Idemo li putem Hazara?
U PREDVORJU RĐAVE POLITIKE STOJI IZGUBLJENI PUT Neko je nekad i negde izrekao misao po kojoj dobra politika od više naroda stvara jedan, dok rđava politika od jednog pravi više naroda, najčešće krvavo zavađenih.
Koban proces atomizacije i usitnjavanja Kakva je današnja situacija u Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ) po tom pitanju? Najkraće - vrlo porazna. Prvo, Srbija i Crna Gora, koje sačinjavaju u osnovi jedan narod, politički su podeljene do mere razdvajanja. Da bi ironija bila potpuna, bio je potreban jedan stranac, Ksavier Solana - koji je, uzgred, svega pre tri i po godine izdao formalan nalog za početak NATO bombardovanja Jugoslavije - da spreči ovo kobno razjedinjavanje, sklepavši nam tom prilikom monstrum državu pod nazivom Unija Srbije i Crne Gore ili kako je narod duhovito zove „Сша Srbija i još Gora Unija”. Drugo, i sama Cma Gora je, u razmeri pola-pola, duboko zavađena po pitanju da li u nezavisnost ili ostati u Jugoslaviji. S obzirom, pak, na violentni temperament Cmogoraca, po ovom pitanju može čak i krv da padne. Treće, Srbija ne samo da je iseckana teritorijalno već je još dublje podeljena politički. Ako izuzmemo Kosovo, koje je praktično izgubljeno, Vojvodina se neće zadovoljiti ukoliko ne dobije stvamu autonomiju za početak ali i eventualni republički status za ubuduće. Slično je i sa Sandžakom, s tim što bi, na dugu stazu, pod povoljnim okolnostima, moglo doći i pitanje priključenja ove oblasti sadašnjoj Bosni i Hercegovini (BiH). I u samoj tzv. užoj Srbiji, postoje, istina u začetku, slične tendencije. Govori se o Vlasima pa čak i o Šumadincima kao o nečem posebnom. Politička podeljenost uže Srbije, međutim, izgleda nepremostiva, jer jedni žele da naš prostor pretvore u koloniju Zapada, dok drugi hoće da na prvom mestu istave narodni interes i svoju nacionalnu samosvojnost pa tek posle sve ostalo. Dakle, kad se baci čak i jedan površan pogled na ovaj naš prostor, ono što je odmah očigledno jeste da je on u jednom kobnom procesu usitnjavanja i atomizacije. Ako se, pak, sad uzme kao kriterijum misao sa početka ovog napisa, onda postaje potpuno jasno da je rđava politika uzročnik ove smrtonosne rascepkanosti, jer je ona, kao što smo videli, od u načelu jednog naroda napravila nekoliko sa dobrim izgledom da se taj trend, kao kod bolesti raka, proširi u nedogled. A to praktično na dugu stazu znači - kao u slučaju Hazara, jednog mitskog naroda - iščeznuće ovog našeg
prostora sa istorijske pozomice.
Rasparčavanje počinje još od Tita Objektivnost, međutim, nalaže da se kaže da ovaj proces rasipanja nije sadašnja tj. trenutna pojava. Njeni koreni počinju mnogo ranije, još od Tita, što ukazuje da se već tada radilo o rđavoj politici. Jasno je, pak, da je ta rđavost pruzrokovana činjenicom što je vladajuća snaga Titove Jugoslavije (SFRJ), Savez komunista Jugoslavije (SKJ) vodila politiku svetskog komunističkog pokreta a ne politiku naroda SFRJ. Što je, pak, do otvorenog rasipanja i bratoubilačkog rata došlo tek pre jedne decenije, devedesetih godina, ima se zahvaliti jedino činjenici što je Tito držao SFRJ pod gvozdenom knutom svoje diktature. Odmah, pak, po njegovoj smrti, istina tada samo verbalni, počeli su procesi raspada, da bi se deset godina kasnije oni pretočili u besomučni rat svih protiv svih.
Pod DOS-om rasipanje ubrzano Mislili smo, međutim - sad vidimo koliko je to bilo krajnje naivno - da će sa Miloševićevim obaranjem, tim poslednjim komunističkim Mohikancem, taj kobni proces rastakanja biti zaustavljen, jer će početi da se vodi - umesto svetsko komunističke narodna politika. Ali, avaj, taj proces ne samo da nije zaustavljen već je u poslednjem ostatku od bivše SFRJ, Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ), dobio, kao što smo videli, novi zamah u raslojavanju. A to je da se vratimo na misao sa početka ovog napisa - samo dokaz da je i sad na snazi nenarodna, dakle rđava, politika, ona - koja od jednog pravi više naroda. Ta, pak, rđava politika je, po mnogo čemu, i rđavija od one koju je Milošević, prirodom stvari, približavajući se narodnom intersu da bi sačuvao svoj lični, bio prinuđen da vodi zadnjih godina. (Pri tom, setimo se samo Staljina koji je 1941. g. kad su mu Nemci ugrozili vlast vodio protiv njih ne sovjetski ili socijalistički već „otečestveni” rat, što će reći ruski i narodni.)
Priča o izgubljenom putu Iza rđave politike, bar u našim uslovima, stoji vrlo prikladno i priča o izgubljenom putu. Da bi to bilo jasnije, potrebno je ovde otvoriti jednu mentalnu zagradu.
Šta je ljudska jedinka? U svetu u kom živimo, u svako živo biće utkan je princip samoodržanja. Drukčije rečeno, nije tačno stanovište tzv. nauke po kome mi dolazimo u ovaj svet goli, bez ičega -