11. jул 2020. | година I | број 19
ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
АНТИФАШИЗАМ У ЦРНОЈ ГОРИ ПРОИЗВОДЊА ТРАГЕДИЈЕ: ВЈЕРСКИ И ЕТНИЧКИ ФАНАТИЗАМ, НЕТОЛЕРАНЦИЈА КОЈА СЕ ЗАВРШАВА У НАСИЉУ
ТРАГОВИ ФАШИЗМА У атмосфери митологизације прошлости, народ овјенчан суперлативима, у стању угрожености, упада у колективну фрустрацију, чије је исходиште националшовинистичка агресија. У фрустрацијама се зачиње производња трагедије. Оне су претходница и вјерског и етничког фанатизма, нетолеранције која се завшава у насиљу и дискриминацији
РАТКО БОЖОВИЋ
К
ад је Умберто Еко објавио оглед Вјечити фашизам показао је да је фашизам као чудовиште прошлости не само присутно у ововременој стварности него да је, штавише, „осуђено“ на дуго трајање. То је већ ужас, страхота рђаве бесконачности! Након анализе овдашње политичке збиље, деведесетих година, историчар Андреј Митровић оцијењује да је у нас преобликовани национализам у шовинизмом, у ствари, спољни знак фашизма. То је она друштвена ситуација кад и национализам постаје форма фанатизма, анахронизма и ирационализма. Такав национализам је укоријењен у националистичкој нарцисоидности, тријумфализму, у говору мржње и новоговору. Да данас не постоји реалност рехабилитације ове расистичке и милитаристичке идеологије, да се не заборавља педесет милиона мртвих, који су страдали од нечовјечног злочињења у Другом свјетском рату, свакако би приповијест о варварству требало препустити објективној историографији. Међутим, због прекрајања и релативизовања
историјских чињеница, које се односе на фашизам, савремена друштва морају се одредити према наказним појавама фашизације. Што је најгоре, кашњење се већ догодило. Догодили су се и утицаји о којима пише Еко, а који нијесу ни нашу средину заобишли. Напротив! Култ традиције у нашем посткомунистичком искуству показао се као форма анахронизма. У периоду готово полувјековног идеолошког монизма постојала је тежња радикалног окретања леђа традицији. Одговор на такав однос, у националистичком кључу, опстаје у новим крајностима, у њеном некритичком вредновању. Показало се да традиција може да вуче назад и кад се превиђа и кад се некритички усваја. А традиција која се окамењује у својој догматизацији, суштински се противи структуралним промјенама. Ипак, највећи је камен спотицања традиционализам, који се заснива на кривотворном миту, митоманији и мегаломанији. Ту су већ садржане опасности за модерност, слободу и демократију. У догматизацији политичке свијести, протагонисти фашистичке идеологије призивали су синкретизам,
а ниједан облик синкретизма није кадар да прихвати критику јер она намеће разлике, ствара пукотине у једноумљу и доводи до неслагања, а неслагање је издаја. Тако се вођа и народ приближавају снагом идеолошке међузависности и сагласности. Овјенчан суперлативима, у стању угрожености, народ, заједно са вођом, упада у колективну фрустрацију, чије је исходиште најчешће националшовинисичка агресија. У фрустрацијама се зачиње производња трагедије. Оне су претходница и вјерског и етничког фанатизма, нетолеранције, дискриминације и мржње. Мржња дјелује као понорница која безусловно крчи путеве насиља. А човјек који мрзи, сматра Вацлав Хавел, није способан да схвати разлоге свог „метафизичког промашаја“ јер је кривицу искључиво потражио у другима. И ако је мржња важнија него и сам објект мржње, онда се може претпоставити да мржња, као трајно стање, одиграва мрзитеља као играчку која га је узела „под своје“. Ваљда због тога, нема ни способности да посумња у своју човјекомрзачку заслијепљеност, у своју ирационалну острашћеност. То је
и разумљиво ако се прихвати мишљење да онај који мрзи и није досегао апсурдност властитог постојања, па зато и не може да препозна сопствене границе. Нијесу се стога нашле случајно глупост и мржња у великој близини. Злочин који иде до убиства није само морални проблем него сумрак патолошког друштва. А према Диркемовом мишљењу, патолошко друштво је оно у коме преовлађују екстремистичка понашања. У идеологији фашизма неизбежан је херој. Хероизам представља норму, истиче Еко. Зато је и разумљиво што се херој фашизма игра оружјем као атрибутом моћи. Оно је његов фалусни Ерзац, његов ратнички органон. Као крунска личност, у својој харизми, вођа добија својства хероја. Без њега нема ничега. Рудолф Хес, командант логора у Освјенћиму, пише: „Да ли су масовна уморства Јевреја била неопходна или не, о томе нијесам могао ја да судим. Кад је вођа лично наредио да се приступи коначном рјешењу јеврејског питања, стари партијац попут мене није имао шта да размишља...“ Овдје Хес више није ни субјект, ни човјек. Субјект је препуштен великом вођи.
За Хану Арент је и Ајхман, готово без карактера, у потпуној оданости вођи био је обичан бирократа и кловн. А шта кловну преостаје него да одигра дресирану улогу у циркусу злочиначке стварности? Пошто је образложила баналност зла, Арент казује и о личној одговорности под диктатуром. Она пише и о онима који су изабрали властиту смрт пошто су одбили да убијају: „Нијесу хтјели да живе заједно са убицом-самим собом“. Питања кривице и одговорности злочинаца увијек неутјешно зјапе за одговорима. А кад тих одговора нема, нема ни одбране људских вриједности. Из идеологије која се темељина на „крви и тлу“ најотровније стријеле усмјеравају се према другости и уљезима, према странцима. Другост се доживљава као туђост и непожељно туђинство. Њих прати хистерија лудила и патриотска параноја. Тако се прибавља сигурни непријатељ. И наша искуства нијесу занемарљива у сатанизовању и аверзији према другости. Без увида у таква искуства тешко је разумјети национализам, који је склизнуо у шовинизам и етничке мржње. Зачуђујућа је еуфоричност, суровост и милитантност и оних који би морали знати да се не може чинити зло другоме а да се не рачуна на кружење насиља и злочина. Што је најгоре, фашизам чини све да се живот порази и уништи.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Вјечити фашизам Умберта Ека односи се на све видове деспотизма, мрачњаштва, популизма, антиплурализма, антиинтелектализма, на све тоталитарне облике владавине. Од мноштва обиљежја фашизма довољно је само једно да буде присутно, па да се „фашистичка маглина згусне“, сматра Еко. Са осјећањем нелагоде мени је блиско увјерење да друштвена појава може бити рођена у сливнику и да упркос недостатку смисла може задобити моћ над заблудјелим и заведеним поданицима које притиска голема фруатрација, егзистенцијална тјескоба и конфузна осјећајност. А то је оно што овај феномен чини тако застрашујућим.
Довољно је да се „фашистичка маглина згусне“ па да се антифашизам затури, а он се затурио
А друштва која нијесу спремна да се одупру идеологији фашизма, морају озбиљно да се запитају о претпоставкама свог опстанка. Не би антифашизам смио да се затури, а он се затурио, готово нестао. У нас се, нажалост, антифашистичка диоптрија толико замаглила да се не прави разлика између антифашизма и антикомунизма.
2
11. јул 2020.
ПОНОВО АКТУЕЛИЗОВАНА БОРБА ЗА ПРАВА ЧОВЈЕКА, ПОЈЕДИНЦА И ГРУПЕ
МИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Д
убоко жаљење које је недавно белгијски краљ Филип изразио поводом колонијалне прошлости белгијске монархије у Африци извињавајући се „због насиља и бруталности почињених у данашњој Демократској Републици Конго, током 75 година белгијске колонијалне владавине“ симптоматично је за наше разумијевање фашизма у модерном контексту. Иако белгијски краљ у свом писму напомиње „болне епизоде“, а белгијски медији извињење поздрављају као „историјски чин“, још увијек се колонијална прошлост и колонијално искуство смјештају у узак контекст једног срачунатог историјског заборава. Краљ Леополд II који је у то вријеме сурово владао Конгом, ни на који начин се не може окарактерисати као фашистички лидер. Али његова пракса немилосрдне експлоатације аутохтоног становништва под изговором моралне и расне супериорности, а заправо, у име стицања баснословног богатства, извјесно је служила као полазна тачка и идеолошка инспирација фашистичким диктаторима XX вијека. Сама ријеч фашизам данас се олако користи. У ово постчињенично доба пост-истине владају. И тако сваки политички противник постаје аутоматски фашиста чим стекне мало већу подршку народних маса. Недавно се амерички предсједник Доналд Трамп обратио својим најокорјелијим присталицама на симболичној локацији Mount Rushmore, дижући тензију ријечима да су „Сједињене Државе под опсадом екстремно лијевих фашиста“. Тако се врхунски демагог склон екстремно десничарској реторици представио као борац за антифашизам. А популарност по-
Антифашизам или aнтиколонијализам? Ако је фашизам позајмио своју реторику крви и тла од колонијалних освајача који су фантазијом о ширењу цивилизације, сијали свијетом, у ствари, ноћну мору циничне експлоатације и безочне пљачке, онда је антифашизам у вези са људскошћу самом. Ради се у бити, о антифашистичком акцентовању достојанства и аутономности индивидуе у заједници равноправних појединаца
крета за права Афроамериканаца као Black Lives Matter, доведен је тиме у сумњу као профашистички феномен. Управо зато кроз маглу демагогије треба сагледати чињеницу да се нимало случајно антифашизам терминолошки доводи у везу са фашизмом. Тако се настоји да се избјегне његово шире разумијевање које ипак подразумијева да антифашизам није само одговор и реакција на фашистичке појаве у друштву, већ да је у питању аутономни феномен комплексне садржине једног погледа на свијет. Ако је фашизам позајмио своју реторику крви и тла, од колонијалних освајача који су фантазијом о ширењу цивилизације, сијали свијетом, у ствари, ноћну мору циничне експлоатације и безочне пљачке, онда је антифашизам у вези са људскошћу самом. Ради се у бити, о антифашистичком акцентовању достојанства и аутономности индивидуе у заједници равноправних појединаца, а изван националних, расних, религијских или идеолошких предрасуда. Отуда антифашизам, осим историјских догађаја које је покретао, може да се посматра из два превасходна домена: друштвеног плана и индивидуалног става према стварности. У питању је разумијевање мјеста човјека унутар друштвене структуре, за чија се права и слободу мишљења и одлучивања, залаже антифашизам. То му даје дијахронијску вриједност у модерном вре-
мену, ослоњену на античку идеју човјека као полазишта са социолошког аспекта. Ова хуманистичка димензија антифашизма усмјереног ка интернационализму, сасвим је супротна националној, расној, или идеолошкој једносмјерности фашизма. Такође, не треба заборавити да фашизам улази у само б и о л о ш ко б и ћ е обесправљеног појединца политизујући егзистенцију припадника групе или заједнице, означене као непожељне, а претварајући је у органски Рељеф ликтора са фасциом из материјал не само археолошког музеја у Верони за економску злоупотребу, већ и за најнечовјечније лабораторијске буржоаска револуција изневјериексперименте. Нешто од те прак- ла очекивања. Деветнаести вијек се преживјело је и послије номи- није био само доба идустријске налног пораза фашизма у Другом револуције силно ојачане колосвјетском рату, кроз научне експе- нијалном експлоатацијом, већ и рименте у домену људске генетике вријеме промјена такозваног свјекао и све раширеније производње тоназора. Антифашизам је према атомског наоружања. томе кључ за нашу модерност, и за Амерички професор и љевичар смјештање човјека у средиште борРичард Вулф сматра да је ље- бе са инструментализованом невица добила на снази онда када човјечношћу некотролисаног проје постало јасно да је Француска греса. Тај неконтролисани прогрес
КАКО ЧИТАТИ ТЕКОВИНЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
Четници и војводе јесу међу нама JАНКО ЉУМОВИЋ
А
нтифашизам у свом историјском поријеклу јасно означава побједу над фашизмом, оличену у капитулацији нацистичке Њемачке 9. маја 1945. године. Симболизује борбу и отпор против различитих фашистичких покрета у њиховим бројним историјским облицима, до дана данашњег. Став филозофа Бориса Будена да фашизам сјутрашњице неће имати лик фашизма из прошлости, више пута је потвђен и даље се потврђује. Било би једноствано када би то била само појава неофашизма шездесетих година XX вијека у Њемачкој, након које је антифашизам као позиција политичке и културолошке платформе поново био актуелан у Западној Европи, а не само у земљама социјалистичког блока. Талас историјског ревизионизма након пада Берлинског зида 1989. године захвата на различитим мје-
стима и у различитим временима европске државе. Посебно је уочљив на просторима држава насталих распадом Југославије. Талас ревизионизма довео је до учинка да се некадашња неупитност антифашистичке борбе током Другог свјетског рата претвори у општу ралативизацију самог појма антифашизма. И још погубније, до прикривених и сасвим огољених облика ксенофобије и национализма. Антифашизам као темељ на коме је грађен политички и културни систем, преко ноћи је пољуљан, а флерт са настављачима националистичких, националсоцијалистичких и квислиншких политика, постао је простор демократске утакмице, у којој је сасвим могуће глас дати и онима који су 9. маја потписали капитулацију. Мање или више успјешно и они јесу реалност савремене Европе, баш као што то јесу њени разни фашизми, расизми и антисемитизми. Или су то покушаји вјерских и политичких стратегија изједначавања актера Другог свјетског рата, тј. четника и усташа са Зиданог моста
или Блајбурга са страдалим партизанима, попут недавне мисе у сарајевској катедрали. Мисе која је извела сарајевске антифашисте на улице упркос ковиду-19. Црногорски антифашисти, за разлику од рецимо српских или хрватских имају разлога да буду поносни на друштвени амбијент у коме нема мјеста за споменике квислинзима. И поред покушаја да се они десе, попут идеје подизања спомен-обиљежја Павлу Ђуришићу прије пар година. Као и због рушења спомен-обиљежја на Равном лазу у Пиперима, чији је актер брзо откривен, а само обиљежје обновљено у врло кратком року. Имена која красе плочу на Равном лазу свједоче да су то имена црногорских личности XX вијека.
Разлог за оптимизам јесте и политички и културолошки. Нема флерта са ревизионистима. Или како је једном Борка Павићевић на питање новинара Има ли свако право на другачије мишљење?, одговорила Нема! Такав одговор, јасан и суверен
могу да дају људи који у свом бићу носе идеју прогреса и еманципације. Људи и њихова дјела. Простор умјетности, као што су то била монументална и скулпторска дјела широм Југославије која су свједочила снагу антифашизма. Значајан број споменика и споменичких комплекса и у Црној Гори представља врхунце савременог архитектонско-умјетничког израза друге половине XX вијека. Изван споменичког и скулпторског стваралаштва, поставља се питање што данас, сада и овдје можемо још урадити кроз умјетност и образовање, а не само кроз политичко дјеловање у промоцији антифашизма. Радити да би живјели антифашизам. Или која питања политичари могу да поставе институцијама за које су надлежни о репертоару и програму, који није нужно само пригодан и свечарски у поводу јубилеја. Умјетност је поље у коме се може и мора отворити деликатна полемика са свим тенденцијама које антифашизам
је исто тако на мала врата, кроз свеопшту инфантилизацију друштва путем нових технологија и поп културе, прокријумчарио на политичку сцену један нови неоколонијализам. Од пада Берлинског зида Америка све интернационалне проблеме интерпретира као унутрашње, политичка питања, тиме ширећи своју доминацију на цијели свијет. Док би се Брегзит рецимо могао посматрати управо и у свјетлу реконструкције британске империје над којом сунце никада не залази. А посебну врсту неоколонијализама на нови начин представља „мека моћ“ којом Кина шири свој концепт капитализма са азијатским вриједностима по ободу онемоћале сфере америчког утицаја. Оно што је ван сваке сумње је чињеница да ту гдје је неоколонијализам присутан, биће прије или касније мјеста и за неофашизам. И управо зато будућу антифашистичку борбу треба видјети из те антиколонијалистичке перспективе борбе за права човјека, појединца и група, без обзира на расну или вјерску припадност. Баш као што су шпански борци у Шпанском грађанском рату несебично жртвовали себе знајући инстинктивно да онај мото Хемингвејевог романа „За ким звоно звони“ није само празно слово на папиру. Тако је Шпански грађански рат остао у историјском памћењу као јединствен и ненадмашан спој друштвеног и индивидуалног чина. Незаобилазан је и антифашистички детаљ, да су изузетни појединци са ових простора, попут Владимира Поповића, Вељка Влаховића и Коче Поповића, Пека Дапчевића, Косте Нађа и Петра Драпшина, а било је и других, отишли као добровољци у Шпанију вођени свијешћу како Џон Дон каже својом пјесмом да: „Ниједан човјек није острво, ентитет за себе, свако је комад континента, дио цјелине.“
релативизују или у потпуности доводе у питање. Радови црногорских умјетника настали у оквиру изложбе Између сјећања и отпора чија је кустоскиња била Љиљана Караџић (2017), кроз различите умјетничке стратегије и у различитој семиотичкој и симболичкој рекапитулацији реферишу на антифашистичко насљеђе, које комуницира са новим публикама. То исто ради и пројекат Антифашистичке мапе Никшића и Бара, који је реализовао Факултет ликовних умјетности, као и публикација нових културних рута Црне Горе Споменици 2. Свјетског рада у издању организације Expeditio из Котора. Сталном едукацијом, неупитним врједносним статусом антифашистичке традиције у научном и институционалном систему црногорског друштва, активностима које ту традицију интерпретирају у савременој умјетности и науци, сужавају се могућности дестабилизације антифашизма као предуслова за сваки облик демократског и еманципаторског уређења. Признајмо ипак да само умјетник некада има луду храброст да каже да нема свако право на другачије мишљење, јер будимо реални - четници и војводе јесу међу нама.
3
11. јул 2020.
ЗАШТО СПЦ ПОТИРЕ АНТИФАШИСТИЧКО НАСЉЕЂЕ
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
А
ко хоће некоме да подижу споменик, боље Мусолинију, него Јосипу Брозу, казао је Амфилохије Радовић 2018. године. Српска православна црква у Црној Гори од доласка на чело Митрополије црногорско-приморске Амфилохија Радовића заузела је бескомпромисно негативан став према насљеђу Народноослободилачке борбе. Као потомак четника и као промотер и симпатизер четничке доктрине, српски митрополит је читав свој мандат посветио искривљивању историјске слике. Радио је то на свакоме ћошку: држао лажаве, ревизионистичке проповиједи, ископао сваку кост до које је могао доћи, подизао цркве четничким „мученицима“, кречио и фарбао фреске неком врстом крипточетничког new wave поп-арта, проглашавао ратне злочинце свечевима и држао им парастосе. Потоњих година све чешће проблематизује ликвидацију владике и првокласнога колаборатора из Другога свјетскога рата Јоаникија Липовца, упоређујући, мада без икаква основа, своје вријеме с његовим. Своју верзију историје Амфилохије нуди као рецепт за уређење црногорске државе – која тако преконоћ постаје једновјерна, једнокрвна и једнојезична. Међутим, као сваки добро талентовани политичар у мантији, Амфилохије добро зна колико је антифашистичка платформа важан стуб савременога свијета. Зато је усавршио ревизионистички механизам. У наративни апарат антифашизма Амфилохије је почео уметати своје кључне ријечи. Тако је најкрволочнији четнички командант у Црној Гори постао перјаница антинацифашистичке борбе. Дословно у амфилохијевском (да не речемо ристолошком) кључу то звучи овако: „Да се никада више не догоди ни оно братоубилаштво које је пратило ту борбу против нацифашизма, посебно код нас. То крваво братоу-
БЈЕЖ’ТЕ ОД НАС, НОЋНЕ ТМИНЕ Као потомак четника и као промотер и симпатизер четничке доктрине, српски митрополит Амфилохије је читав свој мандат посветио искривљивању историјске слике. Радио је то на свакоме ћошку: држао лажаве, ревизионистичке проповиједи, ископао сваку кост до које је могао доћи, подизао цркве четничким „мученицима“, кречио и фарбао фреске
билачко коло, које је тада покренуто код нас, завршило се у јуну мјесецу у Словенији, када је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије са седамдесет свештеника са бираним, одабраним, најзачајнијим људима Црне Горе тога времена са Павлом Ђуришићем на челу, одступио на зли пут, посијавши своје кости на Лијевча пољу. Павле Ђуришић који је први устаник у Црној Гори против фашизма, који је ослободио Беране, то треба да зна Црна Гора, спаљен је у Јасеновцу, заједно са најодабранијим тадашњим витезовома Црне Горе. Његова војска била је Југословенска
војска у Отаџбини, покрет отпора против зла нацифашистичког, а у исто вријеме и против безбожништва које се зачињало овдје код нас. Посијана је Словенија њиховим костима, посијаним братоубилачком руком, нажалост.“ (Изречено 2015. године) Можда јесте посијана Словенија њиховим костима, али зло сије глава која може исказати оволику количину опасне неистине, да од човјека који је директно крив за хиљаде и хиљаде убијених Муслимана и чланова партизанских фамилија прави верзију новога националног хероја и жртве. И још вели „први
устаник“, што сви знамо да је лаж, јер је прва устаничка пушка пукла у подловћенском крају. Но, лажава нарав не може а да не нагласи своју лажавину, како би она оставила што жешћи утисак. Какав је то „први устаник“ и борац против нацифашизма био, свједочи чињеница да је Ђуришић био један од најомиљенијих црногорских четника код талијанскога окупатора, а да га је за херојску борбу против нацифашизма Гвозденим крстом 1944. године одликовао и сам Адолф Хитлер. Наравно, Амфилохију Радовићу је и то познато, али Гвоздени крст ка’ Гвоздени крст, забога, и Николај Ве-
Патријарх Гаврило Дожић, Епископ Николај Велимировић, војвода Момчило Ђујић, Димитрије Љотић и други у Словенији 1945. године
лимировић је имао један, исто од Хитлера послат, па то није сметало српској цркви да га прогласи за свеца и „новог златоустог“. Поред Гвозденога крста и дугачке браде, Павле Ђуришић и Николај Велимировић имају још нешто заједничко – антисемитизам. Главни командант Лимско-санџачких четничких одреда, војвода Павле Ђуришић упозоравао је као „блажени“ владика на јеврејску опасност. У наредби коју је својим јединицима издао 3. септембра 1942. године, када је главнина црногорских партизана већ била избјегла из Црне Горе, Ђуришић је позивао на даљу борбу до истребљења комунистичких „бандита“ који су „загрезли у братску крв за рачун јеврејских плаћеника“. Циљеве борбе Ђуришић је том приликом назвао „великим“ јер се четници боре за остварење „велике слободне државе – чисте од свих мањина, народних изрода и гуликожа.“ Два мјесеца касније, приликом доласка генерала Биролија у Колашин, ђе су му четници припремили велелепан дочек, Ђуришић је присутнима одржао говор. У њему се поред осврта на четничке задатке, Биролију захвалио што је „дао могућности да се видно испољи израз националног поноса и свести код српског народа у Црној Гори, да уз помоћ италијанске војске и италијанског оружја очисти Црну Гору од тих изрода и јеврејских плаћеника“. Зашто су Амфилохију дражи крволоци од прекаљених Титових партизана који су својом фанатичношћу задивили свијет и омогућили Југославији послијератну изградњу независну од Стаљинова ћефа? Управо зато што би Ђуришићевом праксом а на основу Дражиних замисли изнијетих у „Инструкцијама“, Црна Гора постала етнички и вјерски најчистија земља Европе послије мањег ентитета БиХ. У таквој Црној Гори не би било „потурица“, „лажних људи, лажне вјере“, сперматозоида из „Брозова Јајца“, „волова“ и „Ђиласове копилади“, „људи који слиједе ондашњи пут Јевреја који су издали Исуса Христа“, док би добри ђедо Амфилохије Радовић засигурно засио на премијерску фотељу и себе још за живота прогласио Светим Морачким Далековидцем. Али на његову жалост, данашња Црна Гора изњедрена је на идејама Тринаестојулскога устанка и таква ће (ако бог да) и остати. „Бјеж’те од нас, ноћне тмине!“
ПОДСЈЕЋАЊЕ НА СЛАВНУ ПРОШЛОСТ
НЕКИ НОВИ КЛИНЦИ
С
лободарске мисли и антифашизам потребнији су нам него икад. Година која је у току нам то показује. Нажалост, свједочимо да антифашистичка мисао слаби управо у земљама чији су темељи учвршћени на овим идејама. Свјетска дешавања као што је актуелни покрет Black Lives Matter, а слободно можемо додати All Lives Matter нам указују да је фашизам доживио препород и постао легалан. Увукао се у све поре друштва, шири се на рачун незнања ослобођених спавача, којима се све ово дешава тамо неђе далеко иза седам гора и седам мора. Што нас подсјећа на чувену причу када је гестапо куцао на врата и одводио породице док су сусједи ћутали, све док нијесу и њих одвели, након чега није остао нико ко би им се супротставио! Данашњи фашизам је еволуирао, постао је паметнији, користи се техникама и технологијама, врло успјешно манипулише масом кроз језик невербалне комуникације
и њеног вишезначног језика. Док ходамо ослобођеним европским градовима испуњеним симболима разних фудбалских клубова, страствених навијача, препуним улицама разних конзумеристичких производа несвјесно или свјесно, слијепи на симболе фашизма или је то само незнање и подразумијевање слободе као датости, ми подржавамо и финансирамо мржњу. Док се бавимо спореднм темама пред очима нам маршира фашизам, управља нашим животима као невидљива рука која нас милује пред спавање.
Црна Гора је једина земља која је цијела устала против окупатора, чије редове Тринаестојулског устанка су чиниле хиљаде студената, професора, сељака, стотине ђака, као и свештених лица, итд. Данас ћути и нијемо посматра како мржња улази на велика врата а интелектуалци, љекари, професори, аплаудирају јер је много лакше издаје претворити у побједе него се суочити са сопственим заблудама.
Како само трагикомично изгледа разгледница из наше земље: група Црногораца је илегално прешла границу са Србијом да би са својих 25.000 сабораца подржала Звезду и Партизан! У контексту неког другог времена ово би било вриједно дивљења, помоћи браћи антифашистима у којима струји крв партизана и с поносом носе Црвену звијезду, али за тако нешто заиста вриједи умријети. Но нажалост, 2020. године све се претворило у искривљену слику из огледала. Симболи ослобођења и антифашизма Будућност, Звезда, Партизан, Динамо, Хајдук, Раднички… умјесто своје традиције - традиције имена које носе - његују традицију окупатора. Највише симбола фашизма управно налазимо у редовима поменутих клубова. Наши навијачи поздрављају своје хероје с трибина са три пута кратким и високим уздизањем руке (онако како се само Хитлер поздрављао) а за ознаке навијачких група користе се нај-
чешце симболи као што су: келтски крст, јужњачка застава, СС јединице, одред 18, итд. Ове ознаке и идеје су симболи и мирних протеста као и вјерских скупова, из историје знамо да је кукасти крст увијек под руку био са црквеним клером/клиром, само су црногорски свештеници 13. јула крсту додали звијезду и тиме јасно стали на страну антифашизма и слободарских мисли. Поменуте симболе сријећемо на градским графитима, заставама, робним маркама и мајицама које с поносом носе наши нови клинци. А када кажу да су то само дјеца и шта она знају, обично тада из незнања родитеља или васпитних установа прећуткују значење цртежа са којим нови нараштаји крећу у школу или на утакмицу, мислећи да тиме истичу љубав према спорту. Питање дана када ће ову опасну манипулацију преузети као своју традицију, начин препознавања, припадности и употребити је као оправдање - разлог за све даље атаке на
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ слободе говора, изражавања, секусуалности, припадности… Што нам указује да у 21. вијеку још трагамо за одговором на Миљковићеве стихове Хоће ли слобода умјети да пјева као што су сужњи пјевали о њој?. Оваква Црна Гора само још у траговима подсјећа на своју славну прошлост. Док интелектулаци, студенти, професори, љекари, свештеници нијемо ћуте на пароле и симболе мржње, наша слобода се ко зна који пут доводи у питање. Док фашизам опасно манипулативно постаје наша стварност, питам се можемо ли се ми данашњи слободари подичити пјесмом … на врх планине застава се вије, црвена од крви пролетера….
4
11. јул 2020.
ОПШТЕНАРОДНИ УСТАНАК КОЈИ ЈЕ ЗАДИВИО ЕВРОПУ: 13. ЈУЛ
ДАН КАДА ЈЕ ПОЧЕЛА БОРБА ЗА СЛОБОДУ
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
С
тари Латини су говорили да се истина квари или прикривањем или извртањем (Veritas vel mendacio carrumpitur vel silentio), али, када је у питању Тринаестојулски устанак у Црној Гори 1941. године, онда се може рећи да ту нема шта да се прикрива или изврће. Истина је једна - то је један од најзнаменитијих догађаја у црногорској прошлости у коме се из дубине историјског тока потврдио слободарски дух народа са ових простора и континуитет његовог непристајања на срамотне ропства ланце. Тај устанак је историјска чињеница, а историјске чињенице су по правилу трајне и непромјенљиве. Покренут на самом почетку окупације, када су фашистичке окупационе силе биле на врхунцу своје војне моћи, Тринаестојулски устанак представља међаш и историјску прекретницу која је Црну Гору сврстала у свјетску културну баштину. Његова општенародност (у устанку је учествовало 32.000 устаника) била је производ колективног духа који је имао за циљ рушење постојећег стања и успостављање праведнијег друштва и другачијих друштвених односа. Одликовала га је и силовитост удара устаника, добро испланиране и вођене оружане борбе, те одлучна контраофанзива непријатеља. У борбама које су трајале од 13. до 20. јула, осло-
Колективно народно биће које је у својој меморији чувало успомену на ранију ослободилачку борбу, оплемењену свијешћу да историја живи у Црногорцима, али и да Црногорци живе за историју, учинила је да устанак буде изузетно масован. Чињеница да је устанак нудио могућност стварања сопствене државе, био је додатни мотив за масовно устајање црногорског народа
бођени су скоро сви градови изузев неколико већих (ослобођено је 75 одсто територије), било је заробљено више од 4.800 италијанских војника, од којих је преко 1.850 било погинулих и рањених, заплијењена је већа количина оружја и муниције и друге опреме. У свом извјештају упућеном у Рим, војни гувернер Црне Горе, генерал Пирцио Бироли, казао је да држати Црногорце у покорности исто је што и орати море. Због свих тих чињеница Тринаестојулски устанак је с разлогом упамћен као феномен Другог свјетског рата.
КУРС – ДЕМОКРАТИЈА Грађанске и комунистичке снаге у Црној Гори су се још 27. марта 1941. године јасно опредијелиле за фронт свјетске демократије и антифашизма. То расположење их није напуштало ни неколико мјесеци касније, с том разликом што се у Тринаестојулском устанку показало да он има више димензија од мартовских догађаја. Устанак је започео у условима стратешке бло-
каде, у којој Црна Гора није могла добити помоћ са стране. То управо може потврдити богата мемоарска грађа која се чува у Архиву Историјског института Црне Горе у Подгорици (на период НОР-а и револуције односи се више од 747 сјећања која чине посебан архивски фонд, а међу њима има доста оних која се директно тичу устанка), па и она размишљања која су доживјела да буду преточена у посебне књиге које говоре о овом изузетно значајном догађају у тада окупираној Европи. Иако није био непосредни учесник Тринаестојулског устанка, али ипак јесте био један од чланова најужег руководства које је донијело одлуку о његовом подизању, Светозар Вукмановић Темпо је тврдио да је то био општенародни устанак чији је организатор била КПЈ. И многи други савременици овог догађаја – Митар Бакић, Радован Лекић, Михаило Вицковић, Живко Жижић, Мило Килибарда, Васо Вукићевић, Божо Орландић, Максим Горановић, Хивзо Чиндрак, Мухамед Муле Мусић,
Шукрија Међедовић, Мустафа Мемић и многи други, имали су слична становишта.
ТРАДИЦИЈСКО ЗАВЈЕШТАЊЕ Изворишта Тринаестојулског устанка су, према проучавањима многих истраживача, вишеструка. Прије свега ту је слобода која није била само традицијско завјештање, већ и својеврсни критеријум људског вредновања. Колективно народно биће које је у својој меморији чувало успомену на ранију ослободилачку борбу, оплемењену свијешћу да историја живи у Црногорцима, али и да Црногорци живе за историју, учинила је да устанак буде изузетно масован. Значајно извориште било је увелико присутно незадовољство Црногораца Краљевином СХС/ Југославијом. Веома лош економски третман Зетске области/ Зетске бановине, имао је за посљедицу живот у сиромаштву и врло скромним условима, а затим и у недемократској атмосфери, што је
уз војну капитулацију потписану 18. априла 1941. године, међу становништвом Црне Горе створило подлогу за снажан револт према политичком врху, влади и војсци. Антифашистички набој који се стварао у Црној Гори већ од формирања СРПЈ (к) 1919. године, оснажен је нарочито у Шпанском грађанском рату (1936-1939), у коме су Црногорци имали запажену улогу и као командири и као борци у интернационалним бригадама. Стечено искуство у крвавим грађанским обрачунима у Шпанији, било је подстрек за стварање широког антифашистичког фронта, који би онемогућио непотребну конфронтацију најширих слојева становништва, па се и те околности сматрају значајним извориштем догађаја везаних за 13. јул 1941. године.
ЖЕЉА ЗА СОЦИЈАЛНОМ ПРАВДОМ Тежња за другачијим начином живота, тј. за поретком који би обезбиједио социјалну правду и сношљивије односе у области економије, такође је била једно од
УЧЕШЋЕ ЦРНОГОРАЦА У ШПАНСКОМ ГРАЂАНСКОМ РАТУ
ДОБРОВОЉЦИ ПРОНИЈЕЛИ СЛАВУ
ВУКОТА ВУКОТИЋ
Шпанци су се међусобно сукобили у току три године и показали свијету све страхоте модерног ратовања, откривајући нам оно што ће задесити цијели свијет током Другог свјетског рата. У овом сукобу идеологија осим Шпанаца учествовали су скоро сви народи Европе, као и обје Америке
Т
ВЕЉКО ВЛАХОВИЋ И БРАНКО КРСМАНОВИЋ Фотографија из Шпанског грађанског рата
ешко да постоји један конфликт у људској историји који је обухватио толико супротстављених страна као што је то Шпански грађански рат. У њему су учествовали сви тада познати концепти и облици владавине жестоко се сударајући на равницама и брдима Кастиље, Баскије и Арагона, на обалама Каталоније и Андалузије, све до врхова Пиринеја. Жустро и са великим ентузијазмом, пожртвованошћу и одлучношћу да се остави живот за идеју, као и све што раде, Шпанци су се међусобно сукобили у току три године и показали свијету све страхоте модерног ратовања, откривајући нам оно што ће задесити цијели свијет током Другог свјетског рата. У овом сукобу идеологија, осим Шпанаца, учествовали су скоро сви народи Европе, као и обје Америке. Слиједећи своја политичка увјерења на супротстављеним странама нашли су се људи понекад и из истих земаља. Наравно, међу
њима је било и Црногораца, а неки од њих ће играти и велику улогу у партизанском покрету током Другог свјетског рата. Грађански рат у Шпанији почео је 18. јула 1936. године и трајао је до 31. марта 1939. Прије тога, на изборима су се суочиле двије велике коалиције - Народни и Национални фронт. Побједу је однио лијево оријентисани Народни фронт и коалиција око Социјалистичке странке формирала је владу. Десничарске странке окупљене у Националном фронту и окренуте ка фашизму почеле су да припремају оружани устанак против нове владе. Пуч генерала Франка се убрзо изродио у отворени грађански рат који ће опустошити земљу у наредне три године. Главни судионици у сукобу били су фашисти и комунисти, али поред њих ће учествовати и анархисти, монархисти, републиканци и многи други. Убрзо је стигла и међународна интервенција, прије свега
фашистичких земаља Италије и Трећег рајха. Док је демократски свијет покушавао да остане неутралан у сукобу, СССР је преко Коминтерне почео да шаље оружје и добровољце из свих крајева свијета, који ће формирати чувене Интербригаде. Све то је само продужило рат и однијело нове жртве, а тиме учинило Шпански грађански рат догађајем од огромног значаја за историју цијелог човјечанства. Слиједећи примјер западних демократија, Краљевина Југославија је званично покушала да остане неутрална по питању рата у Шпанији. Самим тим, било је забрањено слати било какву помоћ било којој од зараћених страна. То није спријечило вођство Комунистичке партије, ионако забрањене, да по инструкцијама Коминтерне крене у сакупљање добровољаца за одлазак на фронт. Томе је допринијела и чињеница да је Јосип Броз Тито постављен за координатора свих комуни-
5
11. јул 2020.
изворишта које је становништво Црне Горе мотивисало за устанак. Оправданост овог чина потврдиће тек послијератни развитак Црне Горе у коме ће она достићи невјероватне домете. Напад њемачких фашистичких снага на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, доживљен је у Црној Гори као напад на моћног словенског сабрата и довођење у питање црногорског опстанка, који је у прошлости, нераскидиво био везан за мајку Русију. Снажно вјеровање у непобједивост Русије и Црвене армије, охрабривало је Црногорце да без резерве ступе у антифашистичку борбу у којој су борци знали ускликнути: Заставе се наше вију, сви смо душом уз Русију. Словенско заједништво тако се испоставило као важна изворишна тачка у којој се обједињавало и тадашње гледање на могућност успостављања у Црној Гори, по угледу на Совјетски Савез, диктатуре пролетеријата. Због свих наведених изворишта, Тринаестојулски устанак је управо представљао комплексну појаву на историјској сцени Европе, коју је 1941. године притисла фашистичка чизма. Одупријети се таквом стању значило је испољити јунаштво, односно херојство и показати да је Црна Гора неугасиво огњиште слободарских идеја. Чињеница да је устанак нудио могућност стварања сопствене државе, био је додатни мотив за масовно устајање црногорског народа, који је у томе видио и остварење националног самоосвјешћивања. Успјеси који су остварени у Тринаестојулском устанку, били су полазна основа да се од 18. јула до 2. августа 1941. године, по многим срезовима у Црној Гори, створе устаничке оружане формације које ће у наредном периоду непријатељу стварати озбиљне проблеме и на крају донијети ослобођење од окупатора.
стичких добровољаца са сједиштем у Паризу. Све то је морало да се ради у илегали, противно властима, па су многе операције пребацивања бораца биле осујећене од власти. Таква је била и једна операција близу Сутомора коју је водио Владо Дапчевић. Југословенски борци су били у батаљонима Димитров и Ђуро Ђаковић, чети Матија Губец и антитенковској батерији Петко Милетић. Укупно је учествовало 1.660 бораца. Укупан број погинулих није могуће установити, али свакако више од половине, док је 500 њих послије рата остало у затворима и логорима. Први бој у којима су учествовале интербригаде био је 9. новембра 1936. код француског моста на ријеци Манзанарес у предграђу Мадрида. Ту је учествовао Милун Божовић, који је тешко рањен, а након три дана је подијегао повредама. Поред њега ту су били Вељко Влаховић и Пеко Дапчевић, Радосав Љумовић и Владимир Поповић касније великани наше народноослободилачке борбе. Из Црне Горе учествовали су још и Мијат Машковић, Мило Дамјановић, Вукашин Радуновић који су сви погинули у Шпанији. Мијат Машковић, политички комесар чете Матија Губец при освајању тврђаве Quinto у јесен 1937. Поред њих интербригадиста био је и Мирко Марковић, који је предводио америчку интербригаду Абрахам Линколн, јер је био рођен у САД. Ово су само неки од најпознатијих Црногораца учесника Шпанског грађанског рата. Поред њих било је још пуно бораца који су се борили и можда погинули на Пиринејима. У сваком случају, сви они су заслужили да се заувијек сјећамо њихове жртве, као бораца који су се први на свијету супротставили пошасти фашизма.
КАД СЕ ВЕЛИКОДРЖАВНИ ПРОГРАМ СВЕДЕ НА „КРВ, СЕКС И ГИБАНИЦЕ“
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
К
ада се приближе дани обиљежавања значајних историјских датума, уз припреме за пригодне прославе, намеће се и преиспитивање околности и посљедица догађаја који су тада у жижи. О значају „13. јула“, једног од најважнијих датума цијеле црногорске повијести, доста је писано. Мало тога се има додати великом буђењу слободарског духа и полетном и за свијет инспиративном општенародном устанку, првом у тадашњој Европи. Међутим, остаје прилично тога што би требало да се зна или понови да би се избјегло скретање на пропагандне и митоманске странпутице које се у посљедње вријеме немилице пласирају ка Црној Гори, све са циљем њеног поништења и утапања у туђе државне, националне и религијске оквире. Да се на грешкама учи, око нас би били генијалци за које би и Тесла био „мало дијете“. Такође, не вриједи ни Хегелова мисао (коју су неки приписивали и Карлу Марксу): „Историја има тенденцију да се понавља: први пута као трагедија, други пута као фарса“. Код нас сви мисле да знају историју, а у стварности су права „пачија школа“. Колико гођ неке актуелне појаве, настале на старим плановима, промашеним аспирацијама и ретроградним идеологијама, изгледале фарсично, оне редовито носе трагичне посљедице. Довољно се подćетити крваве драме распада Југославије, покренуте између осталог и планом „сви Срби у једној држави“, иако су до тада живјели у заједничкој. Сада, неке злокобне одćеве тих покрета и дешавања, назиремо у литијашким шетњама, које се мимикријски позивају на тобожњу угроженост законом, који је једнак за све. Планови за „хомогену Србију“ Уз наведени, било је и других планова, од Гарашанина до фамозног Меморандума, али ћемо сада са пар података указати на један, настао у почетку Другог свјетског рата, само двије неђеље прије 13. јула, нашег датума за вјечни понос. То је план назван „Хомогена Србија“, прокламован 30. јуна 1941. у Никшићу. Његов аутор је др Стеван Мољевић. Давно смо, почетком деведесетих година прошлог вијека, у једном фељтону детаљније писали о томе, преносећи текст читавог плана. Зато сада
Сјај и биједа Равногорског покрета У извјештају од 13. фебруара 1943. мајор Павле Ђуришић извјештава Врховну команду да је акција у Пљеваљском Чајничком и Фочанском срезу противу Mуслимана извршена и говори о резултатима: „Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена... Жртве. - Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих два несретним случајем и 32 рањена. Код муслимана око 1200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце“
дајемо основно о овом великосрпском плану и аутору. Др Стеван Мољевић, рођен 1888. био је адвокат, публициста и политичар. Био је предćедник ротари клуба, масон и један од оснивача Српског културног клуба, 1937. године, чији је повод за оснивање био „све неравноправнији положај Срба у Југословенској држави“ (sic!). Током рата Српски културни клуб је представљао идеолошку подлогу Равногорског покрета. Иако је у свом дјелу о стварању Велике Србије, помињао „пресељење становништва“ као вид разграничења и стварања чистих области за Србе и Хрвате, Мољевић се сматра зачетником идеје о етничком чишћењу.
Хегемонија у југославији План је подијељен на одјељке са посебним насловима. У уводу износи ставове о губитку слободе и нужди да се српски народ окупи у хомогеној Србији и потреби да се изврши „Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба“. Након тога слиједе одјељци: ГРАНИЦЕ (уз констатацију да је 1918. направљена грешка што нијесу уцртане границе Србије, па да се онда правила нова држава), ђе је нацртана Велика Србија која би уз Србију обухватала и Македо-
нију са бугарским градовима Ћустендилом и Видином, дио Хрватске, цијелу Босну и Црну Гору „2) На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у Југозападну српску област уђу поред територије Зетске бановине“ и „северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију“, па наставља: ОДНОС ПРЕМА ОСТАЛИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ И БАЛКАНСКИМ ДРЖАВАМА, ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ, НАРОДНИ ПРЕПОРОД. Сматрао је да: „Слобода мисли, слобода вере и слобода штампе има такођер бити обезбеђена, али не сме бити злоупотребљавана; Црква, као организација, може бити у Србији призната и помагана само ако је према иностранству потпуно независна и ако у Србији има свог врховног поглавара; На верској основи не могу се стварати политичке партије.“ Закључио је да: „Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији.“
Ревност пРи етничком чишћењу Мољевић се прикључио Дражи Михаиловићу и био је члан Централног националног комитета Југославије. Михаиловић је дао инструкције за спровођење Мољевићевог плана. Нажалост, посебну ревност у етничком чишћењу и злочинима, показале су јединице Павла Ђуришића. У извјештају од 13. фебруара 1943. мајор Павле Ђуришић извјештава Врховну команду, да је акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу Mуслимана извршена и говори о резултатима: „Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена... Жртве.
ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И СТЕВАН МОЉЕВИЋ НА СУЂЕЊУ
Београд, 1946.
- Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих два несретним случајем и 32 рањена. Код муслимана око 1200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце“. Када говорите о другима може да изгледа да сте субјективни, пристрасни, па је зато најбоље када сарадници или припадници неког покрета говоре једни о другима. Војвода Павле Ђуришић рекао је њемачкоме потпуковнику Хајнцу за Драгољуба Дражу Михаиловића (о Дражиној пријатељској преписци са Степинцем и о Дражи, страном агенту, другом приликом), да је „лутајући фантаста којега је пропаганда уздигла у небеса и прецијенила“.
стРмоглав пад При крају рата и Мољевић се стрмоглавио са великодржавних висина и резигнирано (прије него је заробљен и осуђен од власти нове Југославије на 20 година робије; умро је у затвору у С. Митровици 1959) о четничком покрету изјавио: „За краља и отаџбину, је ли тако? Празно је то и шупље, господо и браћо моја!.. А она друга „Дража нас води победи и слободи“ довела нас је, као што видите, у ово тужно и магловито босанско беспуће... Шта смо ми у овом рату показали српском народу? Своје каме, браде и пијане команданте, који штипају снаше. Крв, секс и гибанице, то је био наш програм, наша застава... Руље које заударају на ракију, то смо били и остали!“ Касно је и болно буђење из грешака направљених из привидно добрих побуда за свој народ. Ни дешавања у Црној Гори након почетка устанка нијесу била лишена мањих и већих погрешки. Неке од њих се сврставају и прилично погрешно дефинишу као „лијева скретања“. Те појаве, убијства, ликвидације, подметања, заслужују да непристрасно буду разматране, без обзира колико болне биле. О томе и како је „Црногорски народ“, који се први дигао на оружани устанак, ретроактивно смјештен на друго мјесто, о руско комунистичком тумачењу наше историје, које данас баштини поглавар испоставе стране цркве у Црној Гори (СПЦ, познате под франшизом МЦП) говорићемо други пут. Од такозваних „лијевих скретања“ понеко је претека’, али од ових данашњих „десних скретања“, мантијашко литијашких, с обзиром на то какве „богоугодне и православне“ поруке шаљу Црној Гори и Црногорцима, по свој прилици тешко да би скапулало и слово „ц“, само кад би их запало.
6
11. јул 2020.
ПРОСЛАВА НАЈВЕЋЕГ ЦРНОГОРСКОГ ПРАЗНИКА
ЧЕКАЈУЋИ РОТАЦИЈЕ ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
Споменик на Барутани биће позорница овогодишњег 13. јула. Сређује се, чисти, тоне смећа су одвезене, постављена је расвјета, мијењају се плоче и степениште да нека званица у лакој ципели не запне, посјечено је шибље и дрвеће израсло на платоу испод куле...
ДРАГАН МИЈАТОВИЋ
С
рећом што је споменик Светом Петру онолики, тешко да га могу помјерити, помислила сам док сам ишла на Барутану да видим за мене најљепши споменик борцима за слободу. Зашто би склањали споменике? Па зато што је осам кршних Црногораца у бронзи, који су постављени 2016. године у част десет година независности, прије мјесец дана премјештено на стари али новоименовани, Булевар 21. маја, и тако поново обиљежило исти празник. Црногорци на кружном току булевара независности - ооој, какво симболичко оправдање те црикулације споменика, назива и празника. А тај булевар води до најмлађег приватног универзитета, чији су власници предсједник, визионар економског развоја и главни градитељ. Е тако су домаћице некад бомбоњере које им донесу гости чувале док не оду и саме у посјету. У свакој кући би макар једна имала пун круг путовања. Због тога су мајке гледале рок трајања. Оне искусније су и трескањем провјеравале садржај, јер су неки сналажљивији умјели да поједу чоколадица а да плавуша са насловнице или косовка дјевојка не трепну. Онда добијеш батине, али што је шамар при оној с ликером од вишње... Што знају дјеца што је част. Тако је високо камено постоље на ком су стајали Црногорци у фигури која симболизује Ловћен остало празно. Сад чекамо могуће ротације. Држим палчеве да се сјете неког запуштеног споменика и доведу у град. Црногорце је двије године преко улице гледао Маршал Тито. Он
СПОМЕН-КОМПЛЕКС НА БАРУТАНИ
је извучен из мрака војне касарне како би се обиљежило ослобођење Подгорице. Дајем му још двије године форе да му се нађе ново мјесто и нова намјена. Није проблем антифашистичко опредјељење Црне Горе. Проблем је у Другу Титу који је, осим тога био и комуниста. Изгледа да Булевар Светог Петра на ком се све ово дешава носи неки баксуз. Најдуже опстаје Краљ Никола преко пута Скупштине, који је замијенио Купачицу. Скулптура отуташне Подгоричанке нам је
Светлана Кана Радевић (1968–1974), Подгорица
била најомиљенија. Пошто није имала одговарајуће облине, та јака жена је склоњена у мало руралније предјеле. Умјесто ње, сада краљ Никола, утемељивач модерне државе са коња озбиљно гледа према згради парламента, који је такође добио пренамјену па се у његовој сали већ годинама одржава циркус. Можда ће краљ имати среће јер је његов велики предак на крају булевара са подигнутим прстом, мада би могао да одјаше 200 метара и заузме празно постоље преко пута Тита.
Пред Cкупштину би могли да стављамо споменике у зависности од расположења, намјене, дана, владајуће већине и односа у пленарној сали. За почетак можда би било добро поставити овај недавно сломљени са Равног лаза који обиљежава најважнији датум у историји ове данашње Црне Горе – 8. јул 1941, дан одлуке о устанку који се десио пет дана касније 13. јула. Биће изабраницима народа пред очима, подсјетиће их на све изгубљене борце за слободу, на ђедове и бабе којих
се сјећају а чије јунаштво и част тако радо данас потежу у игри партизана и четника. За евентуално ново ломљење споменика неће морати да иду по Пиперима, него ће чекиће које стављају дјеци у руке морати сами да потегну. Ако им баста. Тај 13. јул је заправо дупли црногорски празник, ако нисте знали. То је Дан државности везан за Берлински конгрес на коме је 13. јула 1878, Црна Гора призната за независну државу. Због којег од та два имамо три нерадна дана, ја најискреније не знам. Споменик на брду Горица је посвећен 13. јулу али оном антифашистичком. Превелики је и не може да се измјести, те се до њега мора поћи како би се положили вијенци. Срећом по њега, прошле године је на њему била централна прослава па је мало сређен, очишћен, поправљен. Ове године је ту срећу имао споменик на Барутани из 1980. године. Ако мене питате, поред споменика на Грахову, најљепши у Црној Гори. То споменичко благо биће позорница овогодишњег 13. јула. Сређује се, чисти, тоне смећа су одвезене, постављена је расвјета, мијењају се плоче и степениште да нека званица у лакој ципели не запне, посјечено је шибље и дрвеће израсло на платоу испод куле... Споменик је завршен 1980. године у сјећање на борце Љешанске нахије из Балканског, Првог и Другог рата. Брзо након тога, као и кречњак који је на њему постављен умјесто мермера, идеја је почела да пропада. Црногорски споменици не стоје да би нас подсјетили на нешто или неког. Они се извлаче из нафталина за пригодне прославе, или за неслагање са неком чињеницом од прије 100 година. Они су споменици заборава, мјеста које природа прекрива јер људи нема, или да се привеже нека крава, ко је евентуално има...
НА ЗРНУ ГРАШКА
ШТО ЈЕ НАМА НАША БОРБА ДАЛА? МИЛИЦА ПИЛЕТИЋ
А
ко бисмо се женским питањем бавили кроз историју европског позоришта, односно кроз драму и то на онај начин да мало и повјерујемо да позориште може да мијења свијет, и ту бисмо пронашли дио одговора на питање због чега данас најбоље живе жене у Норвешкој. Да ли би све било баш тако да један лудак по имену Хенрик Ибзен још у деветнаестом вијеку није снажно продрмао норвешко друштво и покренуо питања женске еманципације. Његова Нора није античка хероина и ништа се није десило у тамо некој далекој прошлости. Она је у истој хаљини као и већина жена у публици. Њена соба личи на њихове, сасвим сигурно и њен брак. Брак у коме јој, укратко, није дозвољено да било каквим мислима замара своју лијепу главу, јер жена није више од дивног украса у кући. Када на крају одлучи да такав брак оконча, оставља и дје-
Била је то 1946. Жене су изашле на биралишта у великом броју, али су гласале за мушкарце. Од сто седам посланичких мјеста, колико их је тада бројала Cкупштина Црне Горе, њима су припалa само три мандата
цу. Наравно, било је отпора приликом изведби, крај је мијењан на начин да се она ипак врати када чује дјечије гласове... Али ствари су се покренуле. Но, добро. Ми нијесмо имали такве лудаке, наше позориште није било револуционарно, бар не на тај начин, та се питања нијесу постављала и морали смо да сачекамо двадесети вијек, односно праву револуцију и рат. Може нас забавити податак да су овдје жене први пут гласале тридесет година послије жена Финске, Норвешке, Совјетског Савеза, а скоро тридесет година прије Швајцаркиња, али то је заиста била важна побједа. У најмању руку, жене су на тај начин коначно добиле прилику да активно учествују у друштвеном и политичком животу и мијењају свијет. Онај у коме су одувијек у неравноправном положају у од-
носу на мушкарце. Ипак то што ће моћи да бирају неће значити много уколико не буду и саме биране на мјеста гдје се доносе одлуке. Била је то 1946. Изашле су на биралишта у великом броју, али су гласале за мушкарце. Од сто седам посланичких мјеста, колико их је тада бројала Cкупштина Црне Горе, њима cу припалa само три мандата. Еманципацију жена како у Црној Гори, тако и у оној великој земљи јесте убрзало њихово огромно учешће у Другом свјетском рату. Само их је из Црне Горе било више од педесет хиљада, а зна се и да је велики број жена страдао и у логорима и затворима, па чак и послије рата у вријеме сукоба са Инфорбироом. Можда млађим генерацијама нијесу познати детаљи, јер се одавно детаљно не учи о Другом свјетском рату, али су
сви чули за Стану Томашевић, Јелену Ћетковић, Ђину Врбицу, Вукицу Митровић, Љубицу Поповић, Вукосаву Мићуновић... хероине које су бориле раме уз раме с мушкарцима. Борба за право гласа и бољи полажај жена почела је и прије 1943. када је одржан Конгрес Антифашистичког фронта жена Црне Горе и Боке. Жене су бодриле и подстицале једна другу да се боре баш онако како су то већ увелико чиниле сифражеткиње диљем Европе и Америке. У комунистичкој партији која их је и у томе подржавала било их је једва преко педесет прије него је почео рат. А потом нијесу оклијевале. Сматрале су да ће се једино борбом изборити за бољи положај. Вјеровале су у будућност на коју је позивала партија и у борбу их је пошло на хиљаде. Ако нијесу биле на самом
фронту, помагале су на друге начине: шиле су, кувале, доносиле муницију, његовале и превијале рањенике. Када се рат завршио, упркос огромној жртви и страдању, увјерене да ће сада у потпуности моћи да буду једнаке, нимало уморне наставиле су да раде на обнови земље. Пошто је то био приоритет, питање равноправноcти које их је држало заједно и у борби против фашизма доспјело је у други план. Тај послијератни активизам био је исцрпљујући. Добиле су ријечи захвалности и ордење, али не и позиције. АФЖ их није довољно снажно подржао, а изостала је и шира подршка друштва. Пројекат модернизације домаћинстава био је скуп. Иста партија која им је обећавала равноправност послала их је кући да буду мајке и домаћице. Зато је велика истина када кажу да она револуција никада није ушла и у домове. Више револуције донијели су, много касније, електрични шпорети, веш-машине, пегле, миксери... Упркос свим Розама и Кларама, промјенама у друштву, измјенама закона који штите жене, проћи ће још много времена док ово друштво и многа друга не одустану од стереотипа да су жене првенствено супруге, мајке, ћерке, или како ја волим да се шалим, док ми другарице не постанемо другови, ко жив, ко мртав.
7
11. јул 2020.
СУДБИНЕ КОЈЕ ОБАВЕЗУЈУ НА АНТИФАШИСТИЧКУ БОРБУ
ТАЊА ПАВИЋЕВИЋ
ЉУБИЦА, ЖЕНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
„Како то да си тако храбар?“ „Нијесам ја храбар, него јуришам на метак ал ме он неће“
Оженио се поново са мојом бабом Милком. И она је била страдалница из Другог свјетског рата. Удовица чувеног првоборца Илије Љешковића који је погинуо са петорицом браће и оцем. Са Илијом је имала двоје дјеце. Са мојим ђедом двије кћери и сина, коме су дали име Илија. Ипак, то име остало је на папиру. Мог ујака никада нико тим именом није назвао… Никада.
О
лијепа, о драга, слатка слободо… сва сребра, сва злата, сви људски животи/ не могу бит плата твôј чистој липоти, пјевао је И. Гундулић, а Црногорци живјели кроз хиљадугодишње постојање.
Никшићани нијесу заборавили Љубицу. Зову је „Мајка храброст“ и 2014. године поднешена је Савјету за давање приједлога за имена улица и тргова Иницијатива да нека од никшићких улица добије име Љубице Ђоројевић.
Бранко Бањевић ми је испричао причу о Саву Ђоројевићу, човјеку кога се сјећа из рата, мом ђеду. Једном приликом, Саво је рањен, али није дозвољавао да га превију. Cам je вадио метак, а Бранко га је упитао: „Како то да си тако храбар?“. Саво му је одговорио: „Нијесам ја храбар, него јуришам на метак ал ме он неће“. Њемачка по злу чувена Седма СС дивизија „Принц Еуген“ је тог 19. маја 1943. пристигла у реон Никшића из правца Билеће. Један њен дио је већ сљедећег дана ушао у Горње Поље. Војска терора је одмах показала своје монструозно умијеће – свакога кога су затекли кући убили су. Дјецу, жене, старе… палили су куће, мучили људе, поништавали живот у мјери да су дрвеће које је носило плодове посјекли. Порушили су и мостове. За непуна два дана убили су у малом црногорском селу 208 људи, иза себе оставили тихо море смрти… Остали су неки живи, а мртви људи – домаћи издајници који су дивизији јављали које су куће партизанске. Саво Ђоројевић је мој ђед, који се није бојао метка. Као сваки човјек који је већ изгубио све. Јер… …њемачки војници ушли су у његову кућу. У њој је била Савова жена Љубица, њихов двогодишњи син Илија и заова Вида. ССовци су Виду убили одмах. Бебу су ранили на мајчиним рукама. Онда су га Љубици отели из руку, и дијете које крвари бацили на запаљену сламарицу. Држали су је стегнуту да гледа како пламен гута њеног сина… Док
Љубици је 29. новембра 1950. постхумно додијељена Споменица за вјечну успомену на жртве терора фашистичких окупатора и њихових слугу. Љубицу није заборавио ни Саво. До краја живота је носио њену слику у џепу од кошуље. Моја баба, ријетко племенита душа, прије него је ђед сахрањен, слику Љубице је ставила на његове груди. Да је однесе са собом…
ЉУБИЦА И САВО ЂОРОЈЕВИЋ
Слободу коју данас трошимо, платили су многи. је кућа горјела у Љубицу су пуцали… и пуцали… Остала је жива, као рана, таква осакаћена допузала је до оближњег потока. Измасакрираног тијела је у најтежим мукама ту провела шест дана. Када су је пронашли, била је ван себе, посљедње ријечи су јој биле „мој Илија“, након чега је преминула… Саво је био храбар човјек. Поносит. Знали су то сељаци Горњег Поља. И током сукоба са Инфорбироом, он је био онај који се самопријавио када је чуо да су његове другове ухапсили и повели на Голи оток. Тамо је био двије године. Када се вратио, сломљеног здравља, узео је телефон у руке да јави да се „уопште није промијенио“. Још неко вријеме су га пратили удбаши гдје год да је пошао. А и то је престало након пар година, нико га више није дирао.
Антифашистичко Горње Поље је дало три народна хероја и 52 носиоца „Споменице 1941“. У Горњем Пољу се налази шест споменика, 19 спомен-плоча и један спомен-бар-рељеф у славу Народноослободилачког рата. Не рађамо се слободни. Слободу освајамо. Не рађамо се ни без дуга. Њега генски добијамо у аманет од предака, оних што су живјели Химну слободи. Она слободарска Црна Гора, земља стаситих људи, великих јунака и хероина које су знале зашто рађају синове, обавезује нас. Да памтимо све оне који су се борили за Црну Гору, који су за њу и због ње изгубили животе.
ФОТОГРАФСКА ПРОДУКЦИЈА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
ДРАМАТИЧНЕ СЛИКЕ КРОЗ ОБЈЕКТИВ ХЕРОЈА
О
косницу периода Другог свјетског рата у медију црногорске фотографије чине ауторска имена: Саво Оровић, Павле Бојчевић, Данило Гаговић, Секула Меденица, Стево Лепетић, Бранко Мартиновић... Тешки ратни услови условили су настајање сасвим другачије фотографске форме из симбиозе не-
СТАНА ТОМАШЕВИЋ
савршене фотографске технике и изванредне сналажљивости и одважности бораца-фотографа. Тако ратни фотограф Данило Гаговић из Колашина фотографише чим је стигао у љето 1943. године у Пљеваљско-партизански одред, али све до јула 1944. године не зна да ли су његови снимци успјели. Тада развија фотографије и при-
Говор на митингу у Никшићу, 1944.
ређује прву самосталну изложбу у Колашину 13. јула 1944. Цјелокупна фотографска продукција у току рата настала је захваљујући индивидуалном ентузијазму и храбрости. Ријетко ко од бораца је понио свој фото-апарат у рат. Најчешће је стицан као ратни плијен. Будући да је њемачка фото-индустрија пред рат била водећа у свијету, њени апарати су најчешће у рукама партизанских фотографа. Тако Стево Лепетић одлази у партизане са шест филмова и фото-апаратом „лајком“ који му је сестра купила када је Италија капитулирала. Пратио је снимајући Бокешку бригаду свуда по Југославији. Будући да није постојала централно организована фотографска служба, фотографије су мотивисане искључиво личним побудама бораца-фотографа. Шеф групе и шифрантског одсјека Другог ударног корпуса Павле Бојчевић из Титограда био је човјек од Титовог повјерења. Иако недовољно проучен, до данас је најпознатији по јединственим лајф (лифе) фотографија-
ма везаним за битку на Неретви са срушеним мостом и преласком партизанских јединица. Уникатност ових снимака искористио је режисер Вељко Булајић да би саградио реплику моста за чувени филм Битка на Неретви. Од првих дана рата фотографски је биљежио драматичне догађаје и Саво Оровић генерал-пуковник, из Лијеве Ријеке који је активно учествовао у припреми Тринаестојулског устанка. Захваљујући превеликој популарности двије фотографије, остатак његовог великог опуса остао је у сјенци. Амбијентални портрет Саве Ковачевића, снимљен децембра 1941. код Црквице, у тешким ратним условима прештампаван је до губитка примарног квалитета, али постаје иконична слика команданта Саве. Вјеродостојна атмосфера и неизрециви флуид рата видљив је и на другој фотографији још током рата објављиваној у страној штампи, Рањени Тито на Милинкладама 1943. са Иваном Рибаром. Не можемо заобићи да поменемо још једну иконичну ратну фотографија Љуба Ћупића снимљену 1942. у Никшићу иако је снимио страни „фотограф“ Карло Равнич. Секула Меденица из Колашина, изу-
MАЈА ЂУРИЋ зетна личност послијератне југословенске фотографије, још од 1938. се бави фотографијом. У ратном периоду, кроз заробљеничке логоре, води властити рат за лично достојанство. Према сјећању преживјелих у логору Gross hesepe у Вестфалији, близу холандске границе, крајем 1941. године, Секула Меденица заједно са француским заробљеницима, страсним фото-аматерима, прави фотоапарат од картона. Филм за снимке 6x6 цм набављен је подмићивањем стражара. Нажалост, све је пропало у ратном вихору. Сем активних ратних фотографа, неки су као фотограф Бранко Милов Мартиновић дјеловали у илегали као у филму Валтер брани Сарајево држећи и током рата атеље отворен у Његошевој улици на Цетињу по наређењу партизана да дејствује и шаље информације из града. Куриозитет је да су му током рата у атељеу помагали суграђани редитељ Мило Ђукановић и Миња Дедић који ће током 1945. фотографисати и за Фотокументациони центар у Подгорици чије благо архиве тек треба да угледа свјетлост дана.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
11. јул 2020.
У спомен друговима борцима УМЈЕТНОСТ ИНСПИРИСАНА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ БОРБОМ
ЉИЉАНА ЗЕКОВИЋ
И
сторијска тематика у новијој црногорској умјетности заживјела је у XIX вијеку захваљујући страним ратним извјештачима, путописцима, ликовним ствараоцима и дипломатама који су непосредно пратили, вербално и ликовно документовали значајна дешавања у политичком и државном животу Црне Горе за вријеме владавине Петра II Петровића Његоша (А. Ороу: Његош са пратњом приликом разграничења Црне Горе у Аустрије, 1839), књаза Данила ( А. Карингер: Посмртна поворка књаза Данила, 1962) и књаза/краља Николе до и од стицања државне независности Црне Горе (1876) и балканских ратова (М. Роло: Предаја Есад-паше краљу Николи. 1912). Период Првог свјетског рата, након губљења независности Црне Горе 1918. пручавао се и ликовно интерпретирао као заједничка тековина нове државе – Краљевине СХС/ Краљевине Југославије. Малобројни црногорски ликовни умјетници, школовани у Напуљу, Фиренци, Београду, Паризу, Бечу, Прагу, приклањају се ликовно-естетским и мотивским садржајима (пејзаж, фигурација, мртва природа) европске модерне. У црногорској умјетност дјела инспирисана историјским дешавањима свој најплоднији период имала су након ослободилачке и револуционарне епопеје југословенских народа и народности за вријеме, и послије Другог свјетског рата (1941–1944). Њихова популарност се, apriorno, доводила у везу са соц-реалистичким догматизмом. Међутим, умјетници и теоретичари умјетности сматрали су да је умјетничка истина језички и наративно комплекснија од аутентичног тумачења одређеног догађаја. Ликовни теоретичар Томан Брајовић (Сутјеска у дјелима ликовних умјетника Југославије), сасвим оправдано указује на чињеницу да умјетност није имала за циљ „идентификацију са конкретним доживљајем који је био повод и побуда“, јер умјетност је знала да надвиси нара-
безметковић
Умјетници и теоретичари умјетности сматрали су да је умјетничка истина језички и наративно комплекснија од аутентичног тумачења одређеног догађаја. Ликовни теоретичар Томан Брајовић сасвим оправдано указује на чињеницу да умјетност није имала за циљ идентификацију са конкретним доживљајем који је био повод и побуда, јер умјетност је знала да надвиси нарацију
устанак
цију, и кроз елементе ликовног језика искаже своју истину која превазилази узбуђење визуелног опажања. Ову његову теори-
Лука Томановић, 1952.
Петар Лубарда, 1948.
ју потврђује и Лука Томановић, умјетник који је његовао тековине НОБ-а кроз бројна вајарска дјела, а и сам био непосредни судионик ратних дешавања. Он каже: „Неки су нам критичари пребацивали, да смо стварали под утицајем руског соц-реализма. Ни говора! Нијесмо знали о том умјетничком говору у то вријеме. Нијесмо видјели толико од сопствених барикада. Једноставно, радили смо по своме. Били смо оптерећени темама из рата. Идеје и мотиве смо црпјели из његовог ‚мозга’“... Мислим да је овај његов коментар појаснио многе недоумице, јер у тумачењу црногорске послијератне умјетности треба имати у виду да су ликовни умјетници – ратници кроз своја дјела, срцем и душом, изражавали своја лична, интимна осјећања. Ако је умјетнички рад искрен израз умјетниковог унутрашњег стања и чулних доживљаја, онда му не можемо импутирати идеолошку и догматску етикету, мада, у појединим случајевима је не можемо негирати. Она је била присутна, али не и пресудна. Не заборавимо да је то вријеме када се на југословенској ликовној позорници јављају идеје које ће одредити њена даља усмјерења ка слободи умјетничког изражавања (Изложба Петра Лубарде, Београд, 1951). Заправо, умјетници су поред пошто-
вања мотивског и тематског повода сачували свој стваралачки интегритет који се огледа у самосвојности индивидуалних ликовних поетика.
Слобода народу Интересантно је да је умјетност инспирисана НОБ-ом била популарна више од три деценије, а и данас, о чему свједоче бројне изложбе, као и дугогодишња традиционална манифестација НОБ у дјелима ликовних умјетника Југославије која се годинама одржавала у Дому ЈНА у Београду. У Црној Гори је организовано неколико изложби, међу којима је Ликовна свједочанства црногорских умјетника о рату и револуцији 1941–1981. (Међурепубличка заједница, фонд НМЦГ). Овдје није ријеч само о камерним и галеријским форматима. Заправо, историјска тематика је нашла најплодније тле у споменичкој скулптури. Током више десетљећа широм Црне Горе ничу јавни споменици, споменички комплекси, бисте народних хероја и бораца, што нас упућује на чињеницу да су вајари одиграли пресудну улогу у ликовној презентацији историје НОБ-а и револуције. Подсјетимо се дјела: Луке Томановића (Безметковић, Херцег Нови; Спомен-комплекс Доли, Пива; Споменик палим борцима
1941–1945, Котор); Драга Ђуровића (Споменици: Пљевља, Даниловград, Партизану борцу на Горици; Лазинама, Мојковцу, Ријеци Црнојевића, Вуксан-Лекићима), Срдана Ковачевића и Марка Борозана (Посљедњи јуриш, Жртва рата) и др. У графици и сликарству издвајају се имена: Милан Божовић, Саво Вујовић, Милош Вушковић, Нико Ђуровић, Пиво Караматијевић, Велиша Лековић, Александар Пријић, учесника НОБ-а, који су сликали општу тематику са сценама из рата: рањенике, борце, попаљена села, и конкретне догађаје као што је слика Аца Пријића Моштаница три по три. Они су се изражавали од класичног и реалистичког манира до експресивног и симболичког израза који добија универзално значење кроз вредносне елементе апстрактне, психолошке алтернативе која је достигла свој величанствени крешендо на сликама Петра Лубарде. Као примјер могу се узети верзија једне слике, која се јавља у више варијанти и под различитим називима: Јулски устанак, Ловћенски партизански одред, Борба (урађених намјенски за декорацију маузолеја Ловћенском партизанском одреду, који је требало да се реализује на Цетињу). На њима ослободилачка борба црногорског народа уздигнута је на пиједестал вјечног и универзалног. Ову констатацију потврђују и двије, скоро идентичне слике, настале у истом периоду као претходне, почетком педесетих година XX вијека, а посвећене су ослободилачким борбама Црногораца кроз вријеме: Црногорац и Турчин дјеле мегдан и Ловћенски одред. На њима, као свој духовни, етички и језички вјеруј потенцира сукоб живота и смрти, добра и зла, који дефинише симболиком, колористичким контрастима, енергетским и емотивним пулсацијама, као и супротстављањем два лика/наличја: Црногорца достојанственог смиреног лица и агресора који се „кези“ језивим осмијехом смрти. На сликама намјењеним, сада, већ имагинарном маузолеју сублимирана су искуства свјетског сликарства којима умјетник даје личну ноту сликарским изразом, који га чини непоновљивим и оригиналним, а који можемо из поштовања назвати: јединственим, лубардијанским. На овим сликама посвећеним борби за слободу и једном од најсвјетлијих догађаја нашег историјског насљеђа Тринаестојулског устанка уочавамо реминисценције на слику Паола Учела Битка код Сен Романа – дијагонале попут копаља које се укрштају са тенковским пушчаним цијевима Гојиног 3. маја, глава са отвореним устима са слике Пабла Пикаса Герника, и у позадини фигура која асоцира на Далакроаов женски лик са слике Слобода предводи народ. У композицијској организаци слике/слика Лубарда супротставља двије цјелине: на једној су борци у жару битке; на другој непријатељска армада – тенкови који из разјапљеног гротла „бљују“ убилачки ватру. И овдје Лубарда потенцира дуалистичке принципе – сукоба добра и зла, хуманог човјечанства и хладне убилачке машинерије која представља метафору „анонимног“ агресора, који може да буде било ко и било гдје. Наративни подтекст ових слика преточен је у психолошку – симболичку језгровитост. Док историчари на документима и фактографској грађи базирају своју истину, ликовни умјетници језичким изражајним формама помјерају границе виђеног и имагинарног, реалног, симболичког и апстрактног (Лубардине слике Сутјеска настале у периоду 1955-56).