12. децембар 2020. | година I | број 41
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
ОБМАНА
Поглед у криво огледало УЗОРИ, УТИСЦИ И ЗАБЛУДЕ
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
Ј
ња усмјерена у правцу да се испита шта одређеним селфи снимком заправо показујемо. Према једном истраживању, око 68 одсто одраслих преуређује своје фотографије прије него ли их учине доступним јавности. Управо ту се јавља неизбјежно питање где је граница између стварности и стварности онакве какву ми желимо да је прикажемо, односно да ли ми онда вјерујемо у реалну слику или у ону њену другу верзију? Најједноставније казано, да ли таквим поступцима обмањујемо прво себе, па онда све око нас? Можда се ваља запитати и чему таква обмана и шта њоме постижемо? Лепеза одговора је врло широка, али каквих одговора – пожељних или непожељних, ваља се запитати. У једно овакво промишљање ваља уплести и Црну Гору и оне који у њој живе, без обзира на њихову религиозну опредијељеност. Посебно то важи за историјске теме. Иако су Црногорци (а ту мислимо на све који живе у Црној Гори) прилично богати духом, они често западају у сукобе са прошлошћу, па и са самима собом, јер се често заплетемо у мрежи елементарних незнања. Конкретан примјер је нпр. Шћепан Мали, владар који је Црном Гором управљао шест годи-
на (1767-1773), а да ми ни до данданас не знамо ко је и одакле је био тај човјек. Питање може гласити и да ли нам се он наметнуо, како то тумаче поједини историчари, или нас је омађијао, односно обмануо. У вријеме када је аутор овог текста био средњошколац, једна од наставних јединица из уџбеника историје звала се Социјализам – свјетски процес. Пред крај студија аутор је дочекао да види крај тог система, питајући се често да ли су његови професори историје вјеровали у то што су предавали или је њихова идеолошка опредијељеност била полуга обмане за млади свијет који је стасавао. Црногорска младеж је, поменимо и то, дуго учена о краљу Петру Карађорђевићу као ослободиоцу, а комите и њихову борбу нико није поменуо ни једном ријечју, ма ни шапатом. Учили смо све могуће епске циклусе – предкосовски, косовски, покосовски, а Авда Међедовића, Хомера са Оброва, онога нашега, крај Бијелог Поља,
moma.org
ISSN 2704-5226
едан од сложенијих феномена како прошлости, тако и садашњости, јесте обмана. Њоме је испуњен огроман простор свакодневице, али и значајних догађаја и историјских процеса. Историја је, како је једном записао Мајкл Фарквар, нагрђена, чак изобличена обманом. Зато нас њено присуство и поимање тјерају да често преиспитујемо прошлост, да трагамо за истином, једном ријечју да будемо дешифранти онога што нам се сервира у разним облицима, било да се ради о прворазредним историјским документима, о текстовима или усменим предањима. Овдје нам се, зато, чини умјесним да препричамо једну анегдоту о
једном јунаку из прошлости, који је дошавши на славу код пријатеља, започео да испитује попа, који је био већ у годинама и имао дуго памћење, какав му је ђед био јунак. Питао га је једном, али је поп прећутао одговор и причу окренуо у другом правцу. Јунак није одустајао, већ је и даље био насртљив, а поп је мудро ћутао. У трећем покушају јунак је подигао глас и помало љутито, пред свима, рекао попу да га већ трећи пут пита какав му је ђед био јунак, очекујући попов хвалоспјев, на што је поп, неочекивано, рекао да не зна за ђеда, али да зна да му је баба била право добра жена. Јунаку није преостало ништа друго, већ да почне преиспитивати заблуду у којој је дуго живио. Оставимо нашег јунака и вратимо се из прошлости у садашњост. Мобилни телефонски апарати су наша неизоставна стварност. Са њима је започела најновија технолошка револуција. Појединци се од њих не одвајају ни када оду на ноћни одмор. Једнима, поред остваривања комуникације, служе и као фото апарат који омогућава неизоставни селфи, гдје год да се нађу. Посматрани у посљедици те функције, мобилни телефони су изазвали и одређена истражива-
Обмана би, на извјестан начин, могла да се дефинише као избор странпутице умјесто пута, а добро је знано да горег пута нема од странпутице. Оно што је проблематично код странпутице, јесте тренутак у коме онај који је њоме закорачио почиње да вјерује у ту другу стварност, и када му је доминантна мотивација да друге убиједи у исправност своје одлуке
ГДЈЕ ЈЕ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И СТВАРНОСТИ КАКВУ ЖЕЛИМО ДА ЈЕ ПРИКАЖЕМО „Лажно огледало“ Рене Магрит, 1928.
нико не помену. На другој страни, многи домаћи издајници су поменути, иако то ничим нијесу заслужили (имена им не бисмо помињали). Намицано нам је и знање о краљу ујединитељу, а ништа нијесмо учили о потоњем црногорском краљу у изгнаству и влади у егзилу, иако у свим наставним плановима и програмима, тамо гдје се помињу циљеви и задаци наставе историје, једино за овај наставни предмет пише да је од националног значаја. Но, можда се ни томе не треба чудити, ако се у виду има она Сократова мудрост која каже да човјек може стећи све, а изгубити себе. Обмана би, на извјестан начин, могла да се дефинише као избор странпутице умјесто пута, а добро је знано да горег пута нема од странпутице. Оно што је проблематично код странпутице, јесте тренутак у коме онај који је њоме закорачио почиње да вјерује у ту другу стварност, и када му је доминантна мотивација да друге убиједи у исправност своје одлуке. Можда је добар примјер за ову констатацију уништавање коза у ондашњој послијератној Југославији, или организовање колхоза по угледу на Совјетски Савез. Ту обману брзо су прозрели оштроумни сељаци, иако нијесу били образовани и дуго су јој се одупирали, али иза намјере да обмане своје становнике, стајала је, нико други, него држава, односно њено партијско и једноумно руководство, тако да добромислећи сељаци нијесу имали шансе да наметну своје мишљење. Као и увијек, у тренуцима када се доносе важне одлуке, појављује се старо питање: Како препознати обману и како се против ње борити? О одговору увијек ваља добро промислити, јер нам смисао сваког проблема може бити јасан једино ако га сагледамо хипотетички и искуствено, имајући увијек на уму и примјере из прошлости који могу послужити као корисна опомена. На крају завршићемо шалом, како смо и започели. Један вјешти аутор популарних издања, за пристојан хонорар, написао је обимом невелик приручник под насловом Како се брзо обогатити. Наиван читалац купио је књигу. Отворио је и на првој страници прочитао реченицу која је гласила: Не бацајте новац на овакве глупости. Обмана
2
12. децембар 2020.
КАД ЗАВЛАДАЈУ ВРИЈЕДНОСТИ МОДЕРНОГ ДОБА
Кућа на промаји MИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ ШОК
Т
ог угледног човјека сам видио први пут у пролазу кроз мој завичај, на цести Титоград – Никшић. Имао сам мало година, једва за први разред основне. Био је у црној лимузини са издуженом сјајном антеном на предњем лијевом блатобрану. То је значило да лимузина има радио. Чудо невиђено за нас пионире из ‚50их, прошлог вијека. Муњевито је прошао поред нас, цестом са шодер подлогом и нестао иза окуке у бијелом облаку прашине. Онда смо се хвалили у школи да смо га виђели. Лагали смо. Нијесмо га имали кад виђет од прашине и брзине. Јурио је сигурно 30 км/х... И још један разлог што га нијесмо виђели? Морали смо, на лицу мјеста испољити оданост домовини, за коју смо подучени од учитељице прије но смо начели буквар и слова. Наложила нам је: да у случају кад се нађемо на цести, док пролази било који аутомобил, хитно треба да се склонимо у кунету, те да га у ставу мирно, с песницом на челу, поздравимо гласном реченицом: ,,За домовину с Титом,
напријед!“ Понекад би ускочили и у кунету пуну кишнице, али ни тада патриотски поздрав не би изостао. И мокар сам се осјећао важним што тако мален и небитан вршим одређену улогу. Можда овакву оданост партији нијесу испољавали ђаци другђе, али за нас из пасивног краја, била је неизбјежна као војна обавеза. (Касније ћу сазнати да је учитељица била четник али је, ка’ и сви грешници, до прећеризма служила поретку.) Углавном, ја сам неријетко, до коже, био мокар од патриотизма. А што се тиче сјајне антене, старији су мистификовали њену моћ; ко не искаже задато поштовање према домовини, антена ће га у пролазу ошинут по глави. Којешта смо прошли ,,За домовину с Титом напријед!“ А угледног човјека, о коме је ријеч, виђели смо тек у учионици. Био је окачен, у фото издању, изнад школске табле. Први друг Тито, предćедник Југославије, други друг Блажо, предćедник Републике Црне Горе. Први углађен, строг, с бором на челу, између очију. Други миран, чврста лица, висока чела и моћних бркова, као неки Црногорац из народа. Стајали су оба барабар у једнаким украсним рамо-
Народни музеј Црне Горе
...Или, како Историја почиње од нас
БЛАЖО ЈОВАНОВИЋ ГОВОРИ У ОСЛОБОЂЕНОМ ХЕРЦЕГ НОВОМ
вима. Били су обавезан декор, у свакој учионици и свакој школи у Црној Гори. Кад смо се спуштали с Катунских падина на главну цесту, неизбјежан је био поглед на Зету, зелену вијугаву ријеку у дну дубоког кланца. Њу је пратило зелено поље које се низводно ширило према Титограду. Казивали су нам како ће та равница хранити Црну Гору. Друг Блажо, као предćедник Владе, се заложио за систем наводњавања који ће се, од Главе Зете, рачвати читавим пољем да би сво цвјетало плодовима социјалистичког рада. Тако ће, по Блажу, цвасти и ćевер Црне Горе у пољопривреди, шумарству итд.
ПРИЧЕ ЗА ЗАЛУЂИВАЊЕ МАСА
По народски, марифетлуци и лажи И
ма разних врста обмана у свакој дјелатности докле допире човјек, његова дјелатност, мисао и све оно што га окружује и што живот чини угоднијим или поразнијим. Између ових разних врста обмана истакао бих прво оне добронамјерне које се углавном дешавају у циркусима, гдје разноразни мађионичари и опсјенари ,,праве чуда“ и забављају публику. Друга врста обмана које никоме не шкоде су ситне дневне преваре у смислу да би се са неким нашалио и забавио друштво. Међутим, постоје обмане са највишег нивоа. Ево, ту наш недавно изабрани премијер је тврдио да су се у историји десила чудеса која су помјерала ,,брда и долине“. Право да вам кажем био сам пресрећан, значи за његовог мандата нећемо више трошити паре за ауто-пут, бушити тунеле, градити мостове... него ће господин премијер помјерити сва брда и долине и премостити ријеке да би ауто-пут дошао до толико му жељене Србије. Друга велика обмана када су новодошли на власт у Црну Гору,
народне масе, јер кроз њу - политичари на јавној сцени умјесто у разноразним шоу програмима на телевизији, од којих данас не можемо да дишемо гледајући телевизијске програме и који једнако залуђују масе примитивизмом, неистинама, еквилибристиком сваке врсте не би ли за себе придобили гласове, односно гледаоце. Најновија ,,мода“ обмана је историја и историјски писци, јер много им је рећи историчари, јер је то озбиљна наука. Они који обмањују, залуђују неистинама не само своје пучанство него и шире, могу слободно рећи европске и свјетске чиниоце, а што се Црне Горе тиче још увијек немамо ни намјеру, ни жељу, а нажалост имамо аргументе, да се одупремо тим поплавама обмана и лажи.
Заборављају се чињенице, импровизује се са злим намјерама, а Црна Гора „одсвуд стијешњена“ опет мора, не да се брани, одбрањена је она одавно, него да доказује доказано, што је апсурд ДРСКОСТ БЕЗ ПОКРИЋА какав се, могу слободно рећи, није десио и не На питање новинара: ,,Како Дукља дешава се у историји човјечанства може бити прва српска држава и Црногорцима честитали слободу!? Питам се: од кога смо то ми били поробљени те нас је требало ослобађати? Који нас је то непријатељ у робове претворио те смо једва дочекали слободу? Моја претпоставка је да је господи остала у ушима парола из деведесетих ,,Слобо, слободо“ па је примјењују и данас
гдје стигну иако слобода са том изреком нема никакве везе. Политичке обмане које служе за залуђивање маса у принципу не представљају никакву опасност, јер сам одавно усвојио дефиницију политике као филозофију могућег. Та филозофија могућег увијек је за мене била забава за широке
МАРА БАБОВИЋ
БЛАГОТА ЕРАКОВИЋ
Ćевер је и тада цвјетао само на туристичким разгледницама, а венуо, ка’ данас, у привредно-политичкој перспективи. Био је Блажо још онда на добром путу, да данас живимо идеје савременог свијета, но су му безидејни преćекли пут. Данас преживљавамо у дивљој љепоти. О Блажу смо слушали и обичне приче из живота, које су легендарно звучале… Како је успут знао зауставити лимузину да би разговарао са обичним чо’еком, чобаном или ратаром. Око његовог превозног средства би се тада окупило јато ђеце. Шофер би им дијелио бомбоне и допуштао слушање радија, који до тада нијесу
ОБМАНЕ СА НАЈВИШЕГ НИВОА Наш недавно изабрани премијер је тврдио да су се у историји десила чудеса која су помјерала „брда и долине“ | Скупштина Црне Горе, 4. децембар 2020. године
како Цетиње може бити српски град?“ уредник едиције ,,Историја Срба“ одговара без имало недоумице: ,,Па и ви прогласите Београд за црногорски град, нико вам не брани“. О Дукљи није одговорио ништа, али у свим уџбеницима школа у Србији Дукља се помиње као ,,српска држава“, иако у деветом, десетом и једанаестом вијеку Србија није ни постојала, нити Срби као народ. Постојала је држава Рашка и народ Раси или Рашчани. Колико до јуче у Скупштини Црне Горе, ,,захваљујући“ српским експертима са Дукљом и Дукљанима су се, мало је рећи, спрдали и вријеђали оне који су се искрено осјећали Црногорцима и чуварима традиције Дукље, Зете, Црне Горе... Откако су и у цркви и у политици истакли Дукљу као српску земљу, у задње вријеме се то више не помиње, напротив и Митрополит Црногорско-Приморски је својој титули додао и Диоклиски, а у своје вријеме ,,проклетог цара Дукљанина прикивао је чавлима за Везиров мост“. Много је у историји човјечанства било обмана и од стране царева,
ни чули ни виђели. Кад би чули музику, шофер би појачао тон а ђеца слух… То су били доживљаји мимо свијета а уз музику су виђели и Блажа. Тако је било! Ништа за заборав, а доста за успомену и дуго ćећање на првог човјека Народне Републике Црне Горе. Баш са тог завичајног простора био је и Блажов возач. Кад су, тако се причало, питали његову мајку, како јој се син снаша’ у Титоград, одговорила је: чуш како се снаша’? А вози Блажа… Народног хероја Југославије. То је био Блажо из мог дјетињства. Кад је оно замакло у године, Блажо је постепено нестајао. У архивима га је било све више, а у животу све мање. Кад сам ступио у ову професију био сам у прилици да га испратим у вјечност. Иза њега је остало озбиљно државничко дјело у афирмисању Црне Горе. Одмах након II свјетског рата упро је прстом у ,,Дедињске Црногорце“ (Теразијских није било ка’ данас). Говорио је и писао о 1918. у којој је Црна Гора побједница у рату, погубљена у миру и безимено прикачена монархији СХС. На оснивачком Конгресу КПЦГ (1948) одјекнула је његова реченица о црногорском националном идентитету и историјској државности! ,,...И данас има понеко ко жали, што је ријешено црногорско национално питање... Но нека жали!“ Акцентовао
краљева, војсковођа али, обмане од стране цркве су заиста ,,филозофија могућег“. Црквене обмане су нанијеле толико штете науци, филозофији, књижевности, свему ономе што значи напредак човјечанства. Сјетимо се само спаљивања вјештица на европским трговима чије су жртве били и највећи научници човјечанства, само зато што се нијесу приклонили црквеној догми и ненаучним тумачењима која су могла ,,пасти само њима са неба“. Свједочећи најновија ,,тумачења“ од стране ,,братске Србије“ као да се, не дај боже, припрема још једна анексија Црне Горе. Ако су нам анексирали Црну Гору 1918. године, заборавили смо на анексију, присутну у њиховим историјским писанијима, у савременој историјској литератури, у којој су присвојили ама баш све што вриједи из историје Црне Горе која је преко 300 година на свим мапама овог дијела Европе означавана као једина самостална држава, било да су је звали Карадаг, Монтенегро, Черни Горија или Црна Гора.
ПОКУШАЈ ОТИМАЊА Умјесто да се ,,браћа Срби“ поносе тиме што су за преко 500 година ропства под Турцима сачували своју вјеру и језик, они покушавају да цивилизацијска достигнућа Дукље, Зете и Црне Горе припишу себи и својој историји. Много је тих цивилизацијских достигнућа али ћу поменути само нека: ,,Писмо попа Дукљанина“ у оригиналу ,,Sklavorum regnum“ Гргура Барског, ,,Мирослављево jеванђеље“, прву државну штампарију на свијету, дјела династа породице Петровић Његош, која не само у словенским него слободно могу рећи и у европским и свјетским размјерама представљају капитална достигнућа из времена када су стварана, а њихов траг ће остати и у сљедећим временима. Требало би много мудрости, знања, акције, рада да се све обмане које су се ,,сручиле“ на Црну Гору
3
12. децембар 2020.
демантују, не заборављајући ни ,,браћу Хрвате“, који се поносе нама као ,,црвеним Хрватима“ исто као што се Срби поносе Црном Гором као ,,српском Спартом“. Заборављају се чињенице, импровизује се са злим намјерама, а Црна Гора ,,одсвуд стијешњена“ опет мора не да се брани, одбрањена је она одавно, него да доказује доказано, што је апсурд какав се, могу слободно рећи, није десио и не дешава се у историји човјечанства. У прилог овоме могу само да поменем писце ,,латинисте“ са Црногорског приморја, прије свега Котора и Пераста о којима, послије смрти часног Радоша Ротковића, нико ни слова да напише. Сви су они ушли у корпус писаца ,,братске Хрватске“, а један од најистакнутијих Андрија Змајевић је подједнако писао и на народном и на латинском језику, ћирилицом и латиницом. Пошто је позориште, филм и телевизија моја професионална локација, остајем дужан да у неком од сљедећих јављања напишем текст о позоришном, филмском и телевизијском стваралаштву у Црној Гори, овом приликом само да истакнем да је прво професионално позориште, послије Хвара, отворено у Котору 1808. године, о чему можете шире прочитати у књизи доктора Дарка Антовића, гдје су обављена прва филмска снимања, гдје је снимљен први документарни и играни филм, гдје је отворен први биоскоп, гдје је примијењена функција организације ,,Црвеног крста“ у ратне сврхе, гдје је заживјела прва телеграфска и поштанска дјелатност, први аутосаобраћај у поштанске сврхе... Ма колико била инспиративна тема ,,обмане“, тешко да јој се у нашој ситуацији, у коју смо на извјестан начин и сами себе довели, може наћи правога лијека јер, увијек се ударало на онога ко је најбољи и онога који највише има, а Црна Гора хвала Богу и има и у многим стварима је најбоља и непоновљива, али то не значи да од тога најбољега и непоновљивог може да граби ко и шта хоће.
Оооооо... НЕШТО, КОБАЈАГИ ЖЕНСКИ
Сад нешто пребирем по прошлости, својој и нашој, занесох се и одох ка коријенима. Размишљам: како би дивно било да се какав веселник или маштар досјети и на Фејсбуку и Инстаграму, овако, уочи Никољдана, најави наше окупљање...
НАДА БУКИЛИЋ
У
очи Нове, па од Бадње вечери и Божића, све до Богојављења и Св. Јована, „запрате“ га остали, те, таман пред почетак Великог поста, сасвим отворено, смјело и храбро објавимо и датуме и мјеста окупљања, према нашој старој традицији, ради пјевања додолских пјесама! „Ооој, доле-додоле, пушти кишу о’згоре... ој, доле, додолеее... прсни брда надоље...“ Црна Гора би већ до априла могла, након нашег свесрдног и непопустљивог пјевања, имати прве раскошне прољећне кише, а од Цвијети до Ђурђевдана би било воде за извоз! Закупимо билборде, па – црно на бијело – чистим рукама напишемо намјеру наше мирне нације: Пјевајмо за будућност. Па, лијепо, окупимо то оваца што имамо, покољемо их, одеремо, и од кожа сашијемо аутентично наше, додолске костиме. Не треба нека претјерано прецизна обрада: кожухе би и тако носили мушкарци – ти точкови, мотори, покретачи и гурачи напретка нашега друштва. За све пријемчиви, податни. Жене немају кад! Већ крајем марта, могли бисмо код семафора, бензинских пумпи и киоска брзе хране поставити прве
тезге, те продавати костиме. (Касније бисмо већ закупили Делту или сл.). Жене, ако баш желе, могу на окупљањима и продајним мјестима носити оне бунде без рукава, које су у посљедње вријеме због нечега веома модерне (да се не лажемо, то није „због нечега“, како негатори наше културе спочитавају, него због етнолошки и историјски потврђеног поријекла од народа који је овдје живио прије најмање тисућу и петсто година, колико год се сви трудили да нам оспоре ту корјенитост). Кад то обавимо, прелазимо на детаље: осмишљавамо вјенчеве и рогове које треба носити на главама. Мислим – мушкарци треба да их носе на главама: за толике рогове и ту силу цвијећа женске главе су преситне, премале. А и немају жене кад! Ако баш желе, жене могу на окупљањима и продајним мјестима плести цвјетне вјенчеве, бојити рогове и обављати остале декоративне улоге, како наша дуговјековна традиција и баштини. Људи, ми бисмо тако, већ око Петровадне, свима од Балкана, преко Будве, држава Бенелуxа, па до Америке и Рта добре наде, открили да постојимо и ми! Ово је идеално доба, јер је процват демократије очит, и, ако до сада то нијесмо смјели или могли (ко је па нас слушао!?), ево сада смијемо и можемо – у доба скоро па апсолутне слободе! Ово је она слобода коју је народ сам извојевао! Сам самцијат! Сада смо у доброј позицији – захваљујући технологији, све је могуће. Како би нам се број присталица и ових што су нас озбиљно запратили, озбиљно повећавао, тако би нам требало
све више додатне опреме. Зато бисмо уочи Велике Госпојине могли наручит из Кине, према нашим нацртима и усклађено са фолклорном баштином, ново рогље и вјенчеве. Кинези умију набавит и направит свакаквог ђавола, па ће умјет и то. Оно: рогови за велике главе – подразумијева се да су то природни рогови, са правих животиња; па рогови, гипсани, у природној величини за повелике главе; онда рогови пластични за жене (ако баш запну да учествују) и малољетнике, и папирни рогови за њежне и сенилне. До Свете Петке имали бисмо све за додоле! Ооој, доле, додоле... онам’, онам’ пушти кишу о’згоре... оооој! И, чик да видимо ко би нам, у ово доба апсолутне и народном вољом извојеване слободе и демократије, могао ишта спочитати! Нико ништа! А ко смо Ми? Рецимо, речемо да смо Првословени... или Ранохришћани...? Да! Овако: ми смо, браћо и сестре, Ранословени! И дуже смо овђе од свих вас! Ту смо, ево, петнаест вјекова! Све то, црно на бијело, напишемо на билбордима, појачамо ПР, оснујемо НВ удружења; повежемо љекаре и фармацеуте, професоре и васпитачице; сликамо се поред већих каменова, стубова и водоскока – наша је вјера чиста, нама богомоље не требају, осликамо пећине према петнаестовјековном традиционалном сјећању, па усликамо и њих; купимо плуг, срп и колијевку – ако други не знају, ми знамо што су наше жене радиле ево петнаест вјекова; провјеримо етимологију одређених имена, и онда само та имена дајемо нашој будућој ђеци и потпуно укинемо сексуално васпитање,
да бисмо имали коме дават’ одабрана имена... Коначно – допишемо додолски репертоар: воља те да кишица роси ил’ да удари туча, воља те да не престаје данима ил’ да прсне на десет минута – пјевамо све! Што нам још треба? А, да: чланске књижице! То ћемо штампат’ неђе ђе је најјефтиније. У комшилуку. Који наратив да користимо? Строго добронародносни. Која вриједност нам је идеја-водиља? Антифашизам! Е, сад, ако нас неко пита: како спојисмо антифашизам са оним коријенима из V вијека...? Па, што? Ни ми не питамо, ни Црногорце ни Србе, а ни остале, како они покрпише и поспајаше своје културе и традиције?! До Аранђеловадне бићемо на трговима и зеленим површинама, на мостовима и улицама, на крововима и брдима, и пјеваћемо, према прастарој традицији и нашим дуговјеким обичајима: Оооој, доле, додоле... онам’ прсни о’згоре... Јер, овако: окамењени, окрњени, остављени, ожежени, омражени, омрчени, оцрњени, озлоглашени, ограђени, омеђени, очајни, ојађени, онемоћали, окрадени, окоштали, опљачкани, осиромашени, оскрнављени, отуђени, очуђени, ослабљени, омаљени, окилављени, обиљежени, окужени, омамљени, обезличени, обеспокојени, опскурни, огладњели, одурни, огологлављени, објешени, осушени, оглодани, обезглављени, оглувјели, огорјели, огуљени, оружњели, обневиђели, опјевани, опојани... остаћемо обманути обичном, одрођеном овнујском ономатопејом – стадо! Ооој, овам’ овам’, додоле, под брда ова, говоре да је био мој дом...
ЈОВАНА МУГОША
је убојито међуратну српску похару Црне Горе и поратне црногорско-дедињске насљеднике. Блажове поруке се и дан-данас држе добро, али их слабо продужавају политички потомци. Због тих ријечи тада је, без ријечи, осуђен за притајени национализам, који је Црногорцима био дозвољен само у фолклору. Објектив камера је Блажа забиљежио како се у једном јавном иступу појавио у златној црногорској народној ношњи и без новокомпонованих 4С на капи. И то су му прећутно замјерили они, служит навикнути! Но, Народном хероју Блажу Јовановићу тада ништа нијесу могли, а припомогли су му Црногорци. На попису становништва их је било више од 90 одсто! Његов учинак за Црну Гору је и прескакан и заскакан од политичких насљедника јер им није могло бит’ да и послије Блажа буду ,,Блажо“. Иза Блажа је остало велико државничко богатство за државно нашљедство, али већина о томе појма нема, као уосталом ни за многе државничке ресурсе које је наталожила црногорска историја. Остала је и његова родна кућа, скромна, запуштена, заборављена и препуштена бескућницима. Иако је откупила држава као спомен на свог легендарног државника, данас стоји на промаји заборава, као опомена онима који мисле да историја почиње од њих. Није упутно, уз ову приповијест, слутити коме ће све остати кућа на промаји, али вриједи опоменути лакоумне... Ко олако себе лијепи на историју, историја ће га још лакше одлијепити!
4
12. децембар 2020.
О ПОБЈЕДНИЦИМА И ПОРАЖЕНИМА
Бал под маскама Лажни Срби и лажни вјерници се обилно куцају у побједу, причају оде о новој тек створеној слободи, а морају, што наравно и свјесно прихватају, да ходају убудуће само путевима које је зацртао ДПС. Има ту нешто што побједници нијесу успјели да најбоље разумију
РАЈКО ЦЕРОВИЋ
И опет се испуњава оно што сам и раније говорио: Српска отровна пропаганда увијек може навести Црногорце да блеје, као што је то било на митинзима почетком деведесетих, али да Црногорци не забораве лекцију, поновило се 2020. године. Некад је била ријеч о митинзима за уништење Црне Горе, алијас за велику Србију, а сада за отимање од Црне Горе њених цркава и манастира, њених гробаља, њеног црквеног и манастирског земљишта. Како Србија у својим намјерама није успјела деведесетих,
jax-creations
С
ве што смо три дана гледали у Скупштини није било ништа друго него непоновљиви и врхунски бал под маскама. Нико од учесника није био у своме костиму, нико није изигравао себе, осим донекле поражени ДПС. Све је остало до краја било лажно и под маскама. Побиједили су лажни Срби и лажни вјерници. Кунем се да од оних који су јаракали толике дане и седмице на литијама, 90 одсто нијесу никакви вјерници, ни их има у евиденцији СПЦ-а, ни међу крштеним ни вјенчаним. Неки, Боже ми опрости, не знају ни гдје је олтар у православљу, а о другоме да не говоримо. Исто тако сам више него увјерен да ни онај Вучуровић, који собом представља најзагриженијег и најфолклорнијег четника, није вјерник. Посебно ми је смијешно колико се наводни црногорски Срби узалудно труде да преправе историју, у којој сви домаћи и инострани извори прецизно наводе да су све историјске битке на тлу Црне Горе, и то са разним непријатељима, водили само Црногорци. Нема ни слова С од Срба.
IL BALLO DEL DOGE ARLECCHINO У COEUR D’ALENE У СЕЈВЕРОЗАПАДНОМ АЈДАХУ
тако неће ни данас, јер тај озлоглашени Закон о слободи вјероисповијести, против којег све српске, великосрпске и антицрногорске институције пуну годину шкрипе зубима – једноставно неће пасти. Неће, јер ако је Закон антиуставан, мора то потврдити Уставни суд, или Венецијанска комисија, или Суд за људска права у Стразбуру. Ни једно ни друго ни треће лажни Срби и лажни вјерници не смију потегнути. Чак ни уз одобрење Дритана Абазовића, који још не зна да је Закон донесен управо због она три члана које би Дритан да мијења. Уосталом, и ако тренутно буде поништен, исти закон Црну Гору чека у блиској будућности. А сад нешто о пораженој страни: Пораз је више него заслужила! За три деценије своје несметане владавине радила је много
за свој џеп, али знатно мање него што је требало за Црну Гору. Кад је истинска црногорска интелигенција вриштала да треба рјешавати црквено питање, не само да је ДПС ћутала, не држећи до сличних гласова, него је немоћни глас црногорске интелигенције презирала. Правила је дилове са туђом православном црквом и уживала у своме властодржачком комфору. Кад су несрећни Црногорци обнављали своју неспорну аутокефалну православну цркву 1993. године, забрањивала им је скупове, прогонила их је и шиканирала, да не говоримо колико је дозвољавала спрдњу у Скупштини на рачун тек обновљене нејаке Црногорске православне цркве? Кад је протекла власт, а данашња опозиција схватила да ће јој њена омиљена СПЦ сломити врат, тек
тада се сјетила да је Црногорска православна црква историјски неспорна, да је треба обновити, али јој све дотле није давала ни одговарајућу материјалну помоћ ни моралну подршку. Није ни даље. Није ни ПЕН-у, ни Матици, ни другим црногорским институцијама. Далеко од тога да је црногорским интелектуалцима, који су о свом трошку писали, запомагали и вриштали, што је по њиховом скромном убјеђењу могло да помогне Црној Гори, понуђено и једно амбасадорско мјесто, или ма какав коњунктурнији положај. Пораженој страни крајем августа текуће године дуго није било стало ни до језика, ни цркве, ни истинског црногорског садржаја, већ формалног оквира који јој је омогућавао довољно власти и довољно заштите да се лично и неодговорно умути у све националне ресур-
се. Због свега набројаног треба да се стиди „ваљаности“ противника од којих је поражена. Јесте, поражени ДПС заслужује много, много више негативних епитета него што смо набројали. Али, далеко од тога да би Црна Гора данас била суверена земља без тог истог ДПС-а. Будите сигурни да би Црна Гора данас била шупак од Србије, јер би такозвану двочлану федерацију, након највише једне или двије године, Срби новим референдумом прогласили за унитарну државу. Ко би други, осим пораженог ДПС-а увео Црну Гору у НАТО алијансу? Да не би случајно то урадили лажни Срби и лажни вјерници? Па да ли је ДПС заиста поражен? Јесте, у чему је његов пораз знатно дубљи и срамнији. Тим прије што је требало имати мало више државотворне свијести, а мање халапљивости. Највећу иронију која се данас везује за Црну Гору представља свјесно прихваћена обавеза данашње изборне већине да мора слиједити европски зацртани пут ДПС-а. Па, ко је поражен? Наравно, ДПС, али то, изгледа, не значи да су лажни Срби и лажни вјерници побиједили. Они се обилно куцају у побједу, причају оде о новој тек створеној слободи, а морају, што наравно и свјесно прихватају, да ходају убудуће само путевима које је зацртао ДПС. Има ту нешто што побједници нијесу успјели да најбоље разумију. Ето, говори се о лустрацији, почев од раних деведесетих година? Тачно је да се ДПС својих деведесетих година и својих тадашњих грјехова не може одрећи. Но, нека не заборављају данашњи побједници да вуку знатно тежа гвожђа гријеха на својим ногама, јер су тражили наставак убијања кад је ДПС успостављао мир, цмиздрили над чињеницом да Црна Гора није бомбардована, урнебесали због тога што је Црна Гора признала Косово, или прихватила ноторну чињеницу да је у Сребреници извршен геноцид. Прикочите мало, побједници! Далеко од тога да се појединци из ваших редова нијесу дохватили дијела плијена транзиције. Плус оне не мале паре које су, у повећим торбама, али само на руке, стизале што из Београда, што из Москве. Некако им се прилично нездраво губи траг?
КАКО ПРЕПОЗНАТИ ТАРТИФА НАШЕГ ДОБА
Сјај и биједа популизма ЈАНКО ЉУМОВИЋ
О
бмана или зашто је важно препознати Тартифа нашег доба. Мноштво Тартифа, који идентично Молијеровом јунаку различитим вјештинама и претварањима, или савременим језиком речено стратегијама комуникација, постижу циљ. Злоупотреба или кривотворење историје, религије, политике, економије, медија, природе, дјеце итд. Молијер је показао како, али ми и даље не успијевамо да се одупремо различитим зачараностима и обманама, јер Тартиф и рачуна на нашу глупост, затвореност и заслијепљеност.
Данас још више, јер гласање и у демократијама, баш као и прије у давна или прадавна времена, значи да Тартиф може бити и вођа. Баш онако како је Игор Вук Торбица режирао Молијеровог Тартифа, или зашто више Торбица није могао остати на даскама, које живот ипак не значе. Трагичан одлазак једног сјајног редитеља данашњице. Торбичин Тартиф јесте популиста. Вучић јасно и директно. Патња вође као врхунска мрежа обмане, медијски напитак од јутарњег програма до одјаве на више националних фреквенција и путем кабла диљем српског и иног света. Обмане цвјетају у доба популизма, или хомогенизације народа. О савременом популизму пише и француски историчар Пјер Росанавалон: ,,Демократија функционише не само са правилима закона, него и са демократским моралом. Демократија није достигнуће. То је обала, фронт и борба. Крхка је и умире ако се не обнавља. Без живих демократских институција постоји опасност да
се грађани уморе од овог модела и омогуће му да нестане“. Мисли на Трампа, а исти случај може бити и Вучић. Његова обмана не би била могућа да 5. октобар у Србији није постао у међувремену обмана. Како у Србији, тако и широм планете. Или сада и овдје.
Обмане су константа, досљедна прича историје, и ништа мање савременог живота. Слично као у порнографији, баш као што је и Стаљин изузетна порнографска фигура, иако његове разголићене фотографије нијесу познате јавности, за разлику од Путина. Путина на коњу, голог до појаса. Видјели сте то некада сигурно. Порнографија јесте мачо прича, а ђе је мачо прича ту је и национализам. Демагогија среће. Обмане имају и своју теоријску основу. Споменимо само Макијавелија или Томаса Хобса. Експлицитно у својим дјелима истичу превару као важно средство за постизање циља (Принц, умјетност ратовања и дискурси и Левијатан). Логично је да продук-
ција обмана ствара потребу борбе против или раскринкавање. То раскринкавање је узбудљив наратив који представља непресушни извор информација, анализа, могућности. Посла има толико да је право чудо да не постоји министарство раскринкавања, или мислимо да је то дјелатност унутар свих министарстава овог свијета у рату са другима или нашима, свеједно. Колективни имунитет ту не помаже много, јер заводљивост, као и учинковитост обмане је велика, или како Гете поручује, ,,Ако тврдимо да никада нисмо обманути онда обмањујемо сами себе. То је борба непрестана. Или како Брехт упозорава: А сада, када смо превазишли несавладиве муке планине, очекују нас, пријатељу – још мучније бесконачне равнице. Мртва трка данашњице је у питању ко више обмањује, али медијима засигурно припада прво мјесто на листи, јер њихова спрега са изворима из различитих зона утицаја доводи до медијске продукције обмана чији је циљ успостава система вриједности или
идеологије која почива на злоупотреби или, једноставно, лажима. Или на лажавинама, народски речено. Вјештина одговора или раскринкавања јесте линија одбране државе, заједнице, културе, грађанства у коначном. Теме су некада базичне, некада се чине безначајне, али су подједнако опасне. И као за све друго та магична ријеч капацинтираност важи и за посао раскринкавања. Тако се зове и пројекат црногорског Центра за демократску транзицију (www.raskrinkavanje.me). Сајт нуди обиље материјала, преглед и анализе лажних вијести, обмана, дезинформација, говора мржње итд. Архив свједочи карактер друштвеног амбијента који се често судара са границама здравог разума. И док је некада простор обмана имао своју материјализацију унутар традиционалних медија и канала комуникације, данашња реалност друштвених медија доводи до низа нових еколошких питања живота изван медија, или упркос медијима. Раскринкавање.
5
12. децембар 2020.
ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА КАО СРЕДСТВО МАНИПУЛАЦИЈЕ
Дуго припремана окупација СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Е
рик Хосбаум је писао да не постоје народи без историје или народи који се могу разумјети без ње. Пракса у свијету је да се сваки народ бави превасходно изучавањем сопствене историје, па онда историје других народа. Чини се да су једино Црногорци имали ту ,,привилегију“ да им сусједи масовно пишу историју на начин који кореспондира са њиховим политичким циљевима и да тако обликована историја постане опште мјесто у многим свјетским енциклопедијама, укључујући и тзв. енциклопедију у сајбер простору – википедију. У тој мјери да се развитак црногорске историографије у потоњих неколико десетљећа најбоље може описати стиховима: „мало руках, малена и снага…“ Још у XIX стољећу су постављене основе српских националиста о великој српској држави, када је постављена теза о историјском праву српског народа. ,,За ову цељ треба пре свега оштроумне, од предпоњатија не заузете и правитељству верне људе као испитатеље стања ових народа и земаља послати и ови би морали после свог повратка тачно писмено известије о ствари дати. Нарочито се треба
известити о Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Албанији...“ – пише Илија Гарашанин, предсједник српске владе половином XIX стољећа, сматрајући околне народе као безсубјективну масу од које се може направити оно што се жели. Од тада, успјех српске историографије се огледа у задатку који је добила да укоријени, утемељи што дубљи и дужи национални и историјски континуитет, укључујући и поменуте крајеве.
ПОДМЕТНУТИ НАРАТИВИ Премало је простора да би се описали сви фалсификати, свјесно подметнути наративи и уметнути дјелови да би се у историјском трајању Црне Горе, од средњовјековне државе до данас, утемељило српство као национална и историјска детерминанта. Чак и кад говоримо о XX стољећу, за које недвосмислено постоји обиље историјске грађе по архивама у Србији, не постоји воља да се они детаљно изуче и презентирају јавности, већ се барата са општим закључцима који су у функцији великосрпских амбиција према Црној Гори и поништавању њеног субјективитета. Ако се и објављују неки документи, то се чини крајње селективно, јер је увијек ефикасније користити понеку чињеницу која иде у прилог жељеним тврдњама. Парадокс је да они који српство у Црној Гори највише доказују црногорским књазом/краљем Николом I Петровићем, бјеже од чињенице да је у вријеме његове владавине био најмрскија фигура у Београду,
стална мета увреда и мета неколико атентата који су организовани преко црногорске студентске омладине у Београду! Као и да му није падало на памет уједињење са Србијом Карађорђевића. Чак није био спреман ни на лабаву конфедерацију, коју је формално нудио, а, у ствари, тиме само замазивао очи радикалним присталицама уједињења. ,,Ми морамо још неко време вршити нашу тешку дужност и стојати уз наше велике и силне савезнике, који се боре и за нас, докле они не сможде нашег заједничког непријатеља на њиховим пространим пољима, а тада ће настати мир, и то дуги мир, који ће достојно наградити жртве за нашу Велику Србију. Тада ће наша отаџбина бити много већа, силнија и срећнија но што је икада била“, ријечи су Александра I Карађорђевића након потписивања Нишке декларације 7. децембра 1914. Све што је Србија радила преко својих медија, агената у Црној Гори, подметања, пропаганде, пуковника Петра Пешића, којег је наметнула тзв. Заједничким планом као начелника генералштаба Црногорске војске, имало је за циљ уништење државе Црне Горе и њене славне војске.
ПАКЛЕНИ ПЛАН Велика Србија, коју помиње српски регент у Нишу, само је дефинитивно закуцана Крфском декларацијом, 20. јула 1917. године у којој не постоји Црна Гора, нити династија Петровића. Све приче о некаквој вољи црногорског наро-
да тиме постају бесмислене, остало је само да се нађу извршиоци у Црној Гори. А њих, нажалост, није било тешко наћи! П. Пешић је у полемици у ,,Правди“ 1925. године изричито признао чији је био интерес да се Црна Гора компромитује пред савезницима падом Ловћена и наводним договором са Аустријом. Пешић је Црногорску војску претворио у заштитницу одступања српске војске у Грчку. Чим је та улога била извршена, изиграна је Црногорска војска тако што јој српска војска није обезбиједила одступницу форсирањем ријеке Бојане, иако је то Пешић обећао. Истакнути бјелаш и присталица уједињења, Ј. Ђоновић, коментарише ријечи П. Пешића у београдској ,,Правди“: ,,Идући за његовим писањем улазимо у његову мисао да је јединство Црне Горе и Србије било могуће: ако Краљ Никола осрамоти Црну Гору предајом војске, а себе упрља издајством“. Крајем 1918. године само је извршена раније донесена одлука. Проблем са Црном Гором био је у томе што је она била међународно призната држава која је била савезница у рату против Централних сила. Нажалост, велике силе су зажмуриле на очито безакоње, не улазећи дубље у начин уједињења и терор који је завладао након тога.
УТАПАЊЕ У СРБИЈУ Одлуке тзв. Подгоричке скупштине успостављају дисконтинуитет са позитивним правом дотада-
шње Црне Горе, како и сами актери признају – револуционарним путем. Црна Гора се одмах утапа у државу Србију, чиме се поништава њен неспорни међународни суверенитет. Јасно је да је то правно неодрживо јер је Црна Гора била међународно призната, па је поништење суверенитета могло бити извршено само у складу са њеним законима. То су и савезници знали, па нико не признаје одлуке Подгоричке скупштине, осим Србије. Сем што су одлуке тзв. Подгоричке скупштине нелегалне, оне су и нелегитимне. Начин избора делегата, услови окупације која је била строжа од аустријске, присуство српске војске у Подгорици, уперене цијеви четника Косте Пећанца у зграду ђе се одигравала скупштина, идеолошка једнообразност делегата, одсуство бирачких спискова и непосредног, слободног изјашњавања, велики број интернираних официра којима није дозвољен повратак... Све су то разлози због којих је нечасно говорити о нечијој вољи. Оправдање да се журило како се не би црногорски краљ вратио у Црну Гору и повратио своју власт, спада у бескрупулозна образложења, јер се радило о легалном органу власти суверене Црне Горе. Свака озбиљнија анализа, отварање српских фондова (спољнополитичких и дипломатских служби, војске, дневника и кореспонденција појединаца) и архивске грађе француског министарства војног, Врховне команде француских армија, Источне војске и Француског министарства спољних послова, потврдила би изречене наводе. Зато се и бјежи од тога и прибјегава опćени која нема никакво утемељење у чињеницама.
САСВИМ ЛИЧНО
Црна Горо, имамо проблем!
У
Када почнемо упознавати и схватати сопствене умове, наћи ћемо начин како да спријечимо ширење мржње. Балкан, простор парадокса на коме се сви редом заклињу у част, уједно је и мјесто највеће преваре. Балканска - црногорска митоманија нема граница ни у својој охолости, лошим намјерама, као и хиперболи. ,,Док су на Француском двору јели прстима, Немањићи су јели златним виљушкама“, бијаше реченица из уџбеника историје за основне школе чију тврдњу наравно ,,потврђују“ историјски документи, раскош Немањића и њихова финансијска надмоћ у односу на Француску одликује се и у велелепним архитектонским здањима тог периода као што је
рата са Аустроугарском 1916. ова капела бива оштећена. Иако се могла поправити Александар Карађорђевић наређује да се оригинална Његошева капела до темеља сруши и да сви Црногорци гледају како се њени остаци бацају у амбис, а он на другом мјесту подиже капелу у част своје окупације, те је том капелом симболично крунисао свој злочин. ИВАНА БОЖОВИЋ
чи, сине, биће пара! - једна је од најдуховитијих обмана којом се служимо и тјешимо. Да ли уопште треба помињати десет божијих заповијести од којих неке гласе ,,Не лажи! Не кради! Не свједочи лажно на ближњег свог“, тим нас реченицама обмањују управо они који се на Бога највише позивају. Обмана је и када мислиш да људи цијене гостопримство, да се великодушност враћа љубављу и поштовањем. Али зар нијесмо научили да дијете никада неће завољети и прихватити маћeху, ма колико она према њему добра била. ОБМАНЕ КОД НАС ЖИВЕ ВИШЕ НЕГО ИСТИНЕ
катедрала Нотр Дам и остале многобројне напредне готичке грађевине широм Рашке. „Св. Сава (1175-1236) волио је сам себи да спрема јело, а посебно је волио печен крумпир и посан пасуљ“, а црква је прогонила Доситеја Обрадовића (1739-1811) што је помагао народу у ширењу културе кромпира. У Европу, кромпир је стигао након открића Америке (12. 10. 1492), чак 200 година након смрти Св. Саве коме је ово наводно било омиљено јело. Често се чује како се некима гади новокомпоновано, такозвано, име МОНТЕНЕГРО - измишљено деведесетих, а Монтенегро
се први пут у писаним траговима појављује 9. 11. 1053. године и то у Папским списима, а након тога ,,новокомпоновано име“ налазимо у разним документима из 1061, 1097, 1121, 1125, 1144, 1154… У млетачким документима тек са доласком Црнојевића на власт почињу користити и име Црна Гора. Ових дана се прича да постоји иницијатива да се на Ловћену сруши Маузолеј и врати првобитна капела. Првобитну капелу Његош је подигао 1846. године у којој је сахрањен 1851. без црквених обичаја, ова капела је била посвећена Св. Петру Цетињском, у току
Обмане код нас живе више него истине, ову патолошку потребу можемо наћи у урођеној балканској митоманији и бабологији, одбацивању истине, вјеровању полуписменом кадру и убјеђењу да ће нас туђин боље чувати од нас самих. Док свијет одбацује мигранте, ми имамо обрнути проблем, мигранти на крају одбацују нас. Иако обмана може бити забаван мађионичарски трик, или лажно обећaње послодавца, најчешће иде под руку са великим негативним осјећањем. Обично, мрзимо људе због онога што они јесу, а не због онога што они раде. Она има посебан значај на колективном нивоу у којем се обезвријеђене групе претварају у жртве мржње, брзо се шири у зонама сукоба у којима су људи изложени насиљу заснованом на нетрпељивости, што додатно храни њихову мржњу. Како би остварили деструктивни циљ служимо се варкама.
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ Сликовит примјер обмањивања и фабрикације догађаја и историје можемо наћи у филму словеначког редитеља Жиге Вирца ,,Хјустон, имамо проблем!“, који уз помоћ архивских снимака бивше Југославије, филмске екипе и Славоја Жижека сликовито приказује како се лако манипулише. На крају филма Жижек каже ,,Не постоји проста и директна лаж. Чак иако је све фабриковано и ми смо свјесни лажи, говори нам пуно о социјалној реалности у којој живимо. Чак и ако се није догодило оно постаје истина и то је најважнија порука за данашње друштво.“ Зато је обмана кључно оружје креирања искривљене реалности и мржње, а немојмо заборавити да мржња може бити умирујућа и самозаштитна, јер је њена порука проста и помаже у потврђивању вјеровања људи у бољи и праведнији свијет.
6
12. децембар 2020.
Погубна прича о Српском свету ПРОШЛОСТ КРОЗ ПРИЗМУ МИТА
А
ми држимо да је Марко (Краљевић) још жив! - написао је књаз Никола у свом дјелу Како се ко роди покушавајући да нагласи непопустљивост народног вјеровања пред историјским чињеницама. Након више од сто година, ове књажеве ријечи изгледају још увијек актуелно. И даље у црногорском народу митолошко виђење чињеница и укупне прошлости односи превагу над науком и фактима, не само историјским, већ и других научних дисциплина. Већ двије стотине година изградње модерног друштва и државе, увођења грађанских институција и еманципације, као да нијесу дале скоро никаквог ефекта, па и на почетку XXI вијека преовлађује вјеровање у натприродно и култ мртвих. О свему овоме, сигуран сам, да многе науке, попут психологије, имају шта да кажу. Оно што мене, као историчара, занима је да су се ти просвјетитељски процеси одвијали са опструкцијама, уз сталне успоне и падове. Од самог почетка, Црква или њени дјелови, били су противници свих таквих процеса. О томе најбоље свједочи француски путописац Вијала де Сомијер, који наводи како свештенство покушава одржати своју доминантну улогу ширећи и подстичући вјеру у бесмислице. Ови ставови једног официра задојеног идеалима Француске револуције, на жалост, и данас многима звуче прејако, али заиста описују стање ствари на терену. Ипак, упра-
Пажљивији истраживачи уочили су да се Косовски мит јавља тек у XIX вијеку, као дио пропагандне машинерије на државном нивоу. До тада, овај мит његовала је црква, која се осјећала дијелом средњовјековне српске државе, па је једина имала интереса да жали за губитком свог привилегованог статуса у друштву
во црногорске владике, тљиви, најбоље што мона челу те исте цркве, жемо је да потражимо најзаслужнији су за рањихове коријене. Нама звој просвјетитељства и се стално сервирало да народног образовања, Косовски мит постоји препознајући потребу у нас од вазда, чак и едукације као једног од као научна чињеница. најважнијих фактора у Међутим, пажљивији стварању сопственог истраживачи уочили идентитета. Међутим, су да се он јавља тек оно што ни они ни њиу XIX вијеку, као дио хови насљедници нијепропагандне машинесу успјели да превазирије на државном ниђу, је вјеровање у мит о воу. До тада, овај мит Косову, који остаје акњеговала је црква, која туелан до данас. се осјећала дијелом Никаква наука ни било средњовјековне српкоје чињенице нијесу ске државе, па је једиуспјеле да сруше ово на имала интереса да вјеровање, које је узжали за губитком свог дизано до националпривилегованог статуне идеологије. Чак и са у друштву. Њени станакон догађаја када се вови о пропалом царод Црногораца тражило ству нијесу утицали да да добровољно избришу се на простору Старе сами себе и изгубе се у Црне Горе и Брда оснује ходницима историје, нова племска заједниуправо у име тог мита, ца као нуклеус црноЕМАНЦИПАЦИЈА ДРУШТВА И ИНСИСТИРАЊЕ НА НАУЧНИМ ИСТИНАМА ЈЕДИНИ СУ ЛИЈЕК Протестни скуп о Косову | Подгорица, 22. фебруар 2008. године жртве и „Царства небегорске модерне државе. ског“, нијесмо успјели Коначно под династида се ријешимо његовог јом Петровића, преоопаког дјеловања. Чак се и дома- ру поднијели. Тако су црногорске вови да и даље морамо да ради- влађују реалне политичке потребе ћа историографија дуго времена жртве на Тарабошу и Бардањолту мо и да се још нијесмо одужили народа, па се у првим државно-поокретала око њега, покушавајући биле због тога узалудно просипање митским сјенама кнеза Лазара. литичким програмима владике да докаже како је тај тобожњи за- живота од Вишеграда до Мојковца, Но, ваљда је то тако са митовима, Данила појављује Иванбеговина и вјет смисао постојања Црногораца, дио испуњења завјета, безглаво ју- шта год да урадиш, они некако из- њено обнављање као крајњи циљ. који ето никако да испунимо, ма ришање на Дубровник, исто, па и макну у маглама обмане. Све до почетка XIX стољећа нема колико жртава на његовом олта- данас поново нам се намећу ста- Уколико су заиста митови неухва- помена о култу Косова, а и Његош ДОБРИЛО МАЛИЏАН
ВУКОТА ВУКОТИЋ
СЈАЈ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ КАТАРЗЕ И ОСЛОБАЂАЊА ОД СТЕГА
У ком грму лежи зец? Ако прихватимо да је кључ преображаја једног друштва не у домену полицијских пендрека и војних полигона већ у области перцепције, начина виђења и схватања моралних принципа на којима ће друштвени живот бити могућ, а институције система функционисати по начелима правде, онда је за 42. црногорску владу питање свих питања оно које се управо односи на министарство културе
Ш
та је исход коме тежимо - питао је Робеспјер саборце из револуционарне конвенције у свом чувеном говору од 5. фебруара 1794. године. То његово питање тада је носило посебну тежину. Оно је погађало у саму трауматичну срж револуционарног преврата. Да, краљ је свргнут са пријестола. Послије монтираног процеса Луј XVI је изгубио главу у зиму 1793. године. А пар мјесеци касније на губилиште се попела и краљица Марија Антоанета. Да, власт је срушена. Да, властела виси са бандера, замкови господе су у пламену и цркве опљачкане. Систем је пукао, да! И крв је проливена, потоци крви и онда цијеле црвене ријеке од Париза, преко Амстердама, све до Прага, Вистуле и Варшаве на истоку гдје је Кошћушко подигао народ на ноге и покренуо своју грађанску револуцију за независност Пољске. Вођен је, тако, горки унутрашњи и спољни рат у име постизања револуционарне катарзе и ослобађања од стега и окова тираније која је предуго трајала. Али управо та владавина терора у коју је Француска револуција на крају метастазирала натјерала је Робеспјера да пита своје саборце већ добро окр-
вављених рука: „Шта сада? Како даље? И шта је исход коме тежимо када смо добили оно што смо хтјели?“ Историјски контекст овога Робеспјеровог питања је данас другачији. Сада је друго вријеме. Али његов трауматични подтекст и те како је актуелан и плијени својом курентношћу. То питање „шта сада?“ ево већ виси као Демоклов мач над 42. црногорском владом мандатара Здравка Кривокапића. Заправо, то питање могло би да се постави сваком новоименованом министру понаособ и оком маште дала би се наслутити слична врста тешке нелагоде која је мучила своједобно Робес-пјера. Многи од посматрача у самој Црној Гори, а и у региону, позитивно су, заправо, оцијенили нека од наговијештених кадровских рјешења мандатара Кривокапића за министарска мјеста. За извршну директорку Центра за истраживачко новинарство Црне Горе, госпођу Милку Тадић-Мијовић, охрабрујући је сам приједлог да господин Сергеј Секуловић, високостручна личност из цивилног сектора, заузме мјесто министра унутрашњих послова. Баш као што је и приједлог да коначно једна жена, госпођа Оливера Ињац, буде на
челу Министарства oдбране, такође, поздрављен у одређеним дјеловима јавног мњења као надахнут. Проблем са којим ће се, међутим, Влада господина Кривокапића суочити веома брзо далеко превазилази пар кадровских рјешења на нивоу министара. Трансформација једне државе каква је црногорска, а коју је Фридом Хаус окарактерисао као ,,хибридну“, односно државу паралелних система власти, гдје закон ноћи иза онога званичног и на папиру, у сјенци институција дозвољава оно што је номинално забрањено, захтијеваће нешто много више од пар надахнутих кадровских промјена. За такву битку требаће ништа мање него цјеловита визија. А баш о визији друштва, свијести о вриједностима, о систему вриједности, као примарном услову успјешног функционисања институција система на принципима гаранције мира и грађанских права сам Робеспјер каже: ,,Шта је онда фундаментални принцип демократске или популарне владе, то ће рећи суштински повез који би је одржао и учинио да она ради? То је врлина... што није ништа друго него љубав за земљу рођења и за њене законе... ово сублимно осјећање претпоставља
давање предности јавном интересу изнад свих партикуларних, личних интереса... Прво правило вашег политичког држања мора бити да повежете сво ваше дјеловање са одржањем равноправности и развојем врлине... У систему Француске револуције оно што је неморално је неполитично, а оно што корумпира је контрареволуционарно. Слабост, пороци, и предрасуде су главни пут за монархију.“ Оно о чему, заправо, Робеспјер имплицитно говори је култура. Он схвата да ново грађанско друштво, да би се развило, подигло на ноге, стасало и сазрело, да би, другим ријечима, дошло до грађанске свијести способне да руководи грађанским институцијама, мора да његује и развија грађанску културу. И ако прихватимо да је кључ преображаја једног друштва не у домену полицијских пендрека и војних полигона већ у области перцепције, начина виђења и схватања моралних принципа на којима ће друштвени живот бити могућ, а институције система функционисати по начелима правде, онда је за 42. црногорску владу питање свих питања оно које се управо односи на министарство културе. Али већ само име ресора који
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ покрива и науку и просвјету, а и спорт осим саме културе, говори о збрци приоритета нове власти. Назире се ту чак и нека врста страха од нечега што по себи лако може да се измакне симболичкој машини званичног наратива, отме се контроли, засија кроз дјела умјетника и слободних мислилаца неком својом свјетлошћу и понуди другачије одговоре од оних званичних на кључна питања друштва. Управо зато, све од студентских немира 1968. године и појаве ,,Црног таласа“ на културу се на овим просторима гледало и још се гледа са неком врстом нелагоде, чак и анимозитета, као на пса који ће, прије или касније, угристи руку која га храни. Обрачун са кључним личностима ,,Црног таласа“ Душаном Макавејевим, Александром Петровићем и Жиком Павловићем кулминирао је затварањем Лазара Стојановића, тада Петровићевог студента, иза решетака због његовог студентског филма ,,Пластични Исус“. Парадигма се тиме промијенила. Политичка подобност је однијела
7
12. децембар 2020.
превагу над оригиналношћу визије. А југословенски револуционарни пројекат дијалектичког материјализма у братству и јединству почео је све више да налази своје кохезивно ткиво у заједничкој армији и тајној полицији. Апаратура репресије је тако са собом донијела и нову врсту културе која је по себи била више популистичка и приземна, некомпликовано народна и на крају народњачка. А мрачни врхунац те солдатске естетике брзог уживања уз пут и на путу, у касарни или у рову, на полигону или у склоништу, уз ватру и ражањ, на испраћају, свадби или у кафани, на столу уз звуке труба помаме дерта метастазираће у турбо фолк културни модел из ратних 90-их. И оно што данас узнемирује је управо рецидив тог и таквог поимања културе кроз народњачку призму који назиремо донекле и у дискурсу кандидаткиње мандатара Кривокапића за министарку културе, госпође Весне Братић, лингвисте по вокацији, која у исхитреним, турбулентним иступима претендује да има рјешење како за Његошев маузолеј тако и инстант одговор на идентитетска питања која муче и дијеле Црну Гору. Зато би можда најпримјеренији одговор грађанског друштва у Црној Гори данас, када би му било постављено оно Робеспјерово питање са почетка текста „шта је исход коме тежимо?“ био онај Његошев у Горском вијенцу: ,,... Нека буде борба непрестана. Нека буде што бити не може“.
ФЕНОМЕН ОБМАНЕ У ЛИКОВНОЈ УМЈЕТНОСТИ
Жива слика сопственог лика
Када се сликар посматра у огледалу помоћу којег слика свој аутопортрет, када пружа руку према самом себи, површина огледала је зауставља. Умјетник не може, проматрајући се, дотакнути себе. Стварност од које полази како би насликао свој лик, у ствари је илузија његове тјелесности. Површину огледала у процесу сликања замјењује површина платна. У симболичком смислу огледало постаје принцип слике
ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ
П
озитивним и негативним аспектом обмане отвара се занимљива проблематика у оквиру онога што се подразумијева под класичном, модерном, односно савременом ликовном умјетношћу. Негативни аспект, наоко баналан али неугодно провокативан, зна отворити кључне проблеме када је ријеч о атрибуирању, давању суда о аутентичности неког умјетничког дјела од стране стручне критике. Једна од највећих бламажа ликовне струке у другој половини XX стољећа догодила се управо обманом, у Италији 1984. године. Добро смишљена превара имала је поражавајући учинак за тамошње ликовне стручњаке. Ријеч је о Модиљанијевим скулптурама. Трагом свједочења неког клошара, пијанца, који је давно испричао како је Модиљани био незадовољан пријемом своје изложбе скулптура те како је разочарани умјетник радове натоварио на лучка колица и изручио их у море. Умјетников родни град Ливорно подузео је велику акцију да се скулптуре пронађу и да се у тамошњем музеју отвори посебна просторија за дјела великог умјетника. Послије извјесног времена скулптуре су пронађене и уз велики публицитет извађене из муља ливорнског пристаништа. Рестаурација је обављена високо професионално. Критика се дивила радовима ,,уклетог сликара и кипара“. Био је то велики датум за модерну талијанску и свјетску умјетност. Тријумф се убрзо претворио у фијаско. Два су студента предала видео касету талијанској телевизији на којој се види како израђују скулптуре моторним пилама вјешто имитирајући Модиљанијев стил. Након јавне објаве снимка, директорица музеја је добила срчани удар а славна талијанска критичарска имена доживјела бламажу. Овдје треба направити дистинкцију између фалсификата и обмане премда је и фалсификат један облик обмане. У овом, како су га онда медији крстили, ,,Скандалу у Ливорну“, циљ није био подметнути кривотворину као Модиљанијево оригинално дјело и добро га уновчити. Циљ је био обмана у пуном смислу ријечи, смишљена превара чији је циљ био да компромитира струку. Како је и фалсифицирање умјетничких дјела начин обмане којем неријетко подлегну и стручњаци и љубитељи умјетности, треба подсјетити да је у ренесанси, како се сматра, први фалсификат урадио Микеланђело. Као млад умјетник изузетног талента
исклесао је једну главу по узору на античке главе и закопао је у земљу. Кад је глава била ,,откривена“ дивили су јој се као аутентичном кипарском дјелу класичне умјетности.
ВАРАЊЕ ОКА О проблему обмане могли бисмо низати безброј примјера нарочито у данашњој пракси могућег кориштења нових технологија. Што се тиче оног другог позитивног аспекта обмане, он се третира на сложен начин спекулативних категорија које се тичу управо филозофије, односно психологије умјетничких медија. Што за сликара значи појам обмане или још комплекснији појам самообмане? Сликар артикулише своје дјело на основу видљивог свијета чијој реалности кроз умјетничку транспозицију даје нову, вишу или другачију реалност. Инзистирање на мимезису, дословном преношењу реалног предмета у илузионистички простор слике, поступак је познат у сликарској пракси као ,,trompe l oeil“ такозвано ,,варање ока“. Овај хиперилузионизам био је познат и посебно на цијени код старогрчких мајстора. Апелес је тако насликао грожђе да су се птице залијетале на гроздове као да су стварни. Зеуксис, његов такмац, насликао је преко грожђа завјесу да су људи пружали руку не би ли је помакли. Варање ока као визуални екстрем у савременој умјетности ефектно нам пружају мајстори хиперреалистичког сликарства. Појам или феномен визуелног, односно обмане визуелног у ликовном медију слике за сликара је посебно сложен и изазован. Сликар је свјестан да је у домену обмане у феноменолошком смислу приказа оног што је перципирано. Ту свијест о проблему обмане даје му огледало на чијој се површини зрцали жива слика његовог лика. Када говоримо о огледалу нужно нам се намећу Платонова размишљања у оном чувеном одломку
из ,,Државе“ у којем филозоф говори о односу између слике и лика у огледалу. Према филозофовом учењу, умјетник се може равнати само према ,,привиду“ који је одраз свијета идеја. Платонов свијет је свијет илузије, зато огледала обмањују људско око. Али ту је ријеч о филозофском аспекту проблема, о односу идеје и њене материјализације у конкретан облик. (Подсјетимо на Платонову пећину и сјенке на њеним зидовима.) Међутим, нас овдје занима филозофија феномена слике која се тиче стварног, конкретног предмета видљивог свијета. Дакле, стварног проблема који се поставља пред умјетником. Када се сликар посматра у огледалу помоћу којег слика свој аутопортрет, када пружа руку према самом себи, површина огледала је зауставља. Умјетник не може, проматрајући се, дотакнути себе. Стварност од које полази како би насликао свој лик, у ствари је илузија његове тјелесности. Површину огледала у процесу сликања замјењује површина платна. У симболичком смислу огледало постаје принцип слике. Зрцална илузија претапа се у сликарску стварност. Обмана функционише на позитиван начин дајући ликовни квалитет новонасталој стварности. Али и у процесу сликања, стварања дјела, постоји нека врста обмане између умјетника и онога што он ствара. У том је смислу занимљива изјава енглеског сликара Лусијена Фројда који каже како у стварању умјетничког дјела никада не налази тренутак потпуне среће: ,,Та се срећа наслућује у чину стварања, али како се дјело примиче довршетку, тако она нестаје“. ,,Тада, наиме, сликар схвата да је то што слика - само слика. Све дотад помало се надао да ће она можда оживјети“, закључује Фројд. Али ефект Пигмалиона се не догађа.
МИТ СТВАРНОСТИ Насупрот античком миту постоји мит стварности, преображене реалности, која путем обмане чула
centrepompidou.fr
успоставља Обилића медаљу, због отпора црногорских главара да се највеће државно признање назове по Никцу од Ровина. Јачањем идеје о интегрисању Јужних Словена у једну државу долази до развитка и овог мита. Ради заузимања што боље или примарне позиције у томе процесу, књаз Никола подстиче митолошку основу своје државне идеологије. Бројни, са стране увезени, стручњаци, који су боравили на Цетињу и заузимали многе важне функције у држави, даље су подстрекавали ову очигледну обману, у циљу утопљавања Црногораца у српски национални корпус. Коначним нестанком Црне Горе као државе, чинило се да је са тим циљ испуњен, али Божићни устанак је показао да је црногорско национално биће много жилавије и да се не може тек тако утопити. Враћање црногорског националитета кроз Други свјетски рат и период социјализма потиснуло је, али не и докрајчило, коријене мита, што се испољило током задње деценије XX вијека. Да су Црногорци народ који живи у вјечитим илузијама и самообмањивању, превише је прост и неадекватан став изречен од стране оних који нас посматрају од извана. Величина и дуго трајање обмањујућег дејства мита о Косову неупитна је, али исто тако и моћ да му се одупремо. Вјековима стварана пропагандна матрица, настала за потребе једног процеса који је био и завршио се, превазишла је сврху свог постојања. Иако ван сваког историјског контекста, ова обмана наставља да трује наше национално биће, данас потпомогнута парачињеницама и креативним тумачењима прошлости, што су нам омогућила постмодерна времена у којима живимо. Еманципација друштва и инсистирање на научним истинама једини су лијек који овој обмани може стати на пут. Да ли ћемо кренути тим путем, питање је које је пред нама.
,,ТУШ - РАЗУВЈЕРАВАЊЕ ПОГЛЕДА“ Данијел Споери, 1961.
провоцира интелект. У то су нас увјерили посебно надреалисти са искуством визуелних ефеката претапања дупле слике као код Далија, или истовремена потврда и негација приказаног предмета као на Магритовим сликама ,,Ово није лула“. Једна од најзанимљивијих композиција у контексту проблема обмане у ликовној умјетности је дјело Данијела Споерија чији је наслов изабран смислено у двострукој функцији, обмане ока ,,Туш - Разувјеравање ока“ (La douche Detromper l oeil). О каквој се обмани, односно разувјеравању ради и који је смисао овог асамблажа насталог 1961. године? Умјетник нас наводи фином сугестијом којом ријеч ,,детромпер“ може значити и прогледати. Тако се смисао обмане усложњава. Пред нама је слика једног планинског предјела, по карактеру налик швајцарском пејзажу (Споери је рођен у Швајцарској), с високим планинским врховима алпског масива, стрмих падина на којима расте четинарско дрвеће. Средином насликаног пејзажа тече ријека. И доиста слика неког старог сликара коју је искористио Споери за своју композицију дочарава илузијом реалистичке манире стварни амбијент планинског крајолика. Призор је сугестиван. Осјећамо оно што проматрамо. Плавичасту измаглицу у даљини подно импресивних стјеновитих врхова, брзо протицање хладне воде алпске ријеке уз коју пјешачком стазом пролазе двије прилике. Као да посматрамо предио кроз прозор неке планинске викендице. Оно што нас обмањује и ствара илузију стварног, дакле насликана слика, у извјесном се смислу поништава конкретним, на слику аплицираним санитарним предметом, једном никлованом славином и тушем. Свједоци смо да илузија насликаног пејзажа и реално опипљиви предмет туша чине римовање перцептивног и конотативног на чему се заснива ликовна једноставност овог Споериевог асамблажа. Како би рекао Роланд Барт, гледатељ истодобно прима опажајну и културалну поруку дјела. Та културална порука која обједињава илузију насликаног пејзажа и стварност аплицираног туша односи се на главни мотив овог асамблажа, на воду. Гледатељ је обмањен, односно присиљен ,,прогледати“ јер ће воду призвати менталним подражајем који му потиче управо оно што гледа. Зато елемент воде у свијести проматрача сугерише њено опште значење, од старогрчке филозофије о води као почела свега, као извора живота, преко њених хидролошких циклуса, од извора природног амбијента до њене комуналне експлоатације. Споеријева ликовна поетика као истакнутог представника ,,Новог реализма“ интелигентно се служи обманом да би је поништио њом самом у сврху афирмације реалног.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Љиљана Крачковић | Уредница фотографије Ивана Божовић | Илустрација Јована Мугоша | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
12. децембар 2020.
ОПСЈЕНЕ И ЉУБАВИ НАЈВЕЋЕ ШАНСОЊЕРКЕ СВИЈЕТА
Рубин под олуком који се циједи љуљале су је да заспи, у соби са тамним тапетама, по којима су лебдјеле гужве сребрних листова.
ПРВО МУЗИКА
Н
а црно-бијелој фотографији је дјевојчица, главе округле као јабука, веома љупка. Коса јој је везана великом, свијетлом машном и меко се спушта на мршава рамена. Осмјехује се, усне су јој налик на опори, дивљи пупољак. Али осмијех је обмана. Она нема дјетињство. И није срећна. Дјетињство је за богате породице. Има свијетао изглед иконе. У зјеницама јој је црна сјенка, нешто мистично и чисто. Слијепа је. Ово је фотографија четворогодишње Едит Пјаф, која ће бити упамћена као најславнија шансоњерка Француске. Отац јој је био улични акробата, мајка пјевачица. Рођена је 19. децембра 1915. у три ујутру, на улици Белвил број 72, испод канделабра, у Паризу. Вијао је снијег и порођај се одиграо ту, на улици. Дијете је добило име по Енглескињи Едит Кевел, која је недјељу дана прије тога била стријељана због шпијунаже. (Пјаф, што значи врабац, постаће касније, у свијету музике. Њено право име бијаше Едит Ђована Гасон). Рођена је мајушна дјевојчица, са сјајним, црно емајлираним очима, под ацетиленским шиштањем канделабра. Рођење насред улице био је знак – дјевојчица ће велики дио младости провести управо пјевајући на улицама, а њен глас имаће непоколебљиву снагу оних сувишних, који су случајно преживјели, али и склад, пророштво, драгоцјеност слободе, тамну топлину путене љубави и брушени сјај драгуља нађеног испод олука који се циједи. Њена породица је обмана. Убрзо ће се отац вратити на ратиште, а мајка у театар гдје је покушавала да буде глумица. Бебу ће мајка оставити на чување својим родитељима. Они бијаху сиромашни алкохоличари. Будући да је рат још трајао, отац је повјерио малу на чување својој мајци, која је живјела у Бернеју, у Нормандији. Баба је по смрти ђеда отворила – јавну кућу. Дјевојке које су у њој живјеле, једва су дочекале дјевојчицу. ,,Дијете у кући љубави је добар знак!“, узвикивале су. Увече,
ОСМИЈЕХ БЛУДИ Њихови другари бијаху подводачи, војници, морнари... Обје су рано упознале ,,оштри осмијех блуди“. Невиност младости бијаше још једна лаж. Када Едит упозна Луја Дипона, каже Симони да је он тај, њен, заувијек… За два мјесеца, она је трудна. Едит добија дјевојчицу Марсел. Брину се о њој како знају и умију, али Едит убрзо поново пјева на улици, да заради. Отац Луј је дошао и узео је. Једне ноћи, по њих долази Луј, кршећи прсте: ,,Дијете је у болници… Менингитис… Брзо…“ Едит је одјурила. Али Марсел је умирала. На небу се споро гасио мјесец. Касније, Едит и Симон отишле су у мртвачницу. Едит је жељела прамен дјетиње косе. Чувар није имао маказе, само турпију. ,,Бијаше то језива слика, Едит која покушава да истурпија мало тамне, меке косе и мртва главица која се од њених спорих покушаја помјера лијеводесно… Ову слику понијећу на онај свијет“, писала је Симон. Едит урла: ,,Бог ме је обмануо. Има ли ико у космосу милости?“ Дјевојчицу је ваљало сахранити. Али није било довољно новца за ковчег. Едит је, умршене косе, изашла на вјетровиту улицу, глумећи јавну жену. Пришао јој је човјек и отишао са њом у оближњу собу. ,,Шта се догађа? Ти не дјелујеш као да…“ ,,Кћер ми је умрла, сакупљам новац за сандук“, рекла је тихо. ,,Колико ти треба?“ ,,Фали још десет франака.“ Човјек је на сто спустио двадесет и погрбљен изашао напоље. pictolic.com
САЊА ДОМАЗЕТ
Убрзо су научиле да дјевојчицу најбрже умирује звук клавира. Најбоља пјевачица француске шансоне, музику ће први пут чути у – јавној кући. Дјевојке откривају да дјевојчица не разликује свјетлост од таме. Бака је води код љекара – дијагноза је сљепило. У јавној кући одлучују да ће дати цркви 10.000 франака, уколико, послије заједничке молитве, дјевојчица прогледа. Читавог дана се са малом моле Светој Терези у цркви у Лизјеу, даме са љубичастим капцима и уснама као црвеним печатима на бијелим лицима, пале свијеће и клече у високим потпетицама. Увече, под бијелим арабескама првих звијезда, пјевајући се враћају кући, носећи Едит у наручју. И обмануле су медицину. Завеле су анђеле. Чудо се догодило неколико дана касније, прво што је будућа велика Пјаф угледала биле су клавирске дирке. Од среће су продавачице љубави одјуриле код локалног свештеника. Прекрстио се и рекао им да је то лијепо, али да мала сада, када види, не смије да настави живот у јавној кући. Позван је њен отац, улични акробата. Ставио је дјевојчицу на свој бицикл. ,,Улица је тада постала мој конзерваторијум“, рећи ће касније. И отац је одводи у Париз, који се под кишом расцвјетава у резонанцу кровова, рубато ноћних звијезда, крешендо парова лица исцрпљених од љубави. Отац изводи акробатске вјежбе, она касније сакупља новчиће. Касније, кад дјевојчица једном запјева, испоставиће се да је њен глас сензуалан толико ,,да може дохватити врх
Ајфелове куле“. Али, увече, отац све даје за алкохол. И очева љубав је обмана. Са петнаест, Едит тако одлази да сама живи у хотелу, пјеваће на улици и зарађивати. Ритуал је сваког јутра био исти – излазила би на улице са полусестром Симон, двије мршаве, лутајуће ходочаснице биједе, два млада лунатика, обје високе по метар и педесет и тешке једва четрдесетак килограма. Едит би попила прву кафу, загријала грло и пјевала снажним гласом, свирала је на Еоловој харфи младе, окрвављене душе, пјевала самоћу, нерођену дјецу, биједу љубави, горки укус преваре, рубине првих пољубаца, страхотни талог сиромаштва, празне џепове и опустошена срца… Домаћице би брзо, са прозора, бацале по десет или двадесет франака…
ЕДИТ ПЈАФ КАО ДЈЕВОЈЧИЦА
MAURICE SEYMOUR, 1950-e
На дан укопа, католичка црква је због „грешног живота“ Едит Пјаф препоручила становницима Париза да се не окупљају на сахрани, а надбискуп је одбио да се одржи миса. Али, они који су је вољели – нијесу вјеровали у обману о подјели људи на грешне и оне друге. На сахрану Едит Пјаф дошло је 40.000 људи
Дјетиња смрт прво је озбиљно потонуће у алкохол. Дуги мјесеци потпуног безнађа. Онда се наједном указао пут - Луј Лепле, који је држао скупи кабаре ,,Жернис“, позвао ју је да наступи. ,,Цијелу ноћ смо плеле црну хаљину. Едит је увијек наступала у црном. Нијесмо умјеле да исплетемо рукаве… На крају, са једним рукавом и марамом преко друге руке коју је позајмила жена Мориса Шевалијеа, Едит је изашла пред публику“. ,,Побиједила сам их“, шапутала је те ноћи, ,,побиједила…“
СЛАВА, АЛИ НЕ И СРЕЋА Њена сљедећа љубав начиниће од ње истинску, праву, велику звијезду. Био је то Рајмонд Ас. Научио је финим манирима, правилном читању (Пјаф је имала завршен само први разред основне школе), лијепом опхођењу, дамском одијевању, правилном кретању на сцени… Послије њега, врата успјеха бијаху, напокон, отворена… Он јој је и написао пјесму: ,,У дубини њених очију бијаше нечег чудесног, што је уносило плаветнило у прљаво небо Пигала…“ Слава јесте дошла, али не и срећа… И љубав бијаше раскошан лептир који брзо вене. Још једна лаж. Жак Кокто ће за њу написати комад ,,Равнодушна љепотица“, у коме је играла саму себе. Постаје пријатељица и са Морисом Шевалијеом. Док траје Други свјетски рат, написаће пјесму која ју је прославила ,,Живот у ружичастом“. Неколико пута пјевала је у логорима и фотографисала се са заробљеницима. Те фотографије су касније коришћене за израду лажних докумената и сада је јасна веза између Едит Пјаф и покрета отпора. Крај Другог свјетског рата донио јој је наступе у Мулен Ружу и нову љубав – Ива Монтана. Али и у његовом наручју Пјаф прате ноћне море - мајка коју никада није жељела да посјети, њемачки војници који је прате и соба пуна празних ташни и поцијепаних марама, које сикћу о биједи и сиромаштву. Кад сања умрлу кћер, буди се у јауцима. Убрзо, наступаће и у Карнеги холу, освојиће Америку, пјеваће заједно са Азнавуром коме је, такође, помогла да почне каријеру. Њене плоче су прве на топ листама, а она је, напокон, упознала човјека кога је чекала читавог живота. Зове се исто као њена покојна кћерчица, Марсел, свјетски је првак у боксу, Марсел Сердан. Ожењен је, има троје дјеце. Али воли Едит - као да је њена сићушност појачавала њен магнетизам. Сердана растржу новинари: ,,Јесте ли у вези са Пјаф“, питају. ,,Јесам. Нека подигне руку, господо, онај ко од вас ниједном није преварио жену?“ Све
су руке спуштене. У сјутрашњој штампи није било ни ријечи о Пјаф и Марселу Сердану.
ДЈЕЧИЈА БАЈКА Сердан је толико волио Пјаф да ју је тајно сакрио у свој бунгалов близу Њујорка, заједно са Симоном, у тренутку када је био у изолацији пред важне мечеве. ,,Симон, ово је заувијек…“ Али заувијек, та стара дјечја бајка, бијаше највећа обмана на свијету… У тренутку док је наступала у Њујорку, Едит се Марсела страхотно пожељела. Сердан је једва нашао једну карту за лет. Авион се срушио на Азорима. Од тог тренутка, њен живот само је убрзано кретање ка смрти. Вријеме је постало само календарска церемонија коју је ваљало потрошити што прије. Улетјела је у спиритизам, Симон, дама - медијум и она, звале су Серданов дух. Сто је мировао читаву ноћ, почињао је освит, Едит бијаше очајна. Симон је тада одлучила и тајно почела да покреће троноги сто, смишљала је ријечи пјесме које, наводно, пише Сердан за Едит. Тако је настала чувена ,,Плава пјесма“. Она је њему написалу ,,Химну љубави“, једну од десет најбољих француских шансона свих времена. Пјаф је преминула у својој вили на Азурној обали 11. октобра 1963. Никада се није ослободила алкохола нити дрога. Пред смрт, имала је дугачку турнеју - пјевала је у Олимпији, а између пјесама су јој убризгавали морфијум против болова који више нијесу престајали. На дан укопа, католичка црква је због ,,грешног живота“ Пјафове препоручила становницима Париза да се не окупљају на сахрани, а надбискуп је одбио да се одржи миса. Али, они који су је вољели – нијесу вјеровали у обману о подјели људи на грешне и оне друге. На сахрану Едит Пјаф дошло је 40.000 хиљада људи. Шарл Азнавур рекао је да је по први пут послије Другог свјетског рата у Паризу неко зауставио саобраћај. Нијесу дошли да јој одају почаст само славни, било је ту и жена са цегерима, мушкараца у радним одијелима који су напустили посао да би се опростили с њом… Ту је стајао и цио одред легионара. Отац Леклен над ковчегом је тихо говорио ,,Оче наш“, упркос свим препорукама и забранама црквених званичника. Прекривена анемонама, ружама, орхидејама, али и гомилом пољског цвијећа, лежала је Пјаф, пјевачица са љубичастим очима, тако сићушна у огромном чамцу за одлазак у вјечност. Поред ње, лежао је њен талисман - зечја шапица. Обмана самоће.