Iskra1089

Povodom novih pritisaka na SRJ

DOKLE SANKCIJE? Mislili smo naivno da je vreme sankcija - i njenih drugih oblika, kao što je, primerice, njihov „spoljni zid” - odavno prošlo.

Hajde, što smo se tako zavaravali za Miloševićevog vremena, to se može i razumeti. Ali je neshvatljivo da one - naravno, pod drugim imenom - postoje i danas i to za vreme ovog tzv. demokratskog postmiloševićevskog režima. U čemu je stvar?

Uhapsiti Slobu do 1. IV 01.

Ako se sećate, pre otprilike devet meseci, američki ambasador u Beogradu, g. Viliam Montgomeri, predao je vlastima Savezne republike Jugoslavije (SRJ) čitav niz zahteva. Između ostalih da se Milošević mora uhapsiti do 1.4.01. U protivnom, jedan deo još neisplaćene prve tranše (oko $50 miliona) od ukupno $250 miliona koje je Kongres odobrio odmah po Miloševićevom padu (5.10.00), neće biti isplaćen. Đinđićeve vlasti su se pred 1. april dale na posao da ovo Montgomerijevo naređenje dosledno sprovedu u delo. Posle izvesnih natezanja, pucnjave i pregovora, Milošević se našao u zatvoru tačno pred istek roka. Ostaje prilično u magli šta je od obećanih $50 miliona dobijeno, ako uopšte.

Izručiti ga Hagu do Vidovdana Za 29. juni 2001, zakazana je, mislim, u Briselu tzv. „Donatorska konferencija”, na kojoj su bogate zapadne zemlje trebale da se obavežu na novčanu pomoć SRJ u vrednosti od $1,2 milijarde. SAD su odmah naglasile da one neće prisustvovati ovoj konferenciji ukoliko Milošević ne bude izručen Hagu. Bilo je sasvim jasno da od konferencije neće biti ništa ukoliko ove ne prisustvuju.

Da bi, dakle, SAD prisustvovale rečenoj konferenciji, Milošević je tačno na vreme - jedan dan pre roka, na Vidovdan - predat Hagu. Ali, naravno, sve nije išlo glatko jer je Đinđiđeva vlast - da bi se dodvorila Americi - počinila čitav niz ustavnih zločina da bi ovo SAD implicirano naređenje što ropskije obavila. Tako, na primer, pala je Savezna vlada; Đinđićevci u njoj se, pak, nisu dali zbuniti.

Doneli su nelegitimno, jer je vlada bila u ostavci, nekakvu, ustavno sumnjivu, „uredbu” o predaji. Ustavni sud SRJ je odluku o predaji zaustavio dok se ne ispita ustavnost „uredbe”, a Miloševićeva predaja već je bila u toku kad je premijer Srbije, Zoran Đinđić, nakratko obavestio telefonom predsednika SRJ, dr. Koštunicu o predaji, samo nekoliko minuta pre nego što se odvezao u Montgomerijevu rezidenciju da mu raportira da je „naređenje - izvršenje!”. Šta je, pak, od obećanih preko miljardu dolara konkretno dobijeno, ostaje velika tajna. Znaju se, međutim, dve stvari: prvo, lavovski deo obećanih para je otišao na otpis dugova SRJ, što znači da su se pare iz jedne zapadnjačke banke premestile u drugu; i drugo, da ono još malo preostalo nije, bar do jeseni prošle godine,

stiglo do Đinđića, jer je ovaj, u očajanju, tada prilično nediplomatski osudio Zapad kako zbog nedolaska obećanog novca mogu u Srbiji izbiti socijalni nemiri i oboriti njegovu vlast.

Opet smo se prevarili...

Ako smo, međutim, mislili da je, najzad, to bio kraj sankcijama - opet smo se, nažalost, prevarili. Spomenuto je već da je SAD Kongres odobrio $250 miliona neposredno po Miloševićevom svrgnuću s vlasti. Sa prvom tranšom od $125 miliona već smo videli šta se dogodilo. Došlo je najzad vreme i za isplatu drugog dela. Ali, ne lezi vraže, opet SAD vezuju isplatu drugog dela sa ispunjenjem čitavog niza novih zahteva. (Ovo je isporučeno vladi SRJ pre nekoliko nedelja.) Evo nekih najvažnijih momenata iz ovog poslednjeg SAD „ultimatuma” SRJ. Sta sadrži novi „paket” pritisaka Prvo, izručenje Hagu svih optuženih za ratne zločine koji se nalaze na teritoriji SRJ. (Mada formalno nije državljanin SRJ, specijalno se tražilo izručenje gen. Mladića, za koga se u Hagu veruje da živi u njoj.) 2. U direktnoj suprotnosti Dejtonskom ugovoru koji takvu jednu vezu ohrabruje, zahteva se od SRJ da prekine svaki odnos sa Republikom Srpskom (RS). Cilj ovog zahteva jeste da se RS ukine i tako za svagda utopi u Izetbegovićevu „cijelovitu BiH” kome su je SAD obećale u dva maha: prvo, da bi b-h rat otpočeo, obaranjem Lisabonskog sporazuma, upriličeno posredstvom SAD ambasadora Zimermana; i drugo, bili su u toku, početkom 1943, ozbiljni pregovori da se rat okonča, koje je tek inaugurirana Klintonova administracija torpedovala - da bi se rat nastavio! 3. U svim svetskim finasijskim ustanovama (kao što su MMF i Svetska banka), SAD predstavnici se obavezuju da glasaju protiv svih novčanih investicija namenjenih SRJ, sve dok ova ne ispoštuje sve SAD zahteve. 4. Daljnja demokratizacija. Sta se tačno pod ovom stavkom podrazumeva nije sasvim jasno. Međutim, ne treba mnogo mašte, jer to jasno proizilazi iz Đinđiću naklonjenih srpskih medija, da se to odnosi, prvo, na izbacivanje iz vojske šefa generalštaba, gen.

Nebojše Pavkovića i imenovanje na njegovo mesto gen. Ninoslava Krstića, i broj dva, odlučna borba protiv „srpskog nacionalizma”, što praktično znači dati se na posao - razsrbljavanja Srba. (Kad smo već kod toga, interesantna je tu i jedna „slučajnost”: ovi zahtevi SAD-a su usledili nešto posle Đinđićeve posete Vašingtonu, gde je ovaj ocenjen najboljim mogućim ocenama.) 5. Puštanje iz SRJ zatvora svih još zatvorenih Albanaca. (Nijednom rečju nisu spomenuti od strane Albanaca 1500 pobijenih ili utamničenih Srba sa Kosova. A sve se to - da podsetimo - desilo od dolaska KFOR-a tamo.)

Dokle...?

Posle svega, postavlja se ovde jedno vrlo važno pitanja: kad će sankđje protiv SRJ biti ukinute; ili, još bolje, da li će one ikada biti skinute? Kako je ovo pitanje zavisno od nekoliko faktora, treba prvo njih preispitati.

Otkud najnoviji SAD zahtevi?

Kao prvo, kako odnosno odkuda su proizašli ovi najnoviji SAD zahtevi. Kao što je verovatno poznato na svaki zakonski akt koji SAD Kongres donese, ovaj ima pravo da stavi svoj rider (bukvalno: jahač; u suštini: uslovljavanje). Rider najčešće nema nikave veze sa sadržinom zakonskog akta već je to neka vrsta quid pro quo predsedniku: ja tebi omogućujem zakon a ti meni za uzvrat učini nešto. Ovo, dakle, pravo Kongresa nije ništa drugo već vrsta ucene predsednika SAD-a da izvršenje zakona pod „jahačem” zavisi od ispunjavanja njegovih odredbi. Konkretno, Kongres je odmah posle Miloševićevog pada doneo zakon o već spomenutoj pomoći SRJ. Na prvoj tranši, „jahač” je bio da se ona neće isplatiti ako se Milošević ne uhapsi do 1.4.01. Na drugom delu „pomoći” „jahač” su bile gore izneseni zahtevi. Kako sad u Senatu većinu imaju demokrate, demokratski senatori Bajden i Liberman stavili su na isporuku drugog dela pomoći svog „jahača”, a koji u suštini kaže: nema pomoći dok se ne ispune gore navedeni zahtevi. Sad, međutim, treba znati i to da su ova dva senatora, kao još i neki drugi među kojima treba spomenutima sad već bivšeg senatora Dola, bili za vreme ratova u SFRJ najveći pobornici svih antispskih SAD akata i akcija. Za vreme rata u Hrvatskoj, oni su najviše „plakali” za Dubrovnikom i Vukovarom; u b-h ratu oni su javno zahtevali da se Srbima nametnu sankcije a da se Alijina armija, uprkos embargu na uvoz oružja u bivšu SFRJ, što modernijim oružjem naoruža. Već od početka terorističkih akcija tzv. Kosovske oslobodilačke armije, oni su ove terorističke akcije strasno branili a usmeravali Klintonovu administraciju na potajno KOA stvaranje i pomaganje. Glasine kolaju, takođe, da su oni dobijali pare od albanskog, bošnjačkog i hrvatskog lobija.

Za još bolje razumevanje ove problematike, treba se podsetiti da mada je u Vašington došla, na mesto Klintonove, nova Bušova administracija, u Stejt Departmanu još uvek postoji jako i uticajno, pod g-đom Olbrajt odgojeno, antisrpsko jezgro stalnih diplomata. Oni delom već i po birokratskoj inerciji ne mogu da se oslobode svog antisrbizma a, delom, svesni su da, menjajući stav prema Srbima, oni indirektno samooptučuju sebe. Zbog toga, oni i dalje - jer je to najlakše i po njih najbezopasnije - ostaju antisrbi!

Najvažniji faktor Najvažniji faktor, međutim, kad je reč o spoljnoj politici SAD-a, jeste stalnost u njoj. Bez obzira da li je administracija demokratska ili republikanska, spoljna politika uglavnom ostaje ista.

Ovu antisrpsku kampanju je otpočela administracija predsednika Buša, seniora. On je, pre svega, izbacio u javnost ideju Novog svetskog poretka (NSP); on je bio prvi koji je Srbe nazvao parijama (engleski pariah znači društveni otpad) i tako medijama dao „intonaciju” za horsku demonizaciju Srba; njegova administracija, posredstvom ambasadora Zimermana i Igelbergera, otpočela je prljavu rabotu razbijanja SFRJ; ona je uvela i prve sankcije protiv SRJ zbog navodne upletenosti ove u masakru, poznat pod imenom ,,red za hleb”, u Sarajevu. Ništa nije pomoglo što je nešto docnije otkriveno da taj zločin nisu počinili Srbi već ili Muslimani ili CIA, ili oboje zajedno. Tačno tu antisrpsku politiku, sa još dodatnom njoj prikladnom arogantnošću, vodila je g-dja Olbrajt za Klintonovu administraciju. Ova je, najzad, politika

2

rezultirala, bombardovanjem Srbije, u svoj otvoreni antisrbizam. Sa sadašnjim predsednikom Bušom mladjim, situacija se formalno nešto izmenila, ali u suštini - da bi se stalnim „kinjenjem” Srba (a sankcije su jedan oblik kinjenja) prebacio svoj zločin razbijanja SFRJ na njih - politika prema Srbima, po skriptama NSP-a, ostala je ista.

Kraj sankcija? - kad se Srbi razsrbe!

Iz ove malo poduže diskusije proizilazi prilično jasan odgovor na postavljeno pitanje kad će sankcije prema SRJ biti skinute. Razbijanjem SFRJ počinjen je zločin. Jedan od glavnih krivaca za taj žločin su SAD. Pošto su, pak, Srbi vrlo opasan svedok američkih nedela u razbijanju SFRJ, sankcije - da se vratimo na to pitanje - će biti nastavljene, u novim formama naravno, sve dok se u poslednjem Srbinu ne ubije ta svest o američkim zlodelima.

Premijer Srbije, dr. Zoran Đinđić, vrlo je svestan ove američke igre sa sankcijama i, naravno, da bi očuvao svoju vlast, dao se svojski - sa dosta uspeha - na posao razsrbljivanja Srba, jer to je ono što najefikasnije ubija gore pomenutu svest.

Predsednik SRJ, dr. Vojislav Koštunica, ako želi da spreči ovaj konačan zločin nad svojim narodom, treba najhitnije - dvanaesti je čas - da se založi za raspisivanje novih izbora da bi se đinđićevcima osujetila njihova zločinačka nakana. Ukoliko pak to on ne učini, postaje - bojim se - Đinđićev saučesnik.

N. Ljotić ГОРАН СВИЛАНОВИЋ, МИНИСТАР СПОЉНИХ ПОСЛОВА СРЈ, У ЗАГРЕБУ 14.12. 2001.: „Ја бих овде са вама желео да поделим једну своју емоцију. То је искрено жаљење због страдања којима су у протеклих неколико година били изложени држављани Хрватске, Хрвати и Срби, а и држављани Југославије. Топоними у новој хрватској историји као што су Вуковар и друга места оста^е у срцима свих Хрвата. За историчаре је посао да учине корак који води ка помирењу. Желим да вам дам и једно разумевање за Србе у Хрватској и Србе из других делова бивше Југославије. Страх је нешто што људе наводи на највеће злочине, а у њиховом сећању су Јасеновац и друга стратишта и то је оно што их је можда учинило мање људима него што је требало и понекад их наводило на злочине.” * * *

„То је жаљење али није извињење, за Хрвате је мало, а за Србе превише.” Коментар Стевана Никшића, стр. 44-46 (НИН, 20.12.2001.)

IZ SADRŽAJA Pomoć Srbiji od $115 miliona dovedena u sumnju ................................... 4 Srpske enklave i geta po Kosovu i Metohiji .............................................. 5 Pregled događaja ...................................................................................... 9 Anatomija jednog „moralnog” rata ..................................................... 12 Da li je 1. dec. 1918. bio izvor svih zala? .............................................. 15 O odnosima u DOS-u i stanju u Srbiji ................................................. 17 Putopis sa posete Hilandaru i Srbiji ..................................................... 19 Pukovnik Ilija Kukić (2) ...................................................................... 21 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (63) ......................... 26

Искра 1.фебруар 2002

РАТ BUCHANAN PREDSKAZUJE:

SMRT ZAPADA Engleski tekst uvida u knjigu Pat Buchanan-a „Smrt Zapada” našli smo 2. januara 2002. godine na Internet sajtu „G.B.Vuckovic, MD” <gbv@nici,com> koji ga je opet preuzeo od Drudge Report-a 2002 <http://www.drudgereport.com>. Sledi naš prevod ovog engleskog teksta. *

**

Nova godina je tek nekoliko minuta stara a Pat Buchanan već sada dolazi da opomene: Smrt Zapada!

U svojoj krajnje kontroverznoj knjizi, koja će biti zabranjivana, blokirana i spaljivana od mnogih, hrabri Buchanan tvrdi da će SAD do 2050. godine postati nacija Trećeg sveta.

Autor bestselera, voditelj TV programa, predsednički kandidat, novinar-kolumnista predviđa da će Evropa biti preplavljena islamsko-arapsko-afričkom invazijom i mnoge nacije Prvog sveta, uključujući Japan, otpočeće da nestaju sa lica zemlje.

Buchanan je pripremljen i spreman na pogrom medija u vezi knjige SMRT ZAPADA (rangirana br. 492 na časovnoj prodajnoj karti AMAZON u sredu ujutru), spremne za prodaju od strane izdavača DUNNE. Buchanan će potpaliti vatru na NBC programu DANAS ovoga petka, prema izvorima iz ove televizijske mreže.

Ali DRUDGE REPORT može još jednom da vam pruži prvi uvid u ovu knjigu.

Pozivajući se na poslednje studije Ujedinjenih nacija o svetskoj populaciji, Buchanan izjavljuje: - Do 2050. samo 10 odsto svetskog stanovništva biće evropskog porekla. Jedna trećina naroda Evrope biće preko 60, a svaki deseti stanovnik preko 80 godina. Nedobrovoljna eutanazija je već došla u Evropu..

- Od danas do 2050., Azija, Afrika i Latinska Amerika će porasti za tri do četiri milijarde stanovnika - 30 do 40 novih Meksika dok će Evropa izgubiti ekvivalenat celog stanovništva Nemačke, Poljske, Danske, Norveške, Švedske i Finske.

- Do 2050., nestaće 23 miliona Nemaca, pored 16 miliona Italijana i 30 miliona Rusa.

- Rusija će izgubiti Sibir i Daleki Istok od Kine i biti izbačena sa Kavkaza i Centralne Azije, gde je islamsko stanovništvo u eksploziji dok Rusije izumire.

- Evropa mora radiklano da smanji penzije i zdravstvenu zaštitu svojih starijih stanovnika, ili će morati da uveze dvadesetine miliona Arapa i Afrikanaca da se staraju o starima i plaća takse da bi održala svoje dobročine države.

- 4.2 miliona Palestinaca u Izraelu na Zapadnoj Obali i Gazi eksplodiraće u 9 miliona do 2025. i u 15 miliona do 2050., kada će Palestinci prevazići jeverejsko stanovništvo Izraela u odnosu dva prema jedan.

42 a Iran 94 miliona stanovnika, više nego svaka evropska nacija izuzev Rusije.

- Islamska invazija Španije i Francuske u 8. veku i Balkana i Centralne Evrope od 14. do 17. veka će se ponoviti u toku života mnogih koji sada žive. Islam je već prevazišao katolicizam kao najmnogobrojniju religiju na zemlji.

- Hrišćanske nacije - katoličke, protestantske i pravoslavne - su već počele da izumiru. U poglavlju „Gde su sva deca otišla?”, Buchanan objašnjava zašto, kao i zašto ne izgleda verovatnim da će Zapad otkloniti svoju demografsku krizu pre nego što to dovede do Smrti Zapada.

- U poglavlju „Ponovno osvajanje”, Buchanan tvrdi da je invazija Sjedinjenih Država već u toku, te da Amerika već sada ima „naciju u naciji”.

- U SAD danas ima 30 miliona rođenih u inostranstvu i između 9 i 11 miliona ilegalno ušlih stranaca, ili toliki broj stranaca bez dokumenata u SAD koliko ukupno stanovnika Rhode Island-a, Masačuseta i Konektikata.

- Meksiko izvozi svoje siromahe i nezaposlene u SAD Amerikancima koji plaćaju taksu da ih uposle i obrazuju. Radikalni i ratoborni vođi španskog porekla i Meksikanci veruju da će to odvesti kulturnom i demografskom ponovnom osvajanju Jugozapada Amerike i izmeniti posledice Meksikanskog rata.

- Podržavajući politiku otvorenih granica, Republikanska partija vrši samoubistvo. Birači španskog porekla koji su pn/i put glasali dali su svoje glasove Klintonu u odnosu 15:1 za Dola. Od 7 glavnih imigracionih država - Masačuset, Njujork, Nju Džerzi, llinoj, Kalifornija, Teksas i Florida - g. Buš je izgubio 5 a možda i 6. Od 10 država sa najmanjim brojem imigranata, Buš je dobio svih 10.

- Evropski Amerikanci su manjina u najnastanjenijoj američkoj državi, Kaliforniji, a do 2004. biće manjina i u Teksasu.

- Politika stanovnika Kalifornije španskog porekla sadrži omalovažavanje u umanjivanje značaja zapadne civilizacije.

- Kada se 2000. godine pojavio Mel Gibsonov film „Patriot”, bio je divlje napadnut zato što je crne Amerikance predstavio kao borbene patriote u Revolucionarnom ratu.

- Pošto je napad na konfederalne knjige, simbole, zastave, junake i praznike skoro okončan, sada je u toku napad na naše puritanske pretke, vojnike koji su se borili u Meksikanskom ratu, a u Nju Džerziju čak i protiv same Deklaracaije nezavisnosti.

- U nekim školskim distriktima, Mark Tvejn, Flaneri O'Konor i svako realističko slikanje Juga Amerike, uključujući Harper Li-ov knjigu „То Kill a Mockingbird”, su sada zabranjeni.

- Čak su i veliki muzeji na Američkom Mol-u, koji upućuju školsku decu u veličinu i slavu prošlosti Amerike, upotrebljeni da indoktriniraju decu o tome kako su naši preci bili zli i pokvareni.

- U poglavlju „Dehristijanizacija Amerike” Buchanan

- Politika Amerike „Dvojnog sputavanja” u Persijskom zalivu ne izgleda održiva. Za manje od 25 godina, Irak će imati

Искра 1. фебруар 2002

3

Anti-srpska mera američkog Kongresa

POMOĆ SRBIJI OD 115 MILIONA DOLARA DOVEDENA U SUMNJU Ovu vest na engleskom našli smo na Internet sajtu „G.B. Vuckovic, MD” <gbv@nici.com>. Donosimo je u celosti u našem prevodu sa engleskog. Gornji nadnaslov i sva podvlačenja u tekstu koji sledi su redakcije Iskre. *

* *

Vašington, petak 21. decembar 2001. godine: SAD su usvojile novi zakon o pomoći stranim zemljama.

Po novom zakonu vlada SAD je obavezna da osigura da predstavnici SAD u svim međunarodnim finansijskim ustanovama glasaju protiv bilo kakve pomoći zemljama čije vlasti nisu ispunile svoje obaveze o saradnji sa Haškim tribunalom.

Stoga 115 miliona dolara pomoći odobrene od Kongresa za Srbiju u toku 2002. godine ne može da se ostvari ako Beograd propusti da sledi liniju Haga.

Praktično ministarstvo finasija SAD je sada obavezno da konsultuje nadležni komitet Kogresa deset dana pre isporuke bilo kakve pomoći Jugoslaviji, Hrvatskoj ili Bosni. Kongres SAD je (ranije) odobrio 115 miliona dolara kao pomoć Srbiji u toku 2002. godine.

Dodatan poseban uslov je primenjen za novac namenjen Srbiji. Od nje se zahteva da dostavi nacrt mera koje će da primeni, shodno sporazumu u Dejtonu, kojim se uskarćuje svaka „finansijska, politička, bezbednosna i druga pomoć koja održava u životu posebne institucije Republike Srpske”.

Od beogradskih vlasti se takođe očekuje da nastave sa primenom mera „које podržavaju poštovanje prava manjina i vladu zakona - uključujućl oslobodenje svih političkih zatvorenika u Srbiji”.

koje će se primeniti na Srbiju, ako se saradnja sa Hagom zadovoljavajuće ne uspostavi.

Kongres opravdava ovaj diskriminišući stav tvrdnjom da je Podgorica praktično pokazala da je u potpunosti spremna na saradnju sa Tribunalom i nema uticaja na odluke donesene u Beogradu.

Crna Gora, zajedno sa Avganistanom i Lebanonom, spada u posebnu kategoriju zemalja za koje vlada SAD ima naročito ovlašćenje da odobri neograničenu bilateralnu pomoć.

Kongres je takođe izglasao sumu od 35 miliona dolara kao doprinos Amerike za tekuće troškove Medjunarodnog kriminalnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Beograd se borio prošlih meseci da pomiri službeni stav jugoslovenskih i srpskih vlasti u odnosu na saradnju sa Hagom. Dok mnogi u srpskoj vladajućoj koaliciji podržavaju spremnost predsednika srpske vlade da sarađuje, oni na saveznom nivou naginju više školi jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, insistirajući da se usvoji domaće zakonodavstvo pre nego što bi bilo koji jugoslovenski gradanin bio izručen.

Jugoslovenski ministar unutrašnjih poslova nastojao je danas da ublaži značaj kongresne odluke, insistirajući „Potpuna saradnja sa Haškim tribunalom je u interesu ove zemlje iz mnogih razloga, ne zato što je američki Kongres doneo takvu odluku”.

Zoran Živković (savezni ministar unutrašnjih poslova Iskra) i potpredsednik vlade Miroljub Labus, obojica su rekli da će saradnja biti uspostavljena do aprila 2002. godine. Živković je ponovio potrebu donošenja „unutrašnjeg zakona” koji bi „definisao” saradanju.

Crna Gora je izuzeta Novo zakonodavstvo SAD tretira Srbiju i Crnu Goru posebno, izričito izuzimajući manju južnu republiku od mera

Smrt... raspravlja o odumiranju hrišćanske vere u zapadnim zemljama kao glavnom uzroku izumiranja njihovih stanovništava. Gdegod vera umire, Ijudi umiru. Nova ateistička civilizacija se rađa, kaže, i koristi svoju kulturnu i sudsku dominaciju da izgoni hrišćanstvo iz hramova naše civilizacije.

- Sekularni humanizam, široko ismevan i nipodaštavan, samo nekoliko desetina godina ranije, sada je vladajuća vera nacionalnih kulturnih elita. U javnom životu moralna načela humanizma zamenjuju hrišćanska.

- Čak i hrišćanske crkve prepravljaju svoje himne da bi ih napravili prihvatljivim dominantnoj kulturi.

- Antikatolički filmovi i prljava i bogohulna antihrišćanska umetnost su namerne uvrede trijumfujuće paganske i sekularističke vere.

ODNOSI SRBIJE I CRNE GORE JEDINA PREPREKA ZA SAVET EVROPE. Srbijanski ministar pravde Vladan Batić izjavio je da su vrata Saveta Evrope otvorena SR Jugoslaviji, a da su jedina prepreka nerešeni odnosi Srbije i Crne Gore. Po njemu, ti odnosi bi trebalo da se regulišu u martu ili aprilu 2002., tako da bi primanje SRJ u članstvo Saveta Evrope trebalo očekivati najkasnije u septembru. “Problem odnosa sa Crnom Gorom je više formalan nego faktički, jer su u Savetu Evrope zadovoljni našom afirmacijom pravne države, ali se postavlja pitanje forme, dakle - kakve države”, rekao je Batić po završetku dvodnevne posete Savetu Evrope u Štrazburgu.

(SRNA, 13.12.2001.).

PREDSEDNIK TELEKOMA ĆE TUŽITI GLAS JAVNOSTI. Predsednik Odbora za pravosudje i potpredsednik Gradjanskog saveza Srbije Dragor Hiber najavio je da će tužiti dnevnik Glas javnosti koji je objavio da Hiber kao predsednik Upravnog odbora Telekoma prima platu od 100,000 dinara. Hiber je ovu informaciju demantovao i rekao da je njegova plata višestruko manja, ali nije precizirao o kolikoj se sumi radi jer, kako tvrdi, reč je o poslovnoj tajni i odluci Skupštine akcionara Telekoma. Upitan da li su izneverena predizborna obećanja DOS koji je najavljivao da članovi upravnih odbora neće primati plate, Hiber je odgovorio da ta obećanja nisu izneverena, da je rad u Upravnim odborima vrlo naporan zbog čega ne vidi razlog da bi se time neko besplatno bavio. (FoNet, 13.12.2001.).

Objavljivanje ove knjige odloženo je posle septembarskog terorističkog čina.

4

Искра 1.фебруар 2002

Под окупацијом УНМИК-а и КФОР-а

СРПСКЕ ЕНКЛАВЕ И ГЕТА ПО КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Робин Кук министар иностраних послова Велике Британије на конференцији за штампу у Приштини: „Европа жели муилтиетничко и мултиконфесионално Косово. Сви Албанци са којима сам се током једнодневног боравка у Приштини срео, желе да Срби остану у Покрајини и заједно са њима граде демократију”. (23.6.1999.) Истога дана, и на истој конференцији за штампу у Приштини, Хавијер Солана, генерални секретар НАТО-а, изјавио је: „Добио сам уверавање од лидера тзв. ОВК да ће испоштовати своје обавезе о демилитаризацији. Албанци не треба да дозволе да их води етничка мржња, Срби не треба да напуштају своје домове”. Десетог јула 1999. шеф Цивилне мисије УН за Косово и Метохију Бернар Кушнер изјавио је у седишту светке оранизације у Њујорку да ће његов приоритетни задатак бити стварање сигурности и безбедности за све грађане Космета. Амбасадор САД у Уједињеним нацијама Ричард Холбрук, у Приштини је похвалио КФОР и УН за уложене заједничке напоре: „У спречавању етничког насиља претпоставки за међусобно поверење”!

и

стварања

Енклава као појам, представља једну грчколатинску сложеницу. Настала је сједињавањем грчке речи ен и латинске clavus (кључ). Изворно значи: мање подручје једне државе опкољено са свих страна страним земљиштем или имање потпуно окружено туђим. У конкретном случају, на Косову и Метохији, дотични појам није баш адекватан имајући у виду, да су Косово и Метохија матичне земље српског национа. И такозване српске енклаве, нису окружене шиптарским земљама, него својим српским, од Арбанаса узурпираним земљиштем! Највећа српска „енклава” на Косову јесте она коју чине: Лепосавић, Зубин Поток (раније Ибарски Колашин), Звечан и северни део Косовске Митровице. Она се наслања директно на такозвану „ужу Србију”. Насељена је са 55 хиљаде компактног српског живља. Ту и тамо има и Арнаута, а ови су узрок свих српских зала и неугодности које доживљавају. Ипак, у овој „енклави” раде српске основне, средње и више школе. Постоје и неки факултети у северном делу Косовске Митровице. Такође у северном делу Косовске Митировице функционише и болница. Не оскудева се у храни, води, електричној струји, штампи (из Србије).

„ексцесе” терористичких и криминалних банди из ОВК. (Природно мора се имати у виду, да су ове зликовачке формације, обучили и наоружали по логорима у Албанији и Турској, Американци и Немци!). Камен спотицања је подељена Косовска Митровица. „Демократији склони Шиптари” желе да уз помоћ својих покровитеља и подстрекача из САД, да овај град „уједине”. И десетинама пута су „јуришали” преко Ибра (граница између северног српског и јужног шиптарског дела града) да остваре свој наум. Да су ушли Срба у северном делу Косовске Митровице не би ни било. Очували су се Срби својом компактношћу и делимичном помоћи Француза. Било је и мртвих и рањених Срба, али северни део Косовске Митровице остаде српски. Свакако знали су они шта их чека од подивљалих и сулудих Шиптара. Уосталом имали су у виду и судбину својих сународника из јужног дела града. Без разлике сви су они протерани или побијени. У јужном делу Косовске Митровице код српске православне цркве живе три свештеничке породице (употребу звона забранио је КФОР да не „иритира” Шиптаре), породица Кољеншић (5 чланова) и још једна старица. Српско гробље, а лоцирано је у јужном делу града, није доступно Србима. И све до пре неки месец, они су били приморани да своје мртве сахрањују по двориштима кућа. А како и „доликује”, дотично гробље је скоро сасвим уништено од „угњетаваних” шиптарских варвара и вандала. Поприличан број Срба из ове „енклаве” је и ухапшен, јер су их Арбанаси „оптужили” да су ратни злочинци. Уз то на анонимне доставе шиптарских убица не ретко спроводи КФОР и УМНИК бруталне претресе српских кућа тражећи оружје. А не ретко убију припадници ових мировних међународних формација и по којег Србина. Разлог? Потезао је оружје на „мировњаке”, те их они убијају у бегу, хицима у леђа, дакако ненаоружане! Друга велика и компактна Српска „енклава” је Гоачаница са околним селима. Броји више од 35 хиљада српских душа. Сама Грачаница је од бандита из ОВК више пута гранатирана. Убијени су и отимани мештани. Бачене су бомбе на локалну пијацу и слично. Неколико пута са пројектилима је гађан и манастир Грачаница. Али сада је он „строго” чуван и до којег се не може мимо контролних пунктова КФОР-а. На том делу централног Косова су и насеља Чаглавица, Девет Југовића, Бабин Мост и други. Срби нису поштеђени терора и злочина од стране терористичке ОВК, као и свуда по Косову и Метохији.

На периферним ободима ове „енклаве” хорде и чопори терориста и дивљака из ОВК (сада КЗК) атакују на Србе, чинећи киднаповања, убијајући усамљене сељаке по пољима, чобане по утринама, палећи куће и пљачкајући све што им је доступно.

У Грачаници ради додуше болница, а делају и основне и средње школе. Круцијални проблем лежи у чињеници да је 80% Срба незапослено. И дабоме да је слобода кретања Срба сасвим ограничена.

Не малу подршку имају од припадника КФОР-а и УНМИК-а, будући да ови са симпатијама прате ове

Општину Косово Поље (припада централном Косову) под притиском свакако, напустило је 7 хиљада Срба, а остало је још 6 хиљада. У општини Липљан а припада истој регији живи још 13.5 хиљада Срба. Око 2,5 хиљаде у самом Липљану, а 11 хиљада по околним сели-

Искра 1. фебруар 2002

5

Српске ... ма (например село Рабовац, 5 км од Липљана, окружено је хордама дивљих Шиптара. Налази се у тоталној блокади око 300 Срба. Ускраћени су им и храна и лекови, но село нико не напушта из безбедоносних разлога). Исто је, и у селу Суви До, такође општина Липљан, где живи око 600 Срба. Слично је и у општини Обилић где у граду око 1500 Срба живи на ивици хуманитарне катастрофе, а такође и у неколико околних села (Горња иДоња Брњица и Лебане). Из општине Обилић је протерано 12 хиљада Срба. У Косовском Поморављу, тј. у општинама Гњилане, Косовска Каменица и Косовска Витина живи више од 35 хиљада Срба. У општини Гњилане је живело преко 40 хиљада Срба. Лепо и демократски, Шиптари су очистили 46 српских села. У општини Косовска Каменица живи преко 11 хиљада Срба. И то су 29 чисто српских и 10 мешовитих села. У самој Каменици има око 1100 Срба, док је протерано 6 хиљада. У Косовској Витини и околним српским селима има око 6 хиљада Срба. Безпрекидно изложени су они незамисливом притиску шиптарских руља из ОВК, а недавно су инсистирали на масовном исељавању. Искрено говорећи живе они као у гету, уз ограничено кретање, немогућност коришћења матерњег језика, незапосленост и сличне „благодети” које им је омогућио „демократски” Запад предвођен светским терористима, тј. Американцима. Морам да направим једну дигресију и да објасним појам гета. Колико је знано он је уприличен од стране Млетачке републике још 1516. године, за Јевреје, а када је Средњи век већ прошао. Најтачније, то је био део вароши, који су у Италији и Немачкој, власти уприличавале за Јевреје, а био је потпуно одвојен од осталих делова града. У новој историји, гетоизација је широко примењивана у Америци за црнце (рецимо Бруклин у Њујорку); гето је у Варшави за Јевреје формирао Адолф Хитлер током II светског рата, а све до пре коју годину егзистирао је и по Јужноафричкој Унији итд. У косовској општини Бело Брдо Срби су изложени стравичном насиљу подивљалих арнауташких банди из састава терористичке ОВК. Десетак српских села је запустело, а у тоталној изаолацији одржавају се Срби једино још у селима Боштане и Павлица. О своме животу казују: „Живимо у логору. Не излазимо ван села. Продавница немамо, струје такође. Воду смо добили пре неки дан, после 20 месеци, али није за пиће. Живимо од хуманитарне помоћи. У селу се крећемо у пречнику од 500 метара. Даље не. Шуме су нам посекли, па огрева немамо. Стока нам је стално закључана, јер је краду Шиптари и одвлаче вукови. Ни на једне ни на друге не смемо да пуцамо од Американаца”. Ништа другојачије није ни у селу Клокоту (Косовска Витина) или у селу Старо Градско код Липљана. У овоме последњем су шиптарски злотвори побили 15 Срба 23. јула 1999. године. На годишњицу њихове погибије гробови су им оскрнављени, а родбина не сме на њега од терориста, премда је оно удаљено од села свега 200 метара.

6

Из Приштине је протерано више од 40 хиљада само Срба. У њој живи још 130 Срба у једној згради у насељу Сунчани Брег под заштитом КФОР-а у правим затворским условима. Срби су сасвим протерани или побијени и у косовским општинама Подујево и Качаник. На просторима Метохије, глобално узевши ситуација по Србе изгледа овако: - На територији СО Ђаковице Срби су или побијени или растерани. Веле да у „Српској улици” (главна улица Ђаковице) живи још 6 српских старица.

- На просторима СО Дечани, тј. град са свим селима је „ослобођен” од присуства Срба. Чудесни манастир Високи Дечани има братство од 30 калуђера. У више прилика су га нападали шиптарски безумници. Опстаје захваљујући једино јединици Италијана из састава КФОР-а.

- Из општине Сува Река је расељено око 3.5 хиљада Срба. Ниједан једини не живи више у овој општини (у тој општини се налазе масовне гробнице са више од 1300 српских тела).

- На територији општине Глоговац Срба више једноставно нема.

-

Идентичан случај је и у општини Клина.

- Са простора општине Пећ је протерано око 35 хиљада Срба. Нешто мало старина има у самом граду под заштитом КФОР-а. Пећку патријаршију, а шиптарски монструми непрекидно прете да ће је уништити, чува контингент Италијана из састава КФОР-а. Неколико пута је гранатирана и каменована. Заштиту у њој, као у затвору нашло је више десетина српских невољника. У чистом српском селу Гораждевац живи око 2.5 хиљаде Срба. Оно личи на праву војну тврђаву, с обзиром да га штите италијански војници. Не ретко падају на њега разноразни пројектили из околних шиптарских села. Популарно Гораждевац називају и „српском престоницом у Метохији” (чисто турско село Мамушу зову „турском престоницом у Метохији”). У Гораждевцу ради основна и три средње школе дислоциране из Пећи (више од 200 ђака). Само 30 одсто земљишта се обрађује под заштитом КФОР-а. Често нема струје. Постоји проблем и у комуникацији, јер нема телефона ни новина. Не мали проблем је и гориво. Снабдевају се у Пећи под заштитом Италијана. Из села понекад иду конвоји за Србију, а редовно их каменују помахнитали Арнаути.

- На територији Горе живе Горанци (Срби - исламске вероисповести). Сада, их има око 15 хиљада, пошто се 10 хиљада иселило за Србију. Живе под несносним терором шиптарских банди из ОВК. Они им бране да говоре српски који им је матерњи језик. Догађају се често и отмице, убиства, пљачке и силовања Горанки.

- Са простора СО Призрена Срби су сви готово протерани или побијени. Пре доласка КФОР-а и УНМИК-а град је имао 100 хиљада становника, а сада 400 хиљада. (Исто тако Приштина је имала 180, а сада има 540 хиљада становника). Сви су они дошли из Албаније и постали „етнички Албанци”. Из Призрена је протерано 12 хиљада Срба. Сто до двеста припадника нашег национа живи још у овом нашем престоном граду. Још неколико десетина је смештено у затвореној Богословији Св. Ћирила и

Искра 1 .фебруар 2002

Методија. У Средњој жупи, а припада општини Призрен, живели су само Срби и Муслимани које однедавно зову „Бошњацима”. Интересантно је ту село Мушниково. У њему поред 350 Срба живе и муслимани. Немци из КФОР-а, српске куће су обележили жутим тракама, тобоже да их заштите од Шиптара. Ово село је прави концентрациони логор. Често без хране и лекова. А не ретко им Арнаути пале и пљачкају куће. Из региона општине Штимље (где је и „чувено” село Рачак) баш сви до једног Срби су побијени или протерани.

- У општини Урошевац је живело близу 10 хиљада Срба. Данас је остало још 17 жена и један мушкарац. Живе у својим кућама, а штите их Грци из КФОР-а који су смештени у приколицама. Ни један секунд они не смеју остати без пратње Грка, који их и превозе до Штрпца где се снабдевају животним намирницама. Гробље је уништено, као и гробљанска капела. У метохијској општини Исток, Срби су успели да се задрже једино у селу Црколез. Поштено речено имају они слободу у конц-логору од 200 метара. Са свију страна стотинак Срба је окружено са агресивно-деструктивним Арбанасима. Причају: „Тешко живимо. Тешко је да теже не може бити. Ово је отворени логор. Немамо ни слободу ни мир. Њиве не можемо да обрађујемо. Ако хоћеш на њиву, могу да те убију Шиптари. Убијају нас и на кућним вратима. Шест пута су до сада напали село”. Имају и 25-оро деце. Иду у основну и средњу школу, које су смештене у једној приватној кући. Лекара нема. Два пута недељно могу да иду до Зубиног Потока у конвоју са оружаном пратњом.

- У злогласној дреничкој општини Србица (центар и легло ОВК) опстала су два српска села: Сухо Грло и Бање (удаљени пар километара од Црколеза). И у једном и у другом живи око 150 Срба. Били су избегли у Зубин Поток, али су се вратили. „Штите" их Французи из КФОРа. Њихови конвоји су не ретко на удару шиптарских бандита, страдални манастир Девич чувају Руси.

- На простору општине Вучитрн чопори и руље су сравнили са земљом више од 30 српских села. Из Вучитрна је главом без обзира избегло око 4 хиљаде Срба. Шиптарске крвопије су уништиле у самом граду и чувени Војновићев мост изнад Ситнице, који потиче још из 13 века. Масовно разваљују и сатиру и тврђаву Каљаја у самом центру Вучитрна. Највеће српско село у општини Вучитрн је Прилужје. Оно има око 4 хиљаде становника. Али и оно је суштински гледајући ништа друго до један гето. Село Гојбуља има око 350 становника. У њему се живи као у логору, а једино недостају решетке. Шиптари га редовито пљачкају и плене, а од доласка КФОР-а убијено је пет Срба, а четворо киднаповано. (Чувају их војници из Уједињених Арапских Емирата). Срби живе још у селима Гоаце (Шиптари су га спаљивали у присуству КФОР-а; и у селима Мироч и Бањска где је ситуација по њих управо алармантна.

- Срба такође уопште нема ни у општини Малишево. Нестало их је по уобичајеном обрасцу: једни протерани, други побијени, а трећи киднаповани.

-

Још једна по прилична српска „енклава” јесте Штрпце.

Искра 1. фебруар 2002

Уствари планинска варошица на обронцима Шар-планине. У граду и околним селима живи око 15 хиљада Срба. Од тих села 12 су чисто српска, а 4 су шиптарска. Ту између Срба и Арбанаша нема никаквих контаката. Наравно, Шиптари и ту на зверски начин убијају Србе, неке киднапују, отимају све што им је доступно. Нападају и српске конвоје који иду за Врање, гађајући их из снајпера или их каменујући. Због погинулих Срба у више наврата је долазило до демонстрација српског живља на кога су се онда обрушавали амерички, пољски и украјински војници из КФОР-а. Остало је забележено и да су житељи Штрпца одбили да потпишу лојалност др Бернару Кушнеру (недавно је откривено да се он бавио и еутаназијом - која је готово у свим земљама света криминалан акт). У Штрпцу ради основна и средња школа. Делује и дом здравља. Струје има обично 2-3 сата дневно. Телефони готово да не раде. Радио-станице су једино средство комуникације. Храна и друге потребштине се допремају из Србије и има их довољно. У Штрпцу, у селу Севцу, подно Шар-планине, пољски војници из КФОР-а су хтели да скину звоно са сеоске цркве Св. Архангела, јер „злоупотребом” звона се позивају сељани на окупљање (6. септембар 1999. године). Најугроженије село у општини Штрпце је свакако Драјчић. Оно има више од 100 становника, од чега десеторо деце млађе од 10 година (општина Штрпце има 1200 основаца и 480 средњошколаца). Село је у окружењу од харамија из ОВК. Сељанима отимају све. Пале им куће и непрекидно прете. У селу се оскудева у храни, лековима и санитетском материјалу. Напосредно близу Драјчића је село Богошевац, али оно припада општини Призрен. Има око 150 српских домаћинстава, а ситуација у њему је неповољна као и у Драјчићу. За „гетоизацију” обе ове српске оазе, једино и искључиво су одговорни немачки војници из контигента КФОР-а. Парадигма страдања Срба на Метохији, била су, а и сада су збивања у Ораховачкој жупи.

17. јула 1998. године чопори и хорде ОВК упале су у Ретимље, Оптерушу, Зочиште и Ораховац. убили су притом 5 Срба, а киднаповали су 39 Срба и 3 Цигана (Рома). Оштетили су и манастир посвећен Св. Дамјану и Козми у Зочишту. Киднаповани су на најмонструозније начине побијени у Клечки. Након дводневних борби српска полиција је повратила Ораховац са околним селима. После „хуманитарног бомбардовања” српског народа, ОВК је спалио све куће у селу Зочиште. Сви Срби су протерани. Поменути манастир из 14. века су Шиптари минирали и до темеља порушили 13. септембра 1999. године. Конаци су уништени нешто ранија. Братство манастира је евакуисано у манастир Црна Ријека код Рибарића. Велика Хоча је имала око 3 хиљаде становника. Сада око 8 стотина. Од тога преко 2 стотине су ученици. Око 140 њих похађа гимназију у Ораховцу. Велика Хоча је једно од најстаријих насеља у Метохији. Људи се јесу иселили, али ништа нису продали Шиптарима. Живи се у тоталној изолацији. Подостаљуди је отето или убијено. Имања се не обрађују у страху од провокације или убистава Арнаута. Живи се од хуманитарне помоћи, која је врло оскудна.

7

Српске... Велика Хоча позната је и по броју цркава које поседује. Најстарија је наводно црква Св. Николе која се налази на сеоском гробљу. На источном крају села је црква Св. Јована, а у самом селу још и црква Св. Стефана, црква Св. Недеље (крај сеоског потока) и црква Свете Петке. Црква Свете Ане се налази у дворишту основне школе, а подигнута је на темељу старе цркве 1912. године. Наиме, стару цркву су Турци срушили и подигли џамију, а Срби су после ослобођења Косова и Метохије од турског јарма срушили џамију и опет подигли цркву. Развалине цркве Св. Луке су усред села, а развалине цркве Св. Архангела су на брежуљку поред потока. Остаци цркве Св. Петра су на брежуљку изнад села, а остаци цркве Св. Пречисте Богородице су тик поред Дома културе. (Сматра се да је то била најстарија црква у Великој Хочи). У делу села, означеном као Други Рид била је по предању још једна црквица. Најзад на самом улазу у село постоје и темељи црквице Светог Илије. Коначно, у великохочанском крају, миниране су и запаљене 4 наше цркве и манастир. За њега постоје иначе подаци да је подигнут на темељима ранохришћанског манастира из 6. века. У времену садашњем, најпознатији гето или још тачније концентрациони логор у просвећеној и демократској Европи је Ораховац. Може се са пуним правом сматрати, да је и то подељени град. Срби су потиснути у северни део града, у Горњу махалу. Концентрисани су у две улице око цркве Св. Николе. Ту живи око 1200 Срба, под управо запањујуће лошим условима. Углавном без струје или је имају један сат дневно. Немају ни воду за пиће, те користе кишницу. Од Шиптара су их раније „чували” Холанђани, које они прозваше „жутим јахачима”. Колико од Арнаута, страдавали су и од ових хуманоида, пошто су ови дошли у Ораховац да „штите угрожене Албанце од злих и крвожедних Срба”. Иживљавали су се ови безумници и људске сподобе на Србима. Непрекидно су тражили оружје по српским кућама. Безразложно пребијали Србе и све их одреда хапсили на анонимне доставе подлих Шиптара.

нађоше у конвоју за Црну Гору су Шиптари дословно линчовали код Пећи на очиглед незаинтересованог КФОР-а. Без хране, без лекова, без воде, и њихов број је за нешто више од 2 године са 4 хиљаде сведен на 1200. Не смеју нигде да се крећу. Са доласком немачких јединица стање се нешто побољшава. Вода стиже цистернама. Само када чекају да је добију онда су мете шиптарских снајпериста (убијају их ови онако из „демократских побуда”). Врло често пребијају их Шиптари. Користе притом и секире. И, дабоме ником ништа. У једини кафић Шиптари им бацају бомбе и Молотовљеве коктеле, али за то никако не бивају ухапшени. Почетком ове године (2001.) ОЕБС је отворио и канцеларију за њих, али ни од тога се много не офајдише. Какву такву „слободу имају величине један пута три километра!

у

простору

елипсе

Генерал Мајкл Џаксон, командант КФОР-а, после одласка из Приштине, на трибини НАТО-Балкан операција 99. у ПРЕС центру у Хагу: „Мултиетничко Косово - један од задатака КФОР-а, регулисаних Резолуцијом Уједињених нација 1244, није остварен. Ми данас немамо мултиетничко Косово, а Срби живе у мизерији и гету. О толеранцији нема ни говора од стране Албанаца. Војници КФОР-а морају свакодневно у панцир кошуљама и оклопним возилима да обезбеђују српске цркве, а ако Српкиња мора до пекаре по хлеб, треба да је прати и обезбеђује наоружани војник. Неопходно је да се на Косово врате снаге Савезне Републике Југославије - војска, полиција, граничари, обезбеђење споменика културе и персонал за сарадњу са КФОР-ом. То је политички гледано тренутно немогуће, али би о томе неизоставно требало водити разговоре на високом новоу. Пристанак Војске Југославије да се привремено повуче са Космета био је изузетан потез и у тој операцији се јасно видело да је реч о оперативној и непораженој армији.”

(31.7.2001.)

Др Војиспав Недељковић

Произашло је тако да су сви Срби из Ораховца били „ратни злочинци и одговорни за геноцид” над невиним Шиптарчинама. Какав је степен безумља владао међу овим сулудњацима, нека послужи пример да су једну српску бебу оптужили за геноцид (Чуди једино да је нису ухапсили и одвели за Хаг). Ти исти Холанђани, толико су водили рачуна о Србима, да су на хиљаду Срба давали по једну гајбу хлеба (иста има 20 кг. хлеба). Терор од Шиптара који су ови Срби преживели, није могуће описати. Слике из Дантеовог „Пакла” према патњама Ораховчана изгледају као дечија играрија. Нису им дозвољавали лечење, па су многи помрли због непружања лекарске помоћи. Колико је само настрадало беба? А скоро свакодневно су их убијали Шиптари. Многе отимали па их после враћали у пластичним врећама, потпуно измасакриране. Исељавање им није одобравано. А оне који се

8

NOVI ŠTRAJK GLADJU SRBA U OSIJEČKOM ZATVORU. Devet pritvorenika u osiječkom Okružnom zatvoru, optuženih da su, učestvujućl u ratu 1991. na srpskoj strani počinili ratne zločine protiv hrvatskog stanovništva, stupili su u novi štrajk gladju. Članovi porodica pritvorenika izjavili su da ovaj štrajk traje već 3 dana i da službeni organi o tome nisu obavestili javnost. U pismu adresiranom na državne institucije, medjunarodne organizacije i medije navode da su u štrajk gladju stupili zbog diskriminacije u sudskom postupku i niza nepravilnosti i nepravdi koje im se u tom postupku nanose. “Zahtevamo da nam se sudi u Hagu ili nekom drugom medjunarodnom sudu jer u hrvatsko pravosudje nemamo poverenja”, navodi se u pismu i zahteva da pred medjunarodne sudove budu izvedeni i oni koji su ih neopravdano procesuirali. Hrvati koji su procesuirani za ratne zločine i priznali više ubistava, brane sa slobode ili su amnestirani, kako što su slučcajevi u Virovitici, Pakračkoj poljani, Sisku i drugi iza kojih stoje desetine mrtvih, dok se šest Srba iz ove grupe nalazi u pritvoru više od godinu dana. Upućuju i na neistinito izveštavanje hrvatskih medija sa rasprava, kao i na uticaj dnevne politike na pravosudje.

(B92, 14.12.2001.).

Искра 1.фебруар 2002

PREGLED DOGAĐAJA Šta se u stvari sakriva pozadi borbe protiv terorizma?

U svetskoj štampi, u mnogo zemalja sveta, ističe se da se u američkoj borbi protiv terorizma sakriva još nešto drugo. O ovome su pisali mnogi listovi, neki od njih u Americi, Kanadi, Australiji, Britaniji, Švajcarskoj, Italiji i drugde. O ovome što se sakriva, pisao je britanski nedeljnik ,,New Statesman” početkom decembra 2001. g. iz pera stalnog saradnika John Pilger-d. Njegova analiza slična je analizama Iskre, koja se počešće osvrtala na ovaj problem. J. Pilger piše kako su zemlje „Trećeg sveta” crpljene i iscrpljene od „Velike osmorice”, što otkriva njihova poslednja konferencija u DOHI, u državi Kataru u Persijskom zalivu. O ovoj konferenciji opširnije je pisao Washington Post krajem prošlog novembra, da se pod kišobranom „osmorice” sakriva američko nastojanje da sprovede punu kontrolu i uzme vodjstvo nad globalnom trgovinom. Ovo se sprovodi u američkom smjeru gde vlada samozvana, samoizabrana i samoinstituirana eksluzivna elita, koja puni svoje džepove od znoja i napora sirotinje mnogih krajeva sveta. Pored ovog aspekta postoji i drugi: američka ratna aktivnost gde god se namiriše nafta, nad i pod zemljom, nalaze se izgovori da se domogne do opojnog mirisa nafte. Činjenice najbolje govore.

Siromašne zemlje Azije i Afrike imaju svoju privredu, zdravstvene i socijalne službe i saobraćaj, koji su u većini slučajeva nacionalizovani ili su pod javnom kontrolom. Na ovaj način svi članovi društva siromašnih zemalja imaju pristup i beneficije od ovako organizovane privrede. Velika osmorica, predvodjeni Amerikom, propovedaju privatizaciju privrede i usluga u siromašnim zemljama. Ovo prouzrokuje nezaposlenost na jednoj strani, a na drugoj uvoz strane robe po diktiranim cenama. A novac stečen na ovaj način ide u džepove magnata velikih firmi. Političke elite i vlade bogatih zemalja, kaže Pilger nisu ništa drugo do „marionete medjunarodnih ekonomskih giganta”!.

Nije glavni cilj Amerike izgonjenje iz avganitanskih planina ponekog mule ili imama, već je to vršenje pritiska na nekih 40-50 siromašnih zemalja sveta, da nauče i primenjuju‘liberalizaciju’ privrede. U ovom pritisku naročito se ističe, po Pilgeru, američki potpredsednik Dik Čejni i magnat nafte. Medjunarodna trgovina našeg vremena, u toku jednog dana iznosi 11 biliona engleskih funti sterlinga. A samo jedna mrvica od ove sume 0.4% pripada najsiromašnijim zemljama, sićušna mrvica sa bogate trpeze. Velika osmorica kontrolišu oko 70% celokupmog svetskog tržišta. Bogate zemlje su u stanju da svoje privrede zaštite, a siromašne to nisu u stanju i dnevno gube preko jedan i po bilion funti. Na ovaj način u siromašnim zemljama mase ostaju bez posla i hleba. Na konferencijama ‘velikih’ i bogatih nigde se ne govori da su multinacinalne kompanije uzročnici siromaštva i bede. U ovom pogledu ove konferencije liče na one o malariji gde se komarci ne spominju da su uzročnici. Šta se sakriva pozadi rata u Avganistanu?

Glavni mediji na zapadu o ovoj temu ćute i skreću pažnju na razne diverzije i tričarije. Medjutim, magazin ,,New Dawn” (Nova Zora), u broju za januar i februar 2002. g. piše da nije velika halabuka oko terorizma jedini američki zadatak

Искра 1. фебруар 2002

rata u Avganistanu. Glavni zadatak jeste: kako se dočepati izvora nafte u Avganistanu i centralnoj Aziji. Bombardovanje i razaranje, kao i u Jugoslaviji pre dve i po godine, samo je deo novog i neobuzdanog imperijalizma, koji se vodi pod parolom „borbe protiv terorizma”. Ova poslednja reč samo služi kao pokrivač za kapitalistički imperijalizam. Ma kako se sakrivao, glavni cilj je očigledan. Kaspijski bazen je treći najveći izvor nafte posle Persijskog zaliva i Sibira - poslednji pod ruskom kontrolom. Za Ameriku je naročito privlačan Karakmaska pustinja u Turkanistanu, gde se nalaze ogromne rezerve plina ili gasa. SAD sada uvozi oko 51 - potreba nafte,a računa se da će kroz 15 godina potreba biti 64%.

Kratke vesti Ništa od crnogorskog separatizma.

Televizija CEEFAX, na engleskom od 9. decembra prošle godine javlja: „... šta je izjavio francuski predsednik republike: da Evropska unija smatra da Cma Gora treba da ostane u Federalnoj uniji sa Srbijom u jugoslovenskom okviru.” Evropska unija, nastavio je predsednik Širak, smatra da u interesu stabilnosti Balkana, Crnoj Gori je najbolje da sredi svoje odnose sa Srbijom i ostane u federalnoj uniji”!.

U poteri za lopovlukom Londonski dnevnik Daily Telegraph od 6. januara 2002. donosi vest da je bosanska vlada u Sarajevu izdala potemicu preko medjunarodnog Interpola za hapšenje svog ranijeg ambasadora Muhamed Saćirbeja zbog navodne pronevere državnog novca. Pre nekih tri godine Šaćirbej (otac mu se zvao Šaćirbegović) je proveo jedno veče u SAD kockamici gde je izgubio veliku količinu novca.

Na kraju nije imao čime da plati i u pogodnom momentu neopaženo se izgubio i zdimio pravo za Sarajevo. On je znao da ne može prizivati diplomatski imunitet, jer je bio američki državljanin od ranije (Kakva je to nezavisna država, kad su njeni činovnici tudji državljani! Ali, ko to pita. Šta je bio Milan Panić?). Američka policija FBI tragajući za beguncem ustanovila je da je Šaćirbej američki državljanin te podleže američkim zakonima, ali je bilo kasno.

Svetska banka i Medjunarodni monetarni fond Od osnivanja ovih institucija posle Drugog svetskog rata, one su smatrane za dobročine ustanove. Stvamost je sasvim drugačija.

Joseph Stiglitz bio je jedan od ekonomskih savetnika Svetske banke.

Na engleskom jeziku on je bio “Insider” (pripadao je krugu posvećenih ili upućenih u poslovanje banke). Pre dve godine banka ga je dezavuisala pa je izgubio posao. Časopis ,,New Dawn” intervjuisao je Stiglitza. Intervju je mnogo interesantan i dugačak. Mi ćemo preneti skraćene najinteresantnije delove.

Prvo: Banka kao i Medjunarodni fond brzo će podleći američkom uticaju i upravljanju. Amerika je vlasnik 51% kapitala Svetske banke. Ovim faktom Amerika ima veliki uticaj na ekonomske i političke dogadjaje u svetu. Ovim uticajem Amerika preduzima sledeće korake upliva u svetu: Korak broj 1. Uticaj potkupljivanjem, što svedoči slučaj ruskih izbora, kad su prosute velike pare u Rusiji da

9

Pregled...

Jeljcin dobije izbore 1995. g. Američko stanovište je bilo ovo: ,,Ne tiče se nas što drugi smatraju da su izbori bili korumpirani, glavno je da je Jeljcin izabran”!

Korak broj 2. Svetska Banka i M. M. F. raspravljaju i savetuju o merama koje mora da se preduzmu. Liberalno tržište koje je dovelo do bankrotstva Braziliju, Indoneziju, a baš ovih dana Argentinu, mora da se nastavi, da se vrata stranom novcu otvore.

Strani kapital će izabrati ključne projekte i objekte u koje će investirati ,,hot топеу” („brzu valutu”) koja treba da preplavi zemlju. Naravno da se motri i pazi ,,kad dodje vreme” da se dade mig da se ,,hot топеу” počne ubrzano povlačiti i na kraju potpuno izvuče.

Na ovaj način nacionalne rezerve dotične zemlje biće očerupane do kraja. Posle ove (kvazi) katastrofe savetuje se žrtvi da traži pozajmicu od Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, šija je stopa interesa izmedju 30% - 80%, što će dotičnu zemlju dovesti do prosjačkog štapa. Ovo je posledica pune liberalizacije i globalizacije proroka našeg doba. Posle ove nesrećne ‘balade’ Svetska banka savetuje žrtvi da prihvati: Korak Broj 3. koji se uglavnom odnosi na tržišne cene, odredjujući nesrazmerno povišenje cena, narocito prehrambenim artiklima, vodi, struji, gasu, ulju za kuvanje itd, uglavnom artiklima o kojima sam život zavisi. Tada će stupiti na scenu Medjunarodni Monetarni Fond da naplaćuje sa visokim interesom pozajmicu i time iz žrtve iscedi i poslednji gram ili kap krvi (pod žrtvom ovde se podrazumeva dotična unesrećena država.). Ovde je potrebno zahvaliti g. Joseph-u Stiglitz-u, mada su ove mahinacije bile nama dobrim delom poznate od ranije.

Pod američkim okriljem i zaštitom Bin Ladenovi agenti na Kosovu Glavni saradnik i savetnik Bin Ladena Dr Аутап AlZawahiri odavno je na Kosovu, gde još uvek uživa američko pokroviteljstvo (Nexus: novembardecembar 2001). On ima svoju ‘gardu’ od 40 mudžahedina. Posle otimanja Kosova od Jugoslavije Al-Zawahiri smestio je svoj štab u blizini Skopske Crne Gore. On odatle upravlja operacijama u Makedoniji, da pod zaštitom NATO, SAD i EU, njenog mutavog diplomate Havier Solane pokušava da stvori treću islamsku republiku na Balkanu. Ovaj nečovek savetuje makedonsku vladu da donosi uredbe i zakone protiv svog vlastitog interesa, da proklamuje zone na svojoj teritoriji, koje su ekstra teritorijalne. Sve se ovo sprovodi pod nadzorom generalnog sekretara NATO-a, ove neokolonijalne i militantne organizacije.

Na američki mig Dr Zawahiri počeće ubrzo da radi istu stvar u Sandžaku, dok će najverovatnije vlada u Beogradu ponizno kleknuti na kolena i aminovati američki diktat. Gde si zoro, kad ćeš jednom svanuti?

Balcanicus

ODNOSI SRBIJE I CRNE GORE JEDINA PREPREKA ZA SAVET EVROPE. Srbijanski ministar pravde Vladan Batić izjavio je da su vrata Saveta Evrope otvorena SR Jugoslaviji, a da su jedina prepreka nerešeni odnosi Srbije i Crne Gore. Po njemu, ti odnosi bi trebalo da se regulišu u martu ili aprilu 2002., tako da bi primanje SRJ u članstvo Saveta Evrope trebalo očekivati najkasnije u septembru. “Problem odnosa sa Crnom Gorom je više formalan nego faktički, jer su u Savetu Evrope zadovoljni našom afirmacijom pravne države, ali se postavlja pitanje forme, dakle - kakve države”, rekao je Batić po završetku dvodnevne posete Savetu Evrope u Štrazburgu. (SRNA, 13.12.2001.).

10

Траумирана косовска деца у Студеници Четрнаест дана био сам у манастиру Студеница, као васпитач, у оквиру „Студеничког летњег кампа”. Елем, дадоше неки Срби из дијаспоре манастиру Хиландару неки новац, а Хиландарци организоваше, преко својих људи, извлачење деце из косметских енклава (читај мали логори) на нормалну и слободну територију Србије (мислим на слободу кретања). Е, сад, да се та јадна деца (углавном од 7-14 година) не би осећала у манастиру Студеници као логорска група, један хиландарски повереник позвао је мене да са мојом децом којој предајем веронауку дођем да се сви тамо мало дружимо. Тој деци објашњавао сам основне појмове наше вере, а све то практично смо примењивали у манастаиру. Било је играња, брчкања у реци Студеници, дружења с монасима... За седам дана спријатељили су се, а када је дошло време растанка било је суза, прави летњи пљусак. Та деца с Космета живе тамо неким логорским и језивим начином живота: не пролазе дању улицама него се крећу кроз дворишта или подземним тунелима; ноћу нико ни нос не помаља напоље. Војници КФОР-а гледају их мрко или мртволадно испод шлемова, а из околних шума гледају их Шипци радознало - кроз снајпер. Један део те деце је полуписмен и неписмен, а већи део је истраумиран. Такву децу требло је прихватити као најрођеније и упутити их на молитву Богу и показати им шта је православна вера. Нека од те деце и незнају да постоји другачији свет од оног у коме она живе. Један такав мали питао је своју васпитачицу када су стигли на домак Студенице: „Нано, а која је овде кућа српска, а којаје шиптарска”. Ето, они и њихови родитељи последњи су Срби на Косову. Живе у својим местима или су однекуда досељени у места која су претворена у сабирне центре (логоре), а за чија имена једва да смо чули. Тешко им је тамо, помоћ је нередовна посетиоци им долазе само у војним транспортерима, али они не желе да побегну, не дају се. (Из наше преписке, крај новембра 2001.)

RUSIJA ZABRINUTA ZBOG AMERIČKIH STALNIH BAZA U CENTRALNOJ AZIJI. Paul Wofowitz, zamenik Dražavnog sekretara odbrane i glavni jastreb u Bušovoj administraciji, izjavio je New York Times-u da će opremanje američkih baza u Uzbekstanu, Tadžikistanu i Kirgistanu biti prošireno programom saradnje i obuke sa domaćim vojnim komandama. „Funkcija baza može biti više politička nego vojna. Baze i vežbe na njima treba da pošalju poruku svima, uključujući i važnim zemljama kao Uzbekistan, da mi imamo sposobnost da se vratimo i da ćemo se vratiti. Nećemo da ih zaboravimo.” Rusija kaže da su 2,000 američkih vojnika locirani na Kanabad bazi kod Taškenta u Uzbekistanu, vazduhoplovno osoblje u Kalijah bazi u Taškentu, dok 200 Amerikanaca, Britanaca i Francuza zidaju novu vazdušnu bazu kod Biškeka, prestonice Kirgistana. „Američka odluka da ne napusti Centralnu Aziju posle poraza Talibana u Avganistanu tumači se vrlo negativno od strane ruske vojne i političke hijerarhije... Spiker ruske Dume Genadi Seleznijov, prilikom posete prestonici Kazakstana, izjavio je: „Ustanovljenje stalnih američkih baza u Centralnoj Aziji nije poželjno.” (The Daily Telegraph, 10. 1.2002.).

Zadržavanje Amerike na stainim vojnim bazama u Centrainoj Aziji potkrepijuje naše mišljenje da SAD naporedo sa „ratom protiv terorizma” ostvaruje i svoj NSP, vojnu, ekonomsku i politčku dominaciju nad svetom. Stalne američke baze u Centralnoj Aziji treba, izmedju ostaloga, da pomognu „predvidjanje” (ustvari dugoročan geo-strateški plan SAD) stratega NSP Bžežinskog, da će se Sibir (sa svojim ogromnim prirodnim bogatstvima) odvojiti od Rusije.

Искра 1.фебруар 2002

SAD NEĆE NIKAD OPRAVDATI SVOJU BALKANSKU POGREŠKU Već duže vremena u američkoj, a naročito u kanadskoj štampi se objavljuju članci koji veoma kritički pišu o onome što su Sjedinjene Države potpognute od drugih zapadnih država, učinile sa bivšom Jugoslavijom, naročito intervencijom u Bosni, a još više u Srbiji u vezi sa Kosovom.

Ugledan list, Plain Dealer. koji izlazi u Klivlandu, Ohajo, je bio jedan or takvih američkih novina, koje su od samog početka procesa rasparčavanja Jugoslavije, pa do današnjih dana, donosio članke koji su bili objektivni i pružali svojim čitaocima tačne podatke, koji su se najčešče sasvim razlikovali od onoga što se na TV vestima, u drugim novinama i sredstvima obaveštavanja davalo.

Nedavno, 24. decembra 2001., izašao je kraći članak u Plain Dealer-u pod gornjim naslovom, koji je napisao novinar Don Feder, koji se čita širom SAD. Članak je izvanredan i bila bi šteta da ga čitaoci „Iskre” ne pročitaju, te sledi u našem slobodnom prevodu. *

* *

Dok se rat u Avganistanu vodi, duh prošlih intervencija sedi u jednoj od sudnica u Hagu.

Amerika može da baci tone eksploziva i pošalje marince da se bore protiv talibanskog terorizma, ali kada su se Srbi suprotstavili istoj opasnost, oni su bili demonizirani i bombardovani 78 dana, a jedna pokrajina im je nasilno oteta i poklonjena balkanskoj brigadi Osama bin Ladena.

Slobodan Milošević je optužen za saučesništvo u genocidu i zločinima protiv čovečnosti. Pre nego što se ova besmislica završi, on će bez sumnje biti nađen krivim da je upravljao željezničkom linijom koja vodi u Aušvic. Predjašnji jugoslovenski predsednik je siledžija čija brutalnost je išla naruku teroristima. No i pored toga, sudjenje Miloševiću pred tribunalom UN ima cilj da opravda našu balkansku grešku i spreči ozbiljna istraživanja njenih posledica.

Ako je ono što se desilo Albancima na Kosovu ili Muslimanima u Bosni bio genocid, šta je sa postupcima prema pravoslavnim Srbima? Posle vazdušnog rata NATO-a 200.000 ih je bilo proterano sa Kosova. Većina onih što su ostali, strahuju u bodnjikavim žicama u Mitrovici.

Ukupno dva miliona Srba je bilo proterano iz Bosne, Hrvatske i Kosova, a 240 njihovih crkava je razoreno. Kada se ovo dogodi nekome drugom, onda se to zove etničko čišćenje i kulturni genocid.

Ova tragedija ima svoje korene iz ranih 1990. godina, kada je Zapad odlučio da Bosanci i Hrvati imaju pravo na sopstvene države. Dobro, odgovorio je Beograd, ali zašto dva miliona Srba, koji tamo žive, da budu prisilno otudjeni. Ko bi zaštitio njihova prava bosanski Muslimani, koji su počinili genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu?

Kada su lokalni Srbi pokušali da se otcepe od separatističkih država bili su optuženi da su rasisti koji mrze sve one koji nisu Srbi, te žive zato da siluju i pljačkaju.

Искра 1. фебруар 2002

Posle Bosne i Hrvatske došlo je Kosovo. Albanski muslimani postali su većina u ovoj staroj srpskoj postojbini ilegalnom imigracijom. Ovo su počeli kada je Oslobodilačka vojska Kosova (na listi terorista Stejt departmana još krajem 1998. godine), otpočela da ubija srpske policajce. (Istini za volju, nelegalno doseljavanje Albanaca na Kosovo traje još od vremena Drugog svetskog rata, neometano od Tita i njegovih poslušnika - SP).

Miloševićeva reakcija je bila preterana. Na pregovorima u Rambujeu, tadašnji predsednik Bil Klinton i ministar spoljnih poslova SAD Madeleine Albright dali su mu ultimatum (predaj suverenitet nad celom Jugoslavijom), koji nijedna ponosna država ne bi mogla prihvatiti . Posle rata u Iraku, Vašington je bio odlučan da dokaže svoju privrženost Ijudskim pravima, dolazeći u pomoć progonjenim Muslimana. Rezultat je bio stvaranje druge, de facto islamske republike u Evropi.

Oktobra (2001.) generalni sekretar NATO-a lord Robertson je opomenuo da Blakan ne sme da postane, druga „сгпа rupa” terorizma, kao Avganistan. On je tada mislio na operacije naših nedavnih saveznike.

Los Angeles Times, je 3. oktobra 2001. objavio, da „stotine stranih islamskih ekstremista, koji su postali državljani Bosne posle ratovanja protiv srpskih i hrvatskih snaga, predstavljaju moguću sigurnosnu opasnot za Evropu i Sjedinje Države Bin Laden, koji je uzeo veliko učešće u ovoj oblasti od 1992. godine, dobio je, kako se tvrdi, bosanski posaš kao nagradu za ono što je (za Bosnu) uradio. Ista grupa medjunarodnih boraca, koji se bore sa Talibanom, služila je i islamskoj stvari u Bosni, kao i na Kosovu.

U svojoj Islamskoj deklaraciji, bivši predsednik Alija Izetbegović (slavljen na Zapadu kao nerasista) proklamuje: ,,Ne može biti mira ili koegzistencije izmedju islamske vere i neislamskih društava i političkih institucija”.

Kosovski „borci za slobodu:” (kako ih je jednom nazvao senator Joe Lieberman), su takođe zahvalni zapadnoj podršci.

Ujednom al Kaida logoru zauzetom u Avganistanu, Amerikanci su našli molbu jednoga Albanca sa Kosova, koji kaže: „Imam iskustvo kao borac Oslobodilačke vojske Kosova, protiv srpskih snaga...

Predlažem samoubistvene akcije protivu zabavnih parkova, kao što je Disney”.

Po potlačenju Kosova, Muslimani su se uputili na Makedoniju. Uprkos ugovorenog primirja uz pomoć NATO-a, teroristi su 11. novembra ubili tri makedonska policajca, koji su nastojali da čuvaju masovnu grobnicu, koja je navodno sadržala leševe gradjana ubijenih od albanske gerile. Da li su albanske oblasti Makedonije odredjene da postanu treća islamska republika Evarope?

Cirkus u vezi sudjenja Miloševiću treba da nam skrene pažnja od stvarnosti naše balkanske avanture - kada smo mi ušli u rat ne protivu terorizma, već u njegovu korist.

Prevod i uvodni komentar: Stevan Piroćanac

11

Рат Запада и НАТО-а против СРЈ, или

АНАТОМИЈАЈЕДНОГ„МОРАЛНОГ” РАТА „Постоје подједнако важни практични разлози за коначно мешање Запада у Југославију. Побуде за већину од њих су била небалканска разматрања: положај и будућност НАТО-а, улога Америке као глобалне војне велесиле, а нарочито њен стратешки удео у европским пословима, итд. Све то је увијено у еуфемизам омиљене речи савременог америчког политичког речника: кредибилитет (Америке). Ако су стародревни примери од икакве користи, можда је понашање богова у Тројанском рату, који су следујући сопствене игре и намере одлучујуће претегли на једну страну ратне ваге, не претварајући се, међутим, да то чине ради човечанства. Али, на крају крајева, они су били богови. ” (Marija Todorova: „Imagining the Balcans” - izvor citiran u knjizi Miše Glenija, Batkans 1804-1999”, str. 659.). *

* *

У своме говору приликом посете америчког министра одбране Румфелда, НАТО-вом седишту у Бриселу 18. децембра 2001. године Џорџ Робертсон, НАТО-ов генерални секретар (и енглески министар одбране за време НАТО-вог напада на Србију) навео је међу примерима НАТО-вог доприноса борби против тероризма и „истискивање терористичких ћелија ал Каеде у Босни и на Косову”. Два-три дана пре тога један енглески војник је убијен, док је стражарио да спречи разарање још једне српске цркве на Косову. Његов убица је највероватније онај исти Шиптар, у чије су име - да би га спасли од „српског геноцида” - НАТО-ве бомбе пустошиле Србију 78 дана и побиле неколико стотина недужних грађана. Ниједан од ова два догађаја - осим у незнатним изузетцима и без икаквих коментара - нису објављени у масовним медијима. У такозваној слободној штампи Запада на овај или онај начин, вестима такве природе са Косова - а њих је било много за време две и по године НАТО-ве окупације - ускраћује се простор, да се „моралност” НАТО-вог рата против Србије не би почела доводити у питање пред јавношћу. У историји једнога рата писаног једино из перспективе победника истина се не подудара увек са стварношћу. Као што се не може рећи да правда победника почива искључиво на праведности и правичности. За доказ довољно је подсетити се историје периода 1941 - 45. у нашој земљи коју су комунисти писали и правде коју су делили после своје победе. Западна верзија НАТОвог рата против Србије и Хашки трибунал су само скорашњи примери истога. Британски премијер Тони Блер је прогласио тај рат „ратом за вредности" и што су НАТО-ве бомбе више разарале по Србији и све више невиних грађана гинуло, он је то све чешће понављао. Више од годину дана по завршетку рата британски партламентарни одбор за спољне послове оцењује да је „НАТОов рат против Србије био сумњивог легалитета, али оправдан са моралних основа”. Значи, постојећи закони (укључујући и међународне) који су и сами произишли из моралних и етичких норми којих се највећи број појединаца и људских заједница придржава,

12

могу се кршити из „моралних” разлога!? Напори да се НАТО-ов рат прикаже као „моралан” не престају ни данас и западни медији користе сваку прилику у ту сврху: „Одлука нове Југословенске владе да стави бившег председника Слободана Милошевића у кућни затвор је произвела драматичне сцене у Београду, међутим, сам чин се може већ сада сматрати још једним додатним оправдањем (подвукао - П.П.) интервенције Запада. У извесним круговима је постепено ушло у моду да се осуђује одлука председника владе (Тони Блера) да употреби војну силу против Милошевићевог режима. Скорашњи окршаји између албанских побуњеника и трупа македонске владе су подупрли ово гледиште. Што год се сукоби више компликују, све чешће се гунђа да је Британија требала „да их препусти самима себи”. Као и многа таква мишљења оно разматра само садашње проблеме. Оно не узима у обзир шта би се десило да НАТО није интервенисао. Милошевић је био на власти да упражњава убилачки тип агресивног српског (подвукао - П.П.) национализма уместо Коштуничине владе која разуме Запад. Косовски Албанци би били расељена лица; милион од њих у бекству од неспреченог прогањања. Ма шта да се мисли о политичкој храбрости г. Блера поводом његовог колебања око датума парламентарних избора, његова вечита заслуга је што му није недостајала храброст када је Косово било у питању”. (Уводник, Sunday Telegraph, 1. април 2001.). О храбрости г. Блера не треба трошити много речи, кад се зна да је само у броју становништва, НАТО имао преимућство од 780:1. Међутим, ту је нешто друго у питању: његов цинизам и лицемерство када је, свестан нелегалности НАТО-вог напада, био спреман да почини један акт међународног насиља, одевајући га у морално рухо. Известан временски размак је неопходан да се пропагандна прашина, коју су зараћене стране бациле у очи домаћој и страној јавности слегне и историјски истинит суд о дотичном рату донесе. Данас је могуће чињенички осветлити главне карактеристике овога рата, како би се објективан суд о његовој моралности могао донети. Припремање „моралне” основе По први пут, 50 година после свога оснивања, НАТО, савез за одбрану својих чланова против претњи или напада споља, хвата се оружја да 24. марта 1999. године нападне једну малу, суверену државу која није ничим претила ниједном од његових чланова. Тај напад је био, у исто време, и напад на принцип суверенитета - формулисан још 1945. године на Јалти по коме, војна интервенција против једне суверене државе је оправдана једино ако та држава запрети или отпочне рат против друге државе (Члан 51, Повеља УН). Да би се дао какав такав „легалитет” НАТО-вом нападу на Србију један други је проглашен „Војна интер-

Искра 1.фебруар 2002

Анатомија... венција против суверених држава је законита ако спречава или окончава прекршај људских права од стране тих држава против сопствених грађана, у овом случају косовских Арбанаса”. (Misha Glenny „The Balkans 1804-1999.”). Сам НАТО-ов акт проглашавања ове нове доктрине је био незаконит: НАТО није институција међународне заједнице, надлежна да доноси нове или мења постојеће одредбе које регулишу међународне односе. То је посао УН-а и Савета безбедности кроз њихове резолуције и чланови НАТО-а, као и све друге државе су обавезне, појединачно и скупно, да делују у оквиру тих резолуција или специфичних мандата. Уместо тога НАТО, којим Америка доминира војно и политички, је тако створио преседан пун опасности за мање народе и манипулативних могућности за себе. Тиме је, уствари, дата дозвола Америци, да са НАТО-ом или без њега, произвољно и селективно, одлучује шта сачињава прекршај људских права, ко их прекршава и где ће да се интервенише, без обзира на постојање или одсутност односних резолуција УН-а и Савета безбедности. Примера за примену или непримену, ове нове НАТО-ве доктрине одређују интереси Запада, са Америком на челу, а не њене наводне морално-етичке основе per se, има свуда око нас. Зар се могу порећи многи прекршаји људских права против Арапа у Израелу, Курда у Турској, Чечена у Русији, дисидената у Кини? Упркос тога, ниједна НАТО-ва бомба није пала на Јевреје, Турке, Русе или Кинезе. Да је позивање Запада на моралне и хуманитарне принципе за оправдање НАТОвих напада на Србију крајње лицемерство, није нигде очевидније него у случају Курда: са истог војног аеродома у јужној Турској (Инчирлик) узлећу амерички и енглески авиони да форсирају нелетеће зоне над Ираком - за наводну заштиту Курда од Садамових напада - и турски авиони који су у више наврата бомбардовали те исте Курде у пограничним селима северног Ирака. Од Ромбујеа до Рачка Дејтонски споразум није био завршни чин у черечењу Југославије. Он је послужио као увод у даље напоре Запада у томе правцу, највероватније по тадашњем планираном редоследу: Косово, Црна Гора, Санџак, Војводина. Ослањајући се на своје искуство у Босни, где им је војна интервенција осигурала постизање циљева, Запад је знао да ће она бити неопходна да би се Косово отргло од Србије. Не желећи да изгуби ниједног свог војника, НАТО је одлучио да употреби исту успешну тактику: ракетирање Србије из даљине, бомбардовања са висине (изван домета српске противавионске одбране) и неангажовања трупа на терену. Али пре тога, за то је требало наћи оправдање и повод. Оправдање за насилно мешање Запада у унутрашње послове једне суверене државе и повод за отпочињање бомбардовања. Стога, још пре него што се мастило на потписном Дејтонском споразуму осушило, обновљена су питања - са још већим интезитетом - о укинутом статусу аутономне провинције Космета, „систематској репресији Албанаца" и „бруталности Милошевићеве полиције и МУП-а”. Пет месеци доцније, први плодови те „забринутости” Запада за Шиптаре на Косову се појављују: три Србина изрешетани рафалима из машинских пиштоља маскираних нападача у кафићу у Дечанима; један полицајац и једна жена убијени у другим нападима исте вечери (22. априла 96.). Та убиства су била најречитија потврда да Запад на Косову прелази на активну потпору (укључујући и у опреми, оружју и обуци)

Искра 1. фебруар 2002

шиптарским терористима за њихове напада на српску полицију, војно и цивилно особље и њихову имовину. Наравно, за време припремања и у току НАТОвог напада на Србију о томе није било ни речи. Тек данас се та чињеница износи пред јавност. Џон Симпсон, главни стручњак ВВС-а за спољне послове у чланку о убиству седморо Срба на дан Задушница 2001. у аутобусу код Подујева пише: „Не изгледа да се може озбиљно посумњати да су напад извршили косовски албански терористи, вероватно повезани са онима које је Вашингтон за време нелагодног периода 98-99. опремао, обучавао и наоружавао (подвукао П.П.) да би парирао насиље Милошевићевих трупа” (Sunday Telegraph, 18. фебруара 2001.) Такозвана ОВК, у то време организацијски тек у зачетку, малобројна и политички неутицајна, је по оцени саме CIA-e била, углавном, ангажована у разним криминалним делатностима: кријумчарењу, уцењивању, проституцији и дрогама. Ништа од тога није сметало Америци (са њеним европским трабантима) да оспособи ОВК за терористичке акције све већих размера против српске војске, полиције и становништва. Да је Америци стварно стало до „решавања” косовских проблема на миран начин, демократским путем политичких дијалога са завађеним странама, она би се ставила иза Руговиног Демократског савеза Косова, чији је циљ био истоветан са ОВК-овим: одцепљење од Србије и независност. Уместо тога, пошто је требало наћи „оправдање” да се насилним путем ангажује на Косову, направљен је прорачун да ће напади ОВК-а изазвати реакцију и репресалије српских власти, што би западни медији приказивали као убијање невиних шиптарских цивила, паљење њихових кућа и истеривање из њих. У исто време терористичке акције ОВК-а би се прогласиле борбом за слободу и људска права. Тај прорачун се показао тачним и тако изфабриковано „оправдање” је било довољно НАТО-у да зграби за себе улогу кадије на Косову. Кадије, који ће, не само да те тужи и да те суди, него ће и да извршава казну над тобом. Али за отпочињање бомбардовање био је потребан и један непосредан повод. У ту сврху је сазвана конференција у Рамбујеу за „преговоре” о Косову. Онима о чијој се судбини радило, наиме Србима и Шиптарима, није било допуштено ни да се састану, лицем у лице, а камо ли да преговарају. Уместо преговора пред њих је изнет, већ унапред припремљен „споразум”, са захтевима да они само ставе своје потписе. А да би кривица за евентуално бомбардовање пала на Србе, НАТО се „унапред обавезао пред светском јавношћу да ће се упустити у рат против земље са осам милиона становника, у случају да Милошевић одбије оно што је постало познато као „споразум у Рамбујеу”. (Miša Gieni „Balkans 1804-1999). Део споразума који је се односио на Србе - укључујући и правовремено необјављени додатак - био је састављен са једним и јединим циљем: да буде неприхватљив за њих и тако осигура да га они одбију. Осим по називу тај „споразум”, по својој намери и природи, није се разликовао од аустроугарског ултиматума Србији 1914. године. А да је та цела маскарада „преговарања” у Рамбујеу послужила само за стварни циљ, наиме, давање повода за бомбардовање, потврдио је и сам тадашњи британски министар спољних послова Робин Кук. Желећи да приволи Шиптаре, који су се у почетку нећкали да прихвате споразум, јер им није непосредно изручио Косово, он их је упозорио: „Ако га ви не потпишете, ми нећемо моћи да бомбардујемо Србе”. Уствари, Срби су прихватили све захтеве „споразума” изузев присуство НАТО-вих трупа - са свим привилегијама и статусом окупатора - не само на Косову

13

него и целој СР Југославији: „Српскевласти су се сложиле са готово целим политичким планом за аутономију (подувукао П.П.), али су одбили да прихвате НАТО-во пристуство на њиховој светој територији Косова”. (Миша Глени „Balkans 18041999”). Као задњи и непосредан повод за напад НАТО је употребио „масакр” у Рачку, у коме су, по тврдњама В. Вокера (W. VValker - амерички шеф ОЕБС комисије на Косову и пре тога познати опретивац америчких тајних сервиса у Централној Америци) неколико десетина ненаоружаних албанских цивила поубијани. Две године доцније, после детаљних истраживања, три финска патолошка експерта, у свом завршном извештају (чији је прилог објављен у часопису за судску медицину „Forensic science internationaf' категорички изјављују, да се не може закључити да су српске оружане јединице масакрирале албанске цивиле у Рачку. У свему овоме је очевидно да су намере и решеност Америке, заједно са њеним европским послушницима, од почетка биле да насилном војном интервенцијом, из овог или оног разлога, угнезде НАТОве „мировне” трупе на Косову. Како је „морални” рат вођен Наоружан до зуба најновијим изумима војне технологије, самоиздатом лиценцом за решавање Косовског питања и забринут за свој кредибилитет НАТО је сада био спреман да, једном са свагда, научи Србе памети и присили их да легну на руду и за навек напусте своје сањарије о „Великој Србији”. Тако је НАТО отпочео напад на Србију, мирне савести и без трунке сумње да ће Срби - како је Мадлен Олбрајт уверавала Клинтона - после два-три дана бомбардовања пасти на колена и косовски проблем бити решен. Тиме се може и објаснити зашто, међу „оправдањима” за бомбардовање, у почетку, није било ни речи, о „спречавању хумане катастрофе”, „расном геноциду” и „етничком чишћењу”. Међутим, како су дани, а затим и недење пролазили, а Срби никако да поклекну, НАТО у журби да оконча свој први ратни подухват и избегне све чешћа питања о његовој легалности и могући расцеп свога савеза прелази на другу, онда и трећу и задњу фазу своје стратегије: бомбардује Србе натраг у камено доба. Циљ тога систематског разарања инфраструктуре, са „узгредним” падањем бомби на школе, болнице и цивилне жртве широм Србије је био: сломити вољу српског народа за сваки даљи отпор. Када се то зна, закључак да је и НАТО-ва „узгредна оштета” често била намерна, а не „узгредна”, не може се избећи. Али пошто првобитно „оправдање” - одбијање Срба да прихвате „споразум” у Рамбујеу - није било довољно да објасни укључивање цивилних објеката у „законите” војне објекте за бомбардовање, учесталост и све већу жестину напада, употребу кластер бомби и осиромашеног уранијума и све већи број жртава међу цивилима, НАТО се изненада „досетио” да је он ту да спречи „расни геноцид”, „хуману катастрофу” и „етничко чишћење”. У томе НАТО је био потпомогнут Милошевићевом тактиком „усмеравања стотина хиљада Албанаца у Албанију, Македонију и Црну Гору” (Миша Глени, „Balkans 1804-1999). А пошто „југословенска противавионска одбрана није могла да 1 одоли НАТО-вим бомбардерима и ‘паметним ракетама... Његово (Милошевићево) једино оружје су били два милиона Албанаца. Уместо да спречи хуманитарну катастрофу НАТО-ва одлука је масовно допринела предстојећој катастрофи” (Миша Глени, исто). НАТО је успео да, слабо обавештеној светској јавности, прикаже оно што је

14

била последица његове акције, као разлог за њу. Трубећи све гласније и сваком приликом о „вредностима” за које се сада ратује, НАТО се надао да ће заглушити разорне експлозије својих бомби које су пустошиле Србију. Рат који је у почетку био, у свему осим по имену, казнени поход (и ту је сличност са аустроугарском „казненом експедицијом” 1914. уочљива) против Милошевићевог режима и Војске Југославије (ВЈ), је тако постао „морални" рат против српког народа. Знајући данас да су губици ВЈ у оружју и опреми у односу на огромну количину изручених бомби и ракета - многе од њих са готово 100% прецизности - у току 78 дана бомбардовања били незнатни (на пример само 20 и неколико тенкова), јасно је да је њихов највећи број био намењен разарању мирнодопских, а не војних циљева. Из очигледних разлога НАТО још увек избегава отворено признање да су цивилни објекти намерно бомбардовани, и то са претходним знањем да ће губитак живота међу невиним становништвом бити неизбежна последица. На основу ових чињеница Amnesty Internationai је отпужила НАТО за почињене ратне злочине против Срба. НАТО је одговорио лаконски и са циничком ароганцијом: „Сви наши објекти (бомбардовања) су били пажљиво (подвукао П.П.) изабрани”. Нема сумње да их је НАТО бирао са крајњом пажњом међу оним цивилним објектима, чије би уништавање, заједно са неизбежним „узгредним” жртвама међу цивилима, довело до капитулације Срба у најкраћем могућем року. Дакле, класичан пример где акције, било групе појединаца, било групе нација удружених у одбрамбени савез, одговарају у сваком погледу дефиницији тероризма. И на крају Међу разним претпоставкама политичких аналитичара о стварном мотиву Америке - она доноси одлуке, НАТО је био само њен извршни орган - за напад на Србију може бити да је једна од њих тачна. Овај чланак не претендује да га је открио, нити му је то била сврха. Ми не знамо сасвим сигурно зашто је Америка, са НАТО-м, повела рат против Србије. Знамо како је он конструисан и како је био вођен, јер се све то може поткрепити са данас познатим чињеницама о његовом припремању и свим документованим подацима о резултатима 78. дневног бомбардовања. Ми смо се овде ограничили само на разматрање његове структуре, како би, једном за свагда, показали да, ма шта друго да је био, он није био један морални рат.

Предраг Петровић WOLFOWITZ: PRVO DA ZAVRŠIMO SA AL KAEDOM U AVAGNISTANU I DRUGDE, PA ONDA SA DRŽAVAMA KOJE PODRŽAVAJU TERORIZAM. „Skoro svuda je napravljen progres u ratu protiv terorizma. Mnogo od napretka je posledica američke odlučnosti i straha (država) da se ne nadju na pogrešnoj strani od nas.

Pored Avagnistana Pentagon se koncentriše na Filipine, koji su prihvatili američku pomoć za likvidaciju Abu Sajaf terorista, kao i u identifikovanju terorističkih baza u Somaliji i Jemenu. Somalija je moguće pribežište al Kaeda begunaca zbog tamošnje praktično nepostojeće vlasti. SAD su spremene da pomognu i Indoneziji, ali direktno američko vojno učešće ne izgleda verovatnim, zbog veličine i rasturenosti zemlje. „Sadam se sada pritajio, što ne znači da on ne radi stvari koje nas interesuju”, izjavio je Wo\fowitz New York Times-u.

(The Daiiy Telegraph, 9.1.2002.).

Искра 1.фебруар 2002

DA LI JE PRVI DECEMBAR1918. BIO I OSTAO „IZVOR SVIH ZALA”?

Na ovu temu se osvrćemo sa zakašnjenjem, jer je to trebalo učiniti prvog decembra. Jedan od razloga za zakašnjenje jeste što je ovaj datum odavno deo istorijske prošlosti i izvikane vrednosti. U našim danima postoje mnogi drugi gorući problemi kojima je obremenjena naša sadašnjica. Ove probleme stvaraju ljudi, a ti su često opasniji od onih koje stvara priroda. Jedan mali dogadjaj u Sloveniji 9. decembra 2001. govori da, ‘prljavi’ klevetani, izvikani i proklinjani od nekih, ovaj pomenuti datum ima neku nostalgično magnetsku moć koja se, nošena u podsvesti pojavljuje, ne kao avet, već kao čežnja za nečim izgubljenim i manifestuje se na vidan način.

Devetog decembra (prošle godine) javila je britanska televizija na CEEFAX 143 5/5 sledeću vest na engleskom: „Grupa mladih vojnika može biti osudjena na četiri godine zatvora”, zbog toga što su pevali jugoslovensku himnu prilikom spuštanja SLOVENACKE zastave. Slovenački vojnici su pljuvali na „svoju” zastavu!

Da li je prvi decembar 1918. bio izvor, per se, svih zala kroz koje je Jugoslavija prolazila i prošla? Na ovo pitanje se ne može odgovoriti sa ‘da’ ili ‘ne’ bez dokumentovanog kvalifikovanja. Pisac ovih redova bavio se ovim problemom, proučavanjem arhivske gradje, najvećim delom britanske. Od gradje jugoslovenske proveniencije imao sam sreću da dodjem do spisa poznatog i renomiranog Hrvata koji je bio jedan od otaca jugoslovenske države.

Reč je o Dr Josipu Smodlaki. Starijoj generaciji koja je na izmaku poznato je ime Dr Smodlake, dok mladja generacija zna o njemu samo malo ili ni toliko. Dr Smodlakaje rodjen u Imotskom 1869. Bio je doktor pravnih nauka bečkog univerziteta, narodni poslanik za Split u Bečkom parlamentu, javni radnik, pisac i naučnik. U ranoj mladosti imao je veliki osećaj za „slavjanstvo” i čežnju za oslobodjenje Srbije i Cme Gore od Turaka. Prema ovim dvema imao je velike simpatije još kao gimnazijalac. A još ranije, u osmoj godini, spevao je „slavjansku pjesmu”. U gimnaziji, zatim na studijama i u javnom životu bio je osumnjičen od austrijskih vlasti kao opasan i nepoverljiv. Ovo naročito posle njegove čuvene pesme: „Padaj silo i nepravdo”. Ovakav stav Smodlaka je plaćao čestim hapšenjem i životom u tamnicama, što je narušilo njegovo zdravlje. Smodlaka je umro 1956, a njegov savremenik i istomišljenjak Dr Marko Kostrenčić napisao je 1972. eulogiju o svom prijatelju koja je čuvana u Jugoslavenskoj akademiji nauka u Zagrebu. Ovo napisasmo kao minimalnu pozadinu jednog od otaca Jugoslavije.

Da li je gore pomenuti datum bio izvor svog zla u Jugoslaviji? Za punovažan odgovor smatramo da je potrebno znati najosnovnije prilike onih dana, kad je Jugoslavija stvarana i stvorena.

Datum sam po sebi ne može dati odgovor, jer su ljudi tog dana instituirali i proklamovali stvaranje jedne velike države od tri naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca uz dobar broj manjina koje su na jugoslovenskom prostoru prohujali vekovi stvorili. Gomji datum nije ponikao iz zlobe i mržnje, već iz ljubavi i velike nužde i opasnosti onih dana pred taj prvi decembar. Zaista velika nužda i opasnost ispunjavali su ondašnji jugoslovenski prostor na kojem je bila nova država proklamovana.

Još pre prvog decembra Krfskom deklaracijom na papiru je oblikovana zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca izmedju vlade Kraljevine Srbije i Jugoslovenskog odbora u izbeglištvu. Prilkom primene u život zajedničke države pokazali su se mnogi problemi koji na Krfu 1917. nisu

Искра 1. фебруар 2002

mogli biti predvidjeni. Velike žrtve i napore podnela je Kraljevina Srbija u ratu i pokazala je dobm volju da sa Jugoslovenskim odborom stvore zajedničku državu južnih Slovena. Stvaralačko oduševljenje, žrtve, napori i Ijubav obadve strane uzidani su u temelje te još uvek teorijske države Jugoslavije. Ovo se ne može poricati niti klevetati, a sasvim je druga stvar šta je radjeno u toj zajediničkoj zemlji; šta su ljudi radili. U uporedjenu možemo postaviti pitanje šta pojedinci rade od svojih života, ili šta ljudska zajednica radi od svog naroda? Jedna je stvar očekivanje, a sasvim dmga da li postoje mogućnosti da se ta očekivanja izvrše i zadovolje. Rim se nije sagradio preko noći, već za hljadu i više godina. A u tek nastaloj Jugoslaviji pogrešno se očekivalo da će poteći odmah med i mleko iz svakog ćoška.

Nužde i opasnosti Moj eminentni svedok o stanju posle sloma Austrougarskog carstva jeste Dr J. Smodlaka. Sa slomom ovog carstva istu sudbinu su doživela još tri carstva: nemačko, rusko i tursko. Ove lomove pratio je totalni haos i revolucija komunističke ideje. Pobednici su bili sile Antante: Britanija i Francuska, i Kraljevina Srbija. Ovim bi trebalo dodati i Italiju, koja je Londonskim ugovorom od 1915. g. privučena na stranu saveznika - Antante. Medjutim zbog poraza Italije na frontu Caporetto 1917. saveznici Britanija i Francuska, nisu bile više voljne da se u celosti drže Londonskog ugovora iz 1915, naročito ne ustupanja cele Dalmacije, čiji je južni deo, sve do Splita već bila okupirala Kraljevina Srbija. Cma Gora i Vojvodina, kao i Bosna sa Hercegovinom već su se sjedinile sa Srbijom. Sve je ovo zlurado posmatrala Italija, koja je dočekala kraj rata neiscrpljena i bila velika sila, kako na mom tako i na kopnu. Savezničke sile, kaže Dr Smodlaka, otvoreno su rekli Srbiji, da, ako dodje u sukob sa Italijom, uopšte ne računa na savezničku pomoć. Jedino na što može računati jeste u domenu diplomatije. Na američkog predsednika Vilsona, tada u Evropi, vršen je veliki pritisak od strane američkog Kongresa, da se američke tmpe što pre povuku iz Evrope i da ostavi uglavljivanje mira evropskim silama. Južna Dalmacija je stvorila pokrajinsku vladu i bila spremna da se ujedini sa Srbijom i ostalim pokrajinama.

Medjutim, u Zagrebu je stvorena vlada Narodnog Vijeća od Hrvata, Slovenaca i Srba koja je vodila rasprave, koje u mnogim stvarima nisu imale nikakve veze sa iminentnom i opasnom stvamošću. Ova vlada nije imala niti vojske niti policije.

Nezadovoljstvo Italije Došlo je zbog Londonskog ugovora, čiji je garant bila i Rusija pored Anglo-Francuza. Revolucijom je Rusija izbačena iz saveza Antante. Bez Rusije i hladnog stava Antante prema Srbiji i Jugoslovenskom odbom, koji u praksi nije više bio činjenica, Smodlaka nam kaže: „.... Izbor je bio mnogo težak zbog situacije.

Imalo se birati izmedju Velike Srbije, koju su već saveznici priznali, ali ne i Velike Hrvatske, već male od četiri županije; ili izbor Jugoslavije u kojoj bi bilo mesta i za velike Srbiju i Hrvatsku”. On je pledirao a i insistirao da je najbolji izbor Jugoslavija.

Jedini mogući izlaz za Jugoslovene To je preneo Dr Smodlaki američki admiral Andrews sa štabom u Splitu. On je istovremeno bio i vrhovni saveznički komandant celog dalmatinsko-hrvatskog područja,

15

Da li је ... odnosno oblasti. Pored komandovanja savezničkim trupama na moru i kopnu, on je imao i političke zadatke sa štabom stručnjaka za to područje. Što se tiče jugoslovenskog pitanja Smodlaka detaljno izlaže Vilsonovo stanovište: „ ....................... Da Jugosloveni nemaju mnogo vremena. Oni moraju da požure i da što pre proglase ujedinjenje u jugoslovensku državu, pre nego što Italija napravi neki vojni potez.” U ovom smislu, admiral Andrews savetovao je Smodlaki da što hitnije utiče na vladu Narodnog vijeća u Zagrebu, da što pr izabere i odredi svoje izaslanstvo, da hitno otputuje za Beograd, da skupa sa Srbijom i ostalim pokrajinama što pre proglase ujedinjenje. Treba imati na umu da se italijanska ratna momarica već bila usidrila u Sibeniku i Splitu, gde su joj pristizala pojačanja. Italijanska ratna momarica neće napustiti Sibenik ni do početka 1926. Italija je već zagospodarila Istrom i severnom Dalmacijom, hrvatskim Primorjem. Prema Sloveniji italijanske i srpske trupe suočile su se pred Ljubljanom, na nekoliko kilometara pred Jesenicama. Srbija - niti pak nova država Jugoslavija - nije imala momarice i nije se mogla suprotstaviti na mom Italiji, a AngloFrancuzi to nisu uopšte hteli.

Admiral Andrews je takodje preneo Dr Smodlaki, da će Amerika kao sigumo, posle proglašenja jugoslovenskog ujedenjenja, ubrzo priznati kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca kao medjunarodni subjekt, tj. pravnu državu. Ovde treba imati na umu da sile Antante to nisu htele da učine ni posle godinu dana. Naročito je oklevala Velika Britanija. Vlada Kraljevine Srbije bila je svesna svih ovih okolnosti i morala je da traži i nadje najbolji mogući izlaz. Stav Amerike u to vreme bio je povoljan kako za Srbiju takodje i za stvaranje Jugoslavije. Predsednik Vilson putovao je po Italiji, gde je primetio veliki i njemu odvratni nacionalizam koji će se za godinu i po ispoljiti u fašističkom imperijalizmu i sanjarenju o obnavljanju stare rimske imperije.

“NOVA JUGOSLAVIJA I NJENI SUSEDI, REGIONALNI DIJALOG”. Predsednik Istituta za etničke odnose iz SAD Aleks Kasof izjavio je da Srbija i Crna Gora moraju što pre da reše svoje probleme, jer će, u protivnom, biti teško i Srbiji i Crnoj Gori i Jugoslaviji da idu napred u odnosima s medjunarodnom zajednicom.

“Inicijativa EU koja ide u prilog dijalogu za očuvanje odredjenih funkcija Srbije i Crne Gore uneće nove elemente u odnosima dve republike”, rekao je Kasof na kraju prvog dana dvodnevne konferencije “Nova Jugoslavija i njeni susedi, regionalni dijalog”, koja se održava u Beogradu. “Kada se radi o odnosima s medjunarodnom zajednicom i regionalnim pitanjima naglašeno je da medjunarodna zajednica mora da iskaže jasniji stav, kako u pogledu očekivanja, tako i u pružanju pomoći regionu, ali isto tako i region mora da preuzme odgovornost kako bi se omogućio jasniji stav medjunarodne zajednice “, dodao je Kasof. On je napomenuo da su pregled današnje politike Beograda i detaljnu analizu tendencije jugoslovenske politike izneli potpredsednik^ Vlade SRJ Miroljub Labus i potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać. “Osnovni zahtev je da se nastavi sa sprovodjenjem reformi, uz konstataciju da nema povratka na staro”, naglasio je Kasof. Predsednik Vlade Republike Srpske Mladen Ivanić ocenio je da medjunarodna zajednica ima različit pristup u rešavanju medjunacionalnih odnosa na prostoru bivše Jugoslavije i upozorio da to neće rešiti probleme i da, ako stvari ne budu dovedene do kraja, postoji opasnost od medjuetničkih sukoba. “Hrvatska je dobila nezavisnost, ignorišući prava i volju srpskog naroda koji tamo živi. U BiH se povećava pritisak medjunarodne zajednice da se ona integriše, dok s druge strane Kosmet dobija sve veću nezavisnost”, naglasio je Ivanić.

Komentarišući pritisak Haškog tribunala za hapšenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, Ivanić je ponovio da RS nema saznanja gde se oni nalaze. Prema Ivanićevim rečima, sve spekulacije o tome gde se nalaze Karadžić i Mladić su ,,skidanje odgovornosti sa medjunarodnih institucija”. “Medjunarodna zajednica je ta koja raspoiaže najrazvijenijim sistemom prikupljanja obavještenja”, rekao je Ivanić. (B92, 14.12.2001.

Oklevanje Narodnog vijeća u Zagrebu Ovo Vijeće, kaže Dr Smodlaka, koje je brzo posetio po američkom savetu, živelo je u „nekom drugom svetu” neobavešteno o onome šta se unaokolo dešava. On nam kaže: „... da je Vijeće bez daljeg traćilo vrijeme u diskusijama posle kojih nije dolazilo do saglasnosti.” Istina, Vijeće ga je rado dočekalo i odmah mu dalo reč.

Pošto im je objasnio kritičnu situaciju, pristali su da brzo formiraju izaslanstvo, koje će sutradan otputovati za Beograd, gde su Regent Aleksandar i predstavnik Narodnog vijeća iz Zagreba Dr Ante Pavelić, zubar (ne Dr Ante Pavelić - Poglavnik) proglasili istorijsko ujedinjenje novog kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. U daljem radu posle ovog čina, padalo se u neprestane greške: slušanje Dr Stvetozara Pribićevića, koji je nametnuo centralističko uredjenje nove države i Vidovdanski ustav...

Ujedinjenje je bilo jedna velika mogućnost, a glavni nedostatak jeste da nije bilo dovoljno sposobnih ljudi da novom tvorevinom časno upravljaju. U tome je propust, greh i zločin, iz čega je proizašlo i celokupno zlo, a ne iz Prvog decembra i dana ujedinjenja. Verovatno da je i prisećanje na ovaj datum navelo Slovenačke vojnike da vredjaju i čine ono što nije trebalo da urade.

Staniša R. Vlahović

ВИЛИЈАМ МОНТГОМЕРИ, АМБАСАДОР САД О НЕЗАВИСНОЈ ЦРНОЈ ГОРИ: „Не постоји, заиста, потреба за још једном малом и искрено речено, несамосталном земљом која може само да повећа нестабилност у региону”. (НИН, 13.12. 2001.).

16

KAKO JE KOŠTUNICA NAGRADIO ĐINĐIĆA Svojom kolebljivošću Koštunica je praktično nagradio svog najljućeg protivnika Đinđića. Prepustio mu je inicijativu, dajući mu jedinstvenu šansu da naprosto bira koje će sredstvo upotrebiti ne bi li pozicije konkurentne DSS što više oslabio. Prognozirani veliki prasak na vladajućoj političkoj sceni Srbije, ipak se nije čuo. Doduše, DOS je i nakon najnovijih oštrih konfrontacija stranaka Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića ostao ono što je već prilieno dugo, Ijuštura bez pravog sadržaja, ali se stiče utisak da su se svi akteri u međuvremenu pomalo uplašili da se i sama Ijuštura ne raspadne.(...) lako se može lako uočiti da je i srpskog premijera i vrh Demokratske stranke poslednjih dana dohvatio talas euforičnosti, trijumfalizma, agresivnosti, pa i arogancije zbog najnovijeg (nepotpunog) brodoloma svog najvećeg rivala, može se očekivati da će takvo raspoloženje brzo I splasnuti. Da će se Đinđić trezveno suočiti sa neminovnošću da DSS, ipak, ne gurne u istinski opozicioni tabor. To što se pomalo nadmeno ističe podatak da “izvorni DOS minus DSS” ima većinu od 131 poslanika, više je pokušaj da se održi prvid pobednika, nego što odražava realnost. Nategnuta prednost od pet mandata nad opozicijom (uključujući i DSS) rezultat je koliko nagodbi unutar “ostatka” DOS toliko i razumljivog straha malih stranaka da bi formalni raspad koalicije za njih bio prava katastrofa.

Ta interesna harmonija održavaće se dok svi budu namireni, igrali po dogovorenim pravilima, ali može biti naglo prekinuta ukoliko i u Demokratskoj stranci u medjuvremenu prevlada pijemontski, odnosno sindrom veličine, dominacije i neprikosnovenosti. (...) Ivan Torov (Komentari štampe, Danas, 15-16.12.2001.)

BLIC NEWS, 19.12.2001.

Искра 1.фебруар 2002

Velja llić, gradonačelnik Čačka

О ODNOSIMA U DOS-U I STANJU U SRBIJI Izveštaj sa izlaganja Velimira llića u Blektaunu, predgradju Sidneja, Australija, 23. decembra 2001. godine, našli smo na Internetu početkom januara o.g. Donosimo ga kao interesantno svedočanstvo o suprotstavljenim interesima političara u vladajućem DOS-u i opštem stanju danas u Srbiji, jer je i sam llić vodećl član koalicije i poznati dosovac, pored toga što je biznesmen i navodno bogat čovek, ponikao kao i ogromna većina današnjih vlastodžaca - iz predjašnje komunističke nomenklature. Donosimo ga, jer pored toga što u ovakvim izlaganjima partijska zagriženost i poslovno rivalstvo mogu da igraju izvesnu ulogu, ipak verujemo da je llićev prikaz opštih prilika uglavnom tačan. *

* *

čega. Srbija je prazna. Nije imala ništa, fondovi prazni, razorene fabrike, radnici na ulicama, nemate oko čega ni da se otimate. Ali, eto, sada se prodaju pivare, cementare, benzinske pumpe, pretežno Nemcima, nemački lobi koji je ušao u Srbiju žestok je i jak, mi se borimo da zaštitimo to koliko možemo. Ja sam dao jedan projekat koji je izvanredan, ali premijer ima drugu neku koncepciju. Njemu mafija vodi sve poslove. On ima neke svoje prijatelje koji drže sve konce. Oni hoće da kontrolišu trzište cigareta, igre na sreću, od kioska, pa do carine, naftne industrije, uvoza-izvoza...

Velja llić kaže da “Srbija hoće nove Ijude”, te da je on zato i odlučio da se kandiduje za predsednika Srbije, “ako ostane savezna država i ako Koštunica ostane na njenom čelu”. To će se, po njegovim rečima, najverovatnije i desiti.

Uloga Zorana Djindjića Miloševićevi “repovi” Zoran Djindjić je belosvetski hohštapler i najveće zlo Srbije. On je tipičan nemački učenik, dok on ne ode, nama nema života. Ovo su reči Velimira - Velje llića, gradonačelnika Čačka, predsednika Nove Srbije i narodnog poslanika, “čoveka bez dlake na jeziku”, koji se nalazi u poseti Australiji. Navedenu ocenu o aktuelnom predsedniku Vlade Srbije propratio je aplauz dela prisutnih u sali CŠO “Sveti Nikola” u Blektaunu, jednom od predgradja Sidneja.

Velja llić je govorio o vremenu svrgavanja Miloševića u kome je on bio u prvim redovima, te o Srbiji nakon tog vremena.

Prešao nas je u celoj ovoj priči koja je bila - kada se srpski domaćin, čestito i pošteno, obračunao s komunizmom, a on koji nije tog dana nos pomolio na ulicu, čekao je u prikrajku sa ekipom i preuzeo vlast. Mi koji smo izveli promene, ja sam pet dana bio u bolnici na kiseoniku zbog bojnih otrova, nismo imali vremena da se borimo posle za vlast, ali smo smatrali da je normalno da ćemo dovesti neke čestite, pametne Ijude, da pokrenemo tu Srbiju već jednom... Ali, moramo i sa njim ovu borbu izgurati. On je sve razjurio.

“Oprani” dosijei Prema lliću, Djindjić je „uzurpirao svu vlast i pravi od sebe novog Miloševića”. - On uporno drži prve Miloševićeve saradnike na čelu. Medju njima Dušana Mihajlovića u policiji, a on je sklonio sve dosijee, “oprao” svima biografije. Sada, kad se pokrenuo sudski postupak protiv Mirka Marjanovića_ nije bila nijedna reč za optužbu.

Za Mirjanu Marković isto. Čiste sve biografije kao sunce. Ilić ističe da su, nakon svega, razočarani oni koji su izveli „Oktobarsku revoluciju”, jer se „nije završilo onako kako smo očekivali”.

Podsećanje na oktobar 2000 - Mi smo želeli da probudimo Beograd. Beograd je bio pospan, spavao je i trebalo ga je izbaciti na ulicu. Počeli smo obračun s policijom odmah i usput, tako da smo polako dizali tenziju Beogradjana. Tako je narod počeo da izlazi i to je bio nama znak da će izaći ta kritična masa od milion Ijudi. Reke Ijudi su dolazile. Sada se priča kako je navodno postojao dogovor s policijom. Nije tačno.

Da je bio dogovor, ne bi išli na nas bojnim otrovima. Milošević je bio dao nalog vojsci da nas na čelu pobiju, ali vojska nije htela da izvrši naredjenje. A mi smo išli na sve ili ništa, pobedu ili smrt.

- Umesto da počne era čestitosti, poštenja i sloge, ponovo - mržnja, otimanje te nesrećne vlasti, borba ni oko

Искра 1. фебруар 2002

- Ja sam obećao narodu da će se u Srbiji uvesti red za mesec dana. Da se počisti sav politički ološ i sklone svi repovi Miloševićevog režima i počne nova etapa u razvoju Srbije. Nakon toga, kaže llić, sledi organizovanje za - rad. Bez rada nema života.

Ne može država da fukcioniše sa donacijama. One služe da se prehranimo trenutno posle rata, malo uvezemo struje, preživimo sa tim izbeglicama... Nema ništa spolja da dodje, samo sami možemo krenuti i, verujte, možemo mnogo učiniti. Nema milostinje. Neki pričaju: “Daće nam milione”. Nikome nisu dali. Svi gledaju svoj interes. A mi ne možemo živeti u oblacima. I Milošević je živeo u oblacima i evo kako je prošao.

Ambasadori iz dijaspore - Koštunica i ja smo predlagali da masa ambasadora budu Ijudi iz dijaspore, Ijudi koji ovde žive, poznaju problematiku, običaje, političare... a ne da dovodimo neke novinare iz Beograda, neke Ijude koji nemaju pojma. Ne možete dovesti ambasadora koji prvi put u životu dolazi u Australiju i postaviti ga da vodi ambasadu - od njega nema koristi nekoliko godina. Govoreći o potrebi organizovanja normalne države, llić navodi demokratske izbore i slobodne medije: Hoćemo državu u kojoj oni što izgube ostaju naši sugradjani, penzioneri, da budu sa nama, a ne svi oni kada izgube izbore, da moramo da ih pakujemo u zatvor.

Nećemo više da banda vodi poslove i kontroliše sav novac. Ne daju da se napravi fabrika cigareta u Srbiji. Zašto?

Godišnje Srbija uvozi u vrednosti od milijardu maraka cigareta preko crnog tržišta. Mafija uzima pare umesto da naši seljaci proizvode duvan. Ne daju niz drugih stvari. Ugasili su domaće fabrike veštačkog djubriva, da bi “Surčinska mafija” uvozila djubrivo iz Rumunije i zaradjivala dnevno sto hiljada maraka. To je Djindjićev kum. Oni vode svu politiku. Djindjić je samo jedna maska. Ti “Surčinci”, oni su preuzeli državu. Oni su izveli državni udar. Sve oni drže. Taj glavni kriminalac je uvukao svog brata da vodi Beograd načelnik MUP, koji je bio i za vreme Miloševića. Dok to zlo ne ode, nema nama boljitka.

Fabrike u bescenje - Djindjić će sve da rasproda. Šta on radi, i kako se ponaša, pa znate šta, Milošević je bio mala beba. Njega samo pare interesuju. U bescenje sve živo prodaje. Zamislite, ja pročitam u novinama da je u Čačku prodata fabrika. Pročitali oni u Apatinu da im je prodata pivara. Oni u Beočinu da im je prodata cementara.

Zamislite, Fabrika hartije u Čačku, on je prodaje Austrijancu, a gazda kome je oduzeta fabrika, živi sud-

17

Velja llić . ski traži fabriku nazad. To nikad nije bilo. Robne kuće, firme, ispašće da ćemo biti kolonija i fizička radna snaga - tvrdi llić i dodaje: - Doveo je neke mangupe, nekog Vlahovića, Djelića, koji prodaju maglu.

Zamislite, ministar energetike Goran Novaković, Hrvat u srpskoj vladi. Zamislite Miloša Minića, kćerka pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove. Promene uradjene? Gradonačelnica Beograda, gospodja Hrustanović, muž musliman.

Nije to ništa strašno, ali je njen svekar, njenog muža otac, čuveni onaj Bećo Hrustanović iz one zloglasne Fazlagića kule. I ona gradonačelnica Beograda sa svojim mužem polaže venac Karadjordju, kneginji Ljubici, Milošu Obrenoviću. I kažemo - uradjene promene. Prema tome, to mora da se dovede u red. Na novim izborima Koštunica i ja ćemo ići zajedno, i nadamo se, s Bozjom pomoći i pobediti - poručio je iz Sidneja Velja liić.

Gradovi puni izbeglica - Nama je vrlo teško. Imamo mnogo izbeglica, porušene gradove, razbijene gradove. Samo grad koji ja vodim ima 12.000 izbeglica. To je preko tri hiljade djaka. Znate šta znači kad u jedan grad dodje odjednom 3.000 učenika. Treba napraviti škole, dovesti profesore, nahraniti, napojiti, prevoziti, smestiti ih da spavaju, oni su došli bez igde ičega. To smo uspeli da organizujemo, ali bez fabrika, bez proizvodnje, privrede, nema ništa.

Malo nade za Kosovo - Voleo bih da mogu da vas nešto više obradujem o Kosovu, ali vidite i sami da su tu šanse svedene na minimum. Mnogo smo potrčali da se izadje na te izbore i dobili smo neke mandate, 22, ali to ne znači ništa. Ispada da je izlazak bio izvanredan. Nije tačno, sami su Šiptari zaokruživali jedan deo Srba da bi legalizovali izbore.

Tu se radja veliki problem - Srbi su imali enklave tamo, Mitrovicu, Gračanicu, Zubin Potok i druge, a sada će se i tamo uspostaviti albanska vlast - Srbi će biti manjina i neće jnoći ništa naročito da odluče. U Beogradu živi skoro 100.000 Šiptara koje mi mazimo i pazimo, a naši Ijudi dole su ostali bez ičega.

U punoj sali CŠO “Sveti Nikola”, prisutnima su se, tokom posete Velimira llića, obratili njegov domaćin, protojerej Dragan Saračević i predsednik ove opštine Milan Štojčević. Medju gostima su bili Frenk Mosfild, savezni poslanik ovog područja, sa suprugom, Branko Radošević, vršilac dužnosti generalnog konzula SRJ u Sidneju, te predstavnici srpskih organizacija i zajednica. Primetno je, po brojnosti, bilo prisustvo članova Srpske narodne odbrane, te Srpskog pravoslavnog udruženja za socijalni rad. Poslanik Mosfild zaželeo je lliću uspeh u naporima da iskoristi svoj boravak za jačanje trgovinskih veza sa Srbijom.

SPREČEN POVRATAK MAKEDONSKE POLICIJE U NEKA SELA KRIZNIH REGIONA. Žitelji tetovskog sela Dobroste sprečili su u četvrtak ulazak mešovite patrole makedonske policije, postavijanjem traktora i nekoliko balvana na putu koji vodi i u susedna sela Neraste i Odri. Dobroste je selo sa većinskim albanskim stanovništvom, i jedno je od 15 sela iz 4 krizna regiona, koji su tokom sukoba bili pod kontrolom ONA, i u kojima je trebalo da otpočne realizacija plana povratka makedonskih snaga bezbednosti.

Predstavnici OEBS-a raspolažu informacijama da se u selu nalaze grupe naoružanih lica, zbog čega je preporučeno odlaganje operacije za nekoliko dana. Zbog visokih snežnih nanosa policija nije ušla ni u još dva sela u tetovskom kraju Nerovo i Cerovo. U skopskom, gostivarskom i kumanovskom kriznom regionu operacija povrataka makedonske policije odvijala se nesmetano. (B92, 13.12.2001.).

18

СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН Ca леве стране, Иза врата у храму, Кандило и свећа, Пред твојом иконом светлуцају И лик твој обасјавају дан и ноћ, Нарочито на твој дан. Бденије теби посвећено Душе многих испуњава. Многих који су дошли из Србије Да те прославе, Да ти се поклоне и захвале. За многа добра и жртву твоју, Две највише куле хиландарске на Атосу И небројена друга здања, Што си Србима оставио, Од цркве до перионице. Куда год погледаш на Светој Гори, Све на тебе потсећа и живи. О, Величанствени, Свети наш краљу, Старино наша, лепото и величино. На коленима у твом храму ноћас, Они што су из Србије дошли И ми грешници у ризи, Благослов и духовну помоћ иштемо На тешком путу отрежњења. На дан Светог краља Милутина, 2001.

О. Јован Хиландарац

БОЖИЋНА МОЛИТВА Христе благи, Ти Божији сине! О празнику Твојега Рођења Сети нас се са Своје висине, Рода мога и мене грешнога. Зацели ране преголеме Према Теби и Твом Родитељу. И учини чудо овог века; Као некад чудо над чудима Кад излечи слепог од рођења Да завлада љубав и поштење, Да видимо у ближњему брата, И славимо што су наши стари. Подари нам вође и пастире Као некад Немањиће старе, Дивне вође још боље чуваре, Ко орлови што су узлетали И чували народ од злотвора, Сваког греха и сваке невоље. Преподобни Спиридон Чудотворац 2001.

О. Јован Хиландарац

Искра 1.фебруар 2002

ПУТОПИС СА ПОСЕТЕ ХИЛАНДАРУ И БОРАВКАУ СРБИЈИ На честе позиве родбине из родног краја, дуго сам размишљао да ли да их посетим или не. Најзад се одлучих да још једном одем тамо где ме срце и љубав вуку да бих посетио родни крај и своје отаџбинско гнездо и огњиште где ме је топлина мога рода одњихала и одгојила. Тамо где сам се учио љубави према Господу Богу, Христу и хришћанским светитељима; славио Божићну радост, Христово распеће и Васкрс. Сва ова осећања и сећања вукла су ме да још једном одем тамо.

године још увек ради. Вид и слух су му попустили, али духовност и борбеност су му још увек на висини. Питао сам га што не поучава некога да прихвати рад у башти, а он каже да, ако неко има љубави да ради добровољно, сам би дошао. Радници Грци у башти раде за дневницу. Отац Јован је о своме трошку штампао врло поучну књигу, „Зидари живота” од Григорија Петрова у хиљаду примерака, а поручио је и њено друго издање. Књига се дели бесплатно. Штампао је такође о свом трошку и књижицу мисли „Закони живота” Димитрија Љотића.

Пошао сам на пут, дугачак и напоран. Говорили су ми да сам стар, да је дуго седење у авиону опасно по старије људе, но моје молитве и мисли биле су окренуте Свевишњем. Вера у њега да ћу стићи тамо где жудим била је јака. Сем тога ту је била и друга моја жеља, да још једном посетим нашу светињу, манастир Хиландар и да се још једном помолим пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице, учврстиле су ме у мојој одлуци.

У повратку из Хиландара опет сам се нашао у метоху Каково. Поново сам сретао посетиоце из Србије који су тражили запослење како би од тог прихода, по повратку кући, помогли своје породице. Сви су се жалили на нове властодршце, који гледају само себе, док на свој народ уопште и не мисле. Опет сам чуо иста мишљења и јадиковке радника, а посебно једног старијег предводника: „Нема више оца Митрофана”. Гостопримство побожних домаћина у Београду

У посети Какову и Хиландару Стигао сам на аеродром у Сурчину 1. јула 2001. поподне, где су ме чекали моји рођаци и убрзо смо кренулу у моје родно место Алексинац. После десетак дана са својима, кренуо сам са Сурчина у Солун. Из Солуна сам аутобусом отпутовао у Каково - метох манастира Хиландара. Тамо ме је дочекао отац Серафим, настојник метоха. Он ми је средио да добијем дозволу за посету Светој Гори. По новој уредби ове дозволе добијају се у Солуну у канцеларији: Holy Executive of the Holy Mount Athos, ul. Karamali 14, Pilgrims Bureau; tel 30377833733. После пар дана у Какову, према Хиландару сам пошао лађом из Јерисоса. Како је бура оштетила хиландарско пристаниште то смо се искрцали на пристаништу манастира Есфигмен. Одатле смо, нас неколико посетилаца, пошли према Хиландару где смо нас петорица, добили једну собу. Сутрадан после Поноћнице и Свете литургије отишао сам у трпезарију на обед. По завршеном обеду пришао сам оцу Методију, кога сам упознао раније, а био сам и у преписци са њиме, јер сам повереник Хиландара за Аустралију већ годинама. Он ме је одмах преселио у келију и радну собу покојног оца Митрофана где сам имао више удобности. Отац Методије је преузео дужност првог епитропа по упокојењу оца Митрофана. У манастиру се осећа нов живот. Има више младих монаха. За неколико година када ови млади ојачају осетиће се њихов допринос процвату духовности која ће се, свакако, пренети на српство у Србији, али и дијаспори. Од старијих монаха срео сам великосхимника оца Агатона који ми је говорио о вечном животу и смиреном очекивању да се тамо пресели. Отац Симеон се опоравио од одузетости; јео је хоботнице за које није знао како се припремају. Био је на лечењу у Нишкој, а касније и у Куршумлијског Бањи. Чим се мало опоравио тражио је да га врате назад у манастир. Иако недовољно јак и неспособан да гледа себе, одазвао се послушању, па се 18. јула преселио у цркву Светог Василија, недалеко од хиландарског пристаништа, како би је чувао да се неки Грк не уселу у њу.

Напустио сам Каково и са аеродрома у Солуну кренуо за Београд, где сам стигао доста касно ноћу. На аеродрому су ме сачекали родитељи мог младог пријатеља и истомишљеника из Сиднеја - Јована и са њима се одвезао до њиховог дома. Од првог тренутка осећао сам као да ове људе познајем годинама. Њихова пријатност и оно што српски Божји род краси, било је искрено гостопримство, као одраз православне душе. Усрдне молитве пре јела, за сво време проведено код њих, показале су ми да сатанисти нису успели да поробе душе оних који су се трудили да их очувају. Мој кум, а наш истомишљеник, дошао је по мене, па смо отишли, најпре по нашег старог друга Вељу, а онда сви скупа у просторије часописа „Ново Видело”. У просторијама сам срео већи број наших млађих пријатеља и другова. С посла су дошли Владица и Драган са којима сам разговарао о њиховом раду што сам посебно волео да дознам, а нарочито о будућим њиховим пословима. Код Братства „Свети Симеон Мироточиви” По повратку из Београда у Алексинац решио сам да одем у Врњачку Бању где делује Братство „Светог Симеона Мироточивог” на чијем челу је ђакон отац Радош. Ово Братство издаје и књиге религиозне садржине, посебно дела епископа Николаја. Са о. Радошем сам у преписци од пре пар година, па ми се овом приликом отворила могућност да га посетим и да се лично упознамо. Ово сам остварио 1. августа, а отац Радош ме је сачекао у Врњачкој Бањи. Заједно смо посетили штампарију у којој Братство штампа своја издања. Ту сам упознао чувеног сликара Милана „Рубљова”, што ме је јако обрадовало. Његови уметнички радови били су изложени 1989. године у Сиднеју (Аустралија) када смо прослављали 600. годишњицу Косовске битке у храму Светог Кнеза Лазара. „Рубљов” није могао да дође у Суднеј том приликом, па сам га тек овом приликом упознао. После Врњачке Бање отац Радош ме је одвезао до Краљева да видим некадашњи конак владике Жичког - епископа Николаја. Када је Владика бивао у Краљеву одседао је управо у овој згради „да Краљевчани виде

Са најстаријим чланом братства оцем Јованом (Витом) срео сам се у његовој башти. Иако је напунио 93

Искра 1. фебруар 2002

19

када Владика леже и када устаје”, како се причало у граду. Ова зграда је у центру града на тргу Светог Саве, у парку, опкољена старим дрвећем. За време комунистичке страховладе коришћена је у многе сврхе, а понекад је била и затвор за оне који се нису слагали са новом влашћу. Отац Радош је изменио и поправио многе ослабљене делове грађевине. Кров са старим ћерамидама реновирао је и довео зграду у стање да се може користити. Унутра је отворена књижара у којој се могу набавити разне религиозно-духовне, а и националне књиге. Ова зграда, с правом, се може назвати „Духовни центар Владике Николаја”. Пар месеци пре нашег сусрета, отац Радош је одржао, у оближњем манастиру, један веома поучан говор верницима. Објашњавао им је наша страдања од изрода, слугу Сатане. Обраћа се и министру полиције Душану Михаиловићу који данас говори о пронађеним масовним гробницама и хладњачама, за које је од „међународне заједнице” окривљен српски народ. Министар заборавља да су сва злодела над становништвом Косова и Метохије чинили комунисти и УДБ-а и да је он и онда био са владајућом врхушком. У вези „међународне заједнице” којом се медији користе у приписивању кривице српском народу отац Радош каже: „Напишите писмо са адресом ‘Међународна заједница' и оно ће вам се вратити, јер је ово измишљен и лажан назив, па она и нема своју адресу”. Даље цитира из књиге „Из мога живота”, где Димитрије Љотић описује ратовање на Солунском фронту, и пише : За време ратовања, када су питали војнике ко хоће да се јави за стрељање неког осуђеног, нико се није јавио. Међутим, ако је било да се иде у извиђање терена било је пуно добровољаца. Ово је показетељ како су Срби у том рату били богобојажљиви, а које је комунистичка идеологија потпуно изменила (случај масовног масакра у Кочевју).

„Демократска Европа” мирно је гледала умирање руске деце и ничим није хтела да помогне ове страдалнике. Чак је и Србији брањено да их помаже. По заузимању власти, после 1945. године, комунисти су били немилосрдни према проти Стеви и разним притисцима отежавали му живот. Може се слободно рећи да је прота Стева преминуо пре времена од туге и жалости, видећи шта се дешава Србима верним православној вери и цркви. После ове промоције уследила је још једна, овај пут књиге песама под називом „Ишчекивања”, младе песникиње Александре Павловић - Сашке. Ауторка је управо матурирала и као одличан ученик добила стипендију за студије Југословенских књижевности на Филолошком факултету у Нишу. Рецензент књига је Миња Илијева, књижевник. Штета што у збирку нису уврштене, по мом мишљењу, најлепше Сашкине песме религиозно-националног карактера за које је ауторка, до сада, више пута награђивана.

На слави спомен-храма у Чачку

У манастиру Студеници Из Краљева смо Ибарском магистралом отишли у манастир Студеницу. Застали смо код Ушћа где сам посматрао оне висове и брда са којих су Српски добровољци бранили Србију од Титових партизанских хорди. У манастир смо стигли на Вечерње. Био сам просто дирнут групицом деце коју су њихови васпитачи овде довели. Ова деца су мали Српчићи са Космета, а дошла су заслугом Хиландара, да у миру и тишини проведу две недеље овде и да се мало одморени врате у српске енклаве на Космету. Промоција духовно-националних књига Србију је захватила честа промоција књига. Вероватно да сада писци који за време Тито-Слобине владе нису могли да штампају своја дела, сада користе новонасталу ситуацију и више слободе. Тако сам у родном Алексинцу присуствовао промоцији књиге „Прота Стева Димитријевић - Анђео Божји на југу Србије” ауторке Зорице Пелеш, чији је рецензент др Димитрије Калезић, декан Богословског факултета у Београду. Придев „Анђео Божји на југу Србије”, проти Стеви наденуо је владика Николај Велимировић. Прота Стева био је први декан Богословског факултета, а међу његовим ученицима били су патријарси: Варнава, Герман и Павле као и бугарски патријарх Јеврем, али и више епископа. У његове заслуге убрајају се заузимања за манастир Хиландар и Призренску богословију. Исто тако и јачање српског духа на Косову у данима турске страховладе и албанског дивљања. За време глади у Русији 1923. године, када је руски словенски живаљ умирао, прота Стева је тамо однео помоћ Црвеног крста коју је лично прикупљао.

У плану моје посете отаџбини био је и одлазак у Чачак на празник Успења Пресвете Богородице 28. августа када и истоимени храм слави своју славу. Јавио сам се председнику Црквене општине и председнику Грађевинског одбора Велизару Ћосићу, који ме је позвао да будем његов гост, и код њега сам стигао дан пре славе. На сам дан славе, врло рано смо отишли у грађевину храма, још непокривену. После Свете литургије и сечења славског колача верници су послужени, унапред припремљеним пакетићима са храном, поклоном домаћина славе господина Лазара Антонијевића. Иако је био радни дан, слави је присуствовало 8-9 стотина верника. Организатори верују да је нерадни дан, да би их било најмање три пута толико. Плац од 10 ари, на коме се гради храм, поклонила су браћа Слободан и Зоран Николић. Суседни плац од 80 ари, такође је добијен и у плану је да се на њему сагра-

20

Искра 1 .фебруар 2002

ЛИКОВИ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА ИЗ КОМУНИСТИЧКИХ РОБИЈАШНИЦА

ПУКОВНИК ИЛИЈА КУКИЋ (2) Напомена: Све штампано у курзиву су речи или мисли пуковника Илије Кукића. Текст штампан у обичном слогу је коментар писца овог чланка. Н.М.Ж. *

**

Нико од ових, као и многи други побијени Срби - националисти, није био непријатељ Драже Михаиловића

Путопис . . . ди Духовни центар „Николај Велимировић” са парохијским домом, црквеном салом и домом за избегличку децу која би похађала духовну школу при овом центру. Изглед храма: када се уђе у припрату цркве на десној страни ће се налазити одељење за паљење свећа, а на левој одељење које ће служити као крстионица. После улаза у цркву, на левој страни су степенице које воде у крипту у коју ће, по плану бити похрањене кости невино побијених за време комунистичког терора, које су још увек разбацане по јаругама планине Јелице и поред обале Западне Мораве. Присутни верници трудили су се да и данас приложе за изградњу храма. Писца ових редова необично је обрадовала једна мала девојчица које је скромно пришла столу где су се прикупљали прилози, отворила свој мали новчаник и извадила две новчанице, укупно тридесет динара и приложила их. Било је још неколико оваквих случајева. Мермерна плоча, на којој је већ уписано више од 70 приложника, од којих су и двојица најновијих из Аустралије, била је изложена испред простора за олтар Цркве. Након што је пресечен славски колач, свештеници, градоначелник Чачка господин Веља Илић и други отишли су до оближње зграде основне школе која је носила име „народног хероја” из овог краја Ратка Митровића. После краће службе школа је освећена и добила ново име „Владика Николај Велимировић”. Већ раније је улица, која је носила Митровићево име, преименована у улицу Војводе Степе. Пре неколико година песник Матија Бећковић, у јеку зидања храма Светог Саве на Врачару, рекао је: „Овај храм гради нас Србе, а не ми њега”, а ја бих за храм Успења Пресвете Богородице у Чачку рекао да народ овог краја, одан вери и испуњен народном и домаћинском традицијом, зида овај храм уз помоћ других, а и Срба из дијаспоре. Наводим речи председника Грађевинског одбора господина Велизара Ћосића који је између осталог, рекао: „С поносом истичемо да ће овај храм бити једно од велелепних православних здања које ћемо оставити потомцима на размеђу два миленијума”. Било је, наравно и других лепих момената за време моје посете родном крају. Ипак, оно што ме је највише одушевило јесте да се народ враћа цркви и вери прадедовској и да су храмови данас много боље посећени, нарочито од млађих верника. Допуна овом препороду је зидање храмова и по малим и сиромашним местима.

Брале Стевановић.

Искра 1. фебруар 2002

или „Равне Горе" .Напротив, већина је активно сарађивала или помагала њихове људе и команде. Али уместо историјског аманета: „Само слога Србина спасава", настала је Дражина равногорска пракса: Србин Србина секиром сече. Заболела су све нас, који смо следили генерала Недића ова мучка и зликовачка убиства, али нас нису поколебала у вршењу нашег националног задатка, нити навела на мржњу и освету према недужним у њиховом табору. Ми смо знали да код њих нема реда, ни дисциплине, ни хијерархије, ни војничке субординације, ни поштовања закона. Тамо се све држало камом и дреновачом. Сваки командант је био неки мали Дража, без контроле и одговорности. Жалосно, али истинито: они у Србији нису били војска, већ хајдучија у којој је свака већа јединица имала своје црне тројке и кољаше. Злочини и међусобни обрачуни ређали су се непрестано, скоро увек без суда и доказа, најчешће и без кривице жртава. На крају, то је скупо стајало све њих, али и цео Српски народ, јер су они пред читавим светом, у земљи и иностранству били представници Круне и Владе тј. званичне и уставне политике. На њиховим тешким гресима хранио се и бујао комунизам и титоизам тј. антисрбизам. Са генералом Недићем нисам могао да идем. Његова национална мисија на биолошком спасавању Српског народа од комунистичког и равногорског безумља и немачких сурових и злочиначких одмазди над невиним народом, била је завршена продором Совјетске армије на територију окупираног дела Србије и повлачењем немачке војске. Он је остао сам, без војске и народа, да би на крају рата завршио на жртвенику традиционалне српске незахвалности и свирепости (Карађорђу су отсекли главу, кнеза Милоша су протерали као бесног пса, кнеза Михајла су убили, краља Александра I оптуживали и осуђивали су за своје мане, кривице и грехе). Чини ми се као да га је и сам Господ Бог осудио на Голготу, да би његовом жртвом указао Српском народу пут спасења од сваког зла, како оном у себи, тако оног нанетог од непријатеља или „пријатеља”. Са Српском државном стражом нисам хтео да идем. Она је полазила под команду Драже Михаиловића и за њим у Босну, у клешта Тита и Павелића, оперативно слаба, неопремљена за наступајућу зиму од преко пет месеци, без извора снабдевања муницијом, храном и санитетским материјалом, без ма чије помоћи и ослонаца. И ако се ипак некако преживи до пролећа, постављало се питање: куда и како даље? Одговор на ово питање команда СДС-е није имала. Она је веровала да то знају Дража Михаиловић и његов војни и политички штаб. Ја овакву стратегију нисам мога да разумем, нити да верујем у такву памет. По мени, то је било војничко самоубиство, политичка заблуда и беспуће. Ова моја претпоставка, донета кроз трогодишње искуство Дражиних војних и политичких пораза (у Србији новембра и децембра 1941. г.; у Херцеговини и Црној Гори априла и маја 1943. г.; поново у Србији почетком септембра 1944. г. на Јеловој Гори и Златибору) показала се као тачна. Тоталан пораз и изгибија на Зеленгори средином маја 1945. г. били су тада још далеко, али су се могли пред-

21

П ук о в н и к .. . видети. Челници СДС-е нису могли да схвате или нису хтели да верују да су Англо-американци већ давно напустили Дражу Михаиловића. Да је он за своје демократске савезника од „првог герилца у поробљеној Европи, од неустрашивог горског цара, од балканског Робин Худа, од витеза слободе итд" постао „колаборатер и слуга окупатора” (Италијана и Немаца) и њихов непријатељ. Зато су учинили све да га пропагандно оцрне, политички дезавуишу и војнички униште. Поступили су према њему неправедно и непоштено као што је он поступао према Недићу, Љотићу и Пећанцу. Генерали Радовановић и Јонић, пуковници Живковић, Погачар, Редић, Страњаковић, Петровић и други, ако све ово нису увидели током лета и јесени 1943. године, морали су тода знају пролећа и лета 1944. године. Међутим, они су седели на две столице, знајући да је једна привремена, али удобнија (Недић), док су веровали да је друга победничка и трајна (Михаиловић). Њима је лични интерес био јачи од поштења, војничка каријера од војничке части. Заваравали су се они сами и дозволили себи да буду заваравани са „Равне Горе”, иако су догађаји и чињенице, очигледна стварност, говорили другачије. Подлегли су психози лажи и преваре, као оно 27. марта, после кога су одмах дошли 6. и 18. април 1941. године. Зато су у пометњи која је настала брзим избијањем Совјетске армије на Дунав код Кладова (6.9.44), њеним уласком у Бугарску (8. 9.44) и срамним поразом Дражиних равногорских корпуса на Златибору и Јеловој Гори (7.-10. септембра 1944. године) прихватили наређење Дражине врховне команде да се иде у Босну, у сусрет „савезницима”. Била је то кобна обмана, јер су тада сви већ морали да знају да Српски народ нема пријатеље, већ само непријатеље: Немце као окупаторе и Англо-американце као терористе који им бомбардују градове (Београд, Ниш, Лесковац, Смедерево, Подгорицу итд.), убијају народ и помажу српске непријатеље и душмане, Титове комунисте, пропагандом, ратним материјалом и званичном политиком. Напустили су генерала Недића без његове дозволе, без пристојног опраштаја и дужне захвалности. Од 18.000 припадника СДС-е, почетком септембра 1944. године, са њима је кренуло у Босну једва 6.000 или 1/3 људства. Остали, после наређења свога Краља да приђу Титу и комунистима, чак и опасне претње ако то не учине, нису нигде хтели да иду, остали су код својих кућа и предали своју судбину у руке непријатеља - комуниста. Већина од њих је побијена, док се мањи део нашао по робијашницама и радним логорима. Они пак преименовани од Српске државне страже у Српски ударни корпус и префарбани од „недићеваца” у „дражиновце” после само три месеца лутања по Санџаку и Босни, када су доживели непрестане маршеве и борбе уз помањкање муниције, страховиту зиму без склоништа и хлеба; гомилу рањеника и тифусара без лекова и неге, много мртвих и још више несталих; тешких рањеника који су остављени на терену; увреде разних равногорских харамбаша и дискриминацију Дражине врховне команде, схватили су да је тај њихов пут - беспуће, које води у смрт. V очајању и безнађу сетили су се генерала Недића и затражили његову помоћ. На Недићеву молбу Немци су их прихватили и

22

довели у Аустрију. Одавде, по сопственој жељи, пребачени су у Словенију, у Српски добровољачки корпус. Стигло их је око 1.500 људи. Остало је изгинуло, помрло, побијено, нестало и остављено. Биле су то жртве Команде СДС-е, недорасле да сама, без генерала Недића, води своје људство у оном отсудном времену, које је захтевало више способности, памети и мудрости, него што су је они имали. Њихове личне амбиције и погрешна војна и политичка стратегија коштале су СДС-у око 4.000 мртвих. Да су кренули са Српским добровољцима за Словенију, свих ових жртава и мука били би поштеђени. То је био крај Српске државне страже, чије је родољубиво људство храбро, истрајно и успешно помагало генералу Недићу да очува ред и мир, а тиме живот, безбедност и опстанак свога народа. Оно је заслужило пуно национално признање и захвалност Српског народа. Застао је Илија Кукић. Тек после дужег ћутања питао ме је: Надам се да сте ме разумели зашто сам остао у Србији. Разлози које сам навео били су за мој разум, за моју савест и за мојудушу толико јаки да нисам могао да их савладам и да поступим другачије. Ћутао сам и ја. Нисам могао да му одговорим, јер сам сматрао да још није рекао све. Док би свако моје питање или примедба у овом тренутку била преуирањена и неумесна. На моје ћутање одговорио је и он ћутањем. Знали смо обојица да има недореченог и још непитаног. Сутрадан, после неког неважног разговора, изненада сам му поставио питање: зашто нисте пошли са Српским добровољачким корпусом? Погледао ме је неким чудним, горким осмехом на лицу и рекао: „То је моја велика грешка, једна од оних судбоносних које се не исправљају и где не помаже ни кајање, ни молитва”. Поново је заћутао. То његово дуго ћутање прекинуо сам питањем: да ли је за то постојао неки политички разлог, бојазан да се то не схвати као више политичко определеље?

„ То никако. Ја сам по жељи и одлуци генерала Недића, почетком јануара 1942. године, постављен за вршиоца дужности команданта Српске добровољачке команде. Примајући ову дужност, ја ни онда нисам то сматрао политичким определењем. Ја сам само извршио наређење свога Врховног команданта. Признајем да сам сумњао да је то политичка, Љотићева војна формација. То сам и рекао генералу Недићу приликом разговора о мом постављењу, али ми је он на то енергично одговорио да такво мишљење шире његови непријатељи, јер је то најбоље, најверније и најборбеније што има: да они нису Љотићева, већ део Српске војске под његовом командом и да ћу се у све ово и сам уверити. И заиста Недић је тамо био неприкосновени ауторитет, чија су се наређења сматрала законом. Ја сам и на саслушањима и на суду то изјавио. Поред тога, Недић је међу добровољцима био омиљен и сматран њиховим оцем и домаћином. Зато сам и ја као Недићев изабраник и верник био тамо стварни командант, војнички признат и поштован, мада не близак и омиљен. Јест да је већина добровољаца била зборашки опредељена и сматрала Љотића својим идејним и политичким ментором, али је било и оних, нарочито активних официра и известан број људства, који то нису били. Разлике или подвојености међу њима нису постојале. Напротив, била је то хомогена целина, чврсто повезана и

Искра l .фебруар 2002

свесна свога задатка и циља. Била је то војска у којој су чврста вера у Бога, верност Краљу и родољубље били једна дивовска снага с којом су они и по цену највећих жртава вршили свој задатак у борби за опстанак Српског народа. Ја сам због тих врлина и напора да постану солидни војници високо ценио ову јуначку младост, моје војнике - Српске доборовљце. Био је тронут овај чудан човек, за кога бих пре кратког времена рекао да има камено срце. Застао је. Чинило ми се да размишља и бира речи и начин шта даље да каже, а да не открије сентиментално, људско или недозвољено у себи. Затим је мирно наставио: „Ја сам пре рата често читао Љотићеве билтене и сматрао га политичарем високе државничке вредности, који је у оно судбоносно време нудио најбоља решења и пут да се сачувају држава и народ од рата. Ми нисмо имали ни разлога, ни снаге да улазимо у рат противу Немачке, за који смо унапред знали да ће бити изгубљен и донети сво оно зло које смо доживели: капитулацију војске, распад државе, усташки геноцид над Србима, комунистичку револуцију, равногорски устанак и Немачке језиве одмазде. И на крају белосветску „савезничку" трговину нашом судбином. Указивао је он и на рђаву и разбијачку унутрашњу политику, на страначке интересе изнад државних и на погибељно деловање масонске завере у корист капиталистичких сила Енглеске, Француске и САД. Али ни одговорни на челу државе, ни војска нису га разумели и подржали. Тако је дошао 27. март и за њим 6. и 18. април 1941. године. Ја сам као војник био васпитан и изграђенда могу имати своје лично мишљење о нашој националној политици, али да се страначко-политички не опредељујем ни споља, ни у себи. И посматрајући наше странке, партије и њихово делање између два светска рата пуне корупције, протекције, лоповлука и лажи, ја сам је и дубоко презирао. Остао сам увек само војник под заклетвом, чувар и бранилац свога народа и отаџбине, извршавајући наређење својих претпостављених и поштујући законе своје државе. Све тако до 18. априла 1941. године. Тада сам постао немачки ратни заробљеник на одсуству. Када се Српски народ нашао у смртној опасности, крајем лета 1941. године, одазвао сам се позиву генерала Недића да спасавамо свој род од биолошког истребљења. Тада сам већ знао да је Љотић био један од оних, који су утицали на генерала Недића да се прими овог тешког задатка и да је постао стуб његове националне политике. То сам све ценио и поштовао. Љотић се није никада директно мешао у рад Српске добровољачке команде. Ако је то чинио, што мени није познато, онда је то радио преко генерала Недића. Ја сам са њим неколико пута разговарао о општој и српској ситуацији или о раду на спречавању настојања SS-obergruppenfuhrer-a Meissner-a да ликвидира Српске доборовољце као војну формацију. Била је то врло тешка и опасна ситуација за нас, коју је генерал Недић једва успео да реши под претњом неопозиве оставке на свој положај команданту Србије генералу Бадеру, као и начелнику управе штаба Турнер-у. Успео је захваљујући хроничном антагонизму између немачке војске и дипломатије са једне и Хитлерове партије са друге стране. Али је и сва ова борба била доказ колико је генерал Недић волео Српске добровољце и ценио њихову подршку својој политици. Као што сте чули, рекао ми је са мало ироније у

Искра 1. фебруар 2002

гласу, код мене није било бојазни да ћу се, поласком са Српским добровољцима, политички одредити као љотићевац. Постојала су друга два разлога за то. Један је био лични, док је други био последица војничког убеђења и искуства као и одлуке која је из тога произилазила. Лични разлог је била нанета ми увреда, кроз стечено уверење, да су одбили да ме приме. Како сам до овога дошао: мени је сам генерал Мушицки понудио да пођем са СДК-ом. Том приликом ми је рекао у поверењу да Команда СДК-а настоји да се стави под команду Драже Михаиловића из „виших националних разлога” ида су у том правцу већ предузети извесни кораци као: размена акредитованих официра, успостава заједничке шифре за међусобну радио-везу, договор о сарадњи и заједничким војним акцијама на терену, испорука извесне опреме и наоружања равногорским јединицама итд. Међутим, до дефинитивног споразума још није дошло услед недостатка потребног поверења и извесних гаранција, правца повлачења из Србије и даље војне и политичке стратегије. Споразум је преко потребан, али врло неизвестан. Ја сам му на то одговорио да, уколико Српски добровољачки корпус буде стављен под команду Драже Михаиловића и пође за Босну, он не треба на мене да рачуна. Да сам баш из тих разлога одлучио да не идем са Српском државном стражом и изнео му, као и вама, све чињенице које су ме довеле до такве одлуке. Према томе, зашто би тим беспућем ишао са Српским добровољцима? Мушицки ме је на то упозорио, да би на основу досадашњег искуства, требао да имам више поверења у Љотића и Добровољачку команду при доношењу одлуке, да се не би касније кајао. Растали смо се пријатељски, јер сам увек гајио поштовање према том господственом и елитном официру, некадашњем ађутанту краља Александра и краљице Марије. године.

Било је то - чини ми се 12. септембра 1944.

После овог разговора дуго сам размишљао, ломио се и борио сам са собом, са чињеницама и принципима као школован и заклети војник, али и као савестан човек. У томе и око сређивања неких важних породичних послова изгубио сам доста времена. Некако тих дана срео сам се са потпуковником Ћосићем и од њега сам сазнао да је одлучено да добрововљци иду за Словенију и да Босна никада није ни долазила у обзир као пут повлачења. Да се генерал Мушицки видео са Дражом Михаиловићем у околини Уба, када су га добровољци прихватили да не буде заробљен од партизана, да је депримиран лошим моралом и поразом својих јединица и да се повлачи у Источну Босну. Ове су ме вести преломиле. Тако сам последњег дана септембра отишао у Команду СДК-а, где ми је речено да је генерал одсутан и да се јавим потпуковнику Таталовићу, начелнику штаба. Таталовић ме је примио хладно и саопштио да ми је генерал Мушицки поручио, уколико се јавим, да још није нашао формацијско место за мене и да ће ме накнадно известити, преко једног официра, када треба да дођем. Узалуд сам чекао, нико није долазио да ме позове. Сећао сам се хладног пријема код Таталовића,

23

П ук о в н и к .. . који ме и раније није марио; сетио сам се и разлога, који ми се сада чинио као изговор, да ми треба одредити формацијско место, као да је то у оном моменту било важно. Све ово схватио сам као недостојно одбијање и седмог октобра донео сам одлуку да останем у Србији на милост Божију и на вољу својих непријатеља. Био сам тешко погођен. После Краљевог прогласа од 12. септембра 1944. године, који нам је наредио да ступимо у комунистичку војску србофоба Тита и запретио да he нас сматрати издајницима и казнити ако то не учинимо, чиме нам је пљунуо у лице као награду за трогодишњу борбу и жртве за спас Српског народа и верност њему и отаџбини. То ме је до сржи разочарало и до дна душе заболело, али ово одбијање ме је понизило идотукло. Осећао сам се изгубљен, исцеђен, одбачен и презрен. Било ми је свеједно шта ће се самном десити. Смрт ми је изгледала као спас од људског зла и беде. Стао је пуковник Илија Кукић. Његово строго и ледено лице са неким подругљивим осмехом и одсутним погледом као да није пратило речи и осетило уздах који се једва чуо. Патио је, али ту његову патњу нико није требало да примети. Саосећао сам са њим и настојао да га разумем. Дан или два касније, изненада ми је рекао: морам да вам завршим причу, иначе би сакрио истину од вас. Ову моју судбину нисам одлучио ни ја, ни генерал Мушицки, ни моје анализе, претпоставке, убеђења, принципи и воља која је из тога произишла. Моју судбину одредила је моја сурпуга. Она ме није обавестила да је један добровољачки официр, по наређењу генерала Мушицког, два пута долазио да ме позове у команду СДК-а. Први пут му је моја супруга рекла да сам пословно одсутан и обећала да ће ме обавестити чим се вратим. Како се нисам јавио официр је, вероватно по поновном наређењу дошао сутрадан. Тада му је моја супруга саопштила да сам одлучио да останем у Србији и да не могуда се одазовем позиву. Учинила је ово непромишљено, из љубави и жеље да се ни у најгорем злу не одвајам од ње и деце. Није схватила да мој одлазак може да буде привремени растанак, док останак може да постане растанак заувек. Грешке учињене из љубави лакше се праштају од других. Тако сам и ја овај грех опростио својој жени, само не тако лако. Она није смела никада да заборави да је супруга активног официра чији је живот везан заклетвом и чашћу за судбину свога народа и отаџбине. И да је удајом за официра примила на себе једну обавезу или жртву више од осталих жена. Сада знате праве разлоге зашто нисам пошао са Српским добровољачким корпусом. Можда би на том путу погинуо на бојном пољу или завршио у јамама Кочевских шума, али би таква смрт била часна војничка смрт у борби с вером у Бога, за монархију и отаџбину против сотоне - комунизма. Овако, згажени и понижени можемо лако да завршимо у смдљивој триангли (робијашко гробље у НишуЈ од неког запалења плућа или неке сакагије. *

**

После овога настало је дуже време ћутања, размишљања и безначајних разговора. Сматрао сам да се повлачи у себе и да не жели да се даље отвара и да разговара о прошлости.

24

Па ипак, обратио сам му се једнога дана питањем: дозволите да вас замолим за једно објашњење. Ви сте у разговорима са мном или у својим излагањима, скоро без изузетка називали Дражу Михаиловића и све његове следбенике и борце - равногорцима. Међутим, сви ми, читав народ, њихови непријатељи и они сами себе називали смо - четницима. Врло ретко и то само у службеном (административном или пропагандном) иступању називали се се - Југословенска Војска у Отаџбини. Који вас разлози наводе на то? Кукић ме је погледао строго, као учитељ лошег ученика и почео: „Тако називам само србијанске следбенике и борце Драже Михаиловића. Никако оне ван Србије. Ја сам вам већ казао и доказао, зашто оне у Србији нисам ни сматрао војском, већ хајдучијом. Јер, тамо није било реда, ни дисциплине, ни хијерархије, ни војничке субординације, ни поштовања закона. А то су све елементи на којима почива војска; без њих нема ни војске. Зато је код њих сваки командант био неки мали Дража без контроле и одговорности. Зато су се непрекидно ређали злочини и међусобни обрачуни. Тако је и сам Дража Михаиловић увео слово „3” и стављао људе, углавном невине, без стварних доказа и права на одбрану под кољашки нож. И то увек, само и једино Србе. Зато је свака већа јединица, по његовом наређењу, имала своје црне тројке и кољаше. Поред тога Дража Михаиловић је још на почетку, по угледу на комунисте, основао Равногорски покрет коме је сам стао на чело и тиме противзаконито Југословенску Војску у Отаџбини подредио циљевима своје политичке странке. Противзаконито, јер по важећем Уставу и законима Краљевине Југославије (по којима је он постао министар војске, армијске генерал и начелник штаба врховне команде) била је у војсци забрањена свака страначко-политичка делатност и определење. Дража Михаиловић је и то игнорисао и уместо Југословенске Војске у Отаџбини створио равногорску хајдучију у Србији. Док сам Равногорски покрет никада није био ни идеолошки ни програмски одређен, што ви сигурно знате боље од мене. На самом челу овог изразито монархистичког покрета стајала су три позната републиканца: Драгиша Васић, др Младен Жујовић и др Војислав Вујанац. Од конгреса у селу Ба (крајем јануара 1944. године) који је дошао као одговор на II заседање комунистичког АВНОЈа у Јајцу (крајем новембра 1943. године), донети су неки закључци и на чело овог изразито националног и конзервативног покрета дошао је социјалиста марксистичког определеља и већ компромитовани политички кортеш без угледа и присталица др Живко Топаловић, који је требао да мири равногорце са комунистима преко лабуристе Атлија и II Интернационале. Али, као и све и ово је био „рачун без крчмара”, недостатак политичке зрелости и државничке мудрости.

Нису они били ни четници. Јер, четници су добровољачка герилска оружана формација, чији је задатак да чува, штити и брани свој народ, његове животе, имовину и опстанак на територији којом влада непријатељ. Настали су самим крајем 19. века на територији Старе и Јужне Србије (Косова, Метохије и Македоније) да својом оружаном акцијом заштите Српски народ од турских зулума, злочина и изгона са свог вековног огњишта. Својом борбом, јунаштвом, жртвама и спасилачком улогом стекли су захвалност, признање, љубав и славу код целог нашег народа.

Искра 1.фебруар 2002

Четничко име су с правом носили сви српски национални борци у Босни, Херцеговини и српским деловима Хрватске (Далмацији, Лици, Горским Котарима, Кордуну, Банији и Славонији), као и они у Црној Гори и Санџаку, јер су својом борбом и делима наставили традицију српског четништва: да чувају, штите и бране свој народ и његов биолошки опстанак од хрватско-усташког геноцида, патолошке идеологије и оружане активности комуниста за власт, као и масовних крвавих одмазди немачких и италијанских окупатора. И они су овај свој задатак јуначки, пожртвовано и доследно вршили у границама својих могућности, чак великим жртвама и преко њих. Ове четничке борце са Дражом Михаиловићем није везивало ни његово име, ни његово равногорство, већ ауторитет Круне, љубар према своме Краљу и влади, чији је он био министар војни и начелник штаба врховне команде. И та веза била је ретка и врло лабилна. Уосталом, и сам Дража Михаиловић изјавио је на свом суђењуда, он и његови борци нисубили четници, већ припадници Југословенске Војске у Отаџбини, него их је сам народ тако звао. И то не одговара истини. Није их сам народ тако звао, већ су се они тако сами представљали и називали, како би користили за себе славу и традицију старих четника у Српском народу. Српско четништво ван Србије вршило је исту, спасилачку улогу као генерал Недић у Србији. И то четништво уживало је пуно подршку и помоћ Српске владе и народа. Како пријемом избеглица и сирочади из свих српских крајева, тако и помоћи у новцу, санитетском материјалу, опреми и наоружању борбеним јединицама. Највећу и најобимнију помоћ пружили су Недићева влада и Српски добровољачки корпус, када је половином јануара 1944. године II батаљон 5. пука са око 1.0 бораца отишао у Санџак и Црну Гору да помогне војводи Павлу Ђуришићу у поновном формирању четничких јединица и ослобођењу Санџака и Црне Горе од комуниста. За време од шест месеци борбе Српски добровољци су у тим крајевима изгубили више од половине људства, али су испунили свој задатак, јер су помогли војводи Ђуришићу да ослободи скоро целу Црну Гору од комуниста. Ова борбена и судбинска повезаност Српског четништва и Недићевих оружаних снага (СДКа и СДС-е) дошла је нарочито до изражаја у трагичним данима националне катастрофе Српског народа при крају рата.

милошћу или под њиховом заштитом, дошао је у Словенију. После њега је војвода Момчило Ђујић са око 6.0 Личко-далматинских четника кренуо путем Словеније и на заузимање Димитрија Љотића Немци су им помогли да се пробијудо Словеније. Нико од ових није ни хтео, ни покушао да крене ка Дражи у Босну, јер је знао да је то беспуће и сигурна смрт. Нису то биле кукавице или издајници. Напротив, били су то храбри и искусни ратници, који баш као такви нису више имали вере у Дражину памет и способност. На крају, Дражу је напустио и војвода Павле Ђуришић са око 7.000 Црногорских четника, после горке свађе, тешких замерки и увреда, уз претње и потезање револвера. Са Павлом су кренули и остали Херцеговачки четници (око 2.000 људи) под командом војводе Петра Баћовића и капетана Милорада Поповића. Поред свих ових, Дражу Михаиловића су напустили скоро сви његови доглавници, најодговорнији официри његове врховне команде: пуковник Лука Балетић, потпуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић и Павле Новаковић, као и потпуковник Драгиша Васић („Чича број два”), на почетку Дражин заменик и политички тутор. Тако је пред тоталним поразом и смртном опасношћу за све њих дошло до поделе која се већ давно осећала, увиђала и на крају извршила: на србијанске равногорце и национално четништво ван Србије. *

* *

После скоро четири недеље проведених у болници, морали смо на захтев надзорника осуђеника да будемо пребачени: Кукић у павиљон, а ја у куЋу самица, али у нормалну станбену ћелију са још пет осуђеника. Виђали смо се ретко, јер је било мало могућности. При тим сусретима поздрављали смо се погледом и срдачним осмехом. Разговарали нисмо никада више. Он је отпуштен негде новембра 1949. године. Ја сам изишао у новембру 1953. године. Никада га више нисам срео, нити ма шта о њему чуо. Али сам се по неки пут молио Богу са њега.

Дража је морао у Босну, Љотић је изабрао Словенију. Дража и поред свега још увек је веровао Американцима и слушао њихове савете иако су га они вукли у Боснуда би га се решили. Љотић се надао сукобу Англоамериканаца и Совјета. И један и други тражили су спас. Дража више за себе, Љотић за Српство. Мени је све то изгледало као одлагање неумитне судбине. Па ипак је између њих било разлике. Дража је своје водио у сигурну смрт. Љотић је настојао да бар сачува људе за неко сутра или за боља времена. Пре или касније осетили су то и сви национални четници, те су се спасли или покушали да се спасу само они који су напустили Дражу Михаиловића или га нису послушали. Војвода Добросав Јевђевић са око 500 херцеговачких четника, без Дражине дозволе, немачком

Никола М. Живановић

ИСПРАВКА У чланку „Пуковник Илија Кукић" (Искра,!. јануар 2002.) на стр. 18. испред 4. пасуса у првом ступцу испуштена је уводна реченица (следи у курзиву), тако да цео исправљен четврти пасус треба да гласи: Услед продора Совјетске армије на територију окупираног дела Србије, престала је са радом администрација генерала Недића последњих дана септембра 1944. године. Кукић је сматрао да је овим чином завршена мисија генерала Недића и његових сарадника на биолошком спасавању Српског народа од расистичко-милитаристичког окупатора и да је тиме разрешен дужности и обавеза. Остао је у Београду. Молимо читаоце да исправе.

Искра 1. фебруар 2002

25

Ревизионизам у савременој српској књижевности (63)

НИГДИНА

СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ Једна од најбољих српских књижевница данас, Светлана Велмар-Јанковић, написала је нови роман, Нигдина\ у коме се, као и у другим делима, бави понашањем људи према власти и власти према људима. Она је 1956. под псеудонимом Душанка Радак објавила роман Ожиљак, који говори о мукама једне младе списатељице због очевог учешћа у влади генерала Милана Недића и о њеним напорима да скине тај „ожиљак” са 2 себе. Светлана је ћерка Владимира Велмар-Јанковића, угледног српског писца и блиског сарадника Милана Недића, који је емигрирао одмах после рата и тако избегао комунистичку ликвидацију. То је за Светлану представљало велики психички терет, којег се ослобађала пишући у својим романима о том синдрому. У роману Лагум (1990) (види Искру августа 1996.) она отворено пише о неправедној ликвидацији једног сарадника Недићевог, професора Душана Павловића (име је фиктивно). Нигдина се поново бави породицом сада покојног Душана Павловића. Његова удовица и двоје деце старају се свим силама да преживе, да се школују и да буду примљени у ново друштво. Син, Веља Павловић, постаје психијатар и, због неслагања са комунистичким режимом, емигрира у Америку, где оснива успешну праксу. Међутим, њега и даље прате море из завичаја: „У Њујорку сам, али нема бекства од учињеног, нема склоништа. Не јури ме ни једна полиција, ни једна војска, не тражи ме ни један суд: гоне ме само призори што искрсавају предамном чим затворим очи, чим покушам да заспим.”(26) Ћерка, Марија, постаје угледна професорка српске књижевности на београдском универзитету. Вероватно да би избегла репресалије због оца, приступа партији, мада она тврди да је то учинила из идеолошких разлога. Цео роман прати њене напоре да се покаже искреном комунисткињом, али се види и њен постепени преображај у особу високих духовних и религиозних убеђења. Радња се одвија углавном путем електронских писама Марије Вељи у Њујорку и Веље Марији у Београду. Веља је хтео да студира историју али га је мајка одвратила: „Земља нам је постала поднебље неистине. У таквом поднебљу, права историографија не успева.”(245) Он је оштрији у осуди комуниста. Тако својим колегама у Њујорку он вели: „Згрозили су се кад сам им рекао да комунизам није пропао него се, иако сав у комадићима, притајио и камуфлирао. Навукао маскирну униформу, у складу са временом. И такав, прерушен, прикривено дејствује највише у бившој совјетској Русији али и у мојој земљи.”(13) Вељина одбојност према комунизму има дубље корене: „Схватио сам да, у сваком човеку у коме се, на било који начин, утули страх и од људске и од Божије казне - буја зло. У неком од менталних простора мог давног детињства остале су речи које је, у својим списима, често понављао Свети Сава а мени их је изговарао наш отац, памтиш како је био учен и религиозан: ‘Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе.‘”(17) Веља се такође присећа служавке Зоре из Лагума, коју је као избеглицу пред усташама спасао њихов отац, који је „тада, у том мраку, могао и хтео да спасава, јер је био преузео на себе ону страшну улогу што се после одређивала као сарадња са окупатором. Изгледа да је мало ко, чак и до ових дана на крају 20. века, спреман да схвати да је та прокажена сарадња са окупатором могла бити и вид свесног жртво-

26

вања. Захваљујући том жртвовању, сачувано је много људских живота, што се нерадо признаје."(262-63) Веља саветује сестри: „Мислим да је дошло време да схватиш... да су филозофске идеје једно а политичка стварност друго, и да се у име великих идеја одувек, а нарочито у овом нашем 20. веку после Христоса, безочно управља и господари милионима такозваних малих људи, а ми, ти и ја, знамо да нема малих него да има само људи, нећу да те подсећам ни на оне књиге о страхотама не живота него умирања у совјетским логорима у Сибиру, језивим колико и Аушвиц...” Веља спомиње и Голи оток: ..........убијали су своје некадашње другове,... мучили их на најстрашније начине, страховитије него Немци Јевреје, уништавали су у својим жртвама свест о људскости, сводили људско биће на грч болног меса, на јаук тела...”(110) Веља опет објашњава Марији: „Студентска побуна (1968) а, нарочито, крај те побуне, најзад су те убедили да је Идеја о праведном друштву о којој су приповедали црвени сневачи неостварива. Поготово у друштву у које си толико веровала. У сваком друштву... Претпостављао сам да ниси могла да прихватиш истину да је пут за који си се била одлучила у ствари странпутица... Иако нисам могао да знам шта си све претрпела, схватио сам да се (у болести) жестоко светиш самој себи... У теби је изненада блеснула воља за животом, као да си поново срела Смисао. То се збило оног дана кад сам, уочи наше славе, Светога Саве, стигао из Њујорка.”(267-68) Веља не спомиње Светог Саву случајно. Свети Сава ће одиграти чудотворну улогу у Маријином преображењу. Отуда је Маријин случај интересантнији. Она једноставно каже: „Била сам кћер народног непријатеља...”(109) и тиме објашњава много што-шта у њеном животу. То је натерало да приступи партији, у чему је одиграо значајну улогу и њен ментор професор, предратни левичар, за кога је Маријин отац јемчио за време рата код немачких власти и тако спасао смрти. Он се сада свим силама труди да помогне Марији, мада је његова помоћ погрешно усмерена: „Чим дипломирате постараћемо се да вас приме у Партију и сами знате да се без тога не може напредовати...”(117) Марија се вајка кад сада говори о професору, кога је волела и поштовала: „Пре рата је долазио у нашу кућу као много млађи колега мога оца, сјајног научника, оптуженог за кривице које никад није починио, смакнутог у крвавим данима револуционарног преврата...”(121-22) Има још један разлог њеног приступања партији: „Сматрала сам да сам баш ја позвана да уђем у просторе идеологизованог начина мишљења и да их савладам. Дуго сам их примала и као освојене и као своје а показало се да нису ни једно ни друго. Била сам залутала.”(266) Хтела је да скине „ожиљак” и „љагу” са себе, али исто тако желела је да помогне народу, нарочито својим студентима, да живе у правди и милосрђу. Она је и раније понекада сумњала у правичност комунистичке борбе. На пример поводом 27. марта: „Комунисти су тој завери врло мало допринели али су после присвојили и победу официра и победу демонстраната, они воле да присвајају...”(86) А онда је дошла студентска побуна 1968. и са тиме почетак промене у Марији. Она је била згрожена

Искра 1 .фебруар 2002

немилосрдним понашањем полицајаца за време студентских немира око доношења новог закона о универзитету, то јест, укидања академске слободе: „Ни истеривачи од некада нису хтели да памте ни своју ни туђу прошлост, нити да знају за бедно, превазиђено хришћанско осећање што се зове самилост или бар саучешће, али су се ипак још сећали да постоји добро и зло. Били су уверени, притом, да су они на страни добра. Истеривачи од данас у тој су мери роботизовани да су потпуно оспособљени да нити памте нити осећају.’’(16) Истерана са универзитета јер није хтела да потпише декларацију против својих колега, Марија се тешко разболела и лебдела је на ивици смрти. Лежећи у кревету, види споља на прозору сиву, жутооку голубицу са белим вратом. После је види и у сну, заједно са Светим Савом, својом крсном славом, који је благо саветује: ,,‘Време је да нам се вратиш', рекао ми је Свети Сава и помиловао ме по челу, пружио ми је крст да га пољубим, пољубила сам га и прекрстила сам се, голубица је залепршала крилима и та крила су била сва од светлости...”(159) По објашњењу оца Матеје Матејића, у православљу голубица представља Светог Духа. Тако је почело преображење Маријино. Од особе која „не верује ни у једнога бога а верује у Идеју” преобразила се у особу „у којој је вера у три лика хришћанског, православног Бога готово сасвим потиснула веру у Идеју”, особу „која, некада тако одбојна према вршењу верских и црквених обреда, сада у томе вршењу налази смирење.”(152) Брату Вељи она овако објашњава тај преображај: „Претпостављам да си зачуђен и да се све више чудиш што се, нимало ретко, у овим записима, обраћам Богу, понекад га и призивам... Од жене-ратника која се бори, као кретен, за остварење бољшевизиране визије једнакости међу људима постала сам жена-истражитељ црних стопала зла у себи, спремна да призива реч Бога као пресудну.”(95-96) Додуше, она то објашњава и другим разлогом: „Зар нисам изашла из Партије 1968., солидарна са студентима који су, у својој побуни, својој револуцији исписивали пароле ‘Доле црвена буржоазија' и ‘Хоћемо правду а не капитал‘.”(97) Ипак, она даје до знања да је до промене у њој дошло не из политичких разлога већ више из велике потребе да поново пронађе у животу неки смисао, онако како их је отац, учио од малена, али је она то или заборавила или намерно потиснула из подсвести у нади да ће комунизам донети бољи живот. На крају, Свети Сава је преовладао над комунистичком аждајом. Изгледа да је Светлана Велмар-Јанковић на тај начин показала српском народу пут спасења. И да се најзад „помирила” са својим оцем, „непријатељем народа”, који је био у праву пре пола века, и скинула са себе неправедно наметнут „ожиљак”.

Васа Михаиловић

1. Светлана Велмар-Јанковић, Нигдина (Београд: Стубови културе, 2001). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

2. Велмар-Јанковић је објавила 1999., сада под пуним именом и под сасвим другим околностима, нову верзију овог романа. Било би интересантно упоредити ове две верзије.

САША ВИДИЋ, МОДНИ КРЕАТОР: „Армани кога носе (политичари) код нас се не продаје. Набављају се само преко лопова. А овамо пропагирају борбу против криминала.” (НИН,

ВРАТАРИЦА ХИЛАНДАРСКА Твој замак, Вратарице хиландарска, Душу ми дира и очарава. Како су те са свих страна Високи кипариси опколили. Као некада ученици Твога Сина По Васкресењу. Векове дуге бројиш И неуморно благосиљаш Посетиоце Хиландара Када долазе и одлазе. Оне што Те свом душом љубе И оне који за Тебе не маре. Питам се, ко све туда прошао није? Цар и краљ, патријарх и епископ, Свештеник и грешни, прост монах, Великаш и сирак тужни, Поклоник, грешник и разбојник. Благосиљаш их, иако знаш ко су. Када би камен излизан могао говорити, Знао би да каже Колико их је било и ко су, Не би заборавио вековну силу турску, Ни несретнога гусара, Па ни зулумћара на бесном хату. На дан Св. Архнангела Михајла 2001.

О. Јован Хиландарац

ŠTA ЈЕ SOLANA PONUDIO SRBIJI I CRNOJ GORI (,..)Solanino posredovanje, medjutim, ne treba da usreći ni zagovornike zajedničke države, kao što već nije usrećilo zagovornike podele. Jer Jugoslavija je ponovo prizvala medjunarodno posredovanje, ponovo je priznala da ne ume da reši svoj problem kao što je isto to priznala I kada je u Hag izručila Miloševića, nespremna da se na sopstvenim sudovima i političkoj volji suoči sa njegovim nasledjem. Zato u pregovorima za Jugoslaviju Solana predstavlja petu stranu, pored dve crnogorske i dve srpske. Njegov motiv, kao uostalom i većine domaćih pregovarača, nije strateško opredeljenje EU za Jugo-slaviju, već nešto sasvim drugo. Gotovo eksplicitan politički zahtev EU, na tragu nečega što se u Beogradu definiše kao reformisana federacija, nije nešto što se kune u jugoslovensku državnost. Solani naprosto ne treba na Jadranu državica koja samo zbog šverca duvana košta evropske budžete toliko da bi za godinu dana mogli da ispočetka naprave još jednu takvu državicu. Drugo pitanje odbijanja crnogorske samostalnosti jeste da, posle Miloševićevog odlaska u Hag, još samo Crna Gora i Kosovo način na koji se politički i društveni život tamo odvija svedoče da on nije bio jedini balkanski problem, kojiko god se i on sam i EU upinjali da izgleda kao da jeste.(...) Željko Cvijanović. (Komentari štampe, BLIC NEWS, 19.12.2001.)

SRJ I BIH POTPISALE SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI. Jugoslavija i Bosna i Hercegovina imaće potpuno slobodnu trgovinu 2004. godine. Sporazum o slobodnoj trgovini izmedju dve zemlje parafirao je pomoćnik saveznog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Dejan Jovović. Jovović je objasnio kako će izgledati uspostavljanje slobodne trgovine. ,,SRJ se obavezuje da će danom stupanja na snagu ovog sporazuma ukinuti sve carine na uvoz proizvoda iz Bosne i Hercegovine. BiH će u roku od naredne dve godine postepeno snižavati carine na izvoz jugoslovenskih proizvoda, 2002. godine će biti sniženje carina 40 odsto, sledeće 60 odsto, da bi carine bile u potpunosti ukinute 2004. godine.” (B92, 13.12.2001.).

13.12.2001.).

Искра 1. фебруар 2002

27

† MAJOP МИЛЕНКО СОЛАРИЋ У једном старачком дому у Лондону, умро је 8. јануара 2001. године, на други дан Божића, бивши активни мајор војске Краљевине Југославије, Миленко Соларић. Приближавао се 90. години свога живота. За време окупације одазвао се позиву генерала Недића и приступио Српској државној стражи (СДС), где је као виши официр заузима разне одговорне положаје. Био је током 6 месеци 1943/44. године командант оперативног батаљона СДС, затим начелник штаба Обласне команде СДС у Шапцу и најзад шеф персоналног одсека у личном одељењу Главног штаба СДС у Београду. У том звању учествује у концентрацији једининица СДС у Јагодини почетком октобра 1944. године и њиховом преименовању у Српски ударни корпус (СУК), сада у саставу ЈВУО под врховном командом Драже Михаиловића. У напису „Наличје ‘Босанске Гологоте' или како сам постао припадник СДК” објављеном у II свесци „Записа из добровољачке борбе” (Издање „Искре” 1955.), мајор Соларић је детаљно описао догађања у СДС последњих дана у Србији, пробијање новоствореног СУКа кроз Босну у сусрет погрешно прогнозираном савезничком искрцавању на Јадрану, до кога никада није дошло. По својој објективности то је историјски докуменат о политичком и физичком лутању слабо вођеног и рђаво обавештеног људства негдашње Недићеве СДС, њивом осипању и страдању од партизанских напада, глади и болести, у гудурама и на врлетима опустошене Босне. На крају се епопеја СУК-а завршава одлуком 35 виших официра у Завидовићу, 2. јануара 1945. године, да се напусти Дража и од Немаца затражи помоћ у пребацивању преосталог људства у Словенију у састав Српског добровољачког корпуса. Само су два мајора делимично издвојили своја мишљења тражећи да се о одлуци претходно извести Дража, па ако се он са њоме не сложи, поступи како он нареди. Поступило се међутим према одлуци већине. Генерала Радовановића, који је био на челу СУК-а, заменио је генерал Јонић, па је делегација на челу са Јонићем, већ 5. јануара била у Броду у немачкој Фелдкомандатури да тражи транспортовање за Словенију. Морала је ипак сачекати прикупљање остатака људства, па је транспортовање опочело тек 13. јануара. Мајор Соларић не помиње број транспортованог људства, али по ономе што се касније знало, укупан број бивших припадника СДС који се спасао из Босне, није прелазио 1, 500. То је све што је остало од 8 - 9 хиљада људи који су пошли из Србије. Највећи број, читаве јединице, су се успут расуле и исчезле; известан број је изгинуо у борбама и умро од болести. Транспорт из Брода међутим није могао ићи директно за Словенију, услед већег броја тифусара (Соларић пише да их је било око 150) и потребе деваширања и лечења, већ је упућен за Беч. Ту је мајор Соларић, тада официр за везу генерала Јонића, поднео генералу оставку и већ 1. фебруара преко Љубљане стигао, заједно са мајором Лазом Ристићем, у штаб СДК у Постојни. „Примио нас је ђенерал Коста Мушицки и изљубио се са нама. Није нас много запиткивао јер је углавном све знао што се нашег несрећног повлачења кроз Босну тиче. Мени рече... да му је потребан један официр у штабу. Тако сам постављен за шефа наставног и организационог одсека. Од тог тренутка ја сам се осећао у овој за мене новој средини добро дошлим. Примљен сам братски од свих припадника СДК. Осећао сам да се не прави никаква разлика између мене и познатих добровољачких ветерана. Овде је свако знао шта треба да ради. Наређења су се поштовала и извршавала, што је мени као војнику, нарочито годило и импоновало. Све ме је то неизбежно морало да веже за

добровољце, дубље и присније но што сам ја то могао да претпоставим”, завршава свој запис Миленко Соларић. И заиста покојни Соларић је остао доследан својим горе искрено изнесеним осећајима и утисцима. Када је у Еболију, Италија, 1946. године највећи број официра бивше СДС напустио добровољце, тада већ Шумадијску дивизију, да се из опортунизма прикључи штабу генерала Дамјановића, Соларић је са неколицином најоданијих остао. Постао је у Еболију и командант II добровољачког пука. Касније са добровољцима прелази из Немачке у Британију као „Европски добровољни радник”. Цело време врло је активан у раду добровољачке заједнице у Енглеској. Љубав и приврженост добровољаштву били су му од добровољаца узвраћени; цењен и поштован, био је једно време старешина целе добровољачке заједнице у Британији. Слава и хвала мајору Миленку Соларићу. Нека би му благи Господ подарио заслужени вечни мир у непролазном Царству Своме!

ИСКРА

ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ Као вихор прохујало време Ево прође пуних шесет лета Кад су наше вође недоумне Свој рођени народ разапели: Све за рачун неких савезника Које никад ни имали нисмо. Кликтала је прљава чаршија Чудног тројства тог ратног времена, Ницали су: Черчили, Рузвелти, Стаљини У кафане несретне Србије И сиктали као праве змије Против сваког ко са њима није. А кад беше нада покопана: Јавише се млади добровољци Млади, лепи к’о пролећна роса Са сунчаним сјајем у очима И са песмом наде, поуздања, Подносише свакакве увреде И пљување као на распећу. Многи своје животе су дали Све у нади на боља времена. Иста нада греје преостале. Седих власи даље се боримо, Као некад кад смо били млади Са барјаком који се још вије. Вера наша још пресахла није, Да на овом општом помрчином Господ благи и даље царствује. Са ускликом са усана наших Срећан Божиђ шесети по реду. ДРУГОВИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ Преподобни Спиридон Чудотворац 2001.

О. Јован Хиландарац

28

Искра 1.фебруар 2002

† ДР ВЛАСТИМИР ПАУНОВИЋ Рођен је 1919. у Делиблату у Банату, преминуо 27.12.2001. у Диселдорфу у Немачкој. Основну школу учио у Гају, где му је отац тада био свештеник. Гимназију учио у Вршцу, матурирао 1937. године и уписао Права на Београдском универзитету. Ту се поново нашао са другом Тошом Асурџићем, са којим се упознао неколико месеци раније на Стражилову. Као члан Белих Орлова у Вршцу био је десна рука Старешини ђакону поп-Јовици Маринковућу. Пред изборе 1938. године активно учествовао у раду Збора: прикупљао потписе за регистровање листе; одржавао бројне зборове у Ковинском и Вршачком срезу. „Говори као млади Апостол”, причали су његовом оцу они који су га на тим зборовима доживели. Када је 1941. године Немачка напала Југославију, са својим вршњацима из Баната упућен је у 50. прекобројни пук, у Ропочево крај Сопота. Бива заробљен код Зворника и одведен у ропство у Аустрију. Почетком априла 1945. успело му је да напусти радну команду крај Кремса и оде у Постојну у Истри, где ступа у Српски добровољачки корпус. По свршетку Другог светског рата са Добровољцима одлази у Италију, где у логору Форли ради са Драгутином Јакшићем у Васпитном одсеку уз Милосава Васиљевића. Оболео, неколико година проводи у болницама и санаторијумима у Италији и Немачкој. Чим је прездравио наставља студије у Минстеру, где је његов отац прота Радислав тада био парох, а 1953. године докторирао је на тамошњем Правном факултету уз похвалу (cum laude), са дисертацијом о проблемима и правима послератних емиграната у Немачкој. Свих тих година недељом и празницима пратио је оца по парохији - од Минстера до Ахена - и био му је црквени појац. Од 1955. године био је чиновник ХЗМЉ у избегличком логору Цирндорф, крај Нирнберга. Касније, кад је основана епархија за Европу, службовао је као секретар код епископа Лаврентија у Диселдорфу, где је при суду био преводилац и заклети тумач с печатом. Свуда где је службовао и долазио у додир са избеглицама и гостујућим радницима, био је цењен као радник и пријатељ. Задње године живота провео је у Диселдфорфу, у евангелистичком Дому за старе академски образоване људе. Боловао је од шећерне болести, која га је мучила до краја овоземаљског живота, али је до последњег одласка у боницу у којој је преминуо, био ведар, спреман за шалу. Интересовао се за стање у отаџбини и брижно пратио тамошње догађаје. Сахрани др Властимира Пауновића на гробљу Еверсбург у Оснабрику присуствовали су - поред брата Свете и снаје Валентине - сестрична Мара Станковић и њен рођак из Лондона Рајко Митровић, блиски рођаци Стојановићи и његови кумови из Минстера, као и пријатељи и другови покојника из Диселдорфа, Хилдена и Оснабрика. Опело и сахрану обавили су пароси: диселдорфски прота Сретоје Душанић, дортмундски прота Ђорђе Трајковић и месни парох отац Маринко Рајак, који је одржао пригодну орацију.

Покојном другу Власти слава и хвала, вечан покој напаћеној души његовој. Породици Пауновић и осталој родбини наше искрено саучешће.

ИСКРА

ЗАХВАЛНИЦА Захваљујемо свима који су нам усмено и писмено изјавили саучешће у тузи поводом смрти мог брата др Властимира, онима који су узели учешће у сахрани на Оснабричком гробљу, а нарочито другу Драгиши Трипковићу који је помогао у припреми за сахрану. Посебно хвала, у име моје супруге и мене, господи паросима Сретоју Душанићу, Ђорђу Трајковићу и о. Маринку Рајаку.

Светомир ПауновиК

† АЛЕКСАНДАР - АЦА ЕРИЋ У предграђу Лондона, Саутхолу, умро је од рака на плућима, 10. децембра 2001. године, у дому за збрињавање старих, бивши добровољац Аца Ерић. Аца је рођен 18. августа 1926. године у Велесу, Јужна Србија, данас Македонија, где му је отац, Сретен, службовао као активни официр. Као дете боловао је од мененгитиса, што је оставило последице на његово касније здравље. Основну школу и извесно средње образовање стекао је у Југославији. Као и његов брат, покојни Душан, ступио је, на позив генерала Недића, врло млад у српске добровољце. Био је у штабној чети при команди СДК која се старала о безбедности командног особља, па се тако млади Аца често налазио у пратњи команданта СДК, генерала Косте Мушицког. Доспео је у добровољцима до чина поднаредника. После повлачења из Словеније и живота у војноизбегличким логорима у Италији и Немачкој, долази у Енглеску. Немирног духа и друштвено сналажљив, дошао је и до Леди Пеџет, познате добротворке са посебним симаптијама за југословенску националну ствар, која га је изгледа помагала да сврши неке школе. После тога радио је извесно време у трговачкој морнарици, мада је неизвесно у каквом тачно својству. Касније се оженио Иркињом Гладис и више година живео и радио у Ирској. Био је поносан на своје југословенско порекло, па је за живота супруге Гладис, водио њу и ташту у Југославију да им покаже своју постојбину. Тујеиспољио и своју племенитост, јер се по смрти жениног брата старао и школовао његову децу. По смрти супруге Гладис враћа се у Енглеску, али се прерано остарео убрзо склања у дом за старе, прво у Питербороу, а потом у Саутхолу, да би како је говорио, био ближе нашој цркви, где је и умро. Мада због своје маштовитости и настраности у одевању није био у најбољим односима са покојним братом Душаном, о Ациној сахрани се постарала Душанова удовица Мира (рођена Зихорски). Опело у капели на лондонском гробљу Кенсал Грин обавио је 17. децембра лондонски парох, о. Радомир Аћимовић, у присуству неколико Ациних другова и пријатеља породице Ерић, после чега је покојниково тело кремирано у гробљанском крематоријуму. Подај Господи - по великој милости Твојој - вечни покој немирној души Аце Ерића! Д.П.

Искра 1. фебруар 2002

29

† БОГДАН M. НИКИЋ У Нортхамптону, Енглеска, умро је 18. децембра 2001. године наш друг Богдан Никић. Приликом посете родбини у Србији прошлог лета преживео је врло тежак срчани напад. По повратку у Енглеску имао је још три напада и у току трећег испустио своју душу. Богдан је рођен у селу Доња Буковица (општина Љубовија) новембра месеца 1920. године. Када је после пуча од 27. марта 1941. Немачка 6. априла напала Југославију и принудила је после две недеље на капитулацију, Југославија је распарчана, а Србија постала административно подручје немачког окупатора. Комунистичка партија Југославије (КПЈ), верна пакту Рибентроп-Молотов, склопљеном у Москви крајем августа 1941., који је омогућио немачки напад на Пољску а тиме и почетак Другог светског рата, саботира отпор југословенске војске, а одмах по окупацији додворава се окупатору потказивањем националиста. Међутим, после напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна, КПЈ радикално мења свој курс и по налогу Коминтерне шаље своје кадрове у шуму и почиње герилску акцију, те под плаштом народно-ослободилачке борбе, стварно отпочиње бољшевичку револуцију и своју борбу за власт. То најбоље показује 7. јули 1941. када је Жикица Јовановић - „Шпанац” у подрињској Белој Цркви, на црквеној слави, заплотњачки убио два српска жандарма, службене чуваре реда и мира, а КПЈ тај дан прогласила „почетком устанка у Србији и борбе против окупатора”. Како је после тога дошло до оставке немоћне и голоруке комесарске управе и формирања, по одредбама Хашке конвенције, српске владе генерала Недића, те на његов позив за борбу против комуниста, формирање првих добровољачких одреда већ 15. септембра, шире је познато. У један од тих првих одреда ступио је и покојни Богдан Никић, да борећи се раме уз раме са својим друговима добровољцима и све већим бројем других ободрених националиста широм Србије, крајем децембра 1941. учествује као део главне ударне снаге у сламању тзв. Ужичке републике и протеривању комунистичке главнине, на челу са Брозом, из Србије. Веран својој народној вери и идеалима, Богдан остаје до краја добровољац, са њима пролази кроз све борбе у Србији и касније у Словенији, да после повлачења у Италију прође кроз војно-избегличке логоре у Италији и Немачкој и на крају се нађе као радник-избеглица у Енглеској, где се настањује и заснива своју породицу. Опело покојног Богдана, уз бројно присуство његове породице, кумова, пријатеља и другова, обављено је 27. децембра. Чинодејствовали су: протојереј-ставрофор о. Милун Костић и протојереји о. Видо Вуковић и о. Радомир Аћимовић; зет покојников, протојереј-ставрофор о. Љубинко Костић и о. Слободан Радојчић су за погреб дошли из Србије. Велико учешће свештенства на погребу најбоље је сведочанство црквености покојног Богдана. На опелу се од Богдана опростио о. Милун Костић евоцирајући његове особине човека, хришћанина, оца и деде, као и његову одбрану српског народа као добровољца за време рата. Над гробом на гробљу у Нортхамптону, где Богдан почива поред покојне супруге Анке, у име захвалне породице говорио је о. Љубинко. Потом је узео реч Драган Живановић, у име добровољаца и ЈНП Збора, и између осталога рекао: Богдан је био верни носилац опште-домаћинског народног начела: Бог домаћин у васељени; краљ у држави; отац и домаћин у породици и дому. Исповедао је и тиме и живео, да наш човек мора да се одликује јунаштвом и чојством; јунаштвом да брани

30

друге и свој народ од сваког зла; и чојством да брани другога од себе. Зрачио је љубављу као одсјајем божанске љубави Творца, према људима - Својој деци. Цео Богданов живот био је заснован на жртви - за народ, за ближње, за своју породицу. У браку са покојном Анком добили су сина Владана и ћерку Ивку, које су однеговали, изшколовали и васпитали у нашем народном духу. Деца су изродила унуке, којима се Богдан последњих година сав посветио. Богдан је био песничка душа и мада самоук, надахнуто је писао готово сваке године о Кочевљу у Словенији, где 3000 његових стравично побијених другова почивају. Видели смо да је био црквен човек, одани верник СПЦ. Приликом бављења у Србији, одлази у Чачак на славу спомен храма Успенија Пресвете Богородице још у градњи и дарива је великим прилогом. Фотографије које је тим поводом Искра објавила су Богданове. На повратку дарује своју парохијску цркву у Корбију велелепном иконом Светог Илије. Драги друже Богдане, молимо се Господу да Твоју чисту душу прими у Своје рајско насеље. Од свих нас нека Ти је слава и хвала, а Твојој породици наше искрено саучешће!

Д.Ж.

† ДРАГОСЛАВ - ЧИКА ДУЈА - ЛУКИЋ 28. новембра 2001. године умро је у Чикагу, САД, у својој 97. години, чика Дуја Лукић. Покојни чика Дуја, рођен је у селу Дражањ у близини Смедерева, где је, бавећи се земљорадњом, и живео цело време до рата. С ратом и комунистичком револуцијом која је уследила, приступа српским добровољцима: прво Четвртом одреду, а затим батаљону и пуку. Био је у чети потпоручника Стојана Вуксића. Са добровољцима се повлачи у Словенију, затим пролази кроз логоре у Италији и Немачкој да би се најзад, дошавши у Америку, настанио у Чикагу. Сахрањен је на српском гробљу у Либертвилу 30. новембра. Са њим се, на опелу, опростио протојереј о. Драгољуб Павићевић истакнувши његову мирноћу духа и приврженост цркви. Слава и хвала честитој старини и вредном домаћину, нашем чика Дуји Лукићу; вечан му покој у Царству Христовом!

ИСКРА

SPREČEN POVRATAK MAKEDONSKE POLICIJE U NEKA SELA KRIZNIH REGIONA. Žitelji tetovskog sela Dobroste sprečili su u četvrtak ulazak mešovite patrole makedonske policije, postavljanjem traktora i nekoliko balvana na putu koji vodi i u susedna sela Neraste i Odri. Dobroste je selo sa većinskim albanskim stanovništvom, i jedno je od 15 sela iz 4 krizna regiona, koji su tokom sukoba bili pod kontrolom ONA, i u kojima je trebalo da otpočne realizacija plana povratka makedonskih snaga bezbednosti. Predstavnici OEBS-a raspolažu informacijama da se u selu nalaze grupe naoružanih lica, zbog čega je preporučeno odlaganje operacije za nekoliko dana. Zbog visokih snežnih nanosa policija nije ušla ni u još dva sela u tetovskom kraju Nerovo i Cerovo. U skopskom, gostivarskom i kumanovskom kriznom regionu operacija povrataka makedonske policije odvijala se nesmetano. (B92, 13.12.2001.).

Искра 1.фебруар 2002

Прилози Била је то ретко дивна, борбена и самопрегорна младост која је смело хтела и умела да одржи свој образ на висини хришћанске и националне свести. Као такви су исчезли на путевима туђине, вазда окренути умом и срцем према на крст распетој Отаџбини. Са тугом и поносом сећам се тих дивних српских добровољаца и њихових драгих ликова молећи се Господу за блажени покој душа: Драгољуба касније проте Цокића, Миодрага Живића, Живојина Др Првуловића, Миленка Огњановића, Душка Миловановића, Милана Ненадовића и Петра Новаковића Миливоје Станковић £20Да их не заборавимо, наше дивне другове српске добровољце који су давно преминули: Станко Тешић, Станоје Бељић, Станоје Седларевић, Русомир Глигоријевић, Новица Ружић, Дракче Вељковић, Стеван Давидов, Милета Нешић, Андра Милосављевић, Чеда Нинковић, Ђока Краљевић, Живорад Матић, Стана и Света Госпић, Драгиша Нешић, Масић, Ољег Јаковљев Ј. Милетић £16.Као знак сећања на преминуле другове: кума Милинка Новаковића, Павла Косића, Марка Мијаиловића, Станислава Ранквића и његову супругу Живодарку, М. Суџума, Борисава Томића, Бранка Петровића и Драгољуба Андрића. Нека им је слава и вечан помен међу нама! Станко Васиљевић £5,-

„Искри” Свима нашим драгим друговима и другарицама желимо сретан Божић и сретну Наву Годину - да је проведу у здрављу и весељу! Пућа и Миша Петровић и Дара Стојиљковић из Уустралије А$15 (Ова честитка нам је стигла само дан после закључења прошлог броја Искре - Уредништво) Поклон Искри Бранко Сарафиловић £20.Димитрије Кежић £16.О. Бркић, Швајцарска £4,Др Милош Божанић $20.Петар Ђукановић $10,Нека Господ подари покој душа Жике Лазовића и Даринке Закрајшек Прота Матеја и Љубица (Цица) Матејић $ 40 Нека Господ подари покој душе Харија Пакера, православног Американца коме сам био венчани кум, сећајући се у исто време МомчилаМоме Кнежевића, српског добровољца и ујака Харијеве супруге Љиљане, који је страдао у Кочевју. Сава Јанквић са породицом $100 За успомену на петогодишњицу смрти драгог нам Гилета - Предрага Митровића супруга Даница са децом £ 28.26 Поводом двадесетогодишњице смрти протоћакона Милана Стојановића Петар Танкосић К$ 50

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ НАЈАВЉУЈЕ ТУЖБУ ПРОТИВ „ВИЈЕСТИ”. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије најавио је да ће тужити подгоричке Вијести због начина на који је тај лист 14. јануара пренео његов говор, који је одржао на дочеку православне нове године у Подгорици. Наиме, Вијести су говор митрополита Амфилохија објавиле под насловом „Дукљане чекићем треба приковати за Везиров мост”. „Таквим насловом лист је практично објавио да ја позивам на физички обрачун са члановима Црногорске, односно Дукљанске академије наука и уметности, која подржава независност Црне Горе” каже митрополит Амфилохије. Он такоће тврди да је реченицом „Дукљане чекићем треба приковати за Везиров мост", само цитирао „народно предање о проклетом цару Дукљанину”. „То је само једна реченица у контексту позива на мир, љубав, напредак, унапрећење сваког добра, на слогу и заједништво, где се помиње древна легенда о проклетом цару Дукљанину, који је симбол паганства, богоборства, аморалности, братомржње, братоубиства и зла. Дакле, то је позив Црногорцима да се прикује за Везиров мост и да се уништи богомржња, братомржња, неслога, раздор. To је смисао те реченице, међутим, запањујуће је да су ти људи из Вијести, који очевидно да немају појма о чему се ту ради, то потпуно другачије интерпретирали, као да митрополит хоће да побије чекићем све оне који се данас декларишу Дукљанима, а то је и нека Дукљанска академија, наравно, потпуно погрешно интерпретирала", каже митрополит Амфилохије. (Б92, 18.1.2002.).

Као знак сећања на покојног друга Богдана Никића Драган Живановић £ 5.Нека Господ подари покој души Здравка Радмановића Андра Мандић $10

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Као знак сећања на комунистичке жртве Србе Темишварске епархије: војника Милана Ђукића, Мирослава Тодорова, Слободанке Јездић-Евингер и Анћеле Сава Живко Еуро 2,Карпенишан Као знак сећања на покојнике: генерала Милана Недића, Учитеља Димитрија Љотића, генерала Косту Мушицког, председника Јашу Љотића, Ратка Парежанина, Ратка Обрадовића и инжињера Драгутина Јакшића Радосав Марковић £15.Нека Господ подари покој душе Жарка Гаковића и поводом двадесетогодишњице смрти мога супруга Бате Динића Бранка Динић Еуро 20

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru" (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama.

Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Auberviliiers - Paris.

Искра 1.фебруар 2002

БЕЗБЕДНОСТ НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ ПОКРАЈИНЕ. Избори на Космету створили су повољне услове за постепено преношење управе над Покрајином из руку УНМИК-а у наделжност локалних органа, истиче генерални секретар УН Кофи Анан у најновијем извештају Савету безбедности Уједињених нација. У извештају, који ће СБ разматрати у понедељак, Анан оцењује да је безбедност и даље највећи проблем на Космету. „Пошто на општим изборима у новембру ниједна странка није добила потребну већину, све политичке партије на Космету принућене су да заједно раде на превазилажењу тешкоћа и стварању боље будућности за све граћане Покрајине”, наводи Анан. Он сматра да помирење мора почети у Скупштини Космета и позива посланике да личним примером допринесу успостављању боље сарадње. Анан оцењује да је УНМИК, на челу с Хансом Хекерупом, одлично обавио задатке. (СРНА, 18.1.2002.).

ДПС ПОЗИВА НА МЕЂУПАРТИЈСКИ ДОГОВОР. Демократска партија социјалиста позвала је опозицију на мећупартијски договор и оценила да је референдум логичан и демократски начин решавања државног статуса Црне Горе. „Очекујемо да се опозиција окрене дијалогу уместо сталног успостављања нових предуслова”, рекао је портпарол ДПС-а Игор Луксић. Он је оценио да опозициона условљавања представљају пре свега страх од резултата референдума. Председник Народне странке Драган Шоћ каже, мећутим, да још увек није добио позив на разговор са владајућом црногорском партијом. Шоћ је рекао да ће коалиција Заједно за Југославију сачекати завршетак преговора о редефинисању односа у федерацији, па тек онда започети разговор са ДПС-ом о евентуалном расписивању референдума. „Ми не одбијамо да разговарамо о референдуму, и спремни смо на дијалог унутар Црне Горе, али, разуме се, то не значи да смо спремни и да прихватимо оно што ДПС тражи. Мислим да они имају све разлоге да страхују од исхода референдума, јер, пркатично, од избора наовамо, бележи се константан пад идеје о независности. Ми напросто не желимо да улазимо у нешто што дели Црну Гору и то је једини разлог због ког ми константно говоримо Ђукановићу да је паметније да се не пребројавамао. Али, ако он жели, ми смо ту да разговарамо о демократским условима, и уколико заиста буду демократски услови, онда ће власт Црне Горе бити непријатно изненаћена изјашњавањем граћана" оцениоје Шоћ. (Б92, 18.1.2002.).

Редакција и администрација Искре су примили известан број Божићних честитки од читалаца и пријатеља са лепим жељама за будућност листа. Овим желимо да се захвалимо и у исто време обећавамо да ћемо учинити све напоре да одржимо Искру на висини, надајући се да тим настављамо рад наших претходника.

Редакција и администрација Искре

31

ТИПИКАРНИЦА СВЕТОГ САВЕ У КАРЕЈИ САВЕ ХИЛАНДАРЦА Сава Хиландарац: „Типикарница Светог Саве у Кареји”; издање Српског литерарног друштва, Торонто, Канада, 2000; стр. 145, 21 см,Цена није назначена.

Залагањем Срба у Канади и Америци, пријатеља монаха покојног Митрофана Хиландарца и покојног Гојка Протића којима је књига посвећена, Српско литерарно друштво у Канади штампало је у врло лепој техничкој опреми књигу с горњим насловом. Књигу је приредио за штампу Томислав Јовановић, предговор је написао Бојан Радовановић, а текст с немачког оригинала је превела Јасна Вељановски. Уредник књиге је Софија Шкорић са Универзитетске библиотеке Торонта. Сава Хиландарац је пореклом Чех. Рођен је 8. јула 1837. године у старом чешком граду Кутна Гора. Световно име му је било Славибор Брајер. Основну школу је завршио на немачком језику у родном месту. Године 1850. је прешао у Праг где је похађао немачку гимназију. Из Прага одлази на имање Филипов, поред места Часлав, где изучава пољопривреду и постаје стручњак. Од 1857. године је на пракси у граду Слан. Одатле одлази на имање ујака Франтишека Хертла које се налазило у Унијатицама код Дрохобиче у Галицији, где предано учи чешки. Године 1861. се Славибор враћа у родно место. По смрти оца 1866. године родбина продаје породично имање, те Славибор 1867. године одлази у Швајцарску, где проучава уређење разних хуманих друштава која су се старала о сиромашнима. Године 1864. у болници у Прагу му се потајно рађа ванбрачни син Далибор, чија је мати била сиромашна девојка. Славибор се вратио у родно место као филантроп с намером да се стара о сирочади као и о малолетном сину. Настањује се у селу Добра Вода где подиже сина и још двоје сирочади. Када је та мала задруга економски пропала, Славибор напушта Чешку и 1878. године долази у Србију где у Костолцу добија место као надзорник у стоваришту угља. Одатле 1879. године прелази у Лесковац. Ни ту се није могао прилагодити. Пријатељи га упознају са архимандритом Василијем, који је био заступник манастира Хиландара у Нишу. Он наговори Славибора да оде у Хиландар, те овај то учини 1881. године пошто је претходно примио православље. Потом ће довести у Хиландар још четири Чеха, који ће постати монаси као и он. Славибор се замонашио 1883. године добивши име Сава као спомен на Светог Саву, једног од петорице ученика архиепископа Моравског Методија, који је после архиепископове смрти 1885. године кренуо из Моравске на југ као проповедник православља. У Хиландару, који је у то време био у бугарским рукама, Сава је био веома ниподаштаван, али он је све стоички подносио и примао сва послушања која су му старци одређивали, да би напокон постао библиотекар манастира Хиландара. Преминуо је по старом календару 22. децембра

1911. године, а по новом 4. јануара 1912. За манастир Хиландар је била велика благодат да је о. Сава дошао у ову српску светињу. Поред многих корисних послова која је свршавао у економији и тиме итекако унапредио манастир, највећа заслуга му припада што је уредио Хиландарску библиотеку и сачинио каталог рукописа, повеља, књига и других ствари. Године 1897. у годишњаку Чешког краљевског научног друштва, о. Сава је објавио знаменити каталог рукописа и старих штампаних књига манастира Хиландара. Поред тога је полако писао и историју манастира Хиландара на немачком и чешком језику. А најважније је, што је доста времена провео у Кареји, у испосници Светог Саве, те из тог доба потиче и значајан спис оца Саве „Типикарница Светог Саве у Кареји”. То је историографска студија о Карејској испосници коју је 1199. године основао Свети Сава као место за посебну осаму и молитвено тиховање (исихију) за два или три монаха. Свети Сава српски посветио је ту испосницу своме заштитнику Светом Сави Јурусалимском, по коме је она и добила име. Важно је истаћи, да је Сава Хиландарац ову Типикарницу написао у две верзије, на чешком и на немачком језику. Немачка верзија је обимнија и исцрпнија од чешке, па су зато издавачи књиге објавили превод немачке верзије и уз то дали и цртеже којима се завршавала чешка верзија Типикарнице. Ово се први пут објављује за српски народ. Сава Хиландарац оставио је у рукопису и „Историју манастира Хиландара” у две књиге, писане и на немачком и на чешком. Обе чекају на објављивање. Има и трећи том посвећен догађајима током 19. века. Сава Хиландарац је био учесник у историјском дочеку два српска краља манастиру Хиландару: краља Александра Обреновића 1896. године и краља Петра I 1910. године. Оба краља су одликовали оца Саву Хиландарца орденом Светог Саве. У књизи је и слика са дочека краља Александра, који је исплатио дуг Бугарима, те је Хиландар наново дошао у српске руке. У књизи има и неколико лепих фотографија у боји, као и манастира Хиландара из тога доба где се виде четири кипариса, а не два као што је на новијим фотографијама. На крају су дате слике покојног Гојка Протића (1920-1998) и епитропа покојног оца Митрофана Хиландарца (1923-1999) с кратким биографијама. А после тога су имена дародаваца који су помогли да се књига објави. Књига представља врло успели подухват Српског литерарног друштва у Канади, које заслужује признање за свој рад. Такође заслужују признање и захвалност Томислав Јовановић, Бојан Радовановић (коме је мајка Чехиња и који је често походио Хиландар) и Јасни Ваљановски. Најтоплије препоручујемо ову корисну књигу српском народу и у отаџбини и у расејању.

Бора М. Карапанџић