не само да изучава оно што га интересује, већ да то проживи и искуствено, јер само тако ће и сам моћи да допринесе култури, јер, како карактеристично каже: Најсветији тренутак теорије је пракса. Казантзакис је цијели свој живот водио унутрашњу борбу, препознајући своју дужност да пружи допринос култури, најважнијој творевини људског ума. Знао је да док год постоји живот, постоји и дужност стварања сваког од нас. Због тога је, прије него што је умро, затражио да му се на гробу уреже епитаф: ,,Ничему се не надам, ничег се не бојим, слободан сам“. (Ставови су лични и никако не одражавају званичне ставове грчке владе)
ПРЕДИЗБОРНА КАМПАЊА НА ТАЛАСИМА ЛИТИЈА И ЦРКВЕНЕ АГЕНДЕ Милачић и Кривокапић предводе једну од литија кроз Подгорицу, август 2020.
Црква је у моди
Захваљујући неуспјешним преговорима политичких партија нове већине добијамо и јавно потврду да црква има улогу у формирању нове власти. Али само као медијатор! Јер, лакше се састајати по црногорским манастирима уз благослове светитеља, него у безбожничке хотеле. Први пут након књаза Данила, послије 170 година безбожничког секуларизма, Црна Гора се враћа тековинама средњега вијека, у којем су црквени поглавари аминовали и постављали свјетовне владаре
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ
Д
оласком књаза Данила Петровића-Његоша на чело црногорске државе, успостављено је секуларно уређење власти у Црној Гори, чије је трајање кроз разне системе односно уређења власти, задржано све до данас; до демократске слободе коју су нам 30. августа 2020. године донијеле три коалиције окупљене око Демокраског Фронта, Демократа и УРА-е. Секуларност црногорске државе, у вријеме династије Петровић-Његош, произишла је из књажевог свеобухватног образовања, достигнућа западне цивилизације, тековина Француске револуције које је примијенио у једној малој држави на западном балкану почетком друге половине XIX вијека. Данас кад погледамо на чијим идеалима (несумњиво већинским) је остварена изборна слобода, односно демократска промјена власти у Црној Гори, могли би се запитати поштују ли се постулати секуларизма у савременој Црној Гори. Друштвена стварност нам указује да се основна теза секуларизма, одвојеност вјерских заједница од државе, тумачи у буквалном смислу од стране представника и вјерника Српске православне цркве, Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке, милешевске, захумско-херцеговачке и приморске. На такав закључак нас упућује њихов нелојалан однос
према држави Црној Гори, њихово неуважавање правних оквира црногорске државе и настојање вансистемског дјеловања, на тај начин испољавајући непоштовање према држави и стварајући себи привилегован статус у односу на друге грађане и субјекте који живе и дјелују у Црној Гори. Очигледно, секуларизам у њиховом тумачењу даје цркви својства државе у држави, а не субјекта који несметано обавља духовну улогу у друштву поштујући државни апарат.
ПРАВНИ ОКВИРИ Власт у Црној Гори је коначно поткрај прошле године одлучила да црква није држава у држави и да треба да уђе у правне оквире, почне да ради у корист националних интереса Црне Горе, да се бави духовним потребама црногорскога народа, а не њеном спољном политиком и државно-политичким уређењем. Наравно, цркви се не испушта привилеговани статус и у стилу правих спин мајстора, замагљујући истину и играјући на карту вјерујућег човјека, продаје причу о угрожености светиња које желе ДПС и Мило Ђукановић да отму и претворе у коцкарнице. Под слоганом „Не дамо светиње“ поред вјерујућих људи, полако су почели да се окупљају и остали грађани незадовољни тридесетогодишњом влашћу ДПС-а, новонасталом кризом и економско-социјалним стањем у држави. Својим присуством на литијама грађани Црне Горе су легитимно исказивали своје незадовољство влашћу која управља Црном Гором али исто тако и давали подршку цркви да настави своје нелегално дјеловање кроз неприхватање регистовања у правном систему Црне Горе. Црква је користила њихову подршку да и даље настави с игнорисањем државних институција и праксом неплаћања пореза Црној Гори. Након избора, учесници литија водећи се сопственом логиком да је ДПС једнако држава
Црна Гора, импутирали су тај став грађанима с париотског скупа, који су исказали незадовољство због слављења изборне побједе антидржавном иконографијом која не приличи грађанској и антифашитичкој Црној Гори. Надамо се да ће донедавни учесници литија у будућности своје дјеловање против власти у Црној Гори знати да одовоје од дјеловања против државе Црне Горе.
НОВА СТВАРНОСТ Дефинитивно је црногорска држава прије, а како видимо и након избора, изгубила својство секуларне државе. Коалиције „За будућност Црне Горе“ и „Мир је наша нација“ своје предизборне кампање водиле су на таласима литија уз несумњиву подршку црквене агенде. Лидера опозиционе коалиције с највише освојених гласова је поставила сама црква. А он је као вјерујући човјек највећи дио кампање провео обилазећи цркве и манастире по Црној Гори уз обавезан рукољуб свештеницима који су имали своју улогу проклињања и бачања клетви на свакога ко не буде гласао њихове партије. Након избора, свештеници су добили нову-стару улогу кађења улица, водомјера, теретана и кладионица, а поменути лидер је исте ноћи након проглашења Св Василија Острошког за побједника избора у Црној Гори, пошао да себи и јавности уприличи један величанствени рукољуб симболичког значења предаје освојене власти. Иако је свезнајући ректор богословије, умно како само он то зна, изјавио да црква неће бити заинтересована за политичку сцену након изборне побједе опозиционих партија. Један његов владика, поред улоге медијатора, проповиједа да црквени правници треба да пишу нови Закон о слободи вјероисповијети, јер им та улога припада у новој подјели власти, по „се-
куларним“ постулатима државе Црне Горе. Захваљујући неуспјешним преговорима политичких партија нове већине добијамо и јавно потврду да црква има улогу у формирању нове власти. Али само као медијатор! Јер, лакше се састајати по црногорским манастирима уз благослове светитеља, него у безбожничке хотеле. Први пут након књаза Данила, послије 170 година безбожничког секуларизма, Црна Гора се враћа тековинама средњега вијека, у којем су црквени поглавари аминовали и постављали свјетовне владаре. Зашто би Црна Гора баштинила вриједности модерног безбожничког западног свијета? А поготово тековину Зека Манитог, ако се зна да је увео безбожнички „Општи Земаљски Законик“, познатији и као „Законик Данила I,“ уводећи плаћање пореза, што је довело до братоубилачког рата. Законик који је био и претеча Устава Црне Горе из 1905. године, у којем је грешком, чланом 40. дефинисано: „Државна вјера је у Црној Гори источно-православна. Црногорска црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источноправолавном Васељенском Црквом. Све остале признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори…“ А знамо и да је Зеко Манити покушао окренути леђа једновјерној, једнокрвној и једнојезичној Русији, због чега му је месо отпадало од кости и прије него се надао. Усудио се одвојити свјетовну и духовну власт, прекинувши теократску власт Ловћенског Тајновидца, премјестивши центар власти са Цетињске митрополије на књаза. Тежио успостављању поретка који је био у складу с европским принципима. Зато се садашња власт неће умирити, неће умријети, док не поврати његошевску Црну Гору, са све непостојећом црногорском тробојком тога доба!
4
26. септембар 2020.
РЕЛИГИЈА И (НЕ)ДОЗВОЉЕНИ ПРОСТОР ПОЛИТИКЕ
Закон је био мртво слово на папиру СПЦ је у Црној Гори несметано спроводила свој национални програм. Успоставила је снажну инфраструктуру којом је успјела да у великој мјери преобликује традиционално православље карактеристично за Црногорце, негирајући црногорску нацију, идентитет и културу. За све то вријеме, власт није регулисала, а у већем периоду није ни демонстрирала, јасну намјеру да законски регулише вјерске слободе и права
ИВАН ИВАНОВИЋ
Н
апредак науке током XVI и XVII вијека довео је у питање ауторитет цркве. Филозофи просвјетитељства захтијевали су одвајање државе од цркве и подјелу моћи. Политичка филозофија просвјетитељства обликовала је идеје које су преко Француске револуције утемељене у савремену европску демократију. Након револуције 1789. године, моћ више није била у искључивом посједу племства и црквеног клера. Укинута је дотадашња хијерархија – сви су постали „грађани“. Људска права, али и толеранција, постале су категорије које су испуниле садржај јавног дјеловања, политике и закона. Од тог времена, модерна држава тежи да грађанство учини примарним принципом идентитета. У складу с овим, тражени су начини којима ће се превазићи различитости засноване на роду и религији. О идеји секуларизације се најчешће пише као о централној и кључној по значају за модерност. Да би друштво било модерно оно мора бити секуларно, а да би било секуларно оно мора премјестити религију у простор без политике. Секуларизам се тако одређује као средство којим је могуће лакше и једноставније доћи до грађанског друштва. Секуларизација, у суштини, редефинише улогу и дјелокруг религије, носећи са собом трансформацију друштва и народа без обзира на различите „религиозне“ припадности.
ОДВАЈАЊЕ ИНСТИТУЦИЈА Секуларизам је политичка доктрина која је настала у модерној Европи и Америци. Говорити о њему као нечему што захтијева одвајање религијских институција од секуларних на пољу управљања и владавине, било би непотребно поједностављивање. Сматра се да је појава секуларизма блиско повезана с успоном модерне нације-државе. Прије свега, као покушај налажења минимума заједничког између сукобљених религијских групација, и друго, важније – као покушај дефинисања политичке етике која би била независна од религиозних увјерења. Управо је овај други модел оно што је данас примјенљиво у читавом свијету. Овај модел секуларизма није само интелектуално привлачан, може се рећи – без њега модерна демократска држава не може постојати. Као политичка доктрина, секуларизам своје поријекло има у либералном друштву XIX вијека. Ријеч
СТОП КАДАР ИЗ СНИМКА КАЂЕЊА БЕРАНСКИХ УЛИЦА
„секуларизам“ увели су енглески „слободни мислиоци“ предвођени Џорџом Џ. Холиоуком средином XIX вијека како би избјегли оптужбу да су „атеисти“ и „невјерници“ ријечи које су имале призвук неморалности и још увијек имају у одређеној мјери у хришћанском друштву. Нешто слично смо имали прилику видјети и у Црној Гори на недавним литијама Српске православне цркве или на политичким скуповима који су окупљали њихове присталице.
СВИЈЕТ МОЋИ Религија ни у ком случају не нестаје из модерног свијета, а све чешће се јавља и као прилично политизована. Оно што називамо „религијом“ одувијек је било умијешано у свијет моћи. Такође, показује се да категорије „религије“ и „политике“ – подразумијевају једна другу много више него што би најприје мислили. Концепт секуларног не може опстати без идеје о религији. Религија је друштвена и историјска чињеница, чије су димензије не само приватне већ и политичке, правне, економске, културне, идентитетске итд. У том контексту постаје и јасније зашто у модерном друштву постоји страх од продора религије у друштвени живот. Многи у свијету су поздравили „ус-
крснуће религије“ као могућност надомјештања онога што виде као потребну моралну димензију секуларне политике. На другој страни, то се узима с дозом забринутости, као симптом растуће ирационалности и нетолеранције. Наводе се и примјери да религија може помоћи конституисању цивилног друштва (Пољска) или подстаћи јавну дебату о либералним вриједностима (САД). Тада се на политичку религију гледа потпуно у складу с модерношћу. Ако пак, с друге стране, покуша да наруши цивилно друштво или слободе појединца (Египат, Иран), онда је политичка религија заиста побуна против модерности и универзалних вриједности Просвијећености. Другим ријечима, док религија не оспорава секуларну државу, док прихвата све њене вриједности, допуштено је да се појави као нешто јавно. Tеоретичари су раније примијетили – кад религија постане интегрални дио модерне политике она води ка стварању модерних „хибрида“, у којима се она суштински не може одвојити од економије, образовања или науке. Хозе Казанова у својој књизи на ову тему (Jose Casanova, Public Religions in the Modern World, Chicago, 1994) испитује врсту религије која би била спојива с модерношћу. Он сматра да су то само оне религије које су способне да уђу у
сферу јавног живота, с намјером да рационално расправљају с опонентима, које су прихватиле претпоставке модерног дискурса и у којима се трага за толеранцијом.
СЛУЧАЈ ЦРНА ГОРА Иако није на самој површини, сукоб државе и религије око секуларизације је перманентан и разумљив. Он као такав, по својој природи није анахрон, односно предмодерни, прије свега зато што ту конфронтацију управо омогућава процес секуларизације као бит модерне државе – сукоб је, дакле, условљен модерношћу. Као што је већ речено, секуларна држава значи и довођење дјеловања вјерских субјеката под важеће законе државе. Тај сегмент је црногорска власт занемарила. Случајеви вршења вјерских обреда и служби на јавним мјестима – кађење у Беранама против короне или православни обред у херцегновском Водоводу поводом пуштања у рад новог дијела – намећу питање да ли је у савременој секуларној држави то примјерено и могуће радити? Ако би овакво дјеловање вјерских субјеката увели као принцип, значи ли да би све вјерске заједнице могле према сопственој жељи да одржавају своје обреде гдје год и кад год желе? То би сваку савре-
мену државу довело у гротескну ситуацију. Пука је случајност, односно непрепознавање од стране вјерских заједница, које су за овакав вид јавног упражњавања вјерских обреда и ритуала и дјеловања заинтересоване, да до сада нијесу користиле могућности које је држава оставила отвореним, тачније правно нерегулисаним.
ПОСТОЈАО ЈЕ ГРАЂАНИН Примјер Црне Горе је илустративан и за схватање чињенице да секуларизација није искључиво једносмјерни, иреверзибилни процес. Иако је Црна Гора модерног доба све до половине XIX вијека и доласка на власт књаза Данила била владикат, Црногорци због особености своје традиције нијесу били поданици, нити је црногорско друштво било хијерархијско. Црногорци су у својој држави били слободни и равноправни, с неупитним правом да сваки појединачно, као личност, учествује у одлукама општецрногорског збора. Тако црногорски човјек и прије формалног одвајања цркве и државе, успостављања монархистичког или републиканског поретка – суштински живи као грађанин. Након проширења Црне Горе, краљ Никола је препознао важност правног уређења и односа с вјерским
Црквено питање је давно требало ријешити Утицај и значај религије од посебне је важности у државама с већинским православним живљем, какав је случај и са Црном Гором. Ту се мора узети у обзир да у православном хришћанству свака држава и народ организује духовни живот преко аутокефалних помјесних цркава, које одражавају духовни и национални идентитет државотворног наро-
да. Зато је и у Црној Гори ово питање неодвојиво од њеног државног статуса и националног идентитета. Због ове особености православља, управо смо као секуларна држава и друштво имали обавезу, поготово након обнове независности 2006. године, да активније и непосредније допринесемо рјешавању црквеног питања и обнови Црногорске
православне цркве. Не као ексклузивне православне цркве за Црногорце, поготово не с етнофилетистичким намјерама, већ у складу с најбољом традицијом православља и искуством Црногорске православне цркве до њеног укидања након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српска православна црква је управо примјер како једна
православна црква одражава национални карактер и сентимент народа. Они су носилац идеје српског националног програма, које чак и дио српске интелигенције и јавности наводи као примјер како се религија употребљава и злоупотребљава за остваривање националних циљева, вршећи утицај на управљање државом у континуитету.
5
26. септембар 2020.
Све легитимно док се поштује држава Модерна нација-држава има јасно означене просторе које жели да класификује и регулише: религију, образовање, здравство, слободно вријеме, посао, правосуђе и др. Улогу коју религија може заузети у друштву неопходно је дефинисати законом. Зато је обавеза сваког савременог друштва да благовремено реагује доношењем одговарајућих законских рјешења. Управо је у секуларној држави – за коју се претпоставља да је тотално одвојена од религије – од суштинског значаја за државно право да увијек и изнова дефинише што јесу изворна права религија и гдје би требало да се налазе њене границе. Држава има функцију дефинисања прихватљивог јавног лица „религије“. Посебно треба нагласити да је „секуларизација“ процес, а не довршено и коначно стање. И она се одвија на различите начине у готово свим земљама, проузрокујући другачије противрјечности и напетости. Тешко би могли тврдити да постоји неки „стварни“ секуларизам. Постоје само различито обликоване форме секуларизма. Попут свих држава, секуларна држава толерише неке ствари, али опет, не толерише неке друге. Она гарантује право својих поданика да вјерују и практикују било коју религију без сметњи или препрека – све док се то не види као пријетња интегритету државе. Секуларизам одликује склоност да религијске традиције сматра бесмисленим тврдњама о јавном знању, или пак као оно што може имати опасне посљедице уколико им се допусти да уђу у област политичког.
заједницима и институцијама. Успио је да од доминације преовладавајуће вјероисповијести сачува припаднике свих осталих вјера и конфесија, и да им омогући слободан и неометан религијски живот. Ондашња Црна Гора је успјела одвојити цркву од државе и вјерски фактор учинити политички занемарљивим. Након распада Југославије и пада социјалистичког државног уређења, свједоци смо тродеценијског јачања утицаја религије на приватни али прије свега на друштвени, па и политички живот. За то вријеме издваја се дјеловање СПЦ која је у Црној Гори несметано спроводила свој национални програм. Успоставила је снажну инфраструктуру којом је успјела да у великој мјери преобликује традиционално православље карактеристично за Црногорце, негирајући црногорску нацију, идентитет и културу. За сво то вријеме, власт није регулисала, а у већем периоду није ни демонстрирала јасну намјеру да законски регулише вјерске слободе и права, оставивши да важи стари, анахрони закон из 1977. године, као мртво слово на папиру. На крају треба резимирати – секуларизам није нешто прецизно задато и униформно, већ зависи од конкретног случаја, од државе до државе, у односу на религијске особености и разлике. Држава која жели бити секуларна треба да одговарајућим законима и кроз рад институција религији постави границе мијешања у јавну и политичку сферу.
ИСТОРИЈСКИ ПУТ ЦРНЕ ГОРЕ КА МОДЕРНОЈ ДРЖАВИ
ВУКОТА ВУКОТИЋ
И
зградња секуларне државе, засноване на демократским начелима и принципима владавине права, данас представља приоритет у скоро свим земљама свијета. Неразумијевање ових појмова и често само декларативно залагање за ова начела, довели су до тога да се њима манипулише и тиме се удаљава од њихове суштине. Такође, тиме се процеси њиховог увођења у животе обичних грађана чине тежим и успоренијим, што само одвлачи црногорско друштво од основног циља, а то је да буде раме уз раме са свим развијеним демократијама у Европи. Наравно, свима је добро познат развојни пут демократије, још од античких времена Старе Атине и њених перјаница попут Периклеа, Сократа и других, све до друге половине XX вијека када се модерне државе са једне и друге стране Атлантика развијају према тим начелима. Да би се постигао такав циљ било је потребно много борбе, рада и труда, понекад и хука бојног поља, како би се побиједили различити изазови и бројни други режими и идеолошки непријатељи који су јој стајали на путу. Тако се од краја XX стољећа талас демократије проширио са запада према истоку захватајући и простор Балкана. Суочавајући се са великим препрекама у протеклих три деценије, Црна Гора се лагано трансформисала од народне демократије до отвореног демократског друштва које функционише према начелима државе права. Уједно са процесом демократизације текао је и процес стварања секуларног друштва. То је један од носећих стубова сваког развијеног демократског друштва. Но, гледајући прошлост Црне Горе увиђамо да су коријени тог процеса заправо доста дубљи и сежу даље кроз нашу историју него што би се у први мах чинило. У свему томе, Црна Гора је, чини се, јединствени случај у овом дијелу Старог континента. Њен историјски развојни пут ка модерној држави разликовао се од било које друге нације у региону али и шире. Самим тим, и развитак секуларних институција прошао је кроз различите фазе него у другим земљама. Ипак, сагледавањем и проучавањем историјских околности и чинилаца који су утицали на стварање црногорског народа у могућности смо да јасно покажемо и идентификујемо процес стварања секуларних институција у нашој прошлости.
НОВА ОРГАНИЗАЦИЈА Изузимајући период феудализма, када су свјетовна и црквена власт чиниле органско јединство у управљању неком земљом, процес развитка секуларизације почиње епохом коју у историјској науци називају модерним добом. Губитак државне самосталности, концем XV вијека, пред моћним Османским царством, натјерао је Црногорце да, како би се данас рекло, преструктуришу природу своје заједнице ради успостављања што ефикаснијег начина пружања отпора непријатељу. Феудални систем, познат из епохе Балшића и Црнојевића, више није могао бити подесан, јер је отомански био далеко напреднији и прихватљивији за обичне људе. У том смислу, ни млетачки систем није пружао веће повољности. Kако би
Богатство је у различитости Секуларизација друштва била је приоритет државних власти током цијеле владавине краља Николе, како би се постигао склад између различитих заједница које су живјеле под његовим скиптром. При томе је у сваком тренутку уважавано право свих на истицање својих различитости
Добијање државне независности и територијалног проширења на Берлинском конгресу 1878. године само је допринијело потреби учвршћивања секуларне власти над сада мултивјерским становништвом. У свим новоослобођеним крајевима Црна Гора се трудила да уведе цивилне органе власти и поред спорадичних отпора.
ПРИОРИТЕТ СКЛАД
ВУКОЛАЈ РАДОЊИЋ, ПОСЉЕДЊИ ГУВЕРНАДУР Адам Стефановић (година непозната)
одговорили на изазове и одбранили своју слободу, макар и у тешким условима живота у брдима и планинама, Црногорци су пронашли јединствени модел функционисања заједнице у моменту када нигдје на планети није било другог система сем феудализма. Била је то родовско-племенска заједница са својим демократским институцијама. На челу те заједнице био је Општи народни збор који је доносио све одлуке, а постојале су и мање скупштине унутар племена. Данашња црногорска историографија има спорења око тога да ли је институција Збора имала раније утемељење у народу, али са његовим успостављањем и дефинитивно започиње изградња секуларних органа власти у Црној Гори. До сада се углавном у научним круговима покушавао умањити значај Општег црногорског збора у друштву, да би се предност дала цркви и владикама. Но, то не одговара стварности, јер Збор је бирао и постављао владике, па они нијесу могли да утичу на одлуке донешене на њему. Заправо, једна од првих одлука Општег црногорског збора је да затражи, 1500. године, од секуларног управитеља помоћ у борби против Турака.
ИНСТИТУЦИЈЕ ПОСТОЈЕ Током цијелог XVI вијека црква не игра улогу у политичком животу Црне Горе, понашајући се као рецидив феудалног система, да би касније у сљедећем стољећу, кад питање потписивања уније и ближе сарадње са Венецијом буде актуелизовано, она добила
већу улогу. Kоначно, крајем XVII вијека на владичански трон долази династија Петровића, али опет уз сагласност Збора. Мада су многи склони да Црну Гору тог доба описују као теократију, долазак Петровића на власт није значио губитак секуларних институција у земљи. Напротив, додаје се нова, гувернадурска, коју обављају прво Вукотићи, а затим Радоњићи. За цијелих вијек и по постојања, гувернадури су били секуларна грана власти у Црној Гори, равна по ингеренцијама са владикама, о чему најбоље свједочи чињеница да су држали половину државног печата и да ниједна важна државна одлука није могла бити донешена без њиховог пристанка. Протјеривање посљедњег гувернадура Вуколаја Вука Радоњића 1830. године у Аустрију поново није значило крај секуларних институција у Црној Гори. Управо, владика Раде, скоро одмах након протјеривања гувернадура, сам отпочиње рад на изградњи нових секуларних органа власти, како би у своју земљу увео поштовање закона и приближио је тадашњим модерним државама Европе. Увиђајући општу потребу за наставком даљег модернизовања државе, његов насљедник се сам проглашава књазом, тј. узима секуларну титулу. Kоначно, увођењем Грађанског законика црногорског и брдског, 1855. године, Црна Гора дефинитивно постаје секуларна држава у којој црква има своје мјесто. Од тада па до данас траје непрекинути развој секуларних институција власти у Црној Гори.
Секуларизација друштва била је приоритет државних власти током цијеле владавине краља Николе, како би се постигао склад између различитих заједница које су живјеле под његовим скиптром. При том је у сваком тренутку уважавано право свих на истицање својих различитости. Можда најбољи примјер тога је одлука власти Црне Горе да дозволи мухамеданском становништву да не пролази обавезну војну обуку и обећање да никада неће морати да ратују против једновјерника. И током Балканских и у Првом свјетском рату Црна Гора је наставила са том својом политиком и једина је увела цивилне власти на свакој територији коју је заузела. Правилност тих потеза црногорских власти најбоље се огледа у томе да је у Божићном устанку и комитском покрету узело учешћа становништво свих вјера. Процеси секуларизације друштва имају дубок коријен у формирању црногорске државе како би одржали и очували мултиетнички склад народа који живе под њеним небом. То сјеме посијано далеко у нашој прошлости нашло је своје изданке и у Тринаестојулском устанку, када се цијели народ Црне Горе, без обзира на вјеру или нацију, подигао на оружани отпор према окупатору и његовим квислиншким режимима. Тај јединствени догађај Другог свјетског рата остаће упамћен у историји цијеле Европе, ма колико данас покушавали да га оспоре и пониште му значај. Управо народна ослободилачка борба током Другог свјетског рата најбоље одражава тезу колико је за Црну Гору важно да се успостави и ради на развоју секуларног друштва које неће бити оптерећено вјером или фаворизовати једне у односу на друге. У том смислу, нема потребе ни за каквим јединством или унификовањем, већ, заједно са осталим народима Европе, радити на истицању богатства различитости и тражити најповољније начине за њихов склад, како бисмо добили заједницу по мјери свих грађана, спремну да своју прошлост истакне као примјер градње мултиетничког и мултивјерског друштва.
6
26. септембар 2020.
ЧИТАЊЕ СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ
Зашто смо изненађени? Није културно или политички коректно оспоравати вјерска осјећања, али када религија улази у простор политичког или кроз своје ауторитете постаје равноправан актер политичким ауторитетима, онда се позиција сасвим мијења. Изван религијског је директан атак на национални и етнички идентитет
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
С
екуларизација је изворно значила пренос моћи из руку Цркве у руке државе. Чини се да је тај процес највише заокружен у протестанским друштвима и државама сјеверне Европе. Остатак Европе и свијета свједочи различите зоне утицаја религије, доминантно у односу на модернизам тих друштава или пак њихов фундаментализам. Модернизам или прије њега хуманизам који је покренуо причу индивидуалности, а са њом још важније критичко мишљење. Савремена Европа или секуларна Европа отворила је врата процесима које најобухватније дефинише Едгар Морен, када каже у студији Мислити Европу „морамо унутар еуропске културе признати посебну повластицу критичкој рационалности која је сама у себи проблематизирајућа и баш она брине за објективност, те је способна за самокритику и критику своје критике“.
НОВОСАГРАЂЕНА ЦРКВА НА МЈЕСТУ КОЉИНЕ КУЋЕ Сцена из Звјагинцевог „Левијатана“
Религијски живот је доживио и доживљава велике трансформације, отуд можда конфузија балканска због појма вјерске слободе од стране традиционалних вјерских заједница или како нешто што је било или покушава бити доминантно смјестити у нишу општих начела људских права, гдје вјерске слободе могу да стоје равноправно поред рецимо сексуалних слобода. Или супротно њима, као питање сексуалних слобода жена у исламски радикалним друштви-
ма, шеријатским канонима ступања у брак као дјевице. Траума која доводи до друштвених аномалија, проституције, насиља, неслободе и жена и мушкараца. Или питање абортуса унутар хришћанске зоне утицаја. Секуларизација друштва као процес настао у претходна два вијека означио је и нове моделе вјеровања, можда најзанимљивији облик „вјеровање без припадања“ или вјеровање које није дио фор-
малне религије. Многи социолози и филозофи истичу да је друштво у својој основи религиозно, и да сама секуларизација као формално одређење карактера друштва и државе не значи много. Узмимо рецимо примјер омиљених исказа заједнице или савремених стереотипа, из сусједства. Бог и Хрвати или небески народ. Социолози су за ова питања изузетно битни, јер они рецимо могу истражити степен религиозности једне заједнице. Наравно да наши
социолози скоро па да не истражују никакве појаве и наравно да ником од политичара или носилаца јавних политика није пало на памет да наручи једно такво истраживање које би стварно показало карактер практиковања вјере грађана и грађанки Црне Горе. Овако свједочимо гомилу манипулација, неспоразума и погледа на ивици сукоба, са отвореном причом и даље да ли секуларна држава Црна Гора слаби или зашто смо се одједном изненадили да Црква има велики утицај. Имала је Црква јак утицај и у дјеловању покрета Солидарност у Пољској, има га и даље у Сјеверној Ирској или у православној обнови у Русији. Црква може да буде занимљива прича, у коначном она би требала да почива на љепоти интимне исповједи, а може бити и врло sexy као што је то Сорентино представио у серијама Млади папа и Нови папа. Или како је Мирослав Крлежа мудро 1950. године у Паризу креирао прву велику изложбу комунистичке Југославије на Западу, изложбу средњовјековне умјетности народа Југославије. У коначном, није културно или политички корект-
ЦРТИЦА О МУЛТИНАЦИОНАЛНОЈ ЗЕМЉИ
Једна вјера сјела је на пријесто
Уљуљкани у једнакост и растерећени од припадности, не размишљајући о томе, не учећи о себи, неко је ипак марљиво радио, писао списе, на кашичицу мијењао ситна слова и уџбенике, мало по мало досипао се отров међу људе. А ми смо мислили да се то нама не може десити и да можемо контролисати јер знамо да то није истина, полако говорили су, није сад вријеме…
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
припадамо, Црногорац(ка) је у првој линији човјек растерећен од вјерског опредјељења. Морам признати да мени, тада ђетету, није било јасно због чега би се скупљали и дијелили на неке групе и обичаје кад смо сви рођени једнаки и слободни. У ово и данас вјерујем, иако често, било у послу или на улици поједини мисле да је њихово вријеме важније од мог и да је њихово право веће од мог права.
ДАНАШЊИ НИКШИЋ децембар 2019.
П
амтим, једног љета, још за вријеме оне велике Југославије, у нашу породичну кућу у Никшићу у госте нам је дошла стрина Словенка. Заинте-
ресована за нашу културу и обичаје, једном приликом је хтјела да посјети и православну ,,мису“. Тада, осамдесетих, била је изненађена да Црногорци немају и не
практикују црквене обреде као што се чинило у осталим републикама Југославије. Покушавајући да схвати какав смо народ, научила је да ма којој вјери
Много година касније имала сам прилику да сарађујем са босанско-херцеговачким интелектуалцем и редитељем Дином Мустафићем. У једном од његових разговора у паузама између проба представе, обратио се ансамблу националног театра и између осталог је рекао да је сулудо и да се осјећа непријатно да он који долази из Босне прича Црногорцима о толеранцији. Објаснио је да, иако је за вријеме бивше Југославије Босна важила за мултиетничку и мултинационалну земљу, она то никада заправо није била, једини прави суживот свих народа, вјера и различитих етничких група постојао је и опстао је само и искључиво у Црној Гори.
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ Поставља се питање шта нам се догодило? Уљуљкани у једнакост и растерећени од припадности, не размишљајући о томе, не учећи о себи, неко је ипак марљиво радио, писао списе, на кашичицу мијењао ситна слова и уџбенике, мало по мало досипао се отров међу људе. А ми смо мислили да се то нама не може десити и да можемо контролисати јер знамо да то није истина, полако говорили су, није сад вријеме… И сада они не баш добронамјерни, острашћени ће рећи – систем је крив! Као да човјек није активни дио система? Но, ипак треба бити поштен и признати да смо криви ми. Јер нашу слободу за коју се гинуло, за коју се борило годинама, вјековима, олако смо схватали. Љубав и слобода расту само кад се његују а не када се подразумијевају. Док смо хибернирали злоупотребљавана је слаба тачка свих Црногораца, а то је сујевјерје. Сујевјерје је заузело споменике културе и са пријестола једне вјере сипало се заспалом, незаинтересованом народу. Тако се мијењала вјера за сујевјерје као што се деведесетих код дилера мијењао динар за девизе. Рађе вјерујемо магији него науци, олако прихватамо митове и усмена предања и лако падамо
7
26. септембар 2020.
ОДВОЈЕНОСТ ЦРКВЕНИХ ОД ЈАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА
но оспоравати вјерска осјећања, али када религија улази у простор политичког или кроз своје ауторитете постаје равноправан актер политичким ауторитетима, онда се позиција сасвим мијења. Изван религијског директан атак на национални и етнички идентитет. Или асимилација као тема прошлонедјељног Култа.
на опрост гријехова и не сумњамо ни у шта осим у медицину, науку и доказе. Но, на личном нивоу онда када је то потреба самог човјека, религија (не страх као производ сујевјерја) људима доноси неку унутрашњу личну сигурност, али ако у државни систем уградимо мистицизам и празновјерје онда је то ништа друго него директан удар на логику демократије и демократске државе. У случају да неко друштво (слободних и свих грађана) постане већински једнообразно религиозно, такав статус постаје оправдање и разлог за пораст црквених фондова, добијање специјалних третмана и директног политичког утицаја. Секуларност не значи и атеизам, а са овим се врло често манипулише управо зато што ми као појединци и као друштво не провјеравамо информације, премало сумњамо и лако се задовољавамо, незнање код нас је велико а жеља за спознајом ниска. Секуларност не искључује вјеру, она даје простор да се сви људи ма које вјере, опредјељења или било ког другог статуса осјећају и буду једнаки унутар друштва. Него, вратимо се у Никшић, град мог дјетињства, у којем су се око цркве скупљали парови, око поповске куће било је игралиште, кош и вртешка, једине жице које су се постављале су биле оне за одбојку, умјесто парола исцртавали су се планови и терени за ,,између двије ватре“. Данас, дјечију игру и смијех замијениле су тужне пјесме, између данашњег Никшића увијек ћу изабрати овај слободни Никшић мог дјетињства, једнако као што ћу увијек изабрати слободу и једнакост, а не једноумље.
Како религија све више доспијева у средиште свакодневних политичких и јавних збивања, поставља се питање како религијске заједнице могу прихватити секуларну државу? Један од могућих одговора би могао бити исказан на начин да и држава и вјерске заједнице морају узети у обзир и прихватати перспективе друге стране и увијек изнова преиспитивати шта могу научити једна од друге
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
С
екуларизам или свјетовност је начело одвајања религије и државе, односно религијских заједница од јавних институција. Поборници секуларизма се залажу за умањивање утицаја религије на државу или за пуно одвајање религије и државе, како би држава била религијски неутрална и тако омогућила равноправност свих вјероисповијести које у њој постоје. Своје коријене секуларизам има још од грчких и римских филозофа као што су Епикур и Марко Аурелије, али се данас најчешће узима да је овај појам, у модерном смислу ријечи, средином XIX вијека употријебио енглески филозоф Џорџ Џејкоб Холиок, који се противио успостављању државне религије или фаворизовању једне на рачун друге/их религије/а. САД као секуларна држава су првим амандманом Устава с краја XVIII вијека забраниле Конгресу да призна успостављање било које религије или ускрати слободу практиковања било које религије. Једноставније казано, свако је слободан вјеровати у оно што жели и практиковати вјеру како жели (све дотле док својим практиковањем вјере не угрожава права и слободе других). Овако схваћен и примијењен у пракси, секуларизам се наметнуо као модел за организовање многих држава. Зато, постојање секуларизма схваћено у смислу умањивања међувјерских сукобљавања, може значити да тамо гдје држава није секуларна, вјерници имају велике проблеме ако не припадају оној вјерској установи која је службено призната од државе.
неминовно су долазили у додир са становништвом које је, у највећем проценту, већ било прихватило хришћанство као доминантну религију. Све се то дешавало због чињенице да је та држава, која се звала Источно Римско Царство, била нераскидиво повезана са православљем које је, практично, било државна религија. И након тога, када је у хришћанству 1054. године услиједио велики раскол, у Зети су настављене супротности око доминације на релацији православље – католичанство. Када се у том и таквом амбијенту појавио и ислам и када је, условно говорећи, дошло до појављивања трећег свијета, ствар се додатно закомпликовала.
СЛОВО ЗАКОНА За присутну стварност знали су сви црногорски владари и покушавали су да тај проблем ријеше како су знали и умјели. Но, тек са стварањем државе и њеним de facto признањем, књаз Данило Петровић је смогао снаге да ту околност овјековјечи и дâ јој на значају и словом закона. Отуда код њега потреба да у деведесетдругом члану свог Законика истакне да у Црној Гори сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива. Тај камен темељац био је довољан књазу Николи да и он настави трасираним путем и у Уставу из 1905. године угради замисао о званичном признању свих религија присутних у његовој држави. Због уважавања различитости Црна Гора је у његовом периоду била позната као вјерски најтолерантнија земља на Балкану. Утемељена на вриједностима поштовања Другог и другачијег и савремена Црна Гора је дефиниса-
на, како пише у чл. 1 њеног Устава као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Истовремено, црногорско друштво је мултиетничко и мултиконфесионално грађанско, са устаљеним људским правима и слободама, због чега је у чл. 6 Устава и записано: Свако је обавезан да поштује права и слободе других. А када је ријеч о слободи као универзалној категорији, битно је нагласити да су у једном друштву битне све врста слободе, међу које спадају и оне вјерског карактера. Црногорским Уставом у том погледу је дефинисано да су вјерске заједнице одвојене од државе и да су све равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова. Баш како је и нужно, тако је и записано у Уставу Црне Горе. Другим ријечима казано, прихватили смо чињеницу да будемо секуларно друштво утемељено на једнакости својих грађана.
КЉУЧ МИРОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ Када је Црна Гора кренула у европске интеграције пред вјерским заједницама се појавило питање како изнова позиционирати религију у друштву и како у складу с тим уредити однос између вјерских и друштвених институција. У том процесу Европска унија у односима између државних и вјерских институција допушта висок степен слободе, док уједно, наравно, нуди свој културни модел као савремено рјешење односа између секуларног друштва и религије. Основа таквог поимања лежи у чињеници да је религија темељно човјеково искуство, због чега га је немогуће одбацити као нешто неразумно. У гледању предности
тог човјековог темељног искуства, било је мало оних који су говорили о мировним потенцијалима које посједује свака велика религија. Управо зато тражење одговора на искрсло питање није било нимало лако. У потрагу за њим дали су се многи теоретичари који су кренули са заговарањем става о новој пажњи према религији. Истина је да је религија легитиман чинилац у друштву, да има културну улогу, да су вјерске заједнице интересне и да је свака религијска кровна институција међународни правни субјект. Али Црна Гора је у том погледу била врло специфична.
ЦРНОГОРЦИ НЕМАЈУ ЦРКВУ Већина становништва која се у националном погледу изјашњава као Црногорци православне вјере није имала цркву у чијем би називу доминирао такав предзнак који би одражавао суштинско стање. Покушај надомјештања одговора на то питање позивањем на синтагму православни народ у било ком савременом европском контексту остајао је непримјерен и више је био узрок полемика него конкретне користи. Цјелокупна ствар око секуларне државе би, наравно, била најједноставнија да нема религијâ или да оне нетрагом нестану. Али, како ствар није те природе и како религија све више доспијева у средиште свакодневних политичких и јавних збивања, поставља се питање како религијске заједнице могу прихватити секуларну државу? Један од могућих одговора би могао бити исказан на начин да и држава и вјерске заједнице морају узети у обзир и прихватати перспективе друге стране и увијек изнова преиспитивати шта могу научити једна од друге.
СУДАРИ УБЈЕЂЕЊА Размишљања о секуларизму присутна су и код нас у Црној Гори. И то не од јуче. Све државно-правне творевине које су егзистирале на тлу који данас чини Црну Гору, нужно су морале проћи пут од несекуларних до секуларних држава. Ако бисмо у историјској ретроспективи посматрали наше друштво, могли бисмо одмах примијетити да су овдје цивилизацијски судари религијских убјеђења били присутнији и да им се више давало на значају, него у другим срединама. Од тренутка када су Словени, као пагани, доселили на ове просторе,
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Како може изгледати савез цркве и политике приказује руски редитељ Андреј Звиагинцев у филму Левијатан (2014). Наслов филма је уједно и наслов студије енглеског филозофа Томаса Хобса објављене 1651. године. Хобсова метафора - левијатан као коначна држава, диктатура без иједне демократске вриједности, толеранције и слободе за поданике. Корупција је основна линија сукоба која Кољу, главног јунака филма Левијатан, суочава и доводи до агоније са корумпираним градоначелником у једном малом руском приморском граду, малом граду Велике Русије. Велика Русија је немогућа без слике већег ауторитета, у савремености којом се бави филм Путина, али и Руске православне цркве. Кољина агонија можда није ништа мања од агоније потлачених уочи Октобарске револуције или уочи „мале револуције“ 1905. у царској Русији. Утисак који оставља Левијатан јесте размишљање о константном присуству ауторитета који је Русији увијек одређивао посебно у односу на друге. Рецимо Европе која је успјела да своје империјалне и друге ауторитете замијени идејама грађанског и отвореног друштва, идејама које у коначном остају темељне одреднице интегритета европских вриједности.
Нова пажња према религији
МИРОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛ РЕЛИГИЈЕ У БУДВИ јун 2020.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
26. септембар 2020.
ПРОМОЦИЈА СВЕТОСАВЉА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
Идеологија мржње која позива на обрачун
Погледе Митрополије црногорско-приморске налазимо и у Резолуцији свештенства архијерејског намјесништва: никшићког, шавничког и колашинског, донешеној 29. децембра 1943. године... Свештенство из поменутих градова „једнодушно је констатовало“ осам закључака и осам одлука. Први закључак ове Резолуције казује да је узрочник свеукупном страдању српског народа безбожнички и крволочни комунизам пропагиран од „бјелосвјетске, скитачке, јеврејске расе“ који су прихватили домаћи одроди, пропали ђаци, сеоски ђилкоши и криминалци, скитнице и остали друштвени олош
Л
ик и дјело Светога Саве нарочито су у Црној Гори промовисани током Другога свјетског рата. Свештенство Митрополије црногорско-приморске, четнички интелектуалци и пропагандисти, редовно су у својим обраћањима истицали предност светосавља у односу на „безбожнички“ комунизам. Свети Сава представљан је у тадашњим колаборационистичким гласилима као идеалан модел личности у којој су спојене нација и вјера, односно српство и српска национална црква, на што је још прије Другога свјетског рата указао и Николај Велимировић упоређујући Адолфа Хитлера са Светим Савом јер је „као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у свом народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју“. У светосављу је тражен спас народне душе од комунизма и међународнога јеврејства које га „контролише“. Тако је створена идеологија светосавскога национализма која је тежила вјерској и националној унификацији српских простора. У томе духу, четнички подмладак окупљен око тзв. Цетињске националне омладине организовао је почетком 1943. године у Зетскоме дому Светосавску прославу. Омладинац Петар Вукмировић одржао је том приликом предавање о Светоме Сави „просвјетитељу, књижевнику и државнику.“ Осврћући се на млађе генерације које су махом симпатисале народноослободилачки покрет, Вукмировић им је замјерао што нијесу пошли учењем Светога Саве „који је сјединио православље и националност“, већ су одабрали револуционарне догме прописане од људи „који немају националне државе“ и људи који не поштују право личности као појединца. За њега је Свети Сава био личност на коју се требала огледати сва црногорска омладина.
БОРБА НЕПРЕСТАНА Светосавље против комуниста биће још израженије за вријеме њемачке окупације и пронаци-
стичке Народне управе која је у идејном смислу копирала идеолошку матрицу Недићеве владе и учења Димитрија Љотића. Светосавље је тада декларисано као „највећа снага и моћ нашега народа“, како је истицало гласило Црногорски вјесник те као главна полуга антисемитизма. За највеће противнике светосавља кроз историју Црногорски вјесник је проказао Османско Царство, а у модерној историји то су били „језуити“ и „Израиљева дјеца“. Аутор који је писао под псеудонимом Дубовица тврдио је да су језуити преко Конкордата који је католичка црква намјеравала потписати с Краљевином Југославијом за вријеме мандата Милана Стојадиновића планирали ударити „глогов колац“ у светосавље, али да је то својом борбеношћу спријечио „Савин сљедбеник“, патријарх српски Варнава Росић. Добро је познато да је Варнава Росић био велики антисемита и да није крио одушевљење Адолфом Хитлером. Његове антисемитске испаде коментарисао је још 1936. године часопис јеврејске заједнице Загреба „Жидов“. С друге стране, поменути колумниста тврдио је да оно што језуитима није пошло за руком наставише „Израиљева дјеца“ која оćетише да „не могу на Балкану загосподарити докле је год Светосавља“. Због тога су Тито и Моша Пијаде устријемили „своје стријеле на Светосавље“. Међутим, светосавље као „најјача фаланга у Европи“ издржаће и тај напад и одбранити српство као много пута кроз историју: „Светосавље је пространо и оно ће са својих груди побиједити Тита и Моша и сву Израиљеву дјецу, која су у посљедње двије деценије заразне клице сијала, поготово у Црној Гори, и наш ће народни организам остати чистији него што је икада прије био. Светосавље је непобједиво“.
СВЕ ЉУБАВИ СРПСКЕ ЦРКВЕ Погледе Митрополије црногорско-приморске на Народноослободилачки покрет налазимо и у Резолуцији свештенства архијерејског намјесништва: никшићког, шавничког и кола-
Срба у Црној Гори. На крају Резолуције свештеници су позвали у свету борбу против комуниста за спас вјере. За борце против комунизма није било бриге јер су по мишљењу свештеника с њима били Бог и Правда, светитељи, мученици, краљеви и цареви српски као и дух „највећег националног вође Св. Саве“, док је на страни комуниста био изрод и одрод „јеврејин из затвора у Срем. Митровици“ Моша Пијада те „обијач радња Јосип Броз – звани Тито“.
ЛИПОВАЦ ПРЕДЊАЧИО
Факсимил странице „Црногорског вјесника“ од 6. фебруара 1944. са текстом Резолуције
шинског, донешеној 29. децембра 1943. године. Тај документ најбољи је доказ „љубави“ коју је Митрополија ширила Црном Гором током Другога свјетскога рата. Свештенство из поменутих градова „једнодушно је констатовало“ осам закључака и осам одлука. Први закључак ове Резолуције казује да је узрочник свеукупном страдању српског народа безбожнички и крволочни комунизам пропагиран од „бјелосвјетске, скитачке, јеврејске расе“ који су прихватили домаћи одроди, пропали ђаци, сеоски ђилкоши и криминалци, скитнице и остали друштвени олош. Циљ комунизма свештеници су увиђели у уништењу светосавља и Српске цркве. Они су комунисте оптуживали да Свето писмо настоје замијенити литературом Карла Маркса, па су народ упозоравали да се чува од њих јер
ће „највећег духовног просвјетитеља Св. Саву“ замијенити с „чифутом Мошом Пијадом.“ Иако је из Резолуције јасно да упозорава на јеврејску опасност, то њеним састављачима није сметало да у жељеном контексту искористе и Његошеве стихове из Горскога вијенца који се иначе односе на ислам. Зато свештеници кажу да ће свакога стићи велика клетва Његоша: „Бог вас клео погани изроди/ што ће туђа вјера међу вама?“. Овим документом упућеном „народу српском“ у Црној Гори, свештенство Митрополије црногорско-приморске дало је и подршку пронацистичком управнику Народне управе, Љубу Вуксановићу, како рекоше – познатоме националном борцу, хероју Солунског фронта, великом Србину и великом православцу, четнику и једином представнику
Свештеник митрополије против 13. јула Предност светосавља доктринар- туђом и „нечистом“ крви подразуно је пласирао и свештеник митро- мијевао: „Јевреје, Турке, Цигане и полије црногорско-приморске Јо- друге“ који „пију крв српскога наван Тодоровић који је комунисте рода и руше Светосавље“. За њега назвао одродима од Светога Саве, није било сумње да је тај туђински који су из тамница извукли робија- и против-светосавски дух подигао ше туђе вјере, крви и језика и поста- устанак 13. јула кад су ти нови „Сивили их на његово мјесто, на чело нан-паше“ опустошили Црну Гору те српскога народа. Тодоровић је под подигли гробља и поломили плуго-
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
ве на необрађеним њивама како би свједочили „да је ту до скоро живио народ Св. Саве“. По мишљењу свештеника Тодоровића долазак „туђинскога“ духа у Југославију десио се због тога што та држава послије Првога свјетског рата није утемељена на светосављу. То је омогућило увожење Дарвина са запа-
да и Маркса са „сјевера и истока“ који су потиснули Св. Саву. Тодоровић је сматрао да је Марксова наука рушила из темеља све националне и расне вриједности, а да се Маркс специјално окомио „да сломи кичму Српства и Православља и да створи нови поредак на гробници Светославља.“
Резолуцију српских свештеника у Црној Гори позитивно је представио квислиншки лист Глас Боке. У уводнику на насловној страници писало је да је ријеч о „врло интересантном“ документу који на „један лијеп и отворен начин осуђује деструктивни рад народних изрода“. Коментатор Резолуције похвалио је одлуке свештеника да се крене у борбу против комунизма, највећег непријатеља „Светосавља и Српства“, који предводе „чифути Моша Пијаде и Јосип Броз.“ Главни промотер светосавља у току Другога свјетског рата у Црној Гори био је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац. Он је више пута истицао како је Свети Сава узор којему треба стријемити те да је подизање ђеце у светосавском духу родитељска дужност. Светосавски национализам који су промовисали црногорски сарадници окупатора била је идеологија мржње која је позивала на коначни обрачун са свиме што се не уклапа у њене идејне поставке. О тој врсти инструментализованог светосавља, чини се да је најпрецизнији суд дао српски књижевник Светислав Басара. По њему, „Светосавље у суштини једва да има везе са православним хришћанством, оно је примитивна политичка доктрина која ће послужити као идеолошка основа за профашистичке покрете који су у Србији између два рата ницали као печурке после кише; оно је – као и већина лажних српских митова – толико флексибилно да је владици Николају пошло за руком да га повеже са немачким нацизмом – у коме је владика видео спасиоца традиционалних вредности – као што је генералу Милану Недићу Косовски завет послужио као оправдање за чин велеиздаје. Сам Свети Сава, упркос чињеници да је био отшелник и аскета – и да му је уплитање у политику, мирење на крв и на нож завађених српских великаша вероватно био крст и муха духу – представљен је као нека врста школског ревизора и националног друштвенополитичког радника“. Басарина опсервација у потпуности важи и за Црну Гору.