Ђуро Ј. Врга - Остала су сведочења

ЂУРО Ј. ВРГА

ОСТАЛА СУ СВЕДОЧЕЊА Књигу за штампу приредио Момир Вуковић, објашњења написао Борo М. Карапанџић

Рашка школа Београд, 2007.

У заоставштини Ђуре Ј. Врге, професора Централног мичигенског универзитета, пронађено је неколико рукописа. Љубазношћу његове ћерке Драге Врге Драгашевић, Рашка школа представља читаоцима занимљиву историјску грађу која баца нову светлост на учеснике које је, половином прошлог века, историја расејала по свету. Уредништво Рашке школе изражава искрену захвалност Драгој Врги Драгашевић на помоћи око штампања овог занимљивог историјског материјала. Читаоцима скрећемо пажњу да скраћенице СЦНО и ЈО, које се често појављују у тексту, значе Српски централни народни одбор, односно Југословенски одбор.

ПРЕПИСКА ЈАШЕ ЉОТИЋА И ВОЈВОДЕ ДОБРОСАВА ЈЕВЂЕВИЋА

Линген, 5. марта 1949. Драги мој Добросаве, прочитао сам твоје прошло писмо Бошку и при крају напомену о мени: „поздрави Јашу, он сматра да је са мном прекинуо све везе, како је отишао тамо, нека му буде и то”. Морам ти признати да ме је и ова твоја напомена навела да ти пишем, јер ако бих ти рекао да је главни повод овом писму стање твога здравља - о коме велиш: „тешко сам ти оболео: срце, тешка мана, чир у стомаку, па још и знаци шећерне болести. Ако бих тако пропао да не бих могао радити, убио бих се одмах” - знам какав си - те се бојим да ми нећеш веровати да је то главни разлог. Жао ми је што си са здрављем слабо. Желео бих од срца да ти помогнем, али како је то немогуће на овој раздаљини, пишем ти, бар колико да те разгалим, да видиш да саосећам са тобом у свему. Често и то може бити лек. У сваком случају, треба да се чуваш и лечиш. Консултуј лекаре и слушај њихове савете. Ти си снажне конструкције и млад човек (додуше много си се „штрапацирао”), па би требало ове недаће лако да савладаш и прегураш. Али, услов је да обратиш пажњу на своје здравље. Морам себи поставити задатак: најмање још десет година мораћу да живим. Не себе ради, већ општих послова ради. А кад се себи тај циљ постави, онда се томе мора саобразити и живот, да би се циљ постигао. Јер у тешким временима које наш народ проживљава и с обзиром на тешкоће које иду, тешко ће бити без опробаних и вичних бораца. Празнина се дуго не би попунила. Дакле, да се чуваш и пазиш из ових разлога. Ако себе добро преслишаш, мораћеш и сам признати да моје неписање теби није последица која од мене проистиче. И другарство и пријатељство сматрам великом ствари, поготову заједнички рад за опште добро. Знам и колика би корист била да будемо у сталној, што чвршћој вези. Али, да то буде, потребна је обострана искреност, подједнако осећање љубави и другарства, у сваком случају велика коректност и тактичност у свему. Односи између људи су најнежнија биљка, која се мора брижљиво неговати да би живела. Ја сам се старао, и стално се старам, да у односима са свим људима будем пажљив и у свему исправан. По мојим схватањима ове ствари - ти то ниси у доброј мери чинио. Да се свађам с тобом, да и ја тебе „уједам”, као што ти често чиниш, нити хоћу, нити могу, нити је то потребно и корисно. У главним линијама, ми подједнако гледамо на ствари: и на српство, и на Југославију, и на СЦНО, и на ЈО, и на равногорство, и на

добровољаштво. Нигде се ми, рекао бих, не разилазимо. Осећање неопходности слоге међу Србима и неопходности једног представништва, такође нам је заједничко. Кад би ма где у овоме било размимоилажења у схватањима, ни другарство, ни пријатељство, ни заједнички рад, ни у прошлости, ни сада, ни у будућности, не би био могућ. Што се тиче такта (ах, та твоја пуста „тактика”) да се до тога дође, то је већ друга ствар. Ту се већ разликујемо, и то знатно. По слабости људској, мислим да овде ја имам право, а ти да грешиш. Покушаћу да ти ово објасним. Много ми се свиђа твоја изванредна бистрина, силна радна енергија, патриотизам, велика борбеност. Не свиђа ми се твоја заједљивост, понекад недовољна промишљеност, честа „тактика” или тактизирање са оним што би и за тебе морало бити устаљено и непроменљиво, наклоност ка демагогији итд. Читам редовно, кад год ми дођу, све твоје билтене, твој лист и писма Бошку. Сврха твог огромног и напорног рада морала би бити општа корист. Тако и ти сигурно замишљаш кад радиш. Међутим, мораш и сам признати да резултати нису постигнути у оној мери, у којој би то требало да буде. Моје је мишљење да је томе разлог оно што горе изнесох да ми се код тебе не свиђа. Не љути се на мене, размисли и сам, па ћеш видети да је тако. Али то ће се боље видети по примерима.

1. Твој став према Добровољцима. Циљ би морао бити: слога, брисање разлика и потпуно стапање у један фронт свих националиста. Рђави људи, alla Дамјан, и многи други „нечисте савести”, имају за циљ да направе што дубљи јаз, да „потпирују” ватру, да не дозволе да дође до потпуног јединства. Четници и „мали људи” лако наседају овој смишљеној кампањи. Ти, као ауторитет и војвода, у свом листу или билтену, знајући да је ово четницима мило, а да би сачувао, вероватно, помало наклоност „демократа”, с времена на време, колико да се не заборави твој став, „опалиш” по Добровољцима и зборашима. Ништа ти нарочито не кажеш, али пропустиш да кажеш оно што треба, оно што би била дужност и оно што је општа корист.

2. Случај „Велфара” у Лондону. Често се питам да ли ти стварно знаш истину како су ствари текле, или стварно ово не знаш? Јефтић је сазвао делегате. Замолио краља да дође и овај дошао и дао свој прилог. Четници необавештени и заведени да се ту углавном ради о југословенству, а не о јединој инстанци (каквој-таквој, али јединој) која може бити од користи нашим људима у Енглеској, били су против организовања и давања улога, „јер неће да дају паре за Хрвате”. За које

Хрвате, питам ја тебе, и колико Хрвата има у Енглеској? Неколико Ђујићевих и неколико добровољаца. Да ли Срби могу одбити да ове евентуално и помогну? Нису ли они заједно са нама били у тешким приликама? Сигурно је да ни краљ ни Јефтић нису помишљали да помажу усташама Крњевића и Мачека, новцем скупљеним од наших људи. Ти си све ово морао знати. И морао си наћи начина да својим људима саветујеш да је у њиховом сопственом интересу да помогну „Велфар”. Могао си напасти и требало је, висину улога за издржавање „Велфара”, али никако не и саму идеју самопомоћи. Напади на југословенство дошли су од неколицине душановаца, који желе ове Србе да сврстају у своје припаднике. Твоји Личани са Марјаном могу и не видети напоре Драшковића и насести им, али ме чуди да ти то не видиш и идеш му на руку. Хоћеш ли ти њега да водиш или он тебе? Ово би требало да нам кажеш. Међутим, ти нападаш Јакшића, који је углавном рекао: „Кад мој краљ даје свој прилог, ја немам шта да размишљам, моја је дужност, кад он тражи у свему да помогнем.” Али ти идеш и даље и кажеш: „Добровољци употребљавају сваку прилику да иступе против четника.” Па зар не видиш како ће то да одјекне у ушима добрих четника?

3. Случај Канаде и Булата. Отпочео си кампању против Булата, иако је то сува штета за нашу општу ствар. Исти ти је разлог, као и у питању „Велфара”. Булат честито и предано води у Канади националну ствар. Једина му је погрешка што не сматра Драшковића „сакросанктним”, како ти кажеш. Овај се окомио на њега, јер му је Булат сметња продирању душановаца у Канади. Четници, само и једино због твог става, помажу Драшковића. Ако успеју да сруше Булата, довешће на његово место, сигурно је, човека мање вредности, мање паметног, мање поштеног и, сигурно, мање „врућег” човека. Користи никакве неће бити, него само штете.

4. Рекох горе да нагињеш демагогији и да ми се то код тебе не свиђа. Из горња два случаја произилази да ти ниси војвода и вођа четника, већ да ти идеш за њима. Они тебе воде. Односно, да би их лакше водио, ти угађаш њиховом расположењу и мишљењу. Ти осећаш врло добро шта њима годи, па да би сачувао њихову наклоност, ти им то сервираш. „Добри људи” су се постарали да Добровољцима направе добру репутацију међу четницима - ти „опалиш” по Добровољцима. „Српство” Драшковићевог типа годи четницима. Верујем да теби оно не може погодним бити, али ти „низ длаку” душановцима. Та и таква „тактика” упропастила је Дражу и равногорце и нанела велике штете српском народу. „Демократија” таквог типа сигурна је пропаст. Дужност људи који су на врховима јесте: да поуче, да објасне, да убеде, да воде (мада је ово последње испало „срамотна” реч, ипак је морам

употребити). Ја тебе сматрам заиста војводом, јер многа својства имаш. А ти се поводиш за Марјаном (за кога верујем да је добар и паметан човек) и неким још мањим човеком у Канади, од којих си ти сигурно паметнији. Ти мораш њих довести на своју линију, а не спустити се на њихову. Њих руководе мале, ситне, локалне ствари, често нетрпељивост, ситна амбиција, а увек погрешне процене опште ситуације. Ти, који на врху стојиш. мораш боље видети ствари од њих и њима открити своје хоризонте. Ти их мораш убедити да ти верују и да те одушевљено следе. Једино тако успеха може бити, и то оног трајног и великог. Оно што ти радиш, твоја тактика, може покаткад и да донесе усиеха, али је сада тренутак иза кога се брзо и једино штета може назирати.

5. Ти мени стално приговараш да сам присталица ЈО. Грешиш свесно или несвесно. Ја сам за Југославију, то је истина, али видим да данас против ње није нико, чак ни Драшковић ни душановци. Што се тиче људи из ЈО у Лондону, мислим да се ту не разликујемо. Ти мораш знати моје мишљење о партијама. Изузев личног поштовања за поједине људе тамо, мене од њих све дели. Ја их, додуше, не набадам као ти, прво, јер сматрам да то није потребно, а друго, јер нисам такав човек. О СЦНО у Америци имам, такође, исто мишљење као ти. И они су данас за Југословенски државни одбор. Рекао бих да греше, и они и ти, у погледу на ту будућу Југославију, јер већ ако смо за њу (чак и без икаквог мајоризирања), како је у последњем коминикеу објављено, онда нам мора бити јасно да ће у њу морати ући и Хрвати. А кад они у њу улазе, онда се морају имати и обзири према њима. Чини ми се да има много нејасног у схватањима СЦНО, али то није ни чудо. Они су почели од великосрпства, па су завршили Југославијом. Ја сам од почетка био за Југославију у којој су били обезбеђени сви српски интереси (с обзиром на тешка искуства која смо проживели), али у којој морају бити обезбеђени и сви хрватски интереси. Ако се већ жели Југославија (и СЦНО на њу пристаје), онда је дужност државника, и српских и хрватских, да поштено бране интересе свих оних који у њу улазе. То је дужност и српских и хрватских државника. Који то не чини, или сматра да не треба да чини, тај себе искључује из могућности да решава о судбини земље. То је већ учинио Павелић и Крњевић. Рекао бих да тим путем иде и Мачек и Драшковић. Који ћеш ти изабрати? Враћање, па чак и на проширени Београдски пашалук, сматрам да би била велика срамота и штета за нас савременике. За Југославију су Срби у прошлом рату дали милион најбољих синова! Да ли имамо право да преко тога пређемо и да се одричемо тековине која је тако скупо плаћена?! Ја не могу, јер сам се и ја борио за њу, и сматрам да је то враћање уназад, без потребе, једино због немања памети, или због немања куражи да се

избори нешто заиста велико и лепо, јер таквом замишљам будућу Југославију и верујем да то она може и мора бити. Зато је несумњиво потребна памет, и воља, и љубав. Није то пут којим иде Мачек, или којим је дошао Драшковић. За српски народ је права штета што то Драшковић не види. Он себе искључује и онемогућује у сутрашњем управљању земљом, а ми тако мало снага и способних људи имамо. Ако има памети, српство се може и мора бранити, али је то много лакше кроз Југославију. Српство без Југославије, то је прво поновни грађански рат, затим вечито непријатељство Хрвата и католичке цркве. Товарити то себи и будућим нараштајима на врат, то је највећа лудост, јер је то потпуно непотребно. Или се сматрамо инфериорним пред Хрватима, мање паметним и мање јуначним? Ја никако не видим паметне разлоге, док страшне штете и опасности, од оваквог рада, на свима странама видим. Никако не видим зашто имитирати Павелића и Крњевића и поћи путем Мачека. Баш разлози који њих удаљују од Југославије, говоре нам да се ми њом морамо одушевљавати. Бити данас за Југославију, баш из тих разлога, најбољи је пут за одбрану српства, јер они будући противници Срба, баш су против Југославије. Али не може се бити за Југославију, рачунајући са подвалама које се нуде. Да она буде солидна грађевина, за њу се мора искрено и одушевљено борити. Далеко ме је одвело ово писмо. Нисам мислио да ти оволико дуго и много пишем, али још нисам сигуран да сам ти све рекао. Молим те да у њему не тражиш повода за свађу са мном, чак не ни за полемику. Осетио сам се побуђен твојим писмом Бошку да ти пишем, па се и сам изненадих колико сам имао све да ти кажем. А дуго се нисмо ни видели, ни разговарали. Видим да запињеш да помогнеш. Али видим и да грешиш. Често разбијаш отворена врата, а често пропушташ да удариш тамо где би било корисно. Жеља ми је била да ти кажем своје мишљење и да ти искрено помогнем да сагледаш неке ствари које ми се чини да не видиш јасно. Волим те као друга и ценим као народног посланика, и куд би нам била срећа кад би ти могао себе да измениш у правцу мојих жеља. Знам и то да си већ матор да се поправљаш, али то баш и јесте наша штета. Видим да си са Момчилом поново у добрим односима. Хвала Богу, ако сте увидели да треба да будете добри и искрени пријатељи и браћа међу собом. Чврсто повезани, увек на једној линији, вас двојица бисте могли много да значите и допринесете великом добру нашега народа. Не треба се варати: ако ових односа нема (како их ја горе описах), не само да се ваша заједничка вредност смањује, већ са њом и ваша лична, посебна вредност опада у обрнутој пропорцији. Познајем вас и волим обојицу, и чини ми се да боље од вас видим шта ви значите и какву улогу можете да одиграте у нашем животу под горњим

условима. Али да то буде - искреност и љубав (без рачуна) мора бити основа, такт, а не „тактика”, и осећање - нужност су у односима. У вашем темпераменту, као и у календару, врло се често понавља „променљиво” - што никако не би смело бити. Ви сте час добро, често врло добро, да одмах затим дођу немогући односи. Баш ништа природније него да вас двојица будете у свему истог мишљења, свакад на истој линији. Међутим, ти и сам знаш колико се то до сада мењало. Али, кажем, хвала Богу кад сте се опет срели. Све ми се чини да ти нисам све рскао, и да бих имао још дуго да ти пишем. А заморио сам се и морам да прекинем. Од тебе ће зависити кад ће ти друго нисмо стићи, као и да ли ћу ти моћи друго написати. Ти знаш да сам ја „добар” и сентименталан човек. Ако ме „помазиш” и „помилујеш” одговором, сигурно се можеш надати и другом писму. Ако ме станеш „уједати” и „пецкати”, ја ћу заћутати. Мени је бар то лако, нарочито кад не видим користи, него ми буде јасно да је сува штета од писања. Жао ми је за прекид са Богом. Он је ваљан и употребљив човек, али претерано осетљив. Ти пак ниси од оних који воде рачуна о туђој осетљивости. Због тога ниси могао с њим, нити он са тобом. А штета је, мислим, општа од тога. Писао ми је (не наводећи узроке) о прекиду и рекао да ће пристати на рад са тобом, ако му ја одовуд наредим. Одговорио сам му: ако је у стању да искрено и са љубављу сарађује са тобом, да то учини. Ако није - да не вреди да мучи и тебе и себе. Одавде те сви поздрављају и сви те се радо сећају. Твој лист с нестрпљењем очекујем. Већ га дуго немамо. Пиши. Срдачно те поздравља и воли твој Јаша.

11. марта 1949. Драги мој Јашо, хвала ти на пажњи и на опширном писму! Пре него ти на њега одговорим, хоћу да те подсетим да сам ја твог покојног брата дуго година у пуној мери и волео и поштовао, иако нисам био припадник Збора, те иако сам у више махова критиковао оне његове гесте које сам сматрао погрешним. Он је то разумевао, док ви то никако не разумете. Неправедно прогоњени као звери од оних које сте сматрали себи равнима и сроднима, и од Срба националиста и од Савезника, још неправедније клеветани, ви сте се увукли у се, направили сте затворен круг и код вас се развила извесна психоза гета са претераном осетљивошћу, претераним поносом и табуима, тако да сикћете као змија, иако вам неко пријатељски учини неку примедбу. Разумети значи оправдати, па ако вас ја потпуно разумем, то мене не вређа, но треба да знате да је тако. Због тих ваших табуа , ја нпр. не могу уопште да региструјем Бошкову књигу. Он ју је написао и лепо, и интелигентно, и објективно до максимума, уколико је пуна објективност могућа услед ваших комплекса. Свој главни задатак, да докаже како је акција Љотића и Недића апсолутно и много послужила српском народу, решио је потпуно успешно. Кад бих ја то све казао, морао бих указати и на секундарне, али постојеће погрешке интерпретације, што би ви погрешно схватили, па сам решио да не кажем ништа. У сваком случају, Бошко вам је покрету учинио велику услугу, јер његова ствар није најдубља ствар коју сте ви дали, али је свакако ствар коју могу са интересовањем да читају и они који нису збораши, а то је главни циљ јер ви нас не треба да убеђујете. Не могу рећи да се остале ваше ствари „ни ђекоре” могу читати ван вашег круга. А сада да пређем на писмо! Пишем као и увек без копије, не мислим да употребљавам ово писмо, али ми твоје писмо оставља утисак да је писано јавности, а не мени, и бојим се да је већ постало циркуларно у вашем покрету, да је приказало друговима како сам ја, оболевши тешко, физички и ментално хендикепиран, па да тако треба схватити и моје писмо. У том духу је изграђена и моја карактеристика. Пошто је добронамерно подвучена моја, тобоже, позитивна основица, некаква бистрина и енергија, оне се поништавају све новим и новим опажањима, да на концу испадам ја некакав тип који гажулира масама и њиховим инстинктима, без доследности и начела. Но, како ја знам ваш менталитет и знам да вам то треба, ни на то се не љутим. Желим само да вам кажем, да мене не

руководи демагогија, него истинско уверење да и ја, и огромна већина народа, реагујемо расно и искрено на све што се односи на Хрвате. Нема за мене разлике између Коке и Бошка; Бошко ми је по традицији пуно ближи. За мене постоји разлика у политици коју они воде и то баш у односу на Хрвате. Просто не разумем како ти, као паметан човек, резонујеш о тој Југославији стављајући је у ред светиња српских. Сам кажеш да сви Срби хоће Југославију, што је савршено тачно. Али не кажеш да сви Хрвати неће Југославију, што је такође савршено тачно. Јер, међу нама говорећи, ти не сматраш Ленца и Парца хрватским народом, а осим неколико тих Параца и Ленаца, њу неће нико у Хрватској, чак ни Хрвати комунисти! Све предности тактичке, стратегијске, економске и политичке отпадају, кад се та Југославија силом наметне Хрватима. Ја се служим једноставним и логичним аргументима и у том правцу прочитај моју критику Адамовог чланка у данашњем билтену. Јадранска обала у Југославији опаснија је за нас, него да је у непријатељским рукама, јер ће, као и у прошлом рату, Хрвати помагати сваког нападача на њу, против нас. Она значи само то да Хрвати неће никад бранити Скопље ни од кога, а да ми морамо бранити Трст, а ја бих сматрао то не само издајом српском него и глупошћу српском. Мора се наћи у хрватском народу конкретна снага која жели Југославију. Ако би се она нашла, онда пошто сви Срби хоће Југославију, ти Хрвати треба да дођу нама да је траже и да се о њој нагађају. Хрвати нас клали, Хрвати се везали са Хитлером, Хрвата је мање од нас, а по вашој логици, ми треба да идемо на ноге Хрватима да их молимо да у Југославију уђу, пизда им материна! Ухватили сте се функције „Југославија” као пијан плота, не испитујући њену есенцијалну садржину. Пошто хоћемо ми, а Хрвати неће Југославију, пошто су Хрвати обезбедили против Југославије помоћ Латинске Америке и католичке цркве, Хабзбурга и француских ројалиста, британских џентрија и квекера америчких, може се десити да до те Југославије и не дође. Британија се, знам поуздано, најживље интересује за проблем обнове дунавске монархије, где би нова Немачка, или Аустрија, помоћу Хрвата, уништавала нас, а ако то подбаци, постоји латински медитерански блок у коме би опет Италија, место Немачке, вршила исту улогу. Што се тиче католичке цркве, није нико као ја покушавао да нађе платформу за сарадњу, но то је органски немогуће. Па кад тако стоје ствари, што ви спречавате Србима да помишљају на могућност стварања своје државе и да се старају каква ће и колика ће бити и да са таквом комбинацијом упознају кретене и игноранте великих народа. Знам да ћете у своје време објавити моје писмо, но ипак вам кажем да се ја згражам да је велики и интелигентни амерички народ могао узети за председника онакву будалу као што је Труман, који је по својим неурачунљивим и непредвиђеним гестовима

пљунути Радић, трећег таквог не би нашао у свим сунчаним системима. Зато узми на знање кад ја нападам ЈО, да браним српски понос, који је вама толико свет када се ради о нашем покрету, а одбацујете га, па и постајете назарени, кад се ради о целом српству. И на онај, за јавност писани пасус о Драшковићу, где питаш води ли он мене или ја њега, одговарам ти лојално: Драшковић није за моју српску концепцију потенцијални непријатељ кога сада треба нападати, као што то нисте ни ви, док то ЈО јесте. Не верујем да ћу у земљи, ако се жив вратим, бити са њим на истој линији. Утврђујем да су аргументи којима непријатељи нападају Драшковића, и аргументи којима ваши непријатељи нападају вас, потпуно идентични, само их говоре разни људи. Не разумем како то да ти од мене браниш мог најбољег пријатеља Јевтића? Не верујем да би ти он тако нешто сугерисао; ја сам са њим у најбољим односима и у свему се слажемо, осим око његовог припадништва ЈО. Што се тиче „Велфара”, симплицистичко је резоновање оног вашег збораша: „кад мој краљ даје прилог, ја немам више шта да питам”. Или је то резоновање неинтелигентно или неискрено?! Ако је искрено, онда би он морао тако без критике усвојити и краљев говор из 1944. којим га шаље Титу и женидбу Александра Обреновића и сличне појаве. Ви негујете један култ апсолутистичке монархије, који нема никакве везе са српским традицијама. Тиме штетите српству, а још више краљу, нарочито младом. Ја сам монархиста, као што су ми били преци, српски домаћини, који су говорили кад би краљ застранио: не у безакоње господару. Ми морамо да чувамо тај симбол наше историје и традиције, да му будемо громобран за све што се по нужди мора зло чинити, а не да му вичемо амин на све што не ваља. То је опасно гледиште и да ме не би опет рђаво разумео ни краљ, ни ви, ни наши примитивни борци, ја о том ћутим, но у отаџбини између нас српских и вас шпанско-хабзбуршких монархиста - то ће бити највећи разлог сукоба. Што се тиче Момчила, ја увек идем истом линијом. Кад он у својим цик-цак шетњама наиђе на ту линију, ми смо увек заједно, но не наилази баш често, нажалост. Што се тиче Булата он је добар, поштен врло у трговачком смислу, не много паметан човек. Факат је да је сину, Титовом генералу, послао аутомобил недавно, факат је да се пролетерске бригаде називају именом његове кћери, факат је да у његовим радњама има добар број комуниста и факат је да је врло амбициозан. Ја сматрам да он, под сугестијама Адама, који вам је сада светиња, а који је у свему антитеза

ваше идеологије, шкоди српству у Канади и ја сам уверен да ћу га оборити са његовог положаја. Молим те, пре свега, да водиш рачуна, да ја имам своју политику, којој мислим дати форму, ако останем жив, тек у слободној држави нашој. Води рачуна да ја имам низ личних пријатеља који помажу СЦНО док води ову политику, а који нису СЦНО „á tou prix”. Води рачуна да ја имам својих личних присталица у емиграцији више него др Драшковић и да ме он не може водити. Води рачуна да ја сада помоћу најширих маса водим свој лист и акцију, и да је бар 2.000 људи који га подржавају стално. Води рачуна да сам се ја повезао са свим пријатељима истомишљеницима и ван мојих босанских и личних бораца и не верујем да је ко други, осим мене, повећао у емиграцији број својих пријатеља. Коначно, води рачуна, да поновим по стоти пут, да вас неколико првака волим и поштујем, да ваш покрет сматрам српским и народним, да немам никаквих намера да ратујем са вама, али да ћу увек, кад сматрам да је потребно, истаћи оно што сматрам да вам није добро, узимајући то на знање и реципрочно. Ето, ових дана вршим анкету за СЦНО, како видиш из приложеног листића. Људи верују мени и потписују. Има логора, као Бари где је од 98 потписало 95, или као Капуа где је од 60 потписало 59, или Алба где су потписали сви, углавном прећи ће у СЦНО 90 одсто сигурних. Нека вам јаве ваши људи из логора је ли тако. Нећу имати толики проценат само у Риму и Ђинеђити, где јс олош далеко од српске заједнице, но ево што је најинтересантније, да је од оних осам или девет постотака који неће потписати, у свему тридесет чланова Земљорадничке странке, 8 чланова групе “Штенцл”, девет комуниста, 23 члана Збора, пет чланова Демократске партије и пет-шест неутралних. Кад имаш времена, јави се! Прегледао сам се опет код професора, каже да није чир ни шећерна болест, него оболело „фегато” и ударио ми ужасну дијету да Бог сачува. Она ствар коју му приговараш да је штрапацирана још је увек у бољој кондицији од свих осталих (ово није за циркуларно писмо). Тебе, Бошка и Ратка и све остале срдачно поздравља Добросав.

Линген, 21. март 1949. Драги мој Добросаве, примио сам твоје писмо од 11. о. м. и, као што видиш, одмах ти одговарам, пошто си уложио подоста труда пишући ми одговор, да би угодио својим жељама за што мањим „пецкањем” и „уједањима”. Додуше, ти ниси могао ни у овом писму да се ослободиш свог стила, али знајући да они који те воле, воле те и таквог какав си - пустио си срцу на вољу, како не би нико могао рећи да си у било чему „преварио”. Да ли ти нагињеш демагогији или не, то други са стране могу боље од тебе да виде, али ако си човек, мораш признати и сам да та црта, или наклоност, мени потпуно недостаје. Па како си онда могао рећи да стичеш утисак да је моје прошло писмо писано јавности ради и да се бојиш да је већ оно постало циркуларно, како би тебе приказало тешко болесним физички и ментално итд. Ако ме мало познајеш, мораш знати да за такве ствари нисам способан. Ти си врло осетљив кад се ради о теби, док нимало не водиш рачуна о осетљивости других .људи. Ти себи дозвољаваш да све кажеш, често не водећи рачуна о истини, последицама и жаоки коју остављаш таквим поступком. Ти си такав у личним односима, па си такав и на јавном послу. Кажеш за нас збораше како смо се увукли у себе, како смо направили затворен круг, како се развила психоза гета итд. Морам ти рећи да у свему томе има доста истине, али баш то потврђује неправду коју нам и ти често чиниш. Шта је добронамерна критика, а шта харангирање света против нас - то ми боље од тебе (и од свих осталих) можемо осетити. Првог се не плашимо никада, чак смо то желели и подстицали. Другог смо се плашили, не толико нас ради колико ради опште штете која из тога произилази. Јер, признаћеш и сам да неслога и свађа међу Србима углавном отуда долази. Да не говорим о трагедији и несрећи појединаца који су и главе улудо изгубили, благодарећи једино свесном изношењу неистине и хушкању људи против нас. Збораши су увек тежили јединственом националном (антикомунистичком) фронту. То је била њихова мисао, ради које су они подносили и клевете и љаге, чак и жртве. Разумели су да величину и ширину замисли није било лако да схвате мали и ситни људи. Клевете и љаге које су долазиле од Дамјана, Јовице Љубојевића или Живке Равногорке нама нису падале тешко. Али, нетачно и неверно приказивање ствари, које треба да продуби јаз мржње и неповерења између четника и добровољаца, кад има за покретача војводу Добросава Јевђевића - нама је тешко падало. И уколико су га појединци нарочито волели, овакав његов рад, или боље рећи његова „тактика”, теже им је

падала. Некад сам се ја одушевљавао стварним братством између тебе, Ђујића и мене, које би повезало у једну чврсту фалангу све наше четнике и добровољце, што би само потврдило Дражину одлуку и решење, и по-стало солидна база српске слоге и јединства. Да ли можеш да назреш могућност и величину ове замисли и све користи које би отуд дошле? Досад ти ово ниси видео и веровао си да ћеш ти сам више успети и кориснији бити српству, него уколико би заједно овај посао вршили. У једном писму Бошку, као да наговештаваш нешто што би могло на ово личити. Дај Боже да те такве жеље заокупе и подрже. Само, услов је да оне буду чисте и искрене, засноване на убеђењу да је то добар и исправан пут. Све ово ти написах као увод, и оно што кажу „уз реч”. Намера ми је и жеља да наша преписка не буде обично надмудривање и млаћење празне сламе, па сам ради тога желео да ти изнесем своје гледање на поједине наше проблеме, како' би многе ствари у разговору с тобом и мени саме постале јасније, а верујем да би понеке од њих могле и теби бар нешто рећи, па тако донети општој ствари и неку стварну корист. Читајући твоје новине, твоје билтене и твоја писма, не могу се отети утиску да смо ми углавном истоветних погледа на све наше националне проблеме. То сам ти, чини ми се, рекао и у прошлом писму. Наши разговори вођени у Италији никад нас нису у раскорак доводили. Размишљао сам о сметњама које чине да се на моменат међу нама појави нешто што не личи на братство и једномислије. Циљеви би нам морали бити исти: срећа српског народа, па затим и других, околних нам и блиских. У приступу како пак да се та срећа оствари, чини се да покаткад идемо и разним путевима. То је и разумљиво, али оно што никако не могу да разумем то је да из тога може да произађе мржња, непријатељство и удаљавање. А желео бих да између нас до тога никад не дође. За себе сам у стању да гарантујем, док би се ти морао више трудити (ако ти је, разуме се, стало до тога) да негујеш пријатељство међу нама. Дакле, кад сам ти изнео своје побуде које ме терају на пријатељство с тобом, сада да ти изнесем и поједина моја гледања на наш проблем.

1. Слажеш се са мном да сви Срби хоће Југославију, значи и Драшковић, и СЦНО, и ти. Хрвате ћемо на моменат оставити по страни, пошто је претходно потребно да утврдимо да ли је то могуће остварити на начин како ви то замишљате. По теби судећи, рекло би се да већина Хрвата неће Југославију и тога ради морамо тежити обезбеђењу српских интереса, не осврћући се на њих. Дакле, ви (СЦНО, Драшковић и ти) пристајете на Југославију и, изгледа, уколико мислите остварити је, да то можете учинити и без Хрвата, чак и мимо њих. Према томе, ваш став, који је јасан и видљив за све, удаљује све више Хрвате од

Југославије и од Срба. Из тога произилази да ви нисте прихватили Југославију будући дубоко убеђени да је она народна потреба и интерес, него да је то коњунктура, што је тако речено са важног места, или што се осећа да би се уз њу лакше добили гласови већине. Драшковић пристаје на Југославију ако у српску јединицу уђу и Српске Моравице, а ти сматраш да би обале Далмације биле за нас сигурније, уколико их Хрвати не држе. Дакле, или Срби или Италијани. Чудна би тако Југославија изгледала по вашој мери скројена, али је највеће чудо што се ти изненађујеш што Хрвати неће данас Југославију. Не само усташе и мачековци, већ и далматински и приморски Хрвати, уз оно мало искрених Југословена међу Хрватима, под овим условима неће хтети Југославију. И не само да је неће хтети, већ ће се свим силама и борити да је по сваку цену осујете. Дакле, такав став и таква политика води у тежак грађански рат, где ће уз Хрвате сигурно бити католичка црква и цео Запад. Бојим се да се може догодити и код нас (на нашем простору) понављање рата између мале и бедне Палестине и моћних арапских царстава, која чак и уз енглеску помоћ (коју Срби сигурно неће имати) изгубише рат и територију - и ко зна шта ће све сутра изгубити. Макар како биле малобројне жртве српског народа у том сутрашњем сређивању прилика, налазим (у нашем положају) да су неизмерне, потпуно непотребне и од огромне штете. Може и ово да буде један начин вођења политике, само људи који такву политику воде морају да приме на себе и све одговорности за зла која могу доћи. Јер сигурно је да ће унапред одговарати за оно што се ради - и неће моћи никако бити као што је било од 1934. године до данас. Насупрот оваквој вашој политици, постоји друга - наша: заснована на судбинској повезаности Срба и Хрвата, на заједничком интересу да будемо што ближи, чак да се утопимо с временом једни у друге, на искрености и одушевљеном раду да до овакве Југославије дође. Ово наше одушевљење подржава вера да је то једини и најбољи начин да буду заштићени сви српски интереси. Ја овако желим нарочито да скренем пажњу теби и Драшковићу, поготову овом другом, који се уби доказујући да је он најбољи Србин и да ми остали чак то и нисмо. Дакле, ја говорим вашим језиком: једини начин да се заштите сви српски интереси. Несумњиво да морају бити заштићени и сви хрватски интереси. Кажеш, Хрвати и неће Југославију. Истина је да је они данас не желе, али кад то кажу, они мисле на Југославију: нашичких афера, корупције, партијских кључева, на ону која је последица СРПСКОГ ГРЕХА. Југославија са македонских планина, из септембра 1918, нашла би и данас међу Хрватима велики број одушевљених присталица, али, што је главно, Србима би дала сва права да бране Југославију и Југословенску идеју од свакога ко се дрзне да јој се успротиви, баш исто

онако као што се и борила на бојним пољима за њу. Чудиш се како Југославија постаде за мене светиња. Ма колико ти причао, ти то нећеш разумети. То треба осетити. Ја сам се борио за њу. У тој борби у којој сам и ја учествовао погинуло је око милион заиста најбољих Срба и то свесно. Да ли бих ја смео да изневерим све наде мојих погинулих другова? Да ли би смели да се враћамо на старе међе и да ли је то интерес баш српског народа? Остави мене и моје југословенско гледање. Ја се старам да говорим твојим и Драшковићевим језиком: нису ли лепше могућности које се баш пружају српском народу кроз Југославију (под условом да будемо на висини и да знамо да управљамо нашом земљом). Ми ништа не губимо, а огромно добијамо - под условом да будемо људи и да будемо паметни. Ако то нисмо, сигурно је да све губимо. Али, тада нам ни Србија није обезбеђена и сигурна, и она је изложена пропасти. На ову тему дало би се још дуго говорити. Старао сам се да изнесем своје мишљење, али ћеш и сам осетити да ти нисам све рекао, јер мислим да није ни потребно, пошто ћеш и сам видети и осетити шта сам пропустио. Ако ти ови разговори нешто кажу, можемо их наставити. Ако ти ово што сам изнео баш ништа не каже, онда би и друго узалудно било, јер би у том случају „твоје расно и искрено реаговање на све оно што се односи на Хрвате”, било јаче од сваке мудрости.

2. СЦНО. Ти погрешно делиш Србе на присталице СЦНО и ЈО, па чак и Збор и мене сврставаш у присталице другог. Мислим да и сам видиш да ово није тачно јер су сви Срби за заштиту српских интереса и за Југославију. Према томе, СЦНО, као инструмент српске политике, неопходан је, као што нико не пориче право Хрватима и Словенцима да имају своје властите одборе. Овде је реч пре о личностима, јер и један и други одбор морају исто хтети и исто желети. Дакле, лична поли-тика симпатија и антипатија, амбиција итд. Чуди ме онда шта ти је требало гласање пошто сви Срби морају бити за СЦНО. Зашто ниси поставио питање: у ком саставу треба да буде тај српски одбор, да ли у овом или неком бољем. Да ли српски одбор треба да буде са Ђоновићем, Жујовићем и Драшковићем? Или би емиграција могла дати бољу екипу? Јер ако се жели прави СЦНО, онда у њега морају ући људи који су у ствари представници Срба: према вредностима својим, способностима, гласу који уживају код нас и у страном свету. Једном речју, најбољи међу нама. Мора се истаћи „ранг листа”, која у ствари већ постоји јер се бар ми између себе знамо. Питање је колико се људи жели у одбору: три, пет, седам итд. Ако се жели прави и стварни избор, у првом случају то би били: Слободан Јовановић, Николај и Кока Фотић. У другом случају прва тројица плус Адам и Бошко, у трећем случају плус Гавриловић и Ђоновић. Изложио сам сва имена и овај ред

не баш по мом најинтимнијем уверењу, него по расположењу Срба у емиграцији. Сигурно је да овако састављена листа не би ни близу до ове по гласовима била. Уз највећи број гласова, овако састављени одбор имао би сигурно најмању и најмалобројнију опозицију, што је врло важно. Ти си више за демократију од мене, па ипак избегаваш ово једино исправно гледиште и рад на формирању одбора, који би добио, уверен сам, све српске гласове. Пошто је немогуће да и вама ово није јасно и познато, ви се, значи, руководите другим мерилима, која не могу бити друго него личне природе: љубави, мржње, или амбиције. Приговор да је ово неизводљиво, јер да само кандидати на овакав састав не би пристали, не може да опстане, јер их нико није ни терао на ово, а ти би могао да приговориш пошто би претходно овакву листу на гласање изнео, па она добила мање гласова од твоје прве листе. Ти си ватрени присталица оваквог СЦНО какав је у Америци склопљен. Волео бих да ми кажеш по чему налазиш да би Младен Жујовић требало да уђе у Српски одбор пре других 10 или 15 лица? Или Драшковић пре десетину других, или Ђоновић пре три-четири друга? Желим с тобом поштено да разговарам, па тако да ми одговориш. Морам ти рећи да ми је Младен ретко добар друг, кога искрено волим, да ми је Драшковић чак неки даљи рођак, а да Ђоновића познајем, ценим и волим више од многих вас данашњих његових пријатеља. Али, овде се не ради о мојим симпатијама, нити о мом рачуну. Требало би да се ради о општој народној ствари - а узимаш се за најбоље решење. Или не видиш, или нећеш да видиш, или имаш задњу намеру. А можда видиш нешто што ја не видим. Онда је поштено да ми то кажеш, па ако је и добро - ето ме одмах с тобом и то са много више гласова него што их имају други данас у емиграцији.

3. Монархија. Већ си два или три пута написао како збораши негују култ апсолутистичке монархије, копирајући шпанскохабзбуршке монархије. Зашто себи дозвољаваш да овако нешто напишеш кад и сам мораш бити убеђен да ово не одговара истини? Од свих наших покрета и странака, Збор је и о тој врло важној теми написао много страна. Чуди ме да је то теби непознато. На основу тих написаних и утврђених правила, Збор васпитава своје припаднике да краљ мора бити домаћин свога народа. Ни тиранин, ни лутка - већ домаћин. Краљу - домаћину дугује се сва љубав, сва послушност, све поштовање. Према краљу се морају имати и сви дужни обзири. Церемонијал и етикеција нису измишљени због сујете и надувености краљева. Он мора бити Величанство - среће народа ради и у очима збораша; он је увек и вазда то - док је домаћин свога народа. Према краљу - лутки Збор гаји презирање, а према краљу тиранину Збор је носилац сваке опозиције. У твоме писму, ти нас направи, још мало, положарама најгоре врсте, мада мораш знати да то у нашој, већ петнаестогодишњој историји, никада није било, као што не верујем да ће моћи икада бити. За данашње ваше

прилике радујем се да мене и моје друштво сврставаш у шпанскохабзбуршке монархисте. Ово ми је много више драго него да будем попут монархиста нашег типа, који су за краља увек када је он на њиховој страни, или када их материјално помаже. Чим то није, они њему и оца и мајку! У вези са овим видим да се из редова СЦНО проносе гласови да је краљ солидаран са ставом СЦНО, другим речима да се краљ определио за СЦНО, а против ЈО. Нисам био присутан разговорима у Њујорку, али сам убеђен да тако није могло бити. Истина је да је краљ још млад човек, да би евентуално могао и погрешити, али мислим да је овде немогуће да се то догоди јер се ниједан краљ (који се стара да буде добар краљ) не би смео опредељивати за једну партију против друге, за један покрет против другог, за једну струју у своме народу против друге. То је азбука владарске дужности коју је наш краљ морао много рано научити пошто му је судбина доделила тешку и незахвалну улогу да краљује оваквом народу као што је наш. Јер код нас има политичара (који себе сматрају поштеним људима) који краљу саветују или утичу на њега да се одлучи за СЦНО а против ЈО, зато што то њима конвенира, или њиховим рачунима одговара. Тако је радио и др Секулић када је краља терао да развије зелену заставу или да се упише у Земљорадничку странку. Демократски политичари би требало да се много старају да краља васпитавају и направе добрим краљем, јер у обрнутом случају они оваквим махинацијама сипају отров у младо његово биће и направиће га неминовно, кад стане на снагу краљем - тиранином. Од тога ће имати велике штете наш народ, али ипак на првом месту сами политичари, јер се може десити да прво њима поскида главе.

4. Ти и Драшковић. Сем тога што сте Срби - ничега заједничког немате. Рекао бих, чак, да и у схватању српства имате различите погледе. Па ипак, рекло би се, по многим твојим и његовим потезима да имате жељу и намеру да се приближите један другоме у циљу заједничког политичког рада. Драшковићеви планови и рачуни су ми потпуно јасни: гро своје војске он треба да нађе међу твојим и Момчиловим четницима. Он пуном паром на све стране - и у Немачкој, и у Енглеској, и у Канади - спроводи организацију Душана Силног међу четницима. Четници му прилазе - кажу „листом” - јер њима као Личанима, Далматинцима итд. годи Драшковићево великосрпство и нарочито мржња противу Хрвата. Знам твоје лично расположење и схватање ових проблема, али, будући паметан човек, ти не говориш у овој ствари да надлицитираш Драшковића, који ће те, макар шта радио, „пребацити”, јер је то сва његова политика. У жељи да задржиш своје борце уз себе, ти си приморан да правиш „лепо лице на ружну ИГРУ” Драшковићеву, чак и да вршиш пропаганду за њега кроз своје написе. Мислим да ти ово није паметно, ни добро, ни корисно. Ако би иступио отворено и заузео став који би морао имати, вероватно да би један део четника отпао од тебе и пришао дефинитивно Драшковићу. Али би већи

део остао верно уз тебе, док би нове присталице брзо попуниле и превазишле број оних који су те напустили. У том случају ти би играо много важнију улогу. Не налазим да би требало овога ради да се посвађаш са Драшковићем, већ једино да имаш више свој став који ти по свему приличи. Ја ти ово пишем дубоко уверен да ти не можеш бити са Драшковићем на истој линији, али ако се ја варам - сматрај да ти ништа нисам о овој ствари писао. У прошлом писму напоменух „ко ће кога да води”, што изгледа да ти је тешко пало. Верујем да ти немаш намеру да водиш Драшковића, али исто и верујем, и знам, да он има намеру да води, ако не тебе и Момчила, оно сигурно ваше људе. Налазим да је штетно помагати Драшковића, јер се тиме служи само његовој личној, а не општој ствари. Ту грешку чини и Фотић, и ти. Њему сам то рекао, па сматрам да је потребно то и теби да кажем.

5. Акција против Булата. Жао ми је што ниси више размишљао о ставу из мог прошлог писма који се односи на Канаду и Булата. За сада, српске ствари у Канади не може нико боље од Булата да води. 1 и сматраш ако срушиш Булата, да је то добит за СЦНО, ја сматрам да СЦНО ништа тиме не добија, а да српство страховито губи. Добија сигурно Драшковић, коме и ти и СЦНО идете на руку да постане фактор. Кад то постане вашом заслугом, он ће вам окренути леђа. Живи били, па видели.

6. Јевтић и ти. Чудиш се да ја браним Јевтића од тебе. Мени су добро познате твоје везе са њим и избори из 1935. и 1938. године. Али су ми познати и твоји напади на њега, по мом мишљењу, врло неосновани и неукусни. Бошка врло добро познајем, ценим и волим. По патриотизму и мудрости политичкој не знам да ли имамо кога у емиграцији ко би се могао с њиме у овоме поредити. То је стварност и истина. И твоје мишљење о њему мора бити слично моме. Па како онда можеш себи дозволити да јавно устајеш на таквог човека и то још у стварима где апсолутно немаш право? Кажеш да је Бошко за ЈО. Ја не знам како ти нећеш да увидиш да је Бошко једино за Југославију, а не за ЈО. ЈО носи само фирму демократије тих политичких странака, док се иза тога крију лична питања. Никакве начелности ту нема. Теорија легитимности измишљена је само зато што она боље служи њиховој личној ствари. Врло су слабе везе Бошкове (у колико уопште постоје) са ЈО. Јер и они само „пристају на Југославију” (као и ви из СЦНО), док је Бошко стварно жели и бори се колико може за њу. Вероватно ће ти сада бити јасније како то да ја Бошка браним од тебе. Крајње је време да завршим јер ме чекају други послови, а ово се писмо одужи и мимо моје воље. Држиш ли везу са оним пријатељима код којих сам ја ишао? Шта ти ради онај пријатељ пуковник? Поздрави га. Срдачно те поздравља и воли твој Јаша

У Риму, 4. априла 1949. Драги Јашо, добио сам твоје опширно писмо, па како је оно начелног карактера, желим да ти на њега исто тако начелно и опширно одговорим. С обзиром на општу важност твог писма, извештавам те да сам га доставио, заједно са својим одговором, Константину Фотићу. Оставићу без одговора онај део писма у коме говориш о мојој личности и о мојим поступцима. Баш из разлога које сам ти навео у прошлом писму, сумњам да ти у том правцу можеш бити објективан. Кад кажем ти, мислим да си иначе и од мене и од многих других људи и питомији, и помирљивији, и неофанзивнији, али ти колективна психоза, која доминира покретом коме си на челу, не допушта да будеш објективан кад је у питању ма шта везано за наш покрет. О том ћу говори ги при крају писма, исказујући пре свега став према твојим гледањима нумерисаним у писму. Ти под бр. 1. полемишеш са мојим гледиштем о Југославији, идентификујући то гледиште са мишљењем и СЦНО и Слободана Драшковића, кога ти сматраш и вођом и инспиратором америчког СЦНО. Хоћу, пре осталог, да те опоменем због једне тешке и кобне заблуде која написана може фатално да шкоди Србима и да послужи хрватској тези да убеде Запад како су Срби заслужили све оно што им се десило. Ти велиш да Хрвати неће Југославију нашичких афера и корупција, ону која је последица српског греха, али да би и сад велики број Хрвата одушевљено прихватио кајмакчаланску Југославију. Дозволи ми да приметим да је то, не само штетна него и нетачна историјска фикција. Хрвати су све учинили да, колико је било у њиховој снази, онемогуће кајмакчаланску Југославију кад нико није ни сањао о нашичким аферама, које су, узгред речено, инспирисане такође од Хрвата. Хрвати су били авангарда немачке, феудалне, клерикалне Аустрије против кајмакчаланске Југославије. Ако за њих и за њихове покоље у Мачви имаш оправдања, да су присилно мобилисани, имаш један други пример Хрвата у слободној Америци, која је такође ратовала против Аустрије, да су се на сваких десет хиљада Хрвата двојица јавила у добровољце за Југославију. Ако ћеш оправдавати те Хрвате да су били у згоди и богатству, да су се преко мора отуђили од народа, имаш пример ближи у Хрватима, који су као руски заробљеници претпостављали глад и жицу учешћу у југословенској дивизији, где су се, опет, на сваких пет хиљада заробљеника, јавила двојица у дивизију. Ако ћеш све те Хрвате оправдати фактом да, као цивилизован и опрезан народ, нису хтели да се у неизвесном рату опредељују, сети се примера да су у часу кад је нестало Централних сила, кад су се Аустријанци одрекли Аустрије, а Хабзбурзи престола, да су у Загребу Хрватске масе дигле крваву

револуцију против Југославије, кличући мртвој Аустрији и још мртвијем цару Карлу. А онда још није било нашичких афера. Ја ти, мој Јашо, заиста не разумем твој речник југословенски и много је добро што ми се ти трудиш да говориш језиком СЦНО, мојим и Драшковићевим. Ти чак помало мени претиш историјом за по српство судбоносну политику коју подржавам. Ти мени говориш о Југославији са неком мистичном вером, као што о религиозним симболима говоре примитивни народи, који су давно заборавили чему су ти симболи служили. Понављам, нико од Срба нема ништа против Југославије, ако се под тим именом мисли на заједницу југословенских народа, која би омогућила сваком од њих и свима, интензивнији развитак измене добара, јефтиније и сигурније обезбеђење граница, повољнији политички и економски положај у односу на остали свет, убрзано културно подизање земље итд. Да би Југославија могла да да те резултате, основни је предуслов да је желе, да је воле, и да су спремни да је бране сви њени ортаци. Да останем на оном најважнијем елементу, јефтиније и сигурније одбране. Ти романтичарски велиш да ће Срби у новој Југославији имати право да се бране и штите од сваког ко покуша да је удари. Имали смо ми, Јашо, то право и у првој Југославији, само наши ортаци у критичном часу не само да нам нису помогли да је бранимо, него су нам ударили у леђа, заједно са онима који су нас напали споља. И ја ти понављам оно што сам приговорио Адаму на његов чланак баш поводом тога, што се ти згражаваш на помисао да Далмацију држе и бране Срби или Италијани, а не Хрвати. Ја бих био сигурнији да је држе не Италијани него Кинези, пре него Хрвати, јер ко год држи Далмацију има завојевачке намере на Балкан, каже Адам. Ми се слажемо у целости са тим, али је наш плус што унапред знамо да отуд може доћи напад и можемо да се правовремено обезбеђујемо. Ако, међутим, Далмацију држе Хрвати, у часу кад је нападну Италијани, или Руси, или Тунгузи, а ми отимајући се за час да је бранимо, кренемо на границу, апсолутно смо сигурни да ће нам Хрвати ударити у леђа и тако ћемо имати два душманина и са две стране, а не једног непријатеља са лица. То ће бити тако у хрватској Далмацији, а питам ја тебе као официра, ко од нас има образа па да слаже српски народ, уверавајући га како ће било која јединица хрватска од било кога да брани Скопље. А ако под речима „да је брани од сваког” мислиш да ћемо је моћи бранити и од Хрвата, онда то можемо радити у име принципа чувара луднице, а никако у име демократије. Срби хоће сви Југославију условно, Хрвати је неће никако, Савезници је хоће по сваку цену. Доследно омеру снага претпостави да се интегрално испуни савезничка воља оног часа, кад се ствар консолидује и Савезници се повуку, ми ћемо опет гро својих снага и енергије морати трошити да држимо силом Хрвате у Југославији. Груба је нетачност да ми Срби својим држањем одбијамо Хрвате од Југославије, напротив, они је неће зато што ми желимо и није парадокс, ако ти кажем да би Хрвати били главни поборници њени, ако стекну уверење да је ми нећемо. Зар не видиш, Бог

те видео, како као махнити траже све солуције, само да не би били са Србима. Прихватили су се за Дунавску федерацију, за Интермариум, сада за Прикарпатију, а њихов главни историчар Јосиф Хорват, пише ових дана, да су се створили историјски, политички и економски разлози за обнову мађарско-хрватског краљевства, него да је у Стефановој круни стопљена Звонимирова, и да се још виде трагови глагољичких слова на њој. А ми Срби стидимо се да помислимо на Југославију са Бугарима, рецимо, да се не би замерили Хрватима, јер су Бугари, и поред Ванче Михајлова, православци. Мени дође да побесним, кад видим како ви Југословени, у доброј и моралној намери, неморално фалсификујете чињенице, као што је случај са Адамом. Пошто је и сам утврдио како је и Мачек исто што и Павелић, он место да извуче правилне консеквенце, да Хрвати неће уопште Југославију, он прети Мачеку да ће га оставити хрватске масе ако продужи да буде против Југославије. На којој су планети и те хрватске масе, људи божији?! Зар ти не видиш да се Мачек бедно уплашио и тих разговора испод жита са Србима, па да је сада, кад му то савршено не треба, унео опет републикански назив у име своје странке, само да спере љагу пред Хрватима што је ручао код краља. Основна је разлика међу нама што ја сматрам Југославију потребном само у том случају ако она даје више гаранција, сигурности и напретка српском народу, док си ти за Југославију, a tout prix „мистично и ирационално, као за божанство”. А баш на том терену не би за њу нашао ни мачке хрватске, док би можда један на десет хиљада хтео неку Југославију, у којој би доминирали они, и то из рачунских момената. Хрвати живе стотинама година позивајући се на некакву нагодбу, ето, ми ћемо примити Југославију само уз „нагодбу” да у њој буду обезбеђени српски интереси. После свега што се десило смешно је и да било ко други, осим тебе, каже да сања о томе да се, временом, ми и Хрвати стопимо у један народ. Но ти си брат Мите Љотића, који је у часу кад су вам Хрвати поклали официре у Загребу, дошао мени на ноге да моли да за репресалију не побијемо усташе, које смо ми били ухватили. Баш кад сам добио твоје писмо био је код мене ваш пријатељ, интелигентни и образовани Мрвош. Ја сам му добро познавао оца. Био је хуманиста, хришћанин, Југословен, никад ни мрава није згазио. Хрвате је више волео него самог себе. Заклали су га ти исти Хрвати, а син му никад ни гроб није нашао. И тај исти Мрвош ми говори, како би требало опростити Хрватима и наћи с њима могућност заједничког живота. То је она српска висока етика, занесеност можда, која нас чини толико различним од гадова са којима ти сањаш да се стапамо у једно. Ја могу поштовати и заблуду ако је племенита, али као народни првак и Србин, ја ћу учинити све да син овог младог Мрвоша кроз једно колено не буде опет тражио гроб свога оца закланог од браће Хрвата. Пре него би се могло утврдити српско гледиште под којим условима хоћемо Југославију, потребно је да нађеш ма каквог одговорног Хрвата који ће изјавити да хоће, макар у принципу, Југославију. Кад кажем одговорног, не мислим на Матију Парца и

ваших 14 Хрвата, које ви по потреби диригујете у хрватску армију или на југословенски фронт. Мачек то никад није изјавио. Он само говори о заједници са суседним народима. Натерајте га нек одвеже језик, јер су њему суседи и Аустријанци и Мађари. Погрешио си такође, што као ужас и чудо помињеш да Драшковић жели Југославију, ако би у њој у српску јединицу ушле и Српске Моравице. Ја се у том потпуно слажем са Драшковићем, ако он то жели и не видим да је то апсурд, док мислим да и ти сматраш апсурдом изјаву не Павелића, него и Мачека, да су Босна и Бока Которска историјске хрватске покрајине. Коначно, врло је незгодно да ви Срби из Србије импозирате југословенство нама, који осећамо кроз векове ко су и шта су Хрвати. То је и Мачекова теза којом негира право Адаму да говори у име Срба, јер је рођен у Хрватској, ерго Хрват. Ако ви Срби из Србије наставите са тим, не само да нећете створити Југославију него ћете заувек поделити српски народ. И по другој тачки твог писма, кад је реч о СЦНО, не разумемо се правилно. Нисам ја тражио да Срби гласају да хоће Српски одбор начелно, него сам изричито хтео да кажу хоће ли као базу одбора садашње представништво српско у Америци, и хоће ли као политичку линију одбора оно што је то представништво поднело краљу као свој програм. Погрешио си кад кажеш да су исте и ЈО и СЦНО, а још више кад си сматрао да је мени примаран лични састав одбора ЈО води једну, СЦНО другу политику. Она коју води СЦНО за мене је српскија и Србима кориснија и зато ја подржавам СЦНО. Сто сам пута нагласио да бих ту политику подржавао и да је води Сл. Јовановић и Прибићевић место садашње екипе. Но, ако прелазимо у област избора самих личности, опет има међу нама размимоилажења. Пре свега, ја представништво замишљам на широј бази, са представницима апсолутно сваке покрајине према њеној снази, а из тога представништва мислим да треба издвојити председништво или акциони одбор за вођење послова у односу на друге народе и државе. Твоја ранг листа предвиђа као прву тројицу Јовановића, Фотића и једног од владика, Иринеја или Николаја, и када бих се сложио са тобом у њиховој личној вредности, не бих то никада усвојио јер су сва тројица из уже Србије, што би дало повода незадовољству и то знатном незадовољству. Осим тога, ја сам, поштујући српску светосавску цркву, син и потомак пет узастопних свештеничких генерација, и више бих волео кад би српска црква лебдела над тим представништвом у виду голубијем или у спиритуалном виду Духа светог, него да телесно у њој буду заступљени владике, од којих смо доживели многа, не баш сјајна изненађења. Иначе сам начелно спреман да усвојим за чланове одбора свих седам лица која си навео, но не стављајући их испред других, него додајући им још два пута по седам других српских првака равних њима, па да они међу собом изаберу председништво од 5-7 лица. Ти би сигурно желео знати која су то лица која би могла стати уз раме од тебе наведеним лидерима, па ме питаш на основу чега форсирам нпр. Младена Жујовића. Баш у његовом случају ти могу најлакше одговорити. Знам да ниси

одушевљен партијама, па верујем да се ниси руководио партијским позицијама, кад си предлагао ону седморицу. Било би и чудно да ти, као националиста, предложиш на партијској бази, рецимо, Гавриловића и Адама, чије су странке криве нашој несрећи, јер су прибавиле право грађанства комунизму у Југославији и јер су га готово тотално подржавале током рата. Остаје да си се руководио њиховим угледом у народу и поверењем које уживају, као и њиховом националном прошлошћу. Ако је по том критеријуму заслужан Милан Гавриловић, ради свог предратног рада, значајно је што ти изостављаш један историјски значајнији, политички одговорнији временски период рата, у коме су избледеле многе вредности, па и она Милана Гавриловића. А у том периоду, уколико се сећаш, Младен Жујовић је био командант свих Дражиних снага у западној Југославији, дакле већине Дражиних снага, уживао је поверење и народа и нас команданата, и у том својству и седи данас у СЦНО, који је за свој национални програм узео темељне линије политичког идеала четника генерала Михаиловића, по каквој логици и на основу истог критеријума не би био раван М. Гавриловићу војвода Ђујић са својим радом током рата и својом снагом у народу у земљи и у емиграцији. Зашто не би у том представништву седео ти са истим правом као Милан Гавриловић? Др Слободана Драшковића са пуним правом убрајам у ту екипу. Проблем је само у томе да ти и сви други уђете у представништво, вољни да без резерви спроводите ону политику коју српски народ сматра потпуно исправном и једино исправном. Ја се не слажем са твојом тврдњом да би ти имао више гласова него ико други у емиграцији, али знам добро да их имаш доста и да су ти ретко верни. Своју пробну анкету спровео сам у Италији, и где је преко 80 одсто Срба усвојило моје гледање на СЦНО. Дакле, нико од нас не прави питање личности, и сви смо зато да се сви Срби окупе. Ако се не окупљају, није кривица СЦНО. Ти знаш да је твој рођак Г. Фотић дошао у Европу на ноге Србима из ЈО и да им је нудио окупљање свих српских снага, као што добро знаш да је при том попуштао далеко више него што би пристали ми који му дајемо поверење. Па ипак је доживео тешко разочарење, јер чланови ЈО, не само да су хтели да буду свемогући у представништву, не само да су тражили ко од њих мора да уђе, него су изричито одређивали ко не сме да уђе у СНП и ја сам уверен да тебе као монархисту и националисту десничара у срце дира факат да су безусловно тражили да у одбору морају бити Радоје Кнежевић и Живко Топаловић. Сад ти је јасно што мислим, а још јасније због чега можда неће доћи до представништва које би представљало све српске снаге. Кад знадеш кривца томе, на теби је да их ломиш да напусте свој начин и несрпски став. По питању монархије стављам ван дискусије вашу оданост круни и монархији, остајући при свом уверењу да у вашем култу монархије има инфилтрација страних нашој традицији и нашем народу. Цело питање сматрам врло деликатним да бих га у писму расправљао. Ми сви Срби према свима морамо бити једно. Само се тако може и мора

одржати монархија. Помисли шта би било од краља и круне да се деси оно што желе Југословени, да о његовој судбини одлучују Хрвати и Словенци. Сигурно се и ти у души најежиш на ту помисао. Иначе ти морам тешко замерити на твојој примедби што оптужујеш СЦНО да шире вести да се краљ са њим солидарисао. Ти аподиктички тврдиш да то не може бити истина, иако је краљ млад човек. Питам ја тебе, какво је злочинство и огрешење о устав ако би се краљ солидарисао са програмом СЦНО, што овај није никад тврдио. Кад уставни краљ у нормалним приликама повери владу групи која представља рецимо 60 одсто, зар он издаје устав и врши злочин над опозиционом мањином? Какав то закон спречава краља да у федералној Југославији одобри политику која за собом има 80 одсто Срба, да води српске послове у српској јединици? Или, зар и за то треба сагласност краљу врлог мужа Влатка Мачека? Врло је шкакљиво испитивати где је допуштено, а где не служити се краљевим именом ти ми тврдиш да сте ви у том најнесебичнији, а ја не осуђујући најмање нашу тактику током рата, питам те, јесте ли ви тражили краљеву сагласност да под његовим знаковима и у његово име водите политику коју сте водили. У односу на Драшковића, љубазно је од тебе да ме упозораваш на његову тактику. Мени је познато све оно што нас дели и све негативно у његовом покрету и код извесних људи у том покрету. Оцењујући све то, ја сам дошао до закључка да оно што нас дели није ни од какве важности за нашу активност ван отаџбине, док је оно што нам је заједничко и те како од важности за српске послове у емиграцији. Драшковић нема много услова да води српски народ, али има све услове да учествује у вођењу српског народа. Покрет „Душан Силни” не може бити оквир за српска политичка стремљења, али има исто толико право, као Демократска странка или ма која друга, да буде један од фактора српског политичког живота. Не смеш, као демократа, замерити Драшковићу што настоји да придобије за себе и свој покрет и четнике и све остале Србе. То је основни постулат демократије: убеђивањем се долази до народног поверења, преко овог до владе. Ако му четници приђу ради искрености његовог програма, српство није ништа изгубило, ако му неки мој пријатељ приђе јер нису способни да дају оцену неког става, нисам ја са њим ништа изгубио. Ја лично сматрам Драшковића корисним, не само као интерпретатора наше политике пред савезничким јавним мњењем, него исто тако као апсолутно потребног за парирање злочиначке препотенције Хрватске. Поново ти скрећем пажњу да све оно што непријатељи Драшковићеви приписују њему, тоталитаризам, фашизам, препотентност, искључивост итд., то исто ваши непријатељи приписују вама и вашем покрету. Коначно, примећујем да грешиш много, ако мислиш да је СЦНО неки инструменат Сл. Драшковића и вођења политике „Душана Силног”. У том случају ми четници не би били са тим СЦНО. Потребно је да знаш какви су моји погледи за ближу и даљу будућност у односу на СЦНО и српску политику уопште! Ја мислим да су све предратне политичке

странке застареле, изгубиле у народу сваки ослонац и да су неспособне да у новој држави руководе политичким животом. Ја то право оспоравам и вашем покрету, као и покретима насталим након рата у иностранству, уверен да се тек по повратку у отаџбину, у непосредном контакту са народом, могу трасирати основице нових напредних и демократских групација. СЦНО треба у емиграцији да каналише сву српску активност и окупи све српске позитивне снаге на линији општих, свима Србима заједничких идеала - стварања слободне српске државне заједнице. Изграђујући предуслове за стварање те државе, они могу и морају невезано да сондирају унутрашње уређење те наше куће, проблем самоуправе, економске и социјалне темеље њезине, засноване увек на бази либералне демократије. Из тог се може развити квасац за стварање нових политичких покрета у слободној отаџбини, покрета који би имали већ своје неимаре, који имају свој ослонац у народној свести и којима би требало само дефинитивно дати форме уз пристанак народа. Но, пре свега тога, ти чланови и све присталице српског народног представништва морају бити начисто са тим да су Срби и да са Хрватима и осталима имају да разговарају на бази заједничких интереса, а никако на лажној функцији неке истоветности Срба и Хрвата. Ја сматрам да би била тешка штета за српски народ, специјално у емиграцији, ако би ти и твоји људи ускратили своју сарадњу на том послу. Један је предуслов за то: да не водите политику фракције, ма како била велика, него политику целог српског народа. Ти ми пребацујеш да сам против Дражиних идеја, који је хтео наше стапање у братску сарадњу. Напротив, ја сам често у сукобу са вама баш зато што остајем веран Дражиној идеји. Дража није хтео да, претварањем добровољачког корпуса у шумадијску дивизију, прави између својих трупа и вас ма какву коалицију, он је желео да се ви учланите и утопите у свесрпски револуционарни национални покрет, оличен и познат под именом Дражиног или четничког покрета. Ви сте, међутим, остали Збор и збораши. Ко је, дакле, изневерио Дражину мисао? Морам у том правцу бити искрен према теби као личном пријатељу и човеку кога много поштујем. Покрет Д. Љотића у својој мистици имао је нечега регионалног. Месија његов је био покојни Мита. Смрћу његовом, поред свих личних, етичких, моралних и интелектуалних вредности вас, његових сарадника, покрет је изгубио много од своје садржине. Кад Месија умре, његов покрет постаје или религија, или прелази у област филозофије. Дошла је још једна незгода која је отежала његово оживљавање као политичке групе. Тактика Збора током рата срачуната најискреније на спасавање српског народа, идентификована је некад злонамерно, а некад из незнања са политичким концепцијама које су нашле свој гроб у овом рату, а од неких најнесавеснијих чак и са народима носиоцима тих упокојених концепција. Ја сам ти вољан признати да у томе нема објективне истине, али ти знаш, као и ја, моћ психозе и крилатица у народним масама. Услед свега овога једна група

људи у емиграцији, после четничке најмногобројнија, идеолошки најизграђенија у антикомунистичком смислу, са највећим бројем интелектуалаца, са лепим бројем уметника, хришћанска, дисциплинована и пре свега борбена, парализирана је и осуђена на неактивност. Носећи из пркоса и поноса једно лепо име, она даје повода неинтелигентним савезницима и злонамерним противницима да је стрпавају тамо где не спада и да јој не дају да дође до изражаја. Подносити то све, са свешћу да то шкоди српском народу, могли би ви само ако верујете да ћете за своје идеје добити цео српски народ, или ако желите назаренским жртвовањем да се сахраните заједно са својом идејом. Ти знаш, међутим, боље него ико да је покојни Мита више него ико жртвовао себе интересима српским, и ја сам уверен да би он први усвојио ово што ти ја пишем, када би био жив. Не бих вам могао саветовати да се утопите у постојеће странке, често свакако рђавије од вас. Али не видим разлога зашто у општем напуштању старих оквира у стварању нових у новој држави не би ви дали своје снаге тим новим покретима и унели своје позитивне вредности у њихов програм. То би била база на којој би се ја нашао са вама врло радо, и о којој сам вољан да увек разговарам. Под старим именима, и старим заставама, поред наше најбоље воље, биће увек зазирања и неразумевања, и све ће остати на романтичарском причању о слози и јединству. Случај Булата, који помињеш у овом писму, немам уверење да и по својој важности спада у комплекс питања о којим смо расправљали. О случају Богољуба Јефтића расправљао сам у поглављима писма, и за њега важи што и за вас: да смо сви солидарни на српској основној линији, са истим еланом бранио бих његову ствар, као што сам бранио са њим заједно српство од хероја Јанка Пусте. Срдачно те поздравља твој Добросав.

Линген, 3. маја 1949. Драги мој Добросаве, нисам ти одмах одговорио на твоје писмо од 4. априла, јер су се у међувремену, од мог другог писма до твог одговора, десиле неке ствари које тебе чудно карактеришу и показују више твоје негативне стране (оне које се мени код тебе не свиђају), него што те приказују као човека са позитивним вредностима, коме су, у ствари, моја писма и била намењена. Ево, па суди сам: 1. У твом првом писму кажеш да имаш утисак да сам ти писао више јавности ради и да се плашиш да је моје писмо већ постало циркуларно међу зборашима. И док ја у другом писму тражим од тебе дозволу да са нашом преписком упознам и Момчила (твог и мог доброг пријатеља) - ти, не питајући мене, шаљеш моја писма Фотићу и „осталима”, како си Момчилу писао. Да ли је ово коректно и исправно, оцени сам, утолико пре што је мени непознато коме си све моја писма слао, јер се наша преписка може приказивати на разне начине. Једна је ствар ако си ти слао моја писма у целости и твоје одговоре исто тако, а друго је ако си нешто из њих изостављао или прекрајао. Немам разлога да се стидим било чега што сам написао, али то је било лично теби упућено, а није било намењено да буде „тобоже” објављивано. Наше односе познајемо једино нас двојица, па ће људима који њих не знају можда понешто из тих писама и чудно изгледати. Најзад, да сам желео шири публицитет, мислим да бих нашао који лист у емиграцији који би ми дао места у својим ступцима.

2. У твом Билтену, поводом Хрвојевог хапшења, написао си да је он био шеф обавештајне службе Збора. Мораш и сам знати да ово није истина, па никако не видим шта ти је ово требало да напишеш. Ако је он имао и један постотак вероватноће да извуче живу главу, ти си му на овај начин одузео сваку могућност. Надао сам се да си после случаја Мушицког стекао једно искуство више и да се онакве ствари не могу поновити. Међутим, ти поново чиниш грешку и гураш човека у сигурну смрт. А Хрвоје је и тебе задужио, уз то је радио општу и корисну ствар, иако није био шеф обавештајне службе Збора.

3. Нотица у твом Билтену о српском греху, има гадну тенденцију да прикаже збораше као људе који дају за право Хрватима (уколико се чак и не радују) што су ови побили милион Срба. Запрепастио сам се кад сам ово прочитао, јер се твоје тумачење српског греха мора овако протумачити. За овакво тврђење верујем да се не може наћи ниједан човек међу многобројним „љутим” непријатељима Збора, док ти себи

ово дозвољаваш као пријатељ и доброзналац; једина је срећа што је монструозност тврђења таква да јој нико живи неће поверовати. Али остаће сведочанство о твом раду на слози, коју и ти и ја подвлачимо, и остаће слика твоја, коју сав мој труд и добронамерност, кроз моја писма, нису могли да промене. А веруј ми да ми је то жао, јер не видим користи које би могао да оствариш, док би штете могле бити велике. Убеђен сам да их ти не желиш, али твој пусти свађалачки карактер тера те на ту страну, а твоја „тактика” при ситном стицању позиција у емиграцији чини да не видиш велике ствари, где би ти заиста могао и требало би да будеш од користи. Упркос мом пријатељству и искрености према теби, ти у мени стално гледаш политичког противника и такмаца, а ја то нисам и по свом склопу не могу бити нити према теби, нити према коме год било у националистичком табору. Ја немам ни претензија политичких, нити било каквих амбиција - сем једне једине, да искрено помогнем, у границама своје моћи општој ствари - не тражећи ништа за себе. Ми се налазимо, по сили прилика, у тешкој борби на истој страни. Моја жеља и старање, будући да смо борци за исту ствар, јесте да будемо повезани братством и једномислијем у свему, верујући да је то једини начин да што лакше и са што мање жртава извојевамо победу. У ту сврху, ја сам увек готов на сваку жртву, па чак да будем и вређан и понижаван. Мислим да се више од једног човека не може тражити. Али по цену да бар неког успеха буде. Уколико пак никаквих изгледа на успех нема, не остаје ми друго него да жалим што је тако, повлачећи се у „затворен круг”, како ти кажеш, да радим сам колико могу, оно што би заједно требало да радимо. И док су моје жеље и намере, кад ти пишем, искрено овакве, ти са своје стране стално „тактизираш”, а ја ово нити могу, нити знам, нити хоћу. А сада да ти одговорим на твоје друго писмо. Држаћу се твога реда како би и одговор јаснији био. Повод да ти пишем о СЦНО био је изазван твојим изборима у Италији. Ти си приредио изборе да би доказао да је 90 посто Срба за СЦНО. Моје је гледиште да су сви Срби 100 одсто за СЦНО, јер верујем да сви осећају и увиђају потребу да и Срби имају своје представништво, као инструмент своје политике и своје судбине. Ти се залажеш за СЦНО у овом облику, а моја намера у вези са твојим гласањем била је да те убедим и уверим да би Срби желели да тај одбор буде састављен од наших најбољих снага ума и карактера, и да би од мене пројектовани одбори (од 3, 5 или 7 чланова) добили много већи број гласова него овај садашњи који си ти изнео на гласање. Да би СЦНО могао користан бити, морао би окупити, по могућству, све Србе, и уколико број оних који су у позицији према њему буде био мањи, утолико је сигурније да би његов рад био успешнији и кориснији. Знам ја и за тешкоће Фотићеве

са старим партијцима око стварања одбора и да они у већини неће у амерички одбор. Пошто ти већ имаш могућности да организујеш изборе, истицањем овакве листе могао бих да утичем на појединце да у одбор уђу. Јер, неулазак Лондонаца у СЦНО они правдају својим убеђењем да је већи део емиграције на њиховој страни, што би им тај аргумент избило из руку и вероватно их приморало да у одбор уђу, што би била огромна добит. Ја овде говорим о оним људима међу Лондонцима који би по својој вредности морали и требало би да у одбор уђу, а не као о представницима партија, јер је то њихово тврђење и смешно и неозбиљно. Верујем да је моје гледиште исправније од твојега, јер то показују и данашње тешкоће СЦНО, коме ће требати пуно времена и напора (ако у томе уопште успе) да покаже ону корист нашој ствари коју би, од мене пројектовани одбор, аутоматски постигао. А што се тиче твојих избора, прочитао сам једно писмо у коме дословно стоји: „Кад би Јевђа знао како смо га гласали и како је све то писано, памет би му стала. Сви ти људи који су му тобож поверење дали, исто ће то учинити и за оне у Лондону. Ништа ми друго нисмо, но плева коју разни ветрови носе с једне на другу страну и обрнуто. Драшковића не сматрам ни вођом ни инспиратором СЦНО. Друго је његово учешће у СЦНО, а друго његова политика „Душана Силног”, која по цену стварања неслоге међу Србима тежи једино за присталицама. То ти и Момчило најбоље осећате. За мене ту ни страха, ни бојазни нема. У вези са Драшковићем - моја би му замерка била још његов став према Југославији, пошто се баш српски интереси кроз ову најбоље заштићују. Ова би се замерка односила и на цео СЦНО, који већ прима Југославију као оквир, а води политику која ову уопште чини немогућом. Кад сам говорио о Југославији кајмакчаланској и оној „нашичких афера”, намера ми је била само да те подсетим на све оно што Југославији није ваљало, и да истакнем факат да би прва имала не само мање противника и међу Хрватима него и огромну већину одушевљених поборника међу њима, док је са другом обрнути случај. Исправно вршење службе даје сва права управљачима државе на строго примењивање закона, док обратно чини и строге законске мере млаким. Ти се сећаш да је прва хрватска побуна против Југославије била 5. децембра 1918. када је чак и оружје употребљено. Нико од Хрвата, колико се сећам, није се позивао на овај случај да докаже варварство управљача, јер је нова држава у њиховим очима имала право да тако поступи. Истина је и теби јасна: да је Југославијом рђаво управљано. Ако се Хрвати на то позивају, ако мисле да им тај аргуменат вреди, наше „забијање главе у песак” само ће нас смешним учинити. Ја бих својој отаџбини желео далеко бољу управу од оне коју смо имали и верујем да

би и поред оних Хрвата који је од првог дана нису хтели и све су чинили да је сруше, она и данас постојала са преко милион живих Срба и свим другим предностима које данас немамо. Ти се упињеш да ми докажеш борбе и радње Хрвата против Југославије, које су мени врло добро познате, ја само тврдим да би, да смо ми били и остали на висини Солунаца, многе њихове радње саме по себи отпале, а франковце који би тада једини остали против ње, учинили бисмо покорним грађанима или их не би било. Кажеш да ти претим историјом, за по српство судбоносну политику коју подржаваш, а ја ти само указујем на сигурност крвавог грађанског рата који нам сигурно предстоји, ако не будемо знали и умели да водимо политику најбоље заштите српских интереса, што се може постићи једино кроз Југославију. Ја заиста тебе не разумем. Ти прихваташ Југославију као оквир, чак тврдиш да су и сви Срби за њу, али водиш такву политику против Хрвата која ову потпуно и сигурно онемогућује. Разумео бих да си за велику Србију, али би онда морао бити и за рат „до истраге” са Хрватима - ја ли наше, ја л’ њихово, другојаче не би могло бити. Тебе стално мучи питање одбране од Хрвата, пошто си уверен да би се увек поновила 1941. година. Најлакша и најефикаснија одбрана будуће Југославије мора бити у нашој тежњи да је они својом сматрају. Данас се то не може постићи могућностима које су нам до рата на располагању стајале: што бољом управом државе, односно, потпуним одбацивањем „српског греха”. Данас обнова такве Југославије није више могућа, нити ће бити могућа деценијама. Данас сви говоре о федерацији, а нико куражи нема да покрене најтеже питање које условљава федерацију: питање граница између Срба и Хрвата. Дакле, та се граница мора пронаћи, али без шовинизма и хрватског и српског, најправичнија могућа. То не може бити ни Дрина ни Земун, али исто тако не ни Српске Моравице ни цела Далматинска обала. То могу учинити статистике и геометри врло лако, уколико се државници о принципу споразумеју. А правичан принцип морају прихватити и једни и други, иначе непристајање на ово даје другој страни сва права, која имају огромну моћ да је на ово натерају. За сада, на моју жалост, бољега решења нема - а не видим ни бољи начин будуће одбране. Ако у том случају Хрвати не би бранили Скопље, нама њихова помоћ не би била потребна. Да ли би ми пак у том случају бранили Трст, зависило би од интереса српског народа. Чудно ће ти изгледати да и поред овога ипак сањам о правој Југославији, и верујем да ће доћи дан када ћемо се морати утопити једни у друге. Моја је жеља да се то оствари и без Сливнице и без Брегалнице,

док ти свесно или несвесно гураш баш овим путем, што ће нас коштати огромних жртава и удаљити остварење за неку деценију. А могу наићи и много веће штете, које се никад неће моћи исправити и надокнадити. Људи који се баве народним пословима морали би поринути у будућност и видети јасно све оно што се може десити - било зло или добро. То сам желео само да ти кажем, а не да ти претим историјом, јер сваки човек који се народним пословима бави мора и да одговара за свој рад, од чега ти ваљда не бежиш. Случај Мите, који је пред тобом штитио усташе да их не покољеш, и случај мог младог пријатеља Мрвоша, који је готов да опрости Хрватима и смрт свог рођеног оца, требало би да ти више каже и да те наведе на размишљање које никако не би смело бити неповољно за њих. Тим особинама, својственим заиста у тако великој мери само Србима, до сада се могао с правом поносити српски народ и мислим да би и ти могао и требало би да идеш тим путем, који је много племенитији и лепши од онога којим си ти до сада ишао, обећавајући да ћеш се старати „као народни човек и Србин” да и даље њим идеш. Што се тиче Матије Парца и наших 14 Хрвата, и ти сам знаш да је више пута по 14 Хрвата погинуло под шајкачом и са краљевом кокардом у српским редовима, и то многи борећи се против усташа за одбрану Срба и Југославије. Знаш сигурно и то да се ово догодило једино заслугом Збора - Хрвата збораша има само у емиграцији преко стотину. То чини да ја знам и видим и оне могућности које ти не видиш, откуда углавном долази наше неразумевање. Дељење Срба на Србијанце и пречане врло је штетна ствар и она ће нам се кад-тад тешко осветити. Међутим, ти у последње време ово понављаш са упорношћу која је теби својствена, не питајући се да ли је ово добро или зло. За мене не постоје никакве разлике између Срба једних и других - уколико су поштени, исправни и добронамерни људи. Уколико то нису, и сами Србијанци даљи су ми од Хрвата, Турака или Кинеза. Припадност једном народу чудно изгледа ако се мери по општинама или областима, а одбаце се сва друга мерила, по којима се људи уопште мере. А кад се ова узму, за мене је свеједно хоће ли Србе представљати Херцеговци, Босанци, Личани, Војвођани или Србијанци. Не видим ништа ни велико ни лепо у твојој тежњи за цепкањем Срба и српства, већ једино жељу да многи постану „државници” без икакве стварне потребе, јер на други начин то не би могли бити. Ти инсистираш на уласку и условљаваш улазак Марјанов у СЦНО, због чега и тражиш да све покрајине буду заступљене, па и Лика. Ја верујем да је Марјан и поштен, и јунак, и паметан - али зар ми немамо способнијег од њега за сав народни посао, у који спада и заштита интереса Лике. Србија кнеза

Александра Карађорђевића, кнеза Михајла и Гарашанина, и она краља Петра и регенства краља Александра, Пашићева и Путникова ретко су несебично и пожртвовано водиле политику целог српства, не водећи рачуна о цени србијанских глава. Дакле, проблем је у људима, или боље рећи у ЧОВЕКУ, а ти ово нигде не истичеш, већ само покрајине. Најзад, ти би морао водити рачуна да сама преткумановска Србија има више Срба него што их има у свим српским покрајинама и да су Срби пречани увек у њој налазили и крова и заштите када је код њихове куће било неиздржљиво. Ниподаштавање Србијанаца и Србије, која јесте и мора бити језгро и снага српства, нити је поштено нити паметно. Ако је пречанима потребна Србија само као ослонац „кад нужда наиђе”, онда се према њој морају имати и обзири и дозволити се мора да она има извесне предности у вођењу политике српства. Али ја ти кажем: требало би да само и једино човек смео да претендује да води народ и државу, и то је једино мерило. Нисам ја против народног представништва, али сада овде о њему није реч него о људима који ће најбоље бранити и заступати народне интересе. Место овога, ти истичеш покрајине и тражиш скоро равноправност Лике са Србијом. Моји Смедеревци би на ово рекли: „Па и ако си мајка, покри се”. Ти се држиш демократије једино кад она теби иде у прилог, међутим, представници се бирају по броју становништва, а горе ти рекох да само ужа Србија има више душа него што износи број свих пречана. Замераш ми што кажем да су СЦНО и ЈО исто, па да би ово и доказао тврдиш да СЦНО води једну, а ЈО другу политику. Када сам то био рекао, мислио сам на њих као инструменте народне политике. Садашњи њихов састав и рад не мења ни у чему основу одакле сам пошао. Само, СЦНО и ЈО нису, ни један ни други, оно што би требало да буду да би заслужили горње име. И један и други теже да то постану - условљавајући то - искључењем извесних људи из другог. Та њихова борба и политика пуца по народној грбачи и отуда је штета огромна. И један и други, углавном, воде политику власти, личности и личних амбиција. Не мења много на ствари што је СЦНО више у праву и на бољем путу од онога којим иде ЈО, јер он још није постао инструмент наше судбине, а не видим оваквим радом када ће то моћи постати. Потребно је учинити да се ово што пре оствари. Пут који ја предлажем мислим да је најбржи и најбољи. Пут којим ти идеш: да одбациш све људе из ЈО и да СЦНО у свом садашњем саставу буде основа нашег будућег представништва штетан је, јер ће за дуго времена онемогућити да стекнемо представништво које ће имати потребан углед и ауторитет (према томе и да нема опозицију против себе). Рекао сам ти да Младена Жујовића познајем боље од тебе, ценим више од тебе и волим више од тебе. Не ради се овде толико о његовој

личности , колико о могућности да се Срби сложе, да се већ једном створи српско представништво, које нам је заиста потребно као насушни хлеб. Ако свако од нас буде инсистирао на појединим својим кандидатима - никад се нећемо моћи сложити, и никада доћи до представништва. Поред све љубави за Младена коју имам, налазим да би он у одбор могао ући тек после Сл. Јовановића, Адама, Бошка, Гавриловића - а сигурно пре Радоја Кнежевића, Крсте Милетића, Трифунца, Лекића. Моје је мерило: вредност човека, корисност његовог учешћа и најмања опозиција Срба. Све се три ове ствари морају комбиновати и наћи место које им припада. По својству Дражиног команданта за западну Босну, Младен не би имао право да уђе у одбор, бар твој интерес не би био да га као таквог истичеш. Чак не ни као члан Дражиног ЦК, јер би у том случају морали пре Младена у одбор ући и Живко Топаловић, ђенерал Дамјановић, а можда чак и Милица Топаловић, пошто је она била званични представник и једини заступник свих доброчиних организација у селу Ба, па ју је Дража као такву и у званичну мисију у Италију послао. А да не говорим о Љуби Патку, Пазарцу, Пилетићу и осталим Дражиним командантима, који би са истим правом, уз Младена, на одбор рефлектирали. У вези са овим кажеш да је СЦНО за свој национални програм узео темељне линије политичког идеала четника и ђенерала Михаиловића. Мислим да то није тачно и да то не би било добро. СЦНО мора бити инструмент не четника, не заробљеника, демократа или збораша, већ целог српског народа. Ако ово није овако, требало би да нам се званично каже - да би се знали управљати. Момчилово је место сигурно у одбору и мислим да једино од њега зависи да ли ће ући. Ти би по твојим позитивним странама, такође, тамо требало да будеш. Али, ако твоје негативности тамо преовладају, ти би био enfant terible који би сваки рад онемогућио и сваки одбор растурио. Према томе, ако одбору желиш добро, а себе умеш и можеш да кочиш - ти тамо иди. У противном, и сам мораш бити свестан како би било. Што се тиче мене и мог уласка у одбор, ствар се уопште не отвара јер сам ја „фашиста”, „издајник”, „колаборатер” итд., па бих више штетио него користио, а и многи би се „упрљали” у додиру са мном. Рекао сам ти да немам никаквих политичких претензија, сем једне једине: да служим општој ствари. Где год већина нађе да ћу моћи бити од помоћи, мислим да се нећу обрукати. Док тога не буде, ја ћу седети „по страни”, радећи, ипак, корисне послове, које, веруј ми, и овако једва стижем да отаљам.

Ти преко реда пишеш, па и мој одговор изгуби сваки ред. Опет говориш о политици СЦНО и ЈО, мада се мени чини да сам ти горе на сва питања одговорио. У прошлим писмима изнео сам ти своја схватања о монархији: сви су Срби данас за монархију, чак и наши републиканци, који виде и увиђају у данашњој борби са Титом сав значај ове. Исто тако многи су увидели, у данашњој нашој беди, да нисмо и не представљамо ништа, да је краљ поред свега тога наш највећи фактор и једини. Тога ради сви су Срби за монархију и краља Петра, јер су их силе прилика на ово навеле и натерале. Из тих разлога нема правог убеђења да је монархија вишевековно искуство целог нашег народа, и ако желимо своји бити морамо се ње грчевито држати - и то топло, одушевљено и искрено. А ми то чинимо млако, као „под морање” миримо се с њом јер видимо да другојаче не може бити, уколико многи међу нама не чине све што могу да поткопају, да јој умање углед и да је сруше. И то „испод жита”, издајући се увек за монархисте, истичући при том право народа да одлучује о владавини, а знајући врло добро обратно расположење народа. По овој ствари мени је много симпатичнији став Монтиа Радуловића, када би он све из убеђења писао, а не за новац и по наруџбини, од овог става нашег света. Разлика у схватањима нас „шпанско-хабзбуршких” монархиста и вас са „народним схватањима” и „расних” људи овде лежи. Јер ако се има убеђење, онда се оно има заступати са вером, одушевљењем и искрено. Онда се морају знати и начини да краљ постане и остане симбол и штит нације, да буде за све нас увек и стварно величанство - не због њега, већ због среће народне. Зар би се могло десити да наши водећи људи, у том случају, бацају на краља одговорност за све наше несреће и пропасти и да, не стидећи се, све ово препричавају нашим радницима у Енглеској. У својој тежњи да СЦНО, онако како га ти замишљаш, извојева што лакшу и бржу победу над ЈО, ти ме питаш: какво би огрешење и злочинство учинио краљ према уставу, ако би се солидарисао са програмом СЦНО, па ово подводиш под образовање владе у земљи, где се опозиција не може љутити кад круна повери састав владе већини. Мислим, ако размишљаш, да ћеш врло брзо увидети да ниси у праву. Иако већи симпатизер СЦНО него ЈО, желећи краљу да све добро уради, не бих сматрао за мудро и паметно да му саветујем да се опредељује за један одбор против другога. Ми нисмо у земљи. Ми немамо скупштине, нити њеног председника, који је једино властан да саветује круну. Не ради се овдс о већини (која није утврђена чак ни твојим изборима у Италији) или о опозицији - а најмање о влади. У спору који постоји у емиграцији, у којој ништа није уређено и одређено, ти си вољан да се краљ изјасни за једну страну. Стави се у положај ЈО и његових присталица, макар како они малобројни били, шта би они на ово рекли

и како би они гледали на краља, који мора бити и њихов краљ. Ко год жели да краљ добро ради и да буде добар краљ, тај му ово не би могао саветовати. Али ја се упустих у непотребна расправљања с тобом, пошто је за време од мог другог писма теби у ЈТондону већ изашао комунике који баш потврђује моје гледиште из прошлог писма: да не верујем да се краљ могао одлучити за СЦНО. Разлоге за ово сам ти изнео. О твојим односима са Драшковићем и жељи да са њим сарађујеш, моје је мишљење да нећете моћи заједно, иако бих се ја радовао слози и сарадњи бар српских група, кад већ сви Срби стално теже неслози и свађи. Кажем да нећете моћи, јер нисте погодни људи за то, ни ти ни он, имате опречне тежње у погледу сврставања ваших група и нећете се дати водити ни ти ни он. Колико ће теби бити мило и пријатно од четничког прилажења Драшковићу, то остави нама са стране да боље осетимо и видимо, али уколико би се ти са овим стварно помирио, то би већ био доказ да си се заиста „на боље” променио - што је углавном и намена ових мојих писама. Рекао сам ти у прошлим писмима да се са тобом, чини ми се, нигде не разилазим у гледањима на све наше ствари, већ у „такти-ци” и политици како да се оне најбоље заштите и остваре. Па и на СЦНО гледамо истим очима, само говоримо разним језицима, па се никако споразумети не можемо. Ја сам за најбољи могући СЦНО; ти си за овај његов састав, јер ти он конвенира, а правдаш то немогућношћу да се оствари онај идеални, чије остварење ти, углавном, ометаш. Моје је мишљење да Драшковић није погодан за одбор, јер омета остварење оног бољег. Он пак сматра да је услов да и он у њеМу седи, само из разлога личног престижа и политике „Душана Силног” која је њему главнија (према свему овоме) од српске ствари, макар они кориснији за одбор и српску ствар у њега и немали приступ. Али тако и мора бити кад човек поверује да је само он Србин, а да други то нису, или бар не у довољној мери. Па ипак, поред свега овога, ја СЦНО не бих остављао као ти, јер кажеш: у овом случају четници не би били са тим СЦНО. Мене не опредељује ни за, ни против СЦНО, личност Драшковићева, већ општи интереси. Због тога верујем да је чак и овај састав користан - уколико се бољи не може остварити, или се бар не одбаци свака тежња да се бољи створи. Кажеш да би била тешка штета за српски народ, ако бисмо ја и моји људи ускратили своју сарадњу на том послу. За ово тражиш да не водимо политику партије, већ политику целог српског народа. Грешиш, мој Добросаве, и овде, свесно или несвесно. Ретко која група, покрет или партија, несебичније себе залаже баш само и једино за општу ствар,

не водећи рачуна о себи као личностима, нити пак о свом покрету. Ми тежимо да будемо организам, а не организација. Нас све повезује врло чврсто другарска љубав и једномислије. Они који у нама гледају противнике, не разумевајући спонтано реаговање сваког од нас, чак и оних усамљених појединаца у Канади или Аустралији, нас сматрају фашистичком, тоталитарном, ауторитативном организацијом - што ми никако нисмо. Ми смо данас једино нешто налик на старе српске породичне задруге. Желимо да предњачимо свуда на општем послу, и то чинимо са доста успеха и данас, поред свих сметњи које нам се чине. Ми не тражимо дозволу и одобрење за овај рад ни од кога, јер не сматрамо да је неко властан да нам ово право да, већ да је наша дужност да тај посао што савесније обављамо и поред тешкоћа које су на путу. Нико као ми не увиђа потребу наше слоге и јединства рада на општем послу, јер нико толико и не запиње као ми. Мораш знати да Збор негује култ жртве, по коме смо дужни жртвовати се за опште добро. Дакле, кад све ово сабереш, мораш увидети да, ако не будемо корисни у оној мери у којој би то требало да буде, неће бити наша кривица, већ оних који нам сметње праве да то и извршимо. Жалећи пак што је овако, ми ипак радимо колико је то у нашој моћи. Стварањем јединственог националног фронта, није било речи ни о збораштву, нити о равногорству, а најмање је истина да је претварањем Добровољачког корпуса у Шумадијску дивизију, Дража имао намеру да нас уврсти у Равногорце. Он је био толико паметан човек да то питање није уопште постављао. То је питање покренуо у Еболију генерал Дамјановић, а сада видим да и ти то питање поново покрећеш. Уколико равногорство има своје присталице, а уз то ради користан национални посао, не само да нам неће сметати, већ ћемо се од срца радовати томе. Било би смешно и глупо за мене да их зовем у своју средину, па ми се исто таквим чине и разни покушаји са њихове стране. Ми смо показали у Истри да можемо једни поред других стајати, радити заједнички и користан посао, а остати: они Равногорци, а ми збораши. И ти ме позиваш у Равногорце, само ми не кажеш у које и у чије: да ли у равногорство Шаховићево, оно Драгише Васића, или србијанских расова, који су све учинили да равногорство у Србији постане срамотна реч и да народ отера листом у партизане. Да ли ме зовеш под барјак Дамјановићев, Сотиревићев или Ратковићев? Знам да ти и Момчило не можете ни под један од ових стати, као што то не би урадио ни Павле Ђуришић да је жив. Ти си био војвода Дражин, али не видим да можеш бити и да имаш ишта заједничко са равногорством. Дубоко верујем да би се и Дража, да је неком срећом жив и слободан, данас одрекао равногорства оваквог какво оно данас у емиграцији

изгледа. Ти си данас противник и непријатељ свих равногорских група у емиграцији, стојиш сам са својим Личанима, уколико нису отишли у душановце, а мене зовеш у равногорство. У које, молим те, кажи ми. На крају твог писма ти си дао такву хвалу Збору и зборашима, да ти морам стварно захвалан бити. Мени се чини да си у томе мало и претерао, али сигурно је да ви са стране боље видите оно што је у ствари. Радовао бих се кад бисмо били сложни, јер ти и не знаш вредност тога. Ја то боље од тебе знам, јер сам до 1918. био официр српске војске и то три године на Солунском фронту, међу странцима. Срби су у то време били цењени, искрено вољени, чак и мажени од свих западних народа. Ја жалим данашње генерације, које ову цену народа нису доживеле, већ, напротив, све беде и понижења. А моја би жеља највећа била да се вратимо на то време, да стекнемо онај глас, оно уважавање и поштовање. Слога, Јединство, Самодисциплина, услов су да се то постигне, а онда би све лако било, па чак и крај патњи нашег народа.

О КОРЕСПОНДЕНЦИЈИ ВОЈВОДЕ ЈЕВЂЕВИЋА И ЈАШЕ ЉОТИЋА

У књизи Ђуре Ј. Врге, Остала су сведочења, прво поглавље носи наслов Преписка Јаше Љотића и војводе Добросава Јевђевића. Како је настала ова преписка из 1949. године? Ова преписка постојала је још од раније. Веза између војводе Добросава Јевђевића, војводе Момчила Ђујића и Јакова (Јаше) Љотића датира још из времена када су остаци краљевске југословенске војске били смештени у камповима у Италији под надзором британске војске. Прво су четничке јединице Српског добровољачког корпуса (по преласку Соче Шумадијска дивизија) биле смештене у северној Италији. Четници су били у логору у Ћезени, а Добровољци у логору Форли. То се дешавало у пролеће и лето 1945. године. У јесен су Енглези ове јединице, заједно са њиховим породицама, преместили у јужну Италију у Еболи, где је подигнут велики логор под шаторима. Пре него што ће ова војска бити пребачена у Еболи, Енглези су изненада похапсили војводу Јевђевића, који је био командант Личког четничког корпуса, и генерала Косту Мушицког, команданта Добровољаца - Шумадијске дивизије, с циљем да их предају Јосипу Брозу Титу. Затворили су их у логору пољских војника, који су били под командом генерала Андерса. Пољаци су помогли војводи Јевђевићу да побегне, а генерал Мушицки није желео да бежи. Рекао је: Не приличи српском генералу да бежи. И Енглези су га предали Титу, па су му заједно судили с генералом Дражом Михаиловићем. Међутим, чим смо у јесен 1945. године стигли у логор Еболи, Енглези су појурили да ухапсе и војводу Момчила Ђујића, али им је он побегао. Тада је Јаша Љотић, који је пре рата бир конзул Краљевине Југославије у Трсту и имао одличне везе с Италијанима, нашао безбедно склониште у римокатоличкој семинарији у Баронисију, малој вароши у подножју планине Амалфи, северно од Салерна. Војвода Ђујић и војвода Јевђевић молили су Јашу Љотића да одреди човека из Шумадијске дивизије, који ће бити веза између њих и

Јаше и који ће им помоћи да покрену новине које ће бранити борбу генерала Драже Михаиловића. Јаша Љотић је одредио мене као новинара Централног пресбироа Председништва владе генерала Милана Недића. Тако сам постао једина веза Ђујића и Јевђевића са спољним светом. Основао сам тајну штампарију у Ноћери и отпочео са штампањем Српских новина чији су званични уредници били војводе Ђујић и Јевђевић, да би и војска и народ видели да су живи и да их Енглези нису предали Брозу. Новине су имале за циљ да бране генерала Михаиловића кога је ОЗНА ухапсила у пролеће, 16. марта 1946. године. Тада је и почела кореспонденција између Ђујића, Јевђевића и Јаше Љотића. Њихова писма сам доносио Јаши у Еболи, а Јашина из Еболија односио војводама у Барониси. Али главни посао је било штампање Српских новина. Од Ђурђевдана 1946. године, па до Ђурђевдана 1947. године, кад су Енглези сву војску, Четнике и Добровољце, пребацили у Немачку, сваког месеца су штампане новине у 1.500 примерака, и са поште из Напуља разашиљане на све стране света. Све сам то организовао уз помоћ Добровољаца који су се налазили у енглеским радним групама у Напуљу и у Светој Марији Ди Капуа, где је командант логора био мој старији брат Адам, капетан Краљевске југословенске војске. И новине и Јашина кореспонденција с војводама Ђујићем и Јевђевићем престала је са одласком војске у Немачку, у британску окупациону зону. Јаша је са Добровољцима отишао у Немачку, војвода Ђујић се пребацио у Париз, а војвода Јевђевић у Рим, док је њихова војска, разуме се, такође пребачена у Немачку. Боравак ове војске у Немачкој је болна историја, која умало није стајала живота 140 виђених личности из редова Четника, Добровољаца и Недићеваца, које су Енглези хтели да предају Брозу као “ратне злочинце” на основу такозваног Бледског споразума од 8. септембра 1947. године, који је Британска влада склопила са Титом, али до чега, срећом, није дошло. За то време није постојала кореспонденција између војводе Ђујића, Јевђевића и Јаше Љотића. Обновљена је касније када је Јаша дошао у Линген на Емсу. На основу ових писама, која се сада објављују, може се закључити да је Ђура био секретар код Јаше Љотића и да му је на писаћој машини куцао писма у логору за расељена лица у Лингену на Емсу 1949. године. Највероватније да је Ђуро сачувао копије, па их сада Ђурина ћерка Драга Драгашевић први пут објављује. У то време ја сам

већ са супругом Љиљаном био у сабирном логору Венторф код Хановера и спремао се за одлазак у Америку. Бора М. Карапанџић, Кливленд, Охајо, на Усековање главе Св. Јована Крститеља, 11. септембра 2006. године

ДИМИТРИЈЕ МИТА ЉОТИЋ

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ У ЗАОСТАВШТИНИ ЂУРА Ј. ВРГЕ

У књижевној заоставштини Ђуре Ј. Врге, поред неколико циклуса песама и прозних радова, остала су драгоцена сведочења о једном човјеку, једном времену, једној идеји. Господин Врга је желио да животни пут и личност Димитрија Љотића прикаже на крајње објективан начин - сличицама из његовог живота испричаним од савременика, поштовалаца, политичких неистомишљеника, обичних људи - од ђачких клупа до последњих дана живота. Ангажовао је многе познанике да му помогну у том послу и сакупио је богат документациони материјал. Остала су само два његова писма у којима је износио размишљања о приступу обради материјала и проблемима на које наилази. Један од проблема је и реаговање људи који су слали анегдоте и свједочења о Димитрију Љотићу, на скраћење текстова које су слали, што упућује на могућност да је један дио материјала негдје и објављиван. У писму Врга објашњава да није било никаквих интервенција у оном дијелу који се односи на ријечи Димитрија Љотића, него само изостављања дијелова који нису у функцији, истовремено се жалећи како период детињства и школовања није покривен. Касније Врга није вршио никакве интервенције, него су прилози оригинални. Уредно и пажљиво их је преписивао руком у свеску. Радећи на систематизацији и обради свега оног што је било похрањено и сачувано, уверио сам се колико је Г. Врга био у праву: веома је чест случај да читава страница текста говори о ономе који га је послао, а то претходи једној или двема изговореним Љотићевим реченицама. Архива је била похрањена код Драге Драгашевић, кћерке покојног Ђуре. Када ми је предложено да припремим цјелокупну заоставштину за штампање, суочио сам се са моралном дилемом.

Одрастао сам у времену када је актуелна комунистичка власт свим средствима, а нарочито путем школских програма, стварала слику о времену и људима по својој потреби. Довољно је било да неко није глорификовао систем који је наметнут, па да буде проглашен за издајника и непријатеља, а о политичким противницима да се и не говори. Иако сам добио основне информације у породици о дешавањима и људима за вријеме Другог свјетског рата, па је била разумљива скепса, и у ђачко вријеме, према идеолошкој обојености презентираних историјских догађања, ипак је остао горак укус сазнања да је непобитна чињеница да је Димитрије Љотић сарађивао са Њемцима. На тој чињеници актуелна власт је градила слику о Љотићу, а наравно и о Дражи и Недићу, не упуштајући се у анализу стања и околности које су условиле одређена понашања. Наравно, нико, дословно нико, није смио ни помислити да се објелодани уговор комуниста и њемачке солдатеске о узајамном ненападању и заједничкој борби против српских националних снага. Доласком у Канаду пружена ми је могућност да добијем информације и са друге стране. Упознао сам се потпуније, између осталог, и са програмом Збора, дјеловањем Димитрија Љотића, улогом добровољаца у рату, мишљењима других о Димитрију Љотићу. И поред свега тога, остао ми је недовољно јасан унутрашњи мотив Љотићеве сарадње. То је била кочница која није дозвољавала да се одмах прихватим посла. Читао сам све редом и наједанпут наишао на одговор самог Љотића на директно постављено питање: Питао за време окупације један пријатељ Митра Параноса, трговца из Шапца, зашто се дружи са др Спанаћевићем. „Па он је одличан човек”, објашњавао је Митар. „Ако је, али је збораш”. „Јесте. Само ви из ЈРЗ имате много министара у Недићевој влади, а Збор само два.” „Тако је. Али ми пред Немцима жонглирамо, а Љотић је стопроцентно легао на јарам. " „Казао је тај човек приличну истину” - рекао је Димитрије Љотић када му је један пријатељ препричао горњи разговор. „Јер када се кола налазе у блату, ако во не легне стопроцентно на јарам, из блата их извући неће.”

Послије овога све је било јасно. Никада Србима нису недостајале вође у рату. Али ни људи профила Милоша Обреновића и његовог схватања пута до коначног циља. Том једном реченицом издигао се, заједно са ђенералом Недићем, изнад осталих савременика, ушавши у историју чист, частан и достојан да буде у строју са најзначајнијим српским великаша. Било је много интервенција у тексту, ради опширности, али нигдје на рачун аутентичности. Покушао сам систематизовати селекционисани материјал, груписати дате пр1шере о једној особини, без неког посебног издвајања, зато што добијени материјал није био ни приближно уједначен. Настојао сам да, пратећи однос Димитрија Љотића према дужностима и обавезама, Цркви, династији, властима, обичним људима, кроз политичку борбу, процјену политичке ситуације, однос према непријатељу и сл., омогућим свестрано сагледавање личности која никога није оставила равнодушним. Момир Вуковић

СЛОВО ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ НИКОЛАЈА

Ваша Светости, тужни зборе! Да је одсечена само једна грана, стабло не би много осетило, али стабло је одсечено од корена и нама је нанешен велики бол. Ај, Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати. Кад се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове, који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовој супрузи, његовом брату Јаши, његовим синовима и његовој кћери. Други круг иде кругу Добровољаца, његовим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг туге иде са дичним четницима и са оним коме је већ четири године земља простирач, а небо прекривач. И сад одлази и четврти круг који обавија цео свет, јер Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету. Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих 160 година ми смо имали великих политичара, великих људи, као што су Гарашанин, Јован Ристић, Никола Пашић, али су ти људи били велики за своје време, у границама Србије, док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске полити ЈЕ БИО ПОЛИТИЧАР СА КРСТОМ. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: „Наш народ неће бити срећан док цео свет не буде срећан.” Он је био учитељ који је учио најпре делима, па тек онда речима, упућивао је и сам је био пример. Никад није говорио, а да делом није показао. Ништа није било да је говорио а да делом није остварио. О, да су такви били сви наши учитељи? Христос је рекао: „Треба радити, па учити, а не само учити.” О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и ту је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе - онда не користиш никоме. То је било његово гесло. Димитрије Љотић је био човек дубоке вере. Он је као министар правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: „Ја идем да испитујем вољу Господњу, па кад је сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни на лево ни на десно”. Без Димитрија

Љотића осећа се велика празнина, а то је празнина која се не може лако попунити. Дрво је одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати његовој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљада српских јунака под оружјем, заједнички сједињени - не појединци, него заједнички - замениће Димитрија Љотића. Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату и у миру, јер ни у миру људи му нису хтели дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народна, нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности. Бог га је узео баш у своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али нису га узели, јер је он дао упут својим животом и својим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник светогорски, какве молитве, дечје милине! Ми благодаримо њему, Његова светост и ја, и захваљујемо му, што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити НАЈВЕРНИЈЕМ СИНУ СРПСТВА. Када сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народних националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већ четири године земља простирач а небо прекривач, смерно рекао: „Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја ћу на дну. Ја ћу му ноге прати.” И дошло је до јединства. Ко је познавао тога човека, морао га је волети. Он је био идеолог светски, широке душе, лав у храбрости, а јагње у кроткости. Говорио је: „Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни.” Чедо Милић, велики мостарски јунак, рекао је: „Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нисам.” О њему ће се зато писати. Писаће не само Срби већ и сви Европљани који су га познавали. Било је људи који су говорили да он воли да прима однекуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му је имање? Где су му куле? Где су му поља? Ја тога не видим. Али зато је био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом, позајмити осталима, увек спреман да да савет и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Не акробатика, него етика! Он је био репрезентат душе и срца српског, чари и истине српске. Он ЈЕ БИО ИДЕОЛОГ ХРИШЋАНСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА.

Он је волео вас војводе. Он је то мени причао, а исто о њему причале су ми војводе, и кружиле су похвале о њему. Један велики војвода, који је овде међу нама, рекао ми је пре кратког времена: „Не могу се од њега одвојити! Речи из његових уста теку као мед. Он је прави репрезентат српске политике.” Он је толико дао од себе, па да је живео још 50 година, он не би имао шта више да да. Он је дао одговоре на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народног живота. Жалимо га сви, жали га свак, жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце, и то баш они који нису били народни људи, они који поседују виле и богатства, и који као јазавци припремају богатство за сто година. Али он је највише критиковао Немце, и баш зато су га они волели и поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали. Колико је само волео своје војнике! Причао ми је један официр из његове пратње: „Кад смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни. Кад смо поделили храну пришао сам Љотићу и рекао му да је још остало хране само за мене и њега, нашта ми је он рекао: Подели и то. Ми ћемо гладовати. Сада и онако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе’. И тако сам и учинио.” Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега Бога. Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена, и све што је урадио мирисаће. Добровољци, певајте у славу Димитрија Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите Димитрија Љотића! Пала је највећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те, узео си много и као највећу жртву, Њега! Боже, нека буде доста! Ја верујем да је оволика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше слободе, то је капија наше нове отаџбине! Зато сви, браћо, помолимо се за душу великом човеку и нека га Господ прими у царство своје. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује. Бог да прости душу Димитрија Љотића. Во вјеки вјеков. Амин! Није мртав Димитрије Љотић! Он сада припада читавом српству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него живи. Он је сада јачи него када је био жив и спутан. Он сада још више ради и поседује још више снаге. Он тек сада ради. СЛАВА МУ!

ПИСМО ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА ЂУРИ Ј. ВРГИ

У манастиру Св. Саве Liberiville, Ill. Авг. 31. 1949. Љубазни брате Ђуро, мир Вам и здравље од Господа! Примио сам Ваше писмо, у коме ми јављате о о. Кирилу и Јустину. Хвала Вам. Ако би се о. Кирило дао само на духовни посао и управљање свога славног манастира, био би спокојан. А и о. Јустин нашао је добро духовно склониште. Хвала Богу. На Ваше питање о + Д. Љотићу могу Вам укратко рећи, да сам ја покојника високо ценио због његове велике побожности. У његове политичке идеје нисам никад улазио, нити ми је познат рад његових службеника за време рата, пошто нисам био у слободи. Начелно пак могу Вам рећи да се православна црква вазда обазриво односила према свакој политичкој партији, јер ни у једној није могла видети свој пуни идеал. Римска црква, напротив, свуда ствара своје политичке партије и са њима се идентификује. Тиме изазива страховиту опозицију и мржњу свих осталих партија с којима се свађа и најзад проклиње их. Како је г. Јоветић? Свакако, увек чио и оран за рад. Манастир прима Глас, који ја радо читам. И читаћу докле одавде не одем. Надам се да штампарски посао није заморан за Вас. Нарочито кад знате да исти користи Вашем честитом и страдалном народу. Желећи Вам свако добро од Бога, остајем искрено одан. Ваш + Еп. Ник.

1. Као човек и као војник, Димитрије Љотић је, заиста, јединствен пример. Сваки његов старешина, а нарочито виши, говорио је увек својим активним официрима: „Угледајте се на резервног официра Димитрија Љотића.” Нису то биле празне речи. Знате, ја сам био познат као „дисциплинка”. Али према њему сам био увек врло пажљив. Када је једног дана стигло наређење из Врховне команде да се Димитрије Љотић упути у болницу у Солун због потпуне исцрпљености, ја сам га као рођено дете саветовао да пође у болницу. Говорио сам му: „Слушај, дете, Мито, слаб си много. Отиђи па се мало одмори.” Он одби: „Ни за живу главу, јер док је отаџбина под окупацијом и чека наш скори долазак, ја не могу да идем у заветрину.” Али, ја сам још једанпут покушао: „И сам видиш да си преморен, одмори се мало па се опет врати.” На моје упорно наговарање он је доста љутито рекао: „Има и старијих и изнуренијих од мене, а нарочито војника.” „То је, господо, само једна сличица Димитрија Љотића који од нас тражи да до последње преморености радимо за наш народ”, завршио је причу пуковник Стева Виловић. Стева Виловић је био Љотићу командант батаљона у Петом пуку. Испричано на оснивачкој скупштини Збора, у Шапцу, 1935. године. Присутни, поред осталих, др Љубомир Бараћ, адвокат Пејовић, Брана Стојковић и Милојко Петковић, др. Михајло Дунић управник бановинске болнице и резервни санитетски пуковник, др. Данило Цигановић, шеф хируршког одељења шабачке болнице.

2. Наставак је испричао адвокат Брана Стојковић, који је у Петом пуку провео цели рат: „Напослетку су старешине и Димитријеви пријатељи позвали у помоћ и трупног лекара. После неколико сусрета и чудних загледања у његово испијено лице, лекар је позвао Димитрија на преглед. „Наслонивши слушалицу на његове груди лекар га је сумњиво погледао право у очи и убедљиво рекао: ‘Ваша плућа су слаба. Знаци закречавања су врло јасни. Још сутра треба да одете у болницу.’

„Лекар у болници, након детаљног прегледа, рекао му је да су му плућа потпуно здрава али да постоји само изнуреност. „Чувши дијагнозу Димитрије се почео облачити. ‘Куда?’ - упита лекар. ‘У команду.’ ‘Наређење Ваше команде је да остајете до опоравка.’ ‘Да ли су моја плућа здрава?’ ‘Јесу’, потврдио је лекар. ‘Онда могу да идем, јер ако би тако почели сви официри, онда би на положајима морали остати само прости војници који немају пријатеље по вишим командама.’

3. За време док је замењивао интенданта, командантов ађутант му је пренео наредбу да музичком саставу, који је стигао тог послеподнева, изда храну. Пошто је следовање за тај дан већ било подељено Димитрије одбије да изврши наређење, са образложењем да по пропису може издати следовање тек следећег дана. Командант, сав зајапурен, улеће након неколико минута: „Зашто нисте извршили моје наређење?” „Само од свог следовања могу дати.” „Као да ја не знам да ви интенданти увек имате резерве! И додаде: „За вас увек има џигерице и бубрега, а када командант нареди, онда нема.” „Опростите, али ја постим”, одговори Димитрије. „И ти си ми неки Србин, кад не крадеш”! Испричао шабачки прота Данило Милановић.

4. Пред одсудну битку на Солунском фронту, батаљон, у коме је служио Димитрије Љотић, добио је задатак да заузме један важан положај. На официрском састанку закључено је да је овај корак Врховне

команде непромишљен и погубан јер би цео батаљон до последњег човека, изгинуо. Официри, предвођени командантом, закључише да задатак не изврше, а да о свом поступку поднесу исцрпан извештај са образложењем. На крају се Димитрије Љотић јавио за реч: „Ја сам против неизвршења заповести и отказивања послушности. Очигледно да наш батаљон може бити уништен. Мислим да је Врховна команда то претпостављала и због постигнућа виших циљева жртвовала наш батаљон.” Постиђени, због своје малодушности, сви официри су одмах попустили и задатак је успешно извршен са невеликим жртвама. „Све нас је задивио и повратио нам храброст и свест о дужности”, говорио је Недељко Јокановић. Недељко Јокановић, професор Сарајевске богословије, резервни официр. Служио у Петом пуку, храбро погинуо, заједно са мајором Тодоровићем, као херцеговачки четник у борби против партизана.

5. За време одбрамбеног рата против Немачке 1941. године, Димитрије Љотић је, као резервни потпуковник, био командант Шестог допунског пука, који се формирао у Бијељини. Ађутант му је био активни капетан прве класе, Марко Марковић. Иако левичар по убеђењу, капетан Марковић је, након слома 1941. године, јавно говорио у Шапцу: „Димитрију Љотићу као официру, а на првом месту као човеку, треба свако да скине капу. Ретки су они који се могу с њим равнати.”

6. Предратни учитељ из мачванског села Клења, Гаја, у официрском заробљеничком логору у Нирнбергу, често је причао о својим сусретима са Димитријем Љотићем: „Пук којим је командовао Димитрије Љотић заноћио је у мом селу. Понудио сам му спаваћу собу на располагање, нашто ми је он рекао:

‘Најлепше вам хвала, господине, на вашој пажњи. Ја сам војник. А војник не може, нити сме, себи да дозволи да било чим узнемири ичију породицу’. Димитрије Љотић је те ноћи спавао под војничким колима, док је већина официра спавала по сеоским кућама.”

7. То вече неки официри су поручили код једног сељака вечеру. Сељак је тражио да му плате само јагњад, док остало није рачунао. Нажалост, ни јагњад нису била у целости исплаћена. Пре поласка, сазнавши за овај догађај, Димитрије је позвао тог домаћина и из свог џепа му исплатио разлику.

8. На кратком застанку са својим пуком у једном мачванском селу, Димитрије се упустио у разговор са неким сељаком, који је неколико дана раније био очевидац неразумљивог, али стварног, распада војске. ‘Издаде нас Димитрије Љотић. Ухватио нитков везу са Хитлером и предао нас њему на милост и немилост”, набра сељак обрве, шкрипну зубима и нешто тешко опсова. „А шта би му ти, пријатељу радио да ти дође до руку?” - мирно га запита Љотић, које је на речи овог сељака разумео сву беду нашег пораза и бригу простог човека за судбину народа, али и последице комунистичке пропаганде, која је од самог почетка блатила сваког Србина који је нешто вредео. „Исекао би’ га на комаде”, одговори сељак стежући песнице. „Ја сам тај.” „Ниси ти тај, господине пуковниче, јер ја знам да тај сада седи са Хитлером!”

9. Сећања Матије Милутиновића, сељака и поштованог домаћина из Белошевца код Ваљева, војник Петог пука.

Прича прва: „Мучно је било повлачење преко Албаније. Гладни и исцрпљени војници су бацали су све са себе, чак и муницију. У потрази за храном појединци су се често удаљавали од пука. Онако изнурене и разоружане дочекивали су их Шиптари и убијали. Димитрије Љотић и Богољуб Јевтић ишли су за војницима прикупљајући муницију. А кад је о једном метку овисила глава, они су нам је давали”. Прича друга: „На Солунском фронту месецима је војска стајала укопана на положају, на једном месту. Људима је дојадило, уништавала их неизвесност судбина породица, па су почела прво појединачна бекства, а касније се та појава проширила као зараза. Почели су да раде и преки судови и изрицале се смртне казне. „Димитрије Љотић је био одређен као службени бранилац неком Циганину који је ухваћен у бекству. Све је ишло по кратком поступку и Циганину није било спаса док бранилац није добио реч. У својој доста дугој одбрани Љотић је без устезања већи део кривице за такво стање ставио на душу старешинама, који се нису потрудили да војницима објасне стање и изгледе на исход рата. На крају је завршио: ‘Пред нама стоји један Циганин. Торба му је била пре, а торба ће му бити и после рата. Овој нашој појави треба тражити лека на другој страни. На првом месту старешине су дужне да се приближе својим војницима и да што пре отклоне све оне штетне поступке које људе терају у бекство. И зато молим да се окривљени ослободи.’ ” И Суд прихвати предлог браниоца.

10. Примивши дужност министра правде, Димитрије Љотић се обратио чиновницима министарства: „Господо, ми смо народне слуге, које народ поштено плаћа. Од нашег рада зависи углед државне власти, а на првом месту поверење народа. Тамо где је лоше правосуђе, незадовољство је ту. Народ не сме дуже да чека него што треба. Сви послови морају бити ажурни.” Пошто је у министарству био велики застој послова, нови министар продужи радно време. И након месец дана све је било ажурно.

11. Судија шабачког окружног суда Душан Ђорђевић често је износио случај једног старијег судије неког суда у Хрватској: Чувши да Димитрије Љотић, као министар, када је у питању признање и унапређење, не води рачуна о политичкој припадности, лично се пожалио министру што није дуго година унапређен. Аудијенција је трајала кратко а судија је остао у обавези да дође после месец дана. „Прикупио сам податке о вама, почео је Љотић при другом пријему. „Добар сте правник, а што је најважније ви сте марљив и поштен човек. То је данас најважније за наше руинирано правосуђе. Све сам предузео да се грешка према вама исправи и бићете постављени за председника окружног суда.”

12. Душан Петровић, управник казненог завода у Старој Градишки, није се нимало обрадовао када је био изненада позван да се јави министру правде. Веровао је да министар хоће да га наговори да куни „оно” имање. Наиме, рођаци Димитрија Љотића су понудили Заводу на продају имање које је граничило са заводским, али је због високе цене управник одбио понуду, иако је имање било Заводу преко потребно. На Љотићево питање како стоје ствари са тим имањем, управник је навео исте разлоге као и приликом одбијања понуде. Не упуштајући се даље у објашњења по тој ствари, министар је упитао управника о стању у Заводу и потребама. „Стање је задовољавајуће, али нам је неопходан један теретни аутомобил јер је стари већ дотрајао.” Разговор није трајао више од десетак минута. Након неколико дана, стигло је тражено возило, али и решење Министарства правде којим се одбија понуда за куповину оног имања. „Такви поступци једног министра били су право изненађење, чак и нешто неприродно за наше појмове”, често је говорио Душан Петровић.

13. За време свог министровања Димитрије Љотић је требало хитно да иде на реферисање краљу Александру, који се тада налазио на Бледу. Сутрадан, по повратку, шеф кабинета је поднео, на основу постојеће уредбе о накнадама путних и селидбених трошкова, Љотићу рачун од неколико хиљада динара. „Није народна имовина Алајбегова слама”, љутито је рекао Љотић и, одбијајући да потпише рачун за себе, додао: „Ова држава мора пропасти.” Други један министар, који је истог дана био са Љотићем код краља, потписао је рачун за себе на исти износ, иако су се возили бесплатно од Београда и назад.

14. Корупција, протекција и партијаштво у државној управи нису ишчезли ни за време владе Пере Живковића, иако су партије привидно биле укинуте. Заправо, неконтролисано партијаштво у једној непартијској влади било је по државу далеко опасније него када је то озваничено. Приликом предаје дужности министра правде др Драгутину Којићу, Љотић му је дуго излагао о раду и потребама министарства и проблемима правосуђа. И када је веровао да га овај најпажљивије слуша, будући министар га је упитао: ”Којој партији припадају начелници?” „Није ме питао какви су они карактери и радници”, говорио је касније Димитрије Љотић.

15. Чим је после окупације стигао из Колашина у Београд, Мирко Влаховић је посетио Димитрија Љотића, коме је одмах испричао своје доживљаје и стање у Црној Гори. Затим је Димитрије испричао нешто о себи из скоре прошлости: „Мене је пуч затекао у склоништу (органи гоњења владе Цветковић Мачек су интензивно тражили Љотића), а затим ми је дошао један пријатељ, саопштио ми да је краљ преузео власт и честитао на томе.

Видевши ме забринута, запита ме: ‘Па молим вас, ви сте за монарха и имате разлога да се радујете. Кнез Павле вас је прогонио.’ ‘Знам ја то, али овде се ради о много важнијим стварима, ради се о судбини земље.’

16. Причајући Димитрију Љотићу о стању у Четвртом добровољачком батаљону, један официр је рекао да је Влада, Димитријев син, примио дужност члана комисије за исхрану. „Има и других људи за ту дужност. Никакве привилегије не може он да ужива зато што је мој син”, љутито је рекао Димитрије овом официру, наредивши му да ту поруку пренесе команданту батаљона и да Владу одмах врати у чету.

17. Интересујући се, у телефонском разговору, како се држе Добровољци, а нарочито старешине, у борби против партизана у Ибарској долини 1944. године, официр му је одговорио помињући успут и његовог сина Владу. „Нисам те питао за њега, већ за све њих”, приговорио је Љотић.

18. Неки официри својевољно су одвојили своје породице од осталих и довели их у Словенију. Љотић их је питао: „Шта остаје за обичне војнике, кад ви, официри, тако самовољно радите?”

19. Влада др Милана Стојадиновића одлучи да омете излазак Збора на изборе 1938. године. Разлози су били: 1.

Љотићева отворена критика владине политике;

Љотићева тужба окружном београдском суду против Милана Стојадиновића што је својевремено тражио од Стојана Шпадијера лице које би убило краља Александра.

2.

Пред изборе, два агента Управе града Београда дошла су у просторије Збора и затражили од Димитрија да пође са њима у Управу

града. Љотић је одбио позив јер агенти нису имали писмени налог. Кроз неколико минута стигао је Драги Јовановић у пратњи свог секретара Љубомира Петровића, шефа агената Монтањиа и двадесетак агената. Између Драгог Јовановића и Љотића развила се веома жучна расправа. Пошто ни Драги није имао писмено решење за хапшење, Димитрије је одбио да пође. Онда је Драги телефоном позвао вод жандарма са пушкама и муницијом. Жандарми су убрзо стигли предвођени поручником. Поручник се нашао у деликатном положају: био је свестан да треба да изврши незаконит акт. Али Димитрије га је умирио и уверио да ће се одазвати његовом наређењу. Али претходно је желео да му објасни ко га и зашто хапси. И одржао је жандармима говор који је трајао двадесетак минута, износећи позадину овог гажења закона. Упознао их је са садржајем и карактером тужбе против Милана Стојадиновића. Сутрадан су новине донеле вест да је ухапшен Димитрије Љотић због држања непријављеног политичког састанка.

20. Да би збунио Љотића за време једног предизборног говора у Пироту, тамошњи лекар, комуниста, довикнуо је: „Дајте нам хлеба!” Димитрије му је одговорио: „Свака крмача напушта корито са храном ако примети да неко дира њене прасиће. Да, тако ради цео свињски род. А неки данас, када су цео народ и држава у опасности, најпре мисле на хлеб!”

21. Поводом оснивања радикал-демократске заједнице 1932. године, Љотић је писао у Отаџбини да ће се и та политичка творевина, створена преко ноћи, распасти као мехур сапунице, иако је Никола Узуновић на збору у Нишу прогласио да је судбина Југославије везана за ове нове партије. Судија Момчило Лакић протумачио је Љотићев чланак као злонамерну и неаргументовану критику политичког противника. А кад су се Димитријеве речи ускоро потврдиле, Лакић је узвикнуо: „Љотић, заиста, није обичан човек. Он је пророк.”

„Напротив, ја сам обичан човек. На ствари гледам без мржње и интереса, а закључујем само на основу голих чињеница”, био је коментар на Лакићеву реакцију.

22. За Ускрс 1939. године Љотић је био гост Митрофана Матића, настојника манастира Чокешине. При повратку, он се задржао у Прњавору. У разговору са сељацима било је највише речи о задругарству. Саслушавши пажљиво Љотићево излагање, обрати му се један од присутних скрушеним гласом: „Е, мој г. Љотићу, ми који смо овде били једни смо од оних који вам нису дали да говорите на збору задругара. Тако нам је било наређено од Воје Ђорђевића и Алексе Данића.”

23. Честе министарске кризе и погоршање унутарњег политичког живота било је на дневном реду Саветодавног одбора Збора. Један од присутних, сматрајући да је једини начин да се превазиђе постојеће стање преузимање власти од стране Збора, енергично се борио да се покуша то реализовати. „Када би ми сада понудили власт, ја бих морао да дигнем руке и да кажем: ‘Не! С ким да власт узмем? За власт треба имати најмање педесет људи.” Сви се опоменуше Љотићевих критеријума о људима који претендују да воде једну државу.

24. Конференција присталица Збора у селу Бачина, срез Темнички. Ваведење Господње 1939. год. У име власти присуствује срески писар Продановић у пратњи жандармеријске патроле, коју је водио један постарији наредник. За време говора Радивоја Симића, а нарочито Петра Никчевића, владала је апсолутна тишина, писар није записао ниједну реч иако је припремио доста хартије. И кад је напрегнутост достигла кулминацију, када је било речи о штетности партијског живота, онај наредник, заборавивши да је у

униформи и у служби, узвикнуо је из свег гласа: „Тако је! Живео Љотић!” По завршетку скупа, док су се прави домаћини разилазили, они који су навикли да после таквих скупова увек буде бесплатно неко пиће, заостајали су. Познавајући им нарав, Радисав Главичић, један од најугледнијих домаћина, подругљиво је добацио: „Нема, бато, ништа. Љотић не купује чокање”!

25. Власти су ретко дозвољавале зборове Димитрија Љотића. Он их је ипак одржавао. Тако је у Азањи, 1939. год. сакупљени народ захтевао да се збор одржи. Иако је срески начелник преклињао Димитрија да не говори, Љотић се обратио народу речима: „Браћо, у једној држави постоје закони, власти и гра-ђани. Власти су дужне да се покоравају законима, а грађани да слушају власти. Али, ако се власти не држе закона, онда су грађани ослобођени дужности и обавеза да поштују такву власт. Како власти и мени противзаконито забрањују одржавање зборова, ја их баш зато и одржавам.”

26. Пред изборе 1938. године, Димитрије Љотић је био 59 дана лишен слободе. Месец дана је провео у затвору Управе града Београда, а остатак у затвору Суда за заштиту државе. Касније је Љотић писао о овом незаконитом кораку власти. Према постојећим законима ниједан грађанин није могао бити држан у затвору а да није саслушаван. А одмах по изборима ушао је један судија у затвор да саопшти Љотићу да је ослобођен. „Шта кажете?” зачуђено је питао Димитрије. „Ви сте слободни”, поновио је судија. „Без саслушања, без образложења, без извињења?”, питао је некадашњи министар правде. „Тако је наређено”, слегао је раменима судија. „Још један доказ више да је моја држава трула и да овакво гажење закона води државу у пропаст.”

27. Парохијани у Бачини, у разговору са месним парохом Светомиром Тодоровићем, 1939. год. изражавали су своје негодовање што се многи свештеници упуштају у политичке расправе са својим парохијанима и тако терају народ од цркве. Парох их је пажљиво саслушао и на крају дао своје мишљење: „Свештеници, као народни душебрижници, могли би једино да припадају Љотићевом Збору. Јер, Љотић баш хоће да врати народ цркви, да кроз ситан и поштен рад подигне оне најниже, а правду да устоличи у државној управи.”

28. Писац Креманског пророчанства посветио је део текста и Михајлу Јелићу, као проницљивом и далековидом човеку. Деда Михајло је био, пре оног рата, секретар министра финансија Краљевине Србије. Као пензионер, он је живео у Бачини и редовно долазио у кафану, где је сељацима читао новине. У једном броју Билтена Димитрије Љотић је писао о пожару који ће ускоро захватити цео Балкан. После читања, сељаци су га упитали шта мисли о Љотићу и о оном што он пише. Деда Михајло је рекао: „Слабо верујем људима који говоре о овим стварима, али кад Љотић нешто каже сигурно ће тако бити. Он путем Билтена не сакупља гласаче, већ иде за истином. Он не води рачуна о гласачкој већини. Он на овај начин хоће да упозори оне најниже и оне на врху на оно што долази.” Када је чуо за образовање владе генерала Милана Недића рекао је, као да је то сигурно очекивао: „Ово је могао да уради једино Димитрије Љотић, исти онај Љотић који је говорио да ће до овога доћи. Тешка му је улога додељена.”

29. Неоспорно најпоштованијег и најугледнијег професора Ћупријске гимназије, г. Цветковића, група матураната 1939. год. замолила је да каже своје мишљење, као човек без партијског опредељења, о постојећим политичким партијама. Уз савете да треба добро промислити и квалитетно се информисати пре него се одлуче „коме ће се царству приволети”, рекао је и следеће:

„По мом дубоком уверењу и мишљењу код нас је најздравија Љотићева партија. Размислите и ставите руку на срце, када будете о њој доносили суд.”

30. Пензионисани поморски капетан, Нико Папа, Хрват из Дубровника, своју одлуку да се прихвати кандидатуре у Дубровнику овако је образложио: „Још као добровољац на Солунском фронту упознао сам Димитрија Љотића. Импресионирала ме је његова величина и морална снага, па могу рећи да му још одонда припадам.”

31. При оверавању листе Димитрија Љотића за државне изборе 1935. године, старешина среског суда у Добоју, Хрват по националности, рекао је доносиоцу листе: „Велико поштовање имам према Димитрију Љотићу. Он је био наш најбољи и најправеднији министар, који је подигао наше судство и сваког поставио на своје место. Зато ћу и гласати за њега.”

32. Старешина среског суда у Кључу, иначе Хрват, оверавајући листу Збора рекао је 1935. године: „Камоли пусте среће да цео народ гласа за Љотића.”

33. Јеврејин Моша, кафеџија из Тузле добровољно се понудио да потпише листу кандидата Збора за изборе 1935. године: „Зато што сви вичу на Љотића, ја ћу му потписати листу, макар ме се сви Чивути одрекли.”

34. Неки поступци Димитрија Љотића заиста су били неразумљиви за многе људе. Тако је он десетак дана након одржаних избора 1938.

године, дошао у село Томиславац, у срезу Моравском. На питања многих сељака одговорио је: „Чудновата и за вас неразумљива ствар. Људи су навикли да им посланички кандидати долазе само пре избора, када треба измолити или купити гласове. А ја, ево, сад дођох да посетим и упознам оне људе који су за мене гласали, а нису ме познавали. Ја сам дошао до њих да се братски поразговарамо и посаветујемо, јер много послова стоји пред нама”.

35. Димитрије Љотић је 25. августа 1935. године примио у посету свршене матуранте, омладинце Збора. На питање шта су они, добио је одговор да су Југословени. „Мене баш то радује, да ви као Срби то кажете. Само сте дужни да то свагда и на делу покажете. Али на првом месту будите добри Срби.”

36. „Све ми се ово допада и верујем да ће све бити онако како он каже. Много паметан човек. Слушао сам ја о њему још у рату”, мислио је Радисав Главичић на Први светски рат. „Свиђа ми се што предлаже да се испита како се стицао капитал и богатство од 1914. године на овамо. Богаташи из тог времена су преплавили земљу.”

37. Пензионисани срески начелник Иван Ћукић живео је у Београду као рентијер. Имао је обичај, да у друштву, када се поведе реч о Димитрију Љотићу каже: „Познајем га још из оног рата. Јунак је био. И данас смо добри пријатељи. Јест да је националиста, јест да је поштен. Али је претерано побожан. Ипак се нисам у свему са њим слагао, нити се слажем”, вероватно мислећи на Љотићев захтев да се преиспита порекло имовине новопечених богаташа.

38. Генерал Љуба Новаковић је пре рата јасно увиђао духовно, а нарочито политичко обољење друштва у целини. Као командант Требиња, примио је 1937. год. свога земљака Мирка Влаховића, који је дошао у својству дописника Правде. Видевши код госта црвену кравату није могао а да не каже: „Све ми се чини да је ова наша омладина скренула с пута.” „Ако мислите, господине ђенерале, у односу на политичку оријентацију, ја сам припадник Збора, присталица Димитрија Љотића.” Ђенерал се живо диже са своје столице и пружајући руку, срдачно му честитајући, рече: „Што припадаш њему, знај да ти то чини највећу част.”

39. Већ 1935. год. Димитрије Љотић је набрајао могућности које воде ликвидацији Југославије. Сећајући се првих сусрета са Љотићем, баш из тих дана, др Бараћ, из Шапца, често се шалио: „Идем, па се питам: шта ми би па пођох за овим човеком?”

40. Пуковник Драгомир Жикић имао је истакнуто место у покрету Драже Михаиловића. Једно време је био командант Варваринског корпуса, касније командант Јужне Србије. Неуморно је радио и свесрдно се залагао за националну слогу и зближење Недића и Михаиловића. Према Димитрију Љотићу гајио је велико поштовање. „Пре рата гутао сам Љотићеве Билтене. Тада су га многи, а и ја, обожавали. Понудио је кнезу Павлу план реорганизације војске, чиме би се отклониле све нежељене последице великог унутрашњег шаренила, које је долазило због неповерљивих кадрова из редова Немаца, Мађара и Хрвата. Нажалост, кнез Павле није то прихватио и земљи није било спаса.”

41. Слушајући, приликом марша према Београду, говор др Влатка Мачека и његов позив Хрватима да сложно бране своју земљу, не

спомињући рат између Немачке и Југославије, који је био у току, из чега је неувијено произилазило да Хрватску треба бранити од Југославије, односно помоћи Хитлеру да је што пре разори, Љотић је рекао: ”Ово је права издаја.”

42. После Љотићевог предавања „Позадина рата и њен господар” у Ваљеву 1944. год., сељак из Ратара, Живорад Николић досетио се: „Сад ми је јасно зашто је генерал Недић тако велик”. „Зашто Живораде, мудра главо?”, приупиташе га неки Ресавци. „Зато што стоји на Димитрију Љотићу!”

43. У адвокатској канцеларији Димитрија Љотића повео се разговор о ђенералу Недићу. Напослетку су се обратили Димитрију за мишљење. „Све што ми Недић да на потпис, потписујем без читања.”

44. Блиски сарадници Димитрија Љотића често су се љутили што он људима, без довољно провере, указује велико поверење. Поводом Велибора Јонића, Данила Грегорића, Данила Вуловића и др., који су били искључени из Збора, постављено му је и директно питање. „Ево, како ја примам људе. На први поглед га проценим и дам поверење, нпр. у висини 100.000 дин. кредита. Он изврши задатак успешно, уз зараду 10.000 дин. Тај приход дописујем оној основној суми. И тако иде даље са растом или опадањем поверења. И док год он код мене има последњу пару активе, ја га држим и сматрам да није за одбацивање. Не треба бити фантаста. На земљи нема анђела. Треба само настојати да се људи што више поправе. Не смеју се људи због једне погрешке одбацивати.”

45. Милоје Обрадовић - Галама, адвокат из Пожаревца, по политичком определењу комуниста, често је навраћао у Љотићеву адвокатску канцеларију по разним пословима. Једном приликом, негде

1939. год., након службеног дела, Обрадовић је рекао: „Ви сте колега Љотићу, врло опасан човек”. „Први пут то чујем”, као зачуђено рече Љотић. „А како то мислите?” „Ево како! Одговорите, молим вас, шта бисте ви радили са комунистима када би дошли на власт”? „Бар је то лако. Прво бих дозволио Комунистичку партију.” „Врло лепо, а затим?” „Е, онда бих натерао све комунисте да се упишу у партију.” „А после?” „После бих вас пребројао. Никако вас не би било више од 1520.000. Онда бих вас о државном трошку послао у совјетски рај где бисте морали остати годину дана. Заједно са вама послао бих и своје људе да пазе шта ћете радити тамо. А након годину дана, кад се вратите, натерао бих вас да причате шта сте све видели тамо. Али, разуме се, голу истину, јер би моји људи стајали иза вас као контрола.” „А ако не би говорили истину.” „Ако не би говорили истину, онда бих вам поскидао главе!” „Па ви сте, колега, опаснији него што сам мислио”, пола у шали, пола у збиљи прокоментариса Обрадовић.

46. Одмах по образовању владе Цветковић - Мачек, Љотић је у Билтену објавио чланак у коме је тврдио да ће ова влада довести државу до потпуног расула. Његови сарадници, а нарочито инж. Ранко Вујић, инж, Милосав Васиљевић и Ратко Парежанин, сматрали су да је нова влада врло добра комбинација и да ће допринети расплету и разрешењу тешке унутрашње кризе и повећању међународног угледа и положаја Југославије. После неколико месеци извинише му се уз коментар: „Опет си имао право!” „Немојте мислити да ми је то утеха и задовољштина. Камо ли наше среће да сте ви били у праву и да су се ваша очекивања испунила!”

47. У јеку разговора и преговора између Париза и Лондона с једне, и Москве с друге стране, у првој половини 1939. године, преговора које је и светска и домаћа јавност будно пратила нестрпљиво очекујући споразум који би могао спречити ескалацију рата, Љотић је у Билтену писао да до очекиваног споразума неће доћи, него да се може са сигурношћу очекивати споразум Берлин-Москва. Велики број пријатеља, а посебно Ратко Парежанин, често су му скретали пажњу да ће, уколико настави да пише како пише, постати предмет подсмеха и имати статус будале. „Ако се ти тога плашиш, а ти се јавно огради и кажи да се не слажеш са писањем Билтена”, одговорио је Љотић једном приликом Парежанину. Пред крај месеца августа 1939. год., на опште изненађење, Молотов и Рибентроп су свечано потписали споразум Москва - Берлин, у одвојеној соби крај оне у којој су седеле делегације Париза и Лондона, којима је после потписивања пакта Москва-Берлин саопштено да могу да се врате кућама.

48. Милан Фотић, адвокат из Београда, блиски сарадник Димитрија Љотића прича: „Још ми је у свежем сећању како су комунисти стварали слику о Мити код српског народа. На први дан Ускрса 1941. год. стигли смо у село Кусадак код Смедеревске Паланке. У сеоској кафани одмах се окупио велики број сељака који су желели да чују како Димитрије оцењује постојећу ситуацију. Међу њима је био један непознат човек у грађанском оделу, који се одмах уплео у разговор: „Шта се ви још бринете! То је Љотићев посао. Видео сам у Смедереву кад су га Немци узели, метнули у тенк и одвезли за Београд да им буде при руци.“ Један од мештана га потапша по рамену и упита: „Да ли ти добро познајеш Љотића?“ „Како да га не знам, кад сам га својим очима видео како се пење у тенк.“ “Е, видиш ли оног потпуковника у униформи? То је Димитрије Љотић!”

49. На исту тему, у официрском заробљеничком логору у Оснабрику: Један официр упустио се са другим, и не знајући га, у разговор за време умивања, сваљујући сву кривицу за пораз на издајнике и петоколонаше. И као доказ наведе један свој подвиг. Наиме, док га је овај други пажљиво слушао, испричао је први како су га известили неки грађани у Ужицу да је адвокат Милија Диковић, познати љотићевац, са крова своје куће тукао из митраљеза наше јединице пред улазак Немаца у Ужице. други.

„Шта урадисте са тим издајником?”, озбиљно га прекиде онај „Уби га као псето”, усправи се причало. „Није могуће?”, као у чуду упита други. „Јесам, части ми”, уверавао га је први.

„Па ја сам Милија Диковић главом и брадом”, викну онај други, тешко га опсова и поче га тући говорећи: „Мртав ником не одговара.”

50. За време Другог светског рата није се могло снаћи у превеликој збрци разноразних вести, нарочито у Београду и Србији. Судски капетан Сава Танурџић, на путу од Сарајева до Београда, стекао је уверење да је једино Љотић био кривац за пораз и слом војске. А нарочито га је изненадила вест да су један железнички чиновник и свештеник, обојица збораши, из Ћуприје или Јагодине, не сећа се добро, имали радио-станицу којом су извештавали Немце о покретима југословенске војске. Капетан је чуо да су неки официри пронашли те петоколонаше и на комаде их исекли. Када су се прилике мало средиле, Сава се преко пријатеља заинтересовао за цео случај. Добио је одговор да такви људи уопште нису постојали, нити је ико убијен а још мање исецкан. „Јадни Љотић, шта му све неће комунисти приписати”, сажаљиво се насмејао Сава када је дознао праву истину.

51. Драгомир, син Ивана Лукића, гардијски капетана прве класе, долазио је 1943. год. код Димитрија Љотића, као делегат Драже Михаиловића. После дугог разговора са Димитријем, дошавши код оца, изразио је сакупљенима своје утиске са састанка. „Не оспоравам исправност и националност Љотићеву, његово поштење и велико заузимање за српски народ, али не могу да разумем зашто се данас наслања на Немце у својим заузимањима за народ.” „А на кога ће, од њих све зависи, неће ваљда на комунисте”, добаци један од присутних.

52. Негде пред рат, један сарадник је питао Љотића шта мисли о националним мањинама и одмах поменуо Арнауте. „Арнаути су сиров и конструктиван свет. Они, и сви остали, не представљају за мене тешкоће. Има једна мањина о којој нико, баш нико, како видим, не мисли, а која квари наш народ. То су Цигани, друже, ако ниси знао.”

53. Јаков Игњатовић, резервни капетан прве класе, носилац Карађорђеве звезде, након збора Добровољаца, јуна месеца 1942. у селу Г. Бањани: „Велике је услуге учинила династији кућа Љотића. То је нарочито умео да цени покојни краљ Петар I. Није могла да прође нека интимна кућна свечаност , а да њој није присуствовао Димитрије Љотић”. А Митин однос према краљу Александру било је врло тешко разумети. То је био једини човек у држави који је смео, и могао, краљу да каже све што му на срцу лежи, без обзира да ли то вређа и кори или похваљује. Само Митину пошту и пошту једног старог угледног трговца, који је друговао са краљем Петром, није смео маршал двора да отвара, већ краљ лично. А да је покојни краљ у неким стварима послушао Миту, држава би, данас, друкчије, али лепше изгледала. На растанку саветовао је чика Јаков младе Добровољце: „Пазите само да не осрамотите Миту, а ово што му сад непријатељи приписују нестаће као ветром однето.”

54. Др Димитрије Пауновић, тадашњи начелник конзуларног одељења Министарства спољних послова, причао је какву је буру подигла међу политичарима оставка Димитрија Љотића на место министра правде. Краљ Александар је одуговлачио са уважавањем оставке, због чега му је Димитрије Љотић у једној аудијенцији рекао: „Не, Ваше величанство, мој образ то не може дозволити.” У даљем разговору није пропустио да каже: „Стање не ваља. Ви сте на себе примили сву одговорност и то вас може скупо стајати. Ваши сарадници су неискрени.” „Ви сте врло наиван човек”, одговорио му је краљ.

55. Брана Стојковић, шабачки адвокат, иначе лични пријатељ Димитрија Љотића, причао је и овај догађај који осликава Димитријев карактер, али и карактер краља Александра: „Димитрије је увек имао смелости да сваком каже истину у очи, не изузимајући ни самога краља. Забринут оним што је чуо обратио се краљу: ‘Величанство, ви нисте обичан човек. Ви сте крунисана глава, па ипак радите многе ствари које чине и обични људи. То су дознали већ и ваши верни поданици који у вама гледају домаћина и свога чувара.’ ‘Хвала, хвала, доста!’, љутито га је прекинуо краљ и отпустио. Познавајући добро краља Александра, Димитрије је очекивао и најтеже последице. Након двадесетак дана Димитрије се по позиву јави маршалу двора који му је врло озбиљно саопштио: ‘Његово Височанство краљ рекао је да по свим вашим молбама у вези са задругарством одмах реферишем и да ће он све одобрити.”

56. Влајко Влаховић, професор Богословије у Битољу: „Питао сам Димитрија зашто је краљ Александар био нерасположен према генералу

Живку Павловићу, који је уживао добар глас и као војник и као члан Академије наука. „Краљ Александар је био човек који није лако праштао погрешке, а нарочито оне које су се тицале општих интереса“, одговорио је Љотић. Као врховни командант војске, пред Колубарску битку, принц Александар се обратио за мишљење војводи Путнику о ситуацији која је била скоро безнадежна. Војвода је одговорио: „Височанство, Краљевина Србија данас нема своје војске. Покушајте да политика нешто уради.“ Не упуштајући се у објашњење принц Александар се тада обратио пуковнику Живку Павловићу: „А ш га Ви мислите о томе?“ „Исто што и војвода, Ваше Височанство.“ Генерал Мишић је слушао оборене главе и Александар се окрену према њему: „А ви, сељаче?“ како је обично звао Мишића у ужем кругу виших старешина. Мишић подиже главу: „Да предузмемо нешто. Војнички.“ „Тако је! Да предузмемо нешто!“ закључио је принц и предао иницијативу генералу Мишићу.”

57. У наставку разговора професор Влаховић је запитао да ли он мисли да је краљ Александар био генијалан. „Ја верујем да јесте, али је имао једну велику ману и то моралне природе. Није познавао људе и није имао вере у њих, па је окупљао око себе оне који су умели да га обману и привидно слушају.”

58. За време окупације Србије, од 1941. године, у левичарским круговима падале су тешке оптужбе и клевете на рачун Димитрија Љотића, нешто из незнања, нешто због недобронамерности.

Тим поводом, један постарији жандармеријски водник, који је више година служио у дворској жандармерији, говорио је групи добровољаца у соби главне војне болнице у којој су лежали: „Верујем да није било човека који је више волео и поштовао краља Александра од Љотића. Сви смо могли видети какво је велико уважавање Димитрије Љотић уживао. После свега онога шта је он говорио и писао у интересу целог народа, срамота је и помислити да би он могао бити народни непријатељ.”

59. Чекајући на воз за Ваљево, у ресторану железничке станице Лајковац, Љотић је одговарао на многобројна питања својих пратилаца. Највећи део разговора био је посвећен великим људима. И одједном је Пера Тодоровић приметио: „И краљ Александар је имао својих мана!” „Е, мој Перо, и сунце има своје мане, има пеге, а ми га не знамо по пегама већ по великом сјају његовом.”

60. Представници немачких окупационих власти одржали су већ 22. маја 1941. године једну ширу конференцију са представницима српског јавног живота, ради сређивања привредних прилика у земљи и формулисања односа према окупатору. Са немачке стране, од важнијих, били су присутни: шеф управног штаба др. Турнер и делегат немачке владе Фезермајер. Са српске стране, поред др Аћимовића био је и Димитрије Љотић. Фезермајер, касније немачки посланик у Мађарској, иако стар највише тридесет пет година, био је врло поверљива и истакнута личност Национал-социјалистичке партије. У разговору, после завршене конференције, овај млади, охоли Немац, онако са висине, упитао је Димитрија Љотића да ли му је познато чије је дело Независна држава Хрватска. „Откуд бих ја то могао знати?”, са чуђењем је одговорио Димитрије. „Ја сам творац НДХ”, насмешио се гордо куцнувши се по грудима.

Касније је Љотић причао да му је то био један од најтежих тренутака у животу и да га је само сазнање да је интерес народа изнад личних осећања, спречило да не окрене леђа и демонстративно напусти скуп. Ипак му је казао: „Поштовани господине, сваки човек треба да се поноси својим делом, или да га се стиди. Ја мислим да неће проћи дуго времена и да ћете се ви стидети свога дела.” Немац је био веома узбуђен овим речима Димитрија Љотића. Исте године у септембру месецу опет је одржана конференција слична оној мајској, а у нечему је била и њен наставак. Били су ту и Љотић и Фезермајер, који се трудио да по сваку цену избегне сусрет са Љотићем. Међутим, од Димитрија се није могло побећи. Када му се указала прилика обратио се творцу НДХ: „Да ли се, господине, и даље поносите својим делом?” Немац је разјарено ударио руком по столу: „Да су прилике у Србији мало повољније, једна независна држава у Европи би била мање!”

61. Децембра месеца 1944. год. Јоца Еремић, као делегат личких и кордунашких четника, упућен је у Словенију ради састанка са војводом Јевђевићем и потпуковником Љотићем, како би се упознао са ситуацијом . У друштву капетана Џаковића и Бранка Крајиновића, Љотић је примио Еремића и задржао се скоро четири сата у разговору. „Кажу да су Добровољци потпуно веровали у немачку победу?” , питао је, између осталог, Еремић. „Ми смо се бојали њихове победе, у том случају би нестало српског народа. Него, хвала Богу, Немци нису били само Немци, већ глувонемци. Нису знали да воде политику; то ће их упропастити.”

62. Услед пристизања многих официра бивше СДС, углавном из Беча, у СДК морало се хитно реаговати да не би дошло до неспоразума

или неких проблема. Сазвана је конференција команданата СДК у Илирској Бистрици 1945. године. Том приликом потпуковник Д. Љотић је, између осталог, рекао: „Они су Срби, наша браћа и први је проблем, а наша света дужност, да се они прихвате и опораве. А после, према способностима, приликама и жељи да им се доделе дужности.”

63. Пред ту конференцију ђенерал Коста Мушицки изразио је бојазан да ће присуствовање литургији узети много времена и у шали запитао: „Да ли може да се литургија некако скрати.” „Треба умети учествовати у служби да не би била досадна и дугачка”, било је све што је Димитрије рекао.

64. На путу за Словенску Бистрицу, почетком 1945. год., у друштву са војводом Ђујићем, навратио је Димитрије Љотић у штаб Другог добровољачког пука, који је био у једном селу, недалеко од Св. Петра. Верујући да ће ускоро стићи и Павле Ђуришић, као и да ће већина заробљеника из немачких логора одбити да се врати у земљу, калкулисало се са бројем националиста који ће се окупити. Лицитирано је ту са стотинама хиљада, а најоптимистичније расположен био је капетан Павле Богићевић. „Е, мој Павле, када би Бог дао само три стотине који чврсто верују и тако живе, ми бисмо сигурно победили”, спустио га је на земљу Димитрије Љотић.

65. Јадао се један сељак како му је кћерка, девојка, родила ванбрачно дете. Осрамоћен и постиђен сељак је наумио да дете задави. „Не, за име божје. То учинити не смеш. Дете је створ Божји, Можда ће бити Божја воља да ти баш то дете склопи очи на самрти”, преклињао је и саветовао Димитрије Љотић, пред ким сељаци нису имали никаквих тајни.

66. Један учитељ је хтео да пише биографију породице Љотић и дошао је код Димитрија да тражи одобрење и неке податке. „Ништа не треба да се зна о мени. Док сам жив, ја то не дозвољавам.”

67. Спасоје Мадираца, лекар, замерио је отворено некој господи која су за време вечере у логору Еболи нападали Димитрија Љотића. „Не само већи народи већ и ми Хрвати, лепше би примили и прославили Димитрија Љотића да се, неком срећом, родио у нашој средини.”

68. Запитан за мишљење о Димитрију Љотићу, војвода Павле Ђуришић је на ручку у манастиру Милешева 1944. год, у друштву Мирка Влаховића, официра за везу са СДК, Васе Ђуровића и неколико најближих сарадника рекао: „Све док се нисмо састали, ја сам Љотића замишљао као неког диктатора са којим се тешко разговара. Када смо се први пут срели, подсетио ме је на хиландарске калуђере и старе владике. Само ме чуди како је комунистичка пропаганда успела да га, код необавештених, представи и потпуно супротном светлу. А што се тиче демократије каква влада у Југославији, и ја сам, као и он, против ње. Исувише ме подсећа на богаташки виноград у који су пуштени коњи.”

69. По повратку из Београда у Црну Гору, почетком 1944. год., војводу Павла Ђуришића пропитива ли су његови људи о свему и свакоме. Тако га је и Михајло Бојанић, звани Мргуд, свашта запиткивао, а на крају и о Димитрију Љотићу, какав је као човек. „Љотић је, Мргуде, такав човек да би ти, такав какав си, кад би он с тобом разговарао пола сата, одмах постао збораш.”

70. Иако је имао о Павлу Ђуришићу изванредно лепо и повољно мишљење, хтео је Мирко Влаховић да сазна шта о Павлу мисли Димитрије Љотић. „Сви су наши плави људи благородни. Такав је и Павле. Прави Динарац. Има он нешто што други немају. Његова величина може се лако по кораку осетити. Његов корак одаје његов карактер и његову вредност”, само толико је, тада, рекао Димитрије о Павлу.

71. Када се међу руским емигрантима почело расправљати о мобилизацији Руса емиграната за Источни фронт, по жељи и плану Немачке, стари руски свештеник из Београда, на једном скупу, знајући да је Љотић овај корак Немаца сматрао обмањивањем руских емиграната у Србији, рече: „Нека буде онако како мисли Димитрије Љотић, који чвршће верује у препород и васкрс Русије него прави Руси.”

72. Противници Димитрија Љотића често су исмевали његову побожност. Управо кроз те клевете и увреде уздигла се његова права духовна и морална вредност. Посебно је био цењен од свештенства, а, изгледа, најбоље су га схватили и разумели свештеници ван Србије. Тако се парох из Дољана, срез Даруварски - Димитрије Глумичић, говорећи о неусиљеној и дубоко проживљеној побожности Димитрија Љотића усудио да, попут владике Николаја, каже: „Штета је велика што Љотићева личност није од Бога намењена нашој цркви и положају патријарха. Али можда ја и грешим. Ваљда је воља Господња била да он из цивила проповеда најчистије хришћанство.”

73. Угледни ваљевски трговац Милан Матић приредио је једном приликом, 1936. године, ручак у част владике Николаја. Ручку је присуствовало и десетак најугледнијих грађана Ваљева. Миланов син, Божидар, определио се за Збор ради чега су му неки, а нарочито М. Јевтић, отворено приговарали пред владиком. Том приликом на адресу

Збора отишло је много критика, између осталог, да је то обична секташка партија. Тада се владика, који је пажљиво пратио разговор, умешао: „Држи се, ти Божо, добро Љотића. То је једини исправан пут у политици. Камо среће наше да има мало више политичара као што је Димитрије Љотић!”

74. Руски загранични митрополит Атанасије, који је живео у Београду, уживао је неописиво лепо и велико поштовање целе руске емиграције, а, можда, још и више, Српске православне цркве. Црквеном свету је познат по своме плодном теолошком раду, а осталима по своме испосничком животу. Митрополит Атанасије одлично је познавао Димитрија Љотића и једном приликом, у ширем кругу, рекао је за њега: „Димитрије Љотић је луксуз за српски народ, који га није заслужио и не може да га разуме.”

75. Свети Владика Николај (Велимировић) ретко је похвално говорио о истакнутим савременицима из југословенског јавног живота. Тим више је цењено његово мишљење о људима. У разговору, још 1935. године, са владиком Николајем, професор Влајко Влаховић, знајући да он познаје Димитрија из цркве, упита га за његово мишљење. Без икаквог устручавања владика му одговори: „Димитрије Љотић је владика у капуту”, и дохвативши за своју мантију, продужи: „Достојније би било да ову мантију носи Димитрије Љотић него ја и многа моја браћа владике.“ И говорећи о замашности дела Димитрија Љотића, владика Николај је, знајући и слабости људске, казао: „Бојим се и сумњам да ће му и евангелисти ваљати.”

КАКО СУ НАСТАЛЕ АНЕГДОТЕ О ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ

С покојним Ђуром Вргом сам био свуда заједно. Били смо у Првом пуку Српског добровољачког корпуса који је био стациониран у Ваљеву, где је Ђуро био ађутант пука и, по потреби, иследник, а ја просветар Трећег батаљона. После смо и у Словенији били заједно. Пук нам је био у селу Престранек на старој југословенско-италијанској граници. После смо били заједно и у Италији: најпре у Палманови, па у Форлију и најпосле у Еболију. У Немачкој смо се раздвојили, да би се после наново срели тек у Америци, где ми је неколико пута био у гостима у Кливленду. Још док смо били у Словенији, Ђури се родила идеја да кроз анегдоте опише живот Димитрија В. Љотића. Мени се свидела ова идеја, па кад ми је изложио, саветовао сам му да одмах отпочне са скупљањем анегдота, што је Ђуро и учинио. Међу првима сам му испричао неколико анегдота о Димитрију Љотићу, а нарочито о његовом боравку у Ваљеву 4. и 5. фебруара 1944. године. Нарочито су му се свиделе три које је одмах и записао. Прва се односила на Љотићеву омладину Беле орлове у Ваљеву који су били освојили ваљевску гимназију. Испричао сам му да је Љотић после одржаног предавања у официрском дому, чија је тема била “Позадина рата и њен господар”, одржао састанак с Белим орловима. Ја сам био старешина у Ваљеву и кад је Љотић ушао у салу, командовао сам Белим орловима: "Другови, поздрав другу председнику!” Другови су устали и у ставу мирно отпочели спонтано да певају песму: ”Чуј, вођо, завет омладине, ми твоји смо а ти си наш...” а Љотић их је одмах прекинуо са речима: ”Доста! Седите! Ја сам ваш друг председник и нисам никакав вођа!” После тога, Бели орлови су престали да певају ову песму. Друга анегдота је била следећа. У Ваљеву се Љотић посебно састао и са сељацима зборашима из ваљевских села. Међу њима је био и Влајко Томић из села Пауне код Ваљева. Устао Влајко па каже: ”Друже Председниче! Ти се уби говорећи и радећи да би српски народ извео на пут спасења, а нас и поред свега тога многи мрзе. Па, докле ће, друже Председниче?” А Димитрије Љотић му одговори: ”Е, мој друже Влајко! Ти си домаћин човек па знаш да у сваком селу, било у породици или у задрузи, увек има понеко који штрчи, па једнако зановета - те не

ваља ово, те није добро оно, па досади са тиме свима и чељад га омрзну. Али кад умре домаћин, па треба изабрати новога и сви се згледају, па готово снебљиво предлажу баш тога мрзана и изабраше га. Зато је наш народ и измислио мудрост: на мрзану кућа остаје. Ако буде Божија воља и ова наша земља остаће једног дана на нама мрзанима!” Трећа анегдота односи се на ваљевску елиту. Била је код окружног начелника пуковника Драгомира Лукића свечана вечера у почаст Димитрија Љотића. Било је ту и доктора и виших чиновника и официра, на челу с командантом Првог пука, мајором Илијом Мићашевићем, трговаца и професора, па ће после вечере др. Микић, управник Ваљевске болнице рећи Димитрију Љотићу: „Господине Министре, овде у Ваљевском округу влада ред и мир захваљујући сарадњи свију нас, али чини ми се да би било боље кад би се још више појачала та сарадња, али нажалост нема код свих довољно разумевања. Ето, ми сви можемо с Божом Матићем, који увек попушта, али не можемо с господином Карапанџићем који не одступа од својих гледишта. Добро би било да Ви форсирате људе као што је Божа Матић, а не као што је Карапанџић.” Димитрије Љотић му одговори: ”Господине докторе, да ли Ви свирате на клавиру?” - “Не, али волим музику.” ”3нате, када посматрате клавиристу ви ћете видети како он вешто рукује са свим диркама на клавиру, а све дају различите тонове, па он ипак ствара дивну музику. Тако Вам је и са људима. У ЗБОР-у има и Матића и Карапанџића, али ја рукујем са свима њима и стварам музику која се зове ЗБОР!” Сви изреда запљескаше Димитрију Љотићу. А покојном Ђури Врги, нека је вечна слава и хвала за све што је учинио за свој српски народ и као српски добровољац и као српски писац, песник и научник. Слава му и вјечнаја памјат! Бора М. Карапанџић

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Ђуро Ј. Врга, рођен је 6. маја 1919 у селу Подгорје, у околини Вргинмоста, на Кордуну. Основну школу завршио је у Вргинмосту, а гимназију у Карловцу. По завршетку гимназије уписао се на Правни факултет у Београду, али је због рата, који је избио 1941. године, био је приморан да прекине школовање. Априлски рат затекао га је у селу код родитеља. Имао је ту срећу да избегне усташку каму, што се не може рећи за његовог оца Јована, кога су усташе зверски мучили, заклали и бациле у јаму. Мајка Драгица била је боље среће: премда је претрпела усташка мучења, успела је да се докопа Србије и буде до смрти уз најмлађег сина Кирила, јеромонаха манастира Раванице, а потом професора Богословског факултета у Београду. Нарушеног здравља, замонашила се у манастиру Раваници, у коме је умрла 1946. године као монахиња Текла. У грађанском рату од 1941. до 1945. године, Ђуро Ј. Врга се одазвао позиву генерала Милана Недића и Димитрија Љотића на отпор комунистима, па је постао припадник Првог добровољачког одреда. Као и многи припадници ове формације истицао се у спасавању и прихвату српских избеглица из Босне и Хрватске које су током грађанског рата спас нашле у Србији. Јесен 1944. године дочекао је са осталим добровољцима у Словенији, одакле се пребацио, преко реке Сочи, у Италију, где је наставио живот по избегличким камповима, најпре у Форлију, а затим у Еболију. У Немачку је пребачен 1947. године, а пошто је имао срећу да прође енглеска испитивања бригадира Фицроја Маклина, наредне године је са братом Павлом емигрирао у Канаду. У новом окружењу брзо се снашао: запослио се као словослагач у листу Глас канадских Срба, оженио се и добио кћерку Драгу, али се убрзо, потом, и развео. Посао у штампарији напустио је 1953. године и на Универзитету у Виндзору започео студије историје које је са успехом завршио 1955. године. Последипломске студије из области политичких наука, смер међународних односи, завршио је на ЈУаупе $1а1е Универзитету у Детроиту, а докторску тезу из области социологије, одбранио је 1967. на познатом универзитету Уо1ге Оате. Каријеру универзитетског професора започео је у рангу доцента на Централном мичигенском универзитету 1967, Сеп(га1 МтМ^ап {ЈпМегзИу, на коме је 1973. постао и редовни професор. Умро је 19. јула 1982. у Мичигену.

Као социолог и историчар, писао је искључиво на енглеском језику, а радове је објављивао у веома угледним социолошким часописима Америке, Европе и Индије. Аутор је преко стотину објављених радова из ових области. Као верујући човек, био је ревностан сарадник Стазе православља, Гласа канадских Срба и Американског Србобрана у којима је објављивао песме на српском језику. У рукописној заоставштини оставио је многобројне песничке текстове из којих се види да су грађански рат на просторима прве Југославије и непојмљиво страдање Срба оставили неизбрисив печат у његовом животу и предодредили му потоње стваралаштво. Теме љубави, самоће, изгнанства из простора среће, Бога, сећања на детињство и страдање Срба - све га је то опседало читавог живота. Остао је веран класичним песничким формама, а поезију је сматрао најчистијим изразом људског бића. Мирољуб Јоковић

Најзад је дошло време за audit et altera pars. Годинама су нападани и још увек се нападају родољуби који су све жртвовали да спасу Србе од биолошког уништења. Било је популарно палити своју кућу за интересе туђинаца. Било је непопуларно гасити пожар ради интереса свога српског народа. Паликуће су извикани за хероје, ватрогасци су остали гарави. У овој књизи се износе документи из којих се види ко су и какви су били неколицина „гаравих“. Ова књига је добро дошла да документима допринесе, заједно са књигама ове врсте, да се најзад истина-пепељуга појави у свој својој лепоти. Проф. др Матеја Матејић (заслужни професор Државног универзитета Охаја, оснивач Хиландарског истраживачког пројекта)

Ово су, заправо, две књиге у једној. Први, већи њен део обухвата изузетно занимљиву преписку Јаше Љотића и војводе Добросава Јевђевића из пролећа 1949, док други део на педесетак страна садржи претежно анегдоталне прилоге за биографију Димитрија Љотића. У пет дужих писама које су разменили Љотић и Јевђевић сажете су малтене све дилеме, надања и страховања мислећих људи српске емиграције у првим годинама после Другог светског рата. Реч је о изузетно занимљивом сведочанству које до сада није било доступно јавности, а које пружа драгоцен материјал пре свега историчарима српске послератне емиграције. У сваком случају, реч је о драгоценом изворном сведочанству које ће од заборава отргнути макар делић једног трагичног времена. др Срђа Трифковић (спољнополитички уредник часописа „Chronicles“ и извршни директор фондације „Лорд Бајрон“ за балканске студије)