РАЗМИШЉАЊА О БОЖИЋУ СПАСИТЕЉ И „СПАСИТЕЉИ” Како је мудро Црква Христова поступила установивши „Литургичку годину”, у којој верници у молитвеном искуству преживљавају централни свемирни догађај - оваплоћење Богочовека, нашег Спаситеља Исуса Христа! Замислимо да она није тако поступила, те да нема Божића, ни Ускрса, као ни Великог Петка, ни празника Вазнесења, ни Силаска Духа Светога итд. Живот 6и текао у својој монотонији, са свима радостима прекривеним страхом смрти, као и са свима жалостима лишеним сваке наде. Или, мислите, људи би читали о Христу? Колики број их данас чита? Колики број зна да чита? Колики је број оних, који би читали али им је књига недоступна? А најважније: колики је број оних који би читали и разумели, били „коснути у срце” и питали (кога?): „Браћо, шта да чинимо”? (Види Дела Апостолска 2:37). Овако: и неверни морају да чују о Христу бар у време овог свемирног хришћанског празника. БЕЗ ХРИСТА НЕМА ОПТИМИЗМА У човеку је дубоко усађена чежња за Спаситељем. Зашто? Погледајмо историју човечанства. Још учени Питагора, пет векова пре Христа рече, да је природно да дете чим се роди „Прво испуни плачем место свог рођења, како и доликује оном који има кроз толика зла проћи”. Диктатуре, ратови, глад, болести, неправда, криминал, уз вечито присутни страх од свега тога, све до смрти - то је судбина човека на земљи! Отуда ништа разумљивије од чињенице, да је чежња за неким ко може спасти човека и избавити га од предикамента у коме се налази! Без извесног уверења да човек није сам у свету; да не само има Бога, већ да Бог мари за човека, људски род је беднији од животиње, јер има свест и моћ мишљења. Слика је веома мрачна, заиста, и где је вера човекова безбожје нема места никаквом оптимизму. Велики математичар и генијални проналазач 17. века, Блез Паскал, у својим „Мислима” (Апологија Хришћанства) овако представља стање човека остављеног самоме себи: „Замислимо известан број људи у ланцима, и сви осуђени на смрт. Док једни бивају убијани сваки дан, на очиглед осталих који још остају гледајући у судбини својих другова своју личну судбину, они са тугом погледају један у другога лишени сваке наде. То је слика ситуације човекове”. У једној другој параболи исти велики мислилац сматра да је највећи апсурд у свету човек који не мисли; или, управо, употребљава своју највишу способност, моћ мишљења, мислећи, не о својој судбини, достојанству, односу према свету и Богу, већ о „игрању, свирању у флауту, певању, писању стихова, о трчању на игралишту, о тучи, како да постане краљ, итд., не мислећи шта значи бити краљ а шта бити човек."
„БОЛЕСНИ ТРЕБАЈУ ЛЕКАРА” Но, човекова трагедија која се огледа у његовим околностима јесте разумљив резултат његове грешне, пале природе. Сазнање о себи, шта човек јесте и шта би морао бити јесте извор перманентне буре унутар духа његова. Ова унутарња тегоба која распиње човека, између фактичног и нормативног, изражена је у прехришћанско време у латинској пословици: „Увиђам шта је добро и сагласан сам с њиме, али (ипак)
држим се онога што је зло”. (Video meliora, proboque: deteriora sequor).
Ову трагичну двојност човекове личности изражава најпотпуније свети Апостол Павле у Посланици Хришћанима у Риму:
„Знам да у мени, то јест, у моме телу, добро не обитава; јер хтети - тога има у мени, али чинити добро - тога нема. Јер, не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава. Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон - да је зло у мени. Тако се по унутрашњем човеку радујем Закону Божијем, али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. Бедан сам ја човек; ко ће ме избавити од овога тела смрти? Богу хвала кроз Исуса Христа, Господа нашега”! (Римљанима 7:18 - 24). Историја је забележила многе тобожње „спаситеље” људскога реда који су обећавали избављење од страха, сиромаштва, ропства итд. Неки су то обећавали политичким средствима; неки магичним (мистеријама и „црном мађијом”), неки просветом и специјалним реформама или револуцијама. Разни су и многоимени изми, који су у стара и нова времена на разне начине обећавали спасење роду људском. Но све се показало залудно, и, шта више, по речима Достојевског (у „Злим дусима”): „Почевши са човекољубљем многи су завршили са људождерством”. Ми данас видимо пола света у најцрњем диктаторству, а под кнутом оних који су му обећавали „слободу” кроз разне „народно-ослободилачке” револуције - све у име човекољубља. Земљу, воду и ваздух смо загадили, природна богатства злоупотребили - све нашом науком и технологијом, нашом мудрошћу!
Редакција и администрација „Искре“ честита својим претплатницима и читаоцима радосне празнике Христовог Рођења и Нову 2002. годину.