Iskra1097

Предстојећа (небитна) победа др Коштунице

КОШТУНИЦА ПОБЕЂУЈЕ? ДА, АЛИ НИЈЕ (ВИШЕ) БИТНО Крајем шездесетих и почетком седамдесетих многи су житељи тадашње Југославије верно пратили ТВ-квизове. Чак и загрижени екранофобичари, попут аутора ових редова, нису одолевали искушењу завршних рунди, са наградом од за она времена баснословних десет старих милиона, када је финалиста постављао питања а водитељи одговарали само са да или не. Ако је постављено питање одвраћало такмичара од пута ка правом одговору, Мића Орловић и Оливер Млакар би на њега одговарали са "да" (или "не"), "али није битно". На недавно питање америчког колеге да ли ће др Војислав Коштуница да победи на предстојећим председничким изборима у Србији, био сам у искушењу да прибегнем истој формули: "да, али није битно". Уздржао сам се, јер ми се није дало да му објашњавам да важност неке јавне функције - било да је реч о уреднику новинске рубрике, директору фирме, начелнику општинског МУП-а, или шефу државе - битно зависи од личности њеног носиоца. Да, одговорио сам му, Коштуница ће да победи Ђинђићевог кандидата Лабуса (остали такмичари нису важни). Задржао сам за себе стрепњу да је крајње неизвесно да ли ће и како ће он ту своју скоро извесну победу да искористи. Да бисмо илустровали проблем, погледајмо прво како један наизглед миноран положај у вичним рукама представља одскочну даску за несразмерно велики утицај и моћ. У Америци положај заменика министра одбране био је скоро небитан све док на њега почетком 2001. није дошао злокобно продоран, бистар, бескрупулозан и макијавелистичким марифетлуцима вичан Пол Волфовиц, човек који је сада далеко моћнији од саветнице за националну безбедност Председника САД. У Кини покојни Денг Сјаопинг био је несумњиво личност број један у последњој деценији свог живота, премда је заузимао скромну функцију вицепремијера. С друге стране, у недовољно вештим рукама један номинално јак положај може да изгуби на значају. Као саветници за националну безбедност Беле куће, и Хенри Кисинџер (под Ричардом Никсоном) и Збигњев Бжежински (под Цимијем Картером) потпуно су засенили своје теоретски неупоредиво моћније супарнике, министре спољних послова Вилијама Роџерса и Сајруса Венса, премда

шеф Стејт департмента на папиру има далеко већа овлашћења. Ко пропушта прилике, оне пропуштају њега: Шарл Морас је у ноћи 6. фебруара 1934. имао шансу да дође на власт и измени историју Француске, Европе и света; уместо тога, отишао је у своју редакцију да напише уводник за следећи број Француске акције. ДСС је још увек вероватно најјача странка у Србији по подршци бирача, али тренутно има мање власти од ГСС-а, иза којега не стоји ни један проценат бирачког тела. (Да се г. Милутиновић већ годинама не меша у сопствени посао једва да је вредно помена.) Све наведено илуструје чињеницу да способност носиоца неке јавне фунције да повећа сопствени утицај на уштрб својих такмаца није нужно у директној сразмери са његовом образованошћу, системом вредности, или идејним убеђењима. Политика је сасвим тачно описана као уметност могућег, па успешно бављење њоме изискује пре свега оне квалитете које налазимо код уметника: таленат, интуицију, њух, слух, хитрину. Као што врсни диригент само једним погледом на партитуру већ у својој глави чује оркестрацију, врсни политичар, ослањајући се на наведене квалитете, склапа и развија или разбија савезништва и контакте, ствара интересне коалиције и заокружује конструкције малтене у ходу, вазда корак испред својих супарника. Положај председника Републике Србије у спретним рукама представљао би моћни инструмент заустављања сада већ захукталог материјалног, моралног, духовног и демографског суноврата нације. На основу искуства из протекле две године, пак, са жаљењем констатујемо да је крајње неизвесно да ли ће садашњи шеф савезне државе имати воље, снаге и умећа (да о кадровској подршци његовог најближег окружења не говоримо) да тај суноврат заустави. С друге стране, да је Зоран Ђинђић врсни политичар, вешт, проницљив, брз - једва да је потребно доказивати. Проблем представља његова мотивациона структура, лично функционална (власт, моћ, новац, престиж) али системски дисфункционална: остварење тих личних циљева јесте не само примарни, већ и искључиви мотив његовог деловања, без обзира на цену по државу и народ. Још од пре 5. октобра и он и његови спољни ментори имали су за циљ да Коштуницу искористе као "овна" за разваљивање капије Милошевићевог замка, да би се потом на

Коштуница... Војиним скутима увукли у тврђаву и завладали њоме, а њега задржали као пуку фигуру током транзиције. Да би то остварио Ђинђић је морао да Коштуници подели ројал флаш у јулу 2000, да би му после 5. октобра те карте одузимао једну по једну. Изнутра то је значило брзо успостављање контроле над свим кључним институцијама, пре свега полицијом, медијима и токовима новца. Споља се стратегија сводила на безочну услужност, уз одсуство ма каквог концепта националног интереса. Да се Коштуница наведеним процесима није успешно супротставио - сувишно је доказивати. Сви они који су мислили да се не може пасти ниже од Слобе, Мире, Шаје и компаније, да смо дотакли дно бруке и срама, уверили су се у ове две године да и од зла има горе. За оне онда барем смо знали да су "банда црвена", да су следили своју вокацију. Од ових сада тек са задршком сазнајемо ко су и шта су, након што је др Коштуница 23. децембра 2000. за њих јамчио да су ипак ОК. И тако сада јавном и медијском сценом Србије бахато доминирају постхумани мутанти, њеном привредом клептократи далеко већих апетита од браће Карић, судством поборници хашког квазитрибунала, образовањем Сорошеви плаћеници, дипломатијом рециклирани брозовски апаратчици или њихови потомци сумњиве лојалности, а тајном полицијом стари кадрови срећни што нађоше нове газде сличне таласне дужине. Стање безакоња, сиромаштва и криминализације друштва, поодмакло под Милошевићем, сада је ушло у зрелу фазу. Србија срља из једне афере у другу, било да је реч о хапшењу и изручењу Милошевића, о убиству Гавриловића, о афери Перишић, о прислушкивању, о отимачини посланичких мандата, да не говоримо о општој корупцији, скупоћи, немаштини, заосталим пензијама и контролисаним медијима. Основни, недељиви национални интерес Срба - а то јесте територијално, политичко, духовно и културно уједињење српског народа, на свим територијама које вековима настањује, у оквиру сопствене националне државе више нико и не помиње, јер је реч о деликту мишљења првог реда. Да ли је могло да буде друкчије? Да ли је Коштуница могао да спречи овакав развој? Марксистички детерминисти, исламски фаталисти и поборници сличних сатанских јереси рећи ће да је овакав исход био унапред зацртан јер је уследио из датог сплета друштвених снага или из Алахове воље. Панглосовски оптимисти ће додати да је овај исход заправо добар, јер живимо у најбољем од свих могућих светова. Дидеро би додао да је слобода воље ионако пука илузија створења свесног себе као узрока али не и као последице, а Плеханов би закључио да постоје објективни закони који регулишу све људске делатности и који су објашњиви без прибегавања концепту људске воље. Сви они би, дакле, ослободили Војислава Коштуницу одговорности за стање нације две године после пада Слободана Милошевића, јер је то стање, ето, плод сила и околности над којима пуки појединац нити има контролу, нити утицај. (Иља Обломов би додао да је зато најбоље да се вратимо у кревет.) Председник Коштуница засигурно не би при-

хватио такву одбрану свог учинка. Као хришћанин он је свестан да негација наше слободне воље представља ђаволово дело, да без личне одговорности проистекле из наше Богомдане спознаје добра и зла нема ни људског дигнитета нити смисла нашег постојања. Као трезвен човек он је несумњиво свестан да је ђаво однео шалу, да је суноврат у пуном јеку и да само радикалним раскидом са својим досадашњим стилом менаџмента он може да створи услове за какав-такав опоравак. Нажалост, трезвена спознаја датог стања не гарантује способност за благотворно деловање. Добар дијагностичар није нужно и добар хирург. Преостаје извесна, слабашна нада: да самом чињеницом што је ушао у изборну трку он жели да нешто ипак учини. Шта ће то бити? Са стрепњом упозоравамо на енглеску изреку: Ifyou кеер doing what уои 've been doing, you'll keep getting what you've been getting (ако наставиш да радиш као што си до сада радио, наставићеш да добијаш шта си до сада добијао). Има и један литмус тест: ако 23. децембра ове године Зоран Ђинђић и даље буде председник владе а Скупштина Србије у истом саставу, ако Горан Свилановић и даље буде министар спољних послова а Коштуницин кабинет непромењеног персонала, знаћемо да је његова победа 29.9. била небитна. Када сам пре шест година у Москви питао Игора Шафаревића да ли има шансе за опоравак Русије, одговорио је сажето: "Као математичар који барата егзактним величинама, видим да шансе нема; као православни хришћанин који верује у благотворни учинак Духа Светог, знам да је чудо могуће". За Воју Коштуницу лично и за Србију у целини овај је одговор савршено примењив. 20.септембар 2002.

Срђа Трифковић <STrif@compuserve.com>

35 Jugoslovena tužio Nemačku zbog bombardovanja Varvarina. Grupa jugoslovenskih državljana uložila je tužbu protiv Nemačke, tražeći 3,5 miliona evra na ime odštete za bombardovanje mosta u Varvarinu 1999. godine koje je izvršio NATO, saopštio je danas sud u Bonu. Tužbu je uložilo 35 osoba, od kojih je 17 u bombardovanju bilo teško ranjeno, dok su ostalih 18 rođaci deset poginulih civila, precizira državni sud u Bonu, javljaju agencije. Prilikom bombardovanja varvarinskog mosta na Moravi 30. maja 1999. godine, poginuloje najmanje 11 Ijudi, ateško ranjeno 40. (Tanjug, 17.9.2002.).

IZ SADRŽAJA Između čekića i nakovnja .................................................... 3 O ustavnoj povelji i o načinima promene ustava ................. 6 Otporaši - skojevci novog svetskog poretka ......................... 11 Zašto ne treba glasati za Labusa........................................... 15 Gladni su siti svega ............................................................. 16 Operacija „Milosrdni anđeo” ............................................... 19 Ljudski faktor - uzrok klimatskih promena .......................... 23 Srpski dobrovoljački korpus - 1941 - 1945 ........................... 27 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (71) .......... 30

Искра 1. октобар 2002

Međunarodni krivični sud postao stvarnost, a SRJ se našla:

IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA Као što je već poznato, Amerikanci ne priznaju Međunarodni krivični sud (MKS) za ratne zločine, koji je 1998 g. osnovan u Rimu od strane Ujedinjenih Nacija (UN), a zvanično počeo da radi 1. jula ove godine. Kao razlog, funkcioneri SAD navode da imaju nepoverenje prema tom Sudu jer on može biti ispolitiziran, i tako se njihovi vojnici, diplomate i političari mogu neopravdano naći pred njim, što je sa pozicija SAD interesa, nedopustivo. U slučaju, pak, da se to ipak nekako desi, kroz SAD Kongres se vodila debata pa je čak, kao rezultat, na jedan zakonski akt prikačen rider (bukvalno, "jahač"; praktično, ucena predsednika od strane izvesnog broja senatora da im ovaj učini neku uslugu) da se predsednik ovlasti da upotrebom sile to spreči. (U ovom trenutku nije jasno, da li je taj zakonski akt s takvim rider-om predsednik potpisao i to postalo zakon.) Već sama činjenica nepriznavanja ovog Suda sa datim obrazloženjem nedvosmisleno ukazuje na bar tri stvari. Bušovo ratno huškanje protiv Iraka putem UN-a Prvo, u sprovođenju svoje mondijalističke politike globalizam i Novi svetski poredak (NSP) su slični izrazi kojim se označavaju američke akcije za uspostavljanje svoje premoći u svetu - SAD neće prezati ni pred mogućnošću činjenja ratnih zločina. Konkretno, u ovom trenutku, SAD, pod izgovorom samoobjavljenog rata protiv terorizma, a protivno stavu svojih zapadno evropskih saveznika, otvoreno najavljuju rat protiv Iraka i vrše dalekosežne pripreme u tom pravcu, direktno kršeći ne samo svoju sopstvenu Konstituciju (zabrana preventivnih napada) već i Povelju UN koja zabranjuje objavu rata bilo koje članice bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Ova Povelja, s druge pak strane, daje pravo napadnutoj članici da se brani. Ovo pravo je Generalni sekretar UN-a, Kofi Anan , javno obznanio 11.9.02, neposredno pred govor predsednika SAD Buša, 12.9.02, pred Generalnom skupštinom UN-a, da bi koliko-toliko obesnažio zaglušujući medijski efekat Bušovog govora. Dakle, već i u ovim pripremnim radnjama oko napada na Irak (uostalom, kao i u slučaju Jugoslavije, povodom Kosova 1999. g.) ima elemenata za izvođenje vođstva SAD pred MKS za ratne zločine. Od Haga, pravne, stvorena politička institucija Drugo, SAD iz sopstvenog iskustva - jer su one uvek politiku gurale u međunarodne sudske institucije - znaju da su takvi sudovi uvek bili predmet politizacije. Već je Sud u Nimbergu, na kraju Drugog svetskog rata, bio takav - pobednici (SAD, SSSR, Engleska) su pisali istoriju! Ali što ići unazad skoro 60 godina, kad jedan takav sud, kome su Amerikanci na čelu sa famoznom g-đom Olbrajt, bili glavni i možda jedini kumovi, postoji upravo danas u Hagu sa jednim jedinim ciljem da se osudom Slobodana Miloševića svetu pokaže i dokaže da su Srbi jedan genocidan narod i tako srpsku "genocidnost" prošvercuju u istoriju, a istovremeno sakriju iza toga svoju krivicu, svoj ne mali udeo u rastakanju SFRJ i genocid koji je tamo usledio. Iz ovog sledi da bez obzira da li će Milošević uspeti sebe da odbrani, on će biti osuđen jer tako zahteva američka politika. Dakle, ono što SAD ne žele da se desi njima (politizacija MKS), one su politizirale Hag do mere da su već čak i obični ljudi uvideli da to nije pravna već

Искра 1. октобар 2002

politička ustanova pod kontrolom američke administracije. Tipičan primer politizacije Haga Tipičan primer te politizacije se odigrao nedavno u Hagu. Milošević je i do tada sa uspehom sebe branio i pored toga što mu je glavni sudija Ričard Mej, kad god bi ovaj postigao neki uspeh u ispitivanju svedoka tužbe, ili oduzimao reč isključenjem mikrofona ili svojim komentarima pokušao da obesnaži Miloševićeve argumente. Međutim, doveden je u Hag, kao "ključni svedok" tužilaštva Rade Marković, bivši šef Miloševićeve tajne policije. Ovaj čovek već dve godine leži u zatvoru, gde ga je Đinđićevska proudbaška bratija, metodom "toplo-hladno", "preparirala" da se u Hagu pojavi kao tužbin "ključni" svedok. Ovaj je, međutim, na sudu izjavio da je mučen, a obećavano mu je, ako se u Hagu bude "dobro" držao, oslobođenje od kazne, promena identiteta, i u inostranstvu plaćen bezbedan život za njega i porodicu. Ovo je za tužilaštvo Karle del Ponte bio totalni fijasko pa je predsedavajući sudija Mej, da bi koliko-toliko "spasao" situaciju, izjavio da je svedočenje Rada Markovića "irelevantno" za predmet koji je pred sudom, direktno kršeći Pravilnik sopstvenog suda po kome se svedoci ne smeju ucenjivati a još manje mučiti. Marković je, međutim, odmah vraćen u Jugoslaviju. Prošlo je, pak, više od 40 dana od svedočenja a da se o njegovoj sudbini ne zna ništa. MKS - nepolitički sud! I treće, već činjenica da su SAD protiv MKS-a, vrlo ubedljivo govori da je Sud tako ustrojen da je njegova politizacija praktično nemoguća. Da ima mogućnosti njegove politizacije odnosno da SAD imaju presudan uticaj na njega, bez svake je sumnje da bi američka administracija bila stoprocentno za ustrojstvo takvog MKS-a. Pošto to nije slučaj, sledi, dakle, da je Sud jedna nepolitička, a kao što bi trebalo, pravna institucija. Amerikanci se ipak mogu naći pred MKS-om I pored nepriznavanja MKS-a za ratne zločine, kad je ovaj Sud postao stvamost (1.7.02), američka administracija se našla, kako se to kod nas kaže, u "nebranom grožđu". Naime, većina država sveta su pristupile MKS-u, od kojih je u članstvu gotovo cela Evropa - države Evropske unije (EU) bile su najveći pobomici ideje MKS-a - uključujući tu i SRJ. Sve su se članice MKS-a obavezale da će svaku osobu osumnjičenu za ratne zločine, bez obzira na državljanstvo, a koje se bude nalazilo na njihovoj teritoriji, izručiti MKS-u. Kako Amerikanci vršljaju svuda u svetu i Evropi, pogotovo u bivšoj Jugoslaviji (BiH, Kosovo, Makedonija), obaveza članica MKS-a se odnosi i na njih ako su ovi osumnjičeni za ratne zločine. Shvatajući, dakle, da se SAD državljani ipak mogu naći pred tim' Sudom, američka administracija je otpočela sa ucenama u cilju da se Amerikanci izuzmu iz nadležnosti MKS-a. Tako su SAD dale rok od tri dana UN-u da će povući svoje vojne elemente iz svih tzv. "mirovnih misija" u kojima one učestvuju. Specifično, u BiH, Kosovu i Makedoniji. Posle dugog natezanja nađen je kompromis po kome se Amerikanci za godinu dana izuzimaju iz jurisdikcije Suda, što će reći, da i pored eventualnih zločina koje bi učinili,

Između ... neće biti izručivani MKS-u. Amerikanci se nadaju da će po isteku sadašnjeg jednogodišnjeg imunog perioda, opet ucenjivanjem UN-a i ubuduće produžavati svoj imunitet. I tako u nedogled. Torpedovanje MKS-a - zaobilazno Vrhunac, pak, SAD ibermenševske arogantnosti jeste pokušaj da se putem bilateralnih ugovora, sa pretnjama i ucenama u pozadini, torpeduje MKS. Naime, u poslednje vreme Amerika sklapa ugovore sa pojedinim zemljama da se Amerikanci osumnjičeni za ratne zločine, a nalaze se u zemlji sa kojom je takav ugovor sklopljen, neće predavati MKS-u. Do sada su sklopljena dva takva ugovora: između SAD i Izraela i SAD i Rumunije. Zahtev za sklapanje takvog jednog ugovora, SAD su isporučile i SRJ. Mnogo im je stalo da baš ona potpiše takav jedan ugovor. I to, čini se, iz dva razloga: 1) najveći broj njihovih mirovnjaka (SFOR, KFOR), raznih agenata i drugih mutivoda, stacioniran je na ovom prostoru; i 2) da se cinično potsmehnu, u prvom redu, Srbima: vi morate u Hag, ali mi nećemo u MKS! SRJ je, uz zahtev, dobila i pretnju: ukoliko SRJ ne potpiše takav ugovor, $50 miliona (koji su obećani odmah po Miloševićevom padu) kao i zaduživanje kod Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke (SB) ne dolazi u obzir. Partnerstvo za mir (PzM), takođe. SRJ - između čekića i nakovnja Ovim SAD potezom, SRJ je stavljena u nezavidnu situaciju. Kad se ovo kaže, misli se u prvom redu, na one vladajuće strukture SRJ, okupljene oko DOS-a, a koje se nalaze u Saveznoj vladi (Svilanović, potpredsednik Miroljub Labus, guvemer Narodne banke Mlađan Dinkić) i, naravno, cela srpska dosovska vlada premijera Zorana Đinđića. Oni su se našli između čekića i nakovnja. Prihvatiti američki zahtev, znači za njih odsecanje od Evropske unije (EU) jer SRJ da bi ušla u EU - što je cilj DOS-a - mora da prihvati sve tzv. "evropske standarde", među kojima je i obaveza prema MKS-u da će isporučivati sve osobe, bez obzira na državljanstvo (što znači i Amerikance), osumnjičene za ratne zločine sa njene teritorije. S druge, pak, strane, ne prihvatiti, američki zahtev, znači za SRJ - opet sankcije, otsecanje od međunarodnih monetamih institucija koje su uglavnom pod američkom direktnom ili indirektnom kontrolom i nemogućnost da se postane član PzM.

Ozbiljan DOS-ov psihološki problem Objektivno govoreći, situacija SRJ je teška ali bi, ipak, što se tiče vitalnih interesa zemlje, ona mogla biti pozitivno rešena da tu ne postoji jedan ozbiljan psihološki problem kod vladajućih struktura DOS-a. Najkraće, taj se problem sastoji u strahu dosovaca da njihova krovna organizacija, DOS, ne izgubi vlast i, iz tog razloga, instinkt samoodržanja traži od njih: držati se, što čvršće i po svaku cenu, onog intemacionalnog faktora, za koga među dosovcima postoji uverenje da ih neće ostaviti na cedilu tj. da će im davati novac, neophodan za održavanje vlasti, ili u vidu "pomoći" ili zaduživanjem kod SB i MMF-a. U tom cilju, oni su pravili molbe za prijem u članstvo Saveta Evrope (pretsoblje EU) i za prijem u PzM (pretsoblje NATO-a). To su mogli jer su dosad politike Amerike i EU, po bitnim pitanjima, bile uglavnom u skladu, pa tako za Dosovce nije bilo većih problema jer su vemo

izvršavali zapovesti i jednih i drugih. Sa najavom rata protiv Iraka a pogotovo nepriznavanje MKS-a i pokušaji njegovog torpedovanja od strane SAD administracije, napravljen je dubok jaz između Amerike i EU, sa rezultatom da se vladajuće dosovske strakture, što se tiče SRJ, moraju opredeliti ili za jednog ili za drugog. Do sad se one još nisu izjasnile, kupuju vreme, ali će morati. Protivno interesima SRJ - DOS će se odlučiti za SAD Kad bi dosovci imali u vidu narodne interese, do odluke ne bi bilo teško doći. Upravo, ona se sama nameće - biti na strani EU. Zašto? Prvo, pošto je SRJ evropska zemlja, prirodno je da ona u prvom redu treba da gravitira prema EU; drugo, brutalni američki zahtevi za desrbizacijom kod EU ne postoje; i, treće, najvažnije, samo u Evropi mi možemo da očuvamo svoju samosvojnost i relativnu nezavisnost. Čini se, međutim, da će dosovsko vođstvo, pošto im je očuvanje vlasti jedini prioritet, odlučiti se za SAD. Zašto? Prvo, Amerikanci im stalno obećavaju novac u vidu "pomoći" (koji nikako da stigne) ili putem SB i MMF-a. Drugo, svojski podržavaju Đinđićev "reformski" kurs (iza čega se, pored ekonomskog uslovljavanja, krije i zahtev za desrbizacijom, što ovaj bez pogovora izvršava). Treće, SAD zatvaraju oči pred mnogim Đinđićevim tipično miloševićevskim potezima, ohrabrujući tako njegove očigledne diktatorske pretenzije. Recimo, DOS oduzme skupštinske mandate Koštuničinoj stranci DSS, SAD čak ni čisto formalno ne protestvuju. Trenutno Amerikanci daju aktivnu potpora (u novcu, logistici, propagandi i "ekspertima" za izvojevanje izbomih pobeda) Đinđićevom kandidatu za predsednika Srbije, Miroljubu Labusu, a protiv njegovog glavnog protivnika dr Vojislava Koštunice. Dalje, svi politički faktori u Srbiji - jer situacija je takva - zahtevaju nove izbore za republičku Skupštinu. Đinđić, znajući pak da bi time izgubio vlast, izbore nikako neće, u čemu ga Amerikanci otvoreno podržavaju. Kažu: "reformi" treba bar četiri godine, a što je tačno mandat sadašnje Skupštine, u kojoj Đinđić, krađom Koštuničkih poslaničkih mandata, ima ogromnu većinu tj. može da radi što god hoće.. Ostvarenje SAD pretnji, ovog puta - sreća za SRJ! Sto se, pak, tiče američkih pretnji, po kojima će SRJ biti onemogućen pristup međunarodnim monetamim institucijama kao i sprečen ulazak u PzM, ukoliko SRJ ne prihvati američku ucenu u pogledu MKS, mislim, da bi, gledano sa pozicija narodnog interersa, to bilo nešto najbolje moguće što se SRJ moglo desiti valjda za poslednjih 10 godina. Međutim, da to objasnim. Prvo, radi se o SB i MMF, koje su obe pod ogromnim američkim uticajem i kontrolom. Te dve monetame institucije, rekao bih, jesu jedan dijabolični SAD izum za ekonomsko, a u krajnjoj liniji i političko, porobljavanje država i nacija koje traže njihove usluge. To su uglavnom tzv. zemlje u tranziciji među kojima je i SRJ. Pre nego što vam daju novac, postave vam takve uslove koji, na dužu stazu, gotovo obavezno vode u monetemu i ekonomsku krizu (nedavno se to desilo sa Rusijom i Argentinom). Kad novac pod lihvarskim uslovima najzad stigne (ako uopšte), njega nikad nećete moći otplatiti. Titova SFRJ je pozajmila od tih ustanova nekih $20 milijardi sedamdesetih godina prošlog veka. Mada je ona sigumo bar jednom otplatila tu svotu, sadašnji deo duga samo SRJ je oko $12 milijardi (dobro, jedan deo tog duga proizilazi iz nakupljenog interesa jer ga Milošević 10 godina nije otplaćivao). Dosovska vlast, da bi dobila nove kredite, mora da otplaćuje prvo stare. Jedan deo im je otpisan, a za neot-

Искра 1.октобар 2002

ХОДОЧАШЋЕ ИЗ РАЧУНА Овај чланак професора Косте Чавошког објављен је у листу Гпас јавности <www.glas-javnosti.co.yu>, 1. септембар 2002. године, као "лични став". ★ **

Ако је неко поверовао да је до краја спознао наше уважене председничке кандидате, сигурно се преварио. Зато је најзаслжунији Мирољуб Лабус, који нас је све изненадио својим ходочашћем на Свету гору у манастир Хиландар. Новине веле да је братство овог нашег најугледнијег манастира учинило посебну част Лабусу да посети Хиландар на Велику госпојину и да том приликом, на завршетку ноћне литургије, по манастирском типику чита Оче наш. Досад смо веровали да на ходочашће у Хиландар може ићи само добар православац и добар Србин зарад духовног озарења и окрепљења, а да се не сме ићи ради профаних политичких циљева. Колико је то нама познато, Лабус се није трудио да буде ни једно ни друго. Напротив, он сам, Г17 који га је кандидовао и Демократска странка којој припада стиде се свега што је православно и српско, а уколико и спроводе нечији интерес, осим свога, он је много више амерички него српски. Тако смо се, захваљујући Лабусу и његовом "ходочашћу", изнова суочили с вечним питањем: какав мора бити частан човек, поготово јавни делатник, и да ли сме да се претвара. Претворство је - вели Бекон - нејака врста разборитости, те стога велики претвараоци припадају оној слабијој врсти политичара. Претворство има и

Između … pisani deo, bila је prošle godine tzv. Donatorska konferencija, na kojoj je sakupljeno $1.3 milijarde, od kojih je SRJ dobila nešto vrlo malo a lavovski deo se preselio iz jedne zapadnjačke banke u drugu. Tako sad dosovska SRJ ima da otplaćuje ne samo Titov odnosno Miloševićev dug, već i svoj. Kao što se vidi, jednom u "vrzinom kolu" SB i MMF-a, vi ostajete večiti dužnici. Pa da od toga narod nešto stvamo vidi, da se to još nekako i razumeti i podneti. Ali kad se to čini samo da bi se sačuvala dosovska vlast, američka pretnja da će se SRJ onemogućiti pristup SB i MMF-u, nešto je najbolje što se SRJ moglo desiti. Drugo, slično je i ako se obistini i američka pretnja po kojoj će se uskratiti ulazak SRJ u PzM. Zašto? Pre svega, PzM je vrlo skupa propozicija koju mora da plati SRJ. Jer, kao prvo, nastupa tzv. "standardizacija". Naime, SRJ mora kupiti ili se dodatno zadužiti, po skupe pare, zapadnjačko naoružanje. Kao drugo, mora se prihvatiti zapadnjačka vojna strategija, što sve znači da mi više nismo suverena i nezavisna već samo jedan vazalna zemlja. Kao treće, i najvažnije, naša oprema i ljudi će se upotrebljavati ne da štite naše granice već da ginu po belom svetu za račun NSP-a. Kao, recimo, što se dogodilo tu nedavno u Avganistanu. SAD su izvršile agresiju na ovu zemlju, ali nisu ginuli Amerikanci (poginulo ih je u borbama svega oko desetak), ali su zato masovno ginuli njihovi vazali iz Seveme alijanse. Kad su SAD izvršile agresiju na SRJ, 1999, dosovci sad na vlasti su izbegavali vojnu obavezu (Đinđić pobegao u Cmu Gora a, čak kažu, i u Hrvatsku), a sad, gurajući SRJ u PzM, hoće da ginu za NSP.

озбиљних мана. Оно обично носи собом страшљивост, а ова у сваком послу квари крила и смета да лет буде усмерен правом циљу. И, то је још горе, оно лишава човека најглавнијих оруђа делања: вере и поверења. Зато смо склони да прихватимо Русоов наук: да частан човек мора да буде доследан себи и да говори оно што мисли, а да чини оно што говори. Па какав је то човек Мирољуб Лабус? Он није човек без вере, а та вера, које се држао у својим најбољим годинама док није остарио, била је вера у друштвену својину и социјалистичко самоуправљање. О томе је написао већи број радова и три вредне и запажене књиге: "Самоуправљање и друштвена својина" (1974), "Равнотежне цене у самоуправној привреди" (1980) и "Друштвена и групна својина" (1987). У тим делима он се учестало позива на негдашњег корифеја марксистичке и партијске мисли Едварда Кардеља и разматра тако важна и далекосежна питања, као што су "самоуправна и тржишно-планска привреда", "удружени рад", "самоуправна робна производња", "плански самоуправни механизам”, "друштвени договори и самоуправни споразуми", “одумирање права и државе", и тако редом. А као врхунац свог стваралачког порива радо истиче да је поставио "теоријски модел парцијалне и опште равнотеже самоуправне привреде". Данас кад је све то исчезло као глас без одјека, Лабус сигурно осећа велику стрепњу и празнину у срцу и можда је баш и отишао у Хиландар да нађе утеху својој ојађеној души. Оно што нас, међутим, жести и разочарава јесте чињеница да Лабус не само што прикрива ту своју сјајну прошлост, него што је данас постао поборник ничим ублаженог привредног неолиберализма и најсуровијег социјалног дарвинизма из времена првобитне акумулације капитала. Он и његови другови из владе нису отворили ниједно ново радно место, а затворили су највеће банке и на десетине хиљада запослених избацили на улицу. Такву конверзију од самоуправног социјализма у социјални дарвинизам ни сам Господ Бог не може да разуме, а камоли оправда, чак и кад му се иде на поклоњење у Хиландар. Све су то разлози због којих Лабус не може и не сме да се претвара, јер је властита прошлост сенка из које се не може побећи. И уместо да се претвара и из рачуна иде на ходочашће, Лабус би морао да усправно и бодро носи властиту прошлост на плећима, ако ни због чега другог оно зато што је она његова. КОСТА ЧАВОШКИ

Politika uslovljavanja - eufemizam za politiku sankcija, Koštunica. Politika uslovljavanja, kojoj se sada pribegava u odnosu na Jugoslaviju, zapravo je eufemizam za ono što je nekada bila politika sankcija, izjavio je danas jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica u intervjuu za radio Slobodna Evropa. Koštunica je rekao da u Njujorku, gde je boravio prošle sedmice, nije imao razgovore sa američkim zvaničnicima, ali da je u svim nastupima - na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, na Forumu nevladinih organizacija i na univerzitetu Kolumbija - isticao pogubnost politike uslovljavanja. (Tanjug, 17.9.2002.).

Pardon, ne oni niti njihovi sinovi, već srpski narod!

N. Ljotić

Искра 1. октобар 2002

Критика онога што се зна

О УСТАВНОЈ ПОВЕЉИ И О НАЧИНИМА ПРОМЕНЕ УСТАВА Чланак под горњим насловом, аутор др Милан Тепавац, нашли смо на Интернет сајту Artel Geopolitika <www.artel.co.yu>, 26. август 2002. године. Наднаслов дала је Искра. *

I. 0 НАЧИНИМА ПРОМЕНЕ УСТАВА Од када је света и века, уставни поредак једне заједнице установљава се на два начина: револуционарним рушењем постојећег уставног поретка и успостављањем новог по вољи победника, или, пак, изменама постојећег устава по поступку предвиђеном постојећим уставом. У правилу, свака држава је настала на први начин, а затим је током свога историјског бивствовања устав мењала на овај други начин. Велика Британија је своје уставне институције мењала без крви и насиља па чак и без губљења времена у писанијама у вези с тим, тако да ни дан данас нема писаног устава, већ само неколико документа уставног карактера, као што је на пример Magna Carta Libertatum из 1215. године. Све остале институције те бесумње демократске и функционалне државе су ствар цивилизацијског понашања Парламента и других институција државе и њених грађана. Историја уставности Сједињених Америчких Држава, пак, илуструје на најјаснији начин писану уставност. Након ослобођења од британског колонијалног ропства на бојном пољу 1776. године усвојена је Декларација о независности, а затим полазећи од политичке филозофије садржане у Декларацији усвојен је Устав САД. Од тада до данас тај устав је на снази; само је неколико пута незнатно мењан и допуњаван на начин како је то тим уставом предвиђено. До тога је дошло, иако савремено америчко друштво готово није ни налик друштву из предкраја XVIII века, захваљујући чињеници што је полазна политичка филозофија, садржана у Декларацији о независности, показало се, почива на здравим па можда чак и природним основама људске егзистенције. Наравно, захваљујући и чињеници да је та држава од самих почетака била и економски и војно снажна, и бивала све снажнија и снажнија. После насилне сецесије четири федералне јединице југословенске федерације, до чега је дошло 1991-92 услед координиране завере домаћих сецесиониста с једне стране, и САД, Европске заједнице, Ватикана, Аустрије, Мађарске и других држава и међународних организација као што су КЕБС (ОЕБС), Савет Европе, ММФ, ВБ и других непријатеља српског народа с друге стране, и након што је кукавна и јадна „међународна заједница" оличена у организацији названој „Уједињене нације” под њиховим притиском дипломатски признала те сецесионистичке ентитете за независне државе, - Србија и Црна Гора су биле присиљене да 27. априла 1992. године на брзину усвоје свој устав, Устав Савезне Републике Југославије. Тај устав се често критикује, оправдано и неоправдано, при чему се намерно пренебрегавају околности под којима је донет. Наравно да он данас више не одговара потребама друштва и да га треба мењати. С те стране посматрано, рад на доношењу новог уставног акта - без обзира како га звали па макар и „уставна повеља” - је не само потребна него и нужна. Упркос оправданих критика које се дакле могу

упутити постојећем уставу СРЈ, то ни у ком случају не може ни за кога бити изговор за његово непоштивање, за његово игнорисање, за његово кршење. Они који су дошли на власт 5. окттобра 2000. године и затим не тврде да су власт узели револуционарним пучем („Српска октобарска револуција”), већ легално изборима. Ако је тако, онда је та власт дужна да поштује постојећи устав СРЈ, па наравно и његове одредбек оје се односе на његове измене и допуне - чланове 139 до 142. Уместо тога, они су кренули веома опасним путем - игнорисањем тог устава у целини, па и одредаба које регулишу начин мењања устава. И шта смо добили? Добили смо ситуацију у којој ми грађани знамо само једно: да живимо у друштву, једином на земаљској кугли, које живи безуставно. А друштво које нема устава нема ни државу. У таквој ситуацији, властодршци су, свесни да тако не може дуго, одлучили да нешто учине, па су закључили као некакав споразум (14. марта 2002) који су назвали „Полазне основе односа Србије и Црне Горе”. Затим су основали некакву „Уставну комисију” која треба да изради документ који има да се зове „Уставна повеља” (дакле не устав, како иначе све земље зову свој основни конститутивни документ, осим СР Немачке која га зове Основни закон из специфичних историјских разлога који се односе на Немачку). Дакле, оно по чему ће овај случај ући у историју уставног права јесте рад на промени постојећег уставног уређења једне државе уз игнорисање постојећег устава иако се не ради о револуционарном насилном мењању постојећег уставног поретка. Случај ће ући у историју уставног права по још којечему. Рецимо по томе да је то први случај у историји да у једној формално сувереној и независној држави странци, доказани непријатељи народа на који се устав односи, не само да учествују у изради устава него и диктирају уставна решења. Хавијер Солана, који је осуђен од југословенског суда на 20 година робије као ратни злочинац, не само да у име Европске уније - чији члан Југославија није - учествује и диктира уставна решења, него то чини не само лично и директно, него и путем својих чиновника и секретарица. С друге пак стране, ми грађани појма немамо шта предвиђа тај документ који би требало да се изроди у „Уставну повељу”. Само нагађамо о чему се ради из оног што чујемо посредством медија. Данас (22.8.2002) сазнајемо да се предвиђа да Уставну повељу неће уопште усвајати Савезна скупштина, већ након усвајања у скупштинама Србије и Црне Горе Савезна скупштина ће само „прогласити” Повељу! А Устав у члану 141 предвиђа: „Промена Устава Савезне Републике Југославије усвојена је када се са текстом који је усвојило Веће грађана Савезне скупштине сагласе скупштине република чланица”! И још нешто врло важно треба рећи када се доноси устав једне државе: питање учешћа јавности у том послу. Будући да се ради о питањима која су од животног интереса за сваког грађанина па и будућих генерација, више је него јасно да се сваком грађанину који то жели мора омогућити да изрази своје мишљење о томе како би уставна решења требало да буду. Иако је то нешто што је загарантовано самим уставом и међународним стандардима, нашим уставотворцима као да није ни на крај памети да то омогуће својим грађанима. Чак и такви демократи какви беху Едвард Кардељ и Владимир Бакарић у свој чувени устав из 1974. године су написали да се променама устава може приступити само након најшире јавне

Искра 1. октобар 2002

расправе. Садашњи устав СРЈ то изричито не стипулише, али вероватно не зато што искључује учешће грађана у том за њих животно важном послу, већ због тога што се то подразумева и што произлази из других одредби Устава које се односе на основна људска права. Када је реч о томе шта грађани Србије желе од уставних промена (у том погледу ситуација у Црној Гори је извеснија: ту је бирачко тело подељено отприлике тачно попола: половина је за очување заједничке државе са Србијом, а половина за разлаз и стварање независне Црне Горе), сигурно је да се неће погрешити ако се констатује да је огромна већина за очување заједничке државе, иако готово свакодневно та жеља слаби услед неприхватљивог понашања Црне Горе односно тамошњег режима. Мислим да допис једног грађанина, објављен ових дана у листу „Глас јавности”, са насловом „Америчко-црногорско-српске игре” то расположење реално рефлектује па да га цитирамо: „Најзад је и главар ДОС-а Зоран Ђинђић показао своје карте у садашњој америчко-црногорско-српској игри стварања „заједнице Србије и Црне Горе”, уникума у досадашњој светској државно-правној теорији и пракси. Пажљивом посматрачу било је од почетка видљиво да се растакање друге Југославије неће зауставити успостављањем СР Југославије, него да ће се наставити и њеним разбијањем.

Мило први почео Ту антинародну работу започео је и на њој упорно истрајава Мило Ђукановић, уз подстрек и неопходну политичку и материјалну подршку САД, Немачке и неких других чланица НАТО-а. У томе му се, најпре прикривено, а сада и отворено, придружио Зоран Ђинђић, пошто је за свој наступ припремио терен преко својих министара, Владана Батића и Божидара Ђелића. Распиривање антисрпства у Црној Гори и антицрногорства у Србији је нешто најпогубније по интересе и будућност народа у обе јединице. Оно се врши у интересу политикантско-бирократских снага у Црној Гори и Србији, с једне, и страних моћника, с друге стране. Прича ових првих о томе да ће стварање једне, у суштини раздељене и привремене, „заједнице” (на рок од три године, а после тога ћемо видети шта даље) омогућити да се избегне двоструко опорезивање грађана Србије и обезбеди ефикасна српска и црногорска парламентарна контрола трошења средстава одобрених тој заједници, јесте обично „бацање прашине у очи” овом напаћеном и у беду доведеном народу (изузетак су само они блиски власти). Спољни актери, пак, држећи се принципа „подели па владај”, желе да створе што више малих државица као својих послушних вазала у владању Балканом, Европом и светом. Није далеко од памети да у њиховим плановима читава ова игра има и једну далекосежнију сврху, за нас убитачнију. Соланин „компромис” о трогодишњем року, наиме, сасвим се уклапа у западне планове за Космет, а није искључено и за друге делове СР Југославије. Када дође време, питаће нас они: зашто оно што у погледу статуса у тој заједници вреди за Црну Гору не би још више вредело и за Косово и друге „спорне” крајеве? Посматрана у том светлу, Соланина, Ђукановићева и Ђинђићева игра јесте управо оно што њихови ментори траже.

Само штета За чуђење, с тим у вези, јесте да у јавности изостаје указивање на погубност тих планова за нас, као и на користи које народ Србије и Црне Горе има и, с

Искра 1.октобар 2002

обзиром на потенцијале, може у будућности још више имати од живљења у заједничкој држави, којој је одвајкада стремио и коју је преко 80 година имао. Економске и друге користи од барске пруге и црногорског насељавања широм српских земаља су најизразитији пример досад постигнутог. Испуњење завета владика из лозе Петровића, затим Гарашанина и других великих народних вођа из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Војводине и осталих српских крајева, желе сада да пониште Мило Ђукановић и Зоран Ђинђић, спремни да из личних и страначких интереса служе туђинима, на штету народа.”

II. МАТЕРИЈАЛНО-ПРАВНЕ ПРОМЕНЕ КОЈЕ ПРЕДЛАЖЕ УСТАВНА КОМИСИЈА Иако Уставна комисија није нашла за сходно да, као што рекосмо, упозна грађане шта то она намерава, из средстава јавног информисања је мање-више познато у ком правцу иду размишљања 27-орице (толико их је у тој комисији, не рачунајући Солану и његове секретарице и Венецијанску комисију која је експертско тело Савета Европе која активно учествује у писању Повеље!). Ту је пре свега споменути београдски споразум од 14. марта 2002. Према том споразуму (који су, успут речено, потписала лица која уопште немају право да предлажу промену постојећег устава; то право по постојећем уставу има 100.000 бирача, најмање 30 савезних посланика Већа грађана, најмање 20 савезних посланика Већа република или Савезна влада) и оном што је из Комисије процурело у јавност, та размишљања предвиђају следеће: - Назив „Југославија” се брише, а творевина би се звала „Државна заједница Србије и Црне Горе”. Само брисање имена „Југославија” може да има несагледиве последице. Потпуно је још нејасно да ли би то била федерација или конфедерација или нешто треће. Ту се чланови Комисије разилазе, углавном: српски су за федерацију, мада лабаву и са малим бројем надлежности, док су црногорски углавном за то нешто треће, што нигде у свету не постоји, дакле некакав савез две независне државе. - Имала би заједничко, а не јединствено тржиште. По томе, не ради се о држави већ о некаквом савезу суверених држава, јер чак и Европска унија има јединствено тржиште. - Заједница не би имала ништа у својој својини већ би све било у власништву република чланица. У односу на имовину СРЈ у иностранству (зграде амбасада, конзулата, станови) вели се да би то било „заједничко”. На који начин то могу прихватити државе у којима се та имовина налази Комисију као да није брига.. - Међународно право имаће примат над правом Заједнице и држава чланица. - Органи Заједнице су: Скупштина, председник, Савет министара, Војска и Суд. Скупштина би била једнодомна, имала би 81 посланика, 59 из Србије и 22 из Црне Горе. Кандидата за председника Државне заједнице заједнички предлажу председник и потпредседник Скупштине којег Скупштина бира на 4 године наизменично из Србије и Црне Горе. Председник предлаже Скупштини кандидате за чланове Савета министара који ће се састојати од 5 ресорних министара (одбрана, инострани послови, заштита људских и мањинских права, међународни економски односи и домаћа економија). Савет министара доносиће одлуке већином гласова, а у случају једнаког броја гласова одлучиће глас председника с тим да је потребно да за одлуку гласа бар један министар из друге државе чланице. Министри иностраних послова и војске ротирају након 2 године. Војском командује Врховни савет одбране којег ће чинити

О повељи ... председник Државне заједнице и председници држава чланица, а одлуке се доносе консензусом. (iTa ако нема консензуса, а непријатељ напао као 24 марта 1999, а у Савету седи Мило?). Шта Суд Државне заједнице има да ради није баш јасно. - Престоница остаје Београд и ту ће бити седиште Скупштине и Савета министара, док ће Суд бити у Подгорици. - „Државе чланице могу закључивати међународне уговоре” наводно стоји у Повељи. Чланови Комисије би морали да знају да међународне уговоре могу закључивати само државе субјекти међународног права, како то стоји у Бечкој конвенцији о уговорном праву. Ако ће само Заједница поседовати тај субјективитет (а тако би морало бити), онда од закључивања међународних уговора од стране држава чланица нема ништа. - После 3 године свака држава чланица има право да се путем референдума одвоји и да постане независна суверена држава у смислу међународног права. И овде је идеја садашњих властодржаца сасвим оригинална: никада у историји још нико није правио привремену државу, државу на одеређени рок. Период од 3 године неће бити ништа друго него животарење у некој вештачкој творевини и припремање терена за пуно осамостаљивање болесних сепаратиста и сецесиониста у Црној Гори (па, као реакција, и у Србији). По свему судећи, Европска унија врши притисак да се прихвати директан избор посланика за будућу Савезну скупштину, да Скупштина СРЈ гласањем усвоји Уставну повељу и да будућа заједница има свој буџет и своју имовину. Ђукановић, страшно бесан на ЕУ, објавио је текст ових дана у Вашингтон посту у ком критикује ЕУ и тражи да се САД укључе директно у стварању Уставне повеље, али Вашингтон то одбија, а ЕУ вели да су захтеви Ђукановића апсурдни, јер ЕУ и Вашингтон ионако најтешње сарађују по тој ствари! То укратко садржи нацрт Уставне повеље, и ти ставови произлазе из Београдског споразума од 14. марта ове године. Значи, имамо ситуацију да нико у актуелној власти - ни у црногорској, ни у српској, ни у савезној - уствари не жели да се одржи заједничка држава која би била постојана и функционална. И то је оно најтрагичније у читавој ствари. Иако је и он потписник Београдског споразума, председник Југославије Војислав Коштуница жели да се прикаже као човек коме је стало до очувања заједничке државе (интервју часопису НИН од 15.8.2002) и сву кривицу сваљује на Зорана Ђинђића и ДОС: „Интерес сада највећег дела владајуће групације у Србији није опстанак него нестанак садашње заједничке државе или продужење њене агоније... Све је усмерено само на то да скупштинских избора не буде а да се има што потпунија власт, макар и над парчетом земље, макар то била само Србија, а не заједничка држава, макар то био један део Србије, макар се власт и феуди делили и са Чанковим аутономашима у Војводини, онима којима кад кажу аутономија мисле на државност”.

III. „ПУЗАЈУЋА СЕЦЕСИЈА” - ЦРНОГОРСКИ ДОПРИНОС УСТАВНОЈ ПРАКСИ И ТЕОРИЈИ Колико је овом аутору познато, никада у историји није се догодило оно што је црногорском режиму и наравно онима не тако малобројнима у Црној Гори који га подржавају пошло за руком - да у пракси изврше

фактичку сецесију једне федералне јединице од савезне државе без формалне вике и буке. Најадекватнији израз за то сматрам да је „пузајућа сецесија" (енглески „сгеерing secession”), у недостатку можда адекватнијег израза. Суштина ствари је добро позната сваком грађанину ове земље, па наравно и шире: Црна Гора је фактички извршила сецесију од Југославије. Она је то чинила постепено, корак по корак, вероватно од првог дана стварања Савезне Републике Југославије, 27. априла 1992. Савезна Република Југославија одавно већ не постоји не само по тврдњи црногорског режима, него и фактички. Она постоји само по томе што је свет признаје као чланицу Уједнињених нација и као субјект међународног права, кроз још донекле заједничку војску и по томе што разне савезне институције и савезни органи немилице троше народне паре на своју егзистенцију. Дакле, истине ради, треба констатовати да за садашње стање није крив само петооктобарски режим, него у још можда већој мери претхони јер је у његово време уствари већ била остварена пузајућа сецесија. Остаје за дискусију питање зашто је Слободан Милошевић односно његов режим дозволио противуставно понашање Црне Горе. Да ли је по среди његова слабост према Црној Гори и Црногорцима зато што је и он пореклом Црногорац, незнање руковођења државом или пак у постојећим политичким околностима које му је наметнула геноцидна „међународна заједница” и није било могуће било шта учинити, јер су црногорски сепаратисти и сецесионисти изузетно вешто и бескрупулозно користили те околности, приказујући се као велике демократе, као противници „диктаторског режима Слободана Милошевића” и слично. Чак и када је дошло до агресије НАТО и када се режим Црне Горе ставио на страну агресора, и када је проглашено ратно стање - Слободан Милошевић није ништа предузео да издајници и отворени сарадници агресора буду кажњени. Да ли није имао снаге да било шта учини, или није хтео? А могао је да уведе и смртну казну за велеиздају. Случај остварене пузајуће сецесије Црне Горе имаће по мом мишљењу далекосежне последице не само за нас у Југославији, него ће по свој прилици имати и последице не само у Европи него и у свету. О чему се ради? Ради се о томе да сепаратистичке и сецесионистичке снаге тињају у многим државама савременог света, и то не само у федералним него и у унитарним. Случај Црне Горе то тињање може да потпали толико да дође до пожара ширих размера. Америка и Европска унија, које су и створиле Мила Ђукановића, нису изгледа ни свесне какву су гују у недрима свиле. Ни Европа, ни Америка, ни нико није имун на вирус разорног сепаратизма и сецесионизма. Русија, Индија, Канада и многе друге државе ту могу да се додају... На једном од многих округлих столова, конференција, симпозијума које овде организују разне такозване међународне организације финансиране од Сороша, ЦИА, ЕУ и кога све не, недавно, изречена је једна интерсантна идеја од ништа мање интересантне особе која је то изнела. Реч је о Сузан Вудворд, познатом америчком политичком писцу и универзитетском професору. Она је наиме изјавила да модел по коме Југославија жели да среди своје политичке проблеме - преговорима, разговорима, договорима, цивилизовано, без примене силе и насиља - може да послужи као узор за свет у целини. Ја бих волео да је она у праву, а да ја грешим када сам рекао да ће случај остварене пузајуће сецесије Црне Горе од Југославије имати само негативне последице по свет, долити уље на ватру сепаратизама свих боја... Др Милан Тепавац

Искра 1. октобар 2002

KAD NEKO SEDA SA SATANOM ZA TRPEZU, ŠTA TREBA DA OČEKUJE? U Makedoniji je otpočela stara krvava igra od prošle godine. Tu krvavu igru zameću albanski teroristi, saveznici NATO-a, miljenici Amerike i Nemačke. Iz solidamosti, naravno, ovoj družini priklanja se i gospodin Bler. Teroristi su počeli sa ubijanjem policajaca na dužnosti, napadima na javna vozila, autobuse i vozove. Uz napade teroristi praktikuju staru igru kidnapiranja putnika i prolaznika, njihovo zlostavljanje i ubijanje. Sve se ovo odigravalo pod nosom NATO-a, KFOR-a i čitave gomile raznih funkcionera UNO i EU. Isti zanat, albanski teroristi upražnjavali su na Kosovu protivu Srba i još to uvek čine, naročiti tamo gde je američki sektor. U Makedoniji već je druga godina kako, pod okriljem pomenutih tela i organizacija međunarodnog karaktera i okupacione soldateske, terorističko nasilje protivu naroda i vlasti ne prestaje. A ovo je deo tog volšebnog „Novog svetskog poretka”, čiji je osnivač i kum bio stariji Buš. Krvavu cenu plaćaju Makedonci i Srbi. Dokle će se sve ovo podnositi, zločini terorista pod okriljem „humanitamih demokratija”? Duhovni oci ovih terorista su razbijači Jugoslavije, Nemačka i Vatikan, kojima se vrlo brzo priključila Amerika za njene račune i kolonijalne planove na Balkanu. Nastavlja se stara igra imperija Otomanske, Austro-Ugarske i Nemačke. Kao i ranije, sadašnji zavojevači uperili su svoje strele na srpski narod. Ovoj zavojevačkoj družini kasno će se pridružiti britanska vlada novog laburizma, koja je napustila staru laburističku politiku reformizma i prihvatila siledžijstvo nad srpskim narodom. Ne iz nekog znanja i potrebe, već iz neznanja. Od trojice laburističkih lidera, samo je jedan bio siguran gde se Kosovo nalazi, drugi nije baš bio siguran, dok je treći smatrao da je u Alžiru, i opotužio je Miloševića za ‘genocid nad alžirskim narodom’. U laburistički kalendar rat za osvajanje Kosova ušao je kao „jedini moralni rat u istoriji”!? Ovim se naročito ponosio g. Bler. Britanska štampa javlja o pogoršanju situacije u Makedoniji Poslednje nedelje avgusta, vodeći britanski listovi počeli su izveštavati o pogoršanju situacije, takoreći uoči parlamentamih izbora koji bi trebali da se održe polovinom septembra. Među ovim listovima naročito su se istakli londonski Tajms i Dejli Telegraf. U izveštajima naročito se ističe da teroristi drže taoce, čime ucenjuju vlasti u Makedoniji. Pod američkim okriljem NATO i KFOR vršili su pritisak na makedonsku vladu da bude popustljiva, čak i tolerantna prema teroristima. Odlučniji ministri u vladi bili su odmah u zapadnoj štampi napadani kao kruti „Slavi” koji gaze „ljudska prava” terorista. Pod stranim pritiskom makedonska vlada za dve godine menjala je deo ustava i izvršila nekoliko reformi da zadovolji zahteve albanske manjine koja nije priznavala legitimitet makedonske vlade. A pod vođstvom Havier Solane, vlada je bila primorana da u Tetovu i Gostivaru ustanovi ,,No go area”, reoni gde makedonska vlast nije suverena, već suvereni su teroristi. Makedonski ministri koji nisu bili za deobu suvemiteta sa teroristima, bili su izvikani kao „tvrdokomi Slavi”. U čeme su prednjačili američki mediji, kojima su se, nažalost priključili britanski i evropski. Teroristi su ostali nepopustljivi, bar što se tiče vođstva. Interesantno je da čovek koji mkovodi operacijama terorista u Makedoniji, dr Аутап Zawahari, jeste saradnik Osama bin Ladena, o čemu je Iskra ranije pisala. On je bio savetnik NATO-a za vreme Kosovske kampanje, a izgleda i

sada je pod pokrovteljstvom NATO-a i Sfora, što će reći Amerike i njenih političkih vrhovnika. Na dmgoj strani, pak, poslednje sedmice avgusta bio je širi sastanak u Skoplju funkcionera NATO, EH i SAD-a povodom krize u Makedoniji. Umesto pritiska na njihove miljenike teroriste, pritisak je vršen na nepopustljivog makedonskog ministra unutrašnjih poslova Ljubu Bojkovskog, okategorisanog unapred kao „Hardliner” (nepopustljivi) u odnosu na teroriste. Tajmsov uvodnik od 31. avgusta Jadikuje zbog nestabilnosti južnog Balkana, na Kosovu i Makedoniji. Ova nestabilnost, kaže nam Tajmsov uvodničar, odražava se na ulice britanskih gradova u formi „paravojnih” terorista koji trguju drogama, bave se kriminalom i prostitucijom. Međutim, Tajms se ne usuđuje ni da prozbori zašto je do ovoga došlo. Ništa nam ne kaže da je laburistička vlada svim silama radila i pomogla terroriste, da vrše napade na srpsku policiju i srpsku odbranu na Kosovu. Ne kaže nam Tajms da su albanske teroriste spremale i pomogle Nemačka, Amerika i NATO, koji ih je posinio i uvrstio u svoju redovnu vojsku. Zbog ovoga, da ne idemo dajlje, razumljivo je što sada u britanskim gradovima cveta kriminal, poplava droga i prostitucije, nasilja sa lopovlukom. Tajms se stidi da stvari zove pravim imenom i da nam kaže da je ortačina i bratimljenje sa teroristima dovelo do sadašnjeg stanja u samom Londonu, albanska mafija je osvojila 70% bordela u centralnom Londonu. „Ovim bordelima upravljaju albanski gangsteri”, kaže Tajms, ali to ne dovodi u vezu sa radom američke i britanske vlade fraterniziranja za vreme rata na Kosovu i odmah posle toga. Ipak ima malo priznanja Tajms priznaje da su teroristi ohrabreni uspehom KOA, koje je NATO ustoličio na vlast, odnosno nasilje na Kosovu protivu Srba i Roma. U nastavku list iznosi šuplje i prazno verovanje da je NATO, to jest zapad, uspeo da prošle godine primora teroriste da predaju oružje. Ovo je najveća moguća sprdnja, o čemu je ranije pisano - da su teroristi većinom predali zastarelo ili neupotrebljivo omžje, dok oni sada ratuju sa poptpuno modemim naoružanjem iz NATO magacina. Potajno Amerika radi na uspostavljanju eventualno „Velike Albanije” što bi bio bastion njene politike na Balkanu. Ona sledi definitivno imperijalnu politiku napred pomenutih imperija, a takođe i politiku Musolinija i Hitlera. Srbe će pritezati dok im kosti ne popucaju. Šta raditi u ovako beznadežnoj situaciji? Makedonija, iako slaba, ipak je na mapi formalno država, dok Jugoslavija, ili ono što je od nje ostalo, to nije. Makedonija bi odmah morala da se dogovori sa Srbijom i Grčkom da zajedinički istupe protivu terorista. Zajednički one bi trebalo da uvrste i Italiju u savez. Skupno bi trebalo da stupe u vezu sa Albanijom i nju pridobiju za odstranjenje terorizma. Albaniji bi trebalo obećati povoljne trgovačke ugovore i razmenu dobara. Posle ovakvog sondiranja terena, Makedonija oslonjena na saveznike trebalo bi da dade otkaz NATO-u da se čisti i da američko vršljanje stavi pod kontrolu. Sedanje sa satanom za trpezu na nos će izlaziti kad-tad. Ništa ne raditi dobro neće doneti. Smišljen rad donosi plod.

Staniša R. Vlahović

Искра 1. октобар 2002

MOĆ BEZ GRANICA Članak pod gornjim naslovom objavljen je u poznatom španskom dnevniku „Е1 Pais" od 4. septembra 2002. godine. Pisac članka je Ignacio Ramonet, direktor francuskog lista ,,Le Monde Diplomatique” i pridruženi profesor na Univrztitetu Karlo III u Madridu. Tekst koji sledi je naš prevod ovog članka sa španskog. ***

Tito Livio priča sledeću storiju. Poraženi Rim je odlučio da pregovara sa Galima koji su ga opkolili. Senat je ovlastio svoje generale da paktiraju sa varvarima. Zaključen je sporazum: da se Rim oslobodi opsade, ima da preda 1.000 funti zlata. "lako je i ovo bilo ponižavajuće", piše Tito Livio, "dodat mu je još jedan skandalozan čin. Tegovi upotrebljeni od pobednika bili su lažni. I pošto su rimski službenici protestovali, Breno, vođa Gala, prezrivo je dodao tegovima svoju sablju izgovarajući ove nepodnošljive reči: "Ćud pobednika - nesreća bez granica za poražene". U Avganistanu, posle 11. septembra, nesreća poraženih je otišla mnogo dalje, jer smo počeli da otkrivamo da Amerikanci nisu želeli da^ ostave u životu članove terorističke sekte Al Kaede. Čak ni kada su se predavali. U raznim slučajevima, američki služebnici su odbijali da usvoje ugovor o predaji ustanovljen između članova Al Kaede i savezničkih antitalibanskih snaga. Tražili su da se nastave borbe do potpune likvidacije preživelih. "Moraju se pobiti svi borci Al Kaede, i treba ih pobiti sada! Ne sme se pristati da polože oružje", zahtevali su agenti CIA-e. Posle pada Mazar-i-Šarifa prošloga novembra, stotine pripadnika Al Kaede, koncentrisanih u zatvoru tvrđave Kala-iDžangui, bili su likvidirani posle pobune. Novinar Bi-Bi-Si-a Jamie Doran je sa neoborivim dokazima ispričao (čitaj Le Mond Diplomatique, septembar 2002) kako je posle ove pobune, nekih 5.000 talibanskih zarobljenika - zatvorenih u kontejnere! - bilo deportirano u daleki zatvor Šeberghan; kako su usput sprovodnici mitraljirali kontejnere iz kojih je "šikljala krv". I kako su nešto malo preživelih bili likvidirani u Šeberghanu u prisustvu američkih vojnika koji su učestvovali i ubijanju "prebijajući vrat nekom zarobljeniku" ili "izručujući kiselinu na glavu nekok drugog". "Amerikaci su, tvdi jedan svedok, činili sve što žele. Nismo mogli da im se usprotivimo. Sve je bilo pod kontrolom američkog komandanta". U Kandaharu, gde su se u okolini aerodroma vodile žestoke borbe u kojima su učestvovale američke snage, štampa je otkrila više od hiljadu leševa "arapskih dobrovoljaca1'... Ocenjuje se da je u Tora Bori ubijeno preko hiljadu pripadnika Al Kaede pošto su se predali. "Nećemo da pobegne živ nijedan terorista Al Kaede", izjavio je Donald Ramsfeld, ministar odbrane SAD. Mnogi posmatrači su ubeđeni da pod opravdanim izgovorom borbe protiv međunarodnog terorizma, Sjedinjene Države krše ne samo Ženevsku konvenciju, nego i najosnovnije humanitarne obzire. Organizacije Amnesti internašional i Zaštita Ijudskih prava su zahtevale slanje međunarodnih komisija koje bi ispitale ova ubijanja o kojim se ćuti. Neki procenjuju da upotreba B52 bombardera i tehnike "tepiha bombi" predstavlja

"ratni zločin", jer ova tehnika ne razlikuje vojne ciljeve od njihove okoline, te je prouzrokovala stotine nevinih žrtava. Pre nego što su poslati u kažnjeničku bazu Gvantanamo na Kubi, zarobljenici Al Kaede su izdvojeni i ispitivani od činbenika CIAe, a da niko ne zna koji su metodi upotrebljeni u njihovom ispitivanju. Neki od zarobljenika su tajno odvođeni u savezničke zemlje, kao Egipat, Jemen i Sudan, gde postoje centri za sofisticirano mučenje i gde su utamničeni mogli biti mučeni do smrti, bez protesta ijedne međunarodne organizacije. U ime svoje apsolutne superiornosti, Vašington je prestao da poštuje Ijudska prava i mnoge međunarodne ugovore. Poštovanje demokratije i pravnog poretka su takođe prestali da budu neophodni uslovi da se bude saveznik Sjedinjenih Država (zapazite posebne odnose koje SAD održavaju sa pučističkim generalom Mušarafom, predsednikom Pakistana). Na geopolitičkom planu, Sjedinjene Države se nalaze u situaciji hipersvemoći, koju nikada u istoriji nijedna zemlja nije poznavala. Vojnički, njena moć je uništavajuća. Ona je ne samo najjača nuklearna i specijalizovana sila, već takođe i pomorska. Jedina poseduje ratnu flotu u svakom od glavnih mora na planeti i vojne, opskrbne i oslušne baze na svim kontinentima. Pa ipak nisu mogli da spreče atentate od 11. septembra 2001. godine, niti da zarobe Osamu bin Ladena, iako je njena oružana sila posedovala naoružanje nekoliko generacija naprednije od ostalih. Na polju međunarodnih odnosa, američka svemoć vlada međunarodnom politikom. Ustvari, u ime permanentne borbe protiv međunarodnog terorizma, ima specijalizovane snage ne samo u Avganistanu i Pakistanu, već takođe i na Filipinima, Jemenu, Somaliji, Džordžiji i Kolumbiji. Interveniše u svim krizama na svim kontinentima (sve do španskomarokanske mikro-drame oko ostrvceta Perehil-Toura!), pošto je sada jedina sila koja dejstvuje na globalnoj tabli: od Bliskog Istoka do Kosova, od Timora do Tajvana, od Konga do Angole, od Kolumbije do Kube i Venezuele (gde učestvuje u državnom udaru od 11. aprila...). Pored toga, Vašington odlučujući utiče u višestranim organizacijama koje određuju kurs liberalne globalizacije: G-8. Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Organizacija za evropsku saradnju i bezbednost, Svetska trgovinska organizacija... Glavna posledica ove megasupremacije jeste da Vašington smatra da ima moć bez granica. A to mu dopušta da prema svome ćefu proglasi "neprijateljem čovečanstva" bilo koga vladara, režim ili zemlju. U ime toga superioriteta odlučio je da napadne Irak i pretvori ovu nezakonitu agresiju u "plemeniti poduhvat" kome sve zemlje na svetu imaju obavezu da se pridruže, ako ne žele da se nađu optužene da su "sa teroristima"... To je "ćud pobednika", najavio je još Tito Livio. Ali stvarnu pouku iz ove nove moći bez granica izrazio je demokratski senator Patrick Leahy: "Ne možemo da ratujemo u odbranu naših vrednosti a istovremeno da ih poričemo".

Ignacio Ramonet

Искра 1. октобар 2002

OTPORAŠI - SKOJEVCI NOVOG SVETSKOG PORETKA

U Labusovu predsedničku kampanju aktivno su se uključili i predstavnici nevladinih organizacija i OTPOR Izvor ovog članka je PATRIOT (Republika Srpska), 19. avgust 2002. a našli smo ga na Internet sajtu (www.srpskapolitika.com). ★ ★*

Predsednički izbori u Srbiji nova su prilika za aktiviste takozvanog Trećeg sektora, kako za sebe vole da kažu predstavnici brojnih nevladinih organizacija u Srbiji. Ponovo je uključena stara mašinerija, koja, po oprobanom obrascu iz septembra 2000. godine, agituje za svog kandidata. Ovog puta to je Miroljub Labus, zvanično kandidat "grupe građana" a suštinski favorit Vlade Srbije kao i Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i ostalih struktura internacionalnog bankarskog kapitala. Najmilitantniji u podršci Labusu su isti oni koji su pre dve godine strastveno podržavali Vojislava Koštunicu - aktivisti "Otpora".

miliona dolara i da je većina tog novca otišla članovima "Otpora". Samo je američka Organizacija za međunarodni razvoj USAID 2000. godine dala 25 miliona dolara. Nekoliko stotina hiljada dato je direktno "Otporu" za "materijal za demonstracije", među kojima su majice i bedževi. Kako je 20. novembra pisao Njujork tajms, pretpostavlja se da su čelni Ijudi "Otpora" takode dobijali pojedinačnu privatnu pomoć, ali se o ovome u Vašingtonu ne mogu dobiti nikakve informacije. Ono o čemu se u Vašingtonu takođe nerado daju informacije jeste pitanje obuke koju su članovi "Otpora" prošli. Za ovu vrstu pomoći bili su zaduženi predstavnici Međunarodnog republikanskog instituta IRI i Nacionalnog demokratskog instituta NDI iz Vašingtona, koje finansira USAID američka vlada. Dok je NDI blisko sarađivao sa srpskom opozicijom, IRI je svoju pažnju usmerio na "Otpor", koji je služio kao ideološka i orgapodršci Labusu su isti nizacijska okosnica revolucije.

Rejting ovog "NarodNajmilitantniji u nog pokreta", međutim, daoni koji su pre dve godine strastveno leko je od prošlogodišnjeg. podržavali Vojislava Koštunicu - aktivisti Dok su ranije "otporaši" imali oreol mučenika i žrtve Milo"Otpora". "Otporaši" su danas ugledni članovi ševićeve vlasti, danas su to upravnih odbora, gradski odbornici koji su iz ugledni članovi upravnih odb- džins jakni i gradskog prevoza uskočili u ora, gradski odbornici koji su skupocena italijanska odela i limuzine sa iz džins jakni i gradskog prevoza uskočili u skupocena ital- zatamnjenim staklima. Predstavnik američke Zadužbine za razvoj demokratije izjavio je da je ijanska odela i limuzine sa od septembra 1998. godine ova američka zatam-njenim staklima. I dok se mnogi građani pitaju kako fondacija uplatila tri miliona dolara i da je su se od "buntovnih pravedni- većina tog novca otišla članovima "Otpora". ka" "otporaši" pretvorili u svojevrsne advokate vladajuće oligarhije, poznavaoci rada ja planira. nevladinih organizacija ocenjuju da je ovakav "salto mortale" sasvim očekivan. Činjenica je da su samo naivni građani Srbije izmučeni decenijskim embargom, ratovima, siromaštvom i bombardovanjem mogli da poveruju u dobre namere onih koji stižu iz Vašingtona. Američko čedo "Otpor" je američko čedo koje je nastalo po receptu kreatora specijalnog rata iz Vašingtona i zato nije čudo što mnogi "otporaše" nazivaju "skojevcima Novog svetskog poretka". "Otpor" je pseudonim Roberta Helvija iz Centra za nenasilni otpor u američkom Institutu "Albert Ajnštajn" u Harvardu. On je decenijama razvijao "tehnologiju" izazivanja revolucija i upravljanja njima. Tim sada predvode Robert Helvi, Džene Šarp, Majkl Mičel i Dejvid Jubanka, koji su svi aktivno obučavali vrh "Otpora". Posle odlaska Miloševića sa vlasti, pitanje američke pomoći za srpske političke partije, posebno za "Otpor", u periodu pre 5. oktobra i dalje je tabu tema u Jugoslaviji. Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da su od avgusta 1999. godine do 5. marta 2000. milioni dolara stigli u Srbiju. Pol Makarti, predstavnik američke Zadužbine za razvoj demokratije, izjavio je da je od septembra 1998. godine ova američka fondacija uplatila tri

Искра 1. октобар 2002

Pošto je američkim savetnicima bilo onemogućeno da putuju u Srbiju, seminari za "obuku instruktora" održavani su u Mađarskoj i Crnoj Gori. U načelu, bila je to otvorena operacija, finansirana sredstvima koje je dodelio Kongres u iznosu od 41 milion dolara. Isti list navodi i da su neki Amerikanci angažovani u kampanji protiv Miloševića bili svesni uticaja CIA, ali im je bilo teško da odrede šta ta agenci-

Ko su profesori?

I tu se dolazi do ključnog pitanja: Ko su, zapravo, bili predavači koji su obučavali članove "Otpora" u Budimpešti i Crnoj Gori? U martu prošle godine IRI je platio troškoveza dvade da učestvuju na seminaru o nenasilnom otporu u budimpeštanskom hotelu "Hilton". Tokom seminara studenti su učili kako da organizuju štrajk, komuniciraju simbolima, prevladaju strah, te kako da potkopaju vlast diktatorskog režima. Aktivisti su obučavani kako da se igraju "žmurke" sa policijom, kako da odgovaraju na pitanja prilikom policijskih ispitivanja, kako da osmisle poruke na posterima i pamfletima, kako da transformišu strah stanovništva u snagu i kako da se identifikuju i počnu da stiču uporišta u policiji i drugim važnim institucijama. Glavni predavač bio je Robert Helvi, koji je izradio studiju o metodama nenasilnog otpora u celom svetu. Helvi je na seminarima predložio da se pronađu nenasilni načini da se umanji Miloševićev autoritet. Jedan od prvih načina bilo je npšenje majica na kojima je bila odštampana pesnica. Šest meseci nakon treninga pojedini pripadnici "Otpora" tvrdili su da znaju napamet Helvijeve lekcije i predavanja, počev od maksime "Razvlastiti vladara najznačajniji je element u nenasilnoj strategiji".

Otporaši... Jednog dana nisam imao ništa pametno da radim na fakultetu pa sam odlučio da odem na jedno predavanje i vidim šta radi ta dugokosa gamad - kaže Helvi. Ali, predavanja Džena Šarpa, lidera Centra za nenasilni otpor na Institutu "Albert Ajnštajn", veoma su ga iznenadila. Tada sam shvatio da je, ako se napravi dobar plan, moguće svrgnuti tiranina bez upotrebe sile - kaže Helvi u jednom intervjuu. Nakon trogodišnje intenzivne obuke u CIA, on se obreo na granici Tajlanda i Burme, gde je otvorio trening kampove u kojima je obučavao tehnikama nenasilnog otpora pripadnike burmanske opozicije. U poslednjih desetak godina došlo je do otvaranja novih kampova na tajlandsko-burmanskoj granici s istim ciljem, i u svima njima glavnu reč vodi Helvi. lako tvrdi da pripadnike opozicionih partija iz Burme podučava nenasilnim metodama otpora i da tu nema ništa ilegalno, vlada Burme nema takvo mišljenje. Na svom sajtu burmanska Vlada je navela da je došla do pouzdanih informacija, koje govore da je Helvi zapravo visoki predstavnik američke obaveštajne službe i da je zadužen za ubacivanje američkog novca u Burmu i potkupljivanje tamošnje opozicije. Osim toga, detaljno su upoznati sa kursevima koje finansira američka vlada, a koji se godinama održavaju na burmanskotajlandskoj granici. Obaveštajni podaci burmanske vojske idu toliko daleko da objavljuju da je Helvi primećen kako 25. maja 1997. godine dolazi u tajlandski grad Cengmai, gde je imao sastanak sa američkim generalnim konzulom. Sastanak je trajao praktično ceo dan. Burmanska tajna služba zatim iz sata u sat prati kretanje Helvija i navodi s kim se sastajao. Tvrdi se da je lično doneo novac i opremu za burmanske pobunjenike. Na kraju se navodi njegova kućna adresa u SAD i broj telefona i nudi nagrada za hapšenje. Osim Helvija, kao opasne osobe burmanska tajna služba navodi Majkla Mičela, predstavnika Međunarodnog republikanskog instituta, Džena Šarpa, predstavnika Instituta "Albert Ajnštajn", i Dejvida Jubanku, hrišćanskog misionara. Navedeni su imali aktivnu ulogu u obuci članova "Otpora" u Mađarskoj i Crnoj Gori.

Greške u Burmi U jednom intervjuu Helvi je priznao da je uspeh protesta u Srbiji 5. oktobra došao nakon što su on i njegov pokret doživeli veliki neuspeh 1988. godine, kada je ista taktika primenjena u Burmi, ali kada nije došlo do očekivanih rezultata. Govoreći o tom neuspehu Helvi je 1991. godine pred Kongresom otkrio šta se sve krije iza termina "nenasilni otpor", koje su bile greške pobune u Burmi i šta treba učiniti da sledeći put projekat uspe. Svakom posmatraču nakon čitanja Helvijevog izlaganja mora biti jasno da je ono što se smatralo samoinicijativnom i spontanom akcijom Ijudi "Otpora" zapravo dobro smišljen projekat Helvija i njegovih nalogodavaca. Zahvaljujući lekcijama Roberta Helvija Milošević je srušen s vlasti. Pitanje koje se sada postavlja jeste da li su i posle 5. oktobra korišćene Helvijeve usluge. Nedavno pojavljivanje kampanje "Ko je kriv" u vreme kada se narod bori za golu egzistenciju i kada teroristi napadaju naše vojnike na jugu Srbije miriše na još jednu lekciju gospodina Helvija.

Stalni kontakti u Mađarskoj Predstavnik IRI Danijel Kalingart izjavio je

Njujork tajmsu da se sa liderima "Otpora" susreo "sedam do deset puta" u Mađarskoj i Crnoj Gori od oktobra 1999. Ovaj institut je u Srbiji potrosio oko 1,8 miliona dolara, od čega je "jedan deo" dat direktno "Otporu". Kako primećuje Vašington post, američki napori u izgradnji demokratije u Srbiji bili su neobična mešavina tajnosti i otvorenosti.

Američki vojni obaveštajac Ko je zapravo Robert Helvi - čija su predavanja odigrala, kako u Vašingtonu tvrde, ključnu ulogu u rušenju Miloševića? Penzionisani pukovnik američke vojske Robert Helvi bio je ataše za odbranu pri Američkoj ambasadi u Burmi u periodu od 1982. do 1984. godine i najviši predstavnik CIA u Burmi. Nakon što je završio svoj mandat, iz Burme se vratio u SAD, a zatim je penzionisan u američkoj vojsci. Skoro pri kraju svoje karijere, krajem osamdesetih godina, Helvi odlazi u Centar za međunarodne odnose Univerziteta u Harvardu.

Vrbovanje policajaca Burmanska tajna služba zabeležila je da je 1. i 2. februara 1997. godine na Univerzitetu u Vašingtonu održan tajni skup, kome su prisustvovali predstavnici nevladinih organizacija iz Burme i visoki zvaničnici američke administracije, čiji je cilj bio da nauče Burmance kako da pridobiju javno mnjenje i vrbuju policajce i vojnike. MESIĆ: IZJAVA KOŠTUNICE U KONTEKSTU PREDIZBORNE KAMPANJE. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić rekao je, u osvrtu na nedavnu izjavu predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice da je "Republika Srpska samo privremeno odvojena od Srbije", da je "vreme sukoba na prostoru bivše Jugoslavije prošlo". Mesić je izrazio uverenje da je Koštunica tu izjavu dao u kontekstu predizborne kampanje i dodao da sva otvorena pitanja u ovom delu Jugoistočne Evrope mogu i moraju biti rešavana isključivo političkim putem. On je ponovio da će se odazvati pozivu Haškog tribunala da svedoči na suđenju Slobodanu Miloševiću za zločine počinjene u BiH i Hrvatskoj jer ga "na to, kao građanina Republike Hrvatske, obavezuje Ustavni zakon o saradnji s Međunarodnim tribunalom". Upitan da li strahuje za svoju bezbednost, budući da se često pominju pokušaji navodnog napada na njega, hrvatski predsednik je odgovorio da je svaki šef države potencijalna meta. "Ljudi na visokim funkcijama često na čudan način privlače razne patološke tipove, a ponekad i onima koji se s njima ne slažu u političkom pogledu padne na pamet ideja da bi to mogli rešiti tako da ih fizički uklone. Drugim rečima, svaki je šef države potencijalna meta", rekao je Mesić. (Beta, 20.9.2002.) Koštunica: Dedinje nije Srbija. Odmah posle predsedničkih izbora u Srbiji treba odmah organizovati i izbore za novu Skupštinu i izabrati vladu koja će brinuti da što više Ijudi živi bolje a ne da kao sada mali broj napreduje rekao je juče u Petrovcu na Mlavi predsednički kandidat Vojislav Koštunica pred oko 2000 pristalica. Kritikujući vladu Srbije on je rekao da je Dedinje njihovo dvorište ali da Srbija na žalost nije Dedinje nego veliki broj nezaposlenih, sirotinja, izbeglice - njihovi puni džepovi ne mogu da napune prazne džepove naroda naglasio je Koštunica uz konstataciju da sadašnja Vlada veliki novac troši za predizbornu kampanju i spotove za reklamu sopstvene politike koja se nije do sada pokazala uspešnom. Da bi se teret muka i nedaća u Srbiji smanjio potrebni su novi izbori, poručio je Koštunica. D. S. (Glas javnosti, 18.9.2002.).

Искра1.октобар 2002

ОТВОРЕНО ПИСМО

ПОВОДОМ "ОСЛОБАЂАЈУЋЕГ" ЛЕТЊЕГ КАМПА У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ Да би успео - скини гаће -

Ово писмо, аутор Светлана Петрушић, председник Невладине организације "Гпас Српкиње", нашли смо на Интернет сајту "Српска реч" <www.srpska-rec.co.yu>, 14.9.2002. године. * ** Оно што се недавно догодило у Омладинском летњем кампу у Сремској Митровици у режији невладине организације ЈАЗАС под паролом "ослобађања" неки називају сексуалним играријама, други оргијама, а људи из руководства кампа стриптизом. Ово "ослобађање" би требало да представља део програма преваспитања српске омладине. После 5. октобра 2000. године такозване невладине организације не само што воде политику мимо власти, оне усмеравају рад владе, чак су и преузеле на себе улогу васпитача друштва. Наравно, са посебним акцентом на младе. Ове такозване невладине организације добро су се за пост-Милошевићев период припремиле и финансијски наоружале још у време режима Слободана Милошевића.

Камп у Сремској Митровици организовало је Министарство просвете и спорта Републике Србије. Програм за средњошколце одвијао се под слоганом "Ослобађање личности од наметнутих правила и ауторитета наставног кадра". Каква будалаштина! Само идиот може да се преда оваквом експерименту. Онима који су се дрзнули да преузму на себе улогу васпитача друштва, очигледно је и самима потребан васпитач. Они кажу: "Нема ауторитета". Другим речима, рушећи ауторитет родитеља и професора, они желе да на себе преузму улогу ауторитета. А то, неоспорно, доводи до рушења традиционалног система вредности, одрицања од наше културе, језика, писма.

Ствара се неки нови систем вредности без икаквих вредности. Ако породица не значи ништа, ако онај ко учи децу не значи ништа, онда нам сигурно већ сутра ништа неће значити: сопствени народ, брига за нацију, државу, своју веру. То бих назвала добро каналисаном анархијом. Зар то "ослобађање" већ није виђено у коминтерновској школи младих скојеваца?!

Петар Огризовић, координатор за односе са јавношћу ЈАЗАС-а, после избијања скандала и свега онога што се дешавало у кампу у Сремској Митровици, изјавио је за штампу да је програм за младе спроведен по светским стандардима и да је његов циљ да се деца сексуално едукују и оспособе за превенцију сиде, напомињући да је свима јасно да "децу не доносе роде". Овакво дрско објашњење сексуалне забаве у овом кампу, само по себи је контрадикторно. Ако већ тврди да наша деца знају како су дошла на свет, чему онда та вулгарна и заглупљујућа "игра метле и тоалет папира". То заглупљивање наше деце реализатори програма ЈАЗАС-а називају "ослобађањем". Они уместо да образују младе, своде их на ниво животиње.

Посебно је занимљиво размишљање директорке кампа, Сање Пејин, која је за лист "Глас јавности" (24. августа 2002) цео скандал прокоментарисала речима да ту није реч о сексуалном злостављању, како су то неки

Искра 1. октобар 2002

рекли, већ да се цела игра "ослобађања" сводила на скидање до голе коже два дечака и једне девојчице. Како је објашњено, све то уз аплауз и подршку организатора. Две су девојчице, према изјави едукатора ЈАЗАС-а, у жару борбе за бодове, требало да испуне задати им задатак, да што пре донесу своје "тангице" и уместо да потрче у своје собе, оне су једноставно испод сукњице скинуле танге. То је, према речима овог едукатора, изазвало бурни аплауз намењен њиховој способности и умешности да се снађу. Девојчице су захваљујући својој способности донеле својој екипи одлучујуће бодове и победу, према речима овог члана ЈАЗАС-а. Вероватно је тај програм требало да симболизује пут Србије у некакво модерно друштво, ново друштво, друштво отворених граница. Тако, ваљда, треба да изгледа Србија у транзицији. А то, другим речима, такође би требало да значи: не бирати средства да се дође до циља. Порука је младима јасна: ако треба, скините и гаће да бисте успели. Наравно, да би се све то прогурало, потребни су испрани мозгови.

То "ослобађање", којем подучава ЈАЗАС, увелико гледамо у медијима. Обиље порнографије, рекламе за цигарете у којима се позивају деца да у никотину пронађу слободу, заговарање хомосексуализма и којекаквих других настраности. Ту улогу ослободилаца узеле су на себе и секте и нико их не спречава у томе. Ту је и ТВ ПИНК да нас шундом ослободи од стреса.

Овакав модел понашања "до голе коже" прати модел понашања у коме се намеће корупција, отимачина, криминал. Постали смо елдорадо за криминалце, шверцере, повампирене удбаше, секташе, продавце дроге и којекакве стране агентуре. Министар Душан Михајловић, уместо да промовише Србију очишћену од загађености криминалом, бере травке за чајеве и промовише туризам Србије. Све му је потаман.

ЈАЗАС је, како добри познаваоци ове организације кажу, увек био под скутом ЈУЛ-а, Грађанског савеза и Нове демократије. Они промовишу нешто што се назива новом демократијом, односно новим патриотизмом. То значи, материјализам, егоизам, хедонизам. У пракси, то је порука нашој омладини која у политичком смислу значи покоравање и предају. Та нова идеологија која се сервира младим људима значи и сатанизацију патриотизма, наше цркве и убијање свести о националном идентитету. Што би на све то рекао озлоглашени ЈУЛ - "ослобађање од ауторитета је кул".

Невладина организација "Глас Српкиње" упутила је захтев 21. новембра 2001. године Влади Републике Србије у коме је захтевано да Влада предложи Републичкој скупштини усвајање закона којим ће се омладина заштитити од медијског и свакојаког другог физичког и менталног насиља. Држава је дужна да поведе бригу о младима. Тражили смо да се забрани продаја и точење пића млађима од 18 година, да се најстроже казне произвођачи и растурачи дроге, починиоци сексуалног и другог злостављања деце, тражили смо забрану филмова на телевизији у којим се промовише хомосексуализам, као и забрану реклама за пиће и цигарете. Добили смо одговор Министарства за социјална питања

Preko 100.000 prognanika s Kosmeta u subotu kreću kući. Povratkom ne ugrožavamo nikoga. Ne odustajući od 21. septembra kao datuma kada će organizovati kolektivni povratak na Kosmet, sa kako ističu preko 100.000 prognanika, Odbor za povratak čije je sedište u Nišu, uputio je pismo svima koji se zalažu za odlaganje te akcije. U pismu se ističe da se ne radi ni o kakvim "političkim praćkama", "demonstracijama", "ili propagandnom promovisanju pojedinaca na račun kolektivne srpske nevolje" i ponavIjaju četiri osnovna cilja - povratak u svoje domove i na svoja imanja, povratak na radna mesta, obeštećenje za uzurpiranu, otetu ili uništenu imovinu i bezbednost povratnika i imovine oko koje bi se, kako naglašavaju i samoorganizovali. (Glas javnosti, 18.9.2002.). Obradović: Vitalni objekti odlaze u bescenje. Predsednički kandidat i lider SD-a Vuk Obradović optužio je juče u Mladenovcu vlast u Srbiji da se ponaša "nedomaćinski" i da "vitalne društvene objekte prodaje u bescenje". On je kazao da u Srbiji nekoliko miliona Ijudi živi "u gladi i bedi" i pozvao ih da na izborima "dignu svoj glas" protiv sadašnje vlasti. U razgovoru sa članovima OO SD, on je ocenio i da se Srbija budi i da 29. septembra "neće za svog domaćina izabrati one koji se osmehuju s hiljade bilborda i televizijskih ekrana obećavajući 'brda i dolove' ovome narodu, a zapravo u kontinuitetu rade na njegovom osiromašenju". On je obećao da će Srbija, ako on postane predsednik, biti istinski demokratska zemlja. (Beta, 18.9.2002.).

Отворено . . . Републике Србије 11. јануара 2002. године у којем се, између осталог, каже:

"Влада Републике Србије свесна улоге и одговорности државе за квалитет живота деце и младих, одлучила је да оформи тело које ће обједињавати решења која предлажу различити државни органи и невладине организације, а односи се на децу и младе, како би се створили повољни услови за одрастање деце и живот младих. На челу овог владиног тела налазиће се потпредседник Владе др Жарко Кораћ."

Морам да констатујем да Влада РС нити је свесна улоге, нити одговорности државе за квалитет живота наше деце. Изабрати господина Кораћа на чело владиног тела које треба да води бригу о духовном стању наше деце, више је него цинично. Господин Кораћ, сасвим сигурно, није та личност која би то требало да ради. Зар није довољно што га има и превише свуда? Постао је прави контролор друштва. Он контролише ДБ, здравство, медије. Заиста га је превише. Човек који се залаже за отворени хомосексуализам и геј-параде, не може и не сме да брине о менталном здрављу наше деце. Тражим не оставку, него смену: министра просвете др Гаше Кнежевића, потпредседника Владе др Жарка Кораћа, министра унутрашњих послова Душана Михајловића и министра правде др Владана Батића.

Коначно, желим да кажем да поједини уредници РТВ Студио Б, "Национала", "Гласа јавности", "Сведока" и "Танјуга" који себе сматрају мондијалистима, не прихватају мишљење и друге "националне стране" овог проблема.

САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПОВОДОМ ДОГАЂАЈА У ЛЕТЊИМ

КАМПОВИМА МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ И СПОРТА На свом редовном заседању, 30. августа 2002. године, Свети Архијерејски Синод у склопу теме црквене просвете и веронауке у школама, обратио је посебну пажњу на бестидне скандале о којима пише штампа, који су се догађали у омладинским летњим камповима Министарства просвете и спорта Владе Србије (Сремска Митровица, Митровац на Тари, Дивчибаре и други). Очевидно, под видом модерне едукације и развијања нове свести код средњошколаца, спроводи се у едукаторским радионицама перфидно прање мозга деце а њихово дружење и комуникација покушава да се сведе на ниво биолошке бесловесности, кроз убијање стида у детињој души и уништавање сваког моралног чула и осећања. Познато је да су се, до сада, тим развраћањем и скрнављењем људске душе у Европи и шире у свету бавиле само сатанистичке секте кроулијеваца и др. Мајмунска бестидност као мера људског заједништва и комуникације представља нешто од чега се човек ослобађа и против чега се борио као културно и цивилизовано биће кроз сву своју словесну историју. То је оно што човека и чини словесним и разумним бићем, истински просвећеним. Међутим, у наше време, нажалост, долази до склапања брака између посткомунистичког атеизма и западног капиталистичког хедонизма. Из таквог чудовишног брака већ почињу да се рађају монструми и наказе какве човечанство не памти у својој историји, а све под привидом нове свести, новог човека, новог поретка, нове заједнице. Питамо се: да ли су наши нови просветари и просветитељи Србије свесни те и такве опасности која стоји пред савременим човеком и човечанством? Или можда неки од њих и желе да тим и таквим беспућем упуте млада поколења? Није ваљда могуће да је то и био дубљи разлог отпора увођењу веронауке у школе и наметања на место ње или паралелно са њом тзв. грађанског васпитања! Јер јасно је да докле год буде било веронауке мајмунска бестидност и сатанистичка аморалност не могу загосподарити људском самосвешћу и постати мера човечности и људског достојанства. Свесни дубоке истине великог Тарковског изражене у његовом животном ставу и опиту да ће стид сачувати и спасти свет, осећамо за своју обавезу пред Богом, народом и историјом да позовемо одговорне за васпитање младих, просветне раднике на челу са министром просвете и спорта, као и на првом месту дечије родитеље, да не дозволе да било ко и у име било чега буде или постане развратитељ чедне детиње душе а тиме и гробар словесног достојанства српског народа. Наведени случајеви у летњим камповима Министарства просвете и спорта у Сремској Митровици и Митровцу на Тари, представљају знак за узбуну за сваког коме је стало до здравља душевног, моралног и телесног наше омладине и до будућности свог народа. Министри и васпитачи који поткопавају духовне и моралне вредности свог народа а тиме и општељудске моралне вредности, гасећи у младим поколењима светлост богопознања и вечног човековог призвања не само да не заслужују то часно име него и губе право да га даље носе. (Информативна служба СПЦ, 31. август 2002. године)

Светлана ПЕТРУШИЋ

Искра1.октобар 2002

Др Слободан Антонић: Интервју на Б92

ЗАШТО НЕ ТРЕБА ГЛАСАТИ ЗА ЛАБУСА Ово је интервју др Слободана Антонића, политичког аналитичара, на Б92, 15. август 2002. Под горњим насловом интервју је обилно ширен на Интернету, одакле га преносимо. Питања новинара Б92 су у курзиву. * * *

Шта ће председнички избори који су заказани за 29. септембар донети Србији? Да ли ће овај септембар бити судбоносан за грађане ове земље? Председнички избори су прилика да политичка олигархија, која се формирала око премијера Ђинђића, задржи под својом контролом једну веома важну полугу моћи у Србији. Јер, Милутиновић је до сада, практично, играо у Ђинђићевом тиму. Са друге стране, избори су прилика и да им се та важна полуга узме из руку. Што се грађана Србије тиче, мислим да им је у интересу да мало продрмају ову олигархију и не дозволе да се она шири и учвршћује. У том смислу, предстојећи септембар може да донекле помеша политичке карте и пружи прилику грађанима Србије да покушају да извуку неке нове и боље.

Председнички избори биће одржани по уставу који је писан по мери Слободана Милошевића. Шта ће се догодити уколико на изборима победи омиљени Милошевићев опозиционар или председник једне шумадијске општине који још од 5. октобра мерка Милутиновићеву фотељу? Мало је изгледа да ће се тако нешто догодити. Чак и да неко од двојице политичара које помињете некаквим чудом и победи (а њихови изгледи нису превелики), та победа му неће бити призната. Свет је са оба ока зажмурио пред поништавањем Шешељеве победе над Лилићем 1997. године. Роберт Гелбард, специјални изасланик САД за Балкан, тада је отворено за Шешеља изјавио "да је фашиста, да представља погоршање, поларизацију и мрак". А ако су чак и демону Милошевићу дозволили да прогласи неуспех избора 1997, тим више ће подржати "кооперативног" и "прозападног" Ђинђића у заустављању тих "фашистичких пошасти". Србија је, нажалост, данас држава са ограниченим суверенитетом, а то значи да се њени управљачи не бирају само у Београду и Нишу, већ и у Бриселу и Вашингтону. ПОСЛЕ КРАЂЕ - МИР

Пошто уставна овлашћења може да користи само председник Србије који контролише парламентарну већину, да ли то значи да ћемо можда добити још једног Милана Милутиновића који се неће мешати у свој посао? Ако победи Лабус, имаћемо управо ситуацију из 1990. године, тј. председник републике и 70% посланика биће из исте политичке групације. Значи, у Србији неће бити нових избора до 2004. године, и још две године ћемо бити на милост и немилост Ђинђића, Михајловића, Батића, Чеде Јовановића, Весића, Чанка, Веселинова... Наравно, Лабус свакако није бескичмењак Милутиновићевог типа, али он је део Ђинђићевог миљеа, и са њим повезан многим интересним и идеолошким везама. И нисам сигуран да би Лабус смео да предузме било какву самосталну меру контра тог миљеа.

Према сада важећем уставу председник Србије предлаже Народној скупштини кандидата за председника владе. Међутим, пошто премијер Ђинђић тренутно има

Искра 1. октобар 2002

какву-такву већину, да ли је то једно од уставних овлашћења које је само мртво слово на папиру? Председник предлаже мандатора само после избора новог парламента, или након пада владе. За ово прво из владине већине чујемо да нема шансе пре 2004, а за ово друго чујемо да нема опасности. Јер збиља, Ђинђић је, избацивањем "нередовних посланика" ДСС-а у јуну, своју већину повећао са 6 на 14, а када избаци све скупштинаре ДСС-а и замени их својим људима његова већина нарашће на преко 40. А ако јавност пређе преко ове парламентарне крађе, Ђинђић може бити миран у својој фотељи још најмање две године. Довољно да се "припреми" за парламентарне изборе.

Променом устава биће смањена овлашћења председника, најављују се чак и нови председнички избори. Зашто онда није промењен устав па тек онда одржани избори? Зато што нови устав значи изборе за све органе власти, а тиме и за парламент. А тога се Ђинђићева екипа боји као ђаво од крста. Смео бих се чак заклети да би ђинђићевци пре трпели Коштуницу на месту председника Републике него да му новим уставом, пре 2004. године, скраћују мандат. Јер, и они би тада морали на изборе. А шта ће им то? Сада, након избацивања ДСС-а, они са 2025% бирача имају 70% посланика у парламенту. На новим изборима они би могли само да изгубе. Кораћева странка, рецимо, тренутно има 13 посланика, а када попуни преостале мандате ДСС-а имаће их најмање 19. То је управо онолико колико је СПО имао 1990. године и за шта је морао да скупи 800.000 гласова. Има ли икога паметног да мисли да Кораћева странка вреди толико? И шта ће онда њима избори?

Нови председник ће ступити на функцију тек 1. јануара следеће године. Милутиновић ће вероватно пре тога бити у Хагу, шта ће се у међувремену дешавати? Милутиновић је изабран 21. децембра 1997. године, тако да је лако могуће да до краја ове године, како ви кажете, он буде у Хагу. Није, међутим, проблем 1. јануар, већ што нови председник уопште не мора да буде изабран. Наиме, ако на изборе не изађе више од 50% бирача, или ако Републичка изборна комисија објави да их толико није изашло, председник није изабран. А све док се не изабере нови председник, његову дужност обавља председница Скупштине, веома позната по својој "независности" и "објективности". Значи, власт остаје у кругу фамилије. А председнички избори могу и други пут да не успеју, па и трећи пут, и четврти... И уопште, зашто би ти избори морали да успеју ако на њима стално побеђује неки "нереформски" кандидат? УДБИНА ЗМИЈА

У јавности се ствара референдумска атмосфера у стилу - "ко није за ДОС-овог кандидата тај је против реформи". Шта мислите о томе? Реформе и модернизација су нова "политичка формула" данас у Србији, тј. нови идеолошки образац оправдавања власти. И не чуди ме да су политичарима који окружују канцелара, пуна уста тога. Чуди ме да и неке моје академске колеге падају на ту причу. Рецимо, социолог Стјепан Гредељ, директор истраживачке агенције "Аргумент", недавно је изјавио да пораз кандидата

HRVATSKA PRED SOCIJALNIM KOLAPSOM NAKON NOVOG VALA POSKUPLJENJA

GLADNI SU SITI SVEGA

Članak Milana Gavrovića pod gornjim naslovom objavljen je u splitkom listu "FERAL"" <www.feral. (eufeministički nazvano "investicijama") sa posledičnom hr/index.php?article> 10. 9.2002. godine. Donosimo ga, masovnom besposlicom, besparicom, skupoćom i između ostaloga, zbog gotovo identične ekonomske opštim padom životnog standarda. Ne iznenađuje da situacije u Srbiji i Hn/atskoj i njenih posledica izazvanih gotovo istovremeno Koštunica govori o "gladnoj Srbiji", a ishitrenim privrednim reformama poslušnih domaćih Gavrović piše o gladnima u Hrvatskoj. režima pod pritiskom ustanova Novog svetskog poretka *** kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Jučerašnji marksisti, danas malograđanski Sadašnje poskupljenje energenata klasičan je Smanjivanje socijalisti i demokrate plaća i nadnica, najprimjer monopolskog ponašanja. Plin poskupIjuje da bi Račan i Đinđić - zdušno noviji je "reformski" INA došla do novca za investicije, u prvom redu za potez Ivice Račana i sprovode izdiktirane reforme bez obzira na teške širenje plinske mreže, što će je učiniti zanimljivijom obnovljenog tima njeposledice po domaće stainozemnim kupcima. Isti je slučaj i s poskupljenjem govih reformatora. Oni novništvo: zatvaranje i proto, doduše, ne provode struje, s tom razlikom što je monopolskoj Elektroprivredi otvoreno kao, na primdaju domaćih banaka / drugih najuspešnijih prenovac potreban za pokrivanje gubitaka, a ne za jer, vlada njemačkog duzeća i prirodnih nacionalkancelara Heinricha investicije. nih dobara stranom kapitalu Brueninga, koja je u

Зашто не ... ДОС-а на председничким изборима значи "слом реформи у Србији'1. А један други социолог, Небојша Попов, изјавио је да крађа мандата ДСС-у није ни добра ни лоша, односно, ако Ђинђићу украдени мандати послуже да лакше спроведе реформе крађа ће бити оправдана, а ако му послуже за учвршћење власти онда ће бити неоправдана. Мислим да све то само показује колико су снажни наноси комунистичке ауторитарности у нашој интелигенцији. Реформизам који они исповедају заправо и није либералног већ комунистичког типа. Јер, само у комунистичком реформизму, реформе зависе од једног човека и једне странке. И само у комунистичком реформизму друштвена исправност поступака мери се једино њиховом функцијом у односу на реформе: добро је све оно што "служи" реформама, а зло је све оно што "кочи" реформе.

Аналитичари процењују да he ово бити најпрљавија кампања. Не искључују сасвим ни могућност да се искористе неке пикантерије из досијеа. Какве су ваше процене? Уопште се не бих зачудио ако ово збиља буде досад најпрљавија кампања. Удбина досијеа пала су у руке нових властодржаца, а у тим досијеима свашта има. Удба је, рецимо, годинама практиковала постављање камера у спаваће собе политичких противника режима, или снимање њихових сексуалних афера. И ти снимци су служили за различите уцене и претње. Стога, није било случајно што је, недељу дана пред председничке изборе 2000. године, у режимској "Политици" изашао уводник у коме се Коштуница напада да "редовно вара своју супругу"? И не може бити случајно што се управо ових дана, када се Коштуница премишља око кандидатуре, он преко новина подсећа да о њему постоји “сексуални досије", све са снимцима одговарајућих чинова. Само што Милошевић те "пикантерије", како их ви називате, 2000. године није до краја желео да искористи јер је потцењивао свога противника. Али, изгледа ми да ови нови неће желети да понове његову грешку, па се бојим да ће пустити све што имају, или бар све што личи на неку аферу. Тако ћемо се још свачега нагледати, и то ће бити тако све док коначно не станемо за врат тој змијурини званој Удба. Али, ко зна када ће то бити.

prosincu 1931. dekretom snizila većinu nadnica za 10 do 15 posto. Ali najnovijim, i to znatnim poskupljenjem struje i plina, postiže se isti cilj.

U raspodjeli ukupnih sredstava za potrošnju, građani će dobivati manje nego dosad. Jedina je razlika što novac, koji se uzima iz njihovih džepova, ne ostaje poslodavcima, već se prelijeva u blagajne krupnih monopola. Normalno bi bilo očekivati da se vlast ponaša obratno. Ona bi trebala biti brana monopolskom nabijanju cijena, a briga za vlastiti opstanak morala bi je navesti da barem vodi računa o tajmingu. Energenti su poskupjeli početkom jeseni, pa će već i računi početi stizati istovremeno s uobičajenom sezonskim rastom troškova života. To govori da je u zemlji sve više stihije, koja izaziva opće nezadovoljstvo, a sve manje razuma. Pa ipak i u toj ludosti ima sistema. Riječ je o politici koja se zasniva na stezanju kaiša, a ne na razvoju; na smanjivanju potrošnje, a ne na povećavanju bruto domaćeg proizvoda. Da bi se pokrenuo razvoj, vlast bi se morala uhvatiti u koštac s jakim interesnim grupacijama, kojima odgovara sadašnje stanje. U prvom redu, ona bi se morala suprotstaviti inozemnom kapitalu, kojem je pripalo pravo da omasti brkove na hrvatskoj privatizaciji i na navodnom uspostavljanju tržišnih uvjeta privređivanja. Navodnom zato što je u Hrvatskoj sve više državnog upletanja u poslovanje i monopolskog ponašanja, što strancima, pa ni Međunarodnom monetarnom fondu i Svjetskoj banci, očito nimalo ne smeta. Njima je bitno samo da funkcionira perpetuum mobile otplate starih i uzimanja novih inozemnih kredita, da se nastavlja rasprodaja hrvatske imovine stranim kupcima i da banke u stranom vlasništvu raspolažu štednjom hrvatskih gradjana, umjesto da se ona koristi za investicije i otvaranje novih radnih mjesta. Sadašnje poskupljenje energenata klasičan je primjer monopolskog ponašanja. Plin poskupljuje da bi INA došla do novca za investicije, u prvom redu za širen-

Искра 1. октобар 2002

је plinske mreže, što će je učiniti zanimljivijom inozemnim kupcima. Tvrtka koja posluje u normalnoj tržišnoj konkurenciji, ne bi mogla prebacivati trošak investicija na svoje kupce, pa bi morala tražiti druge izvore financiranja. Morala bi uzimati kredite ili, na primjer, emitirati obveznice s nešto većim kamatama od onih na oročenu štednju. Naravno, morala bi paziti i na to da investicija ostvari dovoljan prihod zaotplaćivanje duga. Ali zašto se truditi i mučiti, kad se može jednostavno poskupiti plin i ne biti nikome ništa dužan? Isti je slučaj i s poskupljenjem struje, s tom razlikom da je monopolskoj Elektroprivredi novac potreban za pokrivanje gubitaka, a ne za investicije. I tu bi neka tvrtka, koja posluje na tržištu, rezala izdatke, tražila sanacijski kredit, mijenjala organizaciju i način rada, a najvjerojatnije bi se smjenjivala i uprava. U Elektroprivredi sve ostaje nedirnuto, od menadžerskih ugovora do više tisuća automobila i rasipničkih navika, a mijenja se jedino cijena. Naravno, Vlada s uzdignutim kažiprstom poručuje kako bi istovremeno trebalo smanjiti troškove i racionalizirati rad. Ali svi znaju da je to samo uobičajeni igrokaz, koji se izvodi kad god se monopolskim poduzećima odobrava poskupljenje. Ovaj put je sasvim evidentno da je vlast svim srcem na strani monopola, a ne potrošača. I to ne samo zato što su stranke koalicije interesno i personalno slizane s njihovim upravama. U toku je privatizacija INAe, a na redu je i Elektroprivreda. Vlada, kao vlasnik, želi podignuti vrijednost robe koju prodaje i tako postići višu cijenu. Ali, nažalost, ni to nije sve. Stranci, koji su u medjusobnoj pođeli lovišta u tranzicijskim zemljama izvukli Hrvatsku, ne žele investirati svoj novac. Njihov je cilj da izvlače dobit iz onoga što je u Hrvatskoj već sagrađeno, i to novcem njezinih građana. Oni ne žele riskirati ni onu napojnicu koju kao cijenu daju hrvatskoj vladi. Zato ih zanima samo sigurna dobit. A nju u prvom redu donose banke i monopoli, kojima državna kontrola cijena ne kvari bilance. Da bi taj račun bio čist, sada poskupljuju struja i plin. Istodobno, hrvatski nacionalni račun postaje još prljaviji nego što je dosad bio. Vlada je dopustila otvaranje još jednog fronta, na kojemu već popušta pod pritiskom zainteresiranih za veći udio u bruto domaćem proizvodu. Dosad, ona je stezala domaću potrošnju za volju interesa stranih kreditora i lovaca na hrvatsku imovinu (koje statistika bilježi kao "investitore"), a preko budžeta je financirala gotovo čitavo HDZ-ovo potrošačko naslijeđe, zajedno s novom mješavinom stvarnih potreba i uz pomoć stranaka stečenih privilegija. Sada su se tome pridružili i monopoli. Otkud će se sve to platiti? Vlada stalno uvjerava javnost kako raste proizvodnja, to znači da će biti i više novca. Ekonomisti, među kojima je i Ljubo Jurić, novi ministar gospodarstva, upozoravaju, međutim, da je taj rast nedovoljan i da jedva pokriva otplatu dugova. Brojke daju za pravo. Hrvatska je jedina srednjoevropska tranzicijska zemlja čiji je bruto domaći proizvod još uvijek znatno manji nego u komunistikom vremenu. Osim toga, rast se zasniva na domaćoj, pretežno budžetskoj potrošnji, u prvom redu na investicijama u autoceste, to povećava, a ne smanjuje dug. Pas juri punim trkom, ali u krug, loveći vlastiti rep.

Искра 1.октобар 2002

Prave razmjere zaostajanja pokazuje tek hrvatski izvoz. Njegov je udio u uvozu Evropske Unije gotovo prepolovljen (smanjen je sa 0,34 na samo 0,19 posto), a konkurentnost hrvatske robe u Njemačkoj, na primjer, smanjena je za 2,5 puta. Hrvatska danas ne izvozi ni jedan od 20 proizvoda koji prema međunarodnim analizama imaju najbolju prođu. A to nije samo kompjutorska i telekomunikacijska oprema nego i fini tekstil (svila), pa i bezalkoholna pića. Na popisu konkurentnosti Svjetskog ekonomskog foruma Hrvatske uopće nema, iako su na njemu sve druge srednjoevropske zemlje, pa i Bugarska i Rumunjska (Slovenija i Mađarska su na 26., Poljska na 31., a Ceška na 35. mjestu). To je rezultat HDZove politike uništavanja industrije i izvoza, koju je nastavila i koalicijska vlada. Zato nema ni pravog privrednog rasta, pa "održivo" rastu samo dugovi. Kako će sve to završiti? lako poskupljenje energenata u pravilu pokreće spiralu inflacije, Vlada se toga, očito, ne boji. Njezina je uzdanica prejaka kuna, zbog koje je uvozna roba toliko jeftina da će svakom domaćem proizvođaču zadrhtati ruka prije nego što na svojoj robi ispiše višu cijenu. Da to još uvijek dobro funkcionira, vidi se po tome što sada poskupljuju samo oni koji nemaju (uvoznu) konkurenciju; gradski prijevoz, studentski domovi i prehrana, kruh... Što preostaje onima koji ne mogu poskupjeti? Ako je riječ o poslodavcima, oni će odustajati od posla koji im se ne isplati. Tako se i ovog Ijeta stalno smanjivao broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji, usprkos (sezonskom) rastu ukupne zaposlenosti. A što preostaje Ijudima koji prodaju samo svoj rad? Ili državi, suočenoj s revoltom nezadovoljnih građana i s vlastitim računima koje više ne može podmirivati? Neki su od ekonomista (dr. Zvonimir Baletić i komentator Novog lista Ivo Jakovljević) skupili hrabrost da upozore kako se Hrvatska približava argentinskom stadiju krize. Ostali mudro šute ili kažu kako je privreda "elastična", pa se bez pucanja može savijati pod svim udarcima. Sociolog dr. Josip Županov prepoznaje eksplozivni naboj, ali prognoze prepušta meteorolozima. Znanstvenički oprez treba razumjeti. Stariji zlobnici, na primjer, pamte da je samo dva tjedna prije lansiranja prvog Sputnika, jedan zagrebački sveučilišni profesor izjavio da je postavljanje umjetnog satelita u orbitu nemoguće. Uoči izbijanja velike američke ekonomske krize 30-ih godina prošlog stoljeća neki su ekonomisti tvrdili da je nacionalna ekonomija stabilnija nego ikada. Posebno je kratkovidna bila vlast. Jednoj delegaciji koja je tražila da se otvore javni radovi, tadašnji je američki predsjednik Herbert Hoover odgovorio: "Zakasnili ste dva mjeseca. Kriza je već prošla...1' Najstrašnije je, međutim, tek trebalo doći. Ni u vrijeme kad je njemački kancelar Heinrich Bruening uvodio svoje mjere štednje i smanjivao plaće, nitko nije predvidio da će to za nešto više od godine dana dovesti Hitlera na vlast. Ljudi su govorili kako ništa ne može biti gore od Brueningove politike, a Hitler se činio jedinom alternativom. Upravo je ta argumentacija preživjela svoje vrijeme, barem kad je riječ o Hrvatskoj. A neki Hitler, kako kaže naslov onog starog filma, postoji u svakom sokaku.

Milan Gavrović

SPOLJNIPREGLED BORBA PROTIV SLOBODE („ТНЕ WAR ON FREEDOM”) Pod gomjim naslovom nedavno je objavljena knjiga u Britanskom institutu za političko istraiivanje i razvoj. Autor je profesor političkih nauka, Dr. Nafeez Mosaddeg Ahmed, koji je egzekutivni direktor pomenutog instituta u Engleskoj. Ovu knjigu kritički je prikazao istraživački žumalista Patrick Martin u dvomesečnom časopisu „NEXUS” u broju za avgust - septembar 2002. g. Na samom početku žumalista Martin, postavlja čudnovato pitanje: „Ко je sve pobro beneficije od terorističkog napada 11. septembra na World Trade Organization u Njujorku i Pentagon?” U toku svog napisa, žumalista Martin tvrdi da su koristi pobrali od teroristickog napada: administracija predsednika Buša, Pentagon, CIA, FBI, industrija naomžanja i industrija petrola i nafte. Dalje, pisac se bavi hipotezom: kako i zašto je Amerika bila napadnuta 11. septembra 2001? Pisac je došao gotovo do neverovatnog zaključka, koji ćemo doneti u skraćenoj formi zbog dužine, ostajući u svemu vemi autorovom tekstu, čiji navodi će biti oznaćeni znacima navoda. Na prvom mestu, on tvrdi, da analizom slučaja došlo se do „očiglednih momenata” koji „ukazuju na tajno saučesništvo američkih organa vlade, vojske i obaveštajnih službi”. On kaže: ,,Mi smo ustanovili da je rat u Avganistanu planiran godinu dana pre 11. septembra 2001. i nije došao direkno kao posledica bombardovanja 11. septembra.” Za ovu tvrdnju autor daje sledeći dokaz: „Mi smo diskutovali neumitne dokaze da nisu samo američka vlada i njeni faktori i obaveštajne službe predviđali šta će se desiti 11. septembra, već u prkos ovome nikakav javni znak nije dat da se na vreme preduzmu potrebne mere”. Ostaje činjenica da su brojni američki obaveštajni servisi unapred primali signale da će teroristi izvršiti napad na Ameriku. Znalo se da će teroristi upotrebiti civilne avione za napad na označene objekte u Njujorku. Autor smatra da je gotovo neverovatno da će teroristi izvršiti napad na World Trade Center i Pentagon bez bilo kakve smetnje i bez da je i jedan metak na njih opaljen. Ovo je gotovo neverovatno! Autor dalje tvrdi da je vlada predsednika Buša „blokirala svaki pokušaj da se pronađu i ispitaju oni faktori koji su osumnjičeni da su bili upleteni u zaveru terorista, kao što su Osama bin Laden, njegova familija i članovi Saudi monarhije koji su pomagali bin Ladena. Ništa po ovome nije urađeno. Pređašnji direktor FBI, John O’Neill, morao je da preda evidenciju o Bin Ladenu sadašnjem predsedniku SAD. Na drugom mestu, uz obilje podataka autor tvrdi i iznosi na javnost ono do čega je analizom dospeo, da je „američka vlada dozvolila osumnjičenim teroristima povezanim sa bin Ladenom da se slobodno treniraju na američkim vojnim egzicirištima. Takođe je bez smetnje dozvolila teroristima nesmetano vežbanje u školama za letenje. A sve ovo, i više od ovoga, finasirala je vlada Saudi Arabije. A ova rabota nije trajala kratko, već nekoliko godina. Američka vlada imala je podatke o Talebanu koji je terorisao avganistanski narod. Međutim, „Amerika nije ništa uradila da spreči širenje i jačanje Talebana. Naprotiv, pomagala je njegovo jačanje”. On dalje navodi da je „više nego simptomatično da je komanda američkog vazduhoplovstva bila paralisana uprkos unapred datih opomena da se sprema 11. septembar.” Američki avioni

se nisu digli u vazduh, što očevidno ukazuje vazduhoplovstvu bilo naređeno da ostane pasivno.

Treće: Događaj od 11. septembra, po autorovom mišljenju, bio je od velike važnosti i „dobrodošao za Bušovu administraciju, jer je pomogao da se konsoliduju snage elita, koje poseduju moć i silu, a takođe i kosolidaciju faktora koji ubiraju profit ne samo u Americi, već i drugde po svetu (koji je povezan sa Amerikom).” Ovo svedočenje prevazilazi normalno rasuđivanje i prelazi u domen fantazije. Ipak niko ne pokušava da pobije i obesnaži tvrđenja profesora Dr. Nafeez Mosaddeq Ahmeda, to potvrđuje da se gotovo nemoguće desavalo u Americi. Mogućnost američke zavere u terorističkom napadu 11. septembra Prikazivač publikacije, Patrick Martin, priznaje da je moguće da postoji nekoliko scenarija u impliciranju američke vlade u terorističkom napadu 11. septembra. On smatra da je impliciranje američke vlade u napadu 11. septembra opravdano. Dalje, on smatra da je američka vlada svojim radom, a takođe i neradom, olakšala mogućnost izvođenja terorističkog napada na Njujork i Pentagon. Vlada je kriva što je apstinirala u sprečavanju terorista, a takođe i u sakrivanju evidencije koja je ukazivala na ono što predstoji. Takođe, ta ista vlada je omogućila one koji su pripremali napad - ne sprečavajući i ne ometajući ih u njihovom poslu. Ovo je zaista vrlo teška optužba. Američka vlada je održavala veze sa političkim, vojnim, finansijskim i obaveštajnim kmgovima, sa njihovim vrhovnicima. A ovi vrhovnici, svojom neaktivnošću, dali su mogućnost terristima da izvedu ono što su spremali. Zdravi razum prosto ne može da shvati ovakvo indiferentno ponašanje američke vlade. A, što je još gore, to je autorova tvrdnja da su „oni koji su prikrivali napad, kao i oni koji su ga izveli, bili na istom američkom platnom spisku” (strana 13). Cetvrto: autor smatra da je reč „ekspanzija” pogrešno imenovanje rata protivu terorizma. A ova reč je naročito skrojena da tačno odredi predele koji su od ekonomskog i strategijskog interesa za Ameriku. A ,,ovi strategijski i ekonomski označeni interesi SAD govore o ciničnoj (spoljnoj) politici koja nas vodi u haos, destrukciju i totalno uništenje. Ova politika sadrži u sebi zloslutnu budućnost čovečanstvu.” Pred kraj autor tvrdi ,,da je zvanična Amerika bila upletena u događaje 11. septembra, dokazuje sama činjenica da ni jedan jedini član vrhovnog egzekutivnog direktorija u International Trade Center nije izgubio život u terorističkom napadu”. A ovo govori o znanju unapred šta će se desiti. Oni su se na vreme udaljili od opasnosti, ostavivši da izgine obični radni narod. Na samom kraju svoje analize, žumalista Patrick Martin, između ostalog, kaže i ovo: ,,u krajnjoj analizi, ovaj napis ukazuje na brojna i neodgovorena pitanja, na bučne anomalije američke vlade i njenih vojnih i obaveštajnih agencija. Njih bi trebalo primorati da odgovore na pitanja jednog javnog fomma.” Zatim nastavlja, da „jedan takav forum za istraživanje jeste najvažnija i najhitnija stvar...” Ovo bi trebalo da zahtevaju svi slojevi američkog dmštva. A ako do ovoga ne dođe, američka vlada morala bi da položi racun pred svo-

Искра 1. октобар 2002

ОПЕРАЦИЈА „МИЛОСРДНИ АНЂЕО” И СТАВОВИ МАЂАРСКЕ ВЛАДЕ Две недеље пре почетка „хуманитарног бомбардовања” српског национа (10. марта 1999. године) примљени су у НАТО-пакт Пољска, Чешка и Мађарска. Значи ни мало случајно, пошто је план за дезинтеграцију СР Југославије ушао већ у завршну процедуру.

Мишљење и идеје г. Орбана изгледа не дели и гро Мађара. Односно, анкета учињена међу житељима Мађарске од 20. априла (1999.) даје поразне резултате. 70% Мађара су против, а свега 23% за уступке мађарске територије у сврху копнене агресије на СР Југославију.

Са почетком „НАТО” удара на Србију (24. марта 1999. године), парламент Мађарске на челу са председником владе Виктором Орбаном доноси одлуку да отвори мађарско небо и војне аеродроме за бомбардере НАТОпакта, премда то од мађарских званичника нико није затражио.

Ипак, Виктор Орбан не мирује. И, 27. априла 1999. године од НАТО-пакта захтева интензивније бомбардовање српског народа. Да не заостане за њим, мађарска влада истога дана Северно-атланском пакту уступа све своје аеродроме на коришћење.

Почетком априла 1999. године, Виктор Орбан на састанку са шест лидера парламентарних странака Мађарске, изјавио је:

У базу Тасару на југу Мађарске пристиже тада 24 авиона типа ФА-18 („стршљенова”). Уредно, сваки дан, они учествују у садистичком бомбардовању Србије.

„на страни НАТО-пакта није само војна сила, већ и историјска и људска правда”!

У мађарској влади, постоји и једно дијаметрално другојачије схватање, јер није она монолитна што би рекли комунисти.

Господин Виктор Орбан морао је да зна (није ваљда толико необавештен), да је основна стратегија разбојничка ОВК (УЧК) на Косову и Метохији била фокусирана на физичко уништавање Срба, а са циљем да се испровоцира одговор СР Југославије. Он је онда представљен на тзв демократском Западу посредством средстава информисања (лажи) као етничко чишћење и физичко уништавање Шиптара. Суштински гледајући, на терористичку побуну и страшне злочине Арбанаса над етничким српским живљем Косова и Метохије, Срби су применили само оно што чине све државе света у таквим ситуацијама. И ништа више, ни мање од тога. Врло вероватно, да прикупи додатне поене код НАТОпакта и сулудих челника моћне алијансе, мађарска влада је 18. априла 1999. понудила и своје војнике НАТО-пакту за копнену интервеницју на СР Југославију (уствари Српску Војводину). У даљем следу догађаја, Мађари се успротивљују проласку конвоја хуманитарне помоћи из Русије за Србију. Онда спречавају отварање ваздушних коридора над Мађарском, што на кратко онемогућава долазак руског патријарха Алексеја II у Београд. И коначно блокирају превоз руских „мировњака” на Косово и Метохију (оних који су септембра 1999. убили 3 Србина код Ораховца штитећи зликовце из ОВК).

11. septembar… jim narodom, jer је ovo osnovni zahtev demokratije. Pitanje je: zašto je američka vlada bila upletena sa teroristima; ili je u pitanju njena nezamisliva nekompetencija. To bi moralo biti javno prodiskutovano. Narod ima pravo za sazna istinu. A to je moralni dug prema onima koji su izgubili živote 11. septembra 2001. godine. Međutim, istraživački žumalista Patrick Martin izgleda isuviše naivan, kao da nije nikad čuo za one kompanije u Wall Street-u koje trguju sa lažima i ponavljaju: da je belo, crno i da je ponedeljak, petak. Posle izvesnog ponavljanja, prevare i laži postaju deo društvene istine.

Balcanicus

Искра 1. октобар 2002

Министар спољних послова Јанош Мартоњи, 30. априла 1999. године, у изјави за Би-Би-Си категорично одбацује могућност директног учешћа Мађарске у копненој агресији на СР Југославију. Само десетак дана касније, Мартоњи наново саблажњава владу Орбана изјавом да је против ревизије границе са СР Југославијом. А 18. маја (1999.), Мартоњи одбија могућност да Мађарска уђе у ратни конфликт са јужним суседом иако има подршку НАТО-пакта. Очигледно он има у виду да у Српској Војводини живи око 150 хиљада Мађара и да би њихова позиција онда била веома угрожена. (И у праву је!) Супротно мишљење од Мартонија има командант мађарске армије, генерал-пуковник Ференц Вег. Тај тражи не само снажније бомбардовање Срба, него и копнену интервенцију на СР Југославију, након посете Будимпешти тадањег секретара за одбрану САД Вилијема Коена. Подстакнути оваквим држањем официјалне Мађарске и Мађари из Демократског савеза Мађара у Румунији дижу глас. Почетком јуна 1999., стога пласирају румунској јавности Декларацију за аутономију Трансилваније (Ердеља) и Клужа. Заиграће изгледа „мечка” и код Румуна. А то, није лоше. Па и они су подржавали „хуманитарно бомбардовање” српског народа. Најзад, 19. јуна 1999. разоткрива се у целости позадина дотадање агресивне активности Виктора Орбана према Србима. У разговору са Андрашом Агоштоном тадашњим председником Демократске заједнице војвођанских Мађара (ДЗВМ), он неувијено казује: „да жели да обезбеди аутономију Мађара у Војводини посредством Међународних форума” (Значи у том грму лежи зец). Сагласно се Орбановим ставом, 26. јуна (исте године) портпарол мађарског министарства спољних послова даје изјаву: „Мађарска ће на конференцији о склапању Пакта стабилности за Балкан (југоисточну Европу) тражити

Операција ... тростепену аутономију за Мађаре у Војводини”. Врло брзо потом, преседник Мађарске Арпад Генц посећује САД и од Стејт департмана добија отворену и „широку” подршку за тростепену аутономију Мађара у Војводини. У одбрану „демократских права” угрожених Мађара (не знам само од кога?) ступа истовремено у акцију и радио „Слободна Европа" (познат само и једино по свом антиспрском деловању и ширењу гнусних дезинформација). По принципу „видла жаба да се коњ поктива” у кампању за „спас војвођанских Мађара” се укључују и неке минорне атнисрпске странке из Српске Војводине, састављене од назови Срба (Лига социјалдемократа Војводине, Коалиција Војводина, Реформска странка Војводине итд.). Убрзо почиње крајње дегутантно лицитирање са бројем Мађара у Српској Војводини. Према „Слободној Европи" (слободној да казује само неистине), најпре их (Мађара) има до 15% од укупног броја становника у северној српској покрајини. За свега недељу дана, број Мађара се „повећава” на преко 30 процента, што значи цирка око 850 хиљада према истом извору. Статистички подаци неумољиво показују следеће чињенице. На попису становништва 1991. године у Српској Војводини (додуше крњој) било је око 340 хиљада Мађара (мада је и тај број заиста био преувеличан). Од тада, у страху од рата у окружењу, због погубних међународних санкција, „хуманитарног бомбардовања” и драстичног пада животног стандарда, у Мађарску или неку другу земљу (највише САД) иселило се 150 до 180 хиљада Мађара, а демографски прираштај Мађара, одавно показује негативну тенденцију (то бар није нека посебна тајна). Обрни, окрени, Мађара нема више од 150 хиљада у Српској Војводини, а то је једва 7% од укупног броја становника. Августа 15. 1999. године, председник ултрадесничарске Партије мађарске истине и живота, Иштван Чурка, по ко зна који пут од почетка „хуманитарног бомбардовања” Србије, „заложио се за припајање северне Бачке и једног дела Баната, мађарској држави, изнад линије која би се протезала од Суботице преко Србобрана, Куле и Бечеја до Кикинде. На мађарском државном радију Чурка је исказао ову (про)мисао: „Таква промена границе била би мала и безначајна. Не би променила односе у Европи, а помогла би спашавању 300 до 500 хиљада Мађара (питам се само од кога?)”. Августа 20. 1999. године, на централном тргу у Будимпешти, у огранизацији Чурке и националистичке странке чији је предводник, одржан је митинг са захтевом: „да се узме део Војводине и почне са стварањем Велике Мађарске”. (Велика Мађарска обухвата простор од Карпата до Јадранског мора - п.а.) Управо истога дана, у Суботици (где Срби чине 60% становништва), основан је Привремени национални савет војвођанских Мађара од руководства 6 мађарских

странака из Војводине. Врх овог тела категорично одбија сваку повезаност са делатношћу Чурке, чак и датумску (премда је неоспорива), истичући да је то случајна коинциденција. Оркестрирано негирају и било какву могућност одвајања и припајања дела Војводине Мађарској. Траже „само и једино” инструментализацију тростепене аутономије за војвођанске Мађаре. Три „чувена” сегмента мађарске аутономашке замисли су: персонални, културни и територијални. У најкраћем, да и видимо шта и значи сваки од њих понаособ. Персонална или лична аутономија, значила би да за Мађаре не важе закони СР Југославије (Србије и Црне Горе), него Мађарске. Да тако нешто егзистира у свету мени није знано (можда сам неиформисан). Било би то рецимо, као када би се Грци у САД понашали према законима Грчке и игнорисали важеће америчке законе. Ван сваке сумње права бесмислица. Културну аутономију Мађари имају већ одавно. Добили су је још од Броза, али она није може бити по укусу Вилијама Монтгомерија, садашњег америчког амбасадора у Београду. Преостаје једино територијална аутономија илити издвајање 9 општина са мађарском већином (заиста после последњег пописа становништва из 2002. године, она је спорна). у аутономну област. Од велике мањине у Српској Војводини Мађари онда постају у „аутономној области” апсолутна већина (канда се варају). И то значи, да се њихов захтев у тоталу на један евазиван начин поклапа са тражењем Чурке, у неком будућем, сигурно блиском времену. Сличну идеју у задње две године, од доласка ДОС-а на власт, нарочито жустро заступао је г. Јожеф Каса, потпредседник владе Србије, „један од лидера” ДОС-а и председник Савеза војвођанских Мађара (СВМ), тражећи мађарску „религионалну управу” над 9 општина где Мађари имају наводно већину. Шестог септембра 1999. године, у „игру” око аутономије Мађара се укључује и г. Милан Панић. У Подгорици „инспиративно и мудро” предлаже најрадикалније решење: „Војводина треба привремено да уђе у састав Мађарске и преко ње да ступи у демократску Европу”. Господин Милан Панић, информације ради, пристигао је у Србију после позива којег му је упутио г. Слободан Милошевић. Са његовом дозволом, једно време био је и председник Владе СР Југославије. Није спорно да је он рођени Београђанин и Србин. Али, неоспорива је чињеница, да он не држи много до свога српског порекла будући да одбија да се служи језиком народа од кога је потекао. Поразило ме је после ове изјаве да тај фармацеут или економиста или политичар, а можда ни једно ни друго ни треће ама баш ништа не зна о српско-мађарским односима или уопште о Мађарима. Без обзира на то, некритично и неувиђавно, даје бесмислене и апсурдне предлоге иако они могу да имају и те какве рђаве и катастрофалне импликације по Србе из Српске Војводине. Пошто се „најчешће” декларише као политичар, морао би и требало би, да зна макар понешто из историје ова два готово стално конфронтирана

Искра 1. октобар 2002

народа. Срби из Рашке (увек је била саставни део српске државе), под управом Великог жупана Уроша I, од прве деценије 11. века успостављају савезничке односе са Мађарима (Угрима) за борбу против Византије. Ти складни односи трају нешто више од једнога века. Од доба Стевана Првовенчаног са Мађарима смо глобално гледајући манифестно или латентно у сталним ратним односима, у свим српским земљама, а највише у Српској Војводини. То и није ништа ново пошто су Мађари насилно упали у Панонску низију у којој смо ми Срби домородачки живаљ. А одатле су претендовали на све српске етничке територије. Многи историјски подаци указују да смо се пре Мађара на просторе Паноније населили, читав миленијум раније. Понеки српски владари су са Мађарима имали и добре односе као: краљ Драгутин (био им зет), деспот Стефан Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић (имали огромне поседе у Угарској и били сувладари угарских краљева) и сремски деспоти Бранковићи. Али за задњих осам и по векова, Мађари су нас непрестано католичили, унијатили, на најгрубљи начин помађаривали, асимиловали (бар половина данашњих Мађара је српског етничког порекла) или користили као живи бедем против Османлија. Ништа доброг у Српској Војводини од њих нисмо доживели. Над нашим народом у појединим тренуцима су спроводили прави геноцид.

историским

Например: Српску катастрофу на Косову пољу (1389.) први су искористили Мађари. Подмукло и невитешки, угарски краљ Жигмунд у јесен 1389., ударио је на књегињу Милицу Хребељановић и силно опустошио Србију. Разборита књегиња Милица, вероватно је и због стално претећег опасности од Мађара ступила у вазалски однос према султану Бајвзиту. У освиту 18. века, за време устанка Фрање li Ракоција и његових „куруца” побили су више од 200 хиљада Срба, претежно клањем. Тада су готово искоренили сав српски живаљ у Барањи, али су силне српске жртве пале такође у Бачкој, Срему и Поморишју (северни део Баната). Средином 19. века, по проглашењу Српске Војводине, избио је Српско-мађарски рат (1848/9). Број пострадалих Срба, углавном цивила, од стране Мађара, процењује се да је такође износио око 200 хиљада. У Другом светском рату, погубили су на десетине хиљада Срба у Барањи (опет) Банату (на самом почетку рата) и Бачкој (само у априлу 1941. године мађарски фашисти су у Новом Саду убили готово 800 Срба и тајно их сахранили у заједничкој гробници на Алмашком гробљу). Широј јавности, углавном је непознато да су Мађари и у Првом светском рату над Србима у Срему починили стравичан геноцид. Нећу да детаљишем, па ћу у најгрубљим цртама и обрисима приказати тадања мађарска злочињења. После Видовдана 1914. године, одмах је започело прогањање и хапшење Срба у Аустро-Угарској. Највише у Босни и Херцеговини од Аустријанаца и у Срему од Мађара (а није поштеђена ни Бачка). Понајвише на удару били су српски интелектуал-

Искра 1. октобар 2002

ци, свештеници, политичари и народни вођи и национално освешћенији припадници српскога рода. Многи су отпуштени из државне службе, систематски и редом. Готово сви српски посланици су похапшени и позатварани и поред посланичког имунитета. Забрањена је употреба ћирилице (није то измислио др Анте Павелић). Сви српски листови у Срему добили су меру забране излажења („Право народа” у Шиду, „Слобода” у Петроварадину и ДР)Како је 28. јула 1914. године гроф Бертхолд, министар иностраних послова Аусто-угарске монархије, телеграфским путем објавио рат Србији, само дан касније у свим местима Хабзуршке царевине објављена је ратна прокламација цара Фрање Јосифа I. Дато је на знање свима, а посебно Србима, да је на Краљевину Србију кренула казнена експедиција. До тада, усталасани Нови Сад, промптно се примирио, јер су се полиција и војска бацили на „посао". Одмах је забрањен рад свих српских установа: читаоница, Српског сокола, Занатлијске задруге, Трговачке омладине, Занатлијског кола и певачког друштва „Невен”. Забрањено је излажење листова „Застава” и „Браник”. Полиција је кундацима дотерала већи број Срба на Житни трг, где је објављено установљење преког суда које је одмах почео и да ради. Почела су бројна хапшења и мучења. Први су затворени ЈашаТомић (вођа Радикалне странке) и главни уредници новина: Мита Клицин и Јанко Перић. После њих, у затвор су доспели, а одатле одведени у четворогодишњу интернацију, многи угледни Срби. За Србе у Срему, једнаковремено настало је страшно стање. Време терора и ужаса. Интензивирани су прогони, хапшења, злостављања и убијања највиђенијих Срба. Млади припадници српског национа, премда нису били ни војни обавезници, у највећем проценту су насилно мобилисани у аустроугарску војску. У кратком року, Мађари су ургентно позатварали све српске културно-просветне институције (културна друштва, основне и средње школе) и српска представничка тела (добротворне организације, црквене и општинске одборе). После Церске битке, српска војска је 6. септембра 1914. године прешла у Срем и допрла до села Голубинаца. Од стране Срба, дочекана је са највећим могућим одушевљењем. Пред надмоћним непријатељем се после само осам дана морала повући у Србију. Са српском војском, у Србију су избегли и многи Срби из Срема (Срби у Срему одувек су чинили једино становништво). Од њих је формиран сремски добровољачки одред, од око 750 бораца. Готово цео, изгинуо је при одбрани Београда 1915. године, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Уочи почетка борби за Београд, мајор Драгутин Гавриловић одржао је чувени говор својим војницима, позивајући у борбу за част и слободу отаџбине: „Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за ваше живота, они више не постоје. Зато напред у славу за краља и отаџбину”. После епизоде са српском војском, Мађари без разлике све Србе у Срему сматрају сумњивим и непоузданим елементом. Хиљаде Срба убијају на најзверскије начине или их стрељају (наравно без икакве доказане кривице и суђења). у Батајници, Бешки, Јакову, Кленку, Купонову, Грабовцима, Јарку (код Сремске Митровице) и

Операција ... другим местима. Рецимо, после стрељања у селу Јарку, преживеле сељане, Мађари су преко Руме отерали у Ириг („фрушкогорску престоницу”). За дивно чудо, децу, жене и старце су поштедели, а остале пунолетне мушкараце су мало касније овде све побили. Породицама из којих је неко пребегао у Србију, конфискује се целокупна имовина. Угледнији Срби се масовно узимају за таоце, а онда се без кривице осуђују на дугогодишње робије.

Или су били колонизовани Мађари тзв. ЧангоМађари („Чангови”, „Чангоши”) који су себе називали Секеши-Сами (Секељски Мађари), а били су из Буковине (укупно 15.200 лица). Било је ту колонизованих Мађара и из Молдавије, а нешто мало и из Босне. (Све у свему Мађари су у Другом светском рату имали намеру да у Бачку населе 39 хиљада породица и да им доделе 312 хиљада јутара земље). Ипак, фашистичка Мађарска у Бачку је населила „свега” 20 хиљада својих сународника. Под „идиличном” владавином Мађара у Срему, Србима се бранило да славе крсне славе, па чак и да се служе матерњим језиком.

Многи од њих се интернирају у мађарске логоре (изум браће Кватерника) у Мађарској (Арад - тада био у саставу Угарске - Нежидер, Шопроњек итд), где су већином умрли.

Исто имамо данас на Косову и Метохији којом сада управља бивши обавештајац Михаел Штајнер, а тако је било и у време осведоченог „хуманисте” Бернара Кушнера.

Мањи број од ових талаца, проводи време рата у Будимпешти, Дебрецину, Араду и другим градовима Мађарске, дакако као интернирци.

Господин Милан Панић „демократа по опредељењу и изгледа уверењу”, нама Србима изнад Саве и Дунава нуди пут у демо(но)кратију баш преко потомака тих Мађара. Стварно мудар и виспрен савет.

Под мађарским зулумом, у Срему није остала у функцији ни једна српско-православна црква. Ево разлога и зашто? Неки свештеници су убијени, други узети за таоце, трећи су пред терором Мађара пребегли у Србију, а највећи број је завршио у логорима. Идентичну судбину имали су и калуђери из фрушкогорских манастира. Ухапшени српско-православни свештеници и свештеномонаси из Срема најпре су „смештени” у привремени логор код манастира Ораховице у Славонији, а онда у стални логор код манастира Гомирја (опустошен од неоусташа 1995. године за време „Олује”) у Горњокарловачкој епархији. Такође, и фрушкогорски манастири су доста пострадали (и то је „изум” Мађара). Највише је настрадао манастир Фенек. Од стране Мађара он је запаљен, те је изгорео до темеља. Затим и манастир Петковицу, а поседује најлепште фреске од свих фрушкогорских манастира, Мађари су у потпуности опустошили. Целокупно становништво Сремских Карловаца су 11. септембра 1914. године, отерали у Бачку, све до Бачке Тополе. Десетак дана доцније, вратили су их назад, али су знатан број „сумњивих” заточили у Араду и другим логорима. Српске народне фондове Карловачеке Митрополије из Сремских Карловаца су Мађари натерали да „добровољно” уложе три милиона круна у државни ратни зајам. И он је природно пропао (за оно време био је то баснослован новац). Из граничних делова Срема према Србији, из „безбедоносних разлога”, вршили су Мађари етничка чишћења Срба (онда се то звало „пресељење”). Пресељено је тако између 20 до 30 хиљада Срба и протерано у унутрашњост тј. Славонију. У новим стаништима, без одговарајућег смештаја, довољно хране и одеће, икаквих лекова и под сталном паском Мађара, многи су и помрли. У „напуштене” српске куће, Мађари су насељавали своје сународнике. Исти „феномен”, али у време Другог светског рата, имали смо у Бачкој. Имовину протераних или од Мађара побијених Срба, присвајали су мештани Мађари (од Срба прозваних „Немзетерима”).

Др Војислав Недељковић

Ни окупирана Србија није била овако понижена... Ви не знате да наша полиција има најбољег и најспособнијег министра који је такође на листи екстра профитера то јест оних који су покрали државу то јест наш народ узимајући страну валуту девизе, а враћали динаре по курсу за време хипер инфлације. Ето од пре три дана струја је скупља за 50%, вожња возом за 60%, а чим је струја поскупела мора - али мора поскупети и све остало, јер да би се хлеб испекао потребна је електрична енергија, такође за кување хране за целу прехрамбену индустрију. Жао ми је што сте видели слику пуних кафана и кафића, али то су деца социјалиста, досоваца, СПО и радикала, оних који су черупали ову државу, Волео бих да видите како живе и муче се деца радника и сељака - то је снага која је изнела све санкције, а не они џабалебароши - преваранти, дилери дрогом и шверцери из кафана и кафића. Мене срце и душа заболи када видим децу која моле родитеље да им купе чоколаду или лизалицу, а по одећи видите да родитељи једва састављају крај са крајем. Јој Србијо па ни за време окупације ниси оволико гладовала, била оволико понижена и оволико ниско пала. Зато ме све ово боли и зато вам кажем дајте да учинимо добро овом народу, да поштени изађу на површину, а не да нам страни плаћеници воде државу и да нас све више упропашћавају и да нам животи буду бесциљни и да нема изгледа за неку будућност. Циљ сваке владе је да обезбеди благостање и бољи и виши стандард за све људе. Србија је моја отаџбина и ја немам где отићи, него овде имам да водим своје битке док не победим или док ме скотови не победе. (Из наше преписке, почетак јула 2002.)

PROCES PLAVŠIĆ-KRAJIŠNIK U JANUARU 2003. Sudsko veće Haškog tribunala odlučilo je da proces protiv bivših lidera bosanskih Srba Biljane Plavšić i Momčila Krajišnika počne u januara 2003. Tužilaštvo je najavilo da će u procesu dokazivanja optužbi za genocid protiv Biljane Plavšić i Momčila Krajišnika izvesti ukupno 406 svedoka. (B92, 20.9.2002.).

Искра 1. октобар 2002

LJUDSKI FAKTOR - UZROK KLIMATSKIH PROMJENA: BIĆE SKORO PROPAST SVIJETA... Ovaj članak objavljen je na Internet sajtu PATRIOT. 1. septemar 2002. godine. ■kic"к

Svjetski eksperti upozoravaju da ne može biti nikakvih kompromisa kada je riječ o zaštiti naše planete, a XXI vijek mora biti vijek ekologije, jer u protivnom - slijedi katastrofa, piše Miljan Kovač. Milioni Ijudi širom svijeta proteklih neđelja bili su ugroženi pravom prirodnom katastrofom ogromnih razmjera koju je izazvalo do sada nezapamćeno nevrijeme. Širom Evrope - u Njemačkoj, Austriji, Češkoj i Grčkoj, Ijudi su napuštali svoje domove pred naletima vodene stihije nastale izlivanjem rijeka. Ništa bolje nije bilo ni na Dalekom istoku, u centralnom dijelu Kine. Nagli rast vcdostaja Dunava izazvao je paniku i u Srbiji, no na sreću nije došlo do poplava. Sve je počelo sa visokim temperaturama, koje su, kako kažu meteorolozi, u prvih šest mjeseci ove godine premašile sve do sada izmjerene na sjevernoj hemisferi. Sušu i vrućine, koje su obilježile kraj proljeća i početak Ijeta, zamijenile su obilne padavine i poplave, a meteorolozi za kraj septembra ponovo najavljuju visoke temperature. Šta je uzrok prirodnim nepogodama ovakvih razmjera, očekuje li Ijudski rod novi potop? Stručnjaci kažu da su se upozorenja koja daju godinama, nažalost, i praktično dokazala: čovjek je svojim nemarom ozbiljno narušio prirodnu ravnotežu, a ugrožena priroda mu nemilosrdno uzvraća udarac. Dogodile su se dvije velike promjene u atmosferi: zagrijavanje prizemnog sloja atmosfere i ozbiljno oštećenje ozonskog omota, čiji je uzrok, opet, industrijsko zagađenje. Usljed globalnog rasta temperature dolazi do preraspođele količine padavina na zemlji. I dok se strah Ijudi od totalne katastrofe iz dana u dan povećava, politički moćnici razvijenih zemalja oglušuju se na upozorenja svjetskih stručnjaka. Vijesti o nepogodama u svijetu nisu mogle ostaviti ravnodušnim ni građane Republike Srpske. U Hidrometeorološkom zavodu kažu da, za sada, nemamo razloga za paniku. U RS neće biti poplava Republiku Srpsku u narednim mjesecima neće zahvatiti nevrijeme koje je proteklih neđelja pogodilo Evropu, izričiti su u Hidrometeorološkom zavodu Republike Srpske u Banjaluci. Snežana Petković, načelnik Ođeljenja bdijenja u Hidrometeorološkom zavodu, kaže da u svijetu trenutno dolazi do stabilizacije vremenskih prilika i prestanka kišnog perioda te da nas do kraja godine očekuje suho vrijeme. Međutim, i naši stručnjaci u Hidrometeorološkom zavodu izražavaju zabrinutost zbog Ijudskog nemara koji izaziva klimatske promjene uzročnike katastrofa nesagledivih razmjera. "Ako se nastavi s ovim tempom ugrožavanja atmosfere, do 2100. godine temperatura na površini zemlje porašće za 5,6 stepeni, a nivo svetskog mora će se povećati za 88 centimetara. Merenja i osmatranja gasova u staklenoj

Искра 1.октобар 2002

bašti počela su 1860. godine i od tada pa do kraja dvadesetog veka emisija gasova porasla je za 300 posto, a koncetracija ugljen-dioksida povećana je za nekih 40 posto", upozorava Snežana Petković. U Civilnoj zaštiti Republike Srpske kažu da je ova služba spremna da stanovništvo zaštiti od eventualnih poplava, ako do takve situacije ipak dođe. Prema njihovim navodima, najugroženije eventualnim poplavama u RS jeste područje oko sliva Vrbasa i mjesta uz rijeku Savu. NATO bombarderi poremetili klimu Poznavaoci hidrometeoroloških prilika u Srbiji tvrde da je promjena klime na Balkanu tek počela. Kao jedan od uzroka za to oni navode ogromnu količinu osiromašenog uranijuma koji su u svojim smrtonosnim tovarima posijali NATO-avioni tokom bombardovanja 1999. godine. Prema njihovim navodima, osiromašeni uranijum pocijepao je elektromagnetni zaštitni pojas nad Srbijom, koji sada nad čitavim Balkanom izgleda kao "pocijepano sito". Kroz razmaknute linije magnetnog polja počela je da prodire jaka energija sunčevog zračenja, zbog čega, na različite načine, ispašta gotovo čitava Evropa. Zbog vještački izazvane preraspođele količine padavina - zapadna i istočna Evropa dobijaju kišu koja je bila namijenjena drugima, a s njom i poplave. Kao dokaz za ovo navode se neobične meteorološke pojave koje su se dešavale prošle godine, kada su sa istoka prema Balkanu kretale ogromne vlažne vazdušne mase, a one su se, na veliko iznenađenje eksperata, nad Kosovom podijelile na istočne i nešto slabije zapadne oblačnosti, ostavljajući Kosovo i teritoriju sve do Beograda sa samo malo oblaka. Potez od Kosova do Novog Sada tad su veliki kišni oblaci zaobišli, kao što rijeka zaobilazi riječnu adu. Padavine su bile znatno manje od očekivanih. Za skretanje oblačnosti koja nosi milione tona vode potrebna je velika energija. Očigledno je da energija osiromašenog uranijuma, kojom je NATO-bombama "zasijana" cijela Srbija, održava poremećaj magnetnog polja. "Ako se uzme u obzir vreme poluraspada osiromašenog uranijuma, a ono se meri milijardama godina, velika je verovatnoća da će se klimatske promene koje su zadesile i Srbiju nastaviti, uz sve ostale klimatske poremećaje koji se javljaju na globalnom planu", upozorili su nedavno jugoslovenski hidrometeorolozi. Amerikancima se ne žuri Stanovnici Zemlje moraju da se pripreme za podizanje nivoa okeana na dosad nezabilježene vremenske kaprice, veće prirodne katastrofe i druge nevoIje sa nepredvidljivim posljedicama. Do ovakvih zaprepašćujućih rezultata došli su eksperti programa UN-a za okolnu sredinu i Svjetske meteorološke organizacije. Nikada još okolna sredina nije bila u tako jadnom stanju kao danas, izjavljuju eksperti. Po njihovim podacima, u toku prošlog stoljeća planeta je izgubila polovinu šumskih masiva, petinu živih bića u slatkovodnim akumulacijama, dok je degradacija plodnog sloja tla zabiIježena na dvije trećine poljoprivrednih imanja. Prema preciziranim prognozama, do kraja stoljeća prosječna

Ljudski... godišnja temperatura porašće u najboljem slučaju za 1,4, a u najgorem - za 5,8 stepeni. Ranije procjene govorile su da će se temperatura povećati između jedan i 3,5 stepeni. Razlika, naizgled, nije velika. Međutim, stručnjaci kažu da to realno znači ogromne nevolje. Do kraja 21. vijeka zbog globalnog otopljenja suštinski se može promijeniti trećina sredine u kojoj obitava biljni i životinjski svijet, a što će dovesti do izumiranja nekih vrsta flore i faune. Na Arktiku, na primjer, realna opasnost prijeti bijelim medvjedima, morsevima i sjevernim jelenima. Na Galapagoskim ostrvima u Tihom okeanu mogu isčeznuti pingvini i morske iguane. U izvještaju, koji je sačinilo 600 eksperata iz više od 100 zemalja, iznesen je zaključak da temperatura nikada ranije nije rasla tako brzo. Kao rezultat takvog rasta temperature na sjevernoj polulopti od kraja šezdesetih godina debljina sniježnog pokrivača smanjena je za 10 procenata, dok se led na rijekama i jezerima održava dvije neđelje manje nego prije. Kroz 100 godina, kako pokazuju klimatski modeli, nivo mora povećao se između 15 i 95 centimetara. Od početka industrijske revolucije sadržina štetnih gasova u atmosferi povećala se za trećinu. Ukoliko ne budu preduzete mjere, već do 2010. godine izbacivanje štetnih gasova u razvijenim zemljama porašće za 18 procenata u odnosu na 1990. godinu. Među glavnim "trovačima" su SAD, Japan, Njemačka, Kina, Rusija, Indija, Velika Britanija i Kanada. Samo usljed sagorijevanja goriva u SAD u atmosferu se izbacuje 5,2 milijarde kubika štetnih gasova, u Kini tri milijarde, a u Rusiji 1,5 milijardi. Svjetski eksperti upozoravaju da ne može biti nikakvih kompromisa kada je riječ o zaštiti naše planete, a XXI vijek mora biti vijek ekologije, jer u protivnom - slijedi katastrofa. Predstavnici programa OUN-a za okolnu sredinu apelovali su već nekoliko puta na SAD, kao najvećeg zagađivača, da se pokuša naći rješenje problema. Vašingtonu se, međutim, ne žuri. U decembru, kad je trebalo da se održi sastanak sa predstavnicima ostalih zemalja zagađivača i međunarodnih eksperata za zaštitu okoline, u Bijeloj kući pravdali su se zauzetošću zbog predaje vlasti. Zatim se sa prijedlogom Amerikancima obratila Evropska unija. Kao mjesto novog susreta predlagano je Oslo, ali je uslijedilo otkazivanje za samo 24 časa, to je izazvalo iznenađenje u Briselu. I dok Ijudi širom svijeta čekaju da se savjest svjetskih moćnika probudi, stručnjaci upozoravaju da vremena za čekanje nije ostalo baš mnogo jer su klimatski poremećaji najozbiljniji problem sa kojim se suočilo čovječanstvo. Azijski "smeđi oblak" Tim međunarodnih klimatologa identifikovao je smeđi oblak površine deset miliona kvadratnih kilometara i debljine tri kilometra, sačinjen od elemenata kojima čovjek zagađuje atmosferu. Ovaj oblak, koji se sada prostire preko čitavog azijskog kontinenta i zaklanja oko 15 odsto sunčeve svjetlosti, prvi je otkrio tim klimatologa predvođen profesorom Polom Grucenom, koji je nagrađen Nobelovom nagradom za nauku 1995. godine za svoj rad na istraživanju ozonske rupe. Stručnjaci iz ovog tima kažu da razlog za zabrinutost imaju i drugi kontinenti, s obzirom na to da bi oblak u višim slojevima atmosfere mogao da obiđe pola planete za manje od neđelju dana. To bi već nestabilne prilike u Evropi moglo učiniti još nepredvidljivijim.

HA СЛАВУ Опет смо пред иконом упалили свећу, и дуго је тињао пламичак жути; у мени сета за руку држи срећу, и нешто у души ми дубоко ћути. У светлу свеће сећања стара струје, и јављају се успомене на дане новембарске, сиве; гласови давно утишани у мени брује, нестале душе у мени и данас живе. Тешке су ми ове годишњице; јата мисли прхну у небо оловне боје, и неке после падају по мени к‘о црне птице, док се друге дуго по висини немирне роје. Пријатељи на прагу: „Сретна Слава!” На сребрној тацни кољиво принето мирише, А у мени, у жагору овом нешто дубоко спава, И сања претке којих нема више. Свети Аврам 1993.

Алма Александра Хромић

ДОК НЕ ДОЂОШЕ СТРАНЦИ Ово није први пут да наше реке теку црвене. Ми смо осећајни људи са дугим памћењем наши корени су дубоки. Угарци ватре које ми упалимо тињају дуго по гашењу пламена - не мртви, само уснули. Губили смо овде животе и пре брат можда увек беше пребрз да казни брата, и проклиње чак и звук његовог имена али моја земља никад не изгуби душу док не дођоше странци. (Poetri New Zealand”, Sveska 15, 1997.)

Алма Александра Хромић Превео М. Хромић

NOVA KNJIGA

0 minulim vremenima, događajima i ličnostima Marko Pivac: KORACI

U NOĆI

Knjiga se može naručiti na sledećim adresama: U Americi: Milena Svirčić ($ 25): 7704 W. Stevenson St. Milvvaukee, Wl 53213. U Australiji Dušan Popović (A$ 35): 141 Dendy St. East Brighton, Vic. 3187. U Kanadi Mirko Čečavac (K$ 30): 8 Bairstovv Cres. Etobicoke, Ont. M9W 4R4. U Evro Zoni Milan Dordević (23 evra): Eschenvveg 7 46569 Нипхе, Deutschland. U Velikoj Britaniji Paun Vuković (15 funti): 49 Gaddesby Road Birmingham B14 7ЕХ.

Искра 1. октобар 2002

СВАКОМ СВОЈЕ ПЕСМЕ У ПРОЗИ ВАСЕ МИХАИЛОВИЋА

ШЕСТА РУКОВЕТ Збирка песама попут ове (Шеста руковет) могла се заправо и очекивати од вечитог орфичког искушеника и дрвосадиоца какав је Васа МихаиловиК Али, истовремено она је и својеврсно изненађење, неслућени дар после чега, заједно са самим песником, можемо и ми, читаоци, малчице да одахнемо, уз осмех, јер је и осведочено мајсторство, а поготово оно песничко, поваздан пред искушењима самог остварења. До сада је Михаиловић писао, када је реч о поезији, искључиво песме у прози преко две стотине песама у прози у пет до сада објављених збирки. С једне те исте, дакле, вреже, или жиле, како би песник радије рекао, рађају ови час сновидни час чворновати лирски записи његови, од младалачких Белих снова (с детињством накићеним сликама и цвећем) па све до песама путника који силази низ стрмине своје старости, до тих песама налик на сухе махуне, али под чијом звонком кожицом још увек зрни род и плод. Свака Михаиловићева песма у прози је делић и чворић његовог збрајања и разбрајања, истраживања и претраживања, анализе и синтезе, питања и одговора пред лицем тог неуклоњивог усуда народа српског кроз читаву његову историју од Косова до Јасеновца и од сеоба до нових рушења његових „белих градова” не запостављајући притом ни ону најдубљу личну и интимну димензију појединца, бачености и затечености његовог јаства у свету. Михаиловић је „код своје куће”, дакле, кад су у питању лично изгнанство, баш као и вечна стаза изгона једног народа (српског) из сопствене историје. Грчевито трајање, и лепоте притом, поразиће све и сваког. Већ прве песме у прози Михаиловићеве су емигрантске, али он се не жали. И у тим најодсуднијим првим годинама изгона овај песник се ни са ким не разрачунава. Браћа остају браћа било да остају на истоку или одлазе и остају на западу. Иако су његове песме саткане од интимних мисли и осећања, Михаиловић и не пева; његове песме у прози су рамови посматрања, таблице забелешки. Јер као што план или скица куће само евоцира кућу, тако и песма у прози евоцира песму. У поређењу с правом песмом коју носи њена ритмичкомелодијска линија, песма у прози налик је на некада слободну зверчицу ухваћену сада у немилостиву замку. Али, Михаиловић зна да чуда и тајанства света нису ништа мања уколико се посматрају из једног таквог (условног) ограничења. Напротив... Определивши се за несвакидашни и рубни песнички облик - песму у прози - Михаиловић је поваздан у средишту властитих тема и опредељења. Одричући се радости певања и распеваности, овај песник негује реминисценцију, блискост суочења са збиљом и неумитношћу; своје поруке и гесла он изриче једноставно, апстрахујући све осим пуке датости, и реалности, око нас, и у нама. Његова песма у прози је нека врста подвлачења црте испод свеколиких етичких и духовних искустава, врста аритметичког свођења. Отуд, не случајно, бројка и у наслову његове најновије песничке збирке. Америка, у којој је овај „путник кроз време”

Искра 1. октобар 2002

провео више од пет деценија, у Михаиловићевим песмама у прози помиње се можда два пута, и то врло спорадично, као да га онамо за њу ништа не везује. Снажан је, да снажнији не може бити, тек магнет завичаја, баш као што су снажне и оне избегличке реминисценције јунака романа Дан шести Растка Петровића, кад је избио на пропланак, повише два (америчка) језера. То су биле, одмах додаје Растко, две реке, лепе, широке,

које су се сливале једна у другу. И опет му се учини да је то предео његовог родног краја, где се Сава баца у Дунав. Истоветно осећање,

и целокупну визију и смисао сопственог живота, Васа Михаиловић слива у песми Сваком своје само у тој једној јединој реченици: Свашта сам видео и у многа

места крочио, али бих опет кући.

Михаиловићева Шеста руковет приноси нам прегршти веома успелих песама, горких, милосних, чак и оних ироничних, али свој врхунац достиже, по мени, управо у песми Брату на истоку. И овде је опет све у погледу, према сунцу и завичају и у црној изгнаничкој слутњи под (случајним) августовским тмастим облацима... Свеколико искуство изгнанства, лутања и повратка (макар и у помислима или сновима) даје печат свакој од песама Шесте руковети. Изгнанство у једном маху коренско и немилосрдно, временом постаје навика и добровољни рад, као што је то камен Сизифу. Стога би ову Михаиловићеву књигу ваљало подробно да ишчитају сви они који још увек нису начисто с митом слободе, славе, омамама за међом, сви они који сматрају да су своји једино уколико су туђи... Живот је са свим својим менама, према философима и песницима уклетницима, непрестано пак затварање у годове и кругове, обитавање на њиховим одбаченим крхотинама и ретким одблесцима, у неминовностима и насушеностима, као што то беше, уосталом, и давно рођење, давнашњи онај наш полазак. Стари песник, који на својој груди боловаше, мелодично је испевао: Остајте овдје!... Његов далеки сабрат из изгнанства дојављује се одјеком своје насушне песме у прози: Сваком своје... Читајући Шесту руковет, на најсажетији (и најједноставнији) начин сагледавамо националну историју, и судбину, онако како би је с поносом, и неодложно, ваљало исказати пред странцем, тамо у туђини у којој телом обитава и њен песник, али и овде, пред бићем отуђеним у нама самима. Песник попут Михаиловића је сведок, гаранција да се нешто, било славно или неславно, догодило и да се ма колико болело, не сме предати забораву. Додајмо још да је Васа Михаиловић притом градио своју песничку препознатљивост (у упечатљивост) упорно, деценијама, без много вајкања и буке, уграђујући се у пространо разногласје не само у књижевности у српском расејању, већ и целокупне српске књижевности. Мома Димић (Књига се може наручити за $10 преко аутора: Vasa Mihailović, 821 Етогу Drive, Chapel Hill, NC 27517 USA, ili preko vamih@aol.com)

„ВАЉЕВО ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-1944.” Жарка Јовановића

Жарко Јовановић: „Ваљево под окупацијом 1941-1944.”-, стр. 286; 24 см.; издање Института за новију историју Србије Студије и монографије, књига 18.; Београд, 2001.

Прошле, 2001. године, после пада Милошевићевог режима и доласка на власт тзв. „Демократске опозиције Србије” (ДОС), изашла је из штампе књига с горњим насловом. Написао ју је Жарко Јовановић за кога у биографији стоји: да је рођен 13. маја 1936. године у Ваљевској Каменици, Ваљево; основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Ваљеву 1956. године. Филозофско-историјски факултет је завршио у Београду - Група за историју, 1962. године на коме је и магистрирао 1969. године, одбранивши магистарски рад „Српска социјалдемократска партија према сељаштву 1903-1914.” Докторску тезу „КПЈ (Комунистичка партија Југославије) према сељаштву 1918-1941.” одбранио је на Филозофском факултету 1975. године. У Институту за новију историју Србије запослен је од 1963. године, где је 1989. године постао научни саветник, а сада је директор Института за новију историју Србије у Београду. Добитник је прве награде Фондације „Драгојло Дудић” за књигу „Нова власт у Србији 1941-1945.” Исте године добио је и „Септембарску награду града Ваљева”. Наводи се да је написао једанаест књига и ово му је дванаеста. У обради књиге „Ваљево под окупацијом 19411944.” Жарко Јовановић се служио бројним књигама, листовима и часописима комунистичким, четничким и добровољачким (љотићевским) као и архивама разних комунистичких установа, али и четничким које су комунисти заробили. Обилно се служи Карапанџићевом књигом „Грађански рат у Србији 1941-1945.”, добровољачком Споменицом из 1971. године из које цитира чланке Миленка Поповића и Властимира Ђорђевића, другом књигом Сташе Кракова о генералу Недићу, а затим књигом Дражиног командоса Сергија Живановића, књигом четничког писца Бојана Димитријевића и највише књигом групе комунистичких писаца „Ваљево град устаника” која изопачујући све историјске изворе жели да прикаже као да су комунистички „устаници” 1941. године продужетак оних Карађорђевих из 1804. и Милошевих из 1815. године. Целокупна књига Жарка Јовановића и то бајаги после пада комунизма 5. октобра 2000. године, писана је стопосто са брозовских и партизанских позиција. Лепо је патријаршиски лист „Православље” 15. октобра 2000. године - само десет дана после тзв. „Булдожерске револуције” - донео на насловној страни да је само пао „административни атеизам”, а све друго је остало исто. Књига Жарка Јовановића сведочи итекако да комунизам у Србији није пао и да земљом још увек влада брозовштина и партизанштина. Жарко Јовановић је поделио књигу на окупацију, ратне године - прву, другу, трећу - уморни град, ослобођење и закључак. Писац је имао свега пет година када је настала окупација, а једва осам када је дошло „ослобођење”, па је очито да он нема личног виђења догађаја које описује, те се зато искључиво служи наведеним изворима, а разуме се, највише комунистичким. Није у биографији речено ко су му родитељи, па бих тако о њему више знао, а овако га се, с обзиром да је био дете,

уопште не сећам, али по писању се види да сав плива у комунистичким водама. Пише оно што су му комунисти говорили или писали, па зато прави крупне грешке, јер циљ књиге није да се наведе права истина о Ваљеву под окупацијом, већ да се противници комунизма прикажу „народним непријатељима” и „издајницима”, а комунисти „родољубима”, „устаницима”, „ослободиоцима” итд. Већ на првим страницама књиге Јовановић пише да су Немци, пошто су окупирали град - „нашли снажну подршку код присталица профашистичке организације Љотићевог „Збора”, који су уз одликовања, преузимали водећу улогу у полицијском и општинском апарату власти. То је тотална неистина. Прво, Немци нису никоме делили одликовања, па ни љотићевцима, а друго - у општинском и полициском апарату није било ни једног јединог љотићевца. Ту су Јовановића његови другови комунисти грдно насамарили. Тек доцније када буде образовано Окружно начелство, биће постављен од генерала Недића за Окружног начелника љотићевац пуковник Драгомир Лукић, који ће довести за Шефа кабинета Перу Тодоровића и за Шефа пропаганде Боривоја Карапанџића који су били једини љотићевци и то без немачких одликовања, у „апарату власти” у Ваљеву. Да је Јовановић био бар мало старији, он би лично ово знао. Када потом говори о главним љотићевцима у Ваљеву те 1941. године наводи Адама, Момчила и Бору Карапанџића. Адам је био у немачком заробљеништву и уопште није био тада у Ваљеву, (доћи ће тек у пролеће 1942. године), а Момчило је тада имао свега 10 година, па није био ни љотићевац, нити учесник у збивањима под окупацијом. Жарко Јовановић се много користио књигом „Збор Димитрија Љотића” од комунистичког „историчара” Младена Стефановића, који је у својој књизи препричавао наводе из књиге Боривоја Карапанџића не цитирајући их изворно. Исто то чини и Жарко Јовановић. Он се држи баш оне народне „Што је баби мило, то јој се и снило”. Још на првим страницама књиге Јовановић пише како је Окружни начелник Драгомир Лукић починио „многа зла” народу ваљевског краја, али када током целе књиге наводи како се живот у Ваљеву постепено нормализовао и како је био организван и просветни и културни и доброчини живот у Ваљеву, види се сва благодат коју је за народ Ваљева и целог округа учинио Окружни начелник Лукић. То се најбоље види како је, на пример, збринуто у Ваљеву и округу на хиљаде избеглица и како је само у 1943. године послато ратним заробљеницима шест хиљада пакета с намирницама. А обашка да су школе редовно радиле, да је фабрика „Вистад” производила плугове за српске сељаке у Србији, да је сиромашнима дељена редовна помоћ и да је основан Народни универзитет, итд., итд. Зао човек то не би могао чинити, већ само онај запојен добротом и љубављу према своме народу. Такав је, ето, био Окружни начелник Драгомир Лукић, а не како га приказује Жарко Јовановић. Писац је устврдио и велику неистину када је навео како су слати у апс људи који су одбили да држе предавања која им је одређивало Пропагандно оделеље Окружног начелства. Нико никада није био ухапшен. Био је само један случај када је свештеник Јован Симовић одбио да држи предавање о спасилачкој улози за српски народ генерала Милана Недића, па га је Окружни начелник Лукић с пандуром послао у Председништво владе да тамо да изјашњење. Начелник неког одељења

Искра 1. октобар 2002

SRPSKI DOBROVOLJAČKI KORPUS

1941-1945. Krajem 2000. godine, izašla je iz štampe knjiga na engleskom jeziku, čiji je naslov: „Belgrade’s best - The Serb Volunteer Corps 1941-1945.” Knjiga ima 154 strane sa 110 fotografija. Pisac je Momčilo Dobrić, a izdavač Axis Europa Books, Bayside, NY, USA - sa cenom od $40.00. I pored očigledno uloženog truda, pisac nije uspeo da ova knjiga da sva obaveštenja, potrebna čitaocima da dođu do potpune i istinite istorije Srpskog dobrovoljačkog korpusa (SDK). Uprkos toga, knjiga je lepo napisana, lako se čita i razume. Dobrić daje masu obaveštenja o SDK-u, ali ona najvažnija koja objašnjavaju glavni i rekao bih jedini razlog, zašto su dobrovoljci osnovani, kao i neka druga fakta, su površno i nepotpuno data. Na početku knjige Dobrić opisuje položaj Srbije, na početku nemačke okupacije, stvaranje komesarske uprave, kako je to bilo predviđeno međunarodnim zakonima. On podvači početne uspehe ove uprave, koja

Ваљево... га je посаветовао и пустио да се врати у Ваљево, па је после рата тај случај наведен и у једној споменици који је издала Српска патријаршија. Пише Жарко Јовановић и о формацији Првог пука Српског добровољачког корпуса који је био у Ваљеву, па не једном месту вели да је имао 700-750 људи од којих је - како пише - „дезертирало 250-300 већином мобилисаних добровољаца”, што је тотална лаж, јер и сам у истом пасусу наводи да је било мобилисано 48, а овамо побегло „250-300 мобилисаних”. Ваљево је било добровољачки град где су добровољци уживали неподељене симпатије Ваљеваца. Наводи и посету Димитрија Љотића Ваљеву и његово предавање, па из извештаја четничког мајора Комарчевића послатог Дражи цитира како је Љотић рекао: „Господо власт у руке што чрвршће. Доста смо били на дну мора. Сад морамо на површину. Са овим се морамо обрачунати”. То је неистина. Никада Љотић тако шта није рекао, па ни у своме предавању у Ваљеву. Говори Јовановић и о хапшењу комуниста у Ваљеву, наводећи бројна имена, али на крају увек излази да их је већина била пуштена на слободу. Али се слично није дешавало када су после комунисти хапсили. На крају пише Јовановић и о „ослобођењу” Ваљева 15. септембра 1944. године. О борбама за Ваљево служи се и Карапанџићевом књигом „Грађански рат у Србији 1941-1945.” али га не цитира дословно, већ препричава, па испада како је Карапанџић написао да је у одбрани Ваљева погинуло две хиљаде бранилаца, а што није тачно. У Карапанџићевој књизи стоји, да су комунисти-партизани по заузећу Ваљева стрељали без суда и саслушања две хиљаде Ваљеваца, утерујући тиме страх у кости целој Србији. Жалосно је да и после 60 година владавине комунизма, званичне државне установе штампају књиге које су засноване на неистинама и блаћењу противника. Ова књига не служи ни историји ни истини. Она је доказ да је Србија и даље под комунизмом.

ubrzo, ро početku nemačko-sovjetskog rata, postaje nemoćna, zbog podizanja ustanka protivu okupatora od strane komunista, kojima se ubrzo priključuju i četnici. Sasvim nedostaje opis kako je general Nedić pristao da obrazuje svoju vladu „narodnog spasa”, koji se ove nezahvalne dužnosti primio posle velikog navaljivanja i molbi najuglednijih Ijudi Srbije. lako dato samo u najkraćim crtama, opis događaja koji su sledili po obrazovanju vlade, daje čitaocima uvid u obrazovanje podoficirskih odreda, njihovu nepouzdanost i konačan neuspeh da se pobunjenicima stane na put. Podatak da su Nemci radi toga bili spremni da Srbiju podele između mađarske, bugarske, arnautske i ustaške okupacije, a da zadrže samo Beograd, koji bi bio iseljen od strane Srba, naseljen Nemcima i nazvan Eugenstadt, nedostaje. Da se ovo zaista sprovelo, vrlo verovatno bi došlo do biološkog uništenja srpskog naroda. Dobrić piše da se vlada spremila da da ostavku, na sednici održanoj 14. septembra 1941. godine, dok u stvarnosti to je učinio lično general Nedić, jer nije više video kako bi mogao pomoći Srbiji. U daljnjem prikazivanju, tačno se opisuje uloga ministra Olćana, koji nudi Nediću da će u roku od 24 časa, imati spremnu grupu dobrovoljaca, njih 500 pripadnika JNP Zbor, koji će se odlučno boriti protivu pobunjenika. Nedić i vlada ovo prihvataju i zaista sutradan obrazovana je prva dobrovoljačka jedinica. Dobrić verno opisuje prve borbe dobrovoljaca, daje čak i podatak da je prvi dobrovoljački ranjenik bio musliman Muja Fazlić iz Bosanske Kostajnice. Međutim, pisac propušta da podvuče da je u ovoj grupi mahom studenata i đaka, dakle omladinaca, pored Srba bilo i Hrvata i Slovenaca, takođe i muslimana iz Bosne, svi odani Jugoslaviji i kralju Petru II. Takođe i podatak da su u početku dobrovoljci bili samo pripadnici „Zbora”, dok su docnije u njihovim redovima bili i pripadnici raznih društvenih redova i zanimanja, iz svih delova Srbije, odnosno Jugoslavije. Na sledećim stranama Dobrić opisuje sastav Dobrovoljačke komande, obrazovanje 12 odreda i borbu u Petrovcu na Mlavi. Jedna od ozbiljnijih pogreški, koju je Dobrić počinio je svakako opis traženja SS generala Augusta Mayznera, 1942. godine, od Ljotića da dobrovoljci pošalju jedan odred na Istočni front. Prema Dobriću, Ljotić je dao odgovor preko pisma, u kome je navodno rekao: ........ Oni (Sovjeti) imaju u svojim planovima da kontrolišu Evropu i ceo svet. Ja to znam, ali uprkos toga, mi ne možemo da se protiv njih borimo”. U stvarnosti je Ljotić direktno odgovorio Mayzneru ovako: ,,Mi ne možemo nikoga poslati na Istočni front zato što mi nismo vaši saveznici - naprotiv, mi smo vaši robovi. Ja znam da Sovjeti nisu pravi prijatelji SAD, Engleske i Francuske, niti našem Kralju i nama. I pored toga mi ne možemo da se borimo protiv njih... Vi znate da je naš lider general Nedić i dobrovoljci su pod njegovom komandom. Treba da sa njim raz-

Бора М. Карапанџић

Искра 1. октобар 2002

SDK . .. govarate”. Nemac je to učinio i dobio isti odgovor. Treba se setiti da su ovakvi odgovori dati u vreme kada je Nemačka bila na vrhuncu svoje moći, pa je teško i zamisliti da bi se bilo ko iz okupirane Evrope usudio da daje takav odgovor. Spomenuta je i kragujevačka tragedija i kratak opis je bez zamerke. Prikaz Užičke republike i njenog pada je takođe verno dat. U glavi gde se opisuju vojvoda Kosta Pećanac i njegovi četnici, dat je istorijat ove grupe četnika, koja je postojala do kraja 1942. godine. Dobrić tačno kaže da su ti četnici, po rasturanju prišli novostvorenoj Srpskoj državnoj straži, četnicima generala Mihailovića, ali izostavlja da je dobar deo ušao u novo obrazovani V bataljon SDK-a u kome su oni bili većina. Kroz nekoliko sledećih strana Dobrić daje podatke o teškom položaju dobrovoljaca u toku 1942. godine, kada im je njihov neprijatelj, SS generall Mayzner, uskratio snabdevanje hranom i svom ostalom spremom. Pominje i obrazovanje Centra za obuku, ali netačno kaže da je te godine došao u Srbiju dr Neubacher, kao izaslanik Nemačke za jugoistok. Dr Neubacher je u Beograd stigao 1943. godine i prilično promenio stav nemačke vojne i civilne uprave naspram Srba. Grupa Nemaca koja je bila neprijateljski raspoložena je bila zamenjena sa Ijudima koji su bili drukčiji. Neubacher je obustavio onu strašnu formulu: za jednog poginulog Nemca sto streljanih srpskih taoca, odnosno za jednog ranjenog 50 srpskih taoca. Na 30. strani dat je opis reorganizvanja dobrovoljaca, koji od originalnih 12 odreda, postaju pet bataljona i krajem 1943. godine prerastaju u pet pukova SDK. Takođe se opisuje i dobrovoljačka uniforma, koja je šivena po uzoru planinskih jedinica jugoslovenske vojske. U knjizi ima i podataka o Hrvatima i Slovencima, kao i drugima, koji su bili u dobrovoljcima; naročito se podvlači grupa Hrvata koja je 1944. godine prešla iz Dalmacije u Srbiju, a koji su dotle bili u sastavu četnika vojvode Đujića. Posebno se ističe rezervni poručnik Vladimir Lenac i opisuje kako je on bio prvi ađutant pukovnika Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj Gori. Zanimljiva je glava gde Dobrić piše o četnicima Crne Gore i bliskoj saradnji četnika vojvode Đurišića sa dobrovoljcima. Svi važniji detalji su dati, kao na primer Đurišićevo postavljenje za pomoćnika komandanta SDK-a generala Mušickog, unapređenje vojvode u čin potpukovnika od strane Nedićeve vlade (što je potom priznato i od generala Mihailovića), kao i akcija 2. bataljona Petog puka SDK u Sandžaku i Crnoj Gori u kojoj je ovaj bataljon u teškim borbama bio desetkovan. Nekih 10 strana pisac posvećuje događajima iz 1944. godine kadaje Srbija bila napadnuta, u početku od partizana, a u jesen i od Crvene armije. Odbrana Srbije u kojoj su pored dobrovoljaca učestvovali i Srpska državna straža i četnici je u početku, sa teškim gubicima sa obe strane, bila uspešna. No docnije kada je Crvena armija prešla na teritoriju Srbije postalo je jasno da se bliži kraj. Dobrić o tim zadnjim danima daje veoma oskudne podatke. On spominje da je Nedić sa članovima vlade napustio Beograd 6. oktobra, dok je njegova Državna straža prešla u sastav četnika u Bosni. Za dobrovoljce piše kako je krajem septembra dobijena naredba da se sve jedinice koncentriušu u blizini Beograda, odakle su prešle u Srem. Jedino je Artiljerijski divizion prešao u Bosnu i svima je cilj bio Slovenija. Jedan veoma važan detalj pisac potpuno izostavlja. Predviđajući razvoj događaja Ljotić je for-

mulisao plan po kome bi se sve nacionalne snage sakupile u Sloveniju, gde bi im se pridružili i slovenački domobranci, kao i Ijudstvo iz zarobljeničkih logora, što bi predstavljalo znatnu snagu, koja bi mogla da brani ovu teritoriju. Kralj Petar bi bio pozvan da dođe u ovaj još slobodan deo kraljevine. Nažalost, general Mihailović ovo nije prihvatio i od četnika su u Sloveniju došli: grupa vojvode Jevđevića, a u decembru 1944., posle teških borbi probijanja i četnici vojvode Đujića. Premda je Ljotić podvukao generalu Mihailoviću da će u Bosni biti nemoguće da nađe hranu za vojsku, gde će biti izložena gladi, nevremenu i neprijateljskim napadima, ovaj se na to nije obazirao. Ono što je Ljotić predskazao ispunilo se i četnici zajedno sa pripadnicima Nedićeve straže su to skupo platili. Na 67. strani Dobrić prikazuje potpuno netačno kako je prošao sastanak nemačkog komandanta za Istru, SS generala Odila Globočnika sa Ljotićem, vojvodom Đujićem, Jevđevićem i generalom Mušickim. Sastanak je održan u Trstu. Ovde je potrebno dodati da je SDK u Srbiji bio u nadležnosti vojske, dok je u Sloveniji sve bilo pod političkom i vojnom kontrolom SS-a. Glavno pitanje na ovom sastanku bilo je u vezi mogućnosti savezničkog iskrcavanja u ovoj oblasti i kakav bi stav u tome slučaju imali Srbi. Dobrić uopšte ne spominje da su sastanku bili prisutni Đujić i Jevđević; takođe je i navod odgovora Ljotića i Mušickog da Srbi neće okrenuti svoje oružje protivu Nemaca netačan. Stvarno, pre sastanka četiri srpska lidera su se dogovorili da u ime svih razgovor sa generalom Globočnikom vodi Ljotić, koji je ovako na postavljeno pitanje odgovorio: „Ја sam već u Beogradu rekao, pre polaska za Sloveniju, da naše oružane formacije ne mogu biti upotrebljene protiv Anglo-amerikanaca, pošto su oni naši saveznici i pod tim uslovom mi smo došli u Sloveniju. Između naše zemlje i Angloamerikanaca postoji savez. Mi se možemo boriti samo protiv komunista partizana. Mi se čak ne možemo boriti ni protiv sovjetskih trupa, jer naša zemlja nije u ratu sa njima. Ako se Anglo-amerikanci ovde iskrcaju, mi ćemo se povući u planine i docnije prići k njima. ‘To znači da ćete nama pucati u leđa’, odgovorio je Globočnik, na šta je Ljotić uzvratio: ‘Dok se ne priključimo saveznicima, možete biti sigurni da mi nećemo pucati na vas. Srpski vojnici nisu nikada napali neprijatelja iza leđa’”. Ovaj odgovor pokazuje, bez svake sumnje odnos koji je vladao između srpskih nacionalista i Nemaca. U knjizi nema pomena o tome kako su na molbe Nedića i Ljotića decembra 1944. godine patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj pušteni iz konclogora Dahau, te da su marta 1945. godine došli u posetu nacionalistima u Sloveniju. Dobrić takođe ne spominje misiju Ratka Parežanina, koga su Nedić i Ljotić, početkom oktobra 1944. godine poslali u Crnu Goru, da bi upoznao vojvodu Đurišića o Ljotićevom planu sakupljanja nacionalista u Sloveniji radi davanja konačnog otpora partizanima. Grupa Parežanina je posle opasnog i neizvesnog puta, preko Kosova i Albanije stigla kod vojvode Pavla, koji nažalost nije prihvatio ovaj plan. Na stranama 73-80, Dobrić piše o četnicima Đujića, njihovom dolasku u Sloveniju, gde su ih dobrovoljci bratski sačekali. Nažalost, izostavljen je detalj da je Ljotić pomogao Đujiću da dobije nemačko odobrenje za povlačenje u Sloveniju. Lepo je opisana akcija tri dobrovoljačka puka u Beloj Krajini, koja je pored ostalog imala za cilj i da pomogne Đurišićevim četnicima, koji su napustili Bosnu

Искра 1. октобар 2002

i probijali se ka Sloveniji. Ova akcija nije uspela i četnici su doživeli skoro potpuno uništenje u čemu su učestvovali i ustaše. Dat je i opis zadnjih borbi i svega kroz šta su prošla ta tri dobrovoljačka puka, kao i slovenačkih domobranaca, koji su se povukli u Austriju, gde su ih Britanci razoružali i stavili u logor u Vetrinju, da bi ih potom sve prevarom predali titovcima, koji su ih masakrirali (oko 20.000) u Kočevju, krajem maja / početkom juna 1945. godine. Ostale jedinice nacionalista, koje nisu uzele učešća u ovoj akciji, povukle su se u Italiju, gde su bile odmah razoružane od saveznika i stavljeni u logore, u kojima su ostali do proleća 1947. godine, kada su prebačeni prvo u Munsterlager, a posle puštanja iz ovoga u DP logore u Nemačkoj. Na strani 82., 83, i 84, Dobrić daje konciznu biografiju Dimitrija Ljotića, koja je sa malim izuzecima tačna. Pisac greši kada kaže da su pripadnici Dobrovoljne radne službe koja je raskopavala ruševine, vadila leševe i sahranjivala žrtve posle eksplozije municije u smederevskoj tvrđavi, koja je razorila Smederevo, 5. juna 1941. godine, bili uglavnom izbeglice iz Hrvatske i Bosne, članovi omladinske organizacije „Zbora” - Beli orlovi. Pored njih tu je bila i velika grupa omladinaca iz više mesta uže Srbije. Takođe je pogrešna i tvrdnja da je Ljotić poginuo u atomobilskoj nesreći na putu da vojvodu Đujića obavesti o predstojećem prelasku u Italiju, da bi se izbeglo uništenje. Istina je da je Ljotić išao u Sv. Petar, gde su se tada nalazli patrijarh Gavrilo i vladika Nikolajt koji su se sa jednom delegacijom spremali da pređu u Svajcarsku i tu uspostave vezu sa saveznicima. Ljotić je išao na zadnje savetovanje sa njima i nosio nešto novca za ovu visoku delegaciju. Dobrić tačno piše da je prvi venac na sahrani Ljotića bio venac generala Mihailovića, koga su nosili četnici Dinarske divizije, ali ne spominje da je vladika Nikolaj održao onaj poznati govor nad Ljotićevim kovčegom. Zadnju glavu ove zanimljive knjige, Apendix V napisao je izdavač Antonio Munoz, koji na osam strana daje kopije nemačkih dokumenata vezanih za dobrovoljce. Može se zaključiti iz istih, da je nemačko uverenje bilo da je SDK bila srpska nacionalistička jedinica, kvalitetna i dobro vođena. U Srbiji je bio u nadležnosti nemačke vojske, dok je u Sloveniji, gde je sve bilo pod upravom SS, učinjen pokušaj da se dobrovoljci uklope u nadležnost ovoga, što su Srbi energično odbili, te se to nije nikad ostvarilo. Knjiga na kraju ima dodatak, gde se nalaze 105 slika dobrovoljaca i to od početka 1941. godine, pa sve do kraja rata 1945. godine. Svaka slika ima objašnjenje na srpskom jeziku, a na strani 100., pisac daje prevod tih podataka i tu ima mnogo nepotrebnih grešaka, napravIjenih u prevođenju na engleski. Uprkos tome, preporučujem ovu knjigu. Za one koji se bave proučavanjem Drugog svetskog rata, a naročito jedinica SDK, ona će biti velika pomoć, da se o ovoj izuzetnoj borbenoj skupini i Ijudima koji su u njoj služili nešto sazna; onima koji su dobrovoljno i bez sakrivenih pobuda odgovorili na poziv generala Milana Nedića i pomogli mu da spase Srbiju sa ivice potpunog uništenja. Piscu Dobriću se mora priznati da je uložio mnogo truda i da je bio korektan od početka do kraja.

Stevan Piroćanac

Искра 1.октобар 2002

† ЖИВОТА ЈОВАНОВИЋ Јављено нам је да је у Чикагу, САД, 19. августа 2002. године умро бивши српски добровољац Живота Јовановић. Покојни Живота је рођен у Бањи Ковиљачи. По избијању грађанског рата у својој 16-тој години одзива се на позив генерала Неди[а и ступа у Српске добровољце и бива одређен на службу у 3. одред, касније Трећи пук. Учествује у борбама које су његове јединице водиле. По уласку совјетсих трупа у Србију, са осталим добровољцима повлачи се из 1апца на Запад, најпре у Словенију, Истру и потом у Италију, логоре Форли и Еболи. По закључењу мировног уговора савезника са Италијом бива са осталим националним снагама пребачен у Немачку где постаје расељено лице и емигрира у Америку. За време Корејанског рата служи у америчкој војсци, 1952-54. године. По напуштању америчке војске завршава инжињерску школу и запошљава се у државној служби. После краћег времена бива премештен у Сиатл, државу Вашингтон, где ради до пензионисања, да би се као пензионер вратио у Чикаго где је и умро. Покојни Живота оставља иза себе брата Бошка и сестру у Бањи Ковиљачи. Нека му Господ буде милостив и прими његову душу у вечно Царство Своје. Брату Бошку и његовој сестри наше дубоко саучешће. М. Сунара

† KATARINA JANJIĆ U Adelaidi, Južna Australija, iznenada je umrla 1. septembra 2002. godine supruga našeg druga Ljube Janjića. Veče pre toga otišla je zdrava na spavanje, a ujutru je Ljuba našao mrtvu u krevetu. Ljuba i pokojna Katarina su se upoznali 1952. godine i kasnije venčali u Bermingamu. U Engleskoj, gde su živeli do 1971. godine, Katarina je upoznala mnoge Ljubine drugove, znala njihova imena, porodičnu situaciju i karaktere. Bila je omiljena među našim Ijudima i njihovim porodicama. Po preseljenju u Australiju nastanjuju se na ostrvu Tasmanija u gradu Lancestonu. Tu im se rodila ćerka Gabrijela - Gabi. Na Tasmaniji su živeli do pre nekoliko godina, kada su odlučili da se presele u Adelaidu, gde im se u međuvremenu udala ćerka Gabi. Drugu Ljubi, ćerki i zetu naše dugoko i iskreno saučešće, a pokojnoj Katarini neka Gospod podari rajsko naselje. Večna joj pamjat! Bogdan Malešević Bošnjački lideri koriste Koštunicinu izjavu i predizborne svrhe. Kandidat Demokratske stranke Srbije na predstojećim izborima za predsednika Srbije i predsednik SRJ Vojislav Koštunica izjavio je večeras da su pojedini bošnjački lideri u Federaciji Bosne i Hercegovine (BiH) namerno zloupotrebili, u predizborne svrhe, njegovu nedavnu izjavu u Malom Zvoniku da je "Republika Srpska (RS) privremeno odvojena od Srbije". (Tanjug, 17.9.2002.) Montgomeri na otvaranju filijale "Oportunity banke" u Podgorici. Američki ambasador u Jugoslaviji Vilijam Montgomeri boraviće sutra u Podgorici, gđe će, zajedno sa republičkim ministrom finansija Miroslavom Ivaniševićem, otvoriti novu filijalu "Oportunity banke". Centrala i većina od filijala "Oportunity banke" nalazi se u SAD, a jedan broj i u evropskim državama. (Tanjug, 17.9.2002.).

Ревизионизам у савременој српској књижевности (71)

КИСЕОНИК

МИОДРАГА ЂУКИЋА Миодраг Ђукић (1938, Прокупље) написао је неколико драма у којима је покушао да одговори на горућа питања српског понашања и српских често трагичних искушења у последњих пола века. У драми Кисеоник1 Он се бави питањем положаја књижевника у тоталитарном систему, његових тежњи и његовог инсистирања на основним правима уметничког ствараоца. Књижевник Младен Секуловић је због тих захтева проглашен за психички поремећеног човека и стављен у менталну болницу ради испитивања, што подсећа на фамилијарни совјетски метод контролисања свих жељних слободе. Мада се драма може да односи на сва времена и средине у којима је владао тоталитаризам, постаје очигледно да аутор алудира на своју земљу наших дана кад у самом почетку драме каже, „Догађа се у Београду већ поодавно, а нарочито данас.”(185) Ђукић је написао Кисеоник почетком осамдесетих година, али је приказивање онемогућено одлуком културних комесара и одложено „до даљњег”, јер су у драми препознали алузију на себе и своје диктаторство. Драма је постављена на сцену Народног позоришта у Нишу тек почетком деведесетих.

свет спашавате, онамо папирима машете, пожар распаљујете... Све сам писац пироман! Што се мене тиче, њих треба држати на посебним местима, док не прође време, док не застаре, док им врела крв не удари на уста и не отече, да им се трансфузијом поспешује безболнији пут у дубоку старост, од младости старост треба спасавати.”(218) Василије такође оптужује писце, тј. уметнике жељне слободе, да му угрожавају егзистенцију ватрогасца који гаси слободарске тежње: „Ја писца нисам дирао, него је дирао он мене, у мој ваздух, како, бре, не ваља ваздух, кад сви дишемо, цео народ! Шта би он хтео? Да се боримо за ваздух птицама, да се боримо за реке рибама, да запоставимо индустрију, да зауставимо прогрес нашег славног присуства на планети земљи! Па молим вас, људи, другови, па ви сте ми сами дали тај чин, ватру да гасим, паликуће да спречавам... Не дајте да ме ставе у исту собу с књижевником, па њему ваздух не ваља, а мени је добар, сладак, једини прави који желим да дишем.”(224) Дабоме да му је ваздух сладак, јер он помаже онима изнад себе да ведре и облаче, а без таквих они не би могли ништа.

Ђукић се не изјашњава отворено о томе ко је кривац за тежак живот својих сународника. Треба држати на уму да је комад писао када су комунисти још били чврсто на власти и све контролисали. Он се служи вековним средствима писаца који нису могли отворено да кажу да је јаје јаје - сатиром, алузијом, иронијом и алегоријом. И Младен се служи алузијама и езоповским језиком, мада у већини случајева отворено говори онима око себе шта има на уму: „Научи да разликујеш режим од народа и да не хушкаш на мене власт... Народ је стабло, што доказујете ви, а режим је надградња, што доказује сам режим, глуперде, неписмењаци и мрачњаци, ви што користите окриље ноћи да пишате у моје саксије, у моју малу фабрику кисеоника, мој зелени рај, у моју величанствену визију будућности!”(187) Тако кисеоник постаје главна метафора драме. Као што је човеку кисеоник неопходан да дише и да се одржава у животу, тако је и уметнику потребна слобода, тј. кисеоник уметничке судбине. „Ја овде треба да дишем, да трошим кисеоник, много кисеоника... Ја, Младен Секуловић, који не може, који неће, који не пристаје на живот без ваздуха!”(191, 219) Пошто Ђукић поистовећује кисеоник са стваралачком слободом, књижевно дело добија пуну снагу тек кад је створено у пуној слободи, као што он каже: „Мој роман је квинтесенција позитивних душевних стања и друштвених опредељења. Ја се борим за ваздух!”(192)

У свом уводу у књигу, Миладин Шеварлић каже: „Ваља рећи да се, уствари, читав Ђукићев драмски опус може сагледати као једна целовита метафора, где се ауторов сензибилитет, његово промишљање и његова иронична опсервација (јер његов приступ драмској грађи никада није једнозначајан) јавља као веома осетљив и прецизан сеизмограф, који непоткупљиво региструје трусне ударе што изобличују лице света у којем смо осуђени да живимо. Ова јединствена метафора, овај збир монументалних драмских гротески, стоји и стајаће мимо тока помодних дневно актуелних литерарних и драмских састава као незаобилазни показатељ карактера и духа ове епохе, као темељна дијагноза њене девијантности, те као прилог за разумевање људске позиције у ишчашеном, децентрираном свету, који је изгубио равнотежу, целовитост и склад."(13-13)

Младен се чуди како то да сви људи то не схватају већ пристају да живе на нечистом ваздуху, то јест, без пуне слободе: „Просто ми се чини да је светска наука немоћна да идентификује формулу онога што ми удишемо. Зачудо, многима та смрдљива мешавина прија; трује их и то им одговара. Што се мене тиче, ја се гушим.”(198) Он се гуши и због делатности разних слугерања диктаторских режима, чанколизаца и бескичмењака. Тако се један од њих, Василије ватрогасац, жали да му писци сметају у послу гашења ватре (читај:. слободе): „Сви сте ви књижевници исти. Овамо

Драматичар Миодраг Ђукић је један од многих српских писаца који се, после скоро пола века, труде да у својим делима исправе неправде или - да употребимо његову метафору - да снабде друштво кисеоником, главном субстанцом живота. За уметника, па и за друге, то је стваралачка слобода.

Уводничар такође подвлачи мотив апокалипсе скоро у свим Ђукићевим делима „као природна последица људског посрнућа”. Ђукић се „са изразитим смислом за хумор, иронију и сатиру, поиграва својим јунацима, али им најзад, у крајњем исходу, ношен осећањем постиђеног хуманизма, досуђује катаклизматичку казну, као што је расрђени и разочарани старозаветни Створитељ својим креатурама досудио потоп.”(15)

Васа Михаиловић (1) Миодраг Ђукић, Одабране драме (Нови Сад: Прометеј, 2001), 183-250. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Искра 1. октобар 2002

Прилози „Искри” У славу Витешког краља Александра I Ујединитеља Аца Богојевић £25.Као знак сећања на нашег дивног друга Ацу Маринковића оснивача и старешину „Белих орлова” у Пожаревцу и његову сестру Босу Маринковић-Радишић, нашу дивну другарицу и старешину Ј. Милетић £10,Нека Господ подари покој души нашег драгог друга Владе Лазаревића. Вукица и Брана Драгутиновић $ 25 У миру почивај друже мој Живота Јовановићу! Са молитвом Свевишњем да ти подари рајско насеље. Брана и Вукица Драгутиновић $ 25 Нека милостиви Господ подари покој души Аце Маринковића од зета Милоја $ 100 Нека Господ подари покој души Катарине, супруге друга Љубе Јанића Добривоје ПолугаА$ Уместо цвећа на гроб и за успомену на Ацу Маринковића Милена Свирчић $ 20 Вечан помен нашем другу и сапатнику Аци Маринковићу Михајло Радомиров Е 20 Милутин Остојић Е 20 Драгиша Трипковић Е 20

Уместо воштанице за покој душе драгог друга Аце Маринковића Бата и Анђа Васић$ 25

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije. „Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALUA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Искра 1. октобар 2002

MOGUĆE POSKUPLJENJE NAFTE ZBOG IRAČKE KRIZE. Najava eventualnog napada na Irak izazvala je pometnju na svetskom tržištu nafte. Cene tog energenta počele su da skaču i padaju u zavisnosti od političkih vesti koje stižu iz Sjedinjenih Američkih Država i Iraka. Kao i obično, varijacije cene nafte nagoveštavaju njenu nestašicu, neizbežno poskupljenje motornih benzina i gomilanje rezervi. Prema rečima pomoćnika ministra trgovine u Vladi Srbije Branislava Rakića, Jugoslavija ima rezerve nafte, ali količine su državna tajna. "Derivata nafte u robnim rezervama nema, sirove nafte ima, ali pošto su to tajni podaci ne mogu da vam kažem koja je to količina, ali to je samo jedan deo zaliha, drugi deo postoji u NIS. Podaci o tome nisu za medije", kaže on. Ministar energetike u Vladi Srbije Kori Udovički izjavila je da benzin neće poskupiti i pored varijacija cene nafte. Ona, međutim, nije isključila mogućnost poskupljenja ukoliko ne dođe do smirenja tržišta nafte jer će taj energent "Naftna industrija Srbije" uvoziti po mnogo većoj ceni od sadašnje. "Ako skoči cena, mi moramo da je kupujemo po većoj ceni i ta sredstva moraju biti nadoknađena, to nema ko da nadoknadi sem potrošača. Cene će zavisiti od kretanja na svestkom tržištu", kaže Kori Udovički. Ona je prilikom posete naftnom polju Melenci u Vojvodini ocenila da domaća nafta ne može da ublaži eventualan naftni udar, jer pokriva samo petinu potreba domaćeg tržišta. Prema oceni stranih eksperata, a na osnovu rasta cena nafte, rat u Iraku je već počeo. Oni predviđaju katastrofalne posledice po svetsku privredu u slučaju da intervencija traje duže od nekoliko nedelja i ukoliko neka od zemaIja Bliskog istoka obustavi dnevnu proizvodnju. Jedna od strateških ideja iračke odbrane upravo je obustavljanje proizvodnje nafte u što većem broju arapskih članova OPEK. (B92, 20.9.2002.)

direktno doveden u pitanje opstanak sedam zavisnih prerađivačkih preduzeća RTB-a: fabrika abraziva, ventila, lak-žice i folija, te majdanpećkih firmi Megaplasta, Zlatare i FEP-a. U ovim preduzećima, u kojima je uposleno oko 3.000 radnika, njih 1.200 označeno je kao tehnološki višak, za koje je Vlada obećala socijalni program, a za koji, kako se ispostavilo, nema para. - U fabrikama abraziva i ventila bukvalno gori. Socijalni nemiri su na pragu. Zaposleni u abrazivima 17 meseci nisu primili platu, dok je poslednje primanje u ventilima isplaćeno za januar, naglasio je Mitrović. Lj. Trifunović - (Glas javnosti, 18.9.2002.).

Socijalni program ludom radovanje. Umesto 800 miliona dinara, koliko je prilikom februarske posete gradu republičkog premijera Zorana Đinđića obećano za sprovođenje socijalnog programa za 5.000 radnika označenih kao tehnološki višak u RTB-u Bor, Vlada je do danas uložila svega 430 miliona dinara. - Na sastanku kojem su prisustvovali predstavnici Samostalnog sindikata RTB-a, predsednik Odbora za sprovođenje mera u Basenu dr Andrija Lazić, pomoćnik repubjičkog ministra za rudarstvo i energetiku Čedomir Beljić, kao i predstavnici Vlade Ivan Grbin i Dragan Zlatanović, izričito nam je potvrđeno da Republička vlada, uprkos potpisanom sporazumu, nije u mogućnosti da obezbedi ostatak para za sprovođenje socijalnog programa u kombinatu bakra, kazao je za "Glas" predsednik Jedinstvene sindikalne organizacije Basena Milutin Mitrović. Po njegovim recima, ovim je

Prema nezvaničnim najavama, DAN bi mogao da podrži Vojislava Koštunicu. To je pre dva dana u Pančevu rekao i Borivoje Mijatović, potpredsednik DC-a, iako je predsednik partije, Dragoljub Mićunović, to demantovao. (Glas javnosti, 18.9.2002.).

Mićunović, Čović i Mihajlović još se ne izjašnjavaju o podršci. Demokratski centar bi početkom sledeće nedelje mogao da donese odluku o tome kog će kandidata za predsednika Srbije podržati. Stranka i koalicija DAN opredeliće se na osnovu ponuđenih programa - najavila je juče Vesna Marjanović, portparol DC-a. Ona je dodala da je moguće da koalicija DAN ne pruži podršku ni jednom pretendentu na mesto prvog čoveka Srbije. Demokratska alternativa juče je održala sednicu proširenog Predsedništva, na kojoj je trebalo da bude odlučeno iza kog kandidata će stati ova stranka. Ishod sednice nije bio poznat do zaključenja ovog broja. Nova demokratija, treći član DANa, internu odluku doneće danas, a kako kaže portparol Dragana Jovanović, razlog za ovoliko oklevanje je taj što "hoćemo da izbegnemo situaciju u kojoj bismo pretrčavali iz jednog u drugi tabor". - Nijedan od ponuđenih predsedničkih programa ne odgovara nam u potpunosti i zato tražimo najbolji modus za podršku. Naravno, i kad se budemo opredelili za nekog kandidata, ne znači da ćemo na parlamentarnim izborima stupiti u koaliciju sa njegovom partijom kaže Dragana Jovanović.

Аца Никшић, наш друг и српски добровољац од првог дана, умро је у Флориди, САД, 21. септембра о.г. Опширније у следећем броју. Пред сам завршетак овог броја Искре сазнали смо да је у Француској преминуо наш друг, бивши српски добровољац, Душан Цокић. Опширније у следећем броју.

UOČI GODIŠNJICE 11. SEPTEMBRA PRISETIMO SE BOPALA Članak pod gornjim naslovom napisao je Vladimir Simonov, Ruska informativna agencija RIA "Novosti", 29. avgust 2002. godine, specijalno za ArtelGeopolitiku. ***

Ove nedelje sud u Bopalu, (Bhopal, glavni grad savezne države Madija Pradeš u centralnom delu Indije) odbio je da smanji kaznu vinovnicima tragedije u fabrici američke transnacionalne korporacije "Junion Karbajd", koja se dogodila 1984. godine.

godina Voren Anderson ni do dana današnjeg nije stao ni pred jednog sudiju ni u jednoj zemlji, kako bi objasnio zašto su u fabrici jedan za drugim isključivani uređaji za sprečavanje havarije, namenjeni upravo za sprečavanje takve tragedije. Mada bi to bilo moguće objasniti jednom prostom rečenicom: isključenja su vršena da bi se povećao profit od proizvodnje pesticida. U Bopalu se tako desio najgnusniji zločin masovnog ubijanja radi profita.

Godine 1992. indijske vlasti naložile su hapšenje Andersona, što je predstavljalo dovoljnu osnovu za njegovo izručenje Indiji. Međutim, vlasti SAD su ignorisale Ta novost posebno će obradovati Tarai Bai, 36zahtev indijske strane. One godišnju Induskinju. Teško da nisu uhapsile Andersona Vladari razvijenih demokratija će ona ikada zaboraviti noć čak štaviše, dali su mu uoči 3. decembra 1984. godine, ponašaju se tako, kao da je život čoveka, šansu da srećno nestane. kada je ova fabrika za proizvodkoji živi u "necivilizovanoj zemlji" jeftiniji od Za dve decenije američke nju pesticida izbacila u atmospecijalne službe i drugi života njihovog sopstvenog građanina. A sferu gigantski otrovni oblak. organi koji tragaju za Vetar je duvao sa severa na tuđa bol kod njih se ne može nipošto zločincima nisu ni prstom jug, od strane fabrike u pravcu upoređivati sa elitnom boli njihovih mrdnuli da natrapaju na zgusnutih bednih straćara u njegove tragove. đ kojima su našli utočište ovdašnji radnici i hiljade onih koji su maštali da se zaposle u ovom američkom raju. Tarai Bai je bila u trećem mesecu trudnoće. Izgubila je bebu. Otrovni gas je spržio njena pluća. Ova žena nikada neće moći da ima decu, pati od bolesti respiratornih organa, neurološki je nestabilna i delimično slepa. Pa ipak je zahvalna Bogu što je prema njoj bio milostiv.

Zato što je te strašne noći 3 hiljadeIjudi poginulo odmah, a još 20 hiljada njih unarednimmesecima. Broj žrtava sa mračnom sudbinom Tarai Bai premašuje 150 hiljada Ijudi. Pred tom tragedijom bledi i Černobilj. Na Bopal se sručila najveća, najsmrtonosnija tehnogena katastrofa u istoriji čovečanstva. U svemu ovom najveće iznenađenje, svakako, predstavlja činjenica što do dana današnjeg niko za tu katastrofu nije kažnjen. U minulim decenijama ama baš niko nije mobilisao javno mnenje, kako bi mač pravosuđa spustio na glave vinovnika, kako bi poginulima nadoknadio gubitak, a postradalima, koji su još uvek na ovom svetu, kompenzirao štetu nanetu njihovom zdravlju. Sećanje na masovno trovanje u Bopalu brižljivo se briše, kao što iskusni zločinac briše sa rukohvata noža krvave otiske. Da li najveće svetske medijske kuće osvetljavaju ovu temu kao, recimo, Černobilj, ili događaje od 11. septembra? Ne! Svaka čast izuzecima. A u Bopalu je poginulo najmanje 7 puta više Ijudi, nego u Njujorku, prilikom napada na zgrade Međunarodnog trgovinskog centra. Pa ipak se bopalski zločin kvalifikuje od strane indijskog suda a ta kvalifikacija izrečena je ove nedelje kao ubistvo s predumišljajem, a ne kao ubistvo iz nehata, kako bi to želeli visoki pokrovitelji američkog hemijskog giganta "Dau Kemikal", koji je progutao "Junion Karbajd". Glavni izvršni direktor "Junion Karbajda" tih

Vladari razvijenih demokratija ponašaju se tako, kao da je život čoveka, koji živi u necivilizovanoj zemlji jeftiniji od života njihovog sopstvenog građanina. A tuđa bol kod njih se ne može nipošto upoređivati sa elitnom boli njihovih sugrađana. Teško je izbeći pomisao da se u toj ravnodušnosti odslikava kao u kapljici vode ta centralna, vopijuća nepravičnost naše epohe. I izgleda da se upravo zato na ulice metropola izlivaju demonstracije stotina hiIjada antiglobalista. U mnogome zato je na samitu Zemlje uJohanesburgu, koji se ovih dana održava, siromašnim zemljama teško da nađu razumevanje bogatijih. A možda upravo tu leži skriveno i delimično objašnjenje izvorišta one mržnje koja se 11. septembra izlila avionima na Njujork i Vašington? Zar je mogao Džordž Buš dopustiti, da bivšem glavnom izvršnom direktoru prestižne američke multinacionalne korporacije zapreti procedura izručenja, koju je pokrenula zemlja trećeg sveta?, - pita se Dominik Lapjer, koautor knjige "Pet minuta posle ponoći u Bopalu", posvećenoj indijskoj tragediji. Za odgovorom nema potrebe. Svet njega poznaje. "Junion Karbajd" nestala je iz Indije te iste 1984. godine, ostavivši na mestu bačene fabrike stotine tona otrovnih materija. Te planine otrova polako prodiru u podzemne vode, koje napajaju bunare okolnih indijskih sela. Otrovane gasom truju ponovo. Naravno, ako već nije vlada Sjedinjenih Američkih Država, mogao je "Dau Kemikal", sadašnji pravni naslednik "Junion Karbajda" preuzeti na sebe odgovomost za teroristički napad na četvrt miliona žitelja Bopala, na ekologiju centralne savezne države Indije, velike azijske države. Priroda očekuje likvidaciju žarišta hemijskog zagađenja. A žrtve medicinsku pomoć i kompenzaciju.

VIadimir SIMONOV