KULT - Dodatak za kulturu i društvo 05.12.2020. by Pobjeda

5. децембар 2020. | година I | број 40

ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО

O ТРИЈУМФУ ГЛУПОСТИ

Децембарски игроказ НАДА БУКИЛИЋ

ISSN 2704-5226

ИВАНА БОЖОВИЋ

огледајте, уважени господине Петровићу: измаглица над градом, хладњикаво, а децембар загризао да још једну годину гурне испод себе. На све стране новогодишњи украси. Видите: ено Дјед Мраз са пуним џаком дарова, свјетлуцаве звјездице, шарене бомбице, фењерчићи. Јелке и јелкице... – Стижу празници! Радујмо се. – Празни дани у низу... – Но, ми се нећемо предати. Је ли тако, господине? Све што смо се договорили, важи. Све је спремно. – Велите: добар комад земље? – Добар? Одличан, драги мој, одличан! Такав нећете надалеко наћи. Гарантујем. Бићете задовољни, штовише: презадовољни! Моћи ћете учинити што год да сте замислили. – Није нека вододерина, блато или, не дао бог, пустара? – Ма, што Вам пада на памет?! Каква пустара, која вододерина? Па, ту је све баш онако како сте тражили. Уосталом, онако како треба. – Знате, Вама се може учинити да сам ја нека цјепидлака; али, ради се о томе што желим да све буде погођено и намјештено како треба, да бих уопште остварио свој план. Јер, то... То, драги мој Петровићу, то ће бити чудо невиђено! Само ако све буде поуздано и сигурно. – Павеле Ивановићу, па ја сам Вас одмах разумио. Вјерујте ми, све је онако како Вама треба! – А брдо!? Има ли тамо какво брдо? Брдо ми је неопходно. – Има. Неколико. И брдо и равно, и косина и висина, и шума и ливада. Све. – Да, да. То је, видите, веома важно. Иначе бих морао да смишљам адекватне кулисе, па да их конструишем, па... А то је огроман посао. Било би неизводљиво. И прескупо радити нешто такво... – За то не брините. Никакве кулисе Вам неће требати. Имаћете све у природном издању. Чак имате и поглед на море – са дивног видиковца, дивног! – Разумијем, разумијем. Одлично. Али... Не замјерите ми, господине Петровићу, кад већ поменусте море, испашће – прво тражио прст, а сад хоћу да Вам узмем руку – али, да нема и какво језеро у близини... можда ријека, двије? – Ви као да сте били тамо? Има! Има све то! И море, и језера, и ријеке, и потоци. Драги Павеле Ивановићу, ја Вам понављам да је то савршен комад земље и да никако не смијете да бринете. Чак вјерујем да превазилази Вашу машту. Али, ево, нећу да прејудицирам ствар... – Добро, вјерујем Вам: савршен комад земље. Одлично. Али, знате, требаће ми и људи... – Имаћете и људе. И они су... Добро, не могу рећи: савршени, али свеједно – ни такве људе ниђе више нећете наћи. Разноврсни! Да бирате! – Аха. Добро, добро... Значи: терен и статисте имамо. Одлично. А видите, за пројекат који радимо, подразумијевају се и такозвани пратећи елементи: медији, логистика, професионалци... – И то ћете добити! Имамо све медије, имамо и аналитичаре – у сваку се област разумију, што год да их питате, анализирају! Првокласно! Имамо и графичаре, и дизајнере, и врло умрежене и повезане теренске раднике. О глумцима да не причамо! Па пјевачи, фолклористи, гуслари... Укратко: имамо све од плакатера... хоћу рећи – оних што лијепе плакате и дијеле флајере по улазима, па до најобразованијих кадрова! Све!

Кажем Вам: имали сте луду срећу што сте усред онолике Европе баш мене срели! – Ако је тако како Ви кажете, господине Петровићу, онда ја могу извести свој план до краја. Не знате како сте ме усрећили. Ви сте и сами радили драме, па знате како је то захтјеван посао и колико ту има детаља који... – Драги мој, драме које сам ја радио, писане су на чудан начин: док траје први чин, ми... или ја сам, пишемо сљедећи, и тако стално. Зато је наш репертоар био врло згуснут. Разумијете? Статисти нијесу могли да предахну, а камоли главни глумци. Зато смо ми и спремни и управо идеални за Ваш подухват. И сви ће радо учествовати, што је, такође, врло важно. Од ђетића, до стараца. Код нас су људи свикли да се сликају за историју, о спектаклима да не говоримо. Вјерујте ми. Такође, код нас људи нијесу ни гадљиви ни пробирљиви: они су поклоници умјетности и могу да играју коју год улогу да им задате. И принца и просјака, и ниткова и хероја... ако треба, могу да играју и ћурана и вола. – Необични људи!? Ултраталентовани!? Страх ме је! Видите, уважени господине Никола... мили мој Коља Мирковичу, страх ме је од толиких могућности!? Јер, ово што радим мора бити... – Разумијем, Павеле Ивановићу. Будите сигурни у моје ријечи. Знам што Вам говорим. И бићу ту да Вам помогнем. Само Ви заокружите Ваш план, барем генерално – да бисмо виђели ко ће што да ради, ко ће да глуми, а ко да пјева, игра, скакуће... За остало не брините. – У срце ме дирате, драги пријатељу, у срце! Данас сам најсрећнији човјек на свијету! Како је дивно сарађивати са људима који... који разумију естетске намјере! – Веома ми је драго! Веома! Ах, каква је то срећа била да се сретнемо!? Сâмо провиђење! – Да. Него, не питах Вас, малтене, најважније: хоће ли тамо имати довољно мртвих душа? Схватате, без њих се ово не може постићи... Оне су пресудне за... за... Баш за естетику свега! – Ееее, ту сам Вас чекао! Ха ха ха ха... Па, драги мој, ја

Вам не бих ни нудио – не бих ни помислио! – баш тај комад земље, да нема довољно мртвих душа. И оне су разноврсне: имамо мртве који се воде као живи, живе који се воде као мртви, живе који се понашају као мртви, а имамо, наравно, и мртве који још вјерују да су живи! И има их колико год хоћете. – Има? – Бар шесто хиљада! И све мртво. Само за порез ваљају. Кажем Вам: што год да замислите, ми ћемо надмашити. Него ми скромност не дозвољава да се хвалим колико би требало. – А околина? Како је са онима споља? – Ма, одлично: они нама пошаљу неку глупост, ми њима; они опет нама, ми опет њима – све усклађено. Важно је сарађивати. – Дивно! Плашите ме толиким постигнућима... Са друге стране, разумљиво је. Писац сте! – Да, да. Јесам. Ал’ то што сам ја писац... Заборавите. Сад ме занима: што Ви, уствари, желите да остварите? Не разумијем сасвим: што ћете постићи? – Тријумф, драги Никола Петровићу, тријумф! – Разумијем то, забога. Него не разумијем што је циљ тог тријумфа? Све драме које сам ја осмишљавао, писао, режирао итд, имале су одређену сврху. Дакле: чиме ће се све то завршити, господине Чичиков? Чему ће, на примјер, послужити то што сте замислили учинити са овим мртвим душама? – Ех, Никола... Никола Петровићу – види се да сте старог кова. Чему ће послужити? Не знам. – Како не знате? У вријеме мог театарског стваралаштва... – Не знам, вјерујте ми. А Ви, Петровићу, што сте писали, писали сте и написали. Имали сте сјајне заплете и грозне расплете, добре узлете и лоша приземљења... – Полако, господине Чичиков, полако. Ја не бих да се сада вријеђамо... Ипак Вам нудим сјајан комад земље! – А ја, ипак, не знам! Још чекам, а децембри, као што видите, пролазе. Знаћу тек кад онај лијени Гогољ заврши свој сценарио.

5. децембар 2020.

ШТА ЈЕ ТО У ЉУДСКОМ БИЋУ ШТО ГА ВОДИ НА НАЈНИЖЕ ГРАНЕ

БЛАГОТА ЕРАКОВИЋ

мале све више маха, а углавном су се причали вицеви, рекао сам: „Ако ми дозволите, ево ја ћу вам испричати неколико аутентичних црногорских вицева, јер ово све што сте до сада причали је чиста глупост која са Црногорцима и Црном Гором нема никакве везе“. ,,Унапријед признајем, један сам од ријетких Црногораца који то признаје, да нема те ствари које Црногорац не може бити на свијету, сем једне: НЕ МОЖЕ БИТИ ГЛУП! Ово што сам чуо од вас је толико без маште, без икакве инвенције да се чуду начудити не могу, гдје су они моји дивни другови са којима сам радо проводио дане дуги низ година у Београду, а који ни у примисли нијесу имали намјеру да на било који начин ме отуђују и сврставају у припадника једног глупог народа“. Када у ширем смислу те ријечи посматрамо глупост као категорију, она, по мени, није никакво ментално обољење. Напротив, ради се

о нечему што неко кога сматрамо глупим је понајмање зато крив. Могу разне чињенице на њега да утичу: породица, укупан породични одгој, школа, друштво у којему се креће, а по мени највише друштвени систем у којему та индивидуа одраста. На примјеру савремене Црне Горе то се да најбоље видјети. Послије добрих 45 година у миру, са паролом коју су с правом пропагирали комунисти и социјалисти: „Сви смо ми једнаки пред богом и пред људима“, а то је давно рекао Његош ,,Брат је мио које вјере био“ и ,,Не пита се ко се како крсти но чија му крвца грије прси, чије га је задојило млијеко“. То су у социјалистичком (комунистичком) систему дефинисали као ,,братство и јединство“. Ја сам растао у том синдрому иако сам из типичне патријархалне црногорске породице. Долазе злосрећне деведесете године када идејa која је афирмисана

wga.hu

вијек сам сматрао да је глупост у одређеним ситуацијама чак и шармантна. Као дјечаци и младићи увијек смо имали неког у друштву који није био на „нивоу“ па смо са њим збијали шале, наивне, дјечачке које никад нијесу прелазиле у свирепост. Бар је тако моја генерација радила. Међутим, данас у палети људских осјећања глупост није више нешто са чим се треба шалити него озбиљан проблем у којему се нашло свеукупно наше друштво, мислим првенствено на ово наше црногорско. У једном етаблираном друштву у Београду, гдје сам провео дуги низ година и са свима њима имао изузетно добре односе, одједном ме дочекаше са некаквим причама о Црногорцима које су мене, благо речено, изненадиле. Међутим, пошто су приче заузи-

Озбиљан проблем, а не шала

„НЕВЈЕРНИ ТОМА“ Каравађо, уље на платну | Сансици Палата, Потсдам, Њемачка

роз историју смо учили о врстама тријумфа - у ратовима, олимпијадама… познајемо тријумфалне капије, пехаре, томе у част пјевамо епове, оде радости, химне. A, како то у историји бива, свијет се ипак окреће, загазили смо у огледало тријумфа и умјесто капије клешемо споменик коначне глупости. Глупост доживљава пуни успон у свијету, али још увијек није доживјела тријумф. Римски тријумф представљао је јавну церемонију попут карневала, која се одржавала у част војсковођама. Церемонију тријумфа отварали су поглавари поражених народа, које су на крају спектакла убијали, слиједили су им робови, каравани са златом и благодетима опљачканим у рату, за њима су ишли музичари, цртежи битака, плесачице па тек на крају побједници и њихова војска. Иза тријумфатора стајао је роб који му је изнад главе држао ловоров вијенац. Роб је тријумфатору шапутао на уво Мemento mori – сјети се да си смртан, Respicе post te, hominem te memento – осврни се

Имамо апостолску власт у којој један доктор наука и професор универзитета изиграва, Боже ми опрости, Исуса Христа и организује владу по канонима ,,дванаест апостола на челу са Исусом Христом“. Сматрам да је то највеће заглупљивање које се десило у мом бурном и релативно дугом животу

на овом простору још у 19. вијеку (Његош, Мажуранић, Људевит Гај...) а дефинисана у другој половини 20. вијека одједном прераста у клерикалну хистерију. Више дојучерашње комшије, пријатељи, често и рођаци нијесу више ни пријатељи ни комшије ни рођаци, ни Муслимани, него Турци које треба тјерати у Малу Азију и светити се за изгубљено Косово. Браћа по Христу римокатолици су лопатари јер се крсте са четири прста, шкутори, усташе... Питао сам се као већ одрастао човјек, у четрдесетим годинама живота, шта нам ово би? Тумачио сам то једноумљем у доба социјализма-комунизма, комунистичка партија и тачка, и одједном је ,,дух изашао из боце“. Пут тога ,,духа“ је за собом оставио крваве трагове. Није моје да тумачим појединости, то ће урадити прије свих историчари, у политичаре апсолутно немам повјерења, али то што се чинило по Босни и у једном дијелу Хрватске је одраз највеће глупости у историји Јужних Словена. Ко вам може преко ноћи, тако рећи, објаснити да онај са којим сте до јуче у братству и слози живјели, одједном постаје неко ко је, само због тога што испуњава друге вјерске обичаје ваш непријатељ, неко кога треба протјерати или уништити. Оно чега се највише стидим је учешће стваралаца различитих врста умјетности и културе, који су тако здушно подржавали све па чак и геноцид, а то и данас раде. Црна Гора је у овом тренутку колатерална грешка ДПС-а и осталих партија које су тридесет година биле на власти у Црној Гори. Зар нијесу имали мудрости и конкретних чињеница да осјете шта им се спрема од стране Српске православне цркве која је толико узела маха у Црној Гори, не проповиједајући изворно православље и хришћанство, већ затуцање и заглупљивање оних који у живо-

ту нијесу у руке узели, а камоли и прочитали Стари завјет, Нови завјет и многе умне књиге у којима се пише нешто сасвим супротно од онога што им се са олтара црногорских цркава проповиједа од необразованих и острашћених духовника. Крећу литије и молебани! Само онај ко није имао било какве везе са стварношћу, онај ко се отуђио од народа, који је своју бригу ставио испред бриге народа, а све под пролeгоменом политика и Црна Гора на првом мјесту, није могао да осјети и види каква се опасност надвила над Црном Гором. Шта сад имамо? Имамо апостолску власт у којима један доктор наука и професор универзитета, изиграва, Боже ми опрости, Исуса Христа и организује владу по канонима ,,дванаест апостола на челу са Исусом Христом“. Сматрам да је то, по мени, највеће заглупљивање које се десило у мом бурном и релативно дугом животу. Ко данас на свијету може градити највеће друштвене институције од прворазредне државне важности на принципу Библије и нечега што он мисли да је свето, а било је свето прије 2000 година, а данас тој светињи треба исказати само поштовање и ништа више. Једино ако господин мандатар као професор машинства не мисли да је држава зупчаник који кад пукне треба замијенити новим и ,,Ћао дико“. Нећу да коментаришем обједињавање, не четири него пет министарстава у једно: култура, просвјета, наука, спорт и министарство младих, желим да госпођа Братић направи јединствен подухват у друштвеној историји свијета и државном управљању и да нешто што се објединити не може ,,ни по Богу истиноме“ обједини и учини примјером за све друштвене системе овога ,,бијелога свијета“. 

САСВИМ ЛИЧНО

Криви смо сами иза себе, сјети се да си само човјек. Тријумфатори, без обзира на славу и моћ глупост су плаћали својом главом од Јулија Цезара, Калигуле, Нерона… Како је historiа magistra vitae est – на крају, глупост увијек неславно тријумфира. У есеју ,,Основни закони људске глупости“ Карл М. Ципола наводи да један од основних закона глупости гласи ,,глупа особа је најопаснија врста особе“. Тешко је данас одредити ђе и када глупост почиње, интернет нам омогућава да пратимо њен развој и све њене фракције. По Циполи, у претходној ери утицаји на друштвену организацију долазили су од цркве, сталежа и касте, осврћући се на савремено друштво, додаје да сада имамо политичке странке и бирократије а религију је замијенила демократија (у неким друштвима).

Какав ли тријумф чека наше вријеме? Морао би бити спектакл који Рим а ни Бразил још нијесу виђели, овај суноврат разума заслужио је grand finale, надајмо у забораву а не лудилу како обично и бива. У демократском уређењу општи избори су најефикаснији инструмент за осигуравање стабилног одржавања дијела глупих људи међу моћницима. Али, шта то ствара од нас, заглупљене воајере или будуће револуционаре? У револуцију слабо ко вјерује. Глупо би било именом и презименом тражити кривце. Криви смо само ми, који вјерујемо да образовани људи су посљедично и паметни, убијеђени смо да они који носе мантију су продуховљени и да баш њима Бог шапуће на уво као што је роб шапутао тријумфатору. Вјероватноћа да је особа глупа независна је од

било које друге особине те особе, колективна глупост се осликава у невиђеној површности, дијагоналном читању, у зазирању од истине и од себе. Глупи смо јер себе лажемо, вјерујемо да се лоше ствари дешавају другима, дозволили смо да нас колективна глупост порази пред цијелим свијетом а ми празно гледамо како ћемо још глупље нестати. Наша глупост нам се већ на велика врата реваншира, свети нам се јер смо мислили да образовање, култура, наука нијесу битне. Проблем с глупим људима настаје када они заузму позиције моћи, положаје у друштву по дубини. Једини начин да се одбранимо од тога је критичким размишљањем и рефлексијом. Док год се према глупости индиферентно односимо, а она улази у све структуре и

ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ удружује се са мржњом и злим намјерама, постаје опасна и погубна, чему често и свједочимо. По Циполи, што и ми можемо посвједочити они не-глупи људи увијек потцјењују моћ глупих, поготово заборављају да се она јавља у свако доба и на сваком мјесту, под било којим околностима, а бавити се и радити са глупима увијек бива најскупља грешка. И права је глупост размишљати да ће све бити добро, доћи на своје, и да се све дешава с разлогом. Јер на крају осврни се иза себе и сјети се да си само човјек. 

5. децембар 2020.

АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ МЕТОДЕ

ДРАГАН РАДУЛОВИЋ

глупости ваља мислити одмјерено и полако, без употребе тешких ријечи, а поготово без тријумфализма и потцјењивања. Ко год је себи допустио луксуз да потцијени глупост, на крају је испао глуп. Дакле, опрезно. Глупост за почетак ваља разликовати од наивности. Каже: „Испао сам глуп“. Нијеси, био си наиван. Добар човјек вјерује људима и због тога често буде преварен. Глупост полази од себе, од своје лукавости и покварењаштва, па то без ограде учитава у друге људе, и тако се унапријед чува од преваре. Наивност је безазлена, глупост није. Ако је тачна она стара пословица, да се ђаво најслађе смије када лопов лопова покраде, тако му је, вјероватно, право уживање да посматра двије глупости како покушавају „надмудрити“ једна другу. Сва је прилика, у посљедњих неколико деценија родила је добро и

Заводљиви сјај празнине

Људи који дуго памте кажу да је глупости и раније било, али и они су збуњени постојећом количином и квалитетом. Да, да, глупост нам је постала квалитетнија. Образованија. Упућена у средства масовне комуникације, а поготово у функционисање друштвених мрежа

свуђе је има. Људи који дуго памте кажу да је глупости и раније било, али и они су збуњени постојећом количином и квалитетом. Да, да, глупост нам је постала квалитетнија. Образованија. Упућена у средства масовне комуникације, а поготово у функционисање друштвених мрежа. Да поређење са вирусом није већ постало банално опште мјесто, можда би било одговарајуће. Задовољства су јој биједна, али јој је смијех грохотан. Надалеко се чује. Њен смијех не увесељава друге, него их понижава. Дакле, иако се често смије, глупост нема смисла за хумор. Поготово не на сопствени рачун, тај ниво метарефлексивности за глупост је не-

достижан. Што је и сасвим разумљиво: тамо ђе нема духа, изостаје и духовитост. Због тога ју је лако препознати: одаје утисак лажне запитаности над судбином свијета, јер она брине само велике бриге, и мислима је увијек у сукобу против „мрачних сила и теорија завјере“... Сирота глупост, скоро да је човјек пожали против каквих се авети она бори свакодневно. Глупост није лака. Напротив, што каже Андре Гликсман: „Глупост је метода“. Мисли она своје мисли, изводи закључке, развија доказе, бави се истраживањем и долази до одређених сазнања... Посједује и своје истине, као и значајне представнике. Пун их је интернет. Али и академије, универзитети, при-

ча је планетарна. Глупости највише постоји тамо ђе је човјек најмање очекује. (Код себе, такође, не треба имати илузија.) Али све истине глупости, сви њени докази, сва величанствена грађевина којом она засјењује и заводи простоту – све је то само ментални отпад, неупотребљив за било какву озбиљну работу. Празна је и тешка истовремено. Што је парадоксално само на први поглед. Празна је јер је бескорисна, а тешка јер у себи гомила, и умножава, ништавности до у бесконачност. Упозоравам да Гликсманову мисао не схватимо олако, јер ако је овај савремени филозоф, образован у духу картезијанске традиције, глупост прогласио мето-

дом, није то учинио без основа и ваља о његовом увиду пажљиво размислити. Најмање штете глупост чини у умјетности, а највише у политици. А занимљиво, с једнаком страшћу воли да влада, као и да ствара умјетничка дјела. У умјетности је глупост лако уочљива: недостатак мјере, или зачина има превише, или премало! А најчешће соли недостаје, па све обљутави. У политици се већ теже препознаје, али није немогуће. Политика је озбиљан занат који се дуго учи и захтијева пуно вјежбе. Потребно је знање, вјештина, рад... Наравно, неопходна је и одређена количина лукавости и покварењаштва, не смета. Политика је свакодневно подешавање осјетљивих ентитета који се зову: држава и друштво. Обавља се употребом прецизних инструмената, веома пажљиво. И као работа добре домаћице – неђе сам чуо то поређење, и допало ми се – најбоље је урађена када се не примјећује. Е, када га глупост обавља чује се шкрипа и бректање, материјал се напреже и пуца, шавови се рашивају а ивице губе елегантни поруб. И на сцену тада ступа бјесомучна производња буке, што више и јаче. Ко зна, можда глупост својом присутношћу није толико завладала планетарно, колико се памет повукла и дигла руке у знак предаје? Ако је то случај, тек онда смо у великом проблему. 

ДЕЦЕНИЈЕ ПОТОНУЋА И СВЕОПШТЕ ВУЛГАРНОСТИ

Ода ендемском простаклуку

нате ли што је Канин хотел Подгорица? Сигурно не знате, јер не бисте хладнокрвно гледали на дугогодишњи простачки бестијаријум који се над поменутим објектом демонстрира. Не морате бити архитекта, па да схватите да је хотел Подгорица истински архитектонски бисер, суптилни склад између екстериорног и ентеријерног изгледа, сама естетизација датог дијела десне обале Мораче, поема о луцидној употреби простора и локалног материјала, који тек заједно добијају своју поетичку димензију и, коначно, она благо развучена композиција читавог објекта која рафиновано прати, гледано из градског средишта, највидљивији и најљепши дио десне обале Мораче.

Што да причамо о темељном неукусу и трајном обесмишљавању драгоцјене националне културне баштине, кад власт није имала слуха ни за варварско девастирање и темељно преправљање вјековних сакралних црногорских храмова, као најосновнијег обиљежја националне културе и традиције?

Без обзира на искрену посвећеност, претежно младих архитеката, сакупљених у невладину организацију Кана, објекат више не може бити спашен. Њему су прво извадили срце, најпростачкијом преправком ентеријера, који је незамислив без своје синтезе са спољним изгледом објекта, а на крају свестрано угрозили простор наводном неолибералном халапљивошћу и неукусом. Никад Кана не би пристала да пројектује хотел Подгорица у данашњем окружењу, поред оног солитерског чудовишта од седам спратова које се надноси над њеним дјелом, несумњиво срачунатим да омаловажи и понизи објекат који је својевремено једногласном одлуком Жирија освојио чувену југословенску Борбину награду.

Са не малом носталгијом треба се данас присјетити непоновљивих Каниних објеката са стилом, које је пројектовала дама са данас вапијуће недостајућим њеним рафинманом и шармом. Јединствена Канина појава непоновљива је и

незамислива у данашњој епоси свеопште вулгарности. Гледамо азгине супруге, или ћерке савремених богатуна, које се нашим опљачканим новцем шепуре по најскупљим иностраним бутицима, довлачећи отуда скупу робу која им стоји као пилету сисе. Уосталом, што да причамо о темељном неукусу и трајном обесмишљавању драгоцјене националне културне баштине, кад власт није имала слуха ни за варварско девастирање и темељно преправљање вјековних сакралних црногорских храмова, као најосновнијег обиљежја националне културе и традиције? Колико је само у протеклих тридесетак година малобројна освијештена црногорска интелигенција упозоравала да власт у Српској

православној цркви гаји и његује чудовиште које ће јој главе доћи? Није само власти дошла главе, јер дојучерашња полуписмена опозиција то није знала, него је СПЦ својим јараком и измишљањем у православљу непознатих ритуала, од литија до клечања на погребу, или аплауза говорницима изнад одра, послала у гроб десетине недужних грађана ове земље. Да ли ће неко због тога одговарати? Какви, Боже сачувај, како да одговара наша омиљена СПЦ, коју обожавамо, прије свега, због тога што је српска. Она осам стотина година као „аутокефална“ траје у Црној Гори, у којој постоје цркве посвећене Светом Сави, а изграђене више деценија прије Савиног рођења? Уосталом, ово што нам се

СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ

Борбине награде данас представљају најпробранију антологију југословенског градитељства и архитектуре, за читаво вријеме нашег боравка у не увијек неразумном једнопартијском друштвеном систему, који је често имао критеријуме далеко изнад данашњих. Комунизам је, каже београдски писац, и знатно успјелији филмски редитељ, Живојин Павловић био „Периклово доба за културу“. У комунизму сигурно не би било допуштено такво понижавање једног високо вреднованог и награђеног, практично архитек-

тонског ремек дјела, какав је хотел Подгорица. Сад кажу да ће га претворити у канцеларије фирме која се не бави угоститељством. Што онда радити са оним надахнутим силаском готово на ријеку, и оном фином терасом најмање намијењеном канцеларијској конфекцији. Готово сам сигуран да би хотел Подгорицу, данашњи властодршци, ако би им то донијело и релативно скромну добит, радо претворили у коњушницу, или могуће одлагалиште отпада.

У ПРОТЕКЛИХ ТРИДЕСЕТАК ГОДИНА МАЛОБРОЈНА ОСВИЈЕШТЕНА ЦРНОГОРСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА УПОЗОРАВАЛА ЈЕ ВЛАСТ ДА СЕ У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ГАЈИ И ЊЕГУЈЕ ЧУДОВИШТЕ КОЈЕ ЋЕ ЈОЈ ГЛАВЕ ДОЋИ август 2020. године

РАЈКО ЦЕРОВИЋ посљедњих пола године догађало, давно смо испробали и темељно увјежбали. Лако нам је било све још једном поновити. Једноставно, кад год београдској пропаганди затреба - Црногорци, част мањинама, одмах су спремни да поблеје. Што смо друго радили самим крајем осамдесетих и првих година сљедеће декаде на оним бескрајним митинзима него блејали? Митинзима у Црној Гори дефинитивно је требало најмању бившу републику чврсто притегнути уз Србију, како јој случајно не би пало на памет да и она сјутра тражи државност, већ да се суверено утопи у „братску“ републику. Башка што то нијесмо прочитали, већ смо, супротно властитој историји, дигли џиде и барјаке и кренули да убијамо људе који нам ништа нијесу радили, напротив били нам племените комшије и пријатељи. Како смо темељно увјежбали митинге, крајем осамдесетих и почетка деведесетих, тако смо опет, по захтјеву београдске пропаганде, жељно и орно прихватили нове, то јест литије, јер смо се, забога, митинга били ужељели. Опет су православни Црногорци, опет без својих разумних мањина, развили туђе заставе, упртили туђе иконе и запјевали туђе пјесме, као „Не дамо светиње“, јер неће Црна Гора газдовати ни својим гробљима ни својим црквама и манастирима док је нас свјесних литијаша, док ми суверено располажемо вирусом којим смо стотине заразили, али приде стрпали у гроб и једног митрополита и једног патријарха. 

5. децембар 2020.

У ЗЕМЉИ ЧУДА

ву тему неутрално је почети са Црним петком и попустима по трговинама. Наш народ највише воли да тргује. И да иде на сахране. И све у доба пандемије, никада горе и страшније. Сада размишљам како је српски народ у Црној Гори патриотизам могао да испољи и на сахранама, док су Црногорцима преостали патриотски скупови, док је ЦРНИ ПЕТАК... претпостављам, ујединио и једне и друге. И размишљам како се том тријумфу глупости вирус радује... без великог напора и труда, коначно се усељава у обје сукобљене групе у држави Црној Гори. Као филмски сценарио... или као из бајке, и коси протагонисте или подстрекиваче сукоба. Шаљива теза ослоњена о многоструке теорије завјере као ултимативни тријумф глупости. Оне да вируса нема и да служи томе да би прочистио људе, и свијет оставио богатима и моћнима. А које ће „будале“ онда да јурцају у трговине? И ко ће да зарађује? У свакој муци понешто се открије. Ова је открила колико смо примитивни и глупи. И колико се не одваја битно од небитног. Оно што ме посебно радује као тријумф глупости јесу укидања културних дешавања због, како кажу, окупљања. Сада сам два пута походила сличан, и то не као учесник, него као публика. Фестивал ауторског филма у сусједној држави, у којој често боравим. И сви носимо маске, мјере температуру, гужве нема, јер ко ће жртвовати здравље а да није неки озбиљан попуст у питању или масовна сахрана која нам омогућава статусни напредак. Као и скуп у организацији политичара. И фестивал потврђује моју тезу, да су људи који имају потребу за културним дешавањима цивилизовани. Тамо ме није страх да питам неког - да ли су у реду због дистанце или чекају неког... јер се и то поштује. А у реду за самопослугу, да не помињем аутобусе, ме страх.

Немам са ким да се попнем на кров и кријући се шапнем „Бићемо бољи људи“. Не вјерујем. Само у филмовима, књигама... А врло брзо ће прстом показивати на нас који имамо такве потребе. И исте су већ сасвим сулуде, јер ни родитељи не кажу дјеци... мораш да научиш и не покушавају да дјеца схвате... јер тријумфује глупост

ДОБРИЛО МАЛИЏАН

MАРИЈА ПЕРОВИЋ

Црни петак у вријеме короне

НАШ НАРОД НАЈВИШЕ ВОЛИ ДА ТРГУЈЕ, ДА ИДЕ НА САХРАНЕ, И СВЕ У ДОБА ПАНДЕМИЈЕ 27. новембар 2020. године

Џаба вирус, ако добијем батине. Јер онда је могућност и за заражавање већа. Болести код људи уносе страх. И зато је фестивал посвећен опусу Влатка Гилића и плакат фестивала је инспирисан Гилићевим филмом КИЧМА. Јер када сте уплашени не размишља се о кичми. Влатко Гилић је рођени Подгоричанин и југословенски редитељ. Дио његовог опуса се чува у Музеју савремене умјетности у МОМИ. И пао је на памет савјету Фестивала ауторског филма, и уз помоћ црногорске кинотеке приказаће се сви његови филмови. Једна од борби да глупост не тријумфује је и одржавање таквих фестивала. И премда промишљам и запита-

на сам генерално, након филмова које сам погледала, помислила сам да запитаност није грешна. И међу малим бројем људи који поштују мјере, подразумијева се. И даје нам међусобну наду. Не наду у вјечни живот, већ у смислени. Не наду у повластице, него у препознату вриједност. А не препознајемо је. Док пробамо гардеробу из Заре, док се гужвамо по продавницама. И поред постојећег глобалног хаоса, бесмисао појачавамо на сваком нивоу. Гледала сам два остварења везана за СССР која говоре о бјежању од одговорности. Једна је већ култна серија Чернобил, у продукцији HBO-а, а други је руски филм Андреја

Кончаловског - Драги другови. За оба остварења су карактеристичне сличне ситуације – централни градски комитет чека врхушку из Москве и не доноси никакву одлуку. Знамо доста о чернобилској катастрофи, о овој из Новочеркаска када су радници ступили у штрајк, и десио се масовни масакр (почињен од стране КГБ, истурена војска). А након тога трг је асфалтиран и на њему је организована игранка, мало ко је знао ишта. Не бих ни ја знала да не одох у кино. Али имала сам утисак као да живим данашњу стварност, гдје је недоношење одлука помогнуто короном. Не смије да се сноси одговорност за окупљање по КЦ Подгорица, ова

већа да не помињем, јер посљедице могу да буду и пуцњаве, и губљења политикантских позиција, а људе ће побити корона. И сахранићемо мртве, неке безимено као свуда по свијету, а понеке церемонијално. А слично би се десило и да је умро важан политичар у августу мјесецу, на примјер, прије него су карте биле овако подијељене. Између „добрих другова“. Мајка у прозваном руском филму, учесница Другог свјетског рата, каже кћерки штрајкачици, чији је безимени гроб - недавно тражила, док се крију на крову „Бићемо бољи људи“. Дивна илузија. Али неопходна. Тако се филм завршава. Са надом. Њих двије сигурно хоће. Јер су имали способност да схвате. А сви ми који у свему овом па макар и као посматрачи учествујемо, питање је. Јер и ја размишљам да ли је добро што смо до прије двије године „асфалтирали 1918“, прво у интересу братства и јединства, а затим асфалт разбили и након два АВНОЈ-а, и свих скупштина и устава, прије пар година. И тиме нијесмо добили, макар не на „нашој страни“, и у добру и у злу чуваћемо Црну Гору. Него смо добили по разним „комитетима“, уз коњак и шта год, чекање на врхушку док су људи по улицама или на сахранама, и са вирусом и без њега. А као што сам написала, док тријумфује глупост, коју бих назвала лудошћу, и ја се само у „примитивизам негативним“ кластерима усуђујем да нешто кажем. А кажу да сам храбра, и питају ме шта ће ми то... На улици не бих смјела, не због вируса – носила бих маску, него због глупих, примитивних и безумних људи. А као бивша пионирка, одрасла у осамдесетим, дајући часну пионирску ријеч, изјављујем – радили су на томе сви из разних комитета и синода, интензивно посљедњих 30 година. На тријумфу глупости. И ја немам са ким да се попнем на кров, и кријући се шапнем „Бићемо бољи људи“. Не вјерујем. Само у филмовима, књигама... А врло брзо ће прстом показивати на нас који имамо такве потребе. И исте су већ сасвим сулуде, јер ни родитељи не кажу дјеци... мораш да научиш, и не покушавају да дјеца схвате... јер тријумфује глупост. И парафразирајући тужно-иронични наслов руског филма, а тачан... констатујем – то су добри родитељи. Повешће их у тржни центар и купити им шта желе. Још боље– ако је на Црни петак. Попусти су велики. 

ПОНАВЉАЊЕ ГРЕШАКА ИЗ XIV ВИЈЕКА

Умјесто опреза слијепа вјера ВУКОТА ВУКОТИЋ

јероватно најцјењенија ствар на овом свијету је побједа. Откад зна за себе људски род је цијенио и славио побједнике. Чак и побијеђена страна увијек осјећа макар респект према побједнику. Но, до побједе је јако тешко доћи, потребни су рад, воља, упорност, знање, одлучност, храброст. Зато се тако и цијени. Понекад се деси да побједника одлучи усуд или неки срећан сплет околности, као на примјер када је Клаудије постао римски цар. Међутим, сасвим ријетко се деси да тријумфује глупост. Још одавно, мудри људи су примијетили да је злу за побједу довољно да добри људе не ураде ништа.

Исто тако, да би глупост успјела да тријумфује треба да паметни заћуте, да се склоне, да се не појаве. На жалост, оно чега се стварно плашим је да данас живимо у таквим временима. Колико год да је црногорска историја пуна примјера, који би се могли назвати ирационалним, непромишљеним, па чак и сулудим, увијек је иза свега стајала јасна воља да нешто треба да се уради. Многи би могли рећи да је отпор Црногораца Османском царству у скоро немогућим условима у безводним брдима лишен логике. Да је јуришање на тврде шанце Тарабоша и Бардањолта, у марту 1913, узалудно бацање драгоцјених живота. Да је пружање отпора новој окупацији и губитку имена црногорског у Божићном устанку непромишљено. Да је подизање општег народног устанка, 13. јула 1941. године, усред поробљене Европе, без икакве наде да ће помоћ доћи са било које стране, сулудо. Ипак, иза свега тога стајала је јасно изражена и чврста воља овог народа да сачува себе и одбрани свој идентитет. Знајући све то, како данас тумачити наш однос према владајућој пандемији. На који начин разумјети, да након деценија еманципације

друштва, описмењавања грађана, едукације, још увијек постоји вјеровање у натприродно, у слијепо покоравање самозваним ауторитетима. Прије скоро четврт вијека, пјевали су у дуету Бајоне и Бора, „Докторе, боли ме мрак“ и ни сами нијесу слутили да ће ти стихови данас тако пророчки звучати. Заиста је тужно гледати да на почетку XXI стољећа народ, који је вјековима бранио себе и друге од себе, прима заразу на причешћу. Да би ствар била још фантастичнија, сад већ, „онај opsenar.com“ како би рекао Балашевић, шири различите верзије како је сва ова ужасна болест, у ствари ту и усмјерена само на уништење јадне српске православне пастве и њеног свештенства. Управо ту, заиста долазимо до чисте глупости на дјелу. Ненормално окретање сваке, па и најелементарније логике, у нашој историји је без преседана. Још почетком XVIII вијека, познати италијански философ и просвјетитељ Ђанбатиста Вико написао је да „само глуп човјек, поставља себе за правило свемира“. Ипак, оно што стварно забрињава је ћутање учених. Изостанак снажне осуде, критике, прекора, таквог понашања

од стране оних који би требали да чине интелектуалну елиту ове земље. Наше институције су нијеме. Нијеме пред глупошћу. Све се свело на неколико анонимних коментара по друштвеним мрежама. Чак и у ова постмодерна времена, када смо ријешили да нема погрешних и нетачних информација, овакво понашање цијелог једног народа превазилази границе маште. Наравно, у свему овоме чему данас присуствујемо, чак ни религијска оправдања нијесу од користи. Никакав пијетет, обожавање, или потреба за религијском утјехом и савјетом није довољан да објасни и разумије оволику количину испољене глупости. Морам да подсјетим, да је још 1929. године, изашла Збирка питања и одговора из пастирске праксе, црквеног богослужења и црквеног живота, од београдског пароха Радована Димитријевића, у којој се јасно постављају правила за обављање литургије током епидемије. Свијет који се пред крај Првог свјетског рата суочио са шпанским грипом, свакако је морао да успостави сва та правила. И тада се управо иста црква, сасвим рационално понијела према датом проблему и кодификовала своје поступање у на-

значеним приликама. Због тога је још жалосније гледати да након скоро једног вијека у сличним условима од тога нема ништа. Да почетком XXI стољећа правимо исте грешке као за вријеме трајања „Црне смрти“ – бубонске куге средином XIV вијека. Тада је страдао и нетрагом нестао стари црногорски град Свач, да се икада више није обновио, а сада морамо поставити питање да ли треба да жртвујемо још један наш град како бисмо прегурали ковид-19?! Зар смо заиста дотле дошли? Ако се људима у XIV вијеку може опростити незнање, како да данас оправдамо наше поступке? Након толико поноса и самоувјерености у наше знање и науку, пред првом озбиљнијом препреком одреаговали смо са игноранцијом и ирационалношћу. Слијепа вјера у натприродну интервенцију и закулисне радње некаквих мрачних сила које покрећу историју и развој људског друштва, довела нас је поново ка тријумфу глупости. Но, не остаје ми ништа друго него да се и ја уклопим у постојеће стање, па могу да завршим са „Опрости им Оче, не знају шта чине.“ (Јеванђеље по Луки, 23:34) 

5. децембар 2020.

А ђе је нама Тома Аквински? ИЗМЕЂУ ЗАБАВНИХ БУДАЛАШТИНА И ОПАСНИХ НАМЈЕРА

лупости између забавних будалаштина и опасних намјера. Одговор није једноставан, јер како истичу Ги Бештел и Жан Клод Каријер, у јединственој књизи Рјечник глупости и грешака у расуђивању (1965, 1991) глупост може бити: тренутна измишљотина, незаслужена увреда, простаклук, несмотреност, претјерана логика, незауздан збир слика, глупа опклада, прост идиотизам, дволичност, заслијепљеност, мржња, партијски дух. Довољно елемената да их пронађемо у медијским објавама из дана у дан. Што год додали поменутом низу могућности, неуништивост глупости и није тако лоша вијест за цивилизацију. Аутори предлажу и реформу француског образовног, кроз увођење течаја глупости, јер како истичу проучавање искључиво лијепих и интелигентних дјела није постигло јединствене резултате, као ни здраве духове. Глупости између смијеха и гнијева, само без равнодушности, други је важан аспект појава које карактерише свако друштво. Поменути аутори истичу и разлог писања рјечника, који не личи на књиге које обично зовемо тако, а то је становиште да откривање глупости једног времена значи лакше разумијевање истог. Можемо рећи да углавном то и радимо, јер иако живимо у тзв. друштву знања, глупости нас свакодневно опомињу и ломе у вјери да такво друштво заиста постоји. Локално и глобално. И у свим временима. Попут црних вјенчаница због Косова – тренутна измишљотина, прост идиотизам или незауздан збир слика? Битно је истаћи да незнање није

Иако живимо у тзв. друштву знања, глупости нас свакодневно опомињу и ломе у вјери да такво друштво заиста постоји. Локално и глобално. И у свим временима. Попут црних вјенчаница због Косова – тренутна измишљотина, прост идиотизам или незауздан збир слика? глупост, посебно због мишљења и ставова изречених и написаних у стољећима која су претходила индустријској револуцији и низу научних открића који су убрзали наше животе, двадесетог и још више нашег 21. вијека. А са њима (брзинама и убрзањима) је дошла и корупција или разглабање да ли одређене лоше студије настају због глупости или пропуста аутора, или су маневар за личне интересе од плагијата до банковног рачуна. На сцену наступа систем упоредивости или фамозна евалуација, све до тужилаштва. У коначном, не постоји ни један јавни дјелатник који није изрекао неку глупост током своје каријере. Неке мисли тренутно буду означене као такве, а за неке се накнадно утврди да су то биле. Случај Брамса, рецимо, за кога је чак и Чајковски изрекао реченицу: ,,Смета ми што је тај осредњи музичар, пун самољубља, поздрављен као геније“. Колико тек примјера имамо у питањима одбране вјере, изречених од стране црквених догматичара кроз вјекове. Начин на који је хришћанска црква третирала глумце, од канона бр. 5 са сабора у Арлу 314. године који иницира њихово екскомуницирање и означавање као бесрамних бића. Рехабилитација се дешава тек током каснијих вјекова. Тома Аквински у свом дјелу Summa Theologiae одбацује негативне моралистичке ставове о глуми и глумцима, истиче да је игра неизбјежан елемент људског жи-

вота. Фрањо Асишки хистроне још топлије призива и каже: ,,Ко су најбоље слуге Божије ако то нису глумци чији је задатак да уз помоћ властитог тијела донесу утјеху људским срцима и да их уведу у духовност“. Лијепо је када се унутар једне професије суочавамо са људском глупошћу. Имала би ових дана и професија љекара простора за суочавање. Знамо већ ту причу да се не понављамо. Или, ђе је нама неки наш Тома Аквински, или Фрањо Асишки. Прича је започета рјечником, па нека се заврши такође рјечником. Овог пута то је био један црногорски рјечник, Рјечник црногорског народног и књижевног језика I А-В, из 2016. године у издању ЦАНУ, који је управо због низа својих глупости повучен, и добро је да се то десило. Непосредно након објављивања постао је контроверзан и показало се у савремености писан без интердисциплинарног приступа, без поља утицаја студија културе, студија рода, културних права или пак културне географије. Нијесу у њему само биле упитне неке одреднице у фокусу црногорског идентитета, већ и неке сасвим универзалне теме, попут објашњења ријечи артисткиња или барок. Полемика око тог рјечника била је занимљива, јер је допринијела квалитету јавне полемике, била је позив на излазак из контекста грешке. Из сопственог архива тек-

nationalgallery.org.uk

ЈАНКО ЉУМОВИЋ

СВЕТИ ТОМА АКВИНСКИ Карло Кривели, 1476.

стова враћам се реченицама које и данас могу да цитирам, а тај аутоцитат гласи. Није проблем са оним читаоцима који никада неће вјеровати само једној књизи, па била она и

ЈАВНА СЦЕНА И ОБЕСМИШЉАВАЈУЋЕ ВИЈЕСТИ

Збогом разуму! Н

а Исусово питање: ,,Оче, зашто ме остави?“ долази одговор као ехо: ,,Зато што не постојим!“. Овај, помало сулуд, дијалог између дрвене статуе разапетог Христа и празне собе пуне живих, примарних, поп арт боја одвија се као једна од низа црнохуморних слика-вињета у култном филму Жан Лик Годара ,,Кинескиња“ из

КРЕГ СТИВЕНС / SCPM

MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ

1966. године. Али овај дијалог или ова врста дијалога, између ничега и ничега, као да поново поприма на актуелности данас, када је линија између онога што нам изгледа да јесте и онога што се заиста дешава болно ломљива граница. Ставимо, рецимо, овај дијалог између дрвеног Исуса и празне собе у контекст недавне изјаве бившег командоса и актуелног бразилског предсједника, господина Жаира Болсонара, иначе човјека склоног фашистоидним изливима бијеса, који поводом све алармантнијег броја новоумрлих од вируса короне у својој земљи на конференцији за штампу каже: ,,Жао ми је због оних који су умрли, жао ми је. Сви ћемо ми да умремо једног дана,

свако ће да умре. Ви ћете да умрете једног дана. Нема сврхе бјежати од тога, бјежати од реалности. Морамо да престанемо да будемо земља маминих маза“. Тако суочавање са реалношћу у верзији бијесног предсједника најмногољудније латиноамеричке демократије постаје чин колективног опраштања од здравог разума, и скок у амбис држећи се храбро за тестисе, било да су они стварни или имагинарни. Али Болсонаро није изузетак. Са пандемијом као да се шири поплава лудости, као глобализујући феномен. Или је вирус само окренуо огледало реалности нама у очи. Ми више не гледамо у будућност, ми сада гледамо сами у себе. Али, то изгледа као неизбјежни нуспродукт и нека врста кумулативне, инфламаторне кулминације постмодерне популистичке епохе информатичке ере, у којој се успјело, као никад прије, да се окрену леђа разуму и да се омогући примат на јавној друштвеној сцени, у глобалним размјерама, огољеном спектаклу обесмишљавајућих вијести, података истргнутих из контекста, инстант трачева, сулудих гласина и полуистина упакованих као најактуелније новости. Та инфлација ad hoc знања и нашег права ,,да знамо све“ довела је и до веома површног односа према самој стварности и учинила да основни критеријум вриједности постане атрактивност

садржаја, а не његова вјеродостојност. Утисак је замијенио мишљење, а моћ мишљења постала чисто техничка операција скакања са једне интернет странице на другу покретом прста. Истовремено, како је сложена сцена модерне стварности надилазила моћи разумијевања утицајних друштвених актера на политичкој сцени, не могавши више да се суоче са њом, властодршци из меинстрим елите су нашли излаз из проблема Реалног у негацији онога негативног а очигледног, у игри са затварењем очију, кроз изградњу виртуелних завјеса информатичкога типа. Изоловани једни од других, маскирани, у карантинима дневности ми сада живимо виртуелно и онда када још егзистирамо стварно, још дишемо, будимо се, волимо и чини нам се да мислимо својом главом. Али како то мишљење ,,својом главом“ данас, заправо, изгледа, да се наслутити на примјеру недавне изјаве господина Небојше Медојевића из Покрета за промјене који закључује да је ковид-19 ,,вјештачки изоловано биолошко оружје“. Он додаје мртав озбиљан да су циљ корона вируса били избори у САД и да је пандемија изазвана да би Доналд Трамп изгубио. Ово преносе новине и портали у региону без контрааргумента или било каквог довођења очигледног чаршијског лупета-

најсавршенија, проблем је са свима онима који вјерују само једној књизи, или још горе, онима који вјерују без читања. Моћ медија, масовних медија управо јесте у обраћању онима који вјерују без читања. 

ња под било какав знак питања. Медојевић је, међутим, само један глас у ширем механизму таблоидне какофоније. Матрикс небулозе је свеобухватна појава. То ради без престанка и паузе ширећи информатичке токсине у сликама и звуку путем друштевних мрежа и даље интернетом све док нас, миц по миц, не доведе на ивицу онога болсонаровског суочавања са ,,реалношћу каква јесте“ и са смрћу као јединим извјесним исходом свих других наших стремљења. У исто вријеме, при томе, освајање простора индивидуалне аутономности и личних слобода упливом електронски усмјереним садржајима, уласком у интимни свијет појединца преко, на пример, Фејсбук или Инстаграм профила, промијенило је прећутно природу друштвених односа на једном ширем плану. Тако је повјерење у вјеродостојност електронске информације омогућило и једну нову лажну економију, врсту виртуелног запошљавања, идентитетских илузија, у зависности од профила и фантазија и потпуни силазак са ума а све у оквирима научно контролисаних ,,чуда технике“. „Збогом разуму!“ тако није питање обрачуна са магијским мишљењем у дневној стварности, игра са ријечима или вербални обрт на прагу страха од новоговора. Ми смо напустили домен језика и конвенционалног значења одавно. Неком новом дискурсу овдје више нема мјеста у мору лажних почетака који не воде нигдје. А на рубу памети нама се чини да никада нијесмо били сигурнији у своју интелигенцију. 

5. децембар 2020.

ГЛУПОСТ НА СТРАНАМА ИСТОРИЈЕ

сторија није наука која се бави само догађајима из прошлости, личностима, процесима, историјским изворима... Она у својим њедрима, осим догађаја који су обиљежени крвопролићима, има и приче о хумору, за чије читање не треба пуно стрпљења, јер се оне, напросто, читају у једном даху. Има, међутим, у историји и доста прича о глупостима. И такве приче се читају, такорећи, са истим жаром као и оне о хумору. Можемо се запитати како је то глупост доспјела на странице историје? Одговори на ово питање су различити, али један од њих, који каже да се неки људи рађају глупи, да други током живота успију да постану глупи, док трећима глупост буде наметнута, сасвим довољно говори. Кристофер Морли, амерички новинар и публициста, једном приликом се запитао да ли би у савршеном свијету, ако би био успостављен, могло бити смијеха? Другачије казано, хтио нам је рећи да савршени свијет не познаје ништа због чега бисмо се могли смијати. Насупрот савршеном, овај наш, свакодневни илити несавршени свијет у коме живимо, или онај који је минуо, и те како су испуњени глупостима. А лепеза у којој се глупост као феномен испољавала, била је врло шаролика. На њеним крилцима било је таштине, поноса, лаковјерности, страха, предрасуда, сервилности, бедастоће и ко зна чега још. Наравно, историја као учитељица живота помно биљежи и те феномене, због чега у њеним биљешкама има доста прича и примјера за оно што је било глупост и што је остало као смијешна страна историје. То је могуће уочити и нај-

Када је Едвард Џенер објавио своје откриће о употреби крављих богиња да би се добила вакцина против великих богиња, његове колеге су га напале таквом жестином да се у њој могао открити нељудски бијес. Из лондонских и других штампарија потекла је права бујица трактата и брошура против Џенера

ШИРОКА ЛЕПЕЗА

Three lions • Getty Images / statnews.com

САИТ Ш. ШАБОТИЋ

Само послије Вас, господине!

Едвард Џенер се уписао у историју инокулацијом осмогодишњег дјечака вирусом крављих богиња, што је прва операција ове врсте

необавезнијим прелиставањем забиљеженог материјала. Зато, наведимо неколико примјера.

ОД НАЈРАНИЈЕГ ДОБА Глупост налазимо већ у најранијим историографским дјелима. Тако римски учитељ и реторичар Клаудије Елијан (живио 175-235. год.), у дјелу Де Натура Анималиум (Природа животиња), пише о грифонима, некој врсти птица које су се, како је он тврдио, гнијездиле на голим литицама Бактрије. Елијан каже да су ове птице својим канџама, оштрим попут жељеза, чупале злато из гранитних стијена, а онда га љубоморно чу-

вале од лакомих људи. Наравно, генерације читалаца су вјеровале његовим ријечима, не изражавајући никакву сумњу у њих. Глупости је било и након великих битака. Када је 1683. године под зидинама утврђеног Беча пољски краљ Јан Собиески успио да заустави силну султанову војску којом је командовао велики везир Кара Мустафа-паша, дошло је до свечаног сусрета између њега и хабсбуршког цара Леополда. Тадашњи вицекраљ Пољске пао је на кољена пред хабсбуршким владарем, покушавајући да му пољуби чизме. Тај гест напросто је разбјеснио Јана Собиеског, који је насрнуо на вицекраља, силом га подигао на ноге и гласно му

она код људи блиских водећим круговима, некако највидљивија. Сервилност је нарочито свој најјачи и уједно најчуднији облик добила у моралном ставу да се краљевска крв не може укаљати. Обични сељак или охоли дворјанин подједнако су се веселили и поносили ако би какав принц или неки представник високог друштва, узели за љубавницу њихову кћерку или њихову жену. Просто се намеће питање има ли сличних глупости у нашем времену.

се обратио ријечима: Palatin! Point de bassesse!, што би се могло превести као не будите сервилни. Но, да мало појаснимо појам сервилност, који своје поријекло дугује латинском језику и значи слуга. У земљама Западне Европе слуге никада нијесу били покорни робови или су то били само ријетко. Дакле, господари од њих нијесу тражили да им љубе скуте. Али, како је људска глупост несагледива и пољски вицекраљ је, иако су његови сународници направили подвиг под зидинама Беча испоставивши се као спаситељи, показао да има црту сервилности. Сервилност се, наравно, испољава и у другим облицима, али је

Чудновати људски менталитет често је имао потребу да ствара родословна стабла која нијесу имала додира са стварношћу. Један такав родослов наметан је и Наполеону Бонапарти, па је он, наводно, означаван као потомак затвореника из краљевске лозе, који је био познат под именом жељезна маска. Бонапартистички генеалози измишљали су разне приче да би Наполеона родбински повезали са жељезном маском. Много људи је и повјеровало у тај ватромет глупости, али када су Наполеона питали о томе, он је, на себи својствен начин одговорио: То је обична бесмислица! Историја породице Бонапарта започета је 18. бримера! Ни име великана електротехнике Николе Тесле, није било поштеђено, а да не буде поменуто у контексту глупости. Учињено је то због сујете и немогућности да се призна ограничење сопственог ума. Прича о том историјском тренутку врло је карактеристична. Наиме, десет година након што је Маркони успио да бежичним путем пошаље сигнал из Корнвола до Њуфаундленда, један од водећих аустријских физичара написао је један опширан, али подругљивог садржаја, чланак о Тесли и његовим идејама и патентима. У том писму, поред осталог, је стајало: Херр Тесла обећава нам да ће измијенити свијет. Његов проналазак зове се ‚електрични свјетски поредак’. Тај нам човјек безобразно тврди да би могао конструисати такву апаратуру помоћу које би се могли на сваку даљину преносити људски говор и штампана или писана ријеч – па, на примјер, ако неко буде на некој тачки земаљске кугле нешто диктирао или написао, факсимил тога појавиће се у

ПРИЧА

Све је ђаво понио… МИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ ШОК

ржао сам микрофон а он је говорио у објектив камере! „Уз тресак, небо је освануло у мојој соби а у дну дрмајућег погледа, указала се морска пучина. Кревет је пода мном кренуо, скакућући према зиду, на коме су до јутрос били прозори. Зауставио се на по пута. Остао сам му вјеран, лежећи. Из вана се уздизао облак прашине помијешан с лармом и вриском збрканих ријечи, затварајући ми малопређашњи видик... Шта се све у сну може, на ум ти пасти не може. Окренуо сам се сањив, на другу страну да наставим... Тек што сам тренуо, наста јава. Однекуд је упао отац и стргао ме с кревета вукући ме према излазу. Пао сам на искошени под док се плафон стропоштавао према вањском зиду. Некако сам се, док је све тресло, домогао стубишта и готово се стоврљао у приземље. Баш и не знам како сам се нашао у узрујаној гомили на стијешњеној пјацети, ускипјелој од запомагања. Није се могло ни на једну страну. Све уске улице, а ширих нема, препријечене рушевинама. Кад се трешња мало примирила,

изгубљени су бленули у небо иако се све дешавало на земљи. Неко је тада обрнуо према луци и сви су кренули на ту страну преко препона, верући се или пузећи испод њих. Море је пјенило замашним таласима тукући у пристан на коме су се гомилале отргнуте барке. Лука је била збјег избезумљених који немају куд ни копном ни морем; сличан оном који је 79. н.е. описао Плиније Млађи у Помпеји. Старог града нема. Завијан непрозирним димом и прашином. Немаш куд ни ђе. Могло се бјежати само погледом или главом без обзира. Поглед ми је стркао на етажне хотеле уз плажу. Бијели исфризирани спратови, јутрос су сви становали на приземљу. Одједном на градску капију, мирно, готово свечано, кроз димни застор избила је мала поворка с носилом. На челу, једини градски цревљар, звани Мато шустер. Уз помоћ сусједа износио је непокретну мајку, на вратима од плакара. Стара је спокојно, у налакћеној руци држала крлетку са егзотичном папигом. Узнемирена ара је скакутала по кавезу гргољећи фразу, коју је вјеро-

ватно јутрос у паници чула од своје власнице: све је ђаво понио, све је ђаво понио... Сниматељ је на те ријечи рекао стоп: ,,Све је речено!“... Али саговорник настави: ,,Није?... Иза носила, огољена од више силе, избила је шустерова кћи. С рукама на грудима, само у розе гаћицама, чепала је боса. Приморски скројена с огољеним облинама и кривинама, изгледала је угледно. Увијек је имала ципеле које јој је тата редио по италијанској моди. Јутрос ни папуче. Газила је меко. Гледали смо у њу као у добар дан, иако га није било на видику“. „Стоп!“ Заповиједио је, овог пута, редитељ.

***

Земљотрес је проглашен катастрофом. Данима, тло је на махове тресло гонећи већ прогнане, а ми смо се трудили да ТВ објективом покупимо преостали и разбацани живот. У граду га више није било. Већина ђеце је евакуисана што даље од потресеног подручја. Почетак приче је био ту. Требала нам је средина и крај. Преостали становници су

били изложени на сајму, под жељезним шатрама. Живот, спаваонице, менза. Све је уједно, јер ништа друго није радило. Једино, пошта... И шустер Мато. Породица му на сајму, он насамо. Сам на ледини, ка’ Бановић Страхиња ,,сам лије и сам чашу пије“. Под војним шатором, крпио је живот и обућу. Набасали смо на њега и одма му потурили микрофон: „Звек ме био наша’ од мајке, јатке. Била је на сајму с њезинијем папагајом Чедом. Неће жив од ње, она ни мртва без њега. Имала је и санитетску његу, али како се земља затресе, Чедо у трилика; све је ђаво понио, све је ђаво понио...! Перушке су лећеле из кавеза кад се помами. И тако земља се не смирује а Чедо не батаљује. Таде су ми јатку с Чедом прогнали са сајма и једва сам је смјестио у неку приколицу да ту којевитезају“. Обућар је говорио згурен на ниској столици, унесен у работу. Ледерио је старе цревље, бушећи шилом ђон и забијајући дрвене чавле. ,,...А мене је и прије земљотреса наша’ јад без лијека, од моје жене.

Сус́етка Стаке је купила нове плакаре Треска... треснем јој га мајци... Позвала је моју жену на каву и на виђење намјештаја. Кад је ова врнула дома, сачекала ме с причом да, а цик зора, зовем Треску и резервишем плакар. Понављала је ка’ Чедо, и ка’ да ће све ђаво понијет, ако га не узмемо. То је украс од намјештаја а за практичност да не говорим... И све тако док смо легли а и кад је с јадом заспала, бунцала је о плакару. Нијесам га зажима. Једва ми је свануло... Рекох јој зваћу из радње... и одох за послом. Кад сам се увече врнуо, плакари су већ били постављени а она се поперила испред... Ево што си наручио! Погледни ову бруку. Свака ти је работа оваква. Ниједна врата не љубе, но зинула ка аждаје. Зови одма’ да мичу бруку. Зови! Зваћу, рекох и нестадох. Звао сам и казао о чему се ради. Одазвали су се с извињењем и рекли да ће послати нова врата, из пака. Поставили су их исти дан. Кад ја тамо... и нова су зинула. Не љубе, па не љубе. Опет јад. Опет жена. Опет ја зови! Да цркнеш од муке. Жена не затвара уста а плакари врата! Био је петак. Позвали су из Треске мене и рекли да ће комплет плакар вратити у салон а нови нераспакован донијети ćутра, иако скраћено раде... а ако не стигну да га склопе, све ће у понеђеник обавити...

5. децембар 2020.

готово истом тренутку на некој другој тачки земаљске кугле. Херр Тесла иде и даље, па тврди да би се могао направити уређај за преношење музике помоћу електричних таласа, да ћемо једном удобно сједити у наслоњачу држећи у руци мали пријемни апарат, и кад га будемо укључили, чућемо у истом часу оперу коју неко пјева негдје неизмјерно далеко! То нам јасно показује како је заправо нестваран и чак опасан сањар овај такозвани и самозвани научник. И такав човјек има смјелости да се сматра кандидатом за Нобелову награду! Сваки коментар, имајући у виду свијет савремене технологије и Теслин допринос истој, сматрамо, био би сувишан.

САМО ДОСЉЕДНО Свијет се последњих десетак мјесеци бори са пандемијом вируса названог ковид-19. Вакцина се назире, али је све у фази велике неизвјесности. Предлажу се различите мјере опреза, испробавају се разни љекови, али још ништа није до краја и сасвим поуздано речено. То нас подсјећа на занимљиви случај најпознатијег љекара у историји британске медицине Едварда Џенера. Када је овај великан први пут објавио своје откриће о употреби крављих богиња да би се добила вакцина против великих богиња, његове колеге су га напале таквом жестином да се у њој могао открити нељудски бијес. Из лондонских и других штампарија потекла је права бујица трактата и брошура против Џенера, а из сваког од тих материјала вириле су отровне стријеле. Један од његових колега био је нарочито злурад, па је у др Џенера одапео најотровнију од свих стријела у виду једног чланка у коме је писало: Ко може унапријед знати какве ће се посљедице појавити послије много година на човјеку у чији организам убризгавамо животињске сокове?! Какве ће се мисли рађати у мозгу људи заражених животињском грозницом? Какав ће утицај вршити флуиди четвороножаца на људски карактер? Знајући све ово, чини ми се да ће и са доласком вакцине против ковида-19, бити оних који ће рећи: Само послије Вас, господине! О посљедицама таквих предрасуда сувишно је говорити. 

O ЗАМУЗЕНОСТИ И „СВЕТОЈ“ ПРОСТОТИ

Извор зла и затуцаности

елики умови комуницирају или се преплијећу на једној вишој разини, на граници свјетова и најчешће у метафизичкој равни. Но, без обзира на значај и величину неких од најблиставијих представника науке и умјетности, већина је истицала да постоје неке границе које не могу пријећи и ђе „људско запире познање“. Свемирском фантазмагоријом бавили су се, свако на свој начин и особеним приступом, Његош и Алберт Ајнштајн. Његош је поетским изразом пробао, крећући се кроз божанске мирове у Лучи микрокозми, да открије тајне настанка свијета и „божанске искре“. С друге стране, Ајнштајн је настојао да све то изрази „једноставним“ научним приступом, претвореним у прецизне математичке ознаке, опет остављајући машти довољно простора да се разигра ван формула. Уз космичке луче и домете њих двојица дотакли су се и једне друге теме, теме људске глупости, без које би можда и памет имала мању цијену. Кажу да је Ајнштајн изрекао сљедећу мисао: „Само су двије ствари бескрајне – свемир и људска глупост, мада за ово прво нијесам сигуран“. Када бисмо коментарисали актуелне ступидарије, испала би књига величине кинеског телефонског именика. Његош је био сигуран да: „Лактом вјере глупост чојка мјере!“ Нема сврхе наглашавати колико данас стоји ова мисао Рада Томова. Дозволили смо да нас заоглави ретроградна вјерска искључивост, тако да се умјесто нове владе Црне Горе, прави једновјерни правитељствујушчи совјет. За слабо знавене историјских токова, даћемо мало појашњење, пошто су ни ово извање својте па је то још потребније. Први Правитељствујушчи совјет сербски, као један од централних органа власти, основан је 1805. године за вријеме Првог српског устанка. Тај „Начални правитељствујушчи совјет народни“, по

Биљег Најсличнији подухват оној Његошевој воденици маестрално је обрадио Живко Николић, великан нашег филма. У свом документарцу „Биљег“ бавио се монументалном грађевином, без сврхе и намјене која се налази у Озринићима код Никшића. Ријеч је о једној од највећих кружних брана у Европи, за коју се испоставило да је без капи воде! У кратком филму нарација је дата кроз тужбалицу, црнохуморног карактера: „Три године ту градише, ноћу дању, кружну брану подигоше, на имању, наше њиве

нацрту Божидара Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија (познат број!). Једино је имао мањи број попечитеља (тј. министара).

СВЕ СРПСКО Још је нешто изрекао Његош, мада није захвално гађати се цитатима, без шире, реалне слике, јер се онда може свашта изумити. Нпр. у Шћепану Малом наћи ћемо да је Палестина света српска земља итд. Прије детаљније разраде примјера који се тичу теме, вриједи, због сличности са временом садашњим, навести једну мисао изречену кроз уста народа. То је један од стихова Горског вијенца, из првог Кола: „Забацише владу и државу,/ за правило лудост изабраше“. Но, не мора свака лудост потицати од глупости, јер нека може бити и израз другачијег и врхунског креативног израза. Наша тренутна лудост је повезана са поквареношћу. Како рече Фројд: „Први знак људске глупости је потпуно одсуство стида“. Наш народ је одавно дивно заби-

Културолошки злочин Морамо поновити, не глупост, већ и поништењем Дукље и тога знаправи културолошки злочин, учи- чајног дијела црногорског насљењен на Дукљи. Посред изузетно ва- ђа, лакше се утире пут ка брисању жног античког налазишта и изво- црногорских вриједности и утемеришта неких цивилизацијских љења. Одатле данас нова прекокругова, послије Другог св. рата павања и примитивна фарбања, посађена је пруга. Све више ства- као да се чињенице, традиција и ри упућује на то да није у питању ćећања могу тробојно у карабоју само ограниченост знања, већ и префарбати. Колико би требало велика доза зле намјере. Насртајем бити ограничен и у то вјеровати?

ДРАГАН МИЈАТОВИЋ

Додадоше да су нови пакет провјерили, да су сва врата права ка лењир и да љубе!“ Обућар је закуцао задњи чавал, одложио алат, обрисао руке о кецељу и погледао право у камеру... ,,А кад је у неђељу заиграла земља, врата свакоме љубе и свијема се затварају!“ Онда је прихватио флашу ракије, узео чашу, налио је и стресао у грло... ,,да убијем муку од свега што је ђаво понио“. Бришући уста, опет погледа у камеру. „То што нам се десило најбоље је, у двије ријечи, описа’ Божо.“ „А ко је Божо?“ ,,Нико. Градски ориђинал који је живио у напуштену трафику. Кад је загрмљело из земље и он је завршио на сајму. Тај дан се ништа на свијет није десило до наш земљотрес, па је вас свијет чуо за нас. Кад је Божу брат у Америку чуо за катастофу, посла му је депешу: ,,Божо, брате, ђе си?“ Поштар га је нашао неђе на сајму и предао му брзојав. Упитао га је... Оли му одговорит? Оћу. Напиши! ,,Нијесам дома, Божо!“ Репортажу смо тако и завршили. Редитељ је предложио да би мало оптимизма било добро за крај; да умонтирамо обућареву кћи која је у том безнађу изгледала ка’ добар дан итд... те да с њом завршимо. Рекао сам: Не! То са ћерком има смисла за крај, али незајажљивој људској глупости, краја нема.

ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА ПОСРЕД ДУКЉЕ ПОСАЂЕНА ЈЕ ПРУГА

поараше, сву шеницу поваљаше, ај, ај!“ Данас ова промашена инвестиција, срасла са околином, стоји као споменик мегаломанији и „биљег“ на који смо заборавили. Наше највеће промашене инвестиције су ипак у кадровима. Сличну тему Николић је обрадио и у играном филму „Чудо невиђено“. Покушај да се направи други свијет завршио се потопом. Не иде лако са превођењем ових гора у други „свет“, чак и да се иде у напредак, а не у стрмоглав у тамни вилајет.

љежио: „Нема будале ка’ школоване!“ Када је Црна Гора примљена у НАТО, онда је једном нашем пријатељу умјетнику, колега који се ухљебио у Београду рекао (наравно, уз ухљебље, заборавио је и матерњи језик): „Где ћете се сада купати, када вам узму море?“ Луцидни сликар му је брзо нацртао одговор: „На Ади Циганлији!“ Међутим, како имамо школоване арлекине, с јаком вјером за помјерањем, ухватио ме страх да ће туристички рај Свети Стефан, слава му и милос’, једно јутро бити мандатарски пребачен на Аду. Могуће је, не дај боже, да се на некој тајној вечери око (не)часне трпезе здруже моћи и пренесу Острог у Сићевачку клисуру. Да се вратимо Његошу, као доброј основи за тумачење неких подухвата без плана и циља, који су нас пратили кроз историју, а чије посљедице трају до данас. Што је најгоре, по свему чему ćедочимо, изгледа да су обухватили већи дио пучанства но епидемија. Стихови су дати као говор сердара Јанка, кога су развеселила момчад бјеличка причом о великом подухвату старијих, који се неславно завршио: „Како сам се синоћ исмијао!/ У кућу ми однекуд дођоше/ два момчета, те красна, бјеличка./ Почеше се шалит ка умију:/ како су им неки од старијих/ оградили негђе воденицу/ ђе нити је сплаке ни потока;/ кад пригради, спази се за воду!“ То је смијешно, али нимало није смијешна глупост да ће присталице ратних злочинаца бити вјесници новог доба и доносиоци „слобода“ за другомислеће и иновјернике.

ПО УЗОРУ Таквих материјалних и идеолошких „воденица“ није нам мањкало. Поменућемо неке из релативно ближе прошлости. Др Нико Миљанић је на једном од засиједања ЗАВНОЦГ и ЦАСНО-а у Колашину (1943-1944), рекао делегатима да он замишља Црну Гору као Швајцарску са морем и то образложио. Приучени и необразовани дио учесника се на то смијао, говорећи да ће правити индустрију и пољопривреду по узору на Совјетски савез, тј. Русију. Из те логике касније су потекле идеје да се прави фабрика целулозе у Бару, коју је неко духовито одбио са ријечима да ће онда у Иванграду (Беранама) да праве солану. Познато је како смо „паметно“ искористили и солану и целулозу. Иначе, др Нико Миљанић је био један од оснивача Медицинског факултета у Београду и предćедник Земаљског антифаши-

ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ стичког вијећа народног ослобођења Црне Горе (ЗАВНОЦГ), од 15. новембра 1943. до 14. јула 1944. године и предćедник Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО), од 14. јула 1944. до 21. новембра 1946. године. Глупост има своју аутентичност и не би је требало мијешати са сујевјерјем, необразованошћу итд. Да парафразирамо америчког кошаркашког стручњака Грега Поповића (коме је досадило да га својатају други, а изричит је да је црногорског поријекла; мајка му је Хрватица), који је једног досадног новинара питао: „Да ли си природно тако глуп или си се за то школовао?“ Свака глупост је извор зла и затуцаности. Замузеност је, уз „свету простоту“ (O, sancta simplicitas!), прва пратиља глупости. О утицајима и врстама глупости писао је Карло М. Ципола, професор економије на Берклију, у књизи „Основни закони људске глупости“. Користили смо наводе из пријевода Жељка Дабовића (Аkuzativ.com). Ципола је удио глупавих људи у оквиру популације означавао симболом σ. Неки ставови и закључци су веома забрињавајући и необични, а неки су на трагу раније цитиране народне мудрости: „У друштву које се креће низбрдо удео глупавих људи је још увек једнак σ; међутим, у преосталом становништву се међу онима на власти алармантно увећава број разбојника са елементима глупости уз забрињавајући пораст беспомоћних особа међу онима који нису на власти. Таква промена у саставу становништва које није глупаво неминовно јача деструктивну моћ σ удела глупавих и повећава неизвесност, а земља клизи у суноврат.“ Свака сличност са садашњим стањем је на личну одговорност.

СКУПА ГРЕШКА Сличне закључке можемо извести и на бази ставова о сарадњи са неодговарајућим ликовима: „Људи који нису глупави увек потцењују штетност глупавих особа. Нарочито, неглупи људи константно заборављају да се сарадња са глупавим људима, у било којем тренутку, на било којем месту и под било каквим околностима, увек испостави као скупа грешка.“ Слободно се може примијенити и на „сарадњу“ доскора владајућих са гласачима... Посебно брине став о тешком налажењу тактике за борбу против глупости, примитивизма, затуцаности: „Чињеница да су деловања и ставови глупавог створења апсолутно нестални и ирационални не само да чини одбрану проблематичном, већ сваки контранапад чини изузетно тешким; као да покушаваш да пуцаш у мету која је у стању извести невероватне и незамисливе покрете. То је оно што су и Дикенс и Шилер имали на уму када је први изјавио да „уз глупост и звук пробаве човек може много напредовати“, а други написао да „против глупости се и сами богови узалуд боре“. Не смије се одустати. Против глупости, против рајетинске психологије, наметања туђих и измишљених традиција и свјетоназора дужни смо и морамо се борити. Јесте да паметнији попушта, али нервно, ако дозволи да заосталост стекне преимућство. Нема узмака! Да закључимо опет с Његошем: „Без будала тупога погледа, / Би л’ умови могли блистат св’јетли? 

Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Љиљана Крачковић | Уредница фотографије Ивана Божовић | Графичко обликовање Марко Милошевић

5. децембар 2020.

НЕРАЗУМИЈЕВАЊЕ ГЕНИЈА НАЈВЕЋЕ ПЈЕСНИКИЊЕ XX ВИЈЕКА

Стисак берберинових прстију К

ГБ-ови досијеи Марине Цветајеве су, углавном, већ отворени, у њима су, између осталог, пронађена пјесникињина писма Стаљину у којима моли рехабилитацију ухапшеног мужа. Треба ли рећи да молбе нијесу биле услишене. Моћ, иза које тако често стоје чизма суровости и тријумф глупости и тог пута рекла је највећој пјесникињи двадесетог вијека – не. Ко је била та жена, коју Бродски сматра водећим пјесником овог вијека, а која је за себе рекла: „лајтмотив читавог мог и живота моје мајке било је толстојевско „против струје“ - макар и сопствене крви - и против устајалости - сваке средине (устајале воде)“. Говорећи о њој, Бродски је понављао да је била умјетник за кога између умјетности и постојања није постојала ни запета, чак ни повлака, Цветајева је ту стављала знак једнакости. Ова пјесники-

кав пијанизам, засигурно у животу више нећу чути“, говорила је Цветајева.

НЕЖЕЉЕНА Али, Марину нијесу жељели. ,,Када сам се, умјесто жељеног, планираног, готово неопозиво нарученог сина Александра родила само ја, мајка је рекла: Не мари, биће музичарка“. На самом рођењу, Марину је дочекало – не. Када се испоставило да Цветајева има апсолутни слух, да синестетички доживљава ноте, до – бијело, ре - плаво, ми – жуто, чак ни тада Марина није доживјела похвалу. Мати је, као за себе, изустила: ,,Не треба браво! Шта ти имаш с тим, Слух је – од Бога“. Слух и дар јесу били од Бога, али вјечно не долазило је од људи. Мајка јој умире у тридесет седмој години, од туберкулозе и то је „прво помјерање тла за Марину и њену сестру Асју, - први потпуни прелом кичме“. Но, Цветајева већ пише пјесме. „Лоше пјесме сам писала само док нисам пошла у школу.“ У седамнаестој издаје своју прву збирку пјесама ,,Вечерњи албум“, сама носи пјесме у штампарију Мамонтова. У тој збирци, већ се истиче стих: „Ја желим одмах све путеве“. Јануара 1912. удаје се за Сергеја Ефрона, лијепог младића, префињеног, болешљивог, који ће читавог живота остати очаран својом младом женом, од које је једну годину млађи. Разумјети је неће никада. Префињеност њеног женског бића - закључана је. Љубав није кључ. Она додатно замагљује. Кључ би био сензуални интелект, свијест о Еви и Лилит. Али – и Марина се, као и толико других, сударила са хридима самоће које доноси заједница. Ускоро добијају кћер Аријадну, Аљу, која је талентована за сликарство, њежна и плава, једном ријечју - Психа.

ЕФЕКАТ УБРЗАЊА

rbth.com

САЊА ДОМАЗЕТ

ња сматрала је да је компромис резервисан за слабе и оне који нијесу ствараоци. Препознавши у себи огромни дар, јер „ако геније не зна да је генијалан, онда и није геније“, она је проживјела свој живот интензивно живећи, волећи, стварајући, јер, ,,двије крви, очева и мајчина, које су се слиле у једну, дале су ме, сву... Једна распјевана, лирска, једностихијна, друга филолошка и континентална, двије крви које се никад нијесу слиле, несливене“. Породични живот је првих година чувао од ограничавајућих закона гомиле, која је чекала иза угла. Рођена је у чувеној аристократској породици. Њен отац, Иван Владимирович Цветајев био је професор Московског универзитета, познати класични филолог и историчар умјетности, који је оснивач чувеног Музеја лијепих умјетности у Москви, личност изузетне интелектуалне и моралне снаге, фанатично одан науци, али недовољно умијешан у породични живот, и мајка, Марија Мејн Цветајева, васпитана у њемачком духу, која већ са седам година зна свјетску историју и митологију, машта о јунацима и величанствено свира на клавиру. „Такво свирање, та-

У сљедећим годинама Цветајева ће постати - Цветајева. „Све је почело 1915-16. године. Прије тога она је писала пјесме и то је све. А послије, све је ишло веома брзо, са величанственим ефектом убрзања.“ Није слутила дуг живот. У једном писму човјеку кога је вољела, а кога су смртно плашиле њене вртоглаве висине, она пише: ,,Све ће се ово убрзо завршити, ја већ осјећам како одлази, осјећам испод трепавица, на уснама. Ви нећете ништа изгубити, остаће стихови. Живот ће се испунити сређивањем послова, више нећете бити растрзани између ваших и других (нека ми опрости Бог и Ваше осјећање мјере, због кога сам толико патила! - претјераност слике.) Мили! На страну њежности, љубазности, миловања, деминутиви – Ви сте ми драги. Али више немам ваздуха који бих удахнула кад сам са Вама. Знам да ћете у овакав час Вашег живота (кад не будете могли да дишете, као животиња која се гуши у властитој кожи), одбацивши сва мушка пријатељства, женске љубави, породичне светиње, доћи к мени – по своју бесмртну душу. А сад, лаку ноћ. Грлим Вашу тамнокосу главу.“ Он ће касније рећи: ,,Био сам глуп што сам дозволио да оде…“ Али био је као и остали. Жудио за ластом, а имао страх од небеских сводова.

Повратак у Русију није промишљена ни паметна одлука. Али – породица просто нема куда. Генијалност Марине Цветајеве нигдје и никоме није потребна, а тадашња руска власт све емигранте који се врате третира као издајнике

Долази 1917. и Цветајева није стала на страну побуњених, није прихватила револуцију, зато што није прихватила убиство независно од идеала у име којих се оно врши. Били су јој страхотни бесмисао и глупост злочина. Слијепе силе суровости. То што су црвени побјеђивали, у њој је још више појачавало отпор. (,,Ја сам увијек на страни поражених“, рећи ће, деценијама касније, Данило Киш.) На почетку револуције, рађа другу кћер, Ирину, која умире у дјечјем прихватилишту, док Цветајева лијечи старију кћер од маларије. Туга и језив осјећај кривице остају за читав живот.

ТЕЖАК ЖИВОТ Током револуционарних година, Цветајева гладује, 100.000 рубаља које је њен отац оставио Државној банци, национализовано је. Она живи бескрајно тешко, али пише. Лута леденом и гладном Москвом. Каже петогодишњој Аљи: ,,Волела бих да мој час дође тако што ми на главу падне случајно цигла са куће“. Дијете одговара: ,,Марина, кад би се бар све срушило...“ А све се и јесте рушило. Година 1919. је најтежа московска година, Цветајева иде боса, у поцијепаној хаљини. Кћер Аља пише пјесму: ,,Не стиди се земљо Русијо, сад се стиди ко није бос!“ Немају вијести о мужу, који је био у Бијелој армији. Марта 1921. јој Еренбург јавља: „Сергеј Ефрон је жив, налази се у иностранству“. Цветајева му пише: „Мој, Серјожењка, ако се од среће не умире, онда се у сваком случају окамени“. Исте године, пјесникиња одлучује да се придружи мужу, да емигрира. Године 1922. Марина Цветајева и њена ћерка Аријадна, са више но оскудним пртљагом, одлазе у Ригу, затим у Берлин, гдје их чека Еренбург. Почиње други период њеног живота. Она, која је имала баршунасте, клавирске прсте, сада путује као просјакиња, вуче кофере. Не прати их из Москве нико. Тајно, Цветајева сањари о Пастернаковом јудејском, врелом погледу. Са мишљу о љубави, лакше је преживјети потопе пораза. Са мужем се настањује у селу Мокропси, недалеко од Прага. У том периоду Цветајева води интензивну преписку с неколико блиских личности, прије свега с Пастернаком, преписку у коју ће се 1926. укључити и Рилке и која ће постати највиша литература. Тих година Цветајева пише много, Пастернаку посвећује два циклуса „Каблови“ и „Пјесници“, објављује збирку „Занат“, двије чувене поеме - „Поема горе“ и „Поема краја“, а затим и поему „Пацоловац“. Живи тешко, у крајњој биједи, вапи за људима, жали се на тежак сеоски живот.

НАТРАГ У РУСИЈУ Године 1925. рађа сина Георгија, дају му надимак Мур. У свим писмима тога времена она машта о његовом животу и будућности. Но, тежак живот се наставља. Као и емиграција. Још једном тријумфује глупост: Чешка престаје да даје стипендију умјетницимаизбјеглицама. Остају без иједне

паре. Породица се сели у Париз, културну пријестоницу свијета, у коме неуспјеси и немаштина прате Цветајеву на сваком кораку. Она покушава да организује књижевно вече, гдје ће се продавати улазнице и тако обезбиједи какав такав приход. Али слаба је посјета – глупост је неписмена. Доносе одлуку: натраг у Русију, иако је „тамо сувише тамо, а овдје сувише овдје“ и још: ,,овдје сам непотребна, у Русији сам немогућа“. Повратак у земљу гдје влада човјек кога је у стиху Мандељштам овако описао: ,,Моћ је одбојна као берберинови прсти“ и тај стих платио животом, није промишљена ни паметна одлука. Али - породица просто нема куда. Генијалност Цветајеве нигдје и никоме није потребна, а тадашња руска власт све емигранте који се врате третира као издајнике. (Они и јесу издали – себе и сопствену интелигенцију, али глупост не прашта ни живот онима које не разумије.) Цветајева у Москву стиже са сином 18. јуна 1939. Још на жељезничкој станици сазнаје да је њена сестра Асја, за коју је сматрала да ће јој бити највећи ослонац, већ двије године у логору. Двадесет другог августа ухапшена је Аља, оптужена је за шпијунажу заједно са младићем са којим се вољела и радила на истом послу. Отишла је у 27. години, а вратила се у петој деценији, физички трајно обољела. Више никад се неће видјети с мајком. Неколико недјеља касније, ухапшен је Сергеј Ефрон, који је, по званичним подацима, стријељан 1941.

ДАР КАО КАЗНА Цветајева одлази у евакуацију заједно са сином и још неколико московских писаца. У Јелабугу стиже са сребрним прибором за јело, мало брашна и пола киле шећера. Моли газдарицу за помоћ да прода сребро. Из кућице у којој живи са сином често допире свађа између њих, понекад и „на неком страном језику“. Тридесет првог августа 1941. налазе је у Јелабуги објешену. Иза ње остаје писамце: „Молим да ме примите на рад као судоперу у отвореној мензи Књижевног фонда“. И ту је била одбијена. Најбоља од свих није могла да пере ни судове. Дар се не опрашта. Зло и глупост љубоморе га кажњавају. Син јој се враћа у Москву, гдје се уписује на Филолошки факултет, одсјек за књижевност. На свој деветнаести рођендан, позван је у војску. Убрзо ће погинути. У Паризу, маја 1931, Цветајева је написала: „Хтјела бих да почивам на таруском гробљу секте бичевалаца, под граном зове, у једном од оних гробова са сребрним голубом гдје расту најцрвеније и најкрупније јагоде у нашем крају. Али, ако је то само пусти сан, ако не само што тамо нећу почивати, него ако више нема ни тог гробља, жељела бих да на једном од тих брежуљака преко којих су Кириловне одлазиле у Песочно, а ми њима у Тарусу, буде постављен камен из таруског каменолома с натписом: овдје би жељела да почива Марина Цветајева“. Не зна се мјесто на коме почива Марина Цветајева. 