ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
3. октобар 2020. | година I | број 31
слобода
Ослобођена Црна Гора НА KРИЛИМА ПРОМЈЕНА
И
ма у „Енциклопедији мртвих“ једно поређење о лавежу паса и звекету њихових ланаца у чувеној причи о смрти проститутке. Kаже Kиш да су се ланци паса у буржујским баштама приликом крађе каранфила од стране једнога његова пролетерског јунака толико гласно чули да су заглушили историјски ехо свих робовских ланаца од антике до наовамо. Сличан тон у Црној Гори слушамо од 30. августа 2020. године. Новоизабрана већина своју изборну побједу проглашава датумом ослобођења, те је заглушила све славне црногорске побједе – од Туђемила наовамо. Kао да се на црногорској политичкој сцени посадио неки мега мегафон, а побједнике избора запосио дух каквог шамана па сви одреда на сва звона гласовито понављају да је Црна Гора ослобођена и да ништа више неће бити као прије. Проблем лежи у чињеници што је нову већину збиља запосио шаман и то не било какав него онај који више од три деценије проклиње и демонизује свакога ко скрене с пута његових бајалица и што нови идеолошки вјетрови пријете да ништа неће бити као прије. Запитајмо се зато каква је то та нова слобода коју кроји Амфилохије Радовић? Kаква је то слобода која од једне секуларне државе прави теократију и у којој попови каде водоводне цијеви и зграде општине? Kаква је то нова већина чији кандидат за мандатара реторички упорно изједначава четнике и партизане (при чему су му ови први посред срца)? То су све питања која ових дана постављају забринути црногорски грађани. Фрустрација ранијом влашћу код многих грађански настројених појединаца који су сада у новој већини изазвала је потпуно политичко сљепило. Они су толико анестезирани по питању дјеловања Српске православне цркве и људи који отворено казују да су питомци политике Александра Вучића, да и даље дрве једно те исто о томе како је Мило љубио крст Амфилохију и како има одличне послове с Александром Вучићем. Значи, Мило из деведесетих је лош, а Здравко наших дана којему су уста прионула уз Амфилохијеве руке није? Ако је тачна она народна пословица да се по јутру дан познаје, онда нам није тешко замислити у којем правцу ће се кретати црногорска идентитетска политика и каква нас културна стварност чека. Ни два дана након „ослобођења“, а Амфилохије Радовић је већ најавио грађевинске радове
Запитајмо се каква је то та нова слобода коју кроји Амфилохије Радовић? Kаква је то слобода која од једне секуларне државе прави теократију и у којој попови каде водоводне цијеви и зграде општине? Kаква је то нова већина чији кандидат за мандатара реторички упорно изједначава четнике и партизане (при чему су му ови први посред срца)? То су све питања која ових дана постављају забринути црногорски грађани
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
НИЈЕ ТЕШКО ЗАМИСЛИТИ У КОЈЕМ ЋЕ СЕ ПРАВЦУ КРЕТАТИ ЦРНОГОРСКА ИДЕНТИТЕТСКА ПОЛИТИКА Здравко Кривокапић на челу предизборне литије у Подгорици, август 2020.
на Ловћену и Цетињу. Па и приликом потписивања онога „тројног пакта“ да ће се поштовати оно што се у свакој нормалној земљи поштује, кандидат за премијера Здравко Kривокапић није издржао но је у своје име рекао како би на Ловћену требало подићи капелу. Његове колеге с лијеве и с десне стране нијесу му се по томе питању супротставиле. Исто као што се нијесу супротставиле црковноме кадрирању нове власти. Управо по томе питању највише је грађанску Црну Гору изненадио Дритан Абазовић који је, као некад Мило Ђукановић, дозволио Амфилохију да утиче на политичке прилике у Црној Гори. Поразно је гледати једног младог лидера који се казује за модернисту и грађанисту како даје легитимитет нај-
мрачнијем свештенику савремене црногорске (и балканске) историје, који је окадио све ратове које је водила погубна политика Слободана Милошевића. Још је поразније слушати истога тог младог политичара како демагошки испира своје посијело с Амфилохијем Радовићем причом како би пошао и у Хусеин-пашину џамију или Катедралу Светога Трипуна. Јер случај из Острога није туристичка и протоколарна поćета но отворено мијешање цркве у политичка питања Црне Горе! Највећи проблем нове већине која је ослободила Црну Гору јесте политички новоговор који нико не разумије. Изузев Демократскога фронта који је макар остао досљедан ономе што говори посљедњих година, остали конституенти нове
власти увели су у црногорски политички дискурс систем комуникације без икаквог става. Питате човјека одакле на састанку с освједоченим терористом, он каже – случајно. Питате га – одакле Ви у друштву с поповима и Даком Давидовићем ђе се пјевају српске пјесме, он каже – случајно. Питате га о злочинима Драже Михаиловића, он прича о злочинима партизана у селу његове мајке. Питате га о Другоме свјетскоме рату, он вели – ово је 2020. година. Kако вјеровати таквоме ослободиоцу кад његов савјетник за политику и међународне односе црта мете медијима које треба затворити? Kако вјеровати тој перфектној демагогији која у емисији „Начисто“ осуђује црногорске званичнике што се рукују с представни-
цима Kосова, а на питање – како коментаришете то што су се и представници Србије с њима руковали, одговара – то је питање за српске власти. На концу, ослобођење које смо дуго чекали није онакво каквим нам га пласирају. У тезе о томе да неће бити реваншизма можемо вам вјеровати таман толико колико смо вам вјеровали да ћете формирати експертску владу. И онолико колико вам гласачи Демократског фронта сада вјерују да ћете повући признање Kосова и изаћи из НАТО-а. Јер све што сте до сада рекли – изневјерили сте. Док гођ нова већина буде јахала на идеологији Амфилохија Радовића и Српске православне цркве, грађанска ће Црна Гора посртати.
2
3. октобар 2020.
АРИСТОТЕЛОВО СХВАТАЊЕ СЛОБОДЕ И ДЕМОКРАТИЈЕ
Неограничена власт није заједнички интерес За великог грчког филозофа, слобода је дефинисана као способност свих грађана да сукцесивно врше власт, као и слободу да живе по сопственом избору. То, међутим, не подразумијева необуздану, неконтролисану слободу, јер како он наводи, то би слободу дефинисало на негативан начин
С
лобода је можда једна од ријечи која је највише у употреби у свакодневном рјечнику већине језика. Овдје се не поставља питање да се слобода дефинише, нити да се поброје сви њени видови, као што су нпр. политичка, економска, вјерска итд, јер је то немогуће. Политички, концепт слободе нераздвојив је од демократије. Да би нам ово било разумљивије, корисно је позвати се на Аристотела. У његовом дјелу Политика, слобода и једнакост представљају два основна принципа, повезана са концептом грађанина. За Аристотела, слобода је дефинисана као способност свих грађана да сукцесивно врше власт, као и слободу да живе по сопственом избору. То, међутим, не подразумијева необуздану, неконтролисану слободу, јер како наводи Аристотел, то би слободу дефинисало на негативан начин. Из тога произилази да је демократска слобода, ако је необуздана, односно неограничена, у супротности са заједничким интересом. Прелазећи на други принцип повезан са слободом, односно једнакост, како наводи познати грчки фило-
соф, примијетили бисмо да једнакост подразумијева једнако право учешћа грађана у управљању градом (у смислу град - држава). Овдје Аристотел разликује двије врсте једнакости: квантитативну и једнакост по вриједности (вриједност као квалитет). Квантитативна једнакост је највиши принцип демократије, јер пружа егалитет међу грађанима, једнакост њихових гласова и једнако право на обављање јавних функција. Аристотел додаје да концепт једнакости има различита тумачења, у зависности од сваке државе и циљева којима служи. Да би се избјегла погрешна тумачења једнакости, на једном мјесту користи квантитативну, а на другом једнакост вриједности. Конкретно, појашњава да једнакост у вриједности значи да власт врше најбољи, који су истовремено и доносиоци одлука. У људским друштвима, увијек се постављало питање, како постићи политичку једнакост, с обзиром на чињеницу да постоји економска неједнакост? У старој Атини, ово питање је третирано кроз обавезу сваког грађанина да допринесе војним снагама града, у складу са економском класом којој припада.
Коњаници су нпр. били они који су могли посједовати коња, издржавати га, обезбиједити потребну опрему и тако учествовати у војној сили града. То им, међутим, није давало већа политичка права, односно није увећавало њихову политичку једнакост, односно, имали су исто бирачко право као и сви остали грађани. Изводљиво је кроз примјену закона, постићи равнотежу између квантитативне једнакости и једнакости према вриједности. Други, млађи грчки философ из XX вијека, Корнелиус Касториадис, коментаришући економске неједнакости модерне ере, наводи да је у данашњем времену тешко постићи политичку једнакост. Надаље, каже да се иде ка креирању политичке олигархије, јер ће они са економском моћи покушати да ту моћ трансформишу у политичку, ограничавајући слободу грађана која произилази из једнакости према вриједности. Заправо, ово је један од директно препознатих проблема модерне демократије, у којој је пољуљан однос између квантитативне једнакости и једнакости према вриједности. У том тренутку, позива се правда да пресуди, покушавајући да успостави, кад је позвана, равноте-
жу између двије једнакости, промовишући једнакост грађана као критеријум. Утицај аристотеловске мисли на касније модерне и савремене погледе на слободу, далеко је од занемарљивог. У гостољубивом, али ограниченом новинском простору, не може се навести много примјера, јер је слобода изражавања квантитативно ограничена, иако је вриједносно важећа. Енглески философ, Томас Хобс, да би објаснио добровољни и слободни чин, користи, у свом познатом дјелу Левијатан, примјер човјека који, плашећи се бродолома, баца своје личне ствари са брода. Примјер потиче од Аристотела који у свом дјелу Никомахова етика описује добровољни чин који произилази из остваривања слободе извршиоца. Онај који своје личне ствари баца у море, чини то слободно, а да му нико то не намеће. То чини, јер сматра да тако треба, ради општег добра, да брод не би потонуо, солидаришући се са општим интересом. Овај приступ, који започиње са Аристотелом, садржи елементе моралне слободе и одговорности. Као што се и касније користила ова аристотеловска мисао по сродним питањима, тако се и Аристотел ослањао
ПАНАГИОТИС ПАРТСОС
АМБАСАДОР ГРЧКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ на учење свог учитеља, Платона и његову етику. На крају крајева, као што је Платон рекао, они што носе свјетлост, преносе је једни другима („Лучоноше предају луч једни другима“, натпис из Платонове Државе, уклесан изнад главног улаза Универзитета Јејл у САД-у), а тако је радио и Аристотел. Пошто ризикујем да злоупотријебим слободу простора који ми уступају новине, на овом мјесту стављам тачку на свој чланак. Биће ми искрено драго ако читалац нешто добије читајући га, чак и ако га након тога баци у море! (Ставови су лични и никако не одражавају званичне ставове грчке владе)
ЗНАЧАЈ ДЕВЕТОГ МАЈА: ПРЕКРЕТНИЦА У САВРЕМЕНОЈ ИСТОРИЈИ ЧОВЈЕЧАНСТВА
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ
Д
а ниједна опијеност није добра, па чак ни опијеност слободом говори нам изјава Здравка Кривокапића, најављеног мандатара нове владе. У слављеничкој атмосфери понесен оćећајем слободе изјављује да „ми више не треба“ да славимо 9. мај као Дан побједе него 23. и 24. септембар, јер се у тим датумима „десила нова побједа“ која треба „да удахне нови дух читавој Црној Гори“. Одговорност државне функције која му је намјерена упућује нас да његова дјела и ријечи треба да схватамо озбиљно. Будући да ће доносити одлуке у име свих грађана Црне Горе, његове изјаве не можемо узимати као „случајне“. Поредити симболику и значај 9. маја као Дана побједе над нацизмом и фашизмом и Дана Европе са 23. и 24. септембром као дату-
мима у којима је опозиција у неком демократском друштву дошла на власт је непримјерено и скандалозно. А да уопште не треба славити 9. мај већ га замијенити прослављањем 23. и 24. септембра није само непримјерена већ једна срамна изјава коју у озбиљним државама ниједан политичар који претендује да обавља државне функције не смије себи дозволити. Уколико би се и десила таква изјава, друштво би требало дати адекватан одговор. Црногорска стварност нас упућује да и Здравка Кривокапића и цјелокупно црногорско друштво треба подćетити на симболику прослављања 9. маја. На што нас тај датум и његово слављење опомиње и какве је тековине донио са собом. Девети мај се слави као Дан побједе над нацизмом и фашизмом и као Дан Европе у знак ćећања на завршетак Другог свјетског рата у Европи 1945. године и почетка стварања Европске уније које је услиједило пет година касније. Нацистичка Њемачка је 9. маја 1945. потписала капитулацију у Другом свјетском рату. У име Њемачке акт је потписао фелдмаршал Вилхем Кајтел, у име Совјетског савеза маршал Георгиј Жуков, а у име западних савезника британски ваздуплоховни генерал Артур Тедер. Затим, 9. маја 1950. године француски министар спољних послова Ро-
берт Шуман издао је декларацију као знак почетка процеса изградње европске заједнице. Декларација је била приједлог бившим непријатељима, Француској и Њемачкој, да успоставе организацију, која ће заједно управљати њиховим индустријама угља и челика, са жељом да се рат у Европи више никада не понови. Приједлог је довео до стварања Европске заједнице за угаљ и челик 1951. године, претече Европске економске заједнице, односно данашње Европске уније. Зато 9. мај представља прекретницу у савременој историји човјечанства и широм Европе се слави као један од највећих и најсветијих државних и националних празника. Служи као опомена свијету, да се зло какво је човјечанство доживјело 40-их година XX вијека више никад никоме не понови. Обиљежава се у знак ćећања на жртве фашизма у току Другог свјетског рата, најкрвавијег сукоба у историји човјечанства у коме је страдало око 65 милиона људи од чега су готово 31 милион цивили, а рањено је око 35 милиона људи. Побједу над онима који су донијели рат који је вођен на територији тадашњих 60 држава. Подćећа на антифашистичку борбу. На дужност да се боримо против свих појавности фашизма, сваки дан и сваки час те да реагујемо уколико уочимо било који
NATIONAL ARCHIVES AT COLLEGE PARK
Знак сјећања на жртве фашизма
ТРЕЋА (ПОСЉЕДЊА) СТРАНИЦА СПОРАЗУМА О БЕЗУСЛОВНОЈ ПРЕДАЈИ ПОТПИСАНОГ У БЕРЛИНУ, 9. МАЈА 1945. (НАКНАДНО ДАТИРАНОГ У 8. МАЈ 1945)
облик фашизма. Из побједе која се обиљежава 9. маја проистекли су слобода, једнакост, толеранција, недискриминација, равноправност, поштовање и вредновање различитости. Зато је веома важно не само за црногорско друштво него и за читаву Европу и свијет очувати ćећање на тај датум. Без њега Црна Гора не би ни постојала, јер је тековину антифашизма уткала као трајну вриједност у своје биће из које се изњедрио и 21. мај 2006. године. Да не улазимо у могуће разлоге због којих је Здравко Кривокапић дао непримјерену изјаву. Да не шпе-
кулишемо да је то можда урадио као вјерник Српске православне цркве, можда као могући баштиник четничке идеологије или нечег трећег. Знамо само да Здравко Кривокапић дугује извињење црногорском друштву или „објашњење“ зашто Црна Гора не би требало више да слави 9. мај. Да не би јубиларна 75. година од побједе над нацизмом и фашизмом у Црној Гори остала упамћена по једној од најсрамнијих изјава политичког лидера коалиције „За будућност Црне Горе“ и најављеног мандатара нове владе. СМРТ ФАШИЗМУ, СЛОБОДА НАРОДУ!
3
3. октобар 2020.
М
ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
огла сам да изаберем да не будем мајка. И да при томе останем све ово што до сада јесам и чему тежим. Изабрала сам, и срећом, остварило се. Могла сам да изаберем да постанем мајка и да се то никада не догоди, као што се не догађа оним женама које спадају у статистику око 30 одсто неплодних парова. Замишљам да ми се десило да у борби за тај свој избор изгубим и постанем заробљена цијелог живота у тој жељи. И не постанем ништа што сам могла и не останем оно што сам била. Могла сам да се родим у породици која би ми с 15 година изабрала мужа и умјесто да идем у гимназију и преврћем шоље, јурим по дворишту симпатију, бјежим са часова и умирем пред писмени из математике – рађала бих дјецу. Уколико не бих била довољно храбра и слободна у глави да кажем „Ја то не желим“. По цијену живота. Могла сам да се родим и као хомосексуалка и да оно што се другима подразумијева мени буде недостижно. И држање за руке и жеља да живим са неким ко је љубав мог живота. И да ту своју слободу освојим трпљењем, шиканирањем, бјежањем од куће или у другу земљу у којој је „gej океј“. Могла сам да се родим и у породици побједника транзиције и да мислим да је слобода да узмем све што ми се свиђа, па и ако то није моје. Да узмем новац од државе и направим фабрику, да ставим ријеку у цијев и постанем милионерка са 25 година. Разлика између мене и вршњака ми милионера из Силиконске долине би била у томе што је он сопственом слободом и идејом која се родила кренуо у бизнис. Ја ћу пити шампањац и носићу ништа испод Арманија, од новца који сам добила јер су сви око мене ћутали. И мислићу да сам слободнија од свакога грађанина који иде и ради за плату. И зато што сам хијена, а не лав из Силиконске долине, док будем ишла на зимовање на Жабљак, јер због короне на примјер не могу да одем у Аустрију, свидјеће ми се нека шума или нека ријека и рећи ћу да је моја. И узећу је од свих вас, посјећи је, продати дрвну грађу у Италију и одатле увозити прескупи намјештај преко теткине фирме.
Зашто ћутимо
У
У ЗЕМЉИ ЧУДА
доба карантина одгледала сам двије сезоне Слушкињине приче, култне серије, настале по истоименом роману Маргарет Атвуд. И тамо пронашла реченицу, коју парафразирам - да може да буде и слобода од, а не слобода за. Слобода од мислећих и логичних одлука, слобода у којој прихваташ да неко други одлучује умјесто тебе. И мени се најчешће чини да смо ми у тој слободи од... и да нам свима треба нека тетка Лидија, да одлучи шта је најбоље за нас. У нашој маленој патријархалној заједници јак је култ тетке и старијих, и оних са брадом, и у униформи, па претпостављам да и вама који нијесте читали или гледали култно и паметно популарно дјело није потребно додатно појашњење. Довољно је рећи-питати тетку. Ђеда, бабу, оца, мајку, старијег брата... мужа. Господара. А колико смо слободни, ако неког стално питамо за границу слободе? Претпостављам да се очекује да пишем колико је Црној Гори значајна слобода. Имам личну теорију да за то мало неплодних брда у прошлости Отоманска империја није била заинтересована, па смо зато малим дијелом били увијек слободни, али слобода се никада, а поготово не данас – не добија класичним ратовањем. За домовину се боримо другим средствима, понекад и прихватањем грешака. Моја домовина би требала да слободу брани знањем. А знање је
Шта би било да нијесмо ћутали на све што нам се дешавало посљедњих 30 година? Шта би било да смо рекли не мора прво држава него демократија? Шта би било да смо на осионост одговарали онако како треба? Да нијесмо били комформисти и због тренутног посла, 50 еура или/и ситног уступка говорили „нека, хвала“
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
И рећи ћу да је будала онај што су га ухватили и затворили зато што је сјекао сопствену шуму да би се гријао те зиме. Јер држава има инспекције које раде на терену неуморно и хватају све крадљивце и крше законе. Ја сам толико слободна да сам извише закона, да могу да спустим багере на Цијевну и Морачу и узимам шљунка колико ми воља. И да се смијем еколозима што помињу рибе и птице и плачу што се ријекама мијења ток. Слобода је за неке људе појам који се осваја цијелог живота. Да могу да се боре за њу или да постану слободни од нечега. Она је тешка јер нас сваки избор оставља са посљедицама које можда нисмо жељели. Са питањима „а шта би било да сам...“ Шта би било да нисмо ћутали на све што нам се дешавало посљедњих 30 година? Шта би било да смо рекли не мора прво држава него демократија? Шта би било да смо на осионост одговарали онако како треба? Да нисмо били комформисти и због тренутног посла, 50 еура или/и ситног уступка говорили „нека,хвала“. Да смо свих ових година пријављивали све оне који траже новац мимо плате. Да нисмо у болницу ишли са ковертом и боцом, као да је то најнормалнија ствар на свијету, а успут се одушевља-
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
СЦЕНОГРАФИЈА НА БИНИ МИТИНГА ЛСЦГ 29. мај 1999.
вали како тога нема у Шведској. Да смо се учлањивали у партије јер вјерујемо у план и програм а не зато да би нас терен маркирао и ставио на списак подобних. Јесмо ли били слободни све ово вријеме да говоримо што мислимо и радимо онако како смо васпитани? Јесмо, али нам је било лакше, али дијете није могло наћи посао, али немам новца да платим струју... Свако од нас појединачно заробљен у свом страху од рачуна на почетку мјесеца. Јесмо ли се дивили људима који су говорили да нешто не штима,
звиждачима који су смогли храбрости да кажу да неко краде? Гледали смо филмове и замишљали себе као хероје, и причали о бабама и ђедовима који су прошли голготу да бисмо ми били слободни. А сјутра би уз гребање по џепу за еуро за дојч рекли „ћути, пушти, држи то што имаш...“ „максе, добро је може ово и горе, добро си прошао“... Ми смо ћутали. Нико нам није бранио да кажемо, али нисмо. Били смо слободни, исто колико и данас. Слобода коју смо освојили овим изборима не смије да буде
подразумијевана и да мислимо лако ћемо. Оно што ћемо лако је да сада говоримо и да изаберемо сваки нешто што је добро за нас. Да нисмо завршили посао, да њему нема краја и да нас чекају избори до краја живота. Да се никада више не би родио неко ко може да каже „тата, ја бих ону плажу“ и заградио обалу црногорског мора. А ако би се родио, да ми кажемо не може - то је море свих нас. И будемо мирни што смо то рекли и слободно наставимо са својим животима какве год да смо изабрали.
Акцијом до кадра Људи са идејама су слободни. Ја и даље не дам да ми се узме идеја о Црној Гори, која је толико мала и толико смо међусобно упознати једни са другима, да не видим разлог да не будемо слободни. И да нам наша кућа не буде прва адреса. Слободна Црна Гора, за све појединце, секуларна Црна Гора, у овом шароликом свијету, једина је будућност крхка категорија. Каткада и логиком. И поштовањем. А оно је најкрхкије - ако је судећи по преслободним фејсбук појединцима, ма којој страни да припадају. Слободни смо ако у дигиталном свијету попљујемо једни друге, без аргумената, сакривени иза екрана, миша, у рупи, са лажним идентитеом – слободни да га креирамо без већих посљедица. У данашње вријеме - баш смо преслободни, или преопуштени да иза екрана зовемо на линч, или пријетимо истим иза застава. За слободу мораш бити зрела и одговорна - реченице које сам говорила кћерки. А некада ми се чини да је и она док је била у пубертету, као већина Црногораца данас, све чешће хтјела слободу од. Чини ми се да је Црна Гора, а њена поносна кћерка требала бих бити, незрело и подијељено друштво и зато нам
је крив неко други. Помало смо и као тинејџери, а помало као очајне супруге. Ове из прича Маргарет Атвуд. Јер су и оне очајне. Атвудова се не изјашњава као феминисткиња, али све њене приче јесу о томе како више од педесет посто човјечанства, оног женског - пролази у освајању слободе. А грађанске државе нема без освојених слобода. Питање је колико стремимо слободи? Бавим се послом који је из визуре лаика слободан, а са друге стране та слобода у креирању филма најтјешње је везана са одговорношћу. Да би се производ уопште десио. Јер као редитељ кад преузимате креативну одговорност за неких педесетак људи на сету. Било које нације, било ког занимања, било које профилације. Треба да их убиједите у идеју која постаје и њихова. Тако би из-
гледао идеалан процес прављења филма, а можда и идеалан процес стварања друштва. Сви морају да буду партнери, да би се производ десио. И редитељ, мало је теже ако сте редитељка, повремено истински ужива у слободи и садејству са другим људима. Интерес се већински оставља по страни, до интереса долазимо касније. А он је присутан на почетку - у креацији. Људи са идејама су слободни. Ја и даље не дам да ми се узме идеја о Црној Гори, која је толико мала и толико смо међусобно упознати једни са другима, да не видим разлог да не будемо слободни. И да нам наша кућа не буде прва адреса. Слободна Црна Гора, за све појединце, секуларна Црна Гора, у овом шароликом свијету, једина је будућност. Да донекле живим у баблу, сви моји људи су за почетак писмени.
MАРИЈА ПЕРОВИЋ Да не кажем факултетски образовани. Писменост је корак ка слободи. Као писмени можемо доста тога прочитати, и да се вратим на знање - као на слободу за. Слобода за бољи живот. И таква слобода нам истински треба. И за такву слободу треба радити. Свака лична слобода, суштински се осваја радом, образовањем и поштовањем. И бићемо слободни онда када сви помислимо - шта можемо да урадимо да и ономе поред нас буде боље, а пуно нас је различитих. Можда ћемо за почетак да будемо слободни - ако не будемо причали и филозофирали о ономе што нас раздваја. Односно ако нам, попут снимања филма, термин акција буде заиста основа да се деси кадар. А не да се размишљамо ко има главну, а ко епизодну улогу. Јер све јесу битне. Ако постоји идеја ДА се деси слобода за.
4
3. октобар 2020.
ЦРНОГОРСКЕ МОРАЛНЕ КАТЕГОРИЈЕ
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
В
јековима је Црна Гора опстајала захваљујући своме слободарству, својој етици и својој непокорности. Као негација њеног слободарства јавља се ропски, рајетински и поданички менталитет, који види своју „заосталост као предност“. Одатле се јављају идентитетске разлике, сукоби и неразумијевање. Својевремено је Лалић дотакао тај проблем. За разлику од оних који хоће да их асимилују, Црногорци нијесу имали времена да се уче лукавству и притворности. Загледани у небо, слободарском борбом задојени, само су бога имали изнад себе. То створи оćећање надмоћи и пркоса. А онај који је у покорности и понизности вјечито савијен, било да риља земљу или не смије да погледа у господара/ султана док му љуби руку, болдриковски смишља како да претекне и извуче неку корист. Данас многи своје битисање формирају на лажним митовима и у њима остају заробљени. Пристајање на лаж је губитак слободе. Ками каже да „слобода значи прије свега не лагати“. „Тамо гдје се множи лаж, најављује се тиранија или се она наставља“. На Црну Гору су се сручиле гомиле лажи и измишљотина, с циљем да потру њу и њене највеће моралне категорије – слободарство и чојство. Међутим, није
Путеви бесмртних прађедова
Прије два и по миленијума Перикле је рекао да тајна слободе почива у храбрости, а Петар I соколи Брђане у невољи и каже: „Дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви…“ први пут да лаж разара црногорско ткиво. То је добро препознао Витни Ворен, амерички учесник Конференције мира у Паризу 1919. године, када је, бранећи Црну Гору изјавио: „Ако пустимо Србију и њене саучеснике да коначно дотуку рањену сувереност Црне Горе, ми јачамо сваку руку која удара на безбједност свијета. Ако допустимо да балканска лаж прође као истина, поткопаћемо темеље сопствене слободе“. О каквој се слободи за Црногорце послије 1918. радило сажето су, у писму команди српских трупа, исказали Цеклињани, Љуботињани и Добрљани: „Кад дође нашем измученом али херојском народу и тај дан, дан свеопште слободе, дођосте ви, браћа Шумадинци да замијените Аустромаџаре у Црној
Гори… Ви сте дошли неискрени! Ви сте нам донијели Јудине сребрењаке, да за њих купите милу нам Црну Гору да је као прћију предате Краљу Карађорђевићу“. О слободи за подјармљену јужнословенску браћу сањао је и Његош, али се на крају разочарао: „Ко се иколико сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће? Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије наново к веригама трчи да га свежу“. Да се данас подигне видио би да један дио његова племена пати за
туђим синџиром, а не престаје да лаје на све црногорско, кад га страни ментори напућикају. Заборавили су да је Његош рекао, цијенећи самосталност: „Но, кршна и сиромашна Црна Гора не хаје ни за Немање, ни за Мурате, ни за Бонапарте. Они сви бише и преминуше, а мач свој о Црногорце ђекоји опиташе, па несташе, а Црна Гора оста довијека и страшнога суда у својој вољи и слободи, а то значи у слави“. Чојство не постоји код оних који служе туђину, иако то настоје приказати као врлину. Да не заборавимо да су ријеч, образ и слобода најјаче црногорско оружје које нас је одржало вјековима, од Дукљанског кодекса обичајног и писаног права из свих грана социјалног живота, до новијега времена.
С правом др Чедомир Богићевић подвлачи и посебно наглашава правило које је врхунац моралности и „најузвишенија установа црногорског животног става о идеји слободе“, а то је установа утоке-уточишта, прибјежишта, као химна слободе. То је пропис који је изрекао Петар I Петровић Његош: „Проклет да је сваки брат Црногорац који добјекшег човјека и на саму вјеру невјерној траги из ове слободне земље преда. У слободну земљу ступивши, ма кога рода и племена био син, он мора бити слободан, а не у ропству вериге да пада. Наша врата слободе нек су свакоме слободу иштећем отворена“. Врхунски принцип једнакости и људских права! Плаћали смо цијену због тога. На страну што нам се и то, као много чега другог, обило о главу. Изгледа да је проклетство, као и све што је данас постављено наглавачке, стигло нас, који смо примали и хранили сироту за своју срамоту. Но, не смије се одступити од постулата које су преци оставили потомцима. Црна Гора се од других, добронамјерних, препознавала по својој историји. Неки од њих су навели да су Црногорци „одани отаџбини и изнад свега љубоморно чувају своју независност“. За то је данас потребно доста храбрости. У ствари, одувијек је било тако. Прије два и по миленијума Перикле је рекао да тајна слободе почива у храбрости, а Петар I соколи Брђане у невољи и каже: „Дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља…“
АНТИФАШИСТИЧКО НАСЉЕЂЕ И САВРЕМЕНИ ЈУНАЦИ
Улазница за бал
С
мрт фашизму, слобода народу – овим ријечима мој ђед Мирко улазио је сваког дана на врата, заиста понекад је знао рећи шаљиво „живио Мошa Пијаде“, али то је нека друга прича, његова лична. Да се разумијемо, мој ђед није био ни комуниста, ни члан партије, кад је хтио славио је славу или Божић, али обично разлози су били лични, некад инат, некад нешто друго, углавном једно друго није потирало.
У нашој кући, од најмлађег до најстаријег, сви смо имали право гласа и свако је износио своје мишљење, богати никад нијесмо били, али били смо слободни. Слободни да кажемо шта мислимо, све до деведесетих ником није сметао такав наш приступ животу и збиљи. Деведесетих се све промијенило, многи су из личног страха одлучили да капитулирају, промијене капе и заставе јер су мислили да се више исплати,
историја их је већ демантовала, али их није научила да слобода нема цијену.
Јер, као што то пјесник рече, „слобода није божије сјеме па да ти га неко да, слобода није крилатица рекламног паноа, слобода није захвалница прочитана абецедним редом, слобода није мизантропски одбачено кукавичије јаје, слобода није узајамно миловање идиотских глава“. Слобода је данас
једна од двије најзлоупотребљиваније ријечи, врло перфидно популистички и демагошки слободу дају и дијеле као флајер за неки бал под маскама. Слобода је прије свега стање ума и духа. У филозофији слобода се дефинише на неколико начина, један врло интересантан је слобода воље, што означава слободу која не шкоди другоме, овај појам подразумијева нека самоограничења јер безгранична слобода воље би била самовоља, тј. негација - угрожавање слободе оног другог. Што одмах указује да то није слобода, то је варварство, окупација, поништење, дискриминација...
GREENPEACE
Овом слободом се водила идеологија деведесетих, ова слобода се налази у реторици данас. Као слободни грађанин од пунољетства живим у иностранству, а када ме је живот игром случаја довео у Француску схватила сам да је суштинско значење слободе у томе да ти је дозвољено и потпуно природно да будеш оно што јеси - Тијана Тодоровић рођена у Титограду, Црна Гора, и да само својим радом и залагањем остварујеш циљ.
АКТИВИСТИ ГРИНПИСА ПОСТАВЉАЈУ ТРАНСПАРЕНТ НА АЈФЕЛОВ ТОРАЊ У ЗНАК ПРОТЕСТА ПРОТИВ МАРИН ЛЕ ПЕН УОЧИ ИЗБОРА Париз, 5. мај 2017.
Интересантно је то да у Француској свака зграда и установа од значаја изнад врата носи натпис ,,Liberté, égalité, fraternité“ (слобода, једнакост, братство) што је скраћени слоган Француске ре-
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ волуције који је гласио: слобода, једнакост, братство или смрт! Нешто попут ,,боље гроб него роб“! Ове године карте су се чудно промијешале па ми је моју слободу и право на слободно кретање одузела глобална пандемија и од тада сам остала заробљена у својој држави, одакле по први пут слободу видим искључиво ван њених граница, постало ми је тијесно и загушљиво као у филму, „ваздух трепти као да небо гори, спрема се олуја“ (Валтер брани Сарајево). Сада када немамо излаз, једину слободу налазим у праву да мислим и говорим, али ме често виртуелна и физичка реалност као и „нова“ слобода у томе демантују. Јер, као што је Орвел записао, „ако слобода ишта значи онда значи право да се људима каже оно што не желе да чују“. Не треба сметнути с ума да је ,,Liberté, égalité, fraternité“ симбол слободне и грађанске Француске који стоји као опомена и наук свима који пробају да је наруше. Јер они који не памте, све изнова проживљавају, заборав не ослобађа, он потире. Слобода није фраза, она је знање јер слобода је свијест о нескладу и свијест о другоме. И на крају, Поезију ће сви писати, али: „хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“, Бранко Миљковић.
5
3. октобар 2020.
СЛОБОДА У KОНТЕKСТУ УМЈЕТНИЧKОГ СТВАРАЛАШТВА
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ
K
ада бих писао есеј о слободи у најширем контексту друштвено историјских збивања, онда бих за мото ставио стихове Бранка Миљковића: ,,Да ли ће слобода умети да пева / као што су сужњи певали о њој“. Ово пјесниково питање, по мом мишљењу, имплицира сумњу и дира у суштину проблема слободе по себи. Појам слободе у контексту умјетничког стваралаштва представља основни предуслов за реализацију неког дјела, без обзира о каквој се умјетничкој дисциплини радило. Сликар, скулптор, књижевник, музичар, режисер, глумац, пјевач, кореограф... да би у потпуности могао остварити свој умјетнички израз, артикулирати своју стваралачку персоналност, мора се осјећати слободним. Међутим, он такође зна и познаје другу страну те стваралачке слободе, која парадоксално зна бити условљена оном другом, назовимо је јавном слободом, оном коју му намеће друштво односно институције тога друштва. Ова констатација управо потврђује двојност феномена слободе. Упркос природи свог статуса, о неопходној аутономији као примарном услову стваралаштва, умјетник је слободан у оној мјери у којој му то друштвени услови омогуће. Дакле, вријеме у којем умјетник дјелује, било да се ради о двору, цркви, држави, корпорацији... умјетник је у извјесном смислу заточеник сопствене слободе. У оквиру те условљене слободе, умјетник маневрише према својим могућностима да би могао реализирати оно што чини суштину његовог креативног израза, да изрази путем умјетничког дјела, бит проблема који га заокупља. Јер је свјестан, како би рекао Сартр, ,,да умјетност постоји само за другога и помоћу другога“.
Тренд, мода, површност Ако погледамо панораму умјетничких, ликовних, догађања у посљедњих педесет година онда ћемо видјети како је слобода стваралаштва самој себи направила готово неразрjешиве проблеме. Ако се све може прогласити умјетношћу, онда умјетности нема. Тај озбиљни проблем данас како разликовати умјетничко дјело од неумјетничког јест проблем који је генерирала управо слобода стваралаштва
расе и хиљадугодишњег германства“. Могли бисмо набрајати још примјера. Потреба умјетничког стварања као једна од темељних потреба људског бића изражавала се у разним облицима почев од Вилендорфске Венере предисторијског човјека, првог ,,умјетника“ који је имао потребу да се изрази кроз обликовање женског тијела, до оног радикалног, екстремног схватања слободе коју налазимо у Другом надреалистичком манифесту у којему његов аутор
Андре Бретон говори како је најједноставнији надреалистички чин у томе да човјек изађе с револвером у руци на улицу и ,,док год може насумице пуца у гомилу“. Умјетник се на овај или онај начин често налазио у позицији да брани своју позицију ствараоца.
ПРЕЗИР ТЈЕЛЕСНОГ Презир које је хришћанство гајило према тјелесном, према голотињи и еротским мотивима као светогр-
ђем, посебно у средњем вијеку и ренесанси, учинило је да се довитљивошћу умјетника или њихових мецена на увјерљив алиби одбране недопустиви ласцивни садржаји. Тако су многи умјетници с античким митом о Венерама, баханалијама и сличним темама које су у садржају укључивале људску голотињу, посебно ону женског тијела, заслужили милост надређених за своје постојање. Наравно, било је умјетника који су попут Рафаела, Веласкеза или Рубенса, да
Тај други је свијет, јавност, његова, умјетникова публика, конзументи умјетности у којима се потврђује смисао умјетниковог стваралаштва. Тако настаје традиција, континуитет културно-умјетничких вриједности као опште добро цивилизованог свијета. Слобода као апстрактна категорија може бити остварена само у конкретним формама у којима се њено биће манифестује. Умјетник као стваратељ је тога дубоко свјестан. Слобода без стваралачке дисциплине је хаотично стање које поништава смисао слободе. Дакле, умјетник функционише унутар сопствене слободе у систему којег је сам успоставио у датим могућностима. Сјетимо се, за примјер, соцреалистичке доктрине ангажоване умјетности, социјалистичке по духу и социјалне по садржини. Велики се умјетник захваљујући својој креативности ,,снађе“ и у таквим околностима и захваљујући слободи свог умјетничког поступка зна из круте догматске задатости створити вриједно умјетничко дјело које управо сликарским квалитетом надилази програмску условљеност од стране друштвеног режима. Такође, у ранијем тоталитарном режиму прије оног совјетског, имали смо примјер радикалног негирања и забране слободе стваралаштва коју је Трећи pајх с нацистичком доктрином спроводио против њемачких авангардних умјетника ,,величајући врлине аријевске
MATTY ZIMMERMAN / АP
ДРУГИ СВИЈЕТ
МЕРИЛИН МОНРО
Морално чистунство као брана Моћ слике у најширем смислу ријечи има велику снагу утицаја и њена се експанзија догодила технолошким напретком гдје се посебно филмска умјетност нашла у деликатном проблему управо када је ријеч о слободи умјетничког стварања. Типичан је примјер са филмом Билија Вајдлера ,,Седам година вјерности“ и проблемима које је славни режисер имао у екранизацији ове комедије због такозваног Хаyсовог кода, због забрањивања приказивања ванбрачних веза и уопште придржавања моралног чистунства којег је медиј филма мо-
рао пропагирати. Али забрана заступљености полова у филмје произвела своју супротност. ским остварењима. Цензура је Вјероватно најеротскија сцена неповратно оштетила цјелоу историји свјетске киномато- витост редитељеве замисли графије је управо остварена у као на примјер у случају Буовом филму. Заносна Мерлин њуеловог филма ,,Љепотица Монро стоји провокативно ра- дана“ или ,,Андреја Рубљова“ ширених голих ногу у ципелама Андреја Тарковског који су мос високом петом над вентила- рали избацити одређене сцеционом решетком од подземне не из својих филмова. Наравжељезнице покушавајући спу- но, проблеме са слободом су стити хаљину која се лепршају- имали и писци. Сјетимо се слући подиже од угодног струјања чаја Данила Kиша који је једва зрака. Сада је холивудска инду- успио наћи издавача за књигу стрија снова суочена са новим Гробница за Бориса Давидовиограничењима. Тамошње либе- ча. Сматрала се субверзивним ралне групације прописују по- штивом које није било упутно стотке мањина и равноправне подржати и објавити.
наведем само неке, уживали велику аутономију у стваралаштву и били чашћени и уважавани. У слободи умјетничког стваралаштва се такође појављује осјетљив проблем аутоцензуре. Смије ли умјетник и у коликој мјери смије изразити своју креативну слободу, а да притом задовољи укус и жељу наручитеља његовог дјела? Било је примјера када је требало ласкати, нарочито у портретима ономе или оној која позира сликару или пак слиједити жеље наручитеља који су унапријед имали предоџбу како наручени мотив треба изгледати. Ријетки су били они умјетници који су смогли снаге да остану досљедни свом креативном принципу и свој ,,неуспјех“ код наручитеља слике достојанствено поднесу. Сјетимо се само Kаравађа, Ел Грека или Гоје. Еманципација сликара у модерно вријеме, у новим друштвеним околностима, његово веће право на слободу стварања, на избор и третман мотива којег обрађује негова умјетност, била је такође због неразумијевања слободног друштва и његовог укуса неријетко жигосана као скандалозна. Ту су сопствену слободу кажњену од опште слободе искусили Kурбе, Мане, Модиљани, Матис, Пикасо и други велики ствараоци који су имали снаге и потребе слиједити свој сензибилитет, како би рекао Бодлер ,,упркос свега“.
НЕРАЗРЈЕШИВИ ПРОБЛЕМИ Ако погледамо панораму умјетничких, ликовних, догађања у посљедњих педесет година онда ћемо видјети како је слобода стваралаштва самој себи направила готово неразрешиве проблеме. Ако се све може прогласити умјетношћу, онда умјетности нема. Тај озбиљни проблем данас како разликовати умјетничко дјело од неумјетничког јест проблем који је генерирала управо слобода стваралаштва. Давне 1960. године је Арнолд Гелен формулисао по многим уваженим критичарима пророчанску реченицу: ,,Од сада нема више развоја иманентног умјетности! Свршено је с иоле смишљеном историјом умјетности, а оно што сада долази, већ постоји: синкретизам збрке свих стилова и могућности, постисторичност“. Kритизирајући јаловост савремене умјетности, Харалд Земан је почетком деведесетих година XX стољећа устврдио кратко и прецизно: ,,Еклектички синкретизам. Тренд, мода, површност“. Слобода је завела лакомисленост умјетника направивши их жртвама њиховог наивног поимања те слободе. Kо се на истински начин бави умјетношћу зна да у тој области постоје неприкосновене законитости. Зато луцидни Оскар Вајлд и данас поучно констатује: ,,Kада не би било сонета као задане форме стиха сви би били изложени на милост и немилост сопственој генијалности“. Ова тема изискује пуно више простора од једне новинске странице. Стога ћу се нагло пребацити на лично искуство, слободног умјетника у слободном електронски умреженом друштву. Дизајнерици моје фејсбук странице на којој је ставила мој портрет ,,Доктора Фројда“ и детаљ женских груди из такође мог циклуса ,,Фројдизми“ није било допуштено рекламирање због могуће штетности њеног ласцивног садржаја на њене кориснике. Поступак цензора је бесмислен, јер је нагост женског тијела континуирана тема у историји умјетности и лицемјеран, јер смо окружени доминацијом експлоатације женске голотиње у комерцијалне сврхе, као ефектног и надражујућег ,,украса“ разних производа и њихових реклама великих профитерских компанија. Није ли стога слобода привидно остваривање слободних могућности.
6
3. октобар 2020.
КАКО ЧИТАТИ СЛОБОДУ
Ф
еномени слободе или симболи епохе, индивидуални или колективни осјећај, простор интимне или стварне географије. Слобода и њени хероји, освајање слободе, мисли о слободи, њени идеали и заблуде. Нека су од питања која једну тако једноставну ријеч стављају на пробу или су позив за истраживање њених граница и оних примјера који свједоче да су све цивилизације ломила копља на њој. Цивилизације, друштва, народи, државе, заједнице, појединци. Стварност или утопија. Ако је судити по Орвеловој реченици да „ако слобода ишта значи онда значи право да се људима каже оно што не желе чути“, онда је она утопија. Или мјесто на коме је то могуће урадити ,,безболно“. Позориште! Позориште као апсолутни простор слободе. Горко нам буде када изађемо из позоришне сале. Коментари и реплике знају бити итекако сурови. Можемо рећи - па шта, колики је то проценат публике као дијела укупне јавности која у неком другом и већем проценту своју слободу живи кроз ескапизам неких других прича и тема, понајвише
порнографије свакодневног живота. Колективна хипноза или замајавање народа.
Слобода је један изузетно крхак појам. Посебно у заносу ослобођења. Наратив који ако би се посматрао са неке безбједне дистанце вјероватно изгледа прилично комичан. Но, тежња или доживљај слободе је неупитан, плурализам или слобода у вишестраначком политичком систему, након једностраначког. Или Републике, након Царства. Или Совјета, након Романових. Када смо већ код Руса, слободна је била руска авангарда првих година након револуције, али је врло брзо сачекао Гулаг. Или Скендер Куленовић, који након драмског текста Дјелидба није више био слободан, јер је испричао не баш оптимистичну партизанску причу након ослобођења. Причу дјелидбе која је отворила тему етничког карактера, чији смо епилог видјели деведесетих година XX вијека посебно на простору Босне и Херцеговине. Вријеме или доба цензуре над дјелом Скендера Куленовића примјер је, један од многих, заноса ослободилаца или политика стављања под тепих важних тема суочавања са прошлошћу или жмурења на поглед Милована Ђиласа на нову класу. Истих тих деведесетих када је Мирјана Марковић сасвим сло-
MARKUS SCHREIBER / AP
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
Разни доживљаји симбола епохе
ДИО ЗИДА ДУЖ УЛИЦЕ БЕРНАУЕР У СЈЕВЕРНОМ ДИЈЕЛУ БЕРЛИНА 8. март 1973.
бодно уз Слободана писала своје цвркутаве дневнике, а њен ЈУЛ је Cool активиста данас из Републике Србије као министар војни кидише и обнавља политику, како рекоше, ,,српског света“. Чудни су доживљаји слободе. Многобројна умјетничка дјела настала су истраживањем њених граница, а додатну вриједност имају јер у фокус приче имају сасвим обичног или малог човјека. Попут романа Читати Лолиту у Техерану Азар Нафиси, која проговара о ,,слободи“ након
Иранске револуције. На једном мјесту записује: ,,Главни филмски цензор у Ирану, све до 1994. године, био је слијеп човјек. Готово потпуно слијеп. Прије тога био је позоришни цензор. Једном ми је пријатељица, драмски писац, рекла да је он обично сједио у позоришту, с наочарима дебелих стакала, која као да су више скривала него откривала, а поред њега је сједио његов помоћник који му је причао шта се догађа на сцени“. Или филма Збогом Лењин редитеља Волганга Бекера. Графит са
Берлинског зида Сваки зид мора једном пасти оживио је, како то историја биљежи у ноћи између 9. и 10. новембра 1989. године. Рушење Берлинског зида отворио је низ догађаја који су промијенили слику Европе након II свјетског рата. Изван глобалног интереса, био је траума за властите грађане, линија избјегличког таласа због кога је и саграђен, као и таласа уласка у простор слободе након рушења. Многи су вјеровали да је зид рјешење проблема, био је завјеса различитих илузија, многе су остале и након његовог пада. Остао је дио политичке свакодневице и још важније архива савремене умјетности. Од графита до филма. Збогом Лењин Волганга Бекера је интимистички филм о великој теми, филм који је остварио велики успјех њемачке кинематографије почетком 21. вијека. И, наравно, у њему нема обрачуна ни са Западом ни са Истоком, филм говори о томе како је могло свима бити боље. Куриозитет је и податак да је филм имао и специјалну пројекцију за чланове њемачког парламента у самој згради Бундестага у Берлину. Једног дана можда се деси пројекција савременог играног филма и у црногорском парламенту.
СПОЗНАТА НУЖНОСТ ИЛИ МЈЕРА ПРОГРЕСА
Свијест као слобода нутих законима природе. У новијој теорији, у ствари, и сама ријеч ,,природа“ је прогнана из употребе и сматра се превазиђеним концептом и језичким конструктом који означава свијет у коме живимо. Али зашто, онда, баш тај свијет у коме живимо све мање дјелује
као свијет, а све више подсјећа на цикличну пустињу, путујуће стратиште и логор који само мијењају мјеста зависно у ком правцу токсични вјетар глобализације дува? И управо у том смислу црногорски избори од 30. августа су означили не само прекретницу на по-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
А
ко је тачна она Хегелова мисао да је слобода, заправо, спозната нужност, зар нисмо, онда, данас све даље од те врсте слободе? Вођени либералним идејама брисања граница, било на пољу тржишне економије, политике пост-истине и пост-модерних медија или на плану личних задовољстава, ми вјерујемо да је слобода одсуство сваког табуа. Добра граница је, тако, само пређена граница. И за нас она није више некакав рубикон опасности и искушења, већ мјера прогреса – још једна уклоњена препрека и технички рјешива, сувишна сметња. Али нужност о којој Хегел говори је у вези са драмом сазнавања, са чежњом за спознајом, за визијом и за слободом воље и избора. Управо на том нивоу избора нешто нам се чудно дешава. Прошетајте најближим шопинг молом и баците поглед у излоге. Видјећете да се иза привида шаренила реклама и марки скрива у нашем видокругу, испред носа, заправо, пар истих корпоративних гиганата који ексклузивно контролишу огромну већину на тржишту доступних производа. Нестле фамилија, тако, не производи само чоколаду. Она контролише и производњу минералне воде, сијасет производа за мршављење, као и храну за кућне љубимце. Фејсбук није само Фејсбук. Овај конгломерат је власник и других друштвених мрежа, као рецимо Воцапа. А компанија Тесла не производи само возила на електрични погон. Она убрзано ради на микро чиповима, који уграђени у људски мозак треба да контролишу процесе мишљења. Технологија је тако наша коначна фантазија о слободи избора и превазилажењу лимита намет-
ЛИБЕРАЛНО ПОИМАЊЕ СЛОБОДЕ Ђукановић након проглашења резултата, 30. август 2020.
литичкој сцени Црне Горе, већ и повратак на велика врата хегелијанског концепта људске слободе као спознате нужности. Ови избори су били избори прихватљивих компромиса. Они су били у вези са сагледавањем сопствених лимита, са оним могућим и дозвољеним, са прихватљивим и прагматично просвијетљеним. Па је тако својом изјавом о одметању ,,у шуме“, након немоћи да формира владу по својој мјери, предсједник Црне Горе, заправо, показао до које мјере га је оно либерално поимање слободе као преласка свих граница одвело у слијепу улицу фантазије о сопственој свемоћи. Док је обрнуто од тога, витална спремност господина Дритана Абазовића да прихвати и пригрли ограничења свога положаја унутар нове коалиције настале након парламентарних избора, омогућила и ослобађање једне нове енергије грађанске еманципације. Али, шире гледано, зар нас пандемија вируса ковид-19 није натјерала на парадоксалну и често болну спознају да нова слобода лежи у вјештини устезања? Зар вирус није натјерао глобално јавно мњење да пригрли ограничења сопствених слобода као врсту новог ослобађања? Зар нас друштвено дистанцирање и маске на лицима нису приморале да видимо једни друге другачије и стварније, и у стварности заједничке драме индивидуалног битисања? Зар сада не морамо да бринемо више о старијима од себе? Зар стални страх од нежељеног контакта са неслућеним преносиоцима болести није вратио, на прећутан начин, поштовање правила бонтона? Најпослије, зар питање заштите човјекове околине није постало
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ алфа и омега наше будућности, а ,,мајка природа“ ушетала на мала врата невидљивог вируса на велику сцену нове политичке реалности, гдје се она, у ствари, није само потврдила као наша ултимативна стварност већ и слобода? А у историји је безброј примјера да је слобода извојевана борбом једног народа или друштвене групе, потом захтијевала другу врсту напора да се те идеје реализују у свакодневној стварности и њеним облицима друштвеног живота. Модерно друштво је бројним демократски конципираним институцијама, каква је између осталог и изборни процес, успјело да створи претпоставке слободног учешћа у политичком одлучивању и на индивидуалном и на друштвеном плану. Међутим, многи пратећи фактори, као утицај медија и њихово учешће у савременом друштвеном животу, као и интересне групе и моћне организације као црква, захтијевају један посебан ниво грађанске свијести. Свијест и Слобода, дакле, иду заједно и нераздвојиви су. А сазната нужност, о којој је говорио Хегел, на примјеру Црне Горе, односи се на сазнање да је она прије свега своју самобитност остварила у модерном контексту као секуларна и независна, међународно призната држава, а не као идеолошки производ било које владајуће гарнитуре или идеје власти.
7
3. октобар 2020.
Кад живот пређе на црно поље КОСМИЧКО БЕСКУЋНИШТВО УМЈЕТНИЧКЕ СЛОБОДЕ
САЊА ДОМАЗЕТ
Ј
едан од највећих есејиста двадесетог вијека Бела Хамваш тврдио је да ,,савршено дјело не виси у ваздуху, али не може израсти ни из фаличне, лажне, ни лоше изграђене судбине“. Инсистирао је на постулату да лијепа дјела и лијепа судбина припадају једно другом и да се не може живјети ниским животом и стварати велика дјела. Хамваш је радио као чувар насипа, јер му је у посткомунистичкој Мађарској било забрањено да се бави било који другим послом, није путовао, није објављивао, писао је и сањао о поетизацији живота, ,,која је спор, танан рад високог нивоа“. Али да ли је у ,,вучјем вијеку“, како је Осип Мандељштам назвао тачно двадесети вијек, уопште писцима била могућа слобода у судбини? Слободу, ,,на коју се треба навићи као на укус кавијара“, често је умјетницима одмах, чим се дар јављао, узимала породица. Када је сазнао да његова кћи има намјеру да се дрзне и објави збирку пјесама у санктпетербуршком часопису, отац Ане Горенко јој је предочио да се не противи томе што она пише поезију, али жели да је строго упозори да ,,не каља њихово славно породично име“ и савјетовао јој да обавезно узме псеудоним. Кћи је нијемо климнула главом. Тако је у свјетску литературу умјесто Ане Горенко, ушла Ана Ахматова. Горенкови нијесу били принчевског поријекла, али су живјели у Царском Селу, љетњој резиденцији царске породице и топографија је очито утицала на породичну свијест. Што се самог псеудонима тиче, његов избор је у вези с родословом по мајци Ахматове, која води чак до посљедњег кана Златне хорде, до Ахматкана, потомка Џингис-кана. И Ахматова је увијек говорила: ,,Ја сам од Џингиса“. И јесте била. Челична. Совјетска власт стријељала јој је првог мужа, пјесника Николаја Гумиљова, четрдесет и четири године одбијали су да јој објаве један једини стих, њен једини син, Лав, осамнаест година је трунуо по прогонствима. Разлог – мајчин дар и високо поријекло. Ахматова је дијелила по једно барено јаје са Пастернаком и Надеждом Мандељштам, настављајући да пише. По ријечима Бродског, ,,Ахматова је писањем настојала да се одупре бесмислу постојања, јер је изговор смисла њеног постојања био уништен, а и да припитоми ужасни бескрај, насељавајући га блиским сјенкама“. Надежда Мандељштам, супруга пјесника Осипа Мандељштама,
Чини се да су сви велики књижевници мијењали живот за стваралаштво. Али, за толику радост то је мала цијена. Јер као што је „зло мора“, они су доказивали и да је стваралаштво најфинија врста унутарњег диктата
АНА АХМАТОВА
коме се гроб никада није сазнао, а убијен је у совјетском логору јер је написао пјесму у којој је била асоцијација на Стаљина (у стих је написао да моћ има дебеле, берберинове прсте и Стаљин се препознао), велики дио живота провела је у прогонствима, с Ахматовом и училе су напамет Мандељштамове стихове и преслишавале се ујутру и из вечери. Стално су их претресали и да је нађен и један написани стих, обје би изгубиле живот. Али – оно научено напамет, нијесу им могли одузети. Пастернаку је совјетска власт забранила да прими – Нобелову награду. Послије пјесникове смрти, а преминуо је од ужаса, јада и туге који се кратко зову - срчана слабост, награду је примио његов старији син. Њему не бјеше дозвољено.
УВИЈЕК СЕ ПЛАЋАЛА ЦИЈЕНА Да ли су боље пролазили писци у другој половини двадесетог вијека? Одговор није потврдан. Андреј Макин, руски писац француског
поријекла, прво је живио у Сибиру, гдје је емигрирао у француски језик, а затим је побјегао у Француску и тамо шест година спавао у гробници на Перлашезу и – писао. Писао је на француском, руски одбијао да говори (Сувише пече млијеко матерњег језика у туђини). Једног дана се одважио и предао тек написани роман Француско завјештање. Тринаест издавача га одбија. Четрнаести га прихвата, али га пита ко је дјело написао на француском, када је он Рус. За само једну ноћ, Макин роман преводи са француског на руски и носи ујутру издавачу. Он је само бацио поглед на примјерак на руском и дао дозволу да се роман штампа. Макин је за ово дјело добио награду ,,Гонкур“, награду ,,Гонкур младих“ и признање ,,Медисис“, као и држављанство од Жака Ширака, који је тада био предсједник. И више није спавао на гробљу. А поред Париза, изградио је дачу налик на оне у Русији. Иво Андрић, једини српски нобеловац, морао је да постане члан тада-
шње Комунистичке партије да би га уопште за ово признање кандидовали. За вријеме Другог свјетског рата написао је своја највреднија дјела: Травничку хронику и На Дрини ћуприју, као и Госпођицу. Док су падале бомбе, није силазио у склониште. Говорио је: ,,Људи су имали породице или велико богатство, крили су се ради деце или великог имања. Ја сам имао само свој живот и било ми је испод части да се због њега кријем“. Још као млад, написао је, као знајући судбину: ,,Проћи ћу светом убијен и уклет, са стаклом несрећних година на очима, болан и задајући бол, расипајући златну душу и убијајући проклето тело. Живот је прешао на црно поље, па хвала богу ја љубим своју таму и попуњам вам кор својих греха...“ Јосиф Александрович Бродски 1987. добио је Нобелову награду за књижевност. Тада је већ одавно живио у Њујорку, пошто је избјегао из родне Русије, где је био затваран, оптуживан за нерад, радио у Сибиру, у мртвачницама... Онда је побјегао у Лондон, код пјесника
Црњански: Не пјева се у кући мртваца Геније овог језичког подручја, Ми- ,,кући кочијаша“, знамените енгле- из кога нијемо сипи снијег. Договалош Црњански, за вријеме Другог ске Леди Пеџет. Баш ту ће, уз прат- рају се да ,,ако се овако настави“, рата пише: ,,За време рата не желим њу ситне, кликтаве кише која опко- заједнички изврше самоубиство. да стварам. Не пева се у кући мртва- љава град, написати другу књигу Ипак, он наставља да пише. Измеца“. Послије рата остаје у Лондону, Сеоба. Вида Црњански од четири ђу њега и смрти стоји једно тијело пошто му је дискретно јављено да до шест поподне служи чај гости- – Виде Црњански. По повратку у доби га у домовини затворили. Био је ма Леди Пеџет. Недељом спрема мовину објављује Роман о Лондону, хотелијер, разносач књига, обућар. торту. У њеној биљежници остају Сеобе, Кап шпанске крви... Али ништа од свега овога не успије- исписани рецепти за ,,торту од чо- ,,Ја сам Роман о Лондону написао ва. Сједи у подруму једне књижаре коладе, торту принца од Велса“. За да покажем Марку Ристићу да сам за четири фунте недјељно. Станује у Нову годину гледају у празно небо, жив“, каже пријатељу. Повратак у
домовину, повратак је у земљу у којој су подједнако беспомоћни старци и младићи, у земљу гдје се заједно са процвјетавањем труне, у земљу гдје се ниједан таленат, а поготово онај изразит - не прашта. Црњански обилази Панчево, гдје су му као већ чувеном књижевнику некада дали да ђацима у школи предаје – гимнастику. До смрти живи са страхом да га прате.
Све је креда Марина Цветајева, највећа пјесникиња двадесетог вијека, објесила се у Јелабуги, 1941, пошто је одбијена да ради као судопера у Клубу совјетских књижевника. Била је протјерана из Москве и у прогонству бијаше са млађим сином Григоријем, кога је звала Мур. Супруг и старија кћер Аља бијаху отјерани у прогонство, пошто се цијела породица вратила из избјеглиштва у Русију. Цветајева је стигла да напише по свему изузетан пјеснички опус (Бродски је тврдио да је тако често у поезији користила цртицу - да би тако јасно сви видјели да прецртава остале пјеснике), више није имала куд. ,,Што год да се такнем – све је креда“, писала је. И још: ,,Боже, не суди, ти никада ниси био жена“. И чувено: ,,На кухињски сто положиће вас, а мене на писаћи, кад дође час“. Час је дошао прерано. Газдарица кућице у којој су становали чула је честе свађе са сином. У једној, дечак је изговорио: ,,Некога ће одавде изнети са ногама напред“. Мајка у њој одлучила је да то буде она, надајући се да када се она, оптужена да припада ,,непријатељима совјетског система“, уклони, остаће шанси да он поживи. Али није. По њеној смрти, син се пријавио у војску и погинуо са непуних осамнаест. Не зна се мјесто на коме почива Марина Цветајева. Баш као ни мјесто гдје лежи Мандељштам. И толики други, који су слободу у животу мијењали за слободу у умјетности.
Одна, а затим у Америку. Од првог хонорара, одлетио је у Венецију, ту ,,Љубавницу ока“. Ту је, иако је насљедно од срца патио већ од младости – лакше дисао. ,,Човјек је оно што гледа“ а Бродски је бирао да сваки Божић гледа у том граду што се вјечно и нарцисоидно и страсно огледа. Такође, његова лира ,,вазда је била подешена према Божићу“, тако да су дани проведени у Венецији били пуни сјете, тишине и стварања – јер ,,сваком писцу је важно одстојање“. У Венецији је имао оно што је највише волио, обиље воде, свијетла, самоће и љепоте. Ту је најоштрије чуо и свој унутарњи, пјеснички диктат. Пошто је писао на два језика – руском и енглеском, сматрао је себе ,,двоглавим орлом“. Волио је империје, тврдио да сада не постоје територијалне, већ језичке: енглеска и руска. Сматрао је да ,,лијепа књижевност представља власт језика над свијешћу, јер ријечи кажу више од онога што разумијемо“... Венеција, та вјечита љубавница ока, лежала је непрекидно на његовој мрежњачи. За четрдесети рођендан написао је да ,,с тугом осјећа солидарност, али да ће ипак, све док му се уста не напуне иловачом, из њих да одјекује једино захвалност“. Чини се да су сви велики књижевници мијењали живот за стваралаштво. Али за толику радост, то је мала цијена. Јер као што је ,,зло мора“, они су доказивали и да је стваралаштво најфинија врста унутарњег диктата. Када су Бродском, још дјечаку, судили у Москви због нерада, питали су га шта је по занимању: ,,Пјесник и преводилац“, одговорио је мирно. Судиница је питала коју је школу завршио за пјесника. ,,Мислим да је то од Бога“, рекао је пјесник. Касније, рекао је да му није жао ни што је био затворен, јер је кроз та иста затворска врата једном изведен и Фјодор Михајлович Достојевски.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Љиљана Крачковић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
3. октобар 2020.
Борба непрестана КАКО ЈЕ ОСВАЈАНА ЦРНОГОРСКА СЛОБОДА
Тек у Другом свјетском рату народ Црне Горе ће добити прилику да још једном истински војује за своју слободу и то ће урадити подизањем Тринаестојулског устанка, јединог општенародног у Европи. Тако је поново извојевана слобода, кроз равноправност у југословенској социјалистичкој заједници. Коначно, нова и дефинитивна побједа црногорске слободе добијена је на референдуму 2006. године
ВУКОТА ВУКОТИЋ
С
ДУКЉАНСКИ КНЕЖЕВИ Подаништво Словена Византији у раном средњем вијеку, родило је њихову жељу за слободом и борбу да се она и оствари. Већ крајем X стољећа, имамо прве дукљанске кнежеве који се упорно боре за осамостаљење од Цариграда, попут светог Владимира. Његови насљедници ће искористити повољне политичке прилике и основати своју независну државу средином XI вијека. Кнез Војислав, по коме ће се назвати цијела династија Војислављевића, подићи ће устанак и у својој борби за слободу поразити византијску војску код Бара 1042. године. Његови насљедници Михаило и Бодин прошириће и ојачаће ту државу, подижући је на ранг краљевине. Дукљанска држава трајаће нешто дуже од вијека, када ће због унутрашње неслоге нестати под ударима Немањићке Рашке, њене одбјегле провинције. Пропаст Немањића државе у другој половини XIV стољећа, доноси прилику да се територија Црне Горе поново осамостали и то ће искористити великашка породица Балшића, која ће владати из своје
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
игурно да нема скупље ријечи у човјечанству од слободе. Њу су жељели поробљени, за њу су се борили ратници, о њој су пјевали пјесници. Зато је слободарство било и остало најбоља идеологија. А Црна Гора и нејна пријестоница Цетиње је била и остала камени пријесто слободе. Пут до тог гордог назива је био дуг и тежак, и траје већ више од једног миленијума. Заправо, почетак тога пута се губи у ходницима времена, јер од кад је људи на овим просторима увјек се неко овдје борио за слободу. А историја, та прича настала да овјековјечи и од заборава сачува све те борбе, памти и преноси будућим покољењима, бојеве и хероје који су пали како би свом народу сачували или донијели слободу. Тако још од античких времена, знамо за велику борбу и херојски отпор илирских племена моћној Римској републици, како га неки назваше бој змије и орла. Управо њен посљедњи чин одиграо баш на простору данашње Црне Горе, када је пала пријестоница краљице Теуте – Рисан. Територија Црне Горе биће у наредних седам вјекова саставни дио Римског царства, све до његове подјеле 395. године. Од тада скоро непрекидно трају борбе и смјењују се освајачи на овом простору. У касној антици прво Римско царство, а затим Византија борила се против бројних варварских племена, највише Гота, који су тражили простор за насељавање. Коначно у том науму успијевају Словени који од краја VII вијека лагано колонизују цијели Балкан. ДЕФИНИТИВНА ПОБЈЕДА ЦРНОГОРСКЕ СЛОБОДЕ ИЗВОЈЕВАНА НА РЕФЕРЕНДУМУ Подгорица, 24. мај 2006.
пријестонице у Скадру. Притиснути између околних великаша, надолазеће отоманске опасности и агресивне Венеције у залеђу, Балшићи су се јуначки борили за слободу ових крајева. Њихова борба трајала је скоро седам деценија, једнако на бојном пољу, као и на дипломатском и духовном плану. Жеља посљедњег Балшића, Ђурђа III Страцимировића да своју државу остави у насљедство српском деспоту, потакла је нову борбу за слободу на овим просторима. Као њен предводник издвојиће се властелинска породица Црнојевића, која ће окупити ратничке дружине подловћенског краја око себе. Тако ће Стефаница Црнојевић у три наврата тући војску српског деспота током пете деценије XV вијека. Његови насљедници Иван и Ђурђе једнако су се борили за слободу средњовјековне Зете, сада са надолазећим Османским царством. И та борба није била само војна већ се одвијала и највеће резултате дала на културном и духовном плану. Коначно на самом крају XV вијека пред силом
Отоманске империје подлегла је и посљедња феудална држава на овом простору.
НОВА ПЛЕМЕНСКА ЗАЈЕДНИЦА Но, тим чином борбу за слободу је тек почињала. У наредним вјековима, под Ловћеном се формира нова племенска заједница са циљем да се избори за слободу од Турака. Њихова борба биће уједно и антифеудална и слободарска, а пратиће је оснивање демократских институција попут Општег народног Збора. Оно што је посебно специфично у овоме је што се од краја XVI вијека на челу нове црногорске борбе за слободу стала црква и владика је предводио војску на бојном пољу. Током наредна три вијека полако ће се заокруживати чвршћа племенска заједница, са јасним циљем за ослобођење од Османлија, а њој ће печат дати нова црногорска династија Петровића, која ће јој дати легитимитет и одредити политичко усмјерење. Самим тим рашће јединство
и спремност народа да се одупре, а то привлачи околна племена према Цетињу као жаришту слободе. Војни успјеси против Махмут-паше Бушатлије на Мартинићима и Крусима 1796, допринијеће стварању модерне државе у Црној Гори и усвајању првих писаних закона. Вишедеценијски период мира у првој половини XIX вијека искористиће владика Раде, да даље оснажи Црну Гору као државу уводећи нове институције Сената, перјаника и гвардије. Тиме су чуване тековине задобијене на бојном пољу и постављали услови за даљу борбу до коначног ослобођења. Његов насљедник књаз Данило је наставио да снажи државне институције Црне Горе. Како би јој омогућио већи просперитет и бржи развитак учиниће је секуларном државом, а себи прибавити титулу књаза. Његове реформе донијеће резултата у бици на Граховцу 1858, када по први пут Црногорци добијају регуларне турске трупе. Ова побједа повећала је углед Црне Горе у међународној јавности и поставила је као de
facto независну државу. Међутим, до пуне назависности морали смо чекати још један рат са Османском царевином. Тек након нових побједа на Вучијем долу, Фундини, под Никшићем и Баром у Вељем рату (1875-1878), Црна Гора ће постати самостална, што ће потврдити и велике силе на Берлинском конгресу. Ни ту није био крај црногорској борби за слободу. Већ у Првом свјетском рату Црна Гора подлијеже под моћном Аустро-Угарском 1916. године. Узалуд комитска борба за ослобођење право и част, јер ћемо насилно и нелигитимно се утопити у нову јужнословенску државу. Тек у Другом свјетском рату народ Црне Горе ће добити прилику да још једном истински војује за своју слободу и то ће урадити подизањем Тринаестојулског устанка, јединог општенародног у Европи. Тако је поново извојевана слобода, кроз равноправност у југословенској социјалистичкој заједници. Коначно, нова и дефинитивна побједа црногорске слободе извојевана је на референдуму 2006. године.