ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
28. новембар 2020. | година I | број 39
маске ФЕНОМЕН ПРОМЈЕНЕ ПОЛИТИКЕ
Љубави бивше
Политичка историја Црне Горе обилује таквим примјерима. Поготово новија политичка историја Црне Горе послије 1918. године, која је у ствари – историја великих љубави које су постале бивше. Они упућенији у ову проблематику знају за примјер предсједника црногорске владе Андрије Радовића, који је од послушника краља Николе постао главни оперативац његове политичке дискредитације и елиминације. Или за примјер краљевог министра Секуле Дрљевића, који је 1914. године у црногорској Скупштини предлагао унију Црне Горе и Србије, дајући тиме подршку присајединитељским плановима српске владе, а послије 1918. израстао у лидера црногорског суверенистичког покрета. Недосљедност у политици ипак није њихов највећи гријех, већ однос према политици коју су прије преобраћања заступали. И такође, однос према идолима којима су се у претходном политичком дјеловању клањали. Још је драстичнији примјер Милована Ђиласа, који је половину живота потрошио глорификујући идеју комунизма, а другу половину на њену дискредитацију.
ISSN 2704-5226
У чему је морални прекршај Радовића, Дрљевића, Ђиласа и многих других црногорских преобраћеника? Понајвише у њиховом односу према политичкој идеји којој су припадали и идолима које су напустили, а не у томе што су изабрали неку другу идеју и новог идола. Страна у политици се може промијенити и наклоност се са једне политике може пренијети на другу, али није морално прихватљиво када своју претходну политичку страст, више мрзите од оне која то никада није била. Већина оних који су промијенили страну најружније говоре управо о онима којима су припадали и о идолима којима су вјерно служили.
НЕСТАНАК РУКОЉУБА Сви који су се занимали за историју Црне Горе послије 1918. године, знају колика се лавина сручила на
Историју имали су заједничку партијску организацију. Најприје је секретар наше партијске организације био професор (асистент) са Марксизма, а затим са Историје. Партијски секретар са одсјека Марксизам стално је теоретисао о изворном (Марксовом) комунизму, а овај са Историје о правилном односу према национализму, хвалећи се да је предавао на партијској школи у Кумровцу, те да је његово излагање о национализму објавила ,,Политика“! Што је после било? Овај партијски секретар са Марксизма је већ 1990. постао један од првака новоформиране Демократске странке, а партијски секретар са Историје је 1988. године отишао на наКОНВЕНЦИЈА „ДА – ЗА ЦРНУ ГОРУ КОЈУ ВОЛИМO“ Подгорица, мај 2006. ционалистички, прочетнички и промилошевићевски митинг у Никшићу. ,,Никшићке новине“ су тада пренијеле његову изјаву: ,,Дошао сам данас овдје због солидарности, због велике ствари, због Југославије. Митинзи отварају очи, прије свега, руководству. Не дамо Југославију. Разобличићемо руководство“. Партијски секретар са Марксизма завршио је каријеру као професор Богословског факултета у Београду, а партијски секретар са Историје, таА сада мало у новије дашњи борац против надоба. Сви који дуже памционализма, завршио је те, сјећају се како су се међу националистима и многи чланови Савеза клерикалцима. Чак се, комуниста Црне Горе подвадесетак година након слије 1990. године окомируковођења партијском ли на своју бившу партиорганизацијом, јавно хвају. Одједном су почели да ПРОСЛАВА ПОБЈЕДЕ КОАЛИЦИЈЕ „ЗА БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ“ Подгорица, август 2020. лио: ,,Истина је да се насе жале како су у комулазим на бањском лијеченизму били прогоњени, њу у новопазарској бањи како је угрожаван њихов национал- воли четнике, националисте, ре- о Партији и идеологији чија су слу- и да сам 27. ноћи клањао на тргу ни и вјерски идентитет, те како су лигиозне..., тако да они који су осје- жинчад били, говорили све најго- са 15.000 Пазараца...“ Мислим да им цркве биле закључане. Као да их ћали идентитетско гушење, нијесу ре, а сви заједно су скривали да су нема историчара који би могао обје неко на силу учланио у Партију морали да се прихватају чланства. Партији икада припадали. За оне који јаснити како се са никшићког трга и као да је неко умјесто њих одлуне знају – нема угледнијег опозици- тако лако дође до новопазарског. чивао које су вјере и нације. онара и националисте послије 1990. ПУТ „ДЈЕЦЕ КОМУНИЗМА“ године а да није био члан Савеза ко- Послије црногорских избора 30. Био сам члан Савеза комуниста А управо они који су послије 1990. муниста Црне Горе! Изузетна би се августа и смјене вишедеценијске Црне Горе од 1984. до 1987. годи- највише причали о комунистичкој историјска монографија могла на- власти, засигурно ће се из редова не, и знам да сви који тако прича- тиранији, углавном су се за вријеме писати о путањи црногорске ,,деце њених досадашњих присталица ју – лажу. Они који су приступили комунизма такмичили ко ће бити комунизма“ након нестанка тог си- и подржавалаца формирати нова Партији чинили су то са увјерењем већи марксиста, партизан, интерна- стема. Зачудили бисте се како су не- група критичара, која ће јој налада је чланство привилегија која ционалиста, атеиста... Они од чијег вјероватни путеви политички. За крај зити мане и бацати на њу анатеприпада одабранима и најбољима, се марксизма и атеизма није могло овог текста само два примјера о ко- ме. Наговјештаја да се ова колона или са увјерењем да им партијска опстати на партијским састанцима, јима бих могао свједочити. прогоњених праведника формира књижица може користити прили- први су се након увођења вишепарвећ има. Историчари који долазе ком запошљавања или напредова- тизма преобратили у четнике, ве- Док сам био студент-комуниста на имаће доста занимљивог материња на послу. Сви који су улазили лике вјернике, националисте, тобо- Филозофском факултету у Никшићу, јала за новију историју црногору Партију знали су да Партија не жње демократе... И многи од њих су одсјек за Марксизам и одсјек за ског менталитета. БОЈАНА ЋУПИЋ
У
политици, као и у животу, постоје бивше љубави: припадате некој политици или јој показујете наклоност, па онда се опредијелите за неку другу. Разлози су различити и легитимни. Имате право да бирате, па ако хоћете, можете и да тргујете том припадношћу и опредјељењем, јер је политика једна врста акционарског пословања. Разлика је само у циљевима који су предмет тог пословања. Зато, када се промијене циљеви политике којој припадате или се промијене ваши циљеви – ви промијените политику.
бившу власт. Изгледало је да је краљ Никола деценијама владао уз мањинску подршку, а лијепу ријеч о њему, коју је због много чега заслуживао, изрицао је мали број људи. Гдје несташе сви они рукољуби и изјаве о поданичкој вјерности и захвалности? Зачудо, најљепше странице о краљу након силаска с власти није написао ни његов министар ни бригадијер, већ његов собар Илија Бјелош. Он признаје да је плакао за бившим господаром и да је сузе ,,утирао са оба рукава“. А плакао је за господаром причајући са господаревим унуком, краљем Александром Карађорђевићем, и то приликом аудијенције у Београду. Господаревом унуку је 1925. направио и славолук, када је преко Илијиног села (Бјелоша) ишао на Ловћен. Илија Бјелош је тиме показао да поштује новог господара, али ипак није блатио бившег. Дакле, можете промијенити господара, али немојте пљувати на оног коме сте служили или на оне који су наставили да му служе. Чудан смо ми народ када нам је узор политичког понашања један собар, а не војводе, министри и сердари из бољих кућа.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
Послије црногорских избора 30. августа и смјене вишедеценијске власти, засигурно ће се из редова њених досадашњих присталица и подржавалаца формирати нова група критичара, која ће јој налазити мане и бацати на њу анатеме. Наговјештаја да се ова колона прогоњених праведника формира већ има
2
28. новембар 2020.
ИЗМЕЂУ ОЗНАЧАВАЊА И СКРИВАЊА
Знак промјене
Позоришне маске било да говоримо о њиховој употреби кроз историју или их свједочимо у савременом позоришту су безопасне, док оне које затичемо у реалном животу често означавају и мјеста траума. Баш као што је такво и наше вријеме, доба маски које живимо и носимо, маске које постају симбол живота у окружењу вируса
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
М
аска између личности и улоге, означавања или скривања. Који год одговор изаберемо, маска функционише као знак промјене. Промјена настаје из потребе игре или злочина, ограничимо се на такав избор. И један и други даје мноштво могућности. Игра, позоришна, карневалска или ритуална. Злочин, пљачка банке са маском или припадници Ку-Клуxклана, који маске носе како би анонимно вршили друштвено насиље, без одговорности за своје дјеловање као реални друштвени субјекти. Маске је волио и Краљ Сунца, Луј XIV. Маску направљену од меда и златних листића носила је и Марина Абрамовић у перформансу Како објаснити слике мртвом зецу у њујоршком музеју Гугенхајм (2005), након четрдесет година истоименог перформанса Јосефа Бојса, који је био дио њеног пројекта Седам лаких комада. Када је само једна, једноставан је избор, као и њено/његово читање. Уколико стављамо више маски, а то не ради само глумац, избор играња различитих улога има сасвим практичан значај за онога ко жели да буде вишезначан лик или личност. Од крутих маски до маски створених шминком. Маском у слободном стилу која не позива на традицију, како позоришну тако и ритуалну. Политичари то знају најбоље. Њихове маске су резултат стратегија ПР-а или су сасвим у сагласју са природним елементима лица и карактера без посебног ангажовања психолога и стилисте. Као коса или фризура одлазећег америчког предсједника. Ријетко да је фризура једног политичара произвела толико ГИФ-ова и фотографија као Трампова. И насловница магазина широм свијета. За политичаре маска је очекивана, посебно након златног доба великих лидера XX вијека који су досљедно играли своје улоге Тита, Де Гола,
„САН ЉЕТЊЕ НОЋИ“ Адаптација опере аутора Бенџамина Бритера
Аденауера, Бранта... Занимљив је плакат на друштвеним мрежама. Колаж Титових фотографија са Кенедијем, Брежњевим, Чеом и Нехруом уз реченицу Замислите Тита како отвара тржни центар. И ако се сада преселимо на данашњу збиљу, локалну политичку и друштвену сцену, бављење њиховим маскама заправо би био један досадан текст. Њихове маске одликује одсуство суптилних детаља, филигранских елемената, без колорита су, а вјерујем да већина никада не би пристала да оде на бал или забаву под маскама. Макар то био и добротворни бал (или жал) за Косово. Али оно што политичари могу или пости-
жу са својим маскама јесте одсуство индикатора намјера или, једноставније речено, осјећања. Рецимо да им уши поцрвене или образи. Нијесу они глумци различитих облика позоришне културе Азије, код којих маска постаје лице, а лице маска. Њихова драматичност се не показује публици као драматично осликано лице глумца у пекиншкој опери или на лицу ликова кабуки театра. У коначном не можемо се много похвалити ни културом прерушавања, мимо традиције Боке Которске и њихових машкара. Али и са таквом традицијом нећемо наћи у которским сувенирницама, које су преплавиле Стари град, ништа ау-
тентично, локално. Налазимо турске лампе и лоше копије венецијанских маски. Вратимо се позоришту и карневалима, мјестима гдје је ношење маске транспарентан чин скривања лица, због мноштва позоришних или драмских разлога. Није ли сам Дионис, тај ,,бог са маском“ култ из кога настаје драма и позориште. Њена изведба данас је могућа у мноштву облика и материјала. Оне у савременом позоришту не слиједе само митолошке или фантастичне појаве. Некада је то и маска магареће главе у преображају Вратила у магарца у Шекспировом Сну љетње ноћи. Маске су некада биле и правило игре, као у античком позо-
ришту или у позоришту commedia del’arte или маскерате, енглеског драмског жанра из XVI и XVII вијека. Позориште је неодвојиво од илузије, а њу је некада најлакше било представити и маском као дијелом костима. То је посебно било изражено у позоришту XIX вијека које се и назива ,,доба илузије“. Позоришне маске било да говоримо о њиховој употреби кроз историју или их свједочимо у савременом позоришту су безопасне, док оне које затичемо у реалном животу често означавају и мјеста траума. Баш као што је такво и наше вријеме, доба маски које живимо и носимо, маске које постају симбол живота у окружењу вируса.
НЕШТО, КОБАЈАГИ ЖЕНСКИ
Бањани и Пивљани Многе превртљивости и пријетворности ме чуде, али ме ниједна не изненађује. Земљаци смо!
НАДА БУКИЛИЋ
„Д
а ли сте икада размишљали“, питао ме је недавно један господин, „колико су Црногорци превртљиви и пријетворни“? Чуј питања?! Како нијесам, драги господине, како нијесам? Па, о томе стално размишљам! Одавно. Ево: сјећам се дјечака који је из петних жила убјеђивао остале да ме приме у своју мушку момчад, да бисмо, тако комплетирани, играли фудбала усред драча и чичака на пољани поред школе. Пар мје-
сеци касније, мимо свих прелазних рокова, отишао је ка другима, само због тога што су носили мајице исте боје!?! Док смо ми играли како се ко у чему затекао... Од тада су ме многе превртљивости и пријетворности зачудиле, али ме ниједна више никада није изненадила! Ни ова: прољетос ми дошао земљак, фин један човјек, сузе рони – планирао књигу о стрицу, прикупљао годинама материјал, фотографије, писма, свједочанства... Стриц био људина! Сад би хтио да све посложи у књигу, ал’ ето, дао бог, не умије. А чуо да умијем ја, земљакиња. Обрадовао се к’о мало дијете! Гледам ја материјал, преписке, фотографије, свашта... Видим: имао стрико и занимљиву љубавну причу, па ме то сломи и пристанем. (Слаба сам на те љубавне приче, ђаво ме понио!) С обзиром на то да мој земљак, фини човјек, није баш од пера, сама напишем доста тога. Уредим књигу, ангажујем дизајнера... Мој земљак сузе рони тих два, три мјесеца, баш к’о мало дијете. Корона, а он срећан! Кад смо посао завршили – престаде
плакати?! Поручивши ми: „Тужићу вас за вишемјесечно малтретирање! А могу некоме и кућу ископат! Ја нијесам знао колико ово кошта! И штампање морам платит!“ Те ја ту претрнем од страха, што јес’, јес’! Једно су чичци и драче, а друго инвалиди и куће. Земљаку моме су била дужа та три мјесеца прелазног рока од сувопарног материјала до готове књиге, но године које је провео истражујући. А стриц вриједан колико тоалет-папир. Највише колико штампање књиге. Јесам ли била изненађена? Не! Земљак је то! Оно што мене буни јесу ти прелазни рокови и те вражје мајице. Схватила сам што значе прелазни рокови у спорту – то су спортски новинари хиљаду пута објаснили. Укратко: јачи тим, боља пара, веће премије. Зато сам успјела да схватим и важност истих спортских мајица, тзв. дресова. Оно: боја, број, грб. Одавно сам „поштена жена“, али још памтим садржај прелазних рокова кад једног мушкарца остављате због другог, или кад вас оста-
вљају. Рок не утиче на бит садржаја – фрајери су остали фрајери, а примитива је примитивна и сада. Разумијем и да нема тунела кроз брдо без прелазног рока од пуног до шупљег. Рок не утиче на садржај извађене земље и камена. Али: чему служи прелазни рок који сада живимо? Какве се фамозне мајице облаче? И ђе се нађоше? И ко их обоји истом бојом? Нико од момчади не помиње име дизајнера! Ииих, да му знамо име, знали бисмо и јесу ли кројеви старији или, можда, та боја? Спортски новинари то не могу објаснити. А ни други. И они се забавили својим мајицама. Оно: боја, број, грб... премија. Ни пјесници, сликари, инжењери, економисти, професори, љекари из хитне, директори хотела, архитекте, археолози, шефови сала, сценаристи, другови попови, туризмолози, планинари, сценографи, урбанисти, ботаничари, поло-играчи, удате спонзоруше и полу-политичари... поштена интелигенција ником поникла! Нема објашњења ни са академијског нивоа: једни ћуте маскирани
у мудраце, други облаче маскирно због стамбене им неадекватности. Први не дају контакт селектора, а други би, мимо прелазног рока, да им отму дресове?! Оно: боја, број, грб... премија. Како, онда, да схватим? А опет: што год да ме чуди, не изненађује ме. Земљаци смо! Знам тек ово: само смо ми, ми међу драчама и чичцима, ми наивни, који све утакмице и са свим противницима играмо у оном у чему се затекнемо, поштено наје... Како се оно каже? А, да: наједначили! Наједначили смо све сузе и све наше осмијехе, сваки пад и свако устајање. Знамо то, има нас, ванземљаци смо. И, ако сте до сада очекивали, због наслова овог текста, да поменем професоре Бањане и Пивљане (Васојевићи ме чуде, ни гласа од њих?), који су листом (свака им част, писмени људи, за разлику од оних горе поменутих и мутавих) подржали будућу бројну министрицу бојања, варате се. Само сам помислила како у овом прелазном року, када су сви маскирани, и један текст заслужује маску за свој садржај. На страну и превртљивост и пријетворност, него: да ли сте Ви, драги господине, икада размишљали о томе како је то бити жена и цијелог живота играти, у оном у чему се затекнеш, уз овако прелазно понизну и сервилну мушку момчад?
3
28. новембар 2020.
У ЗЕМЉИ ЧУДА
У
Канзас Ситију смо поводом стипендије Америчког савјета за универзитетске раднике. Сви ми из бивше СФРЈ осим Словеније, а из Босне и Херцеговине су њих три. Једна колегиница је покривена, и рано ујутро на досадној конференцији има прекрасно нашминкане очи. Питам се, а и питам је, јер је дивна та америчка директност ,,ушла у мене“, како је не мрзи. Она ми једноставно одговара – да си ти покривена и да имаш оволики нос, и ти би се шминкала. А мени је лијепа. Често је се сјетим, док стављам маску, и помислим – колико би било лакше да имам неке велике, плаве или зелене очи и раскошне трепавице, и обрвице као пијавице, и да знам да их шминкам стрпљиво и како приличи, да бих можда била више задовољна собом. Без обзира што нас политичка коректност и европска култура учи – да то није битно. А са друге стране упозоравају, са разлогом и оправдано – маска, дистанце – побједа над вирусом. Под овим маскама схватам да очи нијесу ,,огледало душе“, јер неке људе у пролазу и не препознам. Некада их препознам по гласу. Мене можда препознају због непокривене косе. Како ћемо се препознати? А када све прође, како ћемо даље, овако упознати. Открила сам, у овом маска периоду, да је Црна Гора већински, како сада ствари стоје, вјерска држава. Да иако нијесу покривени и не носе маске, већински православни вјерници вјерују без обзира на чињенице у којима су неки и од њих болесни или мртви, пардон благопочивши, да им вирус не може ништа. Не би се, ови живући, ни вакцинисали, јер неће да буду ,,експериментални зечеви“. И у овом маскираном периоду, када су друштвене мреже
MАРИЈА ПЕРОВИЋ у контексту слобода експлодирале, открила сам да многи, не само наши, вјерују да је Земља – равна плоча. Не улазим у полемике да ли је носе корњаче, змије или слонови, каква год да је они су Богом дати, и да вјерујући мрзе све што не разумију. И што нијесу видјели, и гдје нијесу били. Тако, уплашени, а љути, паметују о добром и души док не носе маске. Не волим ни ја маску, иако је носим. Ни у предметном контексту нечег што ми покрива осмијех, (као што рекох очи ми и нијесу неке), а ни у симболичком контексту. Никада нијесам имала ,,poker face“. У сленгу, суштински на мени се види. Можда се и не види, али ових дана бих се сакрила у рупу, најрађе ону Алисину и пробудила се у земљи чуда, док све ово не прође. Али, не може, чак ни у књизи, јер када је упала у рупу, Алиса је порасла. Имам ја маскираних пријатеља који бирају да ставе црногорски грб као знак идентификације, а имам и ових других ,,безгрбих“. Обје групе знају ко сам. И обје су макар у комуникацији са мном уљудне и дискретне. То је та упс средња класа из проклете бивше нам заједничке државе. Не треба да наглашавам бивше, јер нове др-
Има ли вакцине за нас?
Хеј, ево 2021. куца на врата. Календари одбројавају вријеме, године пролазе, а вријеме је да се појединачно и колективно, као друштво, суочимо са собом. И да се вакцинишемо. Против мржње, шовинизама, примитивизма. Проблем је што такву вакцину морамо да ,,измислимо“ сами жаве немају средњу класу. Ови са грбом не мисле да је Земља равна плоча, ови без – можда и мисле, али ћуте. Носе маску и када је не носе. Такву маску цијеним, зове се цивилизовано понашање. Али то је мањина, која разликује васпитање и професионализам од ставова који – да је среће – требали би да су за по кући. Проблем је што су постали – јавни. И то без пардона. Јер маске су пале. И збуњена сам. Научним радницима. Професорима. Васпитачима. Који би морали знати да нешто не може. Не можемо као васпитачи да мрзимо и искључујемо друге и другачије. Полако постадох – код мене дома, међу својима, незванично – другост. Јер сви-
јет је велики, а Земља је округла… И ко би доли, сад је гори, а ко би гори, доли остаје, а Земља је округла… или ,,у добру се не узвиси, а у злу се не понизи“… Или… поштуј ближњег свога, а ближњи су… је ли сви. И тога више, тренутно… у маленој Црној Гори – нема. Отворено, нема. Више сам вољела док је било прикривено. Па све и под маском. Јер не можемо се крити иза друштвених мрежа. И ,,јавне приватности“ и јавних занимања. Бити јаван нешто значи. Више је обавеза, него привилегија. Чак и код рокера, некада давно осамдесетих прошлог вијека или турбо фолк пјевача, данас у двадесетим. Неки су били а неки су и данас свјесни
јавности, и циљне групе. Али њихове циљне групе - су уже. Циљне групе сваког у политици су широке. И у медијима. Оно треба да раде за добробит свих, а не само неких, ко год да су неки. Знамо како су историјски прошли они који су се борили само за ,,неке“. Шугаво. Са историјског аспекта лоше, јер више – званично не постоје прогресивне националне државе. Иако национализми, код са маском и без маске, куљају. И преносе се горе од ковида. Као када се дјеца играју шуге. Да се вратим у Канзас, који и није неки, али Америка је велика, јер се не зна чији је ђед шта био. А били су, што би наши балкански трагаоци по коријенима казали, они који се нијесу снашли у Европи, па су након пет вјекова од открића… ту гдје јесу. Моћни и утицајни. И да је Земља равна плоча. Колумбо би пронашао поморски пут за Индију. И има у Америци свега и свакога, и суровог расизма и петљања у туђе послове. Али за разлику од наших петљања, тачније ,,пљуцкања“ у даљ, они када се упетљају сносе и посљедице. Или опет уједињена Њемачка, итекако је сносила посљедице због политике коју је водила. И они су након 1945. морали да скину маске. А ми било да их носимо, или не…. и даље имамо маске. Било да смо заглављени у фиктивном средњом вијеку, или 1918. Хеј, ево 2021. куца на врата. Календари одбројавају вријеме, године пролазе, а вријеме је да се свако, појединачно и колективно као друштво, суочи са собом. И да се вакцинишемо. Против мржње, шовинизама, примитивизма. Проблем је што такву вакцину морамо да ,,измислимо“ сами.
ДИСТАНЦА ПО ПРОПИСУ
Жал под маскама Боље би било да маске нијесу пале...
Н
а ободу парка над ријеком стајала је празна клупа. Сунце је украсило са оне стране, из тзв. контре као на филму, па је тако усамљена личила на сентименталну разгледницу којој недостаје љубавни пар да се ту љубака до миле воље. Али ово је прилично глуп закључак посматрача. У овом сулудном времену само се замузењаци љубе. Нестала је свака срдачност, срдачни осмијеси, ручно поздрављање, грљење... све ситнице које живот значе. И „добар дан“ је на измаку, јер га нема са короном. Озбиљно се пријети и намигивању. Научници се упорно труде да докажу како се и преко ока може заразити чељаде. Могуће је да и очињи вид забране. Тада би скочила цијена бијелим штаповима на којима би многи хумани Црногорци шићарили ка’ што су на маскама, рукавицама и препаратима за дезинфекцију. Корона граница нема, а љубави нема ни за лијек!? Суспендована је с љубљењем. Остало је само цјеливање мртвијег поповах... На ред се доћ не може. Нико за најближу својту абера нема кад је ђаво понесе. Све се сврши у најужем кругу и ај’ с милим збогом. Али откад попови учесташе да одапињу, цјеливање ћета ка корона. Вјерници сна на око немају од нестрпљења и страха оће ли ујутро у’ватит ред на мртва попа...
причест, сваком попу љубили крстове и руке. А Његовој Светости, пао сам на ковчег и нијесам се дизао док ме нијесу дигли... Али снагу ми је давала многобројна родбина. Сви су били уз мене... Ка’ у мензу, по два-три пута су узимали свето причешће. Кашике су једни другима из уста отимали да би се стимали и лизали док се нијесу сити накркали... да им бог поможе... А он им бачи кашику да више ништа не обиду. Исповједач покуша да се згрчен прекрсти, па понови... Док се није-
не заразим здрављем. Провјерено сам негативан. Шта да радим? Здрав бономе не вјерује. Поштујем дистанцу по пропису, да ме вирусно не причести. Уосталом, болест је прелазна а здравље је још увијек непрелазно. Жа’ ми је чоека, али ми се не види испод маске, а скинут је не смијем кад је овако узаврио. Позвах хитну. Ваљда ће пристати на њу јер и она јауче у помоћ слично њему. Посебно се надам, ако га затекну при свијести, да ће пристати на болничка кола јер и она имају крст. P.S... А мени нека бог опрости ако сам грешан због ове приповијести.
ИВАНА БОЖОВИЋ
MИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ ШОК
а коротне редаљке су подугачке. Православље је иначе коротна вјера. Сва у црно без бијела. И таман кад сам све прештима у глави, на клупу однекуд бану некакав задригли главурдан. Ćеде с погледом у ријеку. Поче да се хрва с властитом тинтаром, покретима руку као да ће чупати косу али окле, ошишан на нуларицу. По неки пут се и ошине по главурди. Кренух стазом према клупи као случајни пролазник, да му помогнем са дистанце ако је могуће. Застадох иза клупе по пропису. Бесједио је сам са собом, упадао себи у ријеч... клањајући главом до кољена од неког вељега сичана. Лице му нијесам мога виђет, али је и наличје говорило довољно. Кенкао је: Ко ће ове године бачит часни крст у ову ријеку да за њим пливајући, мрзнемо и чезнемо...ко? Ланик ми је умака за један замах а ове године остах без његове светости, бацача крста... Бачи га корона траг јој се утро. Кад бих крст ухватио, ове године, чини ми се, све бих своје излијечио догодине. Док се задригли тако, тамо никоме, исповиједао отежано је дисао, али није патисао... Овако, никога свога немам до ковида, а да га видим крви биг му се напио. С рукама на прсима, одједном се скружа, на клупи, кркљајући. Сви су ми позитивни... само сам им ја негативан... Нијесам хтио жив на преглед па таман да ће ме мртва изнијети. Не, лијепе ми вјере док је крста са три прста... И светог причешћа. Сви су моји пред Господом прави здрави... а сад криви и једва живи. Колико је дана у неђељу толико смо пута узимали
су сити наситили узимали су свети причест од Христове крви и тијела. Прекрсти се па замукну! Иако невјерник, ја се прекрстих. Јесмо ли ми канибали кад толико пута, уз божју помоћ, обједујемо нечију крв и тијело? Чинило ми се да дотични исповједач мре али није патисао: Кад биг ове године испливао часни краст, части ми одма би’ га прода да купим респиратор, одма! Иако је обилато пјенио на уста, чинило ми се, по задњим ријечима, да се ками алавертио, али већ је озбиљно кркљао. Нијесам му ближе прилазио да га
КО ЋЕ ОВЕ ГОДИНЕ БАЧИТ ЧАСНИ КРСТ? Богојављење, 19. јануар 2018.
4
28. новембар 2020.
Н
е показуј осјећања – то је слабост, не говори о плановима – не ваља, немој емотивно да прихваташ ствари – пробај главом, не показуј своје право лице – маскирај се! Још од старог вијека појављивала су се лажна лица која су човјеку омогућавала да се ослободи, поништавајући своју индивидуалност и да се на подручју ,,натприродног“ суочи са снагама које су веће и јаче од њега. Данас су машкараде, маске и прерушавања добиле невиђене размјере. Ношење маски у прoшлости подразумијевало је једнакост, слободу, бијег од стварности, уживање у пороцима, омогућавање свакоме да буде неко други и да ужива у лику који је сам одабрао. У новијој историји маскенбале смо подигли на виши ниво, док су се вјековима трудили да сузбију и смање утицај ширења традиције маскенбала (у првом реду оног у Венецији), због неконтролисаног криминала, промискуитета и вандализма, 2020. године вјековни напори су у потпуности пропали. Маске не носимо јер нам оне више не требају за улазак у улогу, недјела сада чинимо користећи своје право име и лице. Човјек је свјестан да се може маскирати а да уопште не носи маску. Маске су у нама и све нам дозвољавају. Баш
Лажно лице САСВИМ ЛИЧНО
Права истина о нама налази се у нашим маскама. А брутално је овај феномен Жижек осликао на примјеру Југославије објашњавајући да се иза сваког злочина крио пјесник или религијски вођа, религија им је била потребна за конструисање маске да би добри људи чинили лоша дјела сада када су нам прописане и обавеза, одбацили смо их, показали смо своја лица потенцијалних убица која ослобођено шетамо улицама. Појам маскенбала је у директној вези с маском, он нам дефинише разне појаве од којих су неке и лицемјерно понашање, упризоравање преваре, или нпр. сликовито описано - политичка расправа представља машкараду. Често се појединци сроде са одабраном маском, која их обузима, преузима им природу да је готово немогуће спознати њихово ,,право“ лице иако у њега гледамо. Поријекло маске потиче из двоструке функције коју је имала у прошлости: посмртне и позоришне. У Лароусевом рјечнику француског језика налазимо дјелове у којима се
описују специфични аспекти овог појма. По тим дефиницијама маска је лажно лице којем желимо дати другачији изглед, она служи за прерушавање, у чисто физичком смислу маска често приказује стварни изглед људског бића као и његову неприродну слику у неком патолошком стању. Ликовно гледано, маска може да буде приказ или копија лица, док са практичне стране представља врсту заштите. Функције маске су еволуирале, данас посмртне маске свакодневно гледамо на телевизији, док сви живимо позориште и то оно дилетантско. У Црној Гори због љубави ка прерушавању, ослободили смо се сваког стида и умјесто заштитних маски дичимо се с маскама лажног чојства и јунаштва,
лажне скромности, носимо маску привилегије, друштвене битности, глуматамо са маском интелектуалаца, политичара, професора, обожавамо маску менталног здравља, разума…, маска нам је замутила видике па од труна у оку не видимо шуме лажи и лоше глуме. Од овако широког дијапазона маски не могу да се одлучим која ми је најмилија, избор је толико велики не знам да ли су ми интересантније релаксиране и ослобођене машкаре или пак оне традиционалне, можда више волим позајмљене маске које жуљају и добро притискају главе оних који их носе, има нешто забавно у томе јер је тешко носити туђе лице, није природно а и мучно је. Све ове маске имају нешто заједничко, обично су то
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ изношена, безлична лица која немају карактер ни са њом ни без ње. По Фројду, лице само по себи је ултимативна маска која крије хорор оног застрашујућег другог ја. Надовезујући се на Фројда, Жижек је рекао да се права истина о нама налази у нашим маскама, што би значило да је наше право лице оно кад се претварамо – прерушавамо. А брутално је овај феномен осликао на примјеру Југославије објашњавајући да се иза сваког злочина крио пјесник или религијски вођа, религија им је била потребна за конструисање маске да би добри људи чинили лоша дјела. Као што је уосталом моћ и доброчинство Бетмена у његовој маски а не у ,,аутентичном лицу“.
ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
О
смрти нам сметају и гледамо како да преваримо систем. И будемо фаце које крше правила и осјећају се моћно, као на примјер ја када идем са пропусницом или псом кроз пусти град који је најљепши када нема људи. Држава је рекла перите руке, не цмачите се и носите маске. Медитерански менталитет додира, пољубаца, невољног прања руку, на које су нас родитељи годинама тренирали, је отишао у аут. Не знам када је први човјек ставио маску на лице, али знам да су оне дио нас. Колико и оно што заиста јесмо. Колико се само једна данашња жена осјећа боље са маскаром, или било ко са наочарима за сунце. У доба карневала смо стављали маске да бисмо могли да будемо оно што јесмо и радимо све што пожелимо. У племенима их носе како би растјерали
зле духове и живјели мирно. Маске страшне, крваве, лијепе, заводљиве, оне које се виде и шаљу поруку што смо и шта желимо. То су поштене маске. Постоји и осмијех као маска када у себи имамо поноре црнила и мракова у које силазимо само, али смо довољно пристојни или само јаког ега да никоме не покажемо своју слабост и немоћ пред животом. То су борбе које водимо сами, а осмијех је само начин функционисања и знак снаге да смо ипак устали тог јутра и одлучили да одемо у тај нови јебени дан. И то је поштена маска. Маске од којих се ужасавам су оне које се крију иза љубазности и компетенције, знања и друштвене одговорности. Маска викања, празних саопштења, јалове приче, коментара и пријетњи. Лицемјерје је најружнија маска
ИВАНА БОЖОВИЋ
нога тренутка када је држава наредила да носимо маске, на улици, послу, сада и у кафани, десило се откровење – маске су почеле да падају. Разочаравајући и омамљујући облак ироније је обавио планету, као смог у сезони гријања, увлачећи се брже и отровније него корона кроз сваку пору то мало коже што је остало на изволте. У ситуацији када смо сретни што можемо да попијемо дојч, авантуристички и прелудо држећи платнене маске под брадом, рушећи правила да их заправо морамо скидати само за срк кафе или дим цигарете, постајемо побуњеници са шољицама у руци. Сретни што смо зезнули комуналце, јер имамо дојаву од конобара да су ушли у улицу и контролишу. Држава је рекла: ставите маске! И баш те маске које нас штите од
Вјера не помјера планине
ВЈЕРА МОЖЕ САМО ДА НАС УСПЕЊЕ НА НАЈВИШИ ВРХ Поп на брду изнад Саставака у Подгорици на Богојављeње, 19. јануар 2018.
Причају старији да је у вријеме епидемије вариола вере држава радила као сат. Ко није вакцинисан, полиција га је приводила и његово право да не прими вакцину није постојало. Мало коме је тада и падало на памет да не послуша љекаре и систем
људског облика. И срећом, она је спала оног момента када је држава осјетила немоћ и наредила ,,ставите маске“. Страх од болести, смрти и страх од гледања себе у очи, јер је то остало једино што се могло видјети. Народ је гледао у најпаметније који су одабрали да ћуте. Као, на примјер, Црногорска академија наука и умјетности која се није огласила када је почела корона. Највећи мозгови ове државе су стајали постојано кано клисурине и ћутали за велике паре које им дајемо сваког мјесеца. За ту плату, од које мозгови треба да им ферцерају у најкритичнијим моментима, пустили смо их да ћуте. Пустили смо да држава и политика поједу љекаре. Пустили смо да НКТ вага између здравља и економије. Пристали смо да читамо и поштујемо одлуке које су се некада косиле са здравим разумом. Пустили смо да се самопрогласимо за corona free дестинацију, не би ли навабили којег туристу. Док су љекари говорили да не постоји corona free појам у држави око које букти епидемија, док су затварали једно да би отворили нешто друго, док нисмо знали како нам дјеца иду у школу и што ради и не ради гледали смо како пада маска са лица политике. Иако смо знали од почетка времена да постоји. Пале су маске, другови и другарице, јер се деценијама испод њих товило и пунило новцем, функцијама без покрића. Знање је било сметња на путу успјеха, послушност је крчила пут као багери ријеке и тестере шуме. Оно мало гласова разума што је остало се није могло чути од бриге за послове. За паре и моћ. Пале су маске и на изборима, а тек након њих. Маске су пале и када је држава показала немоћ пред хи-
љадама вјерника који су без маски које живот значе дошли да се опросте од митрополита, причешћујући се и љубећи му руку. Пала је тада и маска с лица Цркве која није штитила своје стадо, иако вјерује у корону колико и у Бога. Пале су маске коначно и са оног интензивног неповјерења у систем и на примјер љекаре, када смо чули да је преко 300 медицинара отишло у ковид одјељење без заштитне опреме, а онда се вратили на одјељења и лијечили пацијенте. Јер од тога примају плату. Од марта мјесеца се понавља прича о три мјере. Политичари и љекари критикују грађане јер их не поштују. Како, господо, када је дошло вријеме скидања. Грађани су осјетили слободу да не морају, држава је у трулим компромисима изгубила компас и лутајући од принципа до принципа изгубила. Да, грађани су криви што не носе маске. Али је 100 пута више крива држава која није ударила по џепу, која није организовала довољно инспекцијских служби које би слијепо као правда кажњавале на терену. Терен је појео ову државу, таман колико она знање и струку. Причају старији да је у вријеме епидемије вариола вере држава радила као сат. Ко није вакцинисан, полиција га је приводила и његово право да не прими вакцину није постојало. Мало коме је тада и падало на памет да не послуша љекаре и систем. Ми не вјерујемо. Због тога што знамо што је испод маске система. Неко задригло бахато лице које влада нашим животима. И због тога је година смрти 2020. добра година. Маске су пале и тешко да их могу ставити и побједници избора. Јер ми знамо да вјера не може да помјери планине. Може само да нас успење на највиши врх.
5
28. новембар 2020.
ПОКРЕТАЧ ПРОМЈЕНЕ УЛОГА
Повратак духа
Питање ношења или неношења заштитне маске постало је један од кључних знакова дистинкције и главних тема наше дневности. А парадоксално, они који су постали љути противници маске били су управо они чија би традиционална веза са оностраним требало да буде најјача
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
М
аска - је дух по етимологији латинског извора ријечи и тако наша визуелна веза са оностраним, са ирационалним и неименованим. И управо нам је повратак маске као једне од наших првих и посљедњих заштита од ширења вируса ковид-19 увео и оживјели дух ирационализма на мала врата. Питање ношења или неношења заштитне маске постало је један од кључних знакова дистинкције и главних тема наше дневности. А парадоксално, они који су постали љути противници маске били су управо они чија би традиционална веза са оностраним требало да буде најјача. Тако је покојни Амфилохије, прије него што се заразио вирусом короне и од посљедица инфекције издахнуо, био један од противника ношења маске. У случају црногорског митрополита као да се маска против вируса косила са оном врстом маске коју је представљала његова свештеничка брада, и као да је тако вирус у себи, додатно носио клицу паганизма и грозничаве фантазије коју је хришћански великодостојник покушавао да савлада визуелним симболима своје вјере – црном мантијом, знаком овоземаљске смрти и својом дугом сиједом брадом као везом са старозавјетном благодати и Мојсијем. Али, у историји културе свијета, нека врста маске је била и остала дио античке традиције свих крајева планете, како то наглашава гласовити културолог-научник Џозеф Кембел у својој тротомној студији ,,The Mask of God“ (Маске богова), у самом уводу: ,,Компаративна студија митологија свијета, открива нам поглед на културну историју човјечанства као јединствену... појављујући се свуда у новим комбинацијама... попут еле-
ОДБИЈАЊЕ НОШЕЊА МАСКИ ВРСТА ИДЕОЛОШКОГ ЧИНА Мандатар се поклања Амфилохију, 30. октобар 2020. године
мената каледиоскопа“. Довољно је поменути, на примјер, сјеверно-америчке шамане који су у ношењу маске видјели идентификацију са божанством. Симболичка вриједност употребе маске везивала се за обреде и ритуалне чинове, па су у Египту биле дио погребних обичаја имајући улогу заштите душе, док су за Инке златне маске симболизовале Сунце. У Јапану су тетовиране маске имале значај амулета. У ствари, маска је покретала промјену улога у друштвеном животу, па је у Венецији античког доба значила једнакост, јер су разлике између друштвених класа и слојева, преко маске, биле на извје-
стан начин укинуте. Са правом је Јунг такве ритуално-фестивалске облике, њихове призоре, називао „архетипским сликама стварности“. Отуда је и масовна употреба маски у XXI вијеку за вријеме корона епидемије, иако функционално везана за здравствену заштиту од заразе, индиректно као одјек употребе маски, временом мијењала форме друштвеног понашања и на посебан начин чинила далеку прошлост присутном у новим околностима. Могло би се рећи да је у питању сам језик, баш како је француски филмски редитељ Жан-Лик Годар у свом изузетном филму ,,Довиђења језику“, видио и пока-
зао његову замјену, умјесто ријечи – сцене визуелне стварности, попут њене сјенке. Посебан реквизит моно-мита који тихо траје до данас, представља баш маска као траг и наговјештај оностраног говора у домену ирационалних збивања. Савремена епоха са електронском ером понудила је на много нивоа образину (маску) саме стварности, пребацујући из електронске информатичке мреже феномен виртуелности, на укупну друштвену збиљу. Имиџ - имаго, односно слика, замијенио је бројне друштвене појаве и њихове садржине, па би се могао видјети као тип маске новог доба. Али управо револуционарни
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ потенцијал који у себи крије маска је оно што је водило инстинктивном отпору званичника СПЦ и њених поборника. Страх од промјене улога, од кршења традиционалних норми и установљене подјеле мјеста у друштву, новог именовања и преименовања је и скривени разлог због кога је, рецимо, недавно и новоизабрани црногорски мандатар Кривокапић, на трагу ранијих контроверзних саопштења ректора цетињске богословије Гојка Перовића, изјавио да је причешћивање истом кашичицом у цркви питање вјере а не елементарне хигијене у борби против вируса. Док је одбијање ношења маски на сахрани Амфилохија, његов отворен ковчег, цјеливање леша инкубатора вируса короне постало врста идеолошког чина, политичког новоговора, и горда порука противницима. И тиме је страх од маске, заправо, демаскирао скривене мотиве актера на црногорској политичкој сцени али и шире. Доналд Трамп, перјаница америчког неоконзервативизма, и прећутни заштитник-покровитељ неофашиста и Кју Клукс клана, неношење маске у вријеме пандемије покушао је да повеже са очувањем свог президенцијалног изгледа, свог мужевног, мачо имиџа, и свога империјалног суперега који су, међутим, сви заједно огрнути једном другом врстом образине. Наиме, запањујуће количине новинске хартије и гигабајта дигиталног простора посвећено је препуцавању око Трампове перике, његове вјештачке косе - заштитног знака, као и кожне маске његовог чудно тенираног лица додатно преобликованог најмодернијим достигнућима пластичне хирургије.
ОГОЉЕНЕ НАМЈЕРЕ
Уцјеном до подршке ВУКОТА ВУКОТИЋ
Ц
рна Гора је у Први свјетски рат ушла са надом да бије одлучујућу битку за уједињење Јужних Словена, бољу, срећнију и праведнију будућност сматрајући да и друге савезнице исто имају на уму. Из тог разлога повучен је данас тешко објашњиви потез, и поред 42 генерала, команду над војском повјерили су официрима друге државе. Губитак могућности самосталног планирања и извођења акција увелико је допринио поразу и неспособности да се Црна Гора одбрани у кључним моментима рата. Са друге стране, ови потези Црне Горе нијесу цијењени и дочекани су са злурадим намјерама. Од старта, поткопаване су тежње Црне Горе и њен владар Никола I Петровић, оптуживан, пред силама Антанте, за колаборацију са Аустро-Угарском. Једина самостална акција, заузимање Скадра након повлачења међу-
Након пропасти државе у јануару 1916. наступила су тешка времена за црногорски народ. Моћна и, како се очекивало, хришћанска и цивилизована Двојна монархија, варварски се понијела према Црној Гори. Током окупације завладала је глад до тада незапамћених размјера међу црногорским становништвом
народних снага, изазвала је негодовање и демонстративно напуштање Цетиња од стране српског генерала Божидара Јанковића. На крају ће се испоставити да је управо овај потез омогућио несметано повлачење српске војске до Крфа, што ни данас многи нијесу у стању да признају. Због негативне пропаганде Србије, и савезничка Француска одбија да у Црну Гору пошаље значајнију помоћ, војну и хуманитарну, иако је и њен предсједник Маларме изјавио да је „планина Ловћен богато снабдјевена праисторијском артиљеријом!“ Чак и током повлачења 1915-16. предсједник српске владе Никола Пашић обавијестиће свог краља Петра I да је можда рат против Аустро-Угарске изгубљен, али је добијен против Црне Горе. Након пропасти државе у јануару 1916. наступила су тешка времена за црногорски народ. Моћна, и
како се очекивало, хришћанска и цивилизована Двојна монархија, варварски се понијела према Црној Гори. Током окупације, завладала је глад међу црногорским становништвом, до тада незапамћених размјера. Окупационе снаге започеле су интернацију Црногораца у логоре широм монархије у намјери да направе нову демографску слику овог простора. Досадашња наша историографија правдала је ове поступке одговором на устанак генерала Радомира Вешовића, иако је то био већ унапријед смишљен план у Бечу. И поред труда Црногорског Црвеног крста да помогне свом народу, тих година прошли смо кроз хуманитарну катастрофу која је однијела хиљаде живота. Према извјештајима свједока из тог доба, у Црној Гори су од глади умирале цијеле породице. У таквој ситуацији, пала је још једна маска. Управо знајући ста-
ње у ком се нашао црногорски народ, то је покушала да искористи српска влада и новооформљени Одбор за уједињење Андрије Радовића, за постизање својих циљева. Слање помоћи у храни и другим животним потрепштинама условљавали су подршком безусловном уједињењу са Србијом. Надали су се да ће тиме придобити што више Црногораца за свој циљ. Овакве намјере прозрела је црногорска влада у Неију код Париза и покушала да се одлучно одупре таквом пропагандном дјеловању. Но, њени протести код влада сила Антанте остали су без успјеха. Савезничке силе, са којима је Црна Гора и ушла у рат, сумњичаво су гледале на њу и биле наклоњеније интересима Србије. Једино је амерички Црвени крст слао безусловну помоћ интернираним Црногорцима у логорима по Аустро-Угарској.
Однос српске политике према Црној Гори постао је јасан и видљив свима. Повјерење са којим се ушло у рат, нестало је, а помолила се свирепа идеја нестанка и утопљавања црногорске нације у свесрпске великодржавне планове. Од савезништва није испало ништа, а штета коју је Црна Гора претрпјела и жртве које је поднијела, остали су ненадокнадиви. Ћутање сила побједница на мировној конференцији у Версају на флагрантна кршења сваког могућег права Црне Горе као једне од савезничких земаља, резултирало је дефинитивним губитком државности 1919. године. Поновна окупација Црне Горе, овог пута од стране српских и француских трупа, још више је гурнула народ у безнађе, уз епидемију шпанског грипа. Из свих тих недаћа Црна Гора је још једном изашла да у Божићном устанку одбрани своју част, право и слободу. Но, тада су све маске већ одавно биле пале и свачије намјере изашле су на виђело. Скидањем тих маски, Црна Гора је неповратно изгубила, а као што рече Вилијам Гледстон Млађи, њена судбина не би била окрутнија ни да се борила на непријатељској страни, а не била наш савезник!
6
28. новембар 2020.
ЗАШТИТА КРОЗ ВРИЈЕМЕ
Све исто, само модерније Дизајнирање маски доживјело је бум у XIX вијеку, након што је шкотски научник Роберт Браун 1827. године доказао „Бронтово кретање“ - ефекат маски приликом заштите од прашине. Маска коју је за рударе 1848. године изумио Американац Луис Хесли прва је патентирана заштитна маска за лице
бол смрти. У истом том вијеку чувени сликар Леонардо да Винчи предлагао је да се токсичне материје из респираторних система људи филтрирају стављањем на лице тканина натопљених водом. Ова ефикасна метода данас је саставни дио водича за евакуацију у случају пожара. Дизајнирање маски доживјело је бум у XIX вијеку, након што је шкотски научник Роберт Браун 1827. године доказао „Бронтово кретање“ – ефекат маски приликом заштите од прашине. Маска коју је за рударе 1848. године изумио Американац Луис Хесли прва је патентирана заштитна маска за лице. Маске из те фазе биле су сличније данашњим гасмаскама. Хеслијев патент, који је 1849. године пријављен под бројем 6529, доступан је у архивама
у Сједињеним Државама. Француски биолог, микробиолог и хемичар Луј Пастер доказао је 1861. године присуство бактерија у ваздуху, након чега се све више људи фокусирало на израду савремених маски. Француски љекар је 1899. године направио маску од шест слојева газе и пришио је на оковратник хируршке одоре. То је постепено еволуирало у нешто што се могло слободно везивати или качити за уши и тако је рођена савремена маска. Како би боље филтрирале вирусе и загађења, маске су наставиле да се развијају са избијањем каснијих заразних болести и грипа, као и све већим присуством смога који нам је донијела модерна индустрија.
masterpcm
П
рошле године вјероватно нико не би могао ни претпоставити да ће ове 2020. маска за лице бити једна од најтраженијих ствари на свијету. Усљед корона кризе, овај једноставан предмет постао је свакодневна потреба. Нешто налик маски за лице, у историји је први пут забиљежено у VI вијеку прије нове ере. На вратима персијских гробница пронађене су слике људи који су преко уста имали тканину. Марама проткана свиленим и златним нитима из династије Јуан (1279-1368) најраније је пронађен предмет у Кини сличан данашњој маски за лице. Према Запису из путовања Марка Пола, путописа чувеног Италијана из XIII вијека, који је био у Кини у вријеме династије Јуан (12791368), слуге које су током јела опслуживале цара, уста и нос су морале покрити свиленим шаловима. Вјеровало се да се тако спречава да дах слуга утиче на мирис и укус хране. Европом се у XIV вијеку проширила црна смрт. Ова болест је, такође, у великој мјери подстакла појаву функционалних предмета сличних маскама за лице. Француски љекар Шарл де Лорме је у XVI вијеку за лијечење те болести изумио маску са кљуном у који је стављао љекове, мирисне зачине и лишће нане који су филтрирали упалу. Осим маске, цилиндар, шал, огртач, рукавице, панталоне, ципеле и штап за ходање чинили су то кљунасто одијело. То заштитно одијело на крају је, због раширености куге, постало застрашујући сим-
Извор: Global Times Превела: Ђ. ЋОРИЋ
У кам не затуцај БЕЗ САКРИВАЊА: КЛЕТВЕ
ђевојачка, кумова. Постоје и неке клетве које су више опомињујућег или хуморног карактера, него стварне намјере да се неко прокуне и да му се нешто деси: „Црка ми, не!“
ИЗРАЖЕНА КРЕАТИВНОСТ
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
У
насртајима на Црну Гору није се бирао репертоар пропагандних и митоманско религиозних измишљотина. Са свих страна поткопавани су темељи највећим традиционалним и културно-историјским вриједностима које баштини црногорски народ, под маском новог доба или „света“, слободе и благостања. Све се, умјесто пута у свијетлу будућност, претворило у суноврат у средњовјековни клерикални мрак. Испод апостолске експертске кринке изрониле су замузене сподобе, којима је главни наук сујевјерје, затуцаност, бајање, све увијено у обланду вјерског фанатизма. Једно од оруђа којим се циљно стријељало ка незнавеном пуку јесу клетве. Почетком XIX вијека, значи прије двјеста година (ово за упоређење колико смо „напредовали“, благо ни у памет), путописац Виала де Сомијер је уз бројна вриједна ćедочења, оставио и запис о постојању клетви и анатема (о чему је и Ровински писао), које су плашиле народ који је био: „Под утицајем попова и калуђера заинтересованих да га држе у том стању моралне глупости која одговара њиховим схватањима“. Клетве су дио фолклора, уз пословице, благослове и псовке. Сматрало се да се обистињују, а посебну тежину су имале мајчина клетва, па
У разним крајевима се у скупљеном народном благу налазе разне клетве, док постоји један број који је скоро исти у свим крајевима, чак и на ширем југословенском простору. Неке се тичу моралне осуде, проклињања да се има тежак живот, да се плати казна за непочинство, док неке желе да онај који је зло нанио испашта и послије смрти. То је вјечно проклетство и страшна казна да нема трага о некоме ко не заслужује да се икада више помене. За јаче истицање почињало се са синтагмом „бог навио и његова сила“, иза које је долазила конкретна порука: Бог навио и његова сила, отишли, па се не вртали, Вратили се кад ми дошли за вас, Бог ве у шуму окренуо (или се правилније каже у „шумску“), мада се ови новокомпоновани „ослободиоци“ зоре да су из шуме измиљели са својим узорима. Овом приликом нећемо се ćећати оних покерашко-математичких клетви – три пута, девет пута, три хиљаде пута и онога ко их је изрекао... Просто, нијесмо злопамтило. Позабавићемо се новијим репертоаром као полазиштем. За клетвом је посегла и једна од кандидаткиња мандатара-божјака. Да не гријешимо душу, није изрекла, бар да се јавно зна, неки већи број клетви. А народ је имао богат рјечник и разне комбинације када је хтио упутити клетву. Када бисмо шћели да узвратимо истом мјером имали бисмо на располагању изузетно богат репертоар тог народног умовања, којега одавно носимо у ćећању. Само
ћемо им упутити једну педагошку: „Бог ви да бољу памет!“ Друге клетве ћемо посложити у мање групе и дати на увид новијим и на спомен старијим генерацијама, али да их никоме не упућују. Не ваља ни много благосиљати, а камоли у кам затуцати. Сем кад си затуцан.
ШИРОК РЕПЕРТОАР Да се престане са несувислостима могло би се рећи: Бог ти их скаменио; Вилице ти се скамениле, Језик прегризла, Уста ти се за врат окренула, Камен ти у вилице, Мутна те вода однијела, У манити лик ударили, Очи ти испале, Стани више, стала ти вода или Вода ти се свезала, Зли те нарок ћера, Сви ти кукали само ти поп пјева, На своју се мас’ пржила, Мања се укопала но си се родила, Девет те стријела погодило, све једна кроз другу, Све ти поцрњело, само ти очи побијељеле.
·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ··
Има неких које су на граници ласцивности, а опет траже казну. Такође, по ријечима се може закључити да ли су старијег или новијег датума: Све ти изгорјело сем клачина (старији знају која је мука док се направи клачина, а још већа ако не изгори), Све ти ишло натраг, а пете напријед, Бог ти да дуге нокте и свраб у гузицу, Удала се ђе се не кајала, ђе се врата љесом затварала, Стријела те погодила ђе те мајка први пут погледала, Све ти венуло, а трбух ти раста, Око свачије куће коло играло, око твоје ватрогасци,
·· ·· ·· ·· ·· ·· ··
те разнијела – Ова кле·тва·Вранза захтијева мало више објашњења. Послужићемо се оним које је дао Михаило Радојичић Шок, на своме порталу prch.me: „Вранза те разнијела!“ је била традиционална клетва у Црној Гори до средине прошлог вијека. Упућивана је с најцрњом поруком за судбину проклетника; тј. да се распадне од сифилиса (вранзе - венеричне болести) за коју није било лијека. У Црну Гору је дошла као „франца“, односно „вранза“; погрешно схваћена као болест Француза који су (и онда) слободније упражњавали секс без прећеране хигијене“. Дабогда ноге скршила и на гузицу се вукла! Пас ти се меса напотеза, Змија ти у нос умиљела, Преćело ти дабогда.
·· ·· ·· ··
ЦРНО ОБЕЋАВАЈУЋЕ Након оваквих израза долазе оне много теже, које су оштре и обећавају тешке посљедице, до потпуног нестанка и са овога и са онога свијета: Ђаво те изио, Нит женио, нит удавао! Траг ти се утро, Змија те међу очи пољубила, Месо ти од кости отпадало; Од тебе живо месо отпадало, Из гроба лајао, Не знало ти се гроба ни мрамора, Рђа те убила, Траг ти се по злу познавао, Узма те узела, Паска ти погибија пукла, Муња те опалила, Не сврстова га мајци, Поганац те печио, Доват те доватила, Слом ти пука, Ђаво ти га локнуо, Земља ти кости истурала, Гроб ти се пропа у иљаду лаката, Црни ти се барјак развио на шљеме од куће,
·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ·· ··
ти трње на огњиште расло, ··Црно лик ударио; У мани··Утиманити се лик обратио, ти на уши од срца, ··Јаок (Истражио се) се ка ша··Ископа рени коњи, се живота залуду мучио, ··Цијелога Ђе гођ се крета црно се клупко ··за тобом одмотавало, ти у мртве очи погледала, ··Мајка Од тебе месо разносио, ··Гроб ти севјетар амбиса на та(ј) свијет. ·Но,· изгледа да је нас стигла она стара клетва, за коју неки кажу да је јеврејска: „Дабогда живио у занимљивим временима!“ Могли смо бити поштеђени ових актуелних занимљивости. Да сам којим случајем писац посложила би се само тако грађа за један роман са, донекле, СФ тематиком. Главни лик, нпр. Мандатар, јаком вјером задојен, пожели да короном изврши атентат на Предćедника. Међутим, Предćедник је више вјеровао у препоруке медицинара, него у кађење и носио је маску и на пружену руку одговорио, опет у складу са прописима, стиснутом песницом. Атентат није успио, али је Мандатар наставио без медицинске маске, носећи маску божјака (прочитати збирку прича Боре Станковића Божји људи). Кадио је около, уковиђен и без маске и изгледа да су као могуће колатералне жртве пали један митрополит, један патријарх, неколико других свештеника, и непознат број обичних вјерника, уз пар заражених коалиционих пајтоса. Ође машта престаје, јер би требало наставити са „истрага је у току“... Оне полицијске и надлежне неће бити, јер је лицемјерје преовладало у свим сегментима. Пошто је преминуле црквене достојнике на најгрубљи начин напао да су слабе вјере, јер се не би заразили да су искрено проповиједали и били вјерујући, ставио је маску да покаже да осим туђих скута и заставе, љуби законе друге земље. Што се може, осим уз ону педагошку клетву с почетка додати – „како радио тако ти бог помогао“. Можда бог помогне, па се из преврнуте обрати у чисту (националну, тј. црногорску) свијест.
7
28. новембар 2020.
Бљесак промјенљиве О реалности ФЕНОМЕН МАСКЕ У УМЈЕТНОСТИ
пшти проблем с пандемијом корона вируса произвео је својеврсни феномен културе маске што је у јавности, код нас и у свијету, изазвало подијељена мишљења, дакле, pro et contra, за и против употребе овог заштитног средства. Нове су околности живљења створиле и нове слике, нове призоре у којима видимо пролазнике на улицама градова с разнобојним маскама које им покривају пола лица. Дојучерашња реалност свакидашњице поприма изглед готово надреалног. Управо ме стварност коју живимо у свеоштој пандемијској тјескоби и маска као предмет који ће засигурно постати симболом овог периода живљења у специфичним околностима, подсјетила на једно литерарно дјело, на приповијетку Едгара Алана Поа названу ,,Маска црвене смрти“. Књижевна метафора смрти у радњи ове, по жанру фантастичне прозе, говори о смртоносном походу куге. Желећи избјећи том походу кнез Просперо са хиљаду својих здравих пријатеља одлази у његов двор, у једној од утврђених опатија проводећи живот забављајући се у бизарним амбијентима ,,седам одаја царског низа“, у ентеријерима ,,настраног и узвишеног укуса“, мислећи да ће избјећи фаталној окупацији болести. Предузели су све мјере предострожности да би могли пркосити зарази. Како би одабраној дружини живот био занимљивији, кнез је приредио бал под маскама који се одвијао у низу споменутих седам одаја. Али свеприсутна се смрт појављује и на овом ексклузивном мјесту. Имала је маску с ликом Црвене смрти каква је владала изван зидина безбједне Просперове опатије. ,,Прилика је била висока и мршава, увијена од главе до пете у мртвачки покров. Маска која је скривала лице тако је савршено одговарала лику укочена леша да би и најбрижљивије испитивање тешко открило варку... а широко чело и све црте лица било је попрскано скелетном страхотом“.
СИМБОЛИЧНА ФОРМА Ова драстична компарација једног књижевног умјетничког дјела са данашњом стварношћу пандемије корона вируса не казује само о човјековој угрожености од разних епидемија које су пустошиле свијет и свемоћној смрти него како се недаће с којима се сусреће човјек могу одразити на стваралачко биће умјетника као у оваквој поовској мрачној фантазији. Занимљиво је како аутор ове приповијетке маскира смрт, како јој даје маску болести да би је учинио страшнијом него што то она, смрт, уствари јест. Улога маске је пресудна. Потребна је визуализација која се остварује путем маске што ствара снажан утисак пред неизбјежним животним финалом. Гледано у контексту домена визуелне умјетности, а обзиром да умјетност увијек произилази из стварности, људско лице се јавља као савршена природна жива маска испод које се налази оно истинско, непромјенљиво кошчато лице лобање, лице смрти. У том смислу маска постоји као симболична форма, која скривајући такође открива или упућује на неке посебности човјекове унутарње, скривене, прикривене или затомљене природе. Зашто је сликано или фотографирано лице на сликарским или фото-
Гледано у контексту домена визуелне умјетности, а с обзиром да умјетност увијек произилази из стварности, људско лице се јавља као савршена природна жива маска испод које се налази оно истинско, непромјенљиво кошчато лице лобање, лице смрти
Култни статус Треба напоменути да је управо улога маске у сликарским дјелима умјетника који су у њој нашли креативни подстицај имала пресудну улогу у развоју ликовне умјетности с почетка XX стољећа. Паришки ,,Музеј човјека“ умјетницима је постао занимљивији и инспиративнији од музеја Лувр. Маска примитивних култура дала је ново лице модерној умјетности. Од каквог је пресудног значаја била маска посебно је показала изложба под називом ,,Primitivism in the 20th Century“ одржана у Музеју модерне умјетности у Њујорку 1984. године чији је аутор био Виљем Рубин.
графским портретима својеврсна маска приказаног? Зато што приказујући истинито ,,реалистичко“ лице даје првенствено у оном виду како га сликар доживљава сликајући га, односно како га објектив фотографског апарата фиксира у једном часу, у једном тренутку његове промјенљиве реалности. Људско је лице, као што је речено, жива маска која је стално у преобразбама израза који су иницирани оним унутарњим стањем особе. То се стање одражава на оно што називамо физиономијом а што лице, односно маску, (на латинском персону), у физичком смислу чини препознатљивом. Подсјетимо на портрет Гертруде Стејн који је Пикасо насликао 1906. године. Америчка књижевница и колекционарка позирала је шпанском умјетнику по неким изворима чак осамдесет пута. У овом се примјеру готово идеално спајају физичке карактеристике портретиране књижевнице са сликаревим ликовно естетским преокупацијама. Маска и лице говоре истом изражајношћу. То уосталом потврђује запис Гертруде Стејн која је о свом портрету прецизно констатирала - ,,једина моја репродукција која је увијек Ја“. Пикасов славни колега Анри Матис сликајући 1913. године ,,Госпођу Матис“ такође је живо лице своје портретиране супруге трансформирао у лик који зрачи једноставном атрактивношћу једне оживотворене маске.
Овај је амерички угледни ликовни критичар и кустос показао конципирањем изложбе сво богатство које су разни предмети примитивних култура, посебно Африке, надахњивали и утицали на карактер умјетничког израза многих модерних умјетника. Најплодотворнији утицај маске видљив је највише у Пикасовим дјелима. Једна маска из Габона имала је готово култни статус међу умјетницима у Паризу с почетка XX стољећа. Била је то маска ,,Фанг“. Посједовали су је сликари Вламенк и Дерен. Данас се налази у Националном центру културе и умјетности Жорж Помпиду у Паризу.
Том сликом почиње разобличење стварног, ново конципирање и формална презентација тијела и простора што ће извршити битан утицај на развој ликовне умјетности XX стољећа. Наравно, Пикасо није био једини сликар који се бавио маском као инспиративним мотивом. Међу великим ауторима уз споменутог Матиса споменимо још оне најважније, Пола Клеа, Емила Нолдеа и Макса Ернста. Прије овакве врсте маске која је рађена у функцји обредне симболике разних примитивних племена у којој су европски умјетници видјели нови и подстицајни ликовни квалитет, постојале су маске које су биле насљеђе европске културе и народних обичаја. Таквим се маскама готово опсесивно бавио белгијски сликар
Џејмс Енсор. Његове насликане маске нису стилизирани, упрошћени геометријски облици који носе обиљежја и моћ неког примитивног божанства, то су маске гротескне експресије које отјеловљују најразличитије људске особине и карактере. Енсорови експресивни карневали људских карактера приказују мноштво које више узнемирава и плаши него што забавља и релаксира проматрача слике. Како смо овом приликом о феномену маске у умјетности навели приповијетку ,,Маска црвене смрти“ Едгара Алана Поа, за крај овог кратког прегледа осврнут ћемо се на Енсорову слику ,,Смрт и маске“. На овој слици типичној за сликарски израз белгијског мајстора смрт која је окружена маскама држи у наручју новорођено дијете, што је детаљ недвосмислене симболике и метафизичке поруке. Свјетлост у композицији наглашава гротескни мотив а интензитет колорита је у изванредном сагласју с изразима и карактерима прерушених сподоба. У свијету колористичких наказа као да нестаје разлика између маске и онога што она скрива. Људско је биће трансформирано у маску која постаје његовом анатомијом, његовим стварним тијелом, његовом гестом, његовим изразом, неговим идентитетом.
ТЕАТАР ЖИВОТА Тако настаје свијет енсоровских халуцинантних прилика које, чини се, функционирају само у гомили, у бизарном колективитету гдје се ослобађају церење, очај, избезумљеност, знатижеља, иронија, презир, зачуђеност, страх, бијес... Премда смрт односи мало дијете у рукама, стиче се утисак да су маске око смрти,
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ иако у узнемиреном и непомирљивом односу према њеној неугодној присутности, те да су заједно с њом и да посве природно учествују у невјероватном театру људског живота. Проматрајући лице смрти, у први мах се чини како је и то лице костура заправо маска, и да се испод ње скрива људско биће. Из дубине кошчатих очних дупљи свјетлуца одсјај живог погледа с мјешавином самозадовољства и проницљивости. Смрт или њена маска, свеједно, неодвојива је од узнемиренога и безименог шареног карневала људске егзистенције, и то не као варљива физиономија закрабуљенога, него као биће вјечног и непромјенљивог лица којему у потпуности припада живот. Потреба да се човјек маскира има различите поводе и разлоге па се маска као функционални предмет ,,продужетка“ лица, образа, пројицирала својим различитим изгледима који су требали изразити особу, персону, људског бића овисно о контексту и околностима у којима се маска примјењује. Од грчке драме и слављења култа бога Диониса до пучких раскошних забава спектакуларног венецијанског карневала, од ритуалних маски примитивних племена до њихове свјетовне естетизације у ликовном језику модерне умјетности, маска у суштини представља тајну човјекову потребу за маскирањем. Маска је у суштини маскирање лица, те природне људске маске, којом изражава своју трагику, комедију, пролазност... смрт. Маска перманентно живи као својеврсна метафора у надстварности онога што ју је постварило и учинило предметом достојном своје функције.
ПРЕСУДНА УЛОГА Кључна слика која се сматра ремек дјелом модерне умјетности која је направила својеврсну револуцију у модерном сликарском изразу су Пикасове ,,Госпођице из Авињона“, насликане 1907. године. Ова славна слика своју креативну иновативност дугује управо студирању маски. Њом је на свој начин била инаугурисана такозвана ,,естетика ружног“ што ће доминантно владати у модерном и савременом ликовном изразу.
МАСКА ЦРВЕНЕ СМРТИ АЛАНA ПОА Хари Кларк, 1919.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Љиљана Крачковић | Уредница фотографије Ивана Божовић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
28. новембар 2020.
ЗАГЛАВЉЕНИ НА ПОЛА ПУТА
Краљевић је уснио САЊА ДОМАЗЕТ
„Презирем циркусе и фракове“, каже изазовно Џејмс Дин. „Парче мог меса је сирово и несварљиво. Многима ће застати у желуцу...“ Ипак, новинари га од почетка обожавају и називају – „сјајним као небрушени дијамант“
П
рича је стара као свијет: људи су престали да носе маске у театру онда када је маска срасла са лицем и лица преузела њену функцију. Зато је глумачки посао један од најтежих на свијету – на маску се навлачи маска. И зато се његује култура мржње према сопственом лицу, тијелу. Између човјека и Бога, остајемо заглављени на пола пута – глумци, невољени, дјеца јада. На најразличитије начине умјетници се боре са тежином маске на лицу. Она која ће се прославити као Марија Валевска на филму, сјећала се родне Шведске: „Дуге зимске ноћи биле су вјечно сиве, прашњаве, као тешки покривачи са мирисом на влагу и очајање“. Послије очеве смрти, Грета Гарбо најприје је радила у берберници, затим у робној кући у Стокхолму. Но, њене зјенице боје жада, дуги, аристократски дланови, нијесу могли да остану непримијећени. Тако започиње њена филмска каријера. ,,За мене је филм одувијек био бијег. Од сивих свитања у Стокхолму, од биједе дјетињства, од очевог ковчега са оцвалим ружама што су се круниле. Чим су ми понудили Америку, нијесам размишљала ни секунд. Као да је одлука о одласку одавно била донијета негдје у тијелу. А Америка је и тако онај свијет“. Њена каријера у Холивуду почиње блиставо. Касније ће рећи: ,,Нијесам била сигурна ни у шта, ни у кога, осим у камеру. Камера, а ко ће знати ког је пола камера, ме је вољела. И ја сам вољела камеру. На снимцима је неким чудом нестајала наслага црног снијега из мог погледа, сићушне флеке на лицу од година неухрањености. Камера је бацала преко мене талас сањарења“. Холивуд не познаје тамни, топли вртлог крвног сродства. Постоји само ,,инвазија сјаја“ филмских камера. Не смије да скине маску и оде на дан-два у Шведску. Не дозвољавају јој да оде на сестрину сахрану, боје се да ће се сломити и да се неће вратити на снимање. Сачуван је документарни снимак Гарбо која долази на пробно, звучно снимање. Када проговори, као да кадифени сјај раног љета обасјава просторију. Некакав сјајни контрамарш снене илуминације испунио је сваки кутак студија. Одмах добија прву улогу у звуч-
ном филму. Ово остварење је рекламирано са само двије ријечи: Гарбо говори. Њена каријера траје двадесет година. Онда нагло одлучује да се повуче. Тражила је само изговор да напусти ћорсокаке Холивуда. Једва је чекала да сљушти маску са аристократски блиједе коже. Мамио је расцват слободе, слијепи балони обичних дана у којима је сијао пунокрвни живот. Није се вратила. Никада. У млакој ноћи марта, када је преминула, узнемирено дрвеће јављало је по вјетру у Њујорку, да у њену част, тог јутра, све мора пропупити, замирисати, чак и само сунце мора да засија расцватом. Кад год у Скандинавији видим хиљаду нијанси снијега, што се сребрени у чаролији свитања, помислим на течни сјај њене коже, свијетло, сањарско помрачење.
ЊЕЖНИ ЧОВЈЕК Па ипак, једном момку смрт је скинула маску. Можда се том подмуклом царству званом Холивуд, што заудара на блуд, дроге и новац, никада није догодило ништа њежније од њега. Можда он и јесте жудио да постане звијезда, али је убрзо схватио да је то мјесто, фабрика за производњу снова од сапунице и очајања, заправо мјесто гдје никаква нада није дозвољена. „Осјећам да сам без бу-
дућности и без сјећања“, шапнуо је на једном снимању шминкерки Џејмс Дин. Одговорила му је полугласом: „Онда бјежи на вријеме, одмах. Овдје руже вену пребрзо“. Стигао је да види само један од три филма које је снимио и једини је глумац у историји филмске индустрије који је са овако малим бројем улога протресао Холивуд из темеља и ушао у историју са свега 24 године. Тврдио је „да човјек треба да сања као да ће живјети вјечно, а да живи као да ће данас умријети“. Једини је глумац у Холивуду који је два пута посмртно номинован за Оскара, а Амерички филмски институт уврстио га је на листу сто најбољих холивудских глумаца. Када за седамнаести рођендан добија мотор, заљубљује се у брзину. Јури друмовима одјевен у кожну јакну и поцијепане фармерице. На једном такмичењу побјеђује и по први пут слика Џејмса Дина излази у новинама. Но, пут до глумачке славе нема много ружа. Он одлази у град свих градова, тајанствени, топлокрвни, сурово лијеп и вазда обећавајући – Њујорк. У торби носи неколико кошуља, јакну и мокасине. Изнајмљује собу у поткровљу хотела у 44. улици. Плавокос, кратковид момак, са нечим дивљим, али и милокрвним у себи, дјеловао је занимљиво.
Пред премијеру филма „Источно од раја“, има ужасан страх. Током читавог снимања, Штајнбек је гунђао да је желио Бранда умјесто Џејмса Дина, тог „стидљивог, лабилног и непоузданог, плавокосог дјечака“. Али Елија Казан бијаше непоколебљив. Премијера је тријумф. Новинари Дина чекају више од четири сата. Није одјевен у вечерње одијело. „Презирем циркусе и фракове“, каже изазовно. ,,Парче мог меса је сирово и несварљиво. Многима ће застати у желуцу...“ Ипак, новинари га од почетка обожавају и називају „сјајним као небрушени дијамант“.
УБРЗАНО ВРИЈЕМЕ Звијезда јесте рођена. Али ће сијати још свега шест мјесеци од те ноћи. Вријеме као да почиње да се за Дина убрзава. Снима филм „Бунтовник без разлога“ и изјављује: ,,Да могу да бирам, умро бих у саобраћајној несрећи. Нема бољег начина, све се догоди брзо и нестане у тренутку“. Дин већ учествује на тркама, створио је нов стил одијевања – фармерице, бијеле мајице и кожне јакне. Наставља да се трка и послије неколико кварова на аутомобилу, купује „порше 500 спајдерс“ и тепа му „моја мала битанга“. Звао га је и „мала играчка смрти“.
Имао је мали роман са Барбаром Глен, који је трајао нешто дуже од вишенедјељног флерта. Писао јој је и љубавна писма. (Године 2011. продата су на аукцији за 36.000 долара.) А онда – његова дјевојка се изненада удаје за пјевача Вика Дајмона. Дин не осјећа ништа осим патње. Послије снимања филма „Див“, треба да потпише уговор за сљедећи, гдје ће, по први пут у Холивуду, цифра за хонорар глумца бити – милион долара. Он ни за то не мари. Скривен у аутомобилу иза цркве, посматра своју љубав у бијелом, како излази из цркве под руку са пјевачем. Присуствује незваничној пројекцији филма „Див“ са рукама умазаним бензином и моторним уљем. На новинама, сценаријима која му се нуде, непрекидно слика мртвачке главе и костуре. У радњи погребне опреме чак и позира у мртвачком сандуку. Када је прочитао једног јутра за погибију младог глумца Роберта Френсиса, мирно каже: ,,Сигуран сам да сам ја сљедећи“. Снима рекламу у којој упозорава на опасност од брзе вожње. Прије фаталне вожње, подмазао је поршеа 550 и пољубио му фарове... У ауту иза њих су два његова друга, имају договор да се тркају, али налијећу на милицију и плаћа казну због пребрзе вожње. Дин вози брзо, пребрзо, у складу са реченицом коју је често изговарао тих дана: ,,Умри млад да би био лијеп леш!“ На раскрсници калифорнијских путева угледао је ауто, који би, по пропису, морао да се заустави. Али – није. Посљедње што је Дин изговорио било је: ,,Није могуће да нас не види!“ Дин је страдао на лицу мјеста. Због повреда на Диновом тијелу, ковчег бијаше затворен. Сахрањен је крај мајке, на гробљу у Феримонту. Неко је откупио олупину аутомобила у коме је погинуо, поправио је и наплаћивао тинејџерима сједење за воланом – 35 центи пола минута. Четрнаест година касније, његова највећа љубав, Пјер Анђели, неколико дана пошто је прихватила да игра у филму „Кум I“, извршила је самоубиство. Холивуд је послије његове смрти остао налик на вријеме које више нема никакву причу да исприча. Јер је краљевић уснуо.
Пиљар, носач... главни Кум Да је унутрашњост маске крвава, знао је један млади Американац, италијанског поријекла, Ал Паћино. „Живио сам у изнајмљеним собама, зидови су се љуспали, а заједничко купатило стално је било заузето. Био сам пиљар, носач, домар, продавац ципела, чак и поштар… Али никада нисам звонио два пута… Ноћу сам читао халапљиво и то, најчешће, Шекспира. Њега читавог живота читам сваког дана… Увијек сам прихватао све позиве на забаве, надао сам се храни јер сам често био гладан… Идеалан сценарио за мене на забави тих година није био добра музика и лијепе дјевојке, него како неко вади ћуфте из фрижидера…“ Ал се усавршава, непрекидно ради на свом акценту, говорној и физичкој радњи. Игра најразличитије улоге по подрумима, сутеренима, магацинима… Онда му трагично страда мајка и он постаје апостол патње. „Имао сам црну рупу патње у утро-
би. Преко дана сам се још опирао болу, неким остацима снаге. Али ноћи су биле страшне… Лутао сам по пошумљеним ивицама града и ридао… Често бих тако дочекао зору…“ Тада долази 1972. и на једној забави среће Френсиса Форда Кополу. Копола га пита: ,,Коме да дам да игра главног кума сицилијанске мафије?“ „Бранду, наравно“, одговорио је Паћино, ни не слутећи да Копола њега планира за улогу Мајкла Корлеонеа. Потпуно се предаје улози. Води рачуна о сваком детаљу. ,,Има један момент у Куму два. Мајкл и његов тужни брат Фредо су на Куби, гледају Суперменов шоу у ноћном клубу и Фредо каже Мајклу - Џони ме је увијек доводио овамо. И ти видиш у том тренутку да Мајкл схвата да га је Фредо издао. То је морало да се одигра тако да не помјерим ниједан мишић на лицу, али да промијеним стање. То сам и урадио и пробудио се у болници. Претјерао сам
са радом на тој улози. То је најбо- зову, нећу успјети да стигнем до ље од свега што сам одиграо, чини бине. Молио сам се - Боже, само не ми се…“ За потребе снимања фил- ја. Кад су рекли - Џек Лемон, према упознао је чланове сицилијан- плавило ме је невјероватно олакске мафије у Америци, дружио се шање“. У Куму два на почетку није са њима. Али никада није хтио да о желио да игра. Редитељ је погретоме говори. „По оцу ја сам јужњак, шно мислио да Паћино скривено то значи отворен гроб. Када обе- жели већи хонорар. Тако да је са ћам да нешто нећу ником одати, шестсто хиљада долара сума ското је тако. Гробови се не отварају“. чила на – милион. Постао је славан, Сам Паћино није отишао на додје- али до славе никада није много дрлу Оскара. „Плашим се тих додје- жао: ,,Има једна реченица коју вола. Једном сам био, кад сам играо лим: Слава је првобитна срамота. у Серпику. Мислио сам, ако ме про- Зато што Бог зна ко си“.