Iskra1090

Србија пред својим „бити или небити”

РАЗСРБЉАВАЊЕ

У свом напису (прошли број Искре) насловљеном „Докле санкције?”, у закључку направио сам једну прогнозу по којој he санкције трајати све дотле док се и последњи Србин не разсрби. Мада сам их дотакао, нисам, међутим, тада објаснио боље и детаљније три ствари. Прво, откуд уопште идеја „разсрбљавања”. Друго, шта се подразумева под тим изразом. И, треће, дато прво и друго, колико је реална односно спроводљива у дело моја напред споменута прогноза по којој ће санкције трајати „све док се и последњи Србин не разсрби”?

Порекло „разсрбљавања” Одговор на прво питање је врло једноставан. То, захтев за разсрбљавање, потекао је од Американаца. Истини за вољу, никада и нигде они нису експлицитно и јасно рекли да им је баш то, „разсрбљавање”, циљ. Напротив, и кад су нас душмански бомбардовали говорили су као да то за наше добро чине. Па откуд онда израз „разсрбљавање”? Њега нису сковали Американци али су они стално испостављали и још увек испостављају захтеве за његово спровођење у дело. А сам израз исковали су спонтано неки српски родољуби који, сагледавши суштину америчког деловања у односу на Србе, цео тај „пакет” њихових притисака, ароганције, санкција, пропаганде, насиља и бомбардовања, подвели су под један заједнички именитељ под именом „разсрбљавање Срба”, јер он најверније, као у капсули, осликава суштину тих САД акција.

Суштина тог израза С тим у вези, некако спонтано се намеће још једно даљње питање, какву би мотивацију САД имале да теже ка таквом једном монструозном и расистички оријантисаном циљу као што је идеја „разрбљавања”? И овде је одговор врло једноставан. Саме САД су се уплеле у растурање СФРЈ, па су онда, поделивши целу „позорницу” (СФРЈ) по црно-белој шеми на „рђаве” (Србе) и „добре момке” (сви остали из бивше СФРЈ), стали отворено војно, политички, економски, пропагандно иза наравно ових других а против Срба. Као резултат свега тога догодила се пустош грађанског рата. неколико стотина хиљада мртвих, преко милион избеглица, економска беда (санкције против Срба), разорени градови (које њиховим бомбардовањем, које међусобним убијањем) док о другим разарањима (међуљудским односима, мржњи, пакости, зависти), јер су немерљиви, не вреди ни говорити. Суочене,

дакле, са таквом величином злочина - сем ако га САД не признају, што се, објективно говорећи, неће у догледно време догодити - који је углавном проистекао из њиховог антисрбизма, Американци, логично говорећи, и немају други излаз већ да најактивније и најдоследније раде на задатом циљу „разсрбљавања”. Они тако морају да поступају јер то захтева нужда, нужда сакривања злочина јер су Срби - као што је речено у прошлој Искри - један „опасан сведок” његов. Ућуткати таквог сведока може се једино ако он заборави ко је - разсрби се! Да би траги-комедија овог финала била комплетна, све је то зачињено са једном опаком дозом цинизма. Што пре испуните наше захтеве („ разсрбите се”) - па опет као радећи за наше добро сладе нам огромне стране инвестиције (ММФ, Светска банка), „ви, Срби, бре, регионална сте сила... Партнерство за мир? ... то је мало за вас! Европска Унија- ту ви припадате... јер сте, бре, ви носиоци цивилизацијских и европских вредности у региону!”

Егзекутори разсрбљавања Да није трагично било би комично како су ђинђићевци под чим се мисли на министре и остале трабанте у власти премијера Зорана Ђинђића кога су САД задужиле да обави посао разсрбљавања - слепи кад је реч, што рекао народ, о „ шареним лажама”. Да ли? У напред поменутом „ ласкању”, које звучи као да долази од Запада, само почетак је његов. Све остало су само „Потемкинова села” које су ђинђићевци изградили и изграђују да би, пре свега, уверили сами себе да су на правом путу и да би оправдали своју злочиначку улогу. У крајњој, пак, линији они то не раде да би се помогло народу већ да би се, на брзину и без већих напора, очувала власт. А, без западњачких пара та се власт руши. Мора, јер она и не помишља да се из економске беде, али и без кобног задуживања код западњачких лихвара, може изаћи само развијањем својих сопствених стваралачких снага, што је све постепен, дуг и мукотрпан процес.

Да ли ће успети? Судбоносно питање овде, по Србе као народ о чијем се „бити или небити” ради, јесте да ли ће ђинђићевци, у својој накани да верно спроводе америчку политику „разсрбљавања”, да ли ће - и ако хоће кад? - у томе успети? Објективно говорећи, Ђинђић има релативно лак задатак пред собом. Ова моја тврдња ће можда

Србија пред ... изненадити неког. Јер, у крајњој анализи, будући да је овде реч о самом инстинкту (или принципу) само-одржања који је, као што знамо, уткан у саму срж сваког живог бића па и у Србе, као народ, као живи организам, сам живот, дакле, дубоко противречи мојој горњој тврдњи о релативно лаком Ђинђићевом послу уништавања српске свести у Србима. Из овога, међутим, произилази да је на мени задатак да горњу тврдњу, ако је могуће, оправдам.

Сличност с Милошевићем Пре свега, код Ђинђића је скоро неограничена политичка моћ јер и он њу претерано воли. У много чему он је чак претекао диктатора Милошевића. Једина разлика је у томе што је Ђинђић комуникативан и уме црно да прикаже белим и добар је да оправда своја „ Потемкинова села” (што није ни чудо кад се узме у обзир његова изјава по којој моралу нема места у политици), док је Милошевић, крут, несавитљив, затворен у себе, препуштао разним примитивцима оправдање својих „села”. А, ови су, својом неспособношћу, само откривали превару тј. да су та „села” само кулисе какве су и у Потемкиновом оригиналу биле. Што се, пак, поштовања закона тиче, обоје су слични, с тим што овај други није чак ни формално поштовао демоктаска правила игре док их први једино формално и признаје суштином не. Ево неких примера.

Грабљење иолитичке моћи У хаосу непосредно по Милошевићевом свргнућу, Ђинђић је на бољшевички начин, дакле нелегално, преотео од старе власти сва важнија предузећа а њихове управе „набифловао” својим људима. Створио је у општинама своју паралелну власт. Да та Ђинђићева паравласт заиста нелегално постоји сазнали смо од Веље Илића, председника Нове Србије и градоначелника Чачка, који је у неколико наврата због тога али и због других ствари-јавно протествовао и нападао премијера. (Да се, пак, види морална „чврстина” овог човека али и духа који влада међу српским политичарима, треба се подсетити да је, од недавно, г. Илић од Ђинђићевог опасног критичара променио ћуд пред изгледом подпредседничке фотеље у влади Србије на коју ће засести у марту ове године.) Недавно је, опет нелегално, Ђинђић створио Савет за надгледање и контролисање МУП-а и безбедносног система Србије. У тој „ установи” он је и председник а један од чланова је Душан Михајловић, министар полиције, кога та установа треба да надгледа!? Најзад, у Скупштини Србије, он има већину па може да ради шта год хоће. Као што је Вељу Илића преобратио у свог приврженика, тако је он подкупио и друге странке чланице ДОС-а дајући им простор у влади Србије, најчешће подпредседничка места. То је ваљда једина влада у свету која има 7 или 8 подпредседника. Треба још рећи да су све те Ђинђићеве сателитске странке мале, практично без чланства, које су само захваљујући Коштуничиној победи добиле по неког посланика у Скупштини Србије. Највећи корисник те прерасподеле политичких функција јесте Грађански Савез Србије - једна иначе минорна странка, нешто београдских интелектуалца - чији је председник Горан Свилановић, министар спољних послова СРЈ, већина

амбасадора у свету је њихова, а овој припадају још председница Скупштине Србије Наташа Мићић док је једна друга Наташа, Наташа Хрустановић, председница Београдске општине. Најзад, под Милошевићем постојала је, истина плаћена од Американаца, али у односу на њега (Слобу) истински „независна” штампа, док код Ђинђића, кад је реч о „ независној” штампи у односу на њега, таква не постоји. Све велике медије заговарају само и једино његову политику.

Контрола НВО-а Поред, дакле, подршке штампе, Ђинђић има неограничену подршку једног минорног - минорног што се тиче присталица али премоћног што се тиче утицаја - сегмента друштва. То су тзв. „невладине организације” (НВО). И кад капне нека пара из САД-а, која се наравно књижи као „помоћ Србији”, лавовски део те „помоћи” иде на рачуне НВО-а. Шта је у суштини њихов посао? Да контролишу Ђинђића да ли је „на линији” и да свако скретање с ње пријаве тамо где треба.. Ђинђић је тамо, по њима, међутим, увек с позитивном оценом; Коштуница... националиста, избегава сарадњу са Хагом, омета премијерове реформе... оцењује се „тамо где треба” као „сумњиво добар”. Најпарадоксалније, пак, у целој активности НВО-а јесте да је њихов главни задатак да рапортирају („ где треба”) сваки помак у народу - а ваљда је народ највећа НВО, отуда и парадоксалност! - који би ишао у правцу заштите српског националног интереса. Одмах се такви покушаји квалификују као „популистички” (кодирано име за непријатеље демократије), као „ксенофобични” (непријатељство према странцима) и, уопштено, као „противници цивилизацијских и западњачких вредности”. Тако је испало да су и хомосексуалци „западњачке вредности” кад је спонтано дошло до демонстрација народа против њиховог јавног скупа, нашта су одмах дрекнуле Ђинђићеве медије и незаобилазне НВО-е. Знамо да су у комунизму постојале добро организоване обавештајне службе чији је један од задатака био да се шпијунира народ, што су оне с успехом радиле. Међутим, према рафинираности НВО-а, пракса КГБ-а, УДБ-е, итд. права су дечја игра. Дакле, све у свему, Ђинђић има велику шансу да обави задати му задатак да разсрби Србе тј. да их учини национално несвесним како би се у њима убио сведок злочиначке улоге САД-а у разбијању СФРЈ.

Нико к’о Бог! Звучи парадоксално, али највећа сметња Ђин-

IZ SADRŽAJA Uzdignuti se duhovno ili totalno propasti...................................... 5 Pregled dogadjaja ......................................................................... 9 Karadžić: Hag me nikad neće ugostiti .......................................... 11 Gradjani Srbije i sudjenje Miloševiću ....................................... 14 Počelo sudjenje Miloševiću ..................................................... 15 Djordje (Djuradj) Kastriot ........................................................ 19 Vasa Mihailović o revizionizmu ............................................... 21 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (64) ............... 25 Petomesečni dnevnik jednog dobrovoljca JVuO ........................ 27

2

Iskra 1. mart 2002

ђићевим намерама су, изгледа, сами Американаци. Директно то САД чине тиме што, прво, не укидају санкције и, друго, кад и оно мало пара што дају, дају „на кашичице” - и то у „пројекте” које администрирају дебело плаћени амерички чиновници — а не лично Ђинђићу у руке како би он изграђивао своја „Потемкинова села” и тиме обрлатио тај десет година осиромашавани народ. Индиректно то САД чине путем Хага. Баш ових дана почело је суђење Слободану Милошевићу. Одједном, они који су га, кршећи све законске и уставне одредбе, дакле нелегитимно, изручили Хагу, почели су да кукају како то суђење у Хагу није само против Милошевића већ против Срба као таквих. Каже сад Драгољуб Мићуновић, председник Већа грађана Скупштине СРЈ, иначе један од главних протагониста Милошевићевог изручења, како влада Србије мора да се активно „ангажује” тамо јер тамо се суди и Србији, па ако Слоба буде осуђен, влада Србије може бити приморана да плаћа ратне репарације Хрватима, Муслиманима, Албанцима, итд. Закључак се сам намеће: од Ђинђићевих многобројних „Потемкинових села” за залуђивање народа, у том случају, остале би само - кулисе! Коначан, пак, ударац овој Ђинђићевој злочиначкој накани да разсрби Србе доћи ће од Американца г. Џефри Сакса, монетарног експета за народе у транзицији, кога влада Србије намерава да изнајми. Као што се зна, овај г. „експерт” довео је Русију до просјачког штапа, упропастио Пољску а, ако се не варам, Аргентина, баш ових дана захваљујући њему доживљава своју привредну „срећу”... Што рекао народ - Нико к’о Бог!

Н. Љотић

MLADI ОРЕТ ODLAZE...

BOJATI SE DRUŠTEVENIH NEMIRA Situacija u Srbiji dobija dimenzije katastrofičnosti. Mladi opet masovno napuštaju Srbiju. Odlazi ono najbolje i najdragocenije što imamo.

Izmedju ovih što su došli i onih Miloševićevih satrapa nema nikakve razlike. Onaj rasproda sve svete srpske zemlje, a ovi dokusurivaju i samu Srbiju. Blebeću samo i jedino o demokratiji i Ijudskim pravima, a u mnogo čemu su i gori od Miloševića.

ХЕГЕМОНИСТИ И ТЕРОРИСТИ - ЈЕДНИ ДРУГИМА ПОТРЕБНИ Текст који следи је наш превод са енглеског закључног коментара (тачка 6р. 12) нашег публицисте Срђе Трифковића, који живи и ради у САД, на овогодишњу традиционалну 6еседу америчког председника Буша о „Стању Уније”. Комплетан енглески коментар Срђе Трифковића објављен је почетком фебруара на Интернет сајту <www,Chronicles. Magazin.org>. *

**

Постављајући Америку као оличење свега што је добро, а оних који њој мисле рђаво као инкарнацију зла, и говорећи осталом свету да је избор јасан и мора да се учини, Председник (Буш) стварно искључује сваку разумну дебату о међу-односу између спољне политике САД и тероризма. Он одбија да призна чак и могућност да је ова земља била циљ (терористичког напада), а друге нису, због онога што она ради широм света (нарочито на Средњем истоку), веровали ми да је то добро или рђаво. Да се успешно супротстави терористичкој претњи, засновано на договорном вођству, Сједињене Државе морају да одбаце разорну идеју о својој „изузетности” осликаној у Бушовој тврдњи да „смо ми дошли до познања истине коју нећемо никада да испитујемо: Зло је стварност и мора му се супротставити.” Ретко је свет био суочен са јаснијим и последичнијим избором од онога претходно баченог свету у добро запамћеној реченици Мадлен Олбрајт: „Сједињене Државе стоје на вишој равни од осталих нација и зато виде даље.” Обе изјаве подразумевају да је Америка не само мудра него и пуна врлина, те да је њена спољна политика инспирисана вредностима а не предрасудама. Ова будалаштина доводи буквално милијарде људи до беснила. Беседа о стању (америчке) Уније показује да лекција трагичног 11. септембра није схваћена од стране Председника и његовог тима националне безбедности. А она је да ће угроженост обичних Американаца бити са нама догод Сједињене Државе остану одане политици необуздане пројекције своје силе свуда у свету. Место да схвате да претња Америци постоји због њене политике глобалне хегемоније, сада нам се говори да ће та хегемонија бити потврђена, као божански-дата, моралнонужна, временски-неодређена и само-оправдавајућа мисија Америке за десетине година пред нама. Претпоставља се да национали интереси Америке укључују, чвршће него икад раније, способност да се свуда и у свако време покаже сила. Ако је то случај, онда заиста, терористичка опасност је такође неограничена и перманентна. Најзад, хегемонисти и терористи су потребни једни другима, и хране се једни на другима. Жртва је стара Република. Победник је (светска) Империја.

Mene brine, a i oni počinju da pričaju o scenariju sličnom onom u Argentini. Da li će tako biti ne znam. Plaši me proleće koje dolazi i nemiri socijalni koji će sigurno izbiti. Sa tranzicijom i privatizacijom koje sprovode za „demokratski zapadni svet” dovešće oni, bojim se do potpunog urušavanja celokupnog srpskog naroda.

Sasvim podčinjeni Zapadu, nemaju oni nikakav nacionalni i socijalni program. Mi Srbi smo valjda jedini narod u Evropi koji nema nacionalni program.

Izbeglice is Srpskih zemalja, a ima ih ko zna koliko, dovedeni su do beznadja. Preživljavaju od sitne preprodaje, ali ih sada još surovije i bezosećajnije proganja tkz. finansijska policija, nego u doba Miloševića. I oni se masovno rasipaju po svetu. I šta je donela smena Miloševića? Jedino gori život i vegetiranje u plićacima bedne egzistencije. Jedini pozitivan pomak je da policija nije toliko surova i gruba kao u doba Miloševića.

(Iz naše prepiske, polovina januara 2002.)

Iskra 1. mart 2002

КОШТУНИЦА О ХАГУ. Југословенски председник Војислав Костуница оценио је у понедељак да у првим исказима тужиоца у поступку против Милошевића нема много права. Има много политике и површне и дајџестиране историје. Оно што је битно је да нам Хашки суд пише историју, рекао је Коштуница и додао: „Пошто пише историју, тај његов револуционарни карактер Хашког суда траје и пред собом имамо револуцију која траје и ми морамо учинити све, као све, да на писање те историје утичемо. У Хагу се не одвија ни судски процес, ни позоришна представа, нити медијски спектакл, све је то неважно у односу на писање, односно наметање једне интерпретације историје..." (Б92, 18..2. 2002.).

3

У СЛОВЕНИЈИ СУ ОТКРИВЕНЕ НОВЕ МАСОВНЕГРОБНИЦЕ

Словеначки парламент захтева истрагу за почињене злочине Кроз задњих педесет година увелико се писало о масовним стрељањима која су комунисти Јосипа Броза Тита извршили у Словенији над бројним невиним Словенцима, Србима и Хрватима пошто је Други светски рат већ био завршен. Нарочито се писало о стрељањима хиљада и хиљада Словенаца и Срба у Кочевском Рогу, које је извршено крајем маја и почетком јуна 1945. године. Најпознатија је књига писца ових редова „Кочевје - Титов најкрвавији злочин”, која је изашла у два српска и три издања на енглеском језику. По сведочењу Милована Ђиласа, у то време члана Политбироа Комунистичке партије Југославије, побијено је око тридесет хиљада Словенаца и Срба, а по наводима из горње књиге само у Кочевју стрељано је око двадесет хиљада: дванаест хиљада словеначких домобранаца, три хиљаде српских добровољаца и око пет хиљада хрватских домобрана и четника из Црне Горе, Боке и Санџака, који су припадали јединицама војводе Павла Ђуришића. О посебним стрељањима црногорских четника на Похорју, Зиданом Мосту и Радовљици писао је судија Михаило Минић у својој књизи „Расуте кости”. Веровало се ипак да није побијено више од тридесет хиљада народа. Међутим, када су маја месеца 1995. године дошли у Кочевје српски добровољци из разних земаља света да одају после 50 година дужну пошту стрељаним саборцима, добровољцима и словеначким домобранцима, дочекали су их и браћа Словенци, представници „Друштва за уредитев замолчаних гробов об Љубљаници” чије је седиште у Љубљани. Тада је председник друштва Перме Тромц изјавио: да у Словенији није побијено само тридесет хиљада невиног народа, већ најмање сто хиљада и да је Словенија једно непрегледно гробље. И сада су, крајем прошле године откривене нове масовне гробнице, тако да број побијених у Словенији износи близу две стотине хиљада душа. Словеначка штампа је донела да су откривене масовне гробнице у склоништу творнице „Импол" код Словенске Бистрице и у шумама код Радовљице. То је узбуркало целу словеначку јавност, тако да је коначно отпочела и полицијска и судска истрага. У Љубљани је покренута жестока кампања од стране парламентарне опозиције словеначких странака СДС и НС, које захтевају истрагу за почињене ратне злочине и геноцид од стране комуниста. У том смислу поднели су Декларацију парламенту, коју су потписали Јанез Јанша и Алојз Петерле. И сад је клупче почело да се постепено одмотава. У Декларацији под тач. 3 стоји: „Парламенат Републике Словеније констатује да је Комунистичка партија Словеније (КПС), касније именована Савез комуниста Словеније, а још посебно њено воћство, одговороно за начин владања у Републици Словенији у годинама од 1945. до 15. маја 1990., тј. од краја Другог светског рата до заклетве прве демократске изабране владе. Водећи функционери, односно чланови најужег воћства Савеза комуниста Словеније, односно Комунистичке партије Словеније су за време обављања поменутих функција одговорни посебно:

4

- за систематско и свесно кршење људских права и темељних слобода, -

за уништавање вредности европске цивилизације,

- за правосудне злочине, терор и злоупотребу психијатрије, за онемогућавање нормалног живота и деловања људи друкчијег мишљења, - за убиства неистомишљеника комунистичког режима у земљи и иностранству, - за злоупотребу средстава за васпитање, образовање, науку и културу у политичке и идеолошке сврхе, - за на злочиначком револуционарном праву утемељену заплену имовине преко десет хиљада држављана и за многе личне и фамилијарне трагедије, које су проузроковане због процеса национализације, - за увођење неучинковитог економског система, примењивања традиционалних начела власничких односа,

без

- за неописиво страдање више од сто хиљада држављана, који су били принуђени да пред комунистичким терором траже азил у иностранству. Воћство тадашње Комунистичке партије у целости одговорно је за оне послератне злочине у којима је било у име комунистичке револуције на зверски начин побијено више од 10.000 држављана без суда и могућности жалбе...” И подносиоци Декларације именовали су главне кривце. На челу прозваних налазе се одавно позната комунистичка имена: Цирих Рибичић, Зденка Кидрич, генерал Ладо Амброжич, генерал Иван Долничар, поручник ОЗНЕ Јанез Дрновшек (отац данашњег премијера др Јанеза Дрновшека) и Власи Когој. Још живи комунисти се бране да су побијени били „сарадници окупатора”, али у новооткривеним гробницама пронађени су и лешеви бројне деце, па се јавност Словеније жестоко узбудила: „Зар су и деца били сарадници окупатора”? Надати се је, да ће истина и правда најзад триумфовати бар у Словенији. Бора М. Карапанџић

БОБ СТЈУАРТ: ОБРУЧ ОКО КАРАЏИЋА СЕ СТЕЖЕ. Портпарол главног тужиоца Хашког трибунала Флоранс Артман изјавила је у среду да ће Радован Караџић ускоро бити ухапшен, а шеф британског тима Сфора за хапшење ратних злочинаца у БиХ Боб Стјуарт тврди да се обруч око Караџића стеже. "Не мора да значи да ће Караџића ухапсити британске трупе Сфора, како је најављивано. Могу га ухапсити било које трупе - чак и локалне власти", изјавила је Флоранс Артман БХ радију додавши да ће се Караџићу у Хагу судити заједно са Биљаном Плавшић и Момчилом Крајишником. Шеф британског тима Сфора за хапшење ратних злочинаца у БиХ Боб Стјуарт рекао је : “Немате разлога за страх. Обруч око Караџића се стеже и он све немирније спава. Ускоро ће бити ухапшен и приведен у Хаг где ће му се судити за ратне злочине почињене у БиХ", (Бета, 20.2. 2002.).

Iskra 1. mart 2002

UZDIGNUTI SE DUHOVNO ILI TOTALNO PROPASTI Ovo je dilema koja suočava jugoslovensku - ono što je još od nje ostalo - odnosno srpsku vladu u ovom trenutku. Povod za ovaj osvrt dao nam je jedan napis, najsitnijim slovima, na sporednom mestu, u londonskom dnevniku TAJMS, početkom februara.

Napis je kratak a naslovljen: „Jugoslovenskipredsednik(vladej Djindjić sveprihvata”. Zatim dolazi katalog njegovih prihvatanja. Ovde mora da se pomene Djindjićevo shvatanje politike. Nedavno je on rekao: ,,U politici nema nikakvog morala. Ko hoće da morališe nek ide u crkvu a ostavi politiku”.

Prihvatanja su sledeća: prvo, prihvata potpunu saradnju sa (političkim) sudom u Hagu; zatim: prihvata ekstradiciju svih Jugoslovena koje sud u Hagu bude tražio, odnosno koje bude tražila aspida Karla Del Ponte. Dalje se navodi prihvatanje svih mera koje „medjunarodna zajednica” bude zahtevala. Ovde je potrebno navesti ko se skriva pozadi „medjunarodne zajednice”. Sakriva se savremeni inkvizitor.

Posle prihvatanja ovih uslova vrata će biti otvorena Medjunarodnom monetamom fondu da dijagnozira jugoslovenskog bolesnika i da zjelo naplati cedjenjem i poslednje aspre iz narodnih trezora. Kad se sve ovo svrši, kaže se u napisu da je g. Djindjić obećao da će kapija Evropske unije njemu biti otvorena. Drugo, da će on ojadjenu i očerupanu zemlju uvesti u „Obećanu zemlju”, u evropski Hanan i tako postati punopravni član. Posle ovoga poteći će med i mleko u pravcu - na prosjački štap svedene - Srbije, Jugoslavije. Ovo su samo puste želje i priče za obmanjivanje prostote, jer g. Djindjić zna kako kapirtalisti rade, ali on namemo neće i ne sme da to javno kaže. Nadzomik, ili Gaulajter ove rabote, da se sve u potpunosti izvrši, jeste američki ambasador u Beogradu, Montgomeri. Ovo potseća na nekadašnjeg ‘Guvemera’ Cme Gore (II Gubernatore) kojeg su davno bili postavili Mlečići, da nadgledaju koliki zajam treba dati za kupovinu praha i olova u borbi protivu Turaka. On je takodje nadgledao i isplatu duga. Carska Rusija se takodje služila istim ‘Guvemerom’ koji je referisao ruskom konzulu gde su pare otišle od one male crkavice-pomoći koju je Rusija davala. Istom institucijom se služila Austro-Ugarska u njenom poslovanju sa Cmom Gorom. Jednog dana sve je ovo dodijalo Njegošu, koji je kroz Senat sproveo odluku o isterivanju porodice Radonjić i poslednjeg Guvernera iz Cme Gore. Ovo je postao zakon.

Pod mkovodstvom Montgomerija održava se, pothranjuje i reklamira cmogorski separatizam i cmogorčenje do iznemoglosti.

Takodje je pod istom upravom sprovedeno prevodjenje albanskih terorista u američku kolonijalnu policiju i upravu na Kosovu, koja i dalje sprovodi teror nad Srbima i ruši što je ostalo od tragova srpske kulture. Ovo je američka politika prema srpskom narodu, a ne ona koju propovedaju razni plaćenici. Slično se radi u Cmoj Gori, Sandžaku i Vojvodini pod vodjstvom i instrukcijama ambasadora Montgomerija. Ovim mahinacijama se mora dodati stravičnost ekonomskog stanja zemlje. Za vreme turskog ropstva govorilo se da „pokomu glavu sablja ne seče”. U naše vreme novi tiranin seče glavu na dmgi način.

Pognuti glavu da je bude lakše poseći, ili se uspraviti uz Božju pomoć?

Trećeg izlaza nema. Prvi izlaz pognute i pokome glave vodi do pada u prašinu, a zatim u grobnicu. Životni ekonomski i demografski indikatori ukazuju na gomju dilemu. U ovakvim situacijama naš je pesnik predlagao duhivni uzrast jer: „Pregaocu Bog daje mahove!” Isti pesnik rekao je za Karadjordja da „ ... sve prepone na put bjehu - k' cilju dospje velikome... diže narod, krsti zemlju, ... i - iz mrtvijeh Srba

dozva, dunu život srpskoj duši...”. Nije ovo pevanje uz gusle, već životni dokaz da u situcijama koje snalaze narode, kad je sve izgubljeno, ostaje još jedina nada i pouzdanje u Boga i u svoje ruke.

A ovo se postiže oživljavanjem uspavanog duha u telu. Šta treba raditi kad se narod nadje pred onim Šekspirovim pitanjem: „Biti ili ne biti”. Njegoš nam ukazuje na bezizlaznu situaciju u kojoj se našla Cma Gora u XVII stoleću, kad Selim Paša, skadarski vezir, traži bezuslovnu kapitulaciju, t.j. potpuno potčinjavanje turskoj vlasti.

Odgovor na to pitanje Njegoš stavlja u usta vladike Danila, koji ovako počinje velikom vezim: „Selim Paši odgovor na pismo od Vladike i svih glavara: tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga al’ zube polomi...”! Šta je potrebno danas i sutra glavarima u Srbiji?

Najmanje je potrebna prazna nada u neprijatelja koji je smšio našu zemlju. A potrebno je i to nasušno da glavari današnji imaju ceo narod sa sobom i da sa narodom dele dobro i zlo. A ovo će se postići pravilnim, poštenim i časnim obaveštavanjima naroda o stanju unutra i spolja, a zatim što pre zakazati izbore.

Zbog čega su izbori potrebni?

Potrebni su radi rasčišćavanja situacije o upravljanju i deliminaciji vlasti. Ono što sada postoji to su ostatci od Titoističke ere i Miloševićeve samovolje radi ostajanja na vlasti. Dmgo, potrebno je bez daljeg da predsednik Koštunica mora izaći na površinu. Njega je narod sledio i izabrao pre dve godine, a Miloševićev recept podele vlasti stavio ga je u podredjeni i gotovo izlišni položaj. Arhaična deliminacija vlasti, kako danas operiše, dala je sve prerogative vlasti predsedniku vlade Srbije, koji smatra da moralna načela u upravljanju i vodjenju narodnih poslova nisu potrebna. Autoritet predsednika republike je potpuno oslabljen.

Američki uticaj na srpsku politiku je poguban za dobar deo srpskih političara. Uticaj je putem korupcije, potkupljivanja. Njima godi takva koruptivna, slaba i besciljna Jugoslavija. Ista stvar je u Crnoj Gori: kompcija, separatizam i mržnja kao ideja. U najboljem slučaju polukolonijalni mentalitet i ekonomska iscrpljenost većine naroda. Šta bi izbori rešili?

Narodu je potrebno ispravno obaveštavanje o ekonomskom, političkom i spoljnjem planu. Sadašnja vlada Srbije u odnosu na spoljni svet, naročito na ameriku, nalazi se u vazalnom položaju.

Ekonomski se zemlja ne pomiče sa mrtve tačke. Nade u američka obećanja su potpuno jalove, a takodje i ona, bar do sada, obećanja od Evropske unije. Narodu i državi potrebna je jaka vrhovna ličnost, Predsednik savezne republike, koji - ako bi dobio većinu na izborima - morao bi da izvrši nekoliko bitnih reformi.

Prva reforma bi trebala da bude ustava Jugoslavije,

koji bi Predsedniku dao punu vlast i odgovomost. Sadašnje stanje jeste neka vrsta dvovlašća slabog i neodgovomog, ovo poslednje odnosi se na predsednika vlade Srbije. Broj partija, kojih u Srbiji ima mnogo, nije merilo niti stabilnosti niti odgovomosti. Stanje je donekle slično onom u Jugoslaviji do 27.3.1941. Treba se samo setiti Francuske, njene Treće Republike od 1875. pa sve do 1959, kad je De Gol dao Francuskoj solidni državotvomi Ustav u Petoj Republici, koji još uvek funkcioniše bez ikakvih problema. Ovo je prvi put u Francuskoj istoriji za nekih 89 godina da Francuska ima stalnost i stabilnost. De Gol je postavio Petu Republiku i njenu demokratiju na ‘monarhističke’ osnove. Dalje reforme u detalje ovde nije moguće iznositi. Za ovo je prvenstveno potreban studiozni plan, uporedo sa postavljanjem temelja i

Austrijski istoričar dr Hanes Hofbauer

O NOVOM NERACIONALNOM KOLONIJALIZMU I IMPERIJALIZMU ZAPADA Ovaj prikaz iziaganja dr Hanes Hofbauera na naučnom skupu u Beogradu našii smo poiovinom decembra 2001. godine na Internet sajtu “G. B. Vuckovic, MD” <gbv@nid.com> pod naslovom „Dominacija Zapada je neracionalna. Dr Hanes Hofbauer o tri razloga koje Zapad nudi u objašnjenju zašto je bombardovana Jugoslavija.” Sledi dalji tekst sa sajta. ***

Na nedavnom me đunarodnom skupu istoričara, održanom u organizaciji Gete instituta u Beogradu, najkritičniji u tumačenju politike Zapada prema Balkanu bio je austrijski istoričar dr Hanes Hofbauer.

Govoreći o odnosu velikih sila prema ovom prostoru, on je naveo sintagmu - novi kolonijalizam. Pravilo je, kaže, da svaka kolonija ima stranu administraciju koja njome upravlja i po tome se BiH i Kosmet mogu svrstati u protektorate. Ali i ostale zemlje na Balkanu (pomenuo je Hrvatsku i Bugarsku) pod manjim su ili većim uticajem velikih sila koje ovde imaju

Uzdignuti se ... glave države. Ove namere potrebno bi bilo objasniti narodu da zna o čemu se radi i time ukloniti dezinformacije i mešanje u unutrašnje stvari neokolonijalnih ‘demokratija’ sa zapada.

Veliki greh sadašnje vlade Srbije

Mi smo o ovome ranije govorili a to jeste predavanje Miloševića političkom sudu (Kangaro Court) u Hagu. Ovim je vlada predala deo svog suvereniteta raznim probisvetima i porobljivačima sa zapada. Dok ovo pišemo doznajemo o velikoj aktivnosti u Srbiji, iznošenje na javnost Miloševićeve pljačke narodne imovine preko njegovog bankara Bogoljuba Karića. Zar ne bi bilo prirodnije da jugoslovenski sud istražuje i sudi Miloševiću sa njegovim doglavnicima i pomoćnicima. Bilo bi prirodnije, pravije i pametnije nego što su ga predali na sudište jednog političkog monstruma čiji je cilj ubijanje srpskog naroda moralno, psihički i fizički. Državni tužilac Haga Carla Del Ponte je nameštenik NATO-a i nalazi se na njegovom platnom spisku. Ona se hvali baš ovih dana da je za sve ‘grehove’, da se zapamti, krivica već nadjena pre sudjenja i saslušanja i dokazivanja. Ovo je sudište razbijača Jugoslavije. Iz štampe doznajemo da je mnogo stalo Madame del Ponte da se prikaže kao voljena i popularna. U ovu svrhu, znajući da je belgijska politička kamarila srbofobska, ona je to iskoristila i od jednog belgijskog univerziteta dobila pre nekoliko dana diplomu ‘Honoris Causa’, počasnu diplomu, ne doktorat, koji priznaje njen rad - rad običnog plaćenika - koji služi samoizabranoj, samo postavljenoj i nepriznatoj eliti Novog svetskog poretka.

određene ekonomske i geopolitičke interese. Ekonomske interese ima zapadna Evropa, pre svega Nemačka, a geopolitičke SAD. O “novoj kolonizaciji” Balkana Hofbauer je pisao i u svojoj knjizi “Balkanski rat”, prevedenoj i kod nas prošle godine, kad je naveo da “principi imperijalnog poretka iz dalekih dana u prošlosti, za koje se verovalo da su zauvek nestali, doživljavaju svoj vaskrs: međunarodni protektorati, kolonijalne uprave, vojne pretnje i oružani rat određ uju danas politiku i društvo na Balkanu,” napisao je ovaj istoričar 1999. godine.

Neposredno posle bombardovanja Jugoslavije, on je napisao da ponovo izbija na videlo puni spektar imperijalističkih težnji i za širenjem uticaja na periferne oblasti u Evropi: posle ekonomskog pritiska usledile su političke intervencije i upotreba vojne sile. Epoha hladnog rata je time konačno završena. Ironija sudbine je da je upravo nesvrstana Jugoslavija, koja uopšte nije učestvovala u hladnom ratu, morala da oseti na najtragičniji način katastrofalne posledice novog evropskog poretka.

U vezi s ovom “novom kolonizacijom” zanimljiva je Hofbauerova ocena, saopštena na pomenutom naučnom skupu, o tome zašto je pre dve godine došlo do bombardovanja SRJ. Tačnije rečeno, kako su na Zapadu objašnjavali ovu svoju vojnu akciju.

Hofbauer podseća da su u početku pominjana dva razloga: sprečavanje humanitarne katastrofe i borba protiv Miloševićevog režima.

Kasnije je, međutim, sve više pominjan i “treći razlog”, a to je “oslobađanje jugoslovenskih naroda od diktature”, što znači da velike sile nastoje da pokažu da je građ anima ove zemlje bombardovanje “ipak koristilo”. „Ukoliko NATO uspe da isforsira ovaj razlog, onda će to biti velika stvar za njih”, kaže Hofbauer.

Kako se ova ocena austrijskog istoričara može tumačiti?

Ako je državama članicama NATO stalo do toga da sa sebe skinu moralni teret zbog bombardovanja jugoslovenskih gradova, onda svakako treba da dokažu i to da su “bombe doprinele padu režima”, a pad režima "opštem napretku ovog prostora”. To bi, dalje, moglo da znači da Zapad trenutno tretira Jugoslaviju kao (kakvog li apsurda!) neke druge u daljoj prošlosti bombardovane (ali i poražene) zemlje, pa nam sad, kao svojevremeno i njima, pomaže u ekonomskom i svakom drugom pogledu. Ratne odštete zbog bombardovanja verovatno neće biti, ali biće pomoći koja će pokazati da je “oslobađ anje jugoslovenskih naroda” bombardovanjem (!) uspelo, što je Zapadu potrebno iz unutrašnjih moralnih razloga.

Hofbauer kaže da u delu javnosti u razvijenim zemljama već upozoravaju da je ova nova dominacija na Balkanu, a i na drugim područjima, veoma skupa. Jedan istraživač Instituta za mir je čak izračunao da su Sjedinjene Države zbog ratova u kojima su, direktno ili indirektno, učestvovale, figurativno rečeno, povećale broj “svojih stanovnika” za petsto miliona. Iz ekonomskog ugla gledano, dominacija nije racio Zapada, konstatovao je ovaj istoričar.

Sadašnja srpska vlada ide sramnim stopama njenog prethodnika 27. martovske vlade 1941. koja je naisilno predala bez traženja svog ranijeg predsednika vlade Dr Stojadinovića, a zatim svog prvog Kraljevskog namesnika Regenta Pavla stranoj sili.

Posledice svega ovog su poznate: krvava i mučna istorija Jugoslavije još traje. I sadašnja vlada Srbije sa njenom politikom vuče u još dublji ambis. Ostalo je malo vremena da se ovo spreči.

Staniša R. Vlahović

6

Дође тако неко лудо време кад паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати Иво Андрић Iskra 1. mart 2002

EMIL VLAJKI

TEROR I PROSTITUISANJE U JUGOSLAVIJI Profesor dr Emil Vlajki poznat je našim čitaocima iz ranijeg pisanja o njegovim radovima i njegovog neposrednog javijanja u Iskri, prošle godine. Do septembra 2001. godine dr Vlajki je živeo i predavao u Kanadi. Posle toga bio je u dužoj poseti SR Jugoslaviji, gde je u Beogradu objavljena na našem jeziku njegova knjiga „Demonizacija Srba”. Knjiga nije dobila ranije očekivani publicitet usled pritiska nekih zapadnih ambasada na izdavače, jer im sadržaj rada dr Vlajkija sasvim pojmljivo ne prija, ali je ipak objavljena u izdanju knjižare „Nikola Pašić”, gde se može i kupiti.

Dr Vlajki sada živi i očekuje zaposlenje u Parizu, Francuska.

Kako pišu „Vesti” (Frankfurt), 1. februar 2002., profesor Vlajki je za knjigu „Demonizacija Srba” dobio nagradu od 5.000 francuskih franaka Zadužbine ,,Dr Živka i Milice Topalović” koju mu je dodelio žiri.

Uručujuči mu nagradu u ateljeu akademika-slikara Petra Omčikusa u Parizu, naš poznati književnik Milovan Danojlić rekao je i ovo: Emil Vlajki Jugoslaviju je osećao kao svoju domovinu. ,,Za zločin razbijanja te države, on, sa obiljem neoborivih dokaza, optužuje 'medjunarodnu zajednicu' i vodeću svetsku silu, koja je od Ujedinjenih nacija načinila marionetu... Prema oceni žirija, vrlina nagradjene studije, odnosno knjige „Demonizacija Srba”, su inteiektualno poštenje, istinoljubivost i pravdoljubivost starozavetnih mudraca... Srpskom čitaocu studije vraća se ono što mu, možda, danas najviše nedostaje: nešto vere u zemaljsku pravdu, a i u Ijude."

Francuski tekst članka, pisan za jedan francuski list, dr Vlajki nam je lično poslao. Niže ga donosimo u našem prevodu sa francuskog, mada ne delimo mišljenje dr Vlajkija u nekim od uvodnih konstatacija povodom tekućih promena u obrazovnom sistemu. *

**

Posle „oktobarske revolucije” 2000. godine, Jugoslavija je postala jedna od „banana republika” Sjedinjenih Država. Vladavina koalicije na vlasti je totalitarna iako u formi izborne demokratije. Oni koji vladaju zemljom doslovno izvršavaju „sugestije” svojih gazda i to za „neki dolar više”. Čine to sa takvom velikom revnošću, da često prevazilaze želje svojih gospodara. Medjunarodni monetarni fond i Svetska banka, instrumenti američkog imperijalizma, prave zakone u ovoj nesrećnoj zemlji. Tvornice i prirodna bogatstva, kao cementare u Srbiji, prodaju se po smešno niskim cenama stranim kompanijama, a bankarski sistem je nedavno demontiran da bi se mogao zameniti zapadnim bankama. Bekstvo „mozgova” iz zemlje se nastavlja zastrašujućom brzinom, a oni koji ostaju prinudjeni su da se prostituišu da bi preživeli.

Zakon više ne postoji. Jugoslovenski Ustav, Ustavni sud i sudije su načinjeni smešnima. Istinski „zakonodavci” su Amerikanci i komandni lanac vodi iz Bele kuće do srpskih vlastodržaca, čija naredjenja izvršavaju snage specijalne policije. Kao nekada na američkom „dalekom zapadu”, Ijudi se kidnapuju i utamničavaju ili se izručuju Tribunalu u Hagu bez sudskih odluka i presude. Izvesni, koji bi mogli smetati novom režimu, se čak ubijaju. Tako je policajac Gavrilović, koji je saradjivao sa Koštunicom u cilju otkrivanja jedne velike koruptivne mreže, ubijen pri izlasku iz predsedničke rezidencije. Dok se patrioti maltretiraju i zastrašuju zatvorom ili čak zatvaraju, stvarni ratni zločinci koji su izdavali naredjenja za nelegalno bombardovanje Jugoslavije, ubijanje civila i trovanje okruženja, vode i tla,

Iskra 1. mart 2002

hemijskim i radioaktivnim sastojcima, šetaju se slobodno u ovoj zemlji. Ovo je taj perverzni humanizam modernog doba.

Sloboda štampe praktično ne postoji. U vreme ,,diktature” Miloševića, najveći broj medija kontrolisala je opozicija. Danas, osim retkih izuzetaka, mediji predstavljaju mišljenje američkog „Velikog brata”. I kako stvari stoje, najvećim delom finasiranih od zakulisnih organizacija (kao radio B92) pozadi kojih stoje Ijudi kao Soroš čije su pro-američke i pro-albanske pozicije dobro poznate. Rezultat je da se mnogi novinari i drugi saradnici prostituišu idući protiv interesa sopstvene otadžbine. Veliki deo onih koji su svakodnevno satanizirali sopstveni narod nalaze se na čelu nevladinih organizacija i istraživačkih ustanova. U svojim člancima izvesni novinari i „intelektualci” idu tako daleko, kao da su predstavnici za štampu NATO-a ili albanskih terorista. Za svoje usluge primaju obilnu kompenzaciju: u novcu, mogućnostima da učestvuju na konferencijama u inostranstvu, stažu na Zapadu. Jedan od tih novinara iz Kraljeva, koji je napisao ogromne laži o ponašanju jugoslovenske vojske na Kosovu, tvrdeći da se vojnici nisu borili protiv terorista, već masovno ubijali albansku decu. - baš on, proglašen je najboljim novinarem godine na Internetu!

Obrazovni sistem se pogoršava. U školama je dogmatični marksizam zamenjen veronaukom. Kao u Orvelovom romanu „1984” istorija se reinterpretira. Četnici su postali dobri a partizani loši. Tito i komunizam se krive za sva srpska zla. Dalje, država nema novca pa Zapad finansira obrazovanje. A to nije novac poklonjen. Zapad mora da bude predstavljen učenicima dobrim, demokratskim, itd.

Medjutim, ponižavanje srpskog naroda ne prestaje da se povećava.

U priručniku istorije za 8. razred, može da se pročita da su pregovori u Rambujeu bili poštena ponuda Zapada, da se na miran način razreši kosovska kriza, da su Srbi odbili ovu ponudu, te da NATO nije imao nikakvog drugog izlaza nego da vojno interveniše!

Pogledajte prostituisanje autora ovog u džbenika i drugih sličnih slučajeva, izgleda kao da sram i moral više ne postoje u ovom delu sveta.

Jugoslavija se nalazi pred rasapom. Uskoro će se održati referendum u Crnoj Gori, jednoj od dve federalne jedinice, a Amerikanci će biti oni koji će da odluče šta će da se dogodi.

Djukanović je podložan uceni iz dva razloga. Za vreme rata sa Hrvatskom bio je predsednik crnogorske vlade i stoga u opasnosti da bude poslat u Hag. Zatim, od kada je predsednik države, podržavao je šverc duvana. Ma šta se desilo, ako Sjedinjene Države odluče da Jugoslavija ne treba više da postoji, rezultat referenduma će biti falsifikovan, jer separatisti neće moći da dobiju većinu glasova.

Prema britanskom Helsinki watch-u ta podvala se već dogodila 1997. godine za vreme predsedničkih izbora u Crnoj Gori kada je Djukanović postao predsednik manipulacijom izbornih glasova. U slučaju da nezavisnost bude proklamovana, postoji jaka mogućnost, kao 1992. u Bosni i Hercegovini, da će doći do gradjanskog rata.

Ni Srbija neće biti više zaštićena. Kosovo je praktično izgubljeno. Ali takodje i jug Srbije (Bujanovac, Preševo, Medvedja) je već okupiran od albanskih nacionalista koji su konstituisali svoju nacionalnu skupštinu, pored one (srpske) službene. Pod pritiskom Amerikanaca, jugoslovenske i srpske vlasti ne mogu da mrdnu! Što se tiče muslimanskih nacionalista u Sandžaku, oni za sada ne pokazuju želju da kažu, da li se ozbiljno spremaju da započnu sa odvajanjem. Verovatno

7

AMERIČKE BAZE U CENTRALNOJ AZIJI Pod naslovom „Zabrinuti Kinezi dočekuju Buša dok on ulazi u njihovo zadnje dvorište” londonski The Sunday Telegraph (ST) od 17. februara 2002., donosi podatke o novim američkim bazama, ustanovljenim posle 11. septembra 2001. u Centralmoj Aziji.

Najveća baza gradi se u Manas-u u Kirgistanu na prostoru od 30 ejkera sa smeštajem za 3000 trupa i aerodromom za jet-lovce, transportne avione i tankere. Pored već ustanovljene baze Khanabad u Udžbekstanu sa više od 1000 američkog osoblja, postoje i tri baze u Tadžikistanu i to u Khujand-u, Kurlyab-u i Kurgan-Tyube. U ovih pet baza SAD već sad imaju preko 3000 vazduhoplovnog osoblja. Pored toga što treba da posluže u ratu protiv terorizma, ove baze „imaju još nešto zajedničko: sve su vrlo blizu kineskog istočnog boka”, dodaje ST, pa navodi mišljenje anonimnog zvaničnika iz Vašintona: „Siguran sam da nas Kinezi pažljivo motre. Oni pokušavaju da prošire svoj uticaj na Centralnu Aziju, da popune vakum koji je Rusija ostavila. Mora da ih Ijuti da to sada čini Amerika.”

Pored oko 1200 američkih snaga u bazi Bagram i u Mazari-Šarifu u Avganistanu i trupa u Saudijskoj Arabiji i na ratnim brodovima, „mnoge na kineskom pragu”, preko 50.000 SAD trupa nalazi se na ovom prostoru, kaže ST i nastavlja „Niti je ovo bez efekta na Moskvu, koja smatra ovaj prostor sferom svoga uticaja, niti na Bejžin, koji je pored toga dosta alarmiran SAD aktivnostima u Indoneziji i na Filipinima.” List zaključuje mišljenjem vašingtonskog analitičara: ,,0ni su mislili da mi nemamo mnogo interesa za ovaj predeo sveta. Sada nalaze da smo se uz pucnjavu vratili pravo u njihovo zadnje dvorište”, pa navodi izajavu državnog sekretara Kolin Paula da i posle eliminacije bin Ladena i al Kaede SAD neće napustiti ovaj prostor: „Amerika će imati trajan interes i prisustvo u Centralnoj Aziji na način o kome ranije nije moglo ni da se sanja.

Teror... očekuju signal Sjedinjenih Država da otpočnu akciju protiv „novih srpskih zverstava”. Što se vojvodjanskih separatista tiče, oni već imaju jaku podršku Amerikanaca. Tako je Kongres Sjedinjenih Država 2000. godine rasmatrao rezoluciju koja preporučuje predsedniku ove zemlje da interveniše kod Srba koji su pričinili velike patnje madjarskoj manjini u Vojvodini etničkim čišćenjem ovih velikih razmera. (Izvor: The US Bill Before Congress, September 2000; Serbia Democratization act, Sec. 502, Sense ofthe Congress with Respect to Ethnic Hungarians of Vojvodina).

Prema onom što se sprema u Jugoslaviji, izgleda da će zapadni gledaoci televizije uskoro imati novu priliku da posmatraju „zloradnje” ovih „divljaka” Srba. Možda bi se moglo tu dogoditi još jedno „malo bombardovanje” ovoga naroda koji, prema onome što nam se priča, ne prestaje da tlači druge narode u Jugoslaviji i ne prestaje da sanja o velikoj Srbiji. U svakom slučaju, svi oni koji veruju da je jugoslovenska drama okončana padom Miloševića, ništa ne znaju o božanskoj prirodi američkog „Velikog brata” ni o sposobnosti jugoslovenskih političara da se dobrovoljno potčine naredbama savremenih gospodara sveta.

Emil Vlajki

8

САД ОБЕЗБЕЂУЈУ ДОКАЗЕ ЗА ОПТУЖБУ ПРОТИВ МИЛОШЕВИЋА. Успостављајући праксу која није уобичајена за тек започете судске процесе, званичници америчке администрације увелико јавно процењују да ће Слободан Милошевић бити пред Хашким трибуналом апсолутно проглашен кривим за геноцид и најтеже ратне злочине на Косову, у Хрватској и Босни. Изјаве на ту тему чуле су се ових дана са званичних места у Вашингтону, а поновио их је и представник за штампу Стејт департмента Филип Рикер. "Мислим да је историја већ показала, а наставиће и даље увелико да показује, да је Милошевић одговорнији него ико за распад бивше Југославије, као и за ратове који су потом уследили. Његова бизарна, изопачена политика, довела је до стравичних патњи многих и огромних разарања у региону", рекао је Рикер, изражавајући уверење да ће та оцена бити потврђена на суђењу у Хагу. Према Рикеровим речима, и бивша и садашња америчка администрација максимално су се ангажовала у настојањима да буду обезбеђени докази за хашку оптужницу која терети Милошевића. "Влада САД укључила се у тај процес и пре подизања оптужнице против Милошевића. То је настављено и траје на разним пољима. Уреду тужилаштва у Хагу пружена је велика подршка у обезбеђивању бројних мапа, докумената, информација и осталог драгоценог материјала. То је допринело да учвршћивању доказа о Милошевићевој улози у сукобима у бившој Југославији, на основу којих је подигнута оптужница у Хагу", рекао је Рикер. Конкретна сарадња америчке администрације с Тужилаштвом Хашког трибунала почела је средином јуна 1999, одмах после завршетка ваздушне интервенције НАТО против Југославије и доласка на Косово првог контингента међународних мировних снага. Са америчким војницима из састава будућег КФОР, на Косово су тад дошли и експерти ФБИ, ЦИА и многих других служби, задужени за проналажење трагова и доказа о злочинима, форензичка испитивања, разговоре са албанским избеглицама, повратницима из Македоније и Албаније и све остале радње усмерене ка обезбеђивању што потпунијег доказног материјала потребног главном тужиоцу Карли дел Понте и њеној екипи у Хагу. "Међународни трибунал већ је користио нешто од тих наших материјала и за нека ранија суђења. Та наша сарадња биће настављена током суђења Милошевићу, као и у осталим процесима који ће уследити", рекао је Рикер. (СЕНСЕ, 19.2.

2002.).

РАДНИЦИ У МАЈДАНПЕКУ ОБУСТАВИЛИ БЛОКАДУ ГРАДА. Радници Рудника бакра "Мајданпек" у петак ујутро су обуставили уличне протесте и допустили делегацији Владе Србије да напусти управну зграду рудника и врати се у Београд. Незадовољни програмом Владе за реструктурирање Рудника бакра, око 2.000 радника блокирало је у четвртак поподне тешком механизацијом саобраћајнице у Мајданпеку, а представници Владе су током ноћи држани у својеврсном притвору у управној згради предузећа. Шеф Владиног тима Драган Златановић је изјавио да је велику улогу у смиривању тензија у Мајданпеку одиграо шеф Владиног експертског тима Никица Колунџија. „Док смо колега Иван Грбин из Владе и ја били у једној соби одвојено, далеко од очију и руку радника, Колунџија је све време био с радницима и полако их је убеђивао да то што раде није у реду, да нас задржавају тамо без наше воље и да за то могу да сносе одговарајуће консеквенце. То је трајало скоро 7 сати, да би на крају, око 5:00 сати, та њихова жеља да нас држе као мамце док не дође премијер Ђинђић некако попустила, и они су одлучили да нас пусте”, рекао је Златановић. Према његовим речима, Влада и поред протеста рудара остаје при плану о Руднику бакра "Мајданпек". То значи да рудник неће бити угашен, да ће у наредне 3 године, док не нађе стратешког партнера, имати кредитну подршку Владе, али да ће од 2.700 радника 1.500 остати без посла. (Б92, 15.2.

2002.).

Iskra 1. mart 2002

PREGLED DOGADJAJA Izborna kampanja za Papu otvorena

Nije tačno naznačeno kad će se izbori održati. Medjutim, londonski Tajms najavljuje da će to biti brzo. Sadašnji papa Jovan Pavle II povući će se zbog bolesti (Parkinsonova bolest) i starosti.

Drugo: mnogo najavljivan i istican kardinal Milana Carlo Maria Martini kao naslednik papskog prestola, dao je izjavu ovih dana (Times 10.2.2002) da neće biti kandidat na izborima, zbog početka njegove bolesti (Parkinsonova) na desnoj ruci. Ovaj Kardinal bio je mnogo poznat i popularan van Italije u celom katoličkom svetu i van njega. Bio je poznat kao populami biblijski i jezuitski naučnik. On je propovedao dosta liberalniji stav u katoličkoj crkvi, više otvoren od njegovog sadašnjeg prethodnika na papskom prestolu. Izjavio je, pre više od deset godina, da je za njegovu crkvu kao i za ceo hrišćanski svet glavna nauka i priručnik Sveto pismo koje je vodič života. A sve drugo, od kad je Biblija obajavljena, što su ljudi dodavali i pisali u pogledu hrišćanstva podložno je rasmatranju, reviziji i promeni. Ovo stanovište bilo je mnogo pozdravljeno kroz ceo svet od katoličkog klera. Gotovo isto mišljenje imao je - sad već pokojni - Vestminsterski kardinal Basil Hume u Londonu. I on je isticao Bibliju kao stalni i nepromenljivi izvor hrišćanske nauke. Sve drugo što je od ljudi dodavano i pisano podložno je reviziji.

Polagane su velike nade da će Milanski Kardinal biti izabran za sledećeg Papu, što bi bilo od velikog značaja kako za katoličku crkvu, takodje i za ostale hrišćanske crkve.

Pisac ovih redova bio je ožalošćen kad je doznao za bolest milanskog kardinala Carla Maria Martini, koji je izjavio novinarima da će njegov 75. rodjendan proslaviti ne u Milanu već u Beogradu, da pomogne rad dobročine ustanove CARITAS. Pisac ovih redova imao je čast i privilegiju da nekoliko godina izmenjuje sa milanskim Kardinalom božićne i uskršnje čestitke. Želim mu od Gospoda pomoć u njegovoj borbi sa bolešću.

Njegov kolega kardinal i arhiepiskop Djenove, Dionigi Tettimanzi, mnogo mladji, tek je navršio 67 godina, jeste verni sledbenik milanskog Kardinala. Djenovski Kardinal je poznat kao kritičar ‘proroka’ globalizma i njihovog “Novog svetskog poretka”.

Demonstranti u Djenovi prošlog leta, ne teroristi, aklamirali su ovog crkvenog kneza. Još nije poznato da li će on biti kandidat za papu. A bila bi sreća za njegocu crkvu i za ceo svet ako bi bio izabran. On ne živi celim životom u prošlosti istorijskih zbivanja, zločina i nesreća kroz koje je Evropa prolazila. Dobro zna prošlost, ali dobro poznaje i našu sadašnjicu obremenjenu mnogim porocima. Bilo kako bilo, glas ovog crkvenog kneza čuće se i van njegove arhiepiskopije.

Vesti iz vojnog mučilišta u Lorni. Ubijeno 70 ljudi

O ovome je Iskra pisala u broju od 1. decembra 2001. Tada smo preneli vesti iz ‘Slobodne Dalmacije’ o radu g. Tonči Majića predsednika Komiteta za ljudska prava. On je izneo na javnost o ubijanju i mučenju zarobljenika Srba u mučilištu „Loma”. Mučitelji su čuvari zatvora „Lorna”. Dobrotom jednog prijatelja stigao nam je napis iz zagrebačkog časopisa „Globus” od 28. decembra 2001.

Pisac članka je Renata Ivanović. Zbog jednog gnu-

Iskra 1. mart 2002

snog zločina i opšteg interesa donosimo napis u celosti. U početku se kaže da je Tonči Majić bio premlaćen od strane mučitelja - ubojica u Lomi. U napisu se kaže: „Prije desetak dana i Splitu je izbio veliki skandal, kad je župan Branimir Lukašić samoinicijativno otišao u zatvor posjetiti sedmoro okrivljenika za niz zločina ubojstva počinjenih u Lomi tjekom rata nad zarobljenicima i civilima. Afera je izbila nakon Lukašićeve izjave da se nada da su optuženi za desetke ubojstava civila i ratnih zarobljenika u vojami Loma: Toni Vrkić, Miljenko Pajić, Andjelko Botić, Davor Banić, Josip Bakić, Emilije Bunguna i Ante Čudić, nevini. To je ocijenjeno kao prisila na pravosudje, a upitan je postao i njegov posjet okrivljenicima.

Cjela je stvar u istrazi

Slučaj počinjenih zlocina u Lomi još je u istrazi; neki su svjedoci zbog niz prijetnji dobili policijsku zaštitu. A neke obitelji ubijenih u Lomi, zbog straha su odbili svjedočiti. Koliko je ljudi u Lomi ubijeno (u istrazi se svakodnevno otkrivaju novi slučajevi ljudi koji su se vodili kao nestali). Tko je sve to činio, po čijem nalogu, je li tu postojao plan ili je naprosto vojni i državni vrh prešutno okretao glavu na vijest da se u Lomi zarobljenici i civili muče i ubijaju, takodje se istražuje. Zbog stalnih prijetnji i pritisaka na svjedoke i državne tužitelje istraga je u ozbiljnim problemima. Pojačana je kontrola u zgradi suda gdje se dogodio napad na Milosava Katalina, jednog od svjedoka u istrazi o počinjenim zločinima u Lomi.

Prema svjedočenju Demokratskog humanog komiteta za Ijudska prava koji vodi Tonči Majić, kroz zatvor u Lomi prošlo je 1005 osoba. Za sada se predpostavlja da je ondje ubijeno 70 osoba, koje se vode kao nestali. Većinom se radi o civilima koji su kao zarobljenici dovedeni u Lomu. Unatoč strahu, računa da će u procesu okrivljenicima čiji se popis može proširiti, svjedočiti više od stotinu svjedoka. Uz ostalo opisao je kako je u obilasku Lome po službenoj dužnosti u polu mraku video skupinu ljudi (radi se o skupini zarobljenih Cmogoraca) čiji udovi su ili beživotno visjeli kao da su slomljeni. 'Kad su nam se od privida na polu mrak, video sam da su njihove oči iskopane, video sam mpe umjesto očiju, i molili su nas da ih ubijemo!’

Splitski Srbin Djordje Katić, jedan od 1005 koji su prošli kroz torturu vojnog zatvora u Lomi, danas je invalid”.

(Pisac ovih redova je zahvalan časopisu „Globus” i autorki napisa za dozvolu da ovaj potresni napis objavimo.)

Šta se sve dešava u demokratsko-kapitalističkom zapadu?

Šta se sve dešava u toku jednog dana, samo da čovek registruje, bile bi potrebne tone hartije i čitav buljuk radnikapisaca.

Daleko smo od pomisli na nešto tako nezamislivo. Ovde ćemo samo registrovati, ilustacije radi, šta se sve zbiva. Zbivaju se dogadjaji svakovrsnog kriminala neverovatno po broju i učinku. Nekadašnje pogrešno verovanje, ako dmštvo iskoreni siromaštinu, da će time ipso-facto kriminal biti iskorenjen. Ova pretpostavka se pokazala potpuno varljivom. Šta je onda povod i uzrok porastu kriminala. Ovo je sociološko pitanje koje ovde ne može biti raspravljano, niti se u jednom relativno kratkom napisu to može opisati.

9

Pregled ...

HAJKU NA DSS PREDVODI MINISTAR UNUTRAŠNJIH POSLOVA SRBIJE

Na celom zapadu svakodnevno masovni mediji bruje vestima o korupciji, o velikom lopovluku, o užasnom kriminalu, o kidnapiranju male dece i njihovim ubistvima, o napadu i zlostavljanju žena, o pljački i napadu na penzionere. Pre trideset i koju godinu, moj rodjak Mirko Vlahović, sada pokojni, napisao je jedan članak u lokalnom listu, njegovog grada, koji je objavljen i pozdravljen iz uredništva lista. Mirko je pisao o problemima ovde nabrojanim, koji su rasli (i još uvek rastu) geometrijskom progresijom u Kanadi i Americi. Uredništvo lista u kome je Mirko pisao pitali su ga šta je lek i šta bi trebalo raditi da se društvo spase od kriminala. Pokojni Mirko nabrojao im je niz promena u njihovom kapitalističkom sistemu. Posle ovoga list je ućutao, jer se smatralo da je kapitalizam poslednja reč nauke i istine.

Francuski filozof 19. veka Alexis de Tocqueville pisao je 1835. u studijama Evrope i Amerike da: „... ljudi živeći u demokratskim vremenima poprimaju mnoge strasti (Dolce Vita kako bi se nazvalo savremenim jezikom). Ali najveći deo ovih strasti, kaže De Tocqueville, zavisi od zaljubljenosti u bogatstvo ili u ono što bogatstvo nudi...”!

Ovih dana vesti su na veliko brujale o bankrotstvu velikog američkog energetskog giganta-firme Enron i samoubistvu njenog direktora. Radilo se o velikoj proneveri. Firma je - kao oktopus pružila svoje pipke i u Evropu i druga mesta. Odmah iza ove vesti, došle su druge iste vrste, velikog lopovluka u Irskoj banci, čiji je direktor zdimio sa preko 500 miliona funti. A sutra dan vesti saopštiše o velikoj kradji novca na glavnom Londonskom aerodromu, oko 500 milona u stranoj valuti. Ovde nećemo donositi čitav katalog kradja u toku samo jednog dana. Pored dobre strane kapitalizma, njega će izgleda nadjačati i oboriti razuzdana i rušilačka pohlepa.koja iz samog sistema izvire. A danas 12. februara, masovni mediji ostaviše po strani svoju bruku i muku sa kriminalom i iz svih cevi otvoriše vatru na Slobodana Miloševića, koji čami u političkom zatvoru savremene Inkvizicije. Sve grehove ovog sveta inkvizitor je prilepio Miloševiću. Svoje grehove razbijanja Jugoslavije i sanjarenja o uspostavljanju novog „Svetog rimskog carstva”, kao u Srednjem veku, uopšte se ne pominje. Ovo carstvo vodili bi katolička Nemačka i Vatikan. Smetnju ovom planu činila je Jugoslavija koju treba razbiti i na neki način razbiti i uništiti srpski narod. Ovome se priključila i Amerika. Sada je povika ne samo na Miloševića, već i na ceo „genocidni” srpski narod.

Narcisizam ili samozaljubljenost

Početkom februara, vodeći dnevni listovi u Britaniji, za čitavu nedelju donosili su vest o nemačkom kancelaru g.. Gerhard Šrederu i njegovom farbanju sede kose. Kaže se da mu je kosa već bila proseda, a na slepoočnicama gotovo bela. Ovo je zabrinulo g.

Kancelara iz dva razloga. Prvo šta će ženski svet misliti, da je prerano ostareo. I drugo šta će žene glasači na sledećim izborima misliti o njemu zbog sede kose. Njegovi vrači i gatari savetovali su bojadisanje cmom farbom. Nažalost, ovoj farbi umaklo je dosta belih dlaka, otpornih crnoj bori. Isti vrači i dundjeri s mora savetovaše boju višnje kao spasonosno rešenje. 1 zaista na televiziji pokazaše g.

Kancelara sa njegovom kosom višnjaste boje. Veliki uspeh. Eto kako se doskoči nedaći koju starost donosi.

U Srbiji bukti hajka protiv Demokratske stranke Srbije, a sprovodi je ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović. Ova persona je u mladjim danima bila jedan od šefova Udbe za Valjevo, a posle toga i potpredsednik jedne od Miloševićevih Vlada. Ta „gromada” od političara i čoveka je ujedno, kažu oni upućeni i jedan od najbogatijih Ijudi Srbije. Predsednik je i veoma „značajne i uticajne stranke” koja se zove “Nova demokratija” a čije članstvo zasigurno može popuniti jedan taksi. Znamenita i po tome što ima više saveznih i republičkih poslanika nego članova (isto kao i Gradjanski savez Srbije - GSS).

Taj čovek inače ranije veoma blizak Slobodanu Miloševiću najednom se preobrazi u „pravog demokratu i antikomunistu”.

Njegova inače veoma „uticajna stranka” participira u svakoj vladi i znamenita je po tome što jedino još sa crnim djavolom nije bila u koaliciji. Valjda se dodvori Djindjićevoj vladi, dotični ministar je svim ministrima podelio pištolje na dan policije. Pomenuti čin izazvao je pravi odijum nezadovoljstva u Srbiji. A mnogi kazuju: „Оп na mesto da razoružava kriminalce, naoružava ministre”. A nije na domet ni istaći, da u Srbiji svega 2 miliona Ijudi poseduje lično naoružanje.

Još smešnije deluje činjenica da je u štampi obelodanjeno da je ministar spoljnih poslova g. Goran Svilanović bio sitni doušnik Udbe još od 1996. godine. Eto, tako Vam je to u Srbiji, „Udba to je naša sudba”, pa bez nje ni g. Goran Svilanović nije mogao da dogura do uticajnog političara. Drukčije očigledno nije mogao biti lansiran u političke vrhove, pošto mu je stranka, brojna kao i stranka g. Dušana Mihajlovića. Na mestu predsednika GSS, g. Goran Svilanović je nasledio gospodju Vesnu Pešić. Ona je u medjuvremenu bila pjedsednica „nevladine organizacije” poznate pod imenom „Žene u crnom”, a koje su u svojim antisrpskim stavovima ravne Nataši Kandić, Sonji Biserko, Oliveri Kovačević Vučo i Sonji Liht.

(Iz naše prepiske, kraj januara 2002.) КОШТУНИЦА O ПРЕУРЕЂЕЊУ ФЕДЕРАЦИЈЕ. Председник CPJ Војислав Коштуница изјавио је да се Србија и Црна Гора налазе пред "новим почетком" у историји заједништва. "Ни у Црној Гори ни у Србији не сме да буде ни победника ни побеђених”, рекао је југословенски председник. Платформа ДОС-а и Коалиције заједно за Југославију о редефинисању односа у федерацији подложна је променама, истакао је Коштуница и објаснио: „Може се мењати кад је реч о дислокацији појединих државних институција, министарстава зашто би се све било концентрисано у Беоргаду? И у свету има таквих решења. Промена може бити када је реч о додатним механизмима заштите права мање федералне јединице, Црне Горе, у савезној скупштини. И када је реч о утврђивању још једне провере народне воље у неком разумном року, не краћем од пет година, и најзад, кад је реч о самом називу државе”. Уколико буде постигнут политички договор о редефинисању федерације, онда би тај документ био преточен у "нови устав државе" о којем би се изјашњавали парламенти заједничке државе, Србије и Црне Горе, а после тога би били одржани избори за нове заједничке органе, рекао је Коштуница. (Б92, 18.2. 2002.). ОД 1. ФЕБРУАРА ТРИ ПУТА МАЊЕ САОБРАЋАЈНИХ НЕЗГОДА. Две недеље од почетка примене нових казни за саобраћајне прекршаје 90 одсто грађана користи појасеве, изјавио је начелник саобраћајне полиције СУП-а Београд Драган Јовановић. Он је рекао да је од 1. фебруара забележено три пута мање саобраћајних незгода. Као пример да су нове казне допринеле безбедности у саобраћају, Јовановић истиче да до сада није било жртава у саобраћајним несрећама. (Б92, 16.2.2002.).

Balcanicus

10

Iskra 1. mart 2002

Др Радован Караџић:

„ХАГ МЕ НИКАД НЕЋЕ УГОСТИТИ, ХОЛБРУК И АМЕРИКАНЦИ ОБАВЕЗНИ ДА МЕ ЗАШТИТЕ ОД ТРИБУНАЛА” Текст који следи део је ЕКСЛУЗИВНОГ интервјуа са др Радованом Караџићем објављеног у листу „СВЕДОК” и публикованог на Интернету 14. фебруара 2002. године. Инетрвју је обавио Стево Гокинић који у тексту уводно објашњава где, када и којим поводом је до разговора са др Краџићем дошло. Доносимо интервју јер указује на неке детаље прљавих и неморалних манипулација тзв. међународне заједнице, предвођене Америком, народима и појединцима на нашем несрећном југословенском простору; детаље, који би, парадоксално - ако би Хаг био заиста објективан и независан суд - могли ићи у прилог одбрани Слободана Милошевића. *

**

Овај, до сада необјављени интервју са Радованом Караџићем рађен је после свих главних дешавања у Хрватској, Босни и Херцеговини, после Дејтонског споразума, и што је најважније, после Караџићевог повлачења у анонимност. Интервју је некад и негде рађен у Босни и Херцеговини, а за потребе документарног филма о настанку и нестанку Републике Српске Крајине, чији је аутор сада уредник емисија о косовској кризи на јагодинској телевизији „Палма плус” Стево Гркинић, који је за потребе овог филма разговарао са Радованом Караџићем и Миланом Мартићем. Стево Гркинић је и покретач и главни и одговорни уредник новог месечника „Нови идентитет”, који ће у целости објавити необјављени интервју са Радованом Караџићем. Стево Гокинић: Хаг? Радован Караџић: Холандска престоница неће имати ту привилегију да ме угости. Ја људима верујем на реч. Ричард Холбрук ми је понудио нагодбу, да се потпуно повучем у анонимност у замену за америчку заштиту по питању Хашког трибунала. Ја сам свој део нагодбе испоштовао, а до сада то чине и Американци. Како сазнајемо из извора блиских тадашњој америчкој администрацији, Холбрук се на овај потез одлучио пошто му је Алија Изетбеговић рекао: „Склони Караџића и Босна ће бити решена”. С.Г: После свега што се десило на Балкану у последњој деценији 20. века, да ли би, из ове перспективе, вукли исте потезе или би нешто променили у вођењу српске политике западно од Дрине? Р.К: Оно што се нама десило осамдесетих и деведесетих година 20. века, су плодови седамдесетогодишње антисрпске политике, која није била нимало случајна и која је била стручно вођена из Коминтерне и Ватикана. Оно што је најгоре, је то да су у тој политици учествовале све генерације српских политичара. Ми смо својим очима гледали како је Југославија, током тих 70 година погубна по српски народ, и како се на тлу Југославије на штету српског народа остварују стратешки интереси малих етничких група, које се проглашавају народима, и како се праве њихове националне државе.

ци, академици, историчари, и током свих тих година долазило је до погрома оних који су указивали на тај пролем. Њих су проглашавали националистима и кажњавали. Падом једног чврстог, гвозденог комунистичког режима, после Брозове смрти, а посебно 1990, све те ствари излазе на видело. Излази на видело политика Хамдије Поздерца и његових муслиманских челника, која је била замаскирана комунизмом, али је у интерпретацији Алије Изетбеговића постала свима јасна. Изетбеговић и Туђман су дошли да поберу плодове дугогодишњег Бакарићевог рада на стварању велике националне хрватске државе, а Изетбеговић је дошао да побере плодове онога што је дуго рађено, од Хасана Бркића, па и пре. Знајући то, ми смо само могли да изаберемо између две опције. Једна је била да ћутимо и да прихватимо непријатељске режиме, који нису нимало крили да су непријатељски. Њихова реторика је била фашистичка, ту мислим на ХЗ и СДА, њихови амблеми, намере, заставе, помињање Дрине као источне границе Хрватске, све је било фашистичко. У тој опцији ћутања и мирног предавања, за две до три године потпуно би се иселили из Хрватске и БиХ. Међутим, ни таква Србија не би била спокојна, јер апетити српских непријатеља нису били само да се Срби протерају из Хрватске и БиХ, већ да се од Србије одвоји Косово, Војводина и Санџак, и ми бисмо се сабили у ужу Србију. Ту варијанту су заговарале лијеве снаге, које су заступале српски народ у Хрватској и БиХ, али ми нисмо били за опцију препуштања судбини, већ смо изабрали другу варијанту и, пре свега, политичким средствима се супротставили цијепању Југославије. Појавиле су се националне снаге оличене у СДС-у, које су радиле на заштити српског народа у случају распада СФРЈ мимо воље Срба. Знајући све то, ништа не бих мењао у политици коју смо водили од стварања СДС-а. Можда бисмо били оштрији у указивању на то да се Југославија разбија мимо наше воље, и више бих радио на српском заједништву, јер на крају се показало да је већи део српства препустио онај мањи на милост и немилост, и зато смо доживели поразе у Хрватској и Босни и Херцеговини. Наша је дужност да радимо оно шта можемо, ни Бог од нас не тражи да радимо оно што не можемо. Али смо радили оно што смо могли. Сви наши потези били су изнуђени одбрамбени потези. Другачије није могло. Кључна ствар током свих сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини је чињеница да је Југославија била гарант Венсовог плана, а да није реаговала ни на једну хрватску оружану акцију - од Миљевачког платоа, Медачког џепа, преко Равних котара, па до „Олује”. Стране дипломате су нам потврдиле да знају да се Југославија ни у ком случају неће војно мешати. То је тада била најскупља информација на свету, коју је неко из Београда дао бесплатно. То је било зелено светло за „Бљесак” и „Олују”. Подсетићу вас, да су Срби у Босни дизали многе устанке, а највећи је био 1875/76, када су

Тога смо били свесни сви - народ, интелектуал-

Iskra 1. mart 2002

11

Хаг ме никад . . .

DOMAĆE BANKE SE ZATVARAJU - INOSTRANE OTVARAJU

Срби ослободили већи део Босне и донели одлуку, једнострану, наравно, као и ми, о присаједињењу Србији. Одговора из Србије није било. Напротив, Србија је допринела сламању српског устанка у БиХ и предаји Аустроугарској. Нешто слично се десило 1995., када је пао Книн и делови западне Босне. Поново су српске територије уз благослов Београда дате под међународни протекторат. Исход рата одлучио је случај Бихаћ. Још постоји у документима моја одлука да се 5. корпус Војске БиХ уништи, а територија Цазинске крајине пацифизује. То се никада није десило захваљујући политичким интервенцијама на релацији Фикрет АбдићСарајево-Београд. Они који су учествовали у тим политичким махинацијама, на души носе исход рата овакав какав јесте, потпуно погубан по Србе. Ми нисмо ништа имали против муслимана, за шта је доказ Велика Кладуша, односно западна Босна. У међумуслиманском сукобу између Фикрета Абдића и Алије Изетбеговића, међународна заједница је стала на страну милитантног фундаменталистичког ислама у односу на проевропску варијанту ислама Фикрета Абдића. Абдић је доказ да смо ми могли мирно да живимо са муслиманима као добре комшије. То није тада одговарало Западу, као што му сада не одговара милитантни ислам, који му је тада одговарао. Међународна заједница је припремила агресију на Републику Српску Крајину - операције „Бљесак” и „Олуја”. Хрватска војска је напала територије обележене бојом Уједињених нација, а рат у БиХ се продужавао све док Хрватска не ојача и постигне свој циљ. Када је дошло до тога и потпуног етничког чишћења у Хрватској, међународна заједница је ишла на редукцију српске територије, и у БиХ за то употребила хрватску војску. И након тога, свет је експресно ишао на међународну конференцију у Дејтону. Ја сам са Ричардом Холбруком и Робертом Овеном учествовао у креирању Дејтона, и успели смо да изменимо многе првобитне намере Американаца. Најтужније понашање у Дејтону је било понашање југословенске делегације, која је послужила као инструмент контроле босанских Срба. Београд се у Дејтону појавио као заштитник муслимана и Хрвата у БиХ, и ми, осим Бога, нисмо имали правог савезника.

PRODALI TRI RENTABILNE CEMENTARE...

Zatvaranje banaka, u svakom slučaju izazvaće i dodatno propadanje raznih preduzeća i fabrika širom Srbije. Gospodin Djindjić najavljuje da će biti još 60 hiljada njih koji će ostati bez posla.

Istovremeno ih i teši, da će poprilično biti radnih mesta u gradjevinarstvu i poljoprivredi! Rastumačeno, to otprilike znači, da sleduje neumoljivo satiranje svake industrijske proizvodnje u Srbiji i rasprodaja srpske imovine za jeftine pare. U prilog ovoga, kazuje i činjenica da su za male pare prodali i tri jedine srpske cementare. I ne treba shvatiti, da su prodavci to učinili zbog dobra naroda, nego da su to učinili radi provizije koju su za to dobili. Čak i oni malo upućeni se pitaju zbog čega je to radjeno, kada su cementare donosile veliki profit, odnosno ostvarivale su godišnje onoliko para za koliko su prodate.

(Iz naše prepiske, polovina januara 2002.)

Naš sadašnji usrećitelj je g. Zoran Djindjić. Navodno je doktor nauka, samo se ne za kojih... Od pre neki dan, izazvao je oduševljenje širokih narodnih masa, od kada je rešio da se preseli na Dedinje. On to čini protivu svoje volje, ali to od njega traži Sluzba državne bezbednosti. Šta je tačno u pričanju ovoga teško je proceniti. Ali ne isključuje se i mogućnost da je počeo da se plaši. Uostalom od kada je došao na vlast propast ovoga naroda se strelovito približava.

Preko priglupog Dinkića i prepredenog Labuse u stečaj je otišlo više banaka, a po preporuci MMF, Svetske banke i Evropske banke za razvoj. (Samo oko dvadesetak hiIjada zaposlenih u ovim institucijama ostalo je tako bez posla).

Na mesto ovih banaka već pristižu banke iz inostranstva.

Svakako ove banke koje su u stečaju neko će i otkupili, razume se po minimalnim cenama! Tako će biti otkupljeni i dužnici ovih banaka.

A tim činom oni postaju vlasništvo medjunarodnih razbojnika.

(Nagadja se, a vrlo je verovatno da će se to dogoditi i sa Borskim rudnicima).

Ugašena je tako i „Astra” banka vlasniištvo braće Karić.

Samo problem je u tome, što su Karići materijalno pomagali sve „opozicione stranke” koje čine današnji DOS. U pitanju je bio ovakav redosled. Miloševićeve tajne službe osnivale su sve „opozicione stranke” (sem onih malih stranaka koje su i bile stvarno opozicija).

Karićevi su ih materijalno pomagali. Kad ono oni sad „najvećem srpskom patrioti” Bogoljubu Kariću zatvoriše banku. Razjareni Karić, priča se po Beogradu, počeo je da preti Dinkiću, pa ovoga sada čuva svega 15 telohraniteIja.

POSLEDICE NEOBAVEŠTENOSTI G. KOŠTUNICE Večito neobavešteni g. Vojislav Koštunica, a i to se može opravdati imajući u vidu da je stalno zauzet, napravio je pravi dar mar u najelitnijoj srpskoj medicinskoj ustanovi, odnosno u Vojnomedicinskoj akademiji. Najelitnije i najsposobnije kadrove je penzionisao. Na njihova mesta je ustoličio mladje, a uz to i članove Demokratske stranke Srbije.

Nije bitno, što su oni svi bili donedavno kadrovi gospodje Mirjane Marković i članovi JUL-a. Na mesto načelnika ove ustanove, javljaju dosmanliske televizije, postavljen je pukovnik Zoran Stanković, patolog i forenzičar.

Ovome čoveku osporavati stručnost ne bi bilo pošteno. Ali, stavljati čoveka koji je ceo vek proveo po mrtvačnicama i sa leševima, a da vodi računa o zdravlju, bar za mene je vrlo morbidno.

Isto ukazuje, da su i kod našeg predsednika (večito neobaveštenog) prisutne neke nekrofilne osobine. Narod jeste mnogo očekivao od g.

Vojislava Koštunice. Samo sada već mnogi se istrežniše. Počinju da shvataju da ih nova „demokratska vlast” gura u neminovnu propast. „Reformista” Djindjić radi to javno i bez mnogo obzira.

Gospodin Koštunica, kao i svaki „neobavešteni” predsednik, za njegove rabote ne sme i ne može nikako „snositi” bilo kakvu odgovornost. U tome i leži naša tragedija. Mi uvek imamo „dobre” predsednike, a on opet poseduje loše saradnike. I kada on bude „saznao” šta oni čine nastaće procvat za nas. Samo on to nikada neće saznati i ostaće „večno neobavešten”.

Sve ovo našem narodu prezentuje dosmanliska štampa i televizija. A to je sve ono što je bilo u vreme Broza i Miloševića. Tada su govorili Broz je dobar. Nevaljaju oni oko njega, ali kad on sazna!

(Iz naše prepiske, polovina januara 2002.)

12

Iskra 1. mart 2002

ALBANSKI PATNERI MIHAELA ŠTAJNERA U broju od 2. februara 2002. godine, u biltenu Lord Вугоп Fondacije - Byronica - objavljen je komentar Uredništva pod gornjim naslovom. Kao što je obično slučaj sa člancima objavljenim u ovom biltenu i ovaj donosi dosta podataka, nekih poznatih, ali još više nepoznatih široj čitalačkoj publici. Sledi naš prevod sa engleskog ovoga članka.

••• Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Jugoslavije, obično je počinjao svoje pregovore pokazujući čvrstinu, oštrim i beskompromisnim stavom, da bi docnije popustio i na kraju predao i više od onoga što je u početku od njega traženo.

Nadajmo se da sada neće ponoviti svoju pogrešku u Hagu, gde nema šta da izgubi, ako produži da se kao do sada zadivljujući odvažno drži. Po drugi put se pojavio na sudu pred trojicom „sudija” 11. decembra 2001., treći put od kada je nezakonito predat gospodji Del Ponte od srpske vlade Zorana Djindjića, 28. juna 2001. godine.

Upitan kako odgovara na optužbe, gospodin Milošević ih je nazvao „bednim” i „кгајпје apsurdnim” tekstom: “Treba da dobijem priznanje za mir u Bosni, ne rat”, rekao je. Odgovornost za rat u Bosni „leži na zapadnim silama koje su razbile Jugoslaviji i njihovim jugoslovenskim agentima”. Pošto nije odgovorio na pitanje kako odgovara na optužnicu , sud je uneo odgovor da je nevin.

nje - ubistva, zlostavljanja, mučenja, nezakonite postupke, zloupotrebe vlasti, zastrašivanje, kršenje političke neutralnosti, i podsticanje mržnje”. Sledećih godina, pripadnici korpusa, koje plaća NATO, činili su gro terorista koji se bore da unište Makedoniju.

Mi saznajemo više o Ramušu Haradinaju iz nedavnog obaveštajnog izveštaja preko elektronske pošte „Emprerors Clotheš' (www.tenc.com), koji nas podseća da su prilikom ubistva šest srpskih mladića u Panda kafiću u Peći, decembra 1998., Haradinajevi Ijudi bili iza tog zločina. Ovaj zločin je bio tako strašan, da ga je čak i Richard Holbrooke, koji nije baš poznat po svojoj osećajnosti kad se radi o albanskim zločinima, osudio.

Kada su službenici Vašingtona susreli Haradinaja, marta 2000. da razgovaraju o novčanopj pomoći za njegovu političku kampanju - a posle osudjujućeg izveštaja UN o Zaštitnom korpusu Kosova - oni su tačno znali ko je on i iza čega stoji: „Vašington zna šta mi hoćemo”, izjavio je sa osmehom. „Bili smo otvoreni od samog početka”. (Associated Press. 8. marta 1999.).

Optužbe u vezi Kosova, kazao je „nesumnjivo će otvoriti pitanje saradnje Klintonove administracije sa kosovskim teroristima, uključujući i bin Ladenovu organizaciju”.

Momentalno Haradinaj je u političkom suparništvu sa još jednim bivšim KLA nasilnikom, Hašim Tačijem, koji predvodi Demokratsku partiju Kosova. Oni se bore za prevlast, a takodje i za ćar, na premijer „kontrolu nekih benziskih stanica” (The Daiiy Telegraph, 12. juni 2000.). Jane Defence Review ukazuje tri meseca docnije da njihov novac dolazi od „ucenjivanja i drugih zločinskih izvora”.

Da li će se ovo zaista dogoditi podleže sumnji, mada je činjenica o vezi KLA (Oslobobdilačke vojske Kosova) i terorista bin Ladena čvrsto utvrdjena i dobro poznata. Mi smo skloni da mislimo da Miloševićeva izjava pokazuje da on još uvek nije u stanju da razume suštinu igre koja se odvija: scenario koji on opisuje neće se neizbežno tako odigravati, već samo onda ako to bude dozvoljeno.

Tači je postao medijska zvezda KLA-a, za vreme tzv. mirovnih pregovora u Rambujeu u zimu 1999. Pre toga bio je glavni KLA lider u kosovskoj varošici Klečka, koju je KLA zauzela. Klečka je bila Tačijeva verzija Glodjana. Kada su jugoslovenske snage oslobodile grad, avgusta 1998. došle su do groznih otkrića. Agencija Reuters o tome izveštava 28. avgusta te godine:

Ne može se reći da su pripadnici KLAsamo teroristi, uprkos njihove dobro dokumentovane veze sa al Ouedom.

Razmotrimo slučaj g. Ramuša Haradinaja, vodje „Demokratske lige Kosova” (LDK) i jednog od trojice vodećih albanskih političara u okupiranoj srpskoj provinciji.

„Novinari zapadnih medija su izjavili da su im dva zarobljena pripadnika KLA, pokazali mesto u Klečki, gde su 10 Srba, uključujući i_3 žene i 2 deteta, streljani od odreda za streljanje KLA. (Čitaoci treba da imaju na umu da se ovo dogodilo pre početka oružanog sukoba na Kosovu - SP). Istražni sudija sreskog suda u Prištini, Danica Marinković je izjavila da su u selu pronadjena 4 izgorela tela, za koja se veruje da su iz grupe streljanih... Domaći i strani novinari koji su bili tada u Prištini, dobili su dozvolu da prate ispitivanje svedoka na mestu zločina. Uhapšeni Bekim Mazreku, odgovarao je na pitanja Danice Markinković, istražnog sudije. U prisustvu policije, tumača i novinra, Mazreku je izjavio sledeće:

On je prvo privukao pažnju stranih medija kada je Francis Maude, opozicioni kandidat za britanskog ministra spoljnih poslova, optužio bivšeg ministra Robina Kuka da je „ohrabrivao neodgovornost pred zakonom”, razgovarajući sa Haradinajem, koji je osumnjičen od organa UN za moguće učešće u ubijanju civila, ko i pomoć ukazanu švercu droga preko Kosovo. Jedan francuski službenik kazao je da je bio veoma iznenadjen da je Haradinaj vodja Saveza za budućnost Kosova bio pozvan u britansku rezidenciju u Prištini za vreme posete Kuka, pošto je Haradijan bio umešan u najveći zločin izvršen od strane KLA pre početka bombardovanja: četrdeset civila su bili ubijeni 1998. godine u selu Glodjanje u zapadnom Kosovu, gde je Haradinaj bio KLA komandant. Žrtve su bili „srpski seljaci, nešto Cigana i Albanaca, na koje se sumnjalo da saradjuju sa Srbima”. (The Sunday Times, 3. septembra 2000. godine). Mnoga tela su pokazivala znake mučenja.

No posle okupacije Kosova u junu 1999. godine to nije sprečilo da on postane zamenik komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, mirovno izdanje KLA. Ne iznenadjujuće je zato, imajući u vidu voćstvo, da je posle samo 6 meseci, taj korpus nazvan u jednom specijalnom izveštaju UN, krininalnom organizacijom, koja se rutinski uključuje u „kriminalne rad-

Iskra 1. mart 2002

'Mi smo ubili njih desetoro ovde. Dva deteta, tri žene, dva dečaka i trojicu Ijudi.'

Marinković: 'Da li možete da nam kažete dečiju starost?'

Bekim Mazreku: 'Od sedam ili osam do jedanaest.'

Marinković: 'Ažene?'

Bekim Mazreku: 'Od 28 do 32.'

Marinković: 'Ко ih je streljao?'

Bekim Mazreku: 'Oslobodilačka vojska Kosova.'

13

GRAĐANI SRBIJE I SUĐENJE MILOŠEVICU Pod gornjim naslovom B92 donosi 15. februara 2002. rezultat svojih istraživanja po ovom pitanju. Kad su B92 mišljenja, koja niže donosimo, u pitanju, valja imati na umu da je ovaj višestrani informativni medij, bio duboko upleten u režiju promena od 5. oktobra 2000. godine. Valjda zbog toga njegov šef, Veran Matić, bio je, pored nekoliko članova vlade Srbije na čelu sa premijerom Djindjićem, jedan od retkih zvanica iz SRJ na Davos-vrsti ekonomskog krem-samita u Njujorku ovog januara. B92 suptilno „balansira” nalaz da je gledanost TV stanica koje prenose Miloševićevo sudjenje ipakporasla za od 1015 odsto, mišljenjem nemačkog lista „Frankfurter algemajne cajtung” koji izmedju ostaloga proziva RTS, Vojislava Koštunicu i druge „nacionalističke političare” što se izveštajima i istrazi o albanskim zločima daje iscrpniji publicitet nego srpskim nad Albancima, i dodatno prebacuje što se raširenom mišljenju da je „Haški tribunal jednostrana i antisrpska institucija, na RTS-u ne protivreči”.

Kada bi sve što „Frankfurter algemajne cajtung” piše i bilo tačno, umesno je pitati B92, kakve to veze ima sa mišljenjima „gradjana Srbije"? *

**

Kakav je odnos gradjana Srbije prema sudjenju Siobodanu Miioševiću, bivšem predsedniku SRJ, istražuje Tema Jutarnjeg dnevnika Radija B92, 15. februar 2002.

Sudeći prema anketama koje su skoro svi elektronski mediji sprovodili ovih dana, gradjani Srbije imaju relativno ravnodušan odnos prema sudjenju Slobodanu Miloševiću, našem nekadašnjem predsedniku. Komentari gradjana koje je reporter Radija B92 zabeležio u centru Beograda mogu se nazvati tipičnim: „Apsolutno me ne zanima kaže jedna sugradjanka, dok jedan mladić kaže: „Prilično je to zamršeno, čisto sumnjam da će nešto da postignu”. Mladi Beogradjanin kaže: „Ра cirkus, eto. Uhvatili čoveka i sad mu se smeju...” Drugi čovek objašnjava: „Nemam neki komentar, ali, trebalo je ovde to da rade, a ne tamo”. Jedan stariji sugradjanin tvrdi: „Nisam gledao, što ću da gledam, to su gluposti najobičnije”.

Osećanja gradjana prema procesu u Hagu nalaze se, politički gledano, na terenu rezignacije i ravnodušnosti. Sa druge, medijske strane, u pitanju je istorijski spektakl. Ovo, u razgovoru za B92, potvrdjuje istrazivač javnog mnenja, direktor agencije „Medijum” Srbobran Branković. On ipak upozorava na opasnost da će u delu javnosti poruke Slobodana Miloševića, upućene sa optuženičke klupe, imati efekta. „Verovatno se može reći da je dominantan broj Ijudi

Albanski . . .

Potom je Mazreku, star 21 godinu vraćen u zatvor.

Novinarima je pokazna ograda i drveće, gde su se videle rupe kuršuma. Takodje, videli smo rupu punu kreča, nekoliko upola izgorelih lobanja, kao i mnogo kostiju.”

Sa gospodom Tači, Haradinaj i njima sličnim, sa kojima će morati da radi novi gaulajter Kosova Michael Steiner će imati dve mogućnosti: da bude strog i reskira svoj život, ili da pretenduje da je strog i sačuva život do penzije. Što se tiče KLA, govori se da njene veze sa al Ouaidom dokazuju da je KLA teroristička grupa.

ravnodušan, ali ravnodušan u smislu da nisu preterano zabrinuti šta će se sa njim desiti. Medjutim, mislim da ih to kao vrsta spektakla i utakmice i te kako zanima, i da oni to prate sa tog stanovišta da vide prosto šta će se dešavati. Ono sto se možda može očekivati je da će ponovo ojačati antizapadni sentimenti koji su ranije postojali.

Miloševićeva argumentacija, koliko god neiskreno zvučala iz njegovih usta, deluje dosta snažno kada on govori da je NATO bombardovao civilne ciIjeve, da su ubijani civili i da ta optužba može i protiv njih da se postavi. To deluje vrlo uverljivo”, smatra Branković.

Psiholog Žarko Trebješanin ocenjuje da je ravnodušnost javnosti prema sudjenju bivšem vodji Srba delimično lažna. Na pitanje kako se može objasniti navodno slabo interesovanje gradjana za proces Miloševiću, s obzirom da su posledice njegove vladavine prisutne u životima svih nas, Trebješanin za B92 odgovara: „Mnogi njegovi simpatizeri su ga se odrekli, on nema moć i nije im više interesantan. Za dobar deo Ijudi koji imaju autoritarni karakter čim vodja padne čak ne žele ni da se sete da su bili za njega. Drugi deo Ijudi koji su bili za Miloševića, to potiskuju, ne bi li se oslobodili i odgovornosti, jer oni su glasali za njega. Jedan deo Ijudi je istinski nezainteresovan, pritisnut brigama za preživljavanje.

Prema tome, razloga ima više, i ta ravnodušnost negde jeste istinska a negde je više plod bekstva od stvarnosti”, ističe Žarko Trebješanin.

Prema rezultatima istraživanja agencije “Medijum" gledanost TV stanica koje direktno prenose početak sudjenja Miloševiću porasla je od 10 do 15 odsto. Ma kakvi bili razlozi za medijsko interesovanje javnosti u Srbiji, predstavlja li to samo spektakl ili barem delimično i suočavanje sa proslošću, sudjenje Ijudi ipak prate, zaključuje Srbobran Branković: „Reč je o elektronskom merenju gledanosti. To je jedinstven projekat, kod nas ga radi samo naša agencija, i meri se praktično svaka sekunda koju gledalac provede pored televizora.

Kada uporedimo gledanost u toku dana sudjenja i gledanost u proteklim danima, vidimo da je gledanost onih televizijskih stanica koje su prenosile ovaj spektakl, porasla izmedju 10 i 15 odsto. To je argument i pokazatelj da Ijudi ipak to prate, ali, ponavljam, moje mišljenje je da oni to prate uglavnom kao jedan dobar spektakl”, tvrdi Srbobran Branković.

Na stavove gradjana u značajnoj meri utiču mediji.

Suštinsko nezadovoljstvo Srba delovanjem Haškog tribunala nije čudno, s obzirom na to kako najveća medijska kuća, Radio televizija Srbije, izveštava o sudjenju Miloševiću i problematici ratnih zločina uopšte. To je zaključak analize nemačkog dnevnika „Frankfurter 11 koju prenosi Branislav Milošević, agencija algemajne cajtung SENSE: „Napominjući da na Radio televiziji Srbije, koja je od 87. do 99. bila najvažnije i najmoćnije propagandno sredstvo Miloševićeve vladavine, izveštaje o procesu u Hagu pripremaju i komentarišu manje eksponirani ili nepoznati novinari, dopisnik „Frankfurter algemajne cajtung” , konstatuje da izveštavanje državne televizije odslikava podeljenost srpskog društva. On podseća da je RTS pre nekoliko meseci emitovala dokumentarni film Bi-Bi-Ši-ja o zločinima na Kosovu, ali da se diskusija o odgovornosti ubrzo stišala. Izveštaji o zahtevima Vojislava Koštunice i drugih nacionalističkih političara za istragom nad albanskim ratnim zločincima koji su ubijali i proganjali srpske civile u srpskim medijima, a pogotovo na RTS-u, iscrpniji su nego izveštaji o srpskim ratnim zločinima. Rašireno mišljenje da je Haški tribunal jednostrana i antisrpska institucija, na RTS-u se ne protivreči, konstatuje „Frankfurter algemajne cajtung”.

Pogrešno: u stvari KLA veza sa al Ouaidom dokazuju da je al Ouaida teroristička grupa.

Preveo: Stevan Piroćanac

14

Iskra 1. mart 2002

У Хагу

ПОЧЕЛО СУЂЕЊЕ МИЛОШЕВИЋУ Ток првих седам дана суђења Слободану Милошевићу приредили смо на основу дневних извештаја Б92. скинутих са Интернета. У тексту који следи нема никавих наших оцена, мишљења или коментара, изузев местимичног нашег скраћивања преопширних извештаја, где је то означено са (...). Редакцијску опрему дала је Искра. *

**

Први дан суђења, уторак 12. фебруар Уводном речју главног тужиоца Карле дел Понте и главног заступника оптужбе Џефрија Најса у Хагу је у уторак пред судом за ратне злочине почео процес против Слободана Милошевића за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине у БиХ, Хрватској и на Косову. Према правилима Суда, најпре је Карла дел Понте изнела главне тачке оптужнице и оценила да ће ово суђење ући у историју. Она је подвукла основне идеје процеса из угла Тужилаштва, а то су одбацивање појма колективне одговорности и индивидуализација кривице. „Оптужен у овом предмету, као и у свим другим предметима, пред судом је оптужен као појединац. Он је кривично гоњен на основу своје индивидуалне кривичне одговорности. Овде се не суди ниједној држави, нити организацији. Ове оптужнице не стављају на терет целом народу кривичну одговорност за злочине, па чак ни за злочин геноцида... Потом се трочланом судском већу и оптуженом Милошевићу обратио тужилац Најс, који је говорио о намерама Тужилаштва и о механизму доказивања његове наводне кривице. Суштина његове тврдње је да је бивши председник био главни учесник злочиначких подухвата етничког чисћења несрпског становништва с великих подручја бивше Југославије ради стварања "Велике Србије". У склопу хронологије распада СФРЈ и Милошевићевог доласка на власт, тузилац је приказао снимке Милошевићевих говора у Косову Пољу, пред Скупштином и на Газиместану. Тужилаштво је Најсово вишечасовно излагање поткрепило и снимцима телефонских разговора Слободана Милошевића с бившим лидером босанских Срба Радованом Караџићем. Милошевић: „Више никоме никакав попуст, а ако хоће да се бију, ту смо. Нек се носе у п... л.. м... ко год хоће да се бије, ту смо и јачи смо”. Караџић: „Ако хоће да живимо мирно, никоме неће бити ни боље ни лошије него нама”. Милошевић: „Ко хоће да се с нама бије, нека изволи, изгубиће”. Представљене су и особе које Тужилаштво сматра саучесницима у злочинима, попут Жељка Ражнатовића Аркана, Вељка Кадијевића, Бранка Костића и Борисава Јовића. Говорећи о Јовићу, Најс је рекао... "Помоћу њега и других оптужен је остваривао ефективну власт, односно контролу над Председништвом, а не заборавимо да је Председништво тада било врховни заповедник југословенске армије. У јуну 1990, као што ће докази показати, оптужен је с Јовићем делио становиште о ампутацији Хрватске, да њена сецесија мора бити остварена на тај начин да разне општине, односно регије у Хрватској, остану у Југославији”, рекао је Најс... У првим реакцијама на почетак суђења адвокат Слободана Милошевића Зденко Томановић каже да му „тужилац Џефри Најс узима посао јер одлично брани бившег председника Југославије”. Томановић каже да је Милошевићу пре 15 дана доставио лап-топ рачунар за

Iskra 1. mart 2002

припрему одбране, али да га Милошевић још није добио. (Б92, 12.2.02.). Други дан, среда 13. фебруар Другог дана суђења у Хашком трибуналу Слободан Милошевић је добио реч тек у 15:30, односно пола сата пре завршетка заседања. Када му је пружена прилика да говори, Милошевић је резигнирано упитао: „Да ли ви завршавате рад у 16:00? Мислим да нема смисла да сада почињем и будем прекинут после пола сата, а 2 дана сам слушао говоре тужбе. Логично је да почнем када нећу бити прекидан”, рекао је Милошевић. Он је ипак успео да понови оптужбе на рачун Хашког трибунала и после неколико минута судија Ричард Меј му је искључио микрофон... Током другог дана суђења Милошевићу, тужиоци су наставили образлагање оптужнице. Заменик главног тужиоца Хашког трибунала Џефри Најс је, описујући злочине над несрпским становништвом у Хрватској и БиХ, навео да је Служба Државне безбедности Србије спроводила наоружавање Срба у Западној Славонији, Крајини и БиХ. У томе су, према његовим речима, посебну улогу имали бивши шеф СДБ Јовица Станишић и његовог заменик Франко Симатовић Френки. Говорећи о оружаном конфликту на Косову, Најс је посебно истакао улогу некадашњег потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића који је, како тврди Тужилаштво, био Милошевићев представник на Косову и који је координисао МУП и Војску и остале оружане формације. Најс, а потом и тужилац Дирк Рајневелд су изнели сазнања која Трибунал има у вези с депортацијом Албанаца током HATČ бомбардовања. У својим уводним излагањима, Најс и Рајневелд изнели су бројне примере злочина над ратним заробљеницима и цивилима документујући их фотографијама и филмским материјалом. Један од примера односи се на злочин који је почињен 28. марта у Избици, општина Србица... (Б92,13.2.02). Трећи дан, четвртак 14. фебруар У уводној речи пред Хашким трибуналом, Слободан Милошевић је одбацио у четвртак оптужбе да је одговоран за злочине за које га терети Тужилаштво. Како је и било најављено, Милошевић је у своју одбрану приказао видео материјал западних тв станица, у коме је оспорено важеће виђење узрока и последица ратова у бившој Југославији, пре свега на Косову. Он је показао и фотографије осакаћених и угљенисаних тела косовских Албанаца који су у избегличкој колони код Ђаковице погинули у нападу НАТО. Милошевић је највише говорио о косовском сукобу, рекавши да је лажно оптужен за планско протеривање Албанаца и масовна убиства. Бивши председник Југославије одлучно је демантовао и постојање наводног плана "Потковица", који је - како су својевремено тврдили НАТО генерали и западни званичници - предвиђао исељаваље комплетног албанског становништва са Косова: „Они тврде како је наша, а ја сам ту одбрану назвао херојска од агресије НАТО пакта, била само привид иза кога смо користили прилику да извршимо злочин над Албанцима. Па, ви вређате цео народ. Ви, уствари, чињеницу, коју цео свет зна, даноноћног бомбардовања Косова на коме је ваздушна узбуна била сваког дана 24 сата, ту чињеницу хоће да пониште сведоцима које ће да доведу да кажу како су бежали од српских

15

Почело суђење ... снага, а видели сте малочас западне снимке који то демантују, западне генерале, а има их још, и сви ће морати овде да дођу, не морати, неки веома много желе да дођу, да кажу и вама и вашим шефовима шта је истина, а шта лаж од ове конструкције, а цела конструкција је лаж”. Слободан Милошевић је одбацио и тврдње тужилачког тима да је реч о суђењу појединцу, поручивши да Трибунал суди целом српском народу. "Тужилаштво и Трибунал су оруђе злочина и рата против Србије, српског народа и мене лично", каже Милошевић. „Суде појединцу, а не народу” сва три тужиоца су то рекли. Али у свим оптужбама они оптужују цео народ, почев од српске интелигенције на челу са САНУ, оптужују Видовдан и Бој на Косову, оптужен је цео институционални систем Србије који ми је пружао подршку, парламент, влада, политичке организације, медији, оптужују се грађани који су ме масовно подржавали само што тужба отпужује грађане што су ме подржавали, а ја вам кажем да је и ово моје понашање овде израз воље грађана”, рекао је Милошевић. Бивши председник Србије и Југославије, негирао је и да је са покојним председником Хрватске, Фрањом Туђманом, договарао поделу БиХ. Милошевић је рекао да није имао утицај на вођство босанских Срба да прекине опсаду Сарајева, наводећи да су га лидери РС обмањивали тврдећи да не постоје логори за ратне заробљенике. Милошевић ће своју уводну реч наставити у петак.... Адвокат Зденко Томановић каже да ће Милошевић говорити и у петак цео дан када ће приказати још један видеоснимак догађаја на Косову. Томановић наглашава де ће Милошевић говорити и о светским лидерима који сада његову политику оцењују геноцидном, иако су је некада подржавали и рекао да ће Милошевић пред судом позвати те лидере да сведоче у процесу против њега. Милошевић има и припремљене фотографије о, како кажу његови адвокати, злочинима Албанаца над Србима. (Б92, 14.2.02.). Четврти дан, петак 15. фебруар Четвртог дана суђења пред Хашким трибуналом, Слободан Милошевић је признао да су на Косову почињени ратни злочини, али је покушао да докаже да он лично не сноси одговорност за њих. У прилог томе, Милошевић је показао документ којим је, како тврди, као врховни командант забранио деловање паравојних формација на Косову. "Све те наредбе постоје. И шта ви уопште можете онда да очекујете да врховни командант или шеф државе више уради од тога? Има овде тога о придржавању правила и прописа Међународног ратног права, обиласку и пружању стручне помоћи јединицама у вези с тим, упозорење о пуном поштовању одредби Међународног ратног права. А то што сам чуо да власт у Југославији неће да одаје војне тајне, јер наредбе су војна тајна, нек’ слободно ода сваку војну тајну која мене терети, ја сам спреман да сваког погледам у лице. И сваку наредбу, свако упутство, сваку директиву која терети ВЈ и полицијске снаге Југославије. Зато је ово срамота!", рекао је Милошевић. Он је потом говорио и о злочинима почињеним на Косову: "Постоје докази о томе да су управо по тим наредбама за време ратних дејстава и агресије НАТО, где је било и пљачке и силовања и убистава које су извршили по неки војник, чак и по неки официр нижег ранга, неки полицајац или неки цивил, да се то хапсило и кажњавало, и то по следећем приоритету који је био дат да би били

16

ажурни органи који на томе раде: прво, ратни злочини против цивилног становништва, члан 142. став 1. Кривичног законика СРЈ, после тога убиство више лица, убиство подмукло и безобзирно, убиство и саучесништво у убиству, убиство у покушају, убиство на мах, убиство из нехата, силовање, силовање у покушају", рекао је Милошевић, Бивши председник је и званично саопштио да ће суду предати спискове сведока и користити право да их испитује у својој одбрани. Милошевић је потом навео и неке од бивших и садашњих светских лидера које ће позвати да сведоче у Хагу. "Међу њима ће бити Бил Клинтон, Медлин Олбрајт, Герхард Шредер, Весли Кларк и други. Они ће морати да објасне садржај својих разговора са мном и како то да су ми 8 година давали подршку, а сада тврде да је то било време геноцида и злочина", рекао је Милошевић. "Спасио сам живот Ругови, беби полицајци куповали пелене" Слободан Милошевић рекао је пред Судским већем Хашког трибунала да је у сред рата на Косову спасио живот Ибрахиму Ругови и његовој деветочланој породици да их не убије Хасим Тачи. "Спасио сам им живот, укључујучи и једну бебу којој су наши полицајци куповали пелене, јер сам их послао у Италију да их не убије Хасим Тачи. Наши полицајци убили су на зиду Руговине куће атентатора наоружаног пушком с пригушивачем, који је намеравао да га убије", рекао је Милошевић. Он је рекао да је "позвао Ламберта Динија и замолио га да пошаље авион којим је Руговина породица у сред рата пребачена у Италију". Говорећи о “албанским убицама, криминалцима и нарко-мафији, који осим Срба убијају и Албанце", Милошевић је посебно истакао Тачија, коме су, како је рекао, "његови пријатељи дали надимак Змија зато што је тровао своје непријатеље". "Не зна се колико је до сада убио Руговиних сарадника убица Тачи, сарадник НАТО и Веслија Кларка", истакао је Милошевић. Милошевић о кредибилитету Карле дел Понте Милошевић је довео у питање кредибилитет Карле дел Понте рекавши да се она свесно у оптужници служи фалсификатима. Он је позвао судију Ричарда Меја да се изјасни о томе да ли главни тужилац сме и даље да обавља ту функцију, пошто је, како Милошевић тврди, у уводном излагању користила фалсификоване ТВ извештаје о логорима у Босни и масакру у Рачку. Суђење Слободану Милошевићу биће настављено у понедељак. (592,15.2.02.). Пети дан, понедељак 18. фебруар "Рекао сам свом сину да вреди остати у овом затвору не знам колико само за један дан могућности да се каже истина. Та кухиња, која је направила и Станковце и Рачак и Маркале у Босни и све могуће преваре које су у медијском рату употребљене да се Срби прогласе за зликовце, представља предтекст лажи који је упоптребљен да би био извршен злочин над мојом земљом. Ти злочинци ће за тај злочин одговарати, у то сам уверен". Овим речима Слободан Милошевић је завршио тродневну изјаву пред Хашким судом, пошто је претходно емитован његов, због техничких сметњи, готово негледљив видеоматеријал. Милошевић је у излагању већу у понедељак пажњу посветио наводима оптужнице за Босну и Хрватску. "Србија није била ратујућа страна ни у Хрватској, ни у БиХ", изјавио је Милошевић наводећи да му Фрањо Туђман "никада није пребацио умешаност Србије у рат у Хрватској". Одмах затим, Милошевић је о присуству српских снага у Хрватској рекао: "Било је наше полиције у Источној Славонији, али искључиво због

Iskra 1. mart 2002

помоћи у полицијским пословима и срамота је да се такве ствари злоупотребљавају", рекао је Милошевић.

вргнут унакрсном испитивању. (Б92, 18.2.02.).

Милошевић је изјавио да је све што је тужилац рекао о Босни чиста лаж и да за убиство око 8.000 муслиманских мушкараца и дечака у Сребреници није знао. "За њу сам чуо од Карла Билта, чак ми се и Караџић, кога сам одмах после тога телефоном звао, клео да о томе није знао ништа, а и он и Крајишник су ме чврсто уверавали да у Републици Српској нема било каквих логора, да постоје центри за ратне заробљенике, у којима остају ! краће време, јер их размењују по принципу ’сви за све’, кад год се на обе стране накупи", каже Милошевић. "Лично сам наредио да полицијска јединица оде у РС, на железничку станицу Штрпце, и то после злочина над цивилима-муслиманима који су извучени из воза Београд-Бар и побијени", изјавио је Милошевић пред Хашким судом. "Зато сам тражио да воде истрагу у БиХ и РС и када ништа нису урадили, послао сам тамо наше полицајце да нађу људе који су осумњичени, неки су били ухапшени, доведени у затвор у Београд, касније их је суд пустио, јер није било могуће наћи доказе. Да се то не би поновило, послао сам тамо једну јединицу да чува ту станицу и рекао сам Овену и Столтенбергу да тамо, преко границе, имам ту групу јер нисам имао поверења у њих да ће ту станицу чувати. И шта с тим?", рекао је Милошевић. Милошевић је као један од значајних разлога за суђење навео и личну мржњу према њему и ову изјаву поткрепио тврдњом да су његова супруга, ћерка и посебно син Марко, под сталним и невиђеним медијским прогоном. "Против мог сина средства информисања врше најужаснију капмању иако никада није ни на један начин дошао у сукоб ни са законом ни с моралом и важио је и данас важи за доброг друга, младића с високо израженим осећајем за солидарност. Помогао је свима и све што је могао, а на њега се сручила лавина медијске мржње због које је огорчен и згранут напустио земљу", закључио је Милошевић.

Слободан Милошевић је у уторак испитивао пред Хашким трибуналом, у својству одбране, сведока оптужбе Махмута Бакалија, некадашњег комунистичког функционера са Косова. Вишесатно саслушање свело се у највећој мери на расправу у којој је Милошевић износио оцене да су Албанци у Покрајини били равноправни са Србима, да је у позадини деловања Ибрахима Ругове и ОВК била тежња за "Великом Албанијом", као и да се полиција легитимним средствима борила против тероризма. Бакали је изјавио да је Милошевићевим доласком на власт и Уставом из 1989. уништена аутономија Косова, а да су Албанцима "одузета права на самоорганизовање, на властиту самоуправу, полицију, политичко одлучивање и на унапређивање културе и науке". Бакали и Милошевић су изнели и другачија виђења сукоба припадника МУП Србије и Албанаца у Дреници, на северозападу Косова. У нападу полиције на село Доњи Преказ, марта 1998, према извештајима међународних организација, убијене су 52 особе, од чега 16 деце и 13 жена. То је био одговор на претходну акцију ОВК, у којој су настрадала 4 полицајца. „Да ли вам је познато да је полиција опколила кућу да би их ухапсила и да нису хтели да се предају полицији и да су пуцали на полицију. Да ли мислите да је недовољно 2 сата да терористи одлуче да ли ће се предати, а за та 2 сата су углавном изашли жене и деца. Они који су изашли сигурно нису убијени”, рекао је Милошевић. „Знам да су жене и деца убијени у кући и око куће. Знам да сте убили цивиле, децу, 12.000 цивила, укључујући жене, децу, трудне жене, а све време сте говорили да се борите против тероризма”, рекао је Бакали...

Сведочио Махмут Бакали

Ј

На суђењу Слободану Милошевићу у понедељак се појавио први сведок оптужбе, а то је, како је раније незванично и било најављено, Махмут Бакали, који је до 1981. био председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова, а смењен је након масовних демонстрација Албанаца. Бакали је у првом делу сведочења одговарао на питања тужилаца која се тичу његових ставова о догађајима на Косову 80-их. Потом је обзнанио како су бивши шеф ДБ Србије Јовица Станишић и функцонер ДБ Давид Гајић припремили његов сусрет с Милошевићем. Бакали се с Милошевићем срео у априлу 1998. у Белом двору у Београду. „То је био толерантан разговор, имао сам могућност да изразим своје мишљење. Сугерисао сам и инсистирао да се прекине са злочинима које су починили Војска и полиција на Косову. Рекао сам му да је равнотежа снага у овом тренутку у корист Србије, али да неће заувек остати таква. Ако се Албанци организују и подигну на рат ствари ће се променити и међународна заједница неће остати индиферентна у односу на злочине који су почињени на Косову”, каже Бакали. Он је посебно описао разговор с Милошевићем који се тицао .уби злочин, побила је целу породицу Јасари у Преказу, на подручју Дренице. Ја сам рекао: ‘Ви убијате цивиле, жене и децу, као што је било у Преказу'. Милошевић је рекао: ‘Ми се боримо против терориста. Дали смо им 2 сата да изађу и оду‘. Он ме је питао да ли је то велика породица, да ли сам је познавао. Нисам их лично познавао, али сам знао за тај догађај јер је то био злочин над целом породицом”, рекао је Бакали. Најављено је да ће Бакали у уторак бити под-

Iskra 1. mart 2002

Шести дан, уторак 19. фебруар

Фила: Милошевић нокаутирао Бакалија Београдски адвокат Тома Фила изјавио је у уторак да је Слободан Милошевић пред Хашким трибуналом "нокаутирао" члана косовског парламента и функционера бивше СФРЈ Махута Бакалија. "Бакали говори неистину и дошао је неприпремљен. Председник га је растурио, нокаутирао", рекао је Фила за ТВ Б92 поводом сведочења Бакалија. Фила је Милошевићеву тактику оценио као "изванредну импровизацију", али је рекао да је бивши председник СРЈ требало да окупи широк тим бранилаца који би му помагали око прикупљања доказног материјала. "Милошевић користи судницу као арену. Њему је циљ да докаже да наводи у оптужници представљају замену теза и да су сви прогони који му се стављају на терет последица НАТО бомбардовања и уцена", рекао је Фила. Дописник албанског сервиса Радија „Глас Америке” из Београда Фахри Муслиу оцењује да је сведочење Махмута Бакалија пред хашким трибуналом било поражавајуће. Муслиу сматра да је Бакали један од најбољих политичких аналитичара са Косова и због тога је зачуђен његовом неприпремљеношћу. „Стекао се утисак да се уопште није спремао јер је олако прихватио своју дужност да буде сведок оптужбе и није могао да се служи аргументима који су били на његовој страни, почевши од промене Устава и права Албанаца, до школства и свега другог. Није се обазирао на то да мора да се служи аргументима, да тачно употреби датуме и факта, а не да срља као дилетант и као неко ко није пратио догађаје на Косову, оцениоје Муслиу. (Б92, 19.2.02.). Други сведок оптужбе на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом биће истражилац Тужилаштва Кенет Кертис, изјавио је у уторак тужилац Џефри Најс. Најс је рекао да је Кертис вођа једног од тимова истражилаца Тужилаштва и да ће говорити о "распону сведочења", питању које су покренули "пријате-

17

Почело суђење ... љи суда". И следећи сведок оптужбе биће истражилац Тужилаштва, рекао је Најс, прецизирајуци само да је његово презиме Спарго. "Када он буде завршио, извешћемо сведоке са места злочина, а то ће можда бити у четвртак", рекао је Најс. Председавајући судија Ричард Меј је поново наложио Тужилаштву да учини све што је могуће да извођење доказа по оптужници за Косово заврши до почетка јула. Главни тужилац Карла дел Понте рекла је да о томе мора задржати одређене резерве, будући да је унакрсно испитивање сведока Бакалија трајало два пута дуже него сведочење. "Мозда ћемо због тога морати да изводимо и додатне сведоке", казала је Карла дел Понте. Она је, међутим, обећала да ће Тужилаштво учинити све што може да извођење доказа за Косово буде окончано до оквирног рока који је поставило Веће судија. (Бета, 19.2.02.). Седми дан, 20. фебруар На суђењу Слободану Милошевићу у среду говорио је први непосредни сведок протеривања и убистава Албанаца на Косову. Агим Зецири из села Целина код Призрена испричао је да су војска и полиција већ 25. марта 1999. опколили његово село. Сељани су од страха избегли, а Агим је видео како је један мушкарац убијен када је покушао да се врати у село. Двадесет осмог марта Агим Зецири је заједно са избеглицама из његовог и околних села бежећи дошао у село Писјак, где их је поново опколила војска и полиција, и одвојила мушкарце од жена. Том приликом је, према исказу сведока један младић изведен из групе и убијен. Зецири је испричао да га је након тога један од војника ударао ногом у главу и по леђима, због чега је касније био лечен у болници. Агим Зецири наводи да је био у првој групи од 4.000 људи који су из села Круса камионом одведени до границе одакле су пешице отишли у Албанију. Сведок тврди да су некима од његових рођака на граници одузета документа. У Албанији је сазнао да му је породица убијена у шта се уверио када се након бомбардовања вратио у своје село: „Спалили су све куће осим неколико. Када смо видели да пале село уплашили смо се и зато смо отишли. Ко би знао да ће побити 75 особа из мог села, из моје породице 16 чланова. Најстарији је имао 62 године, најмлађи годину и по”. Испитујући сведока Зецирија, Слободан Милошевић је инсистирао на питањима да ли је у селу било припадника УЦК, због чега је пре бомбардовања око села била војска и зашто су били заштићени врећама песком, да ли је чуо да је УЦК убијао полицајце и Албанце и да ли је сведок имао телевизор. Зецири који је када је испитивање почело Милошевићу окренуо леђа на већину питања одговорио је одречно. На почетку суђења Слободану Милошевићу судско веће Хашког трибунала одбило је да прихвати другог сведока оптужбе Кевина Кертиса који је био вођа тима истражитеља Тужилаштва који су спроводили истрагу о злочинима на Косову. Тужилац Џефри Најс је претходно објаснио, да би Кертис саопштио шта откривају искази 1.300 сведока догађаја о којима говори оптужница. Према његовим речима, највећи део тих изјава би суду био поднет у писаном облику, док би о сваком појединачном попришту злочина пред судом говорили један или два сведока. Председавајући суда Ричард Меј одбио је предлог Тужилаштва са следећим образложењем: „Први приговор на то је да је то чисто сведочење из „друге руке” које даје сведок који није био присутан, који није ни видео ни чуо догађаје о којима жели да говори. Чињеница да су то информације из „друге руке” не спречава да се сведочи на овом суду, али с друге стране, ми не прихватамо сведочење које би имало ограничену или уопште

не би имало доказну вредност”. Оптужени, Слободан Милошевић изнео је приговор који се односи на најављене писмене изјаве сведока којима се, како је рекао, злоупотребљава суд: Писмене изјаве сведока потпуно ускраћују право да они буду испитани. Овде мора да дође сваки сведок и мора да се пружи прилика да му се поставе питања, ако тај сведок уопште има везе са било каквом оптужбом која се мени упућује. Каже се „имају 1.300 писмених изјава. Ја ћу онда вама да доставим 130.000 писмених изјава или милион и триста хиљада писмених изјава жртава злочина које су извршили терористи НАТО”. У среду је саслушан и сведок оптужбе Стивен Спарго, који је такође један од истражитеља Тужилаштва. Он је у судници предочио мапе коридора којима су, према наводима оптужнице, на Косову, током НАТО бомбардовања, српске снаге протеривале цивилно албанско становништво. Према проценама УНХЦРа на које се позвао Спарго 800 000 Албанаца је у том периоду избегло са Косова. Током испитивања сведока Слободан Милошевић је инсистира на чињеници да истражитељи нису водили евиденцију колико је истовремено Срба избегло а њих је, по Милошевићевој тврдњи, било 100.000.

Суђење Милошевићу трајаће у четвртак цео дан јер је одложена најављена посета његове породице. Министарство иностраних послова Холандије демантовало је тврдњу Слободана Милошевића да је члановима његове породице ускратило визе. Портпарол министарства Барт Јокемс је саопштио да је Милошевићева супруга Мира Марковић касно поднела захтев за холандску визу и да није могуће организовати њену посету током овог викенда.

SVEPRISUTNI G. DJINDJIĆ I NJEGOVI...

Bože mi oprosti, kada idete našim većim gradovima svuda na ogromnim panoima pišu raznorazne pouke za „vaspitavanje” našeg naroda. Podseća to neodoljivo na doba Mao Ce Tunga u Kini, ali bogami i na Pol Pota. Slične pouke su stalno prisutne i na svim TV stanicama koje su sada sve u posedu dosmanlija. Gde se okrenete svuda naš vrli g. Djindjić i njegova bulumenta. Ista vam je i u svim novinama i časopisima.

Imam utisak, da su ovi još navalentniji od Miloševića.

Pokazuje se čak i da je g. Šešelj šegrt prema g. Djindjiću. Naime, dok je Šešelj tako prikazivan u listu svoje stranke, tj. u „Velikoj Srbiji”, Djindjić je ama baš u svim novinama. I ponovo kao u doba Miloševića sasvim je besmisleno gledati TV, slušati radio ili čitati novine. Svuda i jedino samo Djindjić i oni koje on predvodi.

(Iz naše prepiske, polovina januara 2002.)

Само органска мисао, која јединки налази место у породици, у нацији, у држаeu, у човечанству, у васељени - може да peuiu безнадежно стање данашњице. Само орГанска мисао, која даје објашњење положаја човека у свету: откуда је ту, зашто је ту, куда води судбина њеГова, која су средства судбине њеГове - само та мисао може да открије пут и идеал да пронађе. Д.В. Љотић

18

Iskra 1. mart 2002

ЂОРЂЕ (ЂУРАЂ) КАСТРИОТ Са смрћу цара Душана (1355) долази до династичких сукоба и борби за српски престо између Душановог сина Уроша и Душановог полубрата Симеона (Синише). Надвладао је Урош и њему је припао српски трон на Сабору 1357. године. До тада централизована и јединствена Српска држава под млитавом управом неспособног цара Уроша почиње да се цепа на територије и области којима владају најмоћнији великаши.

гусара и разбојника).

Још за Урошеве царевине у први план избијају Мрњавчевићи. Вукашина Мрњавчевића је сам цар Урош крунисао за краља и свога сувладара, а сина му Марка за младога краља према тадашњим средњевековним обичајима. Браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша, владали су у крајевима данашње северне Грчке и највећег дела јужне Србије (Маћедоније). Познати српски публициста и још познатији књижевни критичар) такође и историчар) Ђорђе Јанић изричито наводи и пише:

Повеља Ивана Кастриота манастиру из 1426. године, што је и схватљиво писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам:

„Данашња држава Македонија, није ништа друго до Скопски вилајет, а права Македонија се простире од Битоља, јужно до Солуна”. Браћа Јован и Константин Дејановић (нећаци цара Душана) управљали су источним деловима јужне Србије (Маћедоније). Вук Бранковић (зет кнеза Лазара) држао је Косово и Метохију са центром у Дреничком крају. (Данас злогласни Дренички крај, одувек је био баштина деспотске породице Бранковић. Средишњим деловима Србије (око Мораве) господарио је кнез Лазар Хребељановић. Преко жене Милице био је у даљем сродству са Немањићима. Наиме, отац Милицин Вратко је унук Димитрија, који је опет син Вукана и унук Стефана Немање. На северу Србије, око Браничева и Кучева, власт су држали Растиславићи. Област од Рудника, Дрине и Косова све до мора биле су под управом најпре великаша Војислава Војиновића, а после његове смрти синовца му Николе Алтомановића. Зетом и знатним деловима садање Албаније господарили су од 1360. године Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим деловима Албаније господарили су полунезависни локални моћници. На почетку 15. века међу њима се истичу династи из православних породица Дукађин и Мусаки на северу, Кастриот у средњем и Аријанити у јужном делу Албаније. Регион под управом Кастриота била је место Кроја са широм околином, дакле садашња централна Албанија. Иван Кастриот био је неприкосновени господар овога краја. Жена му беше Војислава (ко је још чуо да се нека Шиптарка зове Војислава). Њихова четири сина су: Станиша, Репош, Костадин и Ђорђе или Ђурађ. (Значи све српска имена!). Оближњом Зетом у то доба владао је Балша III Балшић. Он умире 1421. године. Своја владалачка права над најбунтовнијом српском земљом (Зетом) преноси на ујака и српског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/23. године, сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опседају безуспешно Скадар, тада под влашћу Млетачке Републике. Иван Кастриот, неоспориво је то, био је ктитор и задужбинар Хиландара. Изградио је у његовој близини пирг (кула саграђена уз манастир за одбрану од

Iskra 1. mart 2002

Наравно као Србин и наравно као православац на Светој Гори Атоској, помогао је највећу светињу свога рода. Да није био Србин него Арбанас, он би изградио арбанашки манастир на Атосу попут других православних народа (Грка, Руса, Бугара, итд.), а не пирг уз манастир матичног народа.

„По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смех се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу моме Сведржитељу и помоћи пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи, свеблаги Бог и пречиста Богомати нека прими ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новчића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем. И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају десетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар наиме поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правне по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих”. Колико је манастаир Хиландар био близак породици Кастриот сведочи и податак да је Репош, син Ивана Кастриота, сахрањен у највећој српској (екстериторијалној) светињи! Поставља се одмах круцијално питање: „Зашто ако није био Србин?” И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко ко није православни Србин (осим нешто Бугара за период када су држали Хиландар)? Територије локалних господара Албаније Османлије освајају постепено са југа од 1417. године. Око 1430., подчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих „арбанашки санџак” у који потпада и област великог турског противника Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше. У турско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје „лојални” поданик султана, 19. јула 1427. умире деспот Стефан Лазаревић. Власт над Српском деспотовином - значи и Зетом добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић. И владаће српском државом све до коначног слома 1459. године. Још пре дефинитивног пада Српске деспотовине, негде око 1455. године завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и последњи српски деспоти чије су области покорили Турци (1499.) Искористивши угарско-турски рат (1442/44.) привремено расуло у Османлијској држави, Скендер-бег

и

19

Кастриот... се одметнуо од султана. Загосподарио је Кројом и обновио власт своје прородице. А све оне који су преверили у ислам, и који су одбили да се врате вери отаца је побио. И остале династе у Албанији, тако је охрабрио и подстакао да се окупе око њега. Скоро непуне три деценије (од 1443. до 1468.) одолеваће Ђорђе Кастриот илити Скендер-бег агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умеће, изванредно познавање турског начина ратовања и не мали дипломатски дар. У прво време своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1445. године у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ упути у Зету свог војводу Алтомана са 12 хиљада војника. Посебно 1448. године, уплаши се Млетачка Република да се савезу Скендербега и деспота Ђурђа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорђе Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за владавине Напуљем Алфонсовог сина. Ради тога Млечићи уценише главу Скендербега. Препоручише свом намеснику у Скадру да ступи у везу са Турцима и да њиховом помоћу „избаци Скендер-бега не само из Албаније, него и са света”! Само две године касније, турска ордија предвођена од стране султана Мурата II ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али се он (комунистички „историјотворци” називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечана, Дубровчана и других хришћана са Приморја одржао уз силне жртве. Држећи се изгледа принципа „да свака птица тежи своме јату”, Ђорђе Кастриот је успостављао рођачке везе путем бракова претежно са припадницима српског народа. Тако је своју сестру, Скендер-бег удао за деспота Стевана Црнојевића господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку. Његов сестрић Иван Црнојевић био је један од наших последњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир посвећен Рођењу пресвете Богородице 1484; у коме је вишевековно средиште црногорских владика. А у њему је 1493. основана прва српска ћирилична штампарија. Ђорђе Кастриот се оженио ћерком великаша и господара Елбасана Ђорђа Аријанина Комнена. Карло Топија, претходник и рођак Ђорђа Аријанина Комнена је на католичком манастиру у Елбасану, где су чувене мошти зетског владара Јована Владимира ставио тројезични натпис: српски, грчки и латински! (Албански није ни могао будући да га није ни знао!). По паду Смедерева (1459.) Стефан Бранковић Слепи (син деспота Ђурђа) склонио се најпре у Будим да би 1460. после дужег путешествија стигао у Албанију код очевог пријатеља Ђорђа Кастриота. Посредовањем лично Скендербега оженио се сестром његове жене, Ангелином. Венчање је обављено 1461. у Скадру којим је тада господарио Ђорђе (Ђурађ) Кастриот. Породица је неко време живела код Скендербега. Прворођени син Ђорђе (доби име по Ђорђу Кастриоту) биће касније Сремски деспот и потом архиепископ, српски владика Максим), значајан и по томе што је уредио Румунску православну цркву. Други син, Јован Бранковић биће исто тако Сремски деспот. Њихова мајка деспотица Ангелина (кћи Ђорђа Аријанина Комнена) од стране СПС-е биће канонизована и проглашена српском светицом („Преподобна мајка Ангелина”). Султан

20

Мехмед II Освајач, српску државу Босну освојиће 1463., а 1465 и Херцеговину. Ван његове власти на Балкану остаће једино крајеви где владаше Стеван Црнојевић и Ђорђе Кастриот (Скендер-бег). Године 1466. и следеће, лично ће султан Мехмед II предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендер-бега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и Зете, уз надчовечанске напоре одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, смрћу Скендер-бега пашће и његова земља (1468.), а десет година касније и Кроја. Признати се мора да је Ђорђе Кастриот био стално на удару од Турака, а од Млечића никада није био прихваћен. Супротно њему, сви одреда арбанашки вођи били су увек миљеници Османлија и врло често фаворизовани од Италијана. Треба истаћи, такође, да је Ђорђе Кастриот, од Турака прозван Скендер-бег, био такође задужбинар Хиландара као и сва његова браћа. Уз матерњи српски, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик. Писао је ћирилицом, односно писмом свога народа. Кроз векове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти ће бити исламизирани, а онда и поарнаућени. Последњи Кастриоти као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић опстали су све до 1918. године. Захваљујући срамотним фалсификатима, гротексним измишљотинама и целовитом изокретању историјских факата од стране историчара Коминтерне, Алабније и друге Југославије, Србин Ђорђе Кастриот (Скендер-бег) постао је највећи „национални јунак и борац” Арбанаса у средњем веку против туске тираније. (Парадокса ли, па Арнаути су били најверније турске слугерање!). У стварању и одржавању „мита” о Скендер-бегу као Арбанасу није занемарљива ни пословична српска небрига и пратећа национална историјска амнезија за народне великане. У слободно и тачно речено бајку о Арбанасу Скендер-бегу шиптарске масе фанатично верују!. И зато у центру дивље и варварске Тиране и данданас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу! Користећи баш име и углед Скендер-бега, заговорници „Велике Албаније” у Другом рату од руља и чопора Шиптара образовали су фашистичку дивизију под његовим именом. Стекла је она „велики углед” чинећи ужасан геноцид над Србима са Косова и Метохије. И разуме се, помен Скендер-бега у времешнијих Срба са свете српске земље изазива злосутну нелагоду. образоване у За многе српске нараштаје комунистичком режиму, где историја почиње од 1941. године, знања о Ђорђу Кастариоту (Скендер-бегу) се своде на чињеницу да је он „национални јунак Албаније”. Многи, на срећу не знају ни то. Само они најупућенији, поседују сазнање да је он Србин. Дакако то није случај са незаобилазним Енглезима. Они су у „Енциклопедији Британици” експлицитно записали: „Ђорђе (Ђурађ) Кастриот или Скендер-бег је српског етничког порекла ”! Карикатурално јесте, али у српском народу памте га понајвише боље стојећи следбеници Бахуса (хоћу рећи пијанци) по етикетама (где је био насликан) на флашама одличног албанског коњака. Доласком Кфора и Унмика на Косово и Метохију, после „хуманитарног бомбардовања” српског народа, „политички челници” терористичке и криминалне ОВК,

Iskra 1. mart 2002

ВАСА МИХАИЛОВИЋ O РЕВИЗИОНИЗМУ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ У бирмингемској Искри излазе већ више година, из броја у број, прилози господина Васе Михаиловића у рубрици под помало необичним насловом: „Ревизионизам у савременој српској књижевности”. До августовског броја ове године објављено је, чини ми се, 56 ових прилога. То су, у ствари, огледи у којима аутор расправља о појединим делима савремене српске књижевности; али схваћене у веома широком смислу. Наиме, међу овим огледима има и оних у којима је реч о књигама које, строго узев, не спадају у такозвану „лепу” књижевност. То су, одређеније речено, чланци о савременој српској прози. Колико ми је познато, о овим прилозима господина Васе Михаиловића се до сада у нашој јавности још нико није огласио. Као да су остали непримећени, или се, можда, о њима намерно ћути. Ово друго би вероватно и могло да буде случај пошто је у питању књижевни критичар антикомунистички усмерен. Али ипак остаје необјашњено да поводом ових прилога, оригиналних по замисли, ни из табора нашег национално и грађански орјентисаних критичара баш нико није написао ни реч у нашој књижевној, политичкој и културној јавности. Ово је тим чудније јер ови прилози излазе, како рекосмо, већ неколико година, а требало би да су одавно привукли пажњу оних који прате књижевна збивања на српском културном и језичком подручју, и то без обзира да ли у отаџбини или расејању. Међутим, било шта да је разлог овом ћутању, ред је да се с тим једном прекине. Тим пре што су ови прилози од несумњивог значаја за боље и потпуније разумевање нашег савременог књижевног и културног стваралаштва. Општи наслов ових прилога („Ревизионизам у савременој српској књижевности”) може читаоце да доведе у недоумицу, и то највише због уобичајеног, превасходно политичког значења појма ревизионизма. Због тога је потребно најпре објаснити шта господин Михаиловић подразумева под овом речју, то јест под ревизионизмом. Истина, можда је он то експлицитно објаснио у својим првим прилозима; али, на жалост, ми његове прве прилоге нисмо имали у рукама. Срећом је и у неким од каснијих он поновио шта под појмом ревизионизма разуме. У једном од њих, у прилогу о Ожиљцима тишине Милисава Савића (Искра, 1. јуни 1999) он пише да је та књига „још један пример ревизионизма мишљења устаљених за последњих неколико деценија”.

Кастриот ... Дренички крај, односно матичне земље Вука Бранковића, прекрстили су да иронија буде коначна у „Скендерај” У част и славу „највећег ратника арбанашког народа”, кажу! Без обзира на идеолошку затуцаност српских комуниста и све бестидне лажи квази-историчара Ђорђа (Ђурађ) Кастриот илити Скендер-бег, био је и остао једино велики српски вођ и јунак! Људи таквих карактерних својстава и личних вредности, могу се видети и виђали су се у српском национу, али никако и никада код дивљих арбанашких племена. Када су у питању Арнаути, ни премиса „да свако правило има изузетак” апсолутно не стоји и не важи!. Цинизам би био тврдити супротно. Др Војислав Недељковић

Iskra 1. mart 2002

И на крају свог прилога о роману Мирослава Савићевића Висораван он констатује да се „све више” чују размишљања каква се читају у овом роману, и закључује: „Изгледа да је општа ревизија једностраног, партијског виђења догађаја у Другом светском рату увелико почела и да се више не може зауставити” (Искра, 1. јануар 1999). Такође, кад пише о роману Георгике: Српски плуг овог истог писца (то јест Мирослава Савићевића). он констатује да је главни смисао романа у његовом ревизионистичком духу (Искра, 1. мај 2001). Из ових пишчевих кратких опаски би следило да под „ревизионизмом” он нема на уму ревизију књижевних, уметничких вредности савремених књижевних дела. Напротив, он унапред подразумева да су књижевна дела о којима пише мање или више вредна да буду прихваћена с чисто књижевног становишта - разуме се, у случајевима кад су предмет његових прилога романи, драме и приповетке. Дакле, није у питању ревизија књижевних вредности, него баш ревизија идеја, представа и схватања писаца, њихова критика владајућих идеја прокламованих у комунистичком режиму, критика постојеће (комунистичке) стварности. У ствари, у питању је ревизија лажних слика и обмана о српском друштву и народу под комунистичком влашћу, она с којом се срећемо у књижевним делима. Њега поглавито интересује њихова порука у ванкњижевној, сазнајној, идејној сфери, њихов друштвенокритички, политички као и, евентуално, социолошки смисао. С те стране узети, ови прилози имају, у најмању руку, исто толико ванкњижевни (друштвено-критички, социолошки, политиколошки и други) колико и књижевни значај. Да је господин Михаиловић имао на уму баш ово значење појма „ревизионизма” може се закључити, поред осталог, и на основу тога што је известан број прилога посветио делима која не спадају у књижевност схваћену у чисто књижевном смислу. У једном од тих прилога, посвећеном књизи Препуна чаша чемера Станислава Кравова (Искра, 1. април 2001), он се бави његовом другом књигом о генералу Милану Недићу (од укупно две које је за живота успео да доврши). Јер своју књигу Краков, сасвим извесно, није писао с књижевним претензијама, већ му је првенствена намера била да опише Недићев живот и рад у претешким данима немачке окупације Србије у Другом светском рату, и то претешким како за српски народ тако и за самог Милана Недића. Краковљево дело представља у основи апологију оправдање живота и рада генерала Недића. Господин Михаиловић, као и многи (међу које спада и писац ових редова), убеђен је да је неопходно извршити ревизију комунистичке интерпретације историјске и националне улоге овог српског националног великана и мученика. Као превасходно биографско, ово дело, строго узев, спада најпре у историјске и биографске списе, док се мање може да сврста у такозвану „лепу” књижевност - мада на читаоца оставља невероватно снажан утисак, и то никако само својом документарношћу. С овим у вези хтели бисмо посебно да скренемо пажњу читалаца на једну карактеристику неких од ових његових написа. Кад пише о романима и приповеткама „с друге стране барикаде”, то јест о књижевним делима која су писали осведочени противници комунистичког режима било у Србији или расејању, има се утисак као да се господин Михаиловић још више усредсређује на то њихово ваннаучно значење. Нека као потврада овога што

21

О ревизионизму ... кажемо послужи његов прилог о тетралогији господина Саве Јанковића На прелому (Искра, 1. септембар 1998. године). У том прилогу чини се да су јаче наглашени „историјски, идеолошки и политички моменти романа”, а пошто је и сам био тога свестан, ово је објаснио да чини „ради добијања јасне перспективе”. Зато овај прилог изгледа, више него други, као експликовање идеолошке и политичке поруке романа, тако да може да се стекне утисак да на роман господина Јанковића гледа као на превасходно идеолошко дело. Додуше, господин Михаиловић нема ни у једном од ових прилога неутралну позицију, јер већ сама сврха која се жели постићи оваквим приступом књижевности и није да буде непристрасан. Међутим, то уопште не мора да значи, а најчешће ни не значи, да констатација и оцене у њима нису тачне. Напротив, лично сам убеђен да оне представљају значајан допринос разобличавању лажне представе о једном у суштини накарадном режиму - а о коме су у послератним годинама многи наши књижевници, опседнути партизанштином, хтели да створе наопаку и неистиниту слику. И да се опет вратимо на тетралогију господина Саве Јанковића. Господину Михаиловићу је она изгледала више као оправдавање једне одређене идејне и интелектуалне позиције, која је очигледно истоветна с позицијом и самог господина Михаиловића. Зато се, у идејном смислу, овај прилог господина Михаиловића може да сматра и као апологија pro vita sua (оправдање сопственог живота). Наравно, кад овај његов прилог објашњавамо на овај начин, уопште не сматрамо да се тиме изриче, априорно, негативна оцена о чисто књижевној вредности романа господина Јанковића, а ни о самом овом прилогу. Напротив, по нашем мишљењу, текст господина Михаиловића о роману На прелому плени својом уверљивошћу управо зато што је подстакнут искреним надахнућем и дубоким уверењима самог писца. Већ смо напоменули да је господин Михаиловић за предмет својих прилога узео углавном дела савремене српске књижевности (романе, драме и приповетке), али међу њима има исто тако и животописа, односно фрагмената из живота неких наших знаменитих писаца (Раке Драинца, Ива Андрића и Милоша Црњанског), а такође и историјских и публицистичких радова. Списак прилога је, после више година њиховог непрекидног излажења, постао заиста импозантан. Кад се сви они обухвате једним погледом излази да је то један широко замишљен пројекат, на чијој реализацији господин Михаиловић ради са задивљујућом упорношћу. Нека ми буде дозвољено да овде наведем наслове бар неколико од ових прилога, како би се сагледали не толико обим и ширина захвата, колико сам избор дела (сви су ови прилози објављени у бирмингемској Искри). То су међу осталима: Књига о Милутину и Кућа Лукића Данка Поповића (јун 1997 и децембар 1998), Црвени ђаво црни реп Бране Црнчевића (март 1999), Долап Живојина Павловића (април 1999), Ожиљци тишине Милисава Савића (јуни 1999), Професионалац, Блакански шпијун и Век\ Календар за године које су прошле Душана Ковачевића (јули 1999, март 2000. и јануар 2001), Скупљач Драгослава Михаиловића (септембар 1999), Црни дани Раке Драинца Ивана Ивановића (новембар 1999), Краљевић Марко Борислава Михаиловића Михиза (јануар 2000) Трагични оптимист Вељка Бојића (април 2000), Ратне игра у Врбовцу Свете Лукића (мај 2000), Убиство с предумишљајем Слободана Селенића (јули 2000), Каракатеристика Максимилијана Еренрајха-Остојића (август 2000), Миран злочин Антонија Исаковића (септембар 2000), Истеривање Бога Младена Маркова (октобар 2000), Балада о сиромаштву Милована Данојлића (децембар

22

2000) и многи други. Као што се види, скоро све су то, углавном, значајна или, бар значајнија дела наше савремене књижевне прозе. Додуше, има међу прилозима и оних о књигама чија би чисто књижевна вредност могла да буде спорна. Али како и други критичари, и господин Михаиловић пише рецензије искључиво о новим књигама, новим у том смислу што се по први пут објављују, међу којима има и оних које су одмах добиле трајно место у историји наше књижевности чим су се појавиле, али и оних које ће врло брзо по објављивању пасти у заборав и ишчезнути из историјског и књижевног сећања. Јер он готово систематски прати све оно што се јавља у области књижевног стваралаштва не упуштајући се у оцењивање стварне књижевне вредности сваког појединог дела о коме пише. Иначе, сама идеја да се из овог „ванкњижевног” угла расправља о појединим књижевним делима није нова у књижевној критици. Подсећамо да је књижевних критичара који су књижевна дела узимали и са те стране било и у другим књижевностима, а и у нашој, а нарочито их је било међу лево настројеним критичарима. У руској класичној књижевности, на пример, В. Бјељински је књижевну вредност Александра Пушкина, а нарочито његовог Јевгенија Оњегина (видети књигу:Д Александра Пушкина) објашњавао највише његовим, да тако кажемо, „ванкњижевним", то јест друштвено-сазнајним и друштвено-критичким значењем и значајем. То је исто радио и Н. А. Доброљубов у својим критикама посвећеним комедијама Николаја Островског (чланци: Мрачно царство и Знак светлости у мрачном царству) и Гончаровљевом Обломову (Шта је обломовштина?) У нас су се у представнике ове школе убрајали углавном следбеници Светозара Марковића, а што би значило и Јован Скерлић са својим ученицима. Од међратних књижевних критичара се међу следбеницима тог правца нарочито истицао Ђорђе Јовановић, мада је, по многим мишљењима, књижена вредност његових оцена била прецењена после Другог светског рата. Насупрот такозваним напредним књижевним критичарима и историчарима, а нарочито материјалистима и марксистима, књижевни критичари грађанске провенијенције су често с презрењем гледали на ову појаву у књижевној критици (Бранко Лазаревић и Марко Цар од међуратних критичара). Међутим, из тога уопште не би требало да следи, а ни не следи, да друштвена и идејна критика у књижевно-критичкој области представља још само заостали реликт из прекомунистичких и комунистичких времена, са којим су се савремени грађански критичари обрачунавали једном за свагда. Књижевно-критички написи чији је главни предмент критика друштвене стварности и владајућих идеја у појединим књижевним делима увек ће бити актуелни и вредни пажње, докле год буде талентованих и надахнутих критичара који је негују. Њу, уосталом, никада нису неговали само критичари леве оријентације. А да је то тако, то јест да ова критика има своје место и свој смисао и у данашњем времену и у измењеним околностима, могу да послуже као доказ, поред осталог, и ови прилози господина Михаиловића. Господин Михаиловић се прихватио једног посла који је код нас до сада радио мало ко из табора противника комунистичких режима у Србији и Југославији. Он врши критику друштвеног, политичког, социолошког и уопште идејног садржаја у појединим делима савремене српске књижевности која се ствара у земљи и расејању у раздобљу од завршетка Другог светског рата. Кад је реч о такозваним „режимским” писцима (Михаилу Лалићу или господину Антонију Исаковићу), онда су то они који су, кад су емоционално и мисаоно сазрели, прозрели суштину режима коме су служили. То су писци који су се од апологета преобразили у критичаре друштвене стварнос-

Iskra 1. mart 2002

ти у својој земљи, и то противно својим ранијим ставовима. Та и таква књижевна дела представљају заиста права открића. Али међу српским писцима, а нарочито припадницима млађих генерација, господин Михаиловић препознаје и издваја и оне којима је књижевни облик представљао, без обзира да ли су тога били свесни или нису, средство разобличавања наказаности комунистичке власти у послератној Србији, распршивања илузија које су сејали српски комунисти. Изврстан пример за ово је његов прилог у броју Искре од 1. јуна 2001. године, у коме се даје анализа последњег романа Михаила Лалића Тамара. Познато је да је Михаило Лалић важио за изразито режимског писца, који је од партизанске борбе правио епопеју. Подсећамо да је он, као и неки други комунистички књижевници, био склон да четнике генерала Драже Михаиловића и Титове партизане слика у „црнобелој техници”, мада господин Михаиловић истиче да је, иако је у својим романима углавном држао страну партизанима, Лалић показивао „понекад и знаке објективности, покушавајући да продре у психу супротстављених страна”. Али у његовим делима, упркос свему, ипак преовлађује опор укус „партизанштине”. Међутим, господин Михаиловић је тачно запазио да се Тамара издваја међу његовим делима; да је нешто друго у односу на остала његова дела. То је роман о изокретању идеала, њиховом извитоперавању, о заблуди. То је роман у коме се писац, кроз размишљања пензионисаног председника суда Ђураша Вукчића, осећа превареним, обманутим. Оно у шта је веровао и за шта су он и његови саборци ратовали и гинули, изокренуло се и претворило у своју супротност. Ова размишљања одвела су судију Ђураша Вукчића - у ствари, по господину Васи Михаиловићу, самог Лалића - до поражавајућих закључака. Осуда Тамаре представљала је оповргавање идеала читаве његове генерације. То што се стварно радило и у рату и после рата поништило је све оно у шта су судија Вукчић, у ствари сам писац, и његови другови веровали и чему су тежили. Штавише, на таквим основама, по Лалићу, никада није ни било могуће да се изгради један бољи свет. Они на врху први су дали пример, док су они који су остали „доле” збуњени и посрамљени; и осећају се кривцима пред онима који су дали своје живота за своје идеале, да би свет постао бољи. Изванредним комбиновањем навода из романа, господин Васа Михаиловић нам открива како је Михаило Лалић у Тамари видео друштво које је створено кад је рат био завршен и комунисти узели власт у своје руке. Снага и убедљивост овог прилога господина Васе Михаиловића произлази и од одломака из Лалићевог романа које наводи. Тиме је уједно показао, а и доказао, да је Лалићева критика нашег послератног друштва потекла из његовог снажног књижевног израза у овом роману. Да такође напоменемо да у већини својих прилоra сам аутор често, у једној или неколико реченица, експликује у чему се састоји онај специфични критички значај дела о коме пише. Ево неколико примера за то. Роман Михаила Лалића Тамара, који смо горе споменули, даје, по њему, слику о Лалићу као оштром али суптилном критичару „партизанске борбе”; јер, како пише, изгледа да су га сумње у исправност те борбе „мучиле пред крај живота”. За књигу господина Мирослава Јосића Вишњића Приступ у кап и семе написао је да је то још једно међу сведочанствима „о једном од најцрњих догађаја у историји комунистичке власти - Голом отоку”. Бавећи се понашањем и анализирајући личне ставове два водећа српска писца, Ива Андрића и Милоша Црњанског у Другом светском рату, господин Милисав Савић (у роману Ожиљци тишине), како напомиње господин Михаиловић, „указује на општи проблем одговорности у односу на историјске догађаје (окупација) и одношење према власти”. А за драму Професионалац

Iskra 1. mart 2002

господина Душана Ковачевића пише да се у њој обрађује тема „о убитачном систему тајне службе, која је деценијама доминирала животом сваког појединца, присиљавајући их да живе у вечитом страху од жбирова и потказивача”. Да споменемо и најновији прилог који нам је дошао до руку, а то је онај о књизи Сећање на страх Данице ДиковићЂургус (Искра, 1. август 2001). За њу је написао да њен писац „додаје свој удео расветљавању проблема такозване 1 ‘колаборације , и дан-данас слабо или нетачно познатог, многим млађим људима, и исправљању те велике неправде”. На документарну вредност књига које разматра господин Михаиловић указује и неколико својих прилога. У свим својим прилозима, дакле, он и експлицитно указује на њихов „ревизионистички” каракер, заправо њихов друштвени, политички и идејни (идеолошки) садржај и значење. Отуда ове прилоге треба сврстати у радове истородне са критикама Бјељинског и Доброљубова - само с том разликом што се господин Михаиловић налази, како смо напред већ напоменули, на другој страни „барикаде”. Морамо признати да прилоге господина Васе Михаиловића радо читамо. Ми се потпуно слажемо с његовом идејом о потреби ревизионистичке критике књижевних дела којом се бави у овим својим прилозима. Зато, без обзира на пристрасност, чак упркос њој смемо да тврдимо, без бојазни да ћемо бити субјективни, да прилози које објављује у бирмингемској Искри под општим насловом Ревизионизам у савременој српској књижевности нису само пролазне творевине, које ће после извесног времена прекрити вео заборава. Господин Васа Михаиловић није још закључио писање и објављивање ових прилога. Он и даље неуморно чита и ствара. Ми ни не желимо да престане да ствара, и то првенствено из разлога што смо уверени да су они од трајне вредности и трајног значаја за савремену српску књижевност и културу. Александар А. Миљковић (Књижевне новине, 1-15. септембар 2001.)

G. ČEDA JOVANOVIĆ - PRVI OPERATIVAC G. DJINDJIĆA Što god nije narodu jasno tu je večiti student g. Čeda Jovanović da mu to pojasni. Zar taj trud, taj poznati džabalebaroš nosi Armanijeva odela vozi i razbija najluksuznije automobile, čuva ga od naroda, presretnog što ga ima desetina telohranitelja. I naš nacionalni Čeda, kao prvi operativac g. Djindjića počeo je na oduševljenje naroda da pokazuje i interes za konje. Neki tvrde, a možda treba uzeli i sa rezervom, da on poseduje i ergelu konja, svakako manju.

Gospodin Čeda Jovanović je, takodje svojim ponašanjem razgalio Srbiju. Na Božićnoj liturgiji u hramu Sv. Save na Vračaru on se prvi od one silne množine naroda i pričestio, što je za svaku pohvalu. Blago Srpskoj pravoslavnoj crkvi kad u redovima svojih vernika ima i političara takvoga formata. A televizijske kamere su zabeležile, kako i dolikuje ovaj čin na „ushićenje” svekolikog srpskog naroda u zemlji i rasejanju. Postio je u ime celoga DOS-a. Oni najbolje obavešteni, a po malo i cinični, kazuju da je ceo post i izdržao, i tvrde prilično lako.

(Iz naše prepiske, polovina januara 2002.)

23

ПРИКАЗ

СВЕТ ИЗМЕЂУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И ИДЕАЛИЗМА Светомир Радислава Пауновића, један од наших највећих националних делатника и најревноснијих истинољубаца у расејању, појављује се ових дана пред српском читалачком публиком са новим насловом: „Свет између материјализма и идеализма”. Дело је збирка текстова теолошко-филозофских мисли, одговора на марксистичко-комунистичку пропаганду, осврт на руску књижевност између 1962. и 1968. године и југословенске социјалне и социолошке проблеме, објављиваних у Искри у периоду од 1962. до 1987. Имајући у виду све тешкоће и страдања кроз које је прошао, задивљује пишчев дух. Увек бодар, кротак и непоколебљив у својој истрајности, по угледу на свог и нашег учитеља, дивног аскете и божијег угодника Димитрија В. Љотића. Кроз неколико цитата се можемо уверити у пишчево определење за све оно што је лепо и праведно и истинитом Богу мило. У самом уводу аутор износи једно светоотачко виђење света: „У време моје младости, пре Другог светског рата, поларизација око материјализма с једне стране и идеализма с друге, захватила је и средњошколску омладину. Читало се све што нам је долазило до руке. И под утицајем у оно доба прочитаног, протагонисте материјализма - марксисте, комунисте, капиталисте и све друге који у Бога не верују - сместио сам са леве стране голготског крста Господњег; протагонисте идеализма - групе и људе срца, духа и вере видео сам са десне стране Његове. У многим мојим чланцима указује се на антагонизам та два погледа на свет.” И закључује: „Нема бољег света без бољег човека у њему”. У једном тексту од 1.04.1970., критикујући светску демократију и Декларацију о правима човека УН аутор каже: „Дићи се против тираније, данас, значи устати против мира!" Није ли тако и данас? „У земаљским царствима се често паметни затварају у душевне болнице, у Царству Небеском и јуродиви ће седети ‘о деснују Оца‘, овде су фарисеји угледни и поштовани, главну реч воде, онамо се ни провући неће. ” Будући свестан кризе југословенства у СФРЈ, 1973. у чланку „Велика дела и мали људи” пророчки поручује: „Боље је бројати старе гробове и нове покушаје споразумевања, па ма колико их било, него пребројавати стара искуства и нове гробове - којих ће бити не буде ли Југославије.” А што се тиче пута за истинско и трајно зближавање европских народа тврди:„Из другог пута спасењу Европи нема." И уместо да наставимо са преписивањем ове драгоцене књиге, од срца је препоручујемо нашим читаоцима, а нарочито будућим историографима, свештеницима, просветарима и журналистима, те свима онима којима је до истине и пута у Живот стало. *

**

О писцу, - Светомир Пауновић је рођен 8.1.1923. године у Гају крај Ковина, у кући угледног свештеника Радислава Пауновића, потоњег проте Вршачког. Пред Други светски рат укључује се у ЈНП Збор. 20.4.1941., као добровољац, бива заробљен и интерниран у Немачку на принудни рад. Априла 1945. успева да побегне и прикључи се националним снагама у Словенији. Након краха последњег остатка слободне територије, од кому-

24

ниста поробљене Југославије, допада логора у Италији: Форли и Еболи. Захваљујући америчком контраадмиралу Вукотићу, са преживелим добровољцима избегава трагичну судбину својих сабораца, масакрираних у кочевским шумама. У емиграцији поред свакодневне борбе за опстанак предано ради на националној ствари. Од смрти Ратка Парежанина 1980. постаје уредник Искре и остаје на тој функцији све до 1988. Дела: - Комунистичка партија Југославије у револуцији и рату (Минхен 1975.)

-

Сатиричне приповетке - Људска посла (Минхен 1979.)

-

Џинови и патуљци (Минхен 1986.)

-

Анегдоте и политички вицеви (Београд 1997.)

-

Приредио: Опело над живима (Београд 1998.) Свет између материјализма и идеализма (Београд

2001.)

-

У припреми су и мемоари. Јовица Срдић

(iНово ВИДЕЈ10, новембар / децембар 2001.)

БАДЊИ ДАН Дан. Снег покрио Хиландар и околину, Савио до землзе дрвета гране. Тишина као у поноћ кад човек спава. По некад тишину проломи: Стресање снега са гране. По некад тишину разори по нека звер Ретко закружи оро изнад брда и манастира, Или мајушна птичица цвркутом скакуће Тражећи злехуду храну по снегу - Оставњајући за собом шаре. Вече. И докле мраз све јаче стеже, И поток тихо жубори: Повечерје ближи се крају. Обитељ манастира повлачи се у мир - Да скупи снагу за поноћницу За дочек празника Рождества, Дар роду људском, Деци Светога Симеона и Саве И сваком који верује. Туциндан 2002.

О. Јован Хиландарац

Iskra 1. mart 2002

Ревизионизам у савременој српској књижевности (64)

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ Саве Јанковића

Песник, приповедач и романописац, аутор значајне тетралогије На прелому, Сава Јанковић објављује у Београду свој други роман, Расељено лице >, као прву књигу у новој библиотеци Удружења књижевника Србије, „Српска дијаспора”. Он у ствари продужује да прати судбину главног карактера из тетралогије, под новим именом. Овог пута Јанковић описује живот расељених лица, такозваних дипијеваца, у логорима у Немачкој, до њихове емиграције у друге земље, првенствено у Америку. У логору Шлосенбургу (фиктивно име), поред других националности, било је и Срба бивших заробљеника, Ђујићевих и србијанских четника, и добровољаца. Иако се аутор сада усредсређује на приватни живот расељених лица, нарочито њихов однос према женама, ипак има довољно осврта на проблеме који су натерали јунаке романа да напусте своју земљу. Као такав, роман Расељено лице доприноси ревизионизму устаљених погледа и мишљења о емиграцији у савременој српској књижевности. Протагонист, Небојша Васиљевић, млади добровољац и интелектуалац, који је преживео кочевску трагедију бекством из логора пред само стрељање, успоставља основни тон романа и открива шта га највише мучи, као и све његове другове: „Изгубисмо хиљаде наших најбољих омладинаца, изгубисмо стотине хиљада српског народа, изгубисмо земљу и сад се расипамо по целом свету... Није се остварио наш сан у Италији 1 да ће нас наши ‘велики савезници наоружати и послати да ослободимо Југославију од интернационалног комунизма и бољшевизма.”(21-22) На примедбу проте Рада Пауновића, такође житеља логора, да Димитрије Љотић, и поред своје оштроумности и далековидости, није доживео да се обистини његово предвиђање о оружаном сукобу западних демократија са Стаљином, Небојша објашњава: „Кад су нас Енглези на превару предавали Титу, крајем маја четрдесет пете, само кратко време пре експлозије у Хирошими, енглески врховници су морали да знају да Америка нешто велико спрема и да им ми нећемо требати.”(21-22) Сам Небојша најбоље карактерише свој став и своју „филозофију”: „Ја сам, верујем, задржао у себи, и још га увек носим, иако дубоко закопан, онај идеализам с којим сам напустио родитељски дом да бих се борио за свој народ и за његове духовне вредности.”(118) Небојша прича ново-створеним пријатељима из логора о својој прошлости, како су се он и други „Бели орлови" пријавили добровољно у југословенску војску да бране земљу од Немаца. Касније хватају везу са Дражом Михаиловићем, али је раскидају кад је Дража направио споразум четника са комунистима. Небојша је непоколебљив у свом одбијању комунизма. Он видовито предвиђа и његов неминовни крај, деценијама пре него што је до тога и дошло: „Ја верујем да ће пропасти не због снаге Запада, него због своје властите слабости, уткане у сам систем. Та слабост ће га полако, изнутра, поткопавати и разводњавати. А кад пропадне, раслабљени духовно и морално, осиромашени и обезглављени народи ће се суочити са богатим и моћним државама... "(140) А онда ће и његовом вољеном народу поново сванути. И поред свега што је проживео, Небојша није ни најмање сумњао да ће се српски народ ослободити комунистичке дик-

Iskra 1. mart 2002

татуре и да ће се он вратити у своју земљу и у свој дом.(76) Врло често Небојша се присећа највеће трагедије коју су он и његови другови доживели на крају Другог светског рата. Пред његовим очима искрсавају „партизани са црвеним петокракама на капама како искачу кроз врата и прозоре станичне зграде Марије Еленд у Аустрији, двадесет петог маја, а они, које су Енглези, разоружане, потрпали у замандаљене сточне вагоне, немоћно гледају кроз узане прозорчиће.”(51) Слушајући Небојшино причање о својим ратним доживљајима, један бивши заробљеник, мајор Мудрић се чуди: „Шта сте ви све преживели... Ваша генерација је страдала можда више него иједна генерација у људској историји. А ми смо у заробљеништву мислили да је нама најтеже!”(114) Небојша је умео да чува достојанство једног младог борца за идеју, кога нису могли да малтретирају. Тако он оштро одговара немачком команданту логора, Шулцу: „А зар ви не разумете... да немате никаквог права мени да наређујете шта ћу да радим, где ћу да стојим и где ћу да седим... Времена концентрационих логора су прошла. Ми сада живимо као слободни људи у слободном свету.”(37) Растанак са пријатељима из логора, пред свој одлазак за Америку, Небојша доживљује веома емоционално: „Колико год је био расположен због одласка, толико је осећао и неку необјашњиву тугу. Вероватно их неће више никада видети. Као ни оне из логора Еболија у јужној Италији. Већина њих се већ разишла на све четири стране света. Тако ће и ови овде. А тако су из његовог живота нестали, још горе, још много горе, страшније, и његови саборци. Цела чета. Сви до једнога. Побијени. Сећа се сваког од њих. Лица, имена. Памти и кога су оставили код својих кућа мајке, очеве, браћу, сестре, девојке, неки старији и жене и децу.”(334) Јанковић описује у велике детаље живот у логорима у Форлију и Еболију, организовање црквеног живота, школа, позоришта, оркестра, литерарних састанака, фудбалских утакмица, и других ствари, иако се живело под шаторима испод маслина. Нешто слично томе било је и касније у Немачкој. Било је и незадовољавајућих елемената, нарочито што се тиче оскудне хране. Мајор Мудрић каже: „Причали смо вам како су нас Немци хранили, слично као и сада што нас Унра храни. Недић је био израдио код Немаца да у заробљеништву добијамо пакете од куће, а они су дуго путовали, па није могло ништа свеже да се шаље.”(324) Небојша слично говори о томе, само са доста ироније: „Не можемо се у томе пожалити ни на Уједињене нације,” насмеја се и Небојша. „За ових пет година у емиграцији још нисам чуо да је неко од нас, расељених лица, умро од срчаног напада или неке друге болести изазване, или погоршане, богатом храном.”(109) Друга нелагода била је стална опасност да „савезници” и њих предају Титу, нарочито пошто су их Енглези пребацили из јужне Италије у северну Немачку. Тако су у Мунстер логору међу 1 њима „тражили ‘ратне злочинце по списковима које им је Тито послао. Комунисти нису могли да докажу своје тврдње, а ваљда

25

су и сами Енглези постали опрезнији, пошто се у лондонском парламенту пронела вест о њиховој ‘нечасној предаји више 1 хиљада војника краља Петра Титу. Пошто су неки енглески парламентарци почели да постављају својој влади незгодна питања, пустили су их после неколико месеци на слободу.”(60)

време рата да је Стаљин Рус и да он предводи ‘мајку Русију .” Није се знало,” додао је Лала. „А није се ни веровало онима који су знали. Кад сам покушавао да објасним да Совјетски савез није мајка Русија, или би ми се насмејали или би ме гледали подозриво.”(310)

Било је и трагичних догађаја. Кад је командант Шулц намеравао да дозволи југословенским емисарима да дођу у логор и врбују наше људе да се врате у земљу, Небојша се пожурио да га опомене: „Испричаћу вам шта се десило једном Титовом конзулу у логору расељених лица у Напуљу. Конзул је ушао у логор у коме су били смештени српски четници, у пратњи 1 неколико енглеских официра. Неко је викнуо: ‘Комунисти! ... Живог су га растргли.”(52) А кад се један из логора добровољно вратио у Југославију, остали су ra опомињали какве га све непријатности и опасности тамо чекају.

О доброти српског народа говори и један немачки официр који је био заробљен у српском делу Босне при крају рата. Он не само да није био убијен, већ су га Срби, из сажаљења, помагали у храни. Он сада, у разговору са Небојшом, одаје част и поштовање нашем народу, показујући оштроумно разумевање за тешку ситуацију у којој се Срби сада налазе: „Ја одвајам српски народ од комунистичког, тоталитарног режима. Комуниста је данас тамо само шест до седам процената. Чак и од тог малог процента један добар део је присиљен да уђе у Партију. Неки да би омогућили више школовање својој деци, а неки да не би остали без посла, нарочито у учитељском сталежу.”(272) Официр иначе много хвали добродушност нашег народа и сажаљење за њихове недаће заробљеника, иако су до јуче били зли окупатори.

Трагична судбина српског народа често је у памети логораша. Прота Рада вели: „У овом рату доживели смо велику трагедију у којој смо ми, Срби, страдали од Немаца, усташа, наше ‘браће муслимана', Арнаута, Мађара и кога све не. Наш народ је продат Стаљину за рачун великих сила, да му од сада животну судбину кроје марксистичколењинистички одроди. Само Бог зна како ће се све то завршити."(22) А стари чика Ђура, лички четник, трезвено размишља о нашој историји: „Срби су били уједињени у балканским ратовима и у првом светском рату. Међу нама није било разлике. Зато смо и могли да тучемо и Турке и Немце и Мађаре... Сада, у овом рату, све се изменило... Хрвати су издали Југославију, пришли Хитлеру и почели да убијају наш народ. Када ми нисмо могли више да гледамо како нам сатиру читава села и кољу наше жене и децу, па се дигли на оружје и очистили наш крај од њих, појавили су се комунисти. Па уместо да се и они туку са усташама, они почели нас да нападају.” Небојша га допуњује: „Комунисти су, у ствари, од тренутка када је Хитлер напао дојучерашњег савезника Стаљина, започели своју револуцију... Њима је било важније да се боре против четника него против Немаца и усташа. Знали су, као и ми што смо, да ће Хитлер пропасти, а са њим и усташе, а да ће остати четници да дочекају савезнике и Краља.” Други један четник, Бошко, додаје ”У то доба комунисти су покупили у партизане све сам наш народ који је побег‘о од усташа и крио се по шумама.”(147) Бошко се дотиче тешке ране српске, неслоге, мада он не мисли о томе тако негативно: „Слушам често како се код нас говори да смо ми, Срби, издељени. Али, како год окренеш, ми смо се једино изделили са комунистима, а ‘оћемо сви једно исто.” На то му Небојша одговара: „Ми смо за краља, за слободу и за православну Цркву, а против смо Тита, комунизма и сваке диктатуре, па ма одакле долазила.”(153)

1

Небојша врло често разговара са својом интимном пријатељицом, Рускињом Олгом Павловном, логорском лекарком, о Русији и недаћама које су задесиле руски народ откако су комунисти завладали. Од ње он сазнаје о страдањима под комунизмом, мада је доста од тога и сам знао. Она му прича о трагедији која је задесила многе Русе по завршетку рата, слично ономе кроз шта је и Небојша прошао: „Американци и Енглези су тада насилно враћали совјетске ратне заробљенике и раднике које су Немци послали на присилни рад у Немачку.”(38) „Моји родитељи су морали увек добро да пазе шта говоре преда мном, као и други пред својом децом, јер су деца могла лако да се изрекну у школи или на улици. Зато, вероватно, ништа нисам ни могла да чујем од њих о пред револуционарном животу, о религији или о литератури која је створена пре доласка комуниста на власт. Исто тако уништене су и све књиге које су говориле о руској историји.”(41) А Небојша јој говори: „Пре бољшевичке револуције Русија је била главни снабдевач Европе житом. Комунизам је много обећавао, а мало или нимало дао народима којима је завладао. Сада и Југославија пролази кроз нешто слично. Национализација приватне имовине и одузимање земље сељацима.”(84) Поред о. Матеје Матејића, Сава Јанковић је пружио верну слику живота расељених лица првих година по завршетку Другог светског рата. Детаљи које је изнео нису познати многим читаоцима у земљи, поготово младима. Поред тога што се роман чита с великом пажњом и интересовањем, на пример као љубавна сторија, читаоци ће сазнати истину о расељеним лицима, која им је деценијама била плански ускраћивана. Васа Михаиловић

У једном занимљивом разговору о сукобима између добровољаца и четника у Србији, Небојша се обраћа једном србијанском четнику: „Е мој Синиша! Ти знаш шта се дешавало између нас и вас у то несрећно време...” „Како не бих знао, Небојша. То је била велика трагедија и за вас и за нас.”(113) „Не знам да ли ћеш ми поверовати кад ти кажем да је огромна већина нас, добровољаца, била увек за братску сарадњу са вама, четницима, а нарочито наше вођство.” „Не знам ни ја”, осмехнуо се Синиша, „хоћеш ли и ти исто тако поверовати мени да је већина нас, четника, била против тога што се ту и тамо дешавало. Једина је срећа што је то трајало само неколико месеци.” „Партизански упади у Србију су нас поново ујединили.”(114) Небојша спомиње и заблуде којима се народ заварао за време рата: „Наш народ је био уверен за

26

1. Сава Јанковић, Расељено лице (Београд: Удружење књижевника Србије, 2000.) Бројеви страна цитата из овог романа назначени су у тексту. СУДСКЕ ТАКСЕ ПОВЕЂАНЕ ОД 3-5 ПУТА. Скупштина Србије усвојила је измене Закона о судским таксама, којима су оне повећане од три до пет пута. Опозициони посланици критиковали су предложени закон, оцењујуци углавном да се повећањем судских такси не води рачуна о социјалном положају становништва. ( Бета, 20.2. 2002.).

Iskra 1. mart 2002

Михаило Шашкијевић:

„Петомесечни дневник једног добровољца Југословенске

војске у отаџбини 6.8.1944. - 26.12.1944.”

ЧОВЕК КОЈИ ГОВОРИ ИСТИНУ Михаило Шашкијевић: „Петомесечни дневник једног добровољца Југословенске војске у отаџбини 6.8.1944 - 26.12.1944.”; 21 см.; стр, 139; издање аутора, 2002. *

**

Најзад се појавила једна књига у којој писац говори праву истину о четницима Драже Михаиловића. тј. о „Југословенској војсци у отаџбини”. Ово је књига која има не само мемоарску, већ и историјску вредност, па зато итекако вреди забележити њену појаву. У књизи нема посебне белешке о писцу, али се из ње види да је Михаило Шашкијевић син поморског вишег официра, команданта бојног брода „Дубравник” капетана Владимира Шашкијевића, кога је генерал Михаиловић после Априлског рата 1941. године и организовања четничких одреда на Равној Гори, односно „Југословенске војске у отаџбини" послао у Боку Которску да организује Војно-поморску обалску команду ЈВуО, док му је породица живела у Београду: супруга, кћерка и син. Иако малолетан, син Михаило преправља датум рођење у ђачкој књижици са 1929. на 1927. годину и почетком августа 1944. године одлази на Равну Гору да се стави на расположење генералу Михаиловићу И Михаило стиже на Равну Гору 10. августа 1944. године од кога датума почиње његов дневник. Са свим перипетијама писац је лепо описао пут од Београда до Врховне команде ЈВуО на челу са генералом Михаиловићем, која се налазила у Прањанима код Чечка. Стигавши у штаб, пријавили су га лично Дражи, који га задржава на ручку и потом су разговарали више пријатељски него војнички. Жеља Шашкијевића је била, да ступи у школу за резервне официре ЈВуО, али пошто није имао завршених шест разреда гимназије, већ само пет, то му је Дража предложио да ступи у Радиотелеграфску школу, која је постојала при Врховној команди ЈВуО. Шашкијевић је то сматрао као наређење и одмах прихватио. Дража га је предао лично мајору Захарију Остојићу, начелнику штаба Врховне команде и наредио да Шашкијевића упути у радио-телеграфску школу, која се налазила у другом селу. Тада се Михаило Шашкијевић растао од Драже и више га никада није видео. Затим писац описује долазак у школу за радиотелеграфисте где је било укупно 40 слушалаца. Описује наставно особље, официре и подофицире, као и слушаоце, наводећи за поједине одакле је ко. Школа је радила као да је редовно мирнодопско стање, иако је цела земља била у ратном стању. Чак се нису назирали ни тмурни облаци који ће ускоро силовитим и изненадним нападом комуниста преко Дрине замаглити целу Србију. Тај западни део Србије са Равном Гором био је на територији 1. и 2. Равногорског корпуса, који су вршили осигурање и Врховне команде и свих позадњих јединица. Командант 1. корпуса био је поручник Звонко Вучковић, а 2. капетан Предраг Раковић, али кад је Вучковић с Прањанског аеродрома 6. августа 1944. године послат са

Iskra 1. mart 2002

евакуисаним америчким пилотима у Италију као војни опуномоћеник генерала Михаиловића у савезнички Штаб у Барију, 1. Равногорски корпус се сојузио с Раковићевим 2., па је, у ствари, Раковић био све и свја на овоме терену. Међутим, Шашкијевић не каже да је Раковић био међу оним Дражиним командантима који је био легализован и код генерала Недића и код Немаца у Чачку (крајем 1941. године), где је он био немачким велики пријатељ са мајорем Фрикеом, Крајскомандантом у Чачку. Ово је потребно имати у виду, кад дођемо на даља Шашкијевићева излагања, а нарочито на Раковићев напад на Немце. Радио-телеграфска школа Врховне команде ЈВуО лепо и несметано је радила све до краја августа, када су Брозове комунистичке јединице јуришале на Србију. Изненада је наређен покрет свим позадњим установама Врховне команде и отада је све кренуло у суноврат. Напад партизана је био тако силовит да је Дража са својом Врховном командом био отсечен и од својих позадњих јединица и од четничких корпуса, да је, мимо сваког очекивања, изненада напустио Србију, а умало да са својим штабом и америчком мисијом није био заробљен код Мионице. Дража је отишао у Босну, а војска му остала у Србији. Шашкијевић врло прегледно и лепо описује по датумима покрете Радио-телеграфске школе, а и разних четничких јединица, а из чега се види да су још увек ту, у том делу Србије, били са својим јединицама Раковић, Калабић, Рачић и командант Србије генерал Мирослав Трифуновић„Дроња”, па и политичко воћство Равногорског покрета др Ђура Ђуровић, генерални секретар Дражиног националног комитета и пуковник Драгиша Васић, саветник при Врховној команди. Сви су они чекали званична наређења за даљи покрет од генерала Михаиловића. А у међувремену десио се кобни 9. септембар 1944. године, који не објашњава Шашкијевић, већ др Ђура Ђуровић својим писмом аутору, а што је ушло у Дневник. Тога дана десила се битка на Јеловој Гори, где су комунистичкопартизанске јединице до ногу потуке силне Дражине корпусе. И разбијена војска, што није изгинула, бежала је на све стране. Оне јединице у чачанском крају, где је била и Радиотелеграфска школа, ишле су час лево, час десно као у зачараном кругу, све док изненада 17. октобра 1944. године није направљен споразум између Раковића и комесара Црвене армије потпуковника Белова да се „заједно са Русима боре против окупатора”, те онда половином новембра долази до заједничког совјетскочетничког напада на немачки гарнизон у Чачку. Немци су потисли нападаче и црвеноармејци су имали тешке жртве. Све ово потанко објашњава др Ђуровић у своме писму аутору. У овим борбама у нападу на Чачак, учествује као помоћник пушкомитраљесца и Михаило Шашкијевић и биве заробљен од Немаца. Како је он радио-телеграфиста упао у ово небивало чудо?

27

Петомесечни дневник ... Дража је издао наређење да се четничке јединице повуку у Босну и кроз чачански крај је на путу за Санџак и даље за Босну протутњио са својом моторизацијом командант „Горске гарде” Никола Калабић, те је покупио слушаоце Радиотелеграфска школе Врховне команде. Њима је у једном селу требало да се прикључи и Шашкијевић, али је био закаснио. Онда се пријавио Раковићу, који га је послао потпоручнику Краставчевићу, шефу његове радио станице. Овај га је невољно примио. Шашкијевић је односио и доносио телеграфске депеше Раковићу и на тој дужности га је затекао заједнички рускочетнички напад на Немце. Утрпали су му ранац с муницијом да додаје једном пушкомитраљесцу, који је с још једним држао положај у неком забрану. Ту није било неког одређеног фронта, већ су се по јаругама, забранима и шумарцима гонили међусобно Руси, четници и Немци. И сељачићи пушкомитраљесци, не разазнајући униформе руске и немачке, падну у руке право Немцима. Тако их заробе и спроведу у затвор у Чачак. Шашкијевић описује боравак у затвору, да би на крају Немци све сељакечетнике пустили да иду кућама и међу њима и њега. Разуме се, он опет одлази код Раковића и овај га наново шаље код Краставчевића. Сад долази одступање Раковићевог корпуса и његово лутање од немила до недрага. У том одступању Краставчевић одређује Шашкијевића за коњоводца, тј. даје му једну мазгу да је води с деловима радиостанице. Аутор веома сликовито, али итекеко тужно и жалосно, описује лутање кроз планине западне Србије Раковићевог корпуса чије је људство остало без одеће, обуће и хране, те се при сваком кораку осипало. Људи су напросто бежали кућама. Лутајући амо-тамо, више се није знало где ко иде. Људи су по групицама напросто ишли од немила до недрага. Тако Шашкијевић са још тројицом у групи заноћи у једној сељачкој кући где их заробе партизани, који су у међувремену већ завладали чачанским крајем. Одведу их најпре на саслушање у Теочин, а потом у затвор у Горњи Милановац. Ту сељаке отпусте кућама, пошто је већ била изашла и амнестија за четнике. Тако отпусте и Шашкијевића који возом 26. децембра 1944. године, напокон дође кући у Београд где се недељама лечио од назеба, убоја и грдних вашака. У међувремену је Раковић био опкољен од партизана и извршио самоубиство. Др Ђура Ђуровић је успео да се склони у склониште које је за њега било изграђено у селу Срезојевице у подруму рођака му Рада Крсмановића где се крио све до 6. јуна 1945. године, када се предао комунистичким властима, који су га извели на суђење тога лета и осудили на 20 година робије, од којихје издржао пуних 17. У Шашкијевићевој књизи има изванредних описа како самог краја кроз који се кретао за време петомесечног ратовања, тако и појединих догађаја, који заслужују да се спомену, било да их наводи аутор, било да су у писму др Ђуре Ђуровића, које је Шашкијевићу упутио после пуштања са робије, новембра 1979. године, а које има велику историјску вредност. На пример, када се описују борбе Руса и четника с Немцима да би се заузео Чачак, па Немци страшно питисли Русе, наишло се на ров у коме су за кочеве били везани црквеноармејци, па сви до једног били побијени, да ли спреда од Немаца, да ли отпозади од својих, Бог сам зна. Мисли се да су то били војници из Месићеве дивизије, која је била састављена од усташа који су се предали у борбама око Стаљинграда, па били дотерани на фронт у Србију. Толико су били „јаки” борци, да су их морали у рову везати да не би побегли.

потрази за храном и пићем упао је у једну сељачку кућу где је затекао младу жену. Када га је нахранила и напојила, скочио је на њу да је силује. Жена дограби секиру и убије га. У то јој наиђе свекрва, па почне кукати како ће им сада кућу запалити и син из заробљеништва кад дође затећи ће згариште. Млада кад виде да јој је свекрви милија кућа од њене части, узе секиру, па оде право пред руског команданта. Рече му шта је учинила и пружи му секиру да јој он пресуди. Командант јој рече: „Добро си радила. Иди кући и не бој се”. Па вредан је помена и случај са српским православним свештеником из Чачка. Отац Милан Туцовић је повремено долазио у Раковићев корпус и вршио верске обреде или је напросто долазио да чује ситуацију на фронту. Тако, враћајући се једном приликом наиђе на колону руских војника. Војници му један за другим прилазили, љубили руку и молили за благослов. На крају приђе му тетурајући и последњи који је био мртав пијан. Отац Милан благослови и њега, али кад се одмаче и заклони за стабло, виде како руски командант приђе том пијаном војнику, одузе му пушку и њоме га устрели насред друма. (Доцније су партизани стрељали оца Милана.) Све у свему, књига Михаила Шашкијевића изванредна је у сваком погледу. Писана је стилом Хемингвеја и не испушта се из руку док се не прочита од корица до корица, Уз то, заједно са сведочењем др Ђуре Ђуровића има историјску вредност. По свом садржају, а нарочито по начину како је кроз тих задњих пет месеци 1944. године приказала догађаје везане за збивања у вези Југословенске војске у отаџбини у западној Србији, разликује се од свих до сада писаних књига о Равногорском покрету генерала Драгољуба Михаиловића. Зато треба читати ову књигу Михаила Шашкијевића, коју препоручујемо читаоцима и у отаџбини и у емиграцији. Бора М. Карапанџић

U POLJOPRIVREDI EPIDEMIJE А MINISTAR NIKAKO DA PODNESE OSTAVKU Ministar poijoprivrede u Vladi Srbije je dr Dragan Veselinov. Ne, nikako doktor poljoprivrede, nego doktor marksizma.

Uz to završio je on i glasovitu Kumrovačku Akademiju, a iznedrila ga je porodica Veselinova. To su poznati komunisti i krvoloci od kojih su pištali i propištali posle Drugog rata seljaci srpskoga roda iz Vojvodine (onda su bili poznati pod imenom „kulaka”)... Gospodin Veselinov iza sebe ima vrlo moćnu stranku.

Zove se ona „Koalicija Vojvodine”. Njeno članstvo je toliko brojno da bi se velikom mukom popunilo manji kombi (on ima 7-8 sedišta).

Kao i svi sledbenici boga Bahusa, g. Veselinov je totalno karakterno izmenjen. Ne pada mu na pamet da da ostavku iako u celoj Srbiji besni velika epidemija trihineloze (parazitna bolest svinja). Od ove bolesti prema grubim procenama je obolelo najmanje petsto gradjana Srbije. U norlmalnoj državi zbog ovoga bi on i krivično odgovarao. Doduše nije on dao ni ostavku, kada smo i prošle godine imali epidemiju ove bolesti, samo manjih dimenzija.

Ostavku nije dao ni prošle godine kada je bilo više slučajeva trovanja sa metil alkoholom (broj pomrlih se ne zna). I nedavni strašni pomor ptica (zakonom zaštićenih), a koji je uzdrmao Italiju, nije ni malo uzbudio ovu stalno naćefleisanu spodobu, premda su sve one pobijene u našim lovištima.

(Iz naše prepiske, polovina januara 2002.)

Па, на пример, овај случај. Совјетски војник у

28

Iskra 1. mart 2002

1

† РАДОСЛАВ-РАЦА П. ПРОТИЋ У Минхену, Немачка, умро је 12. фебруара 2002. године, после краће и тешке болести, наш познати друг Радослав-Раца Протић. Рођен је маја месеца 1916. Сахрањен је на минхенском Северном гробљу, 18. фебруара. На опелу у гробљанској капели, у присуству ожалошћене породице, породица бивших добровољаца и немачких пријатеља породице Протић, чинодејствовали су протојереј-стварофор о. Слободан Милуновић и јереј о. Љубомир Поповић, који се и опростио од Раце говорећи о њему као хришћанину и црквеном човеку. Потом је о добром, нежном и брижном оцу говорила млађа ћерка, Ксенија, а на самом гробу прота о. Слободан, старешина минхенског храма, евоцирајућу дугогодишњу Рацину сарадњу у отправљању црквених послова. После сахране породица је у оближњем ресторану приредила подушје. У име ЈНП Збор и добровољаца, уз њихов венац захвалности, од покојног Раце се опростио, његов млађи друг, Никола М. Живановић, следећим говором: Тужан, болан и тежак је растанак са онима који се воле и поштују, са којима нас везују заједнички идеали, витешке борбе у рату и миру, преживљена страдања и патње, као и радост успеха и победа - скоро цео живот или онај његов најбитнији део. Такав је и овај растанак са другом и саборцем Радославом. У данима дубоке жалости и за њим, навиру мисли и сећања који нам сликају животни пут и лик човека и пријатеља са којим се растајемо, као и вредност коју са њим губимо. Радослав-Раца Протић је старином из Ваљевске Каменице, из угледне, домаћинске и задружне породице, која је давала истакнуте духовне и световне прваке онога краја; која је зрачила христољубљем и родољубљем и давала кроз генерације своме српском народу примерне свештенике и предводнике. Зато је потомак оваквог соја, рођен и васпитан у породици протојереја Пауна, постао официр Југословенске краљевске војске. Заклет на верност Богу, Краљу и Отаџбини, он је ту своју заклетву непоколебљиво, часно и достојно носио седам деценија, све до своје смрти. После изгубљеног рата 1941. године, који нам је донео капитулацију војске и њено заробљеништво, губитак слободе и окупацију, уништење државе и њено комадање, издају хрватских усташа и њихов геноцид над Србима, као и насиља и прогони Срба у свим крајевима наше отаџбине које су приграбили Мађари, Арнаути и Бугари, кренуле су стотине хиљада избеглица тражећи спас у једином сигурном српском збегу, у окупираном делу Србије. И баш тада и ту, у последњој цитадели реда и спаса, комунисти су по налогу Коминтерне и за рачун совјетске државе започели своју пролетерску револуцију, донели време смрти и угрозили биолошки опстанак српског народа. Радослав је успео да избегне заробљеништво и да се склони код својих. Ту је доживео страховите последице рата и револуције, тј. крвави марш грађана града Шапца. Због акција комунистичких партизана, који су из заседа, препадима и нападима убили неколико немачких војника у околини града, Немци су похапсили сво мушко становништво од 14-70 година старости тј. око 7.000 невиних грађана и затим их од Кленка до логора код

Iskra 1. mart 2002

Сремске Митровице, на удаљености од преко 30 километара, терали усиљеним маршем и под батинама, убијајући сваког ко је пао или заостао. Тако је убијено преко 800 лица, већином стараца, болесника и дечака. Преживеле је спасао генерал Недић својом енергичном акцијом под претњом оставке своје владе. Овај преживели догађај, као и претварање Србије у масовна гробља и спаљену земљу, приморали су Радослава да као родољуб поступи по датој заклетви и својој савести. Ступио је у Српске добровољце, војску генерала Недића. Као припадник Српског добровољачког корпуса следио је верно и доследно свог врховног команданта и његову политику спасавања српског народа. Била је то политика спасавања живота и опстанка народа, угроженог класним лудилом једних, расним беснилом других и политичком заблудом и обманом трећих. Било је то мудро и спасоносно схватање да десеткованом народу и војничка победа значи историјски пораз; да слобода, правда и благостање не треба мртвима; да нико нема право да за рачун неке идеје, идеала или светиње жртвује цео народ. И ако је колаборација са окупатором остала једино средство да се спасе народ и стане злу на пут, као оно 1389. или 1813., онда она није издаја и национални грех, већ биолошки интерес и пут самоодржања свога народа. У Српском добровољачком корпусу Радослав је био елитни официр, способан, храбар и примеран, високо цењен и уважен. То потврђују положаји и поверене му дужности, које је успешно обавио. Био је једно време ађутант команданта Трећег батаљона СДК, Душка Марковића, у Крушевцу. Ту је некако преживео и несрећну четничку заседу на добровољачки камион код Трстеника, којом приликом је командант Марковић са више добровољаца погинуо. Касније, између неколико стотина официра, командант корпуса генерал Коста Мушицки изабарао је њега и поставио за свог ађутанта. У критично доба комунистичке инвазије на Србију, када је јединство националиста постало безусловно и неопходно, духовни предводник Српских добровољаца, Димитрије Љотић, предложио је њега за делегата добровољаца код генерала Драже Михаиловића и био његовим радом врло задовољан. Њега је између стотину добровољачких официра, заточених од Енглеза у злогласном логору Y (Ипсилон) ради саслушања и евентуалне предаје Титу, мајор тада Шумадијске дивизије и председник Ј.Н.П. „Збор”, Јаков Љотић, одредио за свог повереника. Зар ово не говори јасно ко је и какав је био капетан Радослав-Раца Протић. У судбоносним данима 1945. године постављен је за команданта батаљона у III пуку СДК-а и тако се нашао у групи од три пука који су пошли да прихвате Црногорске четнике, под командом легендарног јунака Павла Ђуришића, на реци Купи. Међутим, четници нису успели да се пробију до Купе, а ни јединице СДК-а при повлачењу до Италије. Пребацили су се у Аустрију и предали Енглезима. Енглези су их разоружали и обећали да их пребаце у Италију у састав Корпуса. Они ову војничку часну реч нису одржали, већ су их вероломно и заплотњачки предали Титовим комунистима. Њих, преко три хиљаде Српских добровољаца,

29

већином ђака, студената и сељаке између 18 до 30 година старости, свукли су комунисти у доњи веш, чврсто везали жицом до упијања у кости и стрељали по Кочевским шумама, а затим побацали у јаме. Нису их питали ни за имена, а камо ли за неке кривице. Радослав је из партизанског логора у Шент Виду успео да побегне са четворицом другова. После страшних опасности и мука, успели су само он и Небојша Мандић да стигну у Италију до својих другова, а Раца и до своје Небесне. Бог је био милостив према Своме сину Радославу. После заробљеничких логора у Италији и Немачкој и после Ипсилона, из кога је међу последњима пуштен, Радослав је постао слободан, односно расељено лице - емигрант. Радио је у Немачкој као геометар, као трговац у Оснабрику, затим као шеф одсека у једном великом грађевинском предузећу у Минхену. Његов црквени, национални и политички рад био је врло обиман и успешан. Био је више година председник Црквене општине у Оснабрику и један од најзаслужнијих верника за изградњу дивне и поносне цркве Св. Ђорђа Победоносца - спомен храма Срба емиграната. Био је дугогодишњи члан управе и благајник Црквене општине у Минхену и заслужан за изградњу велелепног црквеног центра са црквом посвећеном Св. Краљу Владимиру Српском и црквеним домом. Био је један од оснивача Удружења припадника бишег Српског доборвољачког корпуса 1941-45. године и неко време председник удружења. Неколико година био је члан уредништва листа „Искра”, највећег и најуваженијег југословенског емигрантског часописа. Све ове дужности дају нам христољубиви и родољубиви лик и дело нашег драгог Радослава с којим се данас овде опраштамо. Али он и на овом гробљу у туђини неће бити сам. Ту већ леже сени његових другова и сабораца, јунака и мученика, збораша и српских добровољаца: Ратка Обрадовића и Душана Николића (његових кумова), затим Миладина Масаловића, Марисава Петровића и Цицана Исламовића. Зато је данас овде наша жалост још већа и молитва дужа. У име Југословенског народног покрета „Збор”, Удружења припадника Српског добровољачког корпуса, у име свих живих збораша и српских добровољаца и њихових породица широм света и посебно лично, као и своје породице, изражавам искрено саучешће у тузи и болу: супрузи, другарици и саборцу драгој и поштованој Небесни, ћеркама Радослави и Ксенији, зетовима Јургену и Хелфриду, као и бројној родбини у Југославији. Пред сенима драгог Радослава дубоко и погружено се клањам из поштовања и захвалности и опраштам речима једне наше зборашко-добровољачке песме: Мртав ниси наш друже мили, Још се чује твој громки глас. Твој дух силни још у нама живи, Твоја душа лебди измеђ нас. Нека је вечна слава, хвала, Радославу-Раци Протићу! Бог да га прости.

14. децембра, у московској цркви светих девет мученика из Кижическа православни народ прави земне поклоне пред иконом Спаситеља из које се крв излива. Протојереј Јован Букотин, сведок овог чуда, био је потресен овим видљивим знаком. У молитвеној потресености он је узвикнуо: "О Господе, мој Господе! Сигурно те фарисеји и садукеји нису тако распињали како Те ми распињемо својим гресима!" После ових речи излив крви се очевидно појачао. О. Јован је отпочео да служи молебан. И, за чудо, док је молебан служен, излив крви је престао. Али када је молебан завршен, крв је опет потекла. Догађаји који су овде описани догодили су се у Оренбуршком селу Державино где су иконе у скромној соби једне просте сеоске куће у току од пет година излучивале миро. А онда, на дан Воздвижења Часнога Крста у години 2000, приметили су да се на икони Спаситеља појавила бледоцрвенкаста течност која се изливала из Његове десне руке (коју је подигао да благосиља), а онда је потекла крв из отворене ране. Касније, црвене мрље су се појавиле на коси Спаситеља као трагови трнове круне - И из њих је крв липтала незадрживим током. Ове крваве бразде су текле заједно са браздама мира и постајале су светло скерлетне боје. У току времена истицање крви се знатно појачало. Крв тече низ икону и преко лица Спаситеља густим током, груша се, образујући згрушане тачке и тамне мрље. Усирене красте на ранама су тамно браон боје, што је увек случај са сасушеном крвљу. "Господ нам је показао своју милост," - каже Сергеј, Архиепископ Самаре, који је дао благослов да се иконе могу пронети широм Русије. "Људи стоје у веома дугим редовима да се макар само приближе до ових икона. Уз то, ово нису старе иконе, нису малане, већ су штампане на папиру. Ја сам имао прилику да посматрам како се миро појављује на површини икона у виду мирисних капљица и онда се слива на доле. А поред тога, чак и низ један бакрени крст миро се слива у исто време када и на иконама. Ово је веома редак случај! Подједнако се ретко дешава да икона крвари. Када сам први пут чуо о томе, нисам могао а да не сумњам. Црква је веома скрупулозна у њеном приступу појавама ове природе, веома брижљиво проверава аутентичност чуда. Али када сам ја први пут видео ову икону, све сумње су исчезле. Из Спаситељеве главе на икони црвени токови су истицали директно из трагова убода трнове круне и ја сам осетио природни мирис крви. А када су извршили хемијску анализу течности која се изливала, установило се да је то права плазма људске крви. "Управо исто онако као у првим вековима хришћанства, Господ нам показује чуда да би нас ојачао у вери и, можда, да би нас припремио за тешка искушења у будућности."

спомен

и

помен ИСКРА

30

ИКОНА СПАСИТЕЉА КОЈА КРВАРИ

Са неизрецивом љубављу и болом Господ гледа на нас, охоле, грешне људе, како укивамо нове ексере у Његове крваве руке. (Са руског на енглески превео Џан Худанис. Са енглеског на српски превео прота Матеја Матејић)

Iskra 1. mart 2002

Прилози „Искри” Да не заборавимо наше дивне другове српске добровољце који су давно преминули: Бора Шкора, Срба Богдановић, Спасоје и Вера Ђорђевић, Воја Мијатовић, Лала Малеташки, Војин Ђуровић, Живота Ђорђевић, Миша Вукашиновић, Мирко Угреновић, Аца Карамарковић, С. Лазаревић - „Суља”, Богољуб Станојловић, Митја Цергол, Бранко Делић, Младен Бјелановић, Бориша Вукашиновић, Мирко Васић, Мома Момчиловић, Милан и Гаја Јелисавчић и три брата: Никола, Стеван и Михајло - „Мута” Бјелице Ј. Милетић £15,Нека Господ подари покој душа свих добровољаца из Чачка и оца Драгутина Булића кога зликовци убише 1942. године, а живима желим добро здравље и дуг живот Ацко Барбарез £20.Нека милостиви Господ подари покој души проте Лазара Милина Његић Шпиро £10.За трајну успомену на мог мужа Славка Контића, брата Светозара Бугарског и кума Воју Масловарића Јелена Контић $ 50

O смрти Др Властимира Пауновића, оца Раде, сестре Мире Станковић уз дивно сећање Аца Богојевић £10.Поводом парастоса генералу Милану Недићу у Канади Српски добровољци К$ 90 Нека Господ подари покој душа Ранка Петровића, Гојка Протића, Жике Лазовића, Драгољуба Јовановића - „Сеље” Милован Ратковић К$ 75 Као знак сећања и поштовања на дивне другове Др Властимира Пауновића и капетана Раце Протића Гордана Влаховић К$ 25

ТРАЖЕ СЕ МИЛОШ и ДОБРИВОЈЕ СЕЛАКОВИЋ, добровољци од 1941. године, обојица саЗлатибора. Тражи их родбина. Ако неко нешто зна о траженима, моли се да јави Уредништву Искре; или г. Бошку Мутавџићу на телефон (Лондон, Енглеска) 0207 624 7336; или Д. Петровићу, 3, Cambridge Gardens, London NW6 5AE; телефон 0207 624 7336.

ДРАГОМИР МИЛЕНКОВИЋ

За успомену на једног од најелитнијих официра у Српском добровољачком корпусу капетана Рацу Протића, високо цењеног и уваженог, храброг, верног и оданог друга Марјан Берета £10.Као знак сећања на проту Живка Бабића, проту Добривоја Ћилерџића и друга Бату Динића о својој слави Св. Симеону Богопримцу, протиница Косанка Бабић са децом Е 20 За успомену на Александра Васиљевића о девертогодишњици упокојења супруга Вера са децом £ 5.-

Поклон Искри С. Скале Н. Н.

£100 £4,-

Нека добри Годпод подари миран покој души мога драгог супруга Стеве Нанси ВукобратовићА$

t СВЕТИСЛАВ ВИДОЈЕВИЋ

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

На основу умрлице коју смо добили од породице, сазнајемо да је у Немачкој (70806 Корнвестхајм) 22. децембра 2001. године умро бивши добровољац, прво 7. одреда, а потом 5. чете у 2. батаљону Првог пука СДК, Светислав Видојевић. Светислав је рођен 25. јула 1916. године, а сахрањен 28. децембра прошле године у месту где је са породицом живео. Слава и хвала покојном Светиславу и нека му буде вечан покој у Г осподу! Искра

Тражи га сестра. По њеном исказу био је просветар у СДК, једно време стациониран у Нишу и Грделици. Зна да се из Београда са јединицом повукао преко Савског моста и у Срему рањен у стомак. Санитетски воз којим је евекуисан наводно је митраљиран пред Загребом и Драгомир је тада искочио кроз прозор од када му се губи сваки траг. Његовога оца Миодрага Миленковића, свештеника убили су партизани 1943. године (вероватно у Свилајнцу). Ко нешто зна о Драгомиру моли се да јави: Бралету Стевановићу, 17 Peter Cresc.

GREENACRE 2190 AUSTRALIA.

t Стојадин-Цоле Дамјановић, наш добри друг из Бермингама, Енглеска, преминуо је 18. фебруара 2002. године. Опширније у следећем броју.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. - ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. - KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. - FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. mart 2002

† Боривоје-Бора Живановић Сазнајемо да је у Немачкој преминуо 3.12.2001. г. наш друг, бивши Српски добровољац Бора Живановић, Пок Бора је рођен 27.8.1922. г. у селу Котешица код Ваљева. У добровољце је ступио 1941. г. у Седми одред, а касније је био у петој чети другог батаљона Првог пука. У Немачкој је био у служби код енглеске војске све до пензионисања. Иза себе оставља супругу и петоро одрасле деце. Нека му буде лака туђа земља, а његовој породици наше искрено саучешће С. Васиљевић

АПЕЛ И ЗАХВАЛНОСТ ПРЕТПЛАТНИЦИМА Молимо све оне који још нису измирили своје претплате да то учине што пре, како би „Искра” могла да изврши своје обавезе које нису мале. Специјално ce захваљујемо свима онима који нам поред претплате шаљу и добровољне прилоге. Администрација „Искре”

31

ПЕСМЕ МИЛАНА СТЕФАНОВИЋА У добровољцима је било много младих песника. Већина од њих су тек почињали да пишу песме. Међу њима је и Милан Стефановић Нуне. Иако није објавио ни једну књигу, он је објављивао песме у новинама и часописима у дијаспори, укључујући и Искру. Нуне се родио 25. јануара 1926. у Крагујевцу. Оца Милутина, носиоца Албанске споменице, стрељали су Немци у Крагујевцу 21. октобра 1941. Милан је завршио шест разреда гимназије у Крагујевцу и матурирао у Еболију. Песме је почео да пише још као млад гимназијалац и наставио са писањем у Италији, Немачкој и Америци. Књижевност, нарочито поезија, била му је омиљени предмет, нарочито патриотска поезија. Нема сумње да је то утицало на њега као песника, јер је већина његових песама прожета родољубљем и љубављу за свој народ и родни крај. Неколико мотива провлаче се кроз Миланове песме: Србија, љубав за отаџбину, добровољци, туђина, старост, болест и усамљеност у касним годинама. Песме о Србији су испуњене жаром љубави и оданости. Он је стално хвали као најлепшу земљу света и брани је од вековних непријатеља. Тако у песми „Србији”: Многе су олује преко тебе прошле, У грудима твојим храброст гнездо свија. На мегдан су увек нове снаге дошле, Зато те и зову херојска Србија. Синови су твоји давали животе, Костима зидаше спомен своме роду; Умираху с песмом за твоје лепоте, Јер су они увек волели слободу. Слично у песми „Родној груди”, са зрачком нада на боље сутра: Живи сама, мученице моја, Да ти нико не задаје ране, Доста беше и крви и боја, Дошло време да ти зора сване. Велику љубав Милан има и за своје другове добровољце, којима се обраћа и у најтежим тренуцима: О, другови моји, српски добровољци, Најбољи синови мајке нам Србије, Моју задњу песму посвећујем вама; Срце ме издаје и све лакше бије... Кад погледам слике вас другова милих, Сетим се другарства, љубави и жртве. Такве војске нигде на свету не беше, И кроз песму нашу ми славимо мртве. Тако исто и у песми „Другови моји”: Најлепше дане живота мога Проведох с вама, другови мили, Никада нисам клонуо духом, Јер ви сте увек крај мене били... Наша парола увек је била Сви за једног и један за све,

Било у раду или у игри, Или у борби, где се часно мре. Има доста песама у којима се Милан, свестан да се крај ближи, опрашта од својих, од другова, и од завичаја. Потреснаје песма „Мом завичају”: Шумадијо, најмилије цвеће, Среће немам да ми чуваш тело. Туђина ће кости да ми крије, У њој ће ми држати опело... Збогом земљо, завичају мио, Шумадијо и лепоте твоје, Без вас никад срећан нисам био. Ал‘ у срцу успомене стоје. Иако је туђину поштовао и био јој захвалан што му је дала уточиште, ипак је то туђина и његове мисли су увек у Србији. Тако у песми „Последња жеља” он оставља аманет: Грумен српске земље, што донех од куће, У ковчег ставите, он је мени мио. То је задња жеља, кад мрем у туђини, Да бих и у гробу с родним крајем био. Милан је често сентименталан и необуздан у изливима осећања, али он уме да буде и дискретан и дубок, као у својој најлепшој песми, „Стаза снова”, која заслужује да се цитира у целини: Опијени срећом, шетали смо стазом Која нас водила у загрљај снова. Док је цвркут птица певао нам песму, Родила се опет једна љубав нова. Ми никада нисмо говорили много, Погледи су наши казивали више. Загрљени често седели смо дуго, И слушали љубав што у срцу дише. Но све прође брзо, и често се питам Да ли смо се стварно у животу знали; Можда беше машта или луди снови, Који су нам срећу за тренутак дали. Наш растанак беше пун бола и туге, И судбину нашу обоје смо клели, Док пламен љубави још у срцу гори. Било би нам лакше да се нисмо срели. Ја се радо сећам твога милог лика И погледа топлих који срце грију. Ти си била стварност и увек си са мном, Твоју слику љубим док ми сузе лију. Штета што Милан Стефановић није штампао књигу својих песама. Овако, морамо да се задовољимо појединачним песмама објављеним ту и тамо. Као успомене на једну борачку и распевану генерацију, која је оставила за собом плодове свог идеализма, поштења и храбрости. Међу њих спада и Милан Стефановић Нуне, поносни добровољац и честит човек. Васа Михаиловић