Отац Јован Хиландарац
ХИЛАНДАР МОЈ ДОМ ДРУЖЕЊА ● ВИЂЕЊА ● РАЗГОВОРИ
Треће издање
Ваљево, 2013.
РЕЧ ИЗДАВАЧА "Његов дом је Хиландар" Одувек сам желео да завирим у неку од монашких келија, жељан да доживим утисак места на коме почиње и завршава молитва којом нас, већ вековима, монаси повезују са Њим. Зато сам се обрадовао када је брат Љубиша (садашњи о. Симеон) дошао са предлогом да нас неколико поведе код о. Јована Хиландарца. О оцу Јовану сам доста чуо, али га до тада нисам видео, пошто, обзиром на његове године и здравствено стање, није долазио у трпезарију и на службе у главну цркву. Дочекује нас старина, која се на први поглед, ни по чему не разликује од било које особе његових година. О. Јован је живео у келији која је била сасвим скромно опремљена, са одвојеним делом кроз који смо прошли ка његовој соби, у којој је импровизована кухиња где сам припрема храну, на шта је приморан, јер има проблема са повишеним шећером. Прекинули смо га у читању. Седео је на кревету. Није крио одушевљење што нас види. Чинило се да једва бира речи заокупљен радошћу што смо ту код њега. Код мене је престала сумња у исправност овог доласка. Већина нас је знала да је родом из села Умчари код Гроцке, да је живео у Смедереву и да је као војник Српског добровољачког корпуса
емигрирао у Енглеску после рата. Када му је умрла супруга, преселио се у Хиландар. Желели смо да нам исприча нешто из својих сећања. О. Јован је причао о доживљеном бомбардовању Београда априла 1941, о његовом виђењу Недића и Љотића. Изгледало је као да све то поново проживљава, јер су његов глас и тело одавали такав утисак. Није крио тугу за Србима, див-јунацима, који су остали несхваћени и осрамоћени од стране нације којој су служили и помагали да опстане. Добро сам запамтио причу о Димитрију Љотићу. Отац Јован га је први пут видео у Смедереву, где је радио код свог кума у гвожђарској радњи. Љотић је туда често пролазио, али никада сам. Увек га је пратила велика група људи са којима је живо разговарао. У радњи су се окупљали Љотићеви политички опоненти, који су све пратили и коментарисали. Из њихових речи је често избијала мржња. Како отац Јован није имао такво мишљење, вређале су га речи мржње. Једном приликом је то расправио са кумом. На директно питање зашто је тако, кум је одговорио да је то политика и да тако мора, али, у ствари, да би и он сам био задовољан кад би постојало макар пет таквих људи. Још неколико пута сам се видео са оцем Јованом, и примио неколико писама од њега. Кад сам сазнао да се упокојио у 105. години, његова слика, од овог нашег првог сусрета, не излази ми из главе. О. Јован је слабије чуо и тешко се кретао. Последњих година је у башти радио на колени-
ма, али није одустајао од тога. Читао је без наочара, куцао на машини, а негде око стотог рођендана на поклон је добио лаптоп. Могло би се рећи да није имао нарочито образовање, али му то није сметало да се покаже као изузетан писац. Није пуно тога написао, али се ради о делима која вас не остављају равнодушним. Имао је дар да опише проживљено, да вам се чини као да сте и сами били сведок догађаја. Ликове је сликао таквом прецизношћу да се чини као да поново оживљавају. Пуно тога је прикупио и поново штампао, а посебно издања посвећена свом учитељу, Димитрију Љотићу. Секирао се што није сакупио више новца, да би постигао већи тираж и поклонио књигу што већем броју поклоника. О. Јован није имао длаке на језику. Увек је говорио како јесте. Када је требало, грдио је, а хвалио дела која су то заслужила. Није се могло сумњати у његову благу нарав која је ишла уз мио лик. Био је дечје духовит у неким својим изјавама. Очи су му немирно играле на озареном лицу и одавале такву ведрину духа, да сте се пред њим осећали као да су улоге замењене и да сте уствари ви старац. Красиле су га младалачке руке, што би требало да стоји у потпуној супротности са годинама и послом баштована. Својим животом и ревношћу у свакодневним послушањима, могао је постидети било кога. Био је од људи који су умели да вас посаветују, али онако једноставно, да вам се учини као да се шали, а касније се сетите тих речи и схватите поруку.
Никада га није напустила снага за борбу на националном пољу. Био је прави хиландарски мисионар и карика која спаја Србе у Србији са онима у дијаспори, ризница животног искуства, савременик многих историјских догађаја и као такав прави човек за тумачење онога што је било и шта ће бити. Он је сигурно знао да ће будућност неминовно постојати и без нас, али је својим животом сведочио да у њу морамо уградити наш најбољи део, не би ли она била онаква какву родитељ треба да пожели својој деци. Његова бистрина ума, у позним годинама, утисак смирености који имате после разговора са њим, задовољство које осећате када сређујете утиске о њему, говоре да је био у свему посебна личност. Једино ми је жао што немам бар мало његовог дара, да га опишем онако како је он описивао, и што не умем на прави начин дочарати слику о њему, ону слику која живи у мени. Павловић Александар, члан "Друштва Хиландар Ваљево"
ЗАШТО САМ СЕ У ХИЛАНДАРУ СКУЋИО Љубав према Хиландару, светињи над светињама за сваког Србина који се са три прста крсти, не бира ни време, ни место, нити човека. Она је, сигуран сам, у мањој или већој мери присутна у души сваког од нас. Од малих ногу спремао сам се за трговачки занат. Заволео сам тај позив и потпуно му се посветио. Све ми је у трговини лепо било. Услужи, премери, донеси, однеси, поразговарај. Буди пријатељ, кад је човек у невољи и држи до себе у свакој прилици. Свети владика Николај Велимировић говорио је да је трговац земаљски сисавац. Као ни у једној другој професији, у трговини се учи како да се на лак начин до богатства дође. С малим изузецима, можда је то и тачно. Мој случај могао би да буде један од тих изузетака. Трговину сам почео да изучавам с непуних тринаест година као шегрт у кући угледних трговаца. Мој газда Милош био је школован човек из богате фамилије. Млад, изратовао све ратове и уморан од свега, није хтео да се прихвати никакве државне службе. Одлучио се да обнови трговину свога деде, богатог грочанског трговца. Стари је током Првог рата умро и трговина му пропала у гранатирању 1914. године. Мој газда је поседовао потребно за развијање великог посла. Знања и новаца није фалило. Још кад се томе дода близина Дунава и то да је рођени Бео-
грађанин, успех је био загарантован. Бавио се помало и политиком. Био је млади радикал. Као поштен човек није у томе тражио лични интерес, већ да нову државу у послератно време помогне колико може. Тако се поред куповине у нашу радњу свраћало и на разговор. Нарочито кад није пијачни дан и кад су муштерије ретке. Разговарало се о свему и свачему. Нарочито се причало о нашој историји, па и о Светом Сави и Хиландару. Велики наш светитељ био је лепо прослављан у то време. Ипак, људима није било довољно то што би у школи научили. Желели су више да сазнају. Сећам се, мој је газда одлазак Растка на Свету Гору схватао не само као његово трагање за духовним, већ као смишљени план оца који је тешком муком државицу створио и као његову жељу и бригу да створено сачува и прошири. За тако што потребно је било да се црква ојача. То упориште духовности важно за васпитање сваког народа. Растко, Немањин најмлађи син, побожан и промућуран младић, требао је да оствари тај план. Свидело ми се овакво газдино размишљање. Широко и далековидо је гледао на тај, за нас Србе, значајан догађај. Захваљујући тим разговорима стекао сам основна знања о нашој историји и на том темељу касније сам зидао и дозиђивао читајући. Под утицајем газде стекао сам ту лепу навику читања књига. У њиховој кући књига је било доста. Током рата и окупације учио сам школу. Писала се латиница и Свети Сава се није помињао. Тако је било прва два разреда. Трећи раз-
ред сам по ослобођењу почео тек концем фебруара. Морали смо да савладамо ћирилицу. Тек у четвртом разреду први пут смо прославили Светога Саву и по нешто научили о његовим временима. Још од првих сазнања о Светом Сави вукло ме да нешто више о њему научим. Та прилика ми се пружила тек по свршетку Другог светског рата у логорима Форлију и Еболију у Италији. Тамо сам одлазио на многа предавања која су организовали наши учени људи. У Италији сам стекао нова сазнања о Светом Сави, Светом Симеону и Хиландару. Стечена знања ме никад нису напуштала. Јачала су у мени вољу да посетим Хиландар чим ми се укаже прва прилика. Тако сам у Енглеској сазнао за позив владике Николаја за потребу да се братство манастира Хиландара ојача у људству. Године 1957. пут Свете Горе крећу моји другови из Добровољаштва Брана и Крста, потоњи монаси Агатон и Симеон. И сам сам се пријавио и после дужег чекања дозволу добио и требао с њима заједно да кренем, али сам остао да регулишем брачне односе са својом женом. Она је остала у земљи и доста се напатила од комуниста, у затвору била и изгубила грађанско право и без пасоша остала, па смо тек после скоро 14 година успоставили контакт преко Црвеног крста. Баш те 1957. године сусрели смо се у Енглеској. Надао сам се да ће ми после толико година раздвојеног живота жена допустити да одем у Свету Гору и замонашим се, али није тако било. Продужили смо заједнички живот. Ипак, договорили смо се
да могу да посећујем Хиландар кад год ми се укаже прилика. Због заузетости пословима то се први пут десило тек 1972, годину дана пре пензије. Од тада сам Хиландар посећивао тринаест пута и тринаести пут 1988. остао заувек. Жена ми се тад већ била упокојила. Сво време живота у Енглеској интересовао сам се да проширим знања о светогорском монашком животу. Најлакше сам до литературе долазио у хиландарској библиотеци и ту употпуњавао раније научено. Разговарао сам с људима, дописивао се. Као човек у поодмаклим годинама нисам имао намере да се калуђерим. Мислио сам да је то за млађе људе. Намеравао сам да живим у манастиру док могу да радим. То је било изводљиво јер са својом пензијом не бих био манастиру на трошку. У мојих дванаест претходних посета скупило се пет и по година манастирског живота и навика је створена. Људи су ме запиткивали што се не монашим. Радио сам сво време боравка у Хиландару. Лети у башти, зими зидање. Мој статус није могао вечито стајати нерешен, нити сам ја то могао да дозволим. Децембра месеца 1988. године постао сам искушеник. После нешто више од пет година, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, примио сам расу и монашко име Јован.
МОЈЕ ПРВЕ ПОСЕТЕ СВЕТОЈ ГОРИ Већ две године се трудим да своје послове доведем у ред како бих без веће штете све оставио и посетио нашу светињу - Хиландар. Као по неком завету тај наш светогорски манастир годинама је присутан у мојој свести. Најзад, по први пут кренух у Хиландар пред пензијом, у својој шездесет и трећој години. Па, и тада за мало да путовање одложим за још једну годину због неких неодложних послова. И, уместо да пођем, ако не пре, оно бар у јесен, по бољем времену, кад има воћа и грожђа, запутим ти се ја у најгоре време почетком јануара 1971. године. Авионску карту сам уплатио већ почетком децембра месеца, али за несрећу не беше места, те једва добих резервацију за трећи јануар, четири дана пре Божића. Лет је ноћни и то не до Солуна, што би много боље било, већ преко Атине, па из Атине возом до Солуна. Нисам знао да, у време божићних празника, сви некуд јуре и журе и путују, те да су тад јако велике гужве. Ипак, да се не жалим, имао сам и мало среће. Као у рану јесен, цео тај дан је био изванредно леп. Аутобусом сам стигао на лондонски аеродром Хитроу и већ пред полазак време поче да се мути. Наиђе нека измаглица с великом влагом. Немаш среће да летиш по сунчаном времену, рекох себи. Жеља ми је била да посма-
трам лепоте испод себе и зато сам молио да ми дају место покрај прозора. При самом уласку у авион приметио сам нешто што потпуно одудара од свакодневног живота Европе. Већина и то огромна већина путника се при уласку у авион крсти. Православно, са три прста. Само по неко то не чини. Тек тада, као пробуђен, схватам да је то махом грчки свет. Пошли људи да обиђу рођаке за велики празник. И сам се сетих да смо од исте вере, да се на исти начин крстимо и исту Христову веру православну исповедамо, па се и сам прекрстих. Данас, ето, мој род то не чини, па ни сам немам тај обичај. Као да се своје вере стидим, а ти људи старци и старице, женско и мушко, средовечни и дечица сви се редом осењују крсним знаком. Сви се сећају Онога који живот даје и од кога, од колевке па све до гроба сваки тренутак зависи. Кад авион поче да се диже, сви опет исто чине. На лицу им се огледа нада у Свевишњега. Три сата лаганог летења и стигосмо у Атину. При слетању, опет знак крста на себи. Прегледање пасоша, подизање ствари, царински преглед, све доста формално. На важнијим местима млади и затегнути полицајци с "пикавцима" о рамену. "Пикавац" је у моје време био израз за аутоматску пушку. На месту за такси - савршен ред. Таксијем стигох у хотел близу железничке станице "Лариса". Одатле у девет сати возом крећем за Солун. Сам сам у купеу, али за кратко. Уђоше човек и жена са синчићем од својих дванаест, тринаест година. Дуго су живели у Аустралији. Мали се тамо и
родио. Обоје солидно говоре енглески, али мали много боље, те их по некад исправља. Човек се убрзо распричао и за десет минута већ је газио дубоку и мутну воду своје нове вере Јеховиста. Истина углађено, па ми није било тешко да останем сасвим смирен. Родом су из неког села даље од Солуна, односно близу Каламарије. Ту је велико имање нашег Хиландара. Зарадили су у туђини нешто новаца, па се вратили у свој родни крај, за њих, како рекоше, по лепоти незаменљив. Отац породице ми је дуго причао о својој новој вери и, пошто се добрано издувао, наставио је да ми хвали родни крај. Хвалио се како су средили кућу и шта су све учинили да себи уреде живот. На крају, сво троје ме позва да их посетим и останем код њих неколико дана. Ја се некако изговорих обавезама. Кад стигосмо у Солун, њих је већ неко чекао, те се ту и растасмо. Ја сам био претоварен стварима и они одоше пре. При изласку из воза дочека ме поприлична гужва, али у згради станице опет затекох уобичајени ред. И чувари реда су били ту, на својим местима. Код таксија опет савршени ред. Наравно, ту је и полицајац. Сасвим млад. И неизоставни "пикавац". Чека ме кратка вожња до хотела "Олимпија" смештеног готово у центру Солуна. Из таксија разгледам непознат град. То је главна улица Светог Игњатија. Широка је, с низом хотела с обе стране. И мало, мало па црква. Ту на лицу главне улице. Причали су ми да у Солуну има доста православних храмова, али нисам знао да су у самом центру и тако бројни. На само неколико стотина метара од железнич-
ке станице велики је споменик Александра Великог на белом коњу. Присетих се да сам у Егејској Македонији где је он и одрастао и припремао се за освајање света. У хотелу на рецепцији дочека ме лепа Гркиња, права Спартанка. Говори енглески. Узе ми пасош и записа податке. У исто време уђе средовечни човек. Приметио сам да ме испитивачки погледао. То га је одало. Претпоставио сам да је полицајац у цивилу и нисам се преварио. Девојка позва дечака који ми поможе око ствари и ја одох за њим у своју собу. Пошто сам се опрао и мало одморио, сиђох до рецепције да обавестим рецепционарку да ћу мало да прошетам. Она ми пружи путне исправе уз савет да се не одвајам од њих. "Може неко да вас легитимише. Такво је код нас стање", рече уозбиљено и додаде: "Опростите што вас питам, како то да немате пасош? Овде се много контролишу странци. Ви изгледа нисте Бритиш? Онај човек од малопре је полицајац. Кад сте се ви удаљили он ми је затражио ваша документа да прегледа, па кад их је прегледао и вратио ми их, рекао ми је 'ми овакве волимо'." Али у то уђоше неки гости и ја не стигох да дознам зашто. Ту јој ја, што се краће могло, испричах свој живот туђинчета без држављанства. Девојче ме саслуша, па ће саосећајно: "И овде има проблема. Знате, у свету много негативно пишу о овом што се код нас збива. Суде овако и онако, а нико поштено да исприча или напише какво су све зло несретни комунисти починили у овом крају наше дра-
ге Еладе". Тиме се и сврши наш кратки разговор, те ја пођох даље. Кренуо сам у кратак обилазак Солуна. Нисам, наравно, пропустио прилику да пробам чувену чорбу с изнутрицама и белим луком, сирћетом и семенкама од паприке и да куснем Европејцима тако познато кисело млеко густо као кајмак. Ову сам чорбу имао прилике први пут да једем давне 1937. године као војник у Скопљу. После добре вечере прошетао сам. Спустио сам се Венизелосовом улицом до мора. Море је било мирно и у даљини су се назирали велики усидрени бродови. При повратку свратих у кафану на добру црну кафу. Грци је пију доста, баш као и ми. Кафана пуна. Ларма. Људи пљескају карте и обарају домине. Нисам одолео срцу. Остао сам да их посматрам читав сат. Просто сам осећао дух нашег балканског начина живота. То је моје сећање вратило уназад неколико година. У моје дечаштво и младост. Приликом тог мог боравка у Солуну још сам добро чуо и како је хотел у самом центру, дуго нисам могао да заспим од велике гужве и ларме на улицама. Па ипак сам устао свеж. Сиђох доле на кафу и, пошто је за улазак у монашку републику потребна посебна дозвола, распитах се за надлештво за Свету Гору. Питах моју Спартанку за такси, али ми она љубазно рече да ми такси није потребан јер до зграде надлештва нема ни два минута хода. Та добра жена ми објасни да аутобуси за Уранополис стоје на само стотињак метара од хотела и кад полазе, па мени остаде само да изаберем време које ми одгова-
ра. На крају изађосмо испред хотела да ми покаже зграду. Лепо се види жута палата министарства унутрашњих дела. Пошто странке примају тек од десет сати, искористих слободно време да у банци разменим новац и да још мало разгледам варош. Ту у банци ме дочека већ виђена слика. На улазним и излазним вратима по један полицајац с "пикавцем". Нема мрдања. У банци сам добро прошао, али сам се за дозволу плашио. У то време постојало је некакво правило да на Свету Гору пуштају само по десет посетиоца дневно. У канцеларији је на дужности била висока дама. Доста нафракана да би прикрила године, али је нервоза одаје више него изглед. - Дођите кроз месец дана - рече ми. - Каквих месец дана - узбуним ти се ја - ја сам стар човек, преко шездесет година чекам да обиђем Свету Гору, а ви мени "дођите за месец дана" и упрем прстом у своје исправе пред њом. - Зар не видите да сам емигрант, сиромах човек без државе. Не долазим овде од беса. То ми је први пут што сам нешто скунаторио да обиђем наше православне светиње. Жена се ту некако смилова, онако мрзовољна и написа ми дозволу без иједне речи и погледа. Аутобус ми креће за један сат. На станици гужва. Туциндан. Људи купују и тегле купљено за Светли празник. Најзад се спаковасмо и аутобус крену. Као по команди сви се прекрстише. Нека дечица уз помоћ родитеља, али сви. Спустила се некаква измаглица са ситним капљицама кише. Аутобус је добар и све некако беше по
равници, даље већ полако осваја суви снег. А како почесмо да се пењемо у брда, све више. Ту је већ доста нападао, па точкови проклизавају. И кад прођосмо силне кривине с огромним јаругама крај пута, поче низбрдица и сви се узнемирише јер низбрдо скоро да се клизамо. Негде после Продромоса (место Претече) ставише ланце на точкове те одахнусмо. Сад се пењемо према Арнеји, среском месту на великом вису. Поред мене седи средовечан, али крепак човек. Дуго је дремао, па кад се одмори запали цигару. Кад бејасмо крај неке дубоке јаруге, пошумљене и мрачне, он примети моје узбуђење, па ме запита ко сам. Ја му рекох да сам Србин, мада ми се учини да је њему то и раније било јасно. Он се отвори и стаде да ми прича о злу које је харало по овим гудурама пре диктатуре. Говорио је српски с мало македонског нагласка. - Овде су пре ове власти људи убијани као муве. Ево, у овој провалији, кад је нова власт дошла нађено је преко пет стотина људских лешева. Све саме огољене кости. Месецима су исчезавали људи, најбољи домаћини. Било је то време правог безвлашћа. Чинио је човек човеку што ни вук вуку не би. Сад ову власт оптужују да је диктаторска, а нико да се сети прошлих времена када је живот људски вредео мање него ова цигарета. И док ми мој сапутник то прича, моје мисли лутају тамо, у давно време пре тридесет година кад се оно код нас заигра коло сатанино. Иста слика. Сећам се приче о сну Раскољњикова из "Злочина и казне" Достојевског. Појавила
се нека трихина - бића микроскопска која су улазила у људска тела. Но, та бића беху духови обдарени умом и вољом. Никада људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини као што себе сматраху ти заражени. Никада свет није своје пресуде, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања сматрао за поузданија и непоколебивија. Читава села, вароши и народи били би заражени и залуђени. Сви беху неспокојни и не разумеваху једни друге. Свако је мислио да једино у њему борави истина и тако се мучио гледајући на друге. Ударао би се у груди, плакао и кршио руке. Нису знали како и кога да суде, нити су се могли сложити шта да сматрају за добро, а шта за зло. Нису знали кога да окриве и кога да сматрају за правог. Људи убијаху један другог у некаквој бесмисленој срџби. Умом реконструишем све то, али уједно и слушам суседа, обичног човека, сељака с балканских планина. Бистрог као планински извори. Осећам сродност. Осећам га као брата. Једна нам је вера. Једно искуство. Пет стотина година под Турцима нас је сродило. Један горак хлеб једемо на истој ветрометини преко које се бију велики овог гуравог света. Разумемо се. У том размишљању стигосмо до Арнеје. После више од сата вожње по историјски значајним гудурама ту ћемо се кратко одморити. Мој ће сусед у госте. Код ћерке у оближње село. Ја морам даље. Растанак физички, али духовно није и не може бити. Једне смо судбине у битном. Пре осамдесет и нешто година Турци, јуче
вуци, а данас друге але и вране. Господе, смилуј се, Најмилостивији. Снег већ нападао добрих двадесет сантиметара. Довде смо се пели, а сада јуримо низбрдо према граници Свете Горе Атона, према Уранополису. Пре тога свратићемо у Јерисос, малу варошицу на североисточној обали. Чудновато, кад стигосмо од снега ни помена. Кроз таму предвечерја беласају таласи Егејског мора. У уму ми се роди сећање на песму "Вардаре": Вардаре, наврни, нагрни, вире растури у зору, с урвине, с кршева стрмих, кроз јадиковке ланце. Вардаре, тутњи и грми, носећи Јегејском мору стрвине смождене ланце. И сећање одлете у далеку прошлост када је у том малом и безначајном месту предат римским властима највећи проповедник Христа Господа Светитељ Павле. Човек који је чудом Божјим у трену ока од највећег гонитеља Христовог постао његов највећи ревнитељ и проширио целом васељеном науку Господњу. После Јерисоса је мало место Неа Рода познато по догађају од пре нове ере. По персијском шаху Ксерксу и бици на Саламини коју је шах изгубио. Три године копао је канал да би из отвореног и немирног Егеја ушао у заклоњени и мирни део мора. Само годину дана пре почетка
радова један његов војсковођа, обилазећи полуострво, претрпео је тежак пораз у борби с немирним морем. Тај се случај и данас препричава. Кажу да је изгубио више од стотину бродова и двадесет хиљада људи. После победе код Саламине Грци су канал затрпали. И данас на улазу у мирни део полуострва постоји пристаниште које се зове Превлака као и тај крај, али и Ксерксово по шаховом имену. Последња наша станица је Уранополис. Ми Срби зовемо га Уранопоље. Аутобуска станица је уз високу кулу покрај самог морског пристаништа. Одатле лађе полазе за Дафни. Кроз ово светогорско пристаниште мора проћи и од царине преконтролисан бити сваки посетилац изузев монаха. Они нису контролисани нити се од њих траже исправе. На станици неколико жена и људи сачекују сваки аутобус и нуде собе онима који траже преноћиште. Прилично је хладно. Неколико монаха и два цивила пођоше за средовечном женом. И ја се одлучих да пођем за њом. Неколико корака од саме куле жена нас доведе до ниске кућице. Шта ћемо овде, помислио сам. Али, како уђосмо, дочека нас велика одаја и претоварени монаси спустише ствари насред собе и поседаше са стране. И ми цивили учинисмо исто. Распреде се прича. Сви су монаси с том женом врло присни, као да су рођаци. Касније сам сазнао да сви они махом ту свраћају. Вероватно зато што им преноћиште мало наплаћује и чува им ствари. Ја добих једно мало сопче као гробче. Једва се провукох између кревета и зида. Оставих ствари и одмах се вратих у оно ве-
лико одељење да се угрејем. Пошто поседох мало, изађох да нађем неки ресторан и нешто поједем. Иако је ветар јако дувао и моћни таласи Егеја се ломили о кулу, добро сам се одморио. Већ у шест сати газдарица нас избуди. Треба се спремити и раније поћи на пристаниште јер брод полази тачно у седам. Тек кад изађох напоље би ми јасно да је до скора била бура и да се прилично утишала. Полиција је морнаричка. Прегледа пасоше и задржава их. Касније ћемо их добити у Кареји, престоници Свете Горе. Тако је било тада и све до пре неку годину. Данас се, после контроле, пасоши враћају. Ту одмах на броду. Тиме је посета у многоме олакшана. Бродић као већа дереглија са малом кабином за двадесетину особа. Ако има више људи остатак стоји напољу на ветру и некад их талас ошине. Срећом не беше нас много. Шест или седам нас срећника имало је да поднесе тај терет. Још пре поласка нешто ме је зачудило. У брод се улази без моста, директно преко ограде, а ветар љуља оно сироче као да је ивер. Сетих се нашег Дунава и оне строгости кад лађа приспе на пристаниште. Најпре се мост поставља, онда на мост стаје официр или сам капетан да га испроба, па тек потом пушта путнике. И кад путници сиђу и роба се истовари, пуштају се да уђу нови путници. На нашем Дунаву је тако било, а овде да те Бог сачува. Тако је било некад. У време мог првог доласка на Свету Гору нису биле тако бројне посете као данас. Данас су бродови велики. Примају аутомобиле и камионе и по новом правилу највише сто посетилаца
дневно. Али буде ту и оних који се на овај или онај начин шверцују, плус монаси и посебне групе и ето ти велике гужве. У новије време овакав бродић, чак и мањи, саобраћао је од Дафнија за манастир Симонопетру и даље за атонску пустињу Каруљу. Али је и он замењен. Једино са североисточне стране, из Јерисоса, још увек саобраћа сличан бродић и вози робу и путнике до Хиландара, Есфигмена и Ватопеда и даље до осталих манастира с те стране. Неко од Срба дао му је име врабац. И јесте врабац, није погрешио. Са стране Јерисоса море је јако немирно и игра се тим бродићем као с поморанџином љуском. Једино благодарећи вештом капетану Димитрију некако се стигне до одредишта. Кад туда путујем обавезно посматрам његово лице. По његовом изразу можеш да судиш како ствари стоје. О, колико нас је пута Димитрије својим изгледом уплашио. Дуго сам посматрао обалу начичкану стенама. Махом неко чкаље расте. Ретко где нешто маслина. Овде, онде види се по нека келија. После готово сата вожње упловисмо у пристаниште бугарског манастира Зографа. Како је било доста зграда и велика кула, а види се и црква, то сам помислио да је манастир. Касније тек дознао сам да је само пристаниште. Тога дана имао сам прилику да видим и сам манастир, али само из далека. Велика грађевина и можда најлепша на Светој Гори. Две године касније посетићу га и видети његову унутрашњост. Кренусмо даље. Ветар све јаче дува. Слабо обучен и без искуства на таквим путовањима
хтедох да се склоним у кабину. На први поглед учинило ми се да нема места. Сви стиснути један до другог. Ваљда сам јадно изгледао, па почеше да се збијају и да ми праве простор. Све сами монаси и један цивил. Разговор траје. Жустра препирка око нечег, изгледа само што се не почупају. Најзад онај цивил ме запита где идем и ко сам. Рекох му све по реду: да идем у Хиландар, да сам Србин и да живим у Енглеској. - Ево ти Хиландарац - рече човек на тачном енглеском и показа ми на чело стола. Тамо је седео отац Хризостом, висок монах, најбоље одевен, са хиландарском монашком капом која га чини још вишим. Направише ми место до њега. Прича се мало утиша, док онај цивил не поче поново. - Не замери нам. Ти си се сигурно одучио од оваквих разговора. Балканци смо ми. Не можемо без ларме. Тврде калуђерске главе. Свађамо се око календара. Неће да схвате да држава мора да се служи новим - рече и дискусија се још жешће настави све до Дафнија. Из кабине се ништа не види. Желео сам да погледам још који манастир на тој деоници, али ми није успело. Видећу их само после неколико сати јер ћемо се истог дана вратити назад. На пристаништу у Дафнију чека нас аутобус скрпљен од сам Бог зна каквих модела. Гужва при утовару. Отац Хризостом се некако снађе, па повуче и мене за собом. Једва најзад кренусмо. Машина поче да брекће узбрдо. Погледах у амбис и већ помислих на растанак са светом. Да најмање склизне у страну ни кости
нам не би могли повадити. Аутобус нас некако извуче до највишег врха одакле пуче видик на Кареју. С највише тачке пута почесмо да се спуштамо великом низбрдицом што ми се учини опасније него оно пењање. Прођосмо хиландарски конак на највишој узвишици у Кареји, па поред скита Светог Андреја, највеће овдашње грађевине, до самога центра. Ту сиђосмо. Ја и отац Хризостом ухватисмо одмах узбрдо до нашег конака. Величанствена грађевина с још неколико оронулих зграда уоколо. Кућа конака празна, хладна, нигде живе душе. Одавде поглед пуца на целу Кареју, до манастира Ивирона и до мора. Јасно се види како се у иверском заливу играју беличасти таласи. Има ли нешто лепше на овој Божјој земљи. Кратко се задржасмо. Само узесмо пошту и сиђосмо у Кареју. У Протату, општинској згради, добих дозволу. И код полиције свршисмо посао те свратисмо у ресторан на ручак. Амбијент стереотипски какав се пре сто година код нас у лепој Србији још могао видети. Још с врата удари мирис пасуља из кухиње, помешан с мирисом рибе и сирћетне киселине. Обедовали смо пасуљ. На води јер је Бадњи дан. По ручку изађосмо. Само неколико корака даље већ су путници улазили у онај исти аутобус који ће нас возити назад за Дафни. Одатле ћемо лађом до руског манастира Свети Пантелејмон. Много сам тога чуо за овај манастир, па ми срце поиграва од радости и знатижеље.
У СВЕТОМ ПАНТЕЛЕЈМОНУ У манастир Свети Пантелејмон стигли смо кад је ручак већ почео. Манастир је огромно здање са четири велике цркве и исто тако великом трпезаријом и небројеним параклисима, мањим црквама. Некад је овде, кажу, живело хиљаду и осам стотина монаха. Ту је и највеће светогорско звоно тешко једанаест хиљада кила и чувена Трепетарија са светима за целу годину, звана Календарска. Љубазни домаћин нас, какав је и ред у свим манастирима, позва за сто. Трпезарија је стварно огромна. Ипак, и таква тешко да је могла да одједном прими толики број монаха. Претпостављам да се обедовало у две смене. Како је било, то сам Бог зна. Посматрам простор са десетине и десетине столова и клупа. По зидовима небројено икона. Светитељи често и у природној величини. Помутио ми се ум када сам видео да при самом дну, средином трпезарије, за трпезом седи тек неколико монаха и нешто гостију и просјака. Зар некад толики сјај и богатство, а данас ова беда невиђена. Тако ме спопадоше мисли на Достојевског, Толстоја, Гогоља, Пушкина и друге класике велике и богате свете Русије. Њихове књиге сам као младић готово гутао. Дивио сам се мајчици Русији која је изнедрила такве величине, а сад видим ову агонију и предвечерје смрти. За обедом се јео боршч и још по нешто. Пробао сам само реда ради, али нисам могао да
једем. То неки приметише и почеше се нудити да ми донесу нешто друго. Извињавао сам се колико сам могао и кад су ми сузе провалиле не знам шта су помислили. Гледао сам у оне иконе и поново падао у плач. Сузе су му липе и нисам могао да се смирим. Отац Хризостом ме запиткивао и нуткао, али ништа нисам могао да окусим. По ручку, један монах малога раста, врло окретан одведе нас у велику цркву. Тамо смо целивали мошти Светог Пантелејмона и мало разгледали. Монах је био причљив, средњих година. Носи велику схиму, печат великог монашког подвига и свештеник је. После разгледања цркве одведе нас у своју келију на највишем спрату. Келија је с тремом налик птичјем гнезду. Напољу је било доста хладно и дувао је јак ветар. И у трпезарији беше хладно, а сад уђосмо у топлу келију са зиданом фуруном. Стигоше још два монаха, познаника оца Хризостома и поче послужење. Чај је већ уврио. Нађе се и мало ракије и неки посни колачи. Изабрао сам чај. Окреписмо се и после пола сата отац Хризостом оде с једним монахом неким послом, други се такође изгуби, а ја остах с великосхимником који нам је цркву показивао. Одмах по њиховом одласку он стаде да ми прича о својим подвизима. Изведе ме у један ходник, као на неку терасу где беше једна столица. Нађе неки штап, па седе на ону столицу: - Сваку ти ноћ ја, брате, проводим седећи тако с бројаницама. Молим се Богу и скоро редовно долази ми чорт. Ето, тако седим ја задубљен у молитву и у једном чујем кораке. Он
улази и ја чекам. Он дође и стане код тог стуба. Посматра ме дуго. Мршти се, негодује, па почне да ме моли да оставим бројанице. Ја изманем штапом да га ударим, а он ће: "Де, де, зар би могао, ти, великосхимник?" Знам, није паметно да се упуштам у разговор с њим. Није то добро. То могу само јаки духовници, али ми тешко пада да га пустим и да му ништа не кажем. Страшљивко један. Боји се крста и бројаница, а овамо се прави да је владар света. Некад га толико наљутим да почне да скаче као мајмун и тако побегне. Некад га и штапом распалим, а он не мари, па ја онда узмем бројанице и велики крст. Он покрива очи да не види и опет трчи према вратима. Прича ми и како изгледа. Описује. Ја му рекох да је исти као онај код Ивана Карамазова и он прихвати: - Исти, брате, исти. Он је свуда исти. Прекиде нас, срећом по мене, отац Хризостом. Већ се видела лађа из Дафнија, па смо морали на пристаниште. Силазимо широким ходницима. Све су њихове зграде прављене тако да је средином простран ходник, а лево и десно узидана фуруна за по две келије, Тако једна фуруна греје обе келије, а ложи се из ходника. Ходници су дугачки. Има у њима и по двадесет и више келија. Све исте. У зимско време монаси радо спавају на тим, како их зову, пећкама. Доста су дугачке и довољно широке. Најзад, ко је читао руске писце мора да зна шта су руске пећке.
Брзо смо сишли на пристаниште. Време се мењало. Мало, мало, па кратак пљусак и одмах потом ветар. После непуног сата вожње сиђосмо на зографско пристаниште. Ту нас је с мазгама чекао млади отац Данило. Мени дадоше стару мазгу. Везах за самар свој кофер и примих савет: "Мазга зна пут, научила је да иде напред и никако не трпи да је друга мазга испред ње. Не трзај је ни лево ни десно јер може да те збаци. Само је пусти и не управљај". Амин. Кренусмо. Поштујем савет, мада ми ђаво не да мира. По некад ми се учини да је неки путић бољи и благо је повучем на ту страну. Она се трзне тако силно да мало фали да спаднем, па дигнем руке и пустим је да ме носи где јој на памет падне. Море, није то ништа. Већа ме невоља снашла. Узјахао сам самар као да јашем коња, сав се раскречио као жаба, па крста пуцају. Време рђаво, моји сапутници заостали, а мазга жури ли жури. Не знам шта да радим од болова. И све тако док се на једној окуци не освртох за својим сапутницима. Гледам, они седе на самару са стране. Е, помислих, то ли је то. Наместих се како треба и одахнух. Али, ево нове невоље. Кад низбрдица наиђе хоћу да паднем. Муку мучим да се одржим. Некако догурасмо до Зографа, па скренусмо лево уз благу узбрдицу за Хиландар. Одатле се лепо види Зограф. Високо здање од белог, фино тесаног камена импозантног изгледа. Четврт сата даље наиђох на велико дрво с клупама около и ту сачеках сапутнике. Застадосмо да се одморимо. Отац Хризостом ми исприча да је мало даље, десно уз брдо испосница
Светог Козме Зографског и показа ми стену где се Свети подвизавао. Понекад је силазио довде да се сретне с људима и поприча ако је ко хтео да чује какву душекорисну поуку. После одмора ишли смо још донекле калдрмом и прилично широким путем док у једном не наиђосмо на беспутицу. Само узана стаза за једног човека или боље речено више таквих стаза које воде у истом правцу. И све тако док не изађосмо на висораван широког размака. Одатле се на даљини од два километра виде остаци неких здања. Зидине штрче у равници. Отац Хризостом ми рече да је то Хиландарско имање Прото неро (Прве воде). О том имању сам касније сазнао много више. На крају те равнице настаје велика низбрдица без стазе. Вода је разорила. Само овде, онде види се по који камен по чему се назире да је туда некад ишла калдрма, а сад само вододерина. Неравно, а моја мазга као балерина господствено извија тело подамном. Све бира како ће и где да згази. Мене с времена на време хвата несвестица, те на једној окуци искористих прилику, сиђох и наставих пешке. Пуче видик. У даљини морска пучина и силуета хиландарског скита Светог Василија с пристаништем и мало ближе Милутинова кула као украс у непрегледном зеленилу. Нешто касније у свој својој лепоти угледах и Хиландар. Исти је каквог сам га могао видети на разгледницама. Са Савином кулом у центру и једним од два кипариса који се високо извија изнад зидина, исте висине као и кула, ако не и мало виши. Моја мазга готово трчи и већ је добрано испредњачила. Не да се сти-
ћи. Вододерином најзад стигох до испод самог манастира. На задњој окуци је чесма Светога Саве. Прођох поред. Ту се раније освећивала водица. Стигох до улаза у манастир и мало подаље видех моју мазгу. Неки је радник већ растоварује. У самој порти дочека ме стари монах Димитрије. Био је распоређен на послушању код капије. Ту близу му је и келија била. Да се старина не мучи уз високе степенице. Одело на њему овештало, доста испрљано, брада запуштена, а панталоне у крпама. Закрпа на закрпу. Кад пођох да се по монашком обичају целивам, он се брани: - Немој, дете, немој. Фуруна ми пуши, па сам сав пун пепела. У то пристигоше и моји сапутници. Сви заједно одосмо до гостопријемнице на послужење, како се сваки гост дочекује.
ПРВИ СУСРЕТ С ХИЛАНДАРОМ Ево ме у нашој светињи. Бјел Вилендар насред Горе Свете. Темељ српске духовности и национализма. Отац Хризостом ме поведе до манастирске трпезе. Тамо нас дочека љубазни кувар Ангелис. Већ четрдесет година он бди да монахе и госте нахрани и укрепи. Док сам обедовао дође отац Арсеније, мој друг и сапатник из избегличких дана. Сусрећемо се поново након скоро петнаест година. Дуга брада мало сужена при врху,
висок и сувоњав монах. Вижљаст, као кад смо се растали при његовом поласку у светињу. Бадње је вече. Вечерас ће се служити полуноћница. Сутрадан је Божић. На Божић се сви монаси причешћују. Већ су били на исповести, па се уздржавају да много говоре. После јела отац Арсеније ме одведе у додељену ми собу. У фуруни је пуцкетала ватрица. Благост умерене топлоте ме запљусну. Отац Арсеније је журио у своју келију. - Одмори се и ја ћу те на време пробудити рече кратко и оде. Био сам мокар. Пресвукох се и како легох, тако падох у сан од умора и утисака нагомиланих као никад. Тачно у пола два пробуди ме мој Арсеније. На брзину се спремих и пођох за њим низ велике степенице, па неким ужим ходницима до цркве. Улазимо у светињу. Ја идем за њим и како не познајем ред пратим га и чиним што и он. То је најсигурније. Тако нећу погрешити. Црква се дели на три просторије. Прва је припрата цара Лазара. Она је накнадно дозидана и мало је нижа од остатка цркве. Кад се прође Лазарева припрата, дође се у Милутинову цркву, односно, најпре у његову припрату. Црква светога краља Милутина је виша за три степеника. С леве стране камених степеница је икона Мајке Божје, а с десне Спаситељева. Те две иконе се најпре целивају. Пред улазом у католикон, главни део цркве, са стране су исто - десно Господња икона и лево икона Мајке Божје. У католикону се најпре целива с десне стране икона за тај дан и икона Свете Тројице, па се враћа Тро-
јеручици, игуманији хиландарској. Пред њом се чине три земна поклона. Затим се целивају иконе лево: ктиторска Свети Сава и Свети Симеон, Свети Мина и Богородица, па кивот Светога Симеона, Света Три Јерарха и икона Светога Николе. Затим се дође до пола храма и поклони се свима светима са три појасна поклона. Поред икона Светога Саве и Светога Симеона само недељом ставља се Свето Јеванђеље. Целивају се још иконе апостола Петра и Павла, Псалмопојца Светога цара Давида, Светих тројице јерарха, Светога владике Николаја, Светога Димитрија, па икона Сабора архангела Михајла, две Богородице: Умиљење и Иверска и икона Светога Ђорђа. Седа се или стоји у стасидијама, специјалним храмовним столицама за два седаља, ниже и више. Следовао сам оца Арсенија који је стално ишао напред и заувек сам запамтио редослед. Богослужење је почело и ја заузех место у једној од стасидија. Отац Арсеније ме касније позва на исповест. Питао сам исповедника како да се припремим за причешће. Пошто сам већ два дана постио, рече да је за велики празник то довољно. Поготово људима који с пута долазе. Служба је била дивна. Певало је неколико младића студената теологије из Солуна, То су питомци Хиландара. Присутни су на свим великим празницима. Након Часова служена је Света Литургија. Служило је осам свештеника и ђакон. Сви у светлим, златосветлим одеждама. На крају литургије, нешто после седам сати ујутру, сви смо се причестили.
После Богослужења окупили смо се у великом салону краља Петра. Ова сала носи краљево име јер је он био донатор да се доведе у ред. Уоколо су канабета и сва је застрта ћилимима. Ћилими такозване пиротске шаре. Једна врло светла просторија. У њој је и копија Тројеручице. Сваки посетилац најпре целива икону Тројеручицу, а потом најстаријег епитропа. Тада је то био отац Мојсије, висока људина и један од најписменијих међу старцима. Одлично познаје грчки језик и главни је за кореспонденцију с властима. Лепо је било видети црнорисце како седају редом, или по годинама или, пак, како је ко у манастир ступао. До оца Мојсија седео је старац Никанор, Зосима, па остали старци. Онда млађи. И они по неком реду који сам још у храму запазио. Послужење се састоји од по чашице ракије, црне кафе и ратлука. Након једног сата чуло се кратко звоњење што је био знак за обед. Пошли смо у трпезарију где је све већ било постављено. Наглашавам да се у Хиландару, као уосталом у свим светогорским манастирима, једе двапут дневно. После јутарње и литургије је ручак, а после вечерње службе вечера. Пред вама су два тањира, по две чаше, кашика, виљушка и нож и салвета. Храна се доноси у великим чинијама. Топла је и свак себи сипа колико жели. У овалним тањирима је танко исечен хлеб. На одређеном размаку су бибер, крушена паприка, чачкалице и сирће. Све лепо сервирано и на дохват руке. Као у неком ресторану. Најпре се чита молитва, а онда сви поседамо и обед почиње. Неко од млађих монаха или искушеник за
сво време обеда чита из "Житија светих" или из "Канона" (правила). Храна је одлична. Нарочито је риба укусно спремљена. Има и воћа, јабука или поморанџа или које друго јужно воће. О месојеђу, управо кад није пост, изузев среде и петка, нађе се на трпези и врло добар овчији сир. Понекад буде и киселог млека. Оног густог као кајмак. Обавезан је бели лук и скоро редовно нека салата. У стакленим бокалима је чувено хиландарско вино. Пије се искључиво на знак звона. То чини епитроп или ко од свештеника. Пре тога никако. Ручак оглашава завршеним такође епитроп или свештеник лупањем дрвеном маљицом. Потом следи кратка молитва после обеда, па се сви повлачимо на одмор у своје келије. Настаје необична тишина. Само по неки посетилац, већином странац не навикнут на ред о празницима, лута около и завирује знатижељан. У три сата поподне је вечерња. Затим следи вечера, па повечерје. После повечерја, мада није пожељно, може с неким од монаха да се сретне и проћаска. Има изузетака између јутарњег обеда и вечерње. Све зависи како се ко снађе. Као нека бела врана ја сам био од почетка свима занимљив. Дошао човек из Енглеске, па су сви радознали да ме што-шта приупитају. Од раније сам се знао с оцем Арсенијем и оцем Симеоном и од скора с оцем Хризостомом, а и с осталима сам се брзо упознао. Тако је створен добар терен да се та познанства наставе док се будем бавио у Хиландару. Једноставно речено постао сам Хиландарац. Све ми лепо. Све потаман. Све ми показују и нарочито много соле о
легендама. Без тога монаси не могу. Имао сам жељу да се с оцем Митрофаном испричам. Међутим, он је био презаузет монашким обавезама. С њим, осим обичног поздрава при доласку, нисам прозборио нити слова. А занимало ме да питам много тога. Нарочито што се економије тиче. Поред грдних других обавеза, вођење манастирске економије било је још једно његово послушање. У то време, уз оца Мојсија, још је једини он знао грчки језик, у довољној мери да води администрацију. Отац Мојсије је био већ доста стар човек и једва је чекао да се курталише мастиљања и потпуно посвети молитви и духовним проблемима. Сви монаси и искушеници упослени су неким послом. Имају своја послушања, дужности одређеног трајања и редовно и ревносно их обављају. Једино канцеларијски посао изискује врло дуго и неодређено дневно и почесто ноћно бављење. Нарочито је то случај ако је човек агилан, с иницијативом и добрим схватањем значаја свога посла на упознавању нашег света из земље и дијаспоре с Хиландаром и његовим проблемима. После три дана разгледања и у главном излежавања, сусретох се с оцем Митрофаном. Након свршене Литургије он ме поведе у манастирску гостопријемницу. Њу је тада водио отац Арсенија. Пописмо по чај, па седосмо у манастирски џип и после два километра вожње стигосмо у виноград. Виноград је на мору, близу старог манастира Светога Василија и хиландарског пристаништа. Лепо се чују одјеци таласа. Време лепо, прелепо. Тога дана је у винограду
био само један старчић који је резао лозу. Замолих оца да ми да да нешто радим, као што ми је у писму и обећао. Спустисмо се до пристаништа да узмемо трактор. Беше то мали Фергусонов трактор, исти као што га у Енглеској имам. Само што је овај јако лоше палио. Тако је и сад било. Отац оде да донесе неко помоћно средство, а ја ти шчепам шрафцигер и ударим у батерију. Трактор загрме, а отац викну: - Шта уради? - Е, мој оче Митрофане, двадесет и пет година ја мучим исту муку, а ти ме питаш шта уради. Тек ти се ту раскрави отац Митрофан и даде ми да поорем велику њиву испод винограда засађену леском. Млад расад, стар већ две године, а слабо напредује. Чудим се да још и горе није. Како да напредује ако је зарастао у пиревину. Богата и порозна земља, а пиревина ту буја. Гора туберкулоза за сваку биљну културу не може се замислити. Ја почех да орем и кад узорах прву бразду и вратих се на почетак, отац ме заустави: - Опрости - каже - нисам ти веровао. Многи овде долазе, многи се хвале, а кад узму трактор за главу се хватам. Какво знање, какви бакрачи. За најмањи квар морам да шаљем напоље на оправку, а то папрено кошта. Нарочито се за фрезу плашим. Тако ме исхвали и оде да се поздрави са старим Вајом, оним чичицом који је пословао око винограда. Тај добри човек је годинама резао виноград. Рађало је не може бити боље.
Орао сам два дана. Након тога удари киша, а затим празници. Кад празници прођоше, отац Никанор, тадашњи епитроп, замоли ме једном приликом: - Брате мој, помагај. Чуо сам од оца Арсенија да се разумеш у сечење стакла. Стотину има полупаних. Висина велика, а ветрови бесни. И људи не пазе. Зима љута, а то је у гостинским собама. Да нам се не смеју људи што имамо картоне на прозорима. Алата има. Затражи од оца Арсенија. Даће ти. Ја радо пристадох, али од алата не беше ништа. То је била нека старудија, да те Бог сачува. Морао сам да се снађем и некако га турпијом дотерах. Срећом елмајз за сечење сам понео из Енглеске. Као да сам знао шта ме чека. Тако сам за неколико дана све искрпио. Оно што ме чудило јесте да су им прозори и на највећој висини, под самим кровом, направљени тако да се крила отварају споља где стално има ветра. Морао сам да молим неког јачег да ми поскида крила и кад завршим да их поново обеси. У Србији с краја деветнаестог века законски је било забрањено да се на јавним зградама прозори споља отварају. Но, добро, посао се приводио крају. И опет мало, мало па сам морао да прекидам због празника. Први пут дошао сам само на месец дана, а јануар је пун празника. Време брзо прође. Сутрадан по Светом Сави морао сам на пут. Тога дана је и отац Митрофан морао послом у Солун. Добро се поклопило, помислио сам, да се изразговарамо. Ипак, уз пут смо врло мало времена имали за разговор. Његове везе с
људима тако су велике да му људи ни на лађи не дају мира. Тек увече у Солуну у хиландарској кући имали смо нешто времена за разговор. Нарочито смо о економији причали. Многе ствари су ми биле нејасне. Прво моје незадовољство био је виноград. Велики је и млад. Ускоро ће дати први род. Чудило ме зашто је тако посађен да не може трактором да се обрађује. Чуо сам и то да се монаси жале на врсте грожђа. Испоставило се да ни отац Митрофан није био задовољан виноградом: - Разни саветници су у сабору утицали на одлуке. Признајем нисам се снашао. Нисам имао искуства. Од почетка је било грешака. Већ у старту смо погрешно поставили бетонске стубове, па смо касније један део морали да заменимо дрвенима. Кад је сађење почело посетио нас је писац Добрица Ћосић. Он је имао искуства у садњи винограда и самном је садио неколико дана. Одмах ми је, баш као и ти, ставио примедбу да су редови сувише густи и да трактор не може у виноград. Али, нажалост, за поправке је било доцкан. Старци у сабору за то нису хтели ни да чују, те је тако и остало. Годинама је стајао тај проблем нерешен. На крају, уз грдан трошак, морали смо по један ред да избацимо. Тако је остало пола од засађене лозе. Има ту још једна тежа грешка. Кад се мустра за лозу добијала сви смо могли да бирамо, а ни један од нас ништа о винограду није знао. Није било помоћи. Хтело се да се свачија жеља испуни, па отуд толике разноврсне сорте.
У то време много се причало о Ћосићевој посети Хиландару. Како је садио виноград и како је трактор и друге справе поклонио. Већина тих прича празне су и нетачне. Али ко да заустави новинарска наклапања кад у ојађеној Југи има једанаест хиљада наклапала. Море, да је само о томе писано, па и ђене-ђене. ХИЛАНДАРСКА ЈЕСЕН Око сваког дрвета као тепих Лежи жуто опало лишће. Остале голе гране. Лоза свукла своје рухо око Хиландара. Остала нага стабла и гране платана. Па ипак зеленило осваја. Ловор, кипарис, бор И мноштво другог растиња На Светој Гори, На југу Балкана. Час сунце као усред лета, Час облак покрије тамом Као ноћ просторе Хиландара, Час опет сунце обасја храм, Милује зидине предака славних. Ходочасници, деца Светог Симеона и Саве, Широм Србије славне, са свих страна Свакодневном посетом поздрављају Његова здања и храм. Као Јаирова кћи Срби се буде из сна.
На радост светитеља српских, Предака наших славних Што су нам зидали ова здања, Пробуђена као некад Србија славна, Господу нека је хвала!
МОЈЕ БАВЉЕЊЕ У ХИЛАНДАРУ И КАРЕЈИ Пре моје коначне одлуке да за навек останем на Светој Гори, Хиландар сам посећивао дванаест пута. Бавио сам се овде од једног до осам месеци, тако да се у тих дванаест долазака накупило пет целих година. Грци су ме два пута јурили са Свете Горе. Тринаести пут, 1988. године, остао сам за стално. На крају те године, у осамдесет и првој години живота постао сам искушеник. Године 1994. примио сам расу и монашко име Јован. За својих дванаест долазака никад нисам долазио као туриста или ради каквих сличних намера, већ сам увек по нешто радио. Да помогнем колико ми је Бог снаге дао. За исто то време у три маха радио сам и у Кареји. Прве године радио сам у Хиландару. Више дана оправљао сам сломљена стакла на гостинским собама. Посао захтеван и напоран. Није ми било лако. Кад се то завршило орао сам неке ливаде и њиву са засадом лешника испод винограда. Јануар је по обичају прошао више у празницима него у раду, па сам брзо морао натраг. Уз
обећање да ћу се сигурно вратити у јесен. Њихова је обавеза била да припреме нешто да не би ленствовао, а знали смо да посла има за десет, ако не и за педесет људи. Међутим, кад сам у јесен поново дошао, опет сам им поправљао прозоре. Па потом изнова орао неке ливаде. И, како ми се савио раоник, а нису могли убрзо да набаве нови, то ме отац Митрофан позвао да му помогнем у Кареји. Те године отац Митрофан био је Прот. У хиландарском конаку нагомилало се послова да те глава заболи. Најпре сам прозоре оправио. Окрпио и офарбао столарију. Потом поплочао два клозета и патос у кухињи и свршио многе друге ситније послове. Тако је било други пут. Током моје треће посете опет сам најпре у Хиландару радио. И као по неком правилу, опет ме отац Митрофан позвао у Кареју. Такав редослед послова био је и током моје четврте посете, надаље сам само у Хиландару радио. Током моје треће посете отац Митрофан је на хиландарском конаку у Кареји оправљао део другог спрата, па му је била потребна помоћ. У питању је десна страна зграде коју Руси нису стигли да доврше кад су због рата све напустили и у Родину се вратили. Уопште је много посла било у хиландарском конаку. Таман кад завршиш једно, нађе се друго. Кухиња је била у страшном стању. Патос дотрајао, црвоточина сама. Прозори неофарбани, иструлели. Ако се не пази и прозор на време не затвори, ветар ће однети читаво крило. Слојеви и слојеви фарбе отпадају после сваке кише.
Све се поткоруши од влаге. Клозети у очајном стању. Све дотрајало, старо. То је само што се тиче послова унутра. Споља је требало још и више радити. Нарочито је калдрма пред кућом тако лоша била да људи ноге поломе. У подруму је вода годинама лежала. Само благодарећи томе што је зграда зидана каменом и темељи добро урађени није се ширила влага. Ту у подруму вода је многе ствари упропастила. Чуо сам да је у згради конака некад живело шест доктора монаха. По тој причи ти руски доктори справљали су неку врсту лека и паковали га у бочице од по педесет грама. Таквих сам бочица нашао неколико хиљада и можда десетак хиљада налепница. Била је и цела тона књижица с упутством за коришћење тога лека. Све пропало, па сам морао да изнесем на гомилу и спалим с другим упропашћеним стварима. По другом извору. радило се о чудотворној иверској водици која је у тим бочицама пакована и слата у Русију за лечење болесних и нероткиња. На поприлично високој згради конака осам је олука потпуно иструлело. Из њих се вода слива право у подрум, а канали за одвод запушени. Под калдрмом су, па ништа није могло да се уради без рада на калдрми.
ЖИВОТ У КАРЕЈИ Кареја, престоница монашке републике Свете Горе. Овде је седиште манастирских канцеларија и конака свих двадесет светогорских манастира, изузимајући манастир Кутлумуш који је у самој Кареји. Хиландарски конак је на највишој тачки, као на осматрачници. Некад, пре Првог светског рата на том су месту биле три велике руске келије. Једна је потпуно уништена. На темељима те зграде почива тераса пред конаком са стране мале баште. Друга је зграда у распадању. Трећа је наш конак и у сасвим је добром стању. Та зграда је и најкасније сазидана. Сваки камен је тесан и потпуно једне величине. Легенда или стварност је да се цео материјал у царској Русији спремао и лађама довозио на Свету Гору. Висине је два спрата с великим подрумом испод целе зграде. Оно што је најзанимљивије на том терену јесте цистерна за воду. Никако нисам могао да утврдим положај извора који је пуни. Је ли тај извор ту негде близу или од некуд даље долази, то никад нисам сазнао. Изванредно је јак. Вода тече у великом млазу без престанка и зими и лети. Најбоља вода на Светој Гори. Њоме се снабдева велики број келија. Јако је питка, право здравље. Довољна да залива башту од неколико хектара и поред овога што сада снабдева. За време мог бављења у Кареји раније успостављени поредак није се мењао. Тај поредак
у многоме је зависио од гостију. У то време сви посетиоци Свете Горе морали су најпре да сврате у Кареју. Да у општини плате улазну таксу и добију дозволу за обилазак манастира. Као и данас та је дозвола важила четири дана. Поред тога морали су да се пријаве полицији. Неретко би у Кареји остајали да ноће, а почесто и по неколико дана обилазили околне манастире, скитове и келије и враћали се опет да се одморе и за пут припреме. И тад је у самој Кареји, у неколико гостионица, било места за смештај путника, али то је обичном нашем свету било скупо, па се довијао како је знао и умео. Сваком је хиландарски конак био отворена кућа. Све је овде било организовано као у манастиру. Послужење, обед, преноћиште и остало. Гости би остајали једну ноћ, а ако је бура или киша и који дан дуже. Сви манастирски конаци у Кареји, па и наш конак имали су човека задуженог за те послове. Он је кувао, поспремао собе и радио друге домаћинске послове. У нашем конаку дуже време домаћин је био Грк Аврам кога су наши људи, ко зна зашто, звали Ђорђе. Аврам је најпре скоро четрдесет година радио у Хиландару, па су га, кад је остарио и више није био за тешке послове, послали у Кареју. Обедовало се у кухињи. У њој се кувало на великом шпорету, а јело за столом за којим је могло да седне шеснаест особа. Храна је сервирана као у хотелу. Два порцуланска тањира, нож, виљушка и кашика, две чаше, једна за воду, друга за вино, салвета. Сланици обавезни, со, бибер и туцана слатка паприка. Четири бока-
ла с водом и четири литарске флаше с вином. Јело се износило у четири чиније од доброг порцелана. То у случају да је супа или неко чорбасто јело. За гушћа јела коришћени су велики овални тањири. Хлеб је служен у плетеним корпицама. На челу стола седео би отац Митрофан, па редом гости. По положају и старини. То већ отац сређује. Сасвим на зачељу је наш "телохранитељ" Аврам с испупченим стомаком и грао кецељом. Уштогљен и званичан. Његова је улога да јело послужује. Како шта и кад треба, али и да седи за столом и с гостима обедује. За њих је Аврам имао свој кантар. Много јешне није волео, а ни оне који се маше за трећу чашу. Кад би се то десило поглед му се мутио, а отац Митрофан би му дискретно давао знак: "ако, ако". Аврам би на то севао очима, љут. Кад би изнео боље јело, није волео оне који би се двапут послужили. За трећи пут већ би га шлог стрефио. Уз прву чашу вина друштво би започело разговор, али је много пута телефон звонио и отац Митрофан би морао у канцеларију. Понекад би се то десило неколико пута током обеда. За тај телефон сам оца често критиковао, а он би се бранио: - Е, да нисам монах и да не носим расу било би по твом, овако, не иде. После завршеног ручка Аврам преузима. Хвата млађе госте, мангупе, како их је звао, да распреме сто и оперу судове. За то време он би још по нешто кувао за познате госте и оне који би учествовали у дискусији. Често се остајало до дуго у ноћ. И поред тога, отац Митрофан је
редовно устајао у два сата по поноћи да испуни своје монашко правило. Кад је Аврам пензионисан, на његово место је дошао Коста. Човек без фамилије, боем, тешка пијаница. Проблематичан и на своју руку. Био је и неки надри-фарбар и сваштар. Кад је дојадио оцу Митрофану, заменио га је особењак Грк Антоније монах. Завео је неки чудан ред једења да од глади свима крче црева. Не знам зашто отац дуго није реаговао, па сам му се зато и подсмевао: - Ако ти нико и не дође главе, умрећеш на оваквој храни поред Антонија. Спремао је Антоније себи по нешто, спремао, није да није. И неку добру штрудлу је месио. И тек кад не би могао другачије, уделио би мени и оцу по парченце. Често сам га виђао док врши монашки подвиг. Метанија на простирци широм отворених врата келије. Прави ред у конаку био је док је радио Аврам.
АВРАМ ИЛИ ТИ ЂОРЂЕ Аврам или Ђорђе, како смо га ми Хиландарци звали, мој је вршњак. Кад смо се први пут упознали имао је као и ја шездесет и четири године. Доселио се од некуд у Јерисос. Има супругу, сина и две ћерке удате у Солуну за добре трговце. Имао сам прилику да упознам мужа млађе ћерке. Честит и племенит човек. Кад је
Аврам отишао у пензију још му је била жива баба. Болесна жена, тежак шећераш и још, како ми се Ђорђе пожалио, не слуша докторе, једе слано и слатко и сатире колаче. Тај зет што сам га упознао често га је обилазио и помагао. Нарочито кад је баба умрла и Ђорђе почео још више да побољева. И сам је био шећераш. Свраћао сам му понекад. Намучио се сиротан. Неколико година пред пензијом више није могао да се хрве с огромним бачвама у хиландарском подруму. За време првог свог мандата у Кареји отац Митрофан га је повео са собом да кува и поспрема. Ђорђе је био одличан кувар. У то време посете манастирима нису биле тако бројне као данас, али су биле свакодневне. Отац и Ђорђе су се током претходних година толико зближили да су с мало речи један другог разумели. Ђорђе је своје карејске обавезе схватио јако озбиљно и с истом озбиљношћу их испуњавао. Понашао се као неко чије је задужење да бди над оцем Митрофаном упоредо с дневним обавезама. С друге стране отац Митрофан се бринуо за њега и помагао га као најрођенијег. Често сам у доконим часовима седео с Ђорђем уз црну кафу, док би он надзирао јело на шпорету. Понекад би ми се пожалио да га отац Митрофан не слуша: - Не пази се. Они мангупи из амбасаде плету мрежу око њега, а он ништа. Дознао је да су намеравали да га киднапују и ништа није предузео. Разни људи овде долазе. Има таквих који
никакви верници нису, па се плашим, пратим им сваки корак. - Е, мој Ђорђе, тешко је то - саветујем га ја – ту ти ни пиштољ не вреди много. Ако човеку желиш да нанесеш зло, има много ефикаснијих начина за то. - Шта, бре, шта - узнемири ти се мој Ђорђе. - Па, ето, Ђорђе, оно његово трчање на проклети телефон, како га ти зовеш. И јесте проклет. Кад је обед често по пет пута устаје са стола. И ту је кључ. Седи мангуп за столом и, као бајаги, јури мушице. Тако само неприметно у тањир с јелом спусти отров. За десет минута отац Митрофан је мртав. Хвата ти се мој Ђорђе за главу: - Јесте, јесте, брате Вито, никад ми то на ум није пало. Луди Ђорђе, може, може. А, чекај ти, голи сине. Добар и паметан човек. Толики свет трчи да се с њим поразговара. Е, мој Вито, какав ти ту свет не долази. Немци ми мало и досадише. Знају да добро немачки говори, па како који на Атос дође право њему трчи. До дубоко у ноћ остају. И из емиграције му долазе. С њима ми је лако. Дивни људи. За време рада у Кареји Ђорђе је неговао лозу на горњој и доњој тераси. Добро однегована лоза, зна се, добро грожђе даје. На годину Ђорђе добије по шест стотина литара вина и одличну комовицу. Марљиво је и са знањем радио, као да своје ради. Прави домаћин. Топио се од милине кад би га хвалили за вино и за куварске мајсторије. Много нам је недостајао кад је у пензију отишао. Све је подивљало. Лоза запу-
стела. Бујнију вегетацију од те на терасама нисам видео. И отац Митрофан је био вољан да му помогне: - Види, Ђорђе, како расте трава као из воде. Купи десет јагањаца овнића, порани их и кад одрасту продај. Послушао га Ђорђе. Купио десет јагањаца и угојио их у грдне овнове. Угојио и осам продао, а два оставио за касније. Једном приликом су обојица негде отишли из Кареје. Отац Митрофан послом, а Ђорђе на неки дан до куће. Али ми за овнове није казао. Кад се смркне овнови сами одлазе у склониште поред конака. Ја сам тога дана био у великом послу и на њих нисам обраћао пажњу. Видим с прозора трчи отац Инок и зове ме сав задихан. Ја за њим, кад иза куће, овнови упали у кречану. Добар мраз је био, а они су ноћ у залеђеној кречани провели. Једва смо их извукли. Видело се да су тешко оболели. Срећом да је истог дана стигао Ђорђе и поклао их. Месо је морао нешто јефтиније да распрода. Пожалио ми се: - Доста су били слаби. Мислио сам да их поправим и добијем који грош више. Е, мој Вито, где је танко ту се кида. Нема Аврам среће. За Божић оде отац Митрофан у Немачку, а Ђорђе у своје село да с родбином празнике проведе. Зна Ђорђе да је мени због шећерне болести потребно свеже воће. И било га је у конаку, али у брзини заборавио да ми каже где држи кључ од те собе. У селу је остао до Нове године. Следећег дана вратио се сав брижан и већ са врата почео
да ми се правда за воће. Био је спремио добар ручак, а гости још не пристижу. - Волиш ли мушмуле - пита ме. - Волим, Ђорђе, волим. Како не бих волео. Само ако су зреле - одговарам му, а овамо у црну земљу да пропаднем. Све сам ја то, од првог до последњег стабла, претходних дана обрстио. Идем за њим до прве воћке као осуђеник. Знам тачно шта ће се десити. На том високом дрвету остало је нешто мало мушмула. Као за лек. Идем, прснуо бих у смех и да се само окренуо прочитао би ме као књигу. Кад виде огољену воћку он само диже руке увис: - Ауф, ауф, Грци, Грци, проклети били. Бре, бре, бре све покрадоше. Ја се уозбиљио, па му кажем: - Не секирај се, Ђорђе, то мора да је неки сиромашак. Милионер сигурно није дошао. Било шта је било. - У бре, Вито, а ја мислио да те обрадујем снебива се Ђорђе и прстом ме позива да пођемо даље. Код следећег стабла још гора сцена - ауф, ауф, Грци, Грци, па да макар ово мало дрво оставише, а оно ни једна за лек. Проклети били. Те године оправио сам канале и наместио олуке. Онда сам прешао на калдрму. То су тешке плоче од црвеног камена тврдог као кремен, величине седамдесет са четрдесет сантиметара. Све су целе, само су на песку биле, па вода однела песак испод њих. Најбоље би било, размишљао сам, да се ураде са слабим цементним малтером. Посао спор и тежак. Гледа ме Ђорђе, па ће сажаљиво:
- Бре, Вито, тешко је то за једног човека. Поготово за тебе. Слабашан си. Лакши од једне плоче. Волиш ли грашак? - Како да не волим, Ђорђе. Само да није млад. Ту Ђорђе поче да ми слади како може да уготови јело од грашка јаче од било каквог меса. Нахвали га и оде да спрема. Ја радим свој посао и осећам мирис грашка који се полако шири. Осећа се, мислим се ја, чак до Протата. У том изађе Ђорђе с кесом у руци. Мора у продавницу. Рече ми да припазим на ватру и промешам јело и, ако треба, додам повремено по мало воде док се он не врати. Таман он замаче за капију, ево ти служитеља из Протата. Води неког Немца дугајлију, савио се као гудало. Служитељ ми гестикулацијом објасни да је човек пао у Протату и једва се повратио. Ту Немац проговори енглески, те се ближе упознасмо. Послао га отац Митрофан да се мало опорави и одпочине. Под вињагу испред конака донесох му ћебе и јастук и он леже да се одмори. Изнесох му по обичају кафу, ратлук и ракију да га послужим. Извиних се послом, па како сам имао спремљен малтер, одох да га употребим. После краћег времена дође и Ђорђе. Гладан Немац удише опојни мирис из кухиње и пита какво је то јело. Цео дан није човек јео, па му беше мило кад чу да је грашак. Већ шести пут је на Светој Гори. Професор је у пензији. Дуже време познаје оца Митрофана и посећује га у задње две године. Изгледало је да смо те вечери с гостима завршили. Ђорђе ми каже да грашка има толико
да ће га бити и сутрадан, али само за мене да ме укрепи за рад. Не лези враже, дођоше пред вече још четворица. Сад већ настаје главно. На Ђорђевом лицу сам јасно видео љутњу. У почетку беше нека фина супа, па се прешло на грашак. Ретко се ко послужи два пута супом, али кад Ђорђе унесе топао грашак, он испуни просторију мирисом и изазва отварање апетита. Признајем да ништа укусније у животу нисам јео. Ретко ко да се не послужи двапут, а Немац, Богме и трећи пут. На Ђорђевом лицу се оцртавала љутња. Мада је исто било и кад су се људи по други пут послуживали, трећи тањир Немца потпуно га изобличи. Отац Митрофан га смирује погледом. То није први такав случај. Ја одавно знам те њихове безгласне разговоре и они ме забављају. Слатко би се насмејао кад отац одговара главом и очима: "дај, дај човеку". Кад се вечера завршила отац Митрофан оде послом у канцеларију раније него обично. Ја сам међу првима устао с трпезе. У то време читао сам "Књигу о Милутину" и брзо сам се упутио у своју топлу келију. Легао сам у кревет и дохватио се књиге, кад ето ти Немца. Жали се да му је Ђорђе дао хладну собу. Страхује за здравље после оног шока у Протату. Видим човек је у невољи, скочих, узех своје ствари и радо му уступих своју собу. Мислио сам преспаваћу то вече у његовој соби, а кад сутрадан оде, вратићу се опет назад. Немац убрзо дође за мном и извињавајући се замоли ме да се вратим. У мојој соби су два кревета па да мало ћаскамо.
Пристадох. Дуго смо се разговарали. Кад сам се као и обично пробудио око шест сати Немца већ није било. Рано је кренуо пут неког манастира. Обукох се и мало нешто прочитах. У седам ће отац завршити своје уобичајено богослужење, па да попијемо чај. Одем у ону хладну собу по своје ствари које претходне вечери нисам стигао да назад вратим, кад тамо мојих ствари нема. Сиђем до кухиње и скувам чај. Ево и оца Митрофана. Уз чај му се пожалих. Он се насмеја: - То ти је Ђорђе ствари склонио мислећи да су Немчеве. Хтео је да га казни за три тањира грашка и четврту чашу вина. Остави мени да ја то средим, немој ништа да му причаш, посрамиће се. Тако и учинисмо. Кад сам после ручка дошао да се мало одморим, моје су ствари биле на кревету. Али није испало све како је отац мислио. Ђорђе ми се сав црвен у лицу неколико дана извињавао: - Бре, Вито, опрости. Мислио сам за твоје ствари да су од онога крмка што поједе онолики грашак. Хтео сам да га казним. Овај наш Митрофан је ко задушна баба. Много мази ове мангупе што се вуку по Светој Гори. Мек ко врућ лебац. Ти људи би ти очи извадили. Понекад, док би Ђорђе спремао ручак, отац Митрофан би сео за сто да се малчице одмори од писања и телефона. Ђорђе би то једва дочекао. Хитро би приставио лонче за чај или кафу да послужи старешину. Отац је волео да се у тим часовима с Ђорђем мало нашали. Само да би чуо оно његово: "и бре, бре, оче Митрофа-
не". Тако, у једном разговору поставих ја безазлено питање оцу о начину живота Грка на обали. То су скромни људи - прича отац - кад сам дошао у манастир стари су ми монаси причали о томе. И сам сам понешто од тога видео у Јерисосу. На месту оних модерних зграда некад су биле чатрље. Испред чатрља пружала се велика вињага и правила ладовину. Сећам се две куће. Видео сам како лети старци леже само у гаћама и кошуљи и уживају у хладу док сунце пече. Све ознојени спавају. Пробуди се тако човек, поред њега нож, а на диреку надстрешнице виси по неколико риба, поприлично сувих. Одсече два, три парчета меса и са мало хлеба заложи, па натегне суд са водом. Мало се протегне да исправи ноге, па опет легне. Стари причају да су позамашне рибе, док није било оволике моторизације, пливале у великом броју тик уз обалу. Биле су толико мирне да си могао руком да их хваташ. По природи су слане, тако да се на диреку у две полутке лако суше и не нападају их мушице. Као пастрма су укусне кад се на јаком грчком сунцу добро осуше. Дуго Ђорђе ћути. Понекад и сам потврђује. Али кад отац рече да сељаци нису спавали на кревету, поче да негодује: - У, бре Митрофане, немој, бре. Сад га претера. Међутим, ни овај не попушта: - Шта немој, то сад ко бајаги нема, има, Ђорђе има - и као пример наведе му неку породицу из Јерисоса коју су обојица знали.
Ђорђе није волео комунисте зато што су га 1944. године тукли и повредили му ногу и сигурно не би живу главу извукао да им није побегао. Одвели су му брата свештеника у шуму и убили га. За њим је остало троје сирочића. Кад је Ђорђе пензионисан, приликом долазака на Свету Гору, обилазио сам и њега и давао му по неку пару. Тако је до предзадњег доласка било. Последњи пут сам га видео како у цркву иде полуслеп. Шећерна болест је учинила своје. Ослабио је у лицу и потамнео. Ускоро сам чуо да је умро. У пензији, док је још по мало могао да ради и жена му била жива, чувао је неколико коза. Слабовидан, једном приликом оклизне се и падне у некакав бунар који није имао сантрач. Срећом жена му је у близини разговарала с неком својом другом и чула запомагање. Освртала се и освртала и никако да види од куд глас допире. Најзад се сетила да га је последњи пут видела код бунара. Појио је козе. Притрчи ти она бунару, гвири доле, а Ђорђе је грди седећи на некој попречној греди за коју се закачио: - Шта бленеш у мене! Дај ми тај конопац и зови неког да ми помогне.
ЛУТАЊЕ ПО КАРЕЈИ Причао ми је отац Митрофан да Хиландару у Кареји и околини припада 25 келија, да су слабо насељене и да у њима једва има један до два монаха. Ни до данашњих дана ништа се значајније није променило. Само у једној келији има нешто више монаха, њих око двадесет. Има и таквих келија које би могле да приме и далеко већи број монаха. Таква је келија испод самог хиландарског конака, поред пута за Протат. То је огромна зграда са четири спрата, с почетка XX века савремено грађена железом и бетоном. Ту је некад, кажу, живело 80 монаха. Сада је напуштена, без прозора и врата. Сва у распадању. Већину тих келија и ту велику више пута сам обишао. Чудио сам се тим руским неимарима који су сва та здања подигли. На Светој Гори Руси су својевремено били у великом броју. Како се тврди преко 5000 монаха. Овде је терен јако стрм и подзидаван је терасама. И наш конак је сав у терасама. Терасе су некада биле пуне воћа и поврћа, лозе и сам Бог зна шта све ти предузимљиви људи нису гајили. У удолици под брегом имали су, види се по трагу, млин на води. Ко зна чега још ту није било. Све ме то привлачило да погледам, али како су зграде зарасле у шипражје и коров, многима се није могло прићи. У Кареји је и хиландарска велика шума. Пред смрт оца Митрофана тачно је утврђена и
више нема нагађања. Постоје записани подаци, али ми нису доступни. Цифра се креће од седамдесет до седам стотина хектара. Пред Божић једне зиме пао је врло велики снег у Кареји. Како је била недеља одлучио сам да прошетам и обиђем ту шуму. Причали су ми људи да највећи број стабала расте из пањева. Нарочито ме то интересовало да видим. Сеча се обавља сваких 18 година. Кад избију нове младице поткрешу се и оплеве после неколико година остану само јаки изданци. Њих неколико на пању. Чудновато, ништа се даље не ради. Расту сами. Кад се дрво сече из пањева ничу нови изданци и ти пањеви иструле и за неколико година претвориће се у ђубре и то одлично храни нова стабла. Кад зађеш међу то дрвеће ноге утањају. Идеш по снегу као по облацима. Идући том лепотом занео сам се и загазио дубоко у шуму. Већ сам се добрано удаљио кад сам пропао у некакву рупу пуну житког блата, муља и сатрулелог лишћа. Све је било под снегом и ту рупу никако нисам могао да видим. Имао сам дубоке чизме, али сам упао у дубину повише појаса. Неколико сам се пута упињао да изађем и опет бих се нашао у муљу. Озбиљно сам се уплашио. Само благодарим једном жбуну што сам се извукао. Мокар до сржи и прљав, чизама пуних муља, ојађен журио сам у конак и гледао да се ни са ким не сретнем. Срећом по мене соба ми је топла, фуруна до плафона, а цепанице од метра. Брзо сам се пресвукао. Претходно сам се чаршафом осушио, па заложио купатило за купање. Хвала Богу, нисам боловао. Права срећа јер сам пола са-
та журио да се што пре дохватим конака. Ваљда ме то и спасло. У велику руску келију испод хиландарског конака, четвороспратницу у распадању, одлазио сам више пута. У то време у њој је живео стари монах Румун. Од младости је живео с Русима. Радио је тешке послове и све их надживео. Као последњи становник овог здања ту је и окончао свој тежачки живот. Остављао је утисак потпуно срећног човека. Његово лице је то говорило. Љубазни старац. свуда ме је водио и све ми показивао. Дуго ми је причао о жизњи јунака руског рода: Видиш та четири велика стуба - упирао је прстом у високе бетонске стубове на улазу у келију - ти су их људи за једну ноћ поставили и изиграли тадашњи закон. Управо, нашли су рупу у законику по коме власт не руши оно што се потпуно доврши за једну ноћ. У дну зграде је велики ходник који се пружа целом дужином зграде. Право до двери храма Свете Тројице. У то време много што-шта је већ фалило. Ни помена није било од намештаја. - Што било харашо све однели - каже ми монах на лошем руском. Све развукоше, како то Ђорђе каже, проклети Грци. Чак и прозоре и врата. Само још по нека врата стоје на својим местима. Огромна су, па нису могли да их употребе. У једном великом одељењу, ваљда је била нека пријемница, изгребане фреске. На средини, од разноврсне монашке одеће, направљен је прави бунар. Све је постављено тако да се по врху виде знаци до-
стојанства већих монашких чинова. Иста та одећа могла се запазити на њему кад празником оде у неку грчку келију која тога дана слави. За наредни празник носио би другу расу са целим декором. Такав је био његов протест што су руски монаси у великом броју враћени у Русију. У тој рупи и зими и лети старац је спавао. За разлику од келије црква је остала недирнута. Ту ми се допала једна огромна икона с руским ликом. Плави Христос. Светлост усред те велике туте. Био сам пријатно изненађен и када сам обилазио спратове. Без иједног прозора и врата зјапи опустели колос. Средином води велики широк ходник. С једне и друге стране монашке су келије. По старом руском обичају једном фуруном греју се две собе. Кад сам унутрашњост тих келија погледао било ми је јасно да су ти људи, удаљени од своје родине, хтели да ураде нешто типично руско. Пећи су велике циглом зидане. Кад се наложе, комотно може да се борави у топлим келијама. У њих су трпани огромни пањеви и, како ми стари прича, кад има жара само је један пањ довољан. Ако се два или више ставе много брзо горе и праве велику топлоту, па не може да се спава. Стари би, кад је време лепо, узео нешто са гомиле одеће, обукао и сео испред зграде у дивљину која се уз зидове пуже. Право је чудо како се није плашио змија којих овде доста има. Чита старина и одмара се. Поподне стално негде иде на вечерњу. Мање у протатску цркву, више у неку келију. Тамо обично по нешто и кусне, попије чај. Петком је парастос, па буде ма-
ло кољива и то је њему довољно. У два сата ноћу редован је у некој од келија, све време до окончања литургије. Ретко кад се не освећује жито за тај дан, пошто је скоро сваки посвећен неком свецу, осим Госпојинских празника. И ту се нађе нешто да се заложи и чај попије. Понешто и од гостију добије. И келиоти му редовно нешто пруже. Тако стари живи као птица на грани. Занимљиво је било његово облачење. До повише колена у неким дроњавим чизмама. Како су то Руси носили, саре од грубог црног сукна, а доле кожа. Изнад тога увије по неколико струка крпетина од монашке одеће и увеже дебелим канапом, па обуче подрасник и расу, како већ за тај дан нађе за сходно. И све у циљу протеста. Волели су га људи и помагали. Његов живот је текао као мирна река. Потпуно безбрижно. Отац Митрофан је једном приликом седео испред конака у друштву гувернера. У то време била је војна влада и гувернер Свете Горе је био пуковник. С тим човеком је отац Митрофан био у великом пријатељству. Он му је несебично помагао да реши многе манастирске проблеме. Том приликом спазили су старца како на сунцу чита и пожелели мало да с њим поразговарају. Лепо их је дочекао. По војнички, стојећи. Гувернер га пита за родину и има ли вести отуд. - Немам вести али сам чуо да је тамо игуман неки Сауческо и да је општежиће завео, па
онда мора да је добро - рече старина, па се обрати оцу Митрофану: - Чуо сам, оче Митрофане да се осушила лоза Светог Симеона? Је ли то истина? Кад га отац увери да то није тачно, он кликну: - Спаси Бог - и прекрсти се - знате, нема општежића и још нам само фали да се лоза Светог Симеона осуши па, спаси Бог, пропаде цела Света Гора. Кад сам пети пут посетио Свету Гору доброг старца из руске келије више није било међу живима. МОЛИТВА Господе Исусе Христе, Кад ноћас са Крста сиђеш свога И на престо свој седнеш О деснују Оца, И ако те мој род Свакога дана распиње и ружи, Ради деце мале И светитеља рода мог Који пред тобом клече и моле, Ипак милостив буди Јер му је ум помућен И не зна шта чини. Пастира нема народ мој. Ум му очисти, Језик укроти, Мир подари, Муку ублажи
И слабе оснажи Да ти служе Господе милостиви.
ЧИКА ЂУРА И ЊЕГОВА ПРИЧА Жао ми је што ни до данашњих дана нисам успео да видим унутрашњост цркве у скиту Светог Андреја. Покушавао сам више пута, али нисам имао среће. Човек који је имао кључ од цркве био је одсутан. Нисам могао срцу да одолим. Лутао сам около загледан у то здање с високим куполама начето пожаром. Силазио сам и у провалију иза скита и стајао без речи загледан у дело неимара. Дубок и стрм процеп. На таквом терену Руси су изидали неколико тераса високих по неколико метара. Зид, па поравнато, па опет зид. Негде три, негде четири терасе. Зидови од тешког камена, дебели. Тврдо и неразрушиво. Некада су на тим терасама сађене баште, сад се до неба дигао коров. Јадна наша православна Русија. Зграде су исте као наш конак, па није без основа прича да се материјал заједнички лађом довозио. Сав тај материјал био је унапред сређен и вероватно нумерисан, те су тако мајстори по бројевима камен слагали. Чудо је и како је тај исти материјал копном транспортован. Море је десетак километра удаљено. Треба и три висока брда прећи. Отац Митрофан је доста о томе знао. Ваљда је и понешто читао. Углавном, рекао ми је да је за тај посао било ангажовано неколико стотина мазги. Мазге су те-
глиле тешке товаре с брда на брдо и грдни радници из околине Свете Горе нашли су овде парче хлеба. Кад је Свети Пантелејмон зидан на хиљаде радника је радило. Сваких петнаест дана долазио је брод с храном за монахе, али и за околну сиротињу. У дугачким редовима људи су чекали за помоћ. Пола џака хране и по дукат сваком. Чика Ђура је један од оних људи који без Свете Горе нису могли. Често је у Кареју свраћао. Радо сам слушао његове светогорске догодовштине и доста лепог научио. Пожалио сам му се једном на моју злу судбину у вези скита Светог Андреја. Причао сам му да никад у светоандрејску цркву нисам ушао, нити сам кога од монаха нашао, мада сам их дуго тражио. Чика Ђура ми рече да ни сам с тим монасима дуго није имао среће, да се дуго мучио и на крају их једва нашао и исприча ми једну по мало фантастичну причу. "У Француској сам чуо од руских избеглица да у скиту Светог Андреја живе још четири остарела монаха. Намеравао сам још од раније да идем на Свету Гору и добро ми је дошла та информација. Из Француске сам понео поздраве руске браће. Кад сам на Свету Гору стигао најпре сам пошао те монахе да тражим. Дуго сам их тражио без успеха. Лутао сам преко три сата по запустелим зградама и пао у очај. Кад сам, по ко зна који пут, био код источне зграде, близу садашње школе, уђем ти опет решен да још једном детаљно све прегледам. Зграда се отегла, нигде краја. Негде око њене половине чујем ти-
хо певање. У то време је почињала вечерња, па сам помислио да су то они. Нисам се преварио. Само неколико метара даље навирим кроз полуотворена врата и угледам чудновату сцену. Четири старца у монашким ризама, грдне људине, седе на неким полуниским столицама и тако седећи врше Божју службу. Један од њих кадио је такође седећи. Кад ме угледаше прекинуше службу. Испричах им укратко ко сам и откуда идем и кад им предадох писмо од браће Руса, они се просто озарише радошћу. Оставише службу и поведоше ме у неку повећу трпезарију која им је и за кухињу служила. Све је унутра запуштено, али њихова љубав наткриљује сваку запуштеност. Царски ме послужише и слатко се исплакасмо над овом безнадежношћу, али још и више за догађаје у родини. Лију старци горке сузе. Два доктора и два инжењера. Ту су скоро тридесет година. Боли их. Одавно овде не иде како треба. Нема млађих и већ се сада ближи крај свему. Знају они то добро. - Кажите нашој браћи све што сте видели и осетили овде. Молите их нека пошаљу људе иначе ће све у грчке руке прећи. Много је тога већ и припало њима. Такав је закон на Светој Гори. Већ се увелико спуштао мрак. У страху да сам људе одвојио од обавеза стао сам да се извињавам. - А, ето њичево, имамо ми времена. Овакви какви смо више лежимо него што ходамо, па нам сан на очи не долази - рекоше и при растанку ме одведоше у један собичак и подигоше ка-
пак с некаквог буренцета. При светлости свећа сину још јача светлост. Сјактиле су драгоцености годинама скупљане. Све сами жутаћи. Пуно буренце. Узмите, узмите, помогните се и за услугу кажите нашој браћи за нашу жизањ и све ово што сте код нас доживели. Дете, осетио сам такав бол у грудима као никад у животу. Грунуле су ми сузе и нисам могао реч једну да проговорим. Читао сам руску литературу, занимао се за руске класике, схватио лепоту и душу руског бића, руску величину и сада видим ову агонију. Не знам како сам се с њима опростио и појурио у мрак. Као да ме нека невидљива сила понела и као да сам чуо глас: 'Бежи, бежи, ово је предвечерје смрти'. Тек доцније кад сам на конак стигао и по вечери на починак отишао сетио сам се оног што су ми на растанку рекли: - За годину, две нас неће бити и као што хијене лешеве развлаче и ово ће бити развучено. Тако је и било." * * * Чика Ђорђе је чудна појава. Право име му је Ђорђе Рош, али смо га ми из емиграције звали чика Ђура. Његов отац је пореклом био Француз. За време Обреновића градио је железницу у Србији и толико заволео Србе и Србију да је у нашој земљи остао да живи. Не знам је ли имао женске деце, али знам да је имао три сина и да су сва тројица били учесници првог светског рата. Чика Ђура је с Јашом Љотићем
био на војној академији. Године 1915. у одбрани Београда био је млади командир чете код мајора Гавриловића. Остао је жив, али тешко рањен. Неки је немачки виши официр обилазио страшно разбојиште и међу мртвим и рањеним војницима наишао на младог тешко рањеног потпоручника. Одмах је наредио да се рањеник однесе у болницу и скренуо пажњу да му се сачува живот. Био је дуго на лечењу и пошто је излечен послат је у заробљеништво. Кад је после рата решавано питање ратне штете чика Ђура је био тумач. И кад се ратна штета наплаћивала у натури био је на тој дужности. С браћом је после рата имао велике послове. Сам ми је рекао да су при градњи панчевачког моста у делу гвоздене конструкције и они имали удео. Пошто је био инвалид у другом рату није узео учешће. Био тумач. Много ми је причао о раду и помоћи Милана Недића српском народу. Жалио је што смо ми Срби брзоплети и не умемо трезвено да решавамо велике проблеме, него свак на своју страну вуче. Као тумач имао је могућности да с извора дозна многе поверљиве информације. Дознао је и то да су српског крволока из Ен-де-ха-зије Павелића Немци желели да смене јер им је до грла дошао, али српска неслога је многе могућности, па и ту осујетила. После рата преселио се у Аргентину. Причао ми је о високом друштву у коме се у тој земљи кретао. О Стојадиновићевој погодби с Павелићем. У Аргентини је имао велики посао, модерну вилу с луксузним намештајем, лимузину. Кад је осетио да Перон губи власт
чика Ћура се на време измакао, спасао подоста имовине и вратио се у Европу. Најпре у Француску, па се пред крај живота скрасио у Грчкој. Живео је на обали егејског мора у малом пристаништу Уранополис, на самој граници са Светом Гором. Чика Ћура је био велики пријатељ Хиландара. Када је седамнаести пут кренуо да посети Хиландар, сео је у лађу и већ после десетак минута вожње напустио овај земаљски свет. Жеља му је била да буде сахрањен у фамилијарној гробници у Београду, али се Конзул устезао да то одобри. Хиландарци се озлоједе, па га из Уранополиса понесу да сахране на Светој Гори. Лађа само што беше одмакла од дока, кад у том стиже ауто из амбасаде и људи с обале наденули у вику да се брод врати. Али Хиландарци љути нису хтели за то ни да чују. Донесу га у Хиландар и ту сахране. И данас на хиландарском гробљу стоји споменик с именом - Ђорђе Рош. Нисам сигуран ко му је споменик подигао, само знам да му је на сахрани био један брат из Швајцарске. У Београду његова је фамилија имала две велике куће и породичну гробницу. Мислим да му је супруга, тетка Љубица, била Холанђанка. Било је то једно племенито створење. Није јој било лако с чика Ђуром и његовим вратоломним идејама. Био сам њихов гост и осетио сам дивну породичну хармонију и велику љубав. Чика Ђура није знао за умор. Писао је предивна писма. Његова су писма красота Божја. Свако слово је било на свом месту. Линије у најлепшем красопису. Ретко виђеним стилом
писано. Написао је и штампао једну књижицу. Причао ми је о породичном плану да се у Грачаници на Косову изгради стални Сајам. Али до реализације тог плана никад није дошло. Сулуди рат је све спречио и 27. март нам је одсекао главу. Показивао ми је нацрт тог старог плана сав озарен неким духовним надахнућем. Сећам се једног занимљивог сусрета с чика Ђуром. Пред његово пресељење у Грчку, а уочи моје четврте посете Светој Гори, пише ми отац Митрофан да обавезно свратим у Уранополис до њега да би му помогао да се лакше смести. Лако сам нашао његов стан, али њега тамо није било. Изашао је у шетњу, како ми рече газдарица куће. Тражио сам га дуго и нађох га тек навече око десет сати. Пошто поседосмо мало у стану, позва ме да обиђемо његов плац. Успут ми је пун одушевљења причао о својим плановима. Хтео је да прави кућу какву је у Аргентини имао. Причао је у заносу као да је младић. Као да није на крају осме деценије. Носио је неку велику батерију али без потребе. Беше чиста месечина и све се лепо видело. Морска површина је бљештала. Ту на лицу места још детаљније ми је представио план фантастичне грађевине и ја сам се обрадовао као младићу коме предстоји још најмање пола века живота. Мило ми је било да сретнем тако борбеног старца. После тог разговора до дубоко у ноћ нисам могао да заспим. Размишљам, знам много људи од шездесет и нешто више година. Сви пустили стомаке, у сало се завалили, забили се у фотеље ни локомотива их не би померила. Буље у телевизију дан и ноћ,
а овај старац се не да, иако му је нешто ослабио ход. Хоће да живи као младић. Такав беше добри чика Ћура. * * * ВАЗНЕСЕЊЕ У бујно време свакога божјег лета Названог бујни и цветни мај За чудо је господ изабрао Кад се на небо узнео. Забезекнуто мало стадо Простих рибара галилејских Чудом ободрио и снагу дао, За вечност припремио.
ЕПИСКОП ДУШАН У трећој години мојих долазака на Свету Гору у Кареји је пао велики снег и потрајао много дуже него обично. Монаси хуче - пропаст света. Од гостију ретко ко да дође, али некако једног дана дође групица од четворице људи. Двојица школованих, а с њима неки ђилкош довео Душана, човека који није умео да се снађе у туђем свету, па платио том пробисвету да га жедног преко воде преведе. Тај Душан био је старац од својих седамдесетак година, али крепак. Аврам изнесе послужење и он поче да се жали на своју тешку судбину:
- Платио сам овом човеку који уме да се снађе да ме до Хиландара доведе. Да се ту нажалим шта ме све у животу задесило. Тамошњи свештеници, па и сам епископ више терају шегу самном него што слушају моје жалбе - кука Душан на епископе, на свештенике, на цео свет знаш, имам ти ја нешто на души. Имао сам бабу као што је и ред човеку. Поживесмо заједно добро као млађи, а кад пребацисмо шездесету разболе се сирота и умре. Али како умре? Те последње ноћи будила ме више пута и тражила воде да пије и ја устајао и доносио јој. И ето ти пред зору опет воде тражи: "Жедна сам, Душане, ко брата те молим не љути се". Ја као за инат не хтедох да устанем и ко зна шта сам јој све ружно рекао. Окренем се зиду и заспим. Знаш, ништа нисам радио. Грицкам своју пензијицу и нигде ми се не жури. Устајем доцкан, негде око седам. И тад се у исто време пробудим и зовем жену да устане и скува кафу. Сирота се слабо кретала, али је кафу могла да скува. Зовнем је неколико пута. Не одазива се. Продрмам је, она ко клада. Скочим, црни и несретни Душане, па она је умрла. Лепо склопила очи као да спава. Од беса и страха почнем да запомажем из свег гласа. Дотрчаше људи. Ја сав дрхтим. Показујем на сиротицу. Тад сам први пут видео како човек за тренуће ока одлази. После сахране постао сам други човек. Никад ти ја нисам као други људи у цркву одлазио, нити сам попа за суву шљиву уважавао. Сад сам почео редовно цркву да посећујем. Чак и прилоге дајем, али ме нешто гони да се против неправде попова џапам.
Мој ти поп у почетку беше пажљив, док ево, од неког времена, низашта ме не зарезује. Е, нећеш, велим себи. Знам ја да и над попом има поп, па ти почнем да обилазим свуда где епископ служи, не би ли се некако њему пожалио. Неколико пута ми се посрећи да му неправду поповску испричам. Међутим, он потпуно као да је глув, све брани попа. Видим ја да ту нема вајде, те пођем по манастирима да се пожалим каквом познатом и од народа поштованом старцу. Па и ту ти, несрећник, наиђох на неразумевање. Чак ми се учини да истерују шалу самном. Не вреди ми уопште да им се обраћам. Почеше на крају да се отворено шегаче и да ме називају борцем против попова. Један ми с подсмехом рече: "Бог с тобом, ко је још с поповима на крај изашао, него се ти мани ћорава посла и као човек се смири". Не могу ја тако. Није Душан луд као многи што поповима попуштају. Идем још у Хиландар, у светињу над светињама. Ваљда ћу тамо истерати правду. Како сам чуо тамо живе свети људи који правду на меру деле. Припремих се за пут, нађох човека и платих му да ме доведе. Никад ти ја нисам ни по Србији путовао, а камо ли по туђим државама. Исприча нам ово несрећни Душан из Србије, коме су људи због чудног разлога лутања по црквама и манастирима наденули надимак Епископ. Док је трајало невреме у Кареји је боравио два дана заједно са својим водичем. Кад се невреме стишало отац Митрофан их пожури да стигну у Хиландар за празник. Још једном ти се Душан приправи на пут да осваја истину, али га
при поласку сналажљиви Аврам скоро заповеднички нагна да му нацепа неке пањеве по мери шпорета. Посматрао сам га док је радио. Зачудила ме снага и вештина с којом је тај тежак посао радио. Мало сам се с њим поразговарао. Наишао сам на тврд орах. Он Тита у небо диже и велича. Кад нас чу, онај његов водич ми очима скрену пажњу да прекинем разговор и у првој повољној прилици ми каза: "Не вреди с њим о томе причати. Он вам је дугогодишњи пензионер и то није старачка пензија него нека врста инвалиднине. Имао је неку државну службу и после месец дана се на послу повредио. Држава му дала ту пензију и сад је већи комуниста од Тита. Све то што ради, у њихову корист ради. Досађује људима, па им је и догорчао". Не знам како се код хиландарских стараца провео, али знам да се није дуго у манастиру задржао. Већ после два дана је напустио Свету Гору.
ХИЛАНДАРСКА ЛИТИЈА Пуно је догађаја у Хиландару који човеку остају за вечно памћење. Нарочито се први сусрет са светињом памти. Ипак, оно што стално остаје у сећању као свежа успомена, чак и кад се понавља, јесте Ускрс. Ништа тако дубоко не надахњује човека као овај празник. Душа се купа свакојаким лепотама и радошћу. Сваки тренутак времена испуњен је неким посебним на-
дахнућем. Вече је некако посебно, јутро је некако посебно. Чудо Божје! С првим зрацима јутра буди ме пролећна свежина. С околних брда кроз прозор моје келије окренуте истоку навире мирис цвећа што га гони источни поветарац. Тишина је. Само се чује песма птица ранилица. Позив на заједничко јутрење. Као ревносни монаси што будилицом буде оне спорије да се сви заједно сједине у хору монаха на богослужењу. По свим знацима литургија је почела. Јасно ми је лењом да сам опет закаснио. Облачим се брзо и јурим у храм. Портом промиче тишина и нека молитвена милина и свежина пуна пријатних мириса. Лак поветарац покреће лишће и милује гране два кипариса, симбола оца и сина који сједињени љубављу, вером и милошћу Божјом подигоше овај дивни манастир. Да се српски род у векове напаја духовним даровима што их Господ дели онима који му се од срца обраћају, кају искрено и помоћ траже. Срећа моја још не беше литургија почела. Само што је проскомидија завршена. По обичају о Ускрсу свештеник са светим јеванђељем и крстом у рукама стоји стрпљиво лево од целивајуће иконе и чека да сви присутни целивају. И ја прилазим и целивам, па се враћам Тројеручици и редом целивам иконе и кивот Светог Симеона. За обе певнице су гости, млади богослови придошли да заједно прославимо Васкрсење. Поред њих још је доста других људи, мирјана и монаха и сви су они тако испланирали свој боравак у Хиландару да неизоставно присуствују васкршњој литији која следи одмах
после литургије. Сви се милошћу Божјом стекли да доживе нешто што је мали број људи имао прилику да доживи. Пред крај литургије већ се осећа празнична ужурбаност оца Василија. Он одређује људе за ношење барјака и фењера и брине се о стварима потребним за литију. По свршетку литургије формира се чело литије. Сасвим напред је отац Агатон с иконом Васкрсења Господњег. За њим иде барјак и два фењера с упаљеним свећама и одмах затим двојица носе по кофу воде и везу босиљка. Иза је свештеник и ђакон с кадионицом. Портом се разлеже појање из грла снажних младића и његов ехо се уздиже до под манастирске кровове. Појање прати звоњава звона које потеже ревносни црквењак, млади отац Јефрем. Пред улазом у порту Хиландара је чесма обележена крстом. Ту се по обичају врши освећење водице. Сунце је скоро у пуном сјају. Својом пробуђеном топлином купа окупљене ходочаснике. Уобичајено се гости првог дана Васкрса разилазе, а ево их сада, чини ми се, у много већем броју него што их је јуче било. Сливају се пред чесмом ко зна од куд. После кратке молитве освећена је водица и литија креће даље путем до следећег крста испод костурнице и цркве Благовештења. Док се васкршња песма разлеже пролазимо поред гробља објављујући уснулима Васкрсење. Кроз неколико минута проћи ћемо испод стене у којој је верни ревнитељ цркве, Воја Билбија, још док није постао ђакон, исклесао фигуру Светог Симеона Мироточивог. На
том месту се пут рачва и дужи његов део води до Јовањице, а други, краћи после мало јаче од стотину метара спушта се до Мале Богородице и даље поред пирга Светог Милутина до источне обале и скита Светог Василија. Затекао сам се ту кад је Воја пронашао неки комад гвожђа, мало га зашиљио, испео се на стену и стао неуморно да клеше љути камен, за неколико сати из камена су се појавили обриси светитеља. У још неколико наредних посета Воја Билбија је довршио своје дело. Сада нас Свети Симеон као жив са стене посматра. Дочекује сва чеда своја придошла у Свети Хиландар да се испуне божанском љубављу и благодаћу. Сасвим близу, украј пута за Малу Богородицу, други је крст. И овде следује освећење водице, па се наставља даље до Богородице старим калдрмисаним путем који је некад водио до пристаништа. Стари монаси причају да је некад, кад је братство било бројније, литија ишла до самог мора или барем до крста цара Душана. У новије време литија се носи до места до кога је чудом Божјим на магарету приспела хиландарска чудотворка икона Пресвете Богородице Тројеручице. На том месту данас је међу високим кипарисима и цвећем смештена капелица посвећена овом догађају. Ту се врши главно освећење. Сунце је одскочило и мирис цвећа још више испуњава ваздух. Како и не би кад је с десне стране блага узвишица под засадом цвећа усађеног и збијеног у предивну слику. Као ћилимови што су их некад ткале српске девојке. Само се по неки чкаљ види и по који млади кипарис све тамо до густе шуме. С ле-
ве стране, на великој низбрдици све до потока, простире се стари маслињак чију старост нико не може да утврди. Преко потока уздижу се висока брда с ретким дрвећем које је јесенас свукло своје старо рухо, мада је гора већим делом под дрвећем зеленим током целе зиме. Па и оно добија ново пролећно и васкршње рухо. Пред почетком смо маја. Све је свечано обучено. Распевала се природа. Живо је, живо. Ври од поја птица и зујања инсеката. Све се слило у једно с васкршњом песмом. Изнад врхова брда круже два орла. Као позвани да украсе ову лепоту. Као да и сами желе да учествују у литији која се приближава Богородици. Дивна ми се слика јавља и поређење се само намеће. На једној страни ова празнична с монасима и ходочасницима у врту Богородичном и друга слика док је Богомајка била међу апостолима и првим хришћанима пре две хиљаде година. Све је около оживело. Као да цела природа устаје да поздрави мајку Најсветијег, Богородицу заштитницу свих који јој с вером прибегавају. Мало ниже, на самој кривини пута, као завеса расцвао се ред багремова, па изгледа као да је ту крај пута и иза те завесе нема даље. Господе, каквом си лепотом украсио врт Мајке Божје за ово славље. А Она у свечано обучена као жива држи чедо на десној руци и дочекује нас као да нас грли. И док служба тече, мисао ми се јавља - Господе Благи, толико векова Благословена дочекује и испраћа светогорске ходочаснике.
Мој слух је слаб и само чујем арију песама похвале Њој која је Најблажега родила. Скрушен, с пажњом пратим појање. Наједном видим жутоцрног бумбара. Свечарски је одевен. Пресијава његова сомотска одежда под зрацима сунца. Трепери око дивне црвене булке. Сав радостан, Богом дан да и он улепша славље. Господе милостиви, мањи сам од мрава да све ово разумем. Приђи ми у помоћ. Већ је крај службе и скоро последњи стижем пред свештеника да испијем гутљај освећене водице и примим благослов и нафору. Господе, све си премудро створио и за све време одредио. Теби слава и хвала во вјеки, Амин. ВОСКРЕСЕЊЕ Свуд около Светог Хиландара Обучена брда зеленилом, Олистало около растиње. Сваки кутак шарени се цвећем И свуда се песма птица ори. У пуном је јеку пролеће. Све је спремно за велике дане: Воскресење праведног Лазара, А затим Цветна нам недеља Кад је Господ у Јерусалим стигао Да ту свесно свој живот положи, Што је људском роду несхватљиво. Па Велика Страдална недеља: У Четвртак Велико бденије Кад се чита дванаест Еванђеља,
Па жалосни Велики Петак Кад луд ветар свету гаси лампу, А за Петком Жалосна Субота. А најпосле свеопште радости: Воскресење Христа разапета. Христе Боже, Ти Васкрсли Сине, Сети нас се са Твоје висине. Дај мом роду да једном прогледа, Да се сети шта је некад био, Да се врати вери Немањића И да слогом пред тобом засија. За зло своје никог да не криви И не тражи помоћ у другога, Већ у себи и брата до себе.
ХИЛАНДАРСКИ ИСКУШЕНИЦИ За време од тридесет и нешто година боравка на Светој Гори и у манастиру Хиландару срео сам и упознао нешто више од стотину искушеника. Углавном младићи у најбољим годинама да се упишу у књигу монаштва. Међу њима је било чврстих људи, Богом одабраних и обдарених, упорних и неуморних. Али и оних слабих за које се на првом кораку могло видети да су пошли као була у јагоде. Махом погубљени мамини и татини синови не свикли ни на какве животне тешкоће и обавезе. Све лењо и недисциплиновано и сам Бог зна како су се на тај корак одлучили. Такви су се врло брзо враћали у пређашњи живот. Редак је случај да је неко из-
држао два или три месеца, па би нечујно нестао из манастира. Било је и таквих који су се трудили и остајали и по више месеци. Буде по неког да и годину састави. На крају се, под бременом тешког манастирског живота, ипак одлучује за световни живот. Међу њима је било и таквих који су због тешког живота у Хиландару одлазили у Србију и, мислећи да је тамо монашки живот лакши, себи манастир тражили. Истини за вољу ноћне су службе тамо лакше, однос с народом приснији, а и храна је могуће боља. Тачно је и то да се монаси у Србији боље сналазе. Често се у тамошњим манастирима нађе мањи рибњак, понешто живине и свежих јаја, па стадо оваца или крава за млеко и сир. И све је тако на дохват руке. У већој мери и народ долази и као дар нешто умешено доноси. И сама јела су по српски спремана и далеко укуснија. Још по негде манастир узме неку старију жену да им кува, па куд ћеш боље. Све су то разлози за одлазак одавде. Или напросто људи одлазе у мајчицу Србију због страног света који овде све више наваљује. Од тога броја искушеника готово једна трећина била је школованих. По неко је издржавао дуже и чинило се да ће тај за увек остати. Такви би савладали појање и навикли се на ноћне службе. Скоро па да се замонаше и наједном се спакују и врате у свет. Свакојаких случајева има. Најмање је оних који до краја издрже искушенички стаж и замонаше се. Известан број, пак, узнапредује и учини се човеку да ће доживотно у манастиру оста-
ти. Такви прођу као искушеници и ако нису отишли за време искушеничког стажа, онда напуштају манастир после монашења. Жеља им је да се повуку у самоћу, налазе себи келију и тамо свијају своје монашко гнездо. Упреподобе се с бројаницом и ретко када се Хиландара сете. Понеки дођу на неку од великих манастирских слава и извиде се с братством или кад им понестане средстава за живот, па од манастира скромну помоћ траже. Ти пустињаци живе од милостиње или од рукодеља. Бројанице и крстове праве или тамјан или свеће и по трговима у Кареји или Дафнију продају. По неки стигне и до Солуна или Атине. Већина су сналажљиви у том послу. Воде помало луталачки живот и само један део њих ретко напушта своју келију, ревнује за Христа и доследан је свом монашком подвигу. Доста Хиландараца у разговору о искушеницима никако да се сложи у броју оних који су за задњих тридесетак година боравили у Хиландару. Неке бројке иду и до преко 200 што ни у ком случају не одговара правом стању и доста је претерано. Памтим и такве људе који су у тренутку желели да постану монаси. Без икакве припреме и најаве и увида у тежину искушеничког стажа. А о Божјем призиву и да не говоримо. Махом су то стари и добри Хришћани који у грађанству имају разне проблеме због којих би све оставили и преселили се у манастир. Познајем два таква случаја мени блиских људи.
Врло карактеристичан је случај мога кума. Из његовог случаја може добро да се види колико је живот у манастиру у самом зачетку тежак. Осамдесетак година, ожењен, без деце. Супруга богомољка. Она га је и повукла да по њеном калупу буде Православац. Добра особа као што се ретко где среће. Помало уображени болесник, па због тога никад ништа није радила, што је за појам емигранта у Енглеској несхватљиво. Било како било, одавно, можда више од пре двадесет година, разговарали смо да ће једном доћи до тога да се пред крај живота обоје преселе у манастир. Она је рачунала на то да ће је сестре манастира Ћелије радо примити као великог поштоваоца и добротвора. Мој кум је размишљао о Хиландару. Саветовао сам му да, ако стварно жели да се замонаши, испроба себе и на неко време дође у Хиландар и утврди може ли да се навикне на манастирски живот. Био сам искрен с њим. Говорио сам му да су многи покушали и нису могли да издрже. Чинило ми се из ранијих разговора да ће кренути пут Хиландара одмах после пензије. Тада је човек још увек способан да у манастирским пословима буде од користи. Међутим, то се није десило. Једног дана Велике недеље бануо је изненада у манастир ненајављен и отишао право оцу Василију, тадашњем епитропу. Испричао му је чуда над чудима. Он има пара, њему не треба много. Њему је пензија довољна. Можда га је и отац охрабрио да такву одлуку донесе. Углавном, кад је стигао ја сам био у башти. Отац Василије ме одмах обавестио о његовом доласку.
Пошто сам имао неодложан посао рекао сам оцу да ћу бити у својој келији за један сат и да га тамо доведе. Кад је стигао прошла су већ три сата. Сав беше успламтео од усхићења. Није ручао. Причао је с оцем Василијем и напричао му пуна кола. Мало се код мене одморио, послужио и нешто јео. Ту већ беше време да наставим посао у башти, а он оде на вечерњу службу, па ће после, какав је већ манастирски ред, на вечеру. Кад сам се с посла вратио, само што седох, он бану на врата: - Куме, шта да радим? Ја сам оцу Василију свашта обећао. И ту поче да ређа шта је све напричао. У трпезарији није могао ни да лизне манастирску храну. - Шта ћу, куме, ја ову њихову храну ни у ком случају не могу да поднесем. Како се због шећера сам храним, имао сам већ нешто скувано, па сам му поставио да једе. Било га је срамота што је био брз и тако лудо причао фантазије. Гледао сам да га умирим. Рекох му да је тако што могло и да се очекује када се у непознато уђе неприпремљен. Кроз неколико дана је отишао иако је имао визу за месец дана. Никад ми се више није јавио. Памтим још један сличан случај. Пре неку годину, такође ненајављено, обрео се у Хиландару мени добро познат зубар. Живео је у Швајцарској са женом и двоје деце, ћерком и сином. Одрасли и независни људи. Несретник. Жена га
је, уз прећутно одобравање деце из куће избацила. Мио мој друг. Последњих дана рата у Србији, у борбама око Ваљева, тешко је рањен у главу. Избио му метак седам зуба. За чудо Божје остао је жив и рана му лепо зарасла. Изгледа да су те околности и биле повод да студира стоматологију. Диван сусрет. Након два дана обиласка манастира дошао је до мене да се озбиљно поразговарамо. Хтео је у монахе. Пријатељски ми је отворио срце. Већ је оболео од рака и болест је брзо напредовала. Казао сам му оно што сам морао да му кажем. Због малог броја монаха манастир није у стању да негује старе и болесне. Манастиру требају здрави људи способни за рад. А и сам ми се пожалио на храну: - Нисам се - каже - навикао да сам кувам, иначе бих некако и остао. Овако, с овом храном не могу. Сам је схватио да је његов боравак у манастиру немогућ и отишао је. После неколико месеци примио сам вест да је умро. Ето каквих људи и каквих све људских судбина има у овој долини плача.
ПЛАНИРАЊЕ, ПЛАНИРАЊЕ Приликом прве и друге моје посете Хиландару гледао сам да осмотрим шта би то могло малим трудом и с малим трошковима да се уради за манастир. Као прво запазио сам неке запуштене кутове који дају ружну слику манастиру. Нарочито сам правио план за башту и неговање извесног поврћа које би допринело бољој исхрани. То би обогатило трпезу, а коштало би много јефтиније од онога што се купује. Од планираног у башти доста тога се успело. Нисам могао да убедим манастирску управу да се више обрадиве површине искористи и да би на том плану постигли потпуни успех. А средства стоје под руком. Земља добра, воде има у изобиљу. Недостаје само нешто прикључака за трактор, а и то би се могло у кратком року средити. Мислио сам да те прикључке за свој новац купим, као што сам за башту понекад чинио, али није ми се дало. Право је богатство Хиландар данас. Земље има као ниједан манастир на Светој Гори. Према том богатству мало је обрађених површина. Неколико хектара, а четири-пет добрих трактора. Кад сам у Енглеској код газде радио, на 200 хектара обрадиве земље имали смо само два трактора и један шпедитер с једним штајерским коњем. Још приде 65 крава музара, преко 100 говеда на паши и 700 свиња. И све се стизало.
У почетку башта беше права џунгла. Једва сам је некако довео у ред. Ни воде није било довољно. Пластичне куће ни једне. Средином баште целом њеном дужином био је пут. Ту је земља тврда и расте ливадска трава, махом пиревина. Никад као млада није кошена, него ако се неко и сети да је као зрелу покоси само јој тако семе преко целе баште расеје. Нарочито је запуштана пред наступање зиме, па тад, и кад би ко хтео да покоси, због влаге не би могао. Поред саме баште тече поток. Никада није чишћен, пун је муља и затрпан. Преко зиме се излива. У том делу тока урасла је трска и ухватила дубоко корење. Змија на сваком кораку. Поред потока велики платани. Високи преко тридесет метара. Пола баште с те западне стране је под сенком у касним поподневним часовима. Од зидина манастира, на већем делу једне половине баште, пада сенка до десет часова пре подне. Ипак, највише ми је жао што нисам успео да их убедим да с обе стране пута, од Мале Богородице до пристаништа засадимо два три дрвореда борова, јела и кипариса. Сигуран сам да би тај дрворед био јако леп. У последњих неколико година на једном простору засадио сам нешто воћа и на другом осамдесетак кипариса. Воћке су се давно већ примиле и дају плодове, а кипариси су данас, после четири године, поприлично велики. Расад за кипарисе сам производим и саднице поклањам гостима, углавном нашим људима. Тако је заустављено погрешно мишљење да кипарис или чемпрес код нас у Србији због јаких зима
не успева. А зна се да једном примљен кипарис никада не може да се смрзне. Ове, 2003. године, уз помоћ рођака из Србије, засадио сам на простору иза старе перионице још двадесетак трешања и исто толико брескви. Хвала Богу, добро су се примиле. Дуго је владало мишљење да то воће не успева на Светој Гори. Парадокс је што нико није такво воће садио, па да те тврдње провери. Кад је засађено и пре неколико година дало први род оповргнута је ова теорија. Ништа горег нема него кад човек нешто не зна, а вуче га жеља да ради и ствара. Никад нећу заборавити кад сам са својих тринаест година отишао за шегрта у трговину. Радио сам код дивних људи који су према мени били као родитељи. Већ првих дана ми је саветовано најбитније за трговачки позив. У трговини су три ствари јако битне - очи, лице и ноге. Очима да на време видиш муштерију још док је на вратима и да га весело дочекаш, руке да марљиво раде и ноге да свуда на време стигнеш. Тако ме је газда учио. Никад набрано чело, да те муштерија мргодног види. Лепа реч малом детету и старцу и старици. Да се извежбаш у послу и сваку ствар коју ти траже брзо нађеш. — То су средства којима ћеш све тешкоће савладати у животу, чак и кад промениш позив и не будеш трговац - говорио је мој газда. Кад се данас, после толико проживљеног, вратим у прошлост видим да сам много тога радио без добре припреме. Зато сам троструко плаћао. У Енглеској сам купио диван воћњак.
На том простору сунце је присутно од рађања до заласка. Тако је плански био попуњен разним сортама шљива да је то за неверовати. Али, наместо да учим гледајући шта други раде и да се добро упознам с гајењем те врсте воћа, ја сам већ на првом кораку направио фаталну грешку. Кад сам за ту сезону завршио бербу остало ми је доста слободног времена. Пошто сам био незадовољан једном врстом шљива која је те године имала врло ниску цену, повадио сам је и на њеном месту направио њиву оставивши само шесет стабала. Тако сам направио три велике грешке. Прва је што вађење кошта много, друга што новој њиви треба три године да само то вађење исплати, ма шта на њој радио и трећа што сам следеће године од тог остатка шљива, од само шесет стабала, добио половину пара свеукупног продатог воћа. Напомињем да је остало воће шест пута бројније од тих шљива пре вађења. Те године сам примио савет од комшије који ми је багером воћке повадио: - Да си био паметан ове године си могао у пензију да идеш, толико би пара добио. Таква сорта шљива се ретко лоше прода. То зависи од године. Најгоре је што си повадио најбујнију страну, а оставио слабија стабла која се истина лакше беру, али ни четвртину рода по дрвету не дају. Следећа моја грешка је што сам 140 стабала једне врсте шљива поткресао. Оне имају дебео слој збијених грана које су при дну суве, па сам мислио да их треба очистити те да им је то сметња што нису дале добар род. Кад је све већ
било готово, кад сам се добро ознојио и тоне и тоне грана посекао и сагорео, тек онда сам сазнао колико је то било погрешно. Стари добри Сидерфин, крепки осамдесетогодишњак, дошао је да ме обиђе пре но што ће напустити место где му је пупак одсечен. Иде ћерки јер он и баба надаље не могу без помоћи. Да уживају у ономе што су за живота стекли на четири слична воћњака као што је тај мој био. Кад је видео учињену штету, жалио је што ми раније није казао за ту воћку. Та шљива има много кртих родних грана. Боље рађа кад родне гране имају неки наслон због ветра који их лако ломи без тога подупирача. То је најранија сорта шљива и увек има добру цену. Јако је укусна. Има облик кајсије, чак и укус кајсије и ко их не познаје мислиће да су кајсије. Ретко их ко гаји, па отуд и добра цена. Тако сам се, ето, за бадава мучио. Та мука и лоше искуство су ме научили да добро размислим пре но што ћу нешто започети. С таквим горким искуством стигао сам у Хиландар да радим и да много више пажње посветим проблемима који човека могу да коштају додатног зноја и труда, а да права корист изостане. Отуда, кад сам први пут у Хиландар стигао и видео како је сађен виноград, какве су сорте грожђа, како се погрешно обрађује и какве се грешке у подруму чине, није ми било лако. Још нешто ми је јако сметало. То је рад у кухињи и пекари и начин набавке и чувања намирница. Пекара је дуго била запуштена, а намирнице се квариле и пре но што би до кухиње
стигле. Није постојала добра веза између та три значајна фактора за функционисање манастира. Иако је данас све много боље, још увек се не мирим са спорошћу решавања тих проблема.
СТАРИ ХИЛАНДАРСКИ МОНАСИ За ових тридесет и више година од кад посећујем Хиландар и сад када је манастир постао мој дом упознао сам се, дружио се и пријатељевао с многим хиландарским монасима. Тешко би ми било да их све и побројим, а камоли да о сваком понешто напишем. Зато сам се одлучио да пишем само о животу старих хиландарских монаха, углавном давно већ упокојених. * * *
ЧИКА ДИМИТРИЈЕ Већ приликом прве моје посете Хиландару упознао сам старог чика Димитрија. Управо, он је трећи хиландарски монах кога сам тог дана упознао. Тога дана допутовао сам из правца Зографа заједно с оцима Хризостомом и Данилом. Сјахао сам с мазге пред једном стрмином и пошто је мазга добро познавала пут до манастира, стигла је неколико минута пре мене. Старац је тада био на послушању код капије. Распремао је мазгу кад сам стигао. Беше то старина близу
осамдесет година. Лепо грађен човек, али се старост осећала. Одећа на њему сва искрпљена. Осредња брада у нереду, коса такође. Сав посут чађу од ложења фуруне. Приђох да га пољубим у руку и да се целивамо, а он се брани: — Немој дете, немој. Ложим фуруну, па сам сав прљав. Нешто ми не ради како треба. Утом стигоше моји сапутници, те сви заједно одосмо у гостопријемницу. Како је те вечери било бдење, то сам се опет срео са старим. Оденуо беше добро очувану расу и сређеније изгледао. Већ након неколико дана готово смо се спријатељили. Он је као старији човек дошао с неколико монаха из Србије да увећа братство. И остали из групе, осим оца Михајла и оца Рафаила, били су старији људи. - Е, дете, дођосмо ти ми, четири старца место младих који су овде потребни као хлеб. Али, шта ћеш, кад млади неће. Муку сам мучио да од бабе благослов измолим. "Ко ће, црни Димитрије, да гледа кућу и имање. Видиш да ови млађи слабо хају". Кажем јој: "Смилуј се и допусти ми да одем. Какву вајду видиш од мене. Земљу треба превртати, а ја сам слаб и немоћан. И овако џабе леба једем. Па кад је тако да идем и послужим Мајци Божјој. Да јој се молим да помогне и теби и деци кад већ за ништа нисам. И овако лутам по манастирима. Иду људи по благослову владике и патријарха. Отићи ће ми, па куд ћу после ја кад сам обећао". Најзад и деца привикаше да пристане, те ме некако на силу
и уз гунђање пусти: "Иди, иди и овако једеш леба џабе". Био је домаћин чика Димитрије на свој начин. Схватио је да је штедња главна ствар у манастиру. Крпеж и трпеж, па ће све бити добро. У то време у манастирима није било општежића. Свак је за себе кувао. За кување су добијане намирнице. Ипак, и из кухиње је јело понекад могло да се узме. Од тридесет тројице монаха и искушеника колико их је тада било у манастиру њих осморица заједно је обедовало. Иначе се кувало за посетиоце. Дељена је и бедна монашка плата која се годинама није мењала. Износила је 7000 драхми. Понешто би се добило и од посетиоца. Старац на себе ни паре није трошио. Било је нечег лепог у том његовом понашању. Стално се бринуо за цркве у Србији које су у Титово време, нарочито по малим местима, биле права сиротиња. Како никад није излазио са Свете Горе, то би неком давао новац да му купи кандило за цркву или кадионицу или шта друго што би га неко отуда замолио. Људе је обично срамота да се погађају, а трговци запапре цену. Једном приликом сусретосмо се кад сам полазио за Солун ради неке набавке. - Молим те, брате Вито, купи ми кадионицу и једно кандило, треба да пошаљем попу. Знам да му је дотрајало. Ти си трговац, па то знаш боље. Кажу да је мало простија кадионица 1500 драхми, а кандило 700. Потрудио сам се и старом уштедео скоро пола новца. Кад сам му вратио ресто није имао речи како да ми захвали. И не само то, него ме
разгласио на сва звона и код свих ме хвалио и у небо дизао. Једном ме замолио да му оправим браву у вратима. Он ће за то време да скува кафу. Нешто сам се дуго око тога бавио и на једвите јаде некако завршио. Врата су била стара и дрво сатрулело. Два ми је сата поправљање узело, а чика Димитрије још није скувао кафу. - Ама, дете, нешто неће да гори. Неће вода да проври, Бог зна зашто. - Немој да се трудиш, чика Димитрије, иначе слабо волим кафу - тешим га ја. Кад сам хтео да пођем пипнем шпорет, а шпорет хладан. Неко време био је и у испосници Светога Саве у Кареји. Ја сам тада био у хиландарском конаку. Сређивао је нешто, па му је била потребна помоћ. - Ма, дете, ти се разумеш у зидарство, молим те помогни ми да избетонирам ову собу где држим храну. - Добро, чика Димитрије, припреми шодер, песак и цемент и ја ћу то да ти завршим. - Имам све - сав радостан ће чика Димитрије - ево џак песка и две кофе цемента. Гледам га разрогачених очију. - Мало је то, чика Димитрије. Треба најмање кола шодера и шест џака цемента, не ваља другачије. - Каква бре, дете, кола шодера? Мало песка и цемента поспеш руком по земљи, сипаш кофу две воде и метлом премажеш. Какав шодер, ка-
кав цемент, Бог с тобом, то кошта пара. Изгледа да си слаб мајстор, а ја мислио ти знаш све. Није вредело да га убеђујем. Морао сам да попустим. Само му рекох да ће, када се то осуши да испуца као церова кора. - Ама, уради ти то мени како ти кажем и за друго не брини - не да се старац. Сретосмо се после недељу дана. - Бре, право си казао, све испуцало. Е, брате, а ја сиромах нисам желео да то манастир кошта. Ђаво га узео како испаде. Чика Димитрије је имао и неку баштицу у манастиру. Посвуда укривљене и напуштене дуње. Покриле башту хладом, па се жали: - Дете, како то код тебе расте као из воде, а код мене само мало босиока и по која тиква. Коров ђика, не могу да га се курталишем. Тај коров он би сушио и палио, па тако сув букне као барут. Стари једном само што није изгорео јер није стигао да се од ватре измакне. - Ама, како да ми се деси? Толико пута сам палио, па ништа — дрхти стари и прича. Иначе, сви смо га сматрали за човека који воли да пали. То лети може да буде врло опасно. Дрвеће, иако зелено, склоно је пожару. Све редом пуно зејтина. Највише ловор и маслина, а и кипарис не заостаје. У једно време отац Димитрије је имао послушање да пали кандила код Мале Богородице, неких четврт километра од манастира према пристаништу. Около је преко двадесет кипариса. Кипарис се постепено пресвлачи. Његове иглице ветар не разноси, већ испод самог стабла падају. Тако се годинама ства-
ра тепих по тридесет сантиметара дебео, а лети слој од петнаестак сантиметара буде сув као барут. Око Богородице је и цвеће које стари у предвече редовно залива. Тих дана јула месеца било ја необично топло да просто земља гори. Случајно смо се после вечере нашли ја и отац Пантелејмон пред улазом у манастир. Ту је у хладу и на промаји кад нема јаког ветра пријатно седети. Уједном, отац Пантелејмон викну "пожар". Стварно код Богородице се види пламен међу кипарисима неколико метара висок. Потрчасмо заједно. Кад стигосмо, он некако погаси ону ватру. Од дима сав беше гарав. Чак му је и раса нагорела. Таман се то сврши, ето ти оца Димитрија. Трчи узбрдо и у обе руке носи по суд. Неке чабрице, у свакој може да стане по литар воде. Трчи старачки и све пролива. Кад стиже сав задихан, у судовима по шака воде остала. - Ко угаси ватру? Треба сипати воде - љутну се чича, па сипа оно мало воде и опет потрча ка потоку барем стотину метара удаљеном. Ја и отац Пантелејмон само слегосмо раменима и прискочисмо да растуримо још оно мало пепела што је давало знаке да се може упалити. Кад смо се мало удаљили видесмо га како трчи узбрдо, а вода му све пљуска из оних чабрица. Загледасмо се и продужисмо путем да не видимо старца како се мучи. Због тих несрећа с пожарима много је страховао од саборских отаца који су били строги према њему. Пред зрење грожђа увек је по неки од старијих монаха чувао виноград. Оне године кад сам први пут до-
шао у Хиландар чувар је био чика Димитрије. Како га је Бог вредног дао, поред посла, скупљао је и сушио воће за зиму. У Хиландару се одмах по Божићу праве планови за идућу годину. То узима две недеље. Заседа Сабор скоро свакога дана. У то време орао сам у винограду неколико дана узастопце. Ујутро попијем чај и кренем на посао. Отац Григорије, тадашњи економ, сваког јутра испрати ме речима: - Не брини, ја ти доносим ручак у дванаест сати. Али већ првог дана дошао је у два, другог у пола три, трећег у три и стално ми се жали: "Имамо Сабор, имамо Сабор". Боже, као да решавају судбину целога света. Око дванаест мени почињу да крче црева. Првога дана већ лутам по виноградарској кући гладан. Нађох неки комад тврдог хлеба и мало се заварах. Другог дана већ нема ни трунке. Тражим по воћњаку да није што заостало, али џабе. Ничег нема, само голе гране остале. Опет уђем у кућу да видим има ли нешто по собама. Кад у десној соби на вратима виси чиста платнена кеса пуна сувог, на сунцу сушеног воћа. Као да ме сунце огрејало. Узмем две шаке, па стресем кесу и увежем исто како је и било. Рекох неће познати. А искрено нисам ни знао чије је. Окренем неколико бразди, Григорија нема, а ја хајд још мало. Тако три дана некако се провукох, кад четвртог, кесе нема. Трпи душо док се Григорије не смилује. Али тога дана раоник задре у неки камен, искриви се и у једном делу пуче. Тако због оштећеног раоника нисам завршио орање. Кад
се увече вратих у манастир и после вечере одох у моју собу, као и увек дођоше млађи на чашицу разговора. Отац Симеон загрејао фуруну таман како ми годи и већ скувао чај. Поред тога спремио ораја, јабука, сувих шљива, смокава. - Послужи се, брате. Покисао си и она те ветрина пробила доле на мору - нутка ме добри мој Сима. С нама су још и отац Симон, отац Јустин и отац Данило. У разговору отац Симон ће: - Брате Вито, отац Димитрије напада нас млађе да смо му покрали суво воће. - Ене де сад - смешкам се ја. - Е, ти си, враже. Ми смо били сигурни да си ти. То смо му и казали, али чича не да реч да се против тебе каже. И још нас и изгрди: "Ко? Вита? Вита украо, мангупи једни. Вита је поштен човек". Касније те вечери сви смо присуствовали бдењу и исповедили се. Ујутру, после причешћа отац Данило ме пита: - Јеси ли казао истину и јеси ли молио оца Димитрија за опроштење? Ја зинуо у њега: - Бог с тобом, где смем да му кажем. Срамота ме да му разбијем илузију. Ето Витиног поштења. Кад је после двадесетак година отац Серафим боравио у испосници у Кареји чест гост му је био стари отац Димитрије. Био је то леп однос старог и младог монаха. Братска љубав и пажња. И ето, чика Димитрије је још једном по-
сетио свог друга у испосници и по Божјем промислу, после два-три дана, ту испустио душу. Отац Серафим му је, како и доликује, приредио монашку сахрану. Сахрањен је у дворишту поред старог Јоакима. Њих двојица су заједно и дошли у Хиландар. Отац Серафим прича да је стари Јоаким нађен цео. Иако је дуже од једне године било није иструнуо. Терен је био каменит и гроб за оца Димитрија узан, па су старог Јоакима морали мало да потисну. Тако се то и открило. Сад сабрати почивају један поред другог. У сећање на њих написао сам ову песму: * * *
ДВА ХИЛАНДАРЦА Два духовна мила брата, Две богате родне гране Са дрвета Србинова У градини Светог Саве. Кад Србијом зло завлада, Кад за Србе неста нада, Кад господа наша дична Окренуше Сави леђа. Запустеше наше цркве, Манастири наши дични, Остадоше скоро празни, Опљачкани, ојађени.
Па Хиландар, наша дика, С неколико мученика, Понајмање браће наше, Међу њима два јунака. Први беше стар Јоаким Из питоме Осечине. Нешто млађи Димитрије Из познатог Варварина. Два човека нашег села, Али срца пуна жара, Пред олтаром сваког дана И на сваком послушању. А на крају жића свога У Карејској испосници Предадоше душе своје Христу Богу, Светом Сави. Као спомен у дворишту Обе хумке данас стоје. Као сведок роду нашем, И ако су духом нишчи. Вишњем Богу како треба С понизношћу служит верно По земљици док се ходи И земаљски живот води. О Србине, мили брате, У Хиландар када дођеш,
А ти скокни до Кареје, Поклони се хумкам оним.
ОТАЦ ЈОАКИМ У време док сам радио у карејском конаку на послушању у испосници Светога Саве био је стари отац Јоаким из Осечине. Омален, живих покрета, у лицу румен као ружа. На том лицу оцртава се сва унутрашња радост доброг човека. Кад разговара с неким као да ће да га загрли очима пуним неке топлине и светлине, влажним, као да плаче. Мало је говорио, али довољно да саговорник осети чудновату присност. Живот у испосници није лак. Ту су некад живела по тројица монаха, а сад, ето, он сам. Карејски типик Светога Саве је врло строг. Захтева да се у току двадесет и четири часа цео Псалтир исчита и четворојеванђеље за седам дана, плус уобичајена богослужења. Једе се једном дневно и пости на води пет дана у недељи, а само суботом и недељом разрешено је на уље и рибу два пута дневно. Ипак, најтеже је богослужење. Отегне се десет, дванаест сати дневно и то све на ногама. - Не траже то од мене Саборни оци, саветују ме: "Читај колико можеш. Знамо ми за твоју немоћ". Ја понекад помислим тако је, имају право. Али кад читам видим шта каже светитељ наш, па се почесто и наљутим на Сабор. Питам се кога да слушам, њих или Светога Саву? И са-
вест превлада. Боже, па и деца би ме осудила и сваки земаљски судија, а камоли неће небески. Па се тако трудим. Многи долазе, запиткују којешта, а то одузима време. Све им ја покажем што краће могу. На крају и онај ћумез где се светитељ скривао и молчао. Загледају у чуду, а ја их посматрам и мислим се: зна Јоаким што се чудите. Зар син жупанов да живи у овој медвеђој јазбини код толиких белих дворова. И сам је био господар и то млад као млада роса. Али ме савес прекиде. Батали то, Јоакиме, друго је време тада било. Умео је човек да се опаше, да трпи Бога ради. А данас смо се раслабили до највеће мере. Нисмо способни ни за тренуће подвига, па није никаква новост што се чудимо какви су нам преци били. Иначе, старац љубазно дочека сваког госта. Послужи га кафом, ратлуком и ракијом као у манастиру. Понеког и нахрани, иако и сам у следовању оскудева. - Могу да купим шта ми душа хоће, али кад одем у радњу и погледам цене помислим: Боже, ко може да наваша толико пара, па се тргнем. То манастир плаћа. Па кажем: море, треба манастиру да поправља оне зидине. Јоакиме, црни брате, теби је до благоутробија, а знаш или се правиш да не знаш колико само кило креча кошта. Добије понекад и неку пару од посетилаца. - Доста је то мени. Понекад нешто и оцу Митрофану дам. Он неће да прими и замера што више у радњи не купујем. Трговац му се жали, каже: "Јоаким скоро ништа не купује.
Гладује". Е, што ти је грабљива птица. Не гладујем. Имам ја по нешто у башти. По нешто добијем и од добрих људи. Трговци су скупи. У време другог мог боравка у Кареји данашњи митрополит Црногорско-приморски Амфилохије обилазио је Свету Гору, манастире и келије и чувене светогорске старце. Спремао се да се врати у земљу, али су власти нешто затезале. У Грчкој је већ седам година провео, високе теолошке школе завршио и докторирао. Приликом те посете Светој Гори држао је бдење у испосници Светога Саве. Служба је дуго трајала, али се то није осетило. Стари Јоаким је био изван себе од среће што му велики теолог служи у црквици. Трчкарао је као детенце од једне до друге певнице. Десило се да је тога дана било доста гостију. Чули су да је отац Амфилохије на Светој Гори, па су дошли из Србије и из Солуна. Стари се просто подмладио. Лице му се светлило од радости. Просто као да је био ван овог земаљског света. Сви смо то запазили и сви смо били срећни због његове неизмерне радости. У првих пет мојих долазака редовно сам га посећивао. Кад сам шести пут дошао да га обиђем отац Митрофан ми рече да се стари упокојио кратко време пре мог доласка и да је сахрањен у дворишту испоснице.
ОТАЦ МОЈСИЈЕ СТАРИЈИ Када сам пре тридесет и нешто година први пут посетио Хиландар отац Мојсије старији је био први епитроп. Старац Мојсије често је био на том положају од када је увршћен у саборске старце. Био је и на другим пословима: проепитроп, економ и на послушањима на нижем положају и то му није сметало. Био је и хиландарски представник у Протату и председник (Прот) светогорске општине. Једноставно на свим монашким дужностима како је и кад потребно било. Он је правилно схватао своје време и бавио се пословима потребним да би могао да обавља све дужности у великој монашкој кући за коју се комотно може рећи да је мала држава. Наш је монах у Светој Гори стално у додиру са странцима, нарочито с домаћинима Грцима и с грчком влашћу, па се стално намеће потреба познавања језика. Старац Мојсије се, као ретко ко пре њега, одлучио да научи грчки језик. Знао је да ће у томе најдаље отићи ако сврши монашку школу у Кареји. То је још као млад монах учинио. Док је похађао школу вршио је дужности и у хиландарском конаку. Тридесетогодишње хиландарско искуство ми казује да је такав човек неопходно потребан манастиру. Пожељно је да сви овдашњи монаси знају грчки језик. Нажалост, то није случај. Нарочито се после Првог светског рата јавио проблем познавања грчког језика. Монаштво је у то
време било малобројно. Како изгледа најмање је било оних испуњених врлином активности, живих људи. Отац Мојсије је хтео не хтео морао да одскаче изнад многих својим способностима. На неки начин он ми је био колега. Трговац. Кад му је досадило да се у трговини муштерији клања за сваки динар одлучио је да је боље и душеугодније да се клања Воскресломе Христу, његовој Пресветој Матери Тројеручици, Светом Сави и Светом Симеону и свима светима изображеним на иконама са којих нас као живи посматрају у хиландарском храму. После Првог светског рата Хиландар су снашле нове невоље. Кубурио је материјално без нарочите помоћи из матице и требало је много сналажљивости људи у Сабору да се највећа светиња нашег народа сачува за неко боље време. Грцало се у немаштини. Кровови попустили, читави делови зграда оштећени, прозори дотрајали, гостинске собе прокишњавају, црвоточина на све стране. Потрајала је та немаштина и после Другог светског рата, али мора се признати да су службе у цркви увек биле на висини. Кад сам 1971. године први пут био овде то се одмах могло уочити. Тада је било десет свештеника и један, по некад два ђакона. У цркви савршени ред. - Кад не можемо нешто више, ово не кошта ништа, ајд да ту бар будемо људи - говорили су монаси. Гостију је било јако мало. Књига за упис посетилаца стајала је у холу испред гостинских соба. Сваки је новодошли гост био дужан да
упише податке о себи. Често сам листао ту велику књигу. Ту су гости записивали и своје утиске. Наши, али и странци. Има ту дирљивих стихова, запажања и примедби. Људи су искрено жалили што светиња пропада, а мало се тога предузима да се пропадање спречи или барем заустави. Хиландарски монаси, те дичне старине, имали су само један одговор. Кршећи руке и крстећи се говорили су: - Чинимо што можемо. Уздамо се у милост Божју и молитве ктитора ове светиње. Проћи ће и ово. Често, врло често износили су мошти светитеља на целивање, ишли у литију, држали бдења, чинили све што су могли. Кад би им, по некад, из Србије дошли богослови и неки епископ у госте дочекали би их величанствено у тој сиротињи. Отац Мојсије богат монашким искуством знао је да дочека и оног с дна и велможу. Висок као што га је Бог дао својом појавом остављао је јак утисак на људе. То је можда најбоље уочио академик Медаковић који је девет пута посећивао манастир, остајао дуже време и имао прилике да се с њим дружи. И онако високог оца Мојсија још је вишим чинила монашка капа. Његова је можда и највиша била од свих високих монашких капа које су у то време наши хиландарци носили и по томе се препознавали. Нисам знао да је био табанаш. Приликом моје треће посете, пре повратка у Енглеску, отишао сам да се поздравим с њим. На растанку ме молио:
- Види, Бога ти, ако можеш за неке ципеле. Ем сам табанаш, ем стопала ненормално велика. Ови Грци сви мали, нигде не могу да нађем тако велики број. Трудио сам се и једва некако нешто нашао у радњи расходоване војничке опреме. Број је одговарао, али ми се већ и самом чинило да су биле доста уске. Тако се и показало кад сам му их при следећој посети донео. Он узе нож и мало их са стране расече и кад их је поново пробао некако је испало добро. Тога дана вратио се с некаквог пута доста преморен. Око десет сати увече зачуо сам неку стрку поред моје келије. Неки ромор и журбу, те изађох да видим шта је. Сретох Ангелиса, дугогодишњег хиландарског укара, који се по мало разумео и у лекарију, па је радио и као болничар. - Журим - каже ми - отац Мојсије је имао инфаркт. Кад је сутрадан доктор дошао и прегледао га закључио је да је случај тежи и да мора у болницу. Иако је у Србији било зло време комунизма, отац Мојсије је био сналажљив и одржавао је добре везе с амбасадором у Солуну. Већ сутрадан у Јерисосу је чекало специјално возило послато из амбасаде да га превезе у Југу. Тамо је у војној болници провео више година, али нарочитог побољшања није било. Кад је осетио крај молио је да га врате у Хиландар. Ту је после три дана свршио свој земаљски пут.
ОТАЦ ДОМЕНТИЈАН Стари Доментијан, маркантна појава високог раста, лепа брада му покрива прса. Иако већ у позним годинама још увек право хода. Никад нисам сазнао одакле је. Године 1915. као још скоро дечак, при повлачењу наше војске, прикључио се некој војној јединици и са њом дошао до Крушевца. - Невоље су биле толике - прича отац Доментијан - да су се и јачи с њима тешко носили. Гледа ме старешина на једном одморишту, па ме сажаљиво посаветова да се вратим кући: "Није ово терет за младе". Молим га да останем и све вичем – могу ја, могу. Али он ваљда и сам имао деце, па ни да чује. Искрен да будем није ми ни било лако. Честе борбе и брза повлачења све усиљеним маршевима, душа да искочи. Најзад сам га послушао и још са неколицином дечака кренуо назад. Кријући се стигли смо до Космаја. Ту сам остао сам. Мислим се да идем кући, далеко је. Највише ме плашило шта ћу да затекнем тамо jер сам запамтио шта су Швабе радиле прошле године по Мачви и Поцерини. Овде су већ завели мир. Никога нарочито нису прогањали, те нађем код неког имућнијег домаћина да чувам овце и остадох код њега до краја рата. Највише сам живео код колибе у планини и власти за мене нису знале. Нигде нисам био пријављен из страха да ме Немци не одведу на рад. Једанпут годишње вршили су проверу и
младиће старије од шеснаест година одводили, како се причало, у неки Нежидер. Газда ме је тако саветовао, па по мало и плашио јер сам био лепо развијен. На доброј храни и чистом ваздуху растао сам као из воде. Плашио се стари да не силазим у село. Зна како је. Млад човек, а има пуно девојака, забрљавићу. Може неко и да ме тужи код Шваба који су имали жандармеријску станицу у селу. Те тако и остах до прве српске јединице која је прошла тим крајем. Већ неколико месеци раније, нас неколико младића, набависмо пушке од сељака. Чекали смо спремни да се јавимо првом четничком војводи који се појави у нашем крају. Већ смо чули за једног, али он беше далеко и ми смо оклевали мислећи да ће он и код нас доћи. Међутим стиже прва српска јединица и ми јој се прикључисмо. Ја сам био напунио деветнаест година, један је момак био нешто старији, а остали годину, две млађи. Већ је био крај рата и свуда где би долазили владао је савршени мир. Народ нас је оберучке дочекивао и гостио. На стражу нас нико није терао. Више се војници, бркате људине, подсмевали с нама. Били смо им нека врста разоноде. Људство се повремено смењивало. Долазили су од некуд највише они који су били у заробљеништву, а стари су борци пуштани кућама. Тако скоро десет месеци, па и нас отпустише, иако смо молили да останемо. Изговарале се старешине да смо млади, да је крај рату и да сад већ има доста регрута који су напунили 21 годину како се онда узимало у војску. Тако је војевао отац Доментијан.
Брзо смо се спријатељили. Налазио је неке енглеске новине за читање, па ме молио да му преведем. Да чује шта Енглези пишу. Био је бистрог ума. Пошто није било општежића довијао се да поред следовања које манастир дели дода још по нешто. То се без новца није могло. Крупног, каквим га је Бог дао, редовно га следовање није задовољавало. Брзо је схватио положај у коме се нашао. Још као младић дао се на изучавање сајџијског заната и за неку годину прибавио је себи леп живот. Са свима је био добар. Ревностан у цркви и на разним послушањима. У млађим годинама као јак и умешан радио је тешке послове. Кад сам га упознао чувао је мазге. А ко чува мазге мора и да их седла кад некоме треба. Самари су поред штале, а штала је у рупи, у нивоу параклиса Светог Трифуна, па тешки самар мора да изнесе на плато испред улаза у манастир. Напорно и за млађе. За његове године немогућ посао, али га је он с успехом обављао. Зачудило ме што не самари мазгу у штали или поред штале, а он се брани. Каже: - Кад ко треба да узјаше мазгу пење се на њу горе на брду. Тамо је сазидана узвишица за то. Ко ће да се расправља с њим. Стари је имао келију са седам одељења. Врата келије чврста. На њима инсталирано јако звоно. Само ли неко дирне за браву, зазвони да избуди читав манастир. Али нико не може да види где му је звоно. Прозори су добро утврђени и ни мува не може да продре унутра. Оно, до душе, отац Доментијан ни овако никога не пушта у келију.
Неколико пута заоколишано питао сам га за разлог што је за животни пут изабрао монаштво. Видело се да није рад да о томе говори. Тако је то питање остало неразјашњено. Седми пут сам у посети Хиландару. Чим сам прекорачио праг капије чуо сам да се старац упокојио. Истог дана отац Никанор ме замолио да очистим и поправим келију у којој је стари живео. То је та чувена келија са седам соба у коју никог није примао. Пуна је којекаквих старудија. Само кревета има четири комада, али на њима ништа другог сем дасака нема. Душеке сам нашао поцепане по ћошковима соба и неку ћебад и неколико јастука из којих испада памук. Сам Бог зна како је живео, где је спавао и како се дању одмарао. У кухињи, повећем одељењу свега и свачега. Две огромне тегле с медом. Мед проливен по столу и патосу, па се муве скупљају. По ормарима старе одеће колико хоћеш, али све у великом нереду. Ту му је и радионица с разним алатом. Мали наковањ, мехови и ватриште с коксом и други алат чудног изгледа. Сви ти ормари су гломазни и грубо истесани од тврдог дрвета. У сваком одељењу има их по један или два, па и у дрвљанику. Кад сам хтео да отворим прозор на кухињи и мало проветрим подиже се чађ, те брзо одустадох од те намере. У старчево време живело се у идиоритмији, па су келије уређиване да одговарају таквом начину живота. Старци су имали по једног или два искушеника које су полако уводили у тајне монашког живота. Монах је могао да се сналази кад су материјална средства у питању. Да нешто
помало на своју руку привређује. Да има своју башту, чак и по коју кокошку и пчеле. Или да занат научи, као што је отац Доментијан учинио. Кад би се монах упокојио управа манастира присвајала је све што се у његовој келији нађе. Зато ме је отац Никанор упозорио: - Отац Доментијан је пре мене дошао у манастир и брзо се свикао на манастирске прилике. Лепо је пролазио с тим својим занатом. Зна се да је имао и позамашну уштеђевину. Ми смо после сахране нашли нешто пара. Неколико "наполеона" и већу суму новчаница, али сви сматрају да је то мало, па кад радиш тамо погледај около да то не пропадне. Све што се нађе биће на корист Хиландару. И стварно, кад сам чистио келију, пронашао сам велику суму важећих новчаница и још толико старих и непромењених. Неко од млађих монаха који беше присутан посаветова ме да старе новчанице спалим. Ја се узнемирих: - Чекај, бре дете, у Енглеској није тако. Новац увек можеш да замениш. Можда је и овде исти закон. Да се покуша, па онда. Кад нађох згодну прилику упитах оца Никанора зашто се не контролише како монаси држе ред у својим келијама. - Е, брате мој, под овим условима врло је тешко тако што извести. Мало је људи. Плашимо се да неко због тог стезања не оде из манастира, па мора да се прећуте и много теже ствари. Отац Доментијан је био најстарији у манастиру. Остао је прост монах, врло ревностан у цркви и некад је као млађи монах био јако кори-
стан Хиландару. Због свега тога управа је имала обзира према њему. Жалио се отац Никанор и на начин манастирског живота какав је идиоритмија: - И кад је отац Митрофан дошао није желео да чује за идиоритмију. Тражио је да се поштопото заведе општежиће. Да би га задржали у манастиру ми старији створили смо општежиће у малом. Од тридесет тројице нас осморица држимо општежиће. Добро општежића најбоље се види по посетиоцима који су најсрећнији кад обедују заједно с нама. Ма шта човек мислио о свему томе једна је истина. Стари отац Доментијан провео је у овој светињи више од пола века. У заједници с другим монасима био је њен чувар до неких сутрашњих дана и неког бољег живота. До тога се ево најзад временом и дошло. Господ Свевидећи и Свеблаги по милости својој нека му буде судија.
ОТАЦ МИРОН Када сам први пут ушао у храм Ваведења Пресвете Богородице у малом одељењу десно од олтара запазио сам ниског и тихог старчића. Био је толико слабашан да није био способан ни за каква послушања. Ноге су му стално отицале, али службу није пропуштао. У цркву је одлазио међу првима. Сав повучен у себе и некако склупчан отац Мирон будно је пратио ток слу-
жбе седећи. Ако би монах у појању или читању погрешио, тргао би се понекад и нагвирио да дотичног опомене. Не једном сам запазио да и по неки свештеник кад дође у посету Хиландару муку мучи да се прилагоди типику, па потрчи код чиче да тражи помоћ. Овај одговара ко из пушке. Просто да човек не поверује да онако склупчан до ситнице прати службу и зналачки реагује. Келија му је од кад знам била у делу Јужне мале. Једна полуразваљена соба до самих басамака. То је више неки трем био. У доконим часовима могао се видети како беживотно седи као да спава. Врло је мало јео, али је волео да попије чашу вина, па се здружио с оцем Симеоном који му је ту малу жељу покривао. Чини ми се да му је он и храну из кухиње доносио. Отац Симеон је имао послушање у винограду и још приде подрум држао, те тако и чика Мирону помагао вином. Према оно мало штуре хране што је узимао вино му је стварно било потребно да се укрепи. Светогорска клима је позната по влажним и кишовитим зимама. Та влага до дубоко у лето заостаје и у кости се увлачи. Велики утицај на такву климу има и близина мора. Хиландар је смештен у котлини као у лонцу, два километра од мора, на 50 метара надморске висине, па је овде влага још и већа. У тим дугим кишовитим зимама чаша хиландарског вина прави је лек за сваку прехладу, грип или костобољу. Слабо, сасвим слабо сам познавао оца Мирона. И други су о њему слабо шта знали. Поуздано се само зна да је дошао из села Страгара
крај Крагујевца. Жао ми је што је тако испало, па сам помоћ, после толико протеклих година, скоро потражио од његовог сабрата оца Симеона. Ево шта сам дознао: - Отац Мирон је дошао у манастир нешто после Првог светског рата - присећа се отац Симеон – дошао је као појединац, а не у групи како се уобичавало у то време. На молбу управе Хиландара патријаршија или неки епископ скупили би неколико кандидата из манастира или из народа. Неког од оних што су обилазили цркве и манастире по Србији и већ доста тога знали о дужностима монаха, а по неки и о појању, па их спремне слали у Хиландар. За оца Мирона се верује да је дошао из неког манастира из Србије као увелико добар појац. И овде у Хиландару сво време провео је на том послушању. Поучавао је млађе све док није остарео и онемоћао у ногама. Од тада је нашао себи место у тој келијици и остатак живота у миру проживео. Како каже отац Симеон никад ни једну службу није пропустио. Он ми је и потврдио да је стари Мирон заиста до најмање ситнице знао шта се и кад поје и чита на богослужењима у Хиландару. Сахрањен је на хиландарском гробљу с десне стране капије, а иза цркве Благовештења. Поред оца Мојсија и споменика Тимочком владици Мелентију и докле год на левој страни има места за укоп упокојених, на десној се страни неће сахрањивати.
СТАРИ ОТАЦ САВА Међу хиландарским монасима несебичним трудом истицао се отац Сава. Кад сам га упознао већ је био приметно стар и слабог здравља. На послушању марљив, у цркви ревносан. Стајао је у главном делу, у трећој стасидији с десне стране. Трудио се да, иако стар и немоћан, за сво време стоји током службе. Само би ретко сео да на кратко предахне. Био је благ и тих човек. Врло је мало говорио. Само оно најнужније. Био је мој вршњак, али слабог здравља. Без посла није могао да живи. У то време ред је био такав да се после завршене литургије ручало тек у десет сати. Одмарало се између јутарње службе с литургијом и обеда. Стари отац Сава у то време се није одмарао. Одмах би се после службе латио неког посла. Послушање му је било да крпи около прозоре, врата и друго што је за оправку. Радио је онако како су наши стари радили. По оној - крпеж кућу чува, крпеж и трпеж, како је понекад и сам говорио. - Велика је ово кућа, брате. Река да новац улива не би било доста. Свуда уоколо трошни зидови. Све слабо и склоно паду. Рађено земљом наместо кречним или цементним малтером. Зидови што држе земљу су без икаквих пропуста за воду, па се камен после толико година притиснут водом раслаби почиње да клизи. Нарочито после великих киша. Зими то че-
сто бива. Лепо се голим оком овде, онде могу видети испупчени трбуси. Једном сам га затекао како се мучи крпећи део зида близу Богородице и, како сам нешто знао од тог посла, приметих: - Оче Саво, слаба је то фајда. Треба креча и цемента много више. А, старина ће: - Е, мој брате, треба знам ја да треба, али не знаш како Хиландар кубури. Новца нема ни од куд. Тамо у Србији на власт дошли нови људи без икакве бриге за ову светињу. А ја шта ћу? Трајаће ово двадесет година да се сачека неко ново време, па ће онда, ако има памети и љубави, бити много боље. И није погрешио стари. Данас се много боље ради, али то што је он радио и како је радио траје дуже него што је и сам планирао. Онако слаб није могао да ради око високих зидова. Радио је само на ниским. Сад су, у боље време како је отац Сава предвиђао, ти високи зидови добро урађени да трају вековима. Зидани су цементом и гвожђем с темељима од армираног бетона. Отац Сава се и око прозора мучио. Крпио је дрвенарију и застакљивао полупана прозорска крила користећи некакав слаб елмајз. Кад сам полазио натраг у Енглеску оставио сам му свој с дијамантским врхом. Био ми је јако захвалан. У сиромашној столарској радионици без иједне модерне алатке чинио је што је могао. Новотарије га нису интересовале. Поред ових послова за потребе манастира правио је дрвене крстиће.
Трудио се докле су га ноге носиле. Па и кад су старост и слабост узели маха и даље је радио на корист светињи. Од самог почетка свог труда у манастиру добио је келију близу цркве. До ње је била и столарница. Ту је провео цео свој живот. Последње две године врло се лоше осећао. После једног назеба страшно се мучио. Добио је запаљење плућа, а за лекове није хтео да чује. Никакве савете доктора није прихватао. Кашаљ му није мира давао. У последњих неколико месеци није могао на службу. Поред узглавља му је висило неколико бројаница, поклони пријатеља који су га поштовали. Окретао је бројанице и прикупљао снагу да оде на службу. Отац Сава је био родом из источне Босне. Сасвим сигурно је био богомољац, односно из Богомољачког покрета који је подржавао и водио владика Николај. Имао је породицу пре монаштва. Дао је два сина свештеника. Супруга и ћерка су се замонашиле. Сазнао сам да му је ћерка напустила монашки подвиг и удала се. Прича се да је то за њега било поразно и да је због ћерке изгубио жељу за лечењем. Колико знам лекари су за његову бољку тврдили да није опасна и да лека има, ако је коме до тога стало. Било како било он се 1989. године преселио на небеса. Године 2002. имали смо две сахране. Мошти оца Саве повађене су да би се сахранио отац Агатон. Тако је богомољац богомољца сменио. Као што је обичај извађене кости монаха чувају се у крипти. Одвојено, кости у зајед-
ничким долапима, а лобања на полици. Они који су вадили кости оца Саве кажу да су биле тамножуте боје, скоро црвенкасте. Као ћилибар. Отац Сава и отац Агатон су били љути противници одлазака из манастира у свет. Отац Агатон је са Свете Горе излазио три пута и то сваки пут ради крајње нужде. Отац Сава, колико знам, ниједном није излазио. Сећам се, једном док сам се неким послом бавио у Кареји дошла му је ћерка с неким друштвом у Грчку на одмор. Ишли су на излет лађом око Свете Горе, па му је поручила да жели да га види. Једина могућност за то била је да се с хиландарског пристаништа до брода дође чамцем. Стари је тако и учинио. Међутим ћутљива природа није издржала. Оптерећен великом причом није дуго остао. За право чудо присутног света на лађи одмах је сео у чамац и без поздрава вратио се на пристаниште. Сви су изгледи да га је том приликом нешто страшно погодило. Какав је био могао је да закључи да се руши његов план о доброј хришћанској породици. Никад то гласно није рекао. Само се около шапутало међу нама слабима. Могу да замислим како му је било када је чуо да му се ћерка одрекла монашке ризе. За цео живот остаће ми жао његове столарске радионице. Дуго је већ био болестан. У то време почела је обнова Хиландара. Сређивана је цела јужна мала. Замољен сам да помогнем око пражњења столарске радионице. Одвајао сам алат и здраву грађу. Мало је тога доброг било. Тога јутра већ су били однели столарску тезгу.
Отац Сава је вероватно чуо да се нешто ради, па је скупио снагу да дође до радионице. Кад ме је угледао како се бавим његовим стварима кроз сузе ми рече нешто што нисам чуо, али сам наслутио. Морао сам да му кажем да ми је то заповеђено. Да ће радионица бити нова келија и да мајстори сутра почињу с радом. Рекох му да сам мислио да га је отац Никанор већ о томе обавестио. Ништа ми није рекао. Без речи је напустио столарницу. Изморио се један ревнитељ у цркви господњој. Велики домаћински дух наше светиње коју је изистински не само љубио, него над њом свакодневно дрхтао и за њу бринуо. О сваком и најмањем ексерчићу. Није то никако мала ствар за оно црно време када се о Хиландару из отаџбине, у којој је све свођено на материјалну корист и нарочито на духовно растакање, слабо водила брига.
ОТАЦ ЈОВАН ДАМАСКИН Првог јутра у Хиландару срео сам старца Јована кога су сви ословљавали са Јован Дамаскин. При монашењу мој имењак добио је име баш Јована Дамаскина, док сам ја узео име Јована Крститеља, моје крсне славе. Већ у цркви сам га запазио по једној финој шали кад се клањајући поздрављао с оцем Димитријем, вршњаком и сабратом с којим је заједно у Хиландар дошао. Увек су се тако по-
здрављали. Наслутио сам да се на свој рачун шале. Као да хоће да кажу: "О, свети, дубоко поклоненије". Баш по оној црногорској – "Ја теби војводо, ти мени сердаре", а већ и сами знамо шта смо. Идем тако према капији, а он беше пред пекаром, па ме зауставља: - Еј, брате, стани мало. Јеси ли ти тај из Енглеске што долази код ових Љотићеваца? Мало се збуних, али се брзо снађох. Бог с вама, дошао сам у Хиландар. Знам, знам, све знам. Мало попричасмо, па се растасмо. Тога дана се пожалих једном оцу, а он се искида од смеха: - Мани оца Дамаскина, па он је и сам Љотићевац. Пре монашења био је жандар, па му досадило те се преместио на лакшу службу. Зар не знаш како на то гледају наши сељаци? Кад их неко за лопове у селу пита одговарају: "Сви су отишли у жандаре, а један у монахе". Ето ти, то је отац Дамаскин. Брзо сам се снашао. Боже, па и код монаха се понекад може видети и осетити ведрина. Иако ми је био вршњак ословљавао сам га са Стари и није се љутио. Пошто сам му помогао, уредио му башту и код послушања на гробљу окопао му оно неколико гробова и поправио кандило у костурници, још више смо се зближили. Охрабрио сам се да га питам о његовом бављењу у Жичи баш кад је владика Николај тамо био. Зна он доста, сигурно је, само почео да заборавља и све некако испретурано прича, па мо-
рам сам да сортирам и повезујем. Зна он и да је Љотић долазио често у посете Краљеву и Жичи. И о његовим посетама владици доста зна, али да призна да је Љотићевац, то никако. Чујем да ме код свих хвали. Кад се наљути он искија на оне који су му се по некад у шали наругали. Тако је бацио пик на оца Хризостома, сада владику Жичког. Изашли смо из цркве, а он се загледао у очи оцу Хризостому, па ће пред свима: Зар си ти још овде? Иди одавде да те моје очи више не виде. Де, де не јури ме, биће ти жао - смирено ће отац Хризостом - ускоро одлазим. Био је стари тога дана нешто необично љут. Окрете леђа и пође уз степенике, и ја се пожурих. Као да сам знао да долази мени да се освежи добром комовицом и црном кафом коју стално по манастиру хвали: - Е, брате, тај ти све зна, али тек је његова кафа за причу. Отац Дамаскин не може без по које жалбе: - Онај твој Митрофан кад је дошао био је јагње Божје, а сада је вук из горе. Ама само ли једном калуђер почне да шета од манастира до Солуна, дижи руке од њега. Тешим га: - Оче Дамаскине, има посла. Нема ко други. А и уме човек. А, а, и ти га браниш. Од једне сте вајте. Добро то, али шта ће по Немачкој? И то врло често. Обучен као владика. Где је ту завет на сиромаштво и скромност?
Немој, чика Дамаскине тако. Одувек је хиландарски монах, барем кад у свет излази пристојно обучен. Ваљда неће у дроњцима да иде. А и млађи је човек. Ма, да је само он - не да се отац Дамаскин — али и многи други се кицоше и излазе и по неколико дана. Овај Хризостом дојади. Таман он о оцу Хризостому, кад ево ти оца Михајла. Отац Михајло још са врата поче да га пецка за оно од јутрос, а он букну: - И ти с њима, пакуј се. И ти и онај Никанор идите што пре. Иначе они су добри пријатељи и отац Дамаскин му је редован гост у пекари. Стари му маже плехове и одујмљује по мало од следовања вина и ракије које Михајло добија кад меси хлеб. Не задиркује га отац Михајло за бадава. Зна он да жандарчина уме да ужива. Љутио се на Арсенија јер му даје само по чашицу ципоре, а Симеона у небо диже. Ни то не траје дуго. Понекад ни Симеон не да: - Добио си јуче две, доста је. Онда је најгори човек. Кад грожђе почне да зри обично одлази у виноград до бербе. Кува одличан пасуљ. По неком ми нарочито поручи кад пасуљ кува. Земљани лонац на тихој отвореној ватри. У пасуљ обавезно ставља туршијару паприку, па мирише цео виноград. Напуни тањир врућим пасуљем и поред хлеба да ми парче сира. У последње време старац онемоћао. Има невоље с простатом, па му је најгоре што мора
да се понизи пред оцем Митрофаном да му код лекара помогне. Пред последњу моју посету манастиру рекоше ми да нас је отац Јован Дамаскин напустио.
ОТАЦ НИКАНОР Кад сам се већ одлучио да пишем о хиландарским монасима, грех би велики био не поменути и старца Никанора, монаха који заслужује дужно поштовање целог српског народа. Отац Никанор је рођен у питомом селу Дивци недалеко од Ваљева. У радној и побожној фамилији какве нису ретке у том делу Србије. Благодарећи светом владици Николају Велимировићу који је у ваљевском крају рођен, сви су Ваљевци били добри верници, пуни поноса и велики поштоваоци владике. Иако сви нису богомољци, природно је било да су из богомољачких породица. То је био случај и с фамилијом оца Никанора. Још као млад човек отац Никанор је био добро поткован знањем о вери. Онако како су богомољци неговали побожност и показивали нарочиту ревност, скоро као први хришћани. Као што се зна из тог покрета или под његовим утицајем током неколико деценија углавном су регрутовани монаси за Хиландар и за манастире у Србији. Није никакво чудо да се и отац Никанор одлучио да пође тим путем.
Кад сам 1971. године први пут посетио манастир отац Никанор је био први епитроп. Онда се монашки живот одвијао без општежића као уосталом и на целој Светој Гори. Још тада је побољевао. Борио се са срчаном маном. Али старина није попуштала. У цркви, на дугим службама док млади седе он је стајао. Своје место код леве певнице, до иконе Светих Петра и Павла никад није мењао. Одатле је могао све да види. Био је врло строг ако би неко вршећи своју дужност на богослужењу у нечему погрешио. Одмах би га на лицу места гестикулацијом поправљао и то тако живо као да је овај направио непоправљиву штету. Због слабог срца ређе је служио, али недељом и већим празником обавезно. За Божић и Васкрс је морао да седи на месту проигумана до Тројеручице и у извесним деловима службе носио је свечану одежду. Вукла се за њим велика и тешка. Није био новотар. Волео је оно старо чиме су огртана плећа ранијих проигумана. Те године сам остао месец дана и ниједну службу нисам пропустио. Пошто се после цркве није одмах обедовало стари је, иако уморан од ноћне службе, волео да поприча с гостима уз црну кафу, ратлук и ракијицу. До салона за послужење ишло се уз степенице, а он је то морао полако. Пажње ради нисам желео да избијем напред. Он би то приметио, па рекао: - Иди ти, брате Вито, кад ти је Бог дао снаге. Ја отрчим до келије и освежим се ладном водом. Дотле је он већ у салону у својој столици
од плетеног прућа, на челу великог стола, па остали редом. Волео је при таквим сусретима да све буде ведро. Чак је и шалу примао, па и сам волео да по нешто шаљиво исприча. После тога повлачио се у своју келију. До обеда се одмарао, а онда на дужност. Међу старцима, још као млађи монах важио је за човека способног за економију, управо најспособнијег, па је то највише и радио. Био је једно време и у Кареји. Тада сам имао прилике да видим да се у сваком послу трудио колико је умео и знао. У Кареји само кестенове шуме има на стотине хектара. И све то треба надгледати и одржавати. Ту око општине и око конака манастира Зографа је велика наша њива, па је стари као млад монах засадио лешнике. И код многих келија око самог центра Кареје види се његов труд. И ту је лешнике засадио. Сећам се гомила убраних лешника смештених у једној великој соби у конаку. Није мала ствар ако се има у виду колики је манастир потрошач лешника и другог коштичавог воћа за празнике и велике манастирске славе или за исхрану монаха у време Великог поста. Сећам се и оних тераса повише Свете Тројице. Тамо је била засађена лоза. Јако су добро одабране врсте грожђа. У то време Аврам је правио можда понајбоље вино на Светој Гори. Пред мој први долазак манастир је без винограда био прилично дуго. Када је старац Никанор постао епитроп, у договору с младим оцем Митрофаном, подигао је данашњи виноград. Засађено је и воће које такође нису имали. Сећам се, као данас да је, треће моје посете. Те године ви-
ноград је први пут бран озбиљније. Стигао сам баш пред бербу. На дан бербе старац је својим ауторитетом сакупио сво братство, али и нас госте. И сам је барабар с нама брао грожђе, што ми је било посебно драго. Наредио је да се за ту прилику уготови пасуљ са сувом рибом и још поред тога суве рибе колико је ко хтео. Била је то права моба. Као што су некад код нас у Србији мобе биле. Тад домаћин раздрагана срца због напредовања посла весело мобаше, а кад се посао сврши, за заједничком трпезом, наздравља свима чашом доброг вина или ракије. Дрхтао је старац над имовином Хиландара и понеко би рекао да је био тврдица. За мене је он био само штедљив човек. Током мојих посета манастиру имао сам с њим неколико разговора и дознао многе ствари које спољни свет, па и добар део Хиландараца није знао. На пример опште је мишљење да је манастир богат и да на грдним парама лежи. Стварност је само једна. Манастир јесте богат, али само у поседима. Кажу да на Светој Гори има 8000 хектара земље. Хиландарски метох Каково у близини Свете Горе поседује 2000 хектара најбоље шуме. На Каламарији је остатак од 6000 хектара. Поред тога манастир поседује и неколико дућана и кућа у Солуну и Србији. Кад би се имало снаге и људи да створе велику економију Хиландар ни од кога не би зависио. Овако само издаци за одржавање манастира су огромни, а о другом да не причамо. Само се животари и стеже се каиш да се не упадне у дуго-
вања, као што је неколико пута од постојања манастира било. Старац Никанор је забринуто говорио: - Ми не смемо да се упуштамо ни у какве послове за које немамо људе. Прво и најважније трудимо се да у цркви будемо што бољи, а остало како се стигне. Предузимамо само оно без чега се не може. Ето, велики делови манастирских зграда прокишњавају и ти радови коштају тешких милиона. За сад радимо колико се може. Чекамо и молимо се Богу да дође неко боље време, па ко буде жив нека ради више. Старац је био велики Србин и све што има у келији подсећа на Србију. Често је и под Титом одлазио у мајчицу Србију да буди успаване. А кад је упропаститељ занавек напустио овај свет одлазио је много чешће и остајао и по неколико месеци. То цела Србија памти. У несретном црквеном расколу чинио је све да завађену браћу измири. Стар и болестан из истих разлога кренуо је на пут у далеку Аустралију иако су му лекари и сабраћа другачије саветовали. Кад је полазио на пут, на питање сабраће из Сабора шта им саветује да чине ако то путовање буде његов земаљски крај, рекао је: - Ако тамо умрем, тамо ме и сахраните. Касније ме отуд можете пренети у Хиландар. Старац је по многим знацима предосећао своју кончину. Међутим тако важан позив није могао да одбије због наших људи из расејања, али и због принца Андреја. Био је и задужбинар. Продао је свој део очевине да би у родном селу поправио цркву
Рабровицу. У најгоре време када је морао да плаче за џак цемента као да му се на поклон даје, а не продаје по далеко вишој цени од уобичајене. За најмањи део материјала морао је сузе да пролива и да понизно моли и преклиње. Његовим утицајем је много шта доброг покренуто и урађено. Круна свега је предивна црквица посвећена Живоносном источнику (Источни петак) у метоху хиландарском Какову. Подигнута је на стени и права је лепотица. Старац је својим духом осетио да је ово свето место. Ту се на слави скупи по неколико стотина људи из Јерисоса и околине, махом Грка, а да не говоримо колико тек света свакодневно навраћа. С оближњег друма црквица се види као на длану, па уморни пролазници сврате да се окрепе, прикупе снагу и помоле се да их Господ и светац благослови. Сам сам у два наврата био присутан кад би велика група Грка недељом свраћала да се овде помоли за своје најмилије и потом провесели и заигра на прелепом платоу испред црквице. Старац је дочекао и почетак обнове манастира. О томе је раније могао само да сања. Стрепео је да се ти толико чекани и жељени радови не угасе. Пун животног искуства много је тога лошег претурио преко главе, па је тај страх био оправдан. Страховао је за материјал који је долазио у великим количинама и на велико се расипао и трошио. У извођаче радова није веровао. Знао је за оно размишљање нашег радника: "Нико не може да ме плати, колико могу да забушавам". Међутим, и после његове смрти Хи-
ландар је наставио да се гради. Манастир сад може да угости преко 200 гостију, а некад ни 50 није могао и то с бедним намештајем и с много другог што је фалило. Кад би видео шта је све у данашње време урађено пружио би своје старачке руке на благослов духовној деци. Слава Богу, добри старче. Спокојно почивај у далекој Аустралији. Далеко од твог љубљеног Хиландара, а ипак међу својима који су ти целог живота били велика брига. Моли се за нас, твоје следбенике, да нас Бог сачува од свих невоља, а теби вечан покој и слава ОЦУ НИКАНОРУ У Дивцима поред Колубаре Ту је мајка сина одњихала. Над њиме је даноноћно бдила, За њега је палила кандила, За ручицу у цркву водила, Господу се за њега молила. Да му Христос буде огледало, Божја Мајка и сви светитељи Чувајте га од сваке невоље Да би посто слуга богомоље. Што молила Бога домолила, Бог је њену молбу испунио. Кад се чедо снагом опасало Он не хте да се лати рала, Већ се лати великог подвига. Врло млађан он се замонаши У Светињи српској Хиландару,
Да пред Богом ко кандило сјаји. Вршио је свако послушање, А у цркви никад сео није. Трудио се што још нико није, Садио је лозу и маслину, Неговао бадем и лешнике, На Конаку дуго боравио. Често пута проигуман био И бринуо бригу хиландарску. Дуго време духовник је био, Многе људе вери повратио, Многа млада чеда монашио, Многе младе вером надахнуо. За свакога Богу се молио, За род српски горке сузе лио. Србију је често походио, Многе људе тамо је крстио, Свак је од њег благослов добио. Очевину своју потрошио, Рабровицу цркву обновио, У Какову цркву саградио. Живоносном источнику посветио. Малу цркву на стени високој Да свакоме буде на видику. И ако је тако омалена Постала је велика светиња. Дубоку је старост доживео, Сјајно своју веру одржао. А на крају својега живота Немогућ је подвиг учинио.
У далекој земљи Аустралији Завађене Србе измирио. На врхунцу својега прегнућа Свој је живот тамо оставио. Трошно тело тамо му почива Да Србима служи ко светиња. Опомиње младе нараштаје Да чувају веру отачаства, Док и један Србин тамо живи. Благо мајци која те родила, Што те младог цркви посветила И Србији што те отхранила. Благо цркви којој си служио, Благослов те вечито пратио Светог Саве и Светог Симеона.
ОТАЦ МИТРОФАН Упознали смо се негде почетком децембра месеца 1943. године. Кад су стварани добровољачки пукови. Нешто пре тога он је рањен. Било је то на два дана пре но што сам распоређен у четврту чету првог батаљона који је био стациониран у Љигу. Он је био у чети Миленка Поповића, а ја у Вргиној. У том реону скоро да је владало ванредно стање. Наша браћа из шуме, четници, покушали су да под ондашњим условима заузму градове, па како нису имали снаге да нападају Немце они су се с једом бацили на оружане одреде Милана Недића. Нарочито су се
осоколили да нападају добровољце и тиме обмањивали своје умишљене савезнике да воде крваве борбе против Немаца. Тако је у борбама око Љига страдао једино Милан Мишулић потоњи отац Митрофан. Млад, смирен, побожан, озбиљан човек, издвајао се од осталих вршњака и привлачио на себе пажњу. Код нас добровољаца нарочито су се цениле такве особине. Кад су пукови формирани нашао сам се у четвртој чети првог батаљона под командом Ратка Обрадовића. Он је постао четни просветар у другом батаљону у чети Николе Љотића. Ускоро су учестали сукоби с комунистима који су покушавали да из Босне продру у Србију. Борбе су се распламсале на све стране тако да се дуго нисмо виђали. Све до битке за Ваљево септембра месеца 1944. године. Његова је чета била код Лесковца док се он у Ваљеву лечио. Кад смо напустили Ваљево водили смо борбе око Мионице да деблокирамо штаб Драже Михаиловића. Дража се с људством нашао на том терену у окружењу, па се одатле повукао према Ваљеву и упутио у Босну. Ми смо морали према Чачку кад се Ваљево нашло у партизанским рукама. Ту смо се поново срели с Миланом, али се за разговор и дружење није имало времена, Па ни касније у Словенији. Тек смо се у Еболију поново срели. И ту у Италији мало је времена било за приче. Он је полагао велику матуру, а ја био четни наредник у штапској чети Миленка Поповића. Виђали смо се на литургији и вечерњој служби скоро сваког дана. Све дотле док није отишао с радном групом у Лами Камп. Ка-
сније сам и ја са Шварцом и радном групом напустио Еболи. У том кратком периоду Отац је увидео да се у логору време троши на залудне ствари. Зато је почео да размишља о организовању људи на учењу заната, како би се нечим корисним и здравим забавили. Ни сам не знам како је дошао на идеју да се мени обрати и посаветује. Било је то на месец дана пред покрет за Немачку и од тог плана ништа није испало, мада је идеја била добра и племенита. Том приликом смо се и боље упознали. Међу добровољцима је било доста школованих људи који су успешно водили разне послове. Милан је био један од њих. Млад човек пун амбиција, тражитељ најбољих решења, није себи давао мира. До душе, ни сам нисам мировао. Радио сам с људима колико сам могао и они су у мене, старијег њиховог друга, имали поверење. Но, народ добро каже: Једно мисли камилар, а друго камила. После Скрининга, односно решавања нашег статуса, ми добровољци нашли смо се на раскршћу. У току две године највећи број нас распршио се на све стране света. Некима није допуштено да напусте Немачку, те су ту и остали. Многи су то и добровољно урадили. Такав је случај с Миланом. И у Немачкој није стао с радом и усавршавањем. Ступио је на посао у неку штампарију и доста брзо испекао штампарски занат тако потребан нашој заједници. Намера нам је била да створимо сопствену штампарију и његово знање нам је добро
дошло. Убрзо се родила "Искра", наше гласило. Отац Митрофан је тих година био неуморан радник, центар наших активности у дијаспори. Десило се да се упозна с фамилијом немачког генерала. Његова га је супруга тако заволела да су га на крају усвојили. Мене то није чудило јер је својим коректним понашањем и од непријатеља стварао пријатеље. Касније ми је сам испричао да је, кад се већ одлучио да дође у Хиландар, његова помајка пошла за њим. Плашила се да не наиђе на тешкоће и напусти манастир, па се одлучила да прода кућу и пресели се у Грчку. Кад је склопила очи поред ње се нашао њен посинак. Његов долазак у Хиландар нимало није био једноставан. Грчке власти су у то време за странце, а нарочито кад се радило о Хиландару, правили велико питање. Нашао се добри Милан на још већим искушењима кад је све већ било сређено и он из Бриндизија требао лађом да крене за Грчку. Наиме, утврдио је да је сва документа погубио. Он ће то касније приписати Божјем посредништву јер се за кратко време све преокренуло у његову корист. Материјално је прилично добро стајао. У манастир је стигао у неком џипу који и дан данас, после више од 40 година, још служи. У то време у Хиландару није било моторних возила, па је ова новина старце наводила на различите коментаре. Имао је нешто свог новца и од продаје генераличине куће. Све је то за кратко време утрошено на манастирске потребе. Чуо сам да је и манастир Зограф даривао. Већ првих да-
на боравка у манастиру наишао је на велике тешкоће. У Хиландару као и свугде на Светој Гори није било општежића. То му је претешко пало, па је предузимао велике напоре да се такво стање ствари у неколико промени. Световно име је заменио монашким, али отац Митрофан своје раније намере да побољша монашки живот није напустио. Тежио је да макар један део монаха прихвати општежиће завештано од најстаријих светогорских монашких дана. Шта су хиландарски старци могли да учине? Да не изгубе вредног и побожног човека њих осморица прихватило је општежиће. Половина стараца и половина млађих. Такво сам стање и ја затекао кад сам први пут посетио Хиландар. Саборски старци били су људи старога кова. Поштени и добри монаси, али због тадашњих јако ограничених материјалних могућности преплашени да ишта озбиљније раде. Кров и што-шта другог налазило се у распадању. Отац Митрофан је у то време био у пуној снази. Навикнут на свакојаке тешкоће тражио је излаз из те учмалости, па је вероватно и тежак био старцима. Они су се клонили сваког већег захвата на обнови манастира. Ипак, видевши да се ради о одважном човеку послали су га у Кареју на школовање. Ово се показало паметним потезом. Отац је већ знао неколико језика, па беше нека нада старцима да ће најбоље послужити манастиру савлада ли и грчки. Током бављења у Кареји отац Митрофан је развио контакте и врло живу преписку с људима из емиграције. Тиме је изазвао посете лица
која су прихватила његове молбе за помоћ. Наишао је талас нових посета. Ти сусрети дали су резултате. Јужна мала била је у потпуном распадању. Требало је хитно нешто да се уради. Пошто није било средстава да се зграда потпуно обнови постављена је само основа. За почетак изливени су бетонски стубови. Урађено је колико се могло и остављена могућност да се радови наставе чим нова средства пристигну. Да је само немаштина била проблем, него су се и грчке власти испречиле. С њима се манастир дуго борио за дозволу. Трајало је то неколико година. За то време отац Митрофан се јуначки борио. Молио и преклињао. Приликом трећег мог доласка на његову молбу радио сам у Кареји. Једном ме је позвао у своју келију. Дао ми је да читам припремљен текст меморандума надлежној власти. Управо га је на грчки преводио. У једно послеподне дошли су му у посету монаси из два, три манастира. Са њима се консултовао како би ствар што боље властима представио. Дуго у ноћ радили су на том документу. Гости су у конаку и преноћили. Аврам је био неуморан да их послужи. - Добри бре људи, Вито. Желе да помогну оцу Митрофану, алал им вера. То су прави монаси - био је узбуђен наш домаћин. Тај докуменат је писан на преко двадесет страница. Опширно, детаљно и стручно. Зато је од Грка и прихваћен. Сећам се и његовог дружења с гувернером Свете Горе у време војне власти. Тај пуковник био је чест гост оца Митрофана.
Тешкоћа је било с многих страна и ја сам могао на лицу места да видим како се ствари одвијају. Стари монаси нису знали да се снађу, Тако су остали без винограда и без икаквог воћа. Маслињаци потпуно запарложени. И оно мало воћки што је животарило нису неговали. нити прскали. Свака је била црвљива. Но, отац Митрофан се држао свога плана. Подигао је најпре виноград и воћњак. Па и око тог посла јављале су се повремене трзавице. Али више се назад није могло. Добар почетак је постављен и пут показан. Мира ради отишао је у Кареју за председника општине. И кад је година измакла он је већ окупио око себе многе људе из земље и емиграције. Па и странаца, Немаца и Аустријанаца који су на сваки начин помагали. Сећам се како се са Сабором спорио кад су тражили да се врати у манастир. Видевши да је манастиру од веће користи у Кареји, он се борио да ту и остане. Цео тадашњи његов рад, све што је у то време било нејасно, кроз неку годину се показало врло корисним за манастир. После Кареје отишао је у Каково. То хиландарско имање у близини Јерисоса, велико по површини и по потенцијалу стајало је сасвим неискоришћено. Својски је засукао рукаве. Окупио је око себе многе помагаче и за неку годину створено је ново Каково. Раније се ту ништа нарочито није радило. Мало је шуме сечено на неколико километара од главног пута и то је било све. Па и та је деоница у јако лошем стању била. Указала се потреба за изградњом добрих путева да се дође до сваког брда и дубоких увала. До шума које
никад нису сечене. Квалитетно кестеново дрво требало је извлачити из дубоких јаруга, сећи и превозити, што старим начином рада никако није било могуће. Требало је нешто предузети. Отац је то зналачки чинио. Постепено, без велике ларме, у тишини. Кад год сам стизао на Каково, запажао сам промену. Никла је најпре стругара. У почетку скромна. Онда модерна столарска радионица и на крају електрична сушара за дрво која неколико пута убрзава сушење. Кад се мало одмакло с припремама нашао је пут и начин да отпочне корениту обнову манастира. До тада, ако је нешто и рађено, рађено је врло слабо и нестручно. На крају је његов напор уродио плодом. Хиландар је увелико обновљен и што још више радује на томе се неће стати. Дошле су младе снаге с више разумевања за напредак. Понешто иде и мало спорије, али не може да се каже да није на добром путу. Тај градитељски замах се више не да зауставити. Рад на самом манастиру повукао је и једно боље схватање рада и на другим пољима. Обновљен је рад на винограду, воћњацима и маслињацима. Најзад се појавио човек пун полета и воље да се манастирско имање обнови и прошири. Дошло се до свести да поред толиких могућности не треба скрстити руке, већ засукати рукаве. И то није све. Има још једно поље борбе на коме је он, и поред свих напора, неуморно радио. То је његова борба за национално и духовно и та борба је можда и највећи његов допринос Хиландару и уопште српству и Србији. Стални контакти с омладином, неуморан рад с
људима из дијаспоре и отаџбине, преписка, путовања. Скоро сам је издавао часопис "Хиландар". Писао је и Хиландарску хронику и тај је рад достигао замало и свих хиљаду страница. Стизао је да се огласи и по другим часописима. Написао је и дивну књигу "Света Русија". Све то немилице је трошило његову снагу. Силну енергију обилно је расипао као највећи богаташ. Радио је и дању и ноћу. Док сам био у Кареји имао сам прилике да пратим његов рад. Не знам заиста кад је тај човек спавао. Људи су му одузимали и оно најкраће време за одмор, а он се трудио да свима буде од користи. Колико сам само пута био љут на оне који су му ускраћивали и тај минимум одмора. Често сам га и опомињао, али ко ће прегаоца у замаху да заустави. Сећам се једном се озбиљно разболео. Хеликоптером су га у болницу однели и други дан већ је био на лечењу у Аустрији. Вратио се заиста опорављен, али савет да се причува није слушао. Само ми је мало о болести наговестио и ја сам схватио да је ствар озбиљна. Саветовао сам га. Много је постигао, па је ред био да успори и нађе начина да се мало одмори. Покушавао је. Накратко, па би опет забраздио по старом. Његове честе посете Југи нису ми се допадале. Сматрао сам да се тамошње стање још увек није променило и да неке велики рад без лоших последица није могућ. Он је био чисте душе. Хиландарац који живи за добро свог народа. И с других страна слали су му опомене да мало успори. Добронамерне и оне друге. Опаке и зле. Ко га је иоле познавао знао је да таквог бојовни-
ка ништа не може зауставити јер је презирао живот у коме се таји истина. Три моје посете Кареји везане су за оца Митрофана. Сам он ме тамо позивао. Милина је била радити с њим. Многи су веровали да не држи монашко правило, што не би ни било неко чудо поред толиких обавеза које је себи наметнуо. Моја соба је с два велика прозора гледала на Атос. С тих прозора се лепо види чесма и чује тихо жуборење воде. Атос се види као на длану. Нарочито при месечини. Двадесетак метара од чесме до баште пружа се стаза. Приметио сам да отац Митрофан сваког јутра читав сат по мом устајању шета том стазом. Знатижељан сам био да проверим кад устаје за правило. Мислио сам да нешто скраћено држи и почиње око пет, шест сати. Никад нисам могао мирно да спавам у осветљеној просторији. Велики прозори су без завеса и кад удари месечина све се види као по дану. Волео сам да ноћу посматрам врх Атоса. Тако ми се чинио велики, па се приближио конаку, скоро да га руком дохватиш. Сав букти у сјају. Често сам се будио и скакао до прозора да видим кад отац почиње своје молитве. Увек у исто време, у два сата ноћу почињао је службу Богу. И кад би биле ледене ноћи правило није пропуштао. Шетао је и ређао бројанице. Онда сам по њему подесио своје устајање. Кад у седам сати дође до краја ја га већ чекам с припремљеним чајем. Три дана пред његову кончину нашао сам се у Какову неким послом. Петак је био. Чини ми се као никад до тад имао сам времена да се с
њим на миру изразговарам. На лицу му се могло запазити да је био необично забринут и тужан. Трудио се да то сакрије. У суботу ујутро кренуо сам за манастир. Срели смо се на малој лађи у Јерисосу. И ако смо јуче о свему и свачему разговарали, нисам се надао да ћу га срести на лађи. Претходно вече смо се растали у тренутку кад је с пута на Каково дошао игуман и ту заноћио. Отац Митрофан га је сад испраћао на брод. Стигли су нешто пре мене и већ су били на лађи. Видео сам да нешто причају с доста гестикулације, па сам, да не би сметао, оставио ствари и изашао. Лађар је још неког очекивао, те лађа није кренула на време. Кад је лађа била спремна да исплови срео сам се с оцем Митрофаном на излазу. Изгледао ми је исто онако тужан и забринут. Касније сам сазнао да се у недељу вече видео с неким људима у Јерисосу и да се доста доцкан вратио на Каково. Рано ујутру дао је душу Богу. Било је то доста бурно време. Такав је био и његов живот. Некад је био радо виђен гост у Србији. Касније се чуло да је тамо непожељан. Знајући га као великог борца мислим да је баш зато много чешће одлазио у Србију. Као резултат тога јесте његово заузимање за наше избеглице из Босне и Крајине, везе и пријатељства с разним установама у Грчкој и довођење деце и инвалида рата на одмор, као и помоћ у новцу и другим потребама. Нека његов монашки живот буде поука шта све може да уради човек племенита срца и духа. Хвала та оче Митрофане!
У СПОМЕН ОЦУ МИТРОФАНУ Од најмлађих дана пуних снова Стасао је борац без узмака. Од Ратара лепе Шумадије, Па до Соче код града Горице Низали се његови мегдани. А кад преста хука н ломљава, Поста борац на другим пољима. У Минхену ниче штампарија без примера, до сад не виђена. Све то њему ништа не бејаше Место пушке, штампарске машине, Поста смерни монах Митрофане. Четрдесет лета пуних труда Плодови су што се виде свуда. У Какову и у Хиландару. Ко би јоште описати мого Све мисије по земаљском шару, Све подвиге и ноћна бденија, Сва незнана његова прегнућа. То једино Богу је могуће. Дивним стилом Богом дарованим Написао што још нико није – Хиландарску велику хронику С чим се Срби поносити могу. И још друга многа писанија Уз молитву Христу Спаситељу И Његовој Пречистој Матери, Светом Сави, Светом Симеону
Што су нашем роду даровали Усред таме велико видело. Певајте му славу децо Босне наше, Он вас је први загрлио. Певајте му ратни инвалиди, Он вас је први прихватио. Певајте му српски болесници, За вас се цео заложио. Певајте му српска омладино, Његово срце за вас је куцало. Певајте му и старо и младо, Јер је за вас горке сузе лио. Певајте му честита елито, Јер је себе целог жртвовао За част српског рода и образа. Не замери, оче Митрофане, За сво ово невешто муцање. Потребно је ово рад другога. Мирно сневај свој санак вечити Покрај драгог ти оца Јустина, Љубљенога твога побратима.
ОТАЦ ЈУСТИН С Богданом Стекићем Стеком упознао сам се у Ваљевској касарни после повлачења из Љига 1943. године. До душе, ја сам га и раније познавао, али смо се тек тамо лично упознали. Већ 1941. био је у јуришном одељењу Ратка Обрадовића. Била је то мала група одважних младих људи која је свим добровољцима служила за пример. Кад је та група формирана једини су носили шубаре наместо шајкача, али су их касније заменили шајкачама. Припадао је групи младих Збораша који су међу првима, већ другог дана бомбардовања Београда, 7. априла организовали чишћење улица и спасавања немоћних. Није оклевао да засуче рукаве и дохвати се крампа и лопате што многој господи оног времена није падало на памет. Поседује доста фотографија из тог тешког периода. На њима се види као од брега одваљен снажан младић док неуморно послује на рашчишћавању београдских рушевина. Био је господско дете имућних родитеља. Отац му је био саветник министра финансија, а деда стари српски учитељ који је службовао у Македонији и за живота био политички активан. Као и многи виђенији Срби убијен је од Бугара за време окупације. После велике експлозије у Смедереву та иста група младих људи прва се нашла на још једном тешком задатку, да спасава ојађене Смедеревце.
Кад је комунистичка банда заиграла крваво коло револуције и несретна наша браћа четници насели на енглеску пропаганду да безусловно уђу у рат с Немцима, ти млади људи ни часа нису оклевали да устану у одбрану свог напаћеног народа. Из тог далеког времена сећам се пасивног става покварене чаршије док је осуђивала те младе добровољце који су се прихватили новог тешког задатка и, невешти војничкој вештини, заменили крамп и лопату пушком. Млади као роса, кад су се наоружани појавили на улицама, били су прави шок за огромну већину људи. Али и радост за оне који су ствари у раскомаданој земљи боље познавали од слепих вођа из Енглеске. Четири године касније, када је савезничким споразумом наша земља предата комунистима и Црвеној армији, добровољци су се повукли из земље и обрели се у белом свету. У војничким логорима најпре у Италији, а потом у Немачкој. Три године потом Стека се нашао у Аустралији. Док се бавио у Немачкој оженио се Српкињом Радом. Били су сличне нарави. Волели су друштво. Подједнако су волели да се нашале и провеселе. Нико те људе није могао да разљути, све и да је хтео. Такво им је понашање одувек било страно. Били су црквени људи као ретко ко. Ја сам још пре нашег сусрета у Хиландару тако што наслућивао, али сам се тек овде осведочио у то. Поготово ме је задивило његово појање. На то је вероватно утицало и његово музичко образовање јер је у младости свирао виолину. Тек овде у српској светињи схватио сам да је
одувек био крајње побожан човек само ни са ким о томе није желео да прича. Кад се монашио плакао сам као мало дете. Толико је био предан том чину да ми је његово лице све говорило. Тада сам у потпуности схватио оно што је, приликом посете Хиландару 1974. године рекао оцу Митрофану: - Ако Радмила пре мене умре, можда још и пре тога, ево мене у Хиландару. Тако је и било. После женине смрти, крајем осамдесетих дошао је заувек. На монашењу је добио име Јустин. Веома лепо је певао на службама, али никад није прилазио певници већ је то чинио из стасидије. Оче наш и Вјерују говорио је као ретко ко и говорио га је у цркви све док пред смрт није почео да се губи. Његова смиреност и фини, госпотствени манири су ми годили. Јако смо се зближили и готово да није било дана да не сврати код мене у келију. Није много говорио, али је био добар слушалац. Из милоште ме звао Дроња, због мог скромног одевања. Смејали смо се, а ја сам га задиркивао за један догађај из прошлости када су у Другом светском рату њих шесторица издржали тешку борбу у Петровцу на Млави. Били су у окружењу бројнијег непријатеља и извукли се препливавши Млаву. Ја бих се безобразно нашалио с њим: - Па, и ја сам био тамо. Видео сам како се после вас Млава жути. Тада би ме у шали шчепао за гушу па, Бог и душа, готов бих био само да мало јаче стисне рукама развијеним као да је целог живота радио
у руднику. Иначе, ту своју велику снагу задржао је све до смрти. Исто као и ретку смиреност. Скоро две године је побољевао и добио је неку манију да га гоне Бугари. Са мог прозора се као на длану види Спасово брдо и у том правцу је стари пут за Зограф. Он би упро погледом у том правцу: - Ено - рекао би - иду наоружани Бугари да нападну Хиландар. Морао сам да га тешим јер убеђивање да није тако не би помогло: - Не бој се, твој Дроња има чету на предстражи. Некад би ми одмах поверовао, а некад би ме шчепао и викнуо: - Е, Дроњо, јадан Дроњо, ти имаш чету. Хоћеш да кажеш да си био неки борац. Па и тад би ми на крају поверовао јер бих га убедио да сам спреман да се бијем с Бугарима да бих га заштитио. За те две године болести наш радник из баште Влада му је доста помогао. Радио је с њим на опоравку, али је болест све више напредовала. Повремено би се враћао и то би нас радовало. Нажалост, задњих месец дана видело се да је крај близу. Запао је у тешко стање, па је Влада морао да га храни. Обилазио сам га и гледао сам да га шалом разведрим. Последњих недељу дана стање му се додатно погоршало. Престао је да једе. Али два дана пред крај оживео је потпуно опорављен. Тражио је храну. У очи тог судњег дана донео сам му качамак и Влади дао да га нахрани, кад ти се он љутну. Хоће сам да је-
де. И стварно све је у сласт појео. Био је расположен за шалу и весео. Сви смо се томе радовали. Кад сам пошао од њега обећао сам му да ћу сутрадан, пре но што пођем на посао, доћи да га обиђем. То јутро затекао сам га да седи на кревету. Шалили смо се по нашем старом обичају, али сам убрзо морао на посао. Кад смо се поздравили кратко ми рече: - Брале, пази добро, код тебе сам у келији тачно у два сата. То ме јако обрадовало и кад сам у подне стигао на паузу чекао сам га у заказано време. Прошао је један минут, није га било. На брзину сам се обукао у намери да га обиђем. Таман сам отворио врата, а он се појавио онако громадан са великом штапином у руци, па заману на мене као да ће да ме удари: - Где ћеш, ево дошао сам. Сели смо на мој кревет. Гледао сам га обрадован због изненадног опоравка. Изгледало је као да му ништа није. У лицу му се повратио сјај, као да само сунце из њега зрачи. Рекох Влади да му налије пола чашице ракије колико му је доктор препоручио за циркулацију. Таман се Влада удаљи, наш Јуца у тренућу ока занемоћа. Очи као да му отекоше, ноге га издаше и он клону у кревет. Викнух Владу и брзо га положисмо на кревет. Влада поче да га масира. Једва га некако повратисмо. Он сав у зноју, изморен затражи воде. Ја отрчах у цркву по помоћ. Вечерња је управо почињала. Потрчаше њих неколицина. Отац Кирило донесе путир и он прими свето причешће онако страшно уморан и кло-
нуо. Ипак сам имао неку наду у опоравак, па рекох да довршим започето зидање јер ће припремљен малтер да се стегне и упропасти. Само што сам стигао и бацио прву мистрију, ево ти једног младића: - Хајде, оче Јоване, готов је. Стигао сам трчећи. Као да спава, онако огроман с повраћеним сјајем у лицу, лежао у мом кревету. Упокојио се добри мој друг Јустин. Увече кад су га однели у његову келију заспао сам у свом кревету и спавао, чини ми се, слађе него икад у животу. Сутрадан, на сахрани рецитовао сам му песму "Стежу ланци". Необично је волео ту песму коју је давно испевао његов вољени командант. СТЕЖУ ЛАНЦИ Стежу ланци, шкрипе, муче, бич фијуче, Ал узаман, нигде крика нит јаука, Само шкргут зуба реч робова кад зацвили, Онда видиш да је земља ова препуна хајдука. Стадо блеји чобану на стени, Очи зборе док му руке ћуте, Милујући самокресе љуте. И по некад двојнице звуци Тада се рашчује Песма што је певају хајдуци. А ча деке дим из чибучине Обавио помамне брчине. У планини стоји горштак стари, У недрима присојкиње гује, У очима пламте му олује, За силавом реже џефердари.
У негвама окован и диван, Али киван џин се диви, Шкргут небо пара. Уз дивовску снагу Карађорђа И уз шкрипу зарђалог гвожђа. Искива се круна нашег цара. Памтићу ту сахрану по неописивој живости. У малом дворишту гробљанске цркве и испред на путу стисло се више од стотину људи. Радника, монаха и мирјана. Ретко леп јесењи дан. Поред туге за вољеним другом, у таквом једном дану, човека не може, а да не дотакне и једно друго осећање. Крило анђеоског спокојства и чак радости, па му, на тренутак, изгледа као да почивши није умро већ се наново родио. Тај дан је био и извориште за песму коју сам написао њему, мом другу оцу Јустину: У СПОМЕН ОЦУ ЈУСТИНУ Некада је као бор Гора наших усправан био, Јуначан борац са Млаве, Српског Алказара. Већ пуних десет година Молитве Богу управља У српској лаври Хиландару Наш дични јунак Јустин.
Вјерују и Оче наш чита Као ретко ко И дивним гласом пева Песме и псалме Богу. Ал ево крај живота. У овој долини плача тако бива. Месец дана је било доста Да пут болешћу припреми. Последња два светла дана, Дар од Бога му дат, У позну јесен као мај, Раздраган као здрав С радошћу сваког поздравља. Тога светлог јутра, Пун усхићења: - Друже, не заборави! Данас сам у два сата Код тебе у келији. Тако је тачно било. На мој је кревет сео, Ведар као што беше тај дан У јесен позну Овога Божјег лета. Ни минут седео није, У једном широм отвори очи И наузнак на кревет клону. Борац за род свој Са српског Алказара.
На сахрани још светлији дан. Шест је свештеника с ђаконом, Монаси сви ожалошћени И још стотину поклоника. За три дана све се необично збило, Као никад у Хиландару. На хиландарском гробљу Наш јунак мирно почива. Три кипариса, симбол Божјег Тројства, И две липе, симбол другарства, Хумку му хладом покривају. Без бола у миру чека Дан општег Васкрсења.
ОТАЦ АГАТОН Концем 1943. године, по споразуму између завађене браће Драже Михаиловића и Милана Недића, дошао је у редове добровољаца приличан број младића. Законски су већ требали да служе војни рок. У ваљевском крају био је леп одзив. Углавном деца сеоских домаћина. Многи беху већ поожењени, па је било доста таквих који су имали по два и три детета. У ваљевском крају осећао се велики утицај владике Николаја. Самим тим су се у добровољачке редове најчешће јављали младићи из богомољачких фамилија. Све мирни и повучени млади људи без ружних навика псовки, пушења или опијања. Добро васпитани и верски потко-
вани. Људи са свим позитивним особинама које су се и међу добровољцима посебно неговале. Међу тим младим људима из Ваљева истицало се њих неколико. Нарочито се добрим показао Брана Јовановић. Висок и танак у пасу као испосник. Тих, дисциплинован и беспрекорно послушан. На часовима теорије сав је био занет. Поготово кад се о вери говорило. Убрзо су га и старешине запазиле. Њега и још неколицину придодали су санитетском одељењу. То је овим момцима било од велике користи јер су много чешће могли да посећују богослужења. Сматрало се такође да су људи чврсти у вери много пажљивији према болеснима и рањенима. Као вихор прохујаше дани 1944. године. Летело се с положаја на положај, из борбе у борбу. Тако смо се пред крај те године нашли у Словенији, па по свршеном рату у војничким логорима. Најпре у Италији, у Форлију неколико месеци, а потом у Еболију. Ту смо најзад. спустили ленгер. Развијао се наш духовни живот у војном логору као у великом манастиру. Ту сам се и упознао с Браном. Дружење је било ретко. Морао сам да прихватим одговорне и незахвалне дужности и за разговоре се није имало времена. Повремено смо се сретали на разним курсевима. Па и ту се није имало времена за велику причу. Ни у Немачкој с те стране ништа боље није било. Само смо се сваког јутра и вечери виђали у цркви. На крају смо стигли у Британију, тачније у Енглеску. Брана је неку годину провео у Шкотској. Кад смо после три године боравка добили слободу да сами тражимо по-
сао, кренуо сам у Бирмингем. Ту је већ било неколико наших људи. Неки су већ увелико радили. Бирмингем је био добро место за упослење нас нестручњака и простих радника. Како смо придолазили све је интензивнији био наш културни рад. Ипак, највише се водило рачуна да се што пре створе услови за нове људе који су напуштали слабо плаћене послове на фармама и у текстилној индустрији запалој у кризу. У Бирмингему је избор послова био велики, иако је главна била метална индустрија. Ускоро смо нас десеторица заједнички купили кућу и примили још осам бескућника. Наш дом је постао незаобилазни центар окупљања. Сливао се ту сами квасац добровољаца. У свако доба брат брату је могао до миле воље да се изјада и исплаче и људски наразговара, пошали и запева. Брана је са својим друговима из Шкотске дошао у Бирмингем у четвртом или петом таласу. Тако сам и с Браном постао приснији. Он нам је био најчешћи гост. Стално је доводио неког из богомољачког покрета. Мирка Васића, Крсту Андрића (потоњег оца Симеона Хиландарца) и друге. Грабио је прилику да поприча са мном. Сећам се сав је био обузет бригом што немамо услове за богослужење. Нечег је и било. Повремено су нам уступане просторије англиканске цркве, али нама је требао наш дом, наша црква. Разумео сам га. Још у Еболију сам схватио значај те идеје. Кад сам сагледао озбиљност и крајњу доброту њихове намера, као рођени практичар кад су проблеми у питању, изложио сам им шта о свему томе мислим. Мој план је
био да петорица људи скупи по 100 фунти да би се од тих пара купила погодна кућа с већом просторијом у приземљу и собама за свештеника и његову фамилију. Преуредила би се и тако би смо добили богомољу. Брана је сав уздрхтао од среће: - Боже, је ли то могуће? Разговарали смо о људима који би тај план прихватили. Рачунали смо с нама двојицом и на Мирка, Милинка и Крсту. Рекао сам да ћу радо учествовати у тој племенитој ствари ако остали пристану, иако сам имао проблем да толике паре скупим. Морао бих да позајмим од неких људи. То су биле прве године нашег слободног живота у туђини. Сиротиња велика притисла, ретко је ко имао уштеђено више од десет, двадесет фунти. Међутим, договор је постигнут и није било врдања. Тако смо се растали. Сутрадан је Брана дошао одмах после посла да ме обрадује новостима. Сви су, наиме, пристали. Ја сам већ нашао од кога ћу новац позајмити. Брана, Мирко, Милинко и Крста су срећом имали боље плаћене послове, тако да су лакше штедели. Брана се запослио у фабрици за савијање цеви. Миран, вредан и послушан каквим га је Бог дао одмах је био запажен од послодавца и само после десетак дана добио је повластицу да може да ради прековремено колико хоће. Становао је код послодавчеве мајке у лепој госпотској кући. Старица је живела сама. Имала је служавку и Брана је код њих живео као гроф. Договор је био да се новац скупи до прве суботе, а да ја у међувремену напишем пи-
смо оцу Радовану. Све је ишло као подмазано. Брана је у суботу, кад фабрике нису радиле, отишао до оца Радована с новцем и мојим писмом. Увече се сав радостан вратио као да је на лутрији најмање милион добио. Испричао ми је о мукама оца Радована, ретко доброг човека и родитеља, дивног говорника, способног у свом позиву, али до зла Бога несретног. Поред двоје одрасле деце од 14 година добио је две близнакиње. Његов станодавац англикански свештеник, због мноштва нашег света који је свештенику долазио и због мале деце, отказао му је стан. Само благодарећи некој доброј госпођи члану добротворног друштва добио је некакав станчић на коришћење и то док се не снађе. Много се добри отац Радован обрадовао нашем плану. Иако се нисмо знали написао ми је писмо пуно захвалности и молио ме да потражим погодну кућу у лепом крају. За кратко време идеја се остварила не може бити боље. То је био квасац за садашњу нашу бирмингенску лепотицу Лазарицу. Наши људи из богомољачког покрета често су спомињали Хиландар и одлазак у ту нашу светињу. Још кад је владика Николај упутио званичан позив да се братство Хиландара ојача у људству разговори на ту тему су учестали и одлука пала. Најупорнији су били Брана и Крста. Али у то време небо као да је било затворено. Једном пригодом посетио нас је Митрополит шангајски и санфранциски Јован. Наши су га богомољци молили да им каже шта да раде јер документа за одлазак на Свету Гору већ ду-
же време не стижу. Свети им је саветовао стрпљење. - Ви сте учинили што сте били дужни. Оставите Богу да он учини своје. И они су чекали. И сам сам се прикључио тој идеји, али се код мене ствар потпуно искомпликовала, тако да сам остао у Енглеској. Брана и Крста су пут Хиландара кренули 1957. године. Нисмо се од тад видели све до 1971. када сам први пут посетио Свету Гору. Ми смо били духовна деца свештеника Алексе Тодоровића, човека који је много бринуо о Хиландару и трудио се да некога приволи да оде у ту нашу светињу. Знао је за тешко стање у Хиландару као да је тамо стално присутан. Говорио нам је: - Децо, ко од вас намерава да се посвети том позиву мора да се спреми на велики подвиг. Да буде ревносан и да се труди да правилно схвати монашки живот. Али треба да схвати да је данас потребно да брине и друге бриге. Да помогне да се и материјално та наша светиња очува за неко боље време кад и Србији сване и прође ово зло које нас је снашло. Треба се, дакле, духовно изграђивати, али и водити рачуна о материјалном стању. Да домаћински бринете бригу и чувате тековину најбољих људи које је наш род дао, Светога Симеона и Светога Саву. Неговати само једну страну, а запостављати другу, чување оног што је вековима стицано, не знам како би другачије назвао до себичлуком. Тврдим да се отац Агатон, Брана мој саборац и пријатељ из енглеских дана, на пољу ду-
ховног винуо високо, високо. Себе је духовно надградио као што је ретко коме пошло за руком. Његова духовна деца сведоци су тога. Њих није мали број. Од обичних људи до познатих личности: спортисти, глумци, писци, академици. Доказ његовог духовног надзидавања је велика схима, ангелски печат намењен само највећим молитвеницима и подвижницима. Напуштао је Свету Гору само три пута за 45 година монашког живота. Одлазио је у свет само нужде ради. Пред крај живота два пута због операције и једном пре 30 година због тешког назеба. Кад се вратио жалио се да је прошао кроз десет паклова. Тврдио је да свет није више ни налик оном који је напустио. Једном сам присуствовао разговору младих људи гостију манастира. Било је то скоро, по смрти оца Агатона. Један је младић жалио што га није упознао. Он је и испричао догађај који овде бележим да се употпуни слика о човеку који је међу нама живео. Наиме, неки му је монах из Србије причао како је дошло до тога да заволи монашки живот. Дошао је, каже младић, тај монах у ходочашће Хиландару осамдесетих година прошлог века као сасвим обичан човек. Да види манастир, храм и поклони се чудотворки Тројеручици и запали свеће за своје мртве и живе. И никакве друге намере није имао. Шетао је манастирским двориштем и загледао зидине. Неко га је позвао тихим гласом: "Брате, јеси ли за кафу?" Угледао је човека у мантији испоснички сувог. "Јесам", одговорио је. Монах га је одвео у своју келију и скувао му кафу. "Ти ћеш
да будеш монах", рекао му је сасвим без увода и околишања. Придошли није могао ушима да поверује. То му никад није падало на памет. "Хоћеш, хоћеш, а још двојица ће из твоје групе у монаштво, веруј ми", додао је монах. Кроз десет година у манастир је стигао поздрав. Послао га је онај гост који је код непознатог монаха пио кафу. Касније је сазнао да је тај монах отац Агатон. Гост се у међувремену замонашио. Замонашили су се још двојица из групе људи који су тада посетили манастир. И ту младић рече имена тројице монаха и имена њихових манастира. Жао ми је што их нисам попамтио. Од раних дана отац Агатон је ушао у сабор стараца. Нека ми се не замери ако кажем да није имао слуха за рад овог тела које се бави највише материјалним битисањем манастира. Ништа чудно за то. Тако обично бива с монасима који су се потпуно препустили молитви. Приликом моје треће посете Светој Гори остао сам скоро четири месеца. Пола од тог времена провео сам у Кареји у друштву оца Арсенија каснијег схи-монаха Агатона. Први пут након толико година имали смо времена за разговор. Једном ме позва да обиђемо руску келију Свете Тројице, вишеспратну зграду одмах испод хиландарског конака, сву у распадању. Иако сам раније неколико пута тамо био, правио сам му друштво. У храму скоро огољеном доминирао је Пантократор огромне величине. Изображење потпуно руско. Плав Христос тужног лика, још тужнији у оној празнини. Отац Арсеније чепрка у једном ћошку и зове ме. По-
гледам, нека кутија. У њој мошти. Ни данас после толико година не знам чије су биле. Целивасмо и он их уредно врати на пређашње место. Запитах га зашто не склони ту светињу. Њега као да не изненади моје питање: — Видиш — рече — толико је благо већ развучено. Скоро да је све испражњено и ускоро ће се и сама зграда срушити. Нарочито ми је жао за овај дивни храм. И од њега је мало шта остало. Често размишљам како да се ово расуло спречи па онда кажем боље да се ова светиња сачува овде не би ли то помогло. Пре кратког времена мој радник Влада донесе ми некакав исечак из новина. Песма. Матија Бећковић пише о оцу Агатону. Ћутањем говори о монаху. ВАСКО ПОПА У Хиландару Питам за Арсенија Монаха у сурој ризи Кога познајем Још од првог доласка. Кажу да је узео завет молчања И да поодавно Никога не виђа. Кад је његов народ Највише говорио А најмање знао шта прича Обрекао се да ћути.
Али можда ће тебе примити И с тобом разговарати коју Само то морамо да га питамо Ускоро у келији молчаници После немог загрљаја И подужег ћутања Арсеније проговори Је ли умро Васко Попа? Погнух главу Уместо одговора И тишина опколи његове речи И зацари се још дубљи мук. Он заустави бројанице И тако ми навести Да је време растанку. Као да се из једног живота Враћа у други. Једва чекам да објавим Шта сам чуо И као да сам га на оном свету видео Затекао здрава и жива Довикујем у небеса Радуј се Васко Попа! На дан Светога цара Уроша, 2. децембра 2002. године упокојио се схи-монах Агатон. У постељи, исповеђен и причешћен. У јутарњим часовима, за време литургије, тачно пред вели-
ки вход. Тако умиру праведници. Истога дана из моје душе потекла је песма њему на дар. У СПОМЕН ОЦУ АГАТОНУ На овај свети дан, помен цара Уроша, За време свете литургије Твој дух се вину у небеске висине У наручје Светога Симеона и Саве. Као вихор прохуја твоје животно време, Пуних четрдесет и пет лета у Хиландару. Труду твоме истече време. Преста на Земљи твој труд и твоје бдење. Господ Свеблаги, иначе, зна о теби. Сабраћа хиландарска памте трудове твоје. Шест пуних година у Кареји. И остале трудове у Хиландару. За поуку братији што се истаћи мора Битна је истрајност у бдењу. И још што си за тако дуго време Из велике нужде само три пута у свет изашао. Твој цео живот неземаљски је био. У свету и у монаштву Између неба и земље си живео. За свет неразумљиво. О теби Господ зна све, Нека умукне људско незнање. На хиландарском гробљу мирно почивај. У хладу две липе и три кипариса.
Поред два твоја ратна друга Оца Митрофана и Јустина, Из опскурног ратног времена Кад је брат брату вадио очи. Са њима и осталима, Без бола и у миру чекај Дан општег васкрсења, Наш незаборавни оче Агатоне.
ОТАЦ СИМЕОН Отац Симеон, Крста Андрић родом је из околине Лознице. Родитељи су му били сељаци, домаћини. Изродили су шест синова и шест кћери од којих је и данас шесторо живих. Од најмлађих дана морао је на земљорадњу. Завршио је три разреда школе, па је место у школској клупи уступио млађем брату, а он је морао да помаже оцу док су сестре и браћа расли. Живео је онако како се на селу живело пре и после Првог светског рата. Почетком 1944. године ступио је у трећи добровољачки пук стациониран у Шапцу. Крста није знао за "нећу" или "не могу", једна ретка честитост и преданост вери. Издржао је све тегобе које су добровољци преживели. Нарочито те 44. године, можда још више пред сам крај рата у Словенији. Последњих дана рата био је рањен. Кад је рат завршен нашао се у болници. Ту су га нашли партизани, али ка-
ко је у болници било и Руса старих емиграната, он се пријавио као Рус, па су га с осталима предали Русима. Тако је избегао сигурну смрт. Упознали смо се у Енглеској. Сретали се на црквеним саборима. После три године добили смо слободу да сами бирамо послове. Тако се нађосмо у Бирмингему. Крста је радио на грађевини. Снажном и младом човеку такав посао је и одговарао. Окупио се приличан број добровољаца и десет нас бескућника је купило заједничку кућу. Један број наших људи нашао је посао у фабрици чоколаде Кадбери. Радило се ноћу и то је појединцима одговарало да, кад је ускоро организован црквени живот, могу да буду на вечерњој служби и на литургији. Тако се и Крста одважио да пронађе посао у Кадберију. Неко се време мучио у тој игри сортирања и паковања разних врста карамела и чоколада. Снажну фигуру и грубе руке требало је привићи на тако пипав посао. За дивно чудо брзо се привикао и постао један од бољих пакера. Често је свраћао у наш заједнички дом, у то збориште браће добровољаца у Бирмингему. Одатле је и потекао план и брзо остварен сан да се купи кућа за цркву и отпочне црквени живот. Крста је био међу нама петорицом који смо поднели највећи терет. Највише се дружио с Браном Јовановићем. С њим је касније отишао у Хиландар. Кад сам и сам, после 14 година по први пут стигао у Хиландар, још више смо се зближили. У то време већ 13 година био је поклисар. Док пали свеће и кандила његова снажна фигура као да не иде већ лебди у ваздуху. Још пријатније је
деловао кад чита на богослужењу. Читао је течно и разговетно, милина једна. Од првог сусрета у Хиландару били смо нераздвојни. Орао сам у зимско време по хладноћи и чести ветрови нису ми давали мира. Нарочито су јако дували у реону винограда где нема заклона. Моја келија је била у јужној мали, близу оца Симеона. Кад би стигао с њиве на столу ме је чекало воће. Ораси, суве шљиве, смокве и понекад сува риба. Отац трчи да ми скува чај. Фуруна већ заложена, све пурња, милина једна. Стигао би и отац Михајло и још понеко од млађих на разговор и дружење. Пуно срце, шта ћеш више. Отац Симеон је поред дужности у цркви имао и послушање у подруму. Његове вредне руке велике као лопате испуцале су од киселине. По некад бих сишао у подрум да видим шта ради и оно што бих затицао није ме изненађивало. Све што би ван цркве радио, радио је на груб и примитиван начин као што је некада на почетку прошлог века у нашим крајевима рађено. Упињао сам се да му помогнем да му рад лакши буде, али наде за бољитак није било. Никад се у томе исправио није. Није да је човек глуп, то не. Говорио је енглески боље од мене иако је мање тамо боравио. Доста добро је и читао. Али ето невоље, просто нешто је јаче било од њега што га је терало да ради на старински начин. За дивно чудо то му није сметало и поред великих напора и упињања. Толико је постало део његове личности да сам склон да поверујем да је све те муке од доласка у манастир узео себи за подвиг.
Ево једног таквог случаја. Подигнут је нов виноград. Требало га је неговати, окопавати, прскати и од птица штитити. У сабору није било довољно разумевања за те послове. Главно је било да је виноград посађен. Такво стање трајало је док се отац Симеон, поред осталих обавеза, није прихватио и рада у винограду. Мучио ти се наш Симеон с лозом неколико година сам без праве помоћи. Нарочито кад дође време окопавања и заламања. Приликом треће моје посете видим на ручку нема оца Симеона. Питам где је. "Ено га", кажу ми, "у винограду залама лозу." Рекох да свратим да му помогнем. Кад ја тамо, оно чудо једно. Остало незаломљено неколико дугачких редова. Лоза се пружила по пет, шест метара, ојачала и сва замршена, уплетена као ужад, покрила по врху већ нарасле гроздове. Цима сирома Симеон, све му руке од тегљења отекле, али слаба вајда. Молио сам старца Никанора да му да радну снагу да како тако сврши посао. Зна то отац Никанор, дуго је био економ, али помоћи није било. Да је заламање обављено док је лоза била млада, за пар дана посао би био готов. Овако само јој је век скраћен. Проживе је отац Симеон читав свој монашки век мучећи се на свакаквим тешким послушањима. Још је у једно време као допуну имао да обавља и послове проепитропа. Најзад га је отац Пајсије послао у Кареју у испосницу Светога Саве где је провео десетак година. Тамо је добио мождани удар лакше врсте од чега је, по мишљењу лекара, после месец дана или нешто
дужег времена одговарајућег опоравка, могао да се врати нормалном животу, али он то није хтео да прими. Тако је допао кревета уместо да се креће. И ту нема промене ево већ четири године. Једе као да му ништа није, угојио се, пијуцка следовање вина. Чудан је то човек, стварно чудан. Добричина каква се тешко рађа. У Бирмингему ми је био десна рука док сам водио Југословенски клуб. У клубу је и становао. Дође у шест сата ујутру с посла и већ у једанаест ево га да ми помогне. Сироти да плаћамо радну снагу, рачунали смо на помоћ тих наших људи који раде ноћу. Највише нам је помагао мој друг Крста, али сам имао муку да га натерам да једе с осталима. Морао сам да му дајем јело засебно јер није волео да га ико гледа док једе. Превише је био стидљив и другови су се с њим шалили, мада се може рећи да смо га због те његове стидљивости некако посебно волели. Кад би с неким разговарао стално је заокретао главу у страну и баратао нешто рукама, а овима би то било смешно. Често сам га затицао у винограду кад дође с посла на бунар да се одмори. Извадио би воду и опрао се до појаса и чворновате ноге повише колена. Мало би се одморио па би засео да руча. Чудан је његов јеловник. Поред онога што му је из манастира доношено, налазио је и разно зеље. Скувао би га и измешао с оним јелом и тако јео. Лети је у винограду послова много, још више гостију. Шетају около, па кад огладне хајд код Симеона. Улагују се, масте, а он износи све
што има и трпа пред њих. Понекад сам га корио: - Ти једеш неке тамо бућкурише, а њих частиш сиром као да не знаш колико је тај сир хранљивији од твог зеља. Само би савио главу у одговор. Тако би терао док не узри грожђе и воће. Тад им је био као мајка. Гладни људи, како да им не подам. Добро за воће - кажем му - али ово твоје бедно следовање. И опет би кад разговара кривио главу час на једну, час на другу страну, склањао очи, а руке му се покрећу као да се на тај начин извињава и ти остајеш без одговора. Не може човек другачије, па то ти је. У подруму је још питомији. Тамо су пуне бачве, а он никог не одбија. А људи ко људи, за бадава и сирће је слатко. Да би се мање трошило добро вино пила се рецина, омиљено грчко вино. Нека врста мешавине вина и смола. Али истините винопије нису задовољне рецином. Он сирома, хтео би да чува боља вина, али кад неко моли не може да га одбије, па мука жива. Трудио се да с две своје руке посвршава све, а посла до гуше. Снажан и широк хтео би и бачву да опере. Али улаз у бачву преузак, па мора да моли неког тањег да му помогне. По некад таквих нема, све пушком да их тражиш. Поготово не међу винопијама. Мука жива. Једном је и мене молио. Право је чудо како људи не могу да се снађу и набаве алат какав треба да те послове лакше ураде, а не како су наши стари
радили. Све би се лако увидело само једном посетом неком произвођачу вина који би, верујем, радо показао своје знање, можда и по нешто од алата поклонио или чак стручњака на неки дан послао, нарочито кад вино превире. Такав би неког од монаха могао и да обучи, а овај то искуство да преда следећем и ето решења на дуже време. Стари предратни монаси су се врло мало бавили новим стварима. Свој век су провели у Хиландару, често ни до Јерисоса не излазећи и мало су шта од новина видели. Кад су угледали онако снажног момка какав је отац Симеон био, гледали су да га што корисније упосле и то на начин како се не ради скоро један век. Ово говорим из искуства стеченог у детињству. Док сам шегртовао у трговини мојих господара научио сам нешто и о преради грожђа. Они су имали свој подрум и ту је радио човек који је студирао пољопривреду. Често сам му помагао и заузврат добијао ширу и свакојаке корисне ствари научио. Али отац Симеон је такав човек и ту се није дало ишта изменити. Кад се нечег прими не размишља да тај исти посао може и на други начин да се ради, него се држи старог као пијан плота. Каже: - Тако ме научио стари подрумар. Најтеже ми је било кад бих га видео да не уме да се са људима договори око послова, да нареди. Па и ако му дају неке раднике, ови га само искоришћавају и ствари се сведу на то да готово сам сврши исти онај посао за које је раднике добио.
Сећам се, једне зиме је чистио неку ливаду од трња. Ја сам требао да је орем. С њим су радила још двојица. Он не само што барабар с њима ради него им и храну и алат носи. Знао сам те раднике. Ти млади Грци годинама су радили у Хиландару. Попили би Божју кишу. Лукаве се да не знају да раде, па га зову да им покаже. Онда се сва тројица мотају и натежу око тог трња. Симеон тегли, време пролази, никако да се сети. Чудан је наш Симеон. Веће наивности у животу нисам видео. Њему су сви људи анђели и он се према њима као према анђелима односи. Мој труд да му помогнем да промени тај став остао је без успеха. Жао ми га. Не уме да се снађе, а од њега се сналажљивост тражи. Мека душа лако попушта. Људи то зналачки користе. Нико на кулуку није умро, а манастир је за већину пусто масло што га пси глођу. Још ми је један догађај с њим, кад је крчио ту њиву, остао у живом сећању и јако ме зачудио. Зими се радило до пет сати, али још пре четири радници одоше и он им добричина не даде да барем део алата или ствари од ручка понесу. Зове ме: - Доста је више. Остави трактор у арсану, па се врати да идемо заједно. Тога је дана било посебно хладно и већ се наслућивало да ће ноћ бити ледена. Он је ујутру, копајући око малог моста на месту где се лево скреће за виноград, извадио прилично велику змију која је показивала знаке живота, али се није кретала. Брзо сам се вратно с арсане. Мој Симеон нешто чепрка код моста и зове ме.
Кад тамо он враћа змију како је затекао и покрива је травом и растреситом земљом тако пажљиво као мртваца да сахрањује. Ја дрекнем: - Убиј то иначе ће до лета да израсте у грдну змијуретину и на том пролазу може неког ујести. - Не могу, брате, не могу. Жив је то створ. Ту сам га дочекао: - Оче Симо, то је жив створ, а шта су онда креје? Шта су оне криве да их без милости стрељаш? Насмешио ми се: - Знаш да сам за то претрпео казну. Види Бог све. Неколико се месеци нисам причестио. Не бих ја то, али тада сам био оптерећен грдним послом. Треба да браним виноград од птичурина, а нека се ала отворила у мени, камен би гризао. Кад коју устрелим мислим штета је да се баци, па с њом на шпорет. Једном, тек што сам из Енглеске стигао затекао сам га недалеко од манастира с великом вилом у рукама. Имала је шест парожака и држаљу дугачку бар два метра. Око њега се распоредиле мазге и пасу траву. - Жао ми, брате. Има да оћораве у оној штали, а толика трава. На Светој Гори је и зими и у рано пролеће свако парче земље покривено бујном травом. Те зиме курјаци су појели магарца Марка, а једној младој мазги откинули комад меса с бутине. Јасно ми је било да нико није хтео да се прихвати чувања мазги, барем за то кратко време док су
напољу, па се Сима нашао. А у то време, поред толиких послова био је и проепитроп. * * * Пред крај Титовог живота дођу му два брата у посету. Лепо су провели ноћ и дан. Разговарали, разгледали. У разговору са Симом један од њих пожали му се да је онај други комуниста. Није Сима томе придавао пажњу, али се тај прозвани толико наљутио да је рано сабајле, још пре ручка, кренуо за Зограф да лађу ухвати. Тога дана браћа су требала да се заједно врате, па је Сима с овим другим морао да крене пут Зографа да браћу измири. Једва их је некако измирио и отпратио. Од тад му рођаци нису навраћали све до пре шест, седам година. Онда је био на послушању у Кареји. Бавио сам се нешто у Солуну и, као и обично, у повратку преноћио код Јањиса. Кад тамо, двојица Срба лармају. Један од њих ми приђе и пожали ми се да је пошао да посети ујака Симеона, али није знао да у Солуну дозволу прибави. Пита шта да ради. — Позови - кажем му - оца Методија и он ће ти помоћи. Заподенусмо разговор. Један од њих стаде да ми показује слике фамилије, кад из мноштва фотографија излете слика његовог оца с петокраком на шајкачи. Ја хукнух: - Немој ујаку ово чудо да показујеш - посаветовах га братски. * * *
Испричао ми је Сима нешто што је дуго тајио. У своје време стидео се да се то прочује, но данас не крије. Претрпан пословима заморио се. С њим је неколико година у цркви на послушању црквењака радио и отац Стефан, па је отишао на Каруљу да се подвизава. Срео се с њим у Кареји и овај му је отпевао дивну песму о монашким подвизима. Мој ти Сима упао у ватру. — Мислим се - прича ми - шта да радим? Времена за подвиг немам, а живот пролази. Тога дана помагао сам до касно оцу Митрофану. Виноград у траву зарастао, лоза не заломљена, мени жао, али шта ћу. Оде отац рано ујутро својим послом, а ја скупим своје ствари па правац на Каруљу. Толико сам воље и снаге имао да нисам ни осетио кад сам стигао. Кад ме Стефан виде прекиде молитву. Нешто вечерах, па с њим на подвиг. Убрзо ме стиже умор и после кратке молитве поче да ме савлађује сан. Легох да се одморим после уобичајеног дневног рада и седам сати пута. Али хоћеш врага, од одмора нема ништа. Он около тако мумла, лупа и виче да поче језа да ме подилази. Издржах један сат, па се искрадох и беж назад. Стигао сам негде око осам сати. Отац Митрофан још не беше дошао. У Протату је био писар, па понекад остане на послу и до десет сати. Имао сам мало времена и да се одморим. Кад је стигао ништа му нисам рекао. Недељу дана нисам могао да се смирим. Е, Симеоне, Симеоне, јадна ти мајка. Свети Симеон и Свети Сава нам направили дворце и обезбедили нас да не просимо и да ова блага чу-
вамо, а ми беснимо и то све под неким изговором да је у манастиру немогуће подвизавање. Е, нећеш Симеоне, него потегни и цркни, али не ропћи и не лудуј и не тражи преко леба погаче. Свима понавља стихове Светог псалмопојца Давида који казују колико је Господ људима одредио да у земаљском животу проведу: "У слабијих до седамдесет година, а у јачих до осамдесет". И никако неће да поверује кад му кажу да је то речено онако збирно у глобалу и да и ту има изузетака. Па и сад кад је напунио осамдесету годину и већ добрано загазио у девету деценију живота упорно исто понавља: "У слабијих до седамдесет, а у јачих до осамдесет". Хвала Богу, сам се служи, добро једе и пијуцка чашицу вина која га следује. Редовно молитве чита и правило пред Свето причешће. Једно време силазио је, уз помоћ неког од братије, до цркве да се причести. Сад му свештеник у келију долази. Ишао је у два наврата и у неке српске бање и родбину на кратко обишао, али се брзо вратио својој келији и болесничкој постељи. Аман људи, доктори се чуде како му се ране не отворе од толиког лежања, а још и шећер има. Ту се не да ништа променити. Његово стање је необично и несхватљиво за све у манастиру, па и за мене. Остаје да му само пожелим још коју годину тако како му годи. * * * Сад се Симеон, слабо покретан, као брег ваљушка по кревету и чека да га Господ узме себи.
ОТАЦ МИХАЈЛО Отац Михајло, наш драги Космајац, и данас је снажна људина. Само, сад већ, са проређеном дугом косом и седом брадом која му јуначке прси покрива. А пре тридесет година беше црна и снажна, просто се сјакти као да се храни неком непознатом храном, па буја баш као што нађубрена њива даје бујно биље. Очи орловске, али благе. Гледају вас иза дебелих наочара очински искрене. Те очи монаха каквих је у Хиландару некад доста било. - Брат ми је изучио терзијски занат - прича отац Михајло - био је вредан младић, а ја сам ти некако био спор. Гурао ме отац колико се то може. И успевао сам да понешто радим. Волео сам ти ја мало бољи залогај, само да није баш сасвим посан. То се обично постиже кад је копање бунара, кад се кућа или нешто друго зида, кад се пече цигла или одваљује камен. Ко би ишао да копа за неку цеварику. Бог ми дао ову снажурину, па хајд кад се мора. Отац Михајло је до скора месио хлеб у Хиландару. Био је Хиландарски пекар. Нимало лак посао. Добро ознојен, прихватио би се бокалчета црњака да накваси душу и поврати снагу. Кад му неко дође волео је да скува црну кафу и мало поприча. Све ради предаха и прикупљања снаге. Три пута треба тесто премесити. Сто кила најмање, па се тај велики посао најлакше уз причу обавља. Помагао сам му понекад само да чујем
како се бунар копа и још више како се зида и како се при зидању с водом бори. Није волео да га неко прекида ни у послу ни у причи, а колико се времена потроши ко те пита. Дан и ноћ само хлеба дај. Дневно и до 100 душа буде у манастиру, а о великим празницима понекад и по 300. Ко ће то на брзину? И тим предасима понекад погледа у фуруну и набаци цепанице. Горе пањеви суви као барут, а он командује: - Нема добрих дрва, нема ни хлеба. Идите у Јерисос па купујте. Шта ту има да се прича - као љути се отац Михајл , па се враћа разговору — м ре шта да ти за бунаре прич м. Да је само та мука, него и је још већа мука цигле пра вити, сушити, у фуруну уно сити. А тек да видиш како је тешко док се фуруна зида. Још је горе кад се потпали. Кипти зној од врућине, сав сам у голој води. Ако најмање застанеш од цигле нема ништа. Понекад се мислим, добро то сад могу, а шта ћу кад дође старост? Како ћеш, брале, онда кад се сад тешко бориш? Мислим се да идем у жандаре, али врага, био сам права ленчуга. Нисам волео школу, а такав ни за жандаре није. У близини мене ја манастир Тресија. Милина једна, поготово о празницима и слави. Често сам одлазио тамо. Видим по неке калуђере. Лепо обучени људи. Певају у цркви, дивота Божја. Мислим се, благо њима, ту је леба без мотике. Старост долази. Да се женим, одавно ми до тога није било. Заплетем се као пиле у кучине кад се нађем у женском друштву. Не знам шта да разговарам. Е, кажем себи, није за тебе женидба. Кад мајка и отац наваљују, ја ћутим.
Не говорим ништа, таква је то мука. Стидим се тога рода. Не умем, па то ти је. На крају, кад сам нешто радио у манастиру, усудих се да о томе разговарам с игуманом, а он ће као запета пушка: "Ајде, море, ти си искусан човек, дођи код нас. Знаш све да радиш, јешан си, дао Бог, здрав и јак, 'ајде помози." Не узимај на ум моју преку нарав. То ти је код мене како у Светој књизи пише: "Да те не нађе гнев твој до вечери". А како и не бих подвикнуо, кад је у манастиру триста послова, а ја сам и понекад један, два монаха са мном, као сада. А ово је народна кухиња. Море, ниси ти луд да то не видиш. — Кад не можеш у жандаре, а ти хајд у Тресију, ту је леба без мотике — подсећам га ја да га мало развеселим. Зна то Мико, како га зовем, па се некако враголасто насмеје и наставља: — Тако ти се и ја реших. Али једно мисли говедар, а друго говедо. Игуман ме пожурује, лоповски искусан човек. Беше мек у почетку, дивота Божја. Он мајстор за кување, народ доноси и даје, ја мало радим, мало у цркву, куд ћеш више. Али ме игуман све полако увлачи у посао и пожурује да се не досетим. Ушо ми под кожу. Зна моју нарав. Ама, шта да ти причам, тешко је с искусним калуђером. Нарочито ако је вредан и амбициозан. Богме кад сам прокљувио шта је по среди више се назад није могло. Иди коси, воду носи, иди копај, ришни овде, ришни онде. У виноград трчи, товари прскалицу, мешај креч и плави камен. Душа ми позеленела и лице порапавело. Таман мислим, море, на зиму ће
лакше бити, кад, Бого мој, посла више него преко лета. Чујем ти ја да патријарх Герман моли и преклиње монахе да се јаве за Хиландар. Умањио број у светињи. И раније сам слушао о томе од оца Никанора Хиландарца који је био добар с мојим игуманом и понекад остајао и недељу дана с нама. Можда је и мој игуман и сам желео да ме се отараси, не знам. Углавном ја ти се нађох у Хиландару са још неколико старијих монаха. И ето видиш и сам и овде мора по нешто да се ради. Нема леба без мотике, али је лакше него у Тресији. Сад је наш отац Михајло у некој врсти мировине. Тек му је седамдесета и саборски старци дигли руке од њега. Дошле млађе снаге, а имају и обзира према његовим болесним ногама. Нико га не пита је ли у цркву дошао или није. До скора је само суботом био ревностан јер се редовно причешћује. Задиркују га сви, а ја га још додатно боцкам као зоља: - Мико мој, оде ти у суботаре. С почетка се мало љутио као младо говече кад се чешагија, али и томе дође крај. Од како се преселио у нову келију свакога дана је у цркви. Моли се Богу, а петком се редовно исповеда, чита правило пред Свето Причешће и не излази из келије да не поквари Исповест и Причест. Понекад дође до мене на чашу разговора. Ту се обично потежу тешка питања из историје. Он предњачи: - Ето, ти стално говориш да је Бугарска требала да уђе у састав Југославије, бре, оче Јова-
не, шта је то с тобом? Знаш колико те волим. Дођем код тебе да се испричам, да не бих заборавио да разговарам међу овим ћутљивцима, али ти то не ваља. Брате мој, зар да убију нашег краља. И не само Александра, него и Владимира. А он им је био још и краљевска родбина. Ма, ко ће да верује подмуклом Бугарину. Ја га још мало пецнем, а он плане, па на врата. Мислим се, шта урадих, изгубих брата. Али то не траје дуго. После неколико дана доћи ће опет код мене као да ништа није било. За њега чашица шљивке, а и ја морам, ако нема воћног сока, онда чашу воде, па по руски: "Да живејет цар Николај! Бог да му душу прости. Да не беше њега деветсто петнаесте поскапасмо као мишеви у мишоловци у несрећној Албанији". Прекрстимо се, па мало повучемо. Уме Миха да буде џентлмен. Некако господствено спусти чашу на сто и ја већ наслућујем питање. Толико сам се извежбао, да сам могао с лакоћом да проценим каква ће бити почетна тема. Обично почињемо с папом и папистима. Често се код те теме љути: - Ко је, бре тај папа, тај сатирач православља и нарочито нас Срба? Повлађује оним кољачима Хрватима и шта још не ради да нам науди. Испричам му колико знам и добро видим да му се то не свиђа. Руке му подрхтавају, мења боју лица, а ја зграбим нож што сам јабуку љуштио па му тутнем у шаке ко бајаги да папи науди. - Ево, Михо.
Он се сав распилави. - Не могу, монах сам, иначе, Бог и душа. Наставим ти ја с причом како је некад било: - Видиш, мој Михо, Немања је крштен у католичкој вери. Његов старији син Вукан да се искоље с братом Стефаном око круне, па папу у помоћ зове. Али и сам Стефан Првовенчани у једном тешком тренутку по свој народ прими круну од папе. Отац Михајло ме слуша и све се нешто мешкољи на столици: - Ма да ли је то могуће. Славе ти, да ниси погрешио. Мало ти ја што читам. Свето Писмо је писано много ситним словима, па га и не читам. Имам једну стару књигу владике Николаја. Сва је извежена песмама и ту има доста од тога што ти сада причаш, али ми не изгледа баш сасвим тако јер кажу да у песми може помало и да се одступи од истине. Тако ми бар рече један старији монах. Причам му надаље како је католичка црква спасила неколико наших водећих људи: - Један од њих је Марисав Петровић за кога и ти сам понешто знаш, али има и многих других људи. Испричао сам му и за случај једног свог друга из Америке који је пре десет година посетио Италију. Желео је да у Еболију, где је наш логор био, обиђе гроб оца и брата. Кад тамо, наместо гробља засађене маслине. Запрепашћен, сетио се да оде до парохијске цркве да види да ли тамо нешто знају. Тамо га је као свог рођеног примио млади свештеник и подробно му обја-
снио ствар: "У то време на власти су баш црвени и они би све то уништили да се ми нисмо успротивили. Тако нам је дозвољено да ископамо остатке покојних и на сигурно склонимо". Као на Солунском гробљу све су посмртне остатке положили у дрвене и лимене кутије и у крипти катедрале сместили на чување. Тај исти свештеник дао му је адресу да се сам у то увери. Казао му је на растанку: "Још је Хришћанство јако, ма како изгледало". Видиш, Михо, друго је папа. Он је владар државе Ватикана и поглавар цркве, али ми појединци можемо да се слажемо кад су овакве ствари у питању. Сав је поцрвенео у лицу. Није тренуо док сам му причао. Бре, оче Јоване, да сам јуче умро ја то не би знао. Боже, свашта има на овоме свету. Е, мој Михо, а ти си хтео да мало боцнеш папу. Пусти, брате, доста му је што га је боцнуо онај Агча што још чами у затвору. Другом приликом мало је запустио пекару и хлеб му је неколико пута рђаво испао. Отац Пајсије га је по казни најурио у кухињу јер тада нисмо имали доброг кувара. Али кување је напоран посао. Дуго си на ногама уз наложен шпорет, а њему ноге као ступе. Већ после десет дана тражио је смену. Игуман га грдио, није дозвољавао, а он се досети јаду. Требао је да кува леблебију. Кувао је дуго, али је остала тврда, па су на брзину на трпезу морали да изнесу нешто суве хране. И други дан било је исто. Силом баба не иде у рај. Неколико дана се после тога нисмо срели и кад смо по старом обичају налили
чаше почео сам да му се смејем и да га хвалим како је већи дипломата и од папе. Кад су на крају те године делили послушања нису знали шта ће с њим. Сам их је предухитрио. Рекао им је: - Идем у башту код оца Јована. Дошао је првог радног дана и после једног сата рада негде се изгубио и више га за тај дан није било. Нисам се љутио. Знао сам да ће тако да буде. Сунце упекло, а он у подраснику да се жив скува. Следећег јутра дошао је касно. Дао сам му посао и док сам се окренуо њега опет није било. Нарогушио сам се и неколико дана нисам разговарао с њим. Као мачор се улизивао и био срећан кад је навирио на врата и ја га радосно примио у келију. Сад је, ето, у монашкој мировини. Нико ништа од њега не тражи. Чак су му и јело у келију доносили, па је неко то зауставио. Одлази до трпезарије, али тамо не једе. Кад се обед сврши узме свој део и однесе у келију. Дотле је већ попио чашу вина и поткрепио се. Лепо је удесио свој живот. Ложи пећ у келији све до краја маја и поред централног грејања. Зна све што се у манастиру дешава. С висине трема испред келије као орао прелети очима по дворишту и све види. Од скоро променио је царство. Бели конак се оправља, па је морао да напусти дугогодишњу келију. Селио се неколико месеци. Клај, клај као стари ћира.
ПОГОВОР Драги читаоче, пред тобом је моје мезимче, књига ХИЛАНДАР, МОЈ ДОМ. Хиландар, српска светиња над светињама, исто колико је моја, толико је и свакога ко се Србином осећа и српски дише. То огромно благо српског народа стварано је вековним радом наших дивних предака. Оно је збирка најузвишенијег што смо као народ дали и ту немамо чега да се стидимо, изузев ако би, не дај Боже, то занемарили и осрамотили. Господ нас је створио неједнаке по спољашњем и унутрашњем лику. То спољашње донекле је видљиво, док је унутрашње велика тајна само Богу позната. Моја је намера била да пишући што мање залазим у тај унутрашњи, духовни монашки живот. Ако сам се према неком огрешио, ту сам да молим да ми се то опрости и у грех не упише. Неке делове књиге написао сам пре више од тридесет година, тако да сам скоро и престао да мислим на штампање. Прошло је време и сустигао ме страх да се о људе не огрешим и још и више да својим писањем не нашкодим светињи. Ко је тај у људској кожи да своје мишљење неће променити, понекад ни сам не знајући зашто. Без Божјег прста то не бива. Тако сам и ја, ево, после дужег премишљања, уз Божју помоћ, одлучио да ово своје писање довршим.
Књигу сам посветио мојим праунуцима Стевану, Јовану и Николи који су велика нада наше породице. Моја молитва Богу је да их Његова безмерна милост прати и родитеље поучи. Аутор
БИОГРАФИЈА Отац Јован Хиландарац, световно име Витомир – Вита Радојичић, рођен је 10. маја 1908. године у селу Умчари, срез грочански, округ београдски, као треће дете оца Николе - Бате и мајке Василије. Село му је удаљено 18 километара од Смедерева, па се отац Јован с правом сматра Смедеревцем. У селу је изучио четири разреда основне школе, па је 1921. године отишао у Гроцку где је провео четири године као шегрт. Но, будући да је имао велику жељу за учењем, прешао је у Смедерево, где се уписао у трговачку школу, живећи у кући једне старе трговачке породице пуних осам година. Потом, 1933. године отвара сопствену трговачку радњу. Године 1930. оженио се Косаром, девојком из патријархалне српске породице, заснивајући своје огњиште. Деце нису имали. Током другог светског рата Витомир није остао равнодушан у грађанском рату који су за време окупације изазвали комунисти. Ступио је у Српске добровољачке одреде и био распоређен у 3. батаљон Првог пука Српског добровољачког корпуса. Командант пука био је прослављени јунак мајор Илија Ми-
ћашевић, а командант батаљона поручник Миленко Поповић. У јесен 1944. године, када су у страдалну Србију упале Стаљинове бољшевичке трупе под маршалом Толбухином и иза њих као шакали Титове комунистичко-партизанске хорде - Добровољачке јединице повлаче се у Словенију. Када су савезничке силе 1945. године предале Јосипу Брозу Титу и његовим комунистима Краљевину Југославију, Витомир се с националним снагама (Ђујићевим и Јевђевићевим четницима, словеначким четницима и Српским добровољцима) повукао у Италију 1. маја 1945. године. Најпре је био у логору Форли (Северна Италија), а потом у Еболију (Јужна Италија). Из Еболија су остатке Краљевске Југословенске војске Енглези пребацили у Западну Немачку у пролеће 1947. године. Из Немачке је Витомир са делом Српских добровољаца емигрирао у Енглеску 19. новембра 1947. године. Бавио се разним пословима, али је из Енглеске 12 пута ишао у посету Српској царској Лаври Хиландару, остајао по три, пет и осам месеци, све радећи у манастиру! Кад му је преминула супруга Косара (коју је био довео у Енглеску), отишао је по тринаести пут у Хиландар, где је примио монашки постриг добивши име Јован. У манастиру Хиландару бавио се повртларством, а у слободним часовима и писањем. Завет Велике монашке схиме примио је 2007. године. У недељу, 29. јула 2012. године, упокојио се у Господу, као најстарији монах Свете Горе, који је 10. маја 2012. године напунио 105 година.