ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
24. октобар 2020. | година I | број 34
злоупотреба УПОТРЕБА ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА
Његош у три Слобова рата Кад је рат у Босни и Херцеговини у питању, можемо истаћи да је мало ђе Његошев лик био злоупотријебљен као онђе, о чему би се могла написати посебна монографија. Иако црногорска војска у Босни није имала активног учешћа, неки добровољачки одреди из Црне Горе ишли су да ратују на страни ратних злочинаца Ратка Младића и Радована Караџића. Кад је свршен рат, Караџић се хвалио да је током његова почетка (1992) стално мислио на Његоша пошто су се ствари одвијале баш како их је он предсказао
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
Н
акон што је „АБ револуцијом“ у Црној Гори 1989. године смијењена власт, у Црну Гору је увелико увожена српска култура и свијест. Тадашња власт која је слијепо слиједила инструкције Слободана Милошевића узела је активног учешћа у распаду Југославије „ратом за мир“. Љета 1991. године спроведена је мобилизација резервнога састава ЈНА у Црној Гори, која је септембра мјесеца распоређена по источној Херцеговини и околини Дубровника. Бизарно звучи, али ће Његошев лик као и у многим ситуацијама до тада ђе је његово име злоупотребљавано, бити присутан и у тој великој срамоти црногорскога оружја. О томе нам је запис оставио извјештач из ратом захваћене Југославије, касније познати биограф Данила Киша, Марк Томпсон, који каже: „Кад су црногорске трупе упале на југ Далмације у јесен 1991. године, палећи и уништавајући док су напредова-
ли ка Дубровнику, један британски новинар је видео необријаног војника како дели беспрекорне Његошеве портрете у четири боје. Његови саборци су их лепили на сваки саобраћајни знак, стабло или кућу на које би наишли. Кад се српски херцеговачки ратни лидер, камионџија Божидар Вучуровић, изругивао корумпираности и трулежи Дубровника, што је волео да ради пред новинарима, призивао је чувену сцену из Горског вијенца где један од Данилових војвода (комично) контрастира Венецију – искварену, перфидну – са природном снагом и здрављем Црне Горе“.
РАТ ЗА МИР Томпсонове наводе о лијепљењу Његошевих портрета потврђује нам и сачувани видео материјал с дубровачкога ратишта који је коришћен у документарном филму Рат за мир. О томе да је у црногорској штампи посредно говорено о лукавству негдашње Дубровачке Републике, што је требало да буде актуелно у току ратних превирања 1991. године,
потврђује нам врло вјешто спакована страница Цетињскога листа о Његошу из децембра те године. Наиме, једна колумна посвећена је Његошевим стиховима Дубровнику: „Дубровниче, прелијепи граде!/ Дубровниче, свачи подложниче“ с коментаром његова секретара Милорада Медаковића који казује да се Дубровачка Република удвараше сваком, „па и митијаше силне, да јој оставе и поштеде живот...“. Кад је рат у Босни и Херцеговини у питању, можемо истаћи да је мало ђе Његошев лик био злоупотријебљен као онђе, о чему би се могла написати посебна монографија. Иако црногорска војска у Босни није имала активног учешћа, неки добровољачки одреди из Црне Горе ишли су да ратују на страни ратних злочинаца Ратка Младића и Радована Караџића. Кад је свршен рат, Караџић се хвалио да је током његова почетка (1992) стално мислио на Његоша пошто су се ствари одвијале баш како их је он предсказао – „знао сам Горски вијенац, његов велики еп, напамет“, тврдио је каснији доктор Дабић. У
ДОБРО СЕ „ТУКУ КОЛИКО ИХ ИМА ОВДЈЕ“ Његошев споменик у Требињу
току сукоба у Босни био је успостављен и „Орден Његош“ који је Караџић додјељивао својим војницима који би се истакли у борби против муслимана.
СРПСКА БИБЛИЈА Интересантно је поменути да је црногорски лист Побједа у склопу извјештаја с ратишта пренио како Требињци добро чувају Његошев споменик од рушења – а да се и добро „туку колико их има овдје“. А кад се стара Југославија у коначници распала и за првог предćедника „крње“ Југославије изабран Добрица Ћосић, доћи ће до преименовања ЈНА у Војску Југославије. У њезину часопису Војска, који је фаворизовао милитаризам, славио „побједе“ с ратишта широм бивше државе и откривао свјетске завјере против српства, писано је о Његошу и Горскоме вијенцу. Оглас објављен у томе медију у позиву војницима и читаоцима да се претплате на Његошев спјев, карактерише га као српску Библију којој се ниједна друга српска књига по својој слави
не може примаћи – „зато је Срби и сматрају својом највећом књигом (...)“. Ту је наведено да је Његошево дјело засновано на историјском догађају с краја XVII вијека, кад се српски народ у Црној Гори нашао пред бити или не бити. (!) У симболичној равни Његошев лик нашао је мјеста и у косовским превирањима који су Југославију 1999. године одвели у још један рат.
ДОЛАЗАК НА КОСОВО Наиме, Општина Приштина подигла је 1996. године споменик Петру II Петровићу Његошу. Како је, иначе, о скулптури рекао сам њен аутор: „Фигура је представљена као стојећа, што је први пут кад је Његош у питању. Ту активну стојећу позу, са дискретним полуискораком у страну, што фигуру додатно ‘покреће’ у простор, одредила је на неки начин чињеница да се споменик поставља управо на Косову. Косово је, наиме, и за Његоша било митско мјесто, исходиште наше духовности, средишње многоструко упориште, ослонац нашег памћења, тачка по којој се мјери и суштинско вријеме нашег постојања. Стојећа активна фигура је, дакле, фигура Његоша који ‘долази на Косово’. Гестови руку, уз чињеницу да формално дефинишу просторне поенте и енергетске путање волумена тијела слиједе ову основну ‘косовску’ мисао: десна је положена на груди (‘на срце’), а лијева је спуштена и са испруженим кажипрстом који показује на земљу: то је моја вољена земља“. Споменик висок 4,20 метра постављен је на постамент висине једног метра и свечано отворен на Видовдан 1996. године. Ректор Приштинскога универзитета Радивоје Паповић је приликом свечаности позвао Његоша да „понови завјетну поруку“ - „Одбрана је са животом скопчана“. Према ријечима књижевника Сретена Перовића, који се критички осврнуо на симболику споменика назвавши га „војсковођом косовске будућности“, ректор Паповић је приликом обраћања статуи изјавио да Косово васкрсава с владиком и креће у свој даљинар будућности. Перовић је том приликом критиковао и Радио Црне Горе који је, према његовим ријечима, преносећи вијест о откривању споменика у Приштини извијестио да је подигнут споменик „великом српском пјеснику и државнику“. Приликом немира на Косову 1999. споменик ће бити уклоњен и уништен од стране албанских националиста.
2
24. октобар 2020.
ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
Сморили сте нас Сваки протест грађана се на крају заврши као политички поен. Ни цвоњка ми гледат нећемо, док слушамо приче о Два краља и табиримо ко ће бити министар, ко је коме савјетник и ко је с ким ишао на преговоре више не чујемо и заправо нас све мање интересују. Наш план, узбуђење, жељу и памет као новчанице гужвају и трпају у џепове неки људи. Неки са којима нијесмо жељели да подијелимо добитак. Мој глас је искориштен онога момента када је мој грађански глас био карта за преговоре у манастиру. Више бих вољела да је то било на некој плажи, на примјер, у неком ресторану или било гдје друго,
ако су хтјели необичан амбијент а не неку сувопарну канцеларију. И добили би бамбија за умјетнички дојам. Оде представник грађана тако да се договори са клером како ће даље да се уређује и води држава. Рекла бих сад, да није неумјесно, „Господе...“ Онда се, као у Ризику, распоређују фигуре по карти и по дубини, док чекамо имена експерата, силу
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
И
ма дана када се осјећамо препаметно и веома моћно. То су они тренуци када мислимо да је сваки тренутак у будућности у нашим рукама. Када направимо план конкретан и тачан као Мендељејев систем елемената и мислимо да ће све ићи тачно као добро постављена једначина. То су они тренуци када мислимо да смо важни, да знамо све и да имамо моћ. Као кад излазимо на изборе и заокружујемо пуни ентузијазма добитни број. Овај тикет ће да упали, имам страшну дојаву, мислимо док влажним прстима преврћемо хемијску која доноси ново или, како се то сада каже, слободу. Онда, у овом случају, листић добије и еуфорично славимо, као да смо добили милион еура на лоту. Или коцки. Одлично смо ово одиграли, пламте очи док гледамо сваки дневник и скролујемо портале, чекајући изјаве оних који доносе добитак. Данима се дивимо лијепим ријечима, исто онако као и претходни добитници са другим тикетима. И онда схватимо да нијесмо добили. Да је тикет свакоме исти и да смо исто оно што смо били и прије уплате. Остављени на чекању, као кад зовнемо неки сервис па нам пусте музику док нас не смори и спустимо слушалицу. Онда, да би завршили посао позовемо опет, чекамо и тако... А сваки позив се плаћа. Нема више еуфорије нити ишчекивања. Тупо слушамо изјаве које
која се појављује неочекивано и рјешава ствар. За то вријеме неки сељани грађани бране ријеке и не дају ни кап у цијев. У оне цијеви које су поручили стари добитници, а такозване инвеститоре ће платити ови нови. Односно играчи јер се рекламације не примају. Свака враћена цијев ће нас коштати много, али ОК, како кажу, да кренемо од нуле јер нема те ријеке која се може платити. Корона дивља док нови експерти изјављују да се дешавају самоубиства због епидемије, без иједног доказа и проглашавају дневне пресове епидемиолога за беско-
СВАКИ ПРОТЕСТ ГРАЂАНА СЕ НА КРАЈУ ЗАВРШИ КАО ПОЛИТИЧКИ ПОЕН Камп бранитеља Сињајевине на Маргити, октобар 2020.
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ рисне. Јесте, информације и знање заиста ничему не служе. Таман као што су епархије почеле да позивају паству да славе славе у најужем кругу и одједном се изгубила моћ сребрне кашичице за причест, која је, изгледа, дјеловала само у првом таласу. Шеф короне оде да одмори, паметно, јер зна да му ускоро стиже смјена. Неко ко ће је забранити декретом. На Сињајевини се војска бори с народом око војног полигона, са одлазећим министром који је лијепо могао да сачека још мјесец дана и уз бриго моја пређи на другога изађе као госпоче - Добро, осим што су пошумљавали пашњаке горе, ал’ добро, то је било из најбоље намјере и нијесу имали експерте за шуме који ће тек сад, у другом таласу да ступе на сцену. Као глас против, или кец из рукава, појављује се и свештеник који постаје предводник еколошке гериле. Каже ,,не дамо Сињајевину“. Сваки протест грађана се на крају заврши као политички поен. Ни цвоњка ми гледат нећемо, док слушамо приче о Два краља и табиримо ко ће бити министар, ко је коме савјетник и ко је с ким ишао на преговоре. Постаће нам најлакше да злоупотребљавамо бромазепаме од еуро и заборавимо да су икад била нека славља, од којих су нам се напуниле болнице.
ТРЕНУТАК ПРЕОБРАЖАЈА: БОРБА ЗА НАРАТИВ
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
П
рва жртва гиљотине био је неки анонимни друмски разбојник чију су главу од тијела раздвојили тада сасвим новом машином, чудом ондашње технике, која је чинила да се све одигра ,,у трен ока“, брзо, ефикасно и изнад свега готово безболно. А та летећа сатара која је још била рекламирана и као ,,уређај летећих глава“ била је оригинална замисао неког доктора Гиљотине по коме је, потом, ова машина механизоване насилне смрти добила и име. Случајни мученик и пустолов који је први имао прилике да на свом врату провјери њену ефикасност и наводну безболност, попео се на губилиште давног 25. априла 1792. године у јеку Француске револуције и изгубивши главу отишао је у историју без ријечи или даљег трага. Име му се не зна, нити је игдје остало забиљежено. И ако ове редове читате уз прву јутарњу кафу, негдје у неком сненом кутку неког кафића или дома, у спокојном кућном амбијенту, онда можете између осталог да уживате и у луксузу историјске дистанце од скоро 300 година у односу на горе описани догађај и да, при том, ову крваву сцену усред неког далеког прољећа уобичајеног бујања природе, али и сасвим необичног историјског, политичког контекста у коме је
У потрази за жртвеним јарцем
Непуна два мјесеца након историјских црногорских избора верзије догађаја почињу драматично да се разликују, зависно из којег политичког табора или из које идеолошке призме су они посматрани. За једне су избори тријумф популистичког заноса и мрачна конкретизација клерофашизма. Док ће други у свему видјети волшебну руку Светога Василија и небески изговор за приземни обрачун под капом религиозне слободе – улично дивљање наука била злоупотријебљена у потребе експресних егзекуција, замишљате као неки унутрашњи филм ваше маште. И шта ћете ту видјети зависи само од снаге ваше имагинације. Али, зар исту судбину као и прву жртву гиљотине не чека и пресудни датум недавних црногорских избора од 30. августа 2020? Неко ће некада, надамо се, за 300 година од данас, са истом врстом индиферентности и тек површне, успутне радозналости са којом се ви сада информишете о првој употреби изума др Гиљотине, читати о овом времену глобалне пандемије и локалних комешања, замјене теза и рокаде политичких позиција, преокрета и преврата, неиздрживих искушења и изиграних нада. За некога будућег читаоца наша жива садашњост биће тек једна историјска прошлост и тиме материјал маште, надоградње, надограђивања, али и могућих злоупотреба. Читање историје је увијек поље варљивих и тиме често лажних интерпретација, догматизма и демагогије, фалсификовања чињеница, занемаривања истине и побједничке митоманије.
Већ сада, непуна два мјесеца након историјских црногорских избора верзије догађаја почињу драматично да се разликују, зависно из којег политичког табора или из које идеолошке призме су исти посматрани. За једне су избори тријумф популистичког заноса и мрачна конкретизација клерофашизма. Док ће други у свему видјети волшебну руку Светога Василија и небески изговор за приземни обрачун, под капом религиозне слободе – улично дивљање. За неке посматраче са стране избори могу да буду перципирани као више него успјели и као свијетао примјер грађанске зрелости црногорског друштва. По први пут у црногорској историји дошло је до примопредаје власти на легалан и миран, демократски начин. За публицисту и писца Рајка Церовића једно од кључних, прикривених питања у вези са изборима је оно: ,,Изузетне државничке неспособности досадашње власти која ни за 30 година несметане владавине није успјела схватити потребне, елементарне координате државе, која
је, уосталом, дакле власт, газећи покушаје отпора властите интелигенције, управо свјесно одњеговала, гајила и учвршћивала бахату, туђу црквену организацију која јој је дошла главе“. Без обзира на угао гледања, идеолошке и политичке интерпретације, избори од 30. августа су, заправо, оно што француски психолог Жак Лакан у свом семинару о психози назива point de capiton или тренутак преображаја. Ради се о симболичком моменту, када позната стварност постаје непозната, а све оно што је било већ виђено бива виђено поново, али из новог угла. Примјер таквог симболичног момента је онај када Свети Павле на свом ходочашћу ка Дамаску има визију која ће га преобразити од римског грађанина у Христовог сљедбеника. А у литератури такав тренутак трауматичне промјене имамо у лику Дон Кихота који читајући заборављене приче о витешким пустоловинама, почиње и себе самог да види као витеза. Сатиричне конотације те нове, додатне визије постале су кључни фактор на којем је изгра-
ђена модерна западна литература. Како Славој Жижек примјећује у својој књизи Почети из почетка, чудо point de capiton је управо у том вишку енергије трауматичне промјене, која онда ретроактивно мијења значај свих претходних догађаја. Управо ту се крије и опасност по тренутак преображаја везан за недавне црногорске изборе. Борба ће се водити око наратива, виђења и интерпретације онога што се десило. А будућност Црне Горе зависиће управо од снаге оне свијести која ће у трауматичном преображају видјети могућност и прилику за јачање црногорских институција и изградњу секуларне државе. А у таквој грађанској, секуларној, независној држави Црној Гори, јаких институција и владавине права, тражење ,,жртвеног јарца“ биће излишно. Баш као што би изум гиљотине био излишан да је револуционарна скупштина у доба Француске револуције, те давне 1792, као што је Робеспјер предлагао, укинула смртну казну, као чин екстремног насиља непримјерен грађанском друштву.
3
24. октобар 2020.
НА КРИЛИМА СЛОБОДЕ
Еуфорично пијанство и ћутња већине Недавна изјава и став Здравка Кривокапића да су „Црна Гора и Србија двије српске државе у којима живе два краља“, још је један удар на црногорску државност и идентитет. Наведени став изражава идеју да црногорска држава није грађанска држава него је још једна српска држава у којој живи српски народ и други грађани који се тако не оćећају
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
С
авремена Црна Гора доживјела је мирну демократску промјену власти или како би тридесетоавгустовски побједници рекли слободу. У еуфоричним данима након избора могле су се чути разне изјаве, од изјаве да је с власти свргнут црногорски Лукашенко до изјаве да се Црна Гора коначно ослободила након 75 година. Нити је Црна Гора имала Лукашенка, јер би његово свргавање подразумијевало крваве демонстрације, нити је била заточена 75 година, већ је на почетку тог периода повратила своје име и државност, а 2006. године и независност. Ове еуфоричне изјаве пратило је непримјерено славље уз присуство застава друге државе, једног ентитета треће државе, обиљежја злочиначког и квинслишког покрета из Другог свјетског рата, пјевања и клицања другој држави уз позивање на ослобођење опет неке треће државе, а све уз благослов вјерске установе друге државе. Све те аномалије од стране нове већине приписане су еуфоричном стању и појединачним случајевима које никако, како су нас обавијестили, не одражавају погледе политичке већине на новоослобођену Црну Гору. Напади на муслимане у ćеверној регији Црне Горе приписане су дјеловању удбе које је толико тајно да у сред бијела дана извлачи момка из кола, пребијајући га и остављајући крвавог да лежи на асфалту. На сву ту апсурдну слободу црногорски грађани одговорили су патриотским скупом који је од стране ослободиоца више критикован него ли срамни начин прославе изборне побједе или напади на
АНОМАЛИЈЕ ЕУФОРИЧНОГ СТАЊА Прослава изборне побједе, септембар 2020.
црногорске грађане муслиманске вјероисповијести. Поменути симболички удар на црногорску државност, најаву мијењања идентитета Црне Горе, оћутао је невладин сектор и многе релевантне адресе црногорскога друштва. А они који су реаговали на, најблаже речено, непримјерено славље и дјеловање вођа и присталица нове већине, приказани су као слуге одлазећег режима. Након симболичких гестова и удара на црногорску државност и идентитет, услиједило је конкретно дјеловање преговорима и састављањем владе по манастирима, уз присуство великодостојника цркве дру-
ге државе који су одиграли кључну улогу у именовању предćедника Скупштине и мандатара нове владе. Затим кађењем државних просторија, задирањем у просвјетни систем Црне Горе, злоупотребом ђеце у религијске сврхе па све до изјаве новога мандатара да Црна Гора више не треба да слави 9. мај, Дан побједе над фашизмом и нацизмом и Дан Европе, него дан када је нова већина формално дошла на власт. Опет су удари на секуларно уређење Црне Горе, неславна прошлост и непримјерене изјаве новога мандатара од стране нове већине и доминатног дијела невладиног сектора релативизоване и подво-
ђене под неискуством демократске промјене власти које је задесило црногорско друштво. Упорно се игнорише, потцјењује, негира и занемарује социокултурни, културолошки и идентитетски наратив Српске православне цркве у Црној Гори из чијег миљеа нам долази нови мандатар Здравко Кривокапић. Гледано из њихове идеолошке визуре, поменуте аномалије и абномарности тридесетоавгустовске слободе не само да нијесу проблематичне него су врло пожељне и прихватљиве. Што нас доводи и до недавне изјаве и става Здравка Кривокапића, наводно цитирајући краља Николу, да су Црна
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ Гора и Србија двије српске државе у којима живе два краља, чија изјава и став представљају још један удар на црногорску државност и идентитет. Наведени став до сада је најочигледнији и најконкретнији удар по црногорско друштво јер изражава идеју да црногорска држава није грађанска држава, држава њених грађана и грађанки без обзира на националну, вјерску или било коју другу припадност, него је још једна српска држава у којој живи српски народ и други грађани који се тако не оćећају. Овај наратив нам је познат још од деведесетих година и до сада га нијесу напуштили само српски националисти, међу којима предњачи клер Српске православне цркве, а како видимо и будући премијер. До скора смо споменути погубни и деструктивни наратив сматрали слободом изражавања и оćећања али с обзиром да га баштини и будући премијер Црне Горе, можемо га сматрати и будућом државном политиком. Њиме се мијења идентитет Црне Горе и директно нарушава савремена црногорска државност, сувереност и независност која је грађена на постулатима грађанске државе. Како наведена изјава тако и све досадашње изјаве будућег премијера нијесу аномалије него представљају јасну артикулацију његових идеолошких увјерења. А са великим задовољством човјеку ретроградних идеолошких увјерења препуштити мјесто најзначајније државне функције у Црној Гори је у најмању руку незнавено, дилетантски, неразумно, невјешто…
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Доброупотреба жељени циљ MАРИЈА ПЕРОВИЋ
С
ложене именице у нашем језику знају да буду шармантне и знаковите. Зла употреба или злоупотреба подразумијева да са злом намјером употребљавате одређену позицију. На злоупотребе најчешће не реагујемо. Осим кроз наслове у новинама, које наново употребљавамо да бисмо начинили неко зло. Јер код нас је често нормално да се службени положај употријеби у личне сврхе, јер и хигијенска радница или чистица која понеку ролну тоалет папира не односе кући са посла – није разумна.
Да не говоримо о крају ланца – директорима или политичарима, бизнисменима и менаџерима, пређох у мушки род, због којих смо у транзитивном периоду остали без општег добра или друштвене својине. Јер деценијама смо живјели у социјализму, у теорији и самоуправном, у којем су прво радници злоупотребљавали идеју о праву да одлучују. У либералном капитализму, и свеопштој отимачини – постало је и званично нормално да добро употријебиш у зле сврхе – сва средства за рад. Рад је постао искључиво лична корист. Људи су постали средство личне користи. Дјеца, такође. А темат треба да се држи културе и друштва. У анализама по друштвеним мрежама, учитељица која је употријебила ђаке нижих разреда и одвела их на излет у цркву, који је постао масовно клањање, употријебила је дјецу, која имају и родитеље, који их јесу научили да учитељицу слушају – и појавиле су се фотографије. Као куриозитет, а нико се није тиме бавио, занима ме како смо дошли до фотографија. Јер није у питању селфи, у којем
су учесници поносно забиљежили по свакој основи непримјерен догађај и да ли је тај неко ко је забиљежио „клањање“ и подијелио га – прекинуо процес. Није. А ја не знам да ли воајеризам може да буде основа злоупотребе. Гледаш и ћутиш. И не препознајеш. Ко зна, можда је аутору фотографије све било нормално и није помислио да у групи има и понеко ко се не презива на ић и ко се не зове по неком краљу светитељу. Учитељица је злоупотријебила своју функцију. Радије бих написала своје знање док је требала ђаке да учи, на примјер, слова или како смо уништили, на примјер, ријеку Тару. Или макар зашто се ријека Тара звала горске очи... а сада је постала мутна и „ћорава“. Ова учитељица је процесуирана. И тај догађај је згодан за темате о култури и друштву. Иако ни родитељи ни учитељице, самим тим ни дјеца, давно не припадају реченици – није свијет оно што мишљасте. И она је злоупотријебила службени положај. А ситуација је једноставна и постала је видљива. А да злоупотреба прије догађаја
дијељеног по друштвеним мрежама није била свеопшта на различитим нивоима, то се не би ни десило. Јер се зна и мора да се најави организација „екскурзије“, па родитељи морају да дају сагласност. Па дјеци, на примјер, не би све требало да буде милије од губљења наставе. И тако унедоглед. А постоји једна посебно слојевита тема која се зове вирус covid-19. И поред здравствене ситуације, ја нећу да улазим у то на колико је степена злоупотријебљен. Држаћу се културе и друштва. Злоупотријебили смо га у области културе... Када је ситуација била релативно стабилна, сами смо се послали на колективне годишње одморе. На примјер у позориштима. Сада се по чаршији расправљамо да ли је вирус из ЦНП или из Зетског, а може да буде и са ФДУ-а и Градског, јер смо сви скупа на различите начине злоупотријебили ситуацију. У школу нијесмо кренули 1. септембра, а онда смо сви гледали како је поменути разред у повијеном положају почетком октобра. Ових дана, када сви помало гледамо у свакога, опет да пара-
фразирам – све се човјек гледа са човјеком, или „гледа мајмун себе у зрцало“... злоупотреба је темат у којем намјерно бирам да не бирам страну. И тиме злоупотребљавам, како кажу, наоштрену ситуацију. Јер и са „строго контролисаним окупљањима до 100 људи“, која су се претворила у она окупљања од по, нека буде, десет хиљада, злоупотријебили смо причу о држави науштрб здравља. А то су такође говорили ауторитети. Ментално здравље смо давно запустили, ако смо се њиме икада и бавили. А без одговорног, здравог, вриједног и радног... сада звучи као прокламација из периода уздизања радничке класе... појединца и појединке, све остале злоупотребе су ...свакодневица. У којој не живимо од 2020. Свједок, упс, свједокиња сам да смо у истим од 1992... Деценије су у питању. И у новоговору којем смо сви дискретно или директно склони од Триглава до Ђевђелије ајмо да уведемо термин – доброупотреба. Јер управо говор формализује а затим и формира понешто. И да нам доброупотреба – постане стварност.
4
24. октобар 2020.
ЦРНОГОРЦИ ПОДЛОЖНИ ЗЛОУПОТРЕБАМА
Трагедија и фарса ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
Ц
рној Гори је изгледа суђено да у свом историјском ходу трагикомично понавља судбинске епизоде, које су на извјестан начин посљедица злоупотребе повјерења и оćећања. Злоупотреба, било положаја било начела, први је ступањ ка издаји. Међутим, у политици се вјероломност и пријетворност просто подразумијевају. Ту вјештину, на жалост, нијесу савладали ни Црногорци нити њихови владари. Са пуно наивности су примали и гостили извањце или с њима склапали савезе, да би на крају остали изиграни, разурени и уништени. Велики је број историјских примјера који ово потврђују. Од Стефана Немање, рођеног и крштеног у католичкој цркви у Зети, који је касније разорио и покорио државу у којој је рођен, преко секретара и свештеника из иностранства, који су правили фалсификате, били доушници страним силама и ширили митоманске приче. Но, врхунац злоупотребе искрених намјера Црне Горе и њеног жртвовања за друге, дешава се у Првом свјетском рату. Када то имамо у виду, просто се намећу паралеле између невеселе, али по многим манифестацијама карикатуралне стварности, са временом које је претходило и довело до трагичне 1918. године. Године, која представља суноврат државе Црне Горе, народног имена, црногорске цркве и династије Петровић, односно краља Николе. Преко Николе се најбоље одсликавају појаве везане за потврду овјештале фразе о понављању историје као трагедије и као фарсе. Посљедњег црногорског краља данас су митомани извукли из фиоке, машући његовим младалачким пјесмама и романтичарским стиховима. Тако је Никола
Е
во нас опет. Након серије текстова, чланака, доказивања, приче... Таман кад човјек помисли да је завршено, да су неке теме јасно и недвосмислено утврђене, наново се појави неки „паметар“, бот, што ли је и све крене испочетка. Тако баш прије неки дан, читам на порталу Борба.ме, опет говоре о капели на Ловћену. И изнова иста прича, капелу је подигао Његош, није краљ Александар Карађорђевић!? Па, докле... Сад већ морам да се понављам. Сви који су ишта прочитали о тој теми знају да првобитна капела коју је Владика Раде одредио за своје вјечно почивалиште је срушена у Првом свјетском рату од стране аустроугарске војске, 1916. године. Када су се власти нове јужнословенске државе одлучиле да поново уреде гроб великог црногорског пјесника и владара, прво су предложиле да се направи на Језерском врху маузолеј! Али краљ Александар, због недостатка средстава за такав пројекат, преиначава одлуку и предлаже подизање НОВЕ капеле, чију изградњу повјерава руском архитекти Николају Краснову. Овај, царски архитекта Романових, се одлучио да испоштује традицију црногорског сакралног градитељства и узме опет за облик друге капеле ротонду, али овог пута са већим габаритима и до-
Посљедњег црногорског краља данас су митомани извукли из фиоке, машући његовим младалачким пјесмама и романтичарским стиховима. Тако је Никола постао аргумент којим се гусларски туче по Црној Гори и негира постојање Црногораца постао аргумент којим се гусларски туче по Црној Гори и негира постојање Црногораца.
ПРИПРЕМА КРАЈА Слом Црне Горе, као што знамо, одавно је припреман. Посебну улогу, уз закулисне игре Русије и Француске, имала је пропаганда вођена од стране српског двора. Свој допринос давала је црногорска емиграција, тзв. „српска омладина“, која је дјејствовала из Београда, ширећи памфлете и говорећи да само она може да ослободи народ „од дотадашњих заблуда“. Међутим, без обзира на све игре и закулисне радње српског двора и политичара, за оно што се десило током и послије Првог свјетског рата не могу само они сносити кривицу. Они су радили у свом интересу и користили су сва средства да остваре зацртани циљ. Како каже Чедомир Богићевић: „Недвосмислен је закључак да је искључиви кривац за слом Црне Горе - она сама, без политичкостратегијских циљева уласка у рат, нерационалним увлачењем у ратну психозу од стране Народне скупштине, те србовање краља Николе, које је уништило све црногорске крваво стечене тековине, и на крају стављањем славне црногорске војске под Врховну команду српских војних команданата.” Изузимајући упуте Гарашаниновог официра Пироћанца да у неком будућем рату не би требало дозволити црногорској војсци да сама дјејствује, већ је раздијелити, спојити и подчинити српској команди, вјероватно завршне послове на пропасти Црне Горе налазимо у Балканским ратовима. Уочи тих ратова Никола је потписао својеврсни „Мини Шенген“. Тим споразумом мислио је да су му отворена врата за освајање Призрена, то јест Метохије и Скадра. Кроз та отворена врата Никола је корачао у пропаст. Потпуно не-
Петар Пешић (први здесна) на разгледници са Конференције делегата савезничких врховних команди, 23. марта 1916.
разумно, да не употријебимо грубљу ријеч, звуче одредбе уговора о Балканском савезу који су чиниле: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска против Османског царства. Замислите, у уговору са Бугарском пише: „Црна Гора се обавезује да прва отпочне рат да би што више снага привукла на себе!”. И привукла је, па су из ових бесмислених ратовања за туђе ајтере, губици црногорске војске били око 8.000 војника. Жртава би било пуно мање да Србија није ускратила војно-оперативну помоћ црногорској војсци у борбама за Скадар.
СУДБОНОСНА ГРЕШКА Почетком Првог свјетског рата, под притиском Русије Никола чини другу, судбоносну, катастрофалну грешку. Дозволио је да у штабу црногорске врховне команде, као војни делегат, буде постављен српски ђенерал Божидар Јанковић, којега је
именовао и за начелника Врховне команде штаба црногорске војске. Од њега је дужност преузео српски пуковник Петар Пешић и испунио задатак – одвео црногорску војску и државу у пропаст. Вјероватно ћемо тешко докучити зашто је Никола, заслијепљен амбицијама, заборавио на интересе свога народа, који га је у дугом периоду обожавао. Због жеље да заćеде на јужнословенски или „свесрпски“ пријесто, отишао је по „зломе путу“. Никола је у прогласу Југословенима 1918, не схватајући да су се његове илузије распале, написао: „У Црној Гори, добро знате, од давнина живе најбољи Срби и Југословени”. Само два мјесеца касније, јануара 1919. суочен са суровом реалношћу, био је оно што је увијек био и у листу „Глас Црногорца“, који је излазио у Неију, пише проглас Црногорцима: „Вама је познато, да званична Србија већ одавно у Црној Гори није гледала
брата и удругара на заједничком послу, него противника, кога се је по неком лудом схватању, требало отрсити, тобож у интересу Србије. Наоружани необјашњивом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишени солидне моралне основе, извјесни политичари из Београда, поставили су се, у политици према Црној Гори на начело: циљ оправдава средство… Црна Гора је Црногораца. То је било, то ће и бити.” Када је умјесто ђенерала Јанковића за команданта постављен српски пуковник Петар Пешић, „практично је ископана гробница црногорској држави“. Без примјера је у историји ратовања, да командант води војску у пропаст, уз непрестане инструкције своје владе, као што је то Пешић урадио. „Црногорски фронт развучен је на великим растојањима, од Фоче и Горажда, преко Вишеграда и Мојковца, Берана и Чакора, до Ловће-
ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Чардак ни на небу ни на земљи Црногорска историографија плански и с намјером свођена је, са својих миленијумских оквира, на мали период владавине династије Петровића... Док су се нама наметале гусларске скаске и магловита предања, наша национална историја губила је из вида дио по дио свог наратива и простора за проучавање
датним елементима. За ентеријер новог објекта био је задужен познати српски сликар Урош Предић, који осликава унутрашњост капеле и уређује је на начин што јасно ставља династичке симболе Карађорђевића. Као доказ да је нова грађевина на Ловћену и у симболичном смислу круна превласти над Црном Гором, најбоље може послужити говор самог краља Александра на њеном отварању. Тада је рекао да сада Његош, господар Црне Горе, спава под каменом из Венчаца, као што његова Црна Гора треба да усне под владавином Србије. Све ове чињенице неоспорно доказују намјеру власти Краљевине СХС и њихов однос према
Црногорцима као народу. Заиста сам мислио да више нема потребе икоме доказивати ове ствари. Али... Као што рече Бата Стојковић у Балканском шпијуну, „‚оће централа да погреши једном, али не сто пута!“ Понављање оваквих коментара и „прича“ заиста једино може да се схвати као намјерна злоупотреба чињеница и програмирано мијењање прошлости. Међутим, најгора ствар је у томе што ово није једини примјер злоупотребе данас у црногорском друштву. Још одавно, историјске чињенице се искривљују у сврху постизања политичке супериорности. Тако нам је још од времена краља Николе остала, као у аманет, басна о заједничком порије-
клу Озринића, Пипера, Васојевића, Хота и Краснића, преко петоро измишљене браће. Смишљена како би племенској свијести боље презентовала и укоријенила проширење државе и задобијање нових територија, ова бајковита пропаганда остала је камен темељац свих родословачких прича до дана данашњег. Прекрајање прошлости посебно је било изражено у ери романтичарске историографије, која ће код нас потрајати све до средине XX вијека, са једним неслућеним и непожељним бисом, током деведесетих. За потребе јужнословенског интегрализма или вељесрпства, како га назива наш познати философ Сретен Зековић, пре-
ВУКОТА ВУКОТИЋ метнуте су бројне чињенице црногорске историје. Тако је свети краљ Владимир добио ново име Јован Владимир, а његов култ преиначен у српски. Многи топоними, о чему смо већ писали, добили су ново значење како би се лажно одржао и наметнуо вјештачки култ Растка (Саве) Немањића. Све ово је било потребно како би се успоставила културна доминација Србије над Црном Гором и негирала оригиналност црногорске културе на овом простору. Ниподаштавање црногорске историје и културе наставило се и касније, када је научна и позитивистичка историографија наставила да произвољно узима и одбацује догађаје из наше прошлости у циљу њеног припајања и пришрафљивања на општи југословенски наратив. Тако је дошло до забране даљег археоло-
5
24. октобар 2020.
на и Албаније“. Да је Црногораца било ка’ Кинеза не би успјели да на толиком фронту одрже равнотежу. Осим тога, као посебан вид притиска на измучене борце ширена је пропаганда о фамозном „тајном уговору с Аустријом“, што је изазивало забуну и побуну код једног дијела војске. Пешић је дао лажне извјештаје о паду виса Кук, односно Ловћена, све у намјери да присили краља Николу да потпише капитулацију. Спремао се да жртвује неколике хиљаде измучених војника за наводну одсудну битку на Царевом Лазу.
НЕМА МИРА Након ратa, у часопису „Ратник” Пешић је то јасно нагласио: „У овој ситуацији мени је била главна намера и циљ, да предузмем мере да добијем што више у времену, те да створим могућност да српска војска одступи кроз Цр. Гору и Арбанију до Драча и Валоне и не буде заробљена од Аустријанаца”. Све је рађено са циљем да се касније случајно уз побједнике, односно на Солунском фронту, не би могао, уз Петра Карађорђевића наћи и краљ Никола. То је својом изјавом потврдио Пешић, „да је он тај који је учинио да се црногорски барјак не појави на Солунском фронту поред србијанског“... Како наводе неки истраживачи, настојањем и притиском на краља Николу да Црна Гора потпише капитулацију, откривају се Пешићеве праве намјере: „Парадоксално је, али истина, да су од тога момента, циљеви и планови аустроугарског генерала Кевеша и начелника штаба црногорске Врховне команде пуковника Петра Пешића били идентични. „Никола није хтио ништа да потпише: Ја гледам и видим мало даље, ја гледам у будућност. Ми смо Црногорци живјели од нашег свијетлог образа, од наше неокрњене политичке и војничке части. Имамо част и славу. Лишимо ли се тога, све смо изгубили. Нема мира са Аустријом. Не говорите ми више о њему“. По свој прилици, нема ни нама мира. Да ли се онај фарсични дио историје, као у неком лошем водвиљу, понавља новим „Петром Пешићем“, оличеним у лику новог мандатара? Подучен историји из пропагандних брошура, изгледа да он жели „ослободити“ Црну Гору од свега црногорског и „сепаратистичних тежњи“ и утопити је у неки нови/стари, митски „свет“.
шког истраживања Старог Бара, на конгресу археолога, ироније ли, у самом Бару, 1964. Хришћанство на овим просторима скраћено је цијели један вијек, о чему сам такође већ писао. Највећи драгуљ црногорске литературе и историје средњег вијека Љетопис попа Дукљанина, флагрантно је проглашен за извор дијелом хрватске, а дијелом српске историје средњег вијека. Оваквих примјера има још доста у нашој историји, на жалост. Црногорска историографија плански и са намјером свођена је, са својих миленијумских оквира, на мали период владавине династије Петровића. Свакако да, ни по коју цијену, не желим да умањим значај Петровића у прошлости Црне Горе, али постоје цијеле епохе наше историје које су остале занемарене. Док су се нама наметале гусларске скаске и магловита предања, наша национална историја губила је из вида дио по дио свог наратива и простора за проучавање. Класичном злоупотребом и извртањем чињеница добили смо „чардак ни на небу ни на земљи“ од историје, који се лако могао уклапати у националне историографије других, сусједних народа. Зато данас можда и не чуде толике приче које прате давно утабане стазе, поништавања и занемаривања оригиналне и самосвојне црногорске културе.
Н
ема више помена о црногорској држави, бар по имену, још мање о црногорској грађанској држави, најмање о црногорској секуларној држави. Све је то збрисано оног тренутка кад су завршени парламентарни избори од 30. августа текуће године. Сад се, у првом реду, захваљујући новом мандатару, може рећи да постоје двије српске државе, дакле Србија и Црна Гора, разумљиво до даљњег. Професор Кривокапић добро зна да не могу постојати двије државе истог народа, већ мања мора брзо ући у период аншлуса, послије којег остаје само већа својим именом и презименом. Да ли је ријеч о изненађењу? Није ни најмање. Због чега? Одговор је више него једноставан: најмање један вијек, црногорски народ који је свуда високо цијењен као искључиво црногорски, и само црногорски, кога никад нико изван Црне Горе није мијешао са Србима, осим наравно Срба, народ чија је класична славна историја више него позната цијелој Европи, хваљена и опјевана од највећих европских умова, а посебно доживјела славу као прва европска нација која је масовно устала против фашизма, у тада поробљеној Европи, Тринаестог јула 1941. године, чије устанике нико није ни у помисли бркао са Србима – тај, дакле, црногорски славом овјенчан народ, чак знатно више од данас најрелевантнијих земаља, тај народ, који нема ни зрнце разлога да се стиди своје прошлости или садашњости, тај народ пошто пото хоће да постане други, и то онај кога Црногорци, не чула ми се ријеч, увијек презиру као петстовјековно турско робље? Има ли игдје сличног примјера у свијету? Дозволимо да можда има, али га свјетска наука и сви писмени људи на свијету, бар до сада, нијесу успјели открити. Силина којом се Црногорци труде да постану Срби, опрости ми Боже, као да је идентична са њиховом хиљадугодишњом борбом за сопствену слободу и државу, односно толико до тога циља држе да су спремни да за њега трајно отпишу, односно жртвују и своје најдраже. Најстрашније је сазнање да се управо Црногорци из петних жила труде да попуне српску историју кроз коју вапијуће дува промаја. Нема нигдје никога у свијету који може повјеровати у ноторну лаж да Српска православна црква баштини осамсто година аутокефалности, осим, наравно, Црногораца, за чију лаковјерност се сличне лажи и справљају.
ХЕРОЈИ И КУКАВИЦЕ Е, сад, ма колико ми то непријатно пада, морам да поставим болно питање да ли су наши историјски прослављени хероји заиста у свакој ситуацији бивали хероји или, можда, опрости ми Боже, знали бити и кукавице? Узмимо један безазлени примјер: на једној од првих сједница по завршеном ослободилачком Другом свјетском рату, на којој су, разумљиво, узели учешћа сви југословенски ослободилачки прваци, повела се расправа о одређивању датума устанка народа који су сачињавали ону, на крају несрећну, заједничку земљу. Кад је коначно установљено да су Срби први дигли устанак, наводно 7. јула 1941. године, Благоје Нешковић, члан Политбироа из Србије, одушевљено је узвикнуо: „Браво, да смо бар прије који дан од Црногораца!“. Сви присутни су више него добро знали да тога дана никаквог устанка у Србији није било, да је Жикица Јовановић тога дана убио жандара са којим је био у свађи због женског питања, а да се у Србији, као и свим републикама изван Црне Горе, ослободилачки покрет полако рађао из герилских група, па касније мањих,
РЕФЛЕКСИЈЕ ИЗ ЦРНОГОРСКЕ ПРОШЛОСТИ
Грешке високог ризика
Кад су Срби савјетовали – што ће вам дневни лист, што ће вам пет позоришта, што ће вам Ловћен филм, што ће вам петогодишња ликовна школа у Херцег Новом, што ће вам Научно друштво – Црногорци су потрчали да све одмах укину, да се лише сопствене, прије свега умјетничке интелигенције, да се практично ослободе интелектуалаца који су им крваво недостајали у тренутку Милошевићеве офанзиве на њихову републику
па већих партизанских одреда, а да је само у Црној Гори дошло до масовног и легендарног Тринаестојулског црногорског устанка. Сви су, разумљиво, знали истину, али су ћутали због тога што се нијесу бунили Црногорци. Како то да се, између несумњивих црногорских хероја, нико не нађе да каже бар толико: дајте, другови, да мало размислимо? Све детаље са поменуте сједнице испричао ми је Комнен Церовић који је на њој био назочан. Зашто помињем баш горе описани догађај? Вјероватно је тада почела да интензивно заживљава она улизивачка политика црногорске комунистичке власти према Београду и Србији, која никад није престајала до оног дана када су у Скупштини Црне Горе, 11. јануара 1989. године, сви црногорски руководиоци, без икакве своје кривице, понижени и обилно попљувани од сопственог народа, морали погнуте главе да напуште положај. Не заборавите да су мјесецима прије оставки били обилно оптуживани из Београда да тобоже недовољно бране Косово?! Баш су га Срби успјешно одбранили! Да само из предугог списка освједочених црногорских комунистичких полтронстава према Србији, поменем неке. Кад су Срби савјетовали - што ће вам дневни
лист, што ће вам пет позоришта, што ће вам Ловћен филм, што ће вам петогодишња ликовна школа у Херцег Новом, што ће вам Научно друштво - Црногорци су потрчали да све одмах укину, да се лише сопствене, прије свега умјетничке интелигенције, да се практично ослободе интелектуалаца који су им крваво недостајали у тренутку Милошевићеве офанзиве на њихову републику. Већина од оних који су раније отишли у Београд већ је обилно гуђела антицрногорску кајду. Чак кад су Црногорци, као тобоже мало освијешћени, касније кренули да оснивају властите институције науке и културе, стварали су великосрпске тврђаве, као Црногорску академију наука, која је и данас до краја непромијењена, или Универзитет, одакле су дошли пучисти да руше црногорско руководство.
БЕЗ ЦРНОГОРСКЕ ЦРКВЕ Набрајајући примјере црногорске ендемске комунистичке инфериорности према Србији, не смијемо заобићи ону трагичну одлуку, по којој не треба вратити у живот Црногорску славну аутокефалну цркву, јер ћемо се тако „замјерити Србима?“ Наравно не, јер треба сачувати окупаторску, која ће довести Црну Гору до ископања, и на крају јој тријумфално почепати по гробу. Не можемо, ни поред
РАЈКО ЦЕРОВИЋ хотимичне намјере, па и стида, заобићи рововску борбу црногорских комуниста противу истине о злочинима српске солдатеске у Црној Гори 1918. године. Замислимо само ситуацију по којој би неко, између два рата, или послије Другог свјетског рата, објавио у легалним новинама „Крвави албум Карађорђевића?“ Замислимо само како би се провео? Потребно је било, дакле, држати Црногорце у што потпунијем незнању о себи, како неким нашим гузољубима не би потамњела слика на Теразијама, то јест био им угрожен комфор. Лично тврдим да је само реализован, и наравно приказан, други дио сценаристички и редитељски припремљене игране серије Божићни устанак, луцидног Жељка Стошића, да не би дошло до изборне промјене 30. августа. Очигледно да је и ова досадашња Ђукановићева власт, што свјесно, што несвјесно, радила за Србију. Но, кад поменух Ђукановића, не могу да не објавим мишљење о њему изузетно мудрог, и животом тешко удараног Комнена Церовића, који је био паметнији чак и од хиперталентованих синова. Комнену је врло рано, посебно прије свега личном храброшћу, импоновао Мило Ђукановић. Кад је Мило први пут јавно проговорио да Црна Гора може да се сама издржава, Комнен ми је хитро рекао: „Пази, Рајко, ова ће реченица спасти Црну Гору, а не ваша тужбалица за краљем Николом“. Толико је суптилно Комнен познавао односе између Србије и Црне Горе, тако прецизно познавао природу и моћ српског национализма, да ми је послије једне надахнуте анализе српскоцрногорских прилика, рекао дубоко увјерено, и као увијек почињући: „Пази, Рајко, до Мила Ђукановића Србија је могла да на чело Црне Горе постави и љешанскога магарца“. Каква видовитост? Комнен је умро почетком 2001. године, Мило изговорио ону реченицу о самоиздржавању Црне Горе негдје око 1994. или 1996, али остао на власти све до 2020. године, па формално, као предсједник државе и даље. Што су све домаћи и србијански Срби употријебили да га смакну са положаја, не треба ни набрајати.
ТУЖБАЛИЦА ЗА КРАЉЕМ НИКОЛОМ НЕЋЕ СПАСИТ ЦРНУ ГОРУ Комнен Церовић
6
24. октобар 2020.
ЗЛОУПОТРЕБА УМЈЕТНОСТИ: ТУМАЧЕЊЕ УМЈЕТНИЧКОГ ДЈЕЛА
Сва лица манипулације Умјетничка се дјела знају интерпретирати на начин да се користе у сврху идеолошких концепата, као својеврсне илустрације које на визуелан начин ефектно и директно преносе одређену поруку. У том смислу се зна догодити да се неко умјетничко дјело злоупотријеби
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ и страх, ишчитавати побједоносни долазак национал-социјалистичке идеологије ,,вјечног Рајха“. Многи ће у том неустрашивом витезу Албрехта Дирера видјети ни мање ни више него персонификацију Адолфа Хитлера.
БОРИС ХОРВАТ / AFP
ГРАНИЦЕ ЕТИЧКОГ И ЕСТЕТИЧКОГ
Дјелимично уништено дјело „Уринирани Христ“ фотографа Андреса Серана у галерији у Авињону, 18. април 2011.
И
талијански писац и филозоф Умберто Еко формулисао је умјетничко дјело као „отворену форму“. Дакле, тумачење неког умјетничког дјела укључује различите приступе и подложно је различитим интерпретацијама. Што је једно дјело тематски занимљивије, односно ликовно експресивније то је за његове тумаче изазовније. Многа су дјела из историје умјетности надахњивала ликовне критичаре, пјеснике или филозофе, тако да њихови текстови, есеји или огледи представљају посебну вриједност. Споменимо само неке од њих: Бодлера, Уисманса, Пејтера, Кларка, Леириса, Делеза... Треба нагласити чињеницу да се врхунско умјетничко дјело увијек, без обзира на вријеме и доминантни тренутни укус, може увијек занимљиво интерпретирати. У интерпретацијама ликовних дјела знало је бити и застрањивања, премда би поставке биле занимљиве, као што је најчешће случај са ишчитавањима приказаних мотива у кључу фројдовске психоанализе.
том круном с испреплетеним змијама, која се обраћа коњанику показујући му пјешчани сат у којем цури пијесак - вријеме. Витез стаменог држања, право оличење витешког кодекса (codes of honour), иницираног војника који штити цркву, бори се за мир, жртвује за своју браћу, брани хуманистичка начела, спреман жртвовати свој живот, јаше храбро и достојанствено предјелом који додатно симболички увећава његову непоколебљивост и неустрашивост. Видимо минуциозно изгравиране еродиране стијене суморног предјела, сухо и кржљаво дрвеће с голим коријењем што се хвата уз површину тих оронулих стијена, стари пањ с људском лобањом према којој се спушта глава коња коју јаше Смрт, пријечећи витезу пут. Витезов пратилац пас слиједи га вјерно док један даждевњак међу ђаволовим и коњским копитима престрашено бјежи. У другом плану се види, на удаљеном узвишењу, град са замком који је вјероватно витезово крајње одредиште. Кад се ова виртуозно урађена гра-
вура појавила, одмах је интерпретирана као симболична слика „Витеза вјере“, храброг хришћанског коњаника, који је готово идеално одговарао као илустрација ,,Приручнику за хришћанског витеза“, Диреровог великог савременика Еразма Ротердамског. Ово је славно ренесансно графичко дјело доживјело и циничну интерпретацију која је негирала храброст и врлину коју утјеловљује фигура витеза.
ИСКОРИШЋАВАЊЕ АУТОРИТЕТА Наиме, Александер Периг, како наводи познавалац Диреровог дјела Норберт Волф, видио је у лисичијем репу натакнутом на витезовом копљу, не „браниоца вјере“ него ,,лицемјерног хипокрита“, онога који носи лисичји реп. Интерпретација овог Диреровог ремек дјела, као екстремни примјер злоупотребе у сврху једне идеологије, била је она Вилхелма Велхелда. Овај је њемачки историчар умјетности 1936. године спретно, и за климу оног времена увјер-
љиво, образлагао значење композиције ,,Витез, смрт и ђаво“ истакнувши да ,,херојске душе воле ову гравуру, попут Ничеа у прошлости, и Адолфа Хитлера данас“. Нагласио је да ,,ова два Њемца воле ово ренесансно дјело“, јер ,,представља побједу“. Искористио је Ничеов ауторитет великог мислиоца који је уистину био посебно везан за ову композицију сматрајући је непревазиђеним умјетничким дјелом. Постоји податак да је гравуру њемачког мајстора Ниче поклонио за Божић 1870. свом идолу Рихарду Вагнеру. Познато је колико су нацисти у афирмацију својих концепата користили, односно злоупотребљавали Ничеову филозофску мисао, односно Вагнерове монументалне композиције. Тако се слиједом друштвених догађаја у XX стољећу чувени ,,Miles christianus“ са Дирерове ренесансне гравуре неће више перципирати као ,,Витез хришћанске вјере“, храбар и непоколебљив Христов војник, већ ће се у његовом импресивном изгледу, који улива истовремено респект
Питање злоупотребе умјетности као медија има такође један деликатан проблем који се тиче осјетљиве границе етичког и естетичког. Случај њемачког доктора Гинтера вон Хагенса и његових изложби људских лешева у музејским институцијама заоштрило је до крајњих граница ову проблематику. Да ли данас уопште постоји и гдје је линија разграничења између компонованог умјетничког објекта и стварног људског тијела као музејског експоната? Тешко је дати децидирани одговор. Хагенсови експонати људских лешева, те ,,живе“ опипљиве анатомије у својој новој стварности, били су свјетска сензација. Контроверзни доктор који је развио начин очувања структуре тијела замијенивши воду и масноће пластичним смјесама и тако постигао спектакуларни макабрични доживљај бизарних експоната, био је оптуживан за беспримјерну злоупотребу људског тијела. Сматрало се да се под кринком умјетности не може оправдавати непоштовање дигнитета умрлих. За скрнављење и расчињавање онога што су Бог или Природа савршено саставили, Хагенс је правдао конкретним доказима с писаним изјавама донатора својих тијела. Аутор чувене изложбе ,,Body works“ коју сам имао прилике видјети у загребачкој Галерији Кловићеви двори, до краја је консеквентан у концепту својих естетизирајућих кадавера. Како Хагенс болује од Паркинсонове болести, обзнанио је да жели да његово тијело након смрти буде подвргнуто његовом методом пластифицирања и излагано у склопу изложби ,,Body works“, по могућности, истовремено на неколико мјеста. Злоупотреба умјетности и умјетност злоупотребе два су лица истог феномена. Манипулације.
У СВРХУ ИДЕОЛОГИЈЕ С друге стране, умјетничка се дјела знају интерпретирати на начин да се користе у сврху идеолошких концепата, као својеврсне илустрације које на визуелан начин ефектно и директно преносе одређену поруку. У том смислу се зна догодити да се неко умјетничко дјело злоупотријеби. У контексту овог проблема вјероватно је најзанимљивији примјер злоупотребе чувене гравуре „Витез, смрт и ђаво“ њемачког ренесансног сликара, графичара и теоретичара Албрехта Дирера. Импресивном композицијом доминира витез у богато орнаментираном оклопу који јаше снажног коња не осврћући се, као да их и нема, на ђавола, рогатог анималног хибрида гротескно изражајног погледа, и Смрти, окруњене шиља-
Срачунати ефекат шока Проблем злоупотребе умјетности има и своју другу страну. То се догађа онда када се сама умјетност злоупотребљава, најчешће да би се исказало нешто што унапријед рачуна на ефект шока. У умјетности XX стољећа такви случајеви су често били дио умјетникове стратегије. Тај проблем злоупотребе умјетности унутар ње саме отвара осјетљиво питање дистинкције умјетничког од провокативног које најчешће постаје само себи сврхом. На тој линији разграничења и данас постоје супротстављена мишљења оних који се сматрају арбитрима савре-
мене ликовне праксе. Овом ћемо приликом издвојити један примјер који је својевремено шокирао велики дио свјетске јавности. Ријеч је о фотографији славног америчког контроверзног фотографа Андреса Серана. Његово дјело ,,Piss Christ“ (Уринирани Христ) изазвало је бурне реакције када је било изложено у Авињону 2011. године. Аутор је добијао пријетећа писма, а многобројни хришћански вјерници су протестним шетњама, у улици гдје се налазила галерија, јавно изражавали своје огорчење. Фотограф је ставио у стаклену те-
глу мало Христово распеће и по њему се помокрио. Серано се декларише као истински вјерник католичке цркве, правдајући се како његово дјело није израз бласфемије, јер му тако што не дозвољавају његова лична, дубока вјерничка осјећања. Умјетниково оправдање не звучи одвећ увјерљиво. Занимљив одговор за ово Сераново контроверзно дјело дала је једна критичарка у серијалу ,,Пасија у умјетности“, француске телевизије која говори о приказима Христовог распећа у умјетности XX стољећа, у којој је је била уврштена и моја сли-
ка ,,Распеће“ с Исусовим распетим корпусом приказаним с леђа. На питање о Серановом ,,Уринираном Христу“, о његовој вулгарној злоупотреби хришћанског Спаситеља, критичарка је одговорила како проблем није у слици - фотографији, него у њеном називу. Да ово спорно дјело није тако названо, додала је, не би било ни протеста нити пријетњи аутору. И доиста, кад се композиција ,,Уринирани Христ“ погледа, осим основног сфуматно црвенкастог тона и начина освјетљења приказаног мотива, дјело је у суштини неинвентивно и банално.
7
24. октобар 2020.
Злоупотреба је наша реалност, транзицијска збиља којој нијесу имуна ни друштва која живе изван таквог оквира. Злоупотреба свега и свачега. Материјалних и нематеријалних ствари. Новца пореских обвезника, ауторских права, избјегавања плаћања пореза, службеног аутомобила, медија, простора (будванизација), културног насљеђа (СПЦ) или мита, вјерских осјећања, жртава, дјеце итд. итд. Разлика се успоставља кроз списак злоупотреба које се манифестују у свакодневном животу друштава, заједница или држава. Негдје мање, негдје више. Одомаћено је рећи за Балкан да се она подразумијева, исто као што у скандинавским земљама може бити инцидент. Не само она која је ближа казненим или криминалним аспектима, већ и она етичка, неписаних правила, кроз систем вриједности које одређена професија, институција или сегмент друштва прописује као водиљу, стандард или норму. Колико је злоупотреба на Балкану константа свједоче и народне мудрости у виду пословица, попут оне чувене Сјаши Мурта, да узјаше Курта. Коначно на ту тему настајала су и култна дјела југословенске културе, филма или драмских текстова. У чину злоупотребе тестамента Душан Ковачевић пише 1972. године свој студентски рад Маратонци трче почасни круг који постаје сценарио за ис-
КАКО ЧИТАТИ ЗЛОУПОТРЕБУ
Нечастиви на факултету
Изван позоришта ствари нијесу толико смијешне. Те ствари обично су болне транзицијске приче, битне нама сада и овдје. Да су мање болне, јужнословенска драматургија имала би неке друге тематске преокупације тоимени култни филм Слободана Шијана и драмски текст низа успјешних представа. Једну од посљедњих режирао је Паоло Мађели у Будимпешти у позоришту Magyar Színház, 2019. године. Лијепо би било отпутовати у Будимпешту када се границе опет отворе и видјети Балкан у Будимпешти. Топаловићи, колико год били израз једне корумпиране дружине и суровог мушког свијета, увијек ћемо их вољети. Емпатија коју осјећамо у безбрижном простору позоришта има да захвали духовитости и живости језика драме. Дирљива је злоупотреба тестамента најстаријег Топаловића, Максимилијанове ријечи лако се проваљују. А када смо већ код комедије, није ли исти случај и са Браниславом Нушићем. Он једноставно воли своје ликове, баш као и ми. Како одољети Госпођи министарки. Опет безбрижан простор позоришта. Живка на крају каже: ,,Јер ко зна, данас-сутра могу ја опет бити министарка. Само док се заборави ово нешто мало бруке, ево мене опет, па после да не буде: што нам ниси казала“. Или злоупотреба Шекспира у комедији Ива Брешана, представа Хамлет у селу Мрдуша доња. Да су такви драм-
ски текстови опасни, свједочи и околност да је Брешанов текст пар година чамио у ладицама позоришних управа након што је написан 1965. године. Политичка фразеологија или демагогија у Букарином читању оригиналног Хамлета подједнако је лако замислива како у доба заноса паролом ,,култура у народ“, тако и данас у доба креативних индустрија. Чи-
тали јуче или данас то одредницом тоталитатуре или демократуре, свеједно. Злоупотреба је увијек демагогија, а против ње се најбоље борити писменошћу, која означава мањак заноса, а вишак рационалног препознавања њених облика и манифестација. Или писањем, споменимо још један важан драмски текст Ива Брешана Нечастиви на Филозофском фа-
ЈАНКО ЉУМОВИЋ култету. И једна сасвим корисна дигресија. Прича ми другарица која је деведесетих студирала на Филозофском факултету у Никшићу, да је било професора, на истом том факултету, којима су студенти љубили руке. Изван позоришта ствари нијесу толико смијешне. Те ствари обично су болне транзицијске приче, битне нама сада и овдје. Да су мање болне, јужнословенска драматургија имала би неке друге тематске преокупације.
JUHASZ EVA / MAGYAR SZINHAZ
З
лоупотреба је ријеч која је можда више заступљена у јавном дискурсу од ријечи демократија, људска права, правна држава и сл. Та ријеч лебди у стварности и није скопчана нужно са криминалом који је као такав очигледан или насилан. Злоупотреба може имати свој исказ у том правцу, јер је у својој основи незаконита, али то је већ нека друга тема. Она има и један неформални доживљај да поткрадањем институције чинимо ,,мању“ штету него што би то био случај са поткрадањем појединца. Она дође као нека исконска потреба човјека да нешто или неког прилагоди сопственом интересу или свјетоназору. Рецимо, врховни суд у једној земљи потврди да је незаконито смијењен ректор једног универзитета.
Сцена из представе „Maratonfutоk“ Паола Мађелија у Будимпешти, април 2019.
САСВИМ ЛИЧНО
Успјех се не прашта
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ
Ц
рна Гора једе своју ђецу, не опрашта успјех и свакоме ”зна” мјеру и мјесто. Mотив за писање овог текста нашла сам у једном коментару актуелних дешавања код наше новинарке Гордане Боровић која је прецизно дефинисала главну болест нашег друштва: „У овој актуелној причи о кадровима, експертима и фотељама рећи једну непобитну тужну истину: да су нам они, ти кадрови, прави стручњаци и експерти увијек били најјефтинији. Сваком младом човјеку, сасјећи ентузијазам, убити га у појам, не дати му да продише, да се искаже, оковати му сваки креативни импулс.“ Сматрам да је опште прихваћена злоупотреба положаја, моћи, функције главни разлог што ми као друштво не напредујемо, а како ствари сада стоје шансе за било какав прогрес су готово па
немогуће. Да би било јасно ође се ради о друштвено прихватљивој манипулацији људског ресурса. Познато нам је из ближе историје да су Црногорцима искључиво сметали домаћи стручњаци, умјетници, научници, предавачи а да су се са цвијећем дочекивали и поштовали увезени, углавном непровјерени кадар, који нам је показало се и постао средство и канал кроз који се злоупотријебила наша култура, културна баштина, образовање. Примјер Лажног Цара Шћепана Малог је преседан у историји свих народа, што потврђује нашу склоност ка неповјерењу својим владарима а камоли „обичним“ људима. Од тога времена се код нас усталило вјеровање да ће нам „комшија“ боље чувати кућу од нас самих. „Нажалост, не може други да памти твоју историју“ као што рече Дон Бранко Сбутега. Већина мог професионалног рада и дјеловања везује се искључиво за иностранство. Када би кренула у набрајање личних доживљаја злоупотребе у старту бих морала да напоменем да ништа слично томе никада нијесам доживјела
ниђе друго ђе сам радила, осим у својој земљи! А један од разлога је управо овај с почетка приче. Овим текстом не желим да изигравам жртву или испољавам лично незадовољство, желим да на свом примјеру осликам овај дубоки, системски и генерални проблем, који је настао као недостатак постојања здраве и оне праве конкуренције, мањком међународног, личног и професионалног искуства, непотизмом, мизогинијом и оним што је можда и кључно а то је медиокритетска средина. У мојој професионалној биографији везаној за Црну Гору стоји низ узалудних покушаја да нешто учиним за средину, друштво, образовање, културу. Најчешћи, слободно могу рећи изговори, углавном су реченице са којима се већина „лудака“, патриота и ентузијаста суочава или ће се суочити. Колико пута сте само чули: „Вријеме је пред тобом“, „Сачекај, полако, имаш кад“, „Баш смо мислили да те ангажујемо али ти си у иностранству јел?“, „Знаш ли ти колико ја морам доприноса да уплатим да би ти доби-
ла плату?“, „Не можемо њој дати награду, прије пар година јој је брат добио“, „Биће! Не брини ти прво докторирај, па онда“, ... Док у случају анонимних конкурса све док се она „кобна“ трећа коверта не отвори (у којој обично стоји име аутора), идејно рјешење је савршено, а кад се прочита име обично слиједи: „Ко, она? Много јој је ово пара“, „Можда неке измјене а?“, „Супер ти је ово, виђећемо да то неко други реализује“... Моји омиљени коментари су још и ови: „Види да заснујеш породицу, није ово за жене.“, „Уф! Преквалификована си за овај посао“, „Није ово за тебе, убиће ти креативност“, „Превише си амбициозна, није наша средина за тако нешто.“... И тако, док „чекам“ да то моје вријеме дође, неки тамо други људи тиши, ушима пријатнији, са сумњивим дипломама и без искуства добијају послове, одлучују, примају награде, а ти Тијана чекај и нијемо посматрај како се полако ближи оно вријеме када ће свега осим тебе бити. И док чекам сјећам се свих Црногораца за које ође није било мјеста, ни
правог момента да остану ође и ође се остваре, само ћу поменути неке: Радован Зоговић, Дадо Ђурић, Петар Лубарда, Данило Киш, Јанко Брајовић, Ксенија Цицварић, Борислав Пекић, Живко Николић, Јанко Ниловић, Милош Карадаглић… Јер, како воле да ми кажу, лако је мени, ја имам ђе да одем. Истина је и имам ђе да одем, јер ође за мене нема мјеста, а тамо неђе, ђе идем, то мјесто сам себи сама створила, а сви који мисле да је то лако - бујрум браћо, видимо се тамо неђе. А кад смо код амбиција завршићу овај текст Горданиним ријечима ”А амбиција, она здрава амбиција која те тјера да учиш и да се усавршаваш - што је то? Амбиција је за каријеристе, за политичаре и ловце на фотеље. Амбиција без скрупула и знања, без покрића и морала. Амбиција код нас није везана за професију, већ за власт. И то је системска болест коју нико не види, нико не помиње, нико не дијагностицира. Није смртоносна, али као да јесте”. Све сам рекла, а нијесам како сам могла.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Љиљана Крачковић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
24. октобар 2020.
МУЗЕ ВЕЛИКИХ УМЈЕТНИКА
Мрак људске судбине, сјај људске крви
СТРАСТ И ПАТЊА Но, нијесу сви љубавници-умјетници према својим музама били тако неосјетљиви. Каткада су у страсти и љубави страдали заједно. Уосталом, ријеч страст потиче од ријечи пасија, која има значење и патње. Париз, мјесто гдје је љубав на овој планети зачета, је и сазвјежђе Модиљанијевог атељеа. Он жели да буде војник, али га због слабих плућа одбијају и не учествује у Првом свјетском рату. Нервозан, пије ноћима апсинт, узима хашиш и добија надимак ,,Моди“ – уклети, проклети… Не упознаје, већ препознаје деветнаестогодишњу сликарку, суптилну Жану Ебитерн. Путена, блиједа, најстидљивија од свих и зато најеротичнија у тој невиности што прецвјетава у страст, Жана постаје љубав његовог живота и један од његових главних модела – насликао ју је више од двадесет пет пута. Мјесечарски положена у сјај ваздуха у његовом прашњавом, незагријаном атељеу, будила је у већ болесном Модиљанију нову моћ умјетника – створитеља. Кад Модиљани први и једини пут изложи своја платна, актове у галерији Берт Вејл, на изложбу је упала полиција и наредила да се платна скину са зидова. Он и Жана бјеже у Ницу. Тамо је настао највећи број његових дјела која касније постају најпознатија и најскупља. У Ници, трава пјева, Жана и он љубе се на Енглеској променади, на тијелу осјећају ране кишне капи и од те благости затварају очи. Преко дана они сликају, али ноћу, он осјећа како њене груди расту заједно са Мјесецом. ,,Мје-
Ко су те њежне, путене жене што су инспирисале највеће умове да стварају, често и саме страдајући са њима? Оне јесу биле сјенке, али вољеле су са надом да ће вријеме учинити да од сјенки постану свјетлост
сец је трудан“, шапуће јој. ,,Са сунцем“. ,,Није. Ја сам, са тобом“, осмјехује му се. Зора је и жбуње је црно и љубичасто. Слушају таласе што се пјене испод балкона. У новембру, Жана рађа кћер и дају јој име по мајци – Жана. Већ сљедеће године су се вратили у Париз гдје је требало да им буде боље. Јер енглески колекционари неким чудом почињу да купују Модиљанијеве слике, заљубљују се у та мала, иронична уста актова, дојке тешке и пуне сока, као мале шпанске диње. Али Модиљанију је лоше. Гасио се брзо пред њеним очима, он бијаше свијећа упаљена на оба краја, што сузи злато. Она је поново трудна. Молио је смрт да сачека и да види жив друго дијете. Али ће то лишце видјети само Бог. Модиљанију је позлило једне ледене јануарске ноћи. Жана је држала његову главу у крилу. Болничарима је, у бунилу, шапутао: Заклели смо се на вјечну срећу. Живот је окончао у болници Милосрђа, дозивајући своју мајку и Италију. Наредног дана, Жана Ебитерн бацила се у осмом мјесецу трудноће са осмог спрата. Просто је закорачила у празнину, дубоку, утјешну. Смрт јесте била једини начин да му се приближи. Није могла да се одвоји од њега, да престане да га прати, да раскине заједништво, саучесништво. Тијела су срасла. А везе тијела су најстрахотније. Смрт је значила укидање растанка. Али и престанак болова, биједе, ужаса. И у смрти, бијаше лијепа. Плод је преминуо у паду заједно са њом. Није жељела да остави дијете за собом. Повела га је. У смрти бијаше још бљеђа, сребрнасте пути.
Модиљани је данас један од најславнијих умјетника двадесетог вијека. Звао се Амедео, што је италијанска верзија имена Амадеус. Значење имена Амедео је једноставно: вољен од Бога.
СЈАЈ И СРАМОТА ,,Камиј Клодел истовремено је сјај и срамота Француске“, писао је Шарл Морис. Камиј Клодел и Роден су још један пар гдје је муза била талентована колико и љубавник. Он је од ње старији пуних двадесет шест година. На почетку, Камиј му је модел, али кратко. Страст је улетјела у његов атеље благо, као прољеће. Роден, упркос страсној вези са Камиј, не прекида двадесетогодишњу везу са Розом. Љубавници брижљиво крију своју везу. Роден изнајмљује, да би избјегао Розу, атеље и рушевну кућу у Булевару Италије. Ту су се некад вољели Жорж Санд и Алфред де Мисе. Ево мјеста препуњеног бљесковима страсти и меланхолијом. Док Роден ваја Камиј и она са њим проводи вријеме толико препуњено сензацијама да вријеме укида вријеме, њу воли још један геније – Дебиси. Дебиси о вези са Камиј пише суптилно: ,,Са тих усана нијесам очекивао толико погрешних нота, које су се сударале са свим што пјевало је у мени“. Роден је јачи од њега. Али снага је каткад погубна. Камиј сада живи у париском предграђу. То је први растанак, тугује и ваја његову бисту бијелим, дрхтавим длановима - оживјели мермер. Излаже је на Марсовом пољу. Штампа пише похвално. Роден ваја Болесницу на опоравку“. И „Збогом“.
Но, болесница се никада неће опоравити, а „збогом“ је прво од многих које ће изрећи једно другом. Супруга Ромена Ролана тврдила је да јој је Пол Клодел повјерио несрећу Камиј: онда када он ваја „Болесницу на опоравку“, Камиј је имала абортус са Роденом. Ово је почетак дефинитивног краја. Још неколико година Камиј Клодел покушава да се одржи на површини, ваја. Октав Мирбо пише: „Пред нама је жена-геније…“ Роден успијева да се радује њеном успјеху и каже: „Показао сам јој гдје да пронађе злато, али злато које проналази заиста је само њено“. Година 1897. најављује да ће геније госпођице Камиј Клодел, поређен са генијем њеног учитеља, прогутати тама и тишина. Извјесна крхкост почиње да се јавља у њој, као пукотина на стаклу која се шири. Роден остаје уз незахтјевну, полуписмену Роуз. Код Камиј почињу опасне идеје о прогањању (знаци психозе, упорне и тешко изљечиве болести…). Узроке Камијине болести није тешко пронаћи: стална патња. Али - кључан је однос са Роденом. У јавности, она жели да га повриједи, шаље му увредљива писма, оптужује га да јој је украо скулптуру. Дубоко, када остане сама - не смије себи да призна да јој је љубав са њим украла живот - материнство, животну радост, сав смисао. Као и сви неискусни љубавни играчи, Камиј је све златнике ставила на један број. Када је сазнала да јој је преминуо отац, Камиј је поломила све своје моделе од гипса и спалила све што је могла, да би се осветила свима онима који су „отровали њеног оца и убили га“. Осам дана по очевој смрти, Камиј Клодел смјештена је у душевну болницу у Вил Еврару, па у удаљени завод за душевне болести у Мондевергу. За тридесет година, колико је провела у менталној болници, мајка и сестра је никада нијесу посјетиле. Брат Пол Клодел посјетио ју
МАН РЕЈ, 1936.
Д
еветнаести и двадесети вијек донио је читав низ муза – љубавница. Неке су тешку улогу музе носиле лако, на примјер Лу Саломе, која је завела ни мање ни више него Ничеа, Фројда и Рилкеа, све их инспирисала и надживјела или веома тешко, као даровита фотографкиња Dora Maar (право име Тодора Марковић, кћер хрватског архитекте Јосипа Марковића). Она је, након што ју је оставио Пикасо, потпуно утонула у вјеру, а кућу је напуштала само да би отишла до цркве. Њено ментално здравље разорила је страсна љубав према генијалном, суровом Шпанцу. Тулуз Лотрек (који је тврдио „да никада не би сликао да су му ноге биле дуже“), заљубљивао се у проститутке које је упознавао на Монмарту. Његова болест учинила је од њега алкохоличара и некога ко је заборавио на своје високо поријекло и богатство и утјеху нашао у плесачицама Мулен Ружа. Ко су те њежне, путене жене што су инспирисале највеће умове да стварају, често и саме страдајући са њима? Оне јесу биле сјенке, али вољеле су са надом да ће вријеме учинити да од сјенки постану свјетлост. Свака од Пикасових жена знала је да ће, пошто буде портретисана од стране Пикаса, њено лице заувијек остати упамћено на планети. Када се једном догодило да се двије од његових жена нађу истовремено у атељеу, при том је једна била законска супруга, а друга љубавница и захтијевају објашњење која је од њих двије „главна“, Пикасо је, не прекидајући сликање, кратко одговорио: „Потуците се. Која је јача, та и нека буде прва...“
Пикасо је први пут видио Дору Мар на њеној фотографији у студију Мана Реја
САЊА ДОМАЗЕТ је неколико пута. Када љекар понуди породици да прими Камиј, пошто показује знаке побољшања, мајка одбија. За тридесет година Камиј ће уредно слати писма: „Драга мама, у пакет ми стави сљедеће: бутера, шећера, брашна, пола фунте оног истог чаја, 2 боце бијелог вина, пола боце обичног уља, 1 мало паковање соли, 1 сапун, неколико мандарина и, ако можеш, сасвим малу теглу трешања у ракији, али, ако је то сувише скупо, немој. То ће бити довољно, љубим те, Камиј…“ Не знамо одговор на ово писмо, под условом да га је било. Камиј Клодел преминула је у душевној болници 1943. године. За тридесет година, до смрти, одбијала је да ваја.
Чамци против матице Залив анђела, Азурна обала исти су као онда када су их открили Скот и Зелда Фицџералд. Испрва, у Алабами, они плешу четрдесет девет плесова, док око њих све цвјета. Млади писац је проси. Зелда Сејер је кћер богатог индустријалца. И не жели да остари. Жели да умре до тридесете, има Клуб обожавалаца З. С. И цијелих осамнаест година. Вјенчавају се. Као ноћни лептирови на мекој свјетлости, плешу, скачу у море пуно стијена, усред ноћи, у дубине, одакле се никада није знало хоће ли испливати живи. Рођење ћерке Скоти као да је донијело још дивљине Зелдиним данима и ноћима. Дјевојчицу је купала у бидеу, умјесто сока, грешком јој је давала џин, заборављала је у продавници. Током брака, Зелда ће почињати списатељску каријеру, покушаваће да буде и нова Ана Павлова, али ће је инфекција на прстима стопала спријечити. Њихова љубав и страст метастазира у виши степен. Матица лудила односила је Зелду у све чудније предјеле, прима електрошокове, потапају је у каду пуну ледених шкриљаца. Он у стваралачким кризама пије, а стваралаштво је у њој остало слијепа сила, вјечна жудња. Зелда Фицџералд ће умријети у лудници, изгорјеће у пожару. Осам година прије ње, преминуће Скот Фицџералд, 1940, послије објављивања „Великог Гетсбија“, романа што је свјетску славу доживио тек послије пишчеве смрти. На његовом гробу урезана је посљедња реченица из „Великог Гетсбија“: „Тако пловимо даље, као чамци против матице, без престанка ношени у прошлост“.