АГОНИЈА СРЈ, ДРЖАВЕ У ОТКАЗУ Кад је 14. марта у Београду потписан тзв. Београдски споразум представника СРЈ, двеју саставних република и Хавијера Солане, високог пуномоћника Европске уније за спољну политику и безбедност, иначе „броукера” ове нагодбе, он је триумфално најавио и редослед догађаја no коме је до краја јуна требало да буде не само написана већ и од три скупштине ратификована Уставна повеља уније Србије и Црне Горе, чиме би Савезна Република Југославија, држава у отказу, престала да постоји. Сада смо на крају августа, Повеља није ни написана ни ратификована, па СРЈ, чији су дани свакако одбројани, још увек тавори у агонији и старатељству својих страних и домаћих душебрижника. Повељу је требало да усагласи и напише Уставна комисија састављена од представника скупштина и експерата, а потом је ратификују три скупштине. Комисија је, како кажу, вредно радила и „квантитативно" много урадила, али је мало спорних ставова усагласила, па стога ни Повељу није могла да напише. Рад Комисије је са нестрпљењем пратила и поспешивала ЕУ, односно надзорни штаб г. Солане, а од августа и републичке владе Србије и Црне Горе. Разлог: с једне стране, прекорачење свих рокова, што посебно тишти г. Солану, родоначелника Београдског споразума у његовој наводној бризи за мир и безбедност овог дела Европе. С друге стране, почетком септембра Савет Европе треба да одлучи о приступу Југославије истом, а без Повеље - како се најављује - изгледи за то су слаби, што нарочито забрињава републичке владе устремљене ка Европи, јер Савет Европе је и праг за евентуалан улазак у ЕУ, а и за „шаргарепу” - стално обећаване донаторске конференције страних инвеститора у нашу привреду. Поред ових спољних разлога, републички режими Србије и Црне Горе имају још јаче унутрашње, да некакву Уставну повељу сада на пречац исконструишу. Црногорски режим - оличен у садашњем председнику републике Милу Ђукановићу, подржаном од утицајних кругова у САД - не крије да лабаву унију предвиђену Београдским споразумом, сматра краткотрајном и прелазном епизодом ка пуној независности после три године. Опструкција његових представника у Уставној комисији углавном је и одговорна што много битнога о Повељи није договорено. С друге стране, слабљење његове унутрашњеполитичке позиција и црногорски скупштински избори у октобру, гоне Ђукановића да нешто предузме док је на власти. Сличне побуде постоје и код Ђинђића који после чистке из српске скупштине Коштунициних посланика и одстрањења његове странке ДСС из ДОС-а, све више доминира српском политичком сценом. Обојица, Ђинђић и Ђукановић, су готово поданички послушни Америци и њеним намерама; не мори их неки виши национални и народни интерес, нити каквом ће малом или раздробљеном територијом да владају, само да се на власти
одрже. Ђинђић, као и Ђукановић, мада из различитих побуда, спреман је да раслаби пројектовану унију до непостојања, па и да је се ратосиља, ако то служи даљем потискивању свога ривала Коштунице из његовога последњег политичког упоришта, савезне државе. Нажалост, Ђинђић је у томе већ у многом успео, рекло би се, углавном рационално неразумљивом неодлучношћу Коштунице. Главни ресори у савезној влади су већ у рукама Ђинђићевих савезника. Ђинђићев кандидат за председника Србије на изборима у септембру, Мирољуб Лабус, већ увелико агитује, док Коштуница, који једини има изгледа да га победи, оклева да изјави да ли ће уопште бити кандидат. Из дана у дан, Ђинђић сужава Коштуницин маневарски простор, а он - ако икако - споро реагује. Сличне побуде утицале су на Ђинђића и Ђукановића да се почетком августа састану у Милочеру и начелно договоре о иницијативи републичких влада за превазилажење кризе у писању Уставне повеље, што су после наставила два премијера, Ђинђић и Вујановић, са стручњацима двеју влада у Београду. Усагласили су царине, усвојили постојање два монетарна система (евро у Црној Гори и динарски у Србији) и две посебне централне банке и као неизбежну последицу клириншки систем обрачуна и плаћања и то кроз рачуне у страним банкама. Економски део је тиме потпуно усаглашен, али и потврђено његово двојство чиме је претежно задовољена црногорска страна. По црногорским изворима усаглашен је и политички део Уставне повеље, док Ђинђић мисли да се и то може постићи до краја августа, укључујући и питање начина избора савезне скупштине. Тек после објављивања иницијативе републичких влада настала је општа гужва око Уставне повеље. Уставна комисија на чијем је челу Драгољуб Мићуновић, председник Већа грађана Савезне скупштине, иако признаје досадашњи неуспех у доношењу Повеље, сматра да је као тело из састава скупштина једино надлежна за писање Повеље и да то легитимно никако не могу да подузму две републичке и страначке владе. Али Мићуновић је, као председник Демократског центра, и члан руководства ДОС-а, па је после његовога састанка који је начелно подржао иницијативу двеју влада, знатно умерио свој став. Наиме, иницијатива се може примити као предлог Уставној комисији, која уз дораду неких нејасно формулисаних питања, напр. апелационе надлежности Савезног уставног суда и избора за Савезну скупштину и њеној надлежности, усвојене предлоге може да укључи у Повељу. Председник Југославије, Војислав Коштуница, као потписник Београдског споразума у име савезне државе упутио је писмо осталим потписницима и Уставној комисији, српској и црногорској њеној поткомисији, и позив на састанак да се у конструктивној расправи от-