Предстојећа (небитна) победа др Коштунице
КОШТУНИЦА ПОБЕЂУЈЕ? ДА, АЛИ НИЈЕ (ВИШЕ) БИТНО Крајем шездесетих и почетком седамдесетих многи су житељи тадашње Југославије верно пратили ТВ-квизове. Чак и загрижени екранофобичари, попут аутора ових редова, нису одолевали искушењу завршних рунди, са наградом од за она времена баснословних десет старих милиона, када је финалиста постављао питања а водитељи одговарали само са да или не. Ако је постављено питање одвраћало такмичара од пута ка правом одговору, Мића Орловић и Оливер Млакар би на њега одговарали са "да" (или "не"), "али није битно". На недавно питање америчког колеге да ли ће др Војислав Коштуница да победи на предстојећим председничким изборима у Србији, био сам у искушењу да прибегнем истој формули: "да, али није битно". Уздржао сам се, јер ми се није дало да му објашњавам да важност неке јавне функције - било да је реч о уреднику новинске рубрике, директору фирме, начелнику општинског МУП-а, или шефу државе - битно зависи од личности њеног носиоца. Да, одговорио сам му, Коштуница ће да победи Ђинђићевог кандидата Лабуса (остали такмичари нису важни). Задржао сам за себе стрепњу да је крајње неизвесно да ли ће и како ће он ту своју скоро извесну победу да искористи. Да бисмо илустровали проблем, погледајмо прво како један наизглед миноран положај у вичним рукама представља одскочну даску за несразмерно велики утицај и моћ. У Америци положај заменика министра одбране био је скоро небитан све док на њега почетком 2001. није дошао злокобно продоран, бистар, бескрупулозан и макијавелистичким марифетлуцима вичан Пол Волфовиц, човек који је сада далеко моћнији од саветнице за националну безбедност Председника САД. У Кини покојни Денг Сјаопинг био је несумњиво личност број један у последњој деценији свог живота, премда је заузимао скромну функцију вицепремијера. С друге стране, у недовољно вештим рукама један номинално јак положај може да изгуби на значају. Као саветници за националну безбедност Беле куће, и Хенри Кисинџер (под Ричардом Никсоном) и Збигњев Бжежински (под Цимијем Картером) потпуно су засенили своје теоретски неупоредиво моћније супарнике, министре спољних послова Вилијама Роџерса и Сајруса Венса, премда
шеф Стејт департмента на папиру има далеко већа овлашћења. Ко пропушта прилике, оне пропуштају њега: Шарл Морас је у ноћи 6. фебруара 1934. имао шансу да дође на власт и измени историју Француске, Европе и света; уместо тога, отишао је у своју редакцију да напише уводник за следећи број Француске акције. ДСС је још увек вероватно најјача странка у Србији по подршци бирача, али тренутно има мање власти од ГСС-а, иза којега не стоји ни један проценат бирачког тела. (Да се г. Милутиновић већ годинама не меша у сопствени посао једва да је вредно помена.) Све наведено илуструје чињеницу да способност носиоца неке јавне фунције да повећа сопствени утицај на уштрб својих такмаца није нужно у директној сразмери са његовом образованошћу, системом вредности, или идејним убеђењима. Политика је сасвим тачно описана као уметност могућег, па успешно бављење њоме изискује пре свега оне квалитете које налазимо код уметника: таленат, интуицију, њух, слух, хитрину. Као што врсни диригент само једним погледом на партитуру већ у својој глави чује оркестрацију, врсни политичар, ослањајући се на наведене квалитете, склапа и развија или разбија савезништва и контакте, ствара интересне коалиције и заокружује конструкције малтене у ходу, вазда корак испред својих супарника. Положај председника Републике Србије у спретним рукама представљао би моћни инструмент заустављања сада већ захукталог материјалног, моралног, духовног и демографског суноврата нације. На основу искуства из протекле две године, пак, са жаљењем констатујемо да је крајње неизвесно да ли ће садашњи шеф савезне државе имати воље, снаге и умећа (да о кадровској подршци његовог најближег окружења не говоримо) да тај суноврат заустави. С друге стране, да је Зоран Ђинђић врсни политичар, вешт, проницљив, брз - једва да је потребно доказивати. Проблем представља његова мотивациона структура, лично функционална (власт, моћ, новац, престиж) али системски дисфункционална: остварење тих личних циљева јесте не само примарни, већ и искључиви мотив његовог деловања, без обзира на цену по државу и народ. Још од пре 5. октобра и он и његови спољни ментори имали су за циљ да Коштуницу искористе као "овна" за разваљивање капије Милошевићевог замка, да би се потом на