ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
17. октобар 2020. | година I | број 33
отпор Открића Ђордана Бруна у 16. вијеку без помоћи технолошких средстава, која су накнадно вјековима потом потврдила истинитост његових открића, показала су трајну моћ микрокосмичке величине генијалног ума. У исти мах његов отпор догми заробљеног ума, црквеног или било које друге провенијенције, уздигао је кроз вријеме слободну мисао отпора културе сваком покоравању, потврђујући Ничеову мисао да је „слобода стање духа“
Ј
едном је римски император Веспазијан забранио неком сенатору да дође у сенат. Овај је, онда, том свемоћном владару који је говорио са и у име богова судбине, одговорио да може да му одузме звање сенатора ако баш то жели, али да све док је званично то што јесте мора да буде тамо гдје му то титула налаже, дакле у сенату. На то се Веспазијан умилостиви и ипак му даде дозволу да оде у сенат, али му, при том, затражи да тамо држи језик за зубима. И на томе би се цијела епизода у вези са динамиком између владарске самовоље и институционалне одговорности, голе моћи и грађанске дужности, вјероватно и завршила, у корист онога ко иза сцене вуче конце тананих људских судбина и још нестабилнијих политичких каријера, да римски сенатор о коме је ријеч није био личност посебног кова. На Веспазијанову привидно великодушну дозволу да се врати у сенат, неумољиво досљедни сенатор му је одговорио да ће он тамо ћутати само ако га владар не испровоцира да нешто каже. „Али ја сам по закону обавезан да питам за мишљење сваког сенатора па и тебе“, закукао је бијесно власник већег дијела тада познатог свијета. „Па и ја сам обавезан да кажем оно што мислим да је право“, био је сенаторов одговор. „Ако кажеш оде ти глава.“ упозори Веспазијан. „А зар сам ти ја икада рекао да сам бесмртан?“ био је коначни хладни сенаторов одговор. Ову сцену као примјер досљедног држања упркос неиздрживог притиска „виших сила“ описује стоички филозоф Епиктет у једном од својих предавања. Он говори да је проналажење себе у животној
Култура почиње отпором НАЈМИРОЉУБИВИЈИ ОБЛИК РЕВОЛУЦИЈЕ
улози која је човјеку додијељена кључ људске слободе. Тијело је пролазно и глава може лако да слети са рамена било у симболичком или непосредном смислу, али по Епиктету, људски дух је божански и тиме зрно универзалости и постојаности у свијету свом сазданом од пролазности. Ал’ зар та врста храброг моралног става, снаге духа и спремности на самоодрицање није, на неки начин, у основи и кључна одлика сваке успјешне културе? Култура, заправо, почиње тамо гдје не-култура престаје, гдје отпор слабости, дволичности, самовољи и недосљедности постаје начин живота. Култура је тако врста истине, могућег и општеприхваћеног облика битисања у коме се људи међусобно препознају. Управо зато без одрицања и саможртвовања, заправо, тешко да може да буде и културе. Она је увијек у вези са надом, са вјером у себе али и друге, као и плод неке врсте наивног идеализма. Она је отпор стихији дионизијске елементарности и корупцији ситних, импулсивних личних интереса. И баш зато у једној својој опасци у познатој књизи „Будућност је наша ствар“, модерни француски филозоф Де Ружмон напомиње да је „култура најмирољубивији облик револуције...“
Он је, у ствари, назначио њену суштину отпора према statusu quo друштвене летаргије, уврежених предрасуда, лажи традиција и инертности сујевјерја, као и коруптивној, антикултурној моћи интересних група, кланова и личних самовоља. Узмимо зато за примјер културног револуционара, личност каква је научник, астроном, филозоф, математичар, пјесник – Ђордано Бруно. Необична је његова биографија као и његова достигнућа. Бруно се, заправо, школовао у доминиканском манастиру и са 24 године постао свештеником. Али, његов радознали, истраживачки дух водио га је у нова поља сазнања, па како је цијенио разум и слободу, није се могао покоравати црквеним хијерархијским ауторитетима. Ђордано Бруно је као филозоф заступао пантеистичко схватање да је природа бесконачна, односно да је „...природа или бог или божанска моћ која се јавља у свим стварима“, тврдећи да се природа мијења и да ништа не нестаје, што је брзо изазвало негодовање црквених великодостојника. Посебно је сметала његова СПОМЕНИК ЂОРДАНУ БРУНУ У РИМУ НА МЈЕСТУ ЂЕ ЈЕ СПАЉЕН изјава да се
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ бесконачан свемир састоји од безброј система као што је наш и да је земља само мали камен у свемиру разних свјетова, који нестају и настају. Прихватао је хелиоцентрични систем и да је човјек микрокосмос и огледало космоса. Не хотећи да се одрекне својих сазнања, дубоко увјерен да се „истина неће промијенити, због тога, ако у њу вјерује или не вјерује већина људи“, бачен је девет мјесеци у Венецијански затвор гдје је мучен, а потом је седам година провео у тамници у Риму, када је на крају јавно спаљен на Цвијетном тргу. Уништен је изузетан човјек Ђордано Бруно. Али његова открића у 16. вијеку без помоћи технолошких средстава, која су накнадно вјековима потом потврдила истинитост његових открића, показала су трајну моћ микрокосмичке величине генијалног ума. У исти мах његов отпор догми заробљеног ума, црквеног или било које друге провенијенције, уздигао је кроз вријеме слободну мисао отпора културе сваком покоравању, потврђујући дословно кроз вјекове потом Ничеову мисао да је „слобода стање духа“. Ми смо, међутим, данас далеко од ренeсансне врсте личности слободног духа, каква је била Бруно, али смо, исто тако, и још болније, све даље и од самих себе као слободних духовности овјенчаних културом, култивисаних идентитетских цјелина у широј, смисленој цјелини заједнице, друштва и државе. Можда је разлог у томе што је Бруно видио виши морал свуда, па и иза науке којом се бавио, а космос је доживљавао као чин универзалне архитектичности. Његов приступ науци је био несумњиво визионарски али и културан; самобитан, оригиналан, својеглав чак, али никада барабаро-генијалан. Бруно је дјеловао на своју руку, али и са пуном свијешћу о моралним ограничењима које препознавање себе у свијету значи. И можда се баш сада и овдје, у тренутку када се формира нови сазив црногорског парламента и Црна Гора добија новог мандатара владе, вриједи подсjетити Епиктетовог примјера римског сенатора Хелвидија Приска, са почетка овога мини-есеја, коме је посланичка дужност, лична одговорност према грађанима и држави, не посланички мандат као такав, не сједиште у сенату, не пуста слава сцене, не дуг према власти или страх од ,,виших сила“, шаптача иза завјесе или богова судбине, била милија од сопствене главе.
2
17. октобар 2020.
ХЕРОЈСКИ ГРЧКИ ЕП О ОТПОРУ НАЦИЗМУ
Одбрана људске слободе Истицање заставе, као симбола окупације Грчке, и то управо на мјесту гдје се вијорила грчка застава, видљивом цијелој Атини, представљало је провокацију за понос и национално достојанство Грка. Двојица младића су одлучила да је скину и у овај одважни подухват упустили се наоружани само својом одлучношћу, спремни и да положе своје животе уколико би били ухваћени
ПАНАГИОТИС ПАРТСОС
АМБАСАДОР ГРЧКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
О
тпор се, генерално, дефинише као снажно дјеловање које је супротстављено неком догађају или појави. У домену природних наука постоји електрични отпор, односно отпор објекта проласку електричне струје, магнетни отпор, односно отпор простора промјенама магнетног поља и, наравно, механички отпор. У медицини се говори о дејству једног организма против дејства других организама у тијелу, односно имунолошком систему. Заједнички елемент у дефинисању појма отпора у свим примјерима је снага. Дакле, не мисли се на отпор без употребе снаге, насупрот другој која се примјењује или врши. У сусрету супротстављених снага, намеће се питање њихове доминације. На возило у покрету које уђе у кружну орбиту, као нпр. аутомобил у кружни ток, дјелују двије силе, центрифугална и центрипетална. Њихова примјена за ре-
зултат може имати скретање возила или према центру кружног тока или ка његовој периферији, мада је то, наравно, пожељно избјећи, у једном или другом правцу, а возило задржати на коловозној траци. Да би се то постигло, супротстављене снаге морају бити у равнотежи. Ова равнотежа је, по дефиницији, динамична. Примјена отпора у механичком контексту је предмет проучавања природних наука и подлијеже правилима која су већ дефинисана научним студијама, правилима која су широко прихваћена. Она, међутим, не важе када се ради о друштвеном отпору. Постоји јасна опасност да отпор буде окарактерисан као непослушност и произведе упитан резултат, у зависности од становишта тумачења појаве. Разлог лежи у чињеници да су код људских друштава критеријуми процјењивачки, што у инжењерству није случај. Сјајан примјер је Мохандас Карамчанд Ганди, индијски мислилац, политичар и револуционарни активиста, централна личност националног по-
крета за индијску независност и покретач пасивног, ненасилног отпора против угњетавања. Ганди је својим учењем утицао на међународни покрет, а својим аскетским животом постао је свјетски симбол и обиљежје философског и друштвено- политичког интелекта 20. вијека. Постао је познат под надимком Махатма, што на санскриту значи „Велика душа“. Примјер Гандијевог пасивног отпора, односно непримјењивања силе супротстављене оној која је већ на снази, погрешно би се протумачио као неактиван или без снаге. Одсуство примјене силе против постојећег стања није лишено снаге. Док једна снага дјелује активношћу, друга дјелује пасивношћу. Резултат можда неће бити одмах видљив, све док је присутна прва сила, али он носи другу снагу, ону симболичну. Као што је Ганди постао симбол пасивног отпора колонијализму, тако је Манолис Глезос постао симбол отпора њемачкој нацистичкој окупацији. Иако је његов
отпор био мање пасиван од Гандијевог, ипак ни он није био ослоњен на насиље. Тачније, мјесец дана након уласка њемачких окупационих трупа у Атину, Глезос је освојио дивљење свијета, скинувши заставу свастике са јарбола на стјеновитом брду Акропољ. Студент економског факултета Универзитета у Атини, у ноћи између 30. и 31. маја 1941. године, попео се на стрму стијену Акропоља, заједно са Апостолосом Сантосом. Пред очима стражара, ризикујући животе, неопажено су пришли јарболу и скинули заставу Хитлерове Њемачке. Побјегли су истим путем којим су се и попели на Акропољ и по силаску бацили заставу у антички бунар у подножју стијене, велику заставу, димензија четири са два метра. Истицање заставе, као симбола окупације Грчке, и то управо на мјесту гдје се вијорила грчка застава, видљивом цијелој Атини, представљало је провокацију за понос и национално достојанство Грка. Двојица младића су одлучили да је скину и у овај одважни подухват упустили
се наоружани само својом одлучношћу, спремни и да положе своје животе уколико би били ухваћени. Ујутро 31. маја 1941. године, када је примијећено да са јарбола недостаје свастика, спроведена је истрага. Непознати починиоци осуђени су на смрт у одсуству. Око 11 сати истог јутра, на јарбол је истакнута нова свастика. Скидање свастике био је први чин отпора у Грчкој, након потпуне њемачке окупације, падом острва Крита у мају 1941. Био је то чин од огромног симболичког значаја и утицаја на морал грчког народа. До децембра 1941, односно три мјесеца након скидања заставе, формирана су два велика покрета отпора, која су исписала херојски грчки еп о отпору нацизму, који је био прогутао готово цијелу Европу. Апостолос Сантос је побјегао прогонитељима и одмах се придружио покрету отпора у грчким планинама. Њемци су Глезоса хапсили три пута и сваки пут је успио да им побјегне. Генерал Де Гол је Глезоса описао као „првог европског партизана“. Апостолос Сантос умро је 2011. године, а Манолис Глезос ове године, 30. марта. Својим чином доказали су да је отпор као симболички чин ефикасан колико и други облици отпора, под условом да је надахнут непроцјењивим благом људске слободе. (Ставови су лични и никако не одражавају званичне ставове грчке владе)
ВИШЕВЈЕКОВНА БОРБА ЦРНОГОРСКОГ НАРОДА
ДОБРИЛО МАЛИЏАН
Јунаци и у немогућим ситуацијама ОТПОР КОЈИ СЕ МЈЕРИ ОСМИЈЕХОМ Споменик Љубу Чупићу на Тргу слободе у Никшићу
У
природним наукама отпор је универзална физичка величина. У друштвеним и хуманистичким наукама је па – исто величина. Самим тим и општи појам, што значи јединствен за цијело човјечанство. Постоје различите врсте отпора, према окупатору, завојевачу, режиму, диктатури... Зато је и много примјера отпора у људској историји, од Термопила до модерних времена. И сваки од њих је блистави примјер да су се људи одупријели некоме или некој сили која је угрожавала њихову слободу. Попут отпора Теуте Римском царству, или Будике у Британији, бројних устанака народа против угњетача, попут Француског покрета отпора фашизму, отпора у долини Хараме, Кадињаче. Па и против режима Слободана Ми-
лошевића био је Отпор. У Црној Гори је остало запамћено „држа се ка’ Осман на Плијевну!“ Као и свуда, и у црногорској историји било је доста примјера пружања отпора. У неку руку, читава наша миленијум дуга историја могла би се свести на вјечито пружање отпора. Оно што наш отпор чини посебним је чињеница да је понекад био ирационалан, да смо пружали отпор када нико не би, када је можда било и паметнијих рјешења. То свакако није био отпор ради отпора, већ је за нас имао итекакву унутрашњу логику, јединственог и перманентног пркоса, која је гледано са стране тешко могла бити схваћена. Тај отпор се код нас мјерио осмијехом и то оним Љуба Чупића. И примјера таквог отпора било је у нас много. Још од најстаријих времена
када су се моћном Римском царству супротставила илирска племена иако у безнадежном чину, јер их је напустио једини савезник Македонија. Крај њихове државе и племенског савеза био је довољно херојски да су га запамтили и генерацијама пренијели римски историчари. У средњем вијеку када смо пружили отпор Византији како бисмо успоставили сопствену словенску државу – прву на овим просторима и побиједили дуку драчког у бици код Туђемила 1042. године. И када се господар Црне Горе Стефаница Црнојевић одупро инвазији војске из Деспотовине ради одбране своје и народне слободе и права на сопствену државу. Његов син Иван одупирао се огромној Османској царевини и у ситуацији која је изгледала безизлазна, потпуно окружен непријатељима. Чак и оснивање штампарије на Ободу је својеврсан чин отпора, јер смо одбили да се предамо и учинили све да црногорско име остане запамћено у вјековима без обзира на перманентну политичку опасност. И након пада посљедње феудалне државе, црногорски народ је наставио са пружањем отпора и постојано се борио за слободу у наредна три вијека. Поновно освајање слободе и сопствене државе изискивало је ве-
лика прегнућа и оставило бројне примјере херојског отпора и у немогућим ситуацијама. Најбољи примјер за то је отпор Црногораца Омер-паши Латасу у два наврата, 1852-1853. и 1861. године. Док се цијела Црна Гора под књазом Данилом очајнички борила против надмоћног непријатеља, догодио се посебан примјер отпора – Девет крвавих острошких дана, када је војвода Мирко Петровић бранио манастир надљудским снагама. У нашој историји остаће упамћени и примјери јуначког отпора у кланцу Дуга током Вељег рата. Њихово јунаштво, које је задивило Европу, допринијело је стицању независности на Берлинском конгресу. Почетак XX вијека донио је нова разарања и ратове, а коначно и свршетак црногорске самосталне државе. И ови догађаји обиловали су примјерима отпора окупатору, чак и када је био бесмислен. Михаило Лалић пише у свом дјелу Гледајући доље на друмове о примјеру Илије Миње Вукотића и тројице Чевљана који су се храбро супротставили уласку аустроугарске војске 1916. године у њихово родно Чево, који се, наравно, завршио њиховом погибијом. За многе ће тај њихов чин изгледати ирационалан, али они су примјер родољубља и одбране своје отаџ-
ВУКОТА ВУКОТИЋ бине у свим околностима. И посљедњи отпор црногорске војске на Мојковцу у јануару 1916, пред надолазећом аустроугарском армадом, претвориће се у лабудову пјесму Црне Горе као државе. Посебан примјер отпора су комитске чете 1919-1921, које су се борили за право, част и слободу Црне Горе и онда када није постојала никаква нада да ће њихов подухват успјети. Коначно, у Другом свјетском рату Црногорци су били тај народ који је цијели похрлио да пружи отпор фашистичком поробљивачу, једини у Европи, у великом устанку 13. јула 1941. године. Овај јединствени примјер у историји Старог континента остаће свијетли примјер хероизма на част свим генерацијама Црногораца од тада.
3
17. октобар 2020.
Револуција без облика О СПОМЕНИКУ ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ
У
близини моје породичне куће у Никшићу налази се чувени Дом револуције. Памтим вријеме док су се још кранови, доиста лијено, окретали иза велике лимене ограде недалеко од трафике у којој су се продавали најљепши балони у граду. Играјући се, вођена знатижељом да из радозналости провирим или макар пошаљем балон да испита како изгледа кућа у којој станује револуција.
У нашем случају, из примјера Дома револуције морамо коначно прихватити да се отпор и револуција не креирају рушењем храмова знања и образовања, већ се знањем елиминише догма и даје јој се отпор у корист умјетности и напредне револуционарне мисли
Умјетник по својој природи не може да битише и опстаје мимо онога што га окружује и онога што му се дешава, он реагује и ствара. Доказ томе су и бројни манифести, навешћу само неке. Футуристички манифест је прошао неславно јер је заговарао прочишћење духа кроз рат и предвидио насилне догађаје у блиској будућности – Први
ДОБРИЛО МАЛИЏАН
И толико година касније револуција још увијек нема свој изглед ни облик, она је као и та грађевина једна недовршена мисао и тежња. Но, овај наш дом, мегаломански какви смо и ми, а посебно Никшић, таман кад помислиш да смо нешто изградили, оно почне да се урушава, било у идеји или мисли, а у никшићком случају урушавање је почело новом квазиреволуцијом а потпомогнуто подземним водама у Никшићу познатијим као Посрани поток. Амбиције су појеле замисао о Дому револуције, који је требао да буде споменик једном времену и инспиратор будућег, постављен на бахато срушеном симболу знања и града – школи која је носила име народног хероја.
осудила као дегенерика. Визуелна умјетност је на почетку двадесетог вијека у потпуности разложила ликовни израз и њене филозофске темеље.
ОТПОР И РЕВОЛУЦИЈА СЕ НЕ КРЕИРАЈУ РУШЕЊЕМ Камен темељац Дома револуције у Никшићу, септембар 2020.
и Други свјетски рат, или чувени манифест – Надреализам у служби револуције, чији први број излази 1930. године. Бретон на то објављује Други манифест у коме наглашава да „надреализам свјесно усваја марксистичку формулу када је у питању
формирање друштва“. Овај модел је извршио огроман утицај на касније умјетничке покрете као што су апстрактни експресионизам, дадаизам и поп арт. Умјетност као пуки чин стварања, како то увијек и бива у турбулентном времену какво је да-
нас, представља чисти луксуз и привилегију. Пабло Пикасо је један од предводника деконструкције, отпора и револуције, који је кроз кубизам надахнуо Баухаус који се трудио да се одупре нацистима. Пол Кле је предавао визуелну комуникацију у Баухаусу, па га је нацистичка влада
Управо ова трансформација заједно са могућношћу репродукције дизајна, директно је довела до овога што ми данас називамо дизајном, а првенствено се мисли на графички. Испреплетан са новим умјетничким облицима, дајући највећу платформу, дизајн је постао дух умјетничког протеста, а то је жеља да се деконструишу системи угњетавања помоћу врхунске визуелне комуникације. Сматра се да је за прву револуцију заслужна Гутембергова штампарија која је омогућила обичном грађанину да протестује. Јоханес Гутемберг је заувијек промијенио модерну историју, људи су почели са писањем писама и памфлета испуњеним идејама. У европској историји прва мета протеста је била црква, а у то вријеме је црква била и држава – они су били влада и извор кохезије друштва и угњетавања као посљедица такве владавине. Тако је започео протестантизам и употреба штампе је утицала на прве промјене друштва. Четрдесетак година касније династија Црнојевић оснива прву државну штампарију Обод, која такође помаже у изградњи и сазријевању модерног црногорског друштва. Нешто касније да би се Црна Гора одбранила и пружила отпор окупатору, Црногорци су слова топили у бојева зрна, што представља својеврстан револуционаран чин у функцији утемељења и опстанка државе, јер ако послије битке буде Црне Горе биће и штампарије. И била је! У нашем случају, из примјера Дома револуције морамо коначно прихватити да се отпор и револуција не креирају рушењем храмова знања и образовања, већ се знањем елиминише догма и даје јој се отпор у корист умјетности и напредне револуционарне мисли.
ГРАЂАНСКА ПОБУНА У ЦРНОЈ ГОРИ У XX ВИЈЕКУ
Три генерације отпораша Д
вадесети вијек Црној Гори је донио културу грађанске побуне и отпора. С ове дистанце гледано, током тог вијека прохујале су три карактеристичне генерације које су далекосежно утицале на њене политичке прилике. Једна од првих организација која је промовисала модернији приступ у владању и демократизацију црногорског политичког живота била је студентска омладина црногорских студената у Београду, тзв. Млада Црна Гора. Њени прваци и чланови одиграће негативну улогу у процесу нестанка Црне Горе 1918. године будући да су за рачун Србије издали своју домовину. Но, иако се за издајнике не може тражити оправдање не можемо а не навести да је та организација, односно полет и идеализам највећег дијела њенога чланства изманипулисан од стране политичких и обавјештајних структура окупљених око Николе Пашића и српскога двора. Њихов бунт прије свега био је усмјерен на аутократизам краља Николе I и његов застарјели начин управљања земљом те на недораслост правног система Црне Горе који је поспјешивао корупцију и изазивао велики класни јаз. Ипак, након уједињења створена је земља која није личила на богату Атлантиду коју су они сањали
и идеализовали. Дотадашњи недемократски систем управљања чије су рушење многи од њих подржали на Подгоричкој скупштини био је патрљак у односу на новостворене прилике. Нови режим у потпуности их је заобилазио кад су у питању високе државне функције и Црна Гора је, како су многи говорили, постала „слијепо цријево“ и „југословенски Сибир или Тасманија“. Њихова разочарења, преиспитивања и генерацијску меланхолију веома реалистично је кроз лик Пеја Грујовића описао највећи црногорски књижевник XX вијека Михаило Лалић, у својој чувеној тетралогији. То је била генерација изневјерених идеала, жигосана издајом и наивном логиком да ће српски двор уважити њен „значај“. На грешкама прве генерације црногорских отпораша стасавала је друга, она којој је судбина додијелила тренутак најтежих историјских искушења. Била је то генерација симпатизера и чланова Комунистичке партије који су режиму међуратне југословенске краљевине пружали најфанатичнији отпор. Црногорска студентска омладина у Београду посебно се истицала својим ангажманом и организовањем бројних манифестација незадовољства стањем у Краље-
вини СХС/Југославији. Студентски симбол те генерације био је студент права Жарко Мариновић, који је убијен током студентских демонстрација 1936. године. Датум Мариновићеве смрти 4. април данас се слави као Дан студената у Црној Гори и Србији. Црногорски комунисти су у међуратноме периоду, нарочито након убиства краља Александра Карађорђевића све отвореније исказивали своја неслагања организовањем протестних скупова широм Црне Горе. Најпознатији скуп тога типа биле су демонстрације 1936. године када је колона грађана незадовољна режимом Милана Стојадиновића кренула према Цетињу и заустављена у мјесту Белведер. Тада је комесар Управе полиције Милован Илић наредио отварање ватре на демонстранте и том је приликом страдало 6 особа, док је на десетине људи рањено и ухапшено. Колико је био јак политички отпор који су пружали Црногорци свједочи чињеница да је у периоду од 1936. до 1938. године из политичких разлога убијено 11 црногорских становника. Ову генерацију дочекао је Други свјетски рат и она је била окосница антифашистичког покрета отпора и носилац идеје о рјешавању црно-
горског националног питања и положаја у Југославији. У редовима нароодноослободилачке борбе погинуло их је око 15.000. На крају рата они су вратили субјективитет Црне Горе и њено право на самоопредјељење, што је прва генерација жртвовала у корист својих идеала. Другој генерацији може се приписати фанатичност која ће је током тешких ратних година у неколико наврата навести на велики број ликвидација и убистава што на њену славну борбу ипак бача ćен. Трећа генерација носилаца грађанскога отпора била је подмладак оне друге. Она није схватила значај тренутка како је то учинила њена претходница већ је пружила подршку струјама које су учествовале у дисолуцији хладноратовске Југославије. Незрела и неискусна, недовољно национално утемељена трећа генерација је од љета 1988. до почетка 1989. учествовала у организовању масовних демонстрација против старог комунистичког руководства. Њен политички успјех и смјена старог режима довела је Црну Гору у тешке прилике. Ипак, за разлику од генерације с почетка XX вијека, ова је смогла снаге да политички сазри и одржи своју политичку моћ. Управо зато је
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ 1997. године поништила своју деценијску политику и усмјерила енергију ка обнови црногорске државности 2006. Упркос увријеженом мишљењу да су Црногорци несклони промјенама, искуства три генерације отпораша у XX вијеку показују да то баш и није тако. Три драматична друштвено-политичка заокрета током XX вијека свједочанство су жилавости идеје отпора, али, с обзиром на то да је сваки од њих био обиљежен извјесним идентитетским „ресетовањем“, и чињенице да црногорске подјеле нијесу од јуче, није их могуће залијечити инстант ритуалним мантрама, како нас то данас увјеравају нови властодршци.
4
17. октобар 2020.
КАКО ЧИТАТИ КУЛТУРУ ОТПОРА
К
ултура отпора је тема читања историје и социологије културе и умјетности од антике до данашњег дана. Можемо је дефинисати као залагање умјетника и интелектуалаца за остварење одређених социјалних или политичких циљева. Исказ је аутентичне потребе заједнице у свим стањима напетости без обзира на карактер друштвеног и политичког устројства. Културу отпора свједочимо како на Западу, тако и на Истоку некадашњег биполарног свијета чији су репрезенти биле двије велике силе, САД и СССР. Напетости су различите, контекст такође, али без обзира да ли говоримо о друштвима тоталне контроле попут земаља Варшавског блока, или о западним демократијама након Другог свјетског рата, или транзицијском оквиру након рушења Берлинског зида и актуелних питања децентрализованих зона утицаја савременог конфузног свијета након таласа савремених облика тероризма, економских или мигрантских криза, полазиште је исто. Демистификација умјетности и умјетничког рада, увођење умјетничког стваралаштва у свакодневицу, захтијевајући ангажман, како друштвени, тако и умјетничко-стваралачки уз стварање проактивног односа на релацији умјетник (извођач) / публика (грађанин). Умјетност која запрема јавни простор, а не само класичне просторе за културу. Умјетност која се сели на улицу, тргове и друге јавне просторе. Или како Шантал Муф објашњава њен циљ –„потиче неслагање и разоткрива оно што доминантни консензус тежи затрти“. Архив умјетника, умјетничких дјела, умјетничких група, пројеката или манифестација и фестивала који улазе у простор културе отпора је посебно важан за XX вијек, али укупну историју умјетности можемо читати кроз тако постављен контекст.
Ко се сјећа Младине из осамдесетих година XX вијека зна колику је моћ имао тај алтернативни медијски, културни и умјетнички покрет… Сличну, али не тако свеобухватну моћ, прије свега у контексту еманципације друштва, имали су и подгорички Омладински графити деведесетих година XX вијека
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
Смисленост која провоцира
МОЋ ЕМАНЦИПАЦИЈЕ ДРУШТВА Mladina, мај 1995. (Словенија) / Омладински графити, септембар 1998. (Црна Гора)
Рецимо, писмо из 1898. године „Оптужујем“ Емила Золе властима у Француској поводом афере Драјфус. Једна реченица из тог писма и данас је актуелна поводом хиперпродукције афера на свим нивоима. „Злочин је лагати јавност, обрлатити јавно мњење до крајњих граница, а да би се све окренуло у нечију корист најгорим сплеткарењима…“ Или прије њега Георг Бихнер, који је осим драма Дантонова смрт, Војцек и Леонс и Лена написао политички проглас под називом Мир колибама! Рат палатама! у коме истиче ,,Године 1834. као да се доказује да Библија садржи лажи. Као да је Бог створио сељаке и занатлије петога дана, а кнежеве и отмјену господу ше-
стога дана, и као да је овима Господ рекао: „Владајте над свом живином која гмиже овим свијетом“, и као да је сељаке и грађане убројио у црве“. Ако би за културу отпора узели само примјер ратних сукоба или радикалних друштвених промјена, како глобалних тако и оних локалних, то би била посебна тема или сасвим особен архив умјетника и њихових дјела. Рецимо Пикасова Герника или дјеловање словеначког покрета НСК у оквиру којих дјелују Ирвин, Лајбах, Козмокинетички театар Црвени пилот, Нови колективизам и Група за чисту и практичну филозофију. Моћ једне слике или учинковитост манифеста, пер-
форманса, провокација и интервенција у јавном простору и политичком животу. Ко се сјећа Младине из осамдесетих година XX вијека зна колику је моћ имао тај алтернативни медијски, културни и умјетнички покрет не само у Словенији, моћ за друштвене промјене. НСК је директно износио своје ставове. „Политика је највиши облик популарне културе и ми који стварамо савремену европску попкултуру сматрамо себе политичарима“ и ,,Ми смо умјетници, а не политичари. Кад словеначко питање буде ријешено једном заувијек, ми желимо завршити наше животе као умјетници“. Сличну, али не тако свеобухватну моћ, прије свега у контексту еманципације друштва, имали
су и подгорички Омладински графити деведесетих година XX вијека. Нихове насловнице провоцирале су тадашњи естаблишмент. Култура отпора је припадала субкултурним пројектима попут Мозга елиминатора, Републике Забјело, The Books of Knjige... Имали су снажну антиратну, антиклерикалну и антинационалистичку ноту, пријеко потребну мањини у тадашњем контексту. Значај овако постављене теме и потребу да се она истражи и архивира показује и књига Уметност и култура отпора ауторке Милене Драгићевић-Шешић, која теоријски и методолошки сагледава културу отпора на примјеру умјетничке и активистичке сцене деведесетих година XX вијека у Београду. Књига даје преглед кључних актера умјетничких пројеката који су пркосили ксенофобичном режиму Слободана Милошевића. Истичу се три основне линије ангажмана умјетности и то у односу на критику национализма и популизма, критику конзумеризма и друштвеног раслојавања, као и прекорног положаја умјетника и лијеву популистичку перспективу. Важност ове књиге је у томе што она доприноси бољој видљивости и значају културе отпора у друштву, која се често у свом дјеловању суочавала и суочава са медијском и друштвеном маргинализацијом. Питање архивирања умјетничких пракси које припадају независној сцени или пројектима који својим дјеловањем представљају умјетност отпора одговорност је како самих институција, али и истраживача и институција у пољу културе. Црногорској култури или њеним студијама културе данас више него икада недостаје један такав поглед на Цетињски бијенале које је представљало изузетан примјер културе отпора, а тај недостатак говори о томе колико смо немарни да важне тачке отпора учинимо видљивим и присутним у јавности. Слогани или називи прва два бијенала били су: Од кича до крви само је један корак и Видјети у мраку.
ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ ПОКРЕТ
Стоп црквеном догматизму
Ј
едан од најзначајнијих културних процеса за развој савремене европске цивилизације догодио се у ренесанси. Између XIV и XVI вијека долази до европског културног покрета који почиње да мијења човјеков однос према животу. Европска цивилизација креће да се развија након суморног средњег вијека у којем, ако није заостајала, свакако није била испред водећих ваневропских цивилизација. Захваљујући низу важних догађаја за човјечанство који су се десили у овом периоду, од открића Америке, Коперниковог система, Гутенбергове штампарије до разних техничких изума и многих достигнућа појединаца из разних сфера науке и умјетности, Европа почиње да преузима водећу улогу у свијету. У том периоду културног процвата, ренесансна умјетност и умјетници одиграли су важну улогу која је претходила друштвеној побуни и духовном културном препороду Европе. Визионарска ренесансна књижевност представља темељну
епоху свјетске књижевности, односно прекретницу у њеном даљем развоју. Формирају се нова схваћања улоге, сврхе и значења књижевности и умјетности. Свјетовна књижевност потискује ону намијењену црквеним потребама. Умјесто дотадашњег изворног црквеног учења преовладава обузетост свјетовним животом и схваћањем појединца као могућег носитеља највиших вриједности. Пишу се дјела за нови слој грађанства и не служе само да би се пјевала, рецитовала или изводила у неким свечаним приликама. Ренесансни књижевници препознају суштину проблема коју умјетнички успјешно исказују у својим дјелима, критикујући тадашње друштво уређено по мјерилима цркве, саму цркву и свештенство али не и суштину и потребу религије. Како уочава Миливој Солар, ренесансни дух започиње већ у средњем вијеку с тројицом италијанских и свјетских великана – „Док је Данте још човјек средњега ви-
јека у чијем се животном дјелу назиру обриси ренесансе, док је Петрарка већ човјек ренесансе у којем још донекле живи средњи вијек, дотле је Бокачо у Декамерону потпуно напустио насљеђе средњега вијека и постао зачетником нових токова у свјетској књижевности“. Нови дух се, даље, огледа кроз ненадмашну, за то доба, критичку сатиру Франсоа Раблеа, који у свом роману Гаргантуа и Пантагруел окреће цијели свијет средњовјековља „наглавачке“. Рабле се служи пародијом, преувеличавањем, изобличавањем, извртањем свих правила класичног приповиједања стварајући дојам комике и ироничне критике у којем се огледа црквено и друштвено наличје средњовјековне културе. Поред Раблеовог успостављања новог типа комике, због којег му је дјело стално било забрањивано и сатанизовано, ренесансна књижевност се обогаћује новим књижевним врстама које ће доминирати и данас. Попут „есеја“ чији је зачетник Мишел Монтењ
са својим најзначајнијим дјелом Essais, затим дјелима Мигела де Сервантеса и Вилијема Шекспира, утемељитељима нововјековног романа и драме, у чијим је остварењима ренесанса доживјела највећи домет премашујући властиту епоху. Сервантес и Шекспир сматрају се оснивачима нове традиције у чију славу и част се сваке године 23. априла обиљежава Свјетски дан књиге и ауторских права, захваљујући легенди по којој су обојица умрли на исти дан. Још једна симболична подударност. Исте године кад је рођен Шекспир, рођен је и Галилео Галилеј, утемељивач модерне науке. Попут поменуте двојице великана и Галилеова достигнућа представљају историјску и културну прекретницу човјечанства, као и отпор дотадашњем црквеном догматизму, чије сљепило и бездушност врхунац доживљавају увођењем инквизиције, а касније и издавањем индулгенција. Галилеј се морао одрећи свог чувеног дјела „Дијалог
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ о два свјетска система“ у којем је исмијан црквени геоцентризам, а афирмисана идеја хелиоцентризма. Напуштио је своја научна увјерења да би избјегао спаљивање на ломачи, односно судбину Ђордана Бруна. Црква је добила битку против њихових живота али је изгубила битку против њихових остварења. Остварења ренесансног човјека, умјетника и научника, њихов отпор црквеном догматизму су свијет какав баштинимо данас.
5
17. октобар 2020.
Пријестоли се руше, умјетност остаје АНГАЖОВАНА УМЈЕТНОСТ КАО ОДРАЗ ДРУШТВЕНИХ ПРЕВИРАЊА
У контексту друштвених превирања која се претварају у револуционарни покрет, када се умјетност ставља у службу афирмирања вриједности које обећава нови друштвени поредак, као што је било у случају руске умјетничке авангарде, та су се иста прогресивистичка умјетничка струјања нашла на мети коју је погађао отпор оне културе, односно власти која их је претходно глорифицирала
У
свом сложеном бићу умјетност као креативни израз подразумијева и културу отпора. Неријетко, парадоксално казано, у култури отпора омогућава се дјеловање умјетности. Јер, неријетко, умјетност потврђује или афирмише своје суштинске вриједности управо захваљујући култури отпора. У свијету друштвених динамичних промјена, преломних догађаја, побуна, ратова, тоталитаризама, демократије... умјетност је онај медиј који често својим отпором освештава, шири границе спознајног кроз своје креативне симболичке форме. Дјелотворност умјетничког израза је већа, снажнија и утицајнија што је остварено дјело креативније, што се његова креативност са плана конкретног проблема, поводом неког догађаја или принципијелног ауторовог става, преноси у сферу ширег универзалног значења. У умјетничкој пракси од ренесансе до данас било је занимљивих примјера у којима се управо кроз друштвени отпор путем умјетности обогаћивала сама култура. Јер умјетност је успијевала свједочити преломне догађаје, разбијала и надилазила доминантне предрасуде, догматична стајалишта или ригидне концепте. Опирала се снагом сопствене енергије, увјерљивошћу и утицајношћу свог израза. Компарирајући динамично вријеме деветнаестог стољећа са динамичним друштвено-културним процесима тога доба, јавља се као једна врста карактеристичне парадигме слика „Слобода води народ“ француског романтичарског сликара Ежена Делакроа. Алегоријски приказ слободе с одважном, полуобнаженом женом откривених груди са фригијском капом на глави, која у десној руци држи уздигнуту француску тробојку, а у лијевој носи пушку, ангажовано је дјело, одраз тадашњег друштвеног превирања у Француској. Ова монументална сликарска композиција није само значајно умјетничко остварење са свим карактеристикама Делакроаовог сликарског израза врхунског колористе, него и она умјетничка креација која кроз естетски облик отпора преноси свједочанство о догађајима који су резултирали свргавањем са пријестола краља Карла X на чије је мјесто постављен краљ Луј Филип.
климе ефикасан отпор традиционалним мишљењима и ставовима управо се најизразитије показао у умјетничком стваралаштву.
ПРЕЛОМНИ МОМЕНТИ Постоје веома важни, у неким периодима преломни отпори који се догађају у самој умјетности. Један од најзначајнијих отпора који је по многима био кључан за оно што ће се битно односити на карактер модерне умјетности у смислу њене филозофије или феноменологије, био је отпор маниристичке умјетности према ренесансном схватању слике заснованом на ,,хармонизирајућем логосу“. Оно што је Густав Рене Хоцке написао за Хамлета видјевши Шекспировог данског краљевића као „највеличанственију фигуру тадашњег маниризма“ с карактеристикама оклијевања, растресености, супротстављања логици, конвенцији, дужностима, чему придодаје еротску двосмисленост, све ће се те карактеристике одразити и битно утицати на многе појаве у умјетничком стваралаштву XX стољећа од надреализма до постмодерне. Не само у сликарству него и у књижевности, филму, театру, високој моди. Отпор унутар умјетности у култури XX стољећа парадоксално показује манифест дадаизма по којему се презирала умјетничка традиција и њене вриједности. Дадаизам је давао отпор било каквом покушају да се акције и (не)дјела протагониста овога авангардног покрета прогласе умјетношћу. Међутим, иста су та дјела постала умјетност и завршила у музејским институцијама које су аутори тих дјела презирали. Тако су се током историје низали отпори темељени на супротстављеним концепцијама о појму и смислу који треба представљати оно што зовемо умјетношћу. Фигурација и апстракција, концептуализам и хиперреализам, неоавангарда и
постмодерна, да наведемо само ових пар општих мјеста у историји модерне и савремене умјетности. У контексту друштвених превирања која се претварају у револуционарни покрет, када се умјетност ставља у службу афирмирања вриједности које обећава нови друштвени поредак, као што је било у случају руске умјетничке авангарде, та су се иста прогресивистичка умјетничка струјања нашла на мети коју је погађао отпор оне културе, односно власти која их је претходно глорифицирала. Ако се идеали револуције остваре и уз подршку умјетности реализује обећани, утопистички свијет, онда власт губи своју сврху. Хијерархија нестаје, вриједности се нивелирају. Зато је отпор једне културе смијењен другим. Тако нови смисао руске умјетности није био више у њиховом авангардизму оличеном у конструктивизму или супрематизму, него у ригидном соцреализму. На крају овог кратког осврта на сложени темат културе отпора и умјетности, у којем је наведено тек неколико одабраних примјера, потребно се вратити слици Ежена Делакроа „Слобода води народ“. Занимљив је био животни пут тог великог умјетничког дјела. Од изложености у Луксембуршкој палати у Паризу гдје ју је поносно, али кратко вријеме држао Луј Филип до њеног данашњег мјеста у музеју Лувр. Узнемиреност коју је француски суверен морао осјећати према Делакроаовом ремек дјелу и значењу насликаног призора учинио је да је овај посљедњи „грађански краљ“ склонио слику с почасног мјеста које јој је био одредио. Као да је у тој Делакроаовој драматичној композицији наслућивао надолазећи народни отпор који га је у револуцији 1848. године коштао абдикације. Пријестоли се руше, режими се мијењају, умјетност с отпорима или упркос њима увијек опстаје.
Музеј Лувр, стална поставка ( одсјек за сликарство )
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ
чења што га садржи синтагма култура отпора. Француски је мајстор као свједок бурних и преломних догађаја у његовој домовини изрекао оне чувене ријечи: „Иако се нијесам борио за своју земљу, сликао сам за њу“. Борио се оружјем непобједиве умјетности. Што је то Делакроа насликао у „Слободи која води народ“ што надилази формално естетски карактер ове композиције и њену „документарну“ вриједност историјског тренутка ондашњег француског друштва, падом монархије и успостављањем републике? Управо је овом славном сликом инаугурирано широко подручје културе отпора које се рефлектује и на данашње савремено друштво. С обзиром да овом приликом говоримо у домену умјетничког стваралаштва, можемо само споменути да је приказ слике француског сликара о догађајима Јулске револуције из 1830. године инаугурирао, ако тако можемо рећи, од времена барикада на париским улицама, идеолошка сукобљавања савременог свијета која су се управо догађала на улицама и трговима свјетских метропола од, наведимо овом приликом, немира из 1968. године у Паризу до недавног Египатског прољећа у Каиру. Делакроаов симболички лик слободе, отјеловљен у храброј и енергичној жени обнажених груди, земаљској хероини, као да је антиципирао оно што ће се на пољу умјетности интензивно догађати од средине XX стољећа, у чему ће кроз умјетничко стваралаштво жена изражавати отпор укоријењеним предрасудама о њеној инфериорности у друштвеним збивањима. Ојачат ће феминистички покрет који ће од оног из XIX стољећа до данас инсистирати и изборити се у великој мјери за права која женама припадају као што су, између осталог, сполна равноправност или трансфеминизам. У контексту овакве савремене друштвене
РЕВОЛУЦИЈА ПОТАКЛА Стварање слике познате још и по називу „Три славна дана“ потакла је управо та прва модерна урбана револуција. Делакроаово је дјело занимљиво и по сложености зна-
„СЛОБОДА ПРЕДВОДИ НАРОД“ Ежен Делакроа, уље на платну, 1830.
Кад умјетнице узму ријеч У историји умјетности XX стољећа неколико је жена угледних умјетница својим ангажманом, у медијима којима се баве, изборило своје заслужено мјесто које им припада у култури модерног свијета и чији је рад извршио и данас врши плодотворне утицаје. Једна од најзанимљивијих личности је америчка умјетница Синди Шерман која је 1977. године радила на пројекту „Untitled Film Stills“ изложеном у Музеју модерне умјетности у Њујорку 1995. године. Управо културом отпора, својим црно-бијелим фотографијама у којима се сама ауторица представља као актер одабраних сцена разних филмских остварења, критички се односи према третирању жене, односно женског питања уопште. Медиј филма је послужио за медиј њених фотографија да симболички прецизира бинарну опозицију црно-бијелог што одговара оном у кинематографији клишеизираном приступу жени – добра и лоша, позитивна и негативна, узоран примјер или примјер за осуду. У суштини, истим проблемом али на другачији ликовни начин бави се такође угледна америчка концептуална умјетница и сликарица Шери Левин. У својој умјетничкој стратегији ова ауторица свјесно преузима туђе радове познатих, искључиво мушких умјетника (најчешће Матиса и Де Кунинга), желећи истаћи проблем дискриминације и потцјењивања жене као умјетнице која се налази у подређеном положају према својим мушким колегама. Могли бисмо у оквиру ове проблематике навести низ примјера, али ћемо истаћи само још један, онај славне умјетнице Барбаре Крајгер чији је отпор друштву кроз њен умјетнички израз имао веома успјешне учинке. Ауторица користи утицајну моћ слике, најчешће фотографије из новина, које комбинира са текстом, такође утицајним медијем ријечи користећи доминантно црно-бијелу и црвену боју. Визуелно ефектно и у поруци директно ови радови истичу актуелне проблеме друштвених феномена. Умјетница сказује отпор штетним идеолошким порукама, експанзији конзумеризма, залаже се за равноправност сполова. Ефикасност поруке њених радова увећана је чињеницом што нијесу излагани само у традиционалним изложбеним просторима галерија и музеја него и у јавним просторима, пасажима, подземним жељезничким станицама, фасадама зграда. Ауторичин се критички отпор акцептира на јасно видљив и читљив начин. Треба у овом кратком осврту нагласити да се умјетност у култури отпора не догађа само на релацији умјетничко стваралаштво и друштвени процеси које то стваралаштво потичу.
6
17. октобар 2020.
СТВАРАОЦИ КОЈИ НИЈЕСУ ПРИХВАТАЛИ ОМЧУ НАМЕТНУТИХ РЕГУЛА
С
вети Августин је префињене, еденске душе, звао: „Ви, изабрано царство слабих“. Чини се да је то царство слабих јаче од свих других царстава на земљи. Јер, одатле потичу они који су заувијек промијенили нашу поетичку меморију, научили нас да црпимо снагу из вртоглавица, да у леду налазимо ватру што ће сагорјети сав бол. Овогодишња добитница Нобелове награде за књижевност Луиз Глик, мађарска је Јеврејка, рођена у Америци, а родитељи су је од раног дjетињства упућивали на грчке митове. Била је усамљено, осjетљиво дијете. Постала је пјесникиња захваљујући – отпору. Наиме, била је дјевојка када је свијет почео око ње да стеже сурову омчу модерне културе – жена мора да буде савршена. И Гликову је стигао тај наметнути терор перфекционизма. Њено тијело одговорило је дубоком тугом анорексије. Лијечећи се по клиникама, кренула је на најузбудљивије путовање – дубоко у лавиринт аутентичног ја. И одлучила да од трауме, туге, отпора према бесмисленим законима свијета – не пише пјесме, већ зида катедрале од ријечи. Истраживала је храбро аутобиографско, трауматско, љубавно... „Бол није доказ да сам рањена. Бол је доказ да сам вољела“.
ОТПОР ЖЕНЕ Снажан отпор владајућем кукавичлуку свијета изрекла је и Оријана Фалачи, најчувенија новинарка двадесетог вијека. Једини државник који је одбио интервју са њом био је Јосип Броз Тито.
Чини се да је то царство јаче од свих других царстава на земљи. Јер, одатле потичу они који су заувијек промијенили нашу поетичку меморију, научили нас да црпимо снагу из вртоглавица, да у леду налазимо ватру што ће сагорјети сав бол
Интервјуисала је кога год је жељела – Никсона, Фелинија, Голду Мејер, Индиру Ганди, Вилија Бранта, Кисинџера, Гадафија… Била је прва жена слетјела равно са Запада која је сјела преко пута Хомеинија да уради интервју. У разговору са Хомеинијем је инсистирала: „Морам вам поставити много питања и о фереџи, коју сам присиљена да носим у разговору са вама. На примјер, како се уопште плива са њом?“, питала је Хомеинија. Он је био љут. „Наши обичаји нијесу ваша брига, вас се не тичу. Фереџа је намијењена младим женама и финим дамама“. „Баш лијепо од вас што сте ми то објаснили, моментално ћу се ослободити ове глупе средњовјековне крпе“, љутито му је одбрусила Фалачијева и разговор је прекинут. Доживјела је, међутим, да јој краљ Мохамед Реза Пахлави каже да је она на бијелој листи његовог срца, док је на црној листи његове власти. За људе из свијета политике гово-
рила је да су „гадови који одлучују о нашим животима“. Није била конформиста никада, ни у чему. Када одјури на новинарски задатак, упркос љекарским упозорењима, доживљава побачај – једну од највећих траума у животу жене. Али она остаје храбра. Пише Писмо нерођеном детету. Књига доживљава милионске тираже, јер прича о овом болу увијек је универзална. „Нијесам себи дозвољавала луксуз страха. Никада“. Жељела је да сазна истину. Ње нема у балским дворанама. Писала је по десет сати дневно. И увијек је носила војнички сат. Била је војник и у љубави. Вољела је једном. До коштане сржи. До крвне плазме. Био је револуционар и пјесник, Алеко Панагулис. Упознала га је 24 часа пошто је пуштен из затвора. Покушао је да покрене револуцију. Отишла је у његову кућу, а он је већ био купио руже за њу. Стајао је у углу, испијен, блијед и лијеп. Прва ре-
ченица коју је о њему написала била је: „Изгледао је као Христ…“ Кад под сумњивим околностима страда у саобраћајној несрећи, а готово је сигурно да се радило о атентату, остаје му вјерна до краја. Његов гроб кити љубичицама и криновима. Кад угледа његово преминуло тијело, прошапуће: „Миран. По први пут у животу“. И онда дуго држи руку глатку као византијска свила. И рука се у њеној врелој руци хлади. И онда је одводе.
СЛОБОДА У ЧОВЈЕКУ Виктор Франкл, један од најчувенијих психијатара двадесетог вијека, Јеврејин који је преживио концентрациони логор, написао је у дјелу Зашто се нијесте убили изузетно запажање: међу онима који су преживјели концентрационе логоре, висок је проценат бриљантних интелектуалаца. Знали су да је слобода изнутра и свакога дана су
Private Archive Peraz
САЊА ДОМАЗЕТ
Изабрано царство слабих
ИСТИНА КОЈЕ НЕМА У БАЛСКИМ ДВОРАНАМА Оријана Фалачи (лијево) током разговора са Ајатолахом Хомеинијем 1979.
у себи састављали докторске дисертације или романе или научне радове које ће написати. Андреј Макин, руски писац који је емигрирао прво у француски језик, па у Француску, спавао је у гробници на Перлашезу и – писао. „Одбијао сам да одустанем“. Тринаест издавача одбило је изванредно Француско завјештање. Касније ће за ту књигу добити Гонкура и – преселиће се у мали стан на Монмартру.
НЕПРИХВАТАЊЕ ПОНИЖЕНОСТИ Отпор је ријеч коју ћете често чути у њеним интервјуима. „Не“ животу и отпор свијету и болести изговорила је снажно сопственим дјелом и сликарка одјевена у хаљине боје пурпура и сунца на заласку, Фрида Кало, супруга Дијега Ривере, великог мексичког муралисте. Фрида Кало рођена је у Којоакану, али град њене сликарске и животне судбине, град у коме ће срести највећу љубав свог живота, Дијега Риверу, биће Мексико Сити. „Град постаје читав свијет када човјек воли једног од његових становника“, говорио је Дарел. Година 1925. катастрофална је за Фриду. Доживљава тешку саобраћајну несрећу, челична шипка аутобуса пробија јој трбух, продире кроз лијеви бок и излази кроз канал материце. Остала је жива захваљујући провиђењу. Фрида је везана за кревет, има штаке, стезник и не може да изађе из собе у Којоакану. Али читав свијет долази ка њој. Вјерила се са Дијегом. Вјенчава се са човјеком за кога зна да ће је надживјети, чија ће је физичка снага увијек гушити, чије тијело никада до краја неће моћи да умири. У обома пулсира демон који их нагони да сликају. Послије вјенчања које, као и свако, обилује трагикомичним елементима, Фрида каже: „Сада више нијесам инвалид, сада сам Дијегова жена. Мој живот биће обред у коме ће твоја умјетност бити сунчано одредиште, ја ћу бити твоја жива слика“. Али Фрида мора да се суочи са још једном чињеницом: она никада неће моћи да има дјеце. Пријатељи присуствују њеним спонтаним побачајима, када она гласно плаче док јој се стомак грчи и низ мршаве бутине тече црна крв. У болници, да не би сишла с ума, Дијего јој доноси једино што је њу могло да утјеши: боје. „Мој живот је, као и сваки живот, спонтани побачај. Умјетност је рођење“. Фрида наставља да безумно пати. И да слика. Њене слике су сурово и сирово приказивање бола, реалности, нема никаквог сублимата. Слика себе, на болничком кревету, послије царског реза, гдје беба лежи поред ње. На другој слици Фрида лежи у крви, гола, а изнад њене постеље, као ознака језивог сна, лебде опсесивне слике које је прогоне: пребијена карлична кост, посуда за прање са хируршким инструментима, цвијет орхидеје, наказан пуж, необична заставица и ембрион дјетета од три мјесеца. Пред смрт, Фрида саставља своју азбуку, зелено: блага и добра свјетлост, солферино: сасушена крв варварске смокве, кафа: боја лишћа које опада, жуто: лудило, болест, страх, дио сунца и радости. Кобалтноплаво: електрицитет, чистоћа, љубав, црно: ништа није истински црно. Њене слике нијесу само ватромети емоција, мјешавина чулности, бола, оне имају у себи и нешто флорално, готово биолошко, то је фотографија сопственог алтер ега, унутарњи снимак људског лица без маске, без одбране, извајан у мјешавини крви и црног базалта. Она ће напустити свијет у дугој бијелој хаљини. Зато што ће жељети да се вјенча са смрћу. На слици, на којој је насликала своју одсјечену натколеницу, написала је: „Зашто су ми потребне ноге, ако
7
17. октобар 2020.
Не – обредима обрезивања Египћанка Навал Ел Садави преживјела је у двадесетом вијеку једну од најстрашнијих ствари која се дјевојчици може догодити. Она се сјећа: „Имала сам шест година те ноћи док сам лежала у својој постељи, топла и спокојна, у оном пријатном стању између сна и јаве када ружичасти дјечији снови хитро прелијећу један за другим као њежне виле. Осјетила сам како се нешто креће под ћебетом, нешто грубо и хладно попут големе руке, и пипа ме по тијелу као да за нечим трага. Скоро у истом часу друга рука, једнако велика, груба и хладна, притиснула ми је уста да не бих вриснула. Однијели су ме у купатило. Око руку и бутина осјећала сам челични стисак коме нијесам могла да се одупрем. Још увијек се сјећам леденог додира плочица у купатилу под мојим голим тијелом, непознатих гласова и нечијег пјевушења, повремено прекиданог шкрипавим металним звуком који ме је подсјетио на дане празника, када месар оштри нож прије него што ће заклати овцу. Замишљала сам како ми се лагано приближава та ствар која је производила шкрипаве звуке. Међутим, није се приближавала мом врату, већ другом дијелу мог тијела, негдје под трбухом, у потрази за нечим скривеним међу мојим бутинама. Осјетила сам како ми се нож устремљује ка врату, а онда изненада, као испуштена међу моје бутине, метална оштрица је одсјекла комадић меса са мог тијела. Упркос руци која ми је чврсто притискала лице, крикнула сам од бола који је као пламен пржио цијело моје тијело. Нијесам знала шта су ми одсјекли, нити сам покушавала да откријем. Јецајући, звала сам у помоћ мајку. Осврнувши се и угледавши је како стоји уз мене, осјетила сам ужасан шок. Нијесам могла погријешити – била је то она, она од крви и меса, међу свим оним странцима са којима је разговарала и осмјехивала им се као да они нијесу били ти који су малочас учествовали у черечењу њене кћери“. Али Науал не одустаје. „Рекла сам не смрти и до краја ћу подржавати отпор језивом обичају женског обрезивања“. Завршава Медицински факултет и постаје писац и борац за права жена.
имам крила да летим?“ И полетјела је у својој четрдесет седмој години, 13. јула. Тада је умрла. „Сањао сам ноћас Фриду да лети“, рекао је Дијего. Под пљуском кише, Дијего је пратио Фриду положену у отвореном ковчегу, обучену у лијепу, свијетлу кошуљу из Јалалага. Она је чак и смрти рекла: „Не!“ Јер Фрида почива испод огледала које јој, као одбљесак, враћа укочену слику, њено лице на коме лебди мир и смирење смрти, њено мајушно тијело украшено као за посљедњу светковину. Кућа у којој је умрла Фрида зове се Плави дом и сада је светилиште. Ту је све непомично, у очекивању да се дјевојка – ниња пробуди. У соби у којој је умрла и даље лебди огроман кревет, дугогодишњи оков за њено скршено тијело, а на јастуку је извезен натпис: „Два срећна срца“.
СВИЈЕTЛИ ПРИМЈЕР ВОЈВОДE МИЛОШA КРИВОКАПИЋA
Подвиг до подвига Са двадесет и четири године постао је перјаник код Петра II Петровића Његоша. Послије Владичине смрти именован је за капетана племена Цуца. Годину дана касније добио је титулу сердара. За јунаштво на Граховцу добио је титулу војводе. Као сенатор служио је 15 година, као изузетно правдољубив, истинит, непоткупљив и частан човјек, на чије пресуде није било жалби
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
С
воје вјековно слободарство и трајање Црна Гора је исковала отпором према сваком завојевачу и стегама. У реално постављеној слици било је успона и падова, али и пуно разлога и примјера за понос. На жалост, у посљедње вријеме, било прикривено, а и агресивно, наилази се на отпор афирмисању и поштовању најзначајнијих догађаја и личности црногорске повјеснице. Посебно се у томе истичу, како је то луцидно примијетио др Миленко Перовић, „грађански орјентисани политички имбецили“. Уз то долазе и ситне калкулације партије на власти, која је маргинализовала најзначајније црногорске постулате. Вјероватно да не повриједе танана оćећања дијела својих гласача, којима је милија туђа но своја земља. Колико је та изборна „инвестиција“ била добра и исправна, показали су недавни догађаји. Када ово имамо на уму, онда можда није за чуђење што један такав човјек и јунак, какав је војвода Милош Кривокапић, није замирита улицу у Никшићу? Прошле године, 18. фебруара, Савјету за давање приједлога назива насеља, улица и тргова, СО Никшић, заведено под бр. 01-030-19, Михаило Радојичић Шок, Рајко Тодоровић Тодор и аутор овога прилога поднијели су приједлог, са образложењем (биографијом), да једна улица у Никшићу добије име војводе Милоша Андрова Кривокапића. Одговор још није стигао!
БЕЗМЈЕРНО ЈУНАШТВО Да вријеме није показало да највећи број Црногораца изгледа има меморију као „златна рибица“ (научници тврде да памти само 3 секунде), онда не би било потребе говорити о томе ко је био цуцки војвода Милош Андров. Требало би да је знано, чак и млађој генерацији, какав је његов, прије свега морални, патриотски траг и безмјерно јунаштво. Војвода Милош Кривокапић је један од значајнијих примјера борбеног и слободарског духа. Довољно се подćетити најзначајнијих момената једне дуге, блиставе, војничке, родољубиве и чојске каријере, са детаљима његових подвига у судбоносним биткама за Црну Гору на Граховцу и на Вучјем Долу. Његовом витештву и чојству и држању мотивационих говора није требао лајф-коуч (Life-coach), јер се учио на црногорском борбеном искуству и традиционалним вриједностима. То је краљ Никола сажео у исказ: „Цуце су моја висока војна академија“. Милош Кривокапић рођен је у селу Бати, у Цуцама 1819. године, од оца Андра Шуњова и мајке Росе Пејовић. Са двадесет и четири године постао је перјаник код Петра II Петровића Његоша. У тој служби остао је све до смрти Владике Рада. Послије Владичине смрти именован
је за капетана племена Цуца. Годину дана касније добио је титулу сердара. За јунаштво на Граховцу добио је титулу војводе. Постао је члан Највишег земаљског суда, односно Сената црногорског. Као сенатор служио је 15 година, као изузетно правдољубив, истинит, непоткупљив и частан човјек, на чије пресуде није било жалби. Издвајао се од осталих и стасом и гласом. Прве јуначке подвиге исказао је током напада на Жабљак Црнојевића, када је соколио војску говорећи: „Ово је пријестоница Иванова, не жалимо живот дати да је освојимо“. Но, посебно мјесто Милош Андров има у једној невеселој, али нужној, црногорској епизоди спречавања приклањања непријатељу. У похари Куча зауставио је великог војводу Мирка Петровића, великог јунака, али веома пријеког, да настави погром. Својим војницима је рекао: „Слушајте Цуце! Немојте који без грдила убити брата Куча, узети му што или запалити, јер задајем му Божју вјеру тај ће час сваки такви од моје руке бити мушкетан“.
ЗНАЧАЈНЕ БИТКЕ Црну Гору и њену историју Милош Кривокапић је задужио у бици на Граховцу 1858. године. „Побједа на Граховцу, не само са војног него и са политичког становишта, јесте најславнија црногорска побједа половином XIX вијека. Турска Порта и велике силе увјериле су се да је Црна Гора слободна и суверена и да је неодложно извршити разграничење између Турске и Црне Горе. Слава црногорског оружја, после битке на Граховцу, пронијела се брзо код свих Јужних Словена“. Сама битка била је и са војно-тактичког становишта необична. Турке су предводили школовани генерали, славом овјенчани, јер су прије тога у Кримском рату (1856) побиједили Руску царску армију. Очекивали су лак посао, јер Црногорци нијесу могли прикупити више од неколико хиљада војника и нијесу имали школованих команданата и официра. Осим тога, „Турци су дошли на Граховац са најмодернијим, полуаутоматским пушкама (тзв. капсулачама) и бајонетима, за које Црногорци нијесу ни чули“. Снажна артиљеријска ватра и ново оружје у почетку су изазвали метеж код Црногораца. Онда је на сцену ступио Милош Андров Кривокапић. Његов поступак и „мотивациони говор“ овако су текли: „Он се попе на камену литицу, грудима се окрену непријатељским плоту-
ВОЈВОДА МИЛОШ КРИВОКАПИЋ Хуан Владимир Мартиновић, Аргентина
нима и гласно викну: ‘Бјежите јунаци, бјежите! Наћи ће се неко од Црногораца да каже господару ђе му данас остависте сердара да се сам коље с Турцима’. Црногорце није било тешко прекорити. Овај јуначки глас врати им храброст и самопоуздање. Цуце се поново окупише око свог сердара, а он пркосећи турском зрневљу викну: ‘Напријед, јунаци! Ко је Црногорац, на Турке!’ Подвиг сердара Милоша из Цуца подстаче и остале Црногорце и они не гледајући више на ред својих положаја кренуше у јуриш“. „Јуриш прса у прса с мачевима-ханџарима. У том првом судару, пораз Отомана био је жесток, а учинак бајонета ни примаћ учинку Црногорских мачева. Није много трајало, Кадри- пашина војска се разби и опет поче да одступа“.
НАУК СВИМА Поćечену Кадри-пашину главу након боја Црногорци су донијели сердару Милошу. Он је узео у руке. Пажљиво је окренуо неколико пута па се онда загледа у мртве пашине очи говорећи: „Кадри-пашо, љубим те, ево, међу Црногорцима у твоје мртво чело у знак признања за твоје јунаштво. Но, сад држи што си ухватио, кад ти ђаво није дао да мирно испијаш шербет у својој Меки, но долеће на малену Црну Гору да спрштиш њене домове. Али, кам да ти је у главу, што могаде. Обрши што и твоји претходници и ако Бог да, нека ово буде наук свима да Црна Гора без мача ником неће дати своју слободу“. Причу о томе како је војвода Ми-
лош на себе преузео кривицу за учешће Црногораца у Кривошијском устанку, да би спасио част Црне Горе и како је за то награђен од аустријског цара Фрања Јосифа оставићемо за другу прилику. Као и о јунаштву и рањавању у биткама у Дуги и Вучјем Долу. Због свега овога сматрали смо да војвода Милош заслужује да његово име понесе нека од већих улица у ужем центру Никшића, односно да се преименује досадашња Карађорђева улица (чиме би показали отклон од туђих империјалних тежњи кроз називе – ова улица се негда звала Цара Душана, па Александра Ранковића). Њој би, на примјер, као паралелној са Улицом Новака Рамова (симболично, друга паралелна је Улица народних хероја), одлично пристајао назив: „Улица војводе Милоша Кривокапића“. Уосталом, умјесто ширих објашњења, довољно се подćетити ријечи Новака Рамова, приликом сахране војводе Милоша у Риђанама код Никшића, 1907. године: „Мирно почивај витеже и нека ти је лака земља коју си волио и од сваког зла бранио“. Он је бранио земљу, а ми ни њега не могасмо одбранити. Као што је у кратком року добио „директне потомке“, тако ће вјероватно експресно бити посрбљен (мада већ постоје сајтови који то раде са свим појавама и личностима из црногорске историје). Тако ће можда велики војвода Милош Андров Кривокапић неђе далеко добити неко сокаче. Нама остаје да славимо Баба Вишњу (која је некоме подарила династију, мало ли је).
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Љиљана Крачковић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
17. октобар 2020.
ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 55 ГОДИНА СТВАРАЛАШТВА ЛУКЕ ЛАГАТОРА
Цетињске елегије у слици У ходограму времена, који не трпи линеарна читања, Лукине слике су својеврсни амблематични ламенти и завјети, опроштаји и нада. Пенетрације у историју, религију, философију артикулишу жељени узрочнопосљедични дискурс. Симболика значењских пунктума – Манастир, Ћипур, Двор, Гумно, Ловћен, Вила, Иван Црнојевић, Октоих… То је Цетиње и Црна Гора, једно без другог не постоје…
AНАСТАЗИЈА МИРАНОВИЋ
К
ако живјети и што значи живот у свијету апсурда? Ова суштинска питања су упитне константе цивилизацијског хода човјечанства, а умјетници/умјетност су, поред философа, међу првопрозванима у покушају њиховог одгонетања. С позиције цетињских, црногорских умјетника, Лука Лагатор један је од оних који дјелом на питања одговара, јер „говор би га можда издао, ал’ слика, нада се, неће“ (како сам каже). Ликовна прича Луке Лагатора посвећена Цетињу тражи читаоца с предзнањима. Умјетник разоткрива копрене Цетиња у тријади: дух, енергија, потенцијал, односно, аутор, слика, посматрач. За умјетника Цетиње је „…необично орловско гнијездо… семантизам који проистиче из универзалне и неисцрпне енергије парадоксалног и апсурдног, гдје је интеракција са суровом природом и историјским приликама створила очврслог и снажног, али у исто вријеме суптилног и продуховљеног човјека“. Цетиње је снажно, идентитетско полазиште много ширег наратива. Крећући из микро свијета топоса Цетиња, аутор казује универзалну причу Балкана, свијета. Мит о Сизифу постаје опште мјесто - апсурд живљења, поклон и пизма ствараоца/творца… Причом о Цетињу, Лука Лагатор истовремено општи с прошлошћу и будућношћу из тачке њиховог сусрета/сучељавања у есенцији моћи и слабости, државности, менталитетске упечатљивости, креативне надахнутости, надобудне припадности мјесту, гдје
БИЉАРДА
ЛОВЋЕНСКА ВИЛА
,,genius loci“ као невидљиви, свеприсутни, „врховни господар“ вибрантно трепери у измаглицама свитања и сумрака, цетињских киша и понорница, свих дихотомија бића подловћенског крша и човјека данашњице – изгубљеног становника свијета.
МУКЕ „МАЛОГ“ ЧОВЈЕКА У ходограму времена, који не трпи линеарна читања, Лукине слике су својеврсни амблематични ламенти и завјети, опроштаји и нада. Пенетрације у историју, религију, философију артикулишу жељени узрочно-посљедични дискурс. Симболика значењских пунктума – Манастир, Ћипур, Двор, Гумно, Ловћен, Вила, Иван Црнојевић, Октоих… То је Цетиње и Црна Гора, једно без другог не постоје… Тај, своје-
врсни „културни пејзаж“ дио је Лукине „менталне географије“ која креће и завршава се Сизифовим путем, као константом промјена и апсурда. Лука кроз коротну и пркосну, стваралачку и рушилачку Црну Гору прича о мукама „малог“, обичног човјека из Лесових пјесама (Људи сјенке), али и о владарима, умјетницима, креативцима који ће перманентно гурати камен постања уз литице невјерице, да би га са врха, истим рукама егзалтирано стропоштали у подножје (бе)смисла, ,,долину богова“, зарад поновне муке, успона, гурања, раста, напретка и пада… Јер, суштина је у процесу, не у крајњем исходу/дјелу, поручује умјетник… Прихватамо аксиом. ,,Ништа ново под сунцем“… Потреба да харизматичну, идентитетску, историјску, драма-
ДВОРАЦ КРАЉА НИКОЛЕ
тичну, херојску, умјетничку, стваралачку енергију Цетиња угради/транспонује у слику и остави је отвореном за комуникациону корелацију аутор-дјелопублика, покушај је и напор вриједан поштовања, Лукин Сизифов пут. Аутор то чини на посве особен начин. Попут „меморијских билборда“ обасјаних метафизичком, космичком свјетлошћу, ненаметљиво и упечатљиво крећемо се кадрираним секвенцама историје града/државе, нас самих. Енергетски ковитлаци као стихијски усуди разарају статичност ликовно-философских промишљања. Преовлађујућа сива гама разбијена је акцентима црвене, плаве, зелене уз присуство вишепланских композиционих рјешења. Линија – често директна, дијагонална, оштра или вијугава дефинише конструкт, у контрастима магловитих и јасних партија, фасетираних елемената и, надасве, свеприсуству геометризованих форми у којима кубус доминира.
МЈЕРА У СВЕМУ Коцка је симбол који се провлачи у свим медијима Лукиног егзекутивног чина и за аутора има посебно значење. Она је његов потпис, присуство/ одсуство смисла/бесмисла, енергетско чвориште и бестежинска маса, „рам“ за слику свијета. Коцка је Лукино „хтјети“ у парадоксима живота. Осјећај „мјере“ градивних елемената умјетничког дјела карактеришу Лагаторов манир, који досљедно његује и надограђује сваким новим стваралачким искуством. Нема случајности и исхитрених потеза кичице. Контролисани колорит, композициона равнотежа, рафинирани осјећај структуралних односа. Свјетлост, сјенка, форма, ритмика, динамика... све је подређено контемплативном немиру „искре у камену“. „…Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањивост, и своју злу срећу, и своје проклетство. У томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га могли не вољети?... Зар, при помисли да бисмо били други него што смо - далеко успјелији, далеко чаробнији, и далеко сретнији – дубоко у нама, ипак, нешто не зазебе? Не јави ли се у нама нека носталгија за самим собом, као да сами себи умиремо? Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају када им се не признају. Јер, они имају право на њих, онако као што човјек има право на своју рођену физиономију…“ (В. Десница) Аутентичну, лично проживљену,
ВЛАШКА ЦРКВА
КАПИТЕЛ
ЛОКАНДА
физиономију Цетиња и Цетињана, њихов карактер и неодвојиви дух, Лука пр(о)еноси умјетничким дјелом. У сликама, карикатурама, инсталацијама, објектима, филму, перформансу. Као аутор, креативац, зависно од потицаја, умјетнички таленат се испољава у различитим медијима, некада паралелно и/или прожето више њих истовремено. Овог пута, Лука изложбеном поставком 52 дјела/слике, различитих димензија, рађеним у акрилу, доноси, како сам каже: „…цетињске елегије, метафизички пејзаж, сегмент инспирисан поезијом познатог лирика Александра Леса Ивановића“, и још много оног што реферише на цетињски, црногорски, историјско-културолошки контекст и значења“. „Анализирајући сопствено вријеме пред мојим очима огољена је истина, постао сам свјестан „метафизичке“ среће и феномена апсурда...“ (Лука Лагатор). „Што је више апсурда, то је више трагања за смислом“.