Onaj koji bi rekao da politika, po pravilu, nema veze sa ËestitoπÊu i posle toga mirno spava neka zna da je najnebriæqiviji domaÊin i najbezduπniji otac koji se moæe zamisliti.
Narod je oseÊawem, navikama, izrekama, vezan za zakon... Naπ je zakon vrlo kratak, ali zato vrlo veliki. On ima samo tri principa: domaÊinstvo, Ëojstvo i junaπtvo. To je zakon naπeg naroda!
НА ДЈЕЛУ НОВИ ТАЛАС АМЕРИЧКОГ КОЛОНИЈАЛИЗМА
Ђурковић напомиње да је случај употребе гаса "сарина" у Сирији идентичан случајевима "Маркала" у БиХ или "Рачка" на Косову, па све више људи почиње да разобличава такву стратегију и да отворено тврди како Американци лажу, тражећи повод за свој милитаризам и освајање...
Београдски аналитичар Миша Ђурковић сматра да је напад на Сирију одавно испланиран и да је на дјелу нови талас америчког колонијализма, којим Америка поново и физички и војно овладава земљама које су богате енергентима.
Америка, наводи овај историчар, није само "свјетски полицајац", него је своје најважније безбједносне, обавјештајне и војне ефективе прије пет до шест година пребацила на подручје арапског свијета и Блиског истока, а нови талас активности је, након Авганистана и Ирака, започела такозваним "арапским прољећем".
Ђурковић, који је виши научни сарадник на београдском Институту за европске студије, напомиње у изјави за Срну да је Америка током посљедње четири године пучевима, насиљем, споља увезеним грађанским ратовима или "обојеним револуцијама", промијенила власт у десетак земаља на том простору.
Што се тиче наредних циљева Америке у свијету, Ђурковић наводи да неки глобални моћници и креатори глобалне архитектуре моћ виде Сирију као уводно поглавље за Иран, за којим би услиједило и окретање ка бившим совјетским републикама, а посебно Русији.
"Постоје процене да су турбуленције у Бразилу такође повезане са америчким инспираторима, а можда је најзанимљивији случај оживљавања немира у Турској у Геза парку. Ердоган је Американцима верни савезник у вези са питањем Сирије, а у исто време они га полако руше, подривајући његов легитимитет у Турској и спремајући му наследника", рекао је Ђурковић.
Он наводи да Русија, с друге стране, врло јасно разумије да је читава акција у вези са нападом на Сирију усмјерена и према њој, али избјегава да уђе у директан конфликт и покушава да избјегне војну интервенција Запада, јер би тиме и њен кредибилитет дошао у питање.
Ђурковић напомиње да је случај употребе гаса "сарина" у Сирији идентичан случајевима "Маркала" у БиХ или "Рачка" на Косову, па све више
људи почиње да разобличава такву стратегију и да отворено тврди како Американци лажу, тражећи повод за свој милитаризам и освајање.
"Друге велике силе се полако храбре да све више изазивају Америку у глобалним пословима, но не сме се заборавити да и њихови међусобни односи нису идеални па још не постоје јасни антиамерички блокови или савези", каже Ђурковић.
Говорећи о опасности радикалних вехабија из БиХ и Србије, које се након борби у Сирији, враћају на Балкан, Ђурковић истиче да би Србија и БиХ морале да појачају мониторинг дјеловања ових група и посебним мјерама да прате понашање тих повратника као групе која је озбиљна потенцијална пријетња за овдашње земље.
Додајући да су сви свјесни опасности од вехабизма, он наглашава да је проблем у томе што је Америка веома склона употреби радикалног исламизма када треба мијењати неподобне режиме, од Авганистана па до Сирије.
Наводећи да амерички естабилишмент није јединствен око потенцијалне акције ка Сирији, Ђурковић напомиње да су демократе поново преузеле улогу јастребова који траже војну интервенцију под истим претекстом као и деведесетих година 20. вијека, како би се наводно заштитила људска права.
"Стога је сасвим разумљиво што они повлаче паралелу са бомбардовањем Србије као наводним универзалним преседаном за све будуће хуманитарне интервенције", наводи он, уз опаску да у САД постоје и многе резерве у вези са нападом на Сирију, јер би лако могло да се уђе и у директан конфликт са Русијом, чији је кредибилитет такође на испиту.
Ђурковић подсјећа на оцјену једног од водећих америчких стручњака за питања међународних односа Џозефа Наја да се америчка моћ налази у опадању, али да ће тај процес ићи врло споро и да ће САД још дуго бити водећа свјетска сила, јер има најмоћнију армију и напредне технологије.
С друге стране, истиче Ђурковић, уочљиво jе да, прије свега, економске перформансе Америке стално падају, као и повјерење глобалног јавног мњења у Америку, јер је случај наводног оружја за масовно уништавање у Ираку, које никада није пронађено, показао да отворено лажу тражећи повод за војно мијешање. РНА, РС, 15.9.2013.
Весна ШУРБАТ
God. LX|V
1. oktobar 2013.
Сиријске контроверзе су позорница на којој се открива
1229
ИСТИНИТА ПУТИНОВА ЛИЧНОСТ
Већ три године - прецизније, од тако званог, „арапског пролећа”- Сирија испуњава странице и емисије светских медија. То је број један. Број два. Проблеми Сирије долазе у таласима. Са размацима између њих све мањим а захукталoшћу све већом. И број три: све се то згушњава сад у једну тачку - Сирија! Управо, судбина не Сирије већ света зависи, по САД председнику Барак Обами и његовој администрацији, од тога, ако председник Сирије Башар ел Асад, по религији Алевит (један огранак Шита) не буде бомбардован. Следи једна кратка дивезија. Значајно се, међутим, наглашава да Асадово лично уништење није циљ, али ако би се то „случајно” десило - колетоларна штета!. Може се такође можда приметити да израз „судбина света” није адекватан. Тачно. Али се свет фактички већ определио, а специјално на састанку Г20 у руском Петровграду, где је Путин кључно утицао на тамошње светске представнике, укључујући ту и Британију, највећег САД савезника, да Обаминој претњи напада на Сирију кажу једно одлучно - „не! А тако и јесте, не само у свету већ и у самој Америци: по већини испитивањa јавног мнења 60 % је против Обаме, док је једнo дигло ту противност на 71%. Неколико речи о Обами
Вратимо се на главну тему. По Обами, судбина света се згрушњава у једну тачку - бомбардовање председника Сирије Башара ел Асада. То или тотална пропаст! Без претензија да сам у праву, некако спонтано, међутим, јер се ради о Обами, присећам се једног згрушавања, можда „маштање”, како је Обама од једне потпуне политичке непознанице у сваком смислу у рекордном времену постао САД председник. Једна пак чињеница није могла бити маштање. Иза његове кандитатуре је стајао огроман, да се не каже - неисцрпан новац. Не може се именовати инвеститор, али се сме рећи неки велики интерес је био у питању. Како се садашња ситуација, као што смо видели, згуснула у бомбардовање председника Сирије Асада, а и само „арапско пролеће”, погрешно приписано Обами јер је рекао за Асада само да се мора приклонити вољи сиријског народа, онда испада да је тај новчани интерес за Обамину кандитатуру (јер је и сам оригинално био Муслиман) долазио
од твораца „арапског пролећа” чији је циљ био да се вођства арапских држава Шитске оријентације (Асад је Алевит, један шитски огранак) замене Сунима, онда постаје јасно да тај новац мора долазити од Јужне Арабије или неких сличних Сунита. Требало би заокружити овај сценарио о Обами изјавом да његова кандитатура за САД председника не би била могућа уколико га претходно није одобрила САД држава, поготово кад се зна да је једна уставна одредба по којој САД председник мора бити рођен на САД територији, што се Обаме тиче, била под сумњом и предмет велике контроверзе - где је рођен: у Кенији или Америци? У време Обамине кандитатуре САД председник је био Буш млађи па сходно томе - он ју је вероватно морао одобрити. Промена САД курса
Одједном, међутим, ситуацију коју је Обамина претња бомбардовања Сирије изокренула „наглаву”, руска дипломатија неочекивано и изнеднадно вратила је на природно стање, односно „на ноге”. Наиме, руски министар спољних послова, Сергије Лавров, изјавио је да Сирија пристаје да сво своје хемијско оружје и пратећу инфра-структуру, стави под контролу УН. Толико је то било сензационално, да је неко са друштвене мреже одмах „твитовао” - Обама предлаже Путина за Нобелову награду. Поред сензациолизма, требало би о руској иницијативи рећи две ствари. Прво, та иницијатива није оригинално руска. Њу су Руси преузели од шефа Стејта Џона Керија. Овог су, наиме, питали новинари да ли сам Асад може нешто да учини како би избегао бомбардовање, Кери је одговорио, како сам каже -„скептично”и „реторично”: Сигурно! Ако би Асад ставио своје хемијско оружје под међународну контролу!? Иако су Руси баш са њом изашли јавно у свет, Обама и Кери били су тренутно „шокирани” и затечени, очито незнајући како да реагују; тек је, вероватно после „безбедносне” консултације, Обама процедио да у руској иницијативи: „има потенцијала за другачије (без војног напада) решења сиријске кризе. Друго, у самој руској иницијативи за стављање Асадовог хемијског оружја под контролу УН, има простора за уверење да су Руси, истина инди