Iskra1088

РАЗМИШЉАЊА О БОЖИЋУ СПАСИТЕЉ И „СПАСИТЕЉИ” Како је мудро Црква Христова поступила установивши „Литургичку годину”, у којој верници у молитвеном искуству преживљавају централни свемирни догађај - оваплоћење Богочовека, нашег Спаситеља Исуса Христа! Замислимо да она није тако поступила, те да нема Божића, ни Ускрса, као ни Великог Петка, ни празника Вазнесења, ни Силаска Духа Светога итд. Живот 6и текао у својој монотонији, са свима радостима прекривеним страхом смрти, као и са свима жалостима лишеним сваке наде. Или, мислите, људи би читали о Христу? Колики број их данас чита? Колики број зна да чита? Колики је број оних, који би читали али им је књига недоступна? А најважније: колики је број оних који би читали и разумели, били „коснути у срце” и питали (кога?): „Браћо, шта да чинимо”? (Види Дела Апостолска 2:37). Овако: и неверни морају да чују о Христу бар у време овог свемирног хришћанског празника. БЕЗ ХРИСТА НЕМА ОПТИМИЗМА У човеку је дубоко усађена чежња за Спаситељем. Зашто? Погледајмо историју човечанства. Још учени Питагора, пет векова пре Христа рече, да је природно да дете чим се роди „Прво испуни плачем место свог рођења, како и доликује оном који има кроз толика зла проћи”. Диктатуре, ратови, глад, болести, неправда, криминал, уз вечито присутни страх од свега тога, све до смрти - то је судбина човека на земљи! Отуда ништа разумљивије од чињенице, да је чежња за неким ко може спасти човека и избавити га од предикамента у коме се налази! Без извесног уверења да човек није сам у свету; да не само има Бога, већ да Бог мари за човека, људски род је беднији од животиње, јер има свест и моћ мишљења. Слика је веома мрачна, заиста, и где је вера човекова безбожје нема места никаквом оптимизму. Велики математичар и генијални проналазач 17. века, Блез Паскал, у својим „Мислима” (Апологија Хришћанства) овако представља стање човека остављеног самоме себи: „Замислимо известан број људи у ланцима, и сви осуђени на смрт. Док једни бивају убијани сваки дан, на очиглед осталих који још остају гледајући у судбини својих другова своју личну судбину, они са тугом погледају један у другога лишени сваке наде. То је слика ситуације човекове”. У једној другој параболи исти велики мислилац сматра да је највећи апсурд у свету човек који не мисли; или, управо, употребљава своју највишу способност, моћ мишљења, мислећи, не о својој судбини, достојанству, односу према свету и Богу, већ о „игрању, свирању у флауту, певању, писању стихова, о трчању на игралишту, о тучи, како да постане краљ, итд., не мислећи шта значи бити краљ а шта бити човек."

„БОЛЕСНИ ТРЕБАЈУ ЛЕКАРА” Но, човекова трагедија која се огледа у његовим околностима јесте разумљив резултат његове грешне, пале природе. Сазнање о себи, шта човек јесте и шта би морао бити јесте извор перманентне буре унутар духа његова. Ова унутарња тегоба која распиње човека, између фактичног и нормативног, изражена је у прехришћанско време у латинској пословици: „Увиђам шта је добро и сагласан сам с њиме, али (ипак)

држим се онога што је зло”. (Video meliora, proboque: deteriora sequor).

Ову трагичну двојност човекове личности изражава најпотпуније свети Апостол Павле у Посланици Хришћанима у Риму:

„Знам да у мени, то јест, у моме телу, добро не обитава; јер хтети - тога има у мени, али чинити добро - тога нема. Јер, не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава. Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон - да је зло у мени. Тако се по унутрашњем човеку радујем Закону Божијем, али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. Бедан сам ја човек; ко ће ме избавити од овога тела смрти? Богу хвала кроз Исуса Христа, Господа нашега”! (Римљанима 7:18 - 24). Историја је забележила многе тобожње „спаситеље” људскога реда који су обећавали избављење од страха, сиромаштва, ропства итд. Неки су то обећавали политичким средствима; неки магичним (мистеријама и „црном мађијом”), неки просветом и специјалним реформама или револуцијама. Разни су и многоимени изми, који су у стара и нова времена на разне начине обећавали спасење роду људском. Но све се показало залудно, и, шта више, по речима Достојевског (у „Злим дусима”): „Почевши са човекољубљем многи су завршили са људождерством”. Ми данас видимо пола света у најцрњем диктаторству, а под кнутом оних који су му обећавали „слободу” кроз разне „народно-ослободилачке” револуције - све у име човекољубља. Земљу, воду и ваздух смо загадили, природна богатства злоупотребили - све нашом науком и технологијом, нашом мудрошћу!

Редакција и администрација „Искре“ честита својим претплатницима и читаоцима радосне празнике Христовог Рођења и Нову 2002. годину.

Размишљања ... Очевидно, радикално зло унутар човека је корен свих људских зала, која својом сумом сачињавају тешку судбину његову. Непреображена, неискупљена, огреховљена природа човекова треба свога спаситеља, не учитеља који ће човеку рећи шта је зло а шта добро. Он то зна. Не треба ни „спаситеље” који ће га бруталном силом натерати да стане у линију нивелисања на ниже и тако постане пун „грађанских” или „друштвених” врлина. Не треба му ни оних који сматрају да променом поретка човек може бити спасен и знатно морално унапређен. Ако би сиромаштво било „цар зла свакојега” не би било ни самоубиства нити неваљалстава међу онима који никада нису осетили жаоку сиромаштва. „Спаситељи” политички, мистички, просветитељски, мађијски и ако их је још икаквих других врста, не могу спасти човека од његове трагичне судбине. Човеку не требају савети, већ - помоћ. Болесном телу треба лек, а не савет. Палу људску природу само онај може васпоставити у првобитну лепоту и здравље који ју је створио. „Ја ћу - говори Господ - васпоставити твоје здравље, и ране твоје ја ћу исцелити” (Јер. 30:17). Псалмист такође сведочи: „Он (Господ) обнавља душу моју, он ме води на стазе праведности” (Псалам 22:2) У Божићном тропару Црква поздравља Новорођенога Христа као „Солнце Правде” (Сунце праведности). Овај израз је из Светог Писма, где Пророк Малахија вели: „Вама који име моје поштујете огрануће сунце праведности са исцелењем у зракама својим". (Малахија 4:3). Када су оне мирне божићне ноћи пастири Витлејемски изненадно се нашли „обасјани славом Господњом” појавом анђелском, тада је човечанство, грешно, болесно, потиштено, изгубљено, примило заиста најрадоснију вест: „Данас вам се родио Спаситељ у граду Давидовом, који је Христос Господ” (Лука, 2:11). СПАСЕЊЕ ОД ДОМИНАЦИЈЕ ЂАВОЛА Витлејемски Спаситељ је дошао, тако рећи, на окупирану територију. Дошао у своје, али под непријатељском окупацијом. Дошао је да спасе човека од ропства ђаволу: „Да се

(људи) освесте од замке ђавола који их је живе заробио да чине вољу његову”. (2 Тим. 2:26). У Првој Јовановој посланици читамо који је разлог доласка Спаситеља: „Зато се појавио Син Божији да разори дела ђавоља". (3:8). Само Бог је то могао учинити. То је први циљ Његовог рођења, очовечења.

СПАСЕЊА ОД ЛАЖИ: ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ „ Ја сам се за то родио и за то дошао на свет да посведочим истину. Сваки који је од истине слуша мој глас”. Ове речи самога Христа пред Пилатом откривају други циљ мисије Спаситељеве: да ослободи људски род од живљења у лажи и служења лажи. (Види Јован: 18:37).

Животу". (Римљанима 5:17). Тако да од рођења Спаситељева на

овамо познање Истине, Пута и Живота у Христу ослобађа нас од лажи, од моралног релативизма и страха од смрти. „Го нису више ни појмови ни идеали; нису Нешто, већ Неко”. Тај Неко је Христос Богочовек у коме „пунина Божанства обитава телесно”. (Колошанима 2:9). „ПУН БЛАГОДАТИ И ИСТИНЕ” „Благодат” је словенска реч којом је преведен израз у оригиналном грчком тексту Новога Завета - „Харис”. Овај израз се употребљава у разноврсним значењима: негде значи лепоту у понашању или говору која изазива радост и пријатан утисак на оне који посматрају или слушају. Тако Евангелист Лука вели, како су се у Назарету, где је Христос одрастао, после његове прве беседе у Синагоги дивили „умилним речима” („речима благодати”) које су излазиле из његових уста. (4:22). Даље, благодат значи милост, расположење из кога произлазе опроштај, добра воља, великодушност у давању дарова ономе ко је објекат милости. Иста реч означава, с друге стране, расположење код онога ко прима благодат у виду опроштаја и дарова, значи осећај благодарности. „Хвала Богу” („Харис то Тео”) - вели Апостол - „што сте ослобођени од греха и стављени сте у службу праведности”. (Римљанима 6:18). Нису чули нити читали о Њему, већ гледали, имали лично чулно искуство, доживљај оваплоћеног Логоса, пуног благодати и истине! Пун опроштаја, пун дарова, пун помирења, пун лепоте, пун милости, пун умилности, грациозности и у понашању и у говору! Једном речи, скоро у свим значењима појма благодати Христос је био оваплоћена плирома - савршена пуноћа; савршена слика Божанства, - „Одсјај његове славе и образ његовога Божјега бића". (Јеврејима 1:3). То је наш Спаситељ, једини и јединствени: „Велика радост свему народу” (Лука, 2:11). Он је у Божјем домостроју нашега спасења „Камен угаони”. „Нема спасења ни у једном другом, нити има другог имена под небом, даног људима, у ком треба да нађемо спасење". (Дела Апостолска 4:11-12). Без Њега не би било места никаквом оптимизму нити ослонца у борби за правду, слободу, људске односе и људски живот. Светлост Његовог Рождества на земљи разгони и најгушћу таму. Он донесе људском роду највећу радост и најбриљантнији „Свјет разума”. „Господи, слава Тебје”! Мир Божји! Христос се роди!

(Искра, Божић 1975.) Прота Радован Миљковић

IZ SADRŽAJA Šta se to iza brda valja ........................................................................... 3 Poslednji ratni potezi Amerike .............................................................. 5

Емануел Кант редуцира свеукупни циљ човекова истраживања кроз науку, философију и религију на ово троје: „Шта да верујем; шта да чиним и, треће, чему да се надам”? Истину у одговору на сва три питања открио је Спаситељ објавивши:„Ја сам пут и истина и живот"(Јован 14). У шта да верујем? У тројичког Бога који нас посети у Христу. Шта да чиним? Чини како би на твом месту, у томе часу, у тој ситуацији, поступио Христос; он ти је пут. Чему да се надам? Животу и његовом тријумфу над смрћу! „Јер, ако је извесно да је смрт владала над свима услед пада

једнога, још више је извесно да ће један човек, Исус Христос, учинити да ће свако ко буде примио изобиље благодати и дар праведности царевати у

2

Nemilosrdna Karla del Ponte ............................................................... 6 Uzbuna republikanaca u Srbiji ............................................................. 7 Spoljni pregled ........................................................................................... 9 Novosadsko-šajkaška racija ................................................................. 11 O duhovnom liku Dimitrija Ljotića ..................................................... 13 Pukovnik Ilija Kukić .............................................................................. 17 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (62)........................ 23

Iskra 1. januar 2002

Поводом антитерористичког ратовања

Шта се то „иза брда ваља”?! За Американце важи једно опште уверење да су они најпрактичнији људи на свету и да је то разлог њихових огромних економских и технолошких постигнућа. И, по мом мишљењу, такво једно гледање је тачно са једном, међутим, квалификацијом: они су успешни само дотле док остају на терену рационалности тј. на економији и технологији. Кад се, пак, вину у сферу политике, специјално међународне, они, мислећи да делују рационално и практично, у ствари, на несрећу и њихову и планете којом су окружени, они делују крајње ирационално. Ипак, није сама по себи, једном кад су се нашли у њој, међународна политика разлог њихове ирациоанлности, већ она проистиче из опседнутости својом величином - из сујете. Дакле - у сваком случају ради се о једној опасној ирационалној категорије, која је проузрокована баш економским и технолошким преимућством над светом. Ta ирационалност претворила се у читаву једну идеологију која у суштини каже следеће: кад већ имамо та преимућста зашто не би војно и политички доминирали светом, како би створили услове за Рах Americana. Дакле, ето, како се у свест САД политичког вођства, и поред крајње будности рационалног у њему, ирационалност прокријумчарила у његову спољну политику и ту добивши приоритет над практичним и рационалним делује крајње разорно у међународној политици са последицом да се то, као бумеранг, враћа у виду тероризма и на саму Америку. Америка је, како се каже, у рату против тероризма. И има право на то. Али, нажалост, уместо да се бори против њега, она јури, по врлетима и катакомбама Авганистана - замислите, највећа војна сила на свету јури једног човека. Макар се он звао и Бин Ладен, ипак је то мало деградирајуће за саму САД, зар не? Важније, пак, није ли то утицај ирациналног елемента у њиховој спољној политици. Да је, међутим, цела ствар постављена на рационалној основи, што је за Американца потпуно природно, онда би постало јасно: да Бин Ладен није створио тероризам, већ је тероризам створио Бин Ладена. Друкчије речено: тероризам је старији него Бин Ладен, а убијајући овог и његове следбенике, не само да се неће искоренити тероризам већ ће нови бин ладени израстати, који ће - кад-тад - увећати деструктивни потенцијал будућег тероризма. А да је један још додати рационалан напор учињен, пре него што је уопште почела борба против тероризма, требало је се запитати: откуд он и који су његови узроци? Једном узрок или узроци тероризма рационално откривени, релативно је лако направити план акције која би са огромном сигурношћу уприличила његово искорењивање.

Идеологија у акцији Овај суштински важан недостатак у САД борби против тероризма, упућује, међутим, на другу једну мисао. Изгледа као да Бушова администрација никад није ни имала намеру да се озбиљно бори против тероризма. Бруталан терористички напад на објекте у Њујорку и Вашингтону што се, као што знамо, догодило 11 септембра, само је вешто искоришћен да се, пре свега, запали амерички патриотизам, да би се затим на његовим крилима а под паролом рата против тероризма, кренуло у акцију чији је крајњи смисао не само економска и технолошка већ и сама политичко-војна доминација светом. А у том великом идеолошком плану, као формално његово оправдање - у неком, наравно, његовом узгредном делу -

Iskra 1. januar 2002

■

вероватно стоји записано и ово: кад се једном у свету успостави Рах Americana, и самом тероризму ће то бити крај. Лепо звучи, али није утешно, још мање реално! Постоје, пак, неколико, истина индиректних, доказа да је горе речено - тачно! Да споменем неке.

Неке драматичне промене Пре свега, ту је једна новина за психологију америчког политичара односно власти кад су у питању гласачи. До 11. септембра била је „табу”-тема и помислити, а камо ли то јавно спомињати, да ће our boys бити жртве у ратовима (Југославија, Ирак) које су САД водиле јер је, што се тиче жртава тада, важила „нулта” парола; после, пак, 11. септембра, све се променило: сад се јавно дискутује а говоре политичари да ће борба бити тешка и са жртвама (против Бин Ладена и војнотехнолошки примитивног Авганистана?!). И временски дуга. Колико дуга? Наглашава се јасно да неће бити кампањска од неколико месеци (као у Југославији и Ираку) док се стидљиво помињу бројке од три до десет година. Импликација је - што се уосталом јавно истиче - да се рат против тероризма неће ограничити само на Авганистан, већ против свих земаља које у макавом облику штите или похрањују терористе. У том смислу, већ је сам председник Џорџ Буш ставио у први план Ирак и Садама Хусеина. Уосталом, сама идеја неовлашћене агресије на нације које, наводно, штите терористе дата је у пароли „или сте с нама или против нас; неутралности нема”, коју је Бушова администрација избацила у јавност, непосредно после трагичног догађаја од 11.9.01. Том паролом се постижу два циља: (а) на унутрашњем плану распирује се патриотизам и препарира се „јавно мнење” Америке на дуго ратно стање; и (б) на спољњем плану, оправдава се заобилажење Уједињених Нација (УН) а даје се себи „кард бланш" за намеравано кршење међународних норми које обавезују на уздржавање од ратова генерално, а од агресија, поготово.

Рат против тероризма или Ислама? Знајући, пак, да су „кандидати” за оне „који су против нас” све саме исламске нације (да случајно Милошевић није пао, кад јесте, и он - односно СРЈ -, био би на таквој једној листи), САД на сва уста објављују да рат против Авганистана није рат против Ислама. Да ли ће им се веровати, кад се зна, да је у самој основи питања тероризма, однос Америке према сукобу између Израела и Палестинаца. Наиме, САД нису биле у том сукобу, као што желе себе да прикажу, „поштен (неутралан) посредник”, већ су увек биле наклоњене Израелу. То, пак, код Арапа, најблаже речено, изазива анимозност, која се после дугогодишњег узалудног очекивања бар фер неутралности, логично преточила у тероризам против САД, као јединог средства протеста. Сви то знају, укључујући ту и саме САД.

Недипломатска реакција Шарона Непосредно по догађају од 11.9., изгледало је као да се код Америке десио преокрет. Наиме, САД су у настојању да придобију наклоност исламског света, кроз уста председника Буша, јавно прокламовале да Падестинци заслужују своју самосталну државу. Међутим,

3

Шта се то... одмах је грубо и недипломатски реаговао израелски премијер, Ариел Шарон, изјавивши да нико нема права да прави планове на рачун израелске безбедности. Да би своју борбу против Палестинаца укључио у Бушов антитерористички „пакет”, Израел је драматично повећао свој војни притисак на тзв. Палестинску аутономну област, ПАО (ушао је са тенковима у Витлејем, вршио хапшења, ракетирао палестинске полицијске станице, и поједине људе из вођства тамо, итд.). То је изазвало појачане самурајскотерористичке акције Палестинаца које су кулминирале погибијом неких 28 Израиљаца. Шаронов одговор је био буквалан рат против ПАО и Јасера Арафата. Коначно је и Бушова администрација буквално „усисана” у Шаронов план и стала јавно против Арафата и Палестинаца. После свега ко ће у исламском свету веровати Америци да је ово њен рат једино против тероризма а не и против Ислама? Нико, као што уосталом нико није ни до сад веровао. То, пак, не значи да ће званичници исламских држава то јавно рећи. Купи им се - то је сигурно - горчина... и чекају свој час... Све ово, до сад речено, јесу само индиректни докази да САД, под плаштем борбе против тероризма, имају и далекосежније циљеве - господарење светом. Постоје, међутим, и много директнији докази. Ево неких.

И о нафти се ради На Интернету се 13.10. 01. појавио индијски лист на енглеском The Hindu (www.hinduonnet.com). Говори се ту о догађајима од 11. септембра па се даље каже: „Једном кад су почетни шок и хистерија уступили место разуму, постало је јасно да САД користе ову људску трагедију (11.9.) да повећају своју империјалну хегемонију над светом и да у драконском смислу појачају своју домаћу власт, укидајући демократска права и слободу под изговором борбе против тероризма. Главни елеменат ове стартегије која је (формално) устремљена на Бин Ладена, углавном је остао непримећен”. А тај „непримећени” ”главни елеменат” састоји се у томе што контролом Авганистана, САД се приближују контроли Централне Азије, где су огромна, готово неисцрпна, налазишта уља (а ово је, као што се зна, одувек било поприште ратова јер је оно главно стратешко средство за контролу над светом). Овај индијски лист чак иде и даље тврдећи да обоје и Буш и потпредседник Дик Чени „интимно су повезани са индустријом уља”, јер су „службовали као врхунски извршни органи у многим предузећима”. Лист такође цитира Мичела Клера, аутора књиге Ратови за ресурсе, који је за Радио Слободну Европу, изјавио: „Ми (САД) гледамо на уље из угла сигурности и ми морамо да га заштитимо било којим средством, без обзира на друге разлоге и друге вредности”.

Неочекиване „колатералне добити” А Чикаго Трибјун (12.12.01), у чланку насловљеном

Ојачавање веза и прегруписавање снага, говори о успешном рату

у Авганистану па каже: „Али стварна промена у односу снага у том рејону се дешава изван авганистанских граница, што може евентуално да се покаже да је далеко важније”. Па се онда наводе ти за САД „неочекивани стратешки бонуси” (ја бих додао „колатерална - не „штета” већ - добит”). Захваљујући подршци авганској Северној Алијанси (СА), утицај САД-а се проширио на Центаралну Азију, „отварајући могућност већег присуства САД-а богатим резервама уља и природног гаса” у региону; са Ираном будући да је он, такоће, савезник СА односи су се побољшали; Кина је суочена са САД присуством у својој позадини. „Ово је

огроман ударац било каквом настојању Кине да са Русијом направи неку коалицију како би се онемогућила САД хегемонија у региону". Пакистан, после успеха у Авганистану, је изгледа отписан, да би се од Индије начинила регионална сила. Све у свему, закључује чланак, главни добитници овог померања снага у региону су поред САД-а и ЕУ, „Русија, Иран” и земље Централне Азије; Индија такође може да буде у добитку због промена односа снага; главни губитници су, „овим редом: Талибан, Пакистан и Кина”.

Гејер: против рата у Ираку?! У прошлој Искри већ смо се сусрели са писањем новинарке Џорџије Ен Гејер. Ту је она окарактерисана као „позната мрзитељица Срба”. И овај аутор је делио то мишљење. Сад се, пак, он, по том питању, коригује. Њена улога у западњачком тзв. „јавном мнењу” је замашнија, него што су Срби, а своди се, по мом мишљењу, на правилно усмеравање идеје мондијализма. Кад види, као што је то био случај са ратом у Југославији, да акценат на демонизацији Срба није био довољно наглашен (како су, вероватно, скрипте мондијализма Новог светског поретка, НСП -предвиђале), она је - као добар војник НСП-а - ствар енергично гурала у том правцу. Сад, међутим, у вези најаве председника Буша, да су Ирак и Садам Хусејин следећи на листи за одстрел, и медијске кампање која је покренута у вези с тим, новинарка Гејер у напису Потребан нам је за сад само један рат ( Ч. Т., 30.11.01) не само да критикује ту идеју као контрапродуктивну циљу остварења НСП-а (арапски свет и већина Европе неће против Садама; па САД „унилатеризам води изолационизму”) већ чак, замислите, и брани Садама Хусејина. Гејер завршава чланак овако: „Ово је време кад треба покретати догађаје врло пажљиво, корак по корак. Хусејиново време ће доћи, али до тада, нема потребе да се о томе говори”.

Нобелова награда за агресију У понедељак 10.12.01 у Ослу г. Кофи Анан, Генерални секретар УН, примио је Нобелову награду за мир. У својој беседи, којој неки известиоци придају „историјску важност”, г. Анан је у основи рекао да су „индивидуална права” људи - дакле, „људска права” старија од застареле идеје националног суверенитета и да то треба да буде озакоњена политика УН у 21 столећу. Ништа, дакле, ново. Јер је у то име Запад већ извршио агресију на СР Југославију, отео јој Косово са последицом да су као „колатерална штета” преко 200 хиљада Срба и неалбанаца избегли са Косова а 1500 Срба нестали или побијени. А „историјски” значај говора г. Анана је у томе што се западним прошлим агесијама и оним тек долазећим покушава да дадне снага међународног закона.

Егзотерична најава езотеричних тајни Најзад, у директне доказе, свакако долази и Хенри Кисинџер. То је човек који, уколико их сам не кује, свакако као један од „посвећених” у езотеричне тајне, зна да се нешто „иза брда ваља”, па са сигурношћу човека који зна о чему говори (према прошлој Искри, чланак Америчке [не]прилике), убедљиво најављује: „рат против тероризма није само да се ухвате терористи. Он је, изнад свега, да се искористи изванредна могућност за преобликовање интернационалног система”. Томе, изгледа, присуствујемо...

Н. Љотић

4

Iskra 1. januar 2002

POSLEDNJI RATNI POTEZI AMERIKE Sa ratom protiv talibanskog režima u Avganistanu gotovo završenim, izuzev traganja za njegovim duhovnim predvodnikom Mula Omarom i naravno bin Ladenom i njegovim al Kaida ratnicima u planinskom lancu Tora Bora, uz neprekidno sadejstvo američke ratne avijacije - na horizontu su nove faze, kako reče predsednik Buš, „višegodišnjeg” SAD rata protiv terorizma.

O ozbiljnosti I širini ovih operacija ništa rečitije ne govori od premeštanja glavnog stana čitave Treće armije SAD u Kuvejt.

Da li je blizina Kuvejta Iraku i najava da je sledeći na redu Sadam Husejin?

Od početka antiterorističkog rata, SAD nisu mnogo krile da to podrazumeva i rušenje Sadama kao tvorca „velikog programa proizvodnje biološkog i hemijskog oružja masovnog razaranja” i „državnog terorizma”. Irak je optužen i za navodni susret Muhameda Ate, pilota koji je srušio AA avion na jednu od kula Svetskog trgovinskog centra, sa iračkim obaveštajcima u Pragu. Sad se već otvoreno piše da se radi na podrivanju Sadamovog režima savezom sa Kurdima na severu Iraka i drugim anti-režimskim snagama. Čak se navodi i ime visokog funkcionera Stejt departmana (Rajan Kroker), već godinu dana na čelu terenske misije kojoj je to povereno. To pokazuje da će rat protiv Iraka uglavnom biti vođen kao i protiv Talibana, klasičnim imperijalističkim metodom posredno (by ргоху), „urođeničkim” snagama, podržanim logistički i tehnološki, bombarderima i komandosima od strane SAD. I pored opozicije Kine i Rusije, pa i pojedinih saveznika kao Francuske, pa čak i Britanije koja je ovlastila svoga najvišeg vojnika, admirala Bojsa, šefa Generštaba, da to artikuliše, SAD se neće ustezati da operacije protiv Iraka otpočne, jer znaju da „sila Boga ne moli”; Kina i Rusija će dići nemoćnu kratkotrajnu galamu, a saveznici-vazali će se eventualno, kao i do sada, „poravnati”, pa eventualno i učestovati u iračkim operacijama. Zna se već i casus belli. Predsednik Buš je najavio; od Iraka će se tražiti da ponovo pusti tzv. UN inspektore, i ako to odbije (kao što će učiniti) „iskusiće” posledice.

Glavni stan čitave armije se ne seli u Kuvejt samo zbog Sadama. Odatle treba da se rukovodi ratom na celom ovom širokom prostoru. Američke specijalne jedinice i CIA agenti su već u Somaliji u traganju za al Kaida mrežom i ćelijama, koje navodno somalijska vlada štiti i podržava. Očekuje se da će tu pokušati da se sklone i al Kaidini begunci iz Avganistana. Kao i u Avganistanu i Iraku, SAD komandosi povezuju se sa lokalnim opozicionim grupama i „Armijom otpora” (RRA). Spremaju se na posredan rat, gde će na obe strane, uglavnom urođenici da ginu.

Na redu je i Jemen, koji navodno takođe krije široku mrežu al Kaida ćelija, kome SAD ne mogu da zaborave napad na bojni brod, kojom prilikom je desetak mornara poginulo; napad islamskih samoubica motornim čamcem koji se bin Ladenu pripisuje.

Ovakvim posrednim operacijama (Somalija, Irak, Jemen) se specifično usprotivio admiral Bojs, tražeći da britanska vlada ne dozvoli upotrebu svojih trupa u ovim zemIjama bez odobrenja njihovih vlada.

Sasvim je logično da ovim talasom američkog rata protiv terorizma bude zahvaćena i Sirija, jer je predsednik Asad - prilikom Blerove posete Damasku u pokušaju stvaranja antiterorističke koalicije - javno napao Izrael upravo za „državni terorizam”, a „Hamas” i druge palestinske ekstremne organizacije, pored toga što im daje utočište na sirijskoj teritoriji, oglasio legitimnim „snagama otpora” izraelskoj okupaciji i

nasilju, uporedivši ih sa francuskim „makijem” u Drugom svetskom ratu.

Slučaj Sirije je otežan i poslednjim razvojem izraelskopalestinskih odnosa, momentalno obeleženih puštanjem Arafata nizvodu od strane Amerike i njenih vazalnih evropskih trabanata, te izraelskom ponovnom okupacijom palestinskih teritorija i razaranjem poslednjih simbola i institucija palestinske vlasti i autonomije. Arafat je danas u razorenoj Ramali, opkoljen izraelskim tenkovima, fizički i komunikacijski otsečen od ostalog sveta, stvarno Šaronov zarobljenik, „irelevantantan” kako ga izraelska pa i zapadna propaganda naziva, kome sutra i glava bez posledica po dželate može da ode.

Apsurdno je i cinično da se tom i tako nemoćnom i poniženom Arafatu, SAD i vazalna tzv. međunarodna zajednica ultimativno obraćaju sa zahtevom da „učini više” (pored već stotine uhapšenih hamasovaca) u sprečavanju napada Hamasovih samoubica protiv izraelskih civila, dok ga istovremeno ostrvljeni Šaron lišava svih oruđa vlasti, okupacijom i razaranjem palestinskih komunikacija, napadima na policiju i njene stanice, sejanjem terora među Palestincima, što samo ide na ruku Hamasu, te totalnom izolacijom samog Arafata.

Očigledno rat Amerike protiv terorizma dobro i lako napreduje; Zapadu „pravedno rešenje” palestinskog pitanja više nije potrebno. Više od toga, jednostrano osuđeni za terorizam protiv Izraela, sam Arafat. Palestinci i palestinska autonomija se stavljaju pod mač - kao teroristi!

Zavisno od daljeg uspeha planiranih operacija, na obzorju „višegodišnjeg” rata Amerike protiv terorizma su i druge zemlje Sudan, Libija, Iran...

Više puta smo videli kako se SAD odnose prema svojim vazalnim saveznicima kada su „američki interesi” u pitanju. Da bolje ne prolaze ni ad hoc saveznici iz nužde, pokazuje slučaj Rusije.

Rusija je preoružala vojske avganske Severne alijanse i osposobila ih da ponesu najveći teret rata protiv Talibana. Verovatno iz zahvalnosti Rusiji zbog toga, Severna alijansa je posle ulaska u Kabul dozvolila, a možda i pozvala Ruse da opreme i podignu jednu poljsku bolnicu, sa pratećim kontingentom od nekih 500 vojnika.

Tako su se Rusi, izuzev stotinak izolovanih Britanaca na aerodromu Bagram, našli prvi u Kabulu. Ovo je alarmiralo SAD - „opet Priština”!

Državni sekretar Pauel je hitno pozvao svoga ruskog kolegu Ivanova, da ga ukori - kao su to Rusi ,,bez dozvole” u Kabulu.

No to je sitnica prema otkazu Antibalističkog raketnog ugovora između SAD i Rusije iz 1972., ugaonog kamena medjunarodne bezbednosti u nuklearnoj eri, koji je Amerika najavila sredinom decembra. Razlog je što SAD izgrađuju svoj sistem raketne odbrane, koji Ameriku treba da zaštiti od nuklearnog napada, ali i potencijalno sposobnu da druge napadne nuklearnim oružjem, bez opasnosti od recipročne odmazde. Uzalud se ruski predsednik Putin trudio da na nedavnom samitu odvrati predsednika Buša od ove za mir sveta vrlo riskantne namere, kojoj se i „mnoge evropske zemlje” protive. Na najavu otkaza mogao je samo pragmatično i rezignirano da izjavi, da „nije neočekivan”, ali jeste „pogreška”.

Ne ukazuje li sve ovo, da „američki mir” kao i ,,američki rat” - uvek inspirisani samo „američkim interesom" - vode čovečanstvo u vrlo turobnu i sasvim neizvesnu bućnost.

V. Dimitrijević

Iskra 1. januar 2002

5

NEMILOSRDNA KARLA DEL PONTE Ova dama nema onog što se naziva ‘milosrđe’ i ljudskost ili čovečnost, niti pak mira Gospodnjeg. Njoj su potrebne žrtve, ne one paganske, već ljudske naših dana, da ih ona psiholški satire, a onda da im život oduzme doživotnim tamnovanjem. Ne branimo zle ljude koji su zlo činili, daleko od toga, ali se moramo braniti i boriti se protivu poganstva i bezakonja, da su svi Srbi zločinci, zato što su Srbi, kao što su to utemeljili njeni gospodari kojim verno služi. Kao što je poznato Madam Del Ponte jeste glavni prosekutor onog političkog suda u Hagu. Ona je na platnom spisku NATO-a i verujemo da nije loše plaćena za njen rad. Za uzvrat, naravno, kad je NATO bio optužen pred ovim ‘sudom’ za upotrebu cluster bombi i bombi napunjenih uranijumom, u terorističkom napadu na Jugoslaviju, od pre dve i po godine, ona je amnestirala NATO. Razrešila ga je svakog zločina i greha, i tako je ova nasilnička, a u slučaju Jugoslavije, razbojnička organizacija prošla bez ogrebotine.

Bilo bi dobro da, pre nego predjemo na njenu poteru za Srbima, uvaženoj gospodji skrenemo pažnju, da bi joj vredelo da uštedi 80 minuta od njenog vremena. Ovo radi toga da vidi jedan film na francuskom: „Uranium les victimes parlent” (Uranijum žrtve imaju reč). Film je rad Monsieur Michel Collon-a, snimljen na

„Rencontre Internationale de Bruxelles, Universite Libres, Bruxelles”.

Preživele žrtve kao svedoci jesu bosanski Srbi, kojima je veliki inkvizitor stavio bmjicu na usta svojom ‘demokratskom’ politikom. Priznajem da mnogo tražim od Madam Del Ponte. Iako je ona pravnik po struci, nažalost, nju mnogo manje interesuje uranijum od nastojanja kako da opere razbijače jugoslovenske države i unošenja nasilja, mržnje, laži i zločina i da tako opravda nasilništvo, a da žrtve učini krivcima.

Priznajem da na kratkoj stazi nasilništvo i sila pobedjuju, ali tako ne bi trebalo da bude kod profesionalnih pravnika, ali ne kod onih koji su svoju profesiju prodali za pare ili druge usluge.

Našu junakinju izgleda da ne interesuje, ili sasvim malo, onaj poznati princip Rimskog prava, koji je njoj dobro poznat da: ,Justiciae fundamentum regnorum”. Ne ona je u službi jednog drugog načela da jedino ‘sila stvara pravo’ i da je jači uvek u pravu. Ona je ovo vidno pokazala. Ovo naravno, zaprepašćuje mnoge pravnike širom sveta, jer je ovo bio princip i zakon Staljinovog šefa tajne policije Džeržinskog, takodje i Hitlera kao i Titove OZNE i UDBE. Neprikladni, nabusiti i nasilnički zahtevi Glavni prosekutor sudišta u Hagu zahteva od Dr Koštunice dajoj se omogući pristup svim jugoslovenskim isntitucijama, vojnim, civilnim i policijskim i da se sva dokumentama gradja institucija stavi njoj na raspoloženje. Ovo je mnogo strožije nego onaj famozni ultimatum Dvojne monarhije jula 1914. Ona je mrzitelj Srba do te mere, što sa žaljenjem konstatujemo - da se odrazilo (mržnja i jed) na njen fizički izgled te tako više liči na neku vreću nego na damu njenih godina. Ona ima pravo da mrzi, ali nema pravo da se kabadahijski ponaša prema jugoslovenskim dostojanstvenicima.

Moramo ponoviti da Madam Del Ponte ima pravo da mrzi Srbe do mile volje, ali joj poričemo pravo da čini bezakonje prema njima, iako ima pozadi sebe NATO i, nažalost, do sada i američku silu. Ona bi kao pravnik trebalo da zna da su ljudske sile vremenske stvari, koje pozadi sebe ostavljaju smrdljive tragove potomstvu.

6

Sukob sa Koštunicom U njenom nastojanju da Srbima poskida glave, pripisujući im pre saslušanja i sudjenja genocidna svojstva, diskvalifikuje nju, da bude glavni prosekutor u jednom civilizovanom svetu.

Medjutim, mi živimo u doba drske laži, nasilja i sile gde je ‘dozvoljeno’ izricati presudu pre saslušanja. Predsednik Jugoslavije Dr Koštunica pokušao je da bude i ostane razložan i da objasni g-dji Del Ponte da svaka država ima svoje tajne i ima svoju odbranu prema spolja i iznutra. Naročito su to tajne odbrane vojne prirode. Shodno ovome on je sa žaljenjem odbio diktatorski nastup g-dje Del Ponte, da udovolji njenim zahtevima. Ona ga je javno optužila da je „čovek prošlosti” i da bi bilo dobro kad bi pokusao da živi u sadašnjosti, dobu u kojem je ona postala dragovoljni srpski glavoseča. Ovo je nju razjedilo i izbacilo iz takta, kojeg ona nema, pa je zapretila da će izneti ‘sabotažu’ Jugoslavije u Savetu bezbednost UNO, gde ona, osim kod Amerike, ne uživa neki ugled.

Londonski list Sunday Times od 29. novembra 2001. doneo je poduži napis da: „Jugoslavija ne dozvoljava pristup evidenciji ratnih zločina”. U njenim diatrabima Del Ponte je nastojala da unizi Dr Koštunicu, kao „čoveka zastarele prošlosti”. U njenoj političkoj deklamaciji o srbo-mršnji ona je svakako preterala. Zar nismo svi mi produkti kako prošlosti isto tako i sadašnjosti. Bez prošlosti ne bi bilo ni sadašnjosti. A mnogo je dobro što je Dr Koštunica dobar poznavaoc prošlosti. On dobro zna da je Srbija od početka XX veka nastojala da bude, i postala, pravna država.

Ovo nasledje je preneto kasnije i na Kraljevinu Jugoslaviju.

Prekid pravne države stvorili su zapadnjaci par excellencc - Hitler i Musolini. A zapad je krajem Drugog svetskog rata nametnuo Jugoslaviji, posle Hitlerovog jarma, Titovu omču i to celom narodu Jugoslavije. Tako se zapad držao moralnih načela, demokratije i Ijudskih prava! Držao je zapad svog kvislinga Tita 46 godina pa je lagao i sebe i ceo svet.

Razbijači Jugoslavije To jeste opet zapad, Nemačka i Amerika iz svojih sebičnih računa i ekonomske kolonijalne politike. Instalirale su one prvo bezakonje u Jugoslaviji, a zatim laži i otužnu srbofobiju, što je još uvek njihovo oružje. Ovo nasilje nastavila je Madam Del Ponte, čime se ona šepuri i ponosi. Ona je u pravu jer ona pripada ‘modernom’ dobu gde nasilje, laž, mržnja i srbo-rasizam jesu razonoda korumpiranog zapada, svakako čast izuzecima. Otpor Dr Koštunice savremenom bezakonju cinika, što priznajemo škodi karijeri Del Ponte, koja se nadala dobrom lovu u mutnoj atmosferi.

Ona je zaista napala Dr Koštunicu 26. novembra u Savetu bezbednosti UNO. On je odgovorio uzdržano, odmereno i učtivo daje Madam Del Ponte više okrenuta svojoj karijeri, a mnogo manje principima pravde.

Za zapadno javno mnenje, opet sa časnim izuzecima, ona je zvezda pravde i morala zapada. O ovom mnenju u jednom drugom kontekstu pisao je pre dve godine u listu Byronica Dr Thomas Fleming, direktor Rockford instituta u drzavi Ilinoj u SAD. On bejaše obilazio tada Crnu Goru, koju su Bill Klinton i Топу Blair svim silama radili da istrgnu iz Jugoslavije i da od nje naprave satrapsku koloniju. U podužem napisu Dr Fleming je rekao: „.... zapadne demokratije nisu u stanju da kažu istinu ili da pravilno ocene stvamost (kakva

Iskra 1. januar 2002

УЗБУНА РЕПУБЛИКАНАЦА У СРБИЈИ Дојучерашњи комунисти, који нису храбро и поштено остали уз Слободана Милошевића, пресвукли су се у републиканце-демократе. Нема данас неодемократске странке у којој нису на челу, или бар челном уз колено. У ДОС-у их је толико, да се овај распада под њиховим теретом. Долазак престолонаследника Александра у Србију, чим је постао држављанин СРЈ, затекао их је још у пресвлачењу. Стога их његова титула тада није иритирала. Када је, међутим, Престолонаследник почео да општи са руководиоцима Југославије и Србије, приређујући вечере за оне који су му омогућили стални боравак у земљи предака и њиховом двору, та фела републиканаца нашла се у недоумици и зазвонила је на узбуну. У „Политици” - одувек оданој „напредној идеологији” објављен је опширан чланак Александра Апостоловског под насловом „Вечера код принца” (28.10.2201.). У поднаслову се каже: „Републиканци су огласили звона за узбуну, монархисти тврде да монархија не улази на задња врата у Србију, а опозиција се пита ко све то плаћа”. Изгледа, и новинара иритира што престолонаследникова канцеларија Бели и Стари двор именује као „краљевски двор”, и подсећа да у Уговору о коришћењу комплекса дворова на Дедињу „не пише да су то краљевски дворови, већ још имовина СРЈ дата на коришћење Карађорђевићима”. И он, као и други „републиканци”, плаши се да се монархија не ушуња на мала врата. Таквима Матија Бећковић одговара: „...Монархија не улази ни заобилазним путем, ни на споредна врата... Монархија се успоставља милошћу Божијом и вољом народном и улази само на главна врата. Круна се има или нема. Ко је нема, не може да је има, али ко је има може да се понаша као да је нема, какав је случај тренутно код нас. Против монархије нема других аргумената осим иде-

Nemilosrdna … jeste). One (zapadne demokratije) anestetiziraju svoje narode velikim dozama ‘pop kulturte’, seksa i političke propagande...”!

A jedan drugi američki kolumnista, dobro poznat, John McArthur, napisao je dugačak članak o „Bezočnoj hipokriziji koja je prepreka za hapšenje (stvamih) ratnih zločinaca”. Napis se pojavio u listu „Journal Sentinel”. Osvrćući se na jugoslovenski slučaj on kaže da je Milošević prodat ne UNO već NATO Tribunalu za jevtine pare od njegovih jugoslovenskih protivnika. On smatra da se stvarni ratni krivci nalaze na slobodi.

Medju ove on ubraja Kisindžera, MacNamaru, Aliju Izetbegovića sa svojim kompanjonima, a onda Klintona i njegove doglavnike. Glavni krivci su za sve Nemačka i njen kancelar Kohl, a onda Amerika sa njenim predsednikom Bušom (senior). Srbi su izvikani i žigosani da bi se zločin razbijanja Jugoslavije sakrio od sveta, a time ostavljena za potomstvo falsifikovana istorija. Ali sve laži postanu prvo ofucane a zatim i dolijaju.

S

Iskra 1. januar 2002

š Vl h

олошких, и то оне идеологије за коју аргументи не постоје...” Новинар затим представља „једног од најистакнутијих историчара млађе генерације др Предрага Марковића из Института за савремену историју”, који не крије да је изиритирани републиканац. Овај вели: „Већ на првом кораку Карађорђевићи су прекршили закон и правила политичког бонтона. Уместо да се Александар Други понаша као приватно лице, он се понаша као државник...” Налази му разне друге „мане” и подсећа „да је доба Србије под монархијом било испуњено страшним династичким борбама”. Марковић мисли да је једини уставни владар био Петар I. Други аргумент му је тај, да су сви остали монарси злоупотребљавали свој положај нарочито Александар I. „Он је био велики човек, државник, политичар и ратник, а ипак није издржао да се непринципијелно не меша у политику, што је имало катастрофалне последице по земљу...” Не даје аргументе: када се и зашто Александар I „мешао у политику”. Под Титом и Милошевићем само њих двојица могли су да се мешају у политику, док то нису дозвољавали ни својим најближим сарадницима. Даље Марковић тврди: „Нажалост, у династији Карађорђевића неколико генерација није било достојно својих предака...” Не наводи те „генерације”. Нити се пита: да ли су били, или јесу ли, Тито, Милошевић, Ђинђић, достојни да управљају српским народом. Да ли је иједан краљ или наследник престола династије Карађорђевић показивао жеђ за влашћу, већу од напред поменуте тројице председника?! И у поменутом чланку се износи оно, што смо одавно знали, да је Кораћева странчица СДУ „најжешћи противник повратка Карађорђевића у Бели и Стари двор”. СДУ се хвали како Жарко Кораћ није ишао на вечеру у двор, где свакако никоме није недостајао! Влатко Секуловић, председник Извршног одбора СДУ, сматра да је за највећу осуду „што највиши функционери прихватају позив на вечере човека који је поданик Њеног краљевског височанства британске краљице Елизабете”. Настрану то, што не зна да се краљ или краљица ословљавају са величанство, Секуловић не зна, или се прави да не зна, да је сада престолонаследник Александар поданик СРЈ. Као и сваки скоројевић, и Секуловић се брине: „Ко плаћа те теревенке? Одакле бившем агенту осигуравајућег друштва толике паре? Или троши буџетска средства, за шта неко треба да одговара...” Чланак је осоколио и ниже редове „демократских” републиканаца. У рубрици „Међу нама”, Политике од 9.11.2001. године, јавио се неки Тихомир Јанић. Све „зна”, као Секуловић. Чуди се како се у медијима, „Александар син екс-краља Петра”, „титулише као принц, престолонаследник и као Његово краљевско височанство, а и понаша се у том смислу, када му то звање не припада од 29.11.1945. године, када је донета, од стране Уставотворне скупштине, Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије (Сл. лист ФНРЈ бр. 98/). У тач. II те одлуке изричито је прописано: „Са овом одлуком коначно се у име свих народа Југославије укида монархија у Југославији, а Петар II Карађорђевић лишава се свих права која су њему и династији припадала”.

ć

7

Краљу се може одузети владање државом, али он и даље носи титулу која му је од оца остала. Тако и Његово краљевско височанставо остаје то, све док не постане Величанство. То никакав комунистички Устав не може да забрани! Нови републиканци то не могу да капирају. За њих је Титов Устав остао свет, мада и у том Уставу члановима династије нису могле бити одузете титуле. Краљ остаје краљ, па био на престолу или не. Ради Секуловића и Тихомира Јанића, да упростимо ову чињеницу: пре три године у баварској метрополи Минхену, на захтев неког намћора, суд је донео одлуку да суседов петао не сме да кукуриче до седам часова ујутру; забранио му је, дакле, да пева - али не и да буде петао! Јанићу се не свиђа одлука Зорана Живковића, министра Савезне владе, што је повео делегацију у Лондон да свечано преда решење о држављанству Престолонаследнику.

To се, вели, могло учинити и преко наше амбасаде у Енглеској! Осокољен Јанићевим писмом, рубрици Међу нама, обратио се 13.11.2001. Мирослав К. Костић, који се издаје за монархисту, да ли самоиницијативно или по „републиканском” задатку. Костић каже: „Круцијално питање је да ли Александар Карађорђевић има право да носи титулу престолонаследника, како га титулишу у неким неодговорним медијима. „Пре свега, он не може да буде престолонаследник, јер је његов отац, краљ Петар II Карађорђевић легално предао власт Шубашићу и Титу, тј. абдицирао. За нас српске монархисте, он такође није ништа друго до само Карађорђевић, јер је континуитет наше династије прекинут смрћу краља Петра I и проглашењем његовог млађег сина Александра за краља СХС”. На крају „монархиста” нам даје још један сличан „аргуменат”: „Не може се крити да је Александар Карађорђевић учио школе по земљама НАТО, и да се заклео на верност енглеској краљици”. Краљ Петар II није абдицирао, нити је предао власт Титу. Данас је опште познато да је покојни краљ Петар II у Енглеској био приморан: а) на проглас свим четницима, односно војсци Југославије у отаџбини, да приђу Титу и партизанима; б) да образује такозвано намесништво, наименовањем тројице намесника (међу њима и Шубашића) чија су му имена издиктирана. На све то њега је приморао Винстон Черчил, председник владе једне вероломне државе и режима који је спреман и на највеће злочине и свирепости, за „добро” такве своје државе. У Уставу Краљевине Југославије предвиђено је било да: све одлуке владара, донете изван своје државе у туђој земљи, а на штету његовог народа и државе (а у овом случају и саме монархије) јесу неважеће. Ово стога, јер се сматрало да владар, који се налази у туђој држави, може да буде приморан на изјаве и одлуке, штетне по његов народ и земљу. А то се у случају краља Петра II збило. Континуитет династије Карађорђевића није прекинут тиме, што је наместо прворођеног сина на престо дошао млађи брат. То се и у другим династијама догађа, када добро државе, народа и династије то захтева. Примера ради, када се енглески краљ Едвард Осми морао одрећи престола да би се оженио Американком Симпсон, на његово место дошао је његов брат војвода од Јорка, као краљ Ђорђе Шести. Континуитет династије није прекинут. Али да не чепркамо по туђем дворишту. И историји догодио се сличан случај, и то на самом династије Немањића. Стеван Немања није престо прворођеном сину Вукану, него другорођеном Стевану Првовенчаном). Касније, на

8

у нашој почетку оставио (касније

место Драгутина који је абдицирао, дошао је брат Милутин. Линија се помера, али династија остаје - она се не прекида. Престолонаследник никад није крио да се школовао у Швајцарској и Енглеској. Сви непријатељи монархије подвлаче да се својевремено Престолонаследник „заклео на верност” енглеској краљици. Па био је држављанин Енглеске, јер није поседовао држављанство своје отаџбине. Али, за чудо, ниједан републиканац не спомиње, или не зна, да је и краљ Петар I био поданик Француске, у којој је војне школе изучио и у француско пруском рату 1871. године учествовао. А ипак се борио за српску ствар у Херцеговачком устанку; постао краљ Србије и водио ослободилачке ратове. Све до Првог балканског рата потписивао се „Пјер”, што му није сметало да буде бранич своје отаџбине и народа, да их стално унапређује. Његово височанство престолонаследник Александар, са својом супругом принцезом Катарином, ставио се на располагање Савезној Републици Југославији, у залагању за њен напредак у сваком погледу, првенствено у каритативном и хуманитарном раду у српском народу. О том њиховом прегнућу с времена на време читамо у дневној штампи. И, што је најважније, дају од свога или од сабранога у иностранству, од својих пријатеља и познаника. Тако друг Влатко Секуловић не треба да брине о томе „ко плаћа теревенке у краљевском дворцу”... Позната је уосталом разлика у схватању имовине између Карађорђа и Милоша Обреновића, и њихових потомака:

Карађорђе је своју имовину сматрао државном, када народне потребе то захтевају: Милош је и државну имовину сматрао својом, као да је био претеча наших

демократа!

Према ономе, како раде престолонаследник Александар и принцеза Катарина, види се да је Принц достојан потомак Вожда Карађорђа.

Светомир Пауновић

ОБАВЈЕШТЕЊЕ Обраћамо се потомцима српских свештеника из свих епархија Српске православне цркве, који су у току и послије завршетка Другог свјетског рата убијени, пребијани или тамничени од стране комуниста и комунистичких власти, као и преживјелим свједоцима, који памте муке наших свештено-мученика, затим паросима и старјешинама манастира да се што прије јаве на телефон: 00381-69-074-082 како би нам доставили податке о тим свештеномученицима или постојеће допунили. Ови подаци су потребни за довршетак Великог поменика Српских свештеномученика из Другог светског рата. Свештеник Велибор Џомић Подгорица

Iskra 1. januar 2002

SPOLJNI PREGLED JEDNO KASNO I STIDLJIVO PRIZNANJE Kasapi Jugoslavije, Amerika i Nemačka, služili su se lažima i zločinima punih deset godina, da bi time zabašurili svoja zla dela. Ovakvo stanje trajalo je sve do 11. septembra ove godine, kolaboracija i fraternizacija sa teroristima, naročito sa onima koji se bave zanatima prostitucije i opojnih droga. Silom svog oružja NATO je udario svoj pečat da Kosovo tužno bude stožer zanata nasilja, prostitucije, trgovine belog roblja i prodaje opojnih droga, kokaina naročito. Britanska štampa, a takodje i neki hrabri poslanici britanskog parlamenta, tvrde da albanski teroristi - Kosovari kontrolišu 85% tržišta kokainom u Evropi. A sve se ovo dogadja pod okriljem Amerike i okupatorske soldateske KFOR-a.

Ponešto o delovima zatomljene istine počelo je probijati kroz debele kartele laži moćnika ovog žalosnog sveta, a istina se probila kroz američki list: Miwaukee Journal Sentinel 29. oktobra u napisu „Rat zahteva da prva žrtva bude američka spoljna politika”. Pisac Gregory Boyd Bell iznosi čitav niz razloga za svoje tvrdjenje. To je gotovo isto ono o čemu je Iskra iznosila za poslednjih deset godina. Pisac Boyd Bell kaže: „Amerika mora da zauzda svoju inostranu politiku. Ako je Amerika protivu terrorista, mora biti protivu svih,a ne da se ortači sa nekim teroristima”. U napisu se iznosi čitav niz slučajeva američkog kolaborisanja sa islamskim teroristima onde gde su se njihovi zajednički interesi poklapali, kao u Bosni i na Kosovu. On naročito ističe sramnu koaboraciju sa KOA (KLA), gde je Amerika gledala kroz prste Kosovarima u zanatu prostitucije, krijumčarenja i prodaje opojnih droga. Tu je sklopljen savez protivu Miloševića - prava istina jeste: protivu srpskog naroda - ,,sa ljudima raznih islamskih organizacija koje su se borile u Avganistanu protivu Sovjeta, a sada protivu Jugoslavije”!

Zašto je Amerika omražena?

U jednom ranijem izdanju Milwaukee Journal-а od 27. oktobra kaže se: „Prvo, neispravno je gledište predsednika Buša koje je obelodanio celom svetu: ’lli ste sa nama (Amerikom) ili ste sa njima terroistima’ ”. Pisac ovog napisa (izgleda da je arapskog porekla) Asad Abukhali smatra da je gledište predsednikovo neodrživo: „Јег mnogo sveta na Srednjem istoku u islamskim zemljama protivu je obojice i Bin Ladena i predsednika Buša”. On dalje ističe da je u prošlosti Bin Laden bio američki miljenik - saveznik, a takva američka politika bila je nemoralna. „Zašto treba da Arapi i muslimani, koji se boje posledica ovog rata, pridju Bušu u ratu protivu terorista, jer on progoni njihovu braću i sestre u najsiromašnijoj zemlji sveta”. On dalje ističe da je veliki gnev protivu Amerike u islamskom svetu, „koji ratom neće nestati, već će porasti”.

A kolumnista u istom listu Thomas L. Friedman smatra da svet zazire od Amerike jer je: „ ... .suviše prepotentna, silom prožeta, što voli i čini nasilje; što nipodaštava i prezire druge narode; što prezire ugovore i poštovanje medjunarodnog prava”. Ovde treba dodati da je američko bezakonje prema srpskom narodu „... prepunilo mješinu grijehom”, kako bi Njegoš rekao.

U Grčkoj, piše Helena Smith u nedeljniku: ,,New Statesman” (poslednja nedelja u novembru) „Javno mišljenje iz dana u dan sve je manje u prilog američkog rata u

Iskra 1. januar 2002

Avganistanu.” Ona opominje i pita g. Blera da li je on svestan da u Evropi postoje mesta koja ne pomažu taj rat. Ovo se naročito čuje u Grčkoj gde se pale američke zastave i ismejava se minut ćutanja njujorškim žrtvama. Medjutim, pisac Helena Smith ne kaže nam da u grčkom antiamerikanizmu prednjače komunisti i filokomunisti, koji su svakako manjina u grčkom narodu. Ali, svakako, zapadnjačko spajdašenje sa albanskim teroristima po nalogu Amerike i agresivnorasistički rat protivu srpskog naroda pored mase drugih razloga, ranije objavljenih - jesu glavni razlozi za antiamerikanizam u svetu. Centar ovog problema leži u nesredjenim i krvavim odnosima izmedji Izraela i Palestinaca, problem koji Amerika namerno voza već duže od pola veka, dok su žrtve svakodnevne na obema stranama ogromne.

Mišljenja na drugim mestima u svetu Američkoj vojno-osvajačkoj organizaciji NATO bio je potreban rat protivu Srba, da ispita nova oružja i avione. Ovim bi se dao posao NATO-u, da mu „пе počine rdja na oružju”.

Nacistička srbofobija iz drugog svetskog rata našla je plodno tlo u američkoj politici, prema Srbima naročito, što je Klintonova administracija sprovodila preko deset godina. Po rezonovanju Klintona i njegovih savetnika, А1 Gora, Olbrajtove, Holbruka i generala Veslia Klarka, Srbe je potrebno tući do nivoa kamenog doba, posle čega dolazi izumiranje. Nacisti su imali: Buhenvald, Dahau, Aušvic i druga mučilišta, dok je Klintonova Amerika primenjivala njene „humane” i „demokratske” mere cluster bombama i otrovnim uraniumom što potvrdjuje film produciran na belgijskom Universite Libre u Brislu „ URANIUM: LES VICTIMES PARLENT’’ (Uranium: žrtve govore) u režiji Monsieur Michael Collon, koji je intervjuisao nekoliko srpskih žrtava Klintonovih bombi ispunjenih uranijumom. Film se pojavio početkom marta 2001. g. A pored navedenog i mnogih drugih strašnih primera nalazi se i još jedna činjenica, dobro prikrivana, koja svedoči o varvarizmu rampantnog kapitalizma. O ovom problemu bavi se i australijanski časopis (do kojeg sam došao dobrotom jednog mog prijatelja) ,,New Dawn”, „Nova zora” u broju za novembardecembar 2001. g. Clanak je dosta opširan i bavi se stanjem koje je nastupilo posle pada Sovjetskog saveza. Amerika je odmah, naročito na zalaganje državnog sekretara Olbrajtove, počela sa proširenjem NATOa, naročito prema Rusiji gde se proširila do samog ruskog kućnog praga. Kaspijski bazen pretvoren je u samostalne države koje je Amerika stavila pod svoju vojno-ekonomsku jurisdikciju .

Nepresušni izvori nafte za sledeće stoleće Ruski uticaj treba, odnosno mora se, suzbiti, u ranijim delovima Sovjetske Unije. Ovo je postignuto gotovo totalnim uniuštenjem ruske valute i potpirivanjem rata u Cečeniji, čiji su terroristi pomagani, a počeli su sa terorizmom u samoj Moskvi.

Američki kapetani Nafte, medju kojima se ističe Dick Chaeney, sadašnji američki podpredsednik, odmah su predložili izgradnju novog i zamašnog rentabilnog projekta. Radi se o konstrukciji naftovoda od Cmog Mora na Bugarskoj strani, kroz Bugarsku, Makedoniju, Albaniju pa do pristaništa Valone na Jadranskom moru. Stručnjaci samtraju da bi ovaj projekat bio najretabilniji u snadbevanju naftom celog zapadnog sveta.

9

■

Albaniju su spremale za ovaj poduhvat, već duže vremena, Amerika i Nemačka. Uzgred rečeno, Nemačka je naročito pomagala i trenirala albanske teroriste da otcepe Kosovo od Jugoslavije. NATO će već 1997. g. uvrstiti KOA u svoju savezničku vojsku. Tokom jedne sednice održane u Sofiji 1998. g. gde su prisustvovali projektanti naftovoda Cmo moreValona, prisustvovali su takodje i politički predstavnici NATO-a, bankari i predsednik Albanije. Diskutovana je i situacija na Kosovu, gde su ubistva i nemiri bili svakodnevni. Zločine i nemire vršila je KOA, koju je naročito pomagala nova britanska laburistička vlada. U Americi pak kosovske teroriste podigao je na nivo američkog ideala senator Joseph Liberman. U toku diskusije o Kosovu, albanski predsednik je rekao: „Dok je god Kosovo deo Jugoslavije, projektovani naftovod neće biti siguran niti obezbedjen. Potrebno je izdvojiti Kosovo od Jugoslavije”. Posle ovoga istorija nam je poznata, pripreman je rat NATO članica protivu Jugoslavije. Klinton i Bler su rat nazvali: „Jedini moralni rat u istoriji”. Zapadni mediji ovo su papagajski ponavljali - čast malim izuzecima kojih je bilo. Cak se ovom ratnom pokliču pridružio i Njegova milost i eminencija kanterberijski Arhiepiskop Dr. Сагеу. A Njegova svetost Papa, samo se jednom osvmuo za vreme svih 79 dana bombardovanja Jugoslavije, tobožnjim pozivom za prekid neprijateljstva. A Sveti otac je dobro znao odakle je neprijateljstvo počelo i ko je bio žrtva, srpski narod, Njegova svetost to nije pomenuo. Ovde bi bila na mestu ona rečenica George Orwel\-a: „... U vremenu univerzalnog lažovluka, govoriti istinu bila bi prava revolucija”!.

Istorija otkriva veliku tajnu Sunday Times od 23. septembra, ugledni list, piše da je papa Inocentije XI 1660. finansijski pomogao Vilijama od Orange-a (holandskog protestanskog princa) da se oslabi ugled engleskog katoličkog kralja James II. Cilj je bio da se u Engleskoj uspostavi protestanska monarhija. Ovo radi toga što je engleski kralj James II. bio u vrlo prijateljskim odnosima sa francuskim kraljem Lujom XIV. Ovaj poslednji bio je veliki anti-klerikalac, a Papa nije želeo da se to sprovede i u Engleskoj.

Na drugom mestu isti list donosi vest da su neki italijanski istoričari, kao i izraelski, počeli da pišu dopunu Novom Zavetu, na osnovu dokumentarne gradje koju daju „The Red Sea Scrolls” (Svitci Crvenog mora, ili zapisi Crvenog mora). Dopuna bi se svodila samo na stanje i prilika u Svetoj zemlji u vreme rodjenja Isusa Hrista.

Da li je globalni kapitalizam u krizi?

Ovim pitanjem bavi se časopis „New Dawn” (Nova zora).

U broju za novembar i decembar 2001. kaže nam da je kapitalistička sreća naizmenična, periodi porasta i pada ili recesije, da upotrebimo ekonomski žargon. Da bi napredovao, kapitalizmu je potreban stalni porast, koji se u naše vreme ogleda u proizvodnji oružja i upotrebi istog protivu „neprijatelja”. A ovi poslednji moraju se po kapitalističkom ukusu stvarati ili stvarati uslove da budu ’neprijatelji' „miroljubivih” zapadnih kapitalista.

Povoljna društvena klima za kapitalizam zahteva dva činioca: stalni porast u proizvodnji i promena ili prekrštavanje imena artiklima. Kapitalizmu su potrebni bogati ljudi da investiraju i dobijaju stalni profit na uloženi novac. Ako privreda ovo onemogućuje, onda će nastupiti prvo recesija, nezaposlenost, a posle ovoga slom, ako se nepoverenje u investiranje ne promeni.

Zreci kapitalizma propovedaju „globalizaci-

10

† Небојша Крстић У ноћи између 2. и 3. децембра ове године погинуо је аутомобилској несрећи на аутопуту близу Ниша, млади Небојша Крстић, председник Отачественог покрета „Образ”. Погинули су возач аутомобила и Небојша, а жена која се возила са њима је тешко повређена. Покојни Небојша је једно време уређивао часопис „Образ”. У том периоду је блиско сарађивао са покојним оцем Митрофаном Хиландарцем и нашим сарадником и једно време уредником „Искре” док је излазила у Минхену, Светомиром Пауновићем. У једном од својих последњих интервјуа (Погледи, бр.

245, 1. новембар - 1. децембар 2001. године), упитан да ли су „чланови Образа, у извесном смислу, следбеници Љотићеве идеологије”, Небојша је одговорио ово: „Образ се залаже за стварање богате и снажне националне државе са успешном домаћинском економијом. Потпуковник Димитрије Љотић, ђенерал Дража Михаиловић и ђенерал Милан Недић за нас јесу исто што и за Светог владику Николаја: он их је у једном од својих последњих писама старцу Никанору Хиландарцу (које је код нас први пут фотокопијски објављено пре десет година захваљујући садашњем подгоричком свештенику оцу Велибору Џомићу) назива српским мученицима. Сва тројица су српски витезови који су из несебичне љубави према Богу и Отачаству били спремни да положе животе за ближње своје. Није мудро раздвајати њихово витешко и родољубиво прегнуће, а још мање је мудро у име било којег од ове тројице српских великана омаловажавати неког од њих. Њихова целовита историјска улога тек треба да буде сагледана у потпуности на свесрпском нивоу.” Слава и вечан покој у Господу, Небојши Крстићу!

Искра

ju” ili ‘novi svetski poredak’. Ovo je lek globalističkih ili svetskih prikrivenih ‘elita’, koje nameravaju da utemelje u sistem suvemiteta zapadnjačkih kapitalista. Uz ovo dolazi stvaranje jedne okmtne fašističke svetske vlade, koju će masovni (kapitalistički) mediji nazivati „demokratskom” do iznemoglosti.

Ova okrutna fašitičko-kapitalistička vlada odmah bi pritegla društvene dizgine, naročito Trećem svetu, koji bi u toku procesa bio još više osiromašen. Na kraju životni standard u kapitalističkom svetu postepeno bi bio smanjivan, rešenjem fašističko-demokratske vlade, do nivoa standarda Trećeg sveta.

Ovakvom degradacijom, imenovana fašistička elita uspela bi na kraju da pokrene ekonomski točak u željenom pravcu i da ponovo zaradi milione dolara. ‘Nova Zora’ časopis smatra da je rat protivu terorizma u jednu ruku izlaz iz ekonomske krize i ujedno produženje života kapitalizmu. Krize će biti lakše prebroditi stvaranjem globalističke policijske države. A glavni cilj policijske države biće da održava stanje u svetu u stalnoj napetosti, do mere gde će biti malo razlike izmedju mira i rata.

Globalističko-fašistička ‘demokratska’ elita biće izvor u utoka, ali ne i uteha, vladavine svetom. A ovde moramo reći: ne dao Bog!.

Balcanicus

Iskra 1. januar 2002

Масакр Срба 1942. године

НОВОСАДСКО - ШАЈКАШКА РАЦИЈА Новосадски лист „Грађански”, 24. јануара 2001. године, у тексту „Неугасиво сећање на невине жртве”, а у фусноти са насловом „Лекција за цео живот” објавио је део говора г. Ненада Чанка председника Срупштине Војводине (према хрватском тиску „председника Војводине”), а у поводу обележавања Новосадске рације: „На данашњи дан отац ме је увек доводио на кеј, да ме у ћутању и дечијем неразумевању научи лекцију за цео живот. Тог дана се увек у Новом Саду ћутало. Свако је био са својим мислима. Многи људи су престали да живе овога дана на овом месту. Све то било је и остало велик наук, јер смо и сви ми после тога много зла доживели. Нови Сад је имао ту несрећу у својој историји, да за један дан изгуби много својих грађана. Како су године пролазиле, то се никада није заборавило, јер је заборав казна за недужне и зато се не сме заборавити”. Најтежи и најсуровији деликти против човечанстава и међународног права, починили су мађарски фашисти у Бачкој у II светском рату. Дакако реч је о Шајкашко-новосадском покољу, названом од стране мађарских зликоваца „рациојом”. Број убијених у јануарској „рацији” 1942. године, креће се наводно до 4 хиљада убијених Срба и Јевреја уз нешто Цигана (Рома), мада је засигурно многоструко већи. С обзиром да је почињен на једној сразмерно малој територији, он прераста оквире масовног убиства и поприма праве димезније геноцида. Вести о овом масовном и језивом погрому Срба и Јевреја шириле су се толико брзо, да су са њим биле упознате многе земље Европе, али и Сједињене Државе Америке, одмах након његовог извршења. Мотив за „Шајкашко-новосадску рацију” била је суманута жеља, империјалистички настаројене владе Мађарске и регента Миклоша Хортија, да се у Бачкој створи повољнији бројни однос између Срба и Мађара, наравно у корист Мађара. „Рација” је унапред била планирана и осмишљена и са њеним остваривањем се започело након оружаног сукоба Мађара са Шајкашким партизанским одредом у Жабаљском риту 4. јануара 1942. године. Реално гледајући био је то сукоб партизана и једне мађарске жандармеријске патроле, појачане извесним бројем пограничних ловаца. Тога поподнева, из Новог Сада, мађарски окупатори као помоћ жандармериској патроли, шаљу једну чету, састављену од пограничних ловаца и жандарма, а током ноћи на овај терен је упућено још око 350 војника. Сутрадан су се овим злотворским снагама придружиле четири стрељачке и по једна митраљеска и противтенковска чета. На чело ових јединица постављен је пуковник Ласло Деак, командант Деветог пешадиског пука. Њима су стављене на располагање и две стрељачке и једна митраљеска чета Деветог пука из Сегедина, по једна стрељачка чета из Ходмезевашархеља и Кишкунфеледхазе, као и 150 жандара из новосадске жандармериске школе. Осим тога, у овај крај Бачке пребацује се и једна бригада из Сомбора, оклопна моторизована чета Другог коњичког пука и један

Iskra 1. januar 2002

батаљон Двадесетог пешадиској пука, чије деташовање остаје трајно. Ужасавајући масовни злочини започели су већ 4. јануара 1942. године у Чуругу. Они трају и за време православног Божића, све до ноћи између 9. и 10. јануара. Инспирисани су патолошком мржњом према Србима. Вршили су их претежно жандарми и јединице пограничне страже састављене од бачких Мађара („перјари”). Само из села Чуруга убијено је преко 2500 Срба на најгрозоморније и најбестијалније начине. Четвртог јануара започела је масовна „рација” у Жабљу која је трајала укупно 5 дана. У селу Господинцима она почиње 8 јануара. Похапшени Србисужњи су пре ликвидације држани у Српској православној цркви. Почетак „рације” у Тителу био је 10. јануара. Настављена је она потом у селу Ђурђеву, где су сем Срба убијани и Украјинци (Русини). Такође, веома систематично спроведена је она и у свим осталим селима Шајкашке. Од покоља беше изузето једино село Ковиљ. Још живи мештани из тога ужасног доба кажу да за своје главе могу да захвале једном бирташу (Немцу) који је за мађарске кољаче припремио сјајну и богату трпезу. И док су они ждерали, умрљани крвљу невино побијених Срба и „уморни” од својих злодела свирком их је забављала банда чувеног свирца Васе Јовановића. Очевици причају да они никада боље нису свирали. И својом свирком просто су разнежили ове џелате. Па су тако житељи Ковиља остали поштеђени од мађарских монструма. Сви побијени Срби из Шајкашке су бачени у реку Тису, на чијим обалама до недавно, ни честитог споменика, који би указивао на ове српске мученике није било „зарад добрих међунационалних односа у Српској Војводини”. Први молебан посвећен жртвама крвавог мађарског терора над реком Тисом код села Чуруга, држао је тек 1989. године тадашњи јеромонах и професор Богословског Факултета Атанасије Јефтић. У целини за спровођење „Шајкашко-новосадске рације” био је одоговоран начелник Генералштаба мађарске војске Ференц Сомбатхељи, а за њено директно реализовање генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер. „Рациојом” у Новом Саду руководио је пуковник Јожеф Граши. Она је започела 21. јануара и трајала до 23. јануара, када је посебно интензивирана због наводног сукоба мађарске војске и жандармерија са „бунтовницима”. По наређењу генерала Фекетехалмија, војницима који су вршили ликвидације, подељене су велике количине рума, са циљем да се код њих побуде најнижи нагони и распламса жеља за убијењем. Убијања у Новом Саду су вршена у многим улицама, а између осталог и на православном Успенском гробљу. Исто тако, по становима, двориштима и пред кућама невиних жртава. Нису убијани само појединци, него и читаве породице са малом децом и одојчадима. (Једној Српкињи убијено је свих пет синова!). Са камионима, убијани су довлачени и бацани у Дунав, на коме су, пошто је био залеђен претходно

11

Масакр С р б а . . . ископали рупе.

наредбом спровео у дело. Дабоме, реч је о Миклошу Хортију, бившем регенту Мађарске.

Најчудновишнија убиства вршена су на самом залеђеном Дунаву, на познатој новосадској плажи „Штранду”, на температури од -25 до -30 степени.

„Разлог” за то је била околност да је он побегао из земље, а Мађарска никада није тражила његову екстрадицију (недавно су чак и његове кости пренели и сахранили у Мађарској).

Жртве су прво натеране да клеча, а онда им је пуцано у потиљак. Испрва су убијани у оделу, а касније су пре егзекуције свлачени и пљачкани. Документа која су касније могла да послуже за њихову идентификацију су уништавана. Сви одреда, лешеви су побацани у залеђени Дунав. У Новоме Саду је убијено око 1300 особа, а сви су били Срби или Јевреји.

У даљем следу догађаја, Мађарска је све одговорне за „рацију" проследила Брозовој Југославији. У Новом Саду, током 1946/47. њима је поново суђено. Одржана су чак три суђења, пошто им је суђено по групама. Сви су осуђени на смрт, а онда су смртне казне и извршене.

Следио је затим наставак „рације” у селу Сиригу, па у Србобрану („председник Војводине” г. Ненад Чанак испољава однедавно жељу да га преименује у Сентомаш!) 25. јануара, и Бечеју, где је она трајала од 26. до 29. јануара, а дан касније била је окончана.

Када је постао председник Извршног Већа Војводине (према интерпретацијама Хрвата „председник Војводине”), разуме се уз помоћ ДОС-а (ко би уосталом гласао за његову странкицу) г. Ненад Чанак се искрено заложио „да се расветле сви злочини који су се одиграли у Војводини (Српској) за време Другог светског рата".

Реке Тиса и Дунав биле су масовне гробнице за све жртве „Шајкашко-новосадске рације”. И током целог Другог светског рата плутали су ови безимени лешеви или њихови делови по овим рекама. Из тога разлога, читаву деценију након ових догађаја, народ у Српској Војводини није користио рибу за јело.

Онима упућенима, сасвим је јасно, да он жели да овде успостави добро познату Брозову симетрију између мађарских злочина према Србима (који су се догодили) и злочина Срба према Мађарима (којих у Војводини није било!).

Из Дунава и Тисе, извађено је око 1300 тела ових мученика, а само је 10 идентификовано и сахрањено како то крштеним људима доликује. Чак и у самој Мађарској било је негативних реаговања на ове бестијалности. Најагилнији у томе смислу био је посланик Ендре Бајчи-Жилински. Због тога се путем меморандума обратио 4. фебруара 1942. године лично Миклошу Хортију, тражећи да се љага „рације” у Бачкој са Мађарске што пре скине. Режим Хортија је због тога и „одржао” судски процес у Будимпешти од 14. до 23. децембра 1943. године. Била је то најобичнија лакрдија, пошто су се окривљени бранили са слободе. (Уствари нешто налик на суђење усташама одговорним за покоље над Србима у Госпићу и околини (1991.). На суђењу у Ријаци, они се такође бране са слободе!). Челни оптужени био је генерал ФекетехалмиЦајднер. Наравно, он није био осуђен, јер је претходно „утекао” из земље са групом других криваца у Немачку. Свакако, учињено је то уз дозволу власти, а у Немачкој су сви они до пада Хортија и доласка Ференца Салашија на власти служили као официри у СС трупама.

У правцу остваривања своје намере, а подржан досовцима, основао је за ту работу и Анкентни одбор. Да ствар буде још мучнија на место председника тога „Анкентног одбора” поставио је он, некаквог политиканта, недавно избеглог са Косова и Метохије, а изабраног за покрајинског посланика на основу накарадног изборног система. И у томе правцу треба и схватити његову изјаву или говор на комеморацији жртвама „новосадске рације” у коме се не спомиње ни ко су жртве, ни ко су њихови крвници. Као и сви, брозовци (а потиче из такве породице) и он нама Србима из Српске Војводине продаје маглу и „братство и јединство” са пропратном демократијом у његовој изведби! Залаже се он за „Републику Војводину”. Зашто да не, одговарамо ми Срби-домороци из Српске Војводине. Али, нека је прво успостави у Лици, где се налазе његови корени. Ми Срби из Српске Војводине, не налазимо ама баш ни један једини разлог да се одвајамо од Србије, а тешко да ћемо га икада и наћи без обзира на све приче „председника Војводине” г. Ненада Чанка и потпредседника његове странке Емила Фејзулахуа (Албанца или Шиптара, како већ хоћете!). Др Војислав Недељковић

Крајем 1944. године адмирал (а Мађарска нема море) Миклош Хорти пада са власти. Његово место преузима председник странке „Стреластих крстова”, већ поменути Ференц Салаши. Странка „Стреластих крстова” или „Њилашки” била је национал-социјалистичка странка Мађарске, створена по узору на исту странку у Немачкој. Они ће Ендре Бајчи-Жилинског ухапсити, осудити на смрт због издаје и убити децембра 1944. године. После пада фашизма и успостављања „народних комунистичких режима” у Југославији и Мађарској, у Будимпешти ће 1946. бити одржано суђење свима онима који су били и најодговорнији за „Шајкашко-новосадску рацију”. Сви су осуђени на смрт, изузев начелника Генералштаба мађарске војске генерала Ференца Сомбатхељија. Није суђено једино ономе који је „Шајкашко-новосадску рацију” осмислио, инспирисао и

12

ИСПРАВКА У чланку "Око чега се Срби гложе" поткрала се једна крупнија грешка. У петом пасусу, у реченици о преводу СПЦ са црквено словенског на српски, стоји: воскресе „превела” на васкресе, а треба да буде: воскресе „превела" на васкрсе. Молимо читаоце да исправку уваже.

Iskra l. januar 2002

О DUHOVNOM LIKU DIMITRIJA LJOTIĆA

Ovo je izlaganje dr Milana Banića, publiciste i narodnog poslanika u Kraljevini Jugoslaviji, na komemoraciji pokojnom Dimitriju Ljotiću u vojnoizbegličkom logoru nacionalnih snaga u Forljiu, srednja Italija, 31. maja 1945. godine. Dr Milan Banić, Hrvat i ubeđeni Jugosloven, bio je poverljiva ličnost kralja Aleksandra I u njegovim nastojanjima da očuva jedinstvo Jugoslavije.

Posle 6. apriiskog sloma 1941. godine ostao je u Srbiji i celo vreme okupacije živeo u Beogradu aktivno pomažući rad srpske vlade, generala Milana Nedića. U Italiju se povukao sa Srpskim dobrovoljačkim korpusom. Jedno vreme živeo je u našim izbegličkim logorima, a potom u Rimu. Zajedno sa Rokom Kalebom pokrenuo je list „Hrvatska zora” 1953. godine. Polovinom pedesetih godina, verovatno iz zdravstvenih razloga, vratio se u Jugoslaviju, gde je uskoro i umro. *

**

Političku karijeru, razvitak političke misli i akcije Dimitrija Ljotića, pratio sam već tamo od 1927. godine, ali u lični kontakt sa njim došao sam stvarno tek posle jugoslovenske katastrofe i bruke, tek krajem 1941. i početkom 1942. godine. I krivi su tome naši pokvarenjaci - a pokvarenost je biljka koja je na našem tlu, nažalost, bujnije uspevala od 1918. do 1941. godine, nego pšenica i kukuruz krivi su pokvarenjaci, koji su u najgorem, upravo svom sopstvenom svetlu prikazivali mene Ljotiću i Ljotića meni. Za ovaj čas nije od interesa šta su Ljotiću o meni govorili, ali je značajno da su za njega rekli da je bolestan, patološki egocentričan čovek, politički klikaš i sektaš, lažni svetac, farisej i hipokrita.

To mi ipak nije smetalo da uprkos tudjim sugestijama, kod Dimitrija Ljotića zapazim pre svega jednu zdravu, normalnu političku evoluciju: razvitak od lokalnog regionalnog političara, koji je duboko pustio koren u rodnu, zavičajnu grudu, zatim njegovu evoluciju iz regionalnog i narodnog - srpskog i konačno opštenacionalnog jugoslovenskog političara. Ljotić nije, dakle, u politici skorojević i arivista, nego vojnik koji je karijeru započeo kao običan redov i doterao do djenerala, čak do političkog maršala.

Pored toga, već 1929. i 1931. konstatovao sam da je Dimitrije Ljotić političar koji ume da misli svojom glavom. Dalje, godine 1932. do 1939. sasvim su me uverile da Ljotić poseduje ozbiljnu vrlinu koja je u Srbiji poslednjih decenija bila dosta retka, to jest da ima gradjanske kuraži kao nijedan od njegovih savremenika, da ume plivati protiv struje, da iznosi svoje mišljenje ,,ni po babu ni po stričevima”, da bez rezerve služi svome ubedjenju - istini kako je on vidi i oseća.

Dimitrije Ljotić je ušao u politiku kao ubedjeni pristalica demoliberalizma, kao demokrata francuske škole, ali je zatim okrenuo ledja našoj demokratiji i to zato jer je ona bila lažna demokratija. Pod nazivom demokratije krio se kod nas režim partijske i lične diktature. Naši su demo-liberali u poverenju svi od reda priznavali da u zavodjenju demokratije kod nas treba biti „Englez”, to jest pisati „rostbif” a čitati „biftek”.

Iskra 1. januar 2002

Ljotiću treba priznati da u politici kao ni u privatnom životu, nikada nije jedno mislio, drugo govorio a treće radio, da su njegove reči i delo u savršenoj harmoniji sa njegovom mišlju, da je on upravo negacija svakog farisejstva i hipokrizije.

Autoritativni režim, izražen načelom „Bog, Kralj, Domaćin” za Dimitrija Ljotića je sanacija, lek za sve, koji on preporučuje umesto demo-liberalizma. Da li je ovo Ljotićevo gledanje ispravno ili neispravno, da li organsko shvatanje društva dovodi do najpozitivnijeg rešenja savremenih socijalno-ekonomskih i moralnopolitičkih problema, to nije dokazao ni Drugi svetski rat, ni njegov epilog i ishod. Tek sledećih godina dokazaće se da li su demokrtija i komunizam sposobni da čovečanstvu dadnu i obezbede trajan mir mir socijalni, privredni i politički - ili će trebati posegnuti za receptima koji su momentalno toliko mrski i diskreditovani.

U svakom slučaju, neka mi bude dopušteno reći da sam i ja, zajedno sa Dimitrijem Ljotićem, duboko osvedočen da bez vere u Boga nema trajnijeg mira medju pojedinim Ijudima ni medju Ijudskim zajednicama. Dimitrije Ljotić formirao se, izgradio se još pre ovog rata, ali njegova fizonomija dobila je svoj poslednji retuš, svoju konačnu zaokruženost, tek Drugim svetskim ratom. U toku ovoga rata odigrao je on svoju najvažniju i najsavršeniju ulogu, svoju najbolju kreaciju, kada je on - kako rekosmo - bio antipod svake glume, svega izveštačenog, svega nameštenog, kozerskog i neiskrenog. U Drugom svetskom ratu njegova reč postade delom. U Drugom svetskom ratu sve naše partijske formacije, ne samo srpske nego i hrvatske i slovenačke, bile su iz temelja potrošene, većim delom se razasule, pretvorile u hrpu ruševina, a njihovi šefovi i prvaci izlinjali se i ofucali, bedno se istrošili, utonuli u političku impotenciju i zaborav. Toj sudbini oteo se jedino Dimitrije Ljotić i njegov ZBOR i taj fakat sam po sebi bez ikakvog komentara, ubedljivo govori u prilog ovog čoveka i njegovog životnog dela.

DUHOVNI LIK DIMITRIJA LJOTIĆA Kod Dimitrija Ljotića frapira to, da njegov duhovni lik potpuno odgovara njegovom fizičkom liku: u fizičkom pogledu naime, pogotovu od 1939. na ovamo, on je, takoreći, čovek bez sala, kost i mišić prevučen kožom, visoka čela, jakih supraorbitalnih rubova, snažna podbratka i jagodica, stegnutih vilica, duboko upalih očiju - lik eremite i askete. U duhovnom pogledu, on instinktivno i svesno zazire od telesnih užitaka, jer su oni ti koji razaraju ličnost, njegov apstinentizam, njegovo suzdržavanje od nikotina, alkohola i gurmanske trpeze prelazi u asketstvo. Ali taj asketa je neumorni radnik, fizički i duhovno uvek svež i čio, uvek gospodar svojih nerava, ma da je daleko od toga da bude flegma. Zamorna harmonija uma i volje, srca i mozga, dovela je kod Ljotića do toga da je on bio čovek, čovek meditacije, ali čovek akcije. Realizator svojih političkih zamisli kao malo ko u našem savremenom životu, on je u isto vreme bio i sjajan formulator svojih misli i osećaja, odličan govornik i stilista, kristalno jasan, tečan i sočan, uvek interesantan. Kao mislilac, bio je Dimitrije Ljotić logičar ,,san parej”,

13

DUHOVNI LIK . . . sklon izgradnji iogičnih konstrukcija, izgradnji sistema. S tog gledišta, Dimitrije Ljotić je - moglo bi se reći sveti TomaAkvinski naše politike...

Većina Ljotićevih poštovalaca i pristalica divila se njegovoj pameti, njegovom obimnom znanju iz najraznovrsnijih disciplina, njegovoj opštoj kulturi i obrazovanosti. Neosporno je Dimitrije Ljotić posedovao po našu sredinu nadprosečnu kulturu, nadprosečno znanje, visoku inteligenciju i naobrazbu, ali neka mi se ne zameri ako se ne bih složio s gotovo opštim mišljenjem, da je intelektualni kapital ono što nada sve karakteriše duhovni lik Dimitrija Ljotića.

Meni daleko više imponuje njegova izuzetno visoka etika, njegov moral, i za mene je van svakog spora moralni momenat dominantan u ličnosti i politici Dimitrija Ljotića.

Njegov osnovni stav, njegovo „alfa i omega”, njegovo „ceterum censeo” je, naime, sledeći: kola Jugoslavije idu nizbrdo, za nju vredi ona „Todore, Todore, svaki dan sve gore”. A sve zlo dolazi odatle što je elita, u prvom redu srpska elita, podlegla opštoj demoralizaciji, sve obimnijem materijalizmu, što nam ne prednjači svojim vrlinama nego porocima. Dimitrije Ljotić je veliki, jedan od najvećih Srba, upravo zato što je na Srpstvo postavljao najveće zahteve, što je od srpske političke klase tražio da po umu i srcu bude prva, bolja od hrvatske i slovenačke klase. Zato je on još pred ovaj rat stalno ponavIjao: „Treba povratiti poverenje u Srpstvo, a to se ne može dok mi Srbi ne budemo bolji”. Zato je posle sloma Jugoslaviji jedini od srpskih političara imao hrabrosti da kaže: „Jugoslovenska sramota je u prvom redu naša, srpska sramota”.

Ispitujući uzroke opšte, ne samo srpske demoralizacije, Dimitrije Ljotić je dolazio do zaključka da ona rezultira iz gubitka vere u Boga, jer kad se ne veruje u Boga, ne može se verovati ni u opstanak duše, a prema tome ni u nepokolebivost moralno-etičkih zakona. Zato se primeran zadatak sastoji u vraćanju k Bogu. A vratiti se k Bogu, znači vratiti se istinskom hrišćanstvu, tj. evandjelju Ijubavi. Dimitrije Ljotić je tek formalno pravoslavac i to dobar pravoslavac. Stvarno on je hrišćanin svestan činjenice da crkveni raskol jedinstvene hrišćanske crkve jeste delo groznih Ijudi, željnih vlasti i prevlasti. Zato je Dimitrije Ljotić ne samo jedan od najobjektivnijih pravoslavaca u odnosu prema katoličkoj crkvi nego i gorljiv pobornik ponovnog ujedinjenja vaskolikog hrišćanstva u jednu jedinstvenu hrišćansku crkvu - ujedinjenja u ovoj eri, bele rase, kao hleb nasušni. Dimitrije Ljotić je barjaktar spiritulizma i idealizma, kakvog srpstvo u ovoj političkoj istoriji nije nikada pre videlo. Ali ujedno je i on jedan od najvećih idealista ne samo jugoslovenske nego i evropske politike. Objektivno pisana istorija naše epohe moraće mu to priznati.

Mnogim savremenicima međutim, Ljotićev idealizam je utopizam. Ali to su slepci kraj zdravih očiju. Oni ne vide da je politika koja je ispisala moralnu obnovu, politički preporod jedinki i kolektiva, najrealnija i najrealističkija politika u ovoj epohi opšte razvraćenosti i moralne posrnulosti.

Kada se ovako gleda na Dimitrija Ljotića ne mogu da začudjuju izjave, koje mi je Ljotić dao: ,,Da je Pavelić bio čovek, hrišćanin i državnik, ja bih prvi napustio okupiranu Srbiju i preselio se u Zagreb, da kao emigrant živim u slobod-

14

noj Hrvatskoj”, ili: „DaTito nije komunista i bezbožnik ja bih bio za njega”.

Jer taj veliki Srbin i jedan od najvećih Jugoslovena, upravo zato jer je on najbolje tumačio srpske nacionalne psihe, koji uistinu ne poznaje ekskluzivizam i nacionalne megalomanije, nego je zadojen širokogrudošću i najvećom nacionalnom trpeljivošću (ekskluzivizam i megalomanija su proizvod pseudointelektualaca, urpavo poluintelektualaca i političkih špekulanata, nepoznat širokim masama uopšte).

U toku svoje tridesetogodišnje žurnalističko-novinarske aktivnosti takoreći Diogenovom lampom tražio sam pogotovu u Srpstvu, istinske Jugoslovene, i zato nastojao da dodjem u lični kontakt s vodećim srpskim državnicima i pionirima srpske poltičke misije. Uspelo mi je to u punoj meri i mogu otvoreno reći: dok je većina korifeja srpske političke misli i akcije za uslovno jugoslovenstvo ili čak protiv njega, bezuslovno su i pošteno za jugoslovenstvo, do krajnjih konsekvenca, bili samo dva srpska državnika: Kralj Aleksandar I Ujedinitelj i Dimitrije Ljotić.

Zato je meni iz duše i srca izlazilo kada sam Dimitrija Ljotića oslovljavao rečima: „Gospodine Predsedniče”, ma da nisam nikada ni „Zboraš” ni „Ljotićevac” bio, a nisam to ni danas.

DIMITRIJE LJOTIĆ I DRUGI SVETSKI RAT Kako je već rečeno, Dimitrije Ljotić je u ovom ratu postigao svoj apogej, svoju kulminaciju. To nipošto ne znači da je on bio u neku ruku, politički ratni bogataš, politički profiter rata. Da to i nije tako vidi se iz toga što je odnos Ljotića prema drugom ratu bio i ostao sasvim negativan: ovaj rat je za njega voda na mlin boljševički i špekulantskog jevrejstva. Ljotićeva pronicljivost i intuitivnost došla je do izražaja već 1939., kada je ustvrdio i napisao (u „Biltenu”) da se tragika Adolfa Hitlera sastoji u tome što je naseo jevrejskoj provokaciji i započeo rat, prvi izvukao mač iz korica.

Genijalni Dostojevski izrekao je jednu od najboljih misli koja je možda proizišla iz čovečjeg mozga, kad je napisao reči: „Ако nema Boga onda sam ja Bog”. Ovaj rat je vodjen sasvim u znaku ove bezbožne lozinke.

Demokratija je prva počela da iskopava veru u Boga, to je već kroz usta starog cinika Voltera izrekla: ,,Da nema Boga trebalo bi ga izmisliti”. U stvari demokratija je sve manje osećala Boga i sve više nastojala da pomoću uma (U se, Robespjer, masonerija) a bez vere u Boga održi moral i etiku, što je apsurdno.

Boljševizam je potpuno otvoreno cinična negacija Boga, duše i duševnosti dosledno tome, za boljševizam je moral „buržoaska predrasuda”.

Fašizam i nacizam nisu imali kuraži da otvoreno ustanu protiv vere u Boga, ali su stvarno nacionalni egoizam i nacionalne interese stavili na pijedestal božanstva, a veru u Boga pokušali dovesti u službu slepo obuzdanog nacionalnog imperijalizma.

U Drugom svetskom ratu, nažalost, i demokratija i

Iskra 1. januar 2002

boljševizam i naci-fašizam zakitili su se šarenim perjem, jer je modernom čoveku svojstveno da maskira svoje težnje i ciljeve: u stvari, oni su svi troje, ko manje ko više, na svoj barjak ispisali lozinke: „Ако nema Boga tada sam ja Bog” i kroz ovaj najnečovečniji od svih ratova nastojali da svaki sebi podigne oltar, pred kojim će celo čovečanstvo da pada ničice.

Koje li je čudo da hrišćanin - hrišćanin par ekselans Dimitrije Ljotić zauzimao negativan stav prema ovom i ovakvom ratu? Upravo zato što veruje u Boga, Dimitrije Ljotiić je antipod nacizma i fašizma, neskrupuloznog nacionalnog imperijalizma; upravo zato što je odbijao suštinu nacizma i fašizma, Ljotić je mogao da izrekne jednostavnu ali duboku i tačnu misao: „Bog je kaznio Hitlerovu oholost”, upravo zato Ljotić je mogao da muški kao niko u Srpstvu, osudjuje stav nacional-socijalizma u odnosu prema vaskolikom Slovenstvu, pogotovu prema ruskom i srpskom narodu.

Upravo zato što nije bio fašista ili nacista, nego hrišćanin u punom smislu reči, mogao je Ljotić za Kongres unije evropskih novinara da pripremi onaj nezaboravni referat: - dokumenat u kome se zalaže za solidarnost evropskih nacionalizama, na osnovu medjusobnog razumevanje, popuštanja, primene osećaja mere. Jer osećaj mere u politici može da ima u istini samo onaj koji se rukovodi načelom „Ijubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, onaj koji priznaje da pojedinacčovek i svaka nacija treba da se svesno podredi večnim zakonima etike i morala, da vodi računa ne samo o sebi nego i o tudjim interesima.

U Drugom svetskom ratu Dimitrije Ljotić nije bio zaražen nikakvom filom, nije bio anglofil ni germanofil, najmanje dabome rusofil u boljševičkom smislu: on je protiv toga rata i protiv našeg učešća u njemu. Zato je Ljotić 1939-1940. ozbiljno pokušavao da obezbedi neutralnost Balkana, produbljenjem ideje istinskog (hrišćanskog) balkanskog sporazuma.

LJOTIĆ - REVOLUCIONAR Dimitrija Ljotića obedjuju da je u ovom ratu potpuno manifestovao svoju reakcionarnost. Istina je da su se reakcionari u priličnoj meri lepili uz njega, eksploatisali ga i uspeli u očima profanih i zlonamernih da ga kompromituju. Istina je i to da je Ljotić jedan od najvećih srpskih tradicionalista, koji svesno i dosledno traži da se srpstvo vrati vekovnim spasonosnim tradicijama duboke religioznosti, visoke moralnosti, čojstva i junaštva u najplemenitijem smislu reči.

No zalažući se za tradicionalizam u domenu etike i morala, Dimitrije Ljotić je „ipsofacto” zaplivao u revolucionarne vode u odnosu prema našem duhu vremena, prema predominantnom savremenom materijalizmu i ateizmu, prema nadirućem poživinčenju, sve većoj dekadensi modernog čoveka.

Dimitrije Ljotić je dosledno ispovedao i u delo sprovodio dubokoumno načelo francuskog filozofa: ,,Da bi izbegao strahotama revolucije treba sam da je izvodiš”. Ali Dimitrije Ljotić je za najtežu revoluciju - duhovnu revoluciju. Kada čovek - jedinka i kolektiv izvrše revoluciju duha, tada je socijalna, ekonomska, politička, ili ma kakva revolucija jedna igračka.

U ovom pogledu Dimitrije Ljotić se približava gigantu romanske rase i Danteu Aligijeriju, čije kosti počivaju u bliskoj Raveni, koji je napisao neuporediv stih: „Duh je taj koji dobija svaku bitku”.

Iskra 1. januar 2002

APOTEOZA DIMITRIJA LJOTIĆA Pod kraj svoga života, poslednja dva-tri meseca pred svoju pogibiju, Dimitrije Ljotić koji je godinama plovio protiv struje, postaje sve usamljeniji, duhovno sve više udaljen od nas, ma da fizički ostaje uz nas.

Poslednjih meseci u punom smislu reči postaje apostol Ijubavi, sveobuhvatni, sveopraštajući, sveizmirujući duh ne samo u odnosu na srpstvo i formiranje srpskog nacionalnog fronta, ne samo na čitav Slovenski jug nego i u obimu opštečovečanskom.

Masakriranje Mojića i drugova dirnulo ga je u dno srca, no kratko vreme posle ovog katinskog akta ustaša, on s uzdahom reče: „Ко ti izbi oko? Brat - zato je tako duboko”... da bi svoj uzdah završio rečima: ,,U istini oprosti im Bože, jer ne znaju šta čine”. I dok je on tako plovio sve dalje i dublje u carstvo duha, dotle smo mi, nažalost, i odviše zastajali za njim...

Poslednjih dana svoga života, Dimitrije Ljotić je svojim fizičkim likom podsećao na srednjovekovnu ikonu. Pre nego što ga je zadesila tragična pogibija, njegovo lice je, već rano ujutro (poginuo je tek dockan uveče) prekrila smrtna bledoća, njegov pogled kao daje bio uperen u više regione, ma da je do poslednjeg daha bio potpuno zdrav, telesno i duševno, i vršio svoju redovnu dužnost, uzimao učešća u ovozemaljskom životu.

Poslednjih dana svoga života Dimitrije Ljotić se, u punom smislu reči, posvetio (ma da se nikome nije osvetio). Državnik i političar, vodja i učitelj, evoluirao je bez svakog preterivanja u sveca.

Verovatno je da ga crkva ni jednim kanonom neće uvrstiti u red svetaca. Ali je Dimitrije Ljotić pred napuštanje ove „doline suze” u istinu postao svetac. Kad sam ga kratko vreme pred pogibiju, upozoravao da treba da se čuva, odgovorio mi je smireno ali čvrsto: „Čitavim svojim bićem verujem u Boga, sav sam prožet verom da će sa mnom da bude ono što Bog hoće”.

I Bog je hteo da nas Dimitrije Ljotić napusti na tragičnobolan, neverovatan, pre nego li očekivani način.

,DRUMOVI ĆE ZAŽELETI LJOTIĆA’ Nad odrom Dimitrija Ljotića naš veliki vladika Nikolaj održao je posmrtno slovo, briljantno po formi i sadržaju. Pored ostalog vladika Nikolaj je u tom slovu rekao da je Dimitrije Ljotić u pravi čas umro, jer nama i čovečanstvu nije imao ništa više da kaže.

Sasvim tačno, ako se smrt Dimitrija Ljotića posmatra s gledišta velike istorijske perspektive. Ali drukčije izgleda stvar sa gledišta nas, bednih smrtnika, skupljenih u nacionalnom taboru pod geslom: Bog, Kralj, Domaćin. Za nas je gubitak Dimitrija Ljotića nenadoknadiv, nama bi on danas bio potrebniji nego ikad.

Nemojte se zavaravati. Živimo u vreme kad duh gotovo nesuzdrživo uzmiče pred materijom. Taj uzmak karakteriše našu epohu. Taj proces srljanja niz brdo, neće biti zadržan niti usporen, nego naprotiv ubrzan Drugim svetskim ratom. Valja se ozbiljno bojati da će posle ovog rata u daleko i daleko većoj meri nego posle Prvog svetskog rata, nastupiti vek borbe do opšte podivljalosti. I upravo zbog toga Dimitrije Ljotić bio bi nam krajnje neophodan, jer samo živi primer, živa reč, jasan

15

DUHOVNI LIK ... pogled i karakterna čvrstina ovoga čoveka, velikog i retkog, kome danas na Slovenskom jugu nema zamene, mogli da nam budu putokazom u borbama i iskušenjima koja nam predstoje. Ne smemo, naime, da turamo glavu u pesak pred onim što nas čeka.

U životu svakog naroda ima plima i oseka, a mi smo, nažalost, još uvek u oseki i depresiji, isto tako kao i pre 1944. Bilo je generacija koje su demantovale reči najvećeg genija naše rase, Njegoša, o kukavnom srpstvu ugašenom, ali mi je i delima svojim i postupcima, sadržinom svoje duhovnosti nismo demantovali.

Nažalost, daleko smo još od toga da budemo „sveta vojska”.

Pored toga valja nam voditi računa i o činjenici da smo mi već emigracija čak internirana, a emigrant je „iskorenjeni čovek” koji ne predstavlja najpozitivniji deo svoga naroda redovno donosi više zla nego dobra, kako je to pokazala ruska emigracija za vreme carizma. Nama preti ozbiljna opasnost da se bez Dimitrija Ljotića pretvorimo u demobilizovanu reakciju, u sterilni skup poklonika šuplje fraze i lažne geste, u balast na nacionalnom i internacionalnom planu. Po Ljotićevim rečima, boljševici imaju „rezon d'etr” u tome što su ,,bič Božji”, a nama može da se desi da ne budemo ni to nego sasvim suvišni „bivši Ijudi”. Da bismo to izbegli, mi moramo nositi ne samo na jeziku nego i na srcu Boga, mi moramo postati krstonoše spiritualizma, idealizma, jer inače propadosmo, moramo svakog dana i svakog časa, pogotovu u momentima iskušenja i klonulosti da pred svojim duhovnim očima imamo lik i nauk Dimitrija Ljotića, koji je i bez nas ušao u istoriju naše rase i čovečanstva, i kome neka je u to ime vječnaja pamjat i slava!

Milan Banić

(Izuzev, našeg uvoda (kurziv), tekst je prenet iz „Srpskih organskih studija", 3/2001).

DA Ll ĆE SASTANAK PREDSEDNIŠTVA DOS-A OZNAČITI KRAJ KOALICIJE? PARTNERI SU SE ODAVNO RAZIŠLI. Mićunović: DOS je u jako lošem stanju, jer pojedini svoje i stranačke stavljaju iznad državnih interesa. Maršićanin: Raspravom o statusu DSS u DOS-u otvoriće se, ne politička, nego državna kriza.

Dve najjače stranke vladajuće koalicije više nisu partneri u Skupštini Srbije, a sednica Predsedništva, koju svi uskoro očekuju, pokazaće da li će DSS zadržati svoje pozicije unutar DOS. Kriza se, upravo zbog odlaganja da se raspravlja o stanju u koaliciji, prenela na parlament - poslanička grupa DOS-a traži smenu Dragana Maršićanina, a stranka predsednika Koštunice najavljuje da će stranački organi da odluče hoće li predložiti raspravu o (ne)poverenju Vladi Srbije. (Vesti, 6.12.2001.).

OVO JE DEFINITIVNO RASPAD DOS-A. Nemoguće je više folirati ovaj narod da je tobože sve u redu. Ne može se u reforme sa pola DOS-a, ne može se isključiti partija čoveka koji je nosio sve liste DOS-a i pobedio - zaključio je Velimir llić, predsednik NS. On je izjavio da njegova stranka neće glasati za smenu predsednika Skupštine Srbije Dragana Maršićanina. (Vesti , 6.12.2001.).

16

DEMOKRATIJA U SRBIJI PRED IZAZOVIMA GLOBALIZACIJE lako su, poučeni ličnim desetogodišnjim iskustvom, gotovo svi ubedjeni da znaju šta je demokratija, a šta nije, globalizacijski procesi su doveli u pitanje poimanje ovog pojma, poznatog Evropi gotovo dva i po milenijuma. Ovu civilizacijsku zagonetku pokušali su da odgonetnu učesnici tribine „Šta je demokratija” održane u utorak uveče u galeriji ,,Stepenik“ Kulturnog centra Beograda. Temu pripremila Jasna Starčević.

Gotovo sve države sveta danas s ponosom ističu da su demokratske, kaže filozof Djordje Vukadinović. „Demokratija je jedan od najmračnijih pojmova, najopskurnijih pojmova. Može se biti liberal, socijalista, ali ne biti demokrata, to je već nešto što izlazi iz okvira dobrog političkog ukusa i političke korektnosti. Krajem 20. veka čitav niz političkih sistema, poredaka, uredjenja, medju kojima gotovo nema nikakvih sličnosti, sebe razumevaju i imenuju kao demokratska u tom smislu, od Amerike, Australije do Kine, Koreje, Severne i Južne, možda čak i Avganistana”, kaže Vukadinović.

Obećanja koja je sobom nosilo globalno širenje demokratije, dovela su dotle da budu ugrožena osnovna načela demokratije, smatra Vukadinović. „Ključne stvari koje se tiču svih gradjanskih zemalja na ovoj planeti ne podležu sferi uticaja tih gradjana i tih stanovnika. Kada govorimo o incidentu u Černobilu, kiselim kišama, amazonskim prašumama, ozonskim rupama i tome slično, vrlo malo kao gradjani pojedinih država možemo uticati na donošenje tih odluka. Da ne govorimo o globalnoj, ratnoj opasnosti, odnosno vojnoj opasnosti, globalnim politikama cena, kamata i tome slično koje se donose u organizacijama, telima koja malo ili nimalo ne podležu uticaju pojedinih vlada, a pogotovu gradjana pojednih država na planeti Zemlji, smatra Vukadinović.

Sociolog Slobodan Antonić ocenjuje da se nacionalni, odnosno državni okvir, nepravedno potcenjuje i stavlja u podredjen položaj prema nadnacionalnim organizacijama koje bi jednoj zemlji trebalo da daju dodatan demokratski kredibilitet. U takvo društvo svakako spada i Srbija. ,,Mi, danas u Srbiji, imamo problem da potcenjujemo ozbiljnost i važnost izgradnje demokratskog poretka u onome što imamo, što realno postoji, na način na koji je do sada demokratija funkcionisala, sve zarad nekakvih očekivanja da će se stvari s demokratijom rešiti u nadnacionalnim strukturama i organizacijama. Mislim, naravno, na medjunarodne internacionalne nevladine organizacije.”

Profesor Filozofskog fakulteta Aleksandar Molnar smatra da demokratska civilna društva kakvom teži i naše tragaju za novim oblicima demokratije koji ne dovode u pitanje tradicionalnu predstavničku demokratiju. „То su demokratije trgova, kada se okupi jedna manjina koja je samosvesna da je manjina i počne stvaranje većine kako bi promenila neki zakon koji je skupština donela, kako bi dokazala da poslanici u skupštini ne predstavljaju većinu nego su, zapravo, manjina, a ova grupa posmatra sebe kao inicijalnu kapislu, kao vrstu lakmusa za stvaranje jedne nove većine koja će korigovati onu većinu u parlamentu. Zato demokratija u zemljama u tranziciji ne mora po pravilu da isključuje učešće radnika u odlučivanju. Sindikati u preduzeću ili državi zato, pored parlamentarnih tela, moraju da odigraju značajnu ulogu”, smatra Molnar. (B92, 5.12.2001.).

UKOLIKO DSS U SKUPŠTINI PODRŽI MANJINU, ONDA JE OPOZICIJA, I NIJE JOJ MESTO U DOS-U - izjavio je juče Zoran Đinđić, premijer Srbije. On je rekao da su mandati DSS, zapravo DOS-ovi, i da „ако neka od stranaka članica prekrši dogovor, onda joj se oduzimaju mandati ukoliko za to glasa dve trećine koalicije”.

Predsednika Skupštine bira većina, a ako se on prikloni manjini, onda više ne može da bude na čelu parlamenta. Maršićanin je tri puta zaredom glasao protiv naših zakonskih predloaa - kaže srpski premijer. (Vesti , 6.12.2001.).

Iskra 1. januar 2002

ЛИКОВИ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА ИЗ КОМУНИСТИЧКИХ РОБИЈАШНИЦА

ПУКОВНИК ИЛИЈА КУКИЋ Пишем ово да се сачува од заборава, да остане помен и спомен на људе добе воље, на јунаке и мученике који су све дали Богу и своме народу, не тражећи ништа за себе, осим милост од Бога и правду одљуди. Пишем истину доследно и одважно, чувајући се греха, клетве и мита. О овоме што је написано једини сведок ми је Господ Бог, али и једини Судија. Никола М. Живановић

УВОД У редовима Српских добровољаца мишљења о пуковнику Илији Кукићу била су подељена. Већина официра и људства није му била наклоњена. За њих је он био стран, а не свој. Признат као старешина чија су се наређења без поговора извршавала и цењен као командант високог војног образовања и солидног командовања. Али није умео или хтео да се сроди са људством, већ је задржао ону стару, круту хијерархијску баријеру између себе и свих осталих. Зато су односи били хладни и на одређеној дистанци. За други, знатно мањи број, он је сматран непријатељем Српских добровољаца, човеком Милана Аћимовића, Драгог Јовановића, Танасија Динића и Велибора Јонића (група бивших ЈРЗ-оваца у Недићевој влади), који су хтели ликвидацију Српске добровољачке команде (СДК-е) и стварања јединствене Српске оружане силе у оквиру Српске државне страже, у којој су они имали извесна упоришта и утицај у командном кадру (пуковници Боривоје Јонић, Сретен Страњаковић, Брана Живковић, Војислав Петровић и Људевит Погачар). Ову тезу је заступао и свим снагама помагао немачки шеф безбедности из Србију SS-obergruppenfuhrer Meissner са одлучном намером да ове јединствене оружане снаге извуче испод Недићеве команде и стави под своју, одноно немачку команду.

слогу је коментар писца овог чланка. *

* *

н.м.ж.

Илија Кукић је активни ђенералштабни пуковник Југословенске краљевске војске. Био је то елитни официр, који је Вишу школу војне академије завршио као први у рангу и посебно се истакао као приправник на ђенералштабној припреми. Као високообразовани војник и старешина уживао је углед у официрском кору и сматран врло перспективним официром. Тако је пред рат постао наставник на Вишој школи војне академије као признање за његове стручне вредности и способности. У кратком рату, априла 1941. године, избегао је заробљеништво, склонио се са породицом у Крагујевац и живео као и многи активни официри, као „ратни заробљеник на одсуству”. Почетак комунистичке револуције на окупираном делу Србије и немачких репресалија против недужног и незаштићеног народа, убрзане припреме Драже Михаиловића за дизање „трећег српског устанка” и његово шуровање са комунистима, неред који се претварао у хаос и претио да изазове општу погибију, озбиљно су забринули Илију Кукића као Србина, родољуба, војника и паментог човека. Ево шта о томе пише један „љути” равногорац и тада врло блиски сарадник пуковника Михаиловића:

Поред овога, постојала је и лична нетрпељивост између њега и потпуковника Радослава Таталовића, начелника штаба СДК-е, која је доста допринела нерасположењу према пуковнику Кукићу.

„Када сам од Љубише Филиповића сазнао да крај Саборне цркве у Крагујевцу живи ђенералштабни потпуковник и наш наставник са Више школе војне академије Илија Кукић, затражио сам да га видим. На заказани састанак отишао сам заједно са Љубишом. Кукић нас лепо прими и саслуша. Из разговора се дало закључити да познаје лично пуковника Михаиловића, да је упознат са нашим радом и да о комунистима има исто мишљење као и ми. Било је разлога вери да ће се примити водеће дужности у целом крају.

Пре неколико деценија, извесно време по моме доласку у Немачку, у једном разговору са покојним Ратком Парежанином, који је цело време рата био начелник просветног оделења СДК-а, питао сам га за мишљење о пуковнику Кукићу. Парежанин ми је рекао да је то био честит и добронамеран човек, веома способан официр, потпуно одан генералу Недићу и његовој политици. Као добро обавештен родољуб, он никада не би пристао на ликвидацију СДК-е, јер би то био тежак губитак за генерала Недића и очување реда и мира у Србији.

Каснији разговори открили су нам праве разлоге Кукићевог одбијања. Ми немамо ни елементе ни услове за борбу противу Немаца, те свака акција против њих доводи у опасност опстанак Српског народа. Моја ми савест не дозвољава да будем један од његових гробара. На нашу примедбу да је боље да се ми официри организујемо и заједнички организујемо и народ, него да то чине други као што то и чине, Кукић нам је у поверењу изјавио, да има Срба који о томе мисле и да ће комунисти ускоро бити уништени.

Узрок извесном нерасположењу према Кукићу, у редовима Српских добровоњаца, било је строго војничко држање и опхођење, једна врста крутог официрског дрила, страна духу и односима између старешина и људства у редовима Српских добровољаца. Зато је он изгледао опор и стран, иако такав у суштини, можда и није био.

Пошто нам је обећао да ће нашу посету чувати у тајности, растали смо се. Били смо утучени и забринути. Кукић је уживао глас одличног ђенералштабног официра. Како то да се сада тако оштро разликује и разилази у гледиштима са пуковником Михаиловићем”?

Напомена: Све штампано у курзиву су речи или мисли

пуковника Илије Кукића. Текст штампан у обичном

Iskra l.januar2002

(Навод из књиге „Србија и Равна Гора” III део организовање ЈВуО, страна 396 - од Драгана Сотировића).

17

Кукић ... Разлике су заиста биле велике и разлаз путпун. Само неколико недеља касније, Дража Михаиловић је у заједници са комунистима кренуо у борбу против Немаца. Плодови овог савеза и ове борбе су познати: шесдесет хиљада мртвих Срба; разорена, попаљена и опустошена цела западна Србија и Шумадија; масовна стрељања невиног народа у Крагујевцу, Краљеву и другим деловима Србије; пуни логори смрти на Бањици, Сајмишту и даље све до Нарвика у Норвешкој. Окупатор - Немац злочинима је калио свој бес, освету и мржњу. Народ је гробовима и згариштима у болу, мукама и безнађу плаћао заблуде и слуганство „ослободилаца”. Савезници (комунисти и равногорци) у овом крвавом пиру нејуначки су се разбежали или расули, да започну међусобну борбу до истребљења. Илија Кукућ, „коме савест није дозвољавала да буде један од гробара Српског народа”, пришао је другом половином септембра 1941. године генералу Недићу и био распоређен у војно оделење Председништва владе. После хапшења команданта Српских добровољаца, пуковника Косте Мушицког, од стране ГЕСТАПО-а, генерал Недић је почетком јануара 1942. године поставио Илију Кукића за вршиоца дужности команданта Српске добровољачке команде. На овој дужности Кукић је до краја септембра 1942. године, када је услед повратка пуковника Мушицког враћен на своје старо место у Војно оделење. Нешто пре тога унапређен је у чин пуковника. Кукић је сматрао да је овим чином завршена мисија генерала Недића и његових сарадника на биолошком спасавању Српског народа од расистичко-милитаристичког окупатора и да је тиме разрешен дужности и обавеза. Остао је у Београду. Ухапшен је средином новембра 1944. године и провео је неколико месеци под истрагом злогласне ОЗНе. Потом је осуђен на пет година тешког присилног рада са лишењем слободе. Како је успео у оно време злочина и мрака да сачува главу и да за онако висок и важан војнички положај добије од комуниста релативно благу казну, остаће тајна. Тајна за све, можда и за њега самога. * * *

Средином марта 1946. године, једним транспортом од неколико стотина осуђеника, пребачени смо из казненог завода Сремске Митровице у Ниш нас десетак бивших Српских добровољаца. Међу нама био је и Илија Кукић. Приликом распореда нашао сам се са Кукићем у једној соби са седамдесеторицом других осуђеника. Ту сам, за време од неколико месеци, имао прилике да посматрам свог некадашњег команданта под најтежим животним условима: глади, терора и понижења. Био је војник „од главе до пете” по свом држању, понашању и владању. Нико није требало да га пита шта је по струци, јер је по свему одавао лик школованог официра, војника без „страха и мане”. Био је озбиљан, повучен и закопчан, скоро усамљен. Није имао пријатеља. Муку и тегобу носио је сам у себи, без одушке и потребе да се ма коме пожали или да то ма чиме покаже. Веома уредан и чист, вредан и тачан, он је све робијашке послове обављао предано, добро и брзо као некада своју дужност у војсци. Његов однос према људима-сапатницима био је коректан, али хладан и на дистанци. Никоме није дозвољавао да пређе границу, коју је сам испред себе поставио, па ни он то није чинио. Спреман је

18

био да помогне човеку у невољи, али не сваком. И када је то чинио, пазио је да не покаже наклоност или сажалење. Знао је, као и скоро сви у соби, да смо нас тројица (поручник Миливоје Милетић, ђак-наредник Бранко Лазаревић и ја) били Српски добровољци и његови војници, али то ничим није хтео да покаже. Његов однос према службеницима (ознашима, надзорницима, кључарима итд.) био је покоран, али никада сервилан. Чувао је, колико је могао, своју част и достојанство. Никада није учествовао у политичким разговорима од јуче или данас. Умео је спретно и учтиво да избегне или одбије сваки одговор на питање из времена окупације и рата. Ако се случајно затекао у политичким разговорима других, уколико није могао да се уклони, увек је ћутао. Неки су га због свега овога сматрали чудаком, други кукавицом, трећи сумњивим. Зато међу осуђеницима националистима није уживао неки углед, али му поштовање није било ускраћено. Играо је добро шах и њиме је поред ретке књиге испуњавао добар део свог слободног времена. Шах и обавезан рад били су једина његова веза са средином, са људима осуђеницима. Само једном у разговору са пуковником Драгутиновићем, почео је да говори о војничком генију и ратним заслугама војводе Радомира Путника. Током излагања приметио је да су свих 70 осуђеника у соби ућутали, пришли ближе и слушали га. Застао је дуже, као да размишља, а онда наставио до краја. Била је то једна изванредна студија, далеко краћа, али ми се и данас чини равна оној генерала Живка Павловића. То је био једини изузетак у иступању Илије Кукића пред групом осуђеника. Други изузетак, тада само у четири ока, догодио се нешто више од године дана касније. Било је то у зиму 1947/48. године. Разболео сам се од запалења плућа и пренет у осуђеничку болницу. Стање је било врло критично, а болница без лекова, без санитетског материјала и ма каквих уређаја, са леденим собама које се никада нису грејале. Лекари, апотекар и болничари били су осуђеници, а надзорник један полуписмени милиционар. Покренута је робијашка акција самопомоћи. Мој добар пријатељ, чика Дуле Стефановић апотекар из Ниша, обавестио је своју жену и она је преко његових колега добила тада врло ретки и чудотворни лек - пеницилин. Смештен сам у једну малу собу, под изговором да је оболење заразно и да морам да будем излован од осталих болесника. Собица се повремено загревала помоћу електро-решоа, који је служио да кува воду у којој су се дезинфековали лекарски инструменти. Тако сам Божијом помоћи, овом леку, преданом залагању лекара и добрим пријатељима и друговима - враћен у живот. У то време доведен је у болницу и пуковник Илија Кукић, тешко болестан од запалења плућне марамице са водом у плућима. Чим сам ово сазнао, замолио сам др Гала (Златан Гал, Хрват - православне вере, ожењен мојом Смедеревком, осуђен као војни лекар у Приштини због „непријатељске пропаганде” на пет година присилног рада са лишењем слободе) да га пребаце код мене у собу. Др Гал је оклевао, јер се бојао последица за себе, као и за мене, ако баш нас двојицу сместе заједно. Најзад, видећи моју искрену молбу и упорност - пристао је. Унет је још један кревет. Кукић је био изненађен смештајем, млаком собом и добром негом. Изгледали смо јадно. Био сам тежак једва 50

Iskra 1. januar 2002

килограма и личио на живи леш, Кукић блед и испијен на мртваца који једва дише. Хранила ме је зборашка колонија. Све најбоље из својих пакета, гладни другови су ми слали у болницу: бутер, млеко у праху, мед, „Труманова јаја”, конзерве меса и компота. Понуђен, Кукић је у почетку одбио да ма шта узме, али видећи да све редовно долази, док ја мало једем - пристао је. Тако смо заједно боловали, јели, опорављали се и разговарали. Интересовало га је ко сам и одакле сам, све о мојој ужој и широј породици, зашто сам ступио у Српске добровољце, како се нисам са њима повукао из Србије окобра 1944. године, где сам се крио више од године дана, како сам и где ухваћен итд. Изгледало ми је да сам положио неки његов испит, јер је почињао да се отвара и да гласно мисли. Тек тада поставио сам му прво питање: зашто је тако хладан и одбојан према нама својим бившим војницима и зашто избегава сваки контакт? Да би оправдао свој став и држање, изнео ми је своје мишљење о нама и нашој робији:

Ми смо овде у врло тешким приликама и морамо строго да водимо рачуна да их сами не чинимо још горим. Власт нема скрупула нити поштује сопствене законе. Наши животи зависе од милости или немилости наших неурачунљивих непријатеља. Управа нас све држи под присмотром, нарочито интелектуалце. ОЗН-у интересује ко се с ким дружи, око кога се окупљају, о чему се разговара, ко какво мишљење заступа, кога осуђеници симпатишу и цене. Тако граде слику о нама и степену опасности сваког од нас за њихов ред, поредак и сигурност. Ми не знамо ко све у нашој средини ради за њих, али да неки раде осећамо сви. Треба водити рачуна и о томе, да се људи у овим очајно лошим условима и кроз дужи период времена, мењају на горе. Нико не зна ко је и колико карактерно јак и колико дуго може све ово да носи, а да не поклекне. Ми смо овде смештени горе него стока, скоро један преко другога. У оделењу у коме је пре рата само спавало 16 робијаша, данас је смештено нас 70 осуђеника. Зато су наше собе зими загушљиве леденице, лети смрдљиве сауне, легло разних болести и заразе. Немамо никакве хигијенске услове за чистоћу, ма какву здравствену заштиту и помоћ у случају болести. Храна је мизерна, од ње не може да се живи и да се преживи. Да није пакета од куће, до сада би нас била овде једна половина. Рад је тежак и под оваквим условима све више исцрпљује. Из свих ових разлога, само у току две године умрло је око хиљаду осуђеника. Садистичка малтретирања, кажњавања без кривице и оправданих разлога (забраном пријема пакета, посете и писама

а позива на разговоре, убеђује, нуди и обећава боље услове или условни отпуст - под обавезом на „сарадњу”. Кад то не успе, онда прети, кажњава, изолује под најтежим условима. Тако падају слаби, код којих је нагон за одржање живота и спас јачи од карактера и савести. Морално јачи све ове муке и недаће трпе и носе, њих више муче друге бриге. Оставили су незбринуте породице, жену и децу. Осећају се кривцима што они трпе и пате због њих. Једу храну из пакета и са њом чемер, јер знајуда је то део одвојен од њихових уста. Брину њихове бриге, а не могуда им помогну. Боје се и стрепе за њихово данас и сутра због „свога греха ”. Такви за њих и из љубави могу све да жртвују - себе, своје уверење и част. Како оценити, међу нама, ко је какав и колико дуго, такав каквог га ми данас сматрамо, може још да издржи? Зар нам нека угледна господа, да их не именујем, нису приредила врло непријатна изненађења и разочарања? Зато овде треба бити нарочито опрезан и повучен. Шта би ми имали од неког присног дружења и повезаности? Користи никакве, само штете. Да сам се нашао у вашем друштву, Управа би сматрала да Кукић нешто ради, смера, окупља и води. Био бих сматран лидером групе. Настало би овде од зла горе за мене и све вас. Нисам ја кукавица, али сам војник и ђенералштабац који зна да наше пушке нису у нашим сошкама, већ у сошкама наших непријатеља. Сви смо ми, бивши Српски добровољци искрени родољуби и добри војници. Само, ви сте још и политичари и месијанци, а ја само војник. Ми имамо различита мерила, па зато понекад и различита мишљења. Тако је то било и остаће. Посматрам овде неке угледне појединце, њихово лидерско држање и окупљање око њих. Слушам, из прикрајка, шта говоре и како се шепуре. Мало је ту знање, памети и зрелости, још мање поуке из горког искуства. Они ни данас не знају шта је комунизам, какви су му циљеви и методи, као што нису знали ни пре рата, ни током рата. А када говоре о себи и својима, то су митови и заблуде или лажи и обмане. Такви овде хоће коло да воде. А ти исти или њима слични повели су прво коло 27. марта и завршили га 17. априла 1941. године - капитулацијом војске, непријатељском окупацијом и распадом државе. Коловође су бекством спасавале само себе, народ је платио цех. Друго коло повели су средином септембра 1941. године неким устанком и завршили га 13. маја 1945. године сопственом погибијом и тоталним поразом. И овде су коловође успеле да се спасу са Зеленгоре (Дража Михаиловић, Рачић, Кесеровић, Калабић и други) али скоро нико од војника. Ако такви и овде поведу неко треће коло завршиће се овом рајом у триангли. (Осуђеничко гробље без белега у мочвари крај Нишаве, недалеко од казненог завода - моја примедбаЈ. Зар би и ми требали да будемо слични њима ида пођемо истим путем?

за три месеца, бетонском ћелијом без постеље и ћебета тј. спавањем на голом бетону за 14 дана и ноћи; мрачном ћелијом са водом до колена где се врши и сва нужда, без прозора и проветравања - за 24 сата, строгом изолацијом од осталих осуђеника и породице, без права на пријем посета и писама - за три године - моја напоменаЈ, перманентни психички и физички

Слушао сам га пажљиво, добро мерио и памтио све шта је говорио. Нисам хтео да дискутујем са њим, већ само да разговарам, углавном да питам и да га слушам. Тако сам могао боље да упознам тог паметног и чудног човека. Дискусија би открила и заоштрила нека наша неслагања, а Кукићево још живо војничко гесло: да у млађег поговора нема, навело би га, можда да се повуче и затвори.

Људи ово осећају, трпе, пате и размишљају. Тако пролазе дани, месеци, па полако и године - будућности нема. Ако се све ово издржи и преживи, поставља се питање да ли ћемо бити здрави и способни за живот. Наш излазак одавде није слобода, то је неизвесност; живот у комунизму под игом наше прошлости, без грађанских и људских права. Управа све то зна и лови у мутном. ОЗН-

Зато противречио.

терор.

Iskra 1. januar 2002

сам

му

само

у

мислима

одговарао

или

Оно што је о нашем животу, људима и приликама

19

Кукић ...

та одлука гора од самоубиства?

овде, на робији, говорио било је објективно и тачно, па ипак не све. речи:

Пекле су ми душу и савест неке његове неправедне

Шта би ми имали од неког присног дружења и повезаности? Користи никакве, само штете! ...Настало би овде од зла горе за мене и све вас. Или оно са малим прекором и паприком зачињено: сви смо ми, Српски добровољци, искрени родољуби и војници. Само, ви сте још и политичари и месијанци, док сам ја само војник. Ми имамо различита мерила, па зато понекад и различита мишљења. Питао бих га учтиво: зар заиста немамо никакве користи од присног дружења, већ само штете - господине пуковниче? Будите искрени: чему треба захвалити за ову засебну и млаку собицу уместо свих осталих соба - леденица; чему на лековима, доброј храни и нези у овој болници где свега тога нема и која стварно и није болница, већ - мртвачница; чему на искреној бризи, на утешној речи и доброти, када је то реткост у овом паклу који се назива - робијом? Зар наша захвалност не припада, поштовању међу људима сличних особина, карактера и уверења - код једних, уз то све још и зборашком другарству спремном на жртву и повезаности равној рођеном братству - код других; у схватању и убеђењу свих ових: да су пријатељство (љубав међу ближњима) и заједница услов нашег опстанка и мелем на ране које пеку и муче? Без овога и поред све ваше памети, мудрости, усамљености и себичности били би - леш. Спасли су вам живот, вољом Божијом, ваши војници и то баш они политичари и месијанци, који се о вама старају и брину иако имамо различита мерила, па зато понекад и различита мишљења, као и ово сада: јер ако смо разоружани, ми нисмо демобилисани. Пушке јесу у сошкама наших непријатеља, али су дух и заклетва остали у нама. Борба против комунизма и осталих непријатеља није само оружана борба, већ више од тога - трајна духовна борба; борба љубави против мржње, борба истине против завере лажи и обмане, борба човека против сотоне. Зато су поред добрих војника, нарочито потребни способни - месијанци. Незнам како би он све ово разумео и како би се понео да „разговор” нисам водио у мислима, већ стварно - речима. Ћутали смо обојица. Ја сам размишљао и у мислима са њим разговарао, он је чекао мој одговор. Био сам кратак, али јасан: Нећемо никада ићи са њима истим или сличним путем, као што то нисмо чинили у прошлости: 27. марта и 15. септембра 1941. године и почетком октобра 1944. године. Нас не деле само мишљења и уверења, нас деле морал и принципи. Кукић ме је благо погледао и осмехнуо се. Осетио сам да ми верује и да је задовољан одговором. Да смо постали ближи. *

Тада нисам нашао часније решење. На самоубиство никада нисам помишљао. Сами себе убијају само очајници или кукавице који се боје јавне одговорности или сопствене савести. Ја нисам био ни кукавица, ни очајник. Поред тога, људи би веровали да сам самоубиством хтео да окајем своју кривицу и свој грех. Међутим, ја нисам ни пред Богом ни пред отаџбином био крив или грешан. Наш национални задатак и наша борба под вођством генерала Недића била је свесна жртва. Тај мученички пут и поред успеха није могао да се заврши неким јавним триумфом и славолуком, али је требао и морао да се заврши - националним признањем. Док смо ми давали своје животе, своју част и свој национални понос за право на живот свога народа, Титови комунисти у Дражини равногорци приносили су свој народ на жртвеник - једни за победу бољшевизма и власт, други само за власт. Њихова борба била је без морала и скрупула, без националног и војничког оправдања, код комуниста још и изразито србофобска. Зато смо сви ми, Недићеви следбеници, унапред и без кривица проглашени кривим и јавно клеветани и оптужени у земљи и иностранству као издајници и фашисти. Није било чојства и правде код наших непријатеља да бране истину и жртву. Зато: Ако сам већ морао да умрем, онда сам радије хтео да добијем метак у потиљак од комуниста зато што сам био хришћанин, националиста, монархиста и њихов непријатељ - значи за оно што сам стварно био, него да ме кољу Дражини равногорци као издајника, фашисту и немачког слугу. тј. - за оно што су и сами знали да нисам био. Убиство пуковника Милоша Масаловића. почетком марта 1944. године од стране Дражиних људи, разбило је код мене и последњу илузију да се са тим људима може да сарађује и ради на добробит овог народа. Познавао сам лично и високо ценио тог човека и његов национални рад. Био је то официр оне школе која је српској војсци усадила карактер части, витештва и спремности на жртву, особинама које су јој поред славе и победе, донеле признање пријатеља и поштовање непријатеља у ратовима 1912-18. године. Пореклом из угледне и домаћинске сељачке куће Ваљевске нахије, која је од 1804. године кроз генерације давала јунаке и мученике за национално ослобођење Срба и за стварање и ширење Српске државе; син прослављеног пуковника и сам јунак из прошлих ратова, био је елитни официр Краљевске војске и зато Недићев изабраник за шефа његовог кабинета пре рата и за време окупације. Он је као повереник и десна рука генерала Недића учинио више за национално четништво и њихову борбу за опстанак Српског народа у Босни, Херцеговини и Црној Гори, него сви србијански равногорци. Али, на „Равној Гори” нису се ценили људе по карактеру, личној вредности, делима и заслугама за свој народ, већ по свом страначком определењу, личној наклоности, удворичком слуганству и свирепости према противнику. Човек и народ били су тамо само објекат за њихову афирмацију и политику, сада већ промашену, компромитовану и војнички изгубљену. Тако је и ово убиство показало моралну и националну беду „Равне Горе”, као што су то чинили и сви они ранији и каснији злочини „црних тројки” Драже Михаиловића и његових харамбаша, стављајући своје невине и национално заслужне противнике - само и искључиво Србе, под свој кољашки нож. Убиство Косте Пећанца, јунака, истакнутог и прослављеног борца за национално ослобођење Срба на

* *

Моје следеће питање било је: који су га разлози навели да октобра 1944. године остане у Србији и ту сачека комунисте партизане, када је морао да зна да је

20

Iskra 1. januar 2002

Косову, вође Топличког устанка 1917. године и по завршеним ратовима старешине Четничког удружења - човека од имена и угледа међу Србима, носиоца највећих државних признања и одликовања, пред којим су се клањали заслужни наши и савезнички високи команданти из I Светског рата и спуштане ратне заставе у знак почасти и захвалности за стечене заслуге на бојним пољима - заклан је маја 1944. године од Дражиних равногораца. Тај човек из народа, осетио је сву опасност комунистичке револуције по Српски народ, међу првима стао уз генерала Недића и својим одредима помогао да се комунисти - партизани разбију, побију, поробе и протерају из Србије 1941/42. године. Зато је проглашен издајником - клеветан, вређан и понижаван. Да би на крају, стар и тешко болестан, изван сваког учешћа или утицаја на догађаје и скоро две године без својих расформираних одреда, био уморен на бестијалан начин. Била је то једна од круна равногорске свирепости и безумља. Још један историјски злочин, раван оном у лугу села Радовања 1817. године. Једна грехота пред Богом и вечна срамота пред Српским народом. Прогласио га је издајником и убио онај исти који је од почетка септембра до краја новембра 1941. године, заједно са комунистима стварао хаос и сејао смрт по Србији, док није увидео да ни народ, ни народни прваци, ни свесни и савесни његови официри неће даље да га следе; да је та и таква борба политички и војнички изгубљена и да је пут којим иде национална катастрофа - окренуо је ћурак наопако и као још једини излаз понудио своју сарадњу непријатељу - Немцима, фашистима против својих дотадашњих савезника - партизана, комуниста! Учинио је то касно, после масовног стрељања невиног народа у Крагујевцу и Краљеву, после спаљене земље и десеткованог народа у Подрињу, Посавини, западном Поморављу и даље, које су Немци починили као одмазду за његова и комунистичког безумља. Учинио је то тек онда, када су комунисти - партизани већ били потучени снагама окупатора и националних одреда генерала Недића и војводе Косте Пећанца, док су се његове јединице налазиле у потпуном расулу. Зато се с правом може рећи: да то није учинио када је требао да спасава Српски народ од комуниста као Недић, Љотић и Пећанац, већ тек онда када је настојао да сачува: себе и своје грешнике. Онај састанак Драже Михаиловића са опуномоћеним официрима Немачке команде за Србију, почетком децембра 1941. године у селу Дивцима, најбољи је доказ потпуно погрешне и трагичне националне, политичке и војне стратегије „Равне Горе”. Било је то признање пуковника Драже Михаиловића и његових равногораца да су Титови комунисти - партизани веће зло и опасност за Српски народ од окупатора. Па је следствено томе, сарадња са комунистима злочин и национална издаја, а не нужна сарадња са окупатором противу њих. Да није тако, зар би Дража ишао у Дивце и нудио се Немцима да помогне у ликвидацији комунистичке револуције? Било је то и признање да је „Трећи Српски устанак” био илузија, једна непромишљена, погрешна и штетна војна активност погибељна по Српски народ и његов биолошки опстанак. Али и по опстанак „Равне Горе”.

Iskra 1. januar 2002

Да није тако, зар би поражени Дража ишао у Дивце и нудио сарадњу Немцима упркос ризика да и он постане „издајник и слуга окупатора”! Све ово само потврђује једну горку истину: да су за све извршене злочине над Српским народом, на територији окупиране Србије током 1941. године Немци као извршиоци имали као саучеснике у изазивачима Титовим партизанима и Дражиним равногорцима. Уједно, био је то најбољи доказ Српском народу исправне, пожртвоване и спасилачке политике генерала Недића, по правди и заслузи названог - Оцем Србије. И сада питам сваког поштеног и паметног Србина: с каквим моралним и националним правом Дража Михаиловић и равногорски камелеони, после савезништва с Титом и његовим комунистима, а нарочито после понуде своје сарадње окупатору за борбу против тих истих комуниста и Тита, називају Недића, Љотића и Пећанца издајницима и слугама окупатора? С којим правом и по коме закону су стављали ове људе, њихове сараднике и саборце под крваво слово „3” - клали и убијали? Нису они чинили ни по праву, ни по правди, јер за то нису хтели да знају. Нису они то чинили ни по Божанском или људском закону, јер их нису ни признавали. Чинили су то из зависти и пакости, јер смо били бољи и јачи у сваком погледу од њих. Чинили су то из суревњивости и злобе, јер се Српско национално четништво у Босни, Херцеговини и Црној Гори све више приближавало Недићу и његовој националној мисији. Чинили су то из подлости и чанколизства, како би својим газдама у Лондону и Вашингтону на овај бедан начин показали да се „боре против окупатора”. По мом сећању, ево само неколико значајнијих жртава њихових злочина: Драгутин Булић, теолог-свештеник и професор из Чачка; Машан Ђуровић, војвода Косте Пећанца из Рашке; Блашко Михајловић, стари четнички војвода из времена пре Балканских ратова и Недићев пријатељ; - Драгомир Лукић, пуковник, Ваљевски окружни начелник, Недићев пријатељ и саборац из минулих ратова 1912-18. ; - Јован Барјактаревић, теолог, професор Богословије, Нишки окружни начелник, Љотићев следбеник; - Цека Ђорђевић, правник, начелник оделења у Председништву Недићеве владе, пријатељ Милана Аћимовића.

-

- Наставак

у следећем броју. Никола М. Живановић

NIS POTPISAO UGOVOR SA RUSKOM FIRMOM. Naftna industrija Srbije je u sredu dobila prvog stranog strateškog partnera. Reč je Tjumenskoj naftnoj kompaniji, a potpisani ugovor sa ovom ruskom firmom omogućava NIS da od januara naredne godine uvozi naftu jeftiniju za tri dolara po toni u odnosu na prosečnu cenu na tržištu. Tjumenska naftna kompanija zauzima šesto mesto u svetu po naftnim rezervama. Ovaj ugovor nam omogućava da kupujemo naftu direktno od proizvodjača. Eliminisali smo sve posrednike u uvozu nafte, što na mesečnom nivou znači uštedu od pet miliona dolara, istakaoje ministarza energetiku Novaković. (B92, 5.12.2001.).

21

ЧАНАК ТРАЖИ „РЕПУБЛИКУ ВОЈВОДИНУ” Пораз на изборима „расрди” и сулудог г. Ненада Чанка, иначе „председника” Војводине. Од 75 одборника у општинама Тител, Житиште и Ириг, где су одржавани избори у Војводини, тај лудак успео је да добије чак 1 (једног) одборника! А у поводу тога је сада наново, сасвим пролупао. Стога је пре неки дан, у Новоме Саду између осталога изјавио и следеће: „Аутономија Војводине је сада сасвим превазиђенаствар. Тражимо Републику Војводину... Аутономија Војводине никада није била комунистичка творевина... Против сам увођења веронауке у школе, а њено увођење показује да су Срби увек били нацисти... Аранђеловдан је четнички празник и морао би бити укинут... Не добијемо ли Републику Војводину, за неколико недеља најављујем немире и пубуну народа у Војводини... У Војводини постоји војвођански језик, а он је смеша хрватског, српског, мађарског и словачког, па и румунског језика!” У Војводини због свега тога завладала је права „паника страха” од „Војвођанера”, имајући у виду пре свега њихову „завидну” снагу од неколико стотина чланова. Обећава уз то Чанак, да ће узети пушку, па ће се одменути у Фрушку (мисли) Гору. А тек то изазива општу и силну „панику” пошто и онако бангав са штаком, може да хода једино уз помоћ два помоћника. У изјавама идентичног тона за њиме не заостаје ни његов први таст, извесни Живан Берисављевић („Жика Берија” - чувени нерадник, Брозов амбасадор и син некаквог Брозовог бојника који је уз то био и масовни убица). Тај изјављује опет „да у Србији је на власти талибанско националистичка коалиција са православним фундаменталистима”. (Из наше преписке, почетак новембра 2001.)

PRAVOSLAVNA I KATOLIČKA CRKVA О PRAVU NA MEDIJE. Katolička crkva u Jugosiaviji i Srpska pravoslavna crkva formirale su zajedničku grupu pravnika koja će vlastima uskoro dostaviti mišljenje o odredbi predloga Zakona o radiodifuziji, po kojoj crkve nemaju pravo da imaju radio i televizijske stanice, najavljeno je u četvrtak iz Beogradske nadbiskupije. Govoreći o ovom pitanju, nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar je, na konferenciji za novinare, rekao da demokratsko društvo podrazumeva da crkve imaju pravo organizacije medija. Vladika šabacko-valjevski Lavrentije nedavno je uputio pismo saveznoj i republičkoj vladi, protestujući protiv eventualnog usvajanja sporne odredbe. Osvrćući se na rad zajedničke grupe pravnika katoličke i pravoslavne crkve, Hočevar je rekao da će ona dostaviti vlastima i predloge povodom najavljenog Zakona o verskim slobodama i vraćanja nacionalizovanih dobara.

(FoNet, 6.12.2001.).

PAVKOVIĆ: AKO TREBA, IDEM U HAG. Načelnik GŠ VJ general-pukovnik Nebojša Pavković izjavio je juće da nema ni jedan razlog da bude zabrinut “ako je Haški tribunal sud pravde”, komentarišući izjave iz Haga da je protiv njega pokrenuta istraga.

“Ukoliko naši državni organi odobre zahteve Tribunala ja ću se, kao i svaki drugi građanin SRJ, pojaviti pred haškim istražnim organima”, naglasio je Pavković. “Savest mi je potpuno čista i ne osećam nikakvu krivicu za sve ono što sam radio na najodgovornijim dužnostima u Vojsci, jer nikada, lično, nisam naredio da se nešto učini mimo propisa i zakona”, rekao je on. Pavković je precizirao da je kao komandant Treće armije, u čijem sastavu je i Prištinski korpus, u svim prilikama naređ ivao da se vodi računa o zaštiti civilnog stanovništva na Kosmetu, bez obzira na nacionalnost ili veru.

(Tanjug, 11.12.2001.).

22

SNV TRAŽI SMENU ČOVIĆA. Srpsko nacionalno veće severnog Kosova i Metohije saopštilo je da posle izbora nije došlo do stabilizacije stanja i uspostavljanja mira i bezbednosti za Srbe i druge nealbance. Veće ocenjuje da nema nagoveštaja da bi mogla biti ispunjena predizborna obećanja Medjunarodne zajednice, UNMIK, KFOR i predsednika Koordinacionog centra za Kosmet o povratku raseljenih, poboljšanju bezbednosti i rešavanju pitanja kidnapovanih i nestalih Srba. „Stanje se pogoršava posebno u severnom delu Kosovske Mitrovice. Srbi su izloženi sve težim pritiscima, uklonjen je punkt KFOR na centralnom mostu i time ugrožena sigurnost Srba omogućavanjem nesmetanog prolaska albanskih terorista u severni deo grada. Učestali su bezrazložni pretresi UNMIK srpskih kuća, obustavlja se izgradnja crkve, proterani su zdravstveni radnici u Domu zdravlja u Gračanici, čime se onemogućava pravo lečenja Srbima. Na taj način Medjunarodna zajednica uz pasivan odnos Koordinacionog centra za Kosmet pospešuje iseljavanje Srba, etničko čišćenje što sve vodi ka stvaranju nezavisne države. Smena Milana Ivanovića, direktora Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici, je nezakonita i nelegalna jer ju je doneo zamenik ministra zdravlja koji nema te ingerencije”, kaže se u saopštenju. ,,SNV očekuje da Koordinacioni centar sednice održava na Kosovu i ocenjuje da aktivnost Koordinacionog centra nije primerena problemima i da predsednik Koordinacionog centra stalnim imitiranjem podela i svadja, pritiscima, pretnjama i obmanama iznetim na Predsedništvu DOS i Vladi Srbije izaziva podele medju Srbima uključujući i ovu u odnosu izlaska na izbore.

Zbog toga SNV traž i od republičkih i saveznih vlasti pokretanje postupka za razrešenje predsednika Koordinacionog centra Nebojše Čovića. (Beta, 11.12.2001.).

VUJANOVIĆ: POSREDOVANJE EU NEOPHODNO. Crnogorski premijer Filip Vujanović u četvrtak je u Podgorici istakao da je posredovanje Evropske unije u razgovorima sa Srbijom neophodno. Obraćajući se novinarima, predsednik Vlade Crne Gore je rekao da je evropski izaslanik, Havijer Solana, ponudio sopstveni koncept pregovora, kojim su definisane teme obnovljenog crnogorsko-srpskog dijaloga, učesnici razgovora, njihova dinamika i stav EU o ulozi u tim razgovorima. Izražavajući uverenje da proces referenduma u Crnoj Gori neće biti usporen novim razgovorima sa Beogradom, crnogorski premijer Filip Vujanović insistira na ravnopravnom dijalogu kako o redefinisanju federacije tako i o posledicama njenog ukidanja odnosno o konstituisanju saveza nezavisnih država ili razmatranju odnosa dve nezavisne države.

Prema Vujanovićevim rečima domaća javnost mora da sazna iz tih razgovora šta ih očekuje nakon referenduma: “Svima mora biti jasno da li će Crna Gora i Srbija ako budu bile nezavisne imati odnose prema standardima Evropske unije, što i mi predlažemo, čime se doprinosi našoj i regionalnoj stabilnosti, ili ultimativne i revanšističke kvazistandarde koje saopštava antikampanja protiv nezavisne Crne Gore”, rekao je Vujanović. Prihvatanje da razgovorima prisustvuje visoki predstavnik EU Havijer Solana, Vujanović je objasnio ne samo potrebom da će on dobrim uslugama olakšati dijalog već da će i biti glavni svedok toka razgovora. (B92, 6.12.2001.).

OKRUGLI STO: KORUPCIJA U ŠKOLSTVU. Kako iskoreniti korupciju u prosveti - bila je tema okruglog stola.

Podmićivanje u školstvu je posebno opasna vrsta korupcije, jer produkuje nestručne i neobrazovane gradjane. Ako je profesor uzeo 100 maraka i dao ocenu, problem je što je proizvod defektan. Mi imamo učenika koji nije obrazovan, i štete za društvo su pogubne.

Profesor Ratko Jankov ocenio je da je uzimanje novca za ocene ili polaganje ispita najprizemniji oblik korupcije. On je naveo da je korupcija i kada direktor preduzeća koje snabeva fakultet upiše postdiplomske studije, kada profesori prepisuju stručne radove studenata ili uslovIjavaju polaganje ispita kupovinom knjige.

Predstavnik Otpora Milja Jovanović je predložila da se korupcijom u našem školstvu pozabave i donatori iz inostranstva, jer su i sredstva koja oni poklanjaju školama predmet manipulacija. Nabavlja se za školu ono što neki prijatelj direktora ima da ponudi, ili neki roditelj ima da ponudi. Učesnici okruglog stola su posebno kritikovali Ministarstvo za prosvetu što kasni sa formiranjem Prosvetnog saveta koji bi bio i odbrana od slučajeva korupcije. Zamenik ministra za prosvetu Vigor Majić je odgovorio da se sa formiranjem ove ustanove kasni zato što je namera da se stvori ekspertsko telo, koje neće zavisiti od političkih ćudi članica DOS-a. (B92, 24.11.2001.).

Iskra 1. januar 2002

Ревизионизам у савременој српској књижевности (62)

СЕЧАЈ СЕ ВЕЧКРАТ НА ВАЛИ Александра Тишме

Угледни српски писац Александар Тишма (1924), аутор неколико запажених романа, објавио је недавно интересантну књигу, Сечај се вечкрат на Вали\ у ствари своју аутобиографију. Тишма говори о свом животу, али не систематски, хронолошки већ како сматра да је важно помена. Родом из Бачке, Србин по оцу а Јеврејин по мајци, уз то успешан писац и интелектуалац без интересовања за политику, али је силом прилика пришао комунистичкој партији (коју је касније напустио), Тишма је типичан пример нашег интелектуалца који није био политички опредељен али је ипак морао да се повија како су ветрови дували. Његове аутобиографске забелешке указују на његово гледање на догађаје у Другом светском рату и после њега. Поред драгоцених података о себи као човеку и писцу, нас овде више интересује његов опстанак (као полујеврејин, спасен је тиме што му је отац био Србин) и сналажење у комунистичком систему. Тишма се не бави систематком критиком комунистичког режима - најзад, и он је једно време био шрафчић те машине али се ту и тамо јасно види шта мисли о партизанима и њиховој борби, као и о комунизму уопште. Будући да је Војвођанин, њега је интересовала судбина сељака под комунизмом. „Нису ти сељаци, који су понешто слушали о руским колхозима и заједничким казанима, прижељкивали долазак њих, Руса, комуниста; цела Бачка, уколико је била антиокупаторска, била је окренута ка Енглеској, слушала кришом Радио Лондон, уздизала као највећег човека Черчила, а не Стаљина, нити Тита, а само једна мањина, комунисти, имали су друкчија очекивања. Али, због географског суседства са Румунијом, у коју су Руси већ продирали, док су Енглези и Американци напредовали негде у далекој Француској, знали смо сви да ћемо преко себе морати да пропустимо, као ослободиоце, Русе, комунисте.”(47) Тишма је брзо уочио праву природу комуниста. „Да све неће бити онако добро како се обећавало, то ми је било јасно, по кратким виђењима са совјетским војницима, који су крали сатове и бицикле, опијали се при сваком застанку и силовали жене на својим бивацима, али је такође било јасно да комунизам подразумева варање и обмањивање, као да свега тога нема.”(88) То се брзо видело чим су комунисти дошли на власт: „Та суђења, на којима су понављане увек исте оптужбе, како су, тобож, трговци радили за окупатора продајући домаћицама пасту за ципеле и четке за рибање, док радници у фабрикама тих истих пасти и четака нису имали никакве кривице самим тим што су били радници, то витлање песницама према кулацима, јер искоришћују сеоску сиротињу, позајмљују им жито за прехрану ако се обавежу да ће позајмицу до лета одрадити, та обећања да ће, чим земља буде праведно расподељена, трактори заорати ледине и да ће настати благостање, деловали су, од силног понављања, од изговарања истих речи у тесним, слабо ложеним просторијама народних фронтова и општинских канцеларија и хала претворених у слушалишта, шупље и прозукло, заптивали срце и мозак. Али новинарство у социјализму било је баш то: запушавање мозга и срца пред продором могућних сумњи, пред личним мишљењима, пред искушењем слободног мишљењаи критике.”(90) Тишмајесхватиодакомунизам не може да успе јер је сазидан на погрешним темељима: „Цео правни систем био је изграђен против могућности напретка, иновација и модернизације... Али бирократама,

Iskra 1. januar 2002

малим и великим, није у истој мери брањено да се богате, па су исти који су одузимали куће другима сада себи зидали веће и лепше, они који су грдили трули Запад слали су децу у енглеске колеџе, држали о државном трошку шофере и секретарицељубавнице... На власт је поново дошао талас истрошених, изанђалих људи, на чело фабрика, уместо способнијих, опет они најпослушнији који су затирали сваку иновацију и радну одговорност. ” (184-5) Комунисти су такође поклекли пред искушењима dolce „Комунизам, та утопија једнакости, разблажио се поклоњеним страним новцем у некакву необавезност, у лакоћу неодговорног битисања. Фабрике су лако добијале нове машине, галерије и фестивали дотације за издржавање гостујућих уметника, појединци су лако подизали зајмове... Неодговорност је била општа, заједничка свима, а ћар се делио не по заслузи него по положају, а тај се стицао везама. Исти људи који су у рату били официри, вукли су се, захваљујући стеченим хијерархијским везама, и кроз све фазе и преко свих степеница мирнодопског друштва као његови руководиоци, без обзира колико су били користљиви и корисни.”(182) Та морална лабавост захватила је и друге слојеве, па и новинаре, од којих је и Тишма био један: „Ми млади новинари, подмићени звучним положајима који су нам бацани у крило, брзо смо се прилагођавали захтеву и вешто га извршавали. Заузврат, уз лепо напредовање, добијали смо и лепу плату...”(106) „Није било важно пише ли се тачно и уверљиво, важно је било да се пише у истом шаблону који другови у Централном комитету преферирају.”(108) А они изнад њих, „идеолошки” комунисти? „Старији руководећи људи - старији од нас често само пет, десет година - били су предратни комунисти или симпатизери комунизма који су развили осећај да имају шта од друштва да наплате за своју ранију потиснутост.”(107) Колико је приврженост партији била лабава види се из следећег навода: „Борбу људи нису куповали ни читали, они су се једино на њу претплаћивали уколико су били функционери или официри, јер им је то било налагано и јер су у њој налазили директиве, како су се звала увек нова и нова упутства о правцу и начину владања.”(104)

vita:

Ни Тишма, као ни многи други писци данас, међу њима и бивши комунисти, није могао да не помене један од најгрознијих злочина комунистичке владавине, Голи оток. „Хапсили су сваког на кога је показано прстом, а похапшени су сасвим ретко слати на суд а у већини случајева право на присилни рад, на Голи оток.”(118) „Они који су хапшени подрвргавани су испитивању и тражено је од њих да испричају какве су све разговоре и с ким о Информбироу водили и ко је у том разговору шта рекао. А како је цела држава разговарала о томе, ланац кривице протезао се у бескрај, везујући свакога.”(114) „Тражено је од њих да проширују своје признање и да потказују другове. А ти потказани другови би онда, ако су већ били на Голом отоку, добијали додатне батине, а ако су још били на слободи, слат је по њих на копно налог за хапшење, па би се ускоро такође створили ту, да буду подвргнути и сами, поред тешког рада и батина, принуди да поткажу друге.”(119) Тишма поштено и често износи „слабости” свога карактера (неспособност да се уклопи у заједницу, мутни

23

Ревизионизам . .. односи у породици, себична жеља да постигне животни циљ - да постане писац), за што заслужује свако признање. По избијању грађанског рата у Србији Тишма се нашао у тешкој ситуацији. Због свог „полутанства”, због тога што му је још од младих дана најважнији циљ у животу био да постане писац, а и због свог неинтересовања за политику, он није ни могао ни хтео да се полиички определи. „Био сам Панонац, а сад, после окупације, и напола Пештанац, човек са средњоевропским, мада ратом затамњеним видиком, а предстојао ми је сусрет са Балканом који се замотао у црвени барјак комунизма.”(48) Није ни чудо што је његова карактеристика после рата била негативна: „Писало је тамо свашта лоше о мени, од чега ми је у сећању остало: да сам неискрен и да сам каријерист... Комунисти су имали добар нос да одреде ко им је привржен, а ко им измиче, јер су се, заправо, тим раздвајањем највише и бавили.”(81-2) Будући да је Тишмина једина амбиција била да постане писац, он се бојао да би свака препрека томе могла довести до животног промашаја: „Нови Сад ме је враћао основном питању егзистенције. Шта ће са мном надаље бити? Хоћу ли и будућих тридесет-четрдесет година врдати, пишући шта ми се налаже а онда још извлачећи и погрде ако нисам тачно погодио шта треба или шта смем? И докле писати те лажи, које су сад постале двоструке. Јер је и иза тобожње борбе за социјализам стајала јагма за амерички новац.”(122) Тишма није желео да побегне из земље већ је више пута безуспешно покушавао да добије излазну визу. „Човек као ја, без гаранта и везе у кругу политичког одлучивања, Комунистичке партије, једноставно није могао изаћи ван граница Југославије.”(86-87) Није помогло ни његово порекло. Његови родитељи нису били богаташи, али му је отац био веома предузимљив човек и увек истицао напоре појединке насупрот колективном што је нова власт форсирала. „Они, моји родитељи, били су и иначе осуђени да потону у том новом друштву, на то су указивали сви меродавни, сви водећи људи, све новине, ревије, јер су припадали класи ималаца која мора да нестане са позорнице, по угледу на Совјетски Савез.”(87) Тишма доноси логичан закључак: „Свели су ме на оно што сам и био: посматрач, можда и пакосни посматрач борбе једних комуниста против других.”(115) Интересантно је и Тишмино објашњење зашто је желео да остане Југословен и поред тога што се Југославија рушила на свим странама. „Зато ми је одговарало да будем Југословен. Та мешавина без одређене дефиниције, различита за сваку јединку, та космополитска формула Балкана са којом сам могао живети, којом сам се могао застирати и држати је пред собом као натпис, сличан натписима с именима чудних животиња у зоолошким вртовима. Југословен, то није значило скоро ништа сем одсуства обавезе да се буде припадник неке нације без остатка, сем могућности разумевања за сваку. Са том етикетом Југословена могло се путовати, кретати свуда, а при том не бити нужно збијен у одређен менталитет, веру, језик, обичаје, па зато моћи нешто од неког прихватити а нешто одбити, исто тако прихватити од неког другог нешто обратно или одбити нешто исто тако обратно. Бити првенствено лице, личност. Ту, на Балкану, кад се већ морало ту остати.”(229) Тишма ипак није могао, ни хтео, да порекне своје српско порекло. И да их критикује где треба: „Срби су изазвали, својим масовним протестима и појединачним притисцима у врховима војске, да се онемогући придруживање Тројном пакту и навуче гнев и изазове напад Немачке на Југославију; они су истрпели најжешће последице тог сукоба, пошто је из њега изашла Независна Држава Хрватска, а у њој их је Павелић осудио на масовно пока-

толичавање и истребљење, услед чега су они најмасовније бежали у партизане и самим тим највише давали тамо своје животе.”(80) Још један занимљив податак. Млади комуниста, Ђорђе Грбић, „радио илегално и пао у руке полицији, која га је после ислеђења послала у логор за преваспитавање српске младежи у Смедеревској Паланци. Ту је боравио до ослобођења а по ослобођењу Паланке власти су га послале у војску да искупи грех што је, премда хапшен, остао жив.”(95) Ни речи о томе ко је заслужан што је Грбић остао жив, што показује да истина о том заводу још није постала јасна свима. Наслов му је поклонила протумачи и као лоши, у којима забораве.

књиге Тишма је узео из посвете на књизи коју једна Словенка. „Сећај се увек...” може да се ауторова жеља да се дани, и добри а највише је провео своје најлепше године никада не

Неко ће можда закључити из свега овога да је Тишма био камелеон и да је гледао само своје интересе. То је донекле тачно, али не треба сметнути с ума да он није ништа допринео да комунисти дођу на власт, а кад су већ дошли, морао је, као и сви други, да се бори да преживи, као што су за време окупације људи гледали како да сачувају живот. Заузврат, Тишма је успео да постигне свој циљ и дао српској књижевности неколико изврсних дела. Такође, он сада поштено и ненаметљиво говори о несрећама које су сналазиле народ у то претешко доба.

Васа Д. Михаиловић

2000. тексту.

1. Александар Тишма, Сечај се вечкрат на Вали (Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, ). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у

У ВОЈВОДИНИ ДИВЉАЈУ МАЊИНЕ... Признати се ипак мора, да национално освешћених Срба има све мање. Пропаганда светских хохштаплера (глобалиста) овде код нас има застрашујуће димензије. Баш према њиховој интерпретацији Срби су криви за све злочине од Христа на овамо. Српском народу, необразованом и егзистенцијално угроженом само се намеће осећај кривице. И доиста веома успешно. Тешко је данас рећи у Србији да си Србин, а да те не нападну да си националиста или чак и ратни злочинац са идејама „Велике Србије”. Примера ради у Војводини дивљају националне мањине, а Срби се оптужују за све глупости који они чине. Затим, и зликовачка „међународна заједница” још инсистира на томе да они добију сва своја права! И када ја, борбен и прилично храбар, изјавим да се као Србин... осећам угроженим од националних мањина, то изазива запрепашћење и мук међу присутнима! Шокира, их уз то и моја изјава да се поносим својим српским пореклом, као и да смо ми Срби једине и искључиве жртве овога рата на просторима бивше СФРЈ које је изазвала „међународна заједница” на челу са водећим светским терористом, тј. САД. (Из наше преписке, почетак новембра 2001.)

24

Iskra 1. januar 2002

„СИН СРПСКОГ ИВАЊДАНА” СТАНЕ МУЊИЋ

Стана Муњић: „СИН СРПСКОГ ИВАЊДАНА” Издање „Гоафопапир” (друго), Шабац; 2001. Стр. 112. *

★*

Ово је књига на коју је Србија чекала пуних 60 година. И захваљујући једној храброј жени - Стани Муњић, напокон је објављена истина о догађају који се десио 7. јула 1941. године у Подринској Белој Цркви, где је извршено братоубиство, које је Јосип Броз Тито са својим „историчарима” прогласио „Даном устанка у Србији”. Из књиге се мало зна о Стани Муњић. Забележено је само да је новинарка, да живи и ради у Шапцу. А из једне друге књижице коју нам је послала („Голе приче”), види се да је запослена у „Гласу Подриња”, да се бави интервјуом и причом. Објавила је књиге: „Шабац у друштву хуманих” (120 година Црвеног крста у Шапцу), „Општинска организација Црвеног крста у Шапцу”, 1996. године; „Ивицом речи” (одабрани интервјуи), „Заслон”, Шабац, 1997. Прошле године је објавила прво издање књиге „Син Српског Ивањдана”, а сада и друго издање. И то је све о овој храброј новинарки. Тема књиге је убиство два српска жандарма наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Бранковића, који је 7. јула 1941. године убио из револвера комунистички руководилац Жикица Јовановић - Шпанац, студент права из Ваљева. Ово братоубиство Комунистичка партија Југославије на челу са Брозом прогласила је „Даном народног устанка” у Србији. И тај дан се славио од 1941. године, па све до 7. јула 2000. године. Да ли је то крај, показаће сутрашњица, али се надамо да се после ове књиге неће више прослављати. Били живи, па видели. Како је настала ова књига Стане Муњић? Ауторка је у Шапцу становала у истом крају где је живела једна жена коју је увек виђала у добокој црнини. Заинтересовала се, ко би могла бити та жена. Дознала је да се зове Босиљка-Боса Ивановић, а да је пре тога била удата и да јој се први муж звао Богдан Лончар. Онда се ауторка упознала са двоструком удовицом БосиљкомБосом, која јој је мало помало, десет година причала о страхотној историји, најпре погибију првога мужа Богдана, а потом и погибије сина јединца Зорана, Богдановог сина, а усвојеника од поочима Милана Ивановића. И када је све до у танчина чула ту преболну историју, Стана Муњић - иако је земљом Србијом још увек владала БрозовскоМилошевићевска црвена банда - смогла је снаге и храбрости да напише ову књигу. И то какву књигу!? Цела књига је песма у прози која говори о једној небивалој не само породичној трагедији, већ целе српске нације. Стана Муњић је створила једно литерарно-уметничко и историјско ремек дело. Оно данас служи њој на част, а сутра ће, несумњиво служити целом српском народу и земљи Србији. Босиљка прича своју животну драму. Као млада Личанка, чији су родитељи после Првог светског рата добили добровољачку земљу у Војводији, удаје се за земљака Личанина жандамериског наредника Богдана Лончара са службом у Старом двору у Београду. Боса га зове: „Дворски”. Венчали су се почетком 1940. године, а

већ у децембру добијају сина Зорана. Почетком 1941. године Лончар добија премештај у унутрашњост. Селе се у Мачву. Ту их затиче Априлски рат. После државне пропасти, Немци су окупирали Србију. Жандарми Краљевине Југославије по међународним уговорима остају на дужности да би одржали мир и ред у земљи. Лончар је на служби у Завлаки, у Подрињу. Све је било мирно док Комунистича партија на челу са Титом није прокламовала „комунистичку револуцију” и позвала народ у борбу „против окупатора и домаћих издајника”. Образују се такозвни „партизански одреди”. Један такав одред по имену „Рађевски” долази у Подринску Белу Цркву на Ивањдан 7. јула 1941. године, када се обично одржавао вашар. Партизани су окупљеном народу одржали пропагандни збор позивајући га на устанак. Али, нико са њима не пође. Комунисти се повукоше у оближњу шуму. Тек потом је наишла патрола од два жандарма. Партизани су их ваљда приметили, па су двојица пришла када су жандарми разговарало са председником општине, који им је објашњавао шта је било. Један од двојице партизана је повикао да положе оружје, а што жандарми учинише, јер су били изненађени. Тада један од комуниста отвори ватру из парабелума и обојицу их уби. Народ се позатвара по кућама, паратизани побегоше, а председник општине обавести власт шта се догодило. После у Завлаки сахранише побијене жандарме - Богдана Лончара и Миленка Бранковића, а комунисти тај догађај, када 1944/45. дограбише власт, прогласише „Даном устанка Србије”, а братоубицу Жикицу Јовановића - Шпанца „народним херојем”. Целу причу је ауторка проткала документацијом из страних и домаћих архива да би дала пуну веродостојност овом догађају. Објављен је и текст микрофилма из Вашингтонске архиве, који је писац ових редова објавио у књизи „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину - Добровољци 1941-1991.”, а коју је прота М. Средојевић објавио у „Хришћанској мисли”, а одатле је преузела ауторка књиге. Разуме се, убиством јој мужа није престало страдање Босиљке и синчића јој Зорана, коме за живота није смогла снаге да каже истину о правом оцу, јер се одмах по свршетку рата преудала за капетана Милана Ивановића, који је знао њену историју, те је Зорана посинио и дао му своје презиме Ивановић. Али, то није крај приче. Зоран се развио у дивног младића и постао познат спортиста у целој Мачви и Подрињу. Али људска злоба не спава. Као већ славном спортисти, а већ тридесетогодишњаку, неко му је открио истину о оцу и чији је уствари син. Чим је то чуо, отишао је у Завлаку да потражи очев гроб, који су комунисти одавно били раскопали. Непуна три дна после тога, Зоран је погинуо у такозваној „саобраћајки”. Властодршци су и под Брозом и под Милошевићем уклањали са овога света непожељне разним методама, па је једна од тих била наместити жртви „саобраћајку”, тј. возилом СУП-а (Секретаријата унутрашњих послова) или СДБ (Служба државне безбедности) налетети на жртву. Тако су урадили и са Зораном Ивановићем. Не само несретна мајка, већ цео свет у Шапцу и Подрињу верује да су власти ликвидирале нес-

О роману И. Б. Глушицког:

Син ... ретног младића. А тужна мајка је од 1970. године, када јој је син погинуо, па до 7. августа 1990. године пуних двадесет година сваког дана ишла сину на гроб и оплакивала га. Подигла му је достојан споменик са његовом бистом на мраморном постољу, али подигла је и капелу на гробљу, које су режимски хулигани често пута скрнавили. Није Босиљка само на томе стала. Молила је владику шабачко-ваљевског Лаврентија да дозволи, да у порти цркве у Белој Цркви подигне споменик невино убијеном супругу Богдану. Владика је дозволио, те ауторка Стана Муњић на задњој страни књиге описује, да док је режим 7. јула 2000. године помпезно прослављао „дан устанка” код споменика братоубице Жикице Јовановића - Шпанца, дотле је Српска православна црква уз присуство благоверног народа из Беле Цркве освећивала споменик Богдану Лончару, чију слику ауторка доноси у књизи. То је био триумф победе истине над лажју и правде над неправдом.

П0ЛАК0 МИТРЕ, СТИГНУЋЕШ И. Б. Гпушицки: „Полако Митре, стигнућеш"; друго издање, Београд 2000.; стр. 208; 21 цм; издање аутора. ★

★★

Пуних шесдесет година је српска земља, којом су владали комунисти разних фела, чекала на један овако изразити хришћански роман, који плени читаоца од прве странице.

Стана Муњић је своју књигу поделила на Седам ноћи (Ноћ прва, ноћ друга...) На крају ноћи седме цитира речи тужне супруге и мајке Босиљке:

И. Б. Глушицки је псеудоним, па зато у књизи нема ни речи о писцу и његовој биографији. Идентификовао га је лист Патријаршије „Православље” од 15. јануара 2001. године које је дало приказ романа, где стоји да је аутор Илија Бојбаша, нагласивши да му је ово прва књига, али ни ту нема његове биографије. Очито да је писац желео, бар за сада, да остане у сенци, па ћемо и ми то поштовати.

„Страх и бег били су цео мој живот, а нигде ни од кога нисам побегла и све су се моје бојазни оствариле. Као гавран на сувој грани живим сама, још само део њихове мрачне прошлости, а и они моје страшне, у којој није било суда, само казне.

Како се књига узме у руке, не испушта се док се не прочита од корица до корица. Осваја читаоца и својом садржином, а још више лепим стилом и као суза чистим и бистрим српским језиком, који баш ничим није натруњен.

Не желим више ништа и не бојим се никога. Потпуна тишина у мени. Дишем лако, као на високој планини. Идући уназад до најболнијег места у себи сазнала сам да они имају мање него што имам ја која ништа немам. Од оног, педесет девет је Ивањдана иза мене. Педесет девет година за причање. Али чемерна прича је као свезан пас. Никад се не зна с које стране јој треба прићи, а да ти људи опет не изуједају душу. Зато ћу је утрнути овде, као некад лампу за спавање. Бог ми је сведок да нисам хтела да будем тужилац, иако ми до светине није стало. Крива сам само пред тобом, а њих ће Господ понаособ питати: „Где ти је брат, Каине?”

И Стана Муњић завршава књигу Јеванђелским речима: „А Бог рече: Шта учини! Гпас крви брата твојега виче са земље к мени". Књигу улепшавају 34 фотографије и десет фотостата. Ми из свег срца препоручујемо ову књигу и српском народу и у отаџбини и на свих пет континената где Срби живе. Читајући је, обогатићете душу своју.

То је историја ретко сачуваног српског села и сељака и комунистичке породице престоног града, којој је комунизам убио све моралне и људске вредности. Главни јунак је Митар, син високог комунистичког функционера, кога би отац и мајка желели да васпитају у атеистичком и комунистичком духу, али им се исконском сељачком снагом одупиру син Митар уз помоћ деде Марка, патријархалног српског домаћина, кога није нагризао ни комунизам ни атеизам. Родитељи су отрзали Митра од утицаја деде и села. Као високи комунистички фунционери, слали су га чак и у Либију с предузећем које је тамо обављало велике послове и где се Митар одавао и дроги и пијанчењу, али чим се вратио, хитао је деди на село и ту би се духовно препорађао. С дедом је славио славу Светога Ђорђа, палио воштаницу и узносио молитве Богу и Крсној слави. Отац би долазио и газио свећу, жито, колач и ломио икону, али то је још више учрвшћивали веру дедину и Митрову.

Бора М. Карапанџић

Деда је Митра оженио лепом и здравом сеоском девојком Милицом, која ће својом бригом и љубављу према Митру учинити од њега још већим хришћанином и бољим човеком.

SLOBODANU MILOŠEVIĆU ЈЕ U HAŠKOM TRIBUNALU PROČITANA OPTUŽNICA ZA GENOCID, saučešće u genocidu, ratne zločine i zločine protiv humanosti počinjene u ratu u Bosni i Hercegovini. Milošević je juče optužnicu nazvao “žalosnim tekstom” koji je “vrhunac apsurda”. - Meni pripada zasluga za mir u Bosni, a ne za rat: odgovornost za rat u Bosni snose sile koje su rasturile Jugoslaviju i njihovi satrapi u Jugoslaviji, a ne ni Srbija, ni srpski narod, ni srpska politika - rekao je Milošević. On je zatim nastavio da govori, ali mu je, kao i na prethodnim pojavljivanjima isključen mikrofon, a sudija Mej mu je ponovio da bi trebalo da se izjasni da li se oseća krivim ili ne, i da će Pretresno veće suda, ukoliko ne odgovori, zaključiti da se izjasnio da “nije kriv”. (Vesti, 11.12.2001.).

И по Божјем закону отићи ће са овога света и Митрови родитељи и он ће их достојано сахранити и ожалити, али ће се увек враћати назад своме српском селу које је одувек било природна брана атеизму и комунизму и свим другим покорима. Писац је тако дивно описао све ликове у роману као и пејсаже на селу и леп живот унутар сеоских кућица и забрана, да се чини као да их је уметник вајао сликарском кичицом. Све је лепо и књизи да не моше лепште бити. Честитамо писцу препоручујемо његову књигу.

из

свег

срца

и

најтоплије

Бора М. Карапанџић

26

Iskra 1. januar 2002

ЈЕДНА ЉОТИЋЕВА ПОСЕТА ЗАВОДУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ У периоду окупације о безбедности Димитрија Љотића су се старали омладинци ЈНП Збора, обично тек изашли из гимназијских клупа. Двојица таквих који су најдуже провели на тој дужности били су Стеван Ћурувија и Владан Вујовић. Владан, који је недавно умро, је у неколико наврата писао о својим доживљајима на тој дужности. Сад се огласио и Стеван Ћурувија са неколико својих аутентичних сећања, која ће Искра повремено објављивати.

пратила предавање и гледала у Димитрија Љотића. Ми из пратње смо били позади свих питомаца, па смо могли да пратимо шта се дешава. Пола сата у предавању скоро сви питомци су гледали на бину, а мало касније чуо се све чешће и аплауз. На крају предавања су сви питомци и питомице устали и поздравили Љотића дугим и бурним аплаузом. Љотић је сишао са бине и помешао се са слушаоцима који су му постављали разна питања.

Било је то 1943. године, негде у лето, кренули смо из Београда колима: Димитрије Љотић, Владан и ја за Смедерево. Ту смо се задржали само један дан, а у међувремену стигао је и Милорад Мојић, генерални секретар Ј.Н. Покрета "ЗБОР”, па смо сви заједно кренули колима за Смедеревску Паланку. Ја сам седео поред возача, а позади су били Димитрије Љотић, Мојић и Владан. На путу нисмо имали никакве сметње и сретно стигосмо у Паланку. Ту смо свратили код Витомира Перића угледаног члана Збора и познатог паланачког трговца. Владан и ја смо остали напољу у башти док су њих тројица водили разговор.

Тако је то трајало до пола ноћи и када смо пошли на спавање, Љотић је изразио жељу да питомци чувају бараку у којој ће он да спава. Пратњи то није било баш по вољи. Али, знајући да Димитрије Љотић воли да нас изненади, ми смо раније поручили да нам дођу пет добровољаца у цивилу из Београда и то само са ручним оружјем. На пет шест питомаца који су били одређени да чувају стражу поставили смо једног добровољца (у цивилу). Био је то Небојша Кјурина из Београда. Питомце је интересовало како се рукује са машин пиштољем и Небојша, против свих правила, почео је да им објашњава шта је шта и нехотице опали један метак.

*

* *

Када се разговор завршио, Љотић рече да ће Мојић остати код Перића, а нас тројица идемо у Завод. Од Перићеве куће до жељезничке пруге има око двеста метара и кад смо до ње стигли Љотић рече: „Вас двојица останите овде, а ја идем сам у Завод...” Кад је Љотић ушао у Завод, Владан и ја полако кренемо за њим, па и ми се нађосмо у логору. Љотића су сачекали управници логора Милован и Драгојла Поповић са неколико васпитача. Док је Љотић водио разговор са управницима, Владан и ја се помешасмо са питомцима, јер смо међу њима имали познанике. Обојица смо били у добровољачкој униформи и имали машинске пиштоље. Сам логор је био на равници и преко пута бившег аеродрома у коме је била пилотска школа где сам и ја био један од питомаца 1940. године. Зграде у логору су бараке и подељене на женски и мушки део. Обезбеђење споља и унутра је имала Српска државна стража, а међу њима је био пилотнаставник, наредник водник звани „Бугарче”. (Правог његовог имена се не сећам). Он ме је препознао као и ја њега. Лепо смо се поздравили и питали, ја за наставнике, а он за питомце. Кад је пао мрак „Бугарче” ме позове мало у страну и рече: „Четници знају да је Димитрије Љотић ту и прете да ће ноћас напасти логор”. Он није сигуран да ће се то десити, али сматра за своју дужност да нам то саопшти. Ја сам одмах позвао Крагујевац, где је био штаб тадашњег II батаљона СДК и замолио да хитно пошаљу једну чету која би извршила обезбеђење логора споља. Они су држали позиције на неколико стотина метара око логора тако да их нико из логора није могао приметити. Око осам часова навече почело је предавање. Сала је била у мраку, бина је била осветљена, а управник Поповић је представио Димитрија Љотића. Није било никаквог пљескања. Тема је била: „Има ли идеологија за коју вреди жртвовати се и умрети?” У почетку самог предавања 90 одсто питомаца и питомица су гледали у земљу. После петнаест минута у предавању, једна половина питомаца је већ пажљиво

Димитрије Љотић устане и изађе напоље и види цивила са машин пиштољем приђе, одузме му га и упита: „Косити”? Аонће: „Ја сам добровољац Небојша Кјурина из Штаба Корпуса”. -Љотић: „Од куда ти овде?” - „Мене су из Штаба Корпуса послали”, одговори Кјурина . - „Иди на спавање!” и са одузетим пиштољем Љотић оде у своју собу да настави са спавањем. Наравно, сутра дан ујутро били смо изгрђени од стране Димитрија Љотића. Сутрадан око 10 ујутро дође у Завод и Милорад Мојић који нам рече да је код Вите Перића стигла вест да су четници убили једног сељака у оближњем селу и да не дају да се сахрани, јер је био припадник „Збора”. Он је предложио да Владан и ја заједно са њим одемо у село и да видимо шта се то дешава. Седнемо у кола и дођемо до почетка села (име села се не сећам). Ту Мојић нареди шоферу да заустави кола и да нас ту чека док се ми не вратимо. Мојић је био у униформи мајора СДК и имао је златног Обилића на грудима. (За оне који га нису познавали морам да ra опишем). Био је јако висок, више од два метра, атлетски грађен, врло корпулентан, а поред тога врло симпатичног изгледа. Кренемо у село путем, овако: мајор Мојић средином пута, Владан са једне стране кућа, а ја са друге. Нас двојица смо имали машинске пиштоље. У пола села видели смо гомилу света пред једном кућом. Кад смо пришли на двеста метара тек су нас онда четници приметили. Од једном настаде трка - куд који мили моји. У кући остаде само родбина и неколико пријатеља. Мојић изјави саучешће и предложи да опело почне, затим одосмо на гробље где је у миру завршена сахрана. По повратку испричасмо Љотићу шта је било. Он је познавао тог сељака, а ја сам му заборавио име. После поздрава са свима, управницима, васпитачима и питомцима који су нас најсрдачније испратили, седосмо у кола и кренусмо за Смедерево. Сретно смо стигли без икаквих успутних незгода. Стеван Ћурувија

Iskra 1. januar 2002

27

У СПОМЕН РОЖЕА ЖИЛАРДОА Посинка Окружног начелника Драгомира Лукића У уторак 13. новембра 2001. године преминуо је у Тулону, Француска, после краће болести у својој 86. години Роже Жилардо, посинак пуковника и Окружног начелника Округа ваљевског Драгомира Лукића. Чудесан је животни пут Рожеа Жилардоа. Рођен је 1915. године у Бизерти (Тунис). Отац му је био француски официр и погинуо је исте године када се Роже родио. Мајка Франсоаз му је била болничарка у Бизерти, где 1916. године почињу долазити на лечење после искрцавања на Крфу, рањени и болесни српски официри и војници. Међу њима долази на лечење и рањени млади потпоручник Драгомир Лукић. У болници долази до љубави између младе француске удовице и српског официра. Та љубав је крунисана браком и 1918. године Лукић доводи младу, која је прешла у православље и добила име Јелена-Олга, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. С њима је и Роже, кога Лукић посињује. Као жандармериски официр Лукић највише службује у Београду и у Скопљу. По пензионисању настањује се с породицом у Ваљеву с обзиром да је био родом из ваљевског краја. У међувремену породица је била увећана кћерком Вером и сином Александром, који је добио надимак „Аца Кињон". Деца уче школу у Ваљеву. Роже завршава гимназију с великом матуром, после чега га Французи као свога држављанина позивају 1937. године на одслужење војног рока. Роже одлази у војску, па га и рат 1940. године затиче као војника. Кад је Француска капитулирала, Роже је био заробљен од Немаца и радио је на селу близу Дрездена. Једне године се разболи и пошаљу га код лекара који је био надлежан и за Србе, Енглезе и Французе заробљенике. Када је ушао у ординацију, а оно Србин лекар и то Ваљевац др Милан Станишић, брат оних чувених Ваљеваца Миломира и Бранислава. Настане грљење и љубљење. После је Роже од својих пакета увек одвајао за Ваљевце. Када се рат завршио, Роже је редовно два пута годишње долазио у Ваљево, где је Лукићева кћерка Вера имала породицу. Усвојио је Верину кћерку Јасмину, а њену децу школовао у Француској. Мајка му је преминула у Тулону, где је сахрањена. Једне године и сестра Вера му је преминула на аеродому у Паризу, кад му је била у посети. И ове године је био у Ваљеву за Св. Ђорђа и као да је предосећао крај, изљубио се са свима својим школским друговима. Говорио је чистим српским језиком као прави Ваљевац и увек писао ћирилицом, а знао је напамет „Бој на Косову” и стихове из „Горског вијенца”. Био је велики пријатељ са Ивом Трипковићем у Паризу и нашао се при руци Ивиној удовици приликом сахране када је Ива пролетос преминуо. Роже је волео Ваљево и Србију, рекло би се више него Француску. Увек је са дивљењем говорио о Ваљеву и Ваљевцима. Нека му је вечна слава и хвала!

Бора М. Карапанџић

28

РАК: NARAVNO DA VRŠIMO PRITISAK. Šef delegacije Evropskog parlamenta koja je u poseti Jugoslaviji Doris Pak ponovo je upozorila zvanični Beograd da je njegova obaveza da saradjuje sa sudom za ratne zločine u Hagu. Ona se u utorak sastala s jugoslovenskim predsednikom Vojislavom Koštunicom i predsednicima dva Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine Predragom Bulatovićem i Ristom Trajkovićem. Pak koja je u ponedeljak posebno pozvala vlasti da izruče “vukovarsku trojku”, priznala je da su ovdašnje vlasti pod pritiskom da saradjuju s Tribunalom. ,,Mi se veoma nadamo da će Zakon o saradnji s haškim sudom vrlo brzo biti usvojen, ali bih rekla da i bez toga postoji pravna obaveza, jer je SRJ pristala da saradjuje. Ali, postoji i moralna obaveza svih vas, koja treba da bude ispunjena... Naravno da vršimo pritisak, kao i na druge zemlje, i nema te države koja će izbeći pritisak kako bi učinila ono što mora... Mi Jugoslaviju pomažemo novcem naših poreskih obveznika, a oni imaju pravo da... pitaju kako se ponaša vaša zemlja i da li joj treba pomoći. (B92, 4.12.2001. ).

“NEĆU DOZVOLITI DA NIJEDAN POLICAJAC ODGOVARA ZA NEŠTO ŠTO JE URADIO PO MOM NAREĐENJU”rekao je juče načelnik Beogradskog SUP-a, generalmajor Buško Buha, komentarišući spisak navodno osumnjičenih od Haškog tribunala za ratne zločina na Kosovu, koji je nedavno objavljen u nedeljniku “Reporter” i listu “Blic”. Odgovoran sam za sve što su radili moji policajci. Na Kosovo niko nije išao iz zabave. Tamo smo se borili protiv šiptarskih terorista i ako me neko pozove na razgovor, reći ću sve što znam - rekao je Buha. Odgovarajući na pitanje da li je na Kosovu bilo krivičnih dela policajaca, načelnik SUP-a je rekao da su sva dela ubistava, silovanja i krađ a, a koja su poznata policiji, već u postupku. Buha je naveo da postoje operativna saznanja o postojanju tajne organizacije “Odbrana za Hag”, čija je navodna namera da sruše Vladu. Prema njegovim rečima, to rade “Ijudi iz senke”. Policija međ utim ne raspolaže konkretnim dokazima o postojanju ove organizacije. (B92, 3.12.2001. ).

PREDSEDNIK ŠIRAK SE ZALAŽE ZA OBNOVU JUGOSLOVENSKE FEDERACIJE. Na Filološkom fakultetu, predsednik Francuske održao je predavanje pred brojnim predstavnicima domaćeg političkog, kulturnog i javnog života. On je rekao da bi bilo anahrono da jugoistok Evrope prolazi kroz “proces raspadanja” u trenutku kada se na tom kontinentu ubrzava proces integracije i kada u njoj jača solidarnost. “Želeo bih da se ova poruka primi i da bude u potpunosti shvaćena na Kosovu i Crnoj Gori.

Secesionistička politika ne vodi rešenju, okretanje leđa drugome proizvodi logiku sukoba”, rekao je Širak. “Ja sam čvrsto uveren, i rekao sam to predsedniku Koštunici prilikom našeg prvog susreta, da obnova jugoslovenske federacije uz poštovanje njenog integriteta predstavlja najbolje rešenje ne samo za stabilnost celog ovog regiona nego i za razvoj skladnih odnosa između različitih delova jugoslovenskog društva”, istakao je predsednik Francuske. J. Mitić.

(Glas javnosti, 7.12.2001.).

SOLANA U BEOGRADU I PODGORICI. Predstavnik Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana ponovo će sledeće nedelje posetiti Beograd i Podgoricu. Solana je po završetku zasedanja šefova diplomatije EU u Briselu rekao da nastavlja napore u olakšavanju dijaloga Srbije i Crne Gore za rešavanje “ustavne krize”, za čiji je rasplet usaglašen rok do kraja januara. On je objasnio da je važno da odnosi u Federaciji budu rešeni do tog roka zato što će u martu u Beogradu biti odr žan “važan sastanak” jugoslovenske vlade i Medjunarodnog monetarnog fonda, a vlasti u Beogradu bi, u tom slučaju, bile “u boljem položaju”.

(B92, 11.12.2001.).

IZETBEGOVIĆEVO BEKSTVO BUDALAŠTINA. Beriz Belkić, bošnjački član Predsedništva BiH, izjavio je danas da smatra “običnim budalaštinama glasine” da se Alija Izetbegović sklonio iz zemlje i da traži utočište u nekoj od islamskih zemalja, gde će biti nedostupan snagama Sfora u BiH. (Tanjug, 5.12.2001 ).

Iskra 1. januar 2002

† JOBAH-ЈОВИЦА ТОМИЋ У четвртак 18. октобра 2001. године преминуо је у Аликвипи, Пенсилванија у својој 71. години Јован - Јовица Томић, син покојног проте Властимира Томића, дугогодишњег пароха цркве Св. Илије у Аликвипи. Јован је рођен 9. новембра 1929. године у Крагујевцу као трећи син проте Властимира и протинице Поле Томић. Пре њега рођени су Милош-Миша и Мирослав. Миша је са другим предатим припадницима II пука СДК стрељан у Кочевљу, а Мирослав је преминуо у Аликвипи 1980. године. Јовица је основну школу и ниже разреде гимназије завршио у Крагујевцу, да би у избегличком логору у Еболију завршио гимназију „Краља Патра II”. Пред улазак Стаљинове Црвене армије у Србију у јесен 1944. године Јовица се са мајком и добровољачким породицама повлачи у Словенију, где је у варошици Планина био породични логор. Прота Власта био је цело време окупације у заробљеничком логору у Немачкој, јер је са својом јединицом био заробљен као војни свештеник. У заробљеништву ће остати све до краја рата. Када су савезници у пролеће 1945. године предали Краљевину Југославију Јосипу Брозу - Титу и његовим партизанима, добровољци су се са словеначким и српским националним снагама повукли једним делом у Италију, а другим у Аустрију. У јединицама које су прешле у Италију биле су и добровољачке породице, а међу њима и протиница Пола са синовима Мирославом и Јованом. Онај део добровољаца који је био прешао у Аустрију био је на превару од Енглеза предат партизанима, који су их побили у Кочевљу маја-јуна 1945. године. Међу њима је био у најстарији од браће Милош. У логору у Еболију породици се из заробљеништва прикључио и прота Власта, који је служио са осталим свештеницима у логору. Из Еболија су националне снаге биле пребачене у Немачку, па међу њима и породице. Убрзо из Немачке прота Власта са целом породицом одлази у Америку 1948. године, где је био постављен за свештеника у Омахи, Небраска. Ту није остао дуго, јер је био премештен за свештеника цркве Св. Илије у Аликвипи, где је остао до свога упокојења. Пошто је Аликвипа близу Питсбурга, то је Јовица најпре на Питсбуршком универзитету дипломирао из страних језика, добивши „Мастер дигри”. Међутим, није се тим задовољио, па је на Карнеги Мелон универзитету завршио архитектуру. Потом се сасвим посветио архитектури. Пројектовао је Српску православну цркву Св. Тројице у Питсбургу и српски дом, па капелу на Српском гробљу Хопвел Тауншипу и друге. Добио је 1972. године награду за архитектуру. У Аликвипи се Јован оженио са Бети Макроглу, девојком грчког порекла. У браку нису имали деце. Јован је био врло активан у српским националним организацијама, а нарочито у црквеној општини, хору „Св. Илија” и Српском народном савезу. Сахрана покојног Јовице је обављена је у суботу 20. октобра. У цркви Св. Илије служили су заупокојену литургију Источно-амерички владика др Митрофан, месни парох прота Стеван Степанов, прота Василије Соколовић, пензионисани парох из Кливланда и грчки свештеник из Аликвипе. У цркви су се дирљивим говорима опростили Владика и прота Степанов, који су

Iskra 1. januar 2002

нагласили велику покојникову љубав и оданост Српској православној цркви и српском народу, одавши му признање за све што је учинио. Изражавамо дубоко саучешће супрузи Бети, снаји Стели, братаници Александри и њеној кћерки Наташи, сестри од тетке Вери Живојиновић у Аустралији и осталој родбини, а узносимо топле молитве Свевишњем да у Своје царство прими праведну душу покојног нам друга и брата Јована Томића, коме нека је хвала за сва доброчинства (давао је издашне прилоге за цркву и сиромашне, нарочито саоећајући болове Срба у Крајини, Босни, на Косову и Метохији) која је учинио. Нема му је вечна слава и хвала! Бора М. Карапанџић

ДОС ГУБИ ПОДРШКУ НАРОДА Народ је овде презадовољан са учињеним „променама”. Уосталом Боже мој, приближавамо се ми „демократском” Западу дабоме само по ценама! Битно није, али су нам плате на нивоу најзаосталијих афричких земаља! И где год се окренете, свуда пропаст предузећа, масовна отпуштања радника. Завладала уз то једна општа апатија и резигнираност. Како се овде преживљава? Па то већ улази у домен Риплијевог „Веровали или не”? Досманлије ударише такав намет на народ, да би се од тога и Османлије постиделе! Нови избори, а дубоко сам убеђен у то, биће уједно и крај диктатуре Досманлија. Прошле недеље су расписали локалне изборе у 18 општина широм осакаћене Србије и Војводине. Одзив бирача бејаше управо поразан. Изађе свега око 50% бирачког тела и Досмалије, које изађоше у две колоне, ДСС и ДОС (самостално), као и СПС су „презадовољни” са резултатима избора. Наиме, свака од те три... формације доби по 20% гласова од бирачког тела!. Само изгубише из вида, да бирачко тело чине сви уписани бирачи. У том случају, значи сваки од њих добио је чак по 10% бирачког тела! Због свега тога прича се, да је у Београду међу Досманлијама завладала права паника. (Из наше преписке, почетак новембра 2001.) АКО ZA PARTNERA IMATE NEKOGA KO NE POŠTUJE DOGOVORE, ONDA TO VIŠE NIJE KOALICIONI PARTNER - kaže Đinđić. Vlada Srbije dogovorila s DSS-om, da se u Skupštini usvoji zakon o radu, ali da Koštuničina stranka to nije ispoštovala. Bio je to čvrst dogovor. Da smo znali da DSS neće glasati za zakon o radu, dogovarali bismo s nekim drugim koalicionim partnerom. Međutim, ova stranke ne samo da je izneverila naš dogovor, već je glasala u načelu protiv tog zakona. To znači da DSS nije želela nikakvu doradu zakona, već totalno neizglasavanje. Kada je usvojen, pojavio se montirani film, u kome pomoćnica ministra glasa tuđ om karticom.

To je krivično delo, po kome se vidi da DSS pokušava na sve načine da ospori glasanje. Ovakvo stanje potpuno je neodrživo - rekao je premijer. (Vesti , 6.12.2001.).

29

† ЖАРКО - ЛАЛЕ ГАКОВИЋ У Оснабрику, Немачка, умро је 20. новембра 2001. године Жарко - Лале Гаковић. Лале је син бившег добровољца покојног Гојка Гаковића и Милице-Цице ГаковићБоначић, а пасторак покојног Давора - Филета Боначића, командира чете у 1. батаљону Првог пука СДК. Сахрањен је 26. новембра на Српском гробљу у Оснабрику. На опелу у цркви Светог Ђорђа од Лалета се опростио месни парох о. Маринко Рајак и између осталога рекао: „У име Оца и Сина и Св. Духа. Обратисмо се Господу молитвом да помилује и упокоји душу Жарка Гаковића-Лалета, како смо га од милоште звали, који склопи књигу овоземаљског живота у 54. години. Са тугом у срцу примили смо вест о његовом упокојењу. Ожалошћени пред непомичном особом ми оживљујемо поједине моменте из његовог живота и старамо се да схватимо шта је она била за нас и шта смо његовом смрћу изгубили. Рођен је 29. јула 1947. године у Дипхолцу где је и крштен у православној вери 28. фебруара 1948. године. Имао је само шест месеци када му се упокојио отац Гојко кога је покосила опака болест. Прве три године основне школе завршава у Лингену, а остатак исте у Оснабрику, где се цела породица трајно настанила. Потом завршава занат за аутомеханичара, али не нашавши посао у тој струци запошљава се у Карману где почиње посебо поглавље његовог живота. Ту се обучио обради намештаја и тај посао обавља у истом предузећу до пензије. Посебно се истакао у пружању помоћи нашим људима који су у то време долазили на привремени рад у Немачку, а они му то нису заборавили. Посебно га погађа смрт очуха Давора Боначића у марту 1976. године, кога је оцем звао, јер правога оца није упамтио. Године 1988. нападају га један за другим, два инфаркта, а после неколих година и трећи. Задњу деценију свога живота провео је у борби протв болести која га је снашла и под надзором лекара. Лале је својом ведрином и урођеним оптимизмом, а то му је била карактеристична особина, прилазио свима којима је била потребна утеха и помоћ. Неколико пута је посетио своју Отаџбину, донео лепе утиске и много се радовао због тога. Са радошћу могу да изнесем овде пред вас да је волео своју Цркву, заједно са мајком и браћом још као мали, дуго година бринуо о Капели у Ан дер Нетехајде, градњи ове цркве Светог Ђорђа у Оснабрику веома се радовао те у Црквеном хору редовно певао. Много више од других бринуо је о чистоћи нашег гробља, увек спреман на послушност свештенику, а изнад свега се радовао градњи Црквеног дома. А тек његова љубав према фолклору која се посебно исказивала кроз рад у незаборавној фолклорној групи „ОРО” под урпавом такође незаборавног брата Крсте Тодоровића, чије су заслуга за рад Свете цркве и данас видљиве. У наведеној фолклорној групи Лале је све са

задовољством радио. Не само добро играо, него и ношње сашивао и везао, бринуо о инвентару групе, јер је то био, како је често говорио, саставни део његовог живота. Добро срце Лалетово престало је да куца изненада и негде око поднева у уторак 20. новембра предао је своју душу Господу. Мислили смо да ће још дуго живети, али га је Бог позвао себи. Његова изненадна смрт највише је погодила и ожалостила мајку Милицу која ће једину утеху наћи у својој вери у Христа Васкрслог, у којој је живео и њен син. Том и таквом вером нека се теше и његова браћа Миодраг, Милан, Ненад, Дарко и остали сродници и пријатељи. Јер за нас хришћане вера у Господа је права и једина утеха у патњи и болу, а нарочито у тешким моментима растанка од милих и блиских особа. Нека би Господ наградио његова добра дела, његове осећаје за помоћ немоћнима, његово милосрђе, његову љубав према вери и Цркви, његово поштовање према старијима. Нека му је вечан помен међу свима нама који га данас испраћамо, а њему Бог души да прости!.” Лалета је испратило мноштво света, бивших добровољаца, припадника Равногорског покрета, гостујућих радника, чланова фолклорне групе „Ора" којој је Лале припадао, представници Европске фолклорне заједнице из Бикебурга у којој је Лале био члан од 1963. године. Сви чанови Европске фолклорне заједнице били су у народним ношњама. На сахрани се од покојног Лалета у име фолклорне групе „Ора”опростила Бранкица Белопетровић - Животић, пригодним сећањем на заједничке наступе и допринос групи овог ведрог и вредног фолклористе. Нашем драгом Лалету слава и хвала; вечан му покој у Господу, а његовој мајци, Милици - Цици, браћи и осталој породици наше искрено саучешће! Другови и другарице, Немачка

30

Iskra l.januar2002

Прилози „Искри” Свим друговима и њиховим породицама желимо сретне и благословене празнике Божић и Нову Годину уз поздраве: Христос се роди! и Срећна Нова Година! Милан Ђорђевић са супругом Урсулом - Немачка ДМ 100

Поколон Искри

Димитрије Љотић Цветко Мирјанић Нада Радивојевић Н. Н.

$ 20 $ 20 £4 £4

Нека милостиви Господ подари покој души нашем драгом оцу, деди и прадеди и мом драгом супругу Драгољубу Јовановићу - „Сељи". У исто време се захваљујемо његовим ратним друговима и пријатељима који су дали прилоге Искри за успомену и сећање на њега Борка Јовановић са породицом К$100

У разум се!

Сети ce Господе у Царству Твоме Твога слуге оца проте Љубисава Ђурића и слугу Твојих Небојше Мандића и Душана Играчева и подари им вечни покој. Подари Господе и покој души Небојше Крстића, уредника „Образа”, који је погинуо у аутомобилској несрећи. Амин! Свима нашим друговима и ударницима добро здравље и миран живот! Милан Дарда са породицом ФФ100

Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала!

Нека Господ Лазовића Воја Ананић

БОГ се dpaiu на Србе разљуши за њихова смртна сагрешења!

подари

покој

души

Жике К$ 20

Нека Господ подари покој душа Жике Лазовића и Срећка и Ирене Александрић Миодраг Бркић К$ 30 Нека Господ подари покој души Параскеве супруге друга Јефте Вучинића Даница ПавлицаК$ Нека милостиви Господ подари покој души Драгољуба Јовановића - „Сеље” Васо КошевићК$ Милица Лукић £10

Нека Господ подари покој души и као знак сећања на драге другове Гару Тодоровића и Боду Стојковића Аца Спасојевић $ 50

Нека Господ подари покој Петровића КрисТирнанић

Мојој драгој супрузи Даринки нека Господ подари вечни мир Стане Закрајшек $ 100

Поводом десетогодишњице смрти протеставрофора Милана Стојановића Петар Танкосић К$ 50

души Ранка К$ 20

Нека милостиви Господ подари покој души Теодоре-Доре Пољак Миле РадосављевићА$ 100 Са молбом Господу да подари здравље и дуг живот мом једином брату Милану Стефановићу Нунету и његовој породици сестра Дана са супругом £ 10

„ISKRA” Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

T^peset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama.

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra l.januar 2002

Пас свакоји своје бреме носи; Нове нужде рађу нове силе!

Нека Господ подари покој душа преминулих Жике Лазовића, Луње Лазаревића, Мила Печенковића и Даринке Закрајшек Гордана Влаховић К$ 20

Поводом шесдесетогодишњице оснивања Српских добровољаца и за успомену и покој душа погинулих и умрлих другова и другарица у Отаџбини и широм света. Вечна им памјат! Зоран и Annette Миљковић $ 50

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Поколења дјела суде Што је чије дају свјема!

За успомену на три брата, три добра друга, синове проте Власте Томића: Милоша, Мирослава и Јована Аца Богојевић £10 Нека милостиви Господ подари покој душа Жике Лазића и Драгољуба Јовановића - „Сеље” Јеврем Мркоњић К$ 50 За успомену и покој душе супруге драгог нам друга Станка, племените госпође Даринке Закрајшек и недавно преминулог друга Јове Томића Марко и Радмила Сунара $ 30 Свим друговима и другарицама честитају светле празнике Христовог рођења и Нову Годину уз пуно поздрава Миленко и Ана Поповић $ 25 Друговима и другарицама срећну и благословену Нову 2002. годину желе Зоран и Annette Миљковић $ 50 Свим својим друговима и другарицама честита светле празнике Хрисовог рождества и Нове Године уз пуно топлих поздрава Андра Мандић $ 25

Великаши ироклеше им душе, на комате раздробише царство!

П. П. Његош ЗАХВАЛНИЦА Поводом прославе шездесетогодишњице оснивања Српских добровољаца, одржане 6. октобра 2001. године у Милвоки, желимо да се захвалимо свим друговима и другарицама који су дали новчане прилоге и свима који су помогли око спремања прославе. Чист приход је послат спомен цркви у Чачку $ 1,400 и храму Светог Саве на Врачару $ 500.

Приређивачки одбор

ЕВРО ПРЕТПЛАТНИЦИМА ИСКРЕ За Немачку, Француску и остале земље Европске уније које су усвојиле ЕВРО валуту годишња претплата (обичном поштом) на Искру износи 26 ЕВРО. Умољавају се читаоци из ЕВРОземаља који се на Искру претплаћују преко Администрације Искре да то чине искључиво у ЕВРО-валути, односно ЕВРО-чеком. Администрација Искре

АПЕЛ И ЗАХВАЛН0СТ ПРЕТПЛАТНИЦИМА Молимо све оне који још нису измирили своје претплате да то учине што пре, како би „Искра” могла да изврши своје обавезе које нису мале. Специјално се захваљујемо свима онима који нам поред претплате шаљу и добровољне прилоге.

Администрација „Искре”

При самом закључењу овог броја Искре стиже нам вест да је у Нортхамптону, Средња Енглеска, преминуо у уторак, 18.12.2001. г., наш друг добровољац Богдан Никић. Опширније у идућем броју. Уредништво

31

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ” САВЕ ЈАНКОВИЋА Романом „На прелому” Сава Јанковић се прославио међу љубитељима српске књижевности широм света. Разлога за успех његовог четворотомног првенца било је више, а свакако су битна два: показао је и доказао да истина о трагичном добу Другог светског рата није била још целовито сагледана ни у књижевним ни у историјским делима; и да такву истину може да пружи, или да је бар дочара, не толико писац без мржње колико писац надахнут хришћанском вером и љубављу. И сам национални борац из грађанског рата, добровољац и, из најдубљих моралних и патриотских убеђења, присталица Димитрија Љотића и Милана Недића, Сава Јанковић је пуцао на непријатеље када је требало војевати. Али када је требало да о искуству ратовања сведочи као писац, пером се није служио као мачем нити је писањем поравнавао рачуне из прохујалих битака. Мада је, када је заћутало оружје, морао да напусти родну груду и крене, као расељено лице, путем без повратка, он се није осећао пораженим. И зато није ни имао потребу за осветом. Није се кајао због својих уверења и поступака, па је зато могао и да прашта. Писао је да би оплакао своје мртве и њихове сени сачувао од заборава. Али како ни он нити његови истомишљеници и саборци на историјским преломима и ратним поприштима нису били без супарника, покушао је да оживи и њихове ликове. Треба бити светац, а не писац, да би се непријатељ могао волети. Али се не може бити писац без разумевања за душе чак и оних за које мислимо да су изгубили душу или који у душу нису веровали. У потрази за протеклим временом Јанковић је у четири тома романа „На прелому” трагао и за несталим и за изгубљеним душама. Да није веровао да их може наћи и призвати у своје романескно позорје, не би се ни одлучио да се после пола века враћа у онај људски пакао из којег се срећом спасао.

је у биће супротног пола.

А како је изгледао тај пут спасења читалац може дознати читајући роман „Расељено лице”. У првом тренутку чинило се да су хиљаде бивших ратника само из једне одаје пакла прешле у другу. Сава Јанковић није писац који би написао - пакао то су други. Ако ђаволи нису били непријатељи с пушком, нису то ни чувари логора. Сава Јанковић је писац који зна да је пакао, баш као што су и логорске жице, у нама самима. Или - и у нама самима. И зато што су у нама, можемо их се ослободити. Да грех није наш, спасења нам не би било. А расејано лице је спасено лице када расејање превазиђе у себи.

И у овом роману, као и у претходном, ликови Саве Јанковића, или њихове душе, стичу своја права лица, ма како иначе ратом или расејањем постала полустварна, када их озари духовни, душевни или телесни трепет љубави. А. Петров

А како опстати на туђој земљи? Како стајати кад стопало не осећа тло под собом? Та осећања човека изгнаника са родне груде, а уз то и логораша, дочарава својим новим романом Сава Јанковић. Срећом, порука је и овог романа, да нема зида без врата, нити браве без кључа. Вера је нада. Знају то Христом надахнути ликови и овог романа. А нада је љубав. Вера у Христа је и вера у човека, у ближњег, ма како је он грешан, као и ми сами, мање или више могао или морао да буде. Тако и љубав према Спаситељу надахњује и љубав према ближњем. У једном свом виду она се отеловљу-

Дучић је писао да без непријатеља не можемо да сазнамо истину о себи. Баш као да је непријатељ наш двојник. И зато неопходан за наш опстанак. У томе је Јанковић следбеник Дучића као писац ратних сукоба. Али када је реч о односу између ликова супротног пола, Јанковић напушта Дучића. За њега љубав није фикција него човекова најдубља стварност. Лишен те стварности човек је расејано лице без њему најприсније наде на спас.

(Американски Србобран, 21.11.2001.)