Iskra1091

Dve negativne SAD izjave o haškom Sudu

SUĐENJE S. MILOŠEVIĆU O Hagu tj. haškom sudu, neočekivano, stigle su iz Amerike ne samo kontradiktome već i vrlo kritične izjave. Radi se o dva takva slučaja. Uzgred, ono što je najinteresantnije u celoj stvari jeste da je premijer Srbije g. Zoran Đinđić, koji inače pomno prati sve te SAD signale, našao, izgleda, u tim izjavama dovoljno elemenata, pa se tako, ohrabren valjda, usudio da haško suđenje nazove - cirkusom! No da se vratim na temu o dve SAD izjave.

Kongresmen Pol napada IS putem Haga Jedna takva kvalifikacija dolazi od kongresmena Ron Pola iz Teksasa. U napisu Internacionalni Sud (IS) za ratne zločine - rđav za Ameriku, rđav za svet (antiwar, Website), on vrlo oštro kritikuje Hag ali iz perspektive protivnika tog budućeg Intemacionalnog Suda (IS) koji je oformljen u 1998 g. u Rimu, a stupa u dejstvo čim ga ratifikuje 60 nacija potpisnica, što se očekuje da će postati stvarnost u toku ove 2002 g. Kaže on dalje da će i SAD potpasti pod jurisdikciju tog suda jer je Bil Klinton, poslednjim svojim pretsedničkim aktom, tj. u ponoć 19.1.02, potpisao SAD pristup tom Sudu, a Bušova administaracija, mada je iskazivala svoju protivnost, nije taj Klintonov potpis opovrgla. Kao rezultat, uslediće jedna realna situacija po kojoj - kako veli kongresmen Pol - ,,i predsednik SAD-a, generali i 240 hiljada američkih vojnika širom sveta” mogu se naći pred tim Sudom. A Hag ulazi sad u gornji prikaz samo kao primer kakav će izgledati taj budući Sud koji treba da sudi čak i američkim građanima. Tako nam kongresmen Pol direktno potvrđuje, kad je reč o Hagu, ono što je bilo jasno svim objektivnim posmatračima ove ustanove od samog njenog ustanovljavanja. On, medjutim, ide i dalje i svedoči da sudjenje Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku SRJ, nije pravno utemeljeno. I tako, istina nevoljno, g. Pol postaje njegov branilac.

Evo samo nekih najglavnijih momenata njegove opširne kritike hašog suda: dozvoljavaju se anonimni svedoci i tajna svedočenja; optuženi, po nahođenju suda, ne mora da zna identitet svedoka; nema nezavisne apelacije; Hag liči u mnogome na sovjetske sudske procese iz 1936-38 g.; optuženi može biti osuđen i bez dokaza, dovoljno je da sudije steknu taj utisak a što se dešava kad nema porote; u intervju-u francuskom Le Mond-u, glavna tužiteljica Karla del Ponte, na pitanje zašto se Miloševiću ne sudi za genocid na Kosovu, s obzirom da je s tom kvalifikacijom ekstradiran Hagu, odgovorila je, da za genocid nema dokaza, pa će mu se umesto toga suditi za ratne zločine; povrh toga dodala mu je ona sad (bespravno, jer zbog toga nije ekstradiran) još i zločine u BiH i Hrvatskoj; njegovom ekstradicijom suverenitet SRJ je potpuno ignorisan činjenicom da je prekršena naredba Vrhovnog suda SRJ da se ekstradicija zaustavi dok se ne ispita ustavnost

vladine ( Đinđićeve) „uredbe” o tome; za Miloševića ne važi najvažniji sudski aksiom da je svako nevin dok se ne dokaže njegova krivica; na samom suđenju, iako je on sam svoj advokat, sudija mu isključuje mikrofon. Kongresmen Pol dalje navodi da se neki Besnik Sokoli, nameštenik suda, verovatno Albanac, pojavljuje kao svedok, kao što su i mnogi drugi svedoci Albanci bili pripadnici Kosovske oslobodilačke armije (KOA). Sve u svemu, njegov zaključak o haškom sudu ali i sa idejom da taj zaključak protegne i na budući Internacionalni sud (Zar ćemo dozvoliti da Amerikanci dođu pred takav sud?!) je ovaj: to je gomila birokrata bez etike, trećerazredni sudijski kadar, nikom odgovomi politički plaćenici. To je, dakle, bio prvi napad na Hag koji je došao iz Amerike.

Drugi napad na Hag - od Bušove administracije A drugi je došao, krajnje neočekivano, direktno iz Bušove administracije. (To je valjda bio taj „signal” koji je ohrabrio Đinđića na izjavu kojom je izjednačio Hag sa „cirkusom”.) Ambasador State departmana za ratne zločine Pjer Ričard Prosper svedočeći pred Kongresom, izjavio je (po Čikago Tribjun-u od 1.3.02) da haški tribunal ima problema „koji izazivaju sumnju u integritet suda” i postavljaju pitanja o „profesionalizmu uposlenih”. Dalje, „nepotrebno je preskup - 100 miliona dolara godišnje, ima 1200 nameštenika -, ispod kritike je u pogledu kontrole, zloupotrebljavan od nekih advokata i njihovih klijenata radi bogaćenja”. Prosper dalje predlaže Kongresu da se aktivnost Haga okonča do 2007. ili 2008. g. i da Karla del Ponte ne povećava broj novih optuženih za suđenje u Hagu; njih neka sude lokalni sudovi.

Zbog čega napad na Hag? Postavlja se sad ovde pitanje, zbog čega je Bušova administracija odjednom „okrenula leda” Hagu, koji je, kao što se zna - američko „čedo”! Da nije bilo SAD-a, odnosno njihove famozne g-dje Madelen Olbrajt, sud u Hagu nikad ne bi ugledao svetlo dana. Gledajući, pak, iz čisto američkog vidokruga - američkih interesa -, Hag je bio jedini način da se SAD mnogobrojne „prljave radnje” u vezi razbijanja bivše SFRJ nekako sakriju i da se krivica sa sebe prebaci na nekog drugog, u konkretnom slučaju na Srbe. To je suština Haga. Što se u Hagu pored Srba, sudi i ponekom Muslimanu ili Hrvatu, to je samo radi dekoracije, da se „opseni prostota”, da haška „predstava” izgleda „neutralna”. Međutim, i pored svih kulisa „nepristrasnosti”, dodatne - da tako kažem - „kolateralne štete” koje su pogodile samo Srbe i SRJ kao što su bombardovanje i 10-godišnje sankcije koje i danas, pod novim naravno imenom, još uvek postoje, samo potvrđuju da su Srbi bili predodređeni već od samog početka krize na Balkanu za „žrtvenog jarca”. Hag je, dakle, Americi bio neophodan da bi

Suđenje ... se „pravno” utvrdilo da su Srbi krivci za sve što se dogodilo u vezi razbijanja bivše SFRJ. Na taj način se SAD automatski amnestiraju od bilo kakve odgovomosti za sve svoje mnogobrojne „prljave radnje” izvedene devedesetih godina prošlog stoleća na tlu bivše Jugoslavije, uključujući tu i 78 dana dugo dušmansko bombardovanje Srbije.

iznenadio haško tužilaštvo koje je, takođe, vrlo naivno mislilo da je dovoljno da se kao svedoci pojave nekoliko Albanca pa će Milošević biti pravno „nokautiran”. Ne manje su bili iznenađeni Amerikanci, ali ne toliko Miloševićem koliko Karlom del Ponte? Pa zar mi plaćamo za održavanje Haga 100 milona dolara godišnje, a da ova, kao što jeste, nije u stanju da se nosi sa jednim, što se tiče prava, najobičnijim amaterom. Otuda i kritika Haga i od kongresmena Pola i od ambasadora Prospera za skupo plaćeni „neprofesionalizam” haškog personala.

SAD napuštaju ugaonu svoju politiku?!

Gđa del Ponte pred „kvadraturom kruga” Zašto (i da li?) SAD napuštaju tu ugaonu svoju politiku koja ih pravno oslobađa svake odgovomosti? Znači li to da je Amerika u procesu preispitivanju svoga odnosa prema svetu, pa i prema Jugoslaviji? Ne bi se reklo. Jer, broj jedan, u svojoj novoj tzv. anti-terorističkoj politici, SAD ispoljavaju tu istu bezobzimost u odnosu na suverenitete drugih nacija kao što su je pokazivale u odnosu na Srbe i SRJ - samo sad još u gorem obliku i - otvoreno!; i, broj dva, Đinđić - iako sankcija „više nema” - mora Hagu (svom inače „cirkusu”) do 31. marta o. g. da isporuči (po g. Polu „neustavno”?!) novi kontigent „ratnih zločinaca”, inače nema ništa od tzv. „pomoći” od nekoliko desetina miliona SAD dolara (jeftino se prodaje naš Đinđić, zar ne?) od kojih kritično zavisi njegova vlast.

Dakle, ne radi se o preokretu u američkoj spoljnjoj politici.

Bušova administracija protivna IS-u Jednim delom ovakav sadašnji američki protivurečan odnos prema Hagu dolazi iz istih onih pobuda koje su naterale i kongresmena Pola da istupi sa svojom kritikom Haga i, kao što smo videli, postane nevoljni Miloševićev branioc. I Bušova administracija se strahovito boji tog budućeg Internacionalnog Suda (IS) za ratne zločine jer on je, kažu, pretnja američkom suverenitetu, pa se i američki građani, generali, diplomate pa čak i predsednik, mogu naći pred njim, što pak indirektno govori da SAD u svojim budućim ratnim i drugim operacijama ne isključuju mogućnost pribegavanja genocidu i ratnim zločinima, ako se to pokaže celishodno za ishod tih operacija. (Pada odmah napamet, na primer, da je II svetski rat okončan bacanjem atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, kojom prilikom je usmrćeno preko sto hiljada japanskih civila.) S druge, pak, strane, protiveći se ideji IS, Bušova administracija - kažu pristalice IS-a - u stvari potvrđuje Miloševićev stav da su haška suđenja samo „кгајпје politizirana pobednikova pravda”. I dalje nastavljaju pristalice IS-a - politika bojkota IS-a daje „nekažnjivost budućim svetskim hitlerima i polpotovima”.

Milošević po drugi put iznenađuje svet Pa šta je onda pravi uzrok ovog najnovijeg američkog antihaškog odnosa? Da bi to bilo jasnije, potrebno je osvrnuti se na započeto suđenje Miloševiću u Hagu, a za koje neki analitičari kažu da može potrajati čak i dve godine. Kad se, pak, uzme u obzir da gdja Del Ponte namerava da izvede pred sud 1300 svedoka (koliko će Milošević, to je za sad nepoznato) a da je najveća stopa svedočenja, sada bar, 2 svedoka dnevno, onda predviđanja od dve godine nisu neumesna. U dosadašnjim svojim nastupima, u svojstvu sopstvenog advokata i branioca, Milošević je još jednom iznenadio svet, a specijalno Amerikance. Kao što su Klinton, g-dja Olbrajt i kompanija koja je otpočela bobardovanje SRJ 23.3.99. naivno mislili da će Milošević pasti posle nekoliko bombi - a on se održao čak 78 dana, pa i tada nije pao - što je sve prisililo gore rečene da izmisle ili da orkestriraju „humanitamu katastrofu” kako bi opravdali svoj zločinački akt -, tako je i sad Milošević

Objektivno pak govoreći, g-dja del Ponte, ima da reši problem koji je, što se tiče rešivosti, sličan nerešivom problemu, u matematici poznatom pod imenom “kvadratura kmga”.

Naime, tužiteljica treba da dokaže da je Milošević lično kriv za genocid nad Albancima. U tom smislu izvodi svoje svedoke Albance. Ovi, naravno, govore o zločinima, ubijanjima, pljačkanjima, paljenjima i rušenje kuća, itd. od strane srpske policije, vojske i paramilitarnih struktura, a Milošević, kad bi došao njegov red ispitivanja, kao neki sa filma američki advokat, od ponekog svedoka, samo bi hladno tražio odgovor sa ,,da” ili „пе” na pitanje ,,da li ste, tom prilikom, mene videli”. Pošto odgovor mora biti „пе”, Milošević bi ga otpustio sa „hvala”. Eto, takvih 1300 svedoka gđe del Ponte, treba da dokažu da je Milošević lično kriv. A ne mogu, jer da bi se Miloševićeva lična krivica utvrdila, tužiteljica mora da ima ili neki pisani dokument sa njegovim potpisom ili svedočenje nekog njegovog neposrednog saradnika kome je ovaj izdao usmeno naređenje u smislu radnji za koji se ovaj optužuje. Izgleda da tužiteljica takvih svedoka ili dokumenata, bar za sada, nema na raspoloženju, pa otud i njena nerešiva „kvadratura kruga” koju su joj, uzgred, zadali Amerikanci da bi je ona rešila.

Dva „krunska” svedoka Međutim, ima i drugih slučajeva Miloševićevih briljantnih nastupa koji su dokumentacijom, obaveštenošću, začudili publiku i novinare a zaplašili gđu del Ponte i, naravno, Amerikance. Pojavio se tako kao „krunski” svedok i Mahmud Bakali, bivši predsednik Saveza komunista Kosova 1 član Centralnog komiteta SKJ, za vreme čije vladavine došlo je do pobune Albanca na Kosovu 1981. g. Za vreme bombardovanja Bakali se našao u Beogradu, pa je čak bio i primljen kod Miloševića.

Na tom momentu kao i na slučaju komandanta KOA Jašarija iz sela Pregaze kome je srpska policija dala 2 sata vremena da se preda, kad to ovaj nije učinio, policija ga je likvidirala zajedno sa svima u kući koji se nisu predali, Milošević je - kako kaže beogradski advokat Toma Fila -

IZ SADRŽAJA Pregled događaja ...................................................................................... 4 SAD su pomagale al Kaeda ćelije ............................................................. 5 Zakoni o denacionalizaciji ........................................................................ 6 Šta je izrodila sprega Nemačke i Vatikana ...................................... 11 Hapšenje generala Perišića ................................................................. 13 Kada je terorizam terorizam? ............................................................ 17 „Adam” Tome Jovanovića .................................................................. 22 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (65) ..................... 23 Povodom napisa u „Glasu javnosti” .................................................. 28

2

Искра 1. април 2002

„nokautirao” Bakalija, tako da su i sami haški tužitelji, koji su inače očekivali da će Bakali „sahraniti” Slobu, bili zaprepašćeni koliko je ovaj bio slab i nespreman.

Drugi je slučaj sa opet jednim „krunskim” svedokom Halit Baranijem. Ovaj svedok je, naime, u svojstvu „humanitamog aktiviste”, što će reći američkog špijuna, izašao pred sud sa pričom o 700 Albanca koje su, navodno, Srbi pobili i potom ih pobacali u peći rudnika Trepče. Haški istražitelji su naravno zaboravili da su zapadni forensičari utvdili da u Trepči nisu mogli da nađu nikakve tragove ljudskih delova tela, i da je nedavno u Pakistanu ubijeni novinar Vol strit jurnal-a Danijel Perl, intervjuisao 1999. g. istog Baranija sa zaključkom da ovaj „пе stoji potpuno iza svoje priče”. Sve ove argumente je Milošević upotrebio i tako dezavuisao Baranija. Isti gospodin svedok je takođe izašao i sa listom od 66 Albanaca, sa potpisom nekog srpskog pukovnika, koji su, navodno, trebali biti pobijeni. Milošević je ovo oborio tvrdnjom da bi takva jedna lista mogla doći samo od Albanaca prosto zato jer Srbi ne pišu niti govore tako „srpski”.

Strategija koja se Slobi može svetiti U Miloševićevoj strategiji svoje odbrane ima, međutim, elemenata koji mu se mogu svetiti. Jedan takav je, na primer, njegovo tumačenje, da je albanski eksodus od 700 hiljada izbeglica koje su prebegle u Albaniju i Makedoniju, izazvan isključivo NATO bombardovanjem. Mislim, da bi njegova odbrana bila mnogo efektivnija, da je taj eksodus objasnio drugačije i na način koji bi bio mnogo bliže realnosti. Jer postoji nekoliko razloga masovnog albanskog izbeglištva: (a) srpska policija i vojska su vrlo često napadani iz naseljenih mesta od strane pripadnika KOA. Kad god bi se to desilo vođene su borbe u tim naseljima, i civilno stanovništvo je, vrlo moguće, pri takvim prigodama, stradalo. Propaganda KOAje, naravno, o stardanju stanovništva širila zastrašujuće vesti, tako da su civili albanskih naselja gde je bilo pripadnika KOAjednostavno napuštali svoje kuće čim bi se u okolini pojavila policija i vojska SKJ; (b) poznato je i to da su formacije VJ bile stacionirane po kosovskim naseljima, a ova su, kao što se zna, strahovito bombardovana. Prirodno je da je iz takvih naselja stanovništvo bežalo i to ne samo Albanci već i Srbi; i c) ako se, međutim, upotrebi staro kriminalističko pravilo, koje kaže: daj mi motiv (dobit, korist) zločina, lako ću ti pronaći krivca, onda se odmah postavlja pitanje ko je imao najviše koristi od proterivanja Albanaca? Srbi? Sumnjivo možda u smislu poboljšanja svoje demografske slike Kosova; s druge pak strane, Srbi su svesni da proterivanjem Albanaca, oni samo daju NATO silama nove adute za nastavak agresije, pa je logično da je to bilo predominantno u njihovom stavu prema tom pitanju. KOA? Pa oni su najveći dobitnici albanskog izbeglištva jer, prvo, njihov cilj nezavisno Kosovo - izbeglištvom automatski postaje stvamost i na dohvatu ruke. Stoga, Albanci sa Kosova nisu bežali iz njega samo zbog rata i bombardovanja, već, u najvećem obimu, njih su KOA pripadnici, milom ili silom, terali na izbeglištvo. Jer moto je bio: što više njih sa Kosova, to je bliže nezavisno Kosovo.

Još o poreklu SAD antihaških istupa Da se, međutim, vratimo na pitanje pomenutih SAD antihaških izjava. Otkud su one? Pa, izgleda, da su Amerikanci nezadovoljni kako je glavna tužiteljica tribunala do sad obavljala zadatu joj dužnost. Oni hoće da Milošević bude osuđen tako da se sa čisto formalno pravne strane tom sudu ne može ništa prigovoriti.

Kako se stvari kreću sada, Miloševiću se omogućuje izigravanje te čisto formalno pravne strane su-

Искра 1.април 2002

Koga muči dobra odbrana Miloševića?

Maestralna odbrana Slobodana Miloševića u Hagu baca u očajanje Djindjića i njegovu kamarilu. Za svedoka, a protivu Miloševića se ponudio niko drugi do teško bolesni g. Nenad Čanak („novosadski Palestinac”).

Svojom zaista dobrom odbranom pred sudom u Hagu baca u očajanje Milošević i razno-razne spodobe koje predvode nekakve „nevladine organizacije”. Posebno su „ucveljeni” gospodja Nataša Kandić (ranije bila udata za Šiptara Keljmendija), Borka Pavičević (čiji je otac bio decenijama Brozov ambasador po raznim zapadnim zemljama), Sonja Liht, Sonja Biserko, pa Biljana Kovačević - Vučo (navodno je predsednik nekakve asocijacije pravnika) uz naravno crnogorske separatiste na čelu sa Milom Djukanovićem.

Pravo oduševljenje medju narodom u Srbiji i u Republici Srpskoj izazvali su neuspešni pokušaji hvatanja divjunaka Radovana Karadžića od strane Sfora.

Zbog ove stvari g. Djindjić naprosto vene i svakoga dana kosa mu postaje sve belja i belja, budući da mu Milošević „uništava” dobar glas. Narod je listom za Miloševića, a Dosmanlije sada već niko ovde u ništa ne ferma.

(Iz naše prepiske, početak marta 2002.)

Medu-odnosi u DOS-u i sa opozicijom Poslovično neobavešteni Koštunica nit zbori nit romori. A njegovu stranku vode izrazito kompromitovane osobe. DSS ima dosta novih članova, ali su to sve prebezi iz JUL-a i SPS-a.

Većinu u Skupštini Srbije Djindjić ostvaruje uz pomoć stranke koja se zove Stranka srpskog jedinstva (SSJ). A to je ustvari stranka pokojnog Željka Ražnjatovića - Arkana.

Gospodin Vojislav Šešelj stvarno sada dobro deluje, ali mišljenja sam da će ga Dosmanlije potisnuti sa političke scene (verovatno hapšenjem).

Stranka Vuka Draškovića više i nepostoji i svedena je otprilike na jedan debatni krug.

(Iz naše prepiske, početak marta 2002.)

________________________________________ đenja. Mada će ovaj biti osuđen u svakom slučaju, u svesti javnosti, on će ostati moralni pobednik. A to je, iz američke perspektive, nedopustivo! Jer američka nedela u razbijanju SFRJ automatski izbijaju u prvi plan. Gora je njegova moralna pobeda, nego čak i njegovo oslobođenje. Jer, u ovom drugom slučaju, široko reklamirana zapadnjačka sudska „nepristrasnost” pobeđuje i na taj način bar donekle umanjuje SAD odgovomost za zločine prema SFRJ. Proizilazi iz ovoga da su gomje SAD antihaške izjave bile samo pretnje sudu i g-đi del Ponte, da paze šta rade, da ne nastupaju diletantski kao do sada već „profesionalno”, što znači da pravna forma mora biti potpuno zadovoljena. Da li će i pravda - to nije važno!

Da je gomja tvrdnja tačna vidi se po tome što je g. Prosper, dragom svojom izjavom, zatražio da Hag učini sve da se na sudu što pre pojave Karadžić i Mladić.

N. Ljotić

3

PREGLED DOGAĐAJA Sačuvaj nas Gospode!

Gornje je uzvik američke gospodje Peggy Noonan, obrazovane, kulturne i moguće pobožne žene. Po zanimanju bila je pisac, žurnalista i Savetnik predsednika Regana i Buša posle Regana.

Bila je pisac - autor svih javnih govora predsednika Regana.

Gospodja Noonan je obdareni klervojant, to jest, ima sposobnost da vidi i predvidja budućnost. Ovo je veliki dar Gospodnji, čitati budućnost pre iskustva. Njen napis: ,,Stay God’s Hand” (Sačuvaj nas Gospode), najbliži je prevod sa engleskog. Ovu temu napisala je pre tri godine i predvidela tragediju od 11. septembra 2001, kad su teroristi bombardovali Njujork i Vašington. Napis je priredila gospodja Kate Muir, Engleskinja, dopisnik londonskog Tajmsa iz Pariza, zatim iz Njujorka i ponovo iz Pariza. Gospodja Muir objavila je ovaj dugi napis (na tri strane) u londonskom Tajmsu 16. oktobra 2001. Ja sam napis fotokopirao, ali nažalost kopiju sam bio zaturio.

Pronašao sam je tek 5. marta ove godine. Zbog velike dužine napis je nemoguće reprodukovati, pa ćemo iz njega citirati nekoliko najvažnijih mesta uz prikaz pisca ovih redova. Citiranje i prikaz držaće se verodostojno originalnog teksta.

Vidoviti dar, t.j. čitanja buducnosti svoje zemlje i naroda nateralo je ovu spisateljku, da u ovom napisu ukaže gde vodi život materijalističkog bogatstva , velikoj trci za njegovo sticanje i obezbedjenje, ukratko klanjanju zlatnom teletu. Život njene zemlje, Amerike, jednostavno jeste velika trka da se steče što više novca.

Zatim trka da se potroši na sve novotarije (koje američka industrija proizvodi bez takmaca). Život trke i prohteva „fabrikuje nove potrebe, koje brzo zastarevaju” a nove se izmišljaju i saopštavaju putem masovnih medija i tako kljukaju u podsvest naroda. U poredjenju sa 1957. godinom, kad je život imao laganiji tempo i umerenije prohteve, sadašnji život američkog gradjanina „gleda sa sažaljenjem na generaciju pre pola veka”.

Na jednom mestu gospodja Noonan kaže: „Sada (mnogi medju nama) osećaju da nemamo više vremena da spremimo mčak od tri jela. Niti pak imamo vremena da napišemo poduže i osmišljeno pismo. Takodje nemamo vremena da poučavamo sa strpljenjem (našu) decu. Dmge generacije imale su vremena za sve to, uprkos toga što mi (naša generacija) imamo mnogo više naprava kojima se ekonomiše vreme”! Na drugom mestu za sebe kaže: „.... Ja živim životom prosečnog inteziviteta (napora), ali već u devet sati naveče, ja sam gotovo glupa, prosto sam zanemela od dnevnih stimulanata...”! „Ја se osećam umornom od desetočasovnog nesvesnog napora planiranja, konferencija, govorancija, napornog razmišljanja, naprezanja...” „А naše potomstvo, deca, možda će se sećati nas posle nas - kao lica žena i ljudi koji su upregnuti u strategiju prodavanja...!” Za svoju majku, gospodja Noonan kaže: „... Ona ne primećuje da je izbezumljena od napora. Njeno lice izgleda starije nego ono njene majke, jer ga je sagorela upotrebom raznih hemijskih preparata....”!.

Izlaganje vlastitog strahovanja „Рге jedan mesec, izložila sam svoje strahovanje - kaže gospodja Noonan - ranijem visokom zvaničniku američke vlade. Moje izlaganje izazvalo je namrgodjenost na njegovom licu. Morala sam da se izvinem za moje morbidno stanovište. A on je odgovorio: ,,Ne, ja mislim isto kao vi” i nastavio „Ја

4

smatram da će se neka tragedija desiti za godinu i po...”! U ovom kontekstu navodi odlomak iz života jedne neudate žene iz srednjeg staleža (Middle Class). Mnogo je želela da nadje i posini dete, da bi ga mogla voleti. U ovu svrhu obišla je mnoga sirotišta u Južnoj Americi dok nije pronašla jednu malu devojčicu, koja je bila u dosta uznemirenom psihološkom stanju. Dovela je dete kući i podizala ga sa velikom Ijubavlju i negom. Odnegovala je vrlo lepu devojku koja je pokazala veliki uspeh u školi i na univerzitetu. Naročito se istakla u dobročinom radu, u slobodnom vremenu, u pomaganju starih, iznemoglih, slepih i bolesnih. U rasporedu svog vremena rešila je da odvoji vreme za pomoć dmgima. Dok sam ja ovo govorila mom sabesedniku, visokom funkcionem, njemu su zasuzile oči i rekao mi je: „Postoje stvari koje štiti Božja ruka” (There are things that stay in God’s hand). Ja ga ne shvatih, a on mi se obrati sa rečima: „Ove stvari koje radi ova mlada devojka pomažu pred Gosopdom da ne dozvoli da svi budemo pobijeni”!

Ovi odlomci iz iskustva gospodje Noonan, govore nam da sebe upitamo, naročito oni koji silom raspolažu: „Kuda i gde idemo...?” Ja ovde prestajem sa daljim izlaganjem misli i ideja gospodje Noonan u pravcu života u savremenoj civilizaciji. Ovde prelazim na stvar onih koji silom raspolažu i poslužiću se citatom iz govora velikog lidera američkih cmaca, koji su se pedesetih i šezdestih godina borili za najosnovnija čovečanska prava.

U jednom govoru šezdesetih godina (pre nego je ubijen) lider cmaca Dr Martin Luther King izjavio je: „Моја vlada je vodeći svetski fabrikant nasilja”. On nije rekao: moj narod, niti moja zemlja, već je jasno i glasno optužio vladu, onu na javi kao i onu u senci, koji fabrikuju skupa nasilje po svetu. Ovim pitanjem naročito se bavi časopis ,,Nexus” za januar i febmar gde razmatra američku spoljnu politiku i na samom početku kaže: „... Sta treba rasmotriti jeste kobni rezultat američke spoljne politike posle Drugog svetskog rata na ovamo. Ova politika po rečima njujorškog Tajmsa od pre nekoliko godina prikazana je kao politika jednog neodgovornog tela koje se zove „Council for Foreign Relations”, (Savet za spoljne poslove). Treba imati u vidu da ovo telo niko niti je birao niti ga postavio, već su sami sebe izabrali i postavili da upoterbljavaju američku silu, vojnu i ekonomsku, bez ikakvog polaganja računa bilo kome. Po ustavu spoljnu politiku vodi predsednik SAD uz sadejstvo američkog Kongresa, ali šta je ustavno i šta je američki interes odlučuje sam Predsednik. Medjutim, po pitanju ustavnosti Kongres (Oba doma) imaju pravo po nahodjenju da prave izazov predsedničkoj odluci.

Council for Foreign Relations, sačinjavaju svi raniji predsednici u životu sa kooptiranjem dmgih članova iz reda velikh kapetana industrije naročito magnata nafte, kao što je Dik Cejni, a takodje i iz vojske, kao što je general Vesli Klark, akademik Zbignjev Bržežinski, diplomata Laurence Eagleberger, poslednja trojica su veliki srbofobi. Od svršetka Dmgog svetskog rata do marta 2002. Amerika se mesala u unutrašnje stvari 24 države, neke od njih, kao Jugoslkavija, potpuno su razbijene i bombardovane. Na jugoslovenskom prostoru samo, Amerika je stvorila četiri vazalne kolonije: Bosnu, Kosovo, Makedoniju i Cmu Goru. Radeći ove prljave, često zlikovačke poslove, Dr Martin Luther King je često govorio: „.... Dok naša vlada stvara nasilje, mi, narod, živimo u velikoj iluziji da živimo u demokratskoj zemlji koja pravi

Искра 1. април 2002

САД СУ ПОМАГАЛЕ АЛ КАЕДА ЋЕЛИЈЕ ЗА БОРБУ ПРОТИВ СРПСКИХ ТРУПА НА БАЛКАНУ Чланак Isabel Vincent објављен у „National Post”, 15. марта 2002. године, под горњим насловом нашли смо на Интернету. Доносимо га у нашем преводу са енглеског. *

* *

Осама бин Ладенова терористичка мрежа ал Каеда била је годинама активна на Балкану, најскорије помажући косовске побуњенике у борби за независност од Србије, а уз финансијску и војну подршку Сједињених Држава и НАТО-а. Тврдња да је ал Каеда имала улогу у Балканским ратовима 1990-их наводно потиче из једног Еф-Би-АЈ документа који је бивши југословенски лидер Слободан Милошевић презентирао у своју одбрану пред Хашким трибуналом прошле недеље. Господин Милошевић се терети у 66 тачака за ратне злочине и геноцид. Мада су хашки тужиоци оспорили истинитост документа, који је г. Милошевић идентификовао као ЕфБи-Ај извештај пред Конгресом прошлог децембра, балкански експерти кажу да је присуство ал Каеда бораца на Косову и у Босни добро познато. Припадници ал Каеде данас помажу Националну ослободилачку армију (НОА), устаничку групу у Македонији, да се бори за независност против владе у

nasilje ро svetu”. „... Mi smo pasivni i našom neaktivnošću da sprečimo nasilje, ćuteći mi ga odobravamo...”! U napisu se dalje naglašava paralela izmedju vremena paljenja Rajhstaga tridesetih godina u Nemačkoj, što je otvorilo Hitleru put na vlast, sa situacijom u svetu gde Amerika nesmetano vršlja. Smatra se da su nacisti inscenirali paljevinu Rajhstaga da zaplaše narod i da nemački parlamenat velikom većinom izglasa poverenje Hitleru. U razmatranju američke spoljne politike časopis NEXUS pita, da li je moguće da se nešto slično ne radi i u Americi? Pretpostavlja se da je CIA spremna i sposobna da sve uradi i inscenira.

Скопљу, тврде војни аналитичари. Михаел Штајнер, администратор УН на Косову, упозорио је прошле недеље на „увоз авганистанске опасности у Европу”, јер су неколико од ал Каеде тренираних и финансираних ћелија остале у овој области. „Многи припадници Косовске ослободилачке армије (КОА) слати су на обуку у терористичке логоре Авганистана”, каже Џејмс Бисет (James Bissett), бивши канадски амбасадор у Југославији и експерт за Балкан. „Милошевић је у праву. Неоспорно је да су они учествовали у рату на Балкану. То је врло добро документовано.” Долазак на Балкан такозваних авганских Арабљана, који потичу из разних средње-источних држава и повезаних са ал Каедом, почео је 1992., ускоро после почетка рата у Босни. Према Ленарду Коену (Lenard Cohen), професору политичких наука на Сајмон Фрејзер Универзитету, муџахедин борци који су долазили у Авганистан 1980-их да се супротставе совјетској окупацији, касније се „селе у Босну да помогну муслиманској браћи у борби против српских (и једно време) хрватских снага”. Босанским Муслиманима је добродошла њихова помоћ. После Босанског рата „стотине босанских пасоша дато је муџахединима од стране муслиманске владе у Сарејеву”, каже професор Коен у свом недавном чланку насловљеном „Бин Ладен и рат на Балкану”. Многи чланови ал Каеде одлучили су да остану у тој области пошту су се оженили локалним Муслиманкама, пише он. Они су такође успоставили и тајне терористичке логоре за обуку у Босни - финансиране продајом опијума произведеног у Авганистану и тајно транспотованог преко Турске и Косова у Централну Европу. У годинама непосредно пред НАТО-во бомбардовање Југославије 1999. године, ал Каеда борци су се преселили на Косово, јужну покрајину Србије, да би помогли албанским екстремистима КОА-е у започињању терористичке кампање против српских циљева у покрајини. Муџахедини су „били финансирани новцем Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата”, каже један западни војни чинбеник тражећи да остане анониман. „То су били најмници који нису водили ствар на Косову, већ су употребљавани од КОА-е за њене прљаве послове.”

Fiasko u hvatanju Dr Karadžića.

NATO i njegovi upravljači i vodje Buš i Bler sa ostalim bili su šokirani neuspehom da uhvate Dr Karadžića. Hvatanje nije bilo potrebno velikom inkvizitoru, niti da zadovolji principe pravde, niti pak da privede pravdi jednog velikog izgrednika i krivca, kako ga karakteriše Alijansa NATO članica. Pravda je poslednja rupa na svirali za J'reedom loving west”, ovde se radi o pokrivanju američkih zločina u Jugoslaviji, a takodje i nemačkih i njihovih združnika.

Hvatanjem Karadžića i njegovo privodjenje Tribunalu za linčovanje, oprali bi se od zločina razbijači Jugoslavije i natovarili sve na ledja srpskog naroda kao ‘genocidnog’.

Postoji verovatnoća da će NATO nastaviti sa poterom Karadžića i da će na kraju uspeti. Veliki novac je prosut u ovu svrhu u kolonijama koje su iznikle iz razvalina Jugoslavije. No svačija sila je do zemana, na zemlji naravno.

Сједињене Државе, које су оригинално тренирале авганске Арабљане за време рата у Авганистану, подржавале су их у Босни, а потом и на Косову. Када су НАТО снаге отпочеле своју војну кампању против Југославије пре три године да сруше г. Милошевића, оне су ушле у косовски рат на страни КОА-е, која је већ примала „знатну” војну и финансијску помоћ бин Ладенове мреже, кажу аналисти. После терористичког удара од 11. септембра на Сједињене Државе, НАТО је почео да се узнемирава око присуства на Балкану исламских терориста које је подржаво током свих 1990-их година.

(National Post)

Isabel Vincent

Balcanicus

Искра 1. април 2002

5

ЗАКОНИ O ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈИ „Мој лични приоритет је закон о враћању одузете имовине, односно доношење Закона о денационализацији. Нова држава не може да стартује на неправди. Морамо да видимо шта се десило 1945. године и како људима да вратимо што им је одузето. На том поверењу желимо да градимо нову државу”. (Зоран Ђинђић, 24. јануара 2001. године). Темељ сваке западне демократске државе је приватна својина. Она је била и темељ Краљевине Југославије. У тој „тамници народа” (како је зваше комунистички пробисвети), све се налазило у приватним рукама. Изузетак бејаху државне зграде, путеви, улице и један део паркова. Значи у приватној својини, било је 90% шума, свеукупно пољопривредно и градско грађевинско земљиште, рудници, фабрике, предузећа, хотели, стамбени објекти итд. Међутим, након насилног успостављања Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) и касније ФНРЈ, понајвише у временском периоду од 1945. до 1958/59. године, приватна својина на нашем тлу, одузимана је од законитих власника по разним основама „јер није стечена поштеним радом у комунизму и касније у социјализму”. Прецизније речено, чињено је то уз примену 27 закона, од којих су неки и дан-данас на снази, или се лако од актуелне власти дају активирати. После завршетка Другог светског рата, најпре се започело са конфискацијом целокупне имовине „сарадницима окупатора”, мада многи од њих нису ни били учесници рата, а неки чак нису ни били у земљи у време окупације. Следило је потом одузимање свих приватних фабрика, предузећа, рудника и хотела од „трулих капиталиста”, уз одузимање држављанства и целокупне имовине породици Карађорђевић. Онда је путем аграрне реформе и колонизације, држава наметнула земљишни максимум од 10 хектара сељачким домаћинима. А током 1948. године, многима је и то одузето, пошто нису задовољили захтеве из обавезног откупа пољопривредних производа и поред „чупања бркова”. (Вреди отргнути од заборава, да су готово сви „лидери” ДОС-а са простора Српске Војводине, потомци комуниста који су спроводили ову работу). Од краја рата, може бити, заиста на „понос и дику” сваке власти отада, важи и Закон о експропријацији (или његове модификације) помоћу кога се у сваком тренутку „од грађана може одузети имовина због вишег интереса”, а да је накнада за њу минимална и понижавајућа. Вечити „усрећитељи” српског народа на Косову и Метохији су „отишли” још даље, јер су стриктно спроводили Одлуку која је спречавала Србе и „Црногорце” (Шиптари не праве разлику између ова два „народа”) да се враћају на своја вековна огњишта. Као и Закон о поступању са „напуштеном” земљом колониста, будући, да се од шиптарских фашиста протерани Срби, управо на основу споменуте Одлуке нису смели враћати на своја имања. И тако су Шиптари „ни криви ни дужни” приграбили гро српске имовине на „светиој српској земљи”, а

6

што је у потпуности легализовано 1999. године после стављана Косова и Метохије под међунаордни протекторат. Од стране комуниста су године 1958/59., национализовани и сви градски плацеви на којима су се налазили стамбени објекти. Од тада сви станари морају да плаћају месечну надокнаду за „коришћење” градског грађевинског земљишта, уз напомену, да се ова сума умножава за један исти плац, онолико пута колико зграда има спратова. Придодно, то је и разлог због чега се стално увећава територија грађанског грађевинског земљишта на рачун њива, пољана и утрина које се одузимају од сељака (паора). Закон о национализацији најамних зграда и станова из 1959. године, „лепо и демократски” како доликује, „преузео:" је од грађана око 35 хиљада станова. Али, оставио је могућност сваком власнику зграде да задржи 3 мања или 2 већа стана, пошто се само толико могло зарадити „поштеним радом”. Све друго, сматрали су комунисти, било је отето од и нељудском радничке класе њеном бесомучном експлоатацијом. По правилу у овим отетим становима, били су станари који су постали „носиоци станарског права” (у међувремену су те станове и „откупили”), а власник стана или зграде, могао им је дати отказ или их иселити само у случају ако би им могао омогућити одговарајући смештај у другом стану односно згради. Српској православној цркви одузето је од „народне” комунистичке власти око 1200 црквених зграда или других стамбених објеката, целокупно градско грађевинско земљиште и преко 80 хиљада хектара обрадивог земљишта и шума. До тада, тј. тих „времена чуда”, СПЦ-а је имала на буџету око 3700 свештеника и службеника и око хиљаду пензионера и удовица свештеника. После отимачине скоро свеукупне имовина, буџет СПЦ-е је са 284 милиона спао на само 10 милиона динара годишње, те је са њега морало бити скинуто око 3600 свештеника и службеника. Стварно „чувеним” Законом о национализацији најамних зграда и станова, уништено је и задужбинарство (подушје), својствено понајвише српском народу. У књизи „Даривали су своме отечеству” Мира Софронијевић пише: „Радити мукотрпно читавог живота и стицати богатство да би се оно затим великодушно поклонило народу, а не, као што би се очекивало наследницима, представља појаву која код других народа или не постоји или је врло ретка. Ту врлину су уздигли, незаборавни почетни тон и историјски путоказ дали - српски средњевековни владари, особито Немањићи. Њихов пример је столећима деловао заразно, у најплеменитијем смислу...” На ту тему писао је и Драган Недељковић, у есеју „Ктитори и приложници, задужбинари и донатори”, у књизи „Драма цивилизације на Балкану”, на страни 312: „У том сажвежђу задужбинара и добротвора има великих и малих звезда: од Саве Поповића - Текелије, „подунавног Ротшилда” Капетан - Мише Анастасијевића, преко добротвора српске просвете Илије

Искра 1. април 2002

Милосављевића Коларца, „српског Нобела” Николе Спасића, па Михаила Идворског - Пупина, чије име и без задужбине, коју је створио, служи на понос Српству, до највећег добротвора Београдског универзитета Луке Ђеловића - Требињца. Мање гласовити, али не мање пожртвовани творци скромнијих задужбина, јер скромнијих могућности, као што су Никола Чупић (унук Стојана Чупића „Змаја од Ноћаја”) оснивач „Књижевног фонда”, Мијаило и Марија Миливојевић „Фонда за помагање сиромашних списатеља”, Радован Лазић трговац из Ваљева, који је такође створио „Књижевни фонд”, Милутин В. Лацковић „Фонд за одевање сиромашних ђака”, Љубомир М. Михаиловић „Награду за лепу књижевност”, ту су и романескни ликови: ратника задужбинара Ђоке Влајковића, Милана Кујунџића - Абердара, Велимира Михаила Теодоровића оснивача „Велимиријанума", др Јована Јовановића са задужбином „Јованијанум”; то је, најзад и архимандрит Нићифор Дучић добротвор Српске краљевске академије. Није битно увек, колико је висок улог, него колико је велика жртва”. Опет, Драган Недељковић у истоме есеју, али на страни 297. наводи (цитирам дословно): „Револуција је пресекла то најплеменитије предање, као што је оспорила предност милосрђу и доброчинству. У Малој Просветиној енциклопедији налазимо ово објашњење: „Данас задужбине имају мањи значај због велике делатности државе и заједнице на том пољу”. Задужбине су једноставно национализоване, што је апсурд, јер оне су и настале у намери да оно што је било приватно постане јавно добро, народно, национално и државно”. Задужбинска имовина у виду стамбених или најамних зграда које су појединци завештали СПЦ-и, Београдском Универзитету, Српској Академији наука и уметности, разним другим научним и културним институцијама тако је преотета од законитих власника и постала је „друштвена својина". Рецимо, Универзитет у Београду (између два светска рата био је један од најбогатијих универзитета у Европи) тражи од државе 16 одузетих зграда и 8500 хектара шуме. Да би се то остварило постоје сви формално правно, али не и законски основи. О каквим се то огромним средствима ради, можда најбоље казују следећи подаци. Сима Андрејевић - Игуманов, трговац родом из Призрена, велики добро чинитељ и задужбинар српског рода, завештао је СПЦ-и, у самом центру Београда, вишеспратну зграду са бројним локалима у приземљу. Средства добијана од станарина и најамнина локала имала су служити издржавању Богословскоучитељска школа којује 1872. године основао у Призрену. Заузврат, комунисти српског рода дозволили су да гроб Симе Игуманова у манастиру Св. Марка, у Кориши, код Призрена скрнаве шиптарски разбојици и бандити. Дотичну зграду су „национализовали" а тек од 1996. године поново је она почела служити својој намени (уствари само најамнина од локала) тј. да обезбеди безбедан рад Богословији у Призрену. Наравно, само за кратко, јер са окупацијом Косова и Метохије од стране „светских демократа” престао је њен рад.

Социјалисти, када су били на власти, тврдили су, да би враћање те имовине изазвало још више „трауме” код нових власника и стога су одбацивали денационализацију као потпуно неприхватљив чин. Причали су притом приче како те конфискације, национализације, експропријације није вршила Социјалистичка партија Србије (СПС) и Демократска партија социјалиста (ДПС), што је и тачно. Заборавили су „само” да их је извршила Комунистичка партија, од које су они настали, чији континуитет они настављају и чију су сву имовину наследили. Дакако, при томе се има у виду и Социјалистичка народна партија настала отцепљењем од ДПС-а у Црној Гори, као и Нова Демократија (НД) у Србији (ова партиципира у свакој власти). У такозваној опозиционој штампи земље Србије, у другој половини последње деценије двадесетога века, често се могло прочитати да разједињена и слаба опозиција (мислили су ваљда на праву опозицију) на том плану није предузела ама баш ништа. У сваком погледу била је то ноторна неистина, без икакве везе са стварним чињеницама. Баш та иста штампа (пре доласка ДОС-а на власт се звала опозиционом), писала је ипак о свим мојим предлозима Закона на ту тему. Касније њено несећање (амнезија) за то, јавило се може бити због губитка памћење, која јој је проузроковала странка на власти (СПС) са својим коалиционим партнерима (СРС, СПО, ЈУЛ и НД). Зато пођимо редом. Закон о враћању имовине СПЦ-и и другим црквама (познат као „Недељковићев закон”) је усвојен у Народној скупштини Републике Србије, 18. априла 1991. године. Примењујући члан 84. став 1. Устава Србије, тадањи председник Србије г. Слободан Милошевић је одбио да потпише Указ о његовом проглашењу и ступању на снагу, рационализујући то разним бесмисленим и нетачним тврђњама. Поново изјашњавање народних посланика о њему никада није дозвољено у Народној скупштини Републике Србије, што је наравно било у супротности са чланом 84. ставом 1. Устава Републике Србије. „Чврсто” обећање председника Србије, дато архијерејима СПЦ-е, да Влада Србије припрема „целовит” предлог тога Закона, а који ће Скупштина Србије „сигурно” усвојити, било је ништа друго него најобичнија лагарија. Потпуно идентичан предлог Закона, чије је пуно име гласило: „Предлог Закона о враћању црквама и верским заједницама зграда-задужбина, зграда-легата, стамбених и пословних зграда, шума и обрадивог земљишта, који су прешли у друштвену својину на основу Закона о национализацији најамних зграда или по другом основу", поднео сам Савезној скупштини СРЈ, као посланик „Депоса” у Већу грађана Савезне скупштине, заједно са г. Јованом Бабићем, 31. маја 1993. године. Влада СР Југославије, заузела је према њему негативан став и до краја нашег мандата у Савезној скупштини (новембар 1994. године) није дозволила да се он појави у скупштинској процедури. Супротно овом парламентарном силеџиству и тоталном несхватању националних интереса, био је став мађарске Владе. Она, септембра 1997. године, обећава СПЦ-и, да ће јој вратити отету имовину. Треба истаћи да је ово обећање уследило после разговора Српског патријарха г. Павла са председником мађарске Владе.

Како било да било, већ више од десетак година, око милион људи у Србији и Црној Гори тражи своју имовину од државе.

Искра 1. април 2002

7

Закони ... И за дивно „чудо”, овај „пример” делује „заразно” и на наше социјалисте (преобучене комунисте), па и они „чине” добра дела. Одлучују се тако да „врате” манастиру Св. Прохора Пчињског, ни мање ни више него конак, који је у претходних десетак година био претворен у хотел. Чудесном манастиру Високи Дечани, једином у Србији, 23. новембра исте године Влада Србије „поклања” 24 хектара плодне земље са фабриком меда и зградом оштећеног хотела „Високи Дечани”. На тај начин, Мирко Марјановић (српски премијер у то време) постаје трећи „задужбинар" овог предивног манастира и „са пуним правом” стаје у ред са краљем Стефаном Дечанским и царем Душаном Силним. Дабоме, уз неважну „примедбу”, да је све то, мисли се на „дар” Владе Србије одузето од ове српске светиње давне 1946. године, са још „свега” 762 хектара земље, од којих је 206 хектара било под шумом. И уз још „безначајнију” констатацију, да је у време турске владавине Србијом, манастир Високи Дечани био под директном заштитом турских султана и да тада у његову имовину нико није смео ни да пипне Са доласком Кфора и Унмика на Косово и Метохију, манастир Високи Дечани је под непрекидним ударима шиптарских убица и харамија. А то мало имовине што му је „вратила” Влада Србије на челу са г. Мирком Марјановићем, „преузеће” поново Шиптар, уз аминовање Бернара Кушнера, тадашњег администратора Унмика. И тек овај чин, указује и показује какво је било штеточинско деловање Слободана Милошевића по српски род. Јер да он није спречио реализацију Закона о враћању имовине СПЦ-и и другим црквеним заједницама, друга би се прича сада причала на Косову и Метохији. Веома „дирљиво звучи", да је Слободан Милошевић у својству председника СР Југославије, упутио манастиру Хиландару 10 милиона долара као помоћ за обнову, а преко грчке Владе, 1997. године. Ван сваке сумње, имао је он у виду да Хиландар 1998. године треба да прослави 800 година свога постојања. Ако је то био његов лични дар, онда је он доиста задужбинар попут Стефана Немање, краља Милутина и цара Душана. Покровитељ овога јубилеја који није одржан, требало је да буде нико други до Златан Перучић. У то злодоба био је он водећи београдски банкар, знаменити социјалиста (комуниста), свакако Југословен (хрватског или мухамеданског порекла) и син једнога од блиских сарадника Јосипа Броза. Од недавно ова институција од човека и банкара се налази под истрагом будући да се оправдано сумња, да је као човек од поверења Слободана Милошевића, извршио бројне банкарске малверзације. Планирано је било, да се обележавање овог значајног јубилена СПЦ-е и српског народа одржи у манастиру Сланци. Тај манастир је метох Хиландара и удаљен је једва десетак километара од центра Београда. Од имовине, он не поседује ама баш ништа с обизром да му је све „одузето” од народне власти. Живи, тачније тавори, од милостиње и помоћи добрих људи. Најзад, зарад те прославе, сада већ увелико блаженоупокојеном оцу Митрофану и братству Хиландара, друг или господин Милан Милутиновић (онда министар иностраних послова СР Југославије, а сада председ-

8

ник Републике Србије) је поклонио кућу у Београду. Тек накнадно, „захвални” поклонопримци су утврдили, да је она рушевина и сасвим неупотребљива за становање. Предлог Закона о враћању држављанства и конфисковане имовине породици Карађорђевић сам поднео Савезној скупштини 31. августа 1993. године. Потписом га је подржао (али само подржао) и извесни проф. др Павле Николић (од 1995. је и „академик”), иначе и члан Крунског Савета. Тога дана, он се савим случајно ненадано нашао у Савезној Скупштини, те се ни крив ни дужан потписао на овај законски пројекат. После избацивања нас 11 посланика „Депоса” из Савезне скупштине, из штампе сам „сазнао”, да га је (Закон) писао тај „уважени” професор Уставног права на Правном факултету у Београду. Влада СРЈ, а поводу тога мога Закона, у своме мишљењу је истакла: „да је члановима породице Карађорђевић држављанство одузето у „законском поступку”, али га је могуће решити у складу са важећим прописима СРЈ. У погледу имовине Влада сматра се она не може вратити породици Карађорђевић посебним прописом, већ у оквиру укупног решења питања везаних за проблеме такозваних историских Закона”. Расправу и овом предлогу Закона нису дозволили, а да којим случајем јесу, пред телевизиским камерама лако би било доказати широком аудиторијуму да су породици Карађорђевић одузели држављанство и конфисковали имовину баш посебним Законом. У питању је био Указ бр. 392 од 8. марта 1947. године. Донело га је Председништво Президијума Народне скупштине ФНРЈ уз потпис др Ивана Рибара. Цинично јесте, али вреди забележити, да је садашња досовска власт уручила члановима породице Карађорђевић кључеве њиховога дома на Дедињу, али само на коришћење, уз велику помпу и невероватну медиску халабуку. Међутим, о повратку имовине породици Карађорђевић за сада нема ни говора. Предлог Закона о денационализацији сам саставио и поднео сам га са r. Јованом Бабићем Савезнаој скупштини 21. децембра 1993. године (као мустра ми је послужио идентичан Закон из Републике Словеније). Са тим законским пројектом смо тражили да се ставе ван снаге сви закони побројани по редоследу, помоћу којих су грађани „растерећени од сувишне бриге и безпотребног старања око своје имовине". Било је предложено да се денационализацији обавља следећим редоследом: прво, вратити све што се може физички вратити; друго, надокнадити имовину истом имовином (кућа за кућу, плац за плац итд.) и

или

сличном

треће, извршити материјалну надокнаду тако што би било процењивано стање имовине у тренутку одузимања и њена вредност у тренутку враћања. Врло вероватно „подстакнут” негативним мишљењем Владе, председник Већа грађана (друг Радомир Божовић), никако није пристајао да уврсти овај предлог Закона у скупштинску процедуру, мада је био

Искра 1.април 2002

обавезан да то учини. Мишљење Владе СРЈ било је по обичају неуверљиво и бледо, контрадикторно и штуро, као да је писано по неком клишеу. Уз то, није садржавало ниједан ваљан аргумент који би указивао зашто Закон не усвојити. Бизарно је звучало, да Влада и поред свега тога наставља „упорно” да ради на питању разрешавања последица које су проузорковали ти „историјски Закони”.

доношење прописа, којим би се ставила ван снаге, није правно основана, због чега се наведени предлог Закона не би могао подржати”. Све ово написано од стране Владе СР Југославије било је неистина, да не будем груб и кажем ноторна лаж. Од када је донета, ова Одлука је на снази, а њен крешендо виђамо од када Косово и Метохија постадоше међународни протекторат (кондоминијум).

Дирљиво је звучало, да се Влада плаши последица изазваних применом овога Закона, пошто би он изазвао повреду „имовинских права” оних који су у међувремену стекли „право својина” над отетом имовинном, коришћење, или по другим основама.

Управо због ње, отета имовина Србима и „Црногорцима” на Косову и Метохији није могла да се врати, а у садашњем времену ићи ће то још теже. Уосталом, у деструкцији српског народа на Косову и Метохији, између комуниста и „хуманитараца” из ткз. Међународне заједнице нема никакве разлике.

И најзад су мудро закључили да овај законски пројекат није утемељен на Уставу СРЈ, а то суштински значи да Влада не признаје институцију денационализације.

Негативан став и анимозитет Владе СР Југославије према овом Закону у потпуности су обесмислили и следећа два Закона који су третирали исту проблематику.

Предлог Закона о денационализацији био је општег карактера и односио се на физичка лица (грађане).

Радило се о „предлогу Закона о престанку важењу Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у НР Македонији и у аутономној Косовскометохијској области” и о „предлогу Закона о враћању имовине одузете по основама Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у НР Македонији и у аутономној Косовскометохијској области”.

Предлози закона који су му претходили, као и они поднети после њега, а односили су се на враћање имовине отете од стране комуниста, били су специјалног карактера (lex specialis), пошто су третирали питања посебне природе (приватна лица-предузећа или фабрике, Карађорђевићи, Косово и Метохија). Уследила су на крају три предлога Закона усмерена на Косово и Метохију (Стару Србију). Поднео сам их Савезној скупштини 18. марта 1994. године заједно са г. Јованом Бабићем. Предлог Закона о престанку важења Одлуке о привременој забрани враћања колониста и њихова ранија места живљења, инсистирао је на укидању оне чудовишне забране од 6. марта 1945. године. Донете од стране Националног комитета ослобођене Југославије уз потпис распопа Владе Зечевића. Де факто, спречавала је она повратак Србима на „свету српску земљу”, и то оним Србима који су са ње протерани током II светског рата од стране шиптарских фашиста и крволока. (Није ли то била легализација етничког чишћења у режији комуниста?). Имања овако протераних Срба на Косову и Метохији су третиране као напуштена, и као таква припала су окупаторорима (Шиптарима) будући да су сви они у Стару Србију дошли из Албаније. (Нешто касније ово је легализовано једним републичким Законом). Значи, да би Срби и „Црногорци” са Косова и Метохије повратили сва своја отета имања морала је ова монструозна Одлука бити укинута. Влада СРЈ за овај предлог Закона дала је следеће мишљење и њега цитирам (сигурно то заслужуje): „Уредбом о утврђивању прописа савезних органа управе који су престали да важе („Службени лист ФНРЈ” бр.

42/53) изричито је утврђено да је престала да важи Одлука министарства унутрашњих послова о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења, објављена у „Службеном листу ДФЈ” бр. 13/45. Према томе, ова Одлука не представља део позитивног правног система СР Југославије, те ни

Искра 1. април 2002

Мишљење Владе СРЈ и за ова два предлога Закона било је да их не треба прихватити, уз општепознату аргументацију која је већ више пута навођена (глупост комуниста по националним питањима стварно је безгранична). А председавајући Већа грађана Савезне скупштине, „веран и одан” својим партијским „друговима”, опет се потрудио да они не дођу на дискусију и расправу у Савезну скупштину. Враћање отете имовине ранијим власницима, без сваке сумње доводи до јачања средњег (грађанског) слоја становништва. Оно је ослонац, али и носилац демократског система и његовог свеобухватног развоја. У готово свим земљама некадашњег реалног социјализма, процес приватизације и транзације је управо започео са денационализацијом. Парадигме у том смислу су Пољска, Чешка и Словачка. Од бивших југословенских Република, денационализација је у великој мери остварена само у Словенији. Свакако под притиском Међународне заједнице Словенци су вратили имовину чак и страним држављанима односно њиховим наследницима. изузетак је једино породица Карађорђевић. Република Хрватска је громогласно најављивала денационализацију. Зарад тога донети су и неки закони. У пракси се они примењују циљано и делимично. За дивно чудо, баш захваљујући тим Законима, СПЦ-а у Хрватској је добила нешто од своје отете имовине. У бившој југолсовенској Републици Македонији денационализација није обављена. И због тога, „Македонци” су имали повеликих неспоразума са Монетарним фондом (ММФ). Денационализација није спроведена ни у Републици Српској ни у муслиманско-хрватској Федерацији који као ентитети чине Босну и Херцеговину. За земана Слободана Милошевића и његовог штеточинског деловања у СРЈ о денационализацији није могло бити ни говора.

9

Закони ...

на добра прећи у руке странаца.

Притисак Међународне заједнице у томе правцу Милошевић је једноставно игнорисао. Није се он обазирао на њихове претње да ће му због неучињене денационализације ускратити прилив страног капитала, могућност повратка у ММФ, Светску банку, Европску банку за развој и сличне институције.

Будзашто су продане једине три српске цементаре. Најзначајнија међу њима, она из Беочина, продана је француском „Лафаржу” за тричавих педесет милиона долара. Њени бивши власници, односно њихови наследници нису обештећени. А није тајна да они живе у Енглеској и у Израелу. Није обештећена ни Српска православна црква или тачније манастир Беочин који на у овој цементари пре рата (наравно Другога) био највећи акционар.

На нашим просторима у „златно доба Милошевића”, дакле без денационализације извршена је приватизација у финансиској сфери, уз чињеницу да је највећи део новца изнет из земље. Исто тако делимично је извршена приватизација (својинска трансформација) некретнине и запуштених и полуразрушених фабрика и предузећа. Обављена је она по принципу који је „већ виђен” седамдесетих година у неким латиноамеричким државама, и тамо је произвео енормну концентрацију капитала у рукама властодржаца и малог броја њихових блиских сарадника, уз дабоме чудовишну криминализацију друштва. Циљ овакве прерасподеле капитала био је следећи: на једној страни 5 до 10 посто „повлашћених” у земљи Србији треба да уграби или „присвоји” 70 посто друштвеног богатства, а на другој страни 90 до 95 посто „обичних” грађана добије (као милостињу) свега 5 до 10 посто онога што је друштвена или државна својина. Детронизација Слободана Милошевића и долазак ДОС-а на власт у Србији и СР Југославији створио је утисак код обичних, али необавештених и наивних грађана да ће се ова пракса прекинути. Слепо су поверовали да ће нова власт искоренити криминал, спровести денационализацију и праведну приватизацију са транзицијом. Господин Зоран Ђинђић све је то обећао, али је ипак наставио са праксом „друга” Слободана Милошевића. Значи приватизација са транзициојом, али без денационализације. У вези са тиме, он 9. маја 2001. године, а у поводу сто дана Владе казује: „Понекад кад посумњам да ли радимо добро и да ли смо права Влада за овај тренутак, онда назовем некога из међународних експертских група везаних за Светску банку, Европску банку, Међународни монетарни фонд и питам како ради наша Влада, а они кажу, нисмо никад бољу владу видели, за ових десет година транзације у другим земљама, ово је најбоља Влада”. И шта видимо у Србији. Парадоксално јесте, али народ живи далеко теже него у време Слободана Милошевића. Новитет у односу на претходни режим, јесте само да нема онако сурових поступака полиција и тајних служби. Општа јад и беда. На десетине предузећа и фабрика је затворено. Незапосленост је незамисливих размера. Најављује се такође, да ће још много предузећа и фабрика у стечај. Разорене и уништене су 23 банке, по налогу и у интересу међународних банкара. И оно мало националних добара крчми се за безначајне своте новца. А денационализација је предвиђена тек за 2003. годину, када ће ионако сва национал-

10

У Београду, кућа блаженоупокојеног Српског патријарха г. Варнаве (Росића) коју је он завештао СПЦи, после Другог рата је конфискована. У новембру месецу 2001. године продана је она, дакако будзашто једном „бизнисмену”. У Сремским Карловцима („Српском Сиону” и Српском Хајделбергу”) нешто слично збило се са кућом, изграђеном 1772. године. Она је била зграда-задужбина Гимназије из Сремских Карловаца (прве у Срба). Крајем 19. века и почетком 20. века у њој је становао један од највећих српских архитеката Владимир Николић. После Другог рата она је национализована. Онда је дата на употребу хотелском предузећу „Турист” из Сремских Карловаца. По пропасти ове друштвене институције, њу на употреабу добија хотелско-туристичко предузеће „Варадин". Оно је издаје у закуп гђи Душанки Ћиритовић. А она је реновира са 120 хиљада марака и отвара у њој књижарницу „Гутемберг” познату широм целе Европе. Од „Варадина” значи невласника, откупљује је крајем 1999. године некакви карловачки „бизнисмен” за неколико десетина хиљада марака. И непосредно потом, уз помоћ својих „сабораца” из Социјалистичке партије Србије, укњижује се као њен „власник”. На тендеру (тако у Србији сада зову конкурс) разуме се да је он био једини учесник. И уз помоћ гђе Анкице Курјачки (супруг јој је до средине 2001. године, био „координатор” Демократске Странке Србије за Српску Војводину), судије Привредног суда у Новом Саду, он 24. јануара 2002. године улази у „посед” ове зграде и затвара чувену књижару. Том пригодом, овај приучени келнер изјављује: „Надам се да је коначно прорадила правна држава, мислим да ћемо у овом простору држати књижару, мада Карловчани желе да то буде кафић „Мињон” као што је то некада био”. У циљу појашњавања ове изјаве морам да истакнем и ове чињенице. Против купца и продавца, ове зграде баснословне културне и новчане вредности (сматра се да вреди око 1.5 милиона долара) поднета је кривична пријава због постојања основане сумње да су извршили кривично дело. Друго, „купац” ове зграде је у више наврата изјављивао да у њој има намеру да отвори теретану и кафић (само у Сремским Карловцима њих има скоро двадесетак). И на крају, на које се то грађане Сремских Карловаца позива овај „купац и бизнесмен” када су сви Карловчани као један бранили ову зграду и књижару у њој, управо од њега. И пошто више не желим да узнемиравам читаоце са овим тривијалним примерима, приводим чланак његовом логичном завршетку. Експлоатисаћу поново г. Зорана Ђинђића (као и на почетку чланка), само сада ћу се позвати на једну

Искра 1. април 2002

ŠTA JE IZRODILA SPREGA NEMAČKE I VATIKANA? Možda bi pravilnije bilo reći sprega izmedju Nemačke i pape Jovana Pavla II. Ovim se problemom bavi mesečnik: „Philadelphia Trumpet” za januar 2002. Ukratko, dugački napis analitičara mogao bi se ukratko prepričati: da je američka spoljna politika u Jugoslaviji i na Balkanu poslednjih deset godina bila izgradnja ‘Frankenštajnovog čudovišta’ koje će se ustremiti na svog tvorca, što svedoči naša sadašnjica. Ovim istim problemom bavio se i časopis: „Strategic Studies” i dolazio do gotovo istog zaključka.

Na ovoj sprezi radilo se dugo vremena, negde od početka sedamdesetih godina. Tada je postao šef Nemačke obaveštajne službe Klaus Kinkel, kasnije ministar spoljnih poslova. Njegov glavni cilj je bio razbijanje Jugoslavije, pre čega bi došlo do punog izmirenja izmedju hrvatskih vodećih komunista i ustaša u dijaspori.

Kad je ovo postignuto smatralo se da je situacija sazrela, da se u pogodnom trenutku predje na rušenje omrznute „Versajske tvorbe” kako su ustaše nazivale Jugoslaviju, a takodje nacistički Nemci i njihovi „demokratski” naslednici: Gešner, Kol, Kinkel i Sreder.

Nemačka će potegnuti svoju kartu za rušenje prilikom pregovora u Mastrihtu pred kraj 1991. Nemački zahtev formulisan kratko i jasno glasio je da će „Nemačka priznati samostalnost Hrvatske i Slovenije” bez ikakve diskusije. A u koliko bude bilo opozicije na pregovorima, Nemačka će ići sama i priznati nezavisnost dveju katoličkih republika federativne Jugoslavije. Nemačka se čak neće osvrtati ni na VETO, ako bude upotrebljen od tek formirane Evropske unije. Ovo je bio hitlerovski diktat pred kojim je „kukavički” kapituliralo njih dvanaest članova prema jednom, t.j. pred Nemačkom, izjavio je lord Karington.

Tajni plan koji je ranije stvoren izmedju Nemačke i Vatikana, to jest izmedju Nemačke i pape Jovana Pavla И. izradjen pre pada Berlinskog zida, stupiće ubrzo na snagu. Lakše je u ovoj raboti razumeti Nemačku, njenu agresiju, a mnogo teže je razumeti vatikanskog Pontifa, koji u ovoj prljavoj raboti nije tražio niti bio isnpirisan Bozjim nadahnućem već grešnom i grehovnom ljudskom pohlepom osvajanja, rušenje i ubijanja. Papa je imao za cilj, po raspadu sovjetskog komunizma, da obnovi srednjovekovnu ‘Svetu Rimsku Imperiju’, ovog puta katoličku, a koja niti je bila sveta niti rimska, već germanska, od XI veka na ovamo. Dalje, u planu je bilo razbijanje i slabljene Srbije i njeno svodjenje na beznačajnog pastoralnog faktora. Takodje, plan je predvidjao da će se ovim smelim potezom Nemačka izvući ispod Anglo-američkog tutorstva i ispod protestantizma. Tada će se Nemačka

Закони ... реченицу из његовог експозеа као мандатора Владе од 25. јануара 2001. године. Та реченица гласи: „Нећемо лагати и нећемо красти”.

У погледу денационализације, господин Ђинђић је очигледно лагао и око тога нема и не може бити спорења. А да ли ће красти, око тога не могу децидирано да се изјасним. У сваком случају, оцену по том питању препуштам времену. Добро је знано, да је оно најбољи и најобјективнији судија.

28. јануар 2002. Нови Сад

Искра 1. април 2002

Др Војислав Недељковић

ispraviti kao katolička sila.

Balkan će biti prostor za nemački ekonomski i politički prodor i kolonijalizam, jer će srpski faktor biti sveden na stepen vegetiranja. Nemačka će tada postati sila bez premca u svetu, jer će joj stabilna MARKA krčiti sve puteve. Evropska unija zbunjena i pomućena nije bila sposobna da nadje izlaz iz situacije već da prihvati nemački diktat i da brzo sklepa moto: „Držati Nemačku na koloseku po svaku cenu, a zaboraviti na Jugoslaviju”. (Keep Germany on the truck at any price and foreget about Yugos.Tako je i bilo. Jugoslavija je nestala.!

Stav UNO i Amerike Prvo: UNO i Savet bezbednosti. Na samom početku UNO i Savet bezbednosti bili su protivu cepanja Jugoslavije i priznanja nemačko-vatikanskog plana o nezavisnosti Hrvatske i Slovenije.

Nemačka je uprkos toga ostala na stanovištu razbijanja Jugoslavije.

Drugo: Američki stav. Tokom pregovora u Mastrihtu, Amerika je bila protivna nemačkom planu i njen državni sekretar Baker je to ponovio nekoliko puta. Šta je radjeno pozadi kulisa, nije lako reći. Ima izgleda da se Trilateralna komisija odlučila na razbijanje Jugoslavije, a takodje i ‘svetska vlada u senci’ ko god da je istu sačinjavao. O ovoj takozvanoj ‘vladi izabranih’, potrebno je reći da su njeni članovi samoizabrani i samopostavljeni, ali uprkos ovoga oni vuku konce.

To će uticati na zvaničnu Ameriku, da brzo promeni svoj stav i prizna nemačko-vatikanski potez na Balkanu.

Američki petrolejski tajkuni brzo su shvatili važnost Kaspijskog bazena i ogromnih rezervi nafte u njemu. Zvanična Amerika bi dobro učinila po njihovom rezonovanju da zaboravi Jugoslaviju i prenese svoj interes na Kaspiski region, prvo na Djordjiju, da pomogne uništenje opozicije predsedniku Severnadžu.

Ovim je zapečaćena sudbina Jugoslavije.

Na jugoslovenskom prostoru tokom druge polovine 1990-te, 1991. i 1992. dominiraće nemačko-vatikanski plan pretvoren u snadbevanje oružja Hrvatskoj i Sloveniji, dok će politickipropagandno pravdati otcepljenje ovih, uz drastičnu srbofobsku propagandu. Pored ovoga Nemačka će se usresrediti na Kosovo i Makedoniju, da ove dve oblasti odvoji od ostatka Jugoslavije. U tu svrhu Nemačka će pojačati svoj centar u Tirani i kultivisati dobre odnose sa Albanijom. Njena obaveštajna služba će raditi u Makedoniji da istu nagovori da postane samostalna država, dok će kosovske Albance, gostujuće radnike, (oko 60 hiljada) trenirati u vojnim logorima za gerilsko i terorističko ratovanje protivu Jugoslavije - Srbije naročito. Kasnije, kad Albanci, Kosovari završe potrebnu obuku, Nemačka će ih repatrirati u Jugoslaviju na Kosovo, pošto su jugoslovenski državljani. Ovi Albanci ubrzo će početi da primenju naučeni zanat, ubijanje policajaca na dužnosti, paljenje crkava, silovanje kaludjerica i neprestane napade na srpske stanovnike na Kosovu. Ovo je dobro primetila Nora Belof, žumalista, i o tome je pisala u britanskoj štampi.

Stav Vatikana: Njegova svetost Papa će mimo posmatrati sve ovo, jer se stvari odvijaju u njegovom željenom pravcu. Srbi će dobrim delom biti uništeni u toku aktivnosti koje predstoje, jer će “ceo svet” biti protivu njih, dok će ostatak koji preživi biti sveden na pastoralni nivo. Na ovaj način Papa će svršiti “šizmu” nastalu 1054. jer će Evropom

11

Pošteni i radni ne mogu opstati gospodariti kroz Nemačku katolički uticaj. U ovom prljavom poslu, prljavom sa gledišta hrišćanskog učenja, Vatikan će gotovo sići, samo malo drugačije, na nivo Cetvrtog krstaškog rata 1204. kad su Krstaši zauzeli Carigrad, uništili mnogo pravoslavnih crkava, popalili, opljačkali i oskrnavili sve vizantijske svetinje. U Svetu Sofiju i na patrijaršijski presto Krstaši će postaviti prostitutke, a Svetu Sofiju će pretvoriti u konjišnicu. Slično će jakobinski zapad kasnije u Francuskoj revoluciji u katedrali Notre Dame, izbaciti ikonu Svete Bogorodice i ustoličiti prostitutku. Zapad još uvek oscilira izmedju varvarizma i kapitalističkog liberalizma, od kojeg su se odmetnuli nacisti, fašisti i boljševici.

Slična situacija - krstaškoj - ponoviće se u jugoslovenskom slučaju u gradjanskom ratu u Bosni, američkim bombardovanjem Srba, psihičkim sataniziranjem i fizičkim uništenjem. U osamdesetodnevnom bombardovanju srpskog naroda, u „Vazdušnom ratu” 1999., od svih zapadnjačkih članica NATO-a, te njihovoj kolaboraciji i fratemizaciji sa teroristima KLA. Posmatrajući sve ovo, slavni britanski vizantolog profesor Steven Runciman, upitan od novinara za vreme NATO bombardovanja Srbije, šta misli o ovome, on je pred smrt izjavio: „.... Ovo je (možda) poslednji akt zapadnjačkog varvarizma protivu istočnog hrišćanstva....,”! A ovaj varvarizam je još uvek aktivan u Makedoniji i Crnoj Gori.

Američki stav: Amerika neće dugo ostati na položaju posmatrača u jugoslovenskom slučaju. Brzo će i ona odrediti svoju politiku prema Jugoslaviji, prihvatanjem nemačko-vatikanske ujdurme, a zatim će i efikasno staviti do znanja Nemačkoj, da ona nije gazda u Evropi, još manje u svetu, već je to Amerika, kojoj se moraju svi potčiniti. Kancelar Kol nije imao kud i morao je podviti rep i prihvatiti američki diktat. Amerika će se angažovati za nezavisnost Bosne, zaštitom muslimana, zbog svojih islamskih veza, i deklarišući se protivu Srba mnogo drastičnije od nacističkih i ustaških prethodnika. Nemačka će ovo prihvatiti, a Vatikan zbog već svojih ranijih veza sa CIA-om, koje je stvorio Sveti otac Papa, koji je već bio faktor u američkoj spoljnoj politici i radio u duhu američkog nastojanja uništenja Srba. Nemačka se neće dalje suprotstavljati Americi na Balkanu, ali će i dalje raditi na dobrom sondiranju odnosa sa Albanijom, sa KLA i zaokruženjem Srba. Cmu Gora će Nemačka pretvoritu u svoju koloniju, jer će njome gospodariti nemačka valuta, kojom će biti kupljeni raniji titoistički janičari, koji će postati ‘liberali’ u Soroševom izdanju.

Britanski stav: Dok je spoljnu politiku vodio ministar

O ovoj zemlji „čuda” u kojoj mi živimo, ama baš ništa više ne može iznenaditi.

Ugašeno ukupno 19 banaka, tek sada počinje pravi proces otpuštanja zaposlenih. Dosmanlije „stidljivo” najavljuju da će taj broj do sredine godine iznositi oko pola miliona. Šta će i kako će ovaj narod, ne znam? Da li će biti socijalnih nemira - sigurno će i da ih bude. Ovaj sistem, paradoksalno jeste, ali je još gori od Miloševićevog. Zlikovci i banditi koji su radili u policiji u vreme Miloševića i na dalje su svi na svojim radnim mestima.

Promena u pravosudju nema i ne verujem da će ih skoro biti. Svuda kriminal i još gora korupcija. Korupcija u zdravstvu, školi i na univerzitetu već dobija „komične” dimenzije.

Samo sada imamo i neke nove fenomene. Razbojnici koji su poharali državu sada su se uključili u Dosmanliske stranke. Svoj kapital su dabome zadržali, a nove pljačke dogadjaju se svakodnevno. Pošten i radan čovek u ovoj državi teško da može opstati.

Javno se na svim fakultetima kupuju ocene. I zamislite, sada su najbolji studenti postali sinovi i kćeri tih komunističkih razbojnika, a koji sebe nazivaju biznismenima. Da ironija bude veća, još prošle godine, ,,ti najuspešniji studenti” dobili su pomoć od strane norveške vlade. Ove godine opet se dogadja isto. Ali, da je samo to, kao „nadareni i veoma uspešne studente (to će kanda da bude krem ove države”) njih je čak počeo da finansira i naš Prestolonaslednik.

Ona naša deca, koja su ujedno i najtalentovanija i najsposobnija (dabome da nemogu biti i najbolja!) prosto se užasavaju. I šta im ostaje, ništa drugo, nego da po završetku studija odlaze gde ih noge nose. Moraju i protiv svoje volje da uteknu iz ovoga novoga „komunističkog raja”.

Po televiziji divljaju spodobe tipa Nataše Kandić, Sonje Biserko, Sonje Liht i dr., a koji su svi predsednici nekakvih nevladinih organizacija. U toj grupaciji su i Vojin Dimitrijević i slični bezumnici koji trtljaju samo o nekakvim ,,srpskim gresima”. Ko o čemu lupetaju oni o nekakvim srpskim krivicama, o potrebi da se izvrši denacifikacija srpskog naroda, o „strašnim” zločinima Srba i slične bezumnosti.

Sa druge strane u raj nas uvodi Zoran Djundjić, na čelu bulumente, a koja nosi ime „srpska vlada:”. A u njoj, sve neradnik do neradnika, masa večitih studenata i politikanata od struke.

Douglas Hurd, on nije nikako hteo da prihvati američkonemačku

srbofobsku politiku. Njegovo je nastojanje bilo, ali koje nije pokazivalo mnogo uspeha, da problem Bosne ostane u domenu Ujedinjenih nacija. Tako je i bilo sve do jula 1995. kad je morao da se povuče sa položaja i da se britanska politika preorientiše na američko-nemačku osovinu totalnog kažnjavanja Srba. Nažalost, od samog početka krize u Jugoslaviji, Srbi su očajno slabo vodjeni.

Milošević je donekle svojom boljševičkom logikom i krutošću doprineo cepanju države. On i njegovi savetnicvi nisu uopšte bili sposobni da razvoj stvari odmere i da odmah definišu i ocrtaju srpske ciljeve, vodeći računa o diplomatskoj celishodnosti. Vojna sila trebalo je da stoji pozadi diplomatije. Milošević je tvrdoglavo smatrao i stalno buncao ‘i mi smo sila’. U bosanskom ratu, u početku, on je gumuo u borbu, a brzo zatim je izdao bosanske Srbe.

(Iz naše prepiske, polovina februara 2002.)

stekao utisak da sam ‘anti-katolik’. Daleko od toga. Nikad i nigde nisam mešao katoličku crkvu, hrišćansku ustanovu, sa Vatikanomdržavom, političkom ustanovom. Ja sam kritikovao poslednju, a ne prvu - crkvu. Sve imperije u istoriji imale su svoj razvoj, zatim zenit i lagani ili ubrzani zalazak posle toga. To je istina i sa sadašnjom imperijom, koja sledi putanju svojih istorijskih prethodnika.

Frankenštajnova čudovišta uvek se ustremljuju na svoje tvorce, drugačije ne može biti.

Staniša R. Vlahović Bilo bi sasvim pogrešno, ako bi čitalac iz moje analize

12

Искра 1. април 2002

Hapšenje generala Perišića

ŠPIJUNSKA AFERA, NJENE POLITIČKE I MEĐUNARODNE POSLEDICE Ovaj pregled događaja u vezi sa špijunskom aferom Perišić priredili smo na osnovu originalnih medijskih izveštaja uglavnom Iz SRJ od 15. do 20. marta 2002. godine. Donosimo ga kao ilustraciju haotičnih državno-političkih prilika u Srbiji i SR Jugoslaviji; očigledan primer sudbine društva u kome vrhune partijski interesi i kombinatorlka, a odsustvuje svaka jedinstvena opštedržavna i nacionalna politika; iznad svega permanentan sukob i prepucavanje dve najjače stranke u viadajučem DOS-u, DSS predsenika SRJ, Koštunice i DS sa ostalim trabantima, predsednika vlade Srbije, Đindiča. Politički haos i sukob, u kome medunarodni faktori sve više „posreduju” u smislu svojlh ciljeva, što več ima tragične posledice za sudbinu i budučnost Srbije i SR Jugoslavije i njenog unesrećnog I patničkog naroda. U tekstu koji sledi sve podnaslove u kurzivu dala je Iskra. *** Prva vest o hapšenju Perišića i američkog diplomatei „General Perišić je uhapšen u trenutku kada je pokušao da preda važna vojna dokumenta američkom službeniku, navode izvori „Glasa” iz Vojske Jugoslavije.

Kako navodi naš izvor, radi se o dokumentima koji navodno govore o učešću pripadnika VJ u ratnim operacijama u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Dokumenta su bila originalna i nosila su oznaku vojne tajne.

Pretres kancelarije Vozila vojne policije koja su tokom jučerašnjeg dana viđena u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije nisu, kako se u prvi mah pretpostavljalo, dovezla generala Perišića u zgradu Vlade gde je Đinđićeva administracija juče zasedala skoro ceo dan. Radi se zapravo o tome da su stručnjaci Vojske Jugoslavije temeljno pretresali kabinet Momčila Perišića, koji je koristio kao potpredsednik Vlade Srbije.

Ta originalna dokumenta nestala su iz strogo čuvane arhive Generalštaba VJ. Navodno, general Perišić ih je uzeo u trenutku kad je napuštao Generalštab, kao već bivši aktivni oficir Vojske Jugoslavije.

U Generalštabu VJ su ustanovili da izvesna poverljiva dokumenta nedostaju u arhivi, odmah su posumnjali u Perišića i od tada je bivši načelnik Generalštaba bio pod stalnom prismotrom bezbednosnih službi VJ. Pretpostavlja se, navodi izvor „Glasa”, da je general Perišić trgovao s predstavnikom Ambasade SAD da on preda „važne dokaze” protiv Slobodana Miloševića, jer Hagu nedostaju krunski delovi njihove slagalice, a za uzvrat da njega amnestiraju bilo kakve odgovornosti pred Tribunalom.

Perišić i njegov američki partner su uhapšeni inflagranti, zajedno s pomenutim dokumentima, navodi naš izvor, i dodaje da se veruje da Perišić u ranijim kontaktima nije uspeo da preda „izvesnu važnu dokumentaciju” Amerikancu, pošto je bio pod stalnom prismotrom bezbednosnih službi VJ. Kod diplomate kasete s Kolegijuma GŠ VJ Pripadnici Kontraobaveštajne službe VJ pronašli su u

Искра 1. април 2002

torbi službenika američke ambasade, koji je uhapšen s potpredsednikom Vlade Srbije Momčilom Perišićem, kasete sa zvučnim zapisima s Kolegijuma načelnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića, piše list „Danas” u današnjem broju, pozivajući se na nezvanične izvore. Prema izvorima „Danasa”, bliskim Generalštabu VJ, Perišić je osumnjičen za špijunažu, odnosno krivično delo iz člana 128. Krivičnog zakona SRJ, za koje je zaprećena kazna zatvorom od najmanje pet godina.” Đ. Kesić (Glas, 15.3.02.). Đindić je agresivno i Ijutito reagovao na vest o hapšenju Perišića: „Ко vodi računa o ugledu naše zemlje, jer ovo je dan kada je ugled naše zemlje bačen pod noge u trenutku kada nam taj ugled veoma treba“ naglasivši da privodjenje američkog diplomate kojem je stavljena kesa na glavu i koji nije imao ni advokata ni prevodioca, a zaštićen je Bečkom konvencijom, podseća na iskonstruisan skandal. (RTS, 15.3.02.).

Funkcioner DOS-a (Đinđićeve strane) je izjavio: kao organizator hapšenja označen je savetnik za bezbednost jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice Rade Bulatović, za koga je kasnije rečeno da je bivši pripadnik JULa. (Beta, 15.3.02.).

Prva reakcija američke ambasade na hapšenje bila je očekivano arogantna: „Savetnik za štampu američke ambasade u Beogradu Pol Denig potvrdio je da je jedan zvaničnik te ambasade priveden i zadržan 15 sati. Tokom 15 sati... američki diplomata nije imao mogućnost da komunicira sa ambasadom. Ovaj diplomata je odveden u jednu vojnu bazu. Naš izvor tvrdi da je ambasador Montgomeri u SMIP-u izjavio da će ovaj dogadjaj izazvati ozbiljnu krizu u odnosima SAD i SRJ. Montgomeri je ceo slučaj nazvao nameštaljkom i okarakterisao ga kao direktan napad VJ na SAD, DOS i demokratski poredak u SRJ.” (B92,15.3.02.). Šta se dalje događalo sa uhapšenim Perišićem? „Juče popodne, oko 14 časova, dva džipa i "marica" vojne policije ušla su u dvorište Vlade Srbije. Pored vozila, na parkingu su primećena i četiri pripadnika vojne policije i nekoliko lica u civilu.

Malo kasnije, oko 17.00, Perišić je u pratnji vojnog tužioca bio u zgradi Vlade Srbije, gde je boravio oko pola sata. Perišić je bio u trenerci, a u razgovoru sa onima koje je sreo bio je opušten.

(B92,15.3.02.). „Potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić pušten je u subotu (16.3.) oko 14.00 časova iz Vojnog suda u Beogradu. Perišić je izašao iz zgrade Vojnog suda na sporedni ulaz u pratnji dva civila, izbegavši mnogobrojne novinare koji su čekali na glavnom ulazu.”

(Beta, 16.3.02.).

Zašto su uhapšeni Perišlć i ostali? „Vojni Sud saopšava da su Momčilo Perišić, potpukovnik Miodrag Sekulić i civil iz Obrenovca Vladan Vlajković nakon ispitivanja pušteni na slobodu, jer je, kako se navodi, istražni sudija zaključio da nema zakonskih osnova da se u ovoj fazi postupka protiv navedenih lica odredi pritvor. U saopštenju Vojnog suda se takodje navodi da su Perišić, Sekulić i Vlajković privedeni u četvrtak uveče zbog krivične prijave da postoji osnovana sumnja da su izvršili krivično delo špijunaže i krivično delo odavanja vojne tajne. Krivična prijava sa zapisnicima o ispitivanju navedenih,

13

Hapšenje . .. dostaviće se vojnom tužiocu u Beogradu na dalje odlučivanje.“ (Beta, 16.3.02.). „Momčilo Perišić, kaže da za sada ne sme ništa detaljnije da priča o razlozima zbog kojih je priveden. Uz takvu napomenu, on je u telefonskoj izjavi za B92, kratko rekao: „Pušten sam na slobodu, što znači da nisam kriv, dalje ne mogu ništa da pričam.” (B92, 16.3.02.).

Na pitanje kako su postupali prema njemu, odgovara: „Korektno, korektno su postupali I na kraju ovog kratkog razgovora Momčila Perišića pitali smo kada će se obratiti javnosti i kada će ispričati više detalja o celom slučaju: „Biće dana, javiću vam “. (Beta, 16.3.02.).

Obrazloženje GŠ VJ o slučaju: ,,U subotu je stiglo saopštenje iz informativne službe Generalštaba u kojem se izmedju ostalog navodi da su vojni organi bezbednosti došli do podataka da je potpukovnik Miodrag Sekulić "neovlašćeno predavao poverljiva dokumenta od značaja za odbranu zemlje Momčilu Perišiću", koji je “neka od tih dokumenata predavao stranom državljaninu". "Za vreme jednog takvog postupka, 14. marta u 19.35, organi bezbednosti VJ presekli su tu ilegalnu aktivnost, i poseduju dokaze koji potvrdjuju osnovanu sumnju da je učinjeno krivično delo spijunaže".... U saopštenju se dodaje i da neki od tih dokaza, po odluci Vojnog suda, mogu biti stavljeni na uvid javnosti. Informativna služba Generalštaba tvrdi da su organi bezbednosti VJ i pripadnici vojne policije postupali u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku i Pravilom službe organa bezbednosti. (B92, 16.3.02.).

Pokušaj diverzije DS (predsednika vlade Đinđića) da ublaži slučaj i skrene pažnju sa glavnog na sporedno: „Demokratska stranka smatra da su za skandal oko hapšenja potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića i stranog diplomate odgovorni savetnik za bezbednost predsednika Jugoslavije Rade Bulatović i šef Vojne službe bezbednosti general Aco Tomić.

"Bulatović i Tomić su nezakonito organizovali višemesečno praćenje i snimanje generala Perišića, o čemu nisu bili obavešteni nijedan državni organ, nijedan državni funkcioner, čak ni predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica i premijer Srbije Zoran Djindjić" Navodi se i da je Bulatović bivši član JUL-a, koji je posle promena u Srbiji "oteran iz Saveznog sekretarijata inostranih poslova". (Beta, 16.3.02.).

Koštunica brani zakonitost postupka: „Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica izjavio je da zakonitost postupka protiv Perišića za sada nije sporna. On je naglasio da će uskoro sazvati sednicu Vrhovnog saveta odbrane i postarati se da se, kako je rekao, sve preduzme kako bi se utvrdila puna istina: "Prema svemu što sam do sada saznao, do sad - podvlačim, zakonitost samog postupka sa stanovišta domaćih zakona i utvrdjene procedure ne bi trebalo da bude sporna. Sada je na saveznoj skupštini i Vladi Srbije da odluče o imunitetu potpredsednika Vlade i saveznog poslanika. "S obzirom da je reč o general-pukovniku i povrh toga, nekadašnjem načelniku Generalštaba, možda se i sam Perišić neće pozvati na imunitet", rekao je Koštunica nakon sastanka sa najvišim državnim i vojnim vrhom. (Beta, 16.3.02.). Đinđić protivreči Koštunici i smatra postupak nezakonitim: „Premijer Srbije Zoran Djindjic odbacio je u subotu tvrdnju predsednika SRJ Vojislava Koštunice da zakonitost hapšenja potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića nije sporna. U razgovoru sa novinarima u Vrbasu, Djindjić je rekao da je zakonitost hapšenja sporna jer po zakonu poslanički imunitet ne važi samo ako je zaprećena kazna zatvora veća od pet godina. "Krivično delo koje se njemu stavIja na teret zaprećuje kaznu veću od tri godine, što znači ne pet godina", rekao je Djindjić. "S druge strane, postoji imunitet stranih diplomata koji apsolutno zabranjuje po Bečkoj konven-

14

ciji i pretresanje, a kamoli privodjenje. Nezavisno od ovih političkih implikacija, pitanje je ko kontroliše vojnu službu, da li ona nekoga pita kada kreće u takve akcije, ko odredjuje trenutak kada će se to desiti. Da li to mora biti na dan kada ceo svet čeka vest da su se Srbija i Crna Gora dogovorile?", zapitao je Djindjić. On je kazao da Savezna vlada deli mišljenje Vlade Srbije o tom slućaju. "Tu se ne radi o proceni, već je u pitanju šta je tačno ili nije tačno. Mi smo proverili i ustav i zakon i taj član za špijunažu", rekao je Djindjić.

Upitan da li je u sukobu sa predsednikom Koštunicom s obzirom na oprečne izjave koje su se čule juče, Djindjić je odgovorio da veruje da je Koštunica „па strani zakona i da će, kada bude dobio informacije koje ja imam, sasvim sigurno braniti zakon... Ne vidim zašto bi on bio pobornik kršenja zakona. Ja sam ovo naveo kao informaciju koju smo dobili od pravnih eksperata. Ja nisam pravni ekspert, ali mi je logično „pročitao sam stavove Bečke konvencije i logično mi je, a znam i iz filmova, da jedan diplomata ne može da bude privodjen. Možda se varam, možda u našoj zemlji može. Ali, ako govorimo na nivou zdravog razuma i logike, već je očigledno da tu ima mnogo problematičnih stvari”, zaključio je Djindjić. (Beta, 16.3.02.).

I savezni ministar, član DS, stavlja se na stranu Đindića i direktno optužuje Koštunicu: „Savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković najavio je podnošenje krivične prijave protiv pripadnika vojne bezbednosti, zbog privodjenja radnika ministarstva koji je obezbedjivao potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića. Živković je precizirao i da je istraga protiv Momčila Perišića mogla da bude pokrenuta samo uz saglasnost Vlade Srbije i Veća republika Skupštine Jugoslavije. "Mislim da je neophodno da se utvrdi i politička odgovornost za sve ovo što se desilo, jer mislim da svaka državna institucija mora da bude pod kontrolom , a posebno služba vojne bezbednosti", kaže Živković. „То je nedopustivo, to ne može da bude obeležje države koja želi da svojim demokratskim procesima stigne do Evrope i do sveta. Prema tome, što se tiče Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, ono će podneti krivičnu prijavu, a ja očekujem da sledeća nedelja bude i nedelja kada će i krivično_ i politički biti kažnjeni oni koji su doveli do ovog stanja”, kaže Živković.

On je istakao da minimalno što se može očekivati nakon svega jeste smena šefa vojne bezbednosti Ace Tomića. "Minimalno je da on bude smenjen, a da onaj ko ga je postavio obeća javnosti da neće da pravi ovakve greške. Prema informacijama koje imam, njega nije postavio načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, već predsednik", rekao je Živković. (B92, 16.3.02.).

Amerikanci prete, predvidaju negativne posledice i traže „kažnjavanje odgovornih”: „Како Radio B92 saznaje u Saveznom ministarstvu inefetranih poslova, američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri u petak uveče je imao još jedan sastanak s jugoslovenskim zvaničnicima tokom kog je ponovio oštar protest zbog hapšenja američkog diplomate Nejbora Džona Dejvida.

Montgomeri je na sastanku zatražio da u Vojsci Jugoslavije hitno budu kažnjeni svi odgovorni za hapšenje službenika američke ambasade. Iz Stejt Departmenta u petak uveče je saopšteno da su Sjedinjene Američke Države skandalizovane hapšenjem američkog diplomate zajedno s Momčilom Perišićem. Nezvanično se saznaje da privodjenje američkog diplomate može negativno da se odrazi na pomoć SAD Jugoslaviji, čak iako ostali uslovi budu ispunjeni. (B92, 16.3.02.).

Svilanović se izvinjava usmeno i pismeno: „Savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović izjavio je da se u petak uveče lično izvinio američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju i preneo mu žaljenje jugoslovenske vlade zbog procedure kojoj je bio podvrgnut američki diplomata. U subotu je to žaljenje izrazilo i Savezno ministarstvo inostranih poslova formalnom notom koju je uputi-

Искра 1. април 2002

lo ambasadi SAD. "Očekujem obostrano razumevanje, pogotovo ako ovaj dogadjaj na unutrašnjo-političkoj sceni bude praćen adekvatnim odlukama prema onima koji su do ovog incidenta doveli", rekao je Svilanović. „Verujem da ćemo se potruditi i mi sa naše strane kao što će to uraditi i naši američki partneri da ne dopustimo da ovo što se dogodilo, što je u suštini jedan dogadjaj koji ima pre svega unutrašnjepolitičke konotacije, zbog ovog uzgrednog efekta, da tako kažem, zaista dramatično pokvari odnose izmedju SRJ i SAD. Ja očekujem da će i sa naše i sa njihove strane biti učinjen napor da se odnosi dalje unapredjuju, ali ovakve stvari, naravno, ne mogu da se dogadjaju i daleko su izvan Bečke konvencije koja garantuje imunitete stranih diplomata.” (B92, 16.3.02.).

Stejt deprtman je besan...: ,,SAD su van sebe zbog neopravdanog hapšenja jednog američkog doplomate”, kaže predstavnik Stejt deprtmana, Ričard Baučer. „Odlučno protestvujemo protiv ovog postupka jugoslovenskih vojnih lica.”

Diplomata je držan incomunicado i „fizički napadnut”. Jedan anonimni zvaničnik je rekao: ,,Mi smo besni... vojna lica su upala unutra i nasrnula na našeg čoveka”... G. Perišić se tereti i za finansijske nepravilnosti u VJ dok je bio njen šef Generalštaba.

BBC dopisnik iz Beograda, Pol Anderson, kaže da će ovaj incidenat zaoštriti ogorčeno rivalstvo između srpskih političara i organa vlasti i odgovarajućih organa u Jugoslovenskoj Federaciji, uključujućl Vojsku Jugoslavije.” (BBC, 15.3.02. - prevod sa engleskog).

Protivnapad Koštunicine stranke, DSS: Potpredsednik DSS Dragan Maršićanin zatražio je u ponedeljak (18.3.) od republičkog premijera Zorana Djindjića da podnese ostavku.

Maršićanin takav zahtev obrazlaže time što je Djindjić, kako tvrdi, na sinoćnjem sastanku državnog i vojnog vrha dobio "punu informaciju o opravdanosti sumnje" da je Perišić počinio krivično delo špijunaže. ,,Sa saznanjima koja od sinoć ima o opravdanosti sumnje da je potpredsednik vlade zadužen za poslove bezbednosti i član Saveta za bezbednost republičke vlade, Momčilo Perišić, izvršio krivično delo špijunaže, bez obzira na eventualne odluke samog Momčila Perišića, predsednik vlade Zoran Djindjić je dužan da podnese ostavku”, rekao je Maršićanin. (B92, 18.3.02.).

Pred dokazima i SAD izgieda spušta ton, aii brani svoga dipiomatu: ,,SAD su saopštile da su u ponedeljak prihvatile zvanično izvinjenje SR Jugoslavije zbog 17-časovnog hapšenja i maltretiranja jednog američkog diplomate prošle nedelje u Beogradu. "Primili smo zvanično izvinjenje od ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića. Prihvatili smo izvinjenje. Smatramo da je to javno priznanje neodgovarajuće i preterane akcije vojske.

Smatramo da je sada okončan taj bilateralni problem", izjavio je u Vašingtonu portparol Stejt departmenta Ričard Baučer... Vojska Jugoslavije saopštila je da ima dokaza da je Perišić odavao tajna vojna dokumeta američkom diplomati, ali je Baučer negirao da je taj diplomata imao bilo kakve dokumente. "Vojni zvaničnici su saopštili da imaju nešto što je on ili imao ili stavio u svoju tašnu. Ja kažem da tamo nije bilo ničega", kazao je Baučer. (Beta, 18.3. 02.)

Na vojno-poiitičkom samitu kod Koštunice opravdan anti-špijunski postupak VJ u hapšenju Perišića: „Državno i vojno rukovodstvo SR Jugoslavije i Srbije zaključilo je na sastanku u Beogradu da treba detaljno ispitati i utvrditi sve aspekte slučaja privodjenja potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića i da "pravosudni organi treba nesmetano i bez pritisaka da nastave rad na ovom slučaju". "Treba ubrzati formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost kako bi se institucionalizovala saradnja svih službi bezbednosti i unapredio njihov rad. U tom smislu potrebne su i odgovarajuće zakonodavne promene, koje valja što pre inicirati", navodi se u saopštenju sa sastanka iz kabineta jugoslovenskog predsednika. Zaključeno je, takodje, da treba ispitati i utvrditi "funkcionisanje vojnih i civilnih organa bezbednosti" i da "javnost, u meri u kojoj je to moguće, treba upoznati sa njima".

Искра 1. април 2002

Sastanak je počeo u nedelju (17.3.) u 21 sat, a završen je oko dva sata posle ponoći. Na sastanku koji je zakazao predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica učestovali su ministri savezne i republičke vlade, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković, šef resora Državne bezbednosti Andrija Savić i načelnik Uprave bezbednosti VJ Aco Tomić.” (Beta, 18.3.02).

Vojni tužilac traži ukidanje imuniteta Perišiću: „Vrhovni vojni tužilac Nikola Petkovlć izjavio je u ponedeljak (18.3.) da se potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić pozvao na poslanički imunitet, ali i da je dao izjavu istražnom vojnom sudiji.

Tužilac je za Radio-televiziju Srbije izjavio da je tužilaštvo 15. marta zatražilo od vlade Srbije i jugoslovenske skupštine da se Perišiću ukine imunitet. Dodao je da odgovor na taj zahtev tužilaštvo još nije dobilo.” (Beta, 18.3.02).

Saopštenje GŠ Vojske Jugoslavije o slučaju Perišić: "Na nivou GŠ VJ postoji Uprava bezbednosti koja stručno rukovodi organima bezbednosti po dubini VJ. Potčinjena je načelniku GŠ, a zadaci iz njene nadležnosti pobliže su regulisani Pravilom službe organa bezbednosti i drugim propisima", navodi se u saopštenju.

Dalje se tvrdi da je hapšenje Perišića izvedeno u skladu sa Ustavom SRJ, Krivičnim zakonom SRJ, Zakonom o vojnim sudovima i Pravilom službe organa bezbednosti. Vojni organi bezbednosti su, kako se navodi, nedvosmisleno utvrdili da tokom službe potpukovnika Miodraga Sekulića u Vojnoj pošti 1122 dolazi do oticanja tajnih vojnih podataka. "Nakon toga, organizovano je praćenje potpukovnika Sekulića... tokom čega je utvrdjeno da poverljiva vojna dokumenta predaje Momčilu Perišiću. Prema tome, organi bezbednosti nisu imali bilo kakvu nameru operativne obrade gospodina Perišića", navodi se u saopštenju. GŠ VJ je, pozivajući se na Zakon o vojnim sudovima i Krivični zakon SRJ, odbacio tvrdnje da vojni sudovi nisu nadležni za sudjenje Momčilu Prišiću, kao i "zamerke" da organi bezbednosti nisu bili nadležni za hapšenje.

(Beta, 18.3.02).

Demantuje se da su dokumenta u vezi sa sudenjem Miloševiću, kao što je prvobitno javljeno: „Radio-televizija Srbije javila je u ponedeljak uveče da je potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić predao "dokumenta koja nisu u vezi sa sudjenjem bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću" pred Haškim tribunalom. (B92, 18.3.02). Đindić reterira, zahteva ostavku Perišića, ali to baiansira traženjem smene generala Tomića i refrome VJ: „Republički premijer Zoran Djindjić saopštio je u ponedeljak uveče da je tokom popodnevnog razgovora zatražio od potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića da podnese ostavku. „Zatražio sam ostavku kako bi njegova nedužnost ili krivica, u vezi sa optužbama za špijunažu, na neometan način mogli da se utvrde kroz sudsku proceduru i da se lična i kolektivna odgovornost ne bi mešale”, rekao je Djindjić. Premijer je precizirao kako očekuje da Perišić svoj stav saopšti u utorak... Ukoliko Perišić ne podnese ostavku, Djindjić je naglasio da će od skupštine Srbije tražiti razrešenje potpredsednika vlade: ,,Tu nema alternative. Onoga trenutka kada jedan član vlade bude predmet afere koja ima sudski epilog, mislim da vlada ne može da stane iza toga, jer vlada ima toliko posla na drugoj strani da ne može da gubi energiju raspravljajući o pitanjima pojedinačnog člana vlade”. B92: Da li bi trebalo skinuti imunitet g. Perišiću kao saveznom poslaniku? Djindjic: „Ја sam mu savetovao da se odrekne svog imuniteta, mislim da je i za njega najgore da to ostane nejasno, da afera bude prekinuta zbog imuniteta, ali mislim da taj postupak treba da bude okončan, da on mora da bude omogućen skidanjem imuniteta i da treba da dovede do jasnog odgovora na pitanje šta se tu desilo, šta je tu istina".

Komentarišući zahtev Demokratske stranke Srbije da republički premijer podnese ostavku, ministar poljoprivrede

15

Hapšenje...

Dragan Veselinov je rekao : „Ovaj zahtev ne dolazi slučajno. Upravo je Šešeljeva partija podnela zahtev republičkoj skupštini da se glasa o poverenju vladi i, u tom smislu, ovo je i tempirana kampanja. Ne dolazi u obzir da Vlada Republike Srbije ode, ne samo zato što je to reformska vlada, nego zato što se ne može od premijera i vlade zahtevati da ode jer vlada ne moze da snosi odgovornost, jer nije imala informacije koje je neko drugi imao...

Djindjić je takodje ocenio da je prvorazredni skandal i udar na bezbednost države to što najodgovorniji funkcioneri nisu bili blagovremeno upozoreni na delovanje njenog funkcionera. „Vrlo je proziran izgovor da to spada u nadležnost vojne službe bezbednosti i da se oni prema svakom gradjaninu ponašaju isto, bez obzira na to da li se nalazi na državnoj funkciji ili ne. Ovo je zamka kako bi se diskreditovala vlada Srbije”, rekao je Djindjić naglašavajući da se postavlja pitanje odgovornosti Ijudi koji rukovode službom vojne bezbednosti: „Pošto verujem da g. Kostunica, kako je izjavio, od samog početka nije bio obavešten o čitavoj proceduri, mi od njega zahtevamo da smeni najodgovornije lice za čitav ovaj postupak, a to je načelnik službe vojne bezbednosti general Tomić. Naravno, to nije dovoljno. Postavlja se inače mesto službe vojne bezbednosti u strukturi naših državnih organa, pitanje njene kontrole, u čijoj je nadležnosti da procenjuje obim državnog i nacionalnog interesa, jer očigledno da je čitav postupak na tako trapav i neprofesionalan način da rizikujemo i skandal u domaćem javnom mnjenju i možda, što je još opasnije, skandal u medjunarodnom javnom mnjenju. Mislimo da postupak koji bi normalizovao odnose u našoj zemlji mora da obuhvati i jednu korenitu i radikalnu reformu i same Vojske Jugoslavije, a u ovom trenutku ta reforma mora da počne od preispitivanja položaja nadležnosti i odgovornosti službe vojne bezbednosti”, rekaoje Djindjić. (B92, 18.3.02).

Koštunica pitanje koiektivne odgovornosti vlade Srbije zbog afere vezuje za ostavku Perišića; zabrinut za posledice na odnose sa SAD: „Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica izjavio je u ponedeljak da očekuje da potpredsednik republičke Vlade Momčilo Perišić podnese ostavku na tu funkciju zbog optužbi za špijunažu. Koštunica je na konferenciji za novinare naglasio da ga je frapiralo saznanje da podaci iz Generalštaba Vojske Jugoslavije cure i naveo da je u slučaju Perišić reč o konkretnim materijalima, a ne o zaveri. Upitan da li podržava zahtev Demokratske stranke Srbije da premijer Srbije Zoran Djindjić podnese ostavku zbog slučaja Perišić, Koštunica je odgovorio: „Neke konsekvence Vlada Srbije mora da podnese. Do sada nije podneta nijedna, nije ni Perišić podneo ostavku, to je prosto činjenica... Ako ne bi došlo do Perišićeve ostavke ili razrešenja, onda se otvara pitanje cele vlade i to je potpuno logično, takva su pravila parlamentarne igre. Imali smo jednu aferu, stvarnu ili nestvarnu, kadaje reč o jednom drugom potpredsedniku vlade i tada je, samo zbog posledica tog slučaja, potpredsednik o kome je reč razrešen. Ja mislim da će se ova stvar, i kada je reč o potpredsedniku Perišiću, na odgovarajući način rešiti.

Izrazio sam očekivanja i imam osnova za ta očekivanja da će to i on sam učiniti”. Vojislav Koštunica ceo ovaj slučaj nazvao je špijunskom aferom neslućenih razmera koja potresa državu. On je naveo da je u najvećoj meri postupak hapšenja Perišića bio korektan, medjutim, je izrazio žaljenje zbog, kako je rekao, nepotrebnog i neodgovornog uključivanja imena stranog diplomate sa kojim je Perišić bio u konktatku. Na pitanje da li američki diplomata treba da bude proglašen personom non grata, jugoslovenski predsednik je odgovorio: „То se može rešiti na više načina od kojih jedan ne mora imati formalno karakter proglašenja diplomate za nepoželjnu osobu.

Ja u te okolnosti neću da ulazim i to je prosto nešto što je u celosti u nadležnosti Saveznog ministarstva inostranih poslova. Nama je veoma stalo da imamo dobre, solidne odnose sa državom iz

16

Ошишани јеж измислио нову друштвену игру са старим јунацима

„Ево седим овде с‘ Радованом,, Инспирисана недавном безуспешном хајком на Радована Караџића, редакција листа „Ошишани јеж” одржала је конференцију за штампу на којој је представила нову друштвену игру домаће продукције. Игра се зове „Ево седим с Радованом”, а све што вам је потребно да бисте у њој учествовали јесте мобилни телефон.

- Акција „Ево седим с Радованом” је покушај да се једна симпатична српска игра омасови и прошири. Да би сте учествовали у игри потребни су вам само мобилни телефон и пријатељ кога ћете да позовете и кажете му: „Здраво, Како си”. Он вам одговари: „Добро, а ти?” И ви сте добро, па вам он поставља оно најважније питање: „Шта радиш?”. Ви му одговарате: „Ево седим с Радованом!” Истог тренутка на свим „аваксима”, сателитима и осталим шпијунским летилицама побенаве микрофони, траке, реглери и остала скаламерија, а обашка што истовремено зазврче телефони у Белој кући, Даунинг стриту, Ке д Орсеју, НАТО централи у Бриселу, у оној хашкој јазбини и, наравно, у Немањиној 11 у Београду. Игра се за сад игра само с ове и оне стране Дрине, а кад се ви и ваши пријатељи укључите - играће се у целом свету! - стоји у правилнику игре.

Ј.Б. (Ову духовиту црну хумореску поводом последње бесомучне НАТО хајке на др Радована Караџића нашли смо на Интернету средином марта - Искра).

koje је ovaj diplomata. Da su okolnosti drugačije, i da se nešto više zna o tome kako se u ovakvim stvarima postupa i da se odgovornije postupa, onda se ne bi znalo ni ime države ni ime diplomate.

Odgovarajući kontakti u pismenom i usmenom obliku u komunikacijama su uspostavljeni i na svaki način ćemo učiniti sve da se ova afera ni na koji način ne odrazi na bilateralne odnose SAD i SRJ. U tom pogledu, prema sadašnjim saznanjima i uveravanjima, to će tako i biti.” (B92, 18.3.02.).

Epilog: Perišić podneo ostavku i čeka sudenje pred Vojnim sudom; američki diplomata g. Nejbor, ustvari glava CIA-e u Beogradu, napustio SRJ: Hapšenje Perišića i Nejbora, inače šefa stanice CIA-e u Beogradu, su izvršili oficiri jedinice „Kobra” VJ koji su poslednji susret ove dvojice i samo hapšenje snimili tonski i vizuelno. Video film i drugi dokazi protiv Perišića su tako jaki, da on nije imao drugog izlaza nego da podnese ostavku. Izgleda ipak da su dokumenta koje je Perišić predavao Nejboru bila potrebna CIA-i kao dokazni materijal protiv Miloševića u Hagu. Radi se o komandnom lancu i strukturi VJ. Kao posledica slučaja, Nejbor je napustio SRJ i otputovao za SAD. Posle formalnog izvinjenja Svilanovića SAD-u, izgleda da obe strane sada rade na „smirivanju” slučaja. (The Daily Telegraph, 20.3.02.).

Искра 1. април 2002

КАДА ЈЕ ТЕРОРИЗАМ ТЕРОРИРИЗАМ? РАЗМАТРАЊА Дефиниција појма „тероризам” се може наћи у речницима сваког језика. Она је јасна и недвосмислена. Основне карактеристике сваке дефиниције баш и јесу њена апсолутност и независност од ситуације и околности у којима се односни појам изражава; дефиницију „када” не мења. Различита тумачења дефиниције тероризма стога нису могућа; дебате о томе шта га сачињава су излишне. Шта више и без позивања на дефиницију, сваки од нас инстиктивно препознаје почињен акт тероризма и као такав, он изазива у нама природно осећање гнушања и осуду. Зашто онда, јасноћа дефиниције и општа јавна осуда тероризма нису биле довољне да спрече његово ширење, све већу претњу и све бројније невине жртве, него се одлучило да се то може постићи једино ратом? Разлог за то су разлике у гледиштима и ставовима према тероризму и оне су често непремостиве. Један и исти акт (или низ њих) се назива и сматра тероризмом од оних против којих је почињен, док за починитеље и неке од других он то није. За њих, то може бити борба за независност или аутономију, „свети рат”, борба против окупације и експлоатације, борба за људска права и много што шта друго, али никада тероризам. Отуда и непостојање опште сагласности и по другим питањима у вези са тероризмом. Готово сваки акт тероризма је уједно и пример којим се то може илустровати. У ту сврху навешћемо неке од њих.

Једно и исто, али различито После I светског рата, Курдистан, који је до тада био саставни део Отоманског царства подељен је територијално између Ирана, Ирака и Турске (са незнатним делом у Сирији и Арменији), упркос обећаној независности за Курде уговором у Севру 1920. године. Тачан број Курда није познат - по процени има их између 7 и 18 милиона - пошто се у односним земљама они често убрајају у Иранце, Ирачане и Турке. Заједничка жудња Курда за ускраћеном независношћу довела је од средине прошлог века до повремених герилских акција у свим трима државама. У Ираку, Запад их је подстрекивао и давао им потпору као борцима за слободу против бруталног режима, оптуживаног и бомбардованог понекад због гажења људских права, па и геноцида. (Том истом режиму Запад је пружао свесрдну помоћ у десетогодишњем Иранско-ирачком рату). Међутим, у Турској, чланици НАТО-а, која оружјем снабдевеним од стране Запада и истим методама угушује герилске акције тих истих Курда, они су терористи. Њих Запад не заштићује као, наводно оне у Ираку - напротив он их осуђује. Пре две године чеченски сепаратисти су подметнули бомбу у једној згради са многим апартманима у Москви. Преко 300 невиних руских цивила је погинуло у тој експлозији. Реакција Запада су били још оштрији захтеви да Русија престане са војним операцијама у Чеченији, кршењем људских права и да се у сагласности са демократским принципима приклони вољи чеченског народа. Разлике још увек постоје и у самом „свету, уједињеном против тероризма”. Једанаести септембар је - као и Косово пружио Т. Блеру прилику да још једном покуша да одигра улогу утицајног државника на светској позорници. Гоњен том амбицијом, која далеко превазилази његове могућности и моћ земље коју представља,

Искра 1.април 2002

одјурио је на Блиски исток да међу арапским земљама „образује коалицију против тероризма”, мада је свима било јасно да је он само обично трчкарало америчког председника Буша. Тамо се суочио са понижавајућим одбијањем његове посете Јужној Арабији и потсмејавањем његовим покушајима да тумачи Коран Египћанима. На његов захтев да Сирија престане са сваком даљом потпором и давањем уточишта палестинским терористичким организацијама (Хамас и другим), председник Сирије га је јавно понизио пред ТВ камерама одбрусивши му да су то борци покрета отпора под бруталном окупацијом, као што су то били герилци против нацизма у европским земљама. Разлике у заузетим ставовима према тероризму постоје откада и сам тероризам. И док оне постоје трајаће и тероризам. А оне ће постојати док год државе - међу њима и оне које данас воде рат против тероризма и често и саме жртве тероризма - дозвољавају себи оно што код других осуђују као тероризам.

Питање државног тероризма Готово без изузетка када је реч о тероризму има се на уму деловање разних група организованих око политичких, националих, верских, идеолошких и права за разне циљеве. Циљеви разликују групе једне од других, али служење тероризмом за њихово остварење је заједничко свакој од њих. Оно што окупља и повезује припаднике једне групе и што мотивише њихове акције не чини их терористичким. Једино природа самих акција одређује да ли су оне терористичке или не. Тако на пример, мада се може гледати са наклоношћу на циљеве групе „Права за животиње” (Animal rights), њихове акције су понекад несумњиво терористичке . Још једна, све истакнутија, заједничка црта свих терористичких акција је да су данас готово искључиво уперене против недужних и незаштићених грађана, а не као понекад нарочито у почетку - када су војни објекти, војно и полицијско особље били нападани ( ИРА, разне палестинске групе и др.). Када се за извесне акције појединаца може рећи да садрже елементе тероризма, оне се, сасвим разумљиво, сматрају криминалним преступима и према њима се поступа као таквим. Међутим, када је у питању држава, ниједна од њих не признаје ни постојање могућности да су неке од њихових акција, по дефиницији и природи, терористичке. Сви њихови напори да их прекрсте другим именима или нађу „оправдавајуће” разлоге за њих, не могу изменити ту чињеницу. Тако, док је почињен акт тероризма против цивилног становништва у току ратног сукоба једина објективна основа оптужби за ратне злочине, победничке државе се никад не изводе на оптуженичку клупу. Како се може назвати стрељање узетих таоца (по кључу 100:1), бомбардовање Дрездена пуног избеглица (пред сам крај рата), разарање Хирошиме и Нагасакија атомским бомбама, спаљивање читавих вијетнамских насеља и њиховог становништва, напалским бомбама итд., итд. осим тероризмом државним тероризмом. Када се узму у обзир капацитет и потенцијалне размере државног тероризма - који далеко правазилазе оне појединих група - очигледно је да се, без осветљавања и његових разних видова, проблем тероризма не може сагледати у свој његовој

17

1

Када је тероризам ... целини. Крајем прошле године на енглеској телевизији (Ouestion time - ВВС) бивши лабуристички посланик и члан владе (1966/70. и 1974/79.) Тони Бен је именовао појединачно око двадесет држава које је Америка бомбардовала од завршетка II светског рата. Бомбардовање у току ратних операција може се објаснити - иако не увек оправдано - али са малим изузецима (Кореја, Вијетнам и др.) већина поменутих држава је бомбардована упркос непостојећег ратног стање између Америке и њих. У сваком од ових примера, у ратној ситуацији или не, Америка је била нападач, те ту није могло бити говора о бомбардовању из „самоодбране”. А када се за бомбардовања намерно одреде цивилни објекти и невини цивили, шта је то него тероризам. Један од најизразитијих примера где је почињени акт тероризма превазишао све границе грозота ратних злочина одиграо се 50-их година у току рата у Кореји. Нарочито, јер су његове жртве били јужнокорејски цивили, укључујући жене и децу, у чије име и за чију заштиту Америка је заратила против комунистичке Северна Кореје. Реч је о ужасном масакру цивила у железничким тунелима код Но Јун Ри-а у Јужној Кореји ('The Daiiy Express, 1. фебруар 2002.године). У документованој емисији 1.2.02., ВВС2 доказно износи истину о том догађају. Крајем јула 1950. године трупе Северне Кореје су продрле у Јужну Кореју. Хиљаде цивила покушавају да избегну са ратних попришта биле су стеране од стране Американаца на железнички колосек где су прво бомбардовани, а они који су побегли у тунеле поубијани од америчких трупа под изговором да су закрчили друмове и ометали америчко повлачење, те да је међу њима могло бити и инфилтрираних Северно-кореанаца. Ово је једини случај, од 61 у којима је Америка оптужена за масакр цивила Јужне Кореје, где је она допустила истраживање. Чињеница да су се раније наведени примери одиграли у току ратова, не значи да зато нису терористички . Каже се да је све фер у рату (и љубави), али сваки рат није фер. А ако он то није, како се може рећи да је све чиме се зараћене стране служе да би победиле, образложљиво а камо ли оправдано? А поготову када се ради о нападачу, обично јачем и нападнутом који му ничим није дао повод за напад. Члан 51. повеље УНА је баш и донет ради спречавања таквих ратова (са потенцијалном употребом тероризма) осим за одбрану од неизазваног напада или претње њиме. Случајеви свесне употребе тероризма од стране војних снага зараћених држава не могу се порећи, али оне се често служе тероризмом и у периодима мира. Тада, њихове тајне службе (израелски Мосад, бивши совјетски КГБ, америчка ЦИА, бивша УДБА и др.) преузимају на себе улогу извршилаца разних терористичких акција: ликвидирање појединаца, дестабилизација ненаклоњених режима, итд.

акција, државе ће финансирати, опремати, наоружавати и обучавати неку групу друге земље чије се тежње покпапају - у датом моменту - са њиховим интересима. Најчешће ту се ради о збацивању режима у земљама дотичних група, који представљају препреку намерама и плановима оних држава које дају потпору тим групама. Понекад држава организује и потпомаже акције терористичких група страних народности против других држава, као на пример потпоре ЦИА-е авганистанским и арапским групама (укључујући бин Ладена) против Совјета у Авганистану осамдесетих година. Још неки примери посредног државног тероризма се могу наћи у добропознатим активностима ЦИА-е у Јужној Америци и на неким острвима Пацифика. А и ми смо врло добро осетили последице америчко-немачког посредног тероризма: тзв. ОВК, терористичке организација по оцени саме ЦИА-е, употребљене да омогући отрзање Косова од Србије и стварање НАТО-вог, тј. америчког протектората. Са последицом - намерном или непредвиђеном, свеједно - да на њему за Србе нема више ни места ни живота. Буш је изјавио, после почетка напада на Авганистан: „Ко год даје уточиште терористима, опремљује, обучава и пружа финансијску потпору је исто (моја подвлачења) што и терористи”. По овој Бушовој „доктрини” међу првима који би се квалификовали били би америчка влада и ЦИА.

„Свет неће никад више бити исти” За милионе, који су 11. септембра прошле године на ТВ екранима били сведоци терористичких напада на двојне куле Светског трговинског центра и Пентагона, неверица, шок и згражавање су се постепено стопили у жудњу за светом у коме се овакви призори неће никад више поновити, за светом који „неће никада више бити исти” - светом без тероризма. Све очи и наде су биле упрте у Америку, која је у току неколико минута по први пут на сопственом тлу, претрпела ударац ових размера. Одговор Америке је био објава рата до уништења, против тероризма и позив на глобалну потпору, пошто су Америка је тврдила - слобода, демократске институције и животи грађана и осталих нација изложени истој претњи и истим опасностима. Блер, тај шупљи одјек гласа Америке, је додао: „јер су вредности наше цивилизације нападнуте”. Бомбардовање Авганистана (са стотинама невиних жртава), збацивање талибанског режима, заробљавање многих припадника ал Каеде и Талибана, потере (до сада неуспешне) за бин Ладеном и Мулом Омаром су уследиле. Нажалост, анализа открива многе несагласности између до сада предузетих акција и речи са усана америчких и енглеских лидера. Прокламовани рат до глобалног уништење тероризма све више личи на рат једино против терирозима упереног против Америке; мишљење које и други деле са нама.

У досадашњим излагањима директан државни тероризам, у рату или миру, могао би се назвати проактивним: државе су намерно изабрале тероризам за своје оруђе и отпочеле са његовом употребом против других. Друга врста директног државног тероризма је реактиван тероризам: На пример: Израел реагује тероризмом на самоубилачке терористичке акције Палестинаца против Јевреја, што га не чини ништа мање тероризмом.

Дописник ,,Da//y Express-а” (8.2.2002.) Мартин Самјуел каже: „Многи од нас смо питали, када ће веома морални рат Америке против теторизма да заустави и оне који не прете директно само њеном дворишту. Сада знамо одговор. Као саставни део овог примерног крсташког рата администрација председника Буша уклапа програм војне помоћи Колумбији, у вредности од 60 мил. долара, за борбу против картела који тргују дрогама, стварајући живот зависности од дрога, киднаповања и убиства, који тероришу становништво Колумбије. Не баш тако, већ за заштиту нафтовода (моје подвлачење) од левичарских герила”...

Исто тако употреба индиректног тероризма не чине дотичне државе мање одговорним за саме терористичке акције и њихове последице. Уместо директних

Наравно, Америка има свако, не само право него и дужност, да заштићује своје грађане од терористичких напада. Али ако је тероризам зло које се мора истребити

18

Искра 1.април 2002

- а он то јесте - онда је он био зло и пре 11. септембра. Америка

не само да није до 11. септембра ратовала против тероризма, него га је употребљавала - директно или посредно - за остварење својих политичко-економских интереса. Па и ту, њен став према тероризму се мењао од ситуације до ситуације, али увек у складу са њеним интересима - никад није био принципијелан. Јучерашњи „борци за слободу” данас се проглашавају терористима и обратно. На пример, сам бин Ладен је уживао пуну потпору за време совјетске интервенције у Авганистану. Или кад је Буш изјавио у уобичајеном јануарском обраћању предсеника САД америчкој нацији (State of the Union address) „у заједничкој сарадњи са босанском владом ми онеспособљавамо терористе на територији Босне”. Дакле оне исте следбенике Талибана и Ал Каиде којима је Америка - ако их није и директно „увезла” у Босну 1992/95. да се боре против српске „агресије” - благонаклоно омогућила да се ставе у службу муслиманске стране. Губитак живота сваког од 3000 изгинулих у нападима 11. септембра погодио је њихове најближе. Успех ових акција против објеката изабраних за напад погодио је Америку колективно: Светски трговински центар, Пентагон и Бела кућа (намера теротиста да обруше авион и на Белу кућу била је осујећена интервенцијом путника у трећем отетом авиону, који се срушио код Питсбурга, Пенсилванија) су видљиви симболи америчке економске, војне и политичке доминације над целим светом. У очима многих, а нарочито потчињених и неправедно третираних, експлоатисаних и осиромашених, они су споменици америчком тријумфализму. Као такви они су изабрани за напад, јер да је једина намера терориста била да поубијају што већи број Американаца, они би срушили отете авионе на спортске стадионе, Дизниланд и слична многољуда окупљања. Нити су то били једини губици које је Америка претрпела: последице напада су погодиле америчку економију и америчко самопоуздање. Решеност Америке да окриви бин Ладена и Ал Каиду чије су главне базе биле у Авганистану - резултирала је у ратној акцији против Авганистана. Позивајући се на члан 51 повеље УНА (игнорисан и непоштиван када се Србија нападала) са „жељом да ослободи” Авганистанце од аутократског, бруталног режима, спречи „хуману катастрофу 7 милиона (сада више не спомињаних) избеглица” и „омогући испоруку (сада ретко поменутих) хране и лекова”, Америка је отпочела свој рат против тероризма. Руковођена, у првом реду, жељом за одмаздом, најбогатија и најмоћнија земља на свету, обрачунала се лако са једном од најсиромнашнијих и најназаднијих. Упоредо са војном, Америка је повела и политичку офанзиву. Њен главни циљ је био формирање „коалиције против тероризма”. Војне базе за напад на Авганистан биле су неопходне Америци. Пакистан и бивше совјетске републике, које су се граничиле са Авганистаном, биле су најпогодније за ту сврху. Под притиском Америке, употребом претњи и подмићивања ове, Европска унија и још неке државе су увучене у коалицију, приморане да сарађују са Америком, не због сопствене безбедности, него ради заштите америчких живота и интереса, било у својим земљама или у самој Америци. Да би спречила употребу новца, уложеног у банкама од стране разних терористичких организација или њихових симпатизера, Америка их је имановала, са захтевом да се њихови рачуни „замрзну”. Са ретким изузетцима све досадашње акције и будуће претње ових група су уперене против Америке или Израела. Ту се могу наћи и две три ирске групе, које су извршиле низ терористиичких акција у Северној Ирској и Енглеској. Те

Искра 1. април 2002

акције су добрим делом финансиране прилозима, годинама скупљаним у Америци.

Шта и куда после Авганистана Окуражена неочекивано брзим успехом у Авганистану и служећи се 11. септебром за „оправдање” Америка је сада спремна да „глобализује” свој „свети” рат против тероризма. Као такав, он пружа Америци изванредну прилику да под његовим плаштом настави на постојећим и изгради нове колосеке агресивне експанзије својих економско-политичких интереса. Или да се војно обрачуна са оним државама - са или без икаквих веза са тероризмом - које она сматра препрекама на тим колосецима. Успостављање сталних база у Таџикистану, Узбекистану и Киргистану и Бушово, неколико пута поновљено, називање Ирака, Ирана и Северне Кореје „осовином зла” су први кораци у том правцу и знаци америчких намера (мада, у стварности, има врло мало заједничког што би повезало ове три државе у ма какву осовину). Дакле, док су „спречавања хуманих катастрофа”, „заштита сопствених интереса”, „одбрана од тероризма” и „обезбеђење људских права у другим земљама” служила за покривање америчких терористичких акција - рат против тероризма ће се употребити као покривач за њене експанзивне подухвате. Наклоност Америке да произвољно окриви ову или ону државу за подршку терористима и њена спремност да их једнострано нападне изазива све већу забринутост међу државама Европске уније. Оне се добро сећају прошлих изфабрикованих „повода” за њене нападе: Тонкин залив уВијетнаму,ред за хлеб у Сарајеву, Рачак, итд. Енглески дневник Гардијан (The Guardian, 9. фебруара 2002.) доноси интервју са Крис Патеном (Chris Patten), бившим чланом конзервативне владе, председником Конзервативне странке, задњим гувернером Хонг Конга и садашњим комесаром ЕУ за међународне односе. Патен, који описује „себе доживотним американофилом”, је како каже Гардијан „осуо оштар напад на (такву) америчку спољну политику”. И додаје: „Његове примедбе представљају, до сада најјавнију, изјаву све већег осећања забринутости због све јачег ратоборног става Вашингтона”. Сам Патен истиче разлику између америчког и европског стратешког приступа отклањању претње тероризма: Америка додаје 48 милијарди долара њеном војном буџету Европа прилаже светском фонду за развој назадних земаља 55 одсто његове укупне вредности и 2/3 целе донаторске помоћи. Он наставља: „Дакле, када је у питању оно што Америка назива „меким” делом безбедности - а који ја, насупрот, сматрам „јаким” - Европа има огроман удео. Нарочито после 11. септембра, када смо видели мрачну страну глобализације, ми сада знамо где огромне неправде глобалне економије могу да нас доведу... Ми смо свесни да морамо да се сконцентришемо на изворне узроке (моје подвлачење) тероризма и насиља”. Гардијан закључује да је Крис Патен изнео пред јавност поражавајућу исцрпну критику америчке стратегије: „Он пребацује Вашингтону да га више интересује да порази тероризам него да се посвети његовим изворним узроцима”. Коментар једног вишег (неименованог) функционера ЕУ о њеној улози и статусу у тзв. коалицији против тероризма се такође цитира: „За нас је увредљиво и понижавајуће ако осећамо да морамо да поднесемо наше домаће задатке Дик Чејнију (амерички потпредседник) и Конди Рајс (саветница за безбедност) на преглед и оцењивање. Морамо да престанемо да мислимо да једи-

19

Када је тероризам... на политика коју можемо да следимо јесте она коју САД не забрањује”. Победом над Авганистаном Америка није докрајчила ни тероризам ни његову претњу, чак ни против себе, а камо ли глобално. Најоштрије мере безбедности су још увек присутне на сваком америчком аеродрому, војници Националне гарде патролирају кроз Salt Lake City где је одржана Зимска олимпијада, Американци су још увек обузети психозом претње од терористичких напада. Недавног 11. фебруара, ФБИ је опомену Америку о непосредној опасности од напада, чак је именовао „новог бин Ладена (Fawaz Yahua al Rabeci, рођеног у Саудијској Арабији)”. Америка је „наштимовала” домаће јавно мнење за неопходност и дуготрајност рата против тероризма, али питање да ли се тероризам може уопште искоренити ратом - и то једино ратом - се још увек не поставља у Америци. Трострука реакција Америке - војна, политичка и финансијска - није ни у једном од њих узимала у обзир да без уклањања његових узрока, тероризам, данас поражен, појавиће се опет сутра на овом или оном месту у неком новом облику. Њено инсистирање да напад од 11. септембра нема никакве везе ни са једним од многих проблема данашњице - за неке од којих је она директно одговорна - разрешило је Америку од разматрања ма каквих других решења за искорењивање тероризма осим рата. Рата чије трајање и крајњи исход није лако предвидети. Рата који ће, по својој природи, морати бити „прљавији” од обичног и у коме ће број жртава - често невиних - бити далеко већи него у терористичким нападима. Тероризам је рак-рана на телу човечанства, али ниједна болест се не може излечити ако су дијагноза и прописани лекови погрешни. Убијање носилаца вируса тероризма (против Америке) је курс лечења који је „доктор" Америка прописала. Чак и ако и последњи од клицоноша тако нестане, али вирус остане, он ће, раније или касније, опет инфицирати многе нове клицоноше. Ако нисмо дали јасан одговор на питање постављено у наслову чланка, позивамо се на Тони Блера, који је приликом посете Индији, 5. јануара ове године, незапитан, изјавио : „Тероризам је терориозам где год (моје подвлачење) почињен и ма ко да су његове жртве”. То је и наш одговор, али са једном примедбом и једним додатком. Ако је то заиста његово искрено мишљење, како би се онда његова и НАТО-ва употреба и сарадња са ОВК у отимању Косова од Србије могла дефинисати? А његовој поставци о тероризму треба додати и „ко год га врши”, јер тероризам је тероризам и када га они који га осуђују и ратују против њега - практикују. Ни стотине побијених и похватаних терориста, ни било какве коалиције, ни ликвидирање бин Ладена, ни године бомбардовања ове или оне земље - не могу то изменити. Предраг Петровић

†VILJEM JOVANOVIĆ 6-11-1920 - 6-ХИ-2001.

Sasvim iznenada preminuo je 6. decembra 2001. godine od srčanog udara u San Diegu, Kalifornija, Viljem Jovanović, jedan od vodećih izdavača u Sjedinjenim Državama Amerike.

Viljem Jovanović je rodjen 6 .februara 1920. godine u rudarskom naselju Louisville u Koloradu od oca Srbina iz Crne Gore i majke Poljakinje. Kada je pošao u osnovnu školu uopšte nije znao engleski. Kada je završio srednju školu, dobio je stipendiju za studije na Univerzitetu Kolorada, da bi diplomirao na Harvardu 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata bio je mobilisan i učestvovao je u ratu kao pomorski oficir od 1941. do 1946. godine kad je bio demobilisan kao poručnik. Počeo je da radi s platom od 50 dolara nedeljno u tada malo poznatom izdavačkom preduzeću „Harcourt, Brace and Co. ” Tu je polako napredovao da bi 1954. godine postao chairman. Tada je kompanija imala svega 125 radnika s godišnjim obrtom od 8 miliona dolara. Jovanović postepeno preformira preduzeće u „Harcourt Brace JovanovicH' da bi osamdesetih godina brojalo 12,000 zaposlenika sa godišnjim obrtom od milijardu i sedam stotina miliona dolara. Godine 1990. otišao je u penziju, pošto je prethodno kompanija iz New Yorka preseljena u San Diego u Kaliforniju.

Za vreme svoga izdavačkog rada bio je prijatelj s mnogim istaknutin američkim književnicima i u prisnom prijateljstvu sa čuvenim pukovnikom Charles-om Lindbergom, koji mu je ostavio svoje memoare, koje je Jovanović lepo sredio i štampao, te se pročuo s tom knjigom. Štampao je knjige i brojnih američkih pisaca, a od Srba je uveliko favorizovao Milovana Djilasa kada je pao u nemilost Josipa Broza Tita i dospeo u zatvor. Jovanović ga je posećivao u zatvoru u Jugoslaviji, donosio njegove rukopise i štampao mu gotovo sve knjige koje je Djilas bio napisao. Piscu ovih redaka je redovno slao gratis knjige radi prikaza koje je štampao „Amerikanski Srbobran”, organ Srpskog narodnog saveza. (Ovi članci su ušli u knjigu „Prikazi emigrantskih i otadžbinskih knjiga” koje je izdala „Nova Iskra”, Beograd,1997.).

Viljem Jovanović je napisao nekoliko knjiga na engleskom jeziku, od kojih je za naš srpski narod najznačajnija SERBDOM („SRPSTVO”) u kojoj je s velikom Ijubavlju pisao o Srbima, ističući da je Srbin a ne Crnogorac! Ovu knjigu bi trebalo da štampaju na srpskom jeziku izdavači u Beogradu i da je pošalju u Crnu Goru kako bi sadašnji upravljači videli da nisu nikakvi „Zećani”, „Dukljani” i tome slično, već Srbi!

Jovanović je za sobom ostavio suprugu Martu, sinove Petra i Stefana, kćerku Martu, sestru Milicu i šestoro unučadi.

Sahranjen je na srpskom groblju u San Diegu 8. decembra 2001. godine. Neka mu je večna slava i hvala!

Bora M. Karapandžić

Strančice u DOS-u

Ponovo „moralna podobnost”...

U državi vlada nevidjeni haos. Na svim rukovodećim položajima su sada sve pripadnici Dosmanliskih stranaka. Moralno podobnost nanovo je na velikojceni. Nije bitna nikakva stručnost, nego jedino činjenica da ste član neke od Dosmanliskih stranaka.

(Iz naše prepiske, početak marta 2002.)

Član DOS-a je i „Koalicija za Šumadiju”. Predvodi je g.

Cole Kovačević. Stranku mu je oformio g. Nenad Čanak. Ona na izborima osvoji čak 360 glasova. Pa na osnovu toga sjajnog izbornog rezultata ona ima pravo odlučivanja u DOS-u. A poseduje i 2 savezna i 3 republička poslanika.

Gospodin Velja llić je opet promeni odoru. Sada je na strani Djindjića i ući će u Vladu kao potpredsednik. „OduševIjeni” narod sada očekuje da nam privreda procveta.

(Iz naše prepiske, početak marta 2002.)

20

Искра 1. април 2002

NOVO IME REDEFINISANE SRJ - SRBIJA I CRNA GORA I 15:32 -> 15:40 I Izvor: B92 - 14.3.02.

Srbija i Crna Gora biće novo ime redefinisane savezne države, stoji u sporazumu pod nazivom 'Polazne osnove za preuredjenje odnosa Srbije i Crne Gore'. Sporazum su u Palati Federacije potpisali jugoslovenski i crnogorski predsednik Vojislav Koštunica i Milo Djukanović, potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus, premijeri Srbije i Crne Gore Zoran Djindjić i Fillip Vujanović i predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana. Nova državna zajednica imaće zajedničke institucije, a to su Skupština, predsednik, Savet ministara i sud. Predsednik, koga bira jednodomna skupština uz odredjenu pozitivnu diskriminaciju poslanika iz Crne Gore, predlaže sastav Saveta ministara koji ima 5 resora, a to su spoljni poslovi, odbrana, medjunarodni i unutrašnji ekonomski odnosi i zaštita Ijudskih i manjinskih prava. Zajedničkom vojskom komanduje Vrhovni savet odbrane koji čine 3 predsednika, a Savet odlučuje konsenzusom. Regruti vojni rok služe na teritoriji države-članice. Pojedine savezne institucije mogu imati sedište u Podgorici. * * *

Ovo je politički sporazum u kome su postavljeni osnovni okviri budućih novih odnosa Srbije i Crne Gore, rekao je jugoslovenski predsednik Vojislav Kostunica. „Reč je o političkom dogovoru koji će biti upućen Saveznoj i skupštinama Srbije i Crne Gore na mišljenje i posle njihovih izjašnjavanja politički dokument će biti pretočen u pravni dokument, ustavni akt, koji nosi naziv Ustavna povelja. Sve tri skupštine obrazovaće komisiju koja će pristupiti radu na ovom ustavnom dokumentu”, kaže Koštunica.

U sporazumu se navodi da u slučaju istupanja Crne Gore iz državne zajednice Srbija postaje sukcesor u celini, posebno kada je u pitanju Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, koja se odnosi na status Kosova i Metohije. Moratorijum na referendum o samostalnosti traje 3 godine. To prakticno znači da Pokrajina ostaje u sastavu Srbije ukoliko se Crna Gora posle 3 godine odluči na samostalnost.

Predsednik Crne Gore Milo Djukanović je rekao da crnogorska politička javnost ima razloga da bude zadovoljna jer su očuvani rezultati ekonomskih reformi.

Obezbedjena je radikalna racionalizacija institucija zajednice i puna ravnopravnost Crne Gore u njoj, rekao je Djukanović. „Mehanizmom rotacije u najvažnijim medjunarodnim organizacijama obezbedjena je puna zastupljenost crnogorskih strateških interesa u radu tih organizacija u kojima će učestvovati Srbija i Crna Gora. Sporazumom nije ugroženo osnovno pravo koje ima svaka država, pa i Srbija i Crna Gora, da nakon odredjenog perioda preispita raspoloženje i proveri volju svojih gradjana u odnosu na pitanje svoje državne budućnosti”, rekao je Djukanović.

Potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus je ocenio da je državni okvir konfederacija. U oblasti privrede postoje dva odvojena tržišta uz obavezu njihove integracije. Srbija i Crna Gora će imati posebne valute, tržište i carine, s tim što su obavezne da harmonizuju svoje ekonomske sisteme po standardima EU. Sporazumom se gradjanima garantuje sloboda kretanja, jedan pasoš, a zagarantovana je i lična svojina. U sporazumu postoje i prava i obaveze, kao i odgovornost, rekao je Labus. „Ако jedna od republika ne doprinese harmonizaciji odnosa, nikada neće biti primljena u EU. EU je preuzela

Искра 1. април 2002

obaveze da omogući taj proces i ja držim Solanu odgovornim za to.

Postoje garancije da svaka država odgovara za svoje dugove i da svaka neometano ide u proces svojih reformi i ako neka na tom putu zaostane, to neće biti smetnja za drugu da nastavi proces integracije sa evropskom zajednicom. Pregovori su bili dugi i teški, neko je više, a neko manje zadovoljan. ja ne krijem da nisam srećan, ali to je realnost. Osnovni razlog za moj pristanak je to što je ovo bio jedini način da nastavimo svoj put u Evropu. Ne vidim sebe na ovom mestu u novoj državi”, zaključio je Labus. On je izrazio uverenje da bi sporazum o stabilizaciji i asocijaciji trebalo da bude potpisan u narednih godinu dana.

Potpisnik dokumenta u ime EU Havijer Solana je ocenio da je današnji dan važan za stabilnost u regionu i Evropi. „Hteo bih da zahvalim svima koji su doprineli da ovaj sporazum bude sklopljen i da sve prisutne uverim da ne treba da imaju sumnje u činjenicu da će dobiti punu podršku EU. Bez ikakve sumnje treba da znate da danas počinjemo izgradnju evropskih institucija i da zajedno idemo u sprovodjenje sporazuma na jedan pozitivan način. Danas nije kraj, danas je početak novog poglavlja koje ćemo zajedno ispisati i koji će vas sve dovesti u članstvo EU. Budite ubedjeni da ćemo biti s vama dok taj proces traje”, rekao je Solana.

KASA NEZADOVOLJAN ŠTO VOJVODINA NIJE KONSULTOVANA I 14:17 I Izvor: Beta -14.3.

Predsednik Saveza vojvodjanskih Madjara Jozef Kasa je izrazio zadovoljstvo potpisanim sporazumom o uredjenju odnosa Srbije i Crne Gore, ali je rekao da je razočaran što Vojvodina nije konsultovana u pregovorima. "Sad bar znamo na čemu smo, što dosad nismo znali. Sad bar možemo pristupiti bržem ustavnom uredjenju države, što će doprineti bržem ulasku Srbije i Crne Gore u Evropu. S druge strane, žao mi je da nema Jugoslavije, jer sam nostalgičan prema njoj", rekao je Kasa. On je rekao da ga u proceduri donošenja novog Ustava posebno interesuje ustavni položaj Vojvodine.

G17 PLUS: SPORAZUM PREDSTAVNIKA CRNE GORE I SRBIJICE I 14:16 I Izvor: Beta -14.3.

Predsednik Političkog saveta G17 Plus Predrag Marković je rekao da su u pregovorima o sudbini Federacije očigledno učestvovali Ijudi koji su zastupali interese Crne Gore i Ijudi koji su zastupali interese "Srbijice" i da je takav dogovor i postignut. "Ono što bi trebalo da da ozbiljnost tom dogovoru je insistiranje predstavnika Savezne vlade da budu date garancije u okviru roka za harmonizaciju onoga sto nije ni konfederacija, ni federacija, nego originalno rešenje", rekao je Marković. On je dodao da je "sva pobeda u tome da je to rešenje originalno, pri čemu je akcenat na originalno, a ne na rešenje" i da dosadašnje iskustvo pokazuje da harmonizacija "zakonskih odredbi, načina poslovanja" nije moguća. "Pre će biti da će doći do panike investitora i da će uslediti rešenja sa zaštitnim mehanizmima", rekao je Marković. On je dodao da sad parlamenti imaju priliku da pokažu koliko su odgovorni i da li će dozvoliti ostvarenje "ovakvog eksperimenta koji otvara mogućnost nerealnih političkih ambicija". "G17 Plus će sačekati da vidi koliko su parlamenti odgovorni i tek onda ćemo videti koje ćemo korake mi preduzeti", rekao je Marković.

21

1

„Адам”

Томе Јовановића Тома Јовановић: „АДАМ”; стр. 128; 21 см.; издавачи ПРОМЕТЕЈ - Нови Сад и ЕУРОТРЕЈД - Београд; илустровано; издање 2001.; цена није назначена. ★

**

Читао сам је још у рукопису, док је писац тражио издавача, а о овогодишњим празницима добих технички одлично опремљену књигу с топлом посветом писца са којим се, задњих неколико година, повремено дописујем, јер смо земљаци (Ваљевци), а уз то он је и брат од стрица добровољачког песника Трајка Јовановића, који са братом Бранком живи у Енглеској. Тома Јовановић је рођен 21. августа 1929. године у Ваљеву од оца Чеде и мајке Олге којима је књигу посветио. Био је средњошколац са непуних 17 година када је у школи изведен са часа у кратким панталонама од чувеног ваљевског ознаша Драгана Ђурића и одведен у затвор. Истог дана га је наставнички савет „због противнародног става и делања искључио за свагде из свих школа у ФНРЈ”. Тада је осамдесет средњошколаца искључено из школе, осамнаест похапшено, а дванаест осуђено на робију, иако су сви били малолетни. Тиме је животни пут Томе Јовановића био драстично прекинут. После суђења, са осталим средњошколцима који су били осуђени на робију, спроведен је августа 1946. у злогласну Забелу код Пожаревца. И сада тече живот малолетног робијаша са „Матичним бројем 7624”. Одвија се пред читаоцима животна сторија не само Томе Јовановића и главног јунака књиге Адама, већ на крст распетог целог српског народа у времену најкрвавије његове историје и невиђених прогона и терора, које је вршила комунистичка власт српског, југословенског и балканског тиранина Јосипа Броза Тита. Свака страница ове књиге као да је крвљу, а не пером писана. Од прве до задње странице, читаоцу се кожа јежи и коса диже. Треба је читати да би се у свој својој страхоти схватила слика стравичног живота целог народа. Тома Јовановић прича мирно, без срџбе и мржње, робијашки живот у Забели и полако уводи у причу свог главног јунака Адама. У ћелији је Тома добио лежиште поред једног сељака, који је само ћутао, а преко ноћи јечао, као да му нечастиве силе саму душу касапе. Тома му је полако и благо прилазио. Дознао му је само име: Адам. О ничем другом овај кажњеник нити је говорио, нити роморио. Сав је био увучен у себе и у своју злу судбину. Од осталих осуђеника је дознао, да је Адам осуђен на двадесетогодишњу робију и да је родом однекуд из ваљевског краја. И ништа више.

Томи је највише помогао зет, угледни Ваљевац Здравко Спасојевић, да дозна историју, болну и крваву, Адама и његове породице. Спасојевић је још од пре рата познавао Адама и његову породицу. То је била угледна и домаћинска српска сељачка породица. Кућа је била на гласу. Берићетна и пуна као кошница. Живели су у побрђју више Ваљева. Адам је имао четири сина, као четири сокола. Славили су славу Ђурђевдан и Здравко Спасојевић им је одлазио на славу. И све је текло лепо док је постојала Краљевина Југославија, а онда, после несрећног Априлског рата, пропасти државе, окупације Србије, комунистичке револуције и грађанског рата, све је кренуло у суноврат. По традицији, коју је још био завео краљ Петар I Карађорђевић - „чика Пера”, а после наставио и његов син краљ Александар I из угледних сељачких кућа примани су синови у Војну академију Краљевине Југославије, па и Адам, Солунски ратник, пошаље најстаријег сина Александра у Академију да служи Краља и отаџбину. И Александар постане официр и као потпоручника распореде га у службу на мађарској граници. Ту 1941. године у Априлском рату Александар буде заробљен и одведен у немачко заробљеништво. Код куће су са оцем остала три сина: Милутин, Драгутин и Младен. Милутин се бавио столаријом, али отпоче комунистичка револуција и несретни грађански рат, наиђоше кроз село партизани и поведоше Милутина. Недуго затим дођоше у село четници, те с њима пође трећи син Драгутин. У селу Мравињцима више Ваљева, сукобише се четници и партизани и ту погибе Драгутин. Адам са најмлађим сином Младеном оде волујским колима у Мравињце и довезе мртвог сина Драгутина и сахрани га у воћњаку. Не прође ни неколико месеци, а неко јави Адаму да му је на Јастребцу, опет у борби између четника и партизана, погинуо и син Милутин. Адам га пронађе и довезе у селу, те га сахрани поред Драгутина. Већ две крстаче у воћњаку и Адам, било да излази или улази у кућу, гледа једнако две црне крстаче.

Након две године Тома Јовановић је пуштен са робије, али у своме срцу и у својој души понео је са собом мученични лик Адама. Цело Томино биће обхрвано је било Адамом. Шта год радио, куда год ишао, Адам ју је свагде пред очи излазио. Адам је постао опсесија Томе Јовановића.

Дође и јесен 1944. године и такозвано „ослобођење”. Како партизани уђоше у селу, почеше мобилисати сељачке синове и слати их на Сремски фронт. То није био обичан фронт, већ кланица на коју је Јосип Броз слао децу Србије, да би се осветио несрећној Србији и српском народу, који су га с његовим партизанима „као кучиће” (што рекао књижевник Антоније Исаковић) најурили у зиму 1941. године. И са хиљадама српске младости погибе и Адамов син Младен. Оде Адам са волујским колима и мртвачким сандуком, те пронађе тело Младеново код Товарника у Срему. Довезе га кући, те и њега сахрани у воћњаку. Адам се обуче сав у црнину и пусти косу и браду, те је личио на пустињака. Али, тешио се мученик - остао му је бар син Александар...

Тома Јовановић је завршио глумачку школу и постао врхунски српски и југословенски глумац. Био је по разним местима, али се најзад скрасио у Новом Саду, где је постао познат и цењен глумац. Али, куда год се кретао, а нарочито када је долазио у посету родбини у Ваљево, једнако се распитивао о Адаму. И дознао је језиву и трагичну Адамову судбину.

С јесени 1945. године почели су се ратни заробљеници из Немачке враћати кућама. Дође и потпоручник Александар и Адам ra са чезаме сачека на жељезничкој станици у Ваљеву. Довезе га кући, радостан у души и срцу, да му је бар син Александар жив. Али, авај. Исте ноћи, када Александар дође кући, илегалних четника, која је бежала од потере КНОЈ-а,

22

група

Искра 1. април 2002

Ревизионизам у савременој српској књижевности (65)

КЛЕН НА ВРБОВОМ ПРУТУ СТРАХИЊЕ КАСТРАТОВИЋА У свом првенцу, роману Клен на врбовом пруту\ Страхиња Кастратовић (1938) бави се односом Филипа и сина, оба адвокати. Радња се одвија путем разговора међу њима и присећања последњег дана очевог живота. Аутор користи ову ситуацију да преиспита њихову прошлост после Другог светског рата, када су отац и цела породица били подвргнути шиканирању, а отац и хапшењу, од стране режима због његовог антикомунистичког става. Црногорског порекла, Филип се није ангажовао у директној борби против комуниста, мада је био у вези са четницима, али је његов начелни став био довољан да га уврсте у непријатеље. Роман је у великој мери аутобиографски, мада се Кастратовић у обликовању романа служи уметничком слободом. Треба држати у виду да је аутор постао члан партије после рата (свакако више није, јер је био активан у опозицији деведесетих година), и да он гледа на очеву ситуацију кроз ту призму. Филипова критика комунистичког режима заснива се и на филозосрским поставкама: „Ма колико био частан и узвишен политички циљ који нас покреће, цена жртве не сме да буде у несразмери са његовом

склони се у Адамову кућу. Кнојевци опколише кућу и започе борба. У тој борби у официрској униформи, као краљев официр, погибе Адамов син Александар. Погибе и партизански официр. Адама партизани доведоше у ланцима као „четничког јатака” у војни затвор у Ваљево, где га осудише на смрт. Виши суд га „помилова” и казни на двадесет година робије. Тако га је као робијаша у Забели у ћелији бр. 40 затекао Тома Јовановић 21. августа 1946. године. Шта је било даље са Адамом? Издржао је дванаест година робије и кад је умом почео попуштати, отпустили су га из Забеле. Али, пошто није био у стању сам путовати, двојица стражара су га допратила све до Ваљева и ту га пустили да сам иде кући. И Адам никада кући није стигао. Сељаци су причали, како су у глуво доба ноћи слушали како с планине неко као горски вук тужно завија, а онда се чуло дозивање као урлик: Александреее, Милутинеее, Драгутинеее, Младенеее. То је Адам дозивао своју мртву децу... Крици Адама чују се и дан данас. И цела Србија одјекује од загробних крика побијених Срба на Крушику код Ваљева, на Маракани у Београду, на Језави код Смедерева, на Морави код Чачка, на Багдали код Крушевца, на Црвеном Крсту код Ниша и других стратишта широм српске земље. Нажалост, они који владају Србијом и Југославијом то не чују, иако ти загробни крици трају већ пуних шесдесет година. Књига Томе Јовановића, која је писана прелепим српским језиком, којим се говори у ваљевског крају, јесте књига на коју се дуго и дуго чекало и она чини част не само писцу и Ваљевцима, већ целом на крст распетом српском народу. Зато је из свег срца препоручујемо народу и на родној груди и широм света.

Бора М. Карапанџић

Искра 1. април 2002

величином. Посебно не сме да том циљу штети. Прође ли се та разумна граница, и ваљани циљеви постају неразумни, па су и учињене жртве бесмислене и глупе. Тако се и вредност саме политичке идеје поништава и компромитује... Цена катарзе немачког народа била је због тога скупа и болна. То се сваком народу који погрешној политичкој идеји служи, пре или касније, уз веће или мање жртве мора догодити да би своју душу спасио.”(180-81) Филип прави интересантну паралелу са француском револуцијом: „У Француској револуцији, од које се није много разликовала ни ова наша бољшевичка, донесен је закон о сумњивима. Сваки онај чија кривица није била очигледна, дакле, није завређивала смртну казну, а био је некоме, због нечега, сумњив, можда и зато што није урликао пароле у славу револуције заједно са јакобинцима, стављан је на неодређено време у притвор... Револуција је рат против слободе. Укинути слободу значи укинути законе. Међутим, нешто друго не разумем: које се то велике идеје могу остварити безакоњем и терором. Власт се преноси на револуционарне судове, који ништа друго сем своје идеологије не бране, а ти обећани циљеви револуције постају средство обмане за лаковерни и злоупотребљени народ... Она се завршила, како се завршила. Међутим, ова наша још увек траје. Она је, како комунисти кажу, перманентна.”(83-84) Објашњавајући своја лична искуства под комунизмом, Филип се горко жали: „Цео је мој живот био једна велика пољана страха, на којој се никада нисам одморио. А и како бих. Непрестано су ме пратили затвори и прогони, астматични напади и болнице. Вазда у туђим становима, без пасоша, принуђен да скривам и оно што мислим и оно што сам радом стекао. Себи и радницима бесплатне станове деле - може им се, њихова је држава. Кад ја од свог рада купим стан, после скоро четрдесет година службе, они питају: ‘Одакле ти новац?‘”(33) „Они ме нису хапсили за оно што сам говорио, већ за оно што су претпостављали да сам радио током рата. Шта сам радио и где сам био, нису поуздано знали, али су зато добро знали шта сам говорио. ‘Ђе два стану, трећи прислушкује'. Тако је овде вазда било, а данас највише.”(194) Први пут су га хапсили због Павла Ђуришића, кога је познавао, а други пут због мајора Лукачевића, кога никада није ни видео. „Никакве доказе нису имали, јер их није ни било. Тумарали су по мраку у нади да ће нешто пронаћи. Прво су тврдили да сам био председник преког суда, а после тужилац... Сукоб са Русима ме је спасао. Да не би ИБ-а, тешко да би се слободе докопао... Тада су почели да се међу собом тамане, да једни другима душу и очи ваде, па за нас ‘издајнике' више времена нису имали... Што су убили за протекле три године, убили су, што су на затвор осудили, има да робија, сада имају пречих послова.”(196-97) Затим Филип продире у срж комунизма: „Почели су да се споре око тога коме ће да служе: свом или туђем маршалу. Тешко им је да се одлуче, не знају на шта ће све да испадне. Најрадије би да ћуте, али морају јавно да кажу на чијој су страни. Није им лако. Дуго су времена сви исти били. Исте лицеје завршили. Сада више нису... Страх им кичму ломи. Сви су они дошли на руским тенковима, и оданде увезли своју идеју... Они који су били за нашег маршала почеше да хапсе и злостављају оне друге који су били за руског маршала. Да су неким случајем ови други у том сукобу победили, онако како су се надали, хапсили би и злостављали ове прве. Било је време када је врана врани очи вадила. Нису се случајно

23

1

Ревизионизам ... ти људи опоганили. У природи је њихове идеје деструкција, из ње је све проистекло... Ево и данас, после толико година, ови први, који прогањају оне друге, упорно ћуте о том страшном времену. Можда се стиде свог поганства. Они други стрпљиво чекају да им се они први јавно извину. Може бити и да хоће, у роду су, каткад се посвађају и опет помире, али се ни једни ни други не стиде за оно што су нама учинили. Брига их за наше главе и ране. "(198-99) Комунисти су грађански сталеж мрзели „из два разлога; прво, из пуке инфериорности... знаш, у питању је она пословична несигурност полушколованих људи који су се огромне власти докопали. И друго, због својих идеолошких порива... Зато им је први и најважнији задатак био да грађанско друштво разоре, и то су темељно учинили, не схватајући какву штету свом народу наносе.”(193) А онда један тежак али можда истинити закључак: „Руси су, као и ми, склони деспотима. Ни њима ни нама демократија није прирасла за срце. Не знам ни једног руског владара који је био демократа. Уосталом, када се код нас за неког вођу каже да је демократа, онда то помало увредљиво звучи, као да се жели рећи да је млакоња и слабић.”(219) Без обзира на то, Филип правилно тумачи побуде комуниста: „Неки су се надали да ће нас несрећа бар једном заобићи. Међутим, неки други... једва су чекали да рат почне.

1 ‘Нека кошта, колико кошта , кажу они на својим тајним партијским састанцима. ‘Ми ћемо власт узети, исто онако као што су је бољшевици освојили, користећи први велики рат. Платићемо исту цену коју су они платили. Морамо и отаџбину да одбранимо, и да власт освојимо.' И стално понављају: ‘Нека кошта, колико кошта, победи се, као и поклону, у зубе не гледа.‘”(187) О револуционарима Филип није имао никаквих илузија: „Сви су комунисти били млади, неискусни и углавном нешколовани, али то им није сметало да заузму високе положаје у новој држави када су се власти докопали. После су се, наравно, дошколовали на радничким универзитетима и у партијским школама.”(224) За долазак комуниста на власт Филип криви и себе, и интелектуалце, и сељаке. Највише себе: „Видиш ли сада у каквим сам ја страшним заблудама био и колико ништа нисам разумео? И то не због тога што сам слепо веровао да она држава која се ратом рушила заслужује моје поштовање, него због тога што сам мислио да се једна нереална политичка идеја, поверена неодговорним људима, не може ни по коју цену остварити... Онај монструм што се у Русији изродио после бољшевичке револуције само се деспотијом могао очувати. Да иронија буде већа, био сам уверен да ни ова наша комунистичка владавина неће дуго потрајати и да је само питање дана када ће се та бесмислена грађевина претворити у прах и пепео.”(224-25) Није ни чудо што Филип такав режим не сматра својим. Тако, говорећи о Дому здравља „Борис Кидрич”, он се вајка: „Мој, богами, није, ја свој немам. Када би био мој, звао би се Дом здравља ‘Слободан Јовановић' или Дом здравља ‘Драгиша Васић‘. Ко су они, добро знам, а ко је овај и које заслуге за нас има, стварно не знам.”(21) О храбрости интелектуалаца, укључујући и себе, да се одупру диктатури, Филип нема најбоље мишљење: „Неки интелектуалци су заиста служили покорно и одано, онако како само интелектуалци умеју. Највећи део је ћутао, као што обично ћути. Али, тако је увек са образованим људима. Код њих је страх највећи. Ево, и ми од рата до данас, сви покорно служимо једној погрешној политичкој идеји... трагичној, упркос томе што се ослања на хумана начела.”(181-82) Сељаке Филип окривљује што су, намерно или ненамерно, затварали очи пред

24

стварношћу, бранећи се изговором: „Ми смо земљорадници, у политику се не разумемо.”(224) Филип је пун критике и за свакодневне грешке и промашаје. Он цитира наивна веровања свог некадашњег приправника, који је касније дошао на висок положај: „Петар је често у заносу говорио како ће једног дана у градовима, па и у селима, кад комунисти дођу на власт, бити отворене јавне чесме, из којих ће тећи воћни сокови, лимунада, па чак и млеко. Свест човекова ће бити тако висока да ће узимати само онолико колико то његове природне потребе изискују.. И хлеб ће се бесплатно делити. Ко у то не верује, може да тркне до Русије да се на лице места у то увери.”(220) А шта је стварност? „Слушам како нам самоуправљање напредује, како нам расте стопа производње, али не стижемо да вратимо дугове, лажу као што већ педесет година лажу. Мало после, на половини Дневника, један у тамном оделу пресече црвену пантљику, исечено парче гурне у џеп за успомену, и отвори неку фабрику, која нас је тог часа увела у ред високоиндустријских земаља, раме уз раме са Јапаном, и одмах је после поклони радницима на управљање. Они од радости аплаудирају из све снаге. Верују добричине искрено да је сад фабрика њихова.”(29) Опет једно поређење: „Пре рата си могао да говориш до миле воље, јер те нико није ни слушао. После рата, ниси, јер те сви слушају, и онда кад си мислио да те не слушају.”(193) Правник по професији, Филип са великим ауторитетом критикује судство у комунистичком систему. Судови су у власти револуције и комуниста. „Закон се у судове не може вратити. Они тој револуцији и тој власти морају покорно да служе. Таква су правила од самог почетка утемељена... Е, видиш, ти и такви судови ослушкују и гласне и немуште наредбе, а оне се на различите начине преносе, ретко кад директно. Углавном преко председника суда, али најчешће заобилазно, преко новина, које нас обавештавају о новом курсу Партије. Централни комитет повремено скреће пажњу народу на политичке деформације, које угрожавају самоуправни социјализам. Тада почиње лов на скривене непријатеље система. Најзад, аутоцензура је највећи савезник овог режима.”(84-85) Филип наводи и пример из свакодневног живота. Један Циганин купио и продао коња, зато осуђен на шест месеци затвора. „Куповином једног јадног коња угрозио народну привреду... Замисли ту будалаштину, ту идеолошку заслепљеност, ту количину страха и кукавичлука. Зато су комунисти и могли да раде шта су хтели.”(79) Филип је судио комунистима пре рата и већину ослободио кривице, чак и оне који су убили стражара кад су били ухваћени на партијском састанку. „Није им жао што је стражар погинуо. Кажу, неразумно се владао. Заслужио је да буде убијен. Њихови другови иза њихових леђа аплаудирају; мило им је што је стражар убијен.”(90) Извукли су се јер је најмлађи међу њима, Аљоша, који је веровао да је близу смрти од туберкулозе, „признао” да је он једини пуцао у стражара. „Никада касније нисам чуо да се било ко сетио Аљоше. Нису му ни споменик подигли, иако су много споменика дизали. Морали су да га забораве.”(96) „Тај дечак је био затрован једном деструктивном политичком идејом која не заслужује ни жртве, па чак ни поштовање. Са младим људима и сиротињом најлакше се манипулише.”(181) Узгред, један од комуниста кога је Филип тада спасио и касније постао утицајна личност, у породичном кумству више од сто година, одбио је да види Филипову жену кад су Филипа ухапсили. Онакаже: „Таквисуони. Ништа им није свето. Ни кумство, ни доброчинство.”(158) Филип упоређује предратно судство са комунистичким и присећа се атмосфере у судници после рата:

Искра 1. април 2002

„Свуда само страх. И тамо на челу, где је судско веће, и тамо где је јавни тужилац, и тамо где је публика. У неком углу судске дворане скупила се породица оптуженог. У њихове душе већ је утиснут крвави жиг срама и издаје. Од тог часа они постају грађани другог реда. Њихова се грађанска права ограничавају у свему. Ми то све неми и глуви гледамо и слушамо, јер смо и сами преплашени. Бирамо речи у нашим завршним беседама да већ сутра не би и нас довеле на оптуженичку клупу.”(86) На синовљеву примедбу да се свака држава на исти начин брани од политичких противника, Филип узбуђено одговара: „Причаш којешта. У демократским земљама политички противници се не злостављају и не хапсе због својих политичких уверења. На позив суда мора да се одазове и председник владе, као и сваки други грађанин, а када му се суди, суди му се по истим аршинима. А овде, који би то судија смео да позове ради саслушања министра или председника владе или, не дај Боже, секретара неког комитета... Немој да помислиш да желим да кажем да су све судије и тужиоци непоштени. То не мислим ни о нама адвокатима, али смо сви заједно до кукавичлука преплашени... Углавном туже и суде они којима је идеологија изнад закона, а и до части им није баш много стало... Они други којима је до поштења стало, по природним правилима борбе за голи опстанак, цензуришу сами себе и довијају се како знају и умеју, да не би пострадали: и то је постало опште правило. Ми смо завереници ћутања, јер сви мислимо да је свака побуна бесмислена. А и да није тако, свако каже: ‘Зашто бих се баш ја бунио, моја жртва би само мени и мојој породици штетила.‘”(8788) Филип доноси и пресудни закључак: „Човек може да изгуби веру у све, па чак и у Бога, али када изгуби веру у суд, онда та држава нема ничему да се нада.”(88) Има у роману и интересантних опаски о животу под окупацијом. Филип јасно сваљује кривицу за немачке репресалије: „Било је то оне године када су Немци због одмазде, овде у Краљеву, убили пет хиљада грађана. За једног аријевца, сто недужних Срба. Комунистичка посла.”(72) Он као да сажаљева и револуционаре: „Каква је ово ј... слобода, мој Петре? Штета је што сте се за овакву слободу уопште толико мучили. Не знам ко ће вам рећи хвала.”(137) Филипов син описује шта се дешавало у рату: „Војске су долазиле и одлазиле. Једна је другу смењивала. Партизане и четнике смо дочекивали са звездом или кокардом. Видели бисмо их још издалека на путу, много пре него што ће до наших кућа доћи, и благовремено извлачили знамења која смо крили у каменом зиду.”(175) У каквој су атмосфери деца расла после рата види се најбоље из следећих детаља: „Ја сам у доколици цртао искривљена лица преплашених људи.”(154) „Осамисмо се још више. Страх се усели у наше душе. Започе неки други живот који ће дуго потрајати.”(155) Филип се жали на нашу тешку судбину: „Да. Да, толико мржње са обе стране. Као неко проклетство од којег побећи не можемо.”(184) Он такође тврди нешто што је јасна чињеница, коју многи не могу или не желе да признају (чак и они којима је можда спасла главе): „Рат се водио на другој страни, на некој другој страни се и гинуло. То се у Шумадији није видело. Србија се примирила. У њој је све функционисало: банке, школе и фабрике су радиле. Сељаци сеју и летину дижу, славе и свадбе су скромније али их има... Оно мало што је /комуниста/ у Србији остало, пушкара се са четницима и повремено народу прави штету. Убију понеког немачког војника, поруше мост или пругу, и то се после недужним људима животима наплати.”(221-22) Најзад и једно мудро признање Филиповог оца, Деда-Луке: „Видите како Недићева влада све чини да нас у животу одржи, а ми нећемо. Чекамо да се цела земља у нешто ново преокрене. Заборављамо да од горег још горе може да буде.”(223)

Искра 1. април 2002

ČUPIĆ: OPSTANAK SAVETA ZAVISI OD PRVE AKCIJE I 18:00 I Izvor: B92 -16.3. Član Saveta za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić izjavio je u Subotici da će opstanak tog Saveta zavisiti od toga da li će vlada Srbije dostaviti podatke o tome koji političari su članovi upravnih odbora. On je najavio da će Savet uputiti sličan zahtev i drugim nosiocima vlasti, a ne samo vladi Srbije, javlja opisnik Radija B92 Larisa Inić. Čupić je, gostujući na tribini „Suboticka gora” upozorio da članovi saveta neće dozvoliti da budu dekor u navodnoj borbi protiv korupcije. On je rekao da će opstanak Sveta zavisiti od prve akcije. „Prva akcija Saveta je da nam daju podatke o članstvu u upravnim odborima. Vlada nama to još nije dostavila. Ona je objavila, i to je dobro, to je časno, spisak o članstvu premijera, ministara, zamenika i pomoćnika. Ali mi ceo spisak još nismo dobili, neću da govorim unapred, tu je sada taj rok od 21 dan, pa ćemo videti”, rekao je Čupić. Savet za borbu protiv korupcije će sličan zahtev uputiti i nosiocima vlasti van republičke vlade. „Sledeći korak u vezi ovoga Zakona o sprečavanju sukoba interesa jeste, iako Savet za to nije nadležan, kada dobijemo od vlade, što je prva akcija, poslaćemo Narodnoj skupštini Srbije, zatim, poslaćemo predsednicima skupština i potpredsednicima, i svim odbornicima, da nam odgovore iz svih opština Srbije gde oni rade i šta rade. Pa ćemo da objavimo, ne možemo mi ništa da uradimo, samo da objavimo”, rekao je Čupić.

Ukoliko vlada u dogovorenom roku ne dostavi Savetu spiskove članstva u upravnim odborima njegovi članovi će otići, ali će, kako tvrdi Čedomir Čupić o svemu obavestiti javnost.

OGNJANOVIĆ: NEPOUZDANO SVEDOČENJE EŠDAUNA I 11:17 I Izvor: FoNet -16.3.

Pravni zastupnik Slobodana Miloševića Dragoslav Ognjanović izjavio je u subotu FoNetu, nakon saslušanja svedoka Pedija Ešdauna da je svedoka ograničavao sudija i da Milošević nije mogao da mu postavi sva pitanja koje je nameravao.

Ognjanović je ocenio da je Ešdaunovo svedočenje bilo nepouzdano i da ne može da se uzme kao ozbiljan dokaz na sudjenju.

Један од најупечатљивих детаља у целом роману је слика једног несрећника, Пашка, који „чека све возове и стално ћути. Моја мама каже да су му синови ухапшени одмах после рата и стрељани, али то Пашко не зна, и сваки дан чека да се врате.”(117) То би могло да послужи и као мото о дубини трагедије у целој овој тужној причи. Главна поента романа види се у наслову: као што се клен не може накалемити на врбовом пруту, тако и комунистичке идеје не могу успети пошто су противне народном телу. Кастратовић је написао веома добар роман, у којем се храбро позабавио важним проблемима наше недавне прошлости. Добија се утисак да наши писци све смелије нападају табу теме забрањиване пола века. Тако ће и наш народ брже оздравити од црвене куге, која га је спречавала да напредује као и остали срећнији народи.

Васа Михаиловић

1. Страхиња Кастратовић. Клен на врбовом пруту (Београд: Филип Вишњић, 2000). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

25

НОВА ВЛАСТ

ПИСМО „НИН-у”

Година је и нешто дуже Од промене старе власти, Што некасмо пола века, Са великом надом нашом Да ће бити беспартијска И свег оног што је стара. Тако су нам обећали, и још више: Да ће слога да завлада. Али ето наше јаде Свађају се ко раније: Ко у клинац ко у плочу, Вуци лево, вуци десно, Док народу не додија. Коло воде арамбаше Подел>ени на партије. Демократе разних фела Старог типа и начела. По пореклу францускоме, Где ј‘ посланик главна фора, Од надлештва до надлештва Своју паству протежира. Тако брате не од јуче Него осам деценија, Тресу коло ништарије. Докле народ тако дрема, Не бојмо се ми промена И прошлост нам то казује. А ако се и пробуди, Пустимо га нека лаје, Ми терајмо ко раније. Наша пуста обећања, Да будемо као један, То је наша удешаљка и вештина. Тресе коло арамбаша Подељени на партије. Богојављење 2002.

О. Јован Хиландарац

Поводом полемике око чланка „Православни против Мадоне” Господину Стевану Јакшићу, Главном и одговорном уреднику НИН-а Цетињска бр. 1 11000 - Београд Поштовани господине Уредниче, Са великом пажњом сам прочитао чланак Маријане Милосављевић „Православни против Мадоне” објављен у НИНу 13. децембра 2001. године, а такође и одговор г. Вељка Станића из Аранђеловца, објављен у рубрици „Одјеци”, НИН од 3. јануара 2002. године. Не знам колико је стар г. Станић, али је очито да не познаје стање на Београдском универзитету између два рата, а нарочито пред Други светски рат. Управо је ту у Београду (штампа „Јуниор”) објављена књига „Комунизам на Београдском универзитету 1929-40.” - издавач и уредник Александар Жељко Јелић, па бих препоручио г. Станићу да прочита књигу. Књига г. Јелића тотално демантује наводе г. Станића. Београдски универзитет био је, нарочито пред рат, легло комунизма, дефетизма и нереда најгоре врсте. Тотална је неистина да су „ти људи били истакнути посленици на пољу културе и хуманизма”, али је истина да су били проповедници и носиоци комунистичке револуције и грађанског рата које су под окупацијом повели под барјаком Комунистичке партије Југославије на челу са слугерањом Коминтерне Јосипом Брозом Титом. И то су били не „посленици хуманизма”, већ главосече српскога народа и за време окупације и после такозваног ослобођења Србије и Југославије. Земља је сва била под комунистичким терором и претворена у масовне гробнице: Крушик код Ваљева, Маракана у Београду, Црвени Крст у Нишу итд., итд. Те гробнице су још остале неиспитане и мртви вапају за правдом. И друго, зашто г. Станићу сметају млади родољубиви српски студенти, који су одржали Сабор Православнонационалне омладине? Забога, одважили су се да узму у одбрану „три српска мученика”, Милана Недића, Димитрија Љотића и Дражу Михаиловића, које г. Станић и после 50 године назива квислинзима. Нека г. Станић прочита књигу Мише Лековића „Мартовски преговори 1943.” (Народна књига, Београд, 1985.), па ће видети да су Јосип Броз Тито, Коча Поповић, Владимир Велебит и друге комунистичке перјанице били супер квислинзи и издајници српског народа. Захвалан Уредништву Кливланд, 6.2.2002.

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог

Великомученика Георгија у недељу 12. маја 2002. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разговоре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор

Боривоје М. Карапанџић Српско-амерички писац

Nikad više Brankovića...

Kod nas imate spregu srama, ološa, prevaranata, lažova na samom vrhu države. Svakim danom, pa kroz istoriju, ne skupi se više Nesrba i nikad više Brankovića na jednom mestu nego sada u ovom DOS-u. Djindjić i Koštunica zajedno u dogovoru sve rade, a narodu se serviraju kojekavi razlozi za svadju i neslogu ove dve stranke.

(Iz naše prepiske, početak februara 2002.)

26

Искра 1. април 2002

СЕЋАЊЕ НА ТЕОДОРА - ТОШУ АСУРЏИЋА Ово сећање на Теодора - Тошу Асурџића, надалеко чувеног младог интелектуалца и омладинца ЈНП Збора из Руме и рано погинулог добровољца, коме је Сава Јанковић посветио видно место (нарочито у 1. књизи) у својој тетралогији „На прелому”, са његовом студентском фотографијом добили смо од његовог синовца г. Драгомира Јанковића, који и данас живи у Руми. У напису који следи, пропратни текст г. Јанковића је у курзиву, док је сећање професора г. Николе Матића дато у нормалном слогу. *

* *

Током посете Југославији, половином септембра прошле године, господин Сава Јанковић, сликар и књижевник из Балтимора, САД, се сусрео са великим бројем колега, пријатеља, поштовалаца његовог дела али и неколицином школских другова, тада блиских идеолошких убеђења, и њиховим потомцима. После Београда, у Руми - граду за кога га вежу неизбрисиве младалачке успомене, у оквиру детаљно испланираног времена боравка, организована је, у простору локалног музеја, мала документарна изложба о животном путу и стваралаштву Саве и његове сестре пок. гђе Наде Јанковић - Вујиновић и добро посећено књижевно вече. Након пригодних речи на отварању изложбе и планираног тока представљања књижевног стваралаштва, уследила је спонтана комуникација са присутном публиком. Један од занимљивих говорника је био г. професор Никола Матић, вршњак драгог и уваженог госта и сам књижевник. После поздравних речи упућених Сави Јанковићу и његовом сину, Матић је кроз причу оживео успомену на заједничке школске дане и тадашњу политичку ситуацију међу гимназијском омладином. Између осталог, Никола је рекао: „У то време омладинци румске гимназије, на жалост, били су подељени на десницу и левицу. Идеали деснице били су отаџбина, краљ и православље и за ове вредности они су се здушно борили да би их сачували и одбранили за поколења која долазе. Представници левице имали су за циљ увођење социјалистичког поретка у нашој земљи по угледу на Совјетски Савез. Они су били у сталном сукобу; понекад је међу њима долазило и до физичких обрачуна захваљујући провокаторима левице са стране убачених. Душа деснице био је Теодор-Тоша Асурџић”. Теодор-Тоша Асурџић је рођен 20.7.1918. године у фрушкогорском селу Јаску од оца Николе и мајке Видосаве из старе јазачке породице Тимотијевић. Отац Никола, јавни бележник, већи део службовања проводи у Иригу и сасвим кратко у Пачетину (Славонија). Врло рано умире од несрећних компликација једног на изглед безазленог пада, тако да Тоша већ са 7 година остаје без оца. Његова храбра и пожртвована мајка преузима комплетну родитељску улогу. Оснивач је и организатор удружења десничарске омладине у румској гимназији од 1935. године. „Он је био по много чему изузетна личност - наставио је професор Н. Матић - један од најбољих ђака гимназије, омладинац широке културе, начитан и изнад свега одличан говорник и полемичар. Није било вербалних дуела са левичарима, а да Тоша није изашао као

победник. Он је био у исто време и племенит човек - никога није мрзео, тако да је уживао велике симпатије код својих, а у исто време и противници су га респектовали. Тоша није волео Немце с обзиром на све што су нам приредили у току минулог Светског рата. Када су Швабе ушли у нашу Руму 1941. године, то је отприлике било пред наш православни Ускрс, Тошу и неке наше омладинце, из одређених разлога, притворили су. Тоша се нашао у затвору са једним скојевцем који је имао задатак да га убије. Један другог нису познавали. Разговарали су о свему, највише о рату, нашим људима, политичарима, који су добрим делом допринели да се наша земља нађе у оваквом незавидном положају. Својим бриљантним речима и убеђењем којим је говорио, освојио је Тоша свога саговорника. На крају му се представио. А његов противник изненађен са свим оним што је од Тоше чуо, прилази му, грли га рекавши: „Па, Тошо, ја оваквога човека никада не бих убио!”. Ето, такав је био Теодор-Тоша Асурџић, председник деснице међу ученицима тадашње румске гимназије”. Већ као студент права, овај млади интелектуалац је 1942. успео да се прикључи добровољачким јединицама у Србији. Јуначки је погинуо 15. септембра 1944. године у Ваљеву положивши млади живот и оставши до краја веран идеалима за које се борио. Тако се завршило излагање г. Николе Матића о свом сећању на суграђанина чија је животна нит прекинута готово тог истог дана пре пуних 57 година. На крају је поздравио госта зажелевши му добро здравље и добре резултате на ликовном и литерарном пољу „на многаја љета”. Драгомир Јанковић

Искра 1. април 2002

27

Поводом написа у„Гласу јавности”

„ЉОТИЋЕВЦИ МАРШИРАЈУ СРБИЈОМ” Ово што се десило у Београду 30. јуна 2001. године, није се догодило у земљи Србији за две стотине година њеног постојања. Тога дана су хомосексуалци свих врста одржали усред Београда своју параду. Прво су издали проглас у коме су напали не власт већ државу, нагласивши да су они, хомосексуалци, у њој „засужњени” и да држава - „све више тоне у плаветнило клеро - фашизма у коме председник државе уз помоћ СПЦ (Српске православне цркве) и њене све бројније и несносније солдатеске псоглавих мантијаша богобојазно гаца ка идеалу Димитрија Љотића ”. Када су прочитали овај скарадни апел још скараднијих људи, родољубиве српске организације Српска светосавска странка (председник протојереј др Жарко Гавриловић) Отачествени покрет Образ (председник Небојша М. Крстић) и Српски монархистички покрет (председник Срећко В. Ђорђевић), позвали су српску јавност да спречи параду хомосексуалаца. И када су се 30. јуна појавили на београдским улицама хомосексуалци, њима су се супротставиле горње организације подржане још од студената „Свети Јустин Философ”, Динарски четнички покрет „Војвода Момчило Ђујић”, Монархистички покрет Србије, Коло српске слоге, Књижевно друштво „Слободна књига”, Издавачко предузеће ИХТУС хришћанска књига и Издавачко предузеће РИВЕЛ КО. и они су разјурили хомосексуалце, који су бежали на све стране. И гле чуда сада! Београдска штампа, која се још увек није ослободила брозовско-комунистичког једноумља, није напала хомосексуалце и њихову скарадну параду, већ је напала оне који су тај скуп растурили, крстивши их све једним именом: „љотићевци”. Па уместо да веле, да су хомосексуалци марширали Србијом, та штампа доноси велике наслове: „Љотићевци марширају Србијом”. И нашли су никог другог до потпредседника владе Србије Жарка Кораћа, председника странке СДУ, која је у коалицији са ДОС-ом, да га интервјуишу и да он коментарише шта се збило на улицама Београда 30. јуна 2001. године. И Жарко Кораћ, сав задојен титовштином и партизанштином, разуме се, напао љотићевце, да су они криви за све. Прво је у Гпасу јавности од 15. јула с крупним насловом „Љотићевци марширају Србијом" изишао интервју Зорана Прерадовића, а затим је у НИН-у изишао интервју Петра Игње. И у оба интервјуа дрвље и камење и на љотићевце и на Карађорђевиће, јер је Кораћ бесан што им се вратио Стари двор. Кораћ у Гласу јавности вели: „Појављују се некакви пронацистички покрети који тврде да Србију штите од педера, демократа и Јевреја. То је струја у српској политици коју је представљао Димитрије Љотић. Имамо извесно повампирење тих идеја...” А у НИН-у од 26. јула (стр. 20-22), био је још оштрији, па каже: „Овде се ради о необичној чињеници, да су то групе које се везују за идеологију и које су поражене још у Другом светском рату, а то је нацистичка идеологија, љотићевска идеологија, појављују врло агресивно и нажалост, добијају уточиште у неколико институција... Морам да вас потсетим коначно да Димитрије Љотић ни пре рата није могао да постане посланик, а за време рата био потпуно презрен”. А нападајући Карађорђевиће каже, да им имовину не треба вратити,

28

већ то треба „претворити у јавна добра, везана вероватно за Народни музеј Србије”. Није Кораћ предлагао за Брозова живота да отету имовину Карађорђевића врати народу, који ју је и те како уживао, а сад кад су је напокон добили Карађорђевићи, треба то дати народу. А то што говори о Љотићу и љотићевцима, види се да Кораћ ништа није научио за протеклих 50 година владавине једноумља. Понавља већ огуглале лажи комунистичкопартизанске и што је још важније нису љотићевци „поражени у Другом светском рату”, већ су их Британци на превару, заплотњачки, потрпали у пломбиране вагоне, па их предали Брозу који их је без суда побио у Кочевском Рогу. Отворене су Кочевске јаме, па нека оде Жарко Кораћ да види шта су комунисти учинили од најлепше српске и словеначке младости. Нажалост, још увек земљом Србијом вију се брозовско-комунистичка знамења.

Бора М. Карапанџић

Ekonomski ćemo biti satrveni...

Svi ratni profiteri su se uključili u Demokratku stranku i tako sada polako sasvim legalizuju svoj kapital.

Za vrlo kratko vreme sve od vrednosti u ovoj državi biće privatizovano i strancima prodato po beznačajno niskim cenama.

Dosmanlije namaju šta da traže na izborima, pa već i vlada uverenje, da će oni kada izgube vlast uteći kod svojih stranih mentora, finansijera i nalogodavaca.

Ekonomski ćemo biti potpuno satrveni i zato teško našem narodu u bliskoj budućnosti.

(Iz naše prepiske, početak marta 2002.)

Hoće da zatvore Bor...

Zamislite pripremaju da se ugase Borske rudnike, jer isti duguju čak 400 miliona dolara, a i ruda je, kazuje g. Djindjić sada sasvim osiromašena, te je ne vredi eksploatisati. Svima onima koji će ostati bez posla g. Djindjić je „preporučio” da se bave turizmom, stočarstvom i zemljoradnjom u borskom kraju. A krajolik Bora i okoline neodoljivo podseća na pejsaže Meseca. E, tu, i u takvom kraju, smatra Djindjić postoje svi preduslovi za razvoj stočarstva (može biti da će krave pasti jalovinu) i zemljoradnju (ne znam šta će da gaje, možda masnu sodu).

(Iz naše prepiske, početak marta 2002.) ĐINĐIC: U RTB VIŠAK 5.000 RADNIKA I 19:29 I Izvor: Beta 21.2 Premijer Srbije Zoran Djindjić izjavio je da tehnološki višak u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor čini oko 5.000, od ukupno 13.000 zaposlenih u baznom delu RTB Bor. "Država je za te radnike pripremila celovit socijalni program i za to su obezbeđena sredstva od 800.000 miliona dinara”, rekao je Djindjić, dodavši da će radnici moći da se "dobrovoljno izraze" da li prihvataju program.

Искра 1. април 2002

† ДУШАН - ДУЈА ГАЈЕВИЋ

† СТОЈАДИН ДАМЊАНОВИЋ После дуже болести преминуо је 18. фебруара ове године у Бермингаму, Енглеска, наш друг, бивши припадник Српског добровољачког корпуса, Стојадин-„Цоле” Дамњановић. Покојни Стојадин је рођен 8.1.1923. г. у селу Латковић, срез колубарски, од оца Драгића и мајке Милеве. Одрастао је и добио солидно хришћанско и родољубиво васпитање у породици и крају који се одликује веома познатим родољубљем и спремношћу на жртву у одбрани народа и отаџбине. Није онда никакво чудо да се он одушевљено одазвао позиву да ступи у Српски добровољачки корпус. Почетком 1944. године распоређен је у пратећу чету другог батаљона Првог пука чији командир је био Младен Тешановић. Био је примеран и храбар војник, вршећи своје војничке дужности са пожртвовањем. Учествовао је у свим окршајима које је његова чета водила у Србији, Срему и Словенији, све до преласка Соче код Горице у Италију, где је Први пук дао последњи отпор, пре него смо постали изгнаници. Цоле је провео цело време са нама у заробљеничким логорима Форлију, Еболију и Мунстер лагеру у Немачкој - све до преласка на цивилни статус избеглице. После кратког времена проведеног у избегличким логорима Цоле је прешао из Немачке у Енглеску. У почетку је живео по хостелима и најзад се настанио у Бермингаму, где је радио по фабрикама. Оженио се са Душанком, сестром нашег покојног друга Милоша-Мише Војковића и добио јединицу ћерку Милеву. Био је веран, одан и врло цењен друг. Учествовао је у свим активностима наше колоније и био увек спреман и вољан да помогне у сваком раду, примајући без приговора све дужности које су му додељиване. Важно је овде истаћи да је пожртвовано радио на паковању и слању „Искре”, возећи је редовно на пошту у својим колима, све док се није разболео. Сахрана друга Цолета је обављена 28. фебруара у локалном гробљу у Бермингаму. Опело је обавио протојерејставрофор о. Миленко Зебић и у Лазарици се опростио од покојника пригодном беседом. Над отвореном раком се у име бивших припадника Српског добровољачког корпуса са другом Стојадином опростио Марјан Берета. Нека му милостиви Господ подари рајско насеље и заслужени мир његовој напаћеној души. Његовој породици, Душанки и Милеви, наше најискреније саучешће. Бог да му душу прости!

Ha дан 5. марта ове године преминуо је у Милвоки, САД, после два срчана напада и шлога, наш друг и добровољац Душан - Дуја Гајевић. Покојни Дуја је рођен 1922. године у Београду на Чубури. Гимназију је завршио, па је као добровољац прошао све борбе и недаће да се после борби у Словенији најзад нађе у Италији, у логору Еболи. Пошто је био обдарен и весељак прикључио се позоришту Шумадијске дивизије. Када је Титова комисија дошла да врбује добровољце и четнике за повратак у земљу, док су други правили демонстрације, Дуја и Душан Микић - „Џигибау” су обукли шарена одела из позоришне гардеробе, нашминкали лица и тако одевени повели су једно магаре, које је неко набавио од Италијана, ставивши на њега са обадве стране табле на којима је писало: „Само ја хоћу да се вратим у Југославију”. Водећи магаре кроз логор изазвали су велики смех. Дуја се оженио у Немачкој и дошао као емигрант у Милвоку где се запослио. Пошто је био изврстан фудбалер играо је у српском тиму и важио као добар играч. Био је и члан удружења Јадран. Сахрањен је 8. марта на овдашњем гробљу поред раније преминулог сина Роберта. Погребу је присуствовао велики број другова из Чикага и Милвоке, као и леп број познаника и пријатеља, бивших фудбалера. На даћи која је одржана у Српском дому прочитао је посмртно слово Андра Мандић који је у име Српских добровољаца и удружења Јадран изјавио саучешће ожалошћеној nopoдици. Посмртно слово је написао друг Влада Лазаревић, који због болести није био присутан на погребу. Дуја оставља уцвељену супругу Ирмгард, синове Петра и Боду, снаје Глорију и Карлу, као и три унучета. Наше молитве су упућене Свевишњем да му подари вечити мир и рајско весеље. Слава му! Андра Мандић

Искра

ЗАХВАЛНИЦА Поводом смрти нашег драгог Радослава-Раце, не само супруга и животног сапутника пуних 57 година, него и ретког родитеља, друга и пријатеља, добили смо огроман број изјава саучешћа и утехе у болу и празнини која је настала.

† LILLIAN Т. ROZYCKI-ANDERSON U petak 22. februara 2002. godine preminula je Lillian, supruga bivšeg Srpskog dobrovoljca Jovana Andasure, koji je pripadao Vll-om dobrovoljačkom odredu Mijata Bardaka. Lillian je rodjena u poljskoj emigrantskoj porodici. Andasura je sa svojom suprugom pripadao dobrovoljačkom udruzenju SVETI DJORDJE u Clevelandu i dolazili su redovno na dobrovoljačke slave i druge priredbe. Inače Jovo Andasura je ujak našeg prote oca Nenada Resanovića.

Sahrana pok. Lillian je obavljena u utorak 26. februara uz učešće porodice, kumova i prijatelja. U ime dobrovoljačkog udruzenja SVETI DJORDJE izražavamo duboko saučešće drugu Andasuri i celoj porodici pokojnice i uznosimo tople molitve Svevišnjemu da u Svoje Carstvo primi pravednu dušu drage nam i nezaboravne Lillian. Neka joj je večna slava i hvala!

в.м.к.

Искра1.април 2002

Овим путем желимо да се свима најтоплије захвалимо, цитрајући речи једног блиског друга и пријатеља: „Нико не може побећи од људске смртности, природе и наших поодмаклих година. За утеху је да је по речи молитве, Раца ипак дочекао „хришћанску кончину живота - без бољезни, непостидни, мирни...”, а то је само увод за добар одговор на Страшном суду Христовом, који је Раца сигурно заслужио. А пошто нам је суђено да као смртници умремо, пригодно је да ми и себи пожелимо такав хришћански квалитет и крај „живота нашего”. Више од тога човек не може да тражи и очекује.” На крају, нашем свима драгом Радославу-Раци, вечни покој и мир, а свима вама свако добро од Господа. Небесна, Радослава и Ксенија Протић

29

† ДУШКО ЖИВКОВИЋ У Лонцестону на острву Тасманији, Аустралија, умро је 21. фебруара 2002. године друг Душко Живковић после тешке болести. Сахрана је обављена 25. фебруара у Лонцестону. Душко је рођен у Вуковару 1. маја 1924. године од оца Саве и мајке Јулке рођене Пауновић. Школовао се у Вуковару све до 1941. године. У средњој школи постаје члан Белих орлова и као збораш сукобљава се са комунистима и усташама „жаповцима”. По капитулацији Југославије Хитлер ствара тзв. Независну Државу Хрватску и Душков Вуковар постаје дио те творевине. Добро се зна шта су усташе радиле по цјелој држави Хрватској, као и у Вуковару. Да би спасао свој живот Душко бјежи у Србију, док његови родитељи бивају на силу прекрштени у католичку вјеру. У Србији, после експлозије у Смедеревској тврђави град Смедерево бива разорен. Душко иде у Добровољну радну службу да помогне јадном порушеном Смедереву. Из ове Добровољне радне службе, на позив генерала Недића формирају се прве Српске добровољачке јединице да се боре против комуниста који дижу револуцију у Србији. Као одмазду, Немци стрељају стотину Срба за једног убијеног Немца, а педесет за сваког рањеног. Ту у првој формираној добровољачкој јединици друг Душко је најмлађи добровољац. Године 1942., када се са одредом налазио у Ибарској долини, Душко оболева од тифуса. После дужег боловања оздрављује и враћа се у своју јединицу да настави борбу против комунистичке напасти. У борбама се показује врло ревносан и доцније бива унапређен у водника и одликован златном медаљом Милоша Обилића за храброст. Године 1944. Совјетске трупе напредују према Југославији и многе националне борачке јединице се повлаче у Словенију где настављају борбу против комуниста. Априла и маја 1945., Душков Трећи пук са Четвртим и Другим пуком СДК боре се на Купи да би прихватили снаге војводе Павла Ђуришића, које нажалост нису стигле, а потом се повлаче према Аустрији где ступају у везу са савезничким трупама које су окупирале Аустрију. Ове британске „савезничке” трупе се показаше не савезничке, већ издајничке. На лаж и превару они их разоружавају и уручују своме савезнику Титу који их без суђења убија и лешеве баца у Кочевске јаме у Словенији. Од та три добровољачка пука, неких педесетак наших другова добровољаца успеју са побегну и спасу своје животе. Друг Душко беше један од оних који су успели да се спасу. Знајући да су се I и II пук са штабом, који нису били у Купској акцији, повукли у Италију, Душко се упутио у правцу југа. Стиже у Италију и ступи у цивилни избеглички логор у Јесију. Ту у логору сазна да су добровољци у логору Еболи. Одмах напушта овај логор и иде за Еболи. Стиже у Еболи сав срећан да је са својим друговима, али и жалостан због оних који су остали у рукама комуниста, а судбина им се до тада није знала. Године 1947. из Еболија нас транспортују на север Немачке у Мунстер лагер - сличан Хитлеровим концентрационим логорима. Ту гладовасмо 100 дана незнајући шта нам судбина сутра носи. Из овог логора стављени смо у цивилне избегличке логоре. Године 1948. Душко, са многим нашим друговима одлази у Енглеску на рад. У Енглеској се жени са Радом

Крџом. У браку добијају двије кћерке, Александру и Елизабет. Године 1971. са породицом се сели у Тасманију. Запошљава се у Ланцестону и ту гради своју кућу. Када је пензионисан, проводи скоро све своје вријеме у својој башти, гдје гаји све што је могло да успјева. Неколико година у Лонцестону био је тумач нашим избеглицама из Босне. Приликом суђења грофу Толстоју, Душко и покојни друг Миливоје Павловић-„Пајко” путују у Енглеску да буду Толстојеви сведоци на овом суђењу. После смрти друга Пајка, у разговору ми Душко рече да, по његовом знању, од свих оних што су успели да се спасу Титовог стрељања, само су још неколицина живи. Године 1993. му умире супруга Рада и Душко остаје сам. Одлази у Југославију да посети своју родбину и тамо среће Смиљку Бугарски коју је знао још као девојчицу из Вуковара. Они склапају брак и живе врло срећно све до јануара ове године када Душко оболева, бива шлогиран и после пет недеља у болници осећа да животну борбу губи и предаје се Божјој милости. На сахрани 25. фебруара, опростили су се са Душком његова ожалошћена сурпуга Смиљка, кћерке Александра и Елизабет, зет Калум, деветогодишњи унук Андрју, друг Раде са својом породицом и неколико Душкових пријатеља из Лонцестона. Друже Душко, Твој живот - као и многих Твојих другова имаше жалосних, трагичних и тешких дана - и Ти заслужујеш сада да почиваш у Божјем миру. Нека Ти је слава и хвала! Раде Боројевић

30

Искра 1. април 2002

Прилози „Искри” Уместо воштаница и цвећа: - на гробове палим и умрлим добровољцима од првог дана до данас.

- на гробове другова Петра Ојдровића, Драгољуба Станојловића - “Меце“ и Властимира Ђорића.

-на гробове првобораца Михаила Николића и Исидора Драмлића који падоше за мисао ‘,,ЗБОР“-а: „јер мисао Збора истина је жива...” Нека им Господ душу прости и вечнаја памјат. Господ им даривао рајско насеље. Слава им! У знак саосећања са њиховим најмилијима Д. Драмлић, СРЈ 90 ДМ За успомену на друга и кума покојног Драгу Јовановића - „Сељу”. Нека му буде лака туђа земља! Обрад Јовић £ 8.Умјесто воштанице за покој душа недавно преминулих другова: мајора Миленка Соларића, Др Властимира Пауновића, Драгослава - чика Дује - Лукића и нашег блиског и драгог друга Раце Протића Марко и Радмила Сунара $ 50 За вечну успомену нашем драгом другу и мом присном пријатељу и земљаку Радославу (Раци) Протићу, сину нашег дивног проте Пауна Протића у Шапцу, кога су комунисти злочиначки убили а који је био вршњак нашег славног владике Николаја као први у рангу наше богословије, а иначе из славне и историјске породице Протића око Ваљева Др Милош Божанић $ 100

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Čianci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije. „Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gadđesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Сети ce Господе мога команданта батаљона капетана Раце Протића, нашег кума Др Власте Пауновића, Богдана Никића, пуковника Илије Кукића и Др Лазара Милина протојереја и апологете и сатвори им вјечнују памјат! Милан и Трајанка Дарда Е 20

Нека Господ подари покој душе нашег драгог друга Душана-Дује Гајевића Чланови, чланице и управа удружења „Јадран” $ 50

За успомену на скоро преминулог друга Стојадина Дамњановића - Цолета Драган Живановић, Добришко Ђукић, Славко Косић, Марјан Берета, Бора Радовановић, Недељко Кодић, Раде Минић, Живан Лазаревић, Јевта Вучинић, Драга Милојевић сви по £ 5,-

Нека Господ подари покој душа другова Раце Протића и Др Власте Пауновића Јеврем Мркоњић К$ 50

За успомену на Стојадина Дамњановића и Богдана Никића Милутин Милутиновић £ 5,Као знак сећања на пок. другове: Рацу Протића, Др Власту Пауновића, Душка Живковића и Стојадина Дамњановића Паун Вуковић £10,Као знак сећања на друга Стојадина Дамњановића - Цолета Хранислав Ђорђевић £10,Као знак сећања на мог брата Добривоја преминулог у Аустралији и све наше пале и помрле другове и другарице Александар Мирчић-„Генц” £10.Да не буду заборављени наши дивни српски добровољци и наше другарице који су давно преминули: Сташа Цонић, ВладаЋосић, Буда Станковић, Милорад Павловић, Огњан Марковић, Аца Јовановић, Мома Радочај, Љуба Стојановић, Света Илић ('пекар’), Божа Матић, Бора Живановић, Жика Велишић, Вита Ивковић, Влада Марковић, Милорад Масаловић, Предраг Пеичић, Вера Богић-Играчев Ј. Милетић £10,-

Поклон Искри Шпиро Његић Н. Н. Радован Радовић-Канада

Нека Господ подари покој души друга Раце Протића Драгољуб Tекић К$ 20

За успомену о 26. годишњици упокојења мога супруга Богољуба и годишњици смрти мога сина Драгољуба Олга Станојловић £10,Поводом 26. годишњице упокојења мога оца Богољуба и годишњице смрти мога брата Драгољуба Станојловића Душа Берета £10,Вечан помен дивном и верном другу и саборцу Радославу-Раци Протићу Милутин Остојић Е 50 Драгиша Трипковић Е 10

Поклон Искри Госпођа Бранка Динић и протиница Косанка Бабић

Е 20

£1 0 , £ 6, К$

25

Умјесто воштанице за покој душе РадославаРаце Протића Милена Свирчић $ 30 Као знак сећања и за покој душа Драгослава - чика Дује - Лукића и РадославаРаце Протића Андра Мандић $ 20 Умјесто воштаница на гробовима увијек драгих ми Радослава-Раце Протића и ЖаркаЛалета Гаковића Марко Пивац $ 50 Нека Господ подари покој душа Олге Батистић, Мила Батистић, Гедеона-Геце Печенковића, Раце Протића, Милоша Радотића, Никице Арцибашев и Радмила Зекавице Вера и Стеван Пироћанац $ 60 Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на доброг друга Душана-Дују Г ајевића Андра Мандић $15 Уместо воштанице драгом Душану-Дуји Г ајевићу Марко Пивац $ 25 Уместо воштанице нашем драгом и добром другу Раци Протићу Бата и Анђа Васић $ 25

Срећну 50. годишњницу брака Миловану и Ирени Ратковић желе кумови и пријатељи изТоронта, Канада. На многаја љета! За здравље Милована и Ирене К$ 20

АПЕЛ И ЗАХВАЛНОСТ ПРЕТПЛАТНИЦИМА Молимо све оне који још нису измирили своје претплате да то учине што пре, како би „Искра” могла да изврши своје обавезе које нису мале. Специјално се захваљујемо свима онима који нам поред претплате шаљу и добровољне прилоге. Администрација „Искре"

Искра 1. април 2002

31

OTVORENO PISMO GLAVNOJ KANCELARIJI HELSINKI WATCH ORGANIZACIJE Teško da ima Srbina iz Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, a verovatno i širom sveta, da nije čitao nešto od mnogobrojnih odličnih radova, koje je od početka raspada naše, nekada iepe, zajedničke države Južnih Slovena, Jugoslavije, pisao, a tako radi do današnjeg dana, Emeritus profesor dr Raymond K. Kent. Dr Kent je poreklom Srbin, pripadnik jedne stare i ugledne srpske porodice. Nema sumnje da je on svojim neumornim zalaganjem da se čuje istina, u mnogome pomogao da šira američka publika, sazna mnogo toga što u svakodnevnoj štampi i TV vestima nema mogućnosti.

Niže donosimo, u našem prevodu sa engleskog, njegovo pismo Helsinškom komitetu za Ijudska prava od 11. februara ove godine u kome upozorava na štetan rad Sonje Biserko koja taj Komitet predstavlja u SRJ.

Sada sam pročitao izveštaj Associated Press-a o raznim pokušajima da se „zaplaše zapadni posmatrači za Ijudska prava”, koji se vrše na različite načine, od grafita do telefonskih poziva začinjenih jezikom mržnje. Nisam u stanju da sudim o drugim zemljama Balkana, sem Jugoslavije i Srbije o kojima sam odlično obavešten, a koje se takodje pominju.

Pišem vam direktno da zatražim smenjivanje Sonje Biserko, koja je vaš predstavnik u Srbiji i Jugoslaviji, a gde se uključuju i Crna Gora i Kosovo. Ovo činim pošto sam pažljivo analizirao njene izjave, na koje sam joj odgovorio, na engleskom jeziku („Otvoreno pismo Sonji Biserko u Beogradu”), a takodje i na srpskom jeziku, što je naslovljeno „Svi nacionalizmi se mogu opravdati, ali srpski nije dobar i mora se 'lečiti' - Pogled na dve dadilje Novog svetskog poretka”. Oba vam prilažem na uvid.

Dozvolite mi da počnem sa citatima iz onoga što sam pisao na srpskom jeziku. ,,U svakom slučaju neka (Sonja Biserko) daje (svoja) 'važna saopštenja' u kojima baca blato na Srbe iz svoje lične srbofobije... Srbi su istovremeno (u glavnom) tolerantni i takodje duševno zdrav i posve postojan narod. Pre ili posle, njihova budućnost će biti znatno bolja. Za nekoliko godina niko se neće sećati... Sonje Biserko.”

Složićete se da ovo nije poziv za uznemiravanje Biserko ili vašeg Helsinškog komiteta u Beogradu. Ja sam čak pitao Biserko, da li želi da se upusti u ozbiljnu diskusiju sa mnom, u vezi njenih izloženih pogleda i mišljenja, a tako isto i njenog znanja istorije zadnjih desetak godina (Otvoreno pismo). Ako vaša organizacije želi da ima verodostojnost i ugled, ona mora da osigura te dve stvari, u oblastima svojih regionalnih odbora, a ne samo u odnosu na svoju medjunarodnu publiku, koja je sklona samo da pretpostavi nepristrasnost vaše organizacije.

Sonja Biserko nema pojma šta nepristrasnost znači.

Ljudska prava se ne mogu uspešno braniti ako su ona stalno podložna grubim asimetrijama. Ona proliva krokodilske suze za Albance koji su na robiji u srpskim zatvorima, bez pokušaja da utvrdi, da li su svi oni iii neki od njih, pod teškim optužbama da su činili zla srpskim gradjanima Kosova. U isto vreme, njena nadležnost i briga za Kosovo se ne iskazuju nekim njenim većim ili manjim izjavama o stalnim, neprekidnim i surovim napadima na Srbe Kosova, od početkajuna 1999. godine. A evidencija je užasna i jasna. Ona vapije za masivnu intervencju vaše organizacije, koja je pokazala svoju sposobnost za objektivno obaveštavanje baš na Kosovu, sredinom „Vazdušnog rata” od 11 nedelja. U to vreme, kada je NATO propaganda pripisivala genocidne sposobnosti srpskom nastojanju da porazi jednu stranotreniranu i finansiranu gerilu (UČK/KLA), vaša organizacija je objavila da je ukupan broj poginulih 3000 (2000 etničkih Albanaca i 1000 etničkih Srba).

Docnijeje dokazano, od strane forensičkih stručnjaka na Kosovu pod NATO okupacijom i upravom UN, da je ovo bila najbolja procena.

Sudeći po njenoj „brizi” o Ijudskim pravima Srba na Kosovu ili bilo gde drugde, ona očigledno ne veruje da oni zaslužuju ta prava. Pravljenje od srpskih žrtava na prostoru bivše Jugoslaviji uporne agresore je zaštitni znak i središte svih opravdanja za praksu - „kazni Srbe”. Koga je briga za milion „etnički očišćenih” srpskih izbeglica u Srbiji? Umesto stalnog blaćenja srpskog naroda (mesto pojedinih srpskih prestupnika), zašto se ne objavi da nekih 60.000 Hrvata i 80.000 Albanaca žive u Beogradu i okolini, koje niko nije dirao čak ni za vreme najvećeg sukoba u Hrvatskoj i na Kosovu. Da li zato što su oni koji plaćaju Helsinški Komitet oni isti koji vode Novi svetski poredak i koji su odavno odlučili da rebalkanizuju Balkan, iz razloga koji nemaju apsolutno nikakve veze sa kozmetičkom brigom za „Ijudska prava”. Mislite o ovome u vašem glavnom centru. Zaista, dobro razmislite.

Da završim. Sonja Biserko koristi vaš kišobran za svoje lične srbofobske svrhe i Helsinški komitet će se neminovno diskreditovati, dozvoljavajući joj da tako produži, počinjući novu anti-srpsku propagandnu kampanju „nacionalističke netrpeljivosti”: jer „zapadni monitori” Helsinške organizacije, koji ne mogu da pronadju bilo šta što je štetno za Srbe, ili podrže vrednosti ovih mnogo ocrnjenih i demoniziranih Ijudskih bića i samog naroda, ukazujući na jedan broj njihovih pozitivnih odlika, koje se mogu uočiti jedino gledajući iz izvesnog približavanja suštinskoj istini.

Istorijski departman Univerzitet Kalifornije, Berkeley, CA. 94720 SAD

R.K.Kent Preveo: Stevan Piroćanac