Србија пред својим „бити или небити”
РАЗСРБЉАВАЊЕ
У свом напису (прошли број Искре) насловљеном „Докле санкције?”, у закључку направио сам једну прогнозу по којој he санкције трајати све дотле док се и последњи Србин не разсрби. Мада сам их дотакао, нисам, међутим, тада објаснио боље и детаљније три ствари. Прво, откуд уопште идеја „разсрбљавања”. Друго, шта се подразумева под тим изразом. И, треће, дато прво и друго, колико је реална односно спроводљива у дело моја напред споменута прогноза по којој ће санкције трајати „све док се и последњи Србин не разсрби”?
Порекло „разсрбљавања” Одговор на прво питање је врло једноставан. То, захтев за разсрбљавање, потекао је од Американаца. Истини за вољу, никада и нигде они нису експлицитно и јасно рекли да им је баш то, „разсрбљавање”, циљ. Напротив, и кад су нас душмански бомбардовали говорили су као да то за наше добро чине. Па откуд онда израз „разсрбљавање”? Њега нису сковали Американци али су они стално испостављали и још увек испостављају захтеве за његово спровођење у дело. А сам израз исковали су спонтано неки српски родољуби који, сагледавши суштину америчког деловања у односу на Србе, цео тај „пакет” њихових притисака, ароганције, санкција, пропаганде, насиља и бомбардовања, подвели су под један заједнички именитељ под именом „разсрбљавање Срба”, јер он најверније, као у капсули, осликава суштину тих САД акција.
Суштина тог израза С тим у вези, некако спонтано се намеће још једно даљње питање, какву би мотивацију САД имале да теже ка таквом једном монструозном и расистички оријантисаном циљу као што је идеја „разрбљавања”? И овде је одговор врло једноставан. Саме САД су се уплеле у растурање СФРЈ, па су онда, поделивши целу „позорницу” (СФРЈ) по црно-белој шеми на „рђаве” (Србе) и „добре момке” (сви остали из бивше СФРЈ), стали отворено војно, политички, економски, пропагандно иза наравно ових других а против Срба. Као резултат свега тога догодила се пустош грађанског рата. неколико стотина хиљада мртвих, преко милион избеглица, економска беда (санкције против Срба), разорени градови (које њиховим бомбардовањем, које међусобним убијањем) док о другим разарањима (међуљудским односима, мржњи, пакости, зависти), јер су немерљиви, не вреди ни говорити. Суочене,
дакле, са таквом величином злочина - сем ако га САД не признају, што се, објективно говорећи, неће у догледно време догодити - који је углавном проистекао из њиховог антисрбизма, Американци, логично говорећи, и немају други излаз већ да најактивније и најдоследније раде на задатом циљу „разсрбљавања”. Они тако морају да поступају јер то захтева нужда, нужда сакривања злочина јер су Срби - као што је речено у прошлој Искри - један „опасан сведок” његов. Ућуткати таквог сведока може се једино ако он заборави ко је - разсрби се! Да би траги-комедија овог финала била комплетна, све је то зачињено са једном опаком дозом цинизма. Што пре испуните наше захтеве („ разсрбите се”) - па опет као радећи за наше добро сладе нам огромне стране инвестиције (ММФ, Светска банка), „ви, Срби, бре, регионална сте сила... Партнерство за мир? ... то је мало за вас! Европска Унија- ту ви припадате... јер сте, бре, ви носиоци цивилизацијских и европских вредности у региону!”
Егзекутори разсрбљавања Да није трагично било би комично како су ђинђићевци под чим се мисли на министре и остале трабанте у власти премијера Зорана Ђинђића кога су САД задужиле да обави посао разсрбљавања - слепи кад је реч, што рекао народ, о „ шареним лажама”. Да ли? У напред поменутом „ ласкању”, које звучи као да долази од Запада, само почетак је његов. Све остало су само „Потемкинова села” које су ђинђићевци изградили и изграђују да би, пре свега, уверили сами себе да су на правом путу и да би оправдали своју злочиначку улогу. У крајњој, пак, линији они то не раде да би се помогло народу већ да би се, на брзину и без већих напора, очувала власт. А, без западњачких пара та се власт руши. Мора, јер она и не помишља да се из економске беде, али и без кобног задуживања код западњачких лихвара, може изаћи само развијањем својих сопствених стваралачких снага, што је све постепен, дуг и мукотрпан процес.
Да ли ће успети? Судбоносно питање овде, по Србе као народ о чијем се „бити или небити” ради, јесте да ли ће ђинђићевци, у својој накани да верно спроводе америчку политику „разсрбљавања”, да ли ће - и ако хоће кад? - у томе успети? Објективно говорећи, Ђинђић има релативно лак задатак пред собом. Ова моја тврдња ће можда