7. новембар 2020. | година I | број 36
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
другост
Слика о себи на пољу различитости ПОТВРДА У ОДНОСУ ИЛИ ПРЕМА ДРУГОМ
Ч
овјек као друштвено и мислеће биће потврђује се у односу с другим или према другом. Кроз другог одређује себе у свијету. Стога другост по себи укључује различитост. Заснива се на њој. Без обзира гледамо ли на тај проблем с општег плана, то јест да ли човјек своју посебност, своју другост, у односу на другог заснива на Декартовом Cogitu „мислим дакле јесам“ или на оном Русоовом „осјећам дакле постојим“. Разум и осјећај, интелект и емоција иако супротстављене категорије, чине основ функционирања људског бића. Умјетност као креативна дјелатност човјековог духа подразумијева појам другости као суштинску одредницу њене природе. Оно што се перципира као другост нигдје се не изражава тако директно и учинковито као у ликовним умјетностима, у овом случају сликарству. Нити једна књижевна форма нити један литерарни жанр, натуралистичким описима, инвентивним метафорама, дескриптивним симболима не може предочити другост као што то чини визуелни језик слике. На чему се заснива та ексклузивна другост умјетничке слике као ликовног медија која се нужно реферира на стварни, реалистички свијет, на природу и човјека? Живот слике се управо рађа у другости. Када сликар слика неки предио који посматра, који се пружа пред њим, самим чином преношења на платно онога што види, тај је предио већ у процесу преобразбе. Дакле, од ока преко мозга до руке, линијама и бојама сликани предио постаје отјелотворен кроз умјетниково виђење виђеног. Својим дјелом сликар свједочи другом и другачијем. Слика која је настала из проматрања природе постаје другост у умјетничком изразу. Такође, више ће умјетника који истовремено посматрају и сликају исти предио, другачије доживјети и на платно пренијети, сваки на свој начин, оно што виде као реалистичку, такозвану објективну стварност. Та привилегија сликара чини богатство умјетности које се управо потврђује у другости.
БОГОРОДИЦА И КУРТИЗАНА Кад се слика неки традиционални мотив, узмимо на примјер мотив Богородице толико омиљен у сликарству средњег вијека, ренесансе и барока, можемо видјети колико има различитих упризорења Мајке Божје. Премда је она увијек у колективној свијести хришћана иста, света библијска жена, свако ју је вријеме, сваки сликар приказивао друкчије. Исти је случај и с Исусом Христом, његовим апостолима и разним светитељима. Овом ћемо приликом подсјетити на Богородицу коју је у XV
Оно што би измиривало другости јест управо хуманизам у пуном значењу овога појма. Можда је најљепша и најистинитија дефиниција хуманизма она Андре Малроа: „Хуманизам не значи рећи – ми можемо учинити оно што не би могла учинити нити једна животиња. Хуманизам значи – одбили смо учинити оно што је захтијевала животиња у нама“
вијеку насликао француски ренесансни сликар Жан Фуке. За лик Дјевице Марије послужила му је Ањес Сорел, љубавница француског краља Шарла VII. Дјевица је приказана у светости своје сензуалне пути и рафиниране еротике. Фуке је насликао Богородицу као страствену елегантну младу жену којој је допала милост да је оплоди Дух Свети. Мадона италијанског барокног сликара Каравађа је такође куртизана, лијепа и маркантна Филида, која је свој лик осим Богородици посудила и Светој Катарини. Колико су ове овоземаљске Мадоне далеко од оних имагинарних ликова Мајке Божје сликаних у љупким стилизацијама њежног материнства раноренесансних мајстора или оних ликова Богородица меланхоличне продуховљености са средњовјековних икона источњачке умјетности!
и створена да би се то биће могло појавити“. За француског ,,уклетог пјесника“ Артура Рембоа Христ је оличење негативног, Бог који изазива одбојност. ,,Била сам још дијете, а гађења пуно - Дах прљав од Христа понијех на уснама...“ пише у пјесниковој ,,Првој причести“. Оваквих евидентних другости било је увијек у умјетности, без обзира на ауторске приступе, били они драстично или рафинирано изнешени у сакралним или свјетовним темама, у стилским карактеристикама, у супротстављеним свјетоназорским концептима. У том је смислу најпоузданији свједок управо историја умјетности, посебно она која се односи на XX стољеће. Али човјеково урођено и неотуђиво право на другост, да се осјећа другачијим и да буде другачији отвара посебно занимљив проблем управо онда када човјек постаје свјестан другости у себи. (Ово се, наравно, не односи на ону професионалну другост својствену глумачком позиву). Када, дакле, човјек надилази границе сопствене личности, када успоставља афирмацију свог ега, према оној Рембоовој дефиницији која води преко ,,презасићености и растројства свих чула“, што ће пјесника довести до кључне спознаје ,,Ја, то је неко други“. Наравно, ово није само искуство младог, бунтовног генија који је свој револуционарни пјеснички израз у двадесет првој години живота презриво одбацио сматрајући га ,,од-
вратним и апсурдним“. Тај ,,други“ освијештен у јединки, тај другачији у истом човјеку представља најосјетљивији, рекли бисмо кључни проблем људског бића.
ДВОЈНОСТ У ЧОВЈЕКУ
Вратит ћемо се опет на кратко Достојевском да бисмо прецизније указали на специфичност проблема другости: ,,Љепота“, узвикну Димитрије Карамазов, „каква страшна и ужасна ствар; страшна ствар. Ту, у њој, ђаво улази у борбу с Богом; а бојно поље је срце човјеково“. Та двојност у човјеку, та демонска другост коју осјећа и коју освјештено осмишљава у могућности је створити такву хомогенизацију која кроз стечену моћ може постати опасна колективна другост те изналазити начине и методе да се ,,они другачији“ квалификују као непожељни, мање вриједни, инфериорни, које треба ликвидирати или у крајњој консеквенци истријебити. ДРУГАЧИЈЕ О ИСТОМ Модерни је свијет у XX стољећу два Такође о другости можемо говорити пута доживио застрашујућа искуства у домену литературе када се о искоја су управо произишла из манитом говори различито. Ако останемо јакалне опсједнутости једном ,,викод сакралних мотива можемо нашом“ другости. Како умјетност савревести као карактеристичне примјеменим начином изражавања може ре два различита, потпуно супротсимболички представити то јединстављена приступа Исусу Христу. За ство супротности, та два супротстаДостојевског је Назарећанин, како вљена пола у људском бићу? На ово читамо у Идиоту ,,биће које за себе сам увијек актуелно питање симбосамо вриједи колико и свеколика лички одговорио инсталацијом ,,Пјеприрода и сви њени закони, свекосма без ријечи“. Била је изложена у лика земља, која је једино ради тога Паризу 2014. године у Унеску у изложбеном простору Хал Сегур, у поводу интернационалног пројекта ,,Сјећање на Први свјетски рат“. Надреалистички спој клавира и пушке чини апсурдно јединство које симболизује управо та два супротстављена пола људске природе; Клавир као музички инструмент симболизује човјекову потребу за стварањем, снајперска пушка као ватрено оружје симболизује нагон за уништењем. Апсурдна хармонија инсталације изражава два профила истог лица. Управо је вријеме Првог свјетског рата било вријеме до тада незаИНСТАЛАЦИЈА „ПЈЕСМА БЕЗ РИЈЕЧИ“ Димитрије Поповић, 2014. памћених великих разарања, трагедија и
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ смрти. С друге стране, то је вријеме такође било вријеме експанзије изузетне умјетничке креативности и великих научних открића.
НАДИЛАЖЕЊЕ СЕБЕ Да ли је након свих негативних искустава које је проузрочила другост других као у Другом свјетском рату, и толиким ратовима који су касније услиједили, до оних недавних на простору бивше Југославије, да ли су та искуства помогла да се укаже и афирмира она хуманистичка вриједност која би људско биће требала чинити онаквим какво би требало бити? То значи да слиједећи своја хуманистичка начела, освијестивши другога у себи, надиђе самог себе управо путем самоосвјешћења, које ће укротити искључивост његове другости, и створити услове за неопходну толеранцију различитости. За уважавање другог и онда када се не дијели његов став или мишљење. Тај је по многима идеалистички проблем перманентно на кушњи. Јер човјек би морао своје биће усавршити до оне мјере да би досегао толику разину свијести према којој би му другост прије помогла да препозна себе у другоме, а не да самоувјереном и безобзирном дисквалификацијом другог у ствари постаје заточеником своје ускогрудости или несвјесне ограничености. Дакле, оно што би измиривало другости јест управо хуманизам у пуном значењу овога појма. Можда је најљепша и најистинитија дефиниција хуманизма она коју сам одавно нашао у једном од текстова Андре Малроа, угледног француског писца и најбољег министра културе којег је та земља икада имала: ,,Хуманизам не значи рећи – ми можемо учинити оно што не би могла учинити нити једна животиња. Хуманизам значи – одбили смо учинити оно што је захтијевала животиња у нама“.
2
7. новембар 2020.
У ЗЕМЉИ ЧУДА
У служби других MАРИЈА ПЕРОВИЋ
Бити други, мање вриједан, значи немати право. А право губите због лијепе предиспозиције да продужите живот. И није важно какав је ваш живот, које су околности, какав је општи живот и које су могућности, ви сте само ходајућа материца
О
собеност једног народа једнако се огледа у његовим ставовима према свијету као и у ономе како га виде други народи. О томе како ми видимо себе већ смо писали, а и многи други су прије нас, па не треба пуно трошити ријечи. Поглед извањаца према Црној Гори најбоље видимо кроз дјела бројних путописаца који су током времена оставили своје записе о нама. Њих је било заиста много и долазили су у Црну Гору са разним мотивима, од знатижељности до обавјештајног рада, али њихови списи и утисци о нашем народу и држави драгоцјено су свједочанство о некадашњем животу у Црној Гори. Зато ће се памтити дјела аутора од Марјана Болице, преко Вијала де Сомијера, Ленормана, краља Фридриха Аугуста, до Герхарда Геземана. Међутим, данас бих желио да кажем нешто о догађајима из наше прошлости, а који нијесу много познати нашој јавности па опет осликавају наш однос према странцима. Наиме, мало се зна о томе да је за вријеме Првог свјетског рата Црна Гора, током 1914. и 1915. године, формирала своју Команду ратних заробљеника. Наравно, само по себи, то не би било ништа чудно, јер услови рата то намећу, али оно што бих овдје да истакнем је однос црногорске државе према тим заробљеницима. Управо кроз третман тих заробљеника најбоље може да се види цр-
MACIEK NABRDALIK/NYT
Ш
то у контексту савременог тренутка и назови свеопште политичке коректности осјећам када се помене другост? Нешто модерно, интелектуално, нешто чиме се одвајамо од – сељака, не од људи које живе на селу... Лично сам више вољела, изван филозофских углова, термин различитост, према којем никада ниједно друштво није било довољно толерантно. А управо је различитост гурала свијет напријед. У контексту савременог тренутка и недостатка било какве политичке коректности или толеранције, када само бирократски користимо термине који су као усвојени да би попунили CV-ијеве, значи бити другачији. Да ли нужно-припадник на примјер ЛГБТ популације, да ли бити демократски и лијево оријентисан, да ли бити антипатријархалан у контексту у којем вјерујем да на сопствени живот утичемо сами и да смо ковачи своје среће? У којем се не кријемо иза ауторитета и квазирелигиозних или квазинационалних заноса (било да су црногорски, српски, хрватски, њемачки, руски, амерички, арапски...) који служе расподјели капитала и дефиниције моћи... не знам како најтачније да дефинишем другост већ кроз - родити се као жена. Јер жена и данас јесте другост коју у свим горе побројаним групама треба – покорити. И жена, не могу да цитирам Симон де Бовоар, само сам се информисала, нијесам стигла да прочитам, на то – не пристаје. Чак и данас, када не постоји потреба за физичком снагом, а она је постојала у старинским ратовима, и обради земље, која мушкарце чини престижним у борби за опстанак. Мушко је – моћ. У томе помаже чињеница да је жена и мајка, јер њене биолошке предиспозиције, због којих би теоретски
НИЈЕ ВАЖНО КАКАВ ЈЕ ВАШ ЖИВОТ, ВИ СТЕ САМО ХОДАЈУЋА МАТЕРИЦА Протести против забране абортуса и Варшави, октобар 2020.
- требале да имају заштиту, јер још увијек медицина није довољно напредовала да би искључила женску биологију из тог процеса, жене у 21. вијеку и даље чини рањивом групом. Укида им се право да о себи одлучују. У Пољској. Уставом. Бити други, мање вриједан, значи немати право. А право губите због лијепе предиспозиције да продужите живот. И није важно какав је ваш живот, које су околности, какав је општи живот и које су могућности, ви сте само ходајућа материца. И без обзира на чињеницу да је планета пренасељена и сиромашна, ви сте само ходајућа материца. И без обзира на питања несувислих теорија завјере, по питању пандемије, које развијају залудни
људи, ви сте – у служби других. Другост. Одговорност појачана фактом – ако сте нормална, просјечна мајка. Јер свака просјечна мајка, а таквих је већина – воли своје потомке. Мушкарци, не. Зашто се нико не позабави, ако кренемо у аутократска друштва, на која цијели свијет (осим Скандинавије и Новог Зеланда почиње да личи), по истом аршину – јавном осудом мушкараца који остављају породице у којима се роде другачија дјеца, дјеца са трајним инвалидитетом. Зашто се не бавимо чињеницом да само гејеви када усвајају дјецу могу да усвоје дјецу са „смањеним способностима“ и пруже им дом, у односу на сиротиште. Намјерно користим
термин сиротиште, попут оног из књига Чарлса Дикенса. Гдје су ту закони или они важе само за жене? Да оне рађају, трпе, немају посао, јер... плодите се и множите, без одговорности. Након свих технолошких достигнућа, када су још Коперник и Галилео Галилеj утврдили да Земља није равна плоча и били спаљени на ломачи, када имамо снимке планете Земље из сателита, када је измишљена вантјелесна оплодња у којој иако „Бог није дао порода“ пород омогући наука... зашто мањина или различитост или другост нијесу фундаменталисти свих вјера и нација, него су доминантни. Зашто смо се након шездесетих и седамдесетих, окренули тако радикално
у првост, и зашто о томе ћутимо? Јер је и даље агресија – моћ, јер не постоји уредан систем који штити слабе, јер је човјек (мушко – женско) само човјек. Јер се зато овај текст не бави трансродним особама, јер за њихову муку и смутњу треба засебан чланак, који, извините ме, још увијек није већински проблем. А грцамо у проблемима. И недостатку вриједности. Имати било какве вриједности, које узалуд можете да браните знањем и фактима, данас је другост. Јер ће вас бијес разуздане гомиле и непринципијелност – сатрти. И зато, лично ја добровољно прихватам да сам – другост. Не у фенси тумачењу локалних постмодернистичких теоретичара. Кул је разликовати се. Није. Да сам у Пољској, и да сам млађа... не желим о томе ни да мислим. Да, свакако бих изашла на улицу и бунила се. Прочитах да ће закон бити оборен... А питам се да ли онда црква треба да организује сахране спонтаних побачаја, или је о томе одлучио сам Бог па су то фетуси који се не питају. И како са болом тих породица, и жена које преживе спонтани побачај... И тако даље. Сада замишљам колективну сахрану спонтаних побачаја, не би ли отишли у рај - сви. И питам се зашто transgender особе често желе да промијене пол у женски? Ја волим што сам жена, и мајка... али вјерујте није нимало забавно стално имати – смањене способности. И онда када знате не да су равноправне, него да су другачије, а боље. И стално бити стигматизован – кривицом. Као у дјечијој пјесмици – или филму Ненси Мајерс, комедији „Шта жене желе“, желим да сваки мушкарац годину дана буде жена. Можда је годину дана мало, на примјер пет. И то након осамнаесте године. И њима бих оставила могућност избора – од 18. до 55, па нек бирају узраст. Да сам богиња, а нећу да будем то, преголемо је, у некој бајци, или хорор филму, то бих урадила. Ко зна, можда бисмо се онда освијестили...
ОДНОС ЦРНОГОРАЦА ПРЕМА СТРАНЦИМА
И заробљеници су били слободни
ногорски свјетоназор и величина нашег кодекса ратовања. Однос према ратним заробљеницима у нашој даљој прошлости је заправо боље познат, што је парадокс, па тако више знамо о турским заробљеницима на Цетињу након Вељег рата (1875-1878) него о овим четири деценије касније. Од како је обновила своју државност и постала 26. призната земља Европе, Црна Гора је добило право да потписује међународне конвенције. Тако је, у периоду од 1899. до 1909. била потписник више хашких и женевских конвенција о правима и обичајима ратовања заједно са другим државама Старог континента. Прву прилику да испоштује потписане регулативе Црна Гора добија у Балканским ратовима. Турски заробљеници распоређени су у унутрашњости земље, први заробљени паша након битке за Дечић смјештен је у хотелу у Подгорици. Остао је сачуван документ у ком се велики рабин Солуна, тада једног од највећих јеврејских несеобина у Европи, обраћа краљу Николи са
захтјевом да пусти све јеврејске заробљенике, што му је свакако и одобрено. Такође, све мобилисане војнике који су припадали другим савезничким народима аутоматски су пуштали из заробљеништва. Ипак, тек у Великом рату црногорска Врховна команда има конкретан проблем са бројем ратних заробљеника. Велики број људи почео је стизати са 500 километара дугог фронта, а посебно се тај број повећао након потапања ,,Зенте“. Наиме, аустроугарски ратни брод „Зента“ потопљен је од стране француске морнарице испред обала Будве. Црногорске власти, које су тада биле формиране у Будви, наредиле су хитну акцију спашавања бродоломника, који су онда пребачени даље широм Црне Горе. Због тога оснива посебну команду која ће се бринути о њима. Први циљ црногорских војних и цивилних власти био је да до краја испоштује прописе међународних конвенција. У ту сврху оснива центре за њихов смјештај у Подгорици, Андријевици, Никшићу, Це-
тињу, Бару, Колашину. Посебан дом за заробљене официре налазио се у Даниловграду, у згради бившег дома за умоболне. Данас би било за претпоставити, поучени бројним каснијим домаћим и страним искуствима да се ту радило о логорима, међутим, није тако. Управо ту лежи специфичност овог примјера. Донешена су посебна правила по којима се морало посвећивати њима пажња. Тако се ниједан ратни заробљеник није могао употријебити у приватним пословима, једино је држава имала право ангажовати их. За сваки рад тим заробљеницима је морало бити плаћено према одређеној тарифи, а официри су добијали 1 перпер дневно плате и нијесу смјели бити ангажовани ни у каквим пословима. Сви заробљеници били су слободни у кретању и само су морали да се јаве у 9 часова увече на мјесту гдје су смјештени. Такође, имали су посебне кухиње, са својим куварима, о чијој снабдјевености се старала држава. Држава је искористила доста тих људи, по-
ВУКОТА ВУКОТИЋ себно уколико су били технички или занатски образовани. Тако је остало упамћено да је тада у Црној Гори сву званичну пошту између Цетиња и Никшића возио ратни заробљеник! Јединствени примјер у свијету. Током Првог свјетског рата Црна Гора је успјела да у потпуности примијени све прописе међународних конвенција о обичајима ратовања. Оно што је важно нагласити је чињеница да је и једина земља учесница тог рата која је то успјела. Све велике силе тадашње Европе погазиле су све обичаје и правила ратовања, посебно код третмана ратних заробљеника. Уосталом, Црногорци су то искусили на својој кожи, јер већ за вријеме окупације Аустро-Угарска масовно одводи наше становништво у логоре. Како би избјегла права и обичаје рата оглашава их интернирцима. Али то је нека друга прича...
3
7. новембар 2020.
ИНТЕРВЈУ: МИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ О СВОМ РОМАНУ „СМРТ ЈЕ УВИЈЕК У МОДИ“
К
олективна амнезија је отклон од савјести и репови које вуче за собом говоре језиком који се усложњава у протоку времена. Гдје занијеме историја и правда, ту једино способни писци имају моћ да поотварају ране за које се (поуздано?) не зна да ли су сасвим зарасле. Михаило Радојичић у свом посљедњем роману „Смрт је увијек у моди“ из наталожених је сјећања и прећутаних истина већ у првим реченицама одвукао читаоце тридесет година уназад, не да би дијелио памет онима које није запала, већ да не заборави како су једном, ни први ни посљедњи пут, (не)људи ударили на своје најближе из погрешних или потпуно бесмислених разлога. И одаљили се, а да се ни метар помјерили нијесу. Ово није прича о нападу Црногораца на Дубровник, већ рефлексија истог, упакована у породичну драму обојену мржњом и разочарањем, а на крају и равнодушјем према сопственој кривици. Једна од оних коју ће једни препознати, други осјетити, а трећи оспоравати. То је прича која је грађена на, како је то записао проф. Миленко Перовић, „суптилној стратегијској спознаји да зло деструкције најчешће у збиљној пуноћи живота не бива савладано антитезом добра“. О роману „Смрт је увијек у моди“, који је недавно промовисан у Подгорици, за КУЛТ говори аутор Михаило Радојичић Шок.
Зашто тек сада обрађујете ову тему? Зашто је била потребна дистанца од три деценије и да ли сте, будући да нико од нас не постаје млађи, ризиковали да је никад не завршите? - Нијесам ризиковао. Живио сам за ту тему! Ни тренутка није било дистанце, мада је прошло равно 29 година. Напротив! Прогонила ме, као и знатан број Црногораца, једнако као оног дана када смо се осрамотили јуришајући на Конавле и Дубровник да их разоримо. Дубровник је упорним међународним утицајем спашен, али нашој срамоти није било спаса. Остала је као огромна мрља на души Црногораца који су се, ријечју отпора, упирали свом снагом, да том срамном чину стану у крај, који је подстакнут из Београда и врховне команде (српске) ЈНА. Не правда нас то што је та добровољачка свјетина из Црне Горе, била под јурисдикцијом српске националистичке политике, иако су и Хрватска и Дубровник препознали црногорску „иницијативу“ на српски погон. То није била Црна Гора коју је опјевао Мажуранић, нити она коју је у душу спознао Милан Решетар, Дубровчанин, до данас неприкосновени тумач Горског вијенца и његовог језика, а поготово то нијесу били Црногорци Ивана Мештровића које је и симболички и конкретно у граниту овјековјечио. То су били исти они, из истих крајева, које је „овјековјечио“ зетско-црногорски суверен Балша II Балшић. На тај цитат, који сам навео у роману „Живот у два примјерка“, ме подсјетио проф. др Миленко Перовић. Балша II, неком експоненту власти у Котору пише: „У мојој Горњој Зети се још живи по старински!“...Како таде, тако и остаде, или, као прије седам вјекова. Отуда и данас стижу и издаје, (подмићени Црногорци) и срамоте, као она конављанско-дубровач-
Не правда нас то што је та добровољачка свјетина из Црне Горе била под јурисдикцијом српске националистичке политике, иако су и Хрватска и Дубровник препознали црногорску „иницијативу“ на српски погон. То није била Црна Гора коју је опјевао Мажуранић, нити она коју је у душу спознао Милан Решетар, а поготово то нијесу били Црногорци Ивана Мештровића које је и симболички и конкретно у граниту овјековјечио
ка. Ти су све спржили и опљачкали као Стефан Немања у „Житију Св. Симеуна“, који је, лише Котора, сравнио Зету са земљом, тако „да камен на камену остао није“, како је С. Првовјенчани описао учинак свог оца, Стевана Немање, рођеног у Зети. Исте нарави су грдна непочинства на Конавле и Дубровник 1991. И данас стоје на пост-рестант за ЦГ.
Почињете роман посветом којом у старту наглашавате вредносни став, али све вријеме избјегавате да се бавите политиком, историографијом и изналажењем рјешења. Како сте успјели да остварите ову исповијест у романескној форми, и да оставите читаоцима простор за негирање или афирмацију? - Не, нијесам се бавио политиком, као ни историјом. Рат је увијек извршна политика власти, па сам кренуо право у рат. Најистинитија историја кад се напише, писана је за човјека, али њу не занима ништа у човјеку. Мене је то занимало! Ово је искључиво роман о судбини човјека у рату, без обзира шта ће о томе рећи историја. Политика најчешће, без дистанце, тражи да је подржи историја. Кад политика зове историју у помоћ, онда је то лагање историје. Већина промашаја нашега доба проглашена је повијешћу, а
Црква допунска настава Кад кажете да су „наше генерације училе из истих уџбеника, исте лекције, а изучили их сасвим различито“, је ли то исто као да сте рекли да су једни научили нешто, а други ништа? И колико је ту било до учитеља, а колико до ученика? И је ли Његош један од учитеља?
- Генерације до ʼ91, у које спадам, училе су из истих уџбеника, нажалост! А требало је да буде на срећу, да се боље разумијемо и зближимо. Након 90-их, неразумни су све обесмислили. Учитељи су нам били шизофрени политичари, а не наставници. Настава нам је била политика, као некад обавезна лектира. Гледали смо их, као малољетници цртане филмове за
провјера их потврдила глупошћу. Стога сам свој књижевни рад ставио читаоцима на располагање да се на нивоу литературе опредијеле за и против. Тамо, на то дубровачко срамиште, су отишли листом они који су „за“ зло. Смисао одговора који од мене тражите је још увијек у првом питању. Заосталима „дистанца“ не
лаку ноћ ђецо, иако су нам поручивали лаку ноћ животу. Данас је црква допунска настава која превазилази обавезну. Дијеле нам литије као хуманитарну помоћ, а умјесто лијека, заразу од короне. Још нам од таквих није лакнуло, а кад ће не знамо. Дакле до „учитеља“ је, а не до ученика, шта ћемо изучити. А што се тиче Његоша као учитеља, смјештен је тамо ђе не спада - у националисте. С њим су отишли листом у злочине, носећи му слику као каквом диктатору на челу колоне. Мени не смета нимало Његово „српство“. Оно је било вјесник удруживања, а не покоравања. Како кажу баш Срби: само дибидус аветиње могу помислити да онакав колос духа и ти-
јела призива поробљене Србе да им се покори, а у њих се, баш у то вријеме, владало по окупаторском, тзв. турском уставу (без наводника). Тако га наопако разумију и Црногорци (туђи националисти), по мјери свога незнања. А Његош је био посве јасан у поимању братства и ропства, па каже, одговарајући из свог времена, овим савременим наци-примитивцима: „Него бјеху к себи домамили,/домамили па их похватали,/ јадну нашу браћу соколове Далматинце и храбре Хрвате,/ па бродове њима напунили...и тискај их у свијет бијели,/И довукуј благо из свијета.“ Дакле, као слободан суверен, сву јадну нашу браћу соколове , соколио је вјером у избављење из ропства!
значи провјеру, да се утврди истина, већ искључиво да се утврди заборав. Е, ја сам се озбиљно потрудио да се то не заборави. Ако сам то постигао, онда је књига успјела. Уколико нијесам, онда је промашај. Тешко и предуго сам се спремао за овај роман, а кад сам га утемељио на чињеницама, лако сам га написао. Можда ми неко неће вјеровати; за само 10-15 дана сам га скицирао у потпуности и чак му написао почетак и крај с малим исправкама. Добро је примијетио један од рецензената, Драган Б. Перовић, да је крај романа одмах на почетку. Дакле, све остало је требало попунити животом и смрћу, кад је већ смрт увијек у моди.
Колико је ограничавајуће говорити о роману „Смрт је увијек у моди“ као о породичној причи, кад из сваког њеног одломка извиру и алегорија, и антиратна филозофија, и друштвена осуда, да издвојим само неке најупадљивије елементе?
ЖЕЉКО ШЕСТОВИЋ
ДРАГАНА ЕРЈАВШЕК
Мржња се не рађа, она се производи
МИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ
- Шта значи писати о појединцу и породици? Значи писати о суштини! Породица је нуклеус сваког колективитета. О коме и за кога писати, ако не за њу и о њој. Уосталом, једино је у њој мој читалац. Породица је у филозофском смислу егзистенцијални проблем. Некима се мој роман и причињава као филозофија егзистенције, па су га поредили са Камијевим „Странцем“. Но он је посве протагониста филозофије апсурда. Ками је сасвим опречан егзистенцијализму. Ако је смрт у моди, егзистенција нема смисла. Човјек без икакве намјере запада у апсурд, изазван ратом. Један редитељ ми је рекао „У нас је апсурд реалност!“. Па би се могло говорити о апсурду апсурда. Главни јунак у мом роману је странац у властитој земљи и у кући, син оца злочинца и мајке жртве. То није апсурд, већ истина апсурда. (Бојим се да много филозофирам!) Уоста-
лом, ако уђете у начин мишљења једног народа, немогуће је имитирати било кога.
Занимљив је онај сегмент гдје мајка, на примјеру Илијаде, одваја живот од мита, људе од хероја, љубав од злобе. Ако посматрамо кроз Ваш текст, гдје сте подвукли границе? - Е видите, та мајка-наставница лијепе књижевности је била прави учитељ етике, али тим генерацијама није помогло. Њени ђаци, приспјели за оружје, јурнули су главом, а нарочито с брадом, на завичај своје наставнице да јој спрже поријекло. Она их је узалуд учила да буду с људима, не с митовима; да се држе љубави, а не злобе. А то што ме питате, ђе сам по(д)вукао границе... онаквом безумљу? Ниђе! За ограничене граница нема.
Да ли је три деценије након догађаја описаних у Вашој књизи и даље ово наше поднебље такво да на њему опстају само просјек и просјак? Што у огледалу данашњег доба видите, а да је коријен пустило почетком деведесетих? - Кад не знате ко сте, онда сте незнавени просјек и обавезно просјак туђих назора. Клице из истих коријена видим на сваком мјесту. У краткој бесједи на промоцији књиге сам рекао: ,,Главни јунак моје књиге је безимени двадесет двогодишњак из мјешовитог брака, злочинца и жртве; па се питам, и питам вас све, шта то ми онда остављамо својој ђеци, ако у себи не покоримо мржњу? Не позивајмо се на државе. Неке од њих су овдје започеле све и урадиле свашта. Не дозивајмо их у помоћ, јер се одазвати неће. Опозовимо зато себе из онакве прошлости у којој су нам најближи и заједнички сусједи заповиједали злом, које су њихови вјерници одавде прихватили, изводећи злочин у име нас који смо им били, и остали невјерници. И не дајмо им да поново процвјетају, иако упорно клијају, јер то цвијеће зла још не вене“. Стога је мото романа: „Мржња се никад не рађа, она се производи!“
4
7. новембар 2020.
Геј је више него OK КАКО ЧИТАТИ КУЛТУРУ „ОРМАРА“
Свједоци смо праксе која се данас најчешће дешава унутар поља друштвених медија и интернет портала, кроз говор мржње и продукцију садржаја која отвара простор стереотипа, а они су увијек једнострани, пренаглашени и обиљежени предрасудама
Ј
една од крупних промјена XX вијека унутар друштава западне демократије односила се на положај LGBTIQ заједнице. Од друштвене стигматизације, како на симболичком тако и на нормативном плану, живота у орману, или дјеловања и стваралаштва пуног кодираног језика и брижљиве камуфлаже дошло се до прихватања, уважавања и подршке. Политика универзалности људских права и слобода, тему другости поставила је као изазов борбе за иста та људска права и слободе, која из декларативног оквира постаје тема свакодневног живота у коме и геј сусјед, колега или војник може бити добар и пожељан сусјед, колега или војник. Или сусјетка, колегиница и војникиња. Тај процес је скоро у свим друштвима текао на истовјетан начин. Борци и боркиње за LGBTIQ права улазили су у јавну сферу својим именом и презименом, креирали покрет и јавно дјеловање које је увијек у почетку имало опоненте, противнике и радикалне покушаје негирања права. У тим почетним зонама конфликта ширио се круг подршке који се може најбоље сагледати кроз позицију концепта јавне манифестације Pride, које су све од реда у сво-
СЕДМА СИЛА Други важан фактор успјеха представљали су медији, који су уз професионализам и одговорност били пријатељски настројени према темама гej културе. Важно је то истаћи, јер прича лако може да склизне у забављачки или таблоидни концепт који таквим приступом доводи до банализације важних питања. У коначном, говоримо о цивилизацијском степену одређеног друштва које се осликава у односу према незаштићеним, односно дискриминисаним и маргинализованим групама. Питање легитимизације LGBTIQ заједнице у друштвима гдје је то још питање процеса и даље је питање које преиспитује идеју грађанства које се по ставовима многих теоретичара посматра као механизам који омогућава да сви људи, под претпоставком да су грађани одређене државе, буду међу собом равноправни. Тема о којој говоримо итекако је у корелацији са културним контекстом у коме се једна глобална тема, тачније тема освојене слободе LGBTIQ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
јим почецима биле под снажном подршком државе и полиције, да би касније постајале туристичка атракција у већини градова. Постајала је простор славља укупне заједнице у којој се бришу границе припадности. Парада поноса, односно Pride ,,заузима“ простор улице који се тог дана претвара у носталгични артефакт слободног избора који је укинут нормама које не дозвољавају трансгресију. Другост која постаје једно.
ПАРАДА ПОНОСА ПРЕТВАРА УЛИЦЕ У АРТЕФАКТ СЛОБОДНОГ ИЗБОРА Pride у Подгорици, новембар 2018.
права у развијеним демократијама, ситуира у транзиционом црногорском друштву, које је и даље у процесу редефинисања природе јавне комуникације, деконструкције стереотипа и нетолеранције у односу на другост у свакодневном животу. Колико је ово питање посебно осјетљиво у контексту медијске продукције садржаја говори и документ Агенције за електронске медије под називом ,,Права LGBT особа у програмима националних ТВ емитера у Цр-
ној Гори“ објављен 2014. године у коме се истиче ,,... улога медија, посебно ТВ станица као најутицајнијих, превазилази пуку информативну функцију и имплицира шире и сложеније потребе: едукацију, дебату, дијалог и креирање толерантне атмосфере“. Насупрот таквом приступу свједоци смо сасвим супротне праксе која се данас најчешће дешава унутар поља друштвених медија и интернет портала, кроз говор мржње и продукцију садржаја која отвара
простор стеретипа, а они су увијек једнострани, пренаглашени и обиљежени предрасудама.
ЗАТВОРЕН КРУГ Тешко је вјеровати да би успјела препорука за читање таквим носитељима говора мржње да прочитају једну сјајну социолошку студију из пера америчке социолошкиње Кати Криминс која је ауторка студије Како су хомосексуалци спасили цивилизацију. Поднаслов гла-
ОДНОС ПРЕМА СУПРОТНОСТИМА: ПРИМЈЕР ДРУГА РАДИВОЈА ВУКИЋЕВИЋА
Толеранција на нивоу Када је 1948. ухапшен високи партијски руководилац Радивоје Вукићевић, о његовим „антипартијским и непријатељским“ ставовима свједочили су многи. Тако је изјаву о његовом држању током Петог конгреса дао Џемаил Селмановић. Он каже да се дало јасно примијетити да је Вукићевић током трајања Конгреса био нерасположен, као и да је током дискусија углавном држао оборену главу
О
црногорској другости или односу према другом и другачијем, односно још прецизније – према супротном, углавном се пише из историјског угла. Тематски круг из којег се најчешће узимају примјери за овај феномен јесте однос црногорске православне већине према неправославној мањини послије 1878. године. То је вријеме када је црногорска држава постала вишевјерска и вишенационална, па историчари показују како се држава са већинским православним становништвом односила према исламско-католичкој мањини која је чинила око 10% популације. Историјска слика тог односа готово је идеална. Православни Црногорци су, кажу историчари, уважавали нове неправославне држављане и показивали висок степен толеранције према њима. Да ли је то било баш тако, тешко је рећи, јер немамо свједочење друге стране. Једино мо-
жемо поуздано доказати да је толерантан однос имала државна власт, а то није исто што и однос већинског црногорског друштва према мањинским групацијама. У овом случају однос према незнатној мањини, која нема снаге да угрози већину, нити се већини супротставља. У таквим околностима некако се подразумијева да већина показује толеранцију. Зато на основу овог историјског сегмента можда добијамо недовољно реалну представу о томе какви смо према другима. Није претешко бити толерантан према онима које не доживљавате као сметњу или опасност, као ни према онима изнад чијих глава стоји натпис на коме је руком власти написано: не дирај. Да би слика о црногорском односу према другом и другачијем била реалнија и тачнија, морају се узети у обзир и друге историјске ситуације. Примјера ради, однос према људима и групама које представљају идејну или поли-
тичку другост. Када анализирамо однос већине или побједника према овој врсти другости у XX вијеку, стичемо не баш афирмативну слику о црногорској толеранцији на различитост и неприпадање. Нетолеранција ове врсте уобичајена је док сукоб траје, али није уобичајено њено трајање годинама и деценијама након што се заврши. Послијератне нетолеранције постојане су код нас као и ратне. И оне су преносиве – са противника на његову породицу и потомство, а затим и на пријатеље.
МНОГО СВЈЕДОКА Ево једног примјера из прошловјековног политичког живота који показује наш однос према другоме и различитоме. У вријеме Резолуције ИБ-а (1948), започео је обрачун са присталицама Стаљина и Совјетског Савеза у Црној Гори. Али најприје је присталице требало открити, а затим доказати њихову кривицу. За от-
кривање је била задужена УДБ -а, док је за доказивање кривице била потреба сарадња колега и пријатеља окривљеног. У већини случајева ова сарадња била је беспријекорна. Тако, када је 1948. ухапшен високи партијски руководилац Радивоје Вукићевић, о његовим „антипартијским и непријатељским“ ставовима свједочили су многи. Тако је изјаву о његовом држању током Петог конгреса, коју је окарактерисао као „лична запажања“, дао Џемаил Селмановић, шеф одсјека унутрашњих послова (полиције) у Пљевљима, који је био делегат на Конгресу. Селмановић каже да се дало јасно примијетити да је Вукићевић током трајања Конгреса био нерасположен, као и да је током дискусија углавном држао оборену главу. Није се примјећивало ни његово одушевљење приликом аплаудирања говорницима. Он, чак, појединим говорницима није ни аплаудирао, а када је аплаудирао,
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ онда је то чинио „са нерасположењем, са изврнутом шаком лупајући о длан друге руке“. Вукићевић, према Селмановићевом запажању, није пажљиво слушао ни говорнике на Конгресу, већ је док они говоре стално нешто разговарао са другом који је сједио до њега. О чему су њих двојица разговарали Селмановић није могао рећи, јер је, како каже, пажљиво слушао рад Конгреса. Вукићевић се током Конгреса дружио и са још двоје људи који су, према Селмановићевом запажању, такође били нерасположени за вријеме Конгреса, а и хладнокрвно су аплаудирали. О држању Радивоја Вукићевића прије почетка Петог конгреса своја запажања изнио је и Радојица
5
7. новембар 2020.
Рецимо Енди Ворхол, изумитељ животног стила шездесетих, кроз филм, моду и комерцијалне производе у којима је садржана ,,позајмљена“ маргинална култура геј клубова, као једна од многих. Ликови који су нам медијски блиски у савремености, попут ликова у ТВ серији Вил и Грејс ауторки дају могућност да пореди актуелне телевизијске хитове са послијератним холивудским звијездама: ,,Вил је згодан, духовит и пажљив... Додајмо томе чудну чињеницу да Вила глуми хетеросексуалац Ерик Макормак и ето још једног културног круга који се затворио. Током три десетљећа након Другог свјетског рата савршен мушкарац је био мужеван и хетеросексуалан, а глумили су га хомосексуалци. У посљедњем десетљећу тај је мушкарац осјећајан и геј, а глуми га хетеросексуалац“.
ЗАШТИТНИЦИ НАРОДА Са друге стране, нимало оптимистичне, налазе се заштитници ,,народа и културе“ и као по обичају најгласнији су представници Цркве. Ауторитети који, изгледа, једини нијесу у обавези да промовишу питања људских права. Политичари са друге стране имају моћ да гласају или не гласају за мноштво практичних закона који у коначном доприносе квалитету живота појединца. Ако не гласају, обично се ,,самозаштите“ флоскулама о
Шошкић, који наводи да је у једном разговору стекао утисак да Вукићевић подржава Резолуцију ИБ-а и да није одлучан у њеном одбијању. Што се тиче Вукићевићевог држања на Конгресу, Шошкић запажа да није био одлучан, да је с муком аплаудирао и да није видио да је скандирао ,,Живио Тито“. Да је Вукићевић потпуно на страни Резолуције ИБ-а, потврдио је својом изјавом и Војин Божовић, коме је Вукићевић пришао у кафани ,,Радовче“ у Титограду, и рекао да је подржао резолуцију ИБ-а јер је добар марксиста и прави комуниста. Током разговора, тврди Божовић, нападао је неке партијске руководиоце у Титограду.
И ПРИВАТНО КРИТИЧАР Радивоја Вукићевића тешко је својом изјавом оптужила и Добрила Ојданић. Она је у изјави навела да је послије писма ЦК СКП (б) отишла у стан код Радивоја Вукићевића и питала га зачуђено: Што се ово дешава и јесу ли Руси полуђели? На то јој је Вукићевић одговорио да размишља наивно и да сукоб нијесу измислили Руси, него су за своје оптужбе имали неког повода. Ојданићева је с истим дилемама још једном посјетила Вукићевића у његовом стану, и он јој је том приликом нешто детаљније објаснио узроке спора и утемељеност оптужби које је Коминформ упутио КПЈ. Вукићевић је, како наводи Ојданић, рекао да КПЈ није легализована и да је ИБ у праву када износи такву оптужбу. Истина је и да
ТРАГЕДИЈА ИДЕНТИТЕТСКЕ КРИЗЕ
Пакао смо ми
заступању традиционалних вриједности и мудро не износе детаље, јер знају да није баш добро по њихов европски епитет имати наратив, који са друге стране представници религијских заједница износе без пардона. Архив медијских објава најинтензивнији је био током одржавања Поворки поноса или Montenegro Pridea. Предмет дискурсне анализе архива изјава могао би открити релевантне подтеме (европске интеграције, перцепцију државности, однос према традиционалним вриједностима црногорског друштва), попут термина Црна Гора или Јадогора, Црногораца или Јадогораца. И тема и подтеме су предмет стратегије моралне панике чији је циљ да контролише ставове и вриједности који су у директној вези са постулатима традиционално перципиране породице. Класична теорија моралне панике, попут теорије Кенета Томпсона, овакву изјаву третирала би у оквиру друштвених промјена, анксиозности и тензије гдје морални активисти промовишу дискурс о наводним опасностима за оно што је ,,нормално“, ,,природно“ и ,,морално“ у вези са сексуалношћу, што, надаље, слаби и традиционална увјерења о ,,природној“ друштвеној хијерархији. Montenegro Pride одржава се у дихотомији коју подразумијевају вриједности традиционалног и патријархалног друштва с једне, и интеграцијска политика свих битних актера Поворке поноса, с друге стране. Њен даљи живот након пандемије свакако ће бити индикатор укупне транзиције црногорског друштва или примјер како на једном мањинском питању можемо сагледати укупност и сложеност цијеле заједнице. Што је заправо другост. Можда најинспиративнији одговор нам даје филозоф Ален Бадју када каже: ,,Другост је нешто што је ту. Све је различито од свега осталог, све је нешто друго него све остало“.
у Југославији јача капитализам, да се не уважавају препоруке из Москве, да се Партија утапа у Народни фронт и да се УДБ-а поставља изнад Партије. Вукићевић сматра и да није истина да се Југославија сама ослободила од непријатеља. Пријатељски разговор са оптуженим Вукићевићем препричао је у писаној изјави и Леко Шћекић. Током разговора, Вукићевић је питао Шћекића да ли му је милији Стаљин или Тито, на што је Шћекић одговорио да му је Тито милији, али да Стаљина сматра генијалним. Такође, и Вукашин Савељић, иако то од њега није тражено, доставио је своје биљешке са сједнице Среског комитета Титограда, на којој је Радивоје Вукићевић био задужен да објасни сукоб са ИБ-ом. Вукићевић је на том састанку рекао да су Стаљин и Тито два најизраслија руководиоца свјетског пролетаријата, али свој став о сукобу није саопштио. Вукићевић се, дакле, према Савељићевом запажању, није изјаснио против оптужби ИБ-а. О политичким ставовима Радивоја Вукићевића свједочили су, напокон, и официри УДБ -е, који су га чували док је током партијске истраге био у кућном притвору. Током једне посјете, Вукићевић је официрима рекао да није погријешио у дискусији, јер је његово излагање било на линији марксизма-лењинизма, као и да ништа увредљиво и неправилно није рекао против Партије. И након свих ових ријечи, покушајте да будете толерантни према Вукићевићу.
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Д
огађај је скоро бајковит по свом кошмарном интензитету, а ипак није ружан сан из кога се можемо тек тако пробудити. Дешава се ту, нама пред очима, у реалности. Вијест гласи да је наставнику историје одсјечена глава на улазу у средњу школу у којој је предавао у неком француском предграђу, пошто је на часу посвећеном слободи изражавања својим ученицима показао карикатуру пророка Мухамеда. Сада знамо и наставниково име. Звао се Самјуел Пати и у тренутку смакнућа имао је 47 година. А његов џелат-убица је био један од његових ученика, на рубу пунољетства, само 18-годишњак. И овдје свјесно, с намјером употребљавамо прошло вријеме јер починилац злочина неће доживјети да му буде деветнаест. Убрзо, пошто је извршио гнусно злодјело ритуалног смакнућа, млади Француз чеченског поријекла је и сам био покошен полицијским мецима. И тако се крвави круг затворио, а наша правда постала грубо и рудиментарно библијска – по систему око за око. Док је трагедија постала комплетна и ужасна да ужаснија не може бити, нарочито када се узме у обзир дубина идентитетске кризе коју она тако симптоматично открива. Питање је шта данас уопште значи бити просвјетни радник, а шта ученик? Да ли историја и географија као предмети више уопште имају смисла када на друштвеним мрежама расте све више број оних који вјерују да Земља није округла? Да ли нас, заправо, вјера у Бога, у доба компјутера, води некој врсти аутоматизације ирационалног, а обиље информација потпуном колапсу сваког знања, увида или спознаје?
ПОТПУНО ОТУЂЕЊЕ Чувена мисао Жан-Пол Сартра да Пакао - то су други, данас добија, тако, на врсти конкретизације какву њен аутор тешко да је могао да замисли. Само Пакао сада више нијесу само они други око и наспрам нас, наше окружење и односи у њему, већ и оно друго у нама, наша отуђена, ишчашена другост, наше сопство. Оно на шта, заправо, одсјечена глава Самјуела Патија болно указује је управо то до које је екстремне мјере његов убица био отуђен сам
од себе. Поријеклом из Чеченије, задојен религијом из неке далеке пустиње потпуно непримјерене изазовима времена у коме је живио, убица је ипак био макар номинално и грађанин Француске републике, одрастао и одшколован у срцу европске културе, да ваљда буде и Француз и Европејац. Само што се ни једно ни друго није, изгледа, десило или не у довољној мјери. Негдје је филм пукао. Негдје је идентитет постао зјапећа рана трауме и онда смрти. Јер Француска из које је ученик-убица дошао није иста она Француска о чијој је слободи изражавања говорила на својим часовима његова жртва. Млади злочинац је био несрећно чедо безличног предграђа или онога што се колоквијално зове banlieu, нека врста гета и логора без жица за етничке мањине и друштвни отпад даље од заводљивих свјетлости париских булевара. А неку врсту поетске припреме за крвави чин ритуалне одмазде обавиле су, чини се, и омни-присутне друштвене мреже. Изгледа да је млади убица свога учитеља већ осудио на интернету, и да су га у томе подржали сродни а виртуелни гласови, дигитални шаптачи – аватари из муслиманске заједнице у cyberspaceu. Тако је виртуелна реалност, чудо модерне технике, постала нека врста етничке позорнице за установљење једног чудно атавистичког, а флуидног ,,пријеког суда“ анонимних поротника истомишљеника, подстрекача, навијача и ,,сабораца“, нека врста невидљивог братства и заједнице сјенки која је по свом једноумљу примитивна да примитивнија не може бити.
ПОВЕЗ ЗА ОЧИ Проблем с којим се тако суочавамо је оно што би сликовито могли да назовемо феноменом ,,Виридијане“. Наиме, Виридијана је јунакиња чувеног филма Луисa Буњуела под истим именом из 1961. године који је контроверзни редитељ надреалиста снимио у Франковој Шпанији, у вријеме диктатуре. Јунакиња Буњуеловог филма је часна сестра из имућне породице. У тренутку када, стицајем околности, одлучује да напусти свој пређашњи живот у изолацији католичког самостана, она бива понесена интензивном жељом да чини хришћанско добро свуда гдје се нађе, у стварном свијету и обичном животу и супротно својим очекивањима тако почиње да, заправо, сије зло. Мобилишући просјаке, које скупља с коца и конопца, по трговима и испред цркви, она им нуди привремено уточиште у свом дому гдје их храни, лијечи и облачи и додатно их подстиче да изразе себе, раде и просвијетле се постајући тиме, поново, продуктивни хришћани и правовјерни чланови шире људске заједнице и друштва. Њени штићеници, међутим, чим им Виридијана окрене леђа прерастају у ону дру-
гост, која је неумољиво била од почетка ту, као тајни, двојни садржај њихових бића иза фасаде просјачења. Чим стану на ноге, Виридијанине скитнице постају ласцивна, бијесна и весела гомила спремна на све. И тај полусвијет Виридијани преотима кући, уприличујући при том бијесну гозбу која прераста онда у пијану оргију сељачког надреализма и на крају и саму Виридијану безмало силују. Невоља Виридијане је, тако, перцептивног типа. Њено просвјетитељско сљепило, њена догматично-идеалистична политичка коректност служи као врста идеолошког повеза за очи, добровољних амова визији, скраме за вид. Она види оно што жели да види, не оно што стварно јесте. А њен сусрет са паклом који су други, води тако преко врло личног, приватног пакла њених добрих намјера.
БЕЗОБЛИЧНА ГОМИЛА Зар није слична врста идеалистичке догматичности дошла, на крају, главе цијелој једној држави каква је била СФРЈ? Зар није бесплатно образовање у тој утопистички устројеној заједници радника и сељака врло брзо прерасло у просјачки бал рођачке сналажљивости и креативног дијељења јефтиних диплома, уз бутке и јогурт, сабраћи и племеницима по партијској линији? А покушај стварања ,,новог човјека“ примјереног новом социјалистичком поретку је умјесто људи од челика високо подигнутих чела успио, од свега, само да изњедри безобличну гомилу бљутаво прилагодљивих полу-интелигента и демагога. На крају, зар и данас на сцени у Црној Гори на дјелу није слична интересна група продаваца магле и досјетљивих рођака-калкуланата? Зар отворено писмо које су недавно амбасадорки САД у Подгорици, госпођи Џуди Рајзинг Рајнке, упутили челници Демократског фронта не говори само о њиховим политичким амбицијама него, исто тако, и о њиховој неписмености или, још горе, полуписмености? Зар то и такво писмо није и врста свједочанства о њиховој политичкој незрелости и на трагу сличног писма које је своједобно бивши српски предсједник Томислав Николић писао енглеској краљици? То петпарачко схватање свјетске политике, то болно неразумијевање дипломатског језика и дипломатског протокола, а камоли начина на који функционишу токови глобалних политичких кретања вође ДФ-а, баш као Виридијанијине просјаке, претвара у играче на срећу са сопственим статусом и репутацијама. Зато када се, у тренутку слабости, сјетите Сартра и помислите на ону његову да Пакао јесу други, станите! Јер Пакао сте и ви сами себи, када већ нијесте успјели и били у стању да препознате сопствено недостајање и недостатке у другима и у свијету око себе.
ÉRIC GAILLARD
си: Истинита и херојска прича о томе како су геј мушкарци обликовали модерни свијет. Студија се наслања на став Сузан Зонтаг да су хомосексуалци своју интеграцију у друштво везали са промоцијом осјећаја за естетику. Говори о култури препуној тајни и ,,ормара“ која је из периода ћутања ушла у фазу отвореног говора. Написана без лингвистичких или теоријских дигресија и без позивања на квир теорије које обилују питањима идентитета и отуђености. Кључно питање које ауторка поставља јесте: Да ли је могуће бити стрејт и истовремено посједовати геј сензибилитет?
ПРАВДА ЈЕ ПОСТАЛА РУДИМЕНТАРНО БИБЛИЈСКА - ОКО ЗА ОКО Упаљене свијеће на импровизованом споменику Самуелу Патију у Ници, октобар 2020.
6
7. новембар 2020.
Писани устав за права свих ПАРАДИГМА ЗА ПОШТОВАЊЕ ДРУГИХ
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
П
ерцепција живота и односа који владају у одређеним заједницама одувијек је била важна полазна тачка у сагледавању свијета који је везан за наш координатни систем. Једна стара мудрост каже да није питање да ли можемо да промијенимо свијет, већ да ли смо довољно храбри да то покушамо. Зато је важно констатовати да колико је важна перцепција, толико је важна и рецепција. У орбити сваког друштва, а и појединаца, стално су присутна питања: Зашто пречесто туђи и другачији угао гледања тумачимо као провокацију и напад на себе умјесто да га видимо онаквог какав он јесте? Зашто упорно мислимо да би они требали да знају што ми мислимо и што нам смета? Зашто од људи очекујемо да буду оно што нама треба? Питања о другости могли би набрајати дуго, али умјесто тога можда је важније размислити шта је суштина тог појма, полазећи од себе, али и других. У споменару мудрости неко је давно оставио дефиницију која каже да бити другачији значи гледати страх у очи али му се ипак смијати. У друштву, уопштено говорећи, баш због тога одавно је уочено присуство пометње у систему вриједности. Критеријуми и стандарди на пољу поштовања различитости су кроз прошлост, такорећи, падали у воду. Одличан примјер за то је дијалог између Исуса Христоса и Понтија Пилата: Ако ли зло учињех, докажи, а ако ли не, зашто ме бијеш, рекао је Исус Христос (хазрети Иса, а.с.) у својој одбрани пред својим судијом Понтијем Пилатом. Познато је да је римски проконзул Пилат осудио Исуса Христа казном распећа, мада није видио кривицу овог светог човјека. Пилат је осудио Исуса Христа да би задовољио јеврејског првосвештеника Кајафу и остало свештенство и на тај начин учврстио римску власт.
АКТИВНО СЛУШАЊЕ Различите навике, карактер и неке друге одлике остају по страни када постоји комуникација, која се може испољити у различитим облицима. Како смо скоро увијек дио неке заједнице или друштва, требало би да поштујемо и правила комуникације која подразумијевају не само говорење (упразно, реда ради), већ и слушање, које често недостаје у свакодневној комуникацији. Комуника-
Божији посланик Мухаммед је скренуо пажњу на суштину јединства, а то су поштовање и сарадња чијим прожимањем је било могуће градити плуралистичку заједницу. У том смислу приступило се стварању повеље чија је основна нит била исказивање поштовања и прихватања Другог
племена вас дијелимо да бисте се упознали (Кур’ан, Ел-Хуџурат - 49:13). Ова важна порука била је почетна тачка да се у периоду средњег вијека створе и одређени правни акти који су требали да буду и били су гаранција поштовања другости.
АКТ ОД ВАЖНОСТИ
СТРАНИЦА ИЗ КУР’АНА
ција, схваћена као тачка спајања, често се конкретизује и кроз писану форму, која уобличена као документ, увелико може одредити будућност живљења на одређеном простору. Досадашња истраживања из области историје, културе и свакодневице, указују нам да је тежња за толеранцијом, праштањем и равнотежом у међусобним односима различитих друштвених заједница сагледавана из равни другости, која се разумијева као карактеристика некога да је другачији и да посједује културне разлике које су темељ идентификацијских процеса, стара колико и тежња да се остане свој. Те двије тежње текле су кроз прошлост паралелно
и кад год се о њима промишљало, долазило се до готово идентичног закључка који се сводио на чињеницу да ни једна заједница не може бити изнад друге, већ да међу њима мора постојати баланс, који омогућава опстанак. Коријени идеје о људским правима, о идеалу једнакости и слободе, без обзира на другост, сежу из времена старе Грчке. Те идеје су биле предмет изучавања филозофа, религија, државних система, а данас савремених научних дисциплина. Примјере покушаја превазилажења другости налазимо и у историји ислама. У једном Кур’анском ајету каже се и сљедеће: О људи, Ми вас од једног човјека и једне жене стварамо и на народе и
Мир кроз рационално промишљање о себи Мединска повеља која се убраја себе. Филозофија поимања људмеђу прве писане уставе, доније- ских права проткана кроз исламте за вријеме посланика Мухам- ско учење огледа се у принципу меда а.с.в.с., није била једностран да свака обавеза има право и да акт, односно воља једне стране, свако право има обавезу. Повеља него је настала на најздравијим садржи прецизне одредбе које се основама демократске управе односе на припаднике мединске и дискусије заинтересованих заједнице, која је била мултиконструктура града Медине и око- фесионална, мултикултурална и лине. На тај начин у Медини је мултирелигијска. био постигнут мир не кроз моћ Изванредан доказ да је овим акоружја, већ рационално проми- том превазиђена баријера друшљање о себи и другима. Пове- гости јесте велики број истакнуља је била и тежња за институ- тих љекара, учитеља, филозофа ционалном заштитом других од и пословних људи који су поти-
цали из јеврејске и других заједница, а живјели су у Медини. Траг који је Мединска повеља оставила на историјској мапи био је дубок и снажан, нарочито међу борцима за људска права. Један од њих казао је једном приликом да друге људе посматра кроз њихове добре особине, а с обзиром да ни сам није безгрешан, не би смио испитивати туђе грешке. Уз све наведено ваља казати да је Мединска повеља била универзално благо, јер је нудила једноставност, стрпљење и саосјећајност.
Један од таквих аката створен је у граду Медини. Историчари га различито именују – китаб (књига, писмо), ессахифа (спис, лист) и ел-wесика (документ, повеља). Има и оних истраживача који га називају Медински устав, мада је данас у најширој употреби назив Мединска повеља. Ове године навршило се 1397 година од стварања тог изузетно важног акта. Историјат настанка Мединске повеље везан је за хиџру (излазак Божијег посланика Мухаммеда с.а.в.с, из Меке у Медину), која се догодила 622. године нове ере. У Медини, тадашњем Јесрибу, идеја ислама наишла је на плодно тле. У том граду живјели су муслимани, Јевреји, идолопоклоници и припадници хришћанске заједнице. Свјестан да присуство разлика може проузроковати сукобе, Божији посланик Мухаммед (с.а.в.с) је предузео кораке са циљем стварања заједнице (уммет), која би егзистирала у хармонији. Божији посланик је скренуо пажњу на суштину јединства, а то су поштовање и сарадња чијим прожимањем је било могуће градити плуралистичку заједницу. У том смислу приступило се стварању повеље чија је основна нит била исказивање поштовања и прихватања Другог и другачијег. Документ је донијет 623. године од стране, како муслимани вјерују, Божијег посланика Мухаммеда (с.а.в.с.) и то у форми савремених закона (подијељен на поглавља и чланове) уз сензибилни и недискриминишући стил писања. Мединска повеља је подијељена на два различита дијела: чланови 1-23 односе се на муслимане, а члановима 24-27 регулишу се, између осталог, односи са јеврејском заједницом. У члану 25 се истиче да Јевреји чине јединствену заједницу (уммет) са муслиманима. Истим чланом гарантује им се право на живот, иметак и слободу исповиједања своје вјере. Свевременост Мединске повеље огледа се у парадигми што она може бити примјер многим политичарима, борцима за људска права, носиоцима законодавне, извршне и судске власти за рје-
Дуга историја борбе У дугој историји признавање људских права, Других и другачијих, увијек је имало важну улогу. Сам термин људска права је новијег датума, и замјена за њега је термин права човјека. Краљ Ура, Ур-Наму, створио је нешто што се сматра првим правним кодексом око 2050. пр. н. е. Неколико других кодекса створено је у Месопотамији, укључујући Хамурабијев законик (око 1780. пр. н. е.), што је један од најбоље очуваних примјерака овог типа документа. У овом законику постоје и правила и санкције за низ дела из области женских права, дечјих права и робовласничких односа. Одређене назнаке о поштовању људских права налазимо и у религијским текстовима Библије, Веде и Кур’ана, мада не треба заборавити и Конфучијеве Аналекте. У дугом низу правних аката којима су регулисана права Других и другачијих спадају и Мединска повеља и Magna carta libertatum или Велика повеља слободе. Први поменути акт је донијет 623. године нове ере, а други документ је из 1215. којим. Њиме је ограничена моћ енглеских краљева, конкретно краља Јована без Земље (Џона). Потписана је 15. јуна 1215. године у Ранимиду, западно од Лондона. Током борби за осамостаљење од енглеске колонијалне власти, тринаест америчких држава усвојило је 4. јула 1776. године Декларацију независности. Овом декларацијом људска права су тврђена као природна и неотуђива, као темељ демократског конституисања и вршења власти. Први документ ове врсте на европском тлу била је француска Декларација о правима човјека и грађанина из 1789. године, која је нешто касније постала и саставни дио Устава Француске из 1791, а касније и свих осталих француских устава. У односу на тада постојеће политичке структуре и принципе, Декларација је била огроман историјски искорак, прије свега у утицају на ширење идеја о људским правима кроз наглашавање њиховог значаја и чињеници да иста превазилазе оквире националних држава и важе за сва времена. У савременом свијету људска права су неотуђива права сваког појединца која се стичу самим чином рођења и која су гарантована међународним актима (у првом реду Општом декларацијом о правима човјека из 1948) и Уставима односних земаља.
шавање сукоба присутних у многим европским па и савременом црногорском друштву. Вратимо се на кратко на почетак наше приче. Скоро свима нама тешко је да не кривимо друге с којима долазимо у додир и успостављамо комуникацију. Тиме себи, најчешће, стојимо на путу. Зато, да би са другима дошли до Да, посебно у неким врло важним ситуацијама, прво до Да морамо доћи са самима собом. Једноставније казано, морамо научити да мијењамо себе и угао посматрања, развијамо и његујемо културу гледања на другост.
7
7. новембар 2020.
ПРОГЛАСИ КЊАЗА НИКОЛЕ МУСЛИМАНИМА
Одлуке великих и часних Прокламације су издате након Вељег рата, 1876-1878. Црна Гора је под своје окриље добила велики број поданика турске империје, који су ратовали против ње. Али рат је рат, а мир је прилика за нормални људски суживот и уважавање свих људских и других права
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
П
ажљивим посматрањем социо-политичких процеса у савременом свијету просто се намеће питање: Зашто је стање свијести скоро у обрнутој сразмјери са технолошким напретком. У многим земљама свијета јачају ретроградне идеје и тенденције. Изгледа, по најновијим исказима примитивизма којима ćедочимо, Црна Гора почиње да своју „модерност“ исказује у вјерској затуцаности и ограничености. Нијесмо могли вјеровати да ће неке теме бити обрађиване као да су у питању деведесете прошлог вијека или чак неки одсјеви средњега вијека. У ствари, нема потребе за новим анализама, просто је довољно преписати давно изречене ставове и с тугом констатовати наш незаустављиви ход унатраг. За успоредбу је довољно подćетити на грађанске слободе у доба књажевине Црне Горе и овога што се карикатурално назива „ослобођена“ Црна Гора. У посљедњим деценијама скоро да ниједни избори у Црној Гори нијесу прошли да се Муслиманима душебрижнички нијесу обраћали представници странака смјештених у комшилуку. Те поруке, од тобоже добронамјерних до злогуких, биле су усмјерене на збуњивање бирача и њихово опредјељење за Црну Гору као грађанску државу. Протеклих деценија сви смо били подједнако угрожени, претежно са истих адреса. Зато је понегда могло бити разумљиво да је долазило до хомогенизације, било по националном било по вјерском основу.
МОДЕРНА ДРЖАВА У Црној Гори су живјели Муслимани/Бошњаци и муслимани, у народносном и вјерском смислу. Доста своју располућеност дугују, као и сви ми, због пропагандног изједначавања вјерског и националног. Неотуђиво је право свакога да се изјашњава онако како се оćећа. За ову прилику ћемо изнијети само мали дио факата који говоре да је Црна Гора и као књажевина/монархија била грађанска држава у најмодернијем смислу, далеко испред овога што се данас назива кандидатом за ЕУ. Као и сви нормални Црногорци и сâм сам баштиник овакве традиције и сматрам да смо сви подједнако обавезни и одговорни у чувању заједничке куће, без тапије чија је она више, Муслимана, Албанца, Срба, Хрвата, Црногораца и свих који је сматрају својом државом. У прошлости је Црна Гора његовала витешки дух. Непријатељу се одавала свака почаст и признавало му се чојство и јунаштво, тако да Црногорци нијесу имали никаквих комплекса „ослобођеног робља“, које би да пребрише и потре из ćећања све минуло што му се не уклапа у новоформирану слику о себи. Што је рекао Смаил-ага Ченги(ји)ћ једноме рајетину код Гацка, чији је необични поглед
НИКОЛИН ДВОРАЦ НА БОСФОРУ
Николин позив исељеницима Посебно је важна Прокламација, позив онима који су се послије рата иселили из Црне Горе или су за вријеме ратних дејстава били принуђени да напуштају родна огњишта. Тако се у Прогласу од 13. VII 1881. каже: „Исељеним муслиманима црногорским, Нашим прогласом од 18. новембра 1880. управљеним на наше поданике муслиманске у присаједињеним крајевима, ми смо удијелили пуну и цјелокупну амнестију свим оним међу њима, који су били компромитовани или су били окривљени зарад злочина политичких велеиздајстава и дослуха с непријатељем. Кад смо издали помиловање ми смо га издали у свом обиму, и многи од оних, на којима је лежао терет тешких кривица, користили су се нашом милошћу суверенском и већ су се мирно повратили на своја огњишта. ИСЕЉЕНИЦИ МУСЛИМАНСКИ! Позовите за свједочанство најимућније и најугледније ваше једновјернике, који су остали или су се врнули у своју нову отаџбину, питајте их имају ли да се жале ма и најмање гоњење од стране наших власти и сљедујте њиховом примјеру. Престаните скитати се по областима сусједног царства којему сте на терету и повјерите се нашој великодушности. Ми вас позивамо све без изузетка да се врнете кућама својим и обећавамо вам слободно уживање свих ваших добара и
уловио док је обилазио имање на којему је раја радила: „Видим да ме гледаш попријеко, па кажи што си помислио, нећу ти ништа, божја ти вјера“. Овај је након дужег премишљања одговорио да мисли да њихово неће бити задуго. Смаил-ага, потомак јуначке и гласовите куће, узвратио му је: „Могуће је, све у свој вакат, но залуду! Све да се промијени, ја ћу вазда бити господскога соја, а ти вазда фукара“. Но, да се вратимо свијетлим моментима из црногорске прошлости, везаних за владавину Петро-
свих оних права која вам даје уговор берлински и закон књажевине. Ваша нова отаџбина примиће вас као ђецу изгубљену и ви ћете моћи напосљетку проводити живот миран, поштен и безбједан. Нашој драгој домовини потребне су руке да је одрже на њеном мјесту према иностранству и да умноже изнутра њено благостање. Ми вас позивамо потоњи пут да се користите нашим очинским расположењем и дозвољавамо вам за повратак рок од шест мјесеци рачунајући од дана данашњега... ИСЕЉЕНИЦИ МУСЛИМАНСКИ! Они међу вама који су оставили своја имања с одобрењем наших власти, предавши своје непокретности на чување тим властима, добиће од старих насељеника, који су прије сједињења тих крајева са књажевином радили на њиховим земљама и који их сада обдјелавају, исте оне приходе као и прије исељења, а од нових црногорских насељеника, те су се населили на земљама исељеника турских који својих чивчија нијесу имали, посједници истих земаља добиће четвртину прихода за цијело вријеме свога одсуства изван књажевине. Што се тиче за будуће, ви ћете се слободно погађати с вашим насељеницима, било старим, било новим, за количину дажбине коју ће вам оно плаћати. ИСЕЉЕНИЦИ МУСЛИМАНСКИ! Међу вама има и таквих који се нијесу хтјели пријавити нашим властима
приликом свога предизања, али који би се сада одазвао на овај наш родитељски позив и повратити се хтио, свакоме ће се његово цијело имање окупити и предати, и убудуће свак ће располагати са својим као и сваки други Црногорац... ИСЕЉЕНИЦИ МУСЛИМАНСКИ! Многи међу вама, заведени погрјешним мишљењем да ће црногорски закон школски спријечити вас у слободној вашој и независној вјерозаконској настави, оставили су своја огњишта за то да би избјегли тај закон. Но ја вам дајем разумјети да је тај закон, мада једнако обавезује свакога од мојих поданика да шаље ђецу своју у школу, баш нарочито за вас удешено тако да је њим искључено свако мијешање школских власти у начин вјерозаконске наставе... ИСЕЉЕНИЦИ МУСЛИМАНСКИ! Иза предаје округа подгоричког и других ви сте били разоружани и ваше оружје чува се у магазинима подгоричким. Не само да ће вам се повратити ово оружје, него сувише наша влада, сматрајући вас као добре поданике, који ће јој од сада бити вјерни, раздијелиће међу вама оне исте пушке којима су наоружани сви наши драги поданици... ИСЕЉЕНИЦИ МУСЛИМАНСКИ! Размислите добро о садржају овога нашега прогласа и врните се на пут добри, повратите се да уживате благостање, безбједност и срећу домаћу, које сте се сами лишили за тако дуго вријеме.“
вића. Бољег примјера нема од Прогласа књаза Николе црногорским Муслиманима... Наравно, то се не уклапа у назоре оних који су против свега цивилизацијскога, другомислећег и изворно црногорског. Да погледамо Николине прогласе. У Прокламацији народу Подгорице и Зете, објављеној 25. I 1879, између осталога се каже: „Мухамеданци! Вас неће дијелити преда мном вјера од ваших православних и католичких судржављана. Сви скупа уживаћете једнаку и исту љубав моју, једнаку и исту правицу закона
мојих. Свак је слободан у својој вјери, у својим добрим обичајима, у своме раду“.
ПРИЛИКА ЗА СУЖИВОТ Подćећамо да су ова и сљедеће прокламације издате након Црногорско-турског или ,,Вељег рата“, 1876-1878, када се Црна Гора територијално проширила, односно повратила територије које су биле под турском влашћу. Тако је Црна Гора под своје окриље добила и велики број поданика турске империје, који су ратовали против
ње. Али рат је рат, а мир је прилика за нормални људски суживот и уважавање свих људских и других права, што је одлика великих и часних. Исто тако вриједан је пажње и рјечит сам за себе проглас Муслиманима Улциња, отпослат са Цетиња 7. септембра 1890. године, којег доносимо у цјелости: „Мојим вјерним поданицима вароши Улциња, а имено мухамеданцима махале Метериза. Одобрајем и одређујем мјесто које сте изабрали за нову џамију у махали Метериз на мјесто старе, своме паду склоњене џамије у истој махали. У знак моје ваздање љубави према Вама, мојим вјерним поданицима и сталне жеље да сте у вашој вјери слободни и напредни, наредио сам да примите три хиљаде гроша као помоћ за грађење поменуте џамије. Никола.“ Још један дипломатски Николин успјех везан је за Улцињ и Малисоре, тј. Албанце. Књаз Никола нудио је Америци један дио црногорске обале (код Улциња) за ратну базу, док је у јуну 1911. године вољан да јој за такву базу уступи чак и сам Улцињ. То је било одмах послије смиривања чувених малисорских буна, које је подржала Црна Гора, а Аустро-Угарска с негодовањем примила. Како Ристо Драгићевић наводи неке изворе: „Црна Гора успела је (за вријеме тих буна 1910. и 1911. године) да с малим и сиромашним средствима истргне Малесију Скадарску из аустро-угарских руку и да од Малисора и целог Скадра вилајета (скоро без разлике вере), од тадањих највећих непријатеља Црне Горе створи себи пријатеље и савезнике за рат с Турском, а ово је био један велики политички успјех...“
ТРАГОВИ ДОБРОГ Колико су овакви поступци оставили трага и били значајни и за оне који су остали или отишли, као и за Црну Гору, најрјечитије говори примјер породице нашег великог пријатеља Шарика Таре, турског бизнисмена и ријетко доброг и хуманог човјека. Тара је преминуо прије двије године, а посебан спомен на њега имамо из времена његове поćете Црној Гори 2006, када је у предреферендумским данима исказао подршку стремљењима Црне Горе ка путу обнове државности. Обратио се на промоцији једне књиге у Никшићу, чистим нашим језиком, ријечима: „Драги моји Никшићани, говорићу вам по црногорским“. С поносом је истакао да су презиме Тара узели по ријеци Тари, а о породичном стаблу је рекао сљедеће: „Мој дјед је рођен у Никшићу, а ја у Македонији. Турчин сам и по оцу Црногорац, односно Турчин и по мајци Македонац. Рођен сам у Скопљу гдје сам живио до своје 12. године, када смо одселили у Турску“. Љубав према Црној Гори наслиједио је од својих ђеда и оца, који су обилазили и сa захвалношћу и поштовањем се односили према земљи поријекла. На жалост, такве љубави и захвалности нема код оних који су Црној Гори, како рече ђенерал Радомир Вешовић, „најневјернији и најнеблагороднији они синови које је највише привилеговала и мазила!”
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Љиљана Крачковић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
7. новембар 2020.
БРИЉАНТНИ ЉУДИ ИСПРЕД СВОГ ВРЕМЕНА
Послије бучне Александрије, Енглеска је на њега морала дјеловати као манастир. Кавафи у Енглеској живи до 1879. године, касније борави у Цариграду, да би се тек са навршеном двадесет другом годином коначно настанио у Александрији. Повремено ће путовати у Грчку, иако ће читав свој вијек заправо провести у граду свог рођења. Његов живот карактерише одсуство спољних догађања. Но, иза смиреног лица чиновника у Министарству јавних радова (мјесто на коме је Кавафи провео тридесет година), крила се сложена, фрагилна и префињена природа пјесника, значи изопштеног и усамљеног човјека. За вријеме боравка у Цариграду, историјски дневник који је Кавафи водио прекинуо се на једној ставки: „Александар“. („Сјај и мирис мог живота што с презиром одбих све милости обичне љубави“.) Наиме, претпоставља се да је ту Кавафи доживио свој први хомосексуални однос, догађај по којој ће и љубитељи његове поезије и биографи немилосрдно копати.
Јасмин, амбра и љубичице у шећеру
Кавафи је, наиме, био пјесник аристократа, у највишем смислу те ријечи, а будући хомосексуалац, значи мушкарац са једним чулом више, није само доживљавао осјећања, он је осјећао и мисли. Једноставно, живио је пулсирајућим животом вреле, порочне, привлачне и сјетне Александрије, а његова права и истинска слава почела је, заправо, послије његове смрти
САЊА ДОМАЗЕТ
Д
ецембра 1993. у новинама су читаоци наишли на широк, сјајан осмијех у коме се купају тамнопути образи, ведро чело и непокорне, храбре очи какве имају само дјеца која су одлучила да упркос свему заволе своју судбину, значи – да преживе. Први пут у историји, Нобелову награду за књижевност добила је црнкиња, Тони Морисон. „Црна расо, дивна расо“, пјевао је дивни Неруда. Била је из сиромашне породице, али „када сте рођени као сиромашни, морате да се одлучите: или ћете научити да волите живот такав какав је или ћете трајно потонути. Мој Бог одувијек је био непокорни Бог“, говорила је. Као дијете открива свету земљу литературе, бескрајну и узбудљиву. Чита даноноћно, све књиге до којих долази. Књижевност се храни књижевношћу. „Вољела сам да читам и старе новине. Обично је у њима било више поезије него код многих модерних пјесника. И много више истине. Макар су умрлице биле вјеродостојне“. У школи, од једног од својих омиљених професора научиће свету тајну: најбољи одговор на сваку дискриминацију и расизам, заправо је перфекционизам. У младости је била заљубљена у Бајрона, Шелија, Шекспира, свијетло, заводљиво лице младог мјесеца и у једног младог архитекту, са којим ће добити два сина. Но, њен брак траје свега шест година. Једног јутра муж одлази и оставља је са два дјечака који још спавају. Зимско је јутро, година 1964. Тони отвара новчаник и налази свега десетак долара. „Једино што
сам знала у том тренутку је то да не смијем да се убијем. Јер ко би дјечацима спремио доручак? Прихватила сам посао на универзитету. Ја сам дијете депресије. Требала ми је плата и варљива сигурност коју она доноси. А кад ћеш писати, питале су ме пријатељице...“ „Устајаћу сваког јутра у четири“, одговорила је. И устајала је. Никада није навијала сат. Будила је Муза. Док дјечаци спавају, а Њујорк уваљан у сиви, смоласти мрак спава отворених чељусти, док му крвотоком струје метрои, Тони је дубоко уроњена у паралелни свијет новорођенчади посутих крвљу љубичастом као мастило, врелих јутара у Алабами, инцеста, безнађа, демонског страха, наде пурпурне као сирово месо. То су њене теме.
ПИСМО БОГУ Њен први издавач је нико други до Арон Ашер, човјек који је имао храбрости да први објављује Сола Белоуа и Филипа Рота. Истог прољећа када Ашер објави први роман Морисонове, „Најплавље око“, издао је и једну збирку пјесама „Воће и поврће“ тада потпуно непознате Ерике Џонг. (Невјероватно је, али дјело „Најплавље око“ још увијек није преведено на словенске језике). „Најплавље око“ други су безброј пута одбили са изговором да никога неће занимати роман о ружном црнчету по имену Пекола које рађа очево дијете. У то доба, претпостављало се да црнци не читају, а да бијелци не желе да читају о црнцима. Но, истина је, заправо, потпуно другачија. Каква год нам, наиме, била боја коже споља, изнутра смо сви ми црна, преплашена дјеца. Тони је схватила стару истину коју је проповиједала још Лу Саломе: „Ако хоћете живот, украдите га. Свијет вам ништа неће поклонити“. На књиге од мастила, Морисонова је одлучила да одговори књигама од крви и меса. И Нобел је стигао у њене руке, сомотасте, снажне, меке, моћне. Руке жене која је даром покорила све расне предрасуде. Литература новог миленијума
Људи пијани од живота У фебруару 1903, у Паризу, на дан кад је падао крупан снијег и цијели град изгледао као потопљен у океан бјелине, рођена је Анаис Нин. По мајци је француско-данског поријекла, по оцу је Шпањолка. Вријеме, тај спородејствујући морфијум, удаљиће из њеног сјећања болне године дјетињства. У двадесетој удаје се за Хјуа Гилера, банкара. Купују карте у једном правцу. Правац је – Европа. У Паризу, Анаис сиједа и за шеснаест дана пише књигу ,,Д. Х. Лоренс - студија непрофесионалца“. Ова књига је баца у средиште умјетничког и књижевног живота Париза. Упознаје Хенрија Милера. Он је страствен, ведар, неукротиве природе и боем. Њему ће бити посвећене најпоетичније, најстраственије и најљепше странице њених чувених дневника. Анаис одлучује да стане насупрот својим страховима. Одијева се у провидне хаљине у безброј слојева, мирише на скупоцјене парфеме иако је повремено без иједне паре у џепу, ноћу слави мјесечев залазак, до зоре игра канкан. Она и Хенри постају љубавници, у еротском, интелектуал-
израсла је из истог цвијећа зла из којег су израсла и бриљантна дјела Морисонове. Опус Тони Морисон љубавно је писмо Богу жене која је, упркос свим тешкоћама, одбила да научи да мрзи. Дјела Тони Морисон такође су одговор и смрти, она су, заправо, освета смртне руке. ,,Сви умиремо. Можда је то смисао живота“, рекла је једном и додала: ,,Али имамо језик. Ту лежи наша бесмртност“.
ГРАД ЧУЛА Као да је само мјесто рођења одредило даљу судбину славног пјесника, (скривени и неумитни
ном и духовном смислу. Но, за разлику од других заточеница свога пола, Анаис себе ставља у центар свог живота, иако јој „није било лако да скупи на камару све парчиће свог бића које је развијала ноћ“. О њеном трошку, 1934. Хенри Милер штампа фамозну „Јарчеву обратницу“. Анаис дневник пише често наслањајући свеску на нага тијела својих љубавника. Када из Америке стигне лијепа, бујна плавуша, супруга Хенрија Милера, Џун, порочна, склона алкохолу, депресивна али провидних очију, Анаис заводи и њу. ,,Нијесам бисексуалка, просто сам водила љубав са тијелом које је водило љубав са оним кога сам обожавала“. Њене дневнике пореде са Абеларом, Русоом, Прустом. До своје смрти, Анаис Нин је била пуна елана и енергије, „непристојно лијепа за жену зашлу у седамдесете године“. Остала је упамћена као жена која је открила да је један од основа Ероса креација и креативно и да уживање ни по једном закону није кажњиво, осим по неписаним, патријархалним, људским, до којих она, ионако, никада није много држала.
утицај топографије на свијест, подсвијест и поетичку меморију). Наиме, Александрија, „величанствена муљача љубави град је чула, богат мирисима (јасмин, амбра, тамјан), укусима (љубичице у шећеру)“, а сам је својеврстан мелтинг пот, у коме кључају различите нације и безброј дијалеката. „Свакога јутра се бар три различита Бога надвијају над Александријом, призвани молитвама становника. И бар десетак локалних божанстава“, писали су о Александрији путописци. Кавафи је Египат напустио и веома мали и добар дио свог дјетињства провео у Енглеској.
ИСКРЕН ПРЕМА СЕБИ Најприроднији однос према свом сексуалном афинитету имао је сам Кавафи, писао је и говорио о томе отворено и слободно, што није уобичајено ни сада, када сами себи неаргументовано комплиментирамо да живимо отворено, ослобођени конвенционалности. За вријеме у коме је Кавафи живио, његово отворено хомосексуално понашање било је још неуобичајеније. Али, Кавафи је, изгледа, био навикао да живи са људима, тј. да релативно добро подноси ударце. „Оно што је у умјетности битно, нису, наравно, човјекове сексуалне склоности, већ оно што од њих направи“, рекао је Јосиф Бродски. Кавафи се трудио да живи животом који је сам креирао, иако је писао да је ,,изабран живот онај којим се не може живјети“. Кавафи је владао старогрчким, модерним грчким, латинским, арапским и француским језиком. Дантеа је читао на италијанском, а своје прве пјесме написао на енглеском. Он, за живота, никад чак није ни објавио збирку пјесама, понекад их је штампао као велике табаке у строго ограниченом тиражу. Радио је као чиновник, кладио се на коње, играо карте, посјећивао хомосексуалне борделе. Ишао је и у цркву. Понекад. „Деведесет посто најбоље лирске поезије, укључујући и Кавафијеву, написано је посткоитално“ (Бродски). Он је, наиме, био пјесник аристократа, у највишем смислу те ријечи, а будући хомосексуалац, значи мушкарац са једним чулом више, није само доживљавао осјећања, он је осјећао и мисли. Једноставно, живио је пулсирајућим животом вреле, порочне, привлачне и сјетне Александрије (сјетне, јер се на дну највеће страсти крије туга), а његова права и истинска слава почела је, заправо, послије његове смрти. Ако се сложимо са Сузан Зонтаг ,,да је живот филм, а смрт фотографија“, лако ћемо замислити посљедње дане овог пјесника, који је, описујући хомосексуалну, написао, заправо најлепше стихове о љубави уопште. На посљедњој фотографији видимо пјесника са марамом око врата (умире од рака грла, од чега би иначе умрла божанствена птица поезије у њему), сједи налакћен на сто са шареним столњаком, у Александрији, једног врелог дана и посматра два младића како залазе у тамни улаз неке куће са спуштеним ролетнама. Он их посматра и не осмјехује се. Има поглед онога ко је схватио све. Смрт је смјештена у његовој сјенци, на посљедњој фотографији. Али он уопште не обраћа пажњу на њу. Она је дошла због њега и случајно је улетјела у кадар само као сјенка једног црног, безмирисног цвијета.