14. новембар 2020. | година I | број 37
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
жене
А ви, како сте ви? НА ЗРНУ ГРАШКА
ХВАЛА И СТВАРНОСТ Уколико су модели преузети од Финске и Краљевине Низоземске, чиме се хвали нови мандатар црногорске владе, онда није згорег да погледамо те моделе изблиза, најприје Финску. Наука и култура тамо јесу једно министарство, али је образовање посебно. Осим тога, финском владом предсједава жена која је и најмлађа премијерка у свијету, а од осамнаест министарстава, десет воде жене. У земљи лала и вјетрењача постоји министарство које обједињује образовање, науку и културу,
Огроман број прекида трудноће мени говори само да смо као друштво дебело оманули у сексуалној едукацији. А ево и теме за моралисте пошто је и даље у Црној Гори велики број селективних прекида трудноће, чак око хиљаду годишње, јер је зачет ,,погрешан пол“, што у преводу значи: до абортуса не би дошло, да је зачет онај „прави пол“
КАЦПЕР ПАМПЕЛ
Б
лижи се крај године коју ће цијели свијет добро запамтити. Нема те области живота коју ова пошаст короне није дотакла и тешко да је ико остао спокојан и неокрзнут макар бригом за своје ближње, уколико је већ према самом себи равнодушан. На овај или на онај начин корона нас је све приморала да промијенимо ако не поглед на свијет, а оно бар неке навике. Број заражених у свијету прешао је педесет милиона, а до сада је умрло преко милион и двјеста педесет хиљада људи. Вакцине и даље нема. И бал под маскама не престаје. Многе европске земље поново се затварају, а о томе размишљају и владе држава у којима је све било на нивоу препорука. Америка је добила новог предсједника, a први пут у историји ове земље, прва до њега биће жена. Зове се Камала Харис и дијете је имиграната, мајка јој је из Индије, отац с Јамајке. Обећава озбиљну реформу полиције, оставља наду да је Бијела кућа добила неког ко ће имати више слуха за људе са маргина. На улицама градова широм Америке, са маскама на лицу и уз шампањац људи славе. И, дефинитивно више се радују што се Трампу није заломио још један мандат, неголи Бајденовој побједи. Само је у Вашингтону, за мање од дванаест часова, продато више шампањца него за двије претходне Нове године заједно! С ове стране баре нови терористички напади у Француској и Аустрији поново су шлагворт десничарима за нападе на мигранте и утјеривање страха као да га већ нема довољно због короне. Србија је формирала нову владу, а ово нову занимљиво је из разлога што ће од укупно двадесет и једне министарске фотеље, у десет сјести жене. У стилу А кад ће не знамо, протиче формирање владе у Црној Гори, а оно што знамо не знам колико обећава. Идеја да се смањи број министарстава са деветнаест на дванаест вјероватно је разумна, али да се у једно министарство спакују просвјета, наука, култура и спорт изазива подозрење посебно што је за ту функцију предложена особа која на друштвеним мрежама Бориса Дежуловића назива усташом. Паметном ваљда довољно.
НАИВНО ЈЕ ВЈЕРОВАТИ ДА СУ ЖЕНЕ У ЦРНОЈ ГОРИ У СИГУРНОЈ ЗОНИ „Црни Протест“ за право на абортус испред Пољског парламента у Варшави, октобар 2016.
међутим постоји и посебно министарство које се бави основним и средњим образовањем и медијима док је спорт у оквиру посебног министарства. Од укупно дванаест министарстава половину воде жене. Предсједник њихове владе има три замјеника, од којих двије жене. Или, у кабинету који броји двадесет пет чланова, Низоземска има дванаест жена. Црна Гора ће такође од сада имати дванаест министарстава, али међу предложеним кандидатима само су три жене. Гледе модела владе Финске и Низоземске, тужно је што нијесу примиjетили тако очигледну и равномјерну заступљеност жена. А за све то вријеме, у једној држави у срцу Европе, Уставни суд је забранио абортус чак и у оним случајевима када се утврди да фетус има неки деформитет. У ствари, абортус је могућ само уколико је угрожено здравље жене или уколико се докаже силовање или инцест. Уопште ме не би изненадило, како се и силовање и инцест тешко доказују, да би жене морале да ухвате свог силоватеља за рукав па да с њим изађу право пред конзилијум. Тамо би њен ујак рекао: Јесте, ја сам је оплодио, а они би завртјели главама и рекли му: Сљедећи пут, стави кондом, човјече! И ето, само што је Европа одахнула пошто је Ирска на референдуму промијенила најстрожији закон о абортусу, на овај трон попела се Пољска, такође изразито католичка земља.
Пољски парламент чак није ни расправљао. Посланици деснице су се директно обратили Уставном суду гдје, наравно, сједе њихови људи и тако је почео хаос. Широм Пољске данима се одржавају масовни протести, далеко масовнији него икад јер су се жене тамо и прије буниле против овог закона који је био само мање ригорозан. Ситуација је скоро на ивици грађанског рата јер, док жене и они који их подржавају бране своје право да одлучују о свом животу, на улицама су и они који им то право оспоравају. Жене улазе у цркве и прекидају мисе, полиција је на ногама. На једном транспаренту између ријечи Достојанство и Слобода стоји знак једнакости и то је суштина свега. О томе се ради. И само о томе. Ако мислите да су жене у Црној Гори или у Србији у сигурној зони, онда сте у великој заблуди. У најмању руку, наивно је вјеровати да се тако нешто овдје не би могло догодити.
ЖАЛОСНА РЕАЛНОСТ У Србији је ових дана на телевизији са националном фреквенцијом, у мирно поподне, кад цијела породица може лако бити пред екраном, емитован филм у коме се демонстрира прекид трудноће и цијела је емисија била на линији не само колико је абортус ризичан, већ колико је моралан. О томе колико је то дегутантно не бих трошила ријечи. Осим тога, ниједну
жену то неће одвратити од намјере да уколико је одлучила и абортира. Жене нијесу умоболне па да не знају шта их чека. Иако је свако расправљање о моралу на телевизији која подстиче и његује глупост кроз своје ријалитије, наизглед узалудно, оно је ипак опасно. На овај начин се перфидно подстиче подјела на оне који су за и на оне који су против абортуса. Прошле године ме је јако узнемирило кад сам од дјеце из једне београдске средње школе сазнала да им је међу темама за дебату професорка понудила и тему: абортус да или не?! Можда нијесам поступила педагошки, јер се све то дешавало на радионици документарног филма коју сам водила, али тог се дана радионица претворила у озбиљну расправу која се завршила њиховим обећањем да ту тему неће одабрати за дебату. Нема ту о чему да се дебатује. Жалосна је стварност кад већ мора да дође до тога. Већина абортуса обавља се у језивим условима. У простору болница који иако није ни подрум ни котларница тако изгледа. За вријеме санкција, прекиди трудноће дешавали су се и без локалне анестезије. Понекад би жену уштинули како би осјетила да је добила ињекцију... О томе је непријатно јавно говорити, али на форумима гдје се може сакрити идентитет, жене о томе отворено причају. Абортус се наплаћује свуда. На приватним клиникама
MИЛИЦА ПИЛЕТИЋ кошта и до 500 еура. Огроман број прекида трудноће мени говори само да смо као друштво дебело оманули у сексуалној едукацији. А ево и теме за моралисте пошто је и даље у Црној Гори велики број селективних прекида трудноће, чак око хиљаду, јер је зачет ,,погрешан пол“, што у преводу значи: до абортуса не би дошло, да је зачет онај прави пол. Море, не би дошло ни до зачећа да је прави пол ставио кондом кад му очигледно не иде да га извади на вријеме. Погрешном полу немам шта да поручим. Јасно је да редове морамо збијати и да не смијемо дозволити да било ко осим нас одлучује хоћемо ли оно зачето у утроби донијети на свијет или не.
АМФИЛОХИЈЕВА ПЛАТФОРМА И умало да заборавим, у цијелом овом планетарном лудилу десила се и једна смрт. Умро је Амфилохије. Иако сам покушавала, ваљда јер увијек у људима тражим доброту, да и у његовим ријечима осјетим љубав или благост, није ми успјело. Никада га заправо нијесам ни доживјела као неко свјетовно лице, већ као политичара који се мало другачије облачи, а чије ставове не дијелим. Није се либио да жене које су абортирале назива чедоморкама и често је на ту тему говорио увредљиво. На примјер, једном је, приликом литургије у Пећкој патријаршији, на ову тему, рекао да су жене ,,у својим утробама побиле више дјеце него Хитлер, Мусолини, Броз и ови на Косову и Метохији“... Да се разумијемо, спорити право жени да сама одлучује јесте увредљиво за жене, али је стављање у исту реченицу с Хитлером ипак крајност. Митрополитов испраћај од болнице, у коју је примљен због короне и у којој је и умро, па све до Храма гдје је сахрањен изазвао је у мени неку чудну тугу. Ја заиста нијесам видјела ништа величанствено у слици на којој се око отвореног ковчега преминулог од посљедица короне тискају вјерници, од којих већина није имала маске на лицу, као што ми то што осмогодишња дјевојчица непомично сатима стоји над његовим одром није изазвало ни најмање дивљење. Не знам за вас, али ја због короне нијесам отишла на неколико сахрана. У посљедњим мјесецима умрли су неки људи које сам вољела и који су заслужили достојанственији испраћај него што је сахрана у кругу породице. Кажу да смо пред Богом једнаки... Лажу. Ја нијесам баш добро ових дана. А ви, како сте ви?
2
14. новембар 2020.
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Зна се ђе јој је мјесто
Ж
ене-каријатиде на ловћенском маузолеју, у импресивном Мештровићевом стилу, које „чувају прилаз“ до великог владара и пјесника и на чијим раменима је Црна Гора. Жена као подршка уткана у трајање и менталитет. Као храбри стуб. Нека ћути и трпи. На њој је, и муж јунак, или муж аветиња, и сва ђеца, а ако ђеце нема, онда боље да се није ни родила. Али могла се и родит јер нигдје као у Црној Гори не постоји љубав сестре за братом. Код нас не постоји љубав жене према себи самој. Без обзира ко смо, шта смо и одакле смо. И старој предизборној Црној Гори, и овој постизборној... једнак ће бити број абортуса женске дјеце. Легалних или илегалних. Жена у Црној Гори се као жена, без додатних основа, не воли. Али и у митским, суровим, племенско-ратничким околностима изузеци постоје. Попут оног о краљу Николе који је највише волио кћерку своју Зорку. У контексту
Не знам који смо свијет, много је полусвијета. Да употријебим сленг. Али, жене јесу мањина. Зато је и Камала Харис – чудо. И без обзира на сва искуства са кћеркама краља Николе, и партизанкама и народним хероинама, и социјалистичким залеђем које је жену третирало као особу, враћамо се већ деценијама у пред доба
приватне историје, знамо како је завршила. О данас модерно казано – насиљу у породици, није се огласио нико. Јер она није била адекватна каријатида. Кажу да је говорила, паметна била и незадовољство показивала, и тек данас постоји представа (режија Ана Вукотић, текст Маја Тодоровић) која се и тиме бави. Помиње се и острво Грможур као идеја о манастиру на Скадарском језеру и паметним и лијепим кћеркама монахињама, које није могао удати за црногорске јунаке и војводе. На срећу и њихову и Црне Горе, то се није десило, јер без њих не би имали неке од најбољих фотогра-
фија на којима је забиљежена посљедња краљевска породица црногорска, а због више њих, Ксеније, Вјере и Јелене, сваке на свој начин, не би имали достојанствени гроб за посљедњег краља. Ко зна шта би онда било, да није било кћерки да сачувају. Ко зна како би прошла руска царска породица да Анастазија и Милица нијесу увеле Раскољникова на руски двор. Ствар личне интерпретације, али хтјеле су да предвиде... и како год, још једна у низу занимљивих прича између разних о краљу Николи, јесу његове кћерке. Жене свјетске, а црногорске. Али ипак – каријатиде.
ДОДЈЕЉИВАЊЕ ПРИЗНАЊА МАЈКАМА СА ВИШЕ ЂЕЦЕ БЛИСКО ЈЕ ПРОПАГАНДИ НАЦИСТИЧКЕ ЊЕМАЧКЕ Сцена из филма „Роса Луксембург“ (Маргарет фон Трота, 1986)
Мало је жена, и на свијету а и код нас, да их не дефинишемо као мајке, сестре, супруге, али и кучке, љубавнице, јаловице... Вазда у служби других. Али, сада се у Америци десила велика ствар. У 21. вијеку, први пут, жена ће да буде потпредсједница. Камала Харис. И то жена као трострука мањина и по „патријархалном кодексу“ невалидна – осим што је жена, њени коријени су са Јамајке и из Индије. И као таквој, двоструко имигрантској, није јој преостало ништа друго осим да буде храбра, паметна, лијепа Американка. Теже је жени да буде у „мушком послу“, какав је политика, и каквим је режија дуго сматрана, а прије ње и писање, и сликање, и било какав посао, ако није грдна. Постоји вјеровање да се жене нечим баве искључиво због фрустрације. Јер да је срећна - не би се бавила. Било би јој довољно да гледа њеног чоека - како се бави. И забавља. За жену која се бави, некада кажу и да је чоек – жена. Тиме је досегла врхунац поштовања. А када се каже она је – право женско, иза тога стоји нека лукавштина. Оно што је утјешно – без обзира на изузетак у САД-у, пратимо у том случају свјетске трендове. Ко год да је на власти. И сви критикујемо жену, и када је одговорност на мушкарцу, у било којој дјелатности. И вазда је тако. Једна од првих редитељки, њено сам име знала, када сам набрајала филмске редитељке, себи у глави, пред пријемни, је Маргарет фон Трота, која ради филмове о женама које су активне и јаке, и не стиде се што су жене. Од Катарине Блум, служавке, постале су феминисткиње и терористкиње. И
MАРИЈА ПЕРОВИЋ Роза Луксембург. И Хана Арент. Дефинисали су је као редитељку феминисткињу, а она никада није признала да прави женске филмове. И није – то су филмови о политици, друштву, људима, подијељеној Њемачкој са постратним залеђем. Ми смо данас подијељена Црна Гора, са постратним залеђем. Не знам ко би био ДДР, а ко Савезна република Њемачка. Знам да је за обје Црне Горе заједничко да негирамо учешће у рату. Знам да су они који додјељују признања за мајке са више дјеце блиски пропаганди нацистичке Њемачке, јер у постдоба којим се бави Фон Трота, на жени је било да рађа. Оне са више од осморо дјеце, добијале би орден заслуга за Трећи рајх. Између осталог, и тако су њене јунакиње постајале убице – због изгубљене части и медијске бескрупулозности, и терористкиње – због права мањина и трећег свијета. Не знам који смо свијет, много је полусвијета. Да употријебим сленг. Али, жене јесу мањина. Зато је и Камала Харис – чудо. И без обзира на сва искуства са кћеркама краља Николе, и партизанкама и народним хероинама, и социјалистичким залеђем које је жену третирало као особу, враћамо се већ деценијама у пред доба. Било да га зовемо либерални капитализам, или клерикализам, и ко год да добије изборе – зна се ђе је мјесто жени. А тужно је што и жене које одређују мушкарци, најчешће имају такву логику. А то неће наш мали свијет учинити бољим. И између нежељених дјевојчица и рођених синова неће да буде никог ко ће да сруши наш „зид“. Јер је у главама. Није од бетона.
СУПЕР РЈЕШЕЊА ИНТЕРЕСАНТНИХ ВРЕМЕНА
Комплетна метаноја
Ко познаје јавне наступе и идеолошку призму из које будућа суперминистарка посматра Црну Гору, јасно му је о каквом „преображају“ је ријеч. Као подржавалац и промотер СПЦ у Црној Гори, тешко да кандидаткиња на метаноју гледа онако како је виде филозофи. Вјероватнија је хришћанска интерпретација у смислу „човјекова одлучног заокрета према Богу“. То враћање Богу за кандидаткињу засигурно значи враћање цркви, и то не било којој већ – Српској православној цркви
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ
Н
ајављено обједињавање четири досадашња министарства у једно које ће покривати просвјету, културу, науку и спорт, дио је стратегије Српске православне цркве и њеног експонента, који ће се ускоро наћи на челу Владе Црне Горе, да се на тој сада већ најкомплекснијој позицији нађе особа која ће спровести у дјело оно што та институција
промовише – враћање Црне Горе „на српски духовни пут“. Избор кандидаткиње за ту функцију која је једном себе описала као „женско, а четника“, најбоље иде у прилог наведеној констатацији. У ингеренцији особе која по сопственом признању не признаје Црногорце као народ и сматра их „Новоцрногорцима, Монтенегринима, Милогорцима, Дукљанима који су пристали да буду дио етничког инжињеринга“, наћи ће се области чији конкретни потези највише утичу на идентитетску, културну и образовну политику у држави. Измишљање овог министарства срушило је конструкт осовине Кривокапић-Абазовић о „експертској влади“, будући да за ово суперминистарство нијесу предложени стручњак или стручњакиња који су својим досадашњим јавним и научним радом доказали да су способни поправити стање у на-
веденим областима, већ је предложена Кривокапићева сарадница која је црногорској јавности постала видљивија тек од почетка протестних шетњи које је СПЦ крстила као „литије“. Како она види помак у црногорскоме друштву, открила нам је гостовањем на Радио Светигори у јулу ове године. Тада је истакла да се морамо вратити себи „кроз један преображај и кроз једну комплетну метаноју“. Истом приликом, кандидаткиња за министарку, казала је: „Наш народ је у литијама показао да је заправо елитан народ и Европа управо треба да се учи од нас“. Ко познаје јавне наступе и идеолошку призму из које будућа суперминистарка посматра Црну Гору, јасно му је о каквом „преображају и метаноји“ је ријеч. Као подржавалац и промотер СПЦ у Црној Гори, тешко да кандидаткиња на метаноју гледа онако како је виде филозофи. Вјероватнија је хри-
шћанска интерпретација ове грчке ријечи у смислу „човјекова одлучног заокрета према Богу“. То враћање Богу за кандидаткињу засигурно значи враћање цркви, и то не било којој већ – Српској православној цркви. А њен наратив о елитном народу познат нам је. Земље еx-Ју још живо осјећају посљедице. Након успјешног „преображења и метаноје“ будуће нам суперминистарке и будућег нам премијера слиједи „преображење и метаноја“ црногорскога друштва вођеног њиховим узусима и свјетоназорима. Слушајући их, сазнајемо да смо се „ослободили“ послије 75 година, односно, да смо се ослободили владавине мрског безбожног комунизма у којем је Српска православна црква била на периферији друштва. Сада, кад нам она кроји владу, можемо бити мирни јер се враћамо у период просперитета сличног ономе који је владао након Првог свјетског рата, у којем
је Српска православна црква, као и данас, имала доминатну улогу у друштву. У том периоду је Црна Гора изгубила своје име, свој идентитет, своју државу, своју заставу, своју цркву а добила нову капелу на Ловћену која је симболизовала губитак свега наведеног и окупацију црногорске државе од стране Карађорђевића. Симболично или не, уз диригентску палицу Српске православне цркве, коју је изњедрио управо карађорђевићевски окупаторски режим, нова најављена суперминистарка је већ у својим досадашњим интервјуима говорила о изградњи нове капеле на Ловћену. Неки општински функционери, осокољени мандатаровим љубљењем заставе друге државе, на јарболима испред општина у којима врше власт завијорили су и заставу те друге државе, док опет неки други општински функционери славе долазак окупационе војске. Сви заједно не признају постојање Црногорске цркве и изворног црногорског идентитета док марљиво раде на урушавању антифашистичког насљеђа Црне Горе. А све уз великодушну подршку партије која себе назива прогресивном, процрногорском и реформском грађанском партијом. С тога, гријешимо, када сумњамо у стручност српског националисте Весне Братић и њену способност да марљиво ради на „преображају и метаноји“ Црне Горе у српску провинцијску област.
3
14. новембар 2020.
НЕВОЉЕ СА ЖЕНСКОМ ЉУДСКОШЋУ
Жена је и човјек такође
УЗАЈАМНА ЉУДСКОСТ Али у доба поново актуализованог милитантног феминизма, кроз МеТоо покрет, можда се умјесто постмодернистичке игре са грч-
Фактор људске другости је често пренебрегнут када су у питању изузетне жене. Посебност жена је увијек неким чудом мањинско питање. Оно је увијек тема родних препуцавања и расправа на маргини ким митовима и модерном женственошћу, родним категоријама и њиховим дискурсивним анализама у бескрај, треба вратити оригиналној трауми коју мит о Персеју, заправо, прикрива. Наратив у вези и око Медузе је, заправо, мит о проблему вида, о ужасу самоспознаје и психичког огољавања себе пред собом. Персеј тако не смије да погледа Медузу у очи не само због њене урођене демонске јуродивости, већ и да не би у тим дивљим женским очима препознао медузу у себи, оно неизговорено и неизговориво што и он и његова мочварна душманка змијоликих власи међусобно дијеле - а то је узајамна људскост! На једном нивоу мит је прича о опасности од сувише слободних жена сумрака, хтијења, хистерије и лутања. Али је исто тако посриједи и наратив о несводљивој људској оригиналности, екстремном индивидуализму, посебности као таквој. Управо тај фактор људске другости је често пренебрегнут када су у питању изузетне жене. Посебност жена је увијек неким чудом мањинско питање. Оно је увијек тема родних препуцавања и расправа на маргини. Али невоља са женском људскошћу је ништа мање актуелна данас него што је била трауматично жива у доба мита о Персеју. Баш зато су посебно знаковите ријечи књижевника Миљенка Јерговића поводом мемоарске књиге пјесникиње, писца Надежде Мандељштам Страх и нада, и те његове ријечи као да одјекују кроз вријеме болно истинито, јер: ,,…када би се XX вијек покушао сажети само у једну људску судбину, да у њој буде метафора и жива меморија, боље се од Надежде Мандељштам не би нашло“.
тава. Неуморно се борећи да сачува од заборава његове пјесме, знајући их напамет и записујући их, не могавши да их штампа, сакривала их је по кући од полицијских претреса, склањала код пријатеља, Ане Ахматове, Бориса Пастернака, Виктора Шкловског, који је никад нијесу изневјерили. Настојала је да буде невидљива, предана својој мисији, баш као што је Осип Мандељшам изразио кроз стих: ,,…људске усне чувају облик посљедње изречене ријечи“. А оно што је, чини се, његове непријатеље нарочито иритирало био је досљедан став Осипа Мандељштама, остајући и у логору у којем је умро вјеран до краја себи и својој поезији, тврдећи да ,,… ако због поезије убијају људе, онда то значи да јој одају дужно поштовање, значи да је се боје, значи да је она моћ…“ - а не власт са палица-
ма, справама тортуре, топовима, тенковима у кафкијанском бескрају установа кажњавања и монтираних процеса. Снага свјесно одабраног животног пута Надежде Мандељштам превазилази било какву грађу биографског типа, излази из оквира мемоарског жанра, постајући феномен по себи, у којем се прожимају енергије живота, стваралаштва, најзад способности појединца да воли другог, потпуно и одано, јер од 1919. године, када је у једном ноћном клубу упознала Осипа Мандељштама, све до његове смрти остала је његов животни саборац.
МОРАЛНИ СТАВ У ДУШИ Не може се занемарити чињеница да је Надежда Мандељштам била жена, самотни храбри жи-
JEENAH MOON / THE NEW YORK TIMES
Н
а Менхетну је, недавно, осванула статуа голе жене високе скоро седам стопа или више од два метра. Тој жени је у лијевој руци исукано оружје, дуг мач, који она држи као да га је управо употријебила и само чека прилику да то учини поново, а у десној руци јој је свјеже одрубљена глава младог мушкарца, чије је име у грчкој митологији познато као Персеј. Ово постмодернистичко, њујоршко читање легенде о Медузи, ултимативној жени-побуњенику али и жени-демону, чија је коса сва од уплетених змија, а поглед јак као смрт, изазвало је велике контроверзе. Прије свега аутор, аргентинско-италијански скулптор Луциано Гарбати направио је скулптуру која противурјечи миту, односно обрће га наглавачке. Прича о Персеју је прича о тријумфу вирилног мушкарца над несносном, необузданом и изнад свега махнитом женственошћу. Медузу нико од мушког свијета, било да су у питању случајни путницинамјерници, њене успутне жртве, такмаци или ловци на њену главу, не смије директно да погледа у лице јер је њен поглед толико опасан да је смрт неизбјежна и тренутна. Персеј, заправо, користи одсјај у штиту да би јој дошао главе. Али, скулптура Медузе у срцу Менхетна приказује Персеја не као побједника дуела, већ као тек још једну Медузину жртву. Додатну контроверзу изазвало је и само позиционирање статуе, њена локација која собом носи посебну симболику. Наиме, Гарбатијево дјело није случајно смјештено у парк наспрам Њујорк кантри криминал корт или градске суднице за криминалне случајеве у којој је недавно озлоглашеном филмском продуценту, оптуженом за серијско силовање, Харвију Вајнстину - ту било суђено. Порука је, тиме, постала више него јасна. Иза сваког успјешног мушкарца не стоји само нека жена, већ и врло конкретна сјенка њеног исуканог мача, њена коса од змија, њен неиздрживи женски поглед, њена снага и неумољивост.
ОДАНИ САПУТНИК Ова изузетна личност жене, која од свега што је у животу радила, а била је и преводилац, професорка, пјесникиња, бескућница, опредијелила се да буде у смутним временима стаљинизма, одани сапутник свог човјека Осипа Мандељштама, по цијену највећих судбинских жр-
„МЕДУЗА СА ГЛАВОМ ПЕРСЕЈА“ Лућано Гарбати, 2008.
САСВИМ ЛИЧНО
Дискриминација живи са нама
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ
М
ожда због „магичних моћи“, тек жена је још од правремена била закидана за „обична“ људска права. У античкој Грчкој права су јој била једнака правима животиња. Једини тренутак када је жена имала улогу у јавном животу, било је приликом сахрана и тужбалица. Тада би жену користили за тужење - ауторски приказ лика и дјела покојника. Када су постали свјесни утицаја овога чина, мушкарци су се трудили да им се и то право одузме, али од тада заправо почиње борба жена за равноправност. Свједоци смо годинама а посебно протеклих мјесеци какву улогу
има жена у савременом црногорском друштву. Није на одмет поменути да су код нас још увијек популарни абортуси због пола, да се прошле године родило 280 више мушке него женске ђеце. Ово друштво ,,обожава и слави“ мушкарце. А како на вијест да у преговорима за нову владу нема жена, написа једна активисткиња да су жене за то саме криве, шта даље причати о овоме. Историју и онако пуно не фермамо, па и заборављамо да су наше друштво у животу одржале жене-хероине, такозвана бијела војска (Црногорке које су ишле у све битке, бринуле о војницима и рањеницима) која је постојала вјековима, и оне жене које су претрпјеле понижења и мучења док су мушкарци били у Гаети, потом Јелена Ђетковић, Јока Балетић,
Стана Томашевић и све оне партизанке по којима нам се још који дан зову вртићи, школе, јавне установе, улице, све оне жене које су радиле и ,,мушке“ послове док се гладовало и ратовало. Или све оне жене, мајке, сестре, тетке које су чувале и баштиниле све оно што познајемо као личну и културну вриједност. Врло рано сам се суочила са овим питањем, како су ми причали рођена сам мјесец дана раније, пошто је порођај био тежак, сви су бринули за мајку и бебу, кад је отац јавио да је све добро прошло и да му се родила шћер, моја баба Томана је заплакала и рекла ,,е да бог да ми била јединица у 10 домова“ што ми је много пута касније и сама испричала. На вијест о рођењу стриц Жићо дошао је у кућу моје мај-
ке да честита ђеду и баби рођење унуке, срећан и узбуђен препричавајући догађаје испричао и ово, а кад је то чуо мој ђед рекао је ,,е мени се родио насљедник“, пошао је у собу, узео пиштољ и са балкона опалио из њега ,,нек сви знају да је Љубо Мрдак добио унука!“ Како за овај догађај знам од малена, нијесам могла да схватим зашто је баба плакала и била тужна што нијесам мушко, и то баба? Провела сам добар дио дјетињства покушавајући да је убиједим да могу све исто, па и боље од старије браће и другара. Више сам скакала, брже сам трчала, боље сам пливала, веће и теже ствари сам носила, вољела сам мачеве и пиштоље и опет нијесам схватала у чему је разлика, и зашто као женско нијеси довољно добра? На крају, је-
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ вотни борац, као што је то у Србији била Исидора Секулић, веома талентована књижевница, тихо своја, живећи у складу са својим моралним ставом, као умна жена којој је превасходно а заиста било важно ,,…звездано небо над њом и морални став у души…“ Оригиналност животног пута и једне и друге, под различитим друштвеним околностима, повезивала их је на удаљености у времену и простору, издвајајући их не само по дјелу које су створиле, већ по феномену њихових ријетких личности, равноправних са њиховим стваралаштвом. Догодило се да је Исидорину књигу ,,Писма из Норвешке“ сачекао критички глас Јована Скерлића, мачо-интелектуалца од каријере, политички ангажованог, који јој је замјерао да се у тешким данима за Србију, она бави стијенама и фјордовима Норвешке. Отишао је тако далеко да јој је чак замјерио ,,несрпско име“. Она је то дубоко доживјела као неуспјех, па је у случајном сусрету са Скерлићем на Теразијама спустила поглед прикривајући се. У предговору другог издања ,,Писама из Норвешке“, послије Другог свјетског рата, она о томе пише, а послије његове смрти је независно од тога написала текст дубоког поштовања за Скерлићев критичарски дар и широку културу, ријетку у нашој средини. Поднасловом те уводне ријечи за друго издање ,,Писама из Норвешке“, Исидора је покренула обухватнију тему, значајну и актуелну и данас: о закону равнотеже, о контрастима у људима, о национализму, о судбини једне књиге.
дину разлику коју сам успјела да нађем је да мушкарци пишке стојећи, и то сам савладала и доказала баби да ни ту нема разлике. Као прави насљедник и унук Љуба Мрдака потпуно равноправно и сигурно корачам не дијелећи људе по полу, вјери и боји коже. Живјећи на овај начин мислила сам да смо овакве врсте подјела одавно превазишли све док нијесам остала дуже у Црној Гори и онда примијетила да дискриминација по полу постоји и живи свуда - у таксију, продавници, па и у политици. И искрено ми је жао свих тих људи јер нијесу имали ђеда Љуба, оца четири шћери коме је насљедник унука, па да их учи да је у животу најважније бити човјек, да не смијеш да даш на себе и да сваког прихватиш онаквог каквог јесте. Вјерујем да нијесу имали ни бабу Томану која је призналa грешку и цијелог живота се трудилa да је исправи јер је једна унука доказала да ништа није мање вриједна од свих мушкараца. Али, имали су школе, факултете, књиге и телевизију ђе су могли да виде и науче да се од жена не треба бојати и да је њихово мишљење и право једнако мушком.
4
14. новембар 2020.
ДУГ И ТРНОВИТ ПУТ ДО ПРАВА
Историја човјечанства почиње са женом САИТ Ш. ШАБОТИЋ
Б
орба жена за њихова људска права могла би се сврстати међу најдуже битке у историји, јер су се оне дуже од једног и по вијека бориле широм планете Земље. Као тековине те борбе данас се у свијету обиљежавају два значајна женска датума – 8. март – међународни Дан жена и 25. новембар – међународни Дан борбе против насиља над женама. Борба жена за њихова права траје и данас, али, упркос томе, у многим друштвеним круговима може се чути констатација да су историју писали мушкарци те да због тога у њој преовладавају политички и војни догађаји, а много мање простора је посвећено женама, њиховој улози, напорима и разним другим проблемима. Са циљем сагледавања назначеног потребно је направити један мали излет у прошлост како би ту искривљену слику поправили и видјели је другим погледом. Научна схватања и докази који се пружају на фону сагледавања женског питања, нуде чињеницу да историја човјечанства почиње са женом. Сматра се да су жене старији пол од мушког, јер се кључни генетски кодови и шифре просљеђују и преносе искључиво преко жене. Она је носила први људски хромосом, њено еволуцијско прилагођавање окружењу обезбиједило је опстанак и успјех људске врсте. У примитивним праисто-
ријским друштвима се сматрало да су жене божанска, а не људска бића и да су обдарене најважнијом моћи на свијету – рађањем. Уз то, рад жена у тим заједницама је утицао на њихово одржавање. Оног тренутка када је откривено начело размножавања, мушки пол је преузео водећу улогу, што супротни пол није обесхрабрило. Напротив, жене су и тада тражиле своја права и успијевале да се изборе за њих. Одлична потврда за то је Хамурабијев законик (XVII вијек пр. н. е.) у коме је било записано да жена у браку задржава мираз у свом власништву до своје смрти, након тога га насљеђују дјеца, али њиме у току брака управља муж. Према истом законику муж је дужан у случају развода, када жена докаже да је муж кривац за развод, издржавати жену и дјецу. Али у случају да жена јавно понижава мужа или је раскалашна, муж је имао право да је претвори у робињу и ожени се другом женом. У случају невјерства жене, муж је имао право да је убије на мјесту.
РОПСТВО ЗБОГ ПАМЕТИ Ни кроз историју древне Грчке и Рима положај жене се није битније мијењао. Истина, у Спарти је жена имала право на посјед и већу слободу кретања, док су њена грађанска права у Риму била ограничена. Тај поступак правдан је изговором да се то чини због превртљивости њихове памети. Иако су писани закони обухватали све жене, било је и оних које су им се супротстављале на различите начине. Не пристајући на ропски живот Гркиња Агнодика (IV вијек пр. н. е.) лијечила је жене прерушена у мушкарца. Она се сматра првом познатом гинеколошкињом на свијету. Због својих
успјеха у лијечењу, била је оптужена да заводи своје пацијенткиње. На суду је, да би сачувала живот, открила да је жена, након чега је ослобођена од оптужби. Аспазија из Милета је названа првом дамом Атине јер се борила за образовање жена. Римљанка Фабиола (IV вијек пр. н. е.) сматра се првом познатом женом која се бавила хирургијом. Хипатија из Александрије (IV вијек пр. н. е.) прва је по имену позната жена математичарка... Поред бројних невоља, које су свакако имале, жене су у старом вијеку успјеле да дођу и до владарског трона са кога су самостално управљале. Најпознатије у том контексту биле су египатске краљице Хатшепсут и Клеопатра. У средњем вијеку у Европи женама је одузето право избора мужа, ускраћивана им је сигурност унутар брака (развод је сматран мушком повластицом), искључене су из јавних дјелатности, проглашене мање вриједним, постајале су власништво мушкараца. Права су имале само оне које су биле у манастирима као духовнице. Оне су се могле кретати па су многе почеле да се баве поучавањем дјеце, лијечењем и сл. На тај начин су долазиле до онога што им је било ускраћено. Током новог вијека настављена је тиха борба жена за бољи положај и боље сјутра. Са открићем Новог свијета и оне крећу у насељавање нових крајева сматрајући да ће тамо отпочети бољу и лагоднију егзистенцију. Иако се тако сматрало, одлучна борба за права жена започела је на европском тлу, током Француске грађанске револуције, када су жене затражиле право гласа. Жене су учествовале и у нападу на тврђаву Бастиљу. Године 1791. Олимпија де Гуж, глумица и књижевница, објавила је Декларацију о
правима жена која почиње реченицом Сва женска бића рађају се слободна и једнака мушкарцима у достојанству и правима… Де Гуж је тражила право жена на образовање и политичка права, јер је сматрала да необразованост жена јесте она полуга која мушкарцима омогућава да им ускраћују политичка права и веће наднице. Одбијајући да жене буду једнаке у правима само на стратишту, Де Гужова је истицала захтјев да жене треба да имају право и да буду изабране у парламент. На крају Де Гуж је због критика које је упутила поводом погубљења краља Луја XVI и сама завршила на гиљотини.
ПРВИ ПОКРЕТИ Године 1848. у САД одржан је први скуп о женским правима на којем је била донијета Декларација о правима и осјећајима (Declaration of Sentiments). Жене су у Декларацији тражиле право располагања својом имовином, старатељство над дјецом у случају развода, проширене могућности развода брака, бољи приступ образовању и могућност запослења и неизоставно, право гласа. У другој половини XIX вијека у Енглеској су основане суфражеткиње, покрет за женска права. На челу те организације била је Лидија Бекер, а најпознатија предводница Емелин Панхерст с почетка XX вијека, која је организовала бројне демонстрације и због иступа више пута била хапшена. Мало прије оснивања покрета суфражеткиња, жене запослене у индустрији одјеће и текстила су 8. марта 1857. године демонстрирале у Њујорку због лоших радних услова, ниских плата и радног времена које је трајало 10-12 сати. Разлог за штрајк био је пожар у помену-
тој фабрици, у којем је погинуло више од сто жена. У освајању слободе жене су организовале и Прву међународну конференцију жена у Копенхагену 1910. године. Први свјетски рат битно је утицао на борбу жена за њихова права. Док су мушкарци били на фронту, жене су његовале рањенике, истовремено се убацујући у мушка подручја и занимања – управљале су плуговима, аутомобилима, трамвајима, израђивале гранате у фабрикама оружја, управљале својим новцем, слободније се кретале. У периоду након завршетка рата неколико је европских држава женама дало право гласа као поклон и награду за ратни труд (Велика Британија, Пољска, бивши СССР, Њемачка…). Прије ових земаља, жене су право гласа званично избориле у Новом Зеланду 1893. године. Тек након Другога свјетског рата жене ће у свијету масовније добити право гласа. Од тада ће започети и њихов улазак у политику и на водеће положаје у државама. Прва премијерка у повијести је Сиримаво Бандаранаике, премијерка Шри Ланке од 1960. године. Шест година касније премијерка Индије постаје Индира Ганди, а 1979. Беназир Буто у Пакистану те Маргарет Тачер у Великој Британији. Прва предсједница државе у историји је Вигдис Финбогадотир, предсједница Исланда од 1980. године. Данас се жене налазе на челу десетак држава у свијету као предсједнице, док се њихов број у државним парламентима такође повећава. Пут женског рода до стицања права у пуном обиму био је дуг и трновит, а колико је био дуг и трновит, треба да буде трајан и без трња на путу остваривања.
ПОЛОЖАЈ „ЊЕЖНИЈЕГ“ ПОЛА: ТИХИ СТУБ ДРУШТВА
ВУКОТА ВУКОТИЋ
П
оложај и статус жена у једном друштву неисцрпна је тема више научних дисциплина. Може се рећи да је управо положај жене један од важнијих фактора који показују степен цивилизованости тог друштва. О тој теми се и у нашој науци доста писало, мада никада довољно, како би се описао њихов положај у једном изразито племенском и затвореном патријархалном друштву. Специфичност црногорског друштва у прошлости умногоме је одредио и јединствени положај жене у њему и поред одређених контроверзних закључака углавном спољних посматрача. Тешки и исцрпљујући рад којег су обављале Црногорке ни у ком случају није умањивао њихов друштвени статус, мада и данас то питање зна да изазове несугласице и унутар Црне Горе. Ипак, оно што остаје непобитна чињеница је да кроз историју жена на
овом простору има важно и истакнуто мјесто. Од илирских времена, када овим просторима влада краљица Теута, што је ван древног Египта несвакидашњи примјер, постоји јединствени статус жена које су равноправни чланови друштва. Уосталом још од праисторије на нашим и просторима региона, непрестано се поштује култ богиње-мајке који ће остати и преживјети чак и након увођења хришћанства. Само краљица Теута остала је дуж далматинске обале заштитница народа све до данашњих дана. Тај равноправни положај са мушкарцима задржаће се и након увођења хришћанства, што је свакако подвиг, у шовинистичком римском друштву, које глорификује патерналитет и подложност жене у фамилији. О томе нам говори податак да је једна од посљедњих забиљежених црквених лица у античкој Дукљи ђакониса Аузонија, која је најдаље остала да чува античко светилиште. Долазак Словена у томе није пуно промијенио, чак шта више допринио је учвршћивању положаја жене у друштву. Већ у првој нашој средњовјековној држави – Дукљи, појављују се личности важних и значајних жена, које ће обиљежити епоху династије Војислављевића. Оне ће некад имати негативну улогу, попут краљице Јаквинте, али и скоро светитељску, као што је Косара, која својим држањем и непорочним животом доприноси успостављању култа Светог Владимира,
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Мајке и сестре, али и снага
РАВНОПРАВАН ЧЛАН ДРУШТВА У СВИМ СЕГМЕНТИМА Жена у црногорској народној ношњи у Подгорици, октобар 2020.
свог мужа. Чак и у доба владавине Немањића, тадашња Зета је запамтила по добру, краљицу Јелену, која је владала њоме и по којој и данас бројни топоними носе име. На крају наше средњовјековне епохе, илити почетком ренесансе, имамо писмо тестамент господара Ђурђа Црнојевића својој жени Елизабети Ерико-Црнојевић препуно лирских момената и израза љубави. О њеном статусу најбоље говори сам господар Ђурђе који експлицитно каже: „Ти ћеш, жено моја Елизабето, сама управљати, ти сама...“ Падом под османску власт, из коријена се промијенио живот у Црној Гори. Полако се успостављало племенско друштво, које је почи-
вало на снажним родовским везама и трајаће све до средине XIX вијека. И у тим условима, положај жена се мијењао, али њен статус као једног важног стуба друштва није окрњен. На жалост, о том положају до сада смо извлачили закључке на основу писања бројних посматрача са стране, који никада нијесу могли или нијесу хтјели да разумију црногорско друштво у потпуности. Тако, да издвојимо примјер, један румунски дипломата Александар Стоурза, 1874. године, пише: „Жене су снажне и крепке, правилних али прије времена спарушених црта лица. Углавном се искориштавају за тегљење. Највећи дио транспорта у овој зе-
мљи врши се преко леђа ових несретница, које се због тога уопште не осјећају пониженима“. Такође, слично примјећује и Герхард Геземан, али додаје да у Црној Гори жена може сама да иде свуда, без икакве бојазни за своју сигурност, што није случај у европским земљама. Он истиче да овдје жене посматрају као мајке и сестре и да никада им нико неће наудити. Тежак и константном ратовању подређен живот, условио је другачију подјелу рада у друштву, па је велики терет свакако пао на леђа жена, али то никако није значило њихово обесправљивање или неки подређени положај у односу на мушкарца. Стварањем институција модерне државе, тај положај жене се потврдио и кроз законске одредбе. Жена је била равноправан члан друштва у свим сегментима. За вријеме књаза Николе након основних школа отворена је Женска школа, а касније и Институт царице Марије, за образовање женске популације. Обје црногорске књагиње, Даринка и Милена, биле су поштоване и уживале специјалан статус у црногорском друштву. Чак и по питању абортуса, и данас теме која побуђује многе контроверзе, Црна Гора је имала оригинална рјешења која су предњачила у свом времену. Тако је основан посебан државни фонд за непризнату ђецу ради помоћи самохраним мајкама. Толико о неправедном положају жена код нас.
5
14. новембар 2020.
ЦРНОГОРКЕ: ПРИМЈЕРИ ЗА ПОУКУ И ДУБОКО ПОШТОВАЊЕ
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
У
лога жене у развоју црногорског друштва често се површно посматра. Основна грешка се прави када се неке историјске појаве посматрају из данашње визуре, без узимања у обзир контекста времена. Зато се јављају крајње некритички ставови о понижавајућем мјесту жене у црногорској породици и непоштовању од стране мушког рода. Сматрамo да је то велика заблуда, уз лични став да мислимo да су Црногорке бољи дио нашег друштва, нарочито данас. Суровост животних прилика и историјских околности нијесу остављали ни простора ни времена за јавну манифестацију тананијих оćећања. Због тога је жена била у мушкој сјенци. Међутим, на другој страни постојала је утемељена свијест о значају жене као стуба куће. Није чудо што је у Црној Гори посебно мјесто имао култ мајке, можда најбоље изражен када је Иван Црнојевић подигао цркву на Цетињу, када фактички почиње самосталност Црногорске православне цркве. Господар Иван је цркву подигао по узору на католичку цркву Свете Богородице, у којој је био нашао уточиште у Италији. Један од бројних путописаца записао је да га је зачудило како су Црногорке слободне у опхођењу, јер немају страха од разговора са странцима. Закључио је да то долази одатле што су изузетно поштоване и заштићене и да се зато не плаше да им се нешто лоше може десити. Знало се да би се и за најмању увреду коју би им неко упутио могла глава изгубити. Биле су поштоване мајке, сестре, брачни другови. Жена је чувар дома, преносилац моралних назора, слободарске искре и непокорности. Спремна на највећу жртву за одбрану огњишта и очување традиције. Својевремено је М. Вујачић, у својој књизи Знамените Црногорке у народном памћењу: Жене од камена, записао: „Њихова лица су била посебне дивље љепоте, носиле су у себи снагу и ћутање камена, на њима су почивале куће, народ и слава и храброст Црногораца. Мушкарци су били задужени за одбрану части и слободе, а оне за све остало, за свијећу у дому, за ватру на огњишту, за топлину која грије и окупља, за гајење слободарског духа у дјеци. Жена у старој Црној Гори је била митска жена, муза битака и пророчица побједа, њену ратничку и исконску снагу славе пјесме, приче и легенде“. Уз то се позвао на Јована Цвијића: „Кад ове жене нису сасвим утучене бедом мучног живота, неспорно су најотменији тип јужнословенске жене... Једва да где има жена, сељанки из простог народа, које би биле са више врлина и природно отменије него што су Црногорке“. О тој отмености, моралном инте-
За увреду се губила глава
Један од бројних путописаца записао је да га је зачудило како су Црногорке слободне у опхођењу, јер немају страха од разговора са странцима. Закључио је да то долази одатле што су изузетно поштоване и заштићене и да се зато не плаше да им се нешто лоше може десити гритету и исконској ратничкој снази жена у Црној Гори, подćетићемо само на пар примјера, од безброј оних који не би требало да буду заборављени. Највећи број њих заслуживао би посебну монографију, а не само кратке новинске или енциклопедијске цртице. Моралне и слободарске поруке никада не губе на снази. Вјерујем да би било мало оних који би могли одговорити на питања што значе термини „Црногорска бијела војска“ или „Батаљон смрти“ (о коме ћемо говорити други пут).
БИЈЕЛА ВОЈСКА О „Црногорској бијелој војсци“ нема много записа. Остала су нека усмена предања и успутне забиљешке. Једну од њих сачинио је и Гарашанинов агент Милан Пироћанац. Он је, уз разна запажања о животу у Црној Гори, донио и податак о Црногорској бијелој војсци. Наравно, није схватио зашто Црногорци пуштају жене да носе пртљаг или раде на имању. Стално на опрезу и спремни на борбу нијесу смјели ни за тренутак бити без домашаја оружја. Они који нијесу били у непрекидној борби за слободу то нијесу могли разумјети: „Иако је Црногорцу стидно жену посећи, није му зазорно да га жена храни. Кад год се путује по Црној Гори жене се употребљавају за пренос багажа. Жене црногорске снабдевају са потребама ратним војнике у боју. Често су Турци примећивали, да је црна црногорска војска добра но да им бела не ваља. Белу војску образују Црногорке, које за време боја иза војске стоје, рањенике прихватају, и плашљивце натерују напред, често и саме Турке својом виком збуњују“. У мало ријечи комплетна слика и лакше разумијевање о „бијелој војсци“. Назив „бијела војска“ односио се на мајке, супруге, сестре, које су своје најближе походиле на бојиштима, ђе су се Црногорци били с непријатељем (најчешће с Турцима), повезујући се бијелим марамама и носећи бијело платно када је било могуће. Бијеле мараме су носиле из два разлога – да не слуте зло, а што је најважније,
ЧВРСТОГ КАРАКТЕРА, ДО КРАЈА УСПРАВНЕ Принцезе Вјера и Ксенија прикупљају помоћ у Паризу
из практичних разлога, да тим чистим платнима подвезују ране. Као што се зна, скоро све су носиле црнину, јер није било ниједне куће без жртава, па је одбацивање традиционалне коротне крпе имало тај чисто практични разлог. Како су се кретале у групама, то су их Црногорци из далека могли спазити са бијелим крпама на глави и говорили су: „Ево иде наша бијела војска“. Без страха су биле уз прве борбене линије, понекад, уз болничарске послове, преузимајући оружје и учествујући у окршајима. Ова врста (само)помоћи практичну примјену нашла је у формирању Црвеног крста. Почетак рада Црвеног крста везан је за Херцеговачки устанак 1875. године. Одмах по избијању устанка велики број рањених устаника са породицама стизао је у Црну Гору. Да би им се пружила права и организована помоћ на Цетињу је формиран „Одбор за страдајуће Херцеговце“, који је у прогласу од 8. августа 1875. истакао: „Црногорски народ, од увијек и на највеће жртве готов за браћу и слободу њихову, и сада се изјављује спреман, да све своје дијели са браћом у не-
вољи“. Ово нас враћа на једну жалосну и врло актуелну чињеницу. Без обзира што не смијемо доводити у питање своју изузетну моралну и људску традицију пружања уточишта, тј. да су наша врата слободе отворена сваком „слободу иштећем“, морамо на то скренути пажњу. Највећи број оних које смо примили и пружили им уток, кад се подгоји и ојача, настојао је да нас поруши, асимилује, уништи. Од Стефана Немање, преко Петра, односно Александра Карађорђевића, до данашњих „експерата“, који се „апостолски“ спремају за наставак тих „светлих“ традиција. Да не забораве, биће ка’ вазда, са Немањама и Муратима...!
МОРАЛНИ И РАТНИЧКИ КОДЕКС Морални и ратнички кодекс пренијет нам је у часном генетском коду наслијеђеном од дичних и стамених Црногорки. У представљању других примјера нећемо се држати неког хронолошког реда, већ просто набројати неке од знаменитих случајева. Један од њих забиљежен је у Горском вијенцу.
Јуначка мајка Од црногорских мајки вазда се очекивало поносно држање и непоколебљивост. За први примјер наводимо Ћетну Петрову Јововић, родом од Вукотића с Чева. Она је родила три сина, сва три велика и гласовита јунака – Рама, који је отац чувенога Новака, попа Луку
и попа Мила. У боју на Граховцу учествовала су сва три њена сина и унук Новак. Након величанствене побједе на Граховцу настало је велико народно весеље. Но, када је сазнао све детаље битке књаз Данило је наредио да се, у знак жалости, прекине весеље. У не-
ким детаљима се разликују записи о томе како је текао разговор између књаза и Ћетне, која га је из кола запитала: „Што прекидаш весеље, господаре?“ „Изгинули су нам Црногорци, Ћетна. Рањени су ти Рамо и Мило и унук Новак, а поп Лука погибе...“ „Па
зар због тога весеље да прекидамо? Нијесам их родила, господаре, да умру на пријеклад, но да гину за Црну Гору... Него реци да народ весеље продужи. А ја и ти црногорски да заиграмо. Књаз продужи весеље и заигра са јуначком мајком, двоје у двоје“.
Женски ликови који се често помињу и анализирају су сестра Батрићева, снаха Милоњића бана, Баба вјештица, па и снаха Анђелија. Неправедно се, без обзира на мали број стихова који говоре о њој, изоставља лик Радунове жене Љубице (која је шћер Бана Милоњића). Она је права слика потпоре домаћину, у заједничком дијељењу добра и зла, одбране куле до посљедњег тренутка: „Ударило двјеста харачлијах,/ потурице, љута Арнаута,/ на крваву Радунову кулу./ Сам се Радун у кулу нагнао/ и с њим жена његова Љубица;/ жена млада, ама соко сиви,/ пуни пушке своме господару...“ Уз ово просто иде примјер родитеља Вељка Милатовића, некадашњег предćедника Црне Горе. Његов отац, учитељ Милосав и мајка Ђурђа Ђука, васпитавали су своју ђецу „на принципима слободарске етике, правдољубивости, узајамне солидарности и црногорске традиције“. Зато су се од почетка Тринаестојулског устанка укључили у борбу. Родитељи су били на мети окупатора и њихових помагача, због учешћа својих потомака у ослободилачком покрету. Често су хапшени и злостављани по затвора. Након капитулације Италије, од стране њемачких окупационих власти, ухапшени су и смјештени у злогласну Јусовачу. У групи која је одређена за стријељање нашао се и Милосав Милатовић, док је супруга Ђука остала у групи затвореница које су биле поштеђене. „Ђука, храбра никшићка хероина, јурнула је из женског строја ка групи осуђеника, узела под руку свога супруга и викнула: Овако смо стајали на вјенчању, овако ћемо и умријети“. Загрљени, покошени су рафалима на Фармацима, а њихов примјер остао је да живи. Прије Ђурђе Милатовић многе хероине су одржале завјет, тако да ни под највећим мукама нијесу одале ближње. Нијесу попуштале нити издале себе и постулате на којима су васпитане. Током крвавог бијелог терора, 1918. године, на мети су биле породице устаника који су се борили за право, част и слободу Црне Горе. Уз разне бестијалности, познат је случај супруге поручника Божа Булатовића, црногорског комите. Батинама је приморавана да каже ђе јој је муж, а како није знала или није жељела да каже, „усијаним гвожђем вукли су је за језик“. Често се писало о мајци Стефана Перовића Цуце, жени сердара Андрије и Његошевој сестри, која је након Граховске битке угостила – „сретне ти ране јуначе“, превила ране и у кревет свога сина Стефана, смјестила његовог убицу попа Јока Кусовца. Уз ово стоји и величанствено издизање изнад личне трагедије, када мајка народног хероја Рака Мугоше, тужећи за сином, одаје признање витештву и јунаштву Крста Поповића, од чије је руке пао: „Рекох ли ти сине Рако /Крсто Зрнов није свако /Није Крсто што му зборе /Но је витез Црне Горе /Лакше ће те жалит мајка / јер погибе од јунака!“ И на крају, само мали спомен на принцезу Ксенију, која није поклекла у својој борби за обнову државе. Већ смо помињали да је штета што краљ Никола није имао једног од синова налик њој, која је одбила да прима било какву помоћ и потпише лојалност Карађорђевићима, презирући и њих и све оне који су им пољубили скуте. Чврстог карактера, остала је до краја усправна, непоколебљива црногорска принцеза, достојна вјечног поштовања. И наде да ће жене бити те које ће безрезервно радити за спас Црне Горе. А онај други дио популације? Лише малога броја, жље. Намеће се питање – колико данас има смисла позивати на моралне принципе, када на сцени имамо политичке ђојлене, који код страних центара моћи нуде и наплаћују своје услуге, усмјерене на унижење и нестанак сопствене државе?
6
14. новембар 2020.
СУДБИНЕ ИЗУЗЕТНИХ ЖЕНА
Страствена, еденска, Евина љупкост За вријеме рата, Јудина је свирала само Баха. „Када нам је за вратом смрт, морамо јој одговорити планином одбљеска. Мудрошћу. А музика мора бити и умна, не само заносна. Ваља очарати не само срце, већ и ум…“
САЊА ДОМАЗЕТ
BETTMANN/GETTY IMAGES
А
ко бисте данас жељели да прегледате лабораторијске забиљешке Марије Кири, претходно бисте морали да потпишете изјаву којом се Национална библиотека ослобађа одговорности од „евентуалне опасности од радиоактивности“. Списи Марије Кири биће радиоактивни ако не заувијек, оно свакако више хиљада година. Тешко да је било јаче везе између научника и предмета истраживања од оне која је била између Марије Кири-Склодовске и атомске енергије. Наиме, Марија Кири је од ње умрла. „Свако на крају страда од своје највеће страсти“, рекао је Андрић. Кад 1891. први пут из Пољске оде у Париз на студије и прекорачи праг Сорбоне, ни не сања да ће је ту за петнаест година примити као прву жену професора на Сорбони. Уписује студије физике, живи веома, веома скромно. Кад дипломира на студијама физике, каже: ,,Тек тад сам научила да откривам како ништа не знам“. Тих година, у њеној ће се библиотеци наћи и брошура са посветом аутора: ,,Госпођици Склодовској, са поштовањем и пријатељством од Пјера Кирија“. Ноћу шетају улицама Париза, прољеће је, благ ваздух трепери око њих и шумно дишу сањиви дрвореди. Пјер Кири убрзо докторира на тему магнетизма. (Открио је да се коефицијент еманације мијења супротно висини температуре и то је Киријев закон). Јула 1895. Марија од сестре Броње почиње да узима часове о томе на којој се температури пече пиле и пржи кромпир. Све то уредно записује у свеску. Вјенчање је скромно, без прстења (будући нобеловци немају за то пара), а један им рођак као дар за вјенчање шаље чек. Они за тај новац купују два бицикла.
БИТИ РОЂЕНА КАО ЖЕНА НЕ ЗНАЧИ ДА СИ РОЂЕНА И КАО ЖРТВА Марија Кири у својој лабораторији на Париском универзитету
експерименте вриједне Нобелове награде. На церемонији додјеле Нобела, коју су Киријеви добили за физику, то јест за свој рад у области радиоактивности, Марија сједи у публици, а Пјер је за говорницом. Кад 1906. Пјера прегази запрега, лијеви точак смрскао му је лобању, Марија остаје са двије дјевојчице, старим свекром и Нобеловом наградом, али без наде, подршке и новца. Али она наставља и највише признање поново стиже у породицу Кири: 1911. Марија добија Нобелову награду за хемију, за откривање радијума. До краја живота – рад. Марија ће својим кћерима „дати више једначина него пољубаца“, али то неће пореметити њежну везу између њих три. Умрла је од
радиоактивности, не знајући од чега умире. Њена открића промијенила су свијет. Но, њено је највеће откриће да бити рођена као жена не мора да значи да си рођена и као жртва.
ЦРНА ХАЉИНА Русија. Четрдесете године двадесетог вијека. Крај је зиме, около су наслаге мутног снијега. Марија Јудина, пијанисткиња, сједи, у столици која је ољуснута, у стану од једне собе, има на себи једину, црну, крпљену хаљину. У њој је дипломирала на чувеном Конзерваторијуму у Петрограду, у њој је наступала. У њој је свирала оне једне ноћи, када је неким чудом, на радију, човјек са
И МАЈКА И ДОКТОР Када им се у септембру рађа кћи, Марија, која је читавог живота водила трошковник, пише у рубрику расхода: „Једна флаша шампањца, три франка“. Доји бебу и одлази у лабораторију. Ниједна жена на свијету тада није размишљала да постане доктор наука, али Марија Кири јесте. И то ће постати. Њихову кћи Ирену, (будућег лауреата Нобелове награде за хемију), чува свекар, који тиме спасава Марију од вечитог пакла мајки: „жртвовати себе или жртвовати друге“. Марија проналази и своју лабораторију, односно, у приземље неке школе, у простор који служи као машинска хала, усељава своју апаратуру. Ту ће проучавати радиоактивност. Ускоро она и Пјер почињу да пате од посљедица озрачења. Марији прсти постају испуцали. У лабораторији налик на шталу или подрум за кромпир, они ће начинити
,,бербериновим прстима“ (Мандељштамов термин) чуо како изводи Моцартов концерт за клавир и оркестар у А дуру. Бијаше то музика свјежа, са маглом исповијести душе, у себи је имала само страствену, еденску, Евину љупкост са којом Моцарта свирају пијанисти на које је Бог ставио прст. У Кремљу, у фотељи је сједио сурови вођа са брковима, слушао и ридао. Нешто у варљивим халуцинацијама тих трилера, дрхтаји у воденим играма тих квинти, њега је огољело. Вриснуо је: ,,Ноћас хоћу ову плочу, овај концерт, у извођењу ове особе, ко год она била!“ Пред њим се створио човјек у униформи: ,,Јосифе Висарионовичу, бојим се да… немојте се љутити… али… нема плоче… ово је био… пренос са радија…“ ,,Ко је она“, упитао је Стаљин. Било је два ујутру, у флаши вотке поред њега подрхтавале су мале, безбројне мјесечеве очи. ,,Да је ухапсимо?“ ,,Да је одведете да сними ово. Ноћас. Није ово музика… више је ово… Нека свира. Ноћас. До ујутру нека нарежу плочу…“ И настала је трка, те снијежне ноћи, пробудили су је, спавала је поред разбијеног прозора, дали су јој неколико пута стакло, али га је поклонила цркви. (Ахматова је стално грдила што спава крај поломљеног прозора. ,,Да уђу звијезде“, одговарала је Јудина.) Од имовине је пијанисткиња имала једну једину столицу. Друг на Академији био јој је Шостакович, завршила је у класи Леонида Николајева, а сада је свирала на позајмљеним клавирима… Ријетко са ким је разговарала. Осим са капима кише на прозору у новембру. И са Пастернаком. Она је прва којој је прочитао ,,Доктора Живага“. ,,Борја“, рекла му је, ,,Борја, мили, овај вам роман неће опростити…“
УЗ РУСКИ НАРОД Рођена је Као Марија Јудина, 1899, у градићу Невељу, на сјеверу Русије, као Јеврејка. Расла је учећи да слуша – кораке у лишћу, јечеће дубине таласа, болан и извјестан
сукоб мјесечеве коре са облацима... Као сасвим млада, отишла је у православну цркву, клекла пред свештеника и замолила да је преведе у православну вјеру. ,,Преклињем“, прошапутала је. ,,Зашто не останете Јеврејка?“ ,,Хоћу као мој руски народ... А свијет, то су небески спавачи… Морамо их пробудити музиком, Ц-дуром…“ Када је завршила Московски конзерваторијум, већ је била славна. Свјатослав Рихте је говорио: ,,Мене воле, али њу ће запамтити. Она је моћнија. Иконе би задрхтале и расплакала би их својим извођењима“. За вријеме рата, Јудина је свирала само Баха. ,,Када нам је за вратом смрт, морамо јој одговорити планином одбљеска. Мудрошћу. А музика мора бити и умна, не само заносна. Ваља очарати не само срце, већ и ум…“ Ријетко је држала концерте – није крила своја политичка увјерења. Прије сваког концерта, она би се прекрстила. Награде је одбијала. ,,Варварски трофеји“, кратко је одмахивала руком. Држала је часове на конзерваторијуму. Плату је давала сиромашнима. Јосифа Висарионовича Стаљина ујутру је сачекала плоча. Истог јутра послао јој је 20.000 рубаља награде за такво извођење. Одговорила му је писмом које се и данас чува: ,,Захваљујем вам. Сав новац који сте послали дала сам мојој цркви. Једино што могу да учиним је да се молим добром Богу за Вас да Вам опростим за сва злодјела која сте учинили сопственом народу“. Стаљин, непредвидив, писмо није уништио и Јудину није казнио. Кажу да је посљедња музика коју је Стаљин чуо пред смрт - управо плоча гдје Марија Јудина изводи Моцартов А-дур концерт. Седамнаест година Јудина је надживјела Стаљина. Преминула, лежала је у оној једној, црној хаљини, са косом почешљаном једноставно, као да је ученица у неком самостану, и пловила у свијет коме је вазда припадала, на дивним и дивљим, поцинкованим и дубоким акордима Рахмањинове музике. Кад је преминула, била је потпуно непозната у свијету, иако је Рихтер тврдио да је прва пијанисткиња Русије. Сада, за њу лагано сазнаје свијет. Марија Јудина данас постаје култна пијанисткиња планете. И посљедњи ће бити први.
Заједно на крају пута Још у дјетињству, Милена Павловић Барили, (дијете из растуреног брака Српкиње и Италијана) била је слабог здравља. Из болнице пише мајци: „Мајчице моја једина, дођи да ме водиш кући. Ти не знаш како је овде ноћу...“ Миленин таленат показује се још у дјетињству. Школује се између Пожаревца и Нице, Бергама и Линца, Београда, Граца и Минхена. Од свих професора ће узимати најбоље. Од најранијих година, Милена учи стране језике. Ријечи поезије и самоће тако ће шапутати и на шпанском, француском, италијанском. Сањала је на матерњем. По завршетку школовања, ходочасти по Европи, обилази галерије, студира старе мајсторе, слика прве
сопствене велике слике. Наранџе модне часописе тога доба („Вог“, Фиренце, кориде Мадрида, фини „Мода“, ,,Југенд“). Удаје се за Амесфумато мирисаве Шпаније, инспи- риканца млађег од ње. Илустраришу је. У једном тренутку, Миле- ције које она ради за часописе су на је одлучила да остане у домови- мала ремек-дјела. На једној, рани, уз мајку, рођаке... Покушала је ђеној пред смрт, видимо анђеле да се запосли као учитељ цртања, како се паперјастим падобраниали за њу, сликарку која је друго- ма спуштају на земљу. У тренутку вала и излагала заједно са Де Ки- када је њена мајка добила преко риком, није било мјеста ни у Пожа- Црвеног крста од ње писмо, у коме ревцу, Штипу, Велесу, ни у Тетову. је кћер обавјештава да је добро, И Милена је схватила да за њу та- да се удала и да ништа не брине, кву и вишеструко талентовану, у Милена је већ била мртва. домовини мјеста нема. Септембра Умрла је од срчаног удара, по1939. Милена купује бродску карту што је већ сматрала да се опораза Њујорк. Никада више неће ви- вила од претходне незгоде – пада дјети мајку. с коња. Ноћ пред смрт, Милена је У Америци, Милена ради нацрте провела на забави, плешући. Пред костима за балете, слика портрете, зору, кроз прозор је видјела малу као и илустрације за најпознатије флоту анђела, како се спушта на
њен прозор и маше јој. Ујутру су пронашли њено смирено тијело. У тренутку смрти, Милена је имала 36 година. Мајка моли њеног супруга да јој пошаље Миленин капут, да око себе обмота оно што је грлило вољену кћер. На све то сиромашна је и нема топлу одјећу. Супруг не шаље капут. Против воље родитеља спаљује Миленино тијело и - поново се жени. Сада су Милена, њени родитељи Даница и Бруно Барили опет заједно. Леже једно крај другог на римском некатоличком гробљу за странце, Тестачо, близу мјесту гдје су сахрањени Шели и Китс. Кажу да ту, у прољеће, у густим чемпресима, најјаче пјевају славуји.
7
14. новембар 2020.
ИНСПИРАЦИЈА УМЈЕТНИКА
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ
П
исати о жени у умјетности у извјесном смислу значи говорити о историји умјетности. Најочитији примјер је управо историја ликовне умјетности. Јер, од првих човјекових стваралачких порива, од потребе да изрази своје осјећање, да га обликује у конкретан предмет, налазимо још у предхисторији. У дугом временском низу, у раздобљима цивилизација, у преплитању или прожимању човјекове историје и његових митова, жена се појављује као неисцрпан мотив, као трајни потицај и надахнуће. Од Вилендорфске Венере предхисторијског умјетника до Ворхолове Мерлин Монро, од Праксителове ,,Афродите“ из Книдоса до Пикасових ,,Госпођица из Авињона“, ликовна умјетност показује сво богатство креативог израза, потврђујући како су лик и природа жене константно присутни у свери умјетниковог занимања и изражавања. Жена није само мотив који живи у илузији слике или опипљивом волумену скулптуре, већ се у савременој умјетности изражава сама собом, својим тијелом као медијем. Споменимо умјетнички покрет ,,Art corporel“ односно ,,Body art“ и његове најзначајније представнице као што су Ђина Пан и Миреј Сузан Франсет Порт позната под именом Орлан. Кад је ријеч о ликовним умјетностима споменут ћемо и жене сликарице, велике умјетнице, од Артемизије Ђентилески до Фриде Кало, од Тамаре Лемпике до Џенис Савиј. Уопштено казано, умјетност је нека врста огледала у којему се одражава несагледива сложеност и несводивост женског бића. Витализам и трагизам жене, мајчинство и дјецоубиство, крепосност и блудничење, њежност и окрутност, жртвовање и посвећеност... перманентно инспирише умјетничке ствараоце. У ликовној, литерарној, музичкој, театарској, филмској или балетској умјетности, све се те различитости креација заснивају на том вјечном и несводивом corpusu femininumu. Управо се жениним ликом и тијелом кроз процес стилских метаморфоза изражава стварна и митска димензија њеног бића. Ријеч метаморфоза се намеће по себи, не само у контексту стилских карактеристика, гдје се то исто женско тијело ,,преображава“ из своје такозване објективне стварности, него и у контексту јудео хришћанске традиције.
ИНВЕНТИВНОСТ СТВОРИТЕЉА У ,,Књизи постања“ Старога завјета налазимо инвентивност Створитељеве креативности. Прва жена створена од библијског Бога створена је поступком метаморфозе. Врховни креатор не обликује жену од земље као првог човјека Адама (и по предаји прву жену Лилит), већ је ствара од створеног. Тако Бог у свом апсолуту обједињује створитеља и стваратеља. Гледано у контексту савремених научних достигнућа могли бисмо рећи да се ради о својеврсном библијском инжењерингу. ,,Тада Јахве, Бог пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку на-
Неисцрпан мотив, трајни потицај и надахнуће Умјетност је нека врста огледала у којему се одражава несагледива сложеност и несводивост женског бића. Витализам и трагизам жене, мајчинство и дјецоубиство, крепосност и блудничење, њежност и окрутност, жртвовање и посвећеност... перманентно инспирише умјетничке ствараоце
прави Јахве, Бог жену па је даде човјеку“. Први човјек Адам надјену својој жени име Ева. Тако у стварању прве жене по Библији и њеној грешној природи јудео хришћанска култура и умјетност откривају богато подручје у којем жена егзистира у креацијама умјетника сагледавана у различитости својих улога; од прамајке Еве до старозавјетних хероина, од обожаване Богородице до Христових светих небеских заручница. У свијетлу новога свијета жена се у умјетности перманентно мијења у својој постојаности од Иване Орлеанске до феномена жене вампа као савременог ,,опсесивног чиниоца маса“. Будући да се ради о сложеном и широком темату, уз наведена неопходна општа мјеста, ставит ћемо кратке акценте на два изузетна дјела ренесансе и романтизма. У богатим приказима жене у умјетности, занимљиво је видјети како жена представљена у ликовном изразу може надахнут литерату, како сензибилитет и дух једног лирика може бити занешен оним што је у нијемом говору скулптуре обликовано у хладном мрамору. Овдје мислим на доживљај Хајнриха Хајнеа који је приликом посјете гробницама Медичија, Лоренца и Ђулијана, у Фиренци, био задивљен Микеланђеловом алегоријском скулптуром нагог женског тијела названу ,,Ноћ“. У свечаној тишини капеле Медичи, ова скулптура садржи у изразу нешто тајанствено еротско. Погнута глава с лицем у сјени истиче снажне освијетљене мраморне груди уснуле жене. Подно бедра савијене лијеве ноге ,,Ноћи“ буди се грабежљива сова. Скулптура такође изражава инвентивност обликовања женског тијела фирентинског генија. Њемачки лирик био је задивљен овим дјелом: ,,Читав сат сам остао тамо гледајући мраморни кип једне жене који снажном структуром дјела говори о смјелом духу Микеланђеловом, док с друге стране цијела одише неком етеричном њежношћу, која се обично не тражи код тог умјетника. У тај је мрамор уливено цијело царство снова са свим својим тихим блаженствима, у тим лијепим облицима се крије неки нарочит њежан мир, а кроз жиле њихове као да протиче блага свјетлост мјесечева... То је ,,Ноћ“ Микеланђела Буонаротија. О како бих радо спавао вјечним сном у загрљају те ноћи“.
по некој поетској сродности, на незнану љепотицу која се у окриљу ноћи јавља црногорском романтику, владици Петру II Петровићу Његошу. У пјесми ,,Парис и Хелена“ или ,,Ноћ скупља вијека“, пјесник слави љепоту жене на начин њене адорације за коју, једна друга жена, Исидора Секулић, иако сва одана Његошу (,,Његошу књига дубоке оданости“) показује неразумијевање према поетском изразу омиљеног јој пјесника. Угледна српска књижевница наводи поводом пјесме ,,Ноћ скупља вијека“ како Његошева жена нема ,,личног лика“, има само ,,делове тела“. Исидора Секулић зане-
марује чињеницу да је њен, како Његоша назива, ,,монах“, врхунски поета опчињен женском љепотом. Зато деперсонализација жене о којој говори нема основе, јер је та, деперсонализација, у функцији истицања, односно афирмације оног општег појма женства као пјесниковог идеала. Она (жена) је по Његошу: ,,Совршенство творенија, тајанствене силе Божје, ништа љепше нит је када нити од ње створит може“. Владика је естета, сензибилни пјесник који је у свакој жени с којом је био у интимном односу, или о којој је занешено сањао, налазио оно исконско женско, оно што га
је очаравало, доводило до лудила. ,,Црна коса на валове низ рајске се игра груди... О, дивото! Чудо, смртни ере сада не полуди!“ Његошева опијеност женском љепотом, њеним еросом, доводи пјесника до надилажења свјетовног искуства, до феномена чуда. Што се тиче оних ,,делова тела“, то нас упућује на један шири проблем, поетски проблем на разини језика као књижевног идиома и на симболичко значење стиха. Треба подсјетити како је Роланд Барт утврдио да језик ,,будући аналитичан не може обухватити тијело у цјелини. Тијело је изван језика. Може се говорити само о дијеловима тијела“. Управо дијелови тијела о којима пише Његош, за које налази инвентивне метафоре изражене врхунским лирским рафинманом, јесу детаљи у којима се пјесниковим умијећем досеже симболично онај жуђени тоталитет корпуса и бића жене прожет тајнама еротске енергије. Зато су описани детаљи женскога тијела у пјесми ,,Ноћ скупља вијека“ слике сензуалних микрокозмоса. Попут каквог романтичарског алхемичара Његош је од ероса женског тијела стварао злато поезије. Како се, посебно у сликарству, ерос доминантно веже уз мотив жене, а карактер овог визуелног медија ствара снажну сугестивност на посматрача, ова је ликовна дисциплина богата управо таквим темама у којима се од митолошких до профаних садржаја, од Тицијанових баханалија до Руоових проститутки, од Фројдових актова до Кунсове Ћићолине (порнографске звијезде Илоне Шталер), ниже богатство различитости ликовних упризорења, стилова и естетика, које свака на свој начин славе жену показујући је као неисцрпан извор умјетничког надахнућа.
НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА Када је ријеч о жени и ноћи, након ових ријечи њемачког романтика намеће нам се асоцијација,
УМЈЕТНОСТ ЈЕ НЕКА ВРСТА ОГЛЕДАЛА У КОЈЕМ СЕ ОДРАЖАВА НЕСВОДИВОСТ ЖЕНСКОГ БИЋА "Поломљени стуб" (Фрида Кало, 1944.)
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Љиљана Крачковић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
14. новембар 2020.
НАЈЉЕПША ОДА ЖЕНИ
Црногорска пјесма над пјесмама Ноћ скупља вијека La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse
Након „открића“ Његошеве „једине љубавне пјесме“ данас сасвим другим очима гледамо не само на његову колосалну и метеорску појаву, на његову личност, него и на његово дјело у цјелини, посебно лирику, али и на просторе језика на коме је настала, записао је Маријан Машо Миљић
Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече испод поља звјезданије у прољећну тиху вече, сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди, те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди. Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде, под њом капље ројевима зажижу се ројне воде; на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје, мушице се огњевите ка комете мале роје. Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим. Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; красота ми ова божа развијала умне силе. Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање, ал’ лишено свога трона божество сам неко мање; претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави, О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије, те са небом душа људска има своје сношеније! Слух и душа у надежди пливајући танко пазе на ливади движенија – до њих хитро сви долазе! Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка – све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; затрепте ли тице крила у бусењу густе траве, стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе. Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде. Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети! Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће, од сребрног свога прага над прољећем кад се креће; зрак је виле младолике тако красан ка Атине, огледало и мазање презиру јој черте фине. Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле, кад су сунце над Инопом уставити могле виле. Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели, уведем је под шатором к испуњењу светој жељи. При зракама красне луне, при свјећици запаљеној пламена се споји душа ка душици раскаљеној и цјеливи божествени душу с душом драгом слију. Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију! Цјелителни балсам свети најмирисни аромати што је небо земљи дало на усне јој стах сисати. Совршенство творенија, таинствене силе боже, ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може! Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи – од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи! Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом, дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом; црна коса на валове низ рајске с игра груди... О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди! Б’јела прса гордија су под црнијем валовима но планина гордељива под вјечнијем сњеговима на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим, кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим. Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе, к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе... Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе. Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле! Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле; свезала се два погледа магическом слатком силом, као сунце с својим ликом када лети над пучином. Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу, тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!
У
нашој књижевној јавности Петар II Петровић Његош је најмање познат као пјесник љубавних пјесама, тачније само једне једине љубавне пјесме, Ноћ скупља вијека, ако немамо у виду и сан Вука Мандушића или опис Фатимине љепоте у Горском вијенцу, ако се уопште фрагменти из дјела могу третирати засебно, записао је Маријан Машо Миљић у ауторском тексту објављеном у јесењем броју Матице црногорске (2013. година). Он у тексту, између осталог, наводи како је Пјесма Ноћ скупља вијека или Парис и Хелена задуго остала непозната и лаичкој и стручној јавности, а иако се за њу знало, била је обавијена, као и њен творац, велом тајанствености. Миљић пише: “Пошто Његош за живота из разумљивих разлога, није објавио ову њему врло драгу пјесму, по његовој смрти губи јој се сваки траг за дуги низ година, све до 1912. када је са преписа први пут објављена, а тек 1956. „први пут у оригиналу с њеним факсимилом“. У међувремену, мериторни истраживачи и врсни његошолози настојали су да утврде вријеме и мјесто настанка пјесме Ноћ скупља вијека, као и њену мотивисаност. Академик Јевто М. Миловић, изузетни његошолог и велики трагалац и сакупљач грађе о Његошевом животу, посебно се позабавио питањем времена и мјеста настанка пјесме Ноћ скупља вијека. Он је утврдио да је „једина сачувана Његошева љубавна пјесма“ настала 1845. године приликом његовог силаска са Цетиња у Боку „ради побољшања здравља“. Према његовом утемељеном и документованом тврђењу, Његош је боравио у Перасту од 23. јула до 2. августа 1845. године. Тада је и настала његова љубавна пјесма Ноћ скупља вијека. Поред архивске грађе и извора, који свједоче о времену и мјесту настанка ове јединствене љубавне пјесме, врло је значајан и њен мото на француском језику, који у преводу гласи: „Говорећи ми, додаје он, да сласт даха те богиње надмашиваше све мирисе срећне Арабије“. Трагајући одакле је Његош преузео наведену француску мисао, а коју је он ставио као мото својој пјесми, Ј. Миловић је дошао до Његошеве Биљежнице, коју је ћерка краља Николе, принцеза Ксенија Петровић Његош уступила бившем министру Перу Шоћу
КОПИЈА ЊЕГОШЕВОГ РУКОПИСА
1956. године, а он је одмах поклонио Државном музеју на Цетињу. Биљежница је исте године објављена као посебно издање Историјског института Црне Горе. У њој се на посебном мјесту налази пресавијени лист са оригиналом пјесме Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека, која је тада „први пут штампана по оригиналу с њеним факсимилом“. Јевто Миловић напомиње да су за пјесму прије објављивања знали само ријетки Његошеви пријатељи, да им ју је он показивао и читао: Матија Бан, Вук Врчевић и Милорад Медаковић, који је и свједок њеног настанка.
Милорад Медаковић, Његошев секретар и ађутант, боравио је на Цетињу од 1844. до 1848. Били су и лични пријатељи, само што је секретар био десетак година млађи од владике црногорског. По Медаковићу, Његош је ради здравља сишао у Боку „да се купа и настани у Перасту“. У књизи П. П. Његош посљедњи владајући владика црногорски, објављеној с извјесним закашњењем, у Београду 1882. године, Милорад Медаковић пише: „Владика сједећи у својој соби, по својем обичају или читаше или писаше што; а како је у другој кући била једна ђевојка, која погледаше на њега или из љубопитства
или што се загледала у владику – сва је прилика да се њојзи владика допадаше, а заиста имала се у што и загледати, јер то бјеше један од најљепшије људих – па често бацаше свој поглед на владику; а овај још у младијема и најснажнијема годинама не презираше ове умиљате погледе. У таквијема пријатнијема часовима, ђе природа све надмашује, ђе се сва чувства покрећу, а поетична сила лети по висинама, напише владика, тај пјесник, пјесму љубави. Ову пјесму носаше владика једнако за коланом, па кад се поврати на Цетиње, једног дана извади је иза колана па је прочита
ађутанту. Та се пјесма одликоваше од свију његовије пјесама; она представљаше живу силу љубави, у њој су се окупиле све милине и дражести и та би се пјесма морала назвати круном његовије пјесама. Искаше му је ађутант, да му је даде; а он се насмија умиљато па ће рећи: „А како да ти дам? Зар да печаташ у новинама?“ Заслужује да се свуда печата, одговори му овај. „А како би то изгледало: владика па пише пјесму о љубави? – не дам!“ Опет ађутант моли да му даде, да је препише, а владика ће рећи: „Нећеш да ђавољу!“ – Смијући се савије пјесму те је опет зађене за колан...” Р.К.