Завод за принудно васпитање омладине

Бранислав А. Жорж

ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОСТРВО СПАСА ИЛИ РОБИЈАШНИЦА

Београд, 2006

Завод у Смедеревској Паланци Острво спаса или робијашница Издавач / Аутор Бранислав А. Жорж 1. издање Лектура и коректура Б. Жорж Редактор и рецензент С. Станисављевић Дизајн корица слог и прелом Милица Миковић Штампа и повез КАЛИГРАФ, Београд Тираж 200 примерака ИСБН 86-904869-2-5

Слика на корицама: Призор из Завода у Смедеревској Паланци

Ако ви не доказујете истину, онда he злочинци бити хероји, а жртве и јунаци - кривци! Д. Дерикоња

ПРЕДГОВОР Шездесет година помиње се Завод у Смедеревској Паланци као логор за „напредну омладину”, скојевце и комунисте. Наводе се примери батинања, мучења, изгладњивања. Наставни и васпитачки кадар карактерише се најгорим именима, од издајника, до злочинаца. Да би се стекао такав утисак, допринело је фамозно „Саопштење бр. 10” Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, као и једна послератна (1945) брошурица „Титовска омладина - страх џелатима” Др Душана Недељковића, које се сећам, са више илустрација од којих се најмање односило на Завод. Наравно, не сме се заборавити ни памфлет П. Д. Ивановића „Ко су Љотићевци”, штампан у Чикагу 1954. године, а увек цитиран када је било потребно у негативном контексту приказати било коју личност или догађај везан за ЈНП „Збор” или Љотића лично. У некадашњем часопису „Фељтон” бр. 145 (1969) Др Милан Борковић је под насловом „Чврсти после најсуровијих репресалија” објавио чланак где је, наравно, у најцрњим бојама описао Завод. Милош Крстић, и сам питомац Завода, 1981. објавио је књигу „Непокорена младост”, коју је финансирао СУБНОР, а у којој се Завод приказује као концентрациони логор. А можда врхунац свега је књига Др Младена Стефановића „Збор Димитрија Љотића”, коју је 1984. објавила Народна књига. Као доказ колико се у свему томе претеривало нека послужи податак да је у тој књизи Димитрије Љотић 1012 пута назван фашистом, а онај ко се иоле бавио његовом личношћу и улогом у тим предратним данима, зна врло добро за његов чланак „Ни фашизам, ни хитлеризам, већ Збор!”, објављен давне 1935. године. И тако, по речима Др Ј. П. Гебелса да пропаганда увек мора бити једноставна и имати могућност понављања, једне исте мисли и карактеристике се понављају већ више од пола века. У иностранству се много писало о Заводу, писали су васпитачи, питомци, писала је Управница, све су то драгоцени елементи за склапање мозаика о постојању и раду Завода, тог „острва спаса”, како га је Недић називао. Код нас та литература није била доступна, а ако је и стигла у наше библиотеке, задржана је у тзв. „секретима”. Зато, наводећи и досадашња мишљења наших писаца, овде доносимо написе и аутора из избеглиштва, руководећи се латинском изреком AUDIATUR ЕТ ALTERA PARS! А читаоцу је остављено да сам донесе оцену о улози ове институције у оно тешко окупацијско време. Данас, када смо свесни свих грешака и оних „непогрешивих”, када су нам доступни многи документи и материјали, и наша сазнања треба да се, сходно томе, шире и оцене буду објективније и непристрасне. Ова књига је један од повода за размишљање млађим генерацијама. Аутор

„Зар ником у свету није стало до истине?” Др Драгојла Поповић Остојић

Ратко Парежанин

УМЕСТО УВОДА Кад је отпочео грађански рат у Југославији, по наводима комуниста, било је у оно време око 18.000 скојеваца („СКОЈ” - Савез комунистичке омладине Југославије). Један део тих омладинаца пошао је у „шуму”, у партизанско војевање, а други је део остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте. Љотић је 1942. године предложио да се у Смедеревској Паланци оснује „Завод за принудно васпитање омладине”. Тежња је била да се омладинци и омладинке истргну испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. Родитељи су били срећни и захвални да се дошло на такву мисао. Генерал Недић је одмах усвојио Љотићев предлог, али је била велика мука објаснити окупатору потребу такве установе и од њега добити одобрење, без чега се ова племенита замисао није дала остварити. Одобрење је, најзад, дато и у јесен 1942. године отвара се тај Завод у Смедеревској Паланци и на чело његове управе долазе национални идеалисти, брачни пар: Милован Поповић и супруга му Др Драгојла, рођена Остојић. Преко тог Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки. На разне начине, да тога Завода није било, они би нестајали и гинули: у Јајинцима, по другим логорима, у борбама у грађанском рату... ... Да у задње време, уочи Другог светског рата, није режим спречавао и растурао Љотићеве зборове и, најзад, забранио „Збор” и тим вршио комунистички посао, („буржоаски” режим заступао је тада онај „основни интерес” КПЈ ...) да је Љотићу била дата могућност да посвети ону пажњу омладини какву је он желео, не би СКОЈ на почетку грађанског рата имао онај број скојеваца што наводе после рата комунисти у њиховим историјама. И било би више, у свим крајевима Југославије, омладине с ову страну барикаде, на националном фронту... (Из књиге „Други светски рат и Димитрије Љотић”, издање „Искре” Минхен 1971)

ПРВИ ДЕО PRO ...

Милан Недић

ПОСЛАНИЦА СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ Омладино наша, децо славних предака, синови отаџбине наше, Вама се данас обраћам, вама упућујем свој позив, јер сте баш ви, уместо да будете ослонац, обновиоци и изградиоци земље своје, учинили највише да још болније закрваве и овако тешке ране њене. Несрећна и туђинска пропаганда помутила је ваш вид и, збуњене и обмануте, гурнула вас да, баш ви, будете оруђе пропасти народа свога. Омладино српска, децо отаџбине наше, Вратите се здравом разуму, српском разуму. Уставите се. Стојте. Не у провалију, не у бездан у који гурате и себе и народ свој. Није српски народ то заслужио од вас. Ма како да су паклени туђински утицаји који су вам душу разорили, који вам срце отровали, који су вам ум помутили, ипак сте ви синови народа српскога, покривени старом славом српском. И у данашњем сумраку блиста она јаче него што је то светлост пожара, којим, гурнути туђином, ви палите своју сопствену кућу, којим, заблудели и избезумљени, желите да спалите свој сопствени народ. Април месец ове године означио је југословенску срамоту, а не српску. Још је жив народ витезова, који су славу своју пронели широм Балкана. Али, запамти то, омладино наша, то није никада био народ паликућа, ни народ пљачкаша, нити разбојника ни подмуклих убица из заседе. Кроз читавих тринаест столећа ореол витештва осветљавао је пут српског народа. Не дај, не дозволи, омладино српска, да те са тога светлог пута злокобни туђински гласови одвуку не само у пропаст него и у нову срамоту. Светао је, частан и јуначки био увек пут српског народа и такав мора остати. Ко са њега скрене, отпадник је, издајник је свога народа. Не гледај ни лево ни десно, омладино српска, гледај само на велике своје претке. Дошло је пресудно време. Време када се мора мислити својом главом, српском главом. Дошао је последњи час да вам се отворе српске очи, да кроз њих видите бистро и јасно и догађаје и људе, а пре свега интересе нашег народа. Децо моја, Не трујте се пићем из отровног туђег брлога; напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може један народ да доживи. Ту ћете, ако само погледате, ако само духом својим захватите, наћи де о својих отаца, и задрхтаће вам срце пред тим откровењем радости, поноса и страха. Страха, јер ћете тек у томе тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан био пут на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут, на који су они хтели да вас гурну, није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. На томе путу нема победе. То је пут

који води само на згариште и гробље. Неславна згаришта и неславна гробља. Омладино српска, Нека у твојим младим срцима закуца опет онај херојски, витешки откуцај којим је куцало срце српског народа кроз векове. Нека у теби живи увек само душа наших праотаца и онда никад нећеш скренути са правог народног пута. Њиме пођи данас већ, омладино, последња веро наша. Крваве ране Србије. Да ли вас оне боле, омладино српска? Њена сте ви деца, у њој сте први дах свој удахнули, прво вас сунце ту огрејало и прву сте реч у њој прозборили. Зар има за вас нечег ближег, нечег приснијег, нечег дражег од отаџбине, свете земље у којој леже кости наших отаца? Она је ваша и у срећи и у несрећи. За њу су, једино за њу, а не за туђе обмане, милиони ваших предака као јунаци и витезови умрли. Будите свесни да носите име Србина, име велико, име тако славно и часно да вам данас, многим, не припада. То велико име, то је наше највеће благо у нашој данашњици срама и понижења. Оно је једина звезда водиља данас на нашем замраченом небу. Децо моја, синови Србије, Ја дижем славну заставу српску, заставу за чије су часно и неупрљано лепршање милиони дали драговољно животе своје. Хај'те под ту заставу вере и наде, части и јунаштва, која ће одагнати од нас све патње и све поразе наше. Прихватите је и носите је, чувајте је и браните је. Омладино српска, Ове моје речи су аманет мој и мој тестамент вама упућен. Кроз моју душу и моје срце говоре вам они милиони из гроба који су славно, пожртвовано, пали на бојним пољима вас ради, вама да буде боље. Последњи тренутак избија. Вратите се дому своме, огњишту очинскоме. Вратите се отаџбини. Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете: Све за њу, ништа против ње! 10. септембар 1941.

Монах Јован Хиландарац

ОЦУ СРБИЈЕ Кад ове тужне редове пишем, Дрхти ми рука, у срцу осећам бол. Шест пуних деценија се ћути О Теби, о Твоме делу, Највећи српски сине, Милане! Тешко ми је у души, осећам горчину, Неправда према Теби ме боли. Не за злочин Твојих убица толико, Колико незахвалност осталих Који се Србима зову. Хоћу да разумем убице Твоје, Али ми срце неправдом крвави: Што ћуте пола милиона избеглица И осамдесет пет хиљада деце мале тада, Које си нахранио и одео. Које си као квочка пилиће Живе и здраве сачувао. Откуда толико упорни мук, Шест пуних деценија? Што ћуте школовани Срби, Ако мукује пук? Незнање их не оправдава, јер знају сви и све Србијо тужна, камо захвалност? Где је елита Србије и шта ради?

Зашто капу не скину и свећу припале, Споменик подигну као планина, Теби громадни и племенити Српски Сине!

У Хиландарској царској лаври Свети Илија 2002. год.

Предислав М. Кубуровић

ВАСПИТНИ ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ 1942 - 1944 Нека ови редови буду један мали и скроман прилог историчару, који ћe, проучавајући збивања из ратних година 1942 - 1944 на територији Југославије, а посебно њеног ужег дела Србије, тражити истину. Овде су дати истинити моменти, као резултат личних доживљаја, сећања и запажања, сакупљених делом у једном необјављеном дневнику, а делом урезаних у срцу и свести писца, који је пуне две године учествовао у животу Васпитног завода у Смедеревској Паланци. Ово није последња и потпуна реч о Васпитном заводу. Писца на овај корак руководи дужност и дуг према питомцима Васпитног завода, који јесени 1944. ступише у Српски добровољачки корпус и као његови искрени и храбри борци доживеше трагичну судбину да 26. маја 1945. године буду, заједно са осталима, изручени од енглеских војних власти у Аустрији комунистичким јединицама Јосипа Броза Тита, да би им се до дана данашњег изгубио сваки траг и глас. Један од тих младих људи, Милутин Драгачевац, свршени матурант из Аранђеловца, као да је предосећао 26. мај 1945, када је крајем августа 1944, после говора Милана Недића на београдском радију, поводом трогодишњице његове владе, у име и уз сагласност питомаца Васпитног завода, упутио Недићу телеграм са текстом: „Можда нам се ближи Термопилски кланац, али ћемо га дочекати као Леонида. Нека површњаци погну главе пред овим светлим тренуцима историјског живота једног народа. Дају се докази да се живело једним вишим животом, животом идеала”. Читава замисао о Васпитном заводу почивала је на опште познатој тези генерала М. Недића и Д. Љотића: спасти што већи број Срба, нарочито омладине, од одмазде немачког окупатора и комунистичке акције. У оној језивој

народној стварности за време немачке окупације Југославије и грађанског рата и револуције (1941-1945) српски део југословенске омладине био је једним делом пришао комунистима, верујући да комунистичка мисао и борба против окупатора доносе народу слободу и социјално благостање. Генерал Недић, знајући ту чињеницу, упутио је 10. септембра 1941. године „Посланицу српској омладини” у којој су дате и ове речи: „Децо моја, не трујте се пићем из отровног туђег брлога, напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете, ако само погледате, ако само духом својим захватите, наћи дела отаца својих, и задрхтаће вам срце пред тим откровењем од радости, поноса и страха. Страха, јер ћете тек у томе тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан био рат на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут, на који су они хтели да вас гурну, није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. То је пут који води само на згаришта и гробља... ... Омладино српска,... Последњи тренутак избија. Вратите се дому своме, огњишту очинскоме. Вратите се отаџбини. Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете: Све за њу, ништа против ње”. Највећи део српске омладине у комунистичким редовима није познавао праве циљеве комунизма, већ је комунистичком покрету пришао пре рата и за време рата, разочаран тековинама југословенске „демократије”, чије су манифестације биле: опште духовно, политичко и социјално беспуће. Жељен је и тражен био нов пут и излаз. Комунисти су, прилагођавајући своје циљеве датим приликама, указивали на решења и путеве, али, то су била њихова решења и њихови путеви. До 22. јуна 1941. године они су, као верни следбеници Москве, сарађивали са немачким окупаторима, јер је у то време Немачка била савезник њихових господара. Тек 22. јуна дошао је преокрет у тактици, јер је била угрожена, не Југославија, него „мајка светске револуције” - СССР. Из прогласа КПЈ из тих дана чуле су се речи позива у борбу против окупатора. Иза овога стајали су комунисти, не као експоненти народа Југославије и његових политичких и социјалних тежњи, већ као експоненти Москве. Главна дужност КПЈ, не само пре рата него и за време рата и окупације, била је и остала „да у првом реду на свима областима свога рада свесно и непоколебљиво подеси свој рад у правцу револуције” (Директива Ком. интернационале, март 1925. Москва). Недић и Љотић, познавајући праве циљеве комунистичке борбе на југословенском и српском простору, прихватили су се непопуларног посла сарадње са окупатором. Њихове тежње су биле да учине рат и окупацију што сношљивијим, како би наш народ, а нарочито његова омладина, могли дочекати њихов крај довољно политички и духовно отпорни према комунизму, који је, по Љотићу, доносио са собом много веће ропство и жртве него сви други непријатељи. Из тих тежњи и мисли ових родољуба дати су многи практични докази у раздобљу од 1941-1944. године у окупираној Србији. Један од таквих доказа био је и Васпитни завод у См. Паланци. Крајем септембра 1942. године донели су београдски дневни листови једну нотицу Васпитног завода у См. Паланци, у којој се траже васпитачи и

наставно особље. Тих дана сам се налазио у Београду ради регулисања премештаја из села Здравчића, среза пожешког, где сам био учитељ основне школе. Како ми је било немогуће остати у тадашњем месту службовања, посаветовао сам се са својим пријатељем Радом Павловићем, учитељем, каснијим окружним начелником за округ крушевачки, шта да радим и предузмем. Он ми је том приликом рекао: „Ја мислим, Предраже, да је најбоље да одеш за васпитача у См. Паланку, пошто си ти учитељ, а Васпитни завод тражи особље. Пре него што одеш у Министарство просвете јави се Д. Љотићу, да ти он да препоруку за министра Јонића и Милована Поповића, управника Завода. Знаш, Завод је велика замисао. Милован Поповић је идеално решење да буде на челу те установе. Он је не само сјајан познавалац комунизма, и одличне стручне спреме, него и огромна радна снага. Он је уложио толико љубави и идеализма у рад да ће ти задовољство бити поред њега радити”. После регулисања свих формалности у Министарству просвете око мог премештаја у См. Паланку, задржао сам се још неколико дана у Београду. Искористио сам их да се за моју нову дужност припремим. У једном поновном виђењу с Радом Павловићем сазнао сам шта је био непосредни повод за оснивање Завода. Он ми је том приликом рекао: „Пролетос, мислим априла месеца, дође до мене жандарм М. Савић, који је као стражар Управе града био запослен у логору на Бањици. Он ме извести да су Немци у току ноћи издвојили из логора 700 људи, већином омладине од 17-25 година старости, који су били као партизани заробљени, или ухваћени у позадини у илегалном раду, и да су их, наводно, транспортовали за Норвешку. Одмах сам отишао до Љотића и известио га о томе. Он ми је том приликом рекао: Ми морамо нешто учинити да до оваквих ситуација више не дође. Када би ти млади људи знали какве последице доноси комунизам нашем народу, нико од њих не би био с њиме. Ми морамо створити школу у којој ће њима бити објашњено шта је комунизам. Ми ћемо их на тај начин извући из руку окупатора. Ја идем овог тренутка до генерала Недића да му испричам читав случај и да заједно учинимо нешто да до остварења ове школе дође. -

После четворомесечних разговора с Немцима најзад је дошло до њихове сагласности и Недићева влада је узела на себе да преко Министарства просвете изради план за ову установу. Милован Поповић и његова жена Др Драгојла Поповић добили су могућности за рад око постављања темеља овој установи”. Тако је, ето, дошло до оснивања Васпитног завода, који је у почетку, ради Немаца, морао да носи назив „Завод за принудно васпитање омладине”. Циљеви Васпитног завода 7. октобра 1942. стигао сам у Васпитни завод. Кад сам му се приближавао од железничке станице и угледао низ барака, сетио сам се да је ту

пре рата влада Драгише Цветковића држала своје политичке противнике изоловане од спољњег света. Овога пута, пак, у тим баракама требало је да отпочне један нов живот младих људи, подлеглих комунистичкој пропаганди. Чим сам стигао у Завод одем одмах до управника Милована Поповића. Пошто сам му се представио, он ми у кратким потезима изложи циљеве нашег заједничког рада. Васпитни завод има за циљ: а) да се онај део српске омладине, који је пришао КПЈ и партизанским одредима, а не знајући њихове праве циљеве, спасе окупаторске казне смрти и концентрационих логора; б) да се та заведена омладина изолује од утицаја КПЈ, под који би сигурно поново пала кад дође у додир с њом; в) да се путем педагошких мера и наставе ослободи комунистичког учења - да се преваспита; г) да се као преваспитана младост активира у борби за вековне идеале, циљеве и традиције свога народа. Овако формулисани циљеви оставили су на мене утисак једног новог, истрајног и врло одговорног посла. Васпитни завод је по своме организацијском облику био школска установа - са мушким и женским интернатом. Уредбом Недићеве владе од 15. јула 1942. (Сл. новине 08.1942) и изменама и допунама од 21. 01. 1943. (Сл. новине 19. 02. 1943) овлашћен је био Мин. Просвете да створи „Завод за принудно васпитање омладине”. У Завод ће се, по овој уредби, слати ученици и ученице средњих и стручних школа, слушаоци Универзитета, као и ваншколска омладина од 14 - 25 година старости, која својим понашањем није показала довољно смисла за ред и дисциплину, или, која није правилно схватила своје националне дужности у данашњици. Боравак у В. заводу траје од 6 месеци до 3 године. Наставно и васпитно особље поставља Министар просвете, а особље за чување безбедности у случају спољњег напада (мисли се на напад партизанских одреда) поставља Министар унутрашњих дела у сагласности са Министром просвете. Школску и ваншколску омладину од 14-25 година старости упућује у Васпитни завод Министар просвете на предлог директора средњих и стручних школа, као и Министарство унутрашњих дела на предлог нижих и виших полицијских власти. Коначну одлуку о висини боравка у В. заводу доноси Министар просвете на предлог управника Завода. Поменутом уредбом се у Заводу предвиђају следеће дужности: управника завода, његовог заменика, старешине мушког и женског интерната, административног, васпитног, наставног и помоћног особља. Стражу Завода образује један вод Српске државне страже са 30 војника и 2 официра. Стража Завода служи искључиво ради спољне безбедности Завода и нема никаквог уплива на васпитни рад. Школски рад у Заводу се одвија у оквиру следећих школа: ниже и више гимназије, учитељске школе, трговачке академије, средње пољопривредне школе, аналфабетског течаја, школе општег образовања (специјални течај за

раднике и сељаке са основном школом у циљу њиховог општег образовања), политичких курсева и семинара, научне станице са тераријумом и акваријумом и огледног пољопривредног добра. В. завод је имао своју штампу, „Заводски лист” и „Зидне новине”. Културни живот питомаца одвијао се кроз ђачке дружине (литерарну, позоришну, музичку, спортску и шаховску), одбор за улепшавање Завода и књижницу и читаоницу. Поред овога, Завод је поседовао једно пољопривредно добро и 14 радионица (столарску, браварску, плетарску, цртачку, кројачку, обућарску, књиговезачку, фотографску итд) као и питомачку задругу. Сви облици наставног и васпитног рада у Заводу имали су своје циљеве прилагођене степену образовања и интересовања питомаца. Они су у многоме дошли као резултат спонтаних узајамних тежњи питомаца и васпитног особља. Наставу средњих и стручних школа у В. заводу водили су наставници више гимназије у См. Паланци под руководством директора паланачке гимназије Марковића (Драгољуба). Наставни план у заводској гимназији извођен је по наставном плану и програму Мин. просвете Краљевине Југославије. Учитељска школа у Заводу била је одељење учитељске школе у Јагодини. За две године заводска гимназија је дала око 120 свршених ученика, са положеним матурским испитом. Политичка настава у Заводу имала је за циљ политичко образовање питомаца. О томе ћемо се осврнути у следећем одељку овога чланка. Она је извођена по плану који је израдио управник Завода М. Поповић, професор, а одобреном и усвојеном од Мин. просвете владе генерала Недића. У току две године кроз Завод је прошло око 1.270 питомаца и питомица. Највећим делом то су били ученици средњих школа, док је студената, радника и сељака било знатно мање. Питомци и питомице су становали одвојено, у мушком и женском интернату. Унутрашња организација у овим интернатима била је одређена „Правилником о унутрашњем реду и владању у Вас. заводу”. Овај правилник имао је облик правилника уобичајене интернатске праксе. Васпитачи су стајали на челу питомачких група. Излазак у град био је у одређено време и у пратњи васпитача. Време посета питомцима и одлазак кућама на одсуство било је такође овим правилником одређено. Књига дневних заповести, наредаба, похвала и казни спадала је у саставни део заводског живота. У циљу лакшег функционисања стручне и политичке наставе, као и физичког рада у Заводу, извршена је подела питомаца на групе по степену њиховог општег и стручног образовања. Прву групу сачињавали су студенти, другу ученици средњих школа, а трећу радници и сељаци. Свака од ових група имала је свој распоред рада. Ради боље илустрације нека послужи овај распоред рада друге групе питомаца. Он је изгледао овако: Радни дан у Заводу 6,00 устајање, умивање, спремање постеља; 6,45 доручак;

7,30 школско звоно (улазак у учионице); 7,45 - 12,15 школска настава по распореду часова директора гимназије и средњих школа; 12,30 збор за ручак и обедовање; 13,15 - 14,15 обавезан одмор у спаваоницама; 14,30 - 15,00 рад на пољопривредном имању; 15,00 - 16,00 одмор и спремање пређеног градива у школи; 16,00 - 17,15 политичка настава и семинари; 17,15 - 18,45 час за забаву у спорт; 19,00 вечера; 19,30 - 20,30 корепетиција пређеног градива; 20,30-21,00 час разоноде; 21,00 повечерје на знак трубе и одлазак на спавање. Празнични дан у Заводу (распоред рада) 7,15 устајање; 7,45 доручак; 8,45 одлазак у цркву по жељи; спортска такмичења и слоб. располагање временом; 12,00 ручак; 13,00-14,30 одмор у спаваоницама; 15,00 одлазак у град, кино или на фудбалску утакмицу; 19,00 вечера; 20,00 - 22,00 Заводска приредба: а) приказ једног позоришног комада или б) шарено вече са игранком; 22,15 одлазак на спавање. Питомци Васпитног завода, највећим својим делом, припадали су борбеном елементу српске омладине. Мржња према окупатору, љубав према сопственом народу и тежња за бољим социјалним уређењем, све су то били мотиви, који су их покретали у борбу. Био је то један младалачки занос у коме је било и позитивних страна. Међутим, њихову борбеност и спремност на жртву искористила је КПЈ за своје циљеве. Мали је број био оних, који су знали шта је комунизам и свесно се за његове циљеве опредељивали. Отуда је наш задатак у В. заводу био: политички преваспитати ову младост и њене позитивне особине

усмерити путем истинске и корисне службе народној заједници. То је Милован Поповић овако формулисао: „Потребно је наћи расцеп између моралне базе и политичке надградње”. Њихова морална база је била у извесној мери позитивна, њихова политичка надградња - комунизам није одговарала нашим народним схватањима и циљевима. Требало је доказати да комунизам није једино и најбоље решење свих друштвених проблема. У овој речи доказати лежи смисао читаве проблематике преваспитавања у В. заводу. Процес преваспитавања је у В. заводу различито трајао. То је зависило од индивидуалности васпитаника. Почело се прво путем личног контакта и дискусија, да би се касније створио наставни план и изградиле методе рада. Првих осам месеци су питомци похађали часове у школама, радили на пољопривредном имању и радионицама. Са политичким преваспитавањем се почело тек онда кад су за то били створени услови и кад су нас питомци почели бомбардовати питањима и жељама да се о политичким проблемима дискутује. Тада смо изашли пред њих са политичком наставом, чији су план и програм били брижљиво припремљени. Васпитач је стајао пред својим васпитаницима у једном деликатном положају. Он је не само морао да познаје политичку грађу, коју има да предаје, него да пази на сваки свој поступак, реч и дело. Он се трудио на првом месту да стекне поверење и љубав питомаца. У свакодневном раду у В. заводу, било на пољопривредном имању, у радионици, школи, спортском терену или позоришној бини, поред питомца, раме уз раме, био је и његов васпитач. Он је морао својим примером да предњачи. Овај моменат је и одиграо пресудну улогу у процесу преваспитавања у Заводу. Када се стекло међусобно поверење и познанство, онда се тек могло прећи на систематску политичку наставу. Политичка настава је извођена по групама. Питомци су били подељени у групе према њиховом општем образовању. За сваку од ових група био је израђен програм. Творац овог програма био је Милован Поповић, управник Завода. 1)

Философија а)

Увод у философију (психологија и логика);

б)

Историја философије (Аристотел, Платон, Декарт, Спиноза и др);

в)

Психоанализа;

г)

Историјски и дијалектички материјализам;

д)

Руска религиозна и философска мисао (Славенофили, Достојевски и Берђајев);

Политика а)

Макијавели - Владалац;

б)

Маркс и словенство;

в)

Енгелс - Анти-Диринг;

г)

Комунистички манифест 1848;

д)

Историја Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) ВКП(б);

ђ)

Лењин - о држави и религији;

е)

Стаљин - питања лењинизма;

ж)

Устав СССР (Стаљинска конституција);

з)

Коминтерн и КПЈ против Југославије и Српства;

и)

Тито и партизански покрет;

ј)

Недић и његова улога под окупацијом;

к)

Кауцки, Бернштајн, Ман;

Социологија-Економија а)

Основи социологије (уџбеник по Сорокину);

б)

Основи економије (економски појмови);

в)

Марксистичка социологија и економија; Маркс: Капитал теорија о акумулацији и концентрацији капитала;

г)

Критика марксистичке социологије и економије;

д)

Хришћанство и органско схватање друштва;

Национална историја а)

Историја Југославије;

б)

Културни и историјски проблеми народа Југославије;

в)

Критика тумачења наше историје по дијалектичком материјализму;

Антропогеографија а)

Балканско полуострво по Јовану Цвијићу;

б)

Психофизичке особине Јужних Словена - Цвијић;

Национална и светска књижевност а)

Народна поезија и њена улога кроз векове;

б)

Критика теорије о постанку наше народне књижевности са гледишта дијалектичког материјализма;

в)

Наша уметничка књижевност - обрађивање изабраних дела српских писаца 19. и 20. века;

г)

Главни правци и облици светске књижевности 18, 19. и 20. века са примерима;

д)

Совјетска књижевност: Јесењин, Горки, Островски и Иља

Еренбург, (Островски: „Како се калио челик"). Политичко-васпитна настава за питомце Друге и Треће групе кретала се углавном у оквирима програма за Прву групу, само, разуме се, у смањеном облику и прилагођена степену питомачког образовања и интересовања. Како су прву групу сачињавали студенти и матуранти гимназија и средњих школа, то је разумљиво да степен њихова образовања и интересовања није био исти са степеном образовања и интересовања једног ученика средњих школа до матуре или сељака и радника. Код сељака и радника је у програму нарочита пажња посвећена решењу радничког и сељачког питања у комунистичкој држави и дата опширна и документована критика. Извођење програма политичко-васпитне наставе било је могуће на бази потпуне слободе мисли и изражавања. Она је у Заводу, у правом смислу речи, и постојала. Завод је тада био једино слободно место у окупираној Европи, где се јавно смео критиковати сваки погрешан политички и војни потез ратујућих страна, а да се за то не изгуби глава и не оде у концентрациони логор. Кроз предавања, дискусије, анкете и питомачке писмене семинарске радове долазило се до слободног изражавања по разним проблемима из области марксизма и бољшевизма, давани су документари и критике, да би се на крају курсева пре него што се напусти Завод, полагали испити из пређеног градива. За овакав облик наставе стајали су нам на расположењу, као наставна средства и уџбеници, илегална издања Марксових, Енгелсових, Лењинових и Стаљинових списа. Поседовали смо и оригинална издања Маркс-Енгелс-Лењиновог института у Москви на нашем језику. Тиме смо могли спречити сваки евентуални приговор питомаца да не излажемо мисли марксистичких писаца верно и у оригиналу. Питомци су, у оквиру политичке наставе, добијали разне теме за писмену обраду, као: „Мој случај”, „Моје политичко убеђење”, „Шта мислим о макијавелизму и односу политике и морала”, „Шта сам мислио о Васпитном заводу пре него што сам овде дошао”, „Тачности и нетачности историјског материјализма”, „Шта мислим о Титовој акцији”, „Зашто нисам и зашто не могу да будем комуниста”, „За Св. Саву или Маркса”, „Моја политичка литература”, „Тито, генерал Михаиловић и Недић” итд. Истакнути јавни и научни радници Србије одржавали су повремено предавања у Заводу. Ова су служила као нека врста допуне општем плану и програму политичког и васпитног рада. Од тих предавања вредно је истаћи следећа: Др Милица Богдановић: О речи, као стваралачкој и разаралачкој снази, О истинској и лажној култури, О темељима етике, О марксистичкој етици, О историји Русије, итд.

Велимир Јонић: Материјалистичко и идеалистичко схватање света и живота. (Ту се поткрала грешка, вероватно је требало уместо Велимир да буде Велибор Јонић) Др Стеван Иванић: О народној уметности. Инж. М. Васиљевић: О слободи човека и народа, О нашем опредељењу у свету, О научном раду, О основама за политичке идеологије, итд. Др Д. Најдановић: О модерној слици човека и света, О јеврејском питању, О религији марксизма. Др В. Жардецки: О структури материје. Др Жарко Ступар: Светска криза 1929. Др Миодраг Грбић: О српској уметности. Ратко Парежанин: О видљивим и невидљивим силама у садашњем светском сукобу и положај Србије. Инж. Тихомир Дожудић: О анализи појма једнакости. Инж. Рат. Ђурђевић: О „Браћи Карамазовима”, О Васкрсењу Христовом, О роману „Ученик” од Пол Буржеа, О схватању света код једног модерног научника, Зашто људи не верују у Бога. Протосинђел Јован Рапајић: О српском погледу на свет и живот,

О духовним богатствима српског народа, Од чега нас је Христос спасао и спасава, О марксизму као религији. Прота Алекса Тодоровић: Проблеми религије. Др Ђоко Слијепчевић: О геополитичком положају Срба на Балкану. Др Душан Поповић: Сеоба Срба под патријархом А. Чарнојевићем. Димитрије Љотић: О политичкој ситуацији у свету и код нас. После одржаних предавања, у неким случајевима, дате су анкете питомцима, у којима су они износили своје утиске о предавањима. Нарочито интересовање су питомци показали за предавања Др Милице Богдановић, Инж. М. Васиљевића, Димитрија Љотића, протосинђела о. Ј. Рапајића и свештеника Алексе Тодоровића. О комунизму се у Заводу много дискутовало, говорило и предавало, али се од питомаца никад није тражило да се определе за ма коју политичку групу и партију. У томе погледу је свакоме питомцу остављена потпуна слобода и он је могао да сам бира пут којим ће ићи кад изађе из Завода. О томе најбоље сведоче речи бившег питомца Завода Миодрага Ђорђевића-Уче, композитора заводске химне „Ми смело ходимо”. Само овако слободно образовање, давање пуне слободе у васпитању, био је једини начин да се од бивших комуниста створе антикомунисти. Да се осетио и најмањи утицај које политичке групе, васпитни би рад још у зачетку пропао. Једина политичка идеологија, која је покретала васпитаче на посао, била је: љубав и жеља за спасавањем сваког српског младића, без обзира да ли је он заведен, или пошао комунистичким путем. Главни гарант таквом раду био је сам управник Завода Милован Поповић, професор. Он је припадао само науци, а по убеђењу био је антикомуниста. Ни пре рата није припадао ни једној политичкој групи, а још мање за време окупације. Један део питомаца је, по изласку из Завода одлазио кућама, или ступио у одреде Недићеве Националне службе (55), Српског добровољачког корпуса (44), Српске државне страже (34) и одреде генерала Драже Михаиловића (26), добровољно и по својој жељи. Ђачке дружине су одиграле значајну улогу у животу питомаца. Литерарна дружина „Бранислав Нушић” организовала је литерарне вечери, на којима су читани оригинални књижевни састави питомаца. У њеној редакцији и под руководством васпитача излазили су „Заводски лист” и „Зидне новине". Уредници ових листова били су питомци. „Заводски лист" је излазио у 12 бројева. После 12. броја био је од немачке цензуре у Младеновцу забрањен и

обустављен. „Зидне новине” су у техничком смислу биле ремек дело. Илустрације је цртао и сликао питомац Бора Стојановић, ученик гимназије. Забавна дружина са својим секцијама: позоришном, музичком и шаховском, развијала је врло плодну делатност. Она је организовала многобројне приредбе у самом Заводу и у граду за грађане Смедеревске Паланке. На репертоару питомачког позоришта су се налазила и извођена следећа дела: Јанко Веселиновић - Брзак: Ђидо; Бранислав Нушић: Кнез Иво од Семберије; Обичан човек; Народни посланик; Јован Стерија Поповић: Кир Јања; Лажа и паралажа; Коста Трифковић: Избирачица; Синиша Раваси: Кумова клетва; Љ. Петровић: Два наредника; Милован Глишић: Два цванцика; Шекспир: Кориолан; Ф. Ефтимиу: Човек који је видео смрт. Музичка секција имала је свој хор, фолклор и оркестар. Диригент хора био је питомац Миодраг Ђорђевић-Уча. Музичка секција давала је своје приредбе са игранкама. У низу приредаба шаховске секције вредно је истаћи неколико симултанки, које су са питомцима Завода одржали истакнути шаховски мајстори: Озрен Недељковић, П. Трифуновић, Сава Вуковић, Др Ступар, Милић и други. Спортска дружина са фудбалском, лакоатлетском, пин-понг, одбојком и боксерском секцијом одржавала је редовно тренинге и такмичења. Фудбалски клуб С. К. Завод, имао је врло јак тим са којим је играо утакмице у Смедеревској Паланци, Крушевцу и Шапцу и постизавао сјајне резултате. У лакој атлетици су постизавани врло добри резултати. Рекордер у скакању у вис био је у оно време у Србији питомац Васпитног завода. Необичну драж општој слици живота и забаве у Заводу давале су прославе Божића, Бадњег вечера, Нове године, Ускрса, Видовдана, Краљевог рођендана и годишњице рада В. завода. За ове празнике спремани су специјални програми и свечаности са свим традиционалним обичајима. Оне су такође служиле као помоћно средство у општем и наставно-васпитном раду у В. заводу. Димитрије Љотић је показивао стално интересовање за рад В. завода. У три маха долазио је у Завод. Питомцима је био у сваком погледу интересантан, јер су његова предавања за њих била нешто ново. До његова доласка у Завод он је за њих био „фашиста и реакционар”. Међутим, његова појава у Заводу,

предавања, разговори и дискусије са питомцима, учинили су да они у њему осете свога искреног пријатеља. Сећам се његове прве посете Заводу. Била је недеља. Нешто око 11 часова дошао је из цркве у Смедеревској Паланци, без пратње, у Завод. Није му био приређен никакав дочек, јер је његова посета дошла изненада. Ушао је у заводско двориште, а да га нико није приметио. Кад сам га с управником Поповићем и његовом госпођом срео у дворишту, неколико питомаца, родом из Смедерева, познали су га. Одмах се кроз Завод пронео глас: Љотић је стигао! Обилазећи заводске просторије, ушао је у салу за приредбе, где је хор Завода имао задњу пробу за вечерњу приредбу. У томе тренутку хор је вежбао композицију М. Милојевића, у чијем су тексту биле речи „само једна звезда бљесну па је покри мрак”. Пошто је обишао Завод, ушли смо поново у салу за приредбе, где је пред питомцима одржао своје прво предавање. Питомце је ословио са „драга децо”. Централна мисао у овом његовом предавању била је мисао једног пребеглог совјетског младића, који је, дошавши у додир са Западом, разочаран у комунизам, рекао: „Треба наћи мисао за коју вреди погинути”. О тој мисли за коју вреди погинути говорио је он питомцима и указивао на погрешан пут, којим су ишли и иду њихови другови. Са искреном тугом у срцу описао је он трагичну судбину њихових палих другова, који су као „звезда бљеснули па их је покрио мрак”. Он је у томе предавању, више него песнички, описивао нашу националну трагедију и завршио је предавање са овим речима: „Децо моја, нађите мисао за коју вреди погинути. Оставља вам се то потпуно слободно. Кад би ваша мисао била истина, проклет био онај ко би вас са тог пута одвраћао”. Истога дана увече, од 21-23 часа, говорио је поново Љотић. Неколико пута је хтео да предавање прекине, да би питомци ишли на спавање, али су они тражили да говори. Те вечери говорио је о политичкој ситуацији у свету. После његовог предавања у Заводу, питомци су добили тему, коју су писмено обрадили. Она је гласила: „Моји утисци о предавањима г. Љотића”. Интересантно је било читати ове радове. У њима су дати, не само искрени утисци, него и врло интересантна запажања. Ја много жалим да ми се изводи из тих писмених радова не налазе при руци, тако да ми је немогуће дати праву слику. Али једнога се добро сећам. Нису само мисли Димитрија Љотића биле та снага која је за увек у очима питомаца слистила комунистичку лаж да је он „реакционар и фашиста”, него и његов лични наступ, његова искреност и скромност као човека и његова љубав према њима, својим политичким противницима. Приликом своје друге посете Заводу, Димитрије Љотић је са питомцима највећим делом разговарао и дискутовао. Они су после тих разговора говорили са дивљењем о његовом знању из свих области друштвених наука, филозофије и практичном познавању живота. Он је тада одговарао и на примедбе које су му поставили питомци, после његовог првог предавања у Заводу. Трећи и последњи пут био је Димитрије Љотић у Заводу о Новој Години

1944. И том приликом он је обогатио питомачко знање, постављајући пред њих алтернативу: за Св. Саву или Маркса. Тиме је хтео да каже: прихватимо ли пут Св. Саве, којим смо ишли кроз векове, бићемо своји и слободни. Прихватимо ли пут Маркса, долази нам ропство, још горе и црње, него што смо га икада у својој историји имали. Без знања и сагласности Немаца није могло доћи до оснивања Завода. Међутим, Немци су, и поред одобрења, које су дали Недићевој влади, много пута покушавали да В. завод спрече у његовом раду и да га униште. Између Немаца, с једне стране, и заводских покровитеља и руководилаца, с друге стране, водила се стална борба. Немци су имали различито схватање о циљевима ове установе од онога које су поставили заводски руководиоци и покровитељи. Немци су сматрали да су заводски питомци комунисти, и да их као такве треба третирати и дати им режим сличан режиму у логору на Бањици. Тако су Немци преко своје Фелдкомандантуре у Београду, фебруара 1943, тражили од Завода да се питомци употребе у радовима на регулацији реке Јасенице. На тај би се начин спречило питомачко преваспитавање и онемогућило стручно школовање. Овај захтев је био за управу Завода неприхватљив и она се тада обратила за помоћ Недићу и Љотићу, који су успели својим интервенцијама. Овога пута спасено је 480 младића и девојака од тешког рада и омогућено њихово даље школовање. Немачке локалне власти у Младеновцу правиле су, не само сметње у погледу материјалног снабдевања Завода, него су покушале да траже и увид у рад Завода. Управа је то енергично одбила. Ове исте власти су забраниле излажење „Заводског листа”. Када је васпитач Завода В. К. отишао у Младеновац да тражи објашњење ради ове забране, онда му је немачки цензор, одбијајући његове аргументе, рекао: „Ви не пишете о национал-социјализму, а чланци су писани у комунистичком духу”. Као доказ за то показао му је чланак М. Васиљевића (био је то један коментар његовог предавања у Заводу) и нагласио да је чланак са своје две трећине посвећен комунизму, а ни једне једине речи нема о национал-социјализму. Сваки покушај, да се цензор убеди да то не може бити разлог за укидање и забрану излажења листа, остао је без успеха. У јуну месецу 1943. дошло је до оружаног напада партизанског одреда са Космаја на Немце. У тој борби, која се водила у непосредној близини В. завода и Смедеревске Паланке, погинула су два Немца. Немачки командант у Паланци је, преко свога тумача NN, званог Фрања, тражио од Завода, да се двеста питомаца стреља као одмазда за два погинула немачка војника. Овај тумач долазио је у Завод, претио управнику Завода, псујући га најпогрднијим речима, и тражио извођење овог наређења. Милован Поповић, у својству управника Завода, а уз сагласност свог васпитног особља, дао је следећи одговор: „Ви немате права да из Васпитног завода узимате људе и вршите одмазде, јер су ваши војници погинули у борби, а не из заседе. Ми вам не можемо дозволити да то учините. А ако ви и поред тога хоћете одмазду, онда стрељајте прво мене и моју жену, и васпитаче, па онда попуњавајте број како знате, снагом своје моћи”. На овакав енергичан одговор и уз помоћ генерала Недића, није дошло до

извођења одмазде од стране локалних немачких власти. Још једном приликом су Немци покушали да се мешају у рад Завода. У пролеће 1944. они су преко Управе града Београда и Специјалне полиције, покушали да у Завод поставе једног полицијског комесара. Ми смо се и овоме покушају енергично супротставили. Поповић је, одбијајући овај покушај у Једном писменом акту Председнику владе генералу Недићу, Министру просвете Јонићу и управнику Београда Јовановићу изложио своје мишљење и тражио њихову помоћ да се Немци увере у неоправданост овакве потребе, рекавши између осталога и ово: „Полиција и педагогика не могу да иду заједно”. Управникова молба надлежним факторима и Недићевој влади је уважена и њиховом помоћи полицијски комесар није се појавио у Заводу. Оснивањем В. завода учињен је један озбиљан ударац против акције КПЈ на територији окупиране Србије. Завод је својим циљевима и резултатима доказао једном броју комунистичких бораца да комунизам не доноси благостање друштвеној и народној заједници. Он је тиме ископчао из домена КПЈ 1.270 омладинаца и омладинки, умањујући њену ударну снагу. Ове чињенице је КПЈ одмах увидела и повела јавну и тајну борбу против Завода у самоме Заводу и ван њега. У тој борби она није штедела средстава и методе, заснивајући их на лажима. У комунистичкој илегалној штампи и поверљивим окружницама за чланове СКОЈ-а могли смо у оно време да читамо следеће: 1) а - „Завод је постао брана - мрежа која је зауставила изгреде и губљење глава наших активиста Скојеваца.

б - Завод прикупља разочаране комунисте и од њих прави одличне антикомунистичке борце. в - Родитељи су оснивањем Завода добили пуну моћ ауторитета над својом децом. Док су до оснивања Завода родитељи морали да бирају за своју децу или њихов одлазак у партизане или концентрационе логоре, у најбољем случају рад у Немачкој, оснивањем Завода, у случају опасности по живот или хапшење, они су сами доводили децу у Завод и спасавали их. Чак има и таквих родитеља чија деца нису била уопште угрожена а ипак су их слали у Завод”. (М. Ђорђевић: Из једне окружнице КПЈ о В. заводу). а - „Ми памтимо омладинску тамницу у См. Паланци под управом злогласног Гестаповца Милована Поповића и осталих љотићевских зверова”.(„Глас” - Орган ЈНОФ Србије, април 1943). 2)

б - „Покровитељ тамнице је лично злогласни Љотић. Његов највернији прирепак, чувени Гестаповац М. Ђ. Поповић је управник „Завода”, који и ногама и рукама на најподлији начин покушава да заведе омладину на пут гестаповске обнове. Најактивнији и најгрознији васпитач је његова жена Драгојла ОстојићПоповић... Ту су одабрани и још неколико „проверених” сарадника, познатих стручњака за васпитање, као што су изроди Веселин Кесић, Кубуровић и други”. в - ... „Створили су дилетантску и литерарну дружину, мешовити хор и

музичку секцију, зидне и усмене новине, хумористичко вече, одбор за улепшавање завода. Створили су набављачко-потрошачку задругу, шаховску и спортску секцију и неколико радионица све то само да би показали свој „плодоносни” и „конструктивни рад” („Глас јединственог Н. О. Фронта Србије”, бр. 6). Колико су ови напади КПЈ кроз њихову штампу били тенденциозни, сведочи најбоље та чињеница, да су све ове списе могли питомци В. завода да читају на заводској табли за вести. Они су се томе смејали и на рачун клевета и њихове стилизације правили вицеве. Управи Завода је оваква реакција питомаца била најбољи одговор на комунистичке клевете. Када сви покушаји КПЈ преко штампе нису успели, онда је она покушала преко питомаца, који су из полиције стизали У Завод, да организује пасивну резистенцију, бекства и пуч у Заводу, верујући, да ће се на тај начин Завод компромитовати и претворити у логор. Тако је питомац Божидар Војводић, студент, за време свог боравка у У. Г. Б. добио од ухапшеног реонског секретара КПЈ из Београда инструкције шта треба да ради кад дође у Завод и како да се његов рад руши. Отуда је Војводић, дошавши у Завод, саветовао питомцима да спроводе саботажу рада кроз пасивну резистенцију, да се не истичу у дискусијама кад се за то укаже прилика, а онима, који су се почели преваспитавати, претио је са успесима и победама Совјета на источном фронту. Он је у своме раду био одмах откривен и убрзо онемогућен и исмејан од самих питомаца. Ноћи 11/12. априла 1943. требало је да у В. заводу избије „пуч”, замишљен и организован од две непуне десетине питомаца. Идеју за овај „пуч” дала је партијска организација КПЈ у Нишу своме члану М. Г. Ђиткету, пре него што ће бити из нишке полиције упућен у Завод. Она му је чак преко својих веза омогућила да дође у В. завод. Но овај планирани „пуч” пропао је пре него што је до његовог извођења дошло, јер су питомци, на које се он обратио, саопштили план управнику Завода и писцу ових редова. Овај покушај се заснивао на плану да се оружјем из магацина страже Завода изврши убиство васпитача и организује бекство питомаца из Завода. Зашто је то било КПЈ потребно, сведочи најбоље изјава, коју је по откривању покушаја „пуча” дао главни учесник питомац Ђитке. Он је требао да буде, као бивши активни подофицир југословенске војске, одговоран за организацијско-стратешко извођење „пуча”. Његова изјава гласи: „Партија је са „пучем” хтела да постигне следеће: а) да се од питомаца В. завода формира један партизански одред; б) да се читавом свету докаже да омладина Југославије не жели да се васпитава у фашистичком духу; ц) да се спречи преваспитавање многих и долазак других група у Завод. Јер са успехом „пуча”, Завод престаје са радом пошто је компромитован”. Василије Буха, секретар покрајинског комитета КПЈ за Србију у току рата, после хапшења, изјавио је у Специјалној Полицији У. Г. Б. да је он радио на томе „да се В. завод онеспособи за рад”. На његовом столу у партијској вили на Дедињу, где је имао своје илегално склониште, и где је проваљен и ухапшен,

нађени су сви бројеви „Заводског листа". Имена питомаца, сарадника у томе листу, била су подвучена црвеном оловком, а поред њихових чланака стављао је он своје примедбе. Реакција питомаца В. завода на покушај „пуча” од 11. априла и организовање бекства била је негативна, тако да су се сами „пучисти” бојали да неће успети. Они су у своме подухвату били осуђени од свих питомаца. Питомци су тражили да буду уклоњени из Завода. Њих седам је из Завода уклоњено. Према питомцима, који су у Заводу променили своје мишљење, или отворено бранили Завод и његово постојање, КПЈ је чинила притисак, упућивала претње и спремала освету. У чланку „Омладинска тамница у См. Паланци ” читамо и ове редове: „... Они су придобили за себе само једну шаку бедника и изрода као што су Даница и Мира Ивановић, Милутин Дорословац и Десанка Манчић, Радован Ломић и Зоран Милетић (бивши питомци, а сада плаћени васпитачи), Мокрањац и Слободанка Стефановић, Војислав Пајевић, Тиосав Велимировић и још неколико слабића и колебљиваца, који себично „високо” цене своју русу главу, прљајући и газећи проливену крв стотина омладинаца, бивших њихових другова, који су пали у борби за част и слободу нашег народа, у борби против окупатора и њихових слугу на чијем челу стоје крвници из гестапоа и главњаче, а међу њима и џелати-васпитачи из логора у Смедеревској Паланци”. Под овим претњама су питомци В. Пајевић, Велимировић и Мокрањац поклекнули и покушали да се по доласку на власт Тита рехабилитују. Изгледа да су у томе успели. Међутим, кад су партизани ушли у Пожаревац, јесени 1944, онда су међу првима стрељали питомицу Слободанку Стефановић, члана окружног комитета КПЈ за Пожаревац. Пресуду је донео суд У чијем саставу је био и Мома Марковић, данас један од водећих комунистичких руководилаца у НР Србији. Питомац Радован Ломић је стрељан у Младеновцу и очевици су ми причали (касније пребегли у Италију) да се пред „народним судом” комунистичке руље држао сјајно и храбро. Зоран Милетић је, као припадник СДК, предат са добровољачким пуковима у Словенији Титу. Његова судбина је отада до данас потпуно непозната. Сви ови наведени примери дају довољно доказа о злочиначком раду КПЈ у односу на Завод. Васпитно особље Завода је отуда имало да води једну врло истрајну борбу, мудро и смишљено, према акцији КПЈ у Заводу и ван њега. У томе се, по моме мишљењу, успевало. Зашто питомци нису следовали потезе КПЈ најбоље доказују речи питомца М. Ђорђевића, касније деловође В. завода, као одговор зашто нису из Завода бежали у шуму, иако је за то увек било довољно прилике: „Нисмо бежали, зато што смо се разочарали у КПЈ; нисмо јој више веровали и никаква наређења, која је она издавала, нисмо хтели да извршавамо. Што је до тога дошло, криви су њени руководиоци, њени високи партијски функционери”.

У 1954. години навршила се једна деценија од дана када је септембра месеца 1944. престао са радом Васпитни завод у Смедеревској Паланци. Била је то у оно доба ј е д и н а установа овакве врсте у Европи. Био је то један нов покушај, један свет доживљаја за себе. Идеја о овој установи, поникла од Д. Љотића, реализована и спровођена у дело од Милована Поповића, професора и његове супруге Др Д. Поповић, одличних познавалаца комунистичке мисли и праксе у окупираној Србији, са њиховим сарадницима васпитачима, истакнутим антикомунистичким борцима, дала је следеће резултате: а - 1.270 младих Срба (840 питомаца и 430 питомица) спасено је од окупаторске казне смрти, депортације и концентрационих логора. б - Омогућено је несметано стручно образовање ових младих људи и њихово спремање за позиве у будућности. в - 104 питомца ступила су у антикомунистичке одреде генерала Недића (у СДК 44, СДС 34) и генерала Михаиловића (26). Када су септембра месеца 1944. питомци В. завода одлазили својим кућама, онда је питомица Вера Ценић, у чије преваспитање се сумњало, опраштајући се са управником Завода рекла: „Господине Управниче, на опроштају морам да вам кажем једну истину, која ме мучи. Ја знам да нам се ближи слобода, за којом смо ми, Скојевци, тако чезнули. Али, ја се бојим те слободе која долази. Боравак у Заводу је улио сумњу у моју веру да комунизам доноси благостање. Ја одлазим у живот сумњајући у оно зашто сам јуче била спремна да се жртвујем и живот изгубим. Вама лично и Вашој Госпођи, као и осталим васпитачима, морам да одам признање да сте нам као противници били искрени пријатељи и заштитници”. Васпитни завод је пример за будућност свим оним антикомунистичким борцима, који стоје на становишту да се комунизам не руши само пушком и мачем, већ васпитањем и бољим социјалним уређењем. Окупирана Србија, у току Другог светског рата, дала је за то довољно доказа, јер је, поред свих тешкоћа окупације, у огњу грађанског рата и комунистичке револуције, водила борбу са комунизмом поред пушке, - педагогиком, школом и наставом. Идеја о В. заводу добила је у току грађанског рата у Грчкој своју примену на острву Макронисосу. О томе је енглески часопис „Еврибодис Викли” писао: „Данас је оно настањено чудним становницима: комунистима. На самом острву влада велика слобода мисли, збора и договора. Макронисос јесте „острво преваспитавања”. Преваспитавање се врши на човечан начин, системом убеђивања. Идеју за оснивање овог завода дао је пуковник Барамктарис... На Макронисосу се све чешће чују повици: „Дајте нам оружје, ми хоћемо у борбу”. Грчка ће, можда, још једном да поведе свет новим стазама мира и среће”, вели британски часопис.

Васпитни завод у Смедеревској Паланци у време од 1942 -1944. године био је српско острво за преваспитавање - српски Макронисос, пре него што је Макронисос, као „нова идеја” спроведен у дело. Ову чињеницу нека не забораве они који буду писали историју Србије у току Другог светског рата. (Горњи напис Предислава М. Кубуровића објављен је у другој књизи минхенских „Записа из добровољачке борбе”, а одатле пренет у споменицу Боривоја М. Карапанџића „Српски добровољци 1941 - 1981”, Кливленд, САД, одакле је и узет за ову књигу)

Димитрије Љотић

О ВАМА И ЗА ВАС 26. јула о. Г.(1943) боравио је у Заводу Г. Димитрије Љотић, изванредни комесар за обнову Смедерева. Том приликом одржао је предавање из кога, доносимо следећи одломак: Човек се коцка и људи га осуђују. Кажу: коцкар је. А како ми да останемо хладни када млад човек стави свој живот на коцку. Како да у нама све не затрепери? Како да не будемо несрећни, као да су у нас беси ушли, па нам раскидају тело? Како да не будемо узбуђени? И кад би то биле суве гране са нашег народног дрвета, које су дотрајале и које чекају само да бура наиђе и да их одломи, ми бисмо морали да се узбудимо. Ипак, и она сува грана расла је на оном зеленом храсту. Ни то одвајање не иде без бола. А шта је са лишћем зеленим? Шта је са гранчицама? Како да човек не помисли на њих које се раскидају. О, нисам ја против жртава. Како би човек могао бити достојан тога имена ако је против жртава? Жртва је ипак највећа ствар. Принети себе на жртву, изван тога нема ничег вишег. Ко то учини, тај је дошао на врхунац људског уздизања. Али принети себе на жртву ради онога, ради чега вреди изгубити живот. Тада се мора наћи мисао за коју се вреди жртвовати. Дати живот за нешто што не вреди, то није жртва, то је самоубиство - обична коцка. Само, коцкар који се коцка новцем је много паметнији него онај који се коцка у свој живот. Ви имате право да ми кажете: „И ми смо нашли једну мисао”. Ја не кажем да нисте. Ја постављам само питање: „Да ли вреди за њу погинути?” Индуси су диван народ. Велики, стари народ. Културан. Индија је огромна, богата земља, која је украшена највећим споменицима људскога духа. Индуси верују да човек не долази једном на овај испит што се зове живот. То је једина заблуда Индије. Она две нема. Она верује да се човек рађа бескрајно пута, све док не положи испит. Једном се рађа као цар. Ако не положи испит, онда иде у нижи род па се роди као трговац. Па кад не положи испит, онда се роди као

парија, који од људског има само људски облик без људских права. Па кад не положи испит као парија, онда се роди као животиња. Али бива и обрнуто, па се прво роди као животиња, па положи испит, па се роди као парија. Па кад положи овај испит, онда се роди као трговац. Па онда као цар. Па положи испит као цар. Па се роди као мудрац. Па пошто положи испит, онда се роди као светац. Па положи испит као светац, па се онда више не роди. Онда се свршава његово рађање и улази у бескрајни живот - нирвану. Тако верују Индуси. И да сте ви Индус, ја вам на бих замерио. „Родићу се хиљаду пута па могу бити и комуниста”. Али твој народ сасвим друкчије верује. Ти се ниси родио у Индији, него у Србији, која је већ 1.000 година под Христовим крстом, а његово веровање учи да се човек једном рађа, а не двапут. Човек се роди и нестане га на овоме свету. Према томе, за твој народ вреди она истина коју прича онај младић: Наћи истину за коју вреди погинути. Индијац може да ради како хоће. Његова вера оправдавала би и ту лудост када се коцка са својим животом, али вера твога народа то не оправдава, јер ти само једном долазиш на овај свет и мораш добро да отвориш очи. Да пазиш шта радиш са својим животом. Тек што сте отворили очи дошли сте у онај историјски период нашега народа када је он посрнуо духовно. Ми верујемо у снагу нашега народа. Ми верујемо у велике могућности нашега народа. Верујемо да он неће ићи из пада у пад до своје пропасти. То нас и држи на овом најмучнијем путу који стоји пред људима. Дете моје, кад би твоје веровање било истина, проклет био онај ко би те са тога пута одвраћао, јер заиста ми људи жудимо за истином као биљка која је никла у хладовини, па се криви и извија тражећи прозор да изложи своје лишће сунцу, као што то чинимо ми људи, тражећи истину. Али то није истина. То није ни по корену ни по цвету. Истина је таква биљка која има свој корен, нарочито свој плод и цвет. Ја и ти се препиремо око стабљике. Ја по стабљици не могу да судим, судићу по корену и по цвету и плоду. Корен те мисли није истина, јер истина нема корен што се зове мржња, а та биљка којом се ви китите, никла је из корена што се зове мржња. Нећу ја данас да улазим у појединости, то би нас далеко одвело, него вас питам: шта је био корен ваше мисли, јер љубав није, пошто љубав нису осећали они који су ту мисао створили? Из древне мржње поникла је цела мисао, то је њен корен. Како онда, кад је корен злоба, може стабљика да буде истина? Само из корена љубави може да никне истина. Лењин, за кога је његов званични биограф Преображенски рекао да је више мрзео буржоазију него што је волео пролетаријат, имао је за главну карактеристику то што је био испуњен мржњом. Није Лењина покретала љубав него мржња, Маркса је исто тако покретала исконска мржња коју нико ко није Јеврејин не може да осети. Заводски лист, бр. 8, Смедеревска Паланка, 10. август 1943, стр. 3. Поновљен: Обнова, бр. 663, Београд, 5. септембар 1943, стр. 5 (скраћена верзија) Искра, бр. 986, Бирмингем, 1. јул 1993, стр. 6

Сабрана дела Д. В. Љотића, Нова Искра, Београд 2003, књига 8, стр. 263-264.

Марко Пивац

ИЗ КЊИГЕ „КОРАЦИ У НОЋИ” У овом поглављу преносимо делове из књиге „Кораци у ноћи” Марка Пивца, драгоцене за историјат настанка и трајања Завода у Смедеревској Паланци, Где је његова почивша супруга, Др Драгојла, била управница женског интерната. По Драгојлином казивању: Оснивање Завода била је оригинална идеја Димитрија Љотића, инспирисана првенствено потребом спашавања младих живота од стрељања у немачким одмаздама, и потом потребом сузбијања комунизма у условима грађанског рата. Томе је следила и потреба наставка школовања те омладине или учења заната, као и могућност политичког образовања кроз антиматеријалистички поглед на свет, указивање на погрешност пута који су изабрали и на узалудност жртве коју су били спремни поднети. То је изискивало упознавање политичке доктрине са којом се је заносила та омладина одана марксистичком идеалу - премда у великој већини слабо или нимало упућена у историјски и дијалектички материјализам - као и критику те доктрине са општег хришћанског погледа на свет. О оснивању једне такве установе Љотић је први пут разговарао са Драгојлом у јануару или фебруару 1942. не давши јој ни наслутити да би она могла имати неку улогу у њој. Тек када је, после вишемесечних молби и тражења, Министарству просвете и вера било одобрено оснивање Завода у См. Паланци, Љотић је предложио, и Недић одобрио, да Драгојла и Милован Поповић воде Завод: Милован као управник целога Завода у административном смислу и као управник мушког интерната, а Драгојла као управница женског, подложна управнику Завода само у административним пословима. („Узгред речено, сумњам да се такав назив, интернат, икада применио на слабији смештај и уређај, како за управу тако и за питомце”, говорила је Драгојла.) „Ја мислим да Љотић није хтео да да зборашки карактер овом подухвату, да је именовањем Милована прећутно апеловао на подршку ван зборашких кругова и да је тиме показао да неће бити упуштања у промоцију „Збора”. Сматрао је, такође, да ће брачни пар на одговорним положајима хармонично сарађивати”, причала је Драгојла. Избор Милована и Драгојле био је олакшан и тиме што је Љотић врло добро познавао Милована и као човека чврстог карактера и антимарксистичке ерудиције и као идеолошког борца. А било је врло важно и то што је Милован био професионални педагог. Сећање писца:

Једне сунчане пролећне недеље и ја сам посетио Завод са једном групом младића и девојака из Београда. Шетајући кроз Завод видели смо Драгојлу и њеног мужа, Милована Поповића, управника Завода. Нисмо им прилазили да се представимо и разговарамо, да их не бисмо ометали у њиховом послу и одузимали време од њихових активности планираних за тај дан. Милованов и Драгојлин углед, и сазнања о њиховом алтруистичком, пожртвованом и успешном раду, изазивали су поштовање и дивљење... Евакуација ... Како се десило да је Милован стигао у тај штаб (ген. Д. Михаиловића), а Драгојла у Словенију? У току наметања британске политичке воље краљу Петру Другом у корист Тита, важан догађај је био краљев говор из Лондона у уторак, 12. септембра 1944. Како је Завод већ био у распуштању - сећала се Драгојла касније - тога дана у Заводу је, практично, била још само управа. Милован је, од раније, одржавао везу са мајором Светом Богићевићем, четничким официром из Клоке. Тако је једна група четника дошла у Милованову канцеларију да чује краљев говор. По Миловановом питању, присутни су се упустили у нагађање о предмету краљевог говора. „Ја сам изустила смелу тврдњу да ће се краљ изјаснити за Тита”, причала је Драгојла. „Четници су били толико индигнирани, да ми је један од њих рекао: - Не би се Ви усудили пред нама изговарати такве речи, да нисте жена овога човека”... По претходном Миловановом договору, сутрадан по краљевом говору, Милован и Драгојла били су фијакером одвезени у Клоку. Ту се је Милован прикључио јединици мајора Богићевића, а ова ће се укључити у масовни покрет у Босну. Ту је Драгојла задњи пут видела Милована. „Ја сам отишла у Београд код родитеља и до свога повлачења провела добар део времена на телефону покушавајући, на основу обавештења из добровољачке команде о кретању четничких јединица, да успоставим везу са Милованом. Један једини пут неко је одговорио да причекам, Милован је сад био ту. После неколико минута: „Жалимо, добили су наређење за покрет, и више није ту.” Драгојла је напустила Београд 7. октобра 1944. По доласку у штаб Драже Михаиловића, Милован је био постављен за шефа антикомунистичке секције. У складу са планом концентрације југословенских (ванусташких) формација у Словенији и Истри, из Бистрице је 28. фебруара 1945. пошла у Босну једна делегација у којој је био и Бошко Костић. Делегација је стигла у Руданак у Босни 15. марта 1945. Бошко је потанко описао своју мисију, разговоре са Д. Михаиловићем и официрима у Дражином штабу у својој књизи „За историју наших дана”, штампаној 1949. године. Када је Дража одредио своје представнике да иду са Бошком у Словенију

и Истру, Бошко је замолио да са њима пошаље и Милована Поповића. Њега је тражио генерал Матија Парац, који је у Истри био почео формирати Хрватску армију у оквиру Југословенске војске. По постојећем плану, Милован би прво учествовао у пропагандном раду у Истри - Словенији, а онда би, евентуално, био послан у Швајцарску ради националне пропаганде, јер је Милован био генерално сматран једним од најбољих познавалаца комунизма. Дража се сложио да је идеја добра и казао Миловану да се спреми да путује с Бошком у Словенију. У очекивању таквог исхода, Д. Љотић је био поручио Драгојли да очекује Милована са првом групом људи из Дражине околине. По Костићевом накнадном причању, одлука о Миловановом одласку била је промењена и он је остао код Драже у Босни. Тако је Б. Костић био последњи од Драгојлиних пријатеља и познаника који је видео Милована, 16. марта 1945... Партизани су ушли у Београд 20. октобра 1944. године. До 5. маја 1945. „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” објавила је 53 Саопштења о фиктивним и стварним злочинима. „Саопштење Бр. 10” односи се на рад Завода у См. Паланци. Доносимо га касније у књизи. О томе да су многи тих дана већ унапред били осуђени на смрт, пише Милован Ђилас („Wartime”, 419): „Још пре нашег уласка у Београд ми смо били установили критерије по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијени на месту. Ово је већ било објављено, иако се већина следбеника Недића и Љотића повлачила са Немцима...”. То је била последица Титове изјаве на Вису, септембра те године, када је пред бригадиром Фицројем Меклином изјавио да ће у новој држави „вероватно бити потребно за првих неколико година владати Југославијом са гвозденом руком и „чистити” земљу од оних непожељних елемената који ће отићи у подземље после тријумфа партизанске ствари”. ...Следећи напред наведену одлуку, наставља Марко Пивац, Партији подређен суд је већ 28. децембра 1944. осудио на смрт in absentia, и Др Драгојлу Поповић-Остојић, управницу женског дела Завода у См. Паланци. И тада, и све до смрти, Драгојла је сматрала „изузетном чашћу” да је именована на истој листи на којој су били генерал Милан Недић, Димитрије Љотић, Велибор Јонић, Драги Јовановић и Драгојлин супруг, Милован Поповић... (Комунистичка радио-станица „Слободна Југославија" емитовала је 28. децембра коментаре о Заводу у духу и стилу „Саопштења” Државне комисије. Нећемо се упуштати у дипломатске игре Tiтoвe владе и британских официра, у детаље око предаје српских националних одреда Титовим џелатима, о хиљадама Југословена побијених у Блајбургу и широм Словеније... To нека буде тема неке историјске студије. Ми ћемо се вратити ликовима људи везаних за Завод у Смедеревској Паланци. Препустимо зато аутору књиге „Кораци у ноћи”, да нам приближи те дане). ... Британци су прихватили то особље као „предано непријатељско особље”, сместили га у близини градова Форли и Ћезена, у северној Италији, и

над њим успоставили своју надлежност и контролу... У септембру 1945. преселили су то особље у логор близу града Еболи, јужно од Салерна, у јужној ИталијиУ међувремену, 9. октобра 1945. британска влада је изјавила Титовој влади да ће јој предати издајнике и колаборатере које има у својим рукама, под условом да је у сваком појединачном случају југословенска влада у стању утврдити prima faciae случај кривице. Ова „обавеза” британске владе доћи ће до изражаја 1947. године. Пре преласка у Италију, СДК је био организовао болницу у Логатецу, Словенији. По преласку у Италију, болница је деловала прво у Форлију... По доласку у Еболи ово болничко особље се уклопило у рад веће и боље снабдевене логорске болнице, сада у надлежности британских власти... У Еболију Драгојла је радила у логорској Четничкој болници, као лекар... (Ту је до њих преко радија 31. октобра стигла вест да ће британска влада предати Титовим властима 14 ратних злочинаца и издајника, међу којима су били и Др Стеван Иванић и инж. Милосав Васиљевић, два истакнута предратна „Збораша”. Др Димитрија Најдановића Титова влада је тражила јуна 1945. и 10. октобра 1946. године. До њиховог изручења ипак није дошло...). ... Поред осталих мера да онемогући потенцијалну политичку делатност својих противника, Титова влада је 1. октобра 1946. упутила британској влади Ноту П. 1488 оптужујући бивши ЈНП „Збор”, а 2. октобра Ноту П. 1495 оптужујући извесно васпитно особље Завода у Смедеревској Паланци, на челу са Драгојлом. Крајем децембра 1946. упутила је ноту идентичну са П. 1495 и америчкој влади... И док су владе измењивале ноте у којима се тражи право да се суди Југословенима (Владе САД и Британије су од њих 7.000 као квислинге и издајице оквалификовала њих 77, а 22 су била изручена), становници логора Еболи живели у пуној неизвесности о будућности до априла 1947. када су били обавештени о предстојећој сеоби у Немачку. Око 10.000 мушког особља било је доведено у Минстер-лагер. Породице и самице-девојке су прешле у Дипхолц, куда је упућена и Драгојла са једним делом болничког особља из Меркатела, где су били премештени из Еболија... Логор Дипхолц постао је тако нови привремени „дом” за више од 400 особа... Испитивање људства о личној делатности за време Другог светског рата и грађанског рата у Југославији почело је у Италији. Номинална сврха испитивања била је утврђивање квалификација појединаца за ДП статус (расељених лица). Али поред тога испитивање је требало и проверити идентитет лица оптужених од Титове владе и тражених за присилно изручење. Испитивање је обављала Комисија генерала Фицрој Меклина, познатог Титофила и Титовог промотера... ...Испитан у Италији био је и каплар Александар Рубеша, ђак, из Крушевца, који је неко време проборавио као питомац у Заводу у См. Паланци. Ево белешке о његовом саслушању:

Где сте били пре него сте дошли у добровољце? Био сам 6 месеци у комунистичким одредима у шуми на положају политкома чете. Какву сте власт имали као комесар и шта Вам је био задатак? Имао сам неограничену власт, а старао сам се да моја чета има увек муниције, одела и да редовно одржавам политичке састанке. Где сте били 1942. године кад сте се предали? У нишком лагеру 2 и по месеца, седам дана код Бугара и четири дана у Специјалној полицији. Како су поступали Немци и Бугари према Вама? Ужасно. Тукли су нас, мучили нас разним гестаповским методама, а затим одводили на стрељање. Где сте отишли из Специјалне полиције? У Смедеревску Паланку, у васпитни завод и ту сам остао годину дана.

Зашто је постојао тај завод?

За преваспитавање омладине која је била комунистички настројена.

Како Вам је било у заводу?

Одлично. С нама су поступали као другови.

Колико је било питомаца?

Око 300, не знам тачно.

Да ли је завод имао успеха?

Имао је доста успеха, јер при растурању завода 57 је ступило у редове српских добровољаца од којих су 22 предата у Корушкој партизанима са нашим пуковима, 28 је отишло у четнике, а 16 у пољску стражу.

А шта је било са осталима?

Отишли су својим кућама.

Зашто сте напустили комунистичке редове?

Разочарао сам се.

А зашто сте отишли у шуму?

Био сам младић у добу пубертета, доцније сам видео да је комунизам у пракси сасвим друкчији него у теорији...

... Рад Меклинове Комисије наставио се у Немачкој ускоро после сеобе из Италије. Чланови Комисије саслушавали су становнике породичних логора и

оне послане у Минстер-лагер. Међу овима био је и Миодраг „Уча” Ђорђевић, бивши члан КПЈ, бивши питомац у Заводу у См. Паланци и, по изласку из Завода, припадник СДК. У недељу 22. јуна 1947. написао ми је писмо о приликама у Минстер-лагеру, својој свакодневици и о његовим изјавама о Заводу. Између осталога, Уча је писао: „... Много поздрава Драгојли. Молим те реци јој да сам био на саслушању доста питан о Заводу. По питањима која ми је постављао, види се да је већ раније доста знао. Много га је интересовао логор Бањица и моје хапшење... Тога дана сам био један који је највише био испитиван. Завод сам дефинисао овом реченицом: - То је било једино место у окупираној Србији где су комунистички настројени омладинци могли слободно и без икакве бојазни да славе Стаљина и Тита до неба и нештедимице да нападају Хитлера - . Испитивач је говорио одлично српски и био је без тумача. Писао је све што год сам му говорио...”. Да би објаснила улогу Завода и околности које су до њега довеле, Драгојла је у Дипхолцу предала Меклиновој Комисији следећи меморандум.

„ЗАВОД ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ У СМ. ПАЛАНЦИ” (Један прилог политици Милана Недића)

У црвеној илуминацији југословенске стварности од априла 1941. до априла 1945. г. пропагандна режија Комунистичке Партије Југославије снабдела је „Завод за принудно васпитање омладине у См. Паланци” свим атрибутима ратног криминала. Та је установа, наводно, била позорница толиких недела да је број лица проглашених ратним злочинцима и народним непријатељима, по тој линији, релативно већи од броја одговорних за рад концлогора на Бањици. Пропаганда КПЈ убраја, уосталом, и Завод у концлогоре и у набрајању својих жртава овенчава венцем мученика бивше васпитанике Завода. Поред мучења глађу, батинања, убијања, затварања, оспоравања слободе мисли, натурања фашистичког погледа на свет, „злогласни гестаповци” испољавали су над незаштићеном, напредном омладином свој разуларени садизам примењивањем и свих других врста физичке и психичке тортуре. Полазећи од чињенице да постоји један принудни Завод, основан и вођен од убеђених антикомуниста, комунисти су одмах себи поставили за циљ да у очима јавности компромитују тај велики потхват, па су почели, преко своје партијске штампе, ширити ординарне неистине, за које као типичан пример наводимо „откриће” да се у Заводу преноси музика преко звучника да се „не би чули јауци омладине коју пребијају”. Изграђујући свој импознатни систем лажи о улози комуниста у ослобађању земље од Немаца, нашли су у њему једно угледно место за тзв. „омладинску тамницу у См. Паланци”. Сви исечци наше стварности који, узети за себе, руше по један део Титовог мита о улози КПЈ у борби за

општечовечански идеал, имају ту слабу страну што делују као фрагменти. Титов мит, као целина, природно, делује сугестивније. Титови противници немају могућности да свету објективно изложе догађаје и да дају целокупно, једино тачно објашњење трагичног збивања у својој земљи од 1941. па до данас, а човек данашњице је поодавно престао да ствара самосталне синтезе, јер пропаганда или не даје материјал него готова гледишта, или даје брижљиво тенденциозно пробран материјал, из кога може произаћи само један, унапред тражени и очекивани закључак. Констатујући вртоглави темпо заглушне пропаганде нонстоп офанзиве свих врста из безбројних јавних и тајних комунистичких центара у свету, преостали сведоци истинске, крваве југословенске стварности почињу да се забринуто питају: „Зар ником у свету није стало до истине?” Образовање Комисије бригадира Меклина унело је трачак наде у групе оклеветаних, појавила се, - да ли оправдана? - смела претпоставка да је Комисија персонифицирана савест човечанства. Поред почившег генерала Милана Недића, почившег Димитрија Љотића, почившег Велибора Јонића и свог мужа Милована Поповића, доживела сам херостратску славу да у децембру 1944. будем, због Завода у См. Паланци, од стране комунистичког ратног суда, осуђена in absentia на смрт, као ратни злочинац. Оваква оцена ме уопште није погодила јер сам још у младости дефинитивно одбацила марксистичка, ускогруда и пристрасна, мерила стварности. Марксистичка морална мерила су не само дубоко испод нивоа етичке свести данашњег човечанства, него су та примитивна мерила у тако непомирљивој контрадикцији са том свешћу, да ја, имајући то у виду, без колебања изјављујем, да бих се у случају да се поново нађем под оним истим околностима, са истом преданошћу прихватила истога посла, јер бих била сигурна да је то највише што у таквој трагичној ситуацији могу учинити за припаднике свога народа, не огрешујући се ни за длаку о велике идеале које су Англоамериканци прокламовали као разлог и циљ свог недавног ратног прегнућа. Истовремено, потпуно основано одбијам да признам Тита као носиоца тих идеала. Зар су некада Англоамериканци захтевали да се сви немачки робови, широм Европе, до последњег морају неодложно да упусте у најразноврсније, у односу на исход рата потпуно бесплодне, самоубилачке акције и да ишчезну са лица земље? Зар су поробљенима одрекли право на живот? Зар су објавили да је неопростив грех нахранити гладнога? Зар су сваку мајку обавезали да и малолетни и одрасли пород свој баца у огањ? Зар су прогласили да српски народ мора без речи дозволити да баш све кћерке буду обешчашћене? Зар су наредили да се милиону невиних голоруких српских жртава придруже и сви преживели Срби? Зар су очекивали да he југословенски националисти као јагњад подметати вратове да Тито, оружјем примљеним од западних Савезника, нештедимице треби њих у име ослобођења од Немаца? Зар су забранили да се у узбурканом мору наше крви и ужаса осигура бедно уточиште гомилама беспомоћне рођене браће, која су избезумљено бежала испод усташког ножа, арнаутске каме и мађарског митраљеза? Никада Англоамериканци нису поставили такве неприхватљиве захтеве,

али је истина да је пред Титовим судом највећи број наведених „колаборациониста” Србије баш рад на наведеним пољима платио главом, иако се није огрешио о позитивне законске прописе (Хашке Конвенције) ни о хришћанске принципе. Скромно место у великом родољубивом делу генерала Милана Недића заузима Завод у См. Паланци. Немци су се као оснивачи Независне Државе Хрватске задовољили тиме што су разбили Југославију и разоружали Србе потпуно, па их онда голоруке предали ничим неизазваном геноциду у НДХ, док је Србија била позорница самосталних напора да се онемогући да Немци узимају пребогату жетву по разрезу сто за једнога. За угрожене Србе других крајева територија Србије је била једино преостало уточиште. У другим деловима Југославије, сама гола чињеница да сте оно што нисте могли не бити, да сте оно што сте постали рођењем, да сте део једног одређеног народа, била је без ичег другог довољна за прогоне без примене неког другог аршина. Зато се генерал Недић са својим сарадницима и бојао, као смртног удара, немачке претње да ће и Србију рашчеречити између усташа, Мађара и Бугара. У концлогору на Бањици, у нишком концлогору, у многим локалним затворима чамиле су групе омладинаца похапшених због комунистичког рада у граду или похапшених на терену. Међу тим затвореним омладинцима било је младих скојеваца и ноторних комуниста партијаца, али прича о блудном сину не би заслужила место у Светој Књизи када не би причала истину. Мотив те врсте руководио је осниваче Завода у См. Паланци, Милана Недића и Димитрија Љотића. У својству одличних познаваоца сопственог народа, они су претпоставили да марксистичко опредељење наше омладине може бити само привремена заблуда, оправдана општом идеолошком дезоријентацијом. У оквиру Министарства просвете, Завод је, после четворомесечног кочења од стране Немаца, основан септембра 1942. До месеца априла или маја 1942. на истом терену био је смештен полуполитички - полузаробљенички логор под немачком управом са којим ни Завод ни лица доцније у њему запослена нису имала уопште никакве везе. То, наравно, није сметало данашњим властодршцима да та два потпуно различита тела идентификују, да мученицима Завода прогласе неких 2.000 лица; да за њихову судбину учине одговорним управљаче Завода, кроз који је, за две године постојања, прошло свега нешто преко 1.100 васпитаника. У Завод су упућивани похапшени омладинци од 15 до 25 година старости одлуком Министарства правде, на предлог једне полицијске комисије, или слободни омладинци, на предлог школских власти. Школске власти су прибегавале тој мери најчешће на молбу родитеља. У Заводу се стално налазио известан број омладинаца, који су били примљени по сопственој молби. Министарство просвете је за сваког појединца предлагало приближни рок боравка - најмањи шест месеци, најдужи три године - али је управа Завода имала пуно право да, по својој оцени, рокове продужује или скраћује, после чега су питомци пуштани на слободу. Смештај и исхрана су у почетку били скромни, у најпунијем складу са скромним могућностима сиромашне земље. Доцније је основано сопствено господарство, земљорадња и сточарство, па је у моменту растурања (септембра

1944.) Завод представљао богату установу. Заводски лекар је једном месечно контролисао тежину питомаца; изузев неколико туберкулозних, који су одмах упућивани у болнице или кућама, сви су остали по правилу добијали у тежини. Слобода кретања изван круга Завода питомцима принципијелно није била одобрена, али су, у пратњи васпитача, чиновника или стражара, мање или веће групе могле одлазити у град, на излете, у биоскоп или сл. Пратња је била чисто формална. За илустрацију нека послужи пример да је један једини стражар неборац, наоружан обичном пушком, пратио на излет до оближњег села око 200 питомаца и питомица. Повремено су питомци и питомице добијали кратка одсуства (до десет дана), која су проводили код својих кућа. Ногометни клуб, састављен од питомаца, одлазио је нпр. са васпитачима на утакмице у разна места Србије. Посете су питомци у почетку могли примати свакодневно, доцније једном недељно. Најбољи сведоци правог стања у Заводу јесу те хиљаде родитеља, рођака и познаника, које су као чести недељни посетиоци долазили и слободно пролазили кроз Завод. У Заводу је постојала осморазредна Гимназија, Трговачка академија, Учитељска школа и готово све занатске радионице. Све послове су обављали сами питомци. За све оне који нису били ђаци било је обавезно учење једног заната. Заводу је за чување страже и одбрану споља био придодат један одред Српске државне страже од око 30 људи. Питомци нису ни у чему потпадали под овај одред. По засебном члану Правилника, полицијска власт је имала право истраге у случају откривања спољних веза са Партијом. То је право у две године користила једном. Просечан број питомаца на лицу места био је 300 до 350. То је био спољни оквир у коме се развијао прави рад. По замисли оснивача циљ Завода је био за потпуно слободно политичко образовање омладине. Показало се као врло плодоносна претпоставка да комунисти добијају присталице, младост нарочито, преваром, одевајући се у туђе рухо. За све питомце Завода било је стога обавезно не само проучавање, него и полагање испита из оригиналне марксистичке литературе. Према степену образовања сви су питомци били подељени у три групе, са којима је понаособ вршена политичка обука. Првој, најобразованијој групи, предавана је социологија (по Сорокину) и економија (по уџбенику од професора Унив. Др Јовановића). Од марксистичке литературе било је обавезно учење „Историје Свесавезне Комунистичке Партије (бољшевика)” /ВКП(б)/ и „Комунистичког манифеста”. У једном свом говору, мислим из 1943. Тито је пожелео да се млади „кадрови” васпитају баш на „Историји ВКП(б)” Из „Капитала” су детаљно обрађиване теорије о акумулацији и концентрацији капитала; филозофски део марксистичке теорије, дијалектички материјализам, обрађиван је по „Анти-Дирингу”. Не можемо пропустити да још не споменемо Стаљинову књижицу о материјализму и Совјетски устав (тзв. „Стаљинску конституцију”), као и обрађивање проблема религије према Лењину. Читана је сва лепа Совјетска литература, нарочито Островски („Како се калио челик”) и И. Еренбург. Од ревизиониста марксизма обрађивани су Кауцки, Бернштајн и Ман. Оптужба о угушеној слободи мисли је смешна јер ваљда ни Тито не претпоставља да би неко од васпитаника Завода могао револуционарније

изразити марксистичку мисао од самог Маркса, Лењина, Енгелса и Стаљина, и уводничара „Правде” и „Краснаја Звезде”. Једина замерка коју би комунисти могли дати је у томе, што су васпитачи у светлу социологије, економије, филозофије и хришћанства давали критику марксизма, али су оснивачи тако замишљали праву слободу мисли. Никада у Заводу није било читано ни једно нацистичко ни фашистичко дело, ма које врсте. Смело је али истинито тврђење да је Завод био, у духовном погледу, најслободније место у поробљеној Европи. Није нам познато да је икад игде постојала и функционисала нека установа, а да управљачима није стављена на расположење могућност санкција према изгредницима. Све су те санкције биле у Заводу такве природе, какве се свуда примењују у заједничком васпитању омладине. Када би говорили о резултатима, бојимо се да би, случајно чијом индискрецијом, увећали број гробова питомаца бившег Завода, којима је Тито судио. Неутешно нас боли судбина младића, бивших скојеваца, који су се септембра 1944. прикључили антикомунистичким одредима, па су из Целовца предати Титу. У питању су били, како се то комунистичким језиком каже, до септембра 1944. пред Партијом потпуно некомпромитовани младићи, чак шта више, цењени због велике личне вредности као партијске наде. Нашим молбама да остану у земљи нису се одазвали. Кад смо им указивали да је пут у неизвесност тежак, један је одговорио за све, изјављујући да их то не плаши, да баш сада желе да докажу да су живели вишим животом, „животом идеала”. Не би се ни позвали на сведочанства оних који још живе у земљи, јер смо озбиљно заједно проучавали московске процесе. Хероји бољшевичке револуције покорно су муцали гнусне оптужбе против себе самих. Зар би од младића и девојака, који су данас у пуној Титовој власти, могли затражити да, сведочећи истину, жртвују животе које смо им тешком муком сачували? Осећамо довољно снаге да се пред непристрасним судом, не позивајући се ни на кога, бранимо од свих Титових клевета. Комунистичкој Партији Југославије је, наравно, позната сва истина о Заводу. Па откуда онда оваква хајка на људе који нису починили никакво зло дело? Отуда што је баш Стаљин увео у праксу револуционарна начела која је давно пре њега формулисао Нечајев у злогласном „Катехизму револуције”. Идеја Нечајевљева је да је опаснији човечан противник, филантроп, хришћанин, него најгрубљи, најкрволочнији властодржац. Прве треба неодложно убијати, јер стишавају револуционарне страсти, а друге треба, све до сигурног освајања власти, чувати јер њихова злодела распаљују и доводе до пароксизма револуционарне страсти маса. То је становиште усвојила КПЈ у третирању националног питања у Југославији. Сам Стаљин је одбацио доктринарно становиште Симе Марковића о потреби стварања јединственог фронта југословенског пролетаријата против југословенске буржоазије. Стаљин је препоручио постављање ствари онако, како ће оно „што пре довести до револуције”. Требало је, због одсуства сопствених снага, повезати се са свим другим разорним снагама, макар оне биле

најсупротније провенијенције. Ту замисао су у име КПЈ и остварили Моша Пијаде и Бранко Бујић стварајући, давно пре рата у затвору у Сремској Митровици, фамозни „Савез политичких осуђеника: усташа, комуниста и македонских националних револуционара”. Читајући о томе савезу у књизи „Робија”, објављеној од КПЈ, нико није ни слутио каквим ће плодовима уродити. Гледајући у усташком покрету једину озбиљнију ударну снагу, комунисти су га свуда помагали. Тако је, у ствари, КПЈ интелектуални убица безбројних мученика побијених од усташа по НДХ. Данас Тито бестидно присваја те жртве, пребројава их и тражи наплату за њих, тргује са просутом крвљу људи за које је извршиоцу наоштрио нож. „Колаборационисти” из Србије нису имали право да чувају тешко осакаћени народ. То им право пред целим светом оспорава онај Тито, који својеручно у једном од првих упутстава за рад (Покрајинском Комитету Србије од ЦК, 1941) пише да је злочин који се не да ничим оправдати, излагање комунистичких кадрова лакомисленим жртвама. Све угрожене комунистичке главе имају се сместа уклонити. Пошто за остварење својих сопствених циљева Тито није могао жртвовати своје малобројне присталице, он је настојао да српски народ да жртве које ће он доцније за свој рачун изнети на тржиште света. Та је језива рачуница до сада у потпуности успела. М. Недић и Д. Љотић сматрали су не само српски него и цео југословенски народ својим „кадровима” које су штедели, штитили и сакупљали у данима у које је Хитлер био у нашој земљи оно што је данас Тито. Али, да ли су се и чиме огрешили о западне Савезнике? Као управница женског дела Завода ја сам била скроман сарадник у племенитим настојањима М. Недића и Д. Љотића. Заједно са својим мужем била сам у сваком моменту спремна да извршим обећање које сам им дала. Наиме, желећи да предвиде све евентуалности, а свесни да не могу отклонити евентуалну неку црну немачку одлуку, они су захтевали да, у случају насилног узимања питомаца за неку одмазду, пођемо заједно са угроженима у смрт. Својим животима били смо дужни посведочити њихову добронамерност у оснивању те установе. Мој је муж био већи прегалац на том послу. Можда није неинтересантно навести да смо за време окупације морали брижљиво крити да је он рођени брат Цветка Поповића, учесника у Сарајевском атентату 1914. Свој скромни допринос не истичем ради смањења одговорности. Ја сам дала у раду за добро све што сам могла. Допринос је скроман једино због скромних личних способности. 29. јуна 1947. Др Драгојла Поповић Остојић 22. јула 1947. многи су ухапшени из Минстер-лагера, Дипхолца и других логора... У бодљикавим жицама „Ипсилона” нашло се више од 150 заточеника

чије је изручење тражила Титова влада, тј. КПЈ. Три дана касније, 22 су били пуштени на слободу... Поред других, и Драгојла се одмах укључила у одбрану „Ипсилонаца”. Није прошло дуго времена и 14. октобра Драгојла је doбила позив da се јави у канцеларију DPACS-a, „ da попуни једну карту”. Сви су предосетили шта то значи. Саветовали су јој да се склони у Белгију. Драгојла је то одбила. Јавила се сутрадан у канцеларију, Где јој је речено да је притворена и да „иде у главни војни стан”. Како је сама јавила, била је „ухапшена од шефа Одсека за екстрадицију. Знало се шта тo значи. Отпочела су саслушавања заточеника. Представник Специјалне комисије, тј. испитивач - или иследник, како су га неки окарактерисали - био је Стивен Клисолд... И он је био склон титовским погледима на колаборацију... Коло српских сестара у Дипхолцу, упутило је команданту логора Клејтону 30. октобра 1947. следеће писмо, које наводимо јер се тиче рада Др Драгојле Поповић у Заводу: Господину Пуковнику Клејтону Команданту Минстер-лагера – Немачка Врло поштовани Господине Пуковниче, Случај гђе Др Драгојле Поповић присиљава нас да Вам пружимо извесне информације о њеном раду, молећи Вас да будете добри и исте доставите Министарству Спољних Послова Велике Британије и комисији која he испитивати кривицу Југословена издвојених у Минстер-лагеру. 15. октобра лишена је слободе припадница Југословенског „А” логора у Дипхолцу - Немачка - гђа Др Драгојла Поповић. Склоне смо претпоставци да је гђа Др Поповић ухапшена на захтев владе ФНР Југославије, али још нисмо убеђене да је налог за ово издало британско Министарство Спољних Послова. Да би слика о гђи Др Поповић била потпунија, сматрамо својом дужношћу да изнесемо само неке податке чију веродостојност британске власти могу проверити и утврдити. 1. Пре рата Др Поповић вршила је своју патриотску дужност залажући се за народно и државно јединство Југославије. Цео тај рад одвијао се у оквиру законитости. Будући да претпостављене оптужбе владе ФНР Југославије могу садржавати наводе о раду само од априла 1941. године на овамо, ради јасније слике интересантно је знати да је гђа Др Поповић - још као студенткиња - била најпознатија антикомунисткиња Београдског Универзитета. Као један од издавача „Студентских новина” већ тада је уживала репутацију доброг познаваоца марксистичке теорије и праксе. Ове новине и овакав рад били су одобрени од постојећих закона, док је делатност Комунистичке Партије

Југославије тада била законом забрањена. Многи садашњи министри ФНР Југославије су њене колеге с Универзитета и као такви одлично познају њене велике личне квалитете па је лако схватити ради чега се они труде да оваквом противнику онемогуће рад у слободном демократском свету. 2. За време рата није припадала ниједној политичкој установи, ниједном пропагандном телу, нити војничкој формацији Прво време окупације Југославије обављала је функцију реонског лекара у Београду. Ако остали реонски лекари због овакве своје функције не могу бити оптужени, не видимо зашто би могла бити гђа Поповић. После тога обављала је функцију шефа Завода за стерилизацију млека у Београду. Тај рад је уствари представљао борбу с надлежним властима, а у циљу добијања већих количина млека за гладну децу. Британска амбасада у Београду може се и данас о овоме обавестити - у колико од страха пред Озном нису затворена уста мајки те, тада гладне деце. 3. Гђа Поповић није била колаборатор, ни квислинг Влада ФНР Југославије може покушати оптужити гђу Др Поповић за дело колаборације или квислиншке делатности у току рата у „Заводу за принудно васпитање омладине у смедеревској Паланци”, који је уследио од септембра 1942. до септембра 1944. године. Мада би ова делатност гђе Др Поповић могла бити главни повод оптужаба владе ФНР Југославије, не можемо овде улазити у појединости тога рада, које би у слободној и пуној одбрани могла дати сама Др Поповић, а које је лако могуће проверити. Желимо да подсетимо само на следеће: Завод у См. Паланци припадао је Министарству Просвете српске, а не немачке владе, као што су припадале и све школе и остале установе васпитнопросветне. Чиновници овог Завода, укључујући и управнике и васпитаче, били су чиновници српског министарства и одговорни само српској, а не немачкој влади. Они су били у надлежности Министарства Просвете као што су били и чиновници осталих установа, учитељи, професори, послужници у школама итд. Завод није био казнена, него васпитна установа и окупатор није имао никакве надлежности над њим. Напротив, окупатор је четири месеца ометао формирање Завода. Ако је факат припадању надлежности српском Министарству оглашен за дело колаборације и квислиншке делатности, онда под исту оптужбу морају доћи сви чиновници Министарства Просвете и сва она лица за која је била компетентна нека од установа или ресора српске владе. Није нам познато да су западни Савезници тражили да се прекине са сваким васпитно-просветним радом у нашој домовини за цело време окупације. 4. Гђа Др Поповић није ратни злочинац Један од главних циљева Завода био је: сачувати комунистичку омладину, јер је народу претило биолошко истребљење. Оснивачи Завода су

чврсто веровали да ће комунистичка омладина бити потребна и корисна своме народу када се врати на народни пут. Да би таквом могла постати претходно је треба сачувати од крвавих репресалија окупатора. Доследно овоме гђа Др Поповић борила се је за сваку главу са таквом љубављу, бригом и саживљавањем, да је већ самим оваквим држањем освајала срца својих васпитаница. Она би могла да каже каква је признања добијала од окорелих чланова Комунистичке Партије и Савеза Комунистичке Омладине Југославије. Нема човека који би могао доказати ма и један злочин гђе Др Поповић. Евентуалне оптужбе овакве врсте треба посматрати кроз призму диктиране и планске, тенденциозно смишљене акције, која омогућава инкриминацију и фалсификовање у намери постизања одређених циљева. Кроз Завод у См. Паланци прошло је око 1.100 васпитаника и васпитаница. То су били чланови и чланице КПЈ и СКОЈ-а, њихови симпатизери и активни Титови партизани и партизанке. Да Завода није било, огроман део ових младих људи био би послат у концентрационе логоре или у друге казнене установе. Завод је сачувао њихове главе. Поставља се питање: да није било Завода, колико би од тих младих људи било стрељано од окупатора као таоци у логорима или као активни партизани на самом терену. Завод је спасавао баш комунистичку омладину. Може ли се онда такав рад прогласити ратним криминалом ? 5. Гђа Др Поповић није наци-фашистички агитатор, нити сарадник Гестапоа, ни СС трупа У Заводу је било обавезно студирање и полагање испита из оригиналне марксистичке литературе. Ниједно наци-фашистичко дело није у Заводу никада студирано. Критика марксизма давана је на основу хришћанства, хришћанских и слободних мислилаца и социолога, признатих научних ауторитета, који су далеко изван било какве политичке обојености. Млади комунисти и комунисткиње слободно и без страха исповедали су своја схватања. У том погледу у окупираној Европи није било места где се је слободније могла изражавати свака, па и марксистичка мисао. Слободно се је певало Стаљину и Титу, јер је главно васпитно средство било слободно убеђивање. Хитлера и Мусолинија су и управници и васпитачи сматрали својим непријатељима. По правилнику Завода само српске полицијске власти имале су право интервенције у случају откривања спољних веза васпитаника са комунистичком партијом. До интервенције је дошло само једанпут. Органи окупатора нису никада интервенисали у Заводу. Оружани одред (20-30 људи), који је давао стражу у Заводу, није припадао окупатору него Српској државној стражи. Завод није имао никакве везе са Гестапоом, СС трупама, или ма каквом

другом установом окупатора. 6. Гђа Др Поповић није издајник свог народа и ничим се није огрешила о ратне напоре западних Савезника Њена породица је позната као патриотска. Патриотизам гђе Поповић признат је већ и тиме што га комунисти желе да прикажу као шовинизам. Ничим се не може доказати њена издаја. После распуштања Завода, гђа Др Поповић требала је заједно са својим мужем г. проф. Милованом Поповићем (који је био управник мушког дела у истом Заводу) да иде у Врховну Команду почившег генерала Михаиловића. Због несретних околности била је растављена од свога мужа, те је овај план остварен само половично, јер је г. проф. Милован Поповић постао шеф антикомунистичког одсека Врховне Команде генерала Михаиловића. г.

Његов брат Цветко Поповић био је учесник у Сарајевском атентату 1914.

Делатност гђе др Поповић била је ограничена искључиво на ограничени број људи и није се распростирала на шире народне делове. У Завод су долазили васпитаници избачени из борбеног строја у грађанском рату. Ео ipso и сама гђа Др Поповић није учествовала у грађанском рату у Југославији, него је у његовој позадини учила како се воли свој народ и делом доказивала како „и непријатеља треба љубити”. Самом оваквом изолацијом, неучествовањем v грађанском рату, она није могла утицати на његов развој. Тиме отпада и претпоставка о њеном евентуалном негативном утицају на ратне напоре западних савезника. Таква оптужба била би депласирана. 7. Делатност гђе Др Поповић за време рата била је искључиво васпитног карактера. Никаквом пропагандом, политичком или војном делатношћу се није бавила Наци-фашизам је диктатура, комунизам је диктатура. Данас су организовани курсеви и тела за денацификацију немачких заробљеника. Сматра се да се тиме врши људски посао у духу слободног опредељења и демократије. Иако се рад Завода у См. Паланци не може идентификовати са овим курсевима, и овде је у суштини постојало убеђење да се тиме врши људски посао у духу слободног опредељења и демократије - јер је свако имао право да остане при марксистичким схватањима и да их у Заводу слободно исповеда. Идејно-васпитни рад Завода био је ван сваке партијско-политичке обојености. Семинари, гимназија, учитељска и друге школе, занатске радионице и курсеви карактеристике су тога рада, у културно-васпитном оквиру. Колико је нама познато, гђа Др Поповић предала је Комисији г. бригадира Меклина, у јуну месецу, један кратак елаборат о Заводу у См. Паланци, који Вам у прилогу достављамо. Не знамо да ли је Министарство спољних послова упознато са тим елаборатом, али верујемо да би гђа Др Поповић могла детаљно изложити рад Завода као и свој лични, ако јој се за то

пружи праведна и потребна прилика. Титова влада је оптужује. Audiatur et altera pars. Титов суд ју је у децембру 1944. осудио на смрт - in contumatiam. Пре него се та осуда проведе у дело, на властима Велике Британије лежи морална и правна одговорност да се утврди истинитост оптужаба и да се пружи право слободне и пуне одбране. На основу тога, на основу начела и духа Атлантске Повеље, Међународног јавног права, Уговора о примирју и капитулацији Југословенске војске од априла 1941, као и на основу објективног морала нека се утврди кривица гђе Др Поповић. Она је спремна да прими праведну награду за своја дела. Зато је потребно чути и њену реч. Коло Српских Сестара у Дипхолцу, у чије Вам име упућујемо ово писмо, усрдно Вас моли, врло поштовани г. Пуковниче, да ове податке и нашу молбу упутите наведеним надлежним британским властима, како би се правда и у овом случају могла задовољити. Остајући Вам због тога дубоко захвалне, молимо Вас да изволите примити изразе нашег особитог поштовања. Следе потписи осам чланица КСС. У међувремену је Драгојла Поповић била премештена („склоњена") из Дипхолца, 15. октобра у Падерборн, да би оптужбе против ње могле бити испитане. ...Не знајући специфичну оптужбу против себе, морала је претпоставити да укључује „ратне злочине” - како их је била окарактерисала Државна Комисија, која је Драгојлу била окривила за „злочине против народа”. Зато је насловила свој исцрпан извештај о Заводу...

„ИСПОВЕСТИ ЈЕДНОГ ТАКОЗВАНОГ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА” - Прилог историји српске колаборације -

15. октобра 1947. године у згради немачке полиције у Нинбургу саопштио ми је непознати енглески официр да сам ухапшена по наређењу шефа секције за екстрадицију (Extradition Section). Ни тада ни по доласку у 5 CIC логор, ни на досада једином саслушању (12. 11), није ми саопштен разлог хапшења. Претпостављам да једини разлог могу бити оптужбе данашњег југословенског режима, које треба да осигурају моје издавање садашњим југословенским властодршцима. Пошто ја не располажем довољним знањем немачког језика да бих усмено могла изложити свој случај, подносим га у писменом преводу. Верујем да надлежни енглески фактори не желе и немају право да ме пошаљу у сигурну смрт, пре него што стекну уверење да сам стварно починила нека злочина дела.

Познато ми је да се питање такозваних југословенских ратних злочинаца, међу које ме југословенска влада убраја, треба ускоро привести крају. До данас су, међутим, енглески надлежни фактори о мом случају само једнострано обавештени од заинтересоване, мени непријатељске стране. Мој случај је баш по томе типичан за данашњи положај целог мог народа. Цео период тешких дана које је Југославија, а поглавито српски део становништва, провела од априла 1941. г. до априла 1945. г. познат је страној званичној и незваничној јгЗности искључиво у интерпретацији Титове пропаганде. Колико је та пропаганда моћна, јасно је по неисцрпном обиљу средстава, које оваквим врстама „демократија” стоје на расположењу, а колико је бескрупулозна, недвосмислено произилази из основног, утилитаристичког става лењинистичког „морала” да је добро све оно што користи класи, односно комунистичкој партији. Никакво чудо, дакле, што је свет преплављен вештим фалсификатима стварности, што за сваки проблем папагајски рецитује комунистичко објашњење. Насупрот богатим могућностима својих непријатеља ја могу да иставим само пар листова исписаних речима истине. Енглески чиновници пажљиво прате извештај моћне Титове владе. Да ли се може очекивати да исто тако пажљиво читају редове једног усамљеног човека, човека без икакве моћи? - Ово је последње неопходан предуслов за доношење праведне одлуке. Титова влада и ја смо парничке стране. Онај који заиста у нашем спору тражи материјалну истину, дужан је да нас једнако пажљиво саслуша. Дакле: Audiatur et altera pars. Инкриминисани мој рад састојао се у томе што сам као чиновник српског Министарства просвете од септембра 1942. г. до септембра 1944. г. била управница женског интерната Завода за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци. До априла или маја 1942. године на истом је месту био смештен неки немачки полу заробљенички, полу политички концлогор са којим нико од лица доцније запосленим у Заводу није имао никакве везе. У то време ја сам била лекар у Београду. До оснивања Завода дошло је из следећих разлога. По разним концлогорима и затворима налазио се знатан број српске омладине окривљене, с разлогом или без разлога, због комунистичке активности. Затвореној омладини претиле су следеће опасности: стрељања за одмазду, одвођење на присилне радове у Немачку и пропадање од глади, зиме и болести. Кад бих ја покушала да говорим о племенитим осећањима којима су били надахнути оснивачи Завода она би, укратко изнета, могла изгледати невероватна. После томова пристрасних, супротних доказивања са Титове стране зар ја могу једном реченицом неког уверити да су се многи истакнути српски прваци примили - у најстрожијим границама међународног права - сарадње са Немцима једино у жељи да бар мало олакшају неописива страдања свога народа? - Ограничићу се стога овде на то да кажем да је спасавање омладине из тих прилика захтевала најелементарнија хуманост. О њеном непосредном пуштању на слободу није могло бити ни речи, већ и зато што су Немци и сам захтев одбијали пуних седам месеци. За две године постојања кроз Завод је прошло око 1.100 девојака и младића. У једној емисији радио Београда говорило се о броју од 3.000. Мислим да су тај број комунисти добили једноставним додавањем броја из ранијег

концлогора броју питомаца Завода. Чињеница о постојању тог логора позната ми је од две питомице које су у њему биле до априла или маја 1942. г. када је логор испражњен. Те су жене тада одведене у концлогор на Бањици одакле су октобра или новембра 1942. г. доведене у Завод. Кроз женски интернат прошло је нешто преко 400 девојака и жена обично у старости од 15-25 година. Међу њима су се налазиле жене, сестре, ћерке или блиске сроднице врло познатих, тада активних комуниста. (На пример Милена, рођена сестра Титовог министра унутрашњих дела Слободана Пенезића.) У колико нису постале жртве садашњег режима, а према подацима којима располажем таквих случајева има, све су те девојке и данас живе и здраве. Једини изузетак треба да је Разуменка Жунић, ћерка комунистичког првака - која је побегла из Завода и коју су негде у шумама ухватили четници и, наводно, убили. Смештајне прилике у Заводу су биле врло скромне. Завод се налазио у покореној, опустошеној, опљачканој и стотинама хиљада избеглица преплављеној Србији. Поред тога, Завод је примао више питомаца него што је било предвиђено, јер су сами питомци радо пристајали да се стесне само да што већи број буде спасен из концлогора. План о пресељењу Завода у зграде у Београду одбила је управа по претходном споразуму са питомцима. У погледу исхране питомаца, Завод није био упућен једино на редовна следовања, него је, изузетно од других установа, располагао са средствима за куповину на слободној пијаци, тј. на „црној берзи”. Храна је спремана увек заједно за питомце и чланове управе. Трпезарија је такође стално била заједничка, време обеда исто. Здравствено стање питомаца је било повољно. Била је обавезна месечна контрола тежине, која је првих месеци по правилу била у знатном порасту. Завод је имао свога лекара, а било је одобрено и посећивање приватних лекара у граду. Сви тежи случајеви активних обољења упућивани су у разне болнице по избору родитеља. Сви случајеви хроничних обољења одмах су отпуштани: у женском интернату био је само један случај отворене ТБЦ плућа. Две примљене гравидне жене отпуштене су после навршених шест месеци трудноће. Посете родитеља, рођака и пријатеља биле су дозвољене прво сваког четвртка и недеље, затим сваке недеље, јер је иначе велики број посетилаца ометао рад Завода. Шетња по Заводу била је посетиоцима слободна. Поред одсуства, приликом важних породичних догађаја, питомице су просечно једном у шест месеци добијале дозволу за путовање у посету породици. Пакети и бројно неограничена пошта подлегали су повременој цензури. Све унутрашње послове у Заводу обављали су сами питомци. Поред тога обрађивали су и заводско имање у површини од 14 хектара, чијим се плодовима користио искључиво Завод. Питомци су имали доста посла око разних врста стоке и живине, која је опет искључиво служила за њихову употребу. Питомци нису никада били употребљавани ни за какве радове изван Завода. Највећи број питомаца припадао је школској омладини. У Заводу су редовно функционисале осморазредна гимназија и учитељска школа са

професорским колегијумом из См. Паланке. За ваншколску омладину било је обавезно учење неког заната и посећивање пољопривредних курсева. У Заводу су постојале разне занатске радионице (кројачка, обућарска, столарска. фотографска и сл.) вођене од самих питомаца. Све ситне приватне куповине (воће, свеске и слично) питомци су вршили у сопственој задрузи, основаној опет из васпитних разлога. Питомци и чланови управе бавили су се заједно и са подједнаким жаром разним врстама спорта. Покрај заводског имања постојало је заводско ногометно игралиште на коме су одигране многе утакмице са клубовима из целе Србије. Питомачки спортски клуб путовао је са васпитачима у удаљена места ради одржавања утакмица. У самом кругу Завода су била два игралишта за одбојку, омиљени спорт питомаца, стаза за трчање, простор за бацање кугле и дискоса. Сваке недеље увече одржаване су позоришне приредбе, често са накнадним игранкама. У позоришним комадима, фолклорним групама, хоровима, музичким оркестрима и слично, учествовали су, поред питомаца, и васпитачи. У Заводу су често гостовали познати певачи, певачки хорови, шаховски мајстори, социјални радници. - Комплет изванредно укусно израђених и садржајно интересантних заводских Зидних новина, заједно са огромним албумом снимака из заводског живота предат је септембра 1944. године на чување Универзитетској библиотеци у Београду. Међу тим снимцима налазе се неколико учињених одмах по приспећу појединих група из концлогора. Познавање уобичајене комунистичке методе рада, која се састоји у показивању и надувавању тенденциозно изабраних парчића истине, присиљавају ме да то одмах нагласим. Учење народних кола било је обавезно за све питомце из већих градова; остали су их одлично знали. Истичем ту безначајну околност зато што комунистичка пропаганда пред свим Југословенима, од којих нема ниједног који у сретнија времена није или сам играо кола или бар гледао игре, пише како је „коло стара давно заборављена народна игра” коју су партизани „опет увели у живот”. У мањим или већим групама питомци су често, или у пратњи васпитача, васпитачица или чиновника, одлазили у биоскоп у граду, у шетње или на излете. Ни у таквим приликама ни иначе у Заводу васпитачи нису носили никакво оружје као што комунистичка пропаганда покушава да покаже. Одлазак на богослужења у градску цркву био је потпуно препуштен слободној вољи. За верске обреде приликом Славе сами питомци су позивали свештенике из града. Пред главним обедом сви су питомци морали стајати мирно док хор отпева молитву „Оче наш”. Изузев мога мужа, управника Завода, сви остали чланови управе били су далеко испод 30 година. Сва административна места, осим главног благајника и економа, била су испуњена бившим питомцима. Однос између питомаца и васпитача био је потпуно другарски, често пријатељски. Сви студенти и сви старији средњошколци били су са васпитачима пер-ту. Обадве васпитачице женског интерната биле су као професорке и пре рата чиновници Министарства просвете. Дисциплински старешина женског интерната била је бивша питомица,

раније члан Комунистичке партије. Из васпитних разлога самим питомцима било је препуштено изрицање казни у случајевима појаве крађа и сл. Управа је могла изрећи све врсте казни дозвољене у многим педагошким установама. На пример млађи питомци су добијали батине по рукама најчешће због прекршаја забране пушења, старији из истог или сличних разлога затвор, забрану посета, продужење рока боравка. Управник Завода је, поред учитељске школе, имао и универзитетску педагошку спрему (педагошко-психолошка група филозофског факултета) и био је једно време васпитач у интернату елитне гимназије Краља Александра на Дедињу. Онај ко је готов да због наведених, неопходних педагошких мера, Завод назове тамницом, као што то злонамерно чини Титова пропаганда, тај би на пример, игноришући сву осталу стварност родитељског дома и породичног односа, могао са исто толико права да протествује против тираније родитеља, јер нема дома у коме се не примењују разне врсте „санкција”. Најтежа казна, која је била условљена ванредним стањем у коме се земља налазила и која је излазила из педагошких оквира, била је повратак у концлогор. Њу је по предлогу управе, а по одлуци Министарства просвете, искусио само један питомац - Војводић. Пошто је министар просвете, В. Јонић, добио гаранцију да живот тога младића неће доћи у опасност, он је упућен у концлогор на Бањици. Интервенцијом г. Љотића он је после неколико месеци опет враћен у Завод. Војводић је 1945. г. био заставник Титове армије. Завод је био опкољен жицом? - Да, жицом која је била тако густа да су се кроз њу провлачиле заводске овце и, на пример, заједно са кофером питомица Славка Петровић, која је побегла у друштву са поменутом Р. Жунић, и тако висока да ју је лако прескочио лепи заводски јелен. Пошто је тај јелен, поред великог броја пробраних раса питомих зечева, био љубимац свих питомаца и главна атракција за све посетиоце Завода, а нарочито деце, за њим се одмах, без предомишљања, упутила у трку и на коњима група питомаца заједно са мојим мужем и прогонила га до оближњег села. Хајка није успела, јелен се дочепао слободе у једној шуми из које су се сви питомци вратили. Завод је био чуван од страже? - Да, та је стража, с обзиром на тадање прилике, на првом месту представљала обезбеђење од напада споља. Стража није спадала под компетенцију управе нити под Министарство. Имала је свог засебног старешину, засебну кухињу, никакве везе са редовним унутарњим животом у Заводу. Старешина и многи стражари су становали у вароши. Стража је имала три редовна стражарска места. Број питомаца је обично прелазио 300. Ради обезбеђења пред евентуалном контролом, при удаљеним шетњама већих мушких и мешовитих група пратио нас је пушком наоружани стражар. Тако на пример при једном излету до оближњег села Придворице (4-5 км) групу од око 200 питомаца пратио је један стражар. При обављању послова у вароши стражари су били формална пратња, готово редовно без оружја. Јасно је да су питомци увек не само врло лако могли побећи из Завода, него су приликом описаних шетњи, путовања и слично могли као „плен” повести „у ропство” поједине чланове управе, па и самог управника.

Било је бекстава? - Да, али не због прилика које су владале у Заводу, него најчешће у паници због лажних вести које је Комунистичка партија убацивала у Завод. Тако се на пример често протурала вест да ће Завод бити распуштен и питомци враћени у концлогоре, или на пример да ће известан број питомаца бити узет за неку одмазду. Када би се примила комунистичка теза да су питомци бежали због „терора”, како би се објаснило то што се десило да се одбегли сами врате? - Како би се објаснило то што је Завод имао добровољних питомаца примљених по личној писменој молби? - Како би се објаснило на пример то што је директно из строге илегалности дошла у Завод једна партизанка? - Како би се објаснило то што су приликом свих празника у Завод долазиле у госте групе бивших питомаца и многи остајали дотле док им нисмо отказивали гостопримство? На основу горе изнетог стварног стања у Заводу, јасно је да је сам боравак у њему био само привидно принудан. Врло разноразне могућности успешног бекства стајале су сваком на расположењу. Ја ипак не одричем да се Завод звао „Завод за принудно васпитање омладине”. Он је то име заслуживао и по томе што је у њему било обавезно учење марксистичке теорије, учење социологије и економије и стицање основа озбиљног општег образовања, До дубине срца потрешени страхотама светске кланице, жарко смо желели не само нашој омладини, него омладини света таква знања која би јој омогућила да престане бити крвави плен савремене шарлатанске пропаганде, непријатеља човечанства број 1. Сматрали смо својом основном хришћанском дужношћу да у узбурканом мору тадашњих збивања указујемо и на исто тако погибељну Харибду онима који су видели само Сцилу. Југословенској омладини скупљеној у Заводу нисмо никада приказивали праксу и теорију марксизма ни из каквих других извора осим из марксистичких оригинала (совјетска издања и издања КПЈ). Изузетак у том погледу представљале су две књижице Andre Gide-a: „Retour de l' URRS” и „Retouches de mon retour”. Било je на пример обавезно не само читање „Комунистичког манифеста” и „Историје ВКП(б)”, него и полагање испита из тако необичних уџбеника. Филозофски део теорије, дијалектички материјализам, обрађиван је по „Анти Дирингу”, проблем религије углавном по Лењину („Сабрана дела”). Читана су марљиво Стаљинова „Питања Лењинизма”. Нарочито је детаљно обрађиван Стаљинов став у националном питању Југославије. Стенографски извештај са Московских процеса, затим тзв. Стаљинова конституција (Устав СССР) као и совјетска штампа били су на пример верно огледало совјетске праксе. Располагали смо комплетима многих совјетских листова и часописа („Правда”, „За индустријализацију”, „Краснаја звезда” итд.) које је мој муж до 1941. г. пажљиво прикупљао. Питомци су морали читати и често реферисати дела совјетских књижевника (на пример Островски, Јесењин, Шолохов, Еренбург, Бабељ, Булгаков, Иванов, Жошченко, Леонов). Пошто је та омладина већ тешким личним искуством и искуством целог свог народа упознала другу тиранију, тиранију фашистичког тоталитаризма, није било потребе да се икад чита икакво фашистичко дело. Озбиљни, ћутљиви питомци могли су тајно прочитати Раушниг-а, „Моји поверљиви разговори са

Хитлером”. То је дело тада било једно од главних адута анти-хитлеровске пропаганде. Обавезни су били такође испити из социологије и економије. Социологија је обрађивана по Питириму Сорокину, а економија по истоименом делу професора београдског универзитета Др Д. Јовановића. У циљу општег образовања читана су најразноврснија дела. Ако споменем Илијаду и Одисеју, Плутархове портрете, Лукијанове Дијалоге, Божанствену комедију, Дон Кихота, Декарта „Discours sur la methode”, Хамлета, Кандида, Фауста, Игоову „Деведесет трећу” (Вандеја се буни), Карлајлову Француску револуцију, Џинсове Звезде и њихова кружења, па се вратим чак на Хамурабијев Законик, исцрпићу само мали део прочитаног. Предвиђајући садашњи трагични положај целога Словенства као тобожњег носиоца комунистичке идеје, нарочито смо детаљно обрађивали дела Достојевског, Толстоја и Берђајева. За савлађивање одређеног материјала питомци су, наравно, према ступњу свог образовања били подељени на неколико група. По свима питањима дискусије су биле потпуно слободне и често тако интересантне да су се после часова продужавале до дубоко у ноћ. Никакав идеолошки став није проповедан; са хришћанског становишта слободе критиковане су савремене фаталне тираније; да оне ту критику у слободној, равноправној дискусији не могу издржати доказивале су тиме што су укинуле слободу мисли. Па ипак, правим заводским комунистима ни таква критика није представљала психичку тортуру. Њима је било важно само питање коме ће припасти победа, а теза о сигурној предстојећој победи комунизма била је алфа и омега сваке од безбројних дискусија у којој сам учествовала. Случај прорицања? - Не, него закључак из брижљиве анализе догађаја. Победу комунизма смо такорећи гарантовали, а дугим дискусијама смо само оспоравали њену општу вредност, моралну на првом месту. Шта заправо она доноси човечанству? - Многи предавачи професори универзитета, културни радници, одржавали су циклусе или поједина предавања из науке, литературе, историје, филозофије итд. Непозната ми је судбина госпође Др Милице Богдановић, тадашњег високог функционера Црвеног крста, која је пред комунистима крива зато што је одржала предавања у Заводу. Теме њених предавања биле су: Достојевски, Толстој, Берђајев, Гете и Сорен Киркегард. Знам, нажалост, сигурно да су комунисти убили једног другог предавача, калуђера Јована Рапајића, бесумње најспособнијег млађег члана православног клира, блиског сарадника владике Николаја. Код чланова КПЈ била су гледишта на Завод у прво време повољна. Мала група, која се према самом постојању овакве установе као могућности за спасавање живота, односила повољно, била је убрзо разоружана аргументима противника Завода. Противници су одмах исправно оценили да је за КПЈ Завод гори од концлогора. Концлогори су стварањем мученика распиривали револуционарни елан, а из Завода су излазили живи и здрави младићи од којих је и сваки просечан знао о комунизму више него и партијски агитатори. Мисли или знања која су превазилазила границе актуелне „ортодоксије” нису партији корисна, а оно што партији није корисно то је зло. Постојање Завода није, даље,

корисно и због тога што оно представља велики морални капитал „колаборатера” Милана Недића кога су комунисти убили у београдском затвору, итд. итд. Наведени разлози били су већ тада довољни КПЈ да на Завод отвори концентричну паљбу из свих врста „оружја”. Све што је КПЈ у тој акцији објавила путем штампе („Пролетер” нпр) било је као политички поучно извешано на заводској табли за дневне вести. Ту се партија нашла у незгодној ситуацији да очевицима и учесницима догађаја прича измишљене приче разне врсте на пример о мом приватном животу, о заводској стварности. О моме мужу, Миловану Поповићу, рођеном брату Цветка Поповића, сарајевског атентатора из 1914. године, партија је писала да је „злогласни гестаповац”. Једини озбиљни потреси које је Завод у току две године доживео били су резултат упорне борбе партије против његовог постојања. У ту борбу била је два пута увучена српска полиција. Полиција? Да. У данашњој Југославији постоји закон о заштити државе - не знам да ли се баш тако зове али такав јесте - а у предратној Југославији је опет постојао закон за заштиту тадашње државе. Под ударцем сада важећег закона могу се наћи сви некомунисти; под ударцем тада важећег закона налазили су се готово искључиво ретки комунисти и фашисти (усташе). Југославија је 1921. или 1922. године учинила оно што су САД учиниле недавно: забранила је комунистичку активност. Ја се лично не слажем са таквим начином борбе против комунизма, али то моје мишљење било је у крајњој линији потпуно ирелевантно, јер жене нису ни имале право гласа. Први пут је КПЈ спремала убиства у Заводу, а други пут партизански напад на Завод. Оба та догађаја, уосталом, потпуно су излазила из компетенције управе Завода. Са Немцима Завод није имао везе. Наглашавам да ниједан од чланова управе Завода није имао никакве везе са одређивањем кандидата из концлогора или затвора за долазак у Завод. Питомце смо преузимали у самоме Заводу. Живот по концлогорима био нам је познат једино из причања питомаца. Једина ја сам била априла 1943. године у канцеларији управе логора на Бањици, да сазнам где је сахрањен Миле Штрбац, син рођеног брата моје мајке - мој брат од ујака, који је као ухапшеник умро од глади и болести. Моја породица није имала срећу да њен члан стигне у Завод који би му сачувао живот. Однос родитеља према Заводу био је супротан ставу партије. Родитељи су, сасвим исправно, у Заводу гледали спас своје деце и односили се према члановима управе са најпунијим поверењем. Мајка једног познатог функционера пала је уз сузе захвалности на колена пред члановима управе, када је њена ћерка из концлогора стигла у Завод. Њен син сматра да ме треба убити. Ма шта се са мном десило мени је меродавнија оцена једног мајчиног срца него партијскога робота. Исто тако ми је уопште као оцена квалитета мога рада било меродавније пуно поверење мојих штићеница него писање „Пролетера". Тако се, као што је верно описано, живело и радило у Смедеревској Паланци у оне дане у којима је српском племену мога народа од седам милиона његових чланова смрт уграбила, на неописиво језиве начине, преко један милион (1). И о тим жртвама свет зна само комунистичку бајку из збирке „Како ћеш најлакше постати миљеник демократа у целоме свету”. Оснивање и постојање

Завода није моја заслуга. Они који су се таквим подвигом могли похвалити, платили су већ такав и сличан свој рад својим главама. Међу њима, на првом месту, начелник Министарства просвете Милојковић - ђак енглеског универзитета - који је био први претпостављени управи Завода. Постојање Завода је дело српских „колаборациониста”. Уз пристанак за рад у Заводу ти су људи од мога мужа и мене тражили и добили часну обавезу да ћемо, у случају неке неотклоњиве од тада честих немачких одмазда, стати на стрелиште заједно са питомцима. Сви смо били потпуно свесни доба у коме живимо. Ти људи нису учинили ништа што је користило Хитлеру, а учинили су много што је користило њиховом народу. Међународном Црвеном крсту позната је на пример чињеница да су они спасли седамдесет хиљада избегличке деце, а целом српском народу познато је на пример да је у малој Србији нашло уточиште преко пола милиона Срба избеглица углавном испод фашистичког усташког режима. У таквим врстама рада исцрпљивала се српска „колаборација”. При евоцирању тих тешких дана у мојој свести увек искрсава паралела између немачко-совјетске и немачкосрпске сарадње. Стаљин, господар независне, бројно најјаче државе у Европи, имао је 1939. године право да колаборира са Хитлером, који је из те колаборације извукао велику политичку економску корист. Недић, стари генерал покореног, прогоњеног и уништаваног народа, није имао право ни да покушава, у стању крајње нужде, изнаћи могућности за спасавање голих живота своје рођене браће. Да, али Стаљин је хтео тактизирати - кажу комунисти. Недић је то морао. И најповршнија паралела, дакле, испада у корист Недића, а на штету Стаљина. За Тита би, наравно, већ ово био довољан разлог да ме оптужи као непријатеља „напретка и радног народа”, чији је „отац” Стаљин. Ко мисли да је ово иронизирање, нека на пример чита совјетску и југословенску штампу приликом скоро предстојећег Стаљиновог рођендана. Ја сам то читала читав низ година. Титова теза да су српски колаборационисти помогли одржавању Немаца на Балкану опет је једна од многобројних Титових бајки писаних за вечерњу лектиру наивних демократа, тј. за успављивање пажње. По ономе што је сама КПЈ, сопственим снагама, учинила против Немаца, они би још и данас мирно седели у Београду; а по ономе опет што је М. Недић учинио за њих не би седели ни једнога дана. Југословенски антикомунисти, наравно, врло добро знају где су биле и против кога су за све време окупације биле уперене праве борбене Титове акције, као што знају и за имагинарне Титове фронтове против Немаца. Пораз Немачке Тито је очекивао као резултат акције Великих Савезника. Својим основним задатком сматрао је истребљивање нас интелигенције. Од заблуда стечених Титовом пропагандом свет би се могао ефикасно и брзо излечити једном озбиљном пропагандом истина. Чињеница да таква пропаганда не постоји и нема знакова да ће се она ускоро појавити, омогућиће, наравно, посејаним заблудама да донесу своје горке плодове. Равнајући се по своме политичком компасу, то јест покушавајући да живу стварност укалупи у мртве марксистичке шеме, Тито, међутим, гордо верује да негде у свету постоје тајни „контрареволуционарни” центри, врло заинтересовани за истину о Балкану. То је битан разлог што се он интересује за сва лица која имају несрећу да, основано или неосновано, уживају глас познаваоца политичких проблема Балкана. Другим

речима, Тито упорно продужује истребљивање све некомунистичке интелигенције. Данас је дошло дотле да је стварна или претпостављена лична вредност несрећних српских политичких емиграната главно мерило КПЈ за њихово проглашавање ратним злочинцима и за захтевање њихове екстрадиције. Криминална поглавља њихових биографија плод су чисте фантазије комунистичких активиста. Свима познаваоцима југословенских прилика случајеви Ј. Љотића, Др Ђ. Слијепчевића, Др Д. Најдановића, Ратка Парежанина, А. Лазаревића и многих других то неоспорно доказују. Чињеница да су ти људи, као уосталом преко 90 одсто нашег народа, били у периоду 19411945. године исти такви антикомунисти, као што су то били и пре и после тога периода, није никакав ни ратни ни мирнодопски злочин. Свако је од њих mutatis mutandis један Петков свога народа. У оригиналном случају Петков, случају у коме демократије нису могле помоћи, подигла се бура негодовања у демократским земљама. У истоветном случају југословенских политичких емиграната (логор Минстер) где одлука о животу или смрти овиси о властима демократске земље, затвореним људима прети екстрадиција, то јест смрт. Међутим, једна једина проверена оптужба, на пример оптужба против Јакова Љотића, довољна је да стави у сумњу веродостојност и свих осталих и да тиме дефинитивно морално дисквалификује Титову владу као тужиоца и сведока. Ја не могу рећи да сам нарочито упућена у актуелну политику, али се свакако надам да комунистичким државама још није признато као суверено право, право убијања њихових невиних политичких противника. (Проблем правих југословенских ратних злочинаца је посебно питање; он не може спадати у овај оквир.) Мој лични случај спада такође у горњи комплекс зато што моји бивши школски другови, садашњи чланови влада и разни партијски функционери, још из заједничких универзитетских дана уображавају да сам и ја однекуда способна да изналазим Ахилове пете комунистичке пропаганде. У једној школској генерацији ја сам, на моју несрећу, била најбољи ђак. Кажем на моју несрећу, јер таквим универзитетским оценама, уз описани рад, одговара промоција у звању ратног злочинца вишег ранга. Самопрегорним радом ја сам припомогла постојању Завода у Смедеревској Паланци. За такав свој рад ја сам, поред свога мужа Милована Поповића и многих других децембра 1944. године in contumatiam већ осуђена на смрт. Тачно предвиђајући баш такву „оцену” и такав „реванш” ја сам правовремено побегла. Ја бих пред комунистима побегла и да сам за цело време окупације била само лекар. Сви интелектуалци некомунисти у земљи постају редом, по потреби, криви већ због тога што неко мора бити учињен одговорним што цвеће обећаног комунистичког раја никако да процвета. Да је од раја даље него икад, то сав народ јасно види; у питању је најнепосредније искуство које пропаганда не може једноставно порећи. Све што сви виде мора се објаснити. Искључиво право јавнога објашњавања има, наравно, једина непогрешива партија. Ноторно слепило за извесне битне секторе стварности, наслеђе од првих теоретичара марксизма, чини да највећи део присталица марксизма и не увиђа да су све невоље нужно условљене самим системом, али многи повлаштени то и свесно игнорирају. Једни и други марљиво траже „кривце”, још у акцији неке

„међународне реакције”, у четницима, у саботерима, и недавно у лицу првака земљорадничке левице, Драгољуба Јовановића. Њему је, између осталог, узгредно урачуната у кривицу изјава једног сведока, кога је привео државни тужилац, а по којој излази на видело да, за време окупације, Драгољуб „није хтео да се заузме за једног ухапшеног комунисту”. Ессе! Мени и осталима је урачунато у кривицу управо то што смо се заузели. Када сам то прочитала, још једном ми је постало јасно да ће изналажење криваца за неотклоњиве, природом самог система условљене, неповољне резултате, трајати све док осим партијаца не остану у животу такви који ће, хипнотисани пропагандом, изђикали коров сматрати белим љиљанима, смрдљиву бару бистрим горским језером, а себе, сиротог окованог роба, најслободнијим човеком. Као што сам навела, ја сам до данас била само на једном сасвим површном саслушању. Енглески иследник и ја смо се тешко споразумевали на немачком језику. Ја ипак не могу да решим да ли званични поступак у моме случају тек почиње или се налази у завршној фази. Месеца маја (мислим 22.) 1947. године ја сам у београдској „Политици” прочитала да је енглеска надлежна власт већ тада поименично одобрила издавање једне групе југословенских ратних злочинаца, међу осталим Ј. Љотића, Р. Парежанина и Др Ђ. Слијепчевића. Ако се не варам, био је наведен и број одобрења. Мени је сасвим сигурно познато да ти људи тада још нису били ни пред комисијом бригадира Меклина, која је као прва углавном била забављена узимањем генералија. Ја не знам да ли наведена вест дневног органа југословенске владе одговара истини. Ако претпоставим да је она тачна, онда значи да саслушања долазе после донете одлуке, која јако обавезује енглеску владу. Чему ли онда уопште служе? - Ако претпоставим да је та вест нетачна, онда значи да југословенска влада званично тврди компромитујуће неистине о влади једне суверене државе. Какве тек онда неистине може да тврди о мени беспомоћној избеглици?! - Анализа овог случаја мора врло поразно деловати на све добронамерне људе, а пре свега на оне званичне енглеске факторе који су се морално обавезали изјавама да ће сви кандидати за екстрадицију бити савесно испитани. Све жртве провидних, злонамерних клевета полажу велике наде у то да ће на концу и честити некомунисти моћи негде уживати право азила. У тој нади ја сам и написала овај извештај. Међу југословенским емигрантима има доста лица која могу посведочити моје наводе, а ниједног ко их може оспорити. Са свима питомцима живела сам у срдачним односима. Моје најбоље пријатељице биле су баш оне девојке, које су раније представљале највеће партијске наде. На све моје бивше питомице и њихове родитеље ја се, нажалост, не могу позвати као на сведоке, јер они живе у пуној Титовој влади. У таквом положају бих већ и ја сама говорила против себе све оно што Титовци пожеле. То кажем са сигурношћу јер сам проучила Московске и Београдске процесе. Ја не бих заслуживала да будем осуђена на смрт када не бих знала да марксизам на моралном плану значи Umwertung aller Werte, У томе што сам ја као особа, по хришћанским схватањима, не само невина, него да нескромно кажем понешто и заслужна - осуђена сам на смрт. Мени импонира комунистичка доследност. Али ја најодлучније протествујем што на енглеским актима, пре икаквог испитивања, поред мога имена стоје срамна слова W.C. Двојака су

морална мерила, двојака је морална критериологија у данашњем културном свету. Не узбуђујем се што сам по комунистичком злочинац. Када бих могла, међутим, са правом и са гневом бих поцепала таква акта државе чији сви прваци говоре да се руководе Христовим мерилима. Таквим мерилима никада се не може означити као злочиначки баш онај период мога живота у коме сам најинтензивније не причама, него делима доказала своју љубав према ближњем. Ја не молим милост, ја захтевам правду. Удовољење томе моме захтеву за саме енглеске власти питање је хришћанске савести и части. 29. 09. 1947. г. Др Драгојла Поповић Остојић Драгојла никада није намерно повећавала или смањивала број жртава у бившој Југославији за време Другог светског рата. То је сматрала огрешењем о жртве и истину. „Преко милион” настрадалих Срба био је број о којем се говорило у време писања предњег извештаја, тј. пре него су се појавиле озбиљне студије, које су оповргле до тада увеличаване бројке. Касније је била радосна што су се такве бројке показале нетачним. Споменуте васпитачице женског интерната биле су проф. Милена Стојановић „Латинка” и проф. Ана Јазић. О Стаљиновој колаборацији са Хитлером, коју је Драгојла споменула у својим „Исповестима...”, и користи коју је Хитлер из ње извукао, треба се подсетити на њихов Пакт о ненападању (23. августа 1939). По тајном протоколу пакта, Финска, Естонија, Латвија и део Румуније (Бесарабија) припале су совјетској интересној сфери, а Пољска до река Нарев, Висле и Сане немачкој. Црвена армија ушла је у источну Пољску 17. септембра 1939. Нови тајни протокол (18. септембра) доделио је целу Литванију Совјетима, и помакао Хитлерову сферу на исток, до реке Буге. Инж. Ратибор Рајко Ђурђевић, функционер Хришћанске заједнице младих људи, интервенисао је за Драгојлу код британског верског референта В. Лека. Из тог писма наводимо део који се односи на Драгојлин pad у Заводу: „... Познавао сам рад Др Поповић у Србији. Држао сам предавања у неколико прилика у Заводу за принудно васпитање омладине, у којем је Др Поповић била управница женског дела. Држање Др Поповић према девојкама под њеним старањем било је врло хумано. Уствари, ја сам мислио да је она исувише добра за девојке, које сматрају да је свака симпатија према непријатељу сентиментална буржоаска склоност. Уствари, службени документи Државне комисије за ратне злочине не спомињу никакву другу кривицу Др Поповић осим да је проузроковала патњу омладине кроз страх који су имали у Заводу, и да је њен рад (у преваспитавању комунистичке омладине) помогао фашистичког окупатора земље. (Да бисте лакше разумели нетачност оптужби, навешћу Вам свој случај. Због одржаних око туцета предавања у истом Заводу, речена Комисија ме је званично прогласила „издајицом и непријатељем народа”. Пресуда за такве

злочине била је обично смрт, или 10 до 15 година затвора. Моја кривица је званично описана као „држање предавања која су проузроковала патњу и вређала народну омладину, тешко повређујући њена осећања” итд. Шта мислите да су били предмети мојих предавања? - „Страдање Христово” на Велики Петак 1944. године, о два романа Достојевског, „Модерни научници и религија”, „Зашто људи не верују у Бога?”, „Натприродне појаве” итд. Оптужба сада изгледа комична, али ја бих се био рђаво провео да сам пао у њихове руке.)... Драгојлино саслушање Драгојла је била ухапшена по налогу 770 Одсека за екстрадицију. Иследник који ју је саслушавао био је један мајор... Том приликом Драгојла му је била уручила свој извештај „Завод за принудно васпитање омладине у См. Паланци” од 29. јуна 1947. У досијеу који је донео, мајор је имао тај елаборат, поред њеног реферата из 5 CIC „Исповести једног такозваног југословенског ратног злочинца” од 30. новембра 1947. Држање иследника за цело време било је коректно. Саслушање је трајало око 90 минута и текло је овако: Мајор је прво прочитао, на немачком, Увод и Први део оптужнице. Потом је рекао Драгојли да је у својим написима она већ одговорила на скоро сва питања. Он he јој зато, претежно ради формалности, поставити само неколико питања. (Одговоре је записивао.) Питања и одговори: 1) Да ли је Завод у Смедеревској Паланци био део концентрационог логора на Бањици? - Није. Драгојла је поткрепила овај одговор примерима родитеља који су добровољно слали своју децу у Завод да их заштите. Даље га је обавестила: након што је у Заводу била утврђена активност Комунистичке партије међу питомцима, полицијске власти хтеле су у Завод поставити свога комесара; управа Завода, заједно са васпитачима, одлучно је одбила овај захтев и изјавила да he колективно дати оставку ако се постави комесар. До постављања комесара никада није дошло. 2)

Да ли је у Заводу било војне обуке? - Није.

Да ли су питомци били ноћу закључавани? - Нису.

4) Врсте дисциплинских казни. - Обустављање посета и поште за извесно време; привремено затварање у оквиру Завода са васпитном поуком; батине по руци и сл. - Батине? - Да, као васпитно средство, које се практикује у свим васпитним установама, па и у самим енглеским школама. 5) Какав метод рада је употребљаван према комунистима? Убеђивање. Убеђивање, на основу саме марксистичке литературе - да је комунизам зло. После тога иследник је молио Драгојлу да му каже да ли нешто зна о

своме мужу и да му исприча како је дошло до њиховог раздвајања и немогућности да се опет састану. (Овај део разговора био је више приватног карактера и мајор је показао знатно разумевање. Разговор, који није био повезан са предметом саслушања, мајор није записивао.) Када је С. Клисолд напустио Минстер Лагер 14. новембра 1947. нико од оптужених није могао знати његове закључке и препоруке... А сада Клисолдов закључак о Заводу у Смедеревској Паланци:

Ј. СЛУЖБЕНИЧКО ОСОБЉЕ ПОПРАВИЛИШТА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ Југословенска влада је тражила изручење службеничког особља Поправилишта у Смедеревској Паланци. Југословенска влада даје следеће обавештење о овој установи: Недићева влада ју је успоставила у јулу 1942. са циљем преваспитавања омладине заражене комунистичком доктрином и она је била додатак концентрационог логора на Бањици. Припремала је регруте за квислиншке снаге, индоктринирала их пропагандом и подвргавала режиму терора. Иако не може бити сумње да је Поправилиште радило са благословом НЕДИЋЕВЕ квислиншке владе, други доказни материјал сугерира да није била злокобна и угњетачка установа описана у југословенским оптужбама. Ни у ком смислу није било додатак концентрационог логора и нема ни говора о телесном злостављању питомаца. Било је под министарством просвете и пружало је нормалне васпитне и друштвене уређаје („facilities”) поред идеолошких циљева. Од знатно више од хиљаду питомаца који су кроз њега прошло, мање него један у десет је потом одлучио да приступи квислиншким снагама. Од 3 члана групе у Минстерлагеру који су били чланови службеничког особља (бројеви 87, 109 и 135), ниједан није служио у Добровољачком корпусу, као што је било недоказано наведено у југословенским оптужбама. Зато ја сматрам да нема довољне основе да се препоручи њихово изручење. (FO 371— 67403 ХС/А/ 56469) ...Тиме је потпуно негиран и одбачен главни аргуменат комунистичких власти о Заводу, и све инсинуације које су из тога аргумента следиле о поступку у Заводу као у концентрационом логору. (Напомена: бројеви 87, 109 и 135 били су Јосиф Марушић, Драго Дерикоња и Др Драгојла Поповић) * Пригодом Драгојлиног саслушања у 5 CIC, 19. фебруара мајор Стот јој је био рекао да, у случају Завода, и његова земља има своја обавештења. Додао је при том да Драгојла нема разлога да гаји неповерење према одлуци британске владе. 1947.

Заиста, британска влада јесте имала своја обавештења, и то још од 4. марта 1947. Истражно одељење FO-a известило је следеће: Ми смо питали британску амбасаду у Београду за мишљење о овој институцији и о члановима службеничког особља. Одговорили су да Поправилиште ужива добар углед због заштите деце и младих Срба од Немаца и да постоје добри разлози зашто чланови службеничког особља не би требало да буду изручени као издајници или ратни злочинци. (FO 371 67434 ХС/А/ 3518) (потпис) С. Е. Џексон Иста ова особа поновила је у једном другом документу: ...Београд је био питан за мишљење о овој установи и о службеничком особљу. Одговорили су да оправилиште ужива добар углед због заштите деце и младих Срба од Немаца, и да постоје добри разлози зашто чланови службеничког особља не би требало да буду изручени као издајници и ратни злочинци. (FO 371/67434) (потпис)

С. Е. Џексон 3.4.47

Овом изјавом британске амбасаде у Београду, која је имала пуно времена да се распита о раду Завода, много је речено. То је оправдање постојања Завода и признање особљу које га је водило и одржавало. Заједно са Клисолдовим закључком, то је и потврда веродостојности реферата о Заводу који су били предати Меклиновој комисији у Дипхолцу, „Ипсилону” и 5 CIC.

ПОГОВОР КЊИЗИ „КОРАЦИ У НОЋИ” МАРКА ПИВЦА, КОЈИ ЈЕ НАПИСАО ВЕСЕЛИН КЕСИЋ Ово је књига о Драгојли и времену у којем је живела и радила. Представници нове тоталитаристичке Југославије осудили су је на смрт због рада у Заводу у См. Паланци (1942-1944). Читалац је упознат са комунистичким оптужбама, Драгојлином одбраном и „пресудама” енглеске Специјалне комисије за избеглице. У послератним годинама чула се углавном једна страна. Лажне оптужбе нису остајале без одговора. Појављивали су се у емиграцији прилози о Заводу од драгоцене вредности. Марко Пивац, Драгојлин муж овом књигом, детаљним излагањем и досада необјављеним писмима и документима, допуњује наше знање и осветљава Завод у целини, у контексту немачке окупације и грађанског рата у покореној Србији... ... У Заводу за васпитање омладине, где сам био њен сарадник, виђали

смо се свакодневно. Често сам је сретао са питомицама после завршеног семинара. Оне би и даље наставиле са дискусијом и стопу по стопу пратиле би Драгојлу до њене бараке. Једног дана имала је у руци Стаљинову „Историју комунистичке партије”, а другог иста сцена само сада са романом „Зли дуси” од Достојевског. Настављала би се слободна дискусија. Недавно, један београдски интелектуалац, упознат са радом Завода, рекао је да је ова васпитна установа „била најслободније место у окупираној Европи. Ту се слободно могло читати и дискутовати забрањену комунистичку литературу.” Питомице су цениле Драгојлино познавање марксистичке идеологије и њено опште образовање, и виделе су у њој племениту особу. Уживала је код њих велико поверење. Било је питомица које су српски локални органи послали у Завод као „партизанске симпатизере”, а уствари су биле чланице Партије. Те „исповести” нити је Драгојла тражила нити желела. Питомице су узимале иницијативу са жељом да успоставе односе са Драгојлом на бази истине, а не на бази лажног представљања. И у Заводу и после рата Драгојла се бринула за њих. Туговала би кад би чула да су неке од њих страдале. У бризи за друге одражава се њена духовност. Живот човека, било којој националној групи он припада, било коју идеологију он исповеда, као што епиграф ове књиге изражава, био је за Драгојлу „највећа вредност”. Тако је мислила, писала и радила. Спасавала је српску омладину. Нападали су је и оптуживали да је то помоћ непријатељу. За Драгојлу то је била помоћ народу. Мада је читалац већ упознат са закључцима Специјалне комисије за избеглице, вредно их је подвући јер они долазе на крају дугог истраживања и у време кад је енглеска спољна политика према Југославији била ,,to placate Tito”, политика стишавања и неузнемиравања Тита. Комисија у то време закључује да је Завод основан да заштити младе Србе од Немаца, и да је то била установа доброг угледа „која је потпадала под министарство просвете, и као таква пружила је могућност за нормално васпитање и друштвени живот поред постизања идеолошких циљева”. Са таквом оценом Завода Комисија одговара комунистичким лажима о овој установи као „тамници омладине”. Тито је лично захтевао Драгојлину екстрадицију. И његов захтев је одбијен. Драгојла је познавала неколико руководилаца новог режима, неке још из бањалучке гимназије, а многе друге упознала је за време студија на београдском универзитету. Од њих ништа добро није очекивала. Они су наставили да шире лажи о њеној улози у Заводу и били су решени да је казне. Били су и остали верни представници тоталитарног система где речи више нити указују нити изражавају стварност, и борили су се против сваког покушаја „да се чује и друга страна”. Онако како је Партија окарактерисала Завод тако треба, мора, да се и понавља. Десетак година после Титове смрти (1980), кад се систем почео распадати, да се подсетимо, појавио се у београдској Дуги разговор са Драгојлом. То је у ствари био покушај да се чује, после толико година, и „друга страна”. Владајући социјалисти су тај подухват одмах осудили. У редакцију Дуге упала су два генерала и згражавајући се питала како се о њој и Заводу могло ишта позитивно писати. Неки следише генерале и у писму Дуги наставише са

званичним лажима о животу у Заводу. Али било је и смелих бивших питомаца који бранише Завод. Један од њих упореди Завод са Титовим логором на Голом Отоку и пише да би радије провео у Заводу „15 година, уместо било ког часа што сам га провео на Голом Отоку”. Други успева да дође до Драгојлине адресе и јавља јој да је прочитао чланак у Дуги и жали се што у одговору на питање новинара није навела да су „такозвани логораши полагали испите, односни ишли у гимназију, да су им долазили шаховски мајстори и с питомцима играли”. Потом додаје да има сведочанство гимназије из Смедеревске Паланке „које ми је добро дошло у даљем животу. Још сте требали споменути да се из Завода ишло у град у кино итд”. Кад прочита ову књигу сазнаће да ове активности нису заборављене... Завршивши ову причу о Драгојли Поповић, која је поред супруга Милована била један од носећих стубова Завода у Смедеревској Паланци, прича о Заводу није завршена. Присећамо се приче о Миодрагу Учи Ђорђевићу, бившем комунисти, који се по одласку из Завода нашао на црној листи својих дојучерашњих сабораца. Марко Пивац, у свој књизи „Кораци у ноћи” помиње и њега и његове извештаје Меклиновој Специјалној комисији. Да би стекло што шире сазнање о раду Завода, користимо књигу Марка Пивца, пребогату информацијама о овој тематици.

Миодраг Уча Ђорђевић ИЗ СОБЕ СМРТИ ... У ЖИВОТ : У ЗАВОД ... Живот је довео Миодрага Учу Ђорђевића у Завод. Кроз његов случај сличан стотинама других младића и девојака - показаће се прави смисао постојања Завода. Уча је два пута опширно писао о свом животном путу, искуству са Заводом и раду Завода, и своје написе предао Меклиновој Специјалној комисији. Подстакнут интересовањем иследника о хапшењу, одвођењу на Бањицу и Заводу, показаном приликом саслушања у јуну, Ђорђевић је ускоро потом предао Комисији свој први напис. Према његовом казивању: Ђорђевић је завршио учитељску школу 28. јуна 1940. у 19ој години живота. Октобра исте године постављен је за учитеља у срезу Босански Петровац. По капитулацији Југославије у априлу 1941. дошао је у окупирану Србију, у своје родно место, Велико Градиште, одакле је постављен за учитеља у свом срезу. После напада Немачке на Совјетски Савез, у јуну 1941. Уча је био политички активан против Немачке. Партизани су успели заузети четири варошице, од којих су створили такозвану „Хомољску совјетску републику”. Такво стање трајало је до друге половине новембра 1941. Националне српске јединице, бројније и боље наоружане, успеле су уништити већи део партизанског одреда у коме је био и Ђорђевић. Један део партизана био је ухваћен или се сам

предао. Остаци су се повукли дубоко у шуму и чекали погодан моменат за поновну акцију. Из ове прве Учине представке испуштамо његово објашњење разлога за напуштање Комунистичке партије и неке појединости о његовом животу и о животу и раду Завода, зато што је он ово последње детаљније обрадио у другој представци. А сада изводи из Учине прве представке Комисији.

„НАПУСТИО САМ КОМУНИСТИЧКУ ПАРТИЈУ” Члан КПЈ Нормализовањем српске власти у пожаревачком крају, децембра 1941. мене избацују из службе у којој сам се дотада формално водио. Мој рад се концентрише на повезивање преосталих партизанских група у циљу поновног стварања једног јачег одреда. Овај рад на организовању и стварању новог отпора против Немаца допринео ми је да сам постао члан Комунистичке партије Југославије. Као члан Комунистичке партије успео сам још шест месеци да радим, али, немајући ослонца у народу (народ је на својој кожи осетио немачке одмазде) цела моја група је почетком јуна 1942. била ухваћена од стране Српске државне страже. Ови су нас предали београдској Српској Специјалној полицији, која је извршила даља саслушања. Логор смрти на Бањици Приликом хватања нашег Месног комитета, један од мојих другова, професор Милинковић, био је убијен за време бекства. - Члан Окружног комитета КП, Божидар Димитријевић, студент технике, успева да побегне. - Нас деветоро (седам мушкараца и две девојке) довели су у београдску Специјалну полицију, где су нас испитивали комесари Радан Грујичић и Стеван Штерић. По завршеном саслушавању и под батинама изнуђеном признању, послали су целу нашу групу, нас осморо у Концентрациони логор Бањица. - У затвору Специјалне полиције остала је само Слободанка Стефановић, главни организатор комунистичког рада у мом крају, која је била послата од Комунистичке партије као стручњак - инструктор у раду. - Она је била полу слободна, шила је и пеглала полицајцима одело и делила затвореницима хлеб. О њеном случају ће касније бити речи. Концентрациони логор Бањица, у време немачке окупације Југославије, био је не само највећи у Србији, него и на Балкану. У овом „логору смрти” како

су га звали, био сам четири месеца. Бањица је био мешовити концлогор и немачког Гестапоа и београдске Специјалне полиције. Због тога је Бањица имала и немачког и српског шефа. Соба бр. 13 Сви кривци на Бањици су били подељени у три категорије. Најлакша категорија је била трећа. У њу су улазили таоци и неполитички кривци, осуђени свега до шест месеци интернирања. Другу категорију сачињавали су лакши политички кривци, углавном сељаци. Они су слати на радове у Норвешку и у случају потребе попуњавали број за стрељање. време.

У прву категорију улазили су политички кривци осуђени на неодређено

Ова последња, прва категорија, служила је као резерва за подмирење окупаторових одмазда. Из ње је окупатор свакодневно узимао известан број људи и жена за стрељање. У коју ће категорију један кривац ући, зависило је једино од иследника, који га је саслушавао. Он је имао неограничену власт над животом тога човека. Мене је мој иследник (Штерић) као, по његовом схватању, тежег кривца, послао на Бањицу на неодређено време и, што је било природно, припао сам првој категорији. Како је изгледао мој живот на Бањици објасниће следећи детаљи: Соба у којој сам био затворен, била је део једног великог подрума, а велика толико да је могла да прими преко стотину људи. Сви затвореници сматрали су је најтежом. Носила је број 13. Просечно је у соби било затворено 80 људи. За исхрану смо добијали 150-200 грама црног хлеба или кукурузовнице и једанпут дневно тањир супе. За око четири месеца, колико сам био затворен изгубио сам у тежини 26 кгр. Моја просечна тежина на слободи била је 78 кгр. Приликом изласка са Бањице тежио сам 52 кгр. Излазак из собе био је два пута дневно по пола сата и то у један део преграђеног ходника. За тих пола сата морало је 80 људи да се умије и изврши физиолошке потребе. За ова четири месеца, од јуна до 10. октобра 1942. ниједном нисам могао да изиђем на светлост дана. Здравствене прилике биле су очајне. Нико се није ни трудио да за људе осуђене на смрт троши још и лекове, уколико их је уопште и било. Овакав живот и врло слаба исхрана чинили су своје. Дизентерија је харала и уништавала и онако слабе организме. Много смртних случајева било је од ње. Нисмо имали могућности да одржавамо у чистоћи наше тело. То је био узрок да је велики део затвореника имао шугу. Са шугом сам био пуштен са Бањице. Спавало се на поду један поред другог дуж целе собе. За покривање је затвореник имао само оно што је случајно понео. Многи затвореници имали су

ране по телу које су добили од тврдог пода. Обична и масовна стрељања За четири месеца боравка на Бањици доживео сам два масовна стрељања. Тада, у току једног дана, из логора Бањице Немци су одводили неколико стотина затвореника и стрељали их на стрелишту близу Београда, званом Јајинци. Масовна стрељања окупатор је изводио када му герилске снаге униште већи број војника. Узимање затвореника вршило се из најтежих соба, а на врло прост начин. У собу би тога јутра долазио шеф Бањице у пратњи једног полицијског официра и са напереним пиштољима одбројавали су затворенике. У ходнику је било неколико наоружаних стражара са пушкама на готовс. Они су прихватали издвојене затворенике, скидали их скоро голе, одводили и предавали немачким војницима. Великим аутобусима Немци су их одвозили на Јајинце и косили их из митраљеза. За време мога боравка два пута сам избегао смрт чудним случајем или Божјом помоћи. Оба пута су одбројавања за стрељање почињала од краја на коме се нисам налазио. Оба пута из наше собе број 13 од нас 80 одведено је више од половине. Напомињем да су у собу у коју сам био затворен доводили сваког дана нове и нове затворенике, али стална стрељања су је на крају исцрпла, и управа Бањице је морала да је затвори. Остатак, нас око 20, пребацили су у другу собу, такође собу криваца прве категорије. Из моје су собе логорске власти сваког другог дана изводиле по тројицу затвореника и стрељали их иза бањичке зграде. Ти људи су доведени на Бањицу били већ осуђени од преких војних судова на смрт. (...) За годину дана живот у Заводу У Заводу за национално васпитање омладине био сам од 10. октобра 1942. до 10. октобра 1943, тачно годину дана, и упознат сам са целим развојем и тешкоћама кроз које је Завод прошао. Многе ствари су се у Заводу радиле о којима окупатор није ни знао. А о неком мешању окупатора у унутрашњи живот и рад Завода није било ни помена. Једном је покушала београдска Специјална полиција да уђе у унутрашње ствари Завода. То је за последицу имало давање телеграфске колективне оставке Министарству просвете од стране Управе Завода и претња да ће напустити васпитни рад. На овакав енергичан иступ Управе Завода, полиција се морала повући. Овако пожртвовано и несебично могли су да раде само људи који су имали много љубави да помогну и очувају ове омладинце. Зато су и имали успеха. Завод је у своме двогодишњем животу стекао углед здраве педагошке установе која је националној ствари доносила огромне користи. Кроз Завод је за две године његовог постојања прошло око 1.100

васпитаника. Какав је васпитни одјек у Србији види се и по томе што су Министарство просвете, а директно и Управа Завода, свакодневно примали молбе богатих родитеља да могу у Завод довести своју раскалашену децу. Један добар број и таквих младића прошао је кроз Завод. Комунистичкој Партији Југославије позната је права истина о Заводу за национално васпитање омладине, као и о свему што сам до сада написао. Живи сведоци доброг рада Завода су оне групе младића и девојака којима је Завод сачувао живот и који су остали у Титовој Југославији. Да ли су они постали поново комунисти или не, није ми познато. Знам само једно: ти омладинци су научени да посматрају ствари са обе стране, специјално комунизам, а сумња у исправност марксистичке идеологије ушла је у њих и стално их нагриза. То стање сумње искуством сам доживео и на своме примеру знам како то изгледа. Конкретни успеси Завода су: одлазак преко стотину васпитаника у националне одреде, четнике, добровољце и државну стражу. Четрдесет бивших васпитаника Завода доживели су трагедију предаје партизанима са три добровољачка пука и у партизанским рукама су нашли смрт. Остали део бивших комуниста пуштен је на слободу и добио је данас статус ДП. Неколико њих се оженило у емиграцији и стварају своје породице. (...) Одлазак из Завода и поново хапшење Десетог октобра 1943, годину дана после доласка у Завод, постао сам поново слободан грађанин. Са добијеним уверењем о отпуштању, отпутовао сам у свој родно место, да живим са својим рођацима. Услов под којим сам пуштен, а и моја намера, била је да се уздржавам од мешања у било којој групи. Са тим мислима и решењем дошао сам у своје родно место Велико Градиште. Међутим, свега два дана сам провео на слободи, још се нисам ни одморио од пута, а мене иста она пољска Државна стража, која ме је јуна 1941. ухапсила, и сада хапси. Разлог због кога ме је хапсила била је моја комунистичка прошлост. Сва моја кривица била је у томе што сам ја потпуно раскрстио са комунизмом и постао националиста, а ови људи који су ме ухапсили нису могли никако да схвате могућу промену код мене. На телеграфску интервенцију управника Завода, професора Милована Поповића, био сам два дана касније пуштен, али морао сам одмах да напустим своје родно место. Немајући никаквог запослења, а после годину и по дана први пут на слободи, нисам могао да се снађем те се враћам поново у Завод. У Заводу седим као отпуштени питомац... У то време је у Смедеревској Паланци био стациониран Други батаљон Четвртог пука СДК. Уча је контактирајући са војницима, причао о себи. Наишао је на разумевање. Пријавио се у редове СДК 20. марта 1944. и добио распоред за Шесту чету. Месец и по дана касније, 5. маја, у окршају са комунистима тешко је рањен у грло. Митраљески метак му је пресекао душник, повредивши гласне жице. Два месеца је био лишен моћи говора.

Када су 7. октобра српски добровољци напустили Београд и стигли у Словенију, са њима је тамо стигао и Миодраг Ђорђевић. Ту их је затекла капитулација Немачке. Други, Трећи и Четврти пук предали су се савезницима, положивши оружје. Смештени су у логор Ветриње, 7 км од Целовца. Покрет је одређен за 25. мај. И, тога дана, доведени су на станицу Ст. Мариа Еленд. Утоварени су у вагоне, по 59 у сваки. Када су вагони били затворени, 50 партизана је истрчало из станичне зграде. Воз је кренуо, али не у сусрет друговима у Италији, већ за Југославију. Мало добровољаца су се из те композиције спасли бекством, син Димитрија Љотића, Владимир, био је први, а за њим је то пошло за руком Учи Ђорђевићу и потпоручнику Миливоју Павловићу. Потуцали су се кроз беспућа Словеније, Италије и Аустрије, да би јула 1945. отишли у америчку окупациону зону и ступили у логор бивших ратних заробљеника. Ту су сазнали за стравичну судбину 3.000 својих другова у Кочевској шуми. Са документима добијеним од Американаца, 4. новембра су стигли у италијански логор Еболи, где су нашли преостале своје другове. Потом следи прелазак у Минстер лагер, где је Уча саслушаван, да би 22. јула 1946. под сумњом да је ратни злочинац био пребачен у логор ,,Y”.

ЗАВОДСКА ПЕСМА У једном разговору о Заводу Уча Ђорђевић ми рече да је нашао ноте заводске песме, „Ми смело ходимо!” На молбу да ми нешто исприча о настанку те песме, Уча се радо одазвао писмом из којег преносим изводе о овој теми. „...Ево како је настала Заводска песма - корачница: За време окупације Добровољци су имали своје песме и певали су марширајући на улици. Исто тако их је имала и Радна служба. Зато што сам био учитељац, Управник ми је дао дужност диригента хора. Он ме је убедио да имам талента за музику и он жели да компонујем заводску песму. Он је више веровао у мене него сам ја. Десило се да је један млади гимназијалац, Београђанин, припадник СКОЈ-а, по имену Милутин - Лута Дорословац, био талентован песник. Он је дао Миловану неколико својих песама да чита. Управник га је заволео, прво због талента, друго, он је ухваћен од Специјалне полиције када је био на састанку у неком стану. Полицајци су га доста избили и уместо да га пошаљу на Бањицу у логор смрти - где сам ја био неколико месеци, свакодневно очекујући смрт - они су га послали у Васпитни завод. Једнога дана крајем 1942. године Управник је стајао са Лутом пред бараком управе Завода, држао је неки папир у руци и махао је према мени да дођем. Прилазећи им видео сам осмејана, радосна лица у разговору. Он ми даде папир да прочитам. Наслов је био: „Ми смело ходимо!” Прочитао сам песму неколико пута, док ме Милован прекину са питањем, шта мислим, може ли се

нешто урадити. Казао сам му да је прогноза добра. Лута је написао песму у три дела. Први је био о нашој духовној одлучности да идемо своме циљу. Други је говорио о братској слози и љубави. Трећи је био кулминација нашега рада, где нас захвална земља узима у свој загрљај. Ја сам компоновао песму у темпу марша. Оригиналност и лепота ове песме је била што сам за сваки део компоновао нову мелодију. Три различите мелодије сачињавале су укупно песму, са којом се могло марширати или певати је уз пратњу клавира. Милован је био нестрпљив човек. Он је хтео да почнем одмах да компонујем. Одвукао ме је у салу где је на позорници био клавир. Сала је била пуна клупа за седење. Казао ми је да ће он седети на првој клупи ако треба цео дан и ноћ, неће ништа пити ни јести, док ја не компонујем мелодију. Било је тешко радити на мелодијама и истовремено разговарати са њим. После 2-3 сата ја сам завршио са мелодијама и нисам требао много да поправљам. Управник је био много сретан, понашао се као млади отац који је видео новорођено дете. Захвалио се што сам ја био брз и што он неће остати без вечере... Речи заводске песме: МИ СМЕЛО ХОДИМО Ми смело ходимо уздигнута чела! У нама леже безмерне снаге. Наше су руке за велика дела, За радост и срећу земље нам драге, За живот и славу Србије драге! Од миле песме из наших груди, Нека се младост сада пробуди. Од братске слоге свих наших људи, Нека нам нова зора заруди! Градови, поља, села далека, Родна нас земља већ давно чека. ... Родна нас земља чека! комп: М. Ђорђевић

1942. текст: Л. Дорословац

Миодраг Уча Ђорђевић, Минстер Лaгep ,,Y”: „ЗАВОД ЗА НАЦИОНАЛНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ” Кључ у великом катанцу је шкљоцнуо, гвоздена шипка, која је са спољашње стране врата постављена, подигнута је и кључар отвара врата. Окаменили смо се и данас, срца су претрнула и на ослабелом лицу, преко упалих образа, нагло су се мењали бледило и руменило. Ушао је шеф концентрационог логора Бањице у пратњи једног полицијског официра. Обојица су у рукама имали откачене пиштоље, спремни да у сваком тренутку оспу ватру на првога који учини иједан непромишљен покрет. Кроз отворена врата приметио сам десетину стражара са пушкама на готовс. Постројили смо се по четворица и у ставу мирно почело је одбројавање, које је вршио сам шеф Бањице. Од кога ли ће краја почети? Прострујала је мисао свакоме кроз главу. Како је ко одбројан излазио је напоље где су га дочекивали стражари. - Почео је од краја супротног мени. Да ли ће целу собу извести? Па због чега би нас онда бројао? Пролазило ми је кроз главу. Најзад је престао са бројањем. Иза мене остала су 4 реда, испред мене два. Изишли су. Огромна гвоздена шипка потмуло је ударила у врата. Кључ је поново шкљоцнуо у брави, кораци су ишчезли, а остатак од нас 30 још је стојао на сред собе и полако долазио к свести. Погледали смо се унаоколо по соби. По поду су лежала ћебад и ствари педесеторице одведених из собе, који ће кроз десетину минута бити стрељани. - Дакле, опет сам чудним случајем спасен. Помислио сам на Бога, али сам брзо ту мисао одбацио, јер где бих се ја - члан комунистичке партије, комунист од главе до пете, захваљивао Богу. И данас ме је мимоишла смрт, али то не значи да ће ме друго масовно стрељање мимоићи. Продужено ми је лагано умирање још недељу - две дана. Кад нас је поподне кључар пустио у ходник и ми изнели ствари и ћебад одведених, погледао сам на бројно стање које је висило изнад кључарског стола. За 2. август 1942. стојало је: „Улаз нико! Излаз - 400”. - 400! Цифра ме је запрепастила. Ти су71људи до пре неколико сати били живи. Веровали и надали се у излазак, у неко чудо. А сада - 400 лешева из немачких митраљеза. Долазак v Завод

Дошао је 9. октобар 1942. године. Врата од наше собе на Бањици опет се отварају. Сада улази један полицијски чиновник са списком у руци. Сви устајемо. Он прозива. Као кроз сан чујем и своје име. Спремам се и излазим са још неколико другова. Чиновник нас одводи у једну другу собу, где већ затичемо двадесетак младића. Од њих добијамо прве информације. Одвојени смо и треба да идемо у неки Завод. Ништа више осим тога нико не зна. Поподне, када је углавном довршено довођење свих затвореника, долази шеф Бањице и са неколико речи објашњава наш положај: - Ви сте одвојени и бићете послати у један Завод министарства просвете. Тај Завод је педагошка установа и захвалите Богу што сте одласком у Завод данас поново рођени. Полазите сутра ујутру за Смедеревску Паланку. До Завода смо путовали возом, Спроводио нас је један полицијски инспектор и неколико агената. Било нас је преко 40 мушкараца и девојака. Физички изглед био нам је слаб. Тек смо у Заводу приметили колико смо изгубили у тежини када смо се измерили. Ја сам изгубио 26 кг, од моје обичне на слободи тежине 78 кг; када сам изашао са Бањице и дошао у Завод имао сам 52 кг. Већи део од нас био је шугав. А многи туберкулозни. Још из воза, приликом уласка у Смедеревску Паланку, iioлицајци су нам показали један комплекс од 10-15 барака које су биле близу пруге. - То је ваш Завод. Нас, који смо дошли из конц. логора као што је Бањица, изненадило је како нисмо видели оне огромне зидове и куле са митраљезима, што смо свакодневно на Бањици гледали. На улазу великим словима је писало - МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ - ВАСПИТНИ ЗАВОД а између тога био је велики двоглави орао са круном - наш државни грб. Ту нас је сачекао један господин који нам се представио да је Управник Завода. То је био професор педагогије Милован Поповић, асистент филозофског факултета у Београду. Пре наше групе дошла је десетину дана раније група од 35 београдских омладинаца и омладинки, припадници СКОЈ-а, а послатих директно из затвора Специјалне полиције. Они су нам помогли да се окупамо и деваширамо. После купања извршен је детаљан лекарски преглед. Наша група, доведена са Бањице, очајно је изгледала; пронађени су многи случајеви туберкулозе и такви су одмах слати у варош код специјалисте и рентгенолога Др Величковића, који је одмах предузео лечење. Иначе здравствену службу у Заводу вршио је Др Пазарац. Сваки тежи случај болести одмах је слат у Државну болницу или санаторијум Др Живковића у Београду.

Нашим доласком се пред Управу Завода за национално васпитање омладине поставља као главни и први задатак: наш физички опоравак. Одличном и обилном исхраном у томе се и успева. Колико се сећам тога првог месеца ми смо добијали у тежини 15-20 кг. Огромна цифра, али потпуно истинита. Већ првих месеци у Завод је дошло преко 150 питомаца. Једног дана Управник нам је објаснио циљ, задатак, метод рада у Заводу и однос између васпитача и васпитаника. Циљ Завода По цену свих жртава спасти што већи број Срба - младића комуниста и симпатизера комунизма, осумњичених од стране немачких власти. Однос у Заводу Однос у Заводу је постављен на бази поверења и поштења. Васпитач је у васпитанику гледао човека и поштовао његову личност. Он је у васпитанику гледао политичког противника, са којим треба да поведе интелектуалну борбу. У обичном животу они су били добри другови, чак и интимни пријатељи. Метод рада Метод рада лежао је у поставци: потпуна слобода мисли, говора и критике. По моме мишљењу, а то смо сви ми - питомци комунисти делили, Завод је извесно био једино место у окупираној Европи, где су могли слободно да уздижу до неба Стаљина и Тита, а најпогрдније нападају Хитлера и фашизам. Ако се уопште може говорити о слободном политичком васпитању оно је било у Заводу. У комунистичке редове улазили су људи разног занимања и различитог интелектуалног нивоа. Младићи са бољим и лошијим познавањем комунизма. Тако су у Завод довођени и чланови КПЈ и обични партизани - сељаци и радници. Управа је стала на гледиште да не би било добро нападати једну ствар и износити аргументе против исте, ако је онај који је заступа не познаје довољно или скоро никако. Већина младих људи - комуниста и партизана - пришли су покрету срцем, не знајући о теорији комунизма скоро ништа. Због тога је у Заводу једина литература која се читала и изучавала била оригинална комунистичка литература. Најважнија Маркс-Енгелсова дела и дела Лењина и Стаљина, као и велики број књига из белетристике детаљно су проучавана и читана. „Комунистички манифест”, „Капитал”, „Критика политичке економије”, „Антидиринг” и „Историја свесавезне комунистичке партије (бољшевика)”, месецима су изучавани и то детаљније него што сам их ја у својој комунистичкој партијској ћелији и на слободи проучавао. Само овако слободно васпитање, давање пуне слободе у васпитању био је једини начин да се од бивших комуниста створе антикомунисти. Да се осетио

и најмањи утицај било које политичке групе, васпитни рад би још у зачетку пропао. Једина политичка идеологија која је покретала васпитаче на посао била је: љубав и жеља за спасавањем сваког српског младића без обзира да ли је он заведен или пошао комунистичким путем. Главни гарант таквоме раду био је сам Управник Завода, професор Милован Поповић. Он је припадао само науци, а по убеђењу је био антикомуниста. Ни пре рата није припадао ниједној политичкој групи, а још мање за време окупације. Два питања Посматрајући живот и рад Завода три године касније, из данашње перспективе у којој се налазим, постављам себи питање: - У данашњој Југославији постоје такође заводи за преваспитавање националне омладине. Да ли се њима дозвољава читање и проучавање „реакционарних” књига из српске прошлости? Да ли се у тим заводима проучава историја српских краљева и царева, као што смо ми у Заводу за национално васпитање омладине проучавали Историју Свесавезне партије (бољшевика)? По ономе од када почиње званична историја данашње југословенске државе, не бих рекао да то дозвољавају. Још једно питање самом себи постављам: Да ли је у данашњим комунистичким заводима за монархистеројалисте у Југославији толика слобода, да они могу без икаквог страха да уздижу до неба краља Петра Другог и демократију, а Тита и комунизам најпогрдније нападају?

Извесни ситни детаљи свакодневно нам показују, а и довољно јасно, како пролазе и много невинији противници комунистичког режима и негативно одговарају на ово моје питање. Организовање рада у Заводу У Завод су довођени младићи и девојке разних професија, од земљорадника, преко радника и занатлија до интелектуалаца - ђака, студената и чиновника. Тим људима се морао испунити дан неким радом. Због тога је у Заводу сваки радио у домену свога занимања. Заводско имање и газдинство Постепеним развијањем Завод је постао једна аутономна заједница која је имала своје имање, овце, краве и остале домаће животиње и водио је своје домаћинство. Наравно, све је то било у минијатури, али довољно да донекле подмири потребе питомаца у Заводу. Завод је имао своју башту где је посејано поврће и 2 - 3 хектара зиратне земље где се обрађивао кукуруз. Сељаци, бивши партизани, највећим делом

бавили су се овим пословима: вођењем заводског газдинства. Радионице Специјално поглавље у животу Завода играју заводске радионице. Довођењем питомаца-радника, постепено се стварају радионице разних заната, заната у којима су ови питомци били стручњаци. Колико се сећам било је таквих 16-18 радионица разних заната. Све су те радионице радиле искључиво за потребе Завода и питомаца. Ниједна се ствар израђена у заводским радионицама за две године постојања Завода није продала. Поред радионица које су задовољавале свакодневне потребе питомаца као што су: кројачка (мушка и женска), обућарска, столарска и месарска, биле су и: браварска, механичарска, електротехничка, књиговезница, прецизномеханичарска (часовничар), цртачка и др. Чак је постојао и мали заводски млин који је млео брашно за потребе Завода. Девојке су за зимницу спремале: кувале мармеладу, компот, парадајз итд. Неколико вагона свежих јабука, шљива и осталог воћа остављало се и делило питомцима у току зиме. Заводска гимназија Многи питомци-средњошколци били су више месеци у партизанским одредима, после тога у неком затвору или избачени из школе. Да би надокнадили то паузирање, Управа Завода је решила да отвори у оквиру осморазредне гимназије у Смедеревској Паланци, друго одељење те гимназије у Заводу. Она је то и спровела у дело када је добила одобрење министарства просвете. За две године постојања Завода, две генерације гимназијалаца су изашле са положеном великом матуром. Предавачи су им били професори гимназије из Смедеревске Паланке. Постојали су и нижи разреди гимназије. Њих су поред редовних ученика посећивали и многи радници и отреситији сељаци и свршавали по два и више разреда ниже гимназије. Да је такав рад био добар и користан за васпитање, показује чињеница да је данашња југословенска влада признала све дипломе о свршеној гимназији добијене за време њиховог бављења у Заводу. Данас су ти младићи и девојке студенти и студирају на београдском Универзитету. Учитељска школа Један број васпитаника до доласка у партизане били су ученици Учитељске школе. И ти младићи су боравком у Заводу добили једну или две школске године, а многи и завршили школу. Практичне вежбе са децом основне школе изводили су у градској основној школи. Ти свршени ученици заводске Учитељске школе данас су учитељи у Титовој Југославији. Њихове дипломе добијене у Заводу постале су пуноважне.

Учитељска школа у Заводу била је одељак учитељске школе у Јагодини, једном месту 70 км удаљеном од Смедеревске Паланке. Из те школе питомци Завода добијали су своје дипломе о положеном испиту. Средња техничка школа и Трговачка академија Један број васпитаника били су ђаци ових школа. И њима је Титова Југославија признала матуру. Данас су они техничари или чиновници разних надлештава. Средња пољопривредна школа У Заводу су питомци - ученици средње пољопривредне школе завршили своје разреде или потпуно завршили пољопривредну школу. Они су у Заводу имали своје „Огледно поље”, где су изводили практичне вежбе, као и „Научну станицу” коју је водио син познатог природњака Др Ђелинеа, проф. Универзитета, такођер комуниста, који је са мном био на Бањици у конц. логору. Семинари Средњошколци су свако пре подне, изузев недеље и празника, имали предавања. По подне су од 15-17 часова одржавани разни семинари. Тако су студентска група: младићи и девојке, слушали семинар из филозофије о Декарту; - из политичке економије и социологије по П. Сорокину и трећи, о тактици Коминтерне б на основу оригиналне комунистичке литературе. Ови се семинари нису свакодневно одржавали, већ наизменично. Врло често су биле дискусије о појединим интересантним проблемима из области комунизма и осталих друштвених питања. Средњошколска група имала је сличне, али много популарније семинаре. Они су много више били заузети својим школским предметима у гимназији и другим школама. Као илустрација позитивног рада Завода може да послужи и овај пример: Многи питомци који су били пуштени пре завршетка школске године остајали су у Заводу као пуштени питомци док потпуно не заврше разред или не положе велику матуру. Радницима-занатлијама и сељацима покушавано је да се на најпопуларнији начин прикаже и објасни комунизам као и његови основни ставови. Васпитачи су нам указивали како су поједине теоријске поставке практично спроведене у освојеним крајевима Србије, тзв, совјетским републикама. У другој половини 1941. постојале су две такве републике, Ужичка и Хомољска. У овој другој републици, Хомољској, ја сам био један од политичких радника и партизанских функционера. Васпитаницима су васпитачи указивали на грешке које су комунисти правили у спровођењу теоретских закључака.

Културни живот Културни живот у Заводу заузимао је такође видно место. Није било недеље да се у Заводу не одржи једна приредба. За време великих хришћанских празника, Божића и Ускрса, спремали су се нарочити програми за све дане колико је трајао празник. Свечано је прослављен и Св. Сава, творац и зачетник народне и државне мисли и заштитник школске деце. Позоришна секција Многи младићи и девојке који су имали талента за глуму улазили су у позоришну секцију, која је у периоду од две године дала преко 70 приредби. Позоришна секција спремила је око 20 позоришних комада из народног живота или од познатих југословенских комедиографа и позоришних писаца. Били су заступљени скечеви, козерије и остале шаљиве ствари написане од стране питомаца, а у којима су исмејавали поједине згоде и незгоде Управника, васпитача и осталих чланова Управе Завода. Тим скечевима су се сви смејали и нико то није узимао за зло. Хор и оркестар У Заводу је постојао мушки и мешовити хор, који је певао разне уметничке песме. Заводски оркестар изводио је народну и модерну-џез музику за игру. Игранке Сваке недеље после позоришног дела била је игранка. Тада су се младићи и девојке заједнички веселили, заједно са васпитачима. Из тих сусрета развијале су се и љубави, од којих су неке завршене и браком. Извесни питомци и питомице се, као муж и жена, налазе данас у емиграцији у Немачкој. Неки брачни парови су остали у Југославији. Приредбе у вароши за грађанство Врло често, једанпут или двапут месечно, позоришна секција је приређивала за грађане приказивање позоришних комада или забавних и шаљивих вечери. Те приредбе биле су најпосећеније у Смедеревској Паланци, а и на великој уметничкој висини. Важно је напоменути да се у културни живот Завода Управа Завода уопште није мешала. Она је ту дала пуну слободу питомцима и обилно их у свему помагала. Гостовање разних позоришних група и уметника Управа Завода се старала да у културно уметничком погледу не осетимо

никакву празнину, чак да чујемо и видимо све оно најбоље што је у то време Србија имала. Тако су поједине позоришне групе долазиле и приређивале своје приредбе. Поједини позоришни уметници гостовали су у комадима које је спремила наша позоришна група. Тако је г. Јован Танић, играјући главну улогу Д. Штрпца у комаду „Јазавац пред судом” (комад који карикира аустроугарску управу у Босни и Херцеговини и због тога је био забрањен за време окупације и није се нигде играо) изјавио: „Када би Немци знали да смо ми овде играли овај комад, мене и остале глумце би стрељали, а цео Завод би пребацили у конц. логор - на Бањицу”. Симфонијски оркестар Симфонијски оркестар из Београда гостовао је на дочеку Нове 1944. године, када је дао свој успели концерт. Радио-певачи и комичари Сви уметници који су долазили у Смедеревску Паланку и давали своје концерте, долазили су и у Завод, где им је Управа плаћала за сваку приказану приредбу. Тако су у Заводу певали најпознатији српски радио-певачи народних и модерних песама, исти они који и данас на београдском радију певају. Шах секција Завод је имао екипу одличних шахиста. Они су играли шаховске утакмице са шах клубом из Смедеревске Паланке, а у Завод су долазили најпознатији шаховски мајстори данашње Југославије. У Заводу је играо симултане партије садашњи првак државе Др Трифуновић, затим мајстори: С. Вуковић, О. Недељковић, Милић, Ж. Ступар и др. Спорт у Заводу Управа је велику пажњу поклањала физичком развитку питомаца. Свако јутро радила се јутарња гимнастика. Није било спортске дисциплине, која се у Заводу није упражњавала. Поред лаке атлетике нарочито је била развијена одбојка и фудбал. Лакоатлетска такмичења су се одржавала са радницима фабрике из Смедеревске Паланке. Фудбалски клуб Завода сматрао се једним од најбољих и најјачих клубова у Србији. Клуб је правио турнеје по градовима Србије. Био је у Шапцу, Крушевцу, Крагујевцу и другим местима где је играо утакмице са најбољим месним клубовима и побеђивао их. Многи клубови су исто тако долазили у См. Паланку и играли против Завода на заводском фудбалском игралишту.

„Зидне новине” и „Заводски лист” Својом уметничком висином одликовале су се заводске „Зидне новине”. Оне су увек привлачиле пажњу посетилаца Завода, како својим кратким и пробраним чланцима, још више својом техничком опремом. Сви бројеви „Зидних новина” после расформирања Завода предати су Државној Архиви у Београду на чување. Вероватно да се и данас тамо налазе, уколико нису уништени. Завод је издавао своје гласило „Заводски лист”. У њему су третирани разни проблеми који су нас питомце интересовали. Писали су га сами питомци. Излазио је донде, док Немци нису ухватили један број, у коме су се третирали проблеми неповољни по њих. Тада су нам забранили излажење листа. Уредник је био питомац Војислав Пајевић, који је доласком Црвене армије отишао у партизане и због свога рада за време окупације и у Заводу одликован партизанским орденима „Братства и јединства” и „Заслугама за народ”. То сам прочитао у службеном делу листа „Борба”, органа КПЈ. Филмске приредбе Сваки нови филм који је даван за грађане у Смедеревској Паланци, гледали су и питомци Завода. За нас је била или засебна филмска представа или заједничка са грађанима. Тада би Завод гледао филм подељен у 2 или 3 дела.

Можда сам испустио извесне ствари у набрајању чињеница из културног живота Завода. Сматрам да и по овом сувопарном набрајању објективни посматрач неће моћи добити слику о Заводу као о једној „омладинској тамници или робијашници”. То могу да посведоче, поред бивших питомаца и питомица, који се налазе у емиграцији и који су сви осим мене постали ДП лица и они питомци, којима је Завод спасао живот као и њихови родитељи, којима је Завод сачувао децу. Како смо ми питомци реагирали на писање КП о Заводу као „тамници” најбоље ће илустровати овај случај: Једног дана на табели за вести освануо је и оригинални најновији број „Пролетера”, органа КПЈ, тј. из тога броја прилепљене су стране које су писале о „омладинској тамници у См. Паланци”. У чланку се говорило о „мучењима” у Заводу и помињала су се имена „мучених и одведених питомаца на Бањицу”. Ми смо читали, а такође су читали и младићи и девојке, чија су имена излазила у „Пролетеру” као пример мучења. Чудили смо се и смејали толикој безобзирности комуниста. Сама Комунистичка Партија нам је давала аргументе да посумњамо у исправност њеног става. Она је сматрала да тај број „Пролетера” неће доћи до нас у Завод, а за необавештене масе тај чланак би деловао као добра пропаганда.

Случај Љубице Јањић Колики је и какав био хумани рад на спасавању сваке српске главе комунистичке, најбоље се може видети из овог случаја: једна сиромашна мајка послала је почетком 1943. г. своју млађу кћер Радмилу, ученицу осмог разреда гимназије, и сина Тому, ученика петог разреда гимназије, бивше партизане. Мајка их је обилазила и детаљно се распитивала о животу, раду и добрим намерама васпитача. Једног дана она је својој деци открила своју намеру. Њена најстарија кћи Љубица, кројачка радница, налази се у врло тешком положају. Она је у партизанима. Зима је очајна, био је већ децембар 1943, те постоји могућност ако је не ухвате Немци да умре у некој напуштеној сеоској колиби или у снегу на некој планини. Друго, Љубица се разочарала у комунистичку партију. Партија од ње много тражи, већ је 18 месеци у партизанима, физички је потпуно пропала, оболела је на плућима, а не покушавају да је замене. Мајка је решила по цену свега да је скине с планине и доведе у Завод. На потврдан одговор своје деце, она одлази Управнику који јој даје пуну подршку и обећава да ће учинити све да би спасао Љубицу. Договорили су се детаљно о свему. Мајка је отишла у своје место. Управник јој је препоручио да са њом пођу и неколико добровољаца који би Љубицу, одмах по њеном силаску са планине, прихватили и сачували од хапшења Гестапоа. Та је девојка увек била захвална Заводу, који ју је ослободио страховитих мука које је подносила у партизанима. Свакако да то није могло бити пријатно комунистичкој партији. Сваки овакав случај радио се у пуној тајности. Прво, да за то не сазнају Немци, друго, да комунистичка партија не покуша репресалије над родитељима. Шта је било са Љубицом доласком партизана на власт у Југославији, није ми познато. Став Немаца и Специјалне полиције Окупатору се од првог дана није свидело постојање Завода. Он је желео да га се отресе свим могућим средствима. Захваљујући само истрајности Управника, проф. Поповића, хришћанском његовом трпљењу и прелажењу преко увреда, псовки и малтретирања почев од немачких тумача - фолксдојчера до разних немачких команданата, Завод је успео да се до краја одржи. После једног напада четника или партизана на пругу Младеновац Паланка, за одмазду Немци су хтели да стрељају прво Управника са васпитачима, а тек после њих и један број питомаца. Захваљујући одлучности и решености Управника Поповића да по цену свога живота спасе животе питомаца и на интервенцију Другог батаљона Четвртог пука српских добровољаца та је одмазда спречена. Специјална полиција, као и остале српске полиције у земљи, биле су

установе које су нас слале у Завод. Како и на који начин су они вршили одабирање и слали у Завод, то они једино знају. Ми, питомци, били смо захвални Богу што смо се спасли полиције и концентрационог логора и дошли у Завод. Једно мешање министарства унутрашњих послова почетком јануара 1944, када је хтело да постави свога полицијског комесара, условило је телеграфску колективну оставку Управе Завода и претњу да ће напустити васпитни рад. „Полиција и педагогика не могу да иду заједно”, биле су речи проф. Поповића, Управника Завода. Завод неколико дана није радио, питомци су посматрали борбу између полиције и Управе Завода и доживели још једну победу Управе за њихово, питомачко добро. Полиција je морала да се повуче. Стража Завода Задатак страже у Заводу био је да врши обезбеђење Завода споља у случају каквог напада. Стража је бројала око 25-30 људи. То су све били старији бивши југословенски жандарми, неспособни за одлазак на терен и због тога су били додељени заводској стражи. Колики је и какав значај тој стражи придавала Управа Завода најбоље he илустровати овај случај: 4. јануара 1944. било је у Смедеревској Паланци одржано полагање заклетве Њ. В. краљу Петру Другом. Сви национални одреди морали су тој свечаности да присуствују. Тако је и заводска стража отишла. За Управу Завода поставио се проблем формалног обезбеђења Завода. Управник је то решио на тај начин што је затражио 10 питомаца, који желе добровољно да се јаве и чувају Завод неколико сати док се стража са полагања заклетве не врати. Ти питомци добили су од стражара неколико пушака и муницију и остали да чувају Завод. Бекство из Завода И поред интензивног рада КП споља и изнутра да разори Завод, десило се свега једно бекство питомице Славке Петровић и један покушај инсценирани одлазак неколицине питомаца, иако то комунистичка партија назива „завера”. Нама питомцима није ни на ум долазило бекство, мада су могућности за бежање биле многобројне: свакодневни изласци у варош, одлазак на одсуство својим кућама, долазак у додир са грађанством, са родитељима, ђацима гимназије и радницима у См. Паланци. Па ипак није било бекстава, док су се из конц. логора по Србији свакодневно дешавала бекства за време којих су затвореници стављали живот у питање. Чак са Бањице, где наоружани стражар стоји у ходнику испред соба, успело је једној групи четника са кап. Нешком Недићем да побегну. Шта је нас, бивше комунисте, чланове Партије и СКОЈ-а, задржавало од покушаја бекства? Страх од неких одмазди - ни у ком случају. Јер, свако од нас је пролазећи кроз полицију, логоре или у борби у шуми гледао већим

опасностима у очи, но што би било једно бекство из Завода. Зар нас 450 младића и девојака нисмо могли да ликвидирамо осам људи и две-три жене, наше васпитачице? Могли смо, само да смо и једним милиметром осетили њихов терор над нама. Због чега нисмо бежали? Зато што смо се разочарали у Партију, нисмо јој више веровали и никаква наређења која је она издавала нисмо хтели да извршавамо. Што је до тога дошло, криви су њени руководиоци, њени високи партијски функционери. Комунистичкој партији је требало да Завод компромитује. Она је зато покушала да инсценира тзв. заверу - покушај бекства неколицине питомаца. Бекство није успело захваљујући питомцу Михајлу Живковићу, студенту права из Младеновца, који је учеснике проказао Управи Завода. Ти ухваћени питомци су добили батине од полиције да признају и остале другове. Ми, који смо знали закулисну улогу КП, сматрали смо Живковића конфидентом Управе, и грозили смо га се. Али, партија је донекле постигла свој циљ. Ухваћени питомци су добили батине, Завод има мрљу, компромитован је. То се десило априла 1943. Непуних седам месеци касније, 10. октобра 1943. одржала се прослава годишњице оснивања Завода. За ту прославу требало је да један од питомаца одржи говор. То је пало у део питомцу Тиосаву Велимировићу, свршеном ученику седмог разреда гимназије. Његов говор, пре него ће га однети Управнику Завода да га прегледа, цензурисао је и одобрио тајни делегат КП у Заводу, онај исти студент Живковић, човек кога смо ми сматрали конфидентом и отпадником од Партије. Многим питомцима све то није било јасно. Ја сам тада у потпуности схватио инсценирану „заверу”. То ми је две године касније доказао и службени део листа „Борба”, орган ЦК КПЈ, где сам прочитао да се у чин поручника југословенске армије производи ппоручник Михајло Живковић. Један наш заједнички познаник који је 1946. побегао из Југославије, причао ми је да је Живковића видео у униформи официра-поручника, са одликовањима на грудима. Расформирање Завода Надирањем Црвене армије у Југославију, Завод је расформиран у току септембра 1944. Преко 100 питомаца тада је отишло у националне одреде, иако су Совјети и партизани већ били у Србији. Управник, проф. Поповић, је са једном групом питомаца отишао у штаб генерала Драже Михаиловића, где је постављен за шефа антикомунистичког одсека. Неке девојке, бивше питомице, су напустиле Србију и са четницима или добровољцима се повукле ван домашаја партизана. Позната је ствар да је грађански рат најкрвавији рат. Наш грађански рат од 1941-44. имао је једну своју оштрију специфичну црту - бездушност противника. У борби на живот и смрт најближи рођаци су се убијали. У вароши

Колашину је сестра партизанка стрељала својом руком брата - црногорског четника, и после неколико тренутака играла коло на његовом гробу. Појава Завода у једном тако несређеном времену и успех да очува око 1.200 младића и девојака - комуниста, скоро до доласка совјетске армије у Београд, може се сматрати заиста најхуманијом ствари која се могла замислити. Јер, лако је бити бездушан противник, са таквим се комунисти могу борити и побеђивати га, али бити хришћански противник, праштати и сачувати живот таквом једном интелектуалном кадру младих комуниста, дати му све услове за живот и рад у току окупације, у време када је крвава окупаторска чизма свакодневно сејала смрт - са таквим противником - хришћанином тешко пада борба безбожном и диктаторском покрету и више би желео да је лукавством, подметањем и лажним приказивањем ствари код западних слободољубивих савезника добије. Шта је значио Завод као морални ударац за КП види се из једне окружнице, а и неколико чланака изашлих у „Пролетеру” и другим комунистичким листовима о Заводу. У једној директиви где комунистичка партија каже да је Завод удар за Партију истиче три тачке у којима лежи успех Завода: 1) Завод је постао брана - мрежа, која је зауставила изгреде и губљење глава наших активиста - Скојеваца. 2) Завод прикупља разочаране комунисте и од њих прави одличне антикомунистичке борце. 3) Родитељи су оснивањем Завода добили пуну моћ ауторитета над својом децом. Док су до оснивања Завода родитељи морали да бирају за своју децу или њихов одлазак у партизане или у конц. логоре, у најбољем случају принудан рад у Немачкој, оснивањем Завода у случају опасности по живот или хапшења, они су сами доводили своју децу и спасавали их. Чак има и таквих родитеља, чија деца нису уопште била угрожена, а ипак су их слали у Завод. У вези ове три јасно постављене тачке од КП о задацима Завода, потпуно је разумљива стална тежња партије за растурањем Завода. Закључак Одбацимо ли комунистичку пропаганду о Заводу за национално васпитање омладине и посматрамо ли голе чињенице, доћи ћемо до следећег резултата: 1. Завод је за две године свога постојања спасао из конц. логора, затвора и смрти око 1.200 младића и девојака. 2. Тим младим људима пружио је све услове за њихово физичко и духовно развијање, продужење и свршавање гимназије и других стручних школа.

Потпуна слобода мисли и говора, леп поступак и слобода кретања.

4. Завод је у нашем југословенском грађанском рату од 1941-1944. велика, хумана и светла тачка и пример како се поступа са политичким противником. Када се узме да би и минималан број тих младића и девојака био стрељан од Немаца, само постојање Завода и довођење у Завод их је спасло. Ако ово не могу да схвате источне земље, иза Гвоздене завесе, Западне демократске земље, где се слобода мисли, говора и схватања, као и слобода човека цени више од свега, верујемо да he у потпуности схватити велику и племениту улогу Завода за национално васпитање омладине у Смедеревској Паланци, коју је овај одиграо у току окупације Србије. 12. новембар 1947. године

Душан Пејчић

ДРУГУ У бој си пошао храбро и смело Са жељом бујном да градиш Светло, велико и славно дело: Нову Србију! Знао си патње и боле њене, Што их зададе црвена куга, Те пође, друже, са Војском Смене У бој за Србију! У првој борби ти, друже, паде, Све што си имао: живот И младост, не жалећи даде За Мајку Србију! Данас ти, друже, међе нама ниси. Отишао си тамо где су величине, Жртвом својом показао ти си Како се с осмехом за Србију гине! 1942. године

Стеван Ћурувија

ЈЕДНА ЉОТИЋЕВА ПОСЕТА ЗАВОДУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ У периоду окупације о безбедности Димитрија Љотића су се старали омладинци ЈНП „Збора”, обично тек изашли из Гимназијских клупа. Двојица таквих, који су најдуже провели на тој дужности били су Стеван Ћурувија и Владан Вујовић. Владан, који је недавно умро, је у неколико наврата писао о својим доживљајима на тој дужности. Сад се огласио и Стеван Ћурувија са неколико својих аутентичних сећања, која ће Искра повремено објављивати. Било је то 1943. године, негде у лето, кренули смо из Београда колима: Димитрије Љотић, Владан и ја за Смедерево. Ту смо се задржали само један дан, а у међувремену је стигао и Милорад Мојић, генерални секретар Ј. Н. Покрета „Збор”, па смо сви заједно кренули колима за Смедеревску Паланку. Ја сам седео поред возача, а позади су били Димитрије Љотић, Мојић и Владан. На путу нисмо имали никакве сметње и сретно стигосмо у Паланку. Ту смо свратили код Витомира Перића, угледног члана „Збора” и познатог паланачког трговца. Владан и ја смо остали напољу у башти док су њих тројица водили разговор. Када се разговор завршио, Љотић рече да ће Мојић остати код Перића, а нас тројица идемо у Завод. Од Перићеве куће до жељезничке пруге има око двеста метара и кад смо до ње стигли, Љотић рече: „Вас двојица останите овде, а ја идем сам у Завод...”. Кад је Љотић ушао у Завод, Владан и ја полако кренемо за њим, па и ми се нађосмо у логору. Љотића су сачекали управници логора Милован и Драгојла Поповић са неколико васпитача. Док је Љотић водио разговор са управницима, Владан и ја се помешасмо са питомцима, јер смо међу њима имали познанике. Обојица смо били у добровољачкој униформи и имали машинске пиштоље.

Сам логор је био на равници и преко пута бившег аеродрома, у коме је била пилотска школа, где сам и ја био један од питомаца 1940. године. Зграде у логору су бараке и подељене на женски и мушки део. Обезбеђење споља и унутра је имала Српска државна стража, а међу њима је био пилот-наставник, наредник водник звани „Бугарче” (правог његовог имена се не сећам). Он ме је препознао, као и ја њега. Лепо смо се поздравили и питали, ја за наставнике, а он за питомце. Кад је пао мрак, „Бугарче” ме позове мало у страну и рече: „Четници знају да је Димитрије Љотић ту и прете да ће ноћас напасти логор”. Он није сигуран да ће се то десити, али сматра за своју дужност да нам то саопшти. Ја сам одмах позвао Крагујевац, где је био штаб тадашњег Другог батаљона СДК и замолио да хитно пошаљу једну чету која би извршила обезбеђење логора споља. Они су држали позиције на неколико стотина метара око логора тако да их нико из логора није могао приметити. Око осам часова навече почело је предавање. Сала је била у мраку, бина је била осветљена, а управник Поповић је представио Димитрија Љотића. Није било никаквог пљескања. Тема је била: „Има ли идеологија за које вреди жртвовати се и умрети?” У почетку самог предавања 90 одсто питомаца и питомица су гледали у земљу. После петнаест минута у предавању, једна половина питомаца је већ пажљиво пратила предавање и гледала у Димитрија Љотића. Ми из пратње смо били позади свих питомаца, па смо могли да пратимо шта се дешава. Пола сата у предавању скоро сви питомци су гледали на бину, а мало касније чуо се све

чешће и аплауз. На крају предавања су сви питомци и питомице устали и поздравили Љотића дугим и бурним аплаузом. Љотић је сишао са бине и помешао се са слушаоцима који су му постављали разна питања. Тако је то трајало до пола ноћи и када смо пошли на спавање, Љотић је изразио жељу, да питомци чувају бараку, у којој ће он да спава. Пратњи то није било баш по вољи. Али, знајући да Димитрије Љотић воли да нас изненади, ми смо раније поручили да нам дођу пет добровољаца у цивилу из Београда и то само са ручним оружјем. На пет-шест питомаца, који су били одређени да чувају стражу, поставили смо једног добровољца (у цивилу). Био је то Небојша Кијурина из Београда. Питомце је интересовало како се рукује са машин пиштољем и Небојша, против свих правила, почео је да им објашњава шта је шта и нехотице опали један метак. Димитрије Љотић устане и изађе напоље и види цивила са машин пиштољем, приђе, одузме му га и упита: „Ко си ти?” А он ће: „Ја сам добровољац Небојша Кијурина из Штаба Корпуса”. - Љотић: „Откуда ти овде?” - „Мене су из Штаба Корпуса послали”, одговори Кијурина. - „Иди на спавање!” и са одузетим пиштољем Љотић оде у своју собу да настави са спавањем. Наравно, сутрадан ујутру били смо изгрђени од стране Димитрија Љотића. Сутрадан око 10 ујутру дође у Завод и Милорад Мојић који нам рече да је код Вите Перића стигла вест да су четници убили једног сељака у оближњем селу и да не дају да се сахрани, јер је био припадник „Збора”. Он је предложио да Владан и ја заједно са њим одемо у село и да видимо шта се то дешава. Седнемо у кола и дођемо до почетка села (имена села се не сећам). Ту Мојић нареди шоферу да заустави кола и да нас ту чека док се ми не вратимо. Мојић је био у униформи мајора СДК и имао је златног Обилића на грудима. (За оне који га нису познавали, морам да га опишем). Био је јако висок, више од два метра, атлетски грађен, врло корпулентан, а поред тога врло симпатичног изгледа. Кренемо у село путем, овако: мајор Мојић средином пута, Владан са једне стране кућа, а ја са друге. Нас двојица смо имали машинске пиштоље. У пола села видели смо гомилу света пред једном кућом. Кад смо пришли на двеста метара, тек су нас онда четници приметили. Одједном настаде трка — куд који мили моји. У кући остаде само родбина и неколико пријатеља. Мојић изјави саучешће и предложи да опело почне, затим одосмо на гробље где је у миру завршена сахрана. По повратку испричасмо Љотићу шта је било. Он је познавао тог сељака, а ја сам му заборавио име. После поздрава са свима, управницима, васпитачима и питомцима, који су нас најсрдачније испратили, седосмо у кола и кренусмо за Смедерево. Сретно смо стигли без икаквих успутних незгода. „Искра”, 1. јануар 2002.

Бошко Костић

ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ Бошко Н. Костић у својој познатој књизи „За историју наших дана”, Лил (Француска), 1949. износи још неке податке о Заводу, који могу читаоцу да буду од помоћи у стварању слике о овој институцији. У време опште политичке дезоријентације пре рата, комунисти су међу средњошколском и универзитетском омладином задобили известан број својих симпатизера. Комунистичка партија Југославије обраћала је нарочиту пажњу раду на универзитетима због њихове постојеће аутономије, која је омогућавала илегалну акцију комуниста (комунистичка партија била је забрањена још познатом Обзнаном Милорада Драшковића, 1921. године). После катастрофе од 1941. године, када отпочиње комунистичка делатност за грађански рат, вођство комунистичке партије баца се са још више снаге да заводи омладину и привуче је к себи. Када је уништена такозвана „Совјетска Ужичка република”, већи број омладинаца и омладинки нашао се у разним концентрационим логорима и затворима. Као дугогодишњем антикомунистичком борцу, Димитрију Љотићу је било познато да омладина, која се налазила у комунистичким редовима, није изгубљена за нацију. Пре рата он је на универзитетима са својом омладином водио успешну борбу и придобијао омладину за хришћански поглед на свет. Под окупацијом похапшеној омладини претила је највећа опасност: или стрељање за одмазду, или слање на присилне радове у Немачку, или пропадање и умирање од глади и болести по разним затворима. Све ово Љотић излаже Недићу почетком јануара 1942. и предлаже му да се оснује једна установа за спасавање ове омладине. Недићу и Љотићу, после дугих напора и многих интервенција код окупатора, полази за руком да тек 22. септембра 1942. буде отворен „Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци”. Свесни тешкоћа које су имали у односу са окупатором, Недић и Љотић нису били потпуно сигурни да Немци једнога дана неће ипак узимати и из Завода у Смедеревској Паланци омладинце и омладинке за измиривање броја у

њиховим крвавим одмаздама. Зато су од управника Завода професора Милована и његове супруге Др Драгојле Поповић тражили реч да ће, у случају да Немци из Завода покушају да узму питомце за стрељање, и они са угроженима заједно поћи на стратиште. Ову тешку обавезу они су тражили од управника Завода и његове жене стога, што им је то био једини начин да посведоче своју апсолутну добронамерност у оснивању ове установе. Питомци су били срећни што су доласком у Завод испадали из компетенције полиције и долазили под искључиву надлежност министарства просвете. Живот у Заводу био је уређен интернатски, мушко и женско одељење. Од школа су биле: осморазредна гимназија, учитељска школа, трговачка академија са наставничким колегијумом из гимназије Смедеревске Паланке. Поред школа постојале су многе занатске радионице и пољопривредни курсеви. За оне питомце, који нису посећивали школе, било је обавезно учење заната и рад на пољопривредном заводском добру, чији су плодови употребљавани искључиво за потребе Завода. Сваке недеље одржаване су разне културне приредбе спремљене од заводских секција: Књижевно-уметничке, позоришне, музичке, спортске итд. Фудбалски заводски клуб обилазио је много места у Србији у циљу одржавања утакмица са тамошњим клубовима. Спортски клубови из појединих места у Србији такође су долазили у Завод, где су одигравали утакмице са питомачким клубом. У Заводу су неговане разне гране спорта. Здравствено стање питомаца било је повољно, под сталном контролом лекара. Храна и смештај били су најбољи могући за ондашње прилике у окупираној Србији. Посете родитеља, рођака и пријатеља биле су допуштене, а повремено су и питомци добијали одсуства да оду својим кућама. Поред спасавања живота српској омладини од непосредних опасности, најважнији циљ Завода био је потпуно слободно политичко образовање омладине. Комунистичка пропаганда била је придобила један део наше омладине, али та омладина није имала никаквих правих знања о марксистичком погледу на свет. Завод је ставио себи у задатак да, помоћу проучавања оригиналне комунистичке литературе, покаже омладини да се њени погледи на свет битно разликују од циљева комунизма. Према степену образовања, питомци су били подељени у три групе, па је са сваком, посебно, вршена политичка обука. Било је, на пример, обавезно проучавање социологије (по П. Сорокину) и економије (уџбеник од професора универзитета Др Драгољуба Јовановића), затим „Комунистичког манифеста” и „Историје свесавезне комунистичке партије бољшевика”. Читана је сва лепа бољшевичка књижевност, нарочито Островски („Како се калио челик”), И. Еренбург, Бабељ, итд. Из комплета предратних совјетских листова („Правда”, и „Краснаја Звезда”), питомци су се анализом упознавали са совјетском стварношћу. У Заводу је читано и чувено антинацистичко дело Раушнигово „Моји поверљиви разговори са Хитлером”. Сва ова литература била је свуда најстрожије забрањена, где год је била немачка окупација, па је, заиста, истинито тврђење да је Завод у Смедеревској Паланци у духовном погледу био најслободније место у поробљеној Европи.

Озбиљно политичко образовање дало је очекиване резултате. Велики број питомаца не само да се никад није вратио у комунистичке редове, него је прешао у редове активних бораца противу комунизма, у четничке и добровољачке јединице. У борби код Аранђеловца, на пример, септембра 1944. у борби против комуниста, погинули су као припадници једног четничког одреда питомци Завода, Мирко Будимир и Бранибор Ђорђевић. Карактеристично је да је М. Будимир 1941. имао од Комунистичке партије задатак да организује убиство Милована Поповића. Кроз Завод у Смедеревској Паланци, за две године, прошло је око 1.200 омладинаца и девојака у старости од 15-25 година. У Заводу се увек налазио и приличан број добровољних питомаца, примљених по молби родитеља. За цело време постојања Завода, Димитрије Љотић се најживље интересовао за његов рад. Често ми је са очигледним задовољством показивао слике из заводског живота, чланке које су сами питомци писали и новине које су уређивали. Неколико пута ишао је и лично у Завод, држао предавања и дошао у непосредан контакт са питомцима. Имао сам прилике да прочитам шта су питомци писали Димитрију Љотићу после тих посета. Из расположивог материјала наводим следеће: Славка Петровић, ћерка познатог комунистичког првака З. Петровића, и сама слепо одана КПЈ, писала је ово: „У Завод су досада долазили многи људи и говорили нам да из љубави према српској омладини чине све да нас спасу. Први пут данас ја сам осетила да је говорник искрено и дубоко прожет осећањем љубави и према нама, комунистичкој омладини. Ја себи не могу да објасним како је могуће да он воли и нас, своје непријатеље...” Слободанка Стефановић, предратни члан КПЈ и политички инструктор окружног комитета за време окупације, близак сарадник Титовог министра Моме Марковића, писала је следеће: „Пре рата ми комунисти имали смо налог да онемогућимо Димитрију Љотићу да говори на зборовима. Наш задатак је био увек растурити Љотићев збор пре његовог почетка. Ја сам се против такве наредбе бунила. Мислила сам да ће се Димитрије Љотић својим говорима сам довољно компромитовати, па да нема потребе да ми разбијамо његове зборове. Данас, после говора Димитрија Љотића, разумем да је заиста основни интерес Комунистичке партије Југославије био спречити овог човека да говори. После његових говора - сада јасно видим доцкан су све реплике и сви покушаји да се оповргне оно што он каже.” Непозната ми је данашња судбина многих питомаца Завода. Стога не могу да наводим њихова имена, али, боље карактеристике ради, навешћу овде, без имена, још неколико навода из материјала којим располажем. Један студент питомац пише: „Кад је Димитрије Љотић почео да говори, ја сам помислио да би било боље да је он Владика него политичар, а кад је завршио говор у коме је, уствари,

анализом живота једног светитеља изнео суштину комунизма, ја сам увидео да сам из тог говора о комунизму сазнао внше но из све досад прочитане комунистичке и антикомунистичке литературе...” Једна питомица каже: „Замишљала сам да ће Љотић доћи у Завод луксузним аутомобилом, обучен у крзно. После његовог говора, при изласку из сале, ја сам приметила да је његово одело изношено и да има закрпе на лицу од ципела...” Друга питомица пише: „Откад је мој отац одведен у заробљеништво, ја сам сада први пут осетила да мене лично један човек тако воли и тако о мени брине, као што је то чинио мој рођени отац. Нисам знала да један човек, у исто време, може да буде и строг и милостив, праведан и благ, а сад видим да је то потпуно могуће...” Разумљиво је да је Комунистичка партија Југославије била најогорченији противник Завода у Смедеревској Паланци. Међутим, из „Саопштења Бр. 10” комунистичке „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових сарадника”, може се сазнати ово: „Биљана Маринковић, ученица седмог разреда гимназије из Ниша, примљена је у Завод на молбу њене мајке да би је спасила од Немаца...” Много примера има из којих се види да су се родитељи према Заводу односили позитивно. Ево једног примера: Када је Милена Пенезић, рођена сестра познатог Титовог министра унутрашњих дела за Србију, Слободана Пенезића, спасена из концентрационог логора на Бањици и дошла у Завод у Смедеревску Паланку, њена мајка пала је на колена, уз сузе захвалности, пред члановима Управе... Било је више случајева да су ме родитељи молили да им дам писма за поједине чланове Управе Завода, јер иду у посету својој деци. Кад су се враћали, говорили су ми, да им моја писма уопште нису била потребна нити су их предали, пошто је уређај посете исти као и пре рата у ђачким интернатима. Титов режим, чим се устоличио у Београду, међу првима је стрељао начелника министарства просвете, Душана Милојковића, под чију је директну надлежност спадао Завод у Смедеревској Паланци. Као један од најважнијих разлога што су комунисти стрељали познатог монаха Јована Рапајића био је његово учешће у васпитном раду Завода. Из истих разлога осуђена је на принудне радове Др Милица Богдановнћ, позната културна радница, а за Др Драгојлу Поповић Тито је тражио екстрадицију, оптужујући је као „ратног злочинца”.

Милутин Пропадовић

О КЊИЗИ „ЗБОР ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА” МЛАДЕНА СТЕФАНОВИЋА ...Једно време продавала се у Југославији као бест-селер књига „Збор Димитрија Љотића” од Младена Стефановића. Рукопис ове монографије, знатно сажет, одбрањен је као докторска дисертација 2. јула 1981. године на Филозофском факултету у Приштини. Делови ове књиге појавили су се у „Новостшма” јуна и јула 1984. године. Ова књига, која садржи низ неистина, полуистина и злонамерног манипулисања Љотићевог текста је непосредан повод за овај спис. Циљ је овога списа... да докаже (између осталог)... да је Др Младен Стефановић ставио свој позив у службу организоване пропаганде Комунистичке партије... ВАСПИТНИ ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ Крајем септембра 1942. године отворен је у Смедеревској Паланци Завод за принудно васпитање омладине, предвиђен искључиво за комунистичку омладину. Завод је основан одлуком Министарског савета, чији је председник био Милан Недић. За управника Завода постављен је професор Милован Поповић. За овај Завод Др Младен Стефановић доноси следеће закључке: „...Тако је заједничким мерама окупатора и његових слугу створено још једно мучилиште у коме ће се духовном и физичком тортуром убијати слободарски дух омладине и покушати да се у њихове младе животе улије ропска фашистичка идеологија и покорност окупатору. Овај Завод био је, уствари, установа Специјалне полиције и Гестапоа, служећи као филијални логор из кога су могли увек да се узму непослушни и непреваспитани и да се униште...” Овој теми Стефановић је посветио 14 страница своје књиге. Да би указали на циљеве и функционисање овога Завода, користићемо се највише књигом „Непокорена младост, концентрациони логор у Смедеревској Паланци 1942-1944” од Милоша Крстића, једног од питомаца Завода. Милош Крстић по својим закључцима ништа се не разликује од Др Стефановића... Затим аутор наводи низ тенденциозно искривљених, нетачних и измишљених информација, доказујући да је Крстић само наставио, истина много Година касније, исту пропаганду против Завода и његове Управе, која нам је већ позната.

... Кроз принудни Завод за васпитање омладине прошло је, како рекосмо, према Крстићу, око 1.000, према Кубуровићу 1.270 омладинаца и омладинки. Сви су сем једанаесторице сачекали крај Завода живи. (Завереници, који су похапшени и одведени за Београд. После саслушања у Специјалној полицији пребачени су на Бањицу. После извесног времена Немци су их као таоце стрељали). Шта би са њима било да су задржани по затворима и концентрационим логорима? Већина њих би вероватно завршила своје животе пре свршетка рата. Може се слободно рећи да ниједна млада група на територији Југославије није боље прошла од њих. Они које су они сматрали највећим непријатељима, осигуравају им и конак и храну, физичку сигурност, дају им могућност да изађу у варош, да оду у цркву ако хоће, да посете и приме посете, да играју фудбала, да читају Маркса, Лењина, Енгелса, Берђајева, Достојевског, Аристотела, Платона, Декарта, Спинозу, Кауцког, Цвијића, Илијаду и Одисеју, Плутарха, Дантеа, Сервантеса, Карлајла, Ига, Хаморабијев законик итд. да пишу и слободно дискутују, да уче занате и школу. Шта се од тих чланова СКОЈ-а и Партије тражило као одговор на све напоре које су српска влада, Љотић и управа логора на челу са Милованом Поповићем тражили од њих? Отворену и поштену дискусију, отворени сукоб речи и мишљења. Оснивачи овог Завода хтели су да докажу да пут бољшевизма води катастрофи и да не решава најбитније проблеме људског живота. Неки су напустили партију (стотинак њих је отишло у Српски добровољачки корпус, Српску државну стражу и четнике Драже Михаиловића), многи су посумњали, а многи су остали на своме првобитном путу. 26. маја 1945. енглеске власти предале су хиљаде из СДК, међу њима више питомаца из Завода из Смедеревске Паланке. Сви су они били стрељани у Кочевским шумама. Питомицу Слободанку Стефановић, члана СКОЈ-а и питомца Радована Ломића, такође члана СКОЈ-а, партизански „судови” су осудили на смрт. Ти исти „судови” осудили су ђакона епископа Николаја, монаха Јована Рапајића на смрт, а др Милицу Богдановић на принудни рад, зато што су одржали неколико предавања у Смедеревској Паланци. У Смедеревској Паланци оружје је било - дијалог. Комунистичка партија не зна за дијалог: својим противницима она скида главе, а срећни, уколико се то тако може назвати, нађу се у затворима где нема ни посета, ни школа, ни концерата, ни песме, ни зидних новина, ни листа, ни великих умова, нити казне егзерциром за оне који се ухвате да пуше... (Из Пропадовићеве књиге „Д. В. Љотић, Збор и Комунистичка партија Југославије 1935-1945 - прилози за истину о ЈНП Збор”, Енглеска, „Искра”, 1990) Колико је књига др Младена Стефановића „Збор Димитрија Љотића” пропагандног карактера, сведочи Станиша Влаховић, који је израчунао да је у oвoj књизи Димитрије Љотић тачно 1012 пута назван фашистом, иако је сам то joш пред рат оповргао.

ПОПОВИЋЕВО ПИСМО ЉОТИЋУ Драги Господине Председниче, Примио сам од Вас два писма, а чини ми се да Вам још ни на једно нисам одговорио. Срећан сам што код Вас наилазимо на толику подршку, али ми је прилично жао кад помислим да сте морали толико времена да утрошите на упућивање мене и другова мојих у рад, и то упућивање у онакав начин рада какав ми спроводимо и сами мислећи да погађамо и Ваше мисли. Јер, на крају крајева, кад се тиче личности, а не народа, пред ким ми има да сносимо одговорност за свој рад, ако не прво код Вас? Мени би било најдраже када бих Вам могао ово писмо почети са речи „Друже Председниче”, како Вам се моји другови обраћају, али ме још неке идејне разлике деле од пуног стапања са Вашим мислима. И поред тога ја сам везан уз Ваш рад и Ваш успех, па и свој успех вежем потпуно уз Вас, и отуда Вам пишем ове редове, као онај који ће примити Ваше сугестије у потпуности и подвргнути се Вашем суду. За ових месец и по дана како ради Завод, ја сам имао необично много потешкоћа у раду са свих страна, па чак потешкоћа и са стране неколицине својих сарадника који нису дорасли овоме деликатном послу... Али сам с друге стране добио вредне и поуздане сараднике у Кесићу, Бијелићу, Милачићу и Кубуровићу... Са питомцима и питомицама Завода за принудно васпитање може се поступати на више начина. То је изузетан оглед без угледа на што раније, спровођен под најтежим околностима. Колико год нас има, толико би и различитих поступака било. Ја и већина мојих сарадника сложили смо се и споразумели да усвојимо један поступак... Негативном утицају подлегла је чак и моја жена... Из Вашег последњег писма видим да је на Вас деловала својим сумњама... Пре но што би се уопште требало дискутовати о нашим методама, морала би се извести анализа стања наших питомаца и питомица. У каквом се расположењу сада налазе? Шта данас мисле о својој оријентацији? Какав став имају према Србима који сарађују са окупаторима? Може ли се на њих деловати и у ком правцу, којим путем? Да би ми могли то сазнати потребно је да успоставимо између нас и њих пун однос поверења и присности... Деца морају прво у нас веровати, морају стећи убеђење да ћемо их бранити и штитити када су у праву, онолико колико би их заштитили њихови најближи, па тек после тога могу да нам открију своје душе. Али то је дужи процес него што би се у први мах помислило. Кад та прва фаза срећно прође, могло би се дискутовати о методу, а пре не. Без дијагнозе нема никаквог лечења. Нити је имало смисла изводити децу са Бањице. Не, ја сам морао прво да им повратим физичку снагу... Моје је да им дам све што Србија данас њима може дати, моје је да им дам услове за живот боље него што отаџбина својим борцима даје, моје је да им покажем како их ми волимо и подржавамо, моје је да им докажемо да су они наши, а ми њихови. Они

имају да се чудом чуде какви изгледају заправо добровољци, какви су људи ти петоколонаши и фашисти... Из тих разлога ми морамо бити много опрезнији него други, јер се овде заиста бије једна велика битка, коју ми не смемо изгубити. Дате су нам могућности за деловање на ову децу; ако то пропустимо данас када смо их затворили у свој круг и када можемо највише на њих да делујемо, онда је наша вера недовољна и наша мисао немоћна. Никако не смемо да се поведемо за тренутним утисцима и пресечемо живот младог човека, који још може својој домовини добра да донесе... Да би могли деловати политички ми идемо околним путем, не директно. Јер онда знамо на шта можемо рачунати. Када хоћемо баш да делујемо на њих то морамо изводити неосетно, да не виде нашу тенденцију... Треба продрети у њихову душу и увидети шта се је ту све нагомилало, а за то продирање треба много и много студирања и договарања... 5. новембра 1942.

Милован Ђ. Поповић

ИЗЈАВА Ja, Милован Ђ. Поповић, прожет најискренијим побудама за што скорије оздрављење и обнову Србије, а убеђен да ће се томе циљу највише допринети савесном и преданом службом, као и одржањем реда, мира и поретка у земљи, овим изјављујем да ћу интересима службе увек предан бити и све додељене ми задатке од стране претпостављеног ми старешине најсавесније извршавати; да ћу сваку акцију, спровођену делом или речи, која иде за тим да се уноси забуна или поремети ред и мир у земљи, сузбијати и против свих носилаца рушилачке акције најодлучније се борити, ма ко они били и ма из којих побуда они то чинили; да ћу сваки рад и тенденције комунистичке и масонске онемогућавати, а неговати и у народ ширити само српска национална осећања и рад за што скорије оздрављење и обнову Србије у духу интенција, одлука и наређења Владе народног спаса. То је основа мог националног осећања, о коју се никад нећу огрешити и на моју часну реч, у мојим личним и службеним односима само ћу се те линије

водиље увек најстрожије држати. Маја 1943. године Београд

Ја, Милован Ђ. Поповић Управник Завода

Мирко Бојић

ЈУГОСЛАВЕНСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ „ЗБОР”, 1935-1945. Један критички прилаз

Подухват који вероватно најбоље осветљава интимне побуде и амбиције „Збора” и Љотића за време окупације јесте Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Да би се морално вредновали његови циљеви, треба имати на уму да је он остварен у време тешке немачке окупације и под сталном претњом његовог распуштања или промене његове оријентације. И све то усред троструког грађанског рата. Замисао о оснивању Завода била је природан израз Недићеве и Љотићеве политичке воље да се биолошки спасава српски народ, дакле и омладина, а онда и жеље да се та омладина, коју су углавном чинили чланови или симпатизери СКОЈ-а и Комунистичке партије и партизана, преваспита у националном духу. Предраг Кубуровић, један од васпитача у Заводу, пише да је идејни оснивач Завода био Љотић, а непосредан повод обавештење које је Љотић добио преко Радета Павловића, истакнутог збораша и једног од дванаесторице окружних начелника, да су Немци априла 1942. одвели око седамсто људи, већином омладинаца, из логора на Бањици у Норвешку, а који су били заробљени као партизани, или ухапшени као илегалци у позадини. Љотић је тражио начина да се убудуће спрече сличне немачке акције. Отуда је дошао на идеју да се за ухапшене омладинце створи један посебан завод, да би се тиме најпре извукли из положаја талаца за будуће одмазде, чему су иначе и служили затвори и логори, а затим да би се преваспитали. Љотић је одмах добио подршку за тај подухват и код Недића и код Велибора Јонића, министра просвете у Недићевој влади, под чијим је надлештвом Завод био од свог оснивања, а у уској сарадњи са Министарством унутрашњих послова и извесним немачким установама. Пројекат оснивања Завода имао је у самом почетку и своје противнике, нарочито у београдској полицији. Радан Грујичић, заменик шефа антикомунистичког одељења Специјалне полиције, који данас живи у Канади и

коме се тамо припрема процес због рада под окупацијом, описује у „Дуги" од 22. јануара 1993. једну од првих расправа о оснивању Завода: „Почетком 1942. Љотић је дао идеју Милану Недићу да оснују Завод за преваспитавање комуниста у Смедеревској Паланци. Недић је сазвао конференцију најпозванијих виших чиновника у Министарству унутрашњих послова, на којој га је заступао пуковник Бошко Павловић (...) Дискусија је била у Љотићевим рукама који је говорио да ми ту децу морамо да спасавамо, то је будућност Србије, не смемо дозволити да сви изгину, 'со ће нас наследити итд”. Радан Грујичић је имао друкчији став. Он је сматрао „да све који су затровани том идеологијом треба ставити у логор и, када Немци траже сто за једног, давати им заражене комунисте”. И Драги Јовановић, управник града Београда, био је против овог пројекта. Али како се Недићев представник изјаснио за пројекат, могло се почети са његовом реализацијом. Пошто су Недић и влада начелно усвојили овај предлог, започели су преговори са немачким властима. После дискусија које су трајале неколико месеци, немачке власти су одобриле пројекат. Прво саветовање о локацији, природи и организацији Завода одржано је почетком јуна 1942. у Министарству просвете, а већ 15. јула донесена је Уредба коју су потписали председник владе Милан Недић и остали министри, и која је објављена у „Службеним новинама” 4. августа, о принудном васпитању омладине... ... Завод је био отворен у Смедеревској Паланци, на месту ранијег логора који је држала Државна стража, а који је био практично празан. Окружен бодљикавом жицом и са четири угаоне стражарнице, састојао се од 16 барака од којих је свака могла примити по 100 ђака... ... Мали је био број ђака који су се нашли у Заводу одмах по изгону из школе, мада је Уредба рачунала у првом реду баш на њих... ... Исхрана није била задовољавајућа. Најбоља је била у неколико првих месеци по оснивању, да би се постепено погоршавала, до те мере да је у зиму 1943/44. ситуација постала скоро драматична. И док је у почетку управништво Завода могло да се похвали добијањем на тежини код питомаца, дотле је касније морало да се тужи на супротну еволуцију. Резултат је био, поред осталог, да се немали број питомаца разболео. Треба међутим рећи да васпитачи нису били у бољем положају јер су се они од 2. фебруара 1943. хранили заједно са питомцима. Један од васпитача, Душан Пејчић, тужи се у једном писму управи Завода на свој положај: „Дужност васпитача у Заводу, нагони ме да од 5,00 ујутру па до 9,00 увече будем стално на ногама. Овако напоран рад ме свакодневно исцрпи толико, да видно примећујем како из дана у дан слабим, што чини да и мој васпитни рад трпи од тога (...) Да би се то избегло молим управника да ми се дневни оброк хране повећа, а нарочито у хлебу, масти и шећеру - артиклима који дају највише калорија. Са следовањем од 150 гр проје, 10 гр масти и 20 гр шећера, организам ће ми подлећи свакој болести на непрекидном интензивном раду, ако се ова следовања не повећају. Повећање следовања хране нисам у стању да сам извршим о свом трошку, јер ми месечна плата од 3.000 динара једва достиже да се оденем и обујем. Ни питомци Завода не би могли обавити постављене задатке са постојећим следовањем хране, само

да не примају обилне пакете од својих родитеља. Мени нема ко да пошаље пакет”. Иначе, поред заједничке исхране, васпитачи су имали исте униформе и обућу радне службе као и питомци, коју су морали сами плаћати, судећи по Пејчићевом писму, и спавали су у истим баракама. Од питомаца их је делио један дашчани зид са вратима без кључа. Васпитачи никад нису носили оружје. Управа и васпитачи у Заводу били су углавном збораши - Веселин Кесић, Предраг Кубуровић, Душан Пејчић, Иван Миличић (треба Милачић), Павле Никитовић и други. Озбиљан изузетак представљао је сам управник Завода, Милован Поповић, асистент на Универзитету и истакнути антикомуниста, али не и члан „Збора”. (Док је његова жена, Др Драгојла Поповнћ, управник женског интерната, то била.) Мада није био збораш, Милован Поповић је водио рачуна о Љотићевој визији Завода, о циљевима који су му били намењени... ... Да би се Завод учинио прихватљивијим питомцима, који су углавном били противници и непријатељи идеја проповеданих у њему, управа Завода је тражила измену његовог назива, да се избаци реч принудно и замени са „национално”. Министарски савет није прихватио овај предлог. Из истих побуда управа је долазила у сукоб нарочито са Министарством унутрашњих послова, чија је главна брига била сигурност Завода и онемогућавање евентуалног бежања питомаца. Тако је после једног бекства питомаца, 21. новембра 1943. Министарство унутрашњих послова тражило стално присуство једног полицијског комесара у Заводу. Управа Завода се енергично супротставила том захтеву и колективно поднела оставку. „Тим поводом, одржана је седница васпитног особља Завода, на којој је решено да се такав захтев енергично одбије као неумесан и супротан циљевима који се желе постићи педагошким третирањем заводских проблема (...) Васпитно особље сматра, да се полицијски комесар не може налазити у Заводу заједно са васпитачима (...) Оно у знак протеста подноси колективно оставку на службу у Заводу”. На интервенцију Министарства просвете, овај захтев је повучен. Истина, био је постављен један комесар за Завод, али је он радио у Смедеревској Паланци, а не у самом Заводу... ... Постојале су, међутим, у животу Завода и мере којима је вршен притисак на питомце, а које су биле неизбежне у датим околностима. Елементи присиле били су у првом реду саме чињенице да су се питомци налазили у Заводу окруженом бодљикавом жицом и стражарницама, те да нису имали слободу кретања, осим по дозволи. Елеменат присиле за извесне питомце била је и обавеза да слушају предаваче и идеје супротне њиховим. А онда, биле су предвиђене правилником - члан 20. Правила мушког интерната - следеће казне: „лакши физички рад, опомена, прековремени рад, тежи физички рад, укор, један дан затвора, два до три дана затвора, неколико дана затвора, забрана примања посета у року од месец или више дана, 15 дана затвора и напослетку слање у концентрациони логор. Старешина Завода имао је право изрицања свих казни, а оне блаже могли су донети васпитачи. Најтежа казна, слање у концентрациони логор, постаје пуноважећа тек кад је потврди министар

просвете”. Овај режим је пооштрен после бекства из Завода пет питомаца и три питомице 21. новембра 1943, тако да се могло говорити о „увођењу неке врсте војног режима”. Поред осталог, створен је „изолатор”, у који су одмах стављени 23 питомца и питомице за које се сматрало да су непоправљиви. Међу њима је била и Милена Пенезић. млађа сестра Слободана Пенезића, једног од шефова Озне и каснијег министра унутрашњих послова Републике Србије. „Ти питомци су у спаваоници преграђеној зидом и потпуно одвојени од осталих питомаца, са којима не смеју никакве везе имати (...) Они не долазе на зборно место, не поздрављају дизање и спуштање заставе, не слушају заповест, не читају молитву, посебно обедују, не посећују семинаре и раде најтеже физичке послове. Немају право ни на примање посета”. „Изолатор” је укинут августа 1944, месец дана пре распуштања Завода. Младен Стефановић тврди да су и батињања биле мере којима су с служили васпитачи: „Батине су биле најомиљеније средство васпитача и агената специјалне полиције (...). Батињање је вршио и сам управник Милован Поповић”. Сличних тврдњи има и у књизи Милоша Крстића „Непокорена младост”, као и у неколико послератних сведочанстава... ... Што се тиче питања да ли је у Заводу било батињања, писац ових редова обратио се бившим васпитачима Завода, Веселину Кесићу, Предрагу Кубуровићу и др Драгојли Поповић - Пивац, управници женског интерната, које лично познаје. Сви су категорично одговорили негативно. Познајући интелектуални и морални интегритет ових личности, за нас нема сумње: батињања од стране васпитача у Заводу није било. Уосталом, ни на листи предвиђених казни за питомце батине се не помињу. А затим, тешко би се могло замислити задобијање питомаца батинама. Цела стратегија васпитања у Заводу била је заснована на успостављању личног поверења питомаца према установи и васпитачима. То је очито неускладиво са батинама. Постојао је, међутим, један изузетак када је већи број питомаца организовао бекство у априлу 1943, којом приликом је, поред осталог, требало ликвидирати управника Поповића. План је био осујећен, јер су га двојица питомаца одали управи Завода. Тада су агенти Специјалне полиције Управе града Београда дошли у Завод и при испитивању осумњичених питомаца неке батинали, да би дошли до организатора и организације тог пројекта. После тога, 13 питомаца послато је у логор на Бањици, где је њих 11 било стрељано 14. маја исте године... ... Међу познатијим питомцима Завода били су Милутин Дорословац, односно Мило Дор, који, пуштен из Завода у пролеће 1944, одлази у Беч, где касније постаје аустријски држављанин и чувен писац. Он је био уредник заводског листа, а потом зидних новина кад је лист био укинут. У Заводу је био и Пуриша Ђорђевић, касније новинар и филмски редитељ, који је при распуштању Завода ступио у добровољце, али их је приликом повлачења из Београда 8. или 9. октобра напустио. Који су били резултати двогодишњег постојања Завода? У позитивну

страну биланса, са становишта његових оснивача и васпитача, може се најпре ставити чињеница да је Завод спасао од вероватне смрти преко хиљаду младића и девојака. Отићи у завод значило је најпре сачувати главу, спасти живот. У „Вестима” од 24. октобра 1994, брачни пар Мила и Др Милан Пандурев, некадашњи скојевци и питомци Завода, а и данас солидарни с партизанским отпором тог времена, описују како их је обоје била ухапсила полиција и како је Милин отац „нашао пут до чувеног Параноса, шефа полиције. Новац, брашно, месо „откравили” су Параносово срце и Мила је била упућена у Смедеревску Паланку. У односу на Бањицу - лутријски згодитак, срећа. Није било стрељања, то је најважније. Тамо је упућен и Милан”. И поред оскудне хране, слабог смештаја, а понекад зими и без грејања, нико од васпитаника у Заводу за две године није умро. Било је уосталом и оних који су се, једном отпуштени као преваспитани, враћали у Завод, из овог или оног разлога... ... При распуштању Завода било је у њему око 400 питомаца и питомица, од којих су једну трећину чиниле девојке. Од око 260 младића, њих 109 се прикључило разним националним јединицама, дакле нешто око 40%, што представља озбиљан успех и за институцију и за васпитаче, нарочито ако се узме у обзир тадашња војна и политичка ситуација и у земљи и у свету. Тито у тим данима има пуну подршку западних савезника и совјетске армије. Дража Михаиловић је напуштен, а крај рата и победа комуниста све су очитији. Још једно признање може се одати одговорнима за ову изузетну институцију. Питомци, који нису хтели при распуштању да се прикључе ни једној од националних оружаних снага, били су пуштени својим кућама. Међу њима је сигурно било младића, за које се могло претпоставити да ће доцније прићи партизанима и борити се против остатака националних формација. Ипак су били пуштени на слободу. Треба упоредити тај поступак са поступком партизана који су у мају 1945. у Кочевју и другде стрељали десетине хиљада разоружаних младића, који више нису могли представљати опасност за Тита и комунисте, јер су ови већ били господари Југославије. Нити су их хтели спасти, нити преваспитати. Стрељали су их.

Драган Ђукић

ПЕДАГОШКО - АНДРАГОШКА МИСАО И РАД ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА Д. Ђукић је 1992. на Филозофском факултету београдског Универзитета одбранио дипломски рад са Горњим насловом. Рад износи 117 куцаних страница, а документован је прилозима на даљих 50 страна. „Искра” је 1994. у 13 наставака пренела најинтересантније делове овог обимног рада. Да се не би понављале већ изнете чињенице, ми ћемо из овог раda навести само неке, до сада непоменуте податке.

С обзиром да је Завод био намењен политичком преваспитавању комунистички опредељене омладине и формирању дисциплинованог и национално свесног омладинца, прожетог осећањем дубоке одговорности према своме народу, и спремног да се одазове позиву своје отаџбине, може се рећи да је главни циљ васпитања био политичко-националног карактера. С друге стране, у раду с питомцима-ицама био је присутан и општестручни циљ; чија би се реализација састојала у подизању општег и стручног нивоа образовања, оспособљавања за одређени посао, као и стицања одређеног степена стручне спреме путем приватног полагања испита у државним гимназијама. Но, с обзиром да је реализација опште-стручног циља била у функцији што потпунијег деловања на васпитанике и формирања „националних” омладинаца и омладинки; може се рећи, да је основни васпитно-образовни циљ био политичко националне природе. Ради што успешније реализације овог циља, у Заводу је организована опште-стручна и политичка настава. Сви облици наставно васпитног рада у Заводу, због лакшег функционисања опште-стручне и политичке наставе и остварења васпитног циља, били су прилагођени степену образовања и интересовања питомаца-ица. То је урађено на тај начин, што су питомци-ице подељени на категорије у односу на степен њиховог општег и стручног образовања, као и интересовања за политичка питања. Прву групу су сачињавали студенти, другу ученици средњих школа, а трећу, радници и сељаци. Све три категорије питомаца су по „Плану и програму” требале да стекну опште, стручно и национално образовање, као и да науче неки занат (по сопственом избору), радом у занатским радионицама. Док су питомице, поред стицања општег, стручног и националног образовања, биле обавезне да уче кување, шивење (у кројачкој радионици), прање рубља и остале кућне послове. Из педагошких разлога, питомцима је дозвољено да могу организовати своје дружине. Спортска дружина је основана 25. јануара 1943. године. У свом саставу је имала лакоатлетску, фудбалску, одбојкашку и боксерску секцију. Спортска дружина је редовно одржавала тренинге и такмичења.... ... Дилетантска дружина је основана 29. јануара 1943. године. Она је имала позоришну и музичку секцију. Ова дружина је, приликом великих народних празника и недељом, организовала многобројне приредбе... Музичка секција је давала приредбе са игранкама, а имала је свој хор, фолклор и оркестар. Литерарна дружина је основана 30. јануара 1943. године. Она је организовала литерарне вечери, на којима су читани оригинални састави питомаца. У њеној редакцији, а под руководством васпитача, излазили су „Заводски лист” и „Зидне новине”. Први број „Заводског листа” изашао је 15. маја 1943. године. Лист је имао неколико рубрика: политичку, културну, историјску, научну и спортску.

Управа Завода је водила рачуна да кроз све рубрике листа избија српски дух. Чланци објављени у „Заводском листу” носили су, на пример, овакве наслове: „О народним обичајима”, „О слободи човека”, „Југовића мајка”, „Косовска битка”, „О Светом Сави”, „Значај немањићке државе” и слично... ... Посебан значај за живот у Заводу представљале су прославе Божића, Бадње вечери, Ускрса, Видовдана, Краљевог рођендана и годишњице рада Завода. За ове празнике спремани су специјални програми и свечаности са свим традиционалним обичајима. Оне су такође служиле као помоћно средство у наставно-васпитном раду. Да би се што потпуније могло деловати на васпитанике, у Заводу су постојале и библиотеке. Питомачка библиотека је располагала с фондом од око 350 књига. Док је васпитачка имала око 120 књига... Оцењивање питомаца-ица Завода за принудно васпитање омладине, било је регулисано „Правилником о оцењивању” (прилог 11). У вези са предлогом за отпуштање преваспитаних питомаца, Министарство просвете је тражило од управе Завода да реши питање: Шта ће бити са отпуштеним питомцима? Ради тога је управник Завода саставио документ у којем је своје предлоге изнео у седам тачака. а) „Да министар унутрашњих послова упути распис општинама, предстојништвима градских полиција и среским начелствима, да се бивши питомци Завода третирају као и остали пуноправни грађани, те да им се не чине сметње када је у питању давање дозвола за боравак, путних објава итд. б) Известан број питомаца по изласку из Завода, потпадаће под обавезу Националне службе за обнову Србије. Молимо да се они упућују овде у Паланку на одслужење рока, у овдашњу јединицу националне службе, јер би тако били са нама у сталном додиру, а нама олакшан васпитни утицај и надзор над њима. в)

Један број питомаца отићи ће у редове српских добровољаца.

г) Неки питомци вратиће се у своје школе и наставити редовно школовање, под посебним надзором школских васпитача. д) Занатлије и сељаци вратили би се својим домовима да наставе са помагањем својих породица. ђ) Управа Завода стално одржава и одржаваће додир са својим бившим питомцима, водећи бригу о њиховом упослењу и заштити пред разним непријатностима. е) Поред ових мера сматрамо да би и иначе неопходно било, оснивање једне националистичке омладинске организације, јединствене у целој земљи. Која би у пуној мери могла заштити бивше питомце Завода, као и пружити им средину повољну за њихов будући рад - на крају ових предлога Поповић додаје да ће из Завода бити пуштени само они питомци за које Управа Завода може гарантовати да ће доцније задржати исправан став према судбини свога народа”.

По одлуци Министарства просвете од 25. јануара 1944. године, приликом отпуштања питомаца из Завода потребно је да се, између осталог, учини и следеће: 1) да се свим отпуштеним питомцима уруче званичне потврде о њиховом отпуштању из Завода; 2) да се полицијске власти у местима у која се отпуштени питомци враћају обавесте о одлуци Министарства просвете и вера; 3) да се питомцима који полазе кући даду потребни савети за њихово понашање и кретање уопште. 4) По одлуци Министарства просвете, сви питомци који су по постојећим прописима подлегали обавези Националне службе рада, дужни су били по напуштању Завода да се укључе у рад исте. 12. октобра 1943. године из Завода је пуштена већа група питомаца (68) и питомица (25). Од 68 питомаца у добровољце су ступила свега четворица, док су остали, зависно од тога да ли су подлегали обавези Националне службе рада, били послати на рад или враћени кућама. У вези са отпуштањем ове групе питомаца, управа Завода је тражила од Министарства просвете да се заузме код Министарства унутрашњих послова да Предстојништво градске полиције у Чачку пусти (претучену) бившу питомицу Росу Јовановић, а Гестапо из Краљева, бившег питомца Војина Љубичића. На предлог управе Завода, а на основу члана 10. Правилника о оцењивању, Министарство просвете је 1. априла 1944. године одлучило да се отпусти још 79 васпитаника. Сви мушки васпитаници из ове групе, који су по постојећим прописима подлегали обавези рада у Националној служби, били су дужни да одмах по напуштању Завода ступе у Националну службу за обнову Србије. Васпитно особље Завода за принудно васпитање, у своме раду с васпитаницима, а с циљем што успешнијег преваспитавања, користило је најразноврсније методе, од пријатељског опхођења са васпитаницима, па све до слања у концентрациони логор. Коришћење појединих метода је зависило, како од степена успешности реализације постављеног циља, тако и од прилика у самом Заводу, па и утицаја појединих институција под чијом се надлежношћу Завод налазио. У раду са питомцима-ицама, а с обзиром на то, да ли су методе биле усмерене на подстицање или кажњавање васпитаника, може се говорити о две групе метода. У прву групу спадају методе које су коришћене у свакодневној настави (пријатељског опхођења, предавања, дискусије, излагања, практичних радова итд). Методе из друге групе су углавном коришћене онда, када примена метода из прве групе не би дала неке веће резултате у погледу реализације

постављеног циља. Тако да је примена метода из друге групе имала за циљ, појачавање притиска, као и кажњавање васпитаника. „Питомци-ице који ни после свих напора уложених у њихово спасење и оздрављење не покажу добру вољу да постану достојни чланови Нове Србије, или покушају да својим држањем и владањем обману своје старешине и васпитаче, или чак продуже са разорним комунистичким деловањем, биће кажњени продужењем боравка у Заводу... или да се ставе у концентрациони логор”. У другу групу метода спадају: лакши физички рад, прековремени рад, забрана примања посета, издржавање казна затвора од 1 до 15 дана, изоловање васпитаника и слање у концентрациони логор. Казна слања у концентрациони логор извршена је у једном случају. Наиме, 11. априла 1943. године четрнаест питомаца је спремало побуну у Заводу. Пошто су тројица питомаца открили заверу, органи Управе града Београда су спровели истрагу и том приликом је ухапшено 13 питомаца. Ови питомци су касније спроведени у Концентрациони логор на Бањици. Од овог броја питомаца. 11 их је стрељано маја 1943. године... ...Сазнавши за такву делатност васпитаника, Гестапо је тражио од немачких војно-политичких окупационих власти да одмах предузму репресивне мере у Заводу за преваспитавање, како се слични испади не би поновили. На молбу београдске Специјалне полиције, Љотића и Недића, немачка Фелд-команда из Београда је одложила своју одлуку о предузимању репресивних мера, али под условом да се у Заводу одмах пооштре мере и обезбеди контрола понашања и међусобних контаката логораша. Тада је донешена колективна казна, која се огледала у повишењу временске казне на годину дана свим васпитаницима осуђеним на 6 месеци... ...После наведеног покушаја бекства и стрељања васпитаника, у Заводу је појачан илегални рад питомаца, тако да је 21. новембра 1943. године дошло до организовања новог бекства. У свом извештају за новембар 1943. године, управник Завода је о овом бекству рекао и следеће: „Поводом бекства питомаца и питомица из Завода, обратили смо се за помоћ Среском начелству, које је послало свога органа г. Ђурића, полицијског писара, да у име начелства води истрагу... Идућег дана обавестили смо Специјалну полицију и затражили помоћ једног иследника. Командант Другог добровољачког батаљона, Марисав Петровић, схватајући тежак положај управног особља Завода, изашао је нашој молби у сусрет и послао нам 10 комада пушака и 500 комада метака”. Објашњавајући затим, ток бекства, управник Завода наставља - „На дан 21. новембра у 6 ч. увече десио се кратак спој на електричним постројењима. Користећи мрак, утекло је кроз жичану ограду заводског круга 5 питомаца и 3 питомице... похапшено је затим више питомаца и питомица који су били умешани у ово бекство... Бекство је било организовано и доведено у везу споља... У вези са организовањем овог бекства, у затвору се налази још

питомица Милена Аћимовић... Вођеном истрагом овог бекства... утврђена је једна много тежа ствар... Наиме, да је у Заводу постојао... организовани политички рад од стране неких питомаца-комуниста...”. ...После овог бекства управа Завода је одлучила да пооштри методе утицаја на васпитанике. То је извршено на тај начин, што је у јануару 1944. године „уведена нека врста војног режима”. У ту сврху је формиран и „изолатор”... ...Поред ове, управа Завода је користила и друге дисциплинске мере, углавном прописане интерним документима. О примени тих мера, у извештају за март 1944. године М. Поповић каже: „...У току овог месеца на рапорту је било 79 питомаца и питомица. Казне су биле следеће: учење песама, егзерцир, прековремени најтежи рад од 1-10 дана и рад у пушачкој екипи... И поред строге забране да се не сме пушити, ухваћена је једна група питомаца да пуши. Кажњени су тиме, што је основана засебна кажњеничка пушачка екипа у којој су сврстани сви похватани пушачи. У екипи је било 47 питомаца. Њима је за време боравка у екипи забрањено посећивање школе и семинара, нису смели учествовати у каквом културном раду и имали су обавезан десеточасован физички рад”. Питомице су кажњаване скоро на исти начин. О томе М. Поповић каже: „Сваки дисциплински прекршај кажњава се заслуженом казном. Казна за теже прекршаје је затвор или одлазак у пушачку екипу. Мање грешке кажњавају се строгим укором, прековременим радом или забраном посете од једног до три месеца. Током месеца било је на рапорту око 23 питомице”. Много раније, новембра 1942. године, Поповић је у свом писму Димитрију Љотићу подробно изложио своје ставове према опхођењу са васпитаницима, као и методе васпитно образовног рада на њиховом преваспитавању. Расформирање Завода У свом допису од 1. 09.1944. године М. Недић је тражио од министра просвете Велибора Јонића да „услед тешке ситуације Завод за принудно васпитање распусти”... ... Дописом од 7. септембра министар просвете је овластио управника Завода „да може сваког питомца или питомицу за које има уверење да ће одржати задату реч и владати се према постојећим прописима и инструкцијама управе Завода, пуштати кући на једномесечно одсуство”. Након пријема ове инструкције, Милован Поповић је поделио свим васпитаницима објаве о пуштању на одсуство. Пре одласка управе из Завода (10. септембра), по сведочењу Др Драгојле Поповић, уништен је већи број докумената. О томе она каже: „Ту ноћ смо Милован и ја провели добрим делом спаљујући разне списе, међу којима и добар део питомачких коментара о разним предавањима у Заводу и њихових писмених

задатака на теме које им је Милован поставио”. Званично, Завод је престао са радом 3. октобра 1944. године, доношењем одлуке за ликвидацију целокупне имовине. Одлуку је иначе, донело Министарство просвете. Бројно стање Завода је било променљиво. С тим у вези треба рећи и то, да је 9 васпитаника (марта 1944. године), по отпуштању из завода тражило да их управа поново прими (што је касније и учињено); јер им политичка ситуација у њиховим местима, као и материјално стање њихових родитеља нису омогућавали нормалан живот и наставак у Заводу започетог школовања. Кроз Завод је прошло 1.270 васпитаника. ... На основу свега реченог, и поред тога што се на основу коришћене архивске грађе као и литературе не може утврдити дубина утицаја појединих педагошких теорија, може се повући паралела између организације васпитнообразовног рада, циља васпитања као и режима живота у Заводу и појединих педагошких, теоријских и практичних пројеката. У првом реду, може се говорити о утицају Кершенштајнерове и Макаренкове педагошке теорије. Евентуални утицај Кершенштајнерове педагошке концепције, односио би се на Кершенштајнерово учење о државно-националном циљу васпитања, односно, учење о подређивању васпитно-образовног циља држави и њеним економско политичким циљевима. А такође, и истицање радног васпитања као фактора развијања карактерних особина, као нпр. особине самодисциплиновања. С друге стране, полувојничка организација живота у Заводу је била веома слична организацији живота у колонијама за малолетне преступнике, А. С. Макаренка. У вези са наведеним могућим утицајима треба рећи и то, да је Кершенштајнеров педагошки систем узет као основа за васпитање омладине у национал-социјалистичком духу, у омладинским школама Трећег Рајха. Прилог бр. 8

ПРАВИЛА МУШКОГ ИНТЕРНАТА Чл. 1 Сви питомци ће бити подељени у десетине. Неколико десетина образоваће вод, а неколико водова чету. У једној десетини може бити најмање пет, а највише 12 питомаца; у воду најмање две, а највише 6 десетина. На челу сваке десетине налази се десетар, кога одређује надлежни васпитач, а на челу сваког вода налазиће се водник и сваке чете четовођа које ће из редова васпитача поставити Старешина интерната, а у коју десетину одредиће васпитач тог вода. Чл. 2

У сваку бараку за ноћивање сместиће се једна чета. Старешина интерната прописаће собни ред за све бараке, а четовођа ће поставити једног питомца за старешину бараке, који ће се старати да се собни ред строго одржава. Чл. 3 Старешина интерната одредиће сваког дана по једно лице из васпитног, а евентуално из наставног или административног особља за дежурног васпитача, а из редова питомаца дежурног питомца. Дежурство траје 24 часа, од доручка до доручка. Чл. 4 Дужности дежурног васпитача јесу: 1.

кад је старешина интерната одсутан или спречен, да га замењује;

да се стара о нормалном спровођењу дневног реда и да одређује када he се давати трубни знаци;

да руководи свим радовима тога дана и распоређује ко he шта радити;

да прими званична лица и посетиоце, да одлучује да ли ће се посетиоци видети са питомцима и да буде присутан тим виђењима;

да одлучује ко може ући, а ко изићи из Завода, и у чијој ће пратњи питомци ићи у град;

да прегледава пошиљке намењене питомцима и оне које питомци упућују из Завода;

да прима нове питомце, брине се о њиховом смештају и о доласку извештава ортскоманданту;

да води рачуна о бројном стању питомаца и особља v Заводу и о томе на време извештава старешину кухиње;

да кажњава или шаље на рапорт старешини интерната оне питомце који прекрше ред и дисциплину;

10.

да води књигу рапората;

11.

да предлаже Старешини интерната шта ће се сутрадан радити, кога треба казнити, а кога похвалити;

12.

да до 10 часова пре подне, по завршетку дежурства, подноси Старешини интерната писмен извештај о раду и о догађајима који су се десили за време његовог дежурства. Чл. 5

Дужности дежурног питомца јесу ове: 1.

да замењује дежурног васпитача кад је овај спречен;

да помаже дежурном васпитачу у свима пословима;

да предлаже распоред питомаца за сутрашњи дан;

да прикупља извештаје десетара о томе шта су чланови њихове десетине радили тога дана;

да контролише рад питомаца и извештава дежурног васпитача о свакој неисправности и штети која је тога дана учињена. Чл. 6

Свакога дана навече после свршених радова, пред пуним стројем питомаца, прочитаће дежурни васпитач заповест Старешине интерната за сутрашњи дан. У књигу заповести уносиће се све оно што треба да буде саопштено свима питомцима као на пример: ко ће сутра бити дежуран, какав ће дневни ред бити, ко је заслужио похвалу, а ко казну, шта је забрањено, а шта дозвољено, у коју ће десетину и у који вод ући који питомац, ко ће водити коју десетину, вод или чету, и друго. Оне заповести које имају сталан карактер уносиће се у Књигу наредаба Старешине интерната. Чл. 7 Дневни ред у зимском периоду биће овај: У 6 часова устајање, потом 10 минута јутарње гимнастике под надзором дежурног питомца, спремање кревета, умивање, спремање барака; У 6,45 доручак; У 7 одлазак на радове; У 11,30 прекид радова, па одмор; У 12 до 12,30 ручак; Од 12,30 до 13 строги одмор: сви питомци морају лежати на својим постељама, без разговарања и читања; Од 13 до 14 слободан одмор; У 14 одлазак на радове; У 17 прекид радова; Од 17 до 18 слободно; У 18 поздрав застави, читање заповести, полазак на вечеру; У 18,30 вечера, потом слободно; У 21 повечерје.

Суботом после подне биће купање, шишање и бријање питомаца, и уређивање Завода, а недељом пре подне чишћење круга и барака. У летњем периоду дневни ред се може променити, као што се иначе према потреби могу чинити мање измене. Који ће се физички и умни рад радити одредиће Старешина интерната својом заповешћу за сваких 15 дана унапред. Чл. 8 На знак дат трубом или неким другим сигналом сви питомци морају бити на зборном месту, сврстани по својим десетинама, водовима и четама. Десетар треба да заузме место прво у десетини, а водник да стане на чело свога вода. На знак узбуне питомцима је забрањено свако кретање по интернату; ако се затекну у баракама тамо имају и да остану, а ако су се нашли ван бараке морају одмах ући у прву бараку. Сви треба у баракама да сачекају наређења васпитача. Чл. 9 Кад стигну нови питомци дежурни васпитач ће одлучити да ли могу да се приме у интернат или не могу. Ако могу да се приме, побринуће се да се окупају, ошишају, ствари њихове дезинфикују, питомци изважу, лекар заврши здравствени преглед, потом да им се доделе сламарице, јастучнице и униформе, затим да обедују и одреди у коју ће десетину ући. На крају ће се Старешина интерната или неко од васпитача упознати са новим питомцима и њиховим случајевима, па им дати упутства о томе како треба да се владају у Заводу. Чл. 10 Старешина интерната и васпитачи морају становати у интернату, носити униформу коју носе и питомци, и хранити се заједно са питомцима. Чл. 11 Питомци ће по могућству радити све послове у интернату. Уколико се који од њих покаже вредан, способан и достојан поверења, може бити постављен за старешину радионице или неке службе, као и доделити на рад управнику, старешини, административном, васпитном и другом особљу. Чл. 12 Ред у баракама, у радионицама, у кухињи, у вешерници, у пеглерају, у купатилу, у дезинфектору и у другим одељењима прописаће Старешина интерната. О одржавању реда водиће нарочито рачуна дежурни васпитач.

Чл. 13 Свака десетина даваће сваког дана по азбучном реду једног редара за трпезарију и кухињу, који ће постављати храну за чланове своје десетине и по обеду прикупити посуђе, очистити столове и трпезарију. Чл. 14 Питомци ће се купати зими најмање једанпут недељно, а лети по могућству сваког јутра. Веш ће се прати најмање једном у 15 дана. Чл. 15 За своје издржавање питомци ће плаћати месечни улог према таблици коју треба да одобри Министар просвете. Сиромашни питомци, који буду ослобођени од плаћања улога, добиће у интернату бесплатно храну, веш, обућу, постељну спрему, прибор за умивање, прибор за чишћење ципела и одела, прибор за учење, бесплатно бријање, уџбенике, лечење, а по могућству и неку мању месечну помоћ. Чл. 16 У Мушком интернату постоје ове радионице: кројачка, месарска, браварска, електротехничка,столарска, обућарска, стаклорезачка, фотографска, берберска и грнчарска, а по потреби могу се оснивати и друге радионице. За пословање у радионици одговоран је старешина радионице. У радионице могу улазити само они који у њима уче или врше занат, а остали само кад одлазе службеним послом. Чл. 17 Питомци се на сваком кораку морају понашати онако како се то тражи од примерних ученика. За све своје потребе имају се обраћати старешини своје бараке, дежурном питомцу, своме воднику или дежурном васпитачу, а Старешини интерната само преко дежурног васпитача. Чл. 18 За време одмора питомци могу да певају, свирају, читају, играју се и иначе забављају. Недељом и празником могу да приређују разне приредбе, а потом, ако им се дозволи и да играју народна кола. Ради организовања свога слободнога времена могу да образују своју певачку, дилетантску, шаховску или неку другу дружину.

Чл. 19 У Заводу је забрањена употреба алкохолних пића. Пушење ће бити дозвољено само ограниченом броју старијих питомаца, по списку који одобрава Старешина интерната, а и ти могу пушити само у слободном времену у одређеној просторији. Један питомац водиће тачну евденцију ко пуши и за колико смањује број цигарета. Чл. 20 За прекршаје реда и дисциплине питомци ће бити кажњени: а) лакшим физичким радом; б) опоменом; в) прековременим радом; г) тежим физичким радом; д) укором; ђ) са један дан затвора; е) са два до три дана затвора; ж) са неколико дана затвора; з) забраном примања посета; у року од месец или више дана и и) са 15 дана затвора; ј) слањем у концентрациони логор. Старешина интерната изриче све казне, дежурни васпитач првих седам, водници првих шест, а старешина бараке и дежурни питомац прве четири. Последња казна извршна је кад ју потврди Министар просвете. Чл. 21 Питомци могу иримати пошту и слати је из Завода, али само под надзором васпитача. Све пакете мора прегледати дежурни васпитач и дежурни официр. Чл. 22 У интернат не може нико ући без одобрења старешине интерната, односно дежурног васпитача и командира страже, односно дежурног официра. Чл. 23

Родитељи и рођаци могу долазити у посету својима у одређене дане и сате. За виђење и разговоре биће одређена посебна просторија. Посетиоци не могу залазити у друге просторије интерната нити се обраћати осталим питомцима без дозволе дежурног васпитача. Чл. 24 Уколико се укаже стварна потреба питомци ће под пратњом васпитача или стражара моћи одлазити у град, али дежурни васпитач је дужан да ири сваком изласку питомаца извести дежурног официра о броју питомаца, који излазе као и о циљу изласка. Прилог бр. 9

ПРАВИЛНИК О ФОНДУ ЗАВОДА ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ Чл. 1 Фонд Завода за принудно васпитање омладине има ове приходе: а)

месечне уплате родитеља, односно старатеља за издржавање питомаца-ица.

б)

приноси Пољопривредног добра Завода,

в)

приходи од радионица Завода,

г)

добровољни прилози,

д)

сви други приходи које Завод буде имао. Чл. 2

Приходи Фонда трошиће се на ове заводске потребе: а)

на побољшање хране,

б)

на набавку одела и обуће за питомце-ице,

в)

на одржавање и унапређење Пољопривредног добра и радионице Завода,

г)

на уређење Завода,

д)

на хонораре за разне приредбе и предавања,

ђ)

на додељивање помоћи сиромашним питомцима-цама,

е)

на помагање културних и спортских дружина потомаца-ица,

ж)

на подмиривање свих осталих потреба Завода уколико се оне не буду могле подмирити из редовних буџетских средстава.

Чл. 3 Управу Фонда сачињавају Управник, деловођа, благајник, економ и руковалац Завода. Они за свој рад одговарају и морално и материјално. Чл. 4 Управник врши сталну и непосредну управу и надзор над Фондом; стара се за правилно и благовремено убирање прихода Фонда; одобрава набавке и наређује исплате које терете имовину Фонда. Он врши најмање једанпут месечно преглед новчано-материјалних књига благајника, економа и руковаоца Фонда. Деловођа води администрацију Фонда и записник седница Управе. Благајник врши исплате и наплате, издавања и примања новца и осталих благајничких средстава по уредним документима. Он води новчане књиге: дневник, ручњак и аманетник касе. Економ се стара о рационалној обради Пољопривредног добра Завода, о благовременој сетви и убирању плодова, о подели и утрошку плодова. Он покреће набавке свих артикала хране за побољшање исхране, као и продају евентуалних вишака баштенских плодова, а новац од продаје предаје благајнику ради књижења. Води ове материјалне књиге: дневник рада у башти, дневник произведеног семена, ручну и главну баштенску књигу, инвентар баште, магацинску и комисијско-предовољствену књигу. Руковалац покреће набавке алата и прибора за све радионице Завода, прима набављени алат и прибор, даје посао старешинама радионица, покреће продају израђених предмета и приходе предаје благајнику на књижење. Он води ове материјалне књиге: инвентар ствари, књигу потрошног материјала, реверсну књигу, контролних радова радионице и друге књиге и спискове уколико се за то укаже потреба. Чл. 5 Фонд завода за принудно васпитање омладине подлеже у свако доба свестраној контроли Министарства просвете. Чл. 6 Све набавке на терет Фонда врше се путем непосредне писмене или усмене погодбе. Набавке до 3.000 динара врши један члан, а преко 3.000 динара комисија од три члана. Чланове комисије за набавке одређиваће Управник из редова административног, васпитног, наставног и помоћног особља. Набавке покрећу својим рефератима економ и руковалац, а одобрења за набавку код најповољнијег понуђача доноси Управник.

Чл. 7 Сви издаци фонда врше се на основу рачуна и признаница снабдевених прописаном таксом. Исплате се врше у готову или путем чековног рачуна кроз Поштанске штедионице. Чл. 8 Сва документа примања и издавања новчано-материјалне природе морају бити заведена у деловодни протокол Завода. Чл. 9 Свака три месеца Управник Завода подноси Министру просвете писмен извештај о раду и стању Фонда. На крају сваке године Управник ће одредити комисију за инвентарисање имовине Фонда и преглед новчано-материјалних књига са одговарајућим документима примања и издавања. После извршног закључивања и прегледа књига имовина се преноси у нове књиге, а о стању се подноси писмен извештај Министарству просвете. Прилог бр. 19 На основу чл. 4 Уредбе о принудном васпитању омладине М. с. бр. 2826/42, а у споразуму са Министром Финансија прописујем овај

ПРАВИЛНИК О НАГРАДАМА и повластицама у натури особљу Завода за принудно васпитање омладине. Чл. 1 Особљу Завода ако је у државној или самоуправној служби припада ова награда на службу у чистом износу: а)

старешинама интерната до 3.000 динара месечно;

б)

васпитачима до 2.500 динара месечно;

в)

административном, наставном и сталном помоћном особљу до 2.000 динара месечно;

г)

наставном особљу које у Заводу само допуњује часове онолико колико је предвиђено као награда за хонорарне часове;

д)

висину награде до предвиђених износа одређује Министар просвете.

Чл. 2 Особљу завода, ако није у државној или самоуправној служби, припадају ове новчане награде у чистом износу: а)

старешинама интерната 5.000 динара месечно;

б)

васпитачима 4.000 динара месечно;

в)

административном, наставном и сталном помоћном особљу 3.000 динара месечно. Чл. 3

Оном административном особљу које је дошло из редова официра и војних чиновника припадају принадлежности, које Српска државна стража исплаћује својим службеницима одговарајућег чина и положаја, по Уредби о устројству Српске државне страже. Чл. 4 Старешинама, административном васпитном, наставном и сталном помоћном особљу припада стан, огрев, осветљење и храна која се даје и питомцима. Чл. 5 Наставницима који у Заводу само допуњују часове припада храна која се даје и питомцима. Чл. 6 Награде предвиђене овим Правилником припадаће особљу од дана постављања односно додељивања на рад у Заводу. Овај правилник ступа на снагу даном потписа. 1. фебруара 1943. године Београд

Министар просвете Вел. Јонић с. р МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ ОПШТЕ ОДЕЉЕЊЕ Бр. 1728

Сагласан сам са овим правилником

Министар финансија

Д. Ђорђевић с. р. 2. фебруара 1943. године

Београд (М. П.)

Прилог бр. 11 На основу чл. 6 Уредбе о принудном васпитању омладине М. с. бр. 2826/42 г. прописујем овај ПРАВИЛНИК О ОЦЕЊИВАЊУ ПИТОМАЦА И ПИТОМИЦА ЗАВОДА ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ Чл. 1 Старешине интерната док не упознају своје питомце и питомице црпеће податке о досадашњем њиховом држању и владању из извештаја и решења упућених од стране школских и полицијских власти. Чл. 2 Целокупан рад и држање питомаца у Заводу утиче на оцењивање њиховог поправљања. Чл. 3 У дневној заповести читаће се свакога дана имена оних питомаца који се истичу радом или држањем, као и оних који су заслужили неку казну. Све казне улазе у Књигу казни, а све похвале у Књигу похвала. Чл. 4 Васпитачи ће за теже прекршаје питомце и питомице слати на рапорт Старешини интерната. Свако извођење на рапорт уноси се у књигу рапората. Чл. 5 Крајем сваког месеца васпитачи ће подносити старешини интерната писмен извештај о раду и о владању и понашању својих васпитаника.

Чл. 6 Наставници ће крајем сваког месеца, а вође курсева крајем сваког курса, подносити Старешини интерната писмени извештај о владању и напредовању својих слушалаца. Чл. 7 Сваки писмени извештај васпитача-наставника и вођа курсева о добром и лошем држању васпитаника мора бити образложен. Нарочита пажња мора бити посвећена реакцијама питомаца-ица на све мере које се у Заводу предузимају за њихово спасење и оздрављење. Чл. 8 Ради добијања тачне слике о сваком васпитанику установиће се посебни досије за сваког питомца и сваку питомицу. У досије треба да уђу: фотографија, лични подаци, извештаји школских и полицијских власти, подаци из Књиге казни, Књиге похвала и Књиге рапората, запажања из извештаја васпитача, наставника и вођа курсева, примедбе старешина и др. Чл. 9 На крају сваког месеца, на основу свих података, саставићe Старешина интерната ранг-листу свих питомаца-ица: посебну о владању и држању, посебну о напредовању у националном погледу, посебну о рангу појединаца, а посебну о рангу група. Уколико нађе за целисходно Старешина може неку или све ранг-листе саопштити питомцима преко дневне заповести. Чл. 10 Питомци-ице који су показали добру вољу да се у сваком погледу поправе, и који су својим држањем и понашањем заслужили пуно поверење својих старешина и васпитача, тако да ови могу за њих јамчити, биће предложени да им се смањи рок боравка у Заводу и да им се ублаже или укину казне изречене од школских власти. Ова ублажавања и укидања казне на предлог надлежног старешине изриче Министар просвете. Чл. 11 Питомци-ице који ни после свих напора уложених у њихово спасавање и оздрављење не покажу добру вољу да постану достојни чланови Нове Србије, или покушавају да својим држањем и владањем обману своје старешине и

васпитаче, или чак продуже са разорним комунистичким деловањем, биће кажњени продужењем боравка у Заводу, или предложени за изгнање из свих школа или да се ставе у концентрациони логор. Све казне на предлог надлежног Старешине интерната изриче Министар просвете. Овај правилник ступа на снагу са даном потписа. 1. фебруар 1943. године Београд МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ ОПШТЕ ОДЕЉЕЊЕ I Пов. бр. 68

Министар просвете Вел. Јонић, с. р.

У прилогу бр. 14, аутор наводи утиске поводом говора министра Велибора Јонића, приликом посете Заводу. Питомица Јелица Недић, ученица осмог разреда гимназије: „Данас кад сам слушала предавање г. Министра Јонића чула сам доста чињеница које мени до сада нису биле познате, на које нисам мислила. Ствар о којој сад највише размишљам је његово мишљење о религији. Имала сам често прилике да слушам дубоко религиозне људе, било по предавањима, било при обичним продичним разговорима, али увек што сам тада осећала било је то, да се ти људи некад стиде да кажу отворено своје мишљење, неки опет кажу да се то донекле не слаже са њиховом културом. Готово никад нисам чула говорника да отворено говори да Бог само може постојати као идеал људима, да се само у њега треба уздати. Ја мислим да оно што је рекао данас г. Јонић о вери, која је одржала наш народ и за којом он и сад следи, да је изменила доста моје досадашње мишљење о религији. Мени се то највише допало у овом предавању”. Питомица Манчић Десанка, ученица осмог разреда гимназије: „Слушајући говор министра Јонића, који је био изречен са толико вере и са толико снаге у наш национални препород, учинило ми се да он није био толико јасан у погледу будућности нашег народа. О материјалистичком схватању света нисам досад знала много, али данас сам се зачудила кад сам чула да материјалистичко схватање произилази из материјалистичко-капиталистичког схватања и да је капиталистичко схватање зачетак оног другога материјалистичког схватања. Још нешто ми се свидело у говору г. Јонића, а то је вера да ми можемо

ипак да користимо нашем народу и да му се одужимо, јер скоро сви ми нисмо били материјалисти који су веровали у неко материјалистичко схватање света, него напротив идеалисти који су мислили својом борбом да донесу слободу народу и који су пре свега ипак били националисти, јер ја мислим да сваки човек који се бори за слободу своје земље није пошао из никаквих материјалистичких схватања и то из чистог идеализма, који можда није био добар, али је био за нас ипак нешто идеално”. Питомац Дорословац Милутин, студент философије: „Господин Јонић је данас говорио о материјалистичком и духовном схватању света. У току његовог говора нашао сам у себи потврду за једну мисао, која ми је још раније дошла, посматрајући себе и неке од својих овдашњих другова и размишљајући о нашем односу према идејама којима смо пришли. То уверење се састоји у томе, да ја нисам пришао материјализму познавајући га у целости, ја сам му био пришао само по појединим тачкама, ја му нисам био пришао разумски, него поводећи се само осећањима, волећи људе и желећи да им се некако помогне, пришао сам му срцем, како се то каже. И баш зато што сам му тако пришао, ја сам свим његовим схватањима додавао много свога што се са њим можда и није слагало. Ја сам на своја лична гледања примио само обојену фасаду, име, а језгра унутра остала је моја и само моја, испод ње је пукло моје срце које је изнад свега волело дела класичне културе, које је више од свих материјалних користи ценило књигу. Значи, ја сам се определио што сам био нестрпљив, као што каже господин Јонић, али бих имао да додам још и то да нисам само ја био нестрпљив, него је и дух времена био нестрпљив. Данас сам, на пример, нашао једну своју мисао у говору...” (Прилог се овде прекида).

Бора М. Карапанџић

О КЊИЗИ НЕНАДА Ј. РИСТИЋА „РАЗБИБРИГА У БАРАЦИ Но 8” -

Ненад Ј. Ристић: „Разбибрига у бараци Но 8” Позоришни живот у Заводу за принудно васпитање омладине у Паланци (Смед.) 1942 -1944 Смедеревска Паланка, 2000.; стр. 229, илустровано. Још 2000. године је изашла горња књига, која је тек сада доспела у Сједињене Државе Америке. На стр. 229 стоји са сликом следећа биографија Писца: Ненад Ј. Ристић рођен је 1955. године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Паланци. Дипломирао је на Филолошком факултету у

Београду - група југословенске и опште књижевности. Магистрирао на факултету драмских уметности у Београду. Професионално се бави новинарством. Тренутно је одговорни уредник Редакције за културу Канала Вести ЈУ Инфо. Као члан аматерског позоришта у Паланци остварио је низ улога: Арман (Коломба), Валтер (Тартиф), Ник (Ко се боји Вирџиније Вулф), Милих (Завера), Здравко (Ђидо)... Из поговора професора Петра Марјановића, који је необично лепо оценио књигу, види се да је ово у ствари магистарски рад Ненада Ј. Ристића (1955), у књизи нешто проширен, који је одбрањен на Факултету драмских уметности у Београду 1999. године. Одмах пада у очи, да је ово научно-истраживачко дело лишено било какве пристрасности без које се до сада није писало на Отаџбинској груди о Заводу за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Ненад Ј. Ристић је овом послу приступио крајње озбиљно, желећи да за историју да објективну слику о Заводу у Смедеревској Паланци, служећи се изворима и комунистичко-партизанске и недићевско-љотићевске историографије. Уз то је сакупио сведочанства још живих питомаца Завода као и управнице женског дела Завода Др Драгојле Поповић Пивац, која је 1998. године још била у животу, и једног од главних васпитача у Заводу, дипломираног учитеља Ужичке учитељске школе, Предислава Кубуровића, који је био задужен за Драмску (позоришну) секцију питомаца Завода, чије и фотографије доноси у књизи (Кубуровићевих чак неколико!). Ненад Ј. Ристић је донео Уредбу Недићеве владе којом се 1942. године оснива Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, те иде од почетка оснивања Завода па све до његовог краја у септембру 1944. године. Разуме се, окосница књиге је оснивање и рад Драмске секције у Заводу, а што је писац у танчинама обрадио. Управник Завода Милован Поповић је одредио Предислава Кубуровића за надзорног васпитача Драмске секције, пошто је још из Учитељске школе у Ужицу имао искуства из позоришне уметности. Кубуровић је постао и режисер, па чак и глумац, играјући у појединим комадима важне улоге тако да писац на корицама књиге доноси слику, део кадра из позоришног комада „Ђидо” од Јанка Веселиновића, где је у средини Предислав Кубуровић у одговарајућем костиму.

У књизи се наглашава да „у то време ратних невоља није баш увек било ни једноставно доћи до драмских текстова који би задовољили и питомце и потврдили исправан репертоарски национални потез у Драмској секцији...” (стр. 100). Али, и то се повољно решавало на обострану радост и Управе Завода и питомаца, највише захваљујући баш Кубуровићу. Он је унео у рад не само, бар колико-толико, позоришно знање, него - што се у књизи нарочито истиче — „демократичности у раду”. Један од главних Ристићевих сведока, сада већ чувени писац Милутин Дорословац - Мило Дор (преминуо у Бечу у Аустрији 2005. године), који је био питомац Завода и члан Драмске секције у своме сведочењу наглашава, да су питомци сами одабирали репертоар за позоришне предстраве „уз сарадњу са одговорним васпитачем Кубуровићем... Чудно да нам није наметан никакав репертоар који је могао да нас васпита у неком фашистичком смислу” (стр. 101). То потврђују и други, који су дали своје сведочење о раду Драмске секције Завода. Избор позоришних представа био је богат и разноврстан. Ту су чланови Драмске секције показали да су итекако имали дар да изаберу добре позоришне

комаде, било да се радило о домаћим или страним писцима. Од домаћих изабрали су: -

Јован Стерија Поповић - Кир Јања (играна 4 пута);

Коста Трифковић - Честитам (2) и Избирачица (1);

Никола Ћурковић - Два наредника (1);

Бранислав Нушић - Шопенхауер (2), Аналфабета (5), Обичан човек (1), Кнез Иво од Семберије (3), Светски рат (5) и Власт (1);

Веселиновић/Брзак - Ђидо (2);

Михаило Сретеновић - Моравка (2), Ђакон Авакум (2);

Синиша Раваси - Кумова клетва (5);

Милован Глишић - Два цванцика (1);

Алекса Шантић - Под маглом (2)

Лаза Лазаревић/С. Павловић - Први пут с оцем на јутрење (1);

Јован Мокрањац - Ратникова вереница (2);

Страни: -

Виљем Шекспир - Кориолан (1); Виктор Ефтимију - Човек који је видео смрт, или хоћу да будем председник (1).

Оригинални текстови питомаца:

Весна Бутјер - Снежана (2);

Милорад ФеликсСнежана (1);

Милена Стојановић/Љиљана Циганска крв (1).

Аксентијевић/Јелена

Јовичић

А када је чувени Животић са својим позориштем гостовао у Смедеревској Паланци, дао је представу Јазавац пред судом од Кочића. Питомци су представе давали у Заводу, а такође и у варошкој кафани „Централ” за грађанство Смедеревске Паланке, које је врло лепо и примило и својом бројном посетом одало признање питомцима. По свему се види, да је културни живот питомаца био итекако богат! Из књиге се види, да су у почетку и извесни питомци били против оснивања Драмске секције, а када је ипак била основана - саботирали су њен рад, сматрајући да је и то колаборација са Немцима и сарадња са Управом Завода. Међутим, када су видели плодоносан рад позоришне групе, која живот у Заводу чини бољим и сношљивијим, постепено су мењали своје држање. Кроз целу књигу, када се читају прилози и сведочења питомаца и васпитача Завода, као и цитати из разних књига којима се писац служио - међу

којима и „Записи из добровољачке борбе” (свеска 2) и „Грађански рат у Србији 1941-1945” од Б. М. Карапанџића - протеже се питање: да ли је Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци био концентрациони логор или корисна установа Српске владе „народног спаса” генерала Недића, да би се спасла комунистичка омладина отргнута из немачких канџи с Бањичког логора. То је запазио и писац поговора професор Петар Марјановић, констатујући да писац на то није одговорио. Чини нам се, да је Ненад Ј. Ристић намерно оставио нитаоцима да одговоре на горње питање када прочитају књигу. Када се студиозно прочитају сва сведочења у овој књизи, јасно се види да је Завод у Смедеревској Паланци био истинска оаза спасења комунистичке омладине. Па, молим вас, видите само ово: долази чувени српски глумац Животић са својом позоришном трупом и у Заводу даје представу Кочићевог „Јазавца пред судом”, који је био проскрибован од Министарства просвете у окупираној Србији, па питомци одушевљено поздрављају сваку реч и сваки гест чувеног глумца Јована Танића! Цео комад је био уперен - раније против аустријске окупације Босне, а сада противу немачке окупације Србије. Или узмите овај пример. У књизи је сведочење - писмо - Ваљевца питомца Завода Боре Вујића (стр. 148), писано 24. новембра 1943. године Миладину Кораћу, где му пише да је у Београду био пет дана и каже: „Провео сам се врло лепо, готово би могао рећи, а да не трепнем, лепше и боље него у Ваљеву...” (Вујић је и данас жив у Ваљеву). Замислите: да Немци, на пример, из Дахауа пусте на одсуство у Беч пет дана неког логораша! И ово да наведемо: у почетку су питомци Завода имали на располагању библиотеку домаћих и страних писаца са 833 књиге, а при крају преко две хиљаде књига! Па у коме концентрационом логору је то било могуће?! Ристић у поглављу „Фасцикла - резиме” на стр. 177 пише: „Треба нагласити да је Недићева Србија била право стециште многим драмским уметницима и позоришним посленицима који су бежали из Новог Сада, Бања Луке, Сарајева... После пола века, анализа рада Драмске секције Завода за принудно васпитање омладине у Паланци (Смед.) допуњује слику о разноврсности и значају театарског живота у поробљеној Србији током Другог светског рата. Частан и плодотворан био је рад свих младих људи, чланова Драмске секције Завода за принудно васпитање омладине, у то време, ратно.” Све у свему, књига Ненада Ј. Ристића, заједно с бројним илустрацијама, вредан је допринос разјашњењу живота и рада питомаца Завода у Смедеревској Паланци, које је генерал Недић спасао сигурне смрти. Из свег срца препоручујемо Ристићеву књигу српском народу и на Родној груди и широм свих пет континената. Кливленд, Охајо, 2002. године (Напомена: По подацима у Ристићевој књизи, у Заводу је од октобра 1942. до августа 1944. припремљено 22 комада. На сцени Завода и у хотелу „ Централ ”

одржано је укупно 48 представа. 85 пштомаца и питомица остварило је 188 улога.)

Зорка Кнежевић

СВЕ ЗА СРБИЈУ Несрећна си. Отаџбино наша, напаћена си, Србијо драга. Као олово сива и тешка туга немилосрдно пара Твоје материнске груди. Бол је Твој дубок као мрачне дубине океана, а плач народа Твог узбуђује до сржи. Пеку сузе народа Твога и уништиће све као усијана вулканска лава. Пролива се још увек крв Твоје деце, непрестано Ти позлеђују ране, Мајко наша, они које си одгајала на свом крилу, које си обасипала нежношћу, којима си несебично дала све. Заборавили су на Тебе, не примају одговорност за своја дела, за несрећу народа свог. Они не траже истину, њихова су срца пуна мржње. Србијо драга, Ти патиш, бол Твој велики је. Деца су Твоја растурена, деца су Твоја далеко од Тебе, отуђују Ти децу изроди и издајници Српства. Ти гледаш крв своје деце. Тај бол Ти нанесмо ми, нанесмо Ти га ми рођени једном жељом и тежњом, да Теби буде боље, да нама будеш срећнија. Нанесмо Ти бол, јер пут нам показаше и поведоше нас издајице народа, вере и прошлости Твоје. Лаж им је у томе помогла. Нађосмо се у тешком положају. Доживесмо све страхоте бродолома, осетисмо то у својим младим душама и застадосмо разочарани за тренутак, питајући се: куда? Наш је рад рушио Тебе, Отаџбино, то наша жеља није била, видесмо да смо преварени. Видесмо да пут којим смо ишли не води срећи, да је то био пут пропасти и несреће. Дрхтећи од зебње и ужаса запитасмо се који је други пут којим ћемо поћи у помоћ Србији, пут који води спасењу народа српског. Као глас спасења, чусмо глас верних синова Твојих, као божанском светлошћу обасјан, заблиста пред нама пут, пут Истине, Љубави и Среће који нас води спасењу Србије. Враћамо се Теби, Отаџбино наша, враћамо Ти се, Србијо драга, са дугог и кобног лутања, долазимо Ти препорођени, пуни љубави и наде, пуни вере у Твоју будућност. Васкрсавају духови наших славних предака у нама, а неизмерну снагу коју осећамо крепимо на извору прошлости Твоје славне. Нећемо замолити за опроштај, нећемо јадиковати над несрећом Твојом, већ ћемо делима искупити грехове своје, делима ћемо Ти показати љубав своју. Глас љубави и дужности нас позива. Идеја наша је Србија, услов за њено остварење је слога свих Срба и Српкиња, ред и рад, а пут ка остварењу знамо. Циљ нашег живота светли сад пред нама. На рад, што пре омладино српска, сложи се и уједини народе српски! Нек у нама закуца срце Мајке Југовића, Косовке девојке и свих поштених, родољубивих и храбрих Српкиња. (Пренето из књиге Ненада Ј. Ристића „Разбибрига у бараци Но 8”)

Александар Николић

ЗАВОД ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ 1942 -1944. На Филозофском факултету београдског Универзитета, студент Александар Николић је 2003. године обрадио ову тему за свој дипломски рад. Ментор му је била Доц. Др Дубравка Стојановић. Нећемо се детаљно бавити овим радом, пошто смо већ доста чињеница навели, неке и по више пута, а оне се појављују и овде, већ само оно што до сада није било поменуто. Вредност Николићевом раду дају и подаци узети из Историјског архива у Смедеревској Паланци, као још неки други извори. Али, боље да га прегледамо редом... Аутор овој теми прилази објективно, ослобођен свих идеолошких стега. И сам закључује да Милош Крстић није умео да се ослободи пристрасности, тако да његови подаци нису увек сагласни са оригиналним документима. Није користио извештаје послератне комисије за испитивање ратних злочина, због потпуне необјективности. Грешка је што Николић понавља Крстићеве заблуде: да је Јонић био истакнути припадник „Збора”, јер је он из „Збора” искључен као главни тајник још 5. новембра 1937. године; Поповић није основао „антикомунистичку лигу”, нити је био њен председник, већ секретар „Антикомунистичког комитета”. Ту можемо прочитати Поповићеве речи о циљу Завода: „Циљ овог јединственог логора у поробљеној Европи је да српску омладину, која је пришла КПЈ и њеним партизанским одредима, а не знајући за њихове праве циљеве, спасе окупаторске казне и концентрационих логора; да се та заведена омладина изолује од КПЈ и да се путем педагошких мера и наставе ослободи комунистичког учења”. ...Однос према тим младим људима видео је овако: „Стид ме је да разговарам са гладним човеком. Моје је да им дам све што Србија може данас да им да. Хоћемо да их држимо на длану као своје најрођеније, да им укажемо сву љубав, која им се уопште може указати. Викати нема потребе, јер су други исувише на њих викали”. Др Драгојла Поповић била је отворена, конкретна и строжија од Милована. Често је долазила у сукоб са супругом, оптуживала га да је атеиста, јер тера питомце да раде на највеће хришћанске празнике... После тих сукоба она би плакала, гладовала, а он би тада себе називао Енглеском, а њу Гадни (уместо Ганди)... Дужност васпитача је била да васпитно и национално делују на питомце. Бирали су се из редова млађих, првенствено неожењених људи, „у политичком и моралном погледу беспрекорних, добрих познавалаца комунизма и по свом

менталитету и начину рада подобних за вршење педагошког утицаја”. Међутим, неретко се догађало да васпитач не одговара у потпуности овим карактеристикама и да не поседује захтеван морални и педагошки квалитет. Тада је управник Завода тражио њихову смену и на њихово место доводио друге људе... Приредбе су почињале или се завршавале са „Заводском песмом” за коју је речи написао васпитач Веселин Кесић (није него недавно преминули Милутин Лута Дорословац): Ми смело ходимо уздигнута чела, У нама леже неизмерне снаге, Наше су руке за велика дела, За радост и срећу земље нам драге, За живот и славу Србије драге. Од миле песме из наших груди Нека се младост сада пробуди, Од братске слоге свих српских људи Нека нам нова зора заруди. Градови, поља, села далека, Родна нас земља већ давно чека, Родна нас земља чека. Откријмо снаге што у нама леже. Нек љубав зрачи из наших зена, За рођену дајмо жар младости свеже, Будимо сунчана будућност њена Будимо жуђена поносна смена. (Од миле песме из наших груди,...) Песму овде наводимо, јер је незнатно другачија и мало дужа од оне, раније наведене. Оно што је најбитније, а Николић наводи је, да затвореници нису подвргавани физичкој тортури, јер је директива из Министарства гласила да се у

Заводу успостави што сношљивији режим и да се васпитачи пријатељски односе према питомцима. Такав је био и став управника Завода. Питомци су васпитаче могли да зову по имену и није им замерано када би на неког од особља подвикнули или чак упутили грубљу увреду. У Заводу су питомцима говорили и највиђенији српски политичари. Приликом једне посете Заводу Министар просвете и вера Велибор Јонић одржао је предавање после кога су питомци о томе писали своје утиске. Радован Ломић, ученик средње пољопривредне школе је записао: „Ни мало нећу бити дволичан, ни за трунку нећу слагати ако кажем да ми се данашње предавање допало. Нећу да се осврћем на то што ће моји васпитачи са извесном скепсом да гледају на ове редове. Одговорићу на постављено питање искрено и отворено. Предавање господина Јонића допало ми се у првом реду зато што у њему видим великог Србина коме је Српство и Србија најсветији идеал. А и ја сам Србин. Да, Србин упрљан жигом срамоте, али ипак не тако да се не може опрати. Јер, и ја сам хтео да помогнем Србији. И ја сам јој можда са љубављу пришао. И ја сам био спреман да на њен олтар положим свој млади живот. Трагедија је моја у томе што сам желео да помогнем Србији - а ја сам јој одмогао. Трагедија је у лутању - а младост је склона лутању. Даље ми се допада његово непоколебљиво веровање у Бога. Нећу да кажем да кадкад у наступу срџбе нисам наступао као атеиста. Али у основи ја никада атеиста нисам био, нити сам то могао постати. И најзад допало ми се његово предавање, јер сам у њему видео знак пажње, знак очинског старања, не само за добре Србе, но и за нас залутале и заблуделе. Видео сам у његовом предавању жељу да нам помогне, жељу да ишчупа из мрака, из каљуге, из блата, у којој би сигурно нестали, изгубили се. И ја му непоколебљиво верујем, без обзира да ли ће се мени веровати”. Питомица Славка Петровић је о овом истом предавању написала: „Предавање г. Министра Јонића учинило је на мене дубок утисак, много дубљи него што то јавна предавања могу да учине. Нисам знала да се мишљење, једно читаво гледање на свет може изнети у таквом кратком времену, тако заокругљено и у целини. Једна ствар, међутим, из овога предавања подстакла је у мени поново стару сумњу и колебање, а то је: Ако већ постоји Божја промисао зашто она у неким случајевима кажњава одмах кривце, а у другом их оставља дуго, па чак некад и сасвим некажњено. У религији нам кажу да ми не можемо схватити путеве моралних закона, али зар то онда није и сувише неутешно за човека. Зар то ипак није неправда? Како, та питања ми се увек појављују кад је у питању религија”. Управник М. Поповић у писму Министру просвете од 12. 05. 1943. године о постигнутим резултатима пише: „За ово кратко време постојања Завода већина питомаца поколебала се у

свом ранијем уверењу, док се мањина поделила у две групе. Једни остају при староме, а други су почели да воде огорчену борбу против свог дојучерашњег уверења и својих ранијих вођа”. Јонић у интервјуу „Новом времену” 8. августа 1942. каже: „Већ ми се јављају родитељи који у неизвесности шта се све може десити са њиховом децом, желе да она буду примљена у овај Васпитни завод”. А један родитељ пише Министру: „Имам у Заводу кћер Браниславу, ученицу седмог разреда гимназије. Пре неки дан ишао сам први пут да је обиђем и био сам више него изненађен добрим изгледом и условима под којима живе тамо наша деца. Све је беспрекорно. Деца су врло задовољна и могу да вам са радошћу признам да су и деца а и ми родитељи пресрећни, ако успете коначно да им бар животе сачувате”. Поред свих докумената и изјава о Заводу, објављених у емигрантској штампи, ово је рад, написан објективно и непристрасно. Зато је за сваку похвалу!

ДРУГИ ДЕО ...ЕТ CONTRА

САОПШТЕЊЕ БР. 10

Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача На основу прикупљених докумената Државна комисија је утврдила тешке злочине које су над нашом омладином извршили издајници нашег народа НЕДИЋ, ЉОТИЋ, ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ, ПАВЕЛИЋ и РУПНИК. Такав један злочин је „Завод за принудно васпитање омладине” у Смедеревској Паланци којим су издајник Недић, његови министри и њихови злочиначки помагачи подвргли нашу омладину систематској духовној и физичкој тортури како би убили њено слободоумље и њен патриотизам, а задојили је духом служинства и срамне издаје. Средства којим су се при томе служили била су батинање, изгладњивање, затвори, провокаторска предавања, страховит робијашки рад до изнемоглости итд. „Завод за принудно васпитање омладине” Да би се убио слободарски дух омладине, да би се младе поносне главе погнуле у јарам службе окупатору, ангажовао се сав Недићев издајнички апарат од самих врхова. Уредбом о принудном васпитању омладине од 15. јула године („ Служб. нов.” 08.1942), са Уредбом о изменама и допунама од 21. јануара 1943. године („ Служб. нов.” 19. 02. 1943), овлашћен је министар просвете да, споразумно са министром унутрашњих дела, образује Завод за принудно васпитање омладине. Уредба одређује да се у Завод имају слати ученици и ученице средњих и стручних школа, које су школске власти изгнале или које буду изгнале из школе, слушаоци 1942.

Универзитета и других високих школа као и ваншколска омладина оба пола у узрасту од 14-25 година старости. Поред тога he се одузимати од родитеља или старатеља и принудно упућивати у Завод како школска тако и ваншколска омладина од 14-25 година старости, над којом, како Уредба вели, „су родитељи, одн. старатељи, изгубили власт и васпитни утицај, а која није показала својим држањем и понашањем довољно смисла за ред и дисциплину, или која није правилно схватила своје националне дужности у данашњици”. Принудно васпитање у Заводу има да траје од 6 месеци до 2 године (доцније је предвиђено до 3 године). Завод је уређен интернатски, „са обавезним духовним и телесним радом”. Завод се дели на мушки и женски интернат. Наставно и васпитно особље поставља министар просвете; особље за одржавање реда и безбедности поставља министарство полиције. „Заводу” је постављен циљ: „Исправљаће се левичарске идејне заблуде и пружиће се исправна политичка оријентација у духу програма Нове Србије”. И

питомци су подељени на категорије. Подела се не изводи према старости и степену образовања интернираца, него према „познавању политичко-социјалних питања”. У прву категорију спадају они који „познају комунизам у теорији и пракси или показују изузетно интересовање за политичко-социјалне и филозофске идеје”. У другу категорију долазе они „који слабо познају комунизам и не показују веће занимање за политичко-социјалне и филозофске идеје”. У трећу категорију спадају они „који не познају комунизам, него су несвесно обухваћени вештом комунистичком тактиком и пропагандом”. У Заводу се држе специјални курсеви о комунизму, јеврејству, масонству, и Недићевој „Новој Србији”. Школску и ваншколску омладину од 14-25 година старости упућује у Завод Министарство просвете и Министарство унутрашњих послова паралелно. Коначну одлуку о року боравка у Заводу доноси министар просвете на предлог старешине интерната. У Заводу постоји управник, његов заменик, старешина мушког и старешина женског интерната, административно, васпитно, наставно и помоћно особље. Постоји такође и стража Завода. Сви интернирци имају једнообразно одело. Обавезно се морају бавити телесним радом и похађати курсеве. Осим тога, морају радити послове око издржавања, одржавања и уређивања Завода. При Заводу постоје радионице и пољопривредно добро ради одржавања Завода и обучавања васпитаника. У Заводу постоји књига заповести и књига наредаба, књига казни и књига похвала, и картотека питомаца. Пошту интернираца прегледа васпитач. Према „Правилнику” о оцењивању, у дневној заповести читају се сваког дана имена оних интернираца који се истичу радом или који су заслужили казну. Све казне улазе у књигу казни, а све похвале у књигу похвала. Васпитачи могу слати интернирце на рапорт старешини интерната. Они интернирци који задовоље своје васпитаче, могу бити предложени да им се смањи рок боравка у Заводу. Они интернирци који „ни после свих напора уложених у њихово спасавање и оздрављење не покажу добру вољу да постану достојни чланови Нове Србије, или покушају да својим држањем и владањем обману своје старешине и васпитаче, или чак продуже са разорним комунистичким деловањем, биће кажњени продужењем боравка у Заводу или да се ставе у концентрациони логор”. Ове казне изриче, на предлог старешине интерната, министар просвете. Завод је крајем сваког месеца слао извештаје о раду Завода за протеклих месец дана. Ови су извештаји слати Министарству просвете и Специјалној полицији Управе града Београда, која је карактеристичне и значајне делове ових извештаја слала немачкој полицији. Читава та организација „васпитног завода”, у ствари робијашнице, имала је за циљ: предавање Немцима послушног робља које ће се борити против свога народа. Завод за принудно васпитање омладине смештен је био у Смедеревској Паланци. Зграде у којима је смештен Завод начињене су биле још пре напада Немаца на Југославију, негде у години 1940. Те зграде су дигнуте да у њима буде

смештен концентрациони логор у старој Југославији, и оне су то биле до 27. марта 1941. године. Кад је у Србији букнуо устанак, у исти су логор трпани многи који су му симпатисали. Оснивањем Завода за принудно васпитање омладине, одлучено је да се овај концентрациони логор претвори у „васпитни завод”. Али тај „васпитни завод” и даље је остао концентрациони логор. Примера ради, наводимо зашто је, и од кога је ко упућиван у Заводу за принудно васпитање омладине. У Заводу су нашу омладину слали: Специјална полиција Управе града Београда, разне месне полицијске власти, Министарство просвете, немачка тајна полиција итд. Специјална полиција послала је, између осталих, ове омладинце: Михајловић Љубодрага, ђака шестог разреда гимназије, који је оптужен да је комуниста. Њега су ухапсили Арнаути, па је одведен у земунски логор, одатле у Управу града Београда, и најзад у Паланку. Перковић Кристину, радницу у фабрици хартије. Послата од Управе града, као сумњива да је скојевка, јер је давала прилоге за народноослободилачки фронт и читала комунистички пропагандни материјал. Адамовић Емилију, ученицу осмог разреда 7. женске гимназије у Београду. У Завод је упућена од стране Специјалне полиције зато што је „активно ширила комунистичку пропаганду и комунистичку акцију потпомагала у виду давања новчаних прилога и прикупљања санитетског материјала”. Иванов Алексија, ученика осмог разреда гимназије у Београду. Упућен је од Специјалне полиције зато што је био члан тројке која је вршила саботажу у Београду. Из разних месних полицијских власти послати су у Завод, на пример: Вранац Вељко, чиновник Сартида. Упућен је од стране смедеревске полиције зато што су код њега нађене неке левичарске књиге. Петровић Мариола, ученица четвртог разреда учитељске школе у Неготину. У Завод је послата од стране нишке полиције зато што је читала комунистичке летке и давала новчане прилоге. Јовановић Светислав, столар из Бора. Послат је у Завод од стране полицијског комесаријата у Бору из ових разлога: „Најпре што је читао летке комунистичке садржине и њима се одушевљавао. Имао је везе са Јовановићем Браниславом, који је био активан партизан. Рођени брат му је у шуми као партизан, те је и овај сам наклоњен комунизму”. Косар Катица, чиновница. Послата од стране полицијског комесаријата из Бора зато што је „као чиновница среског начелства у Бору у друштву са још једном колегиницом из истог начелства читала комунистичке летке и са истима се одушевљавала, тако да је једном приликом написала две и то чисто комунистичке песме, прву под насловом „Комунизам”, а другу под насловом

„Света песма”. Миливојевић Сима, електричар из Бора. Упућен од стране борске полиције зато „што је у два маха читао летке комунистичке садржине, овима се одушевио и хтео да оде у шуму међу партизане”. Министарство просвете упутило је следеће интернирце у Завод за принудно васпитање омладине: Ацовића Драгослава, ђака петог разреда гимназије. Упућен је зато што је у партизанским редовима провео шест дана. Бошњаковић Милицу, ученицу осмог разреда гимназије која је учествовала на приредбама кад су партизани били у Ужицу те је Министарство послало у Завод. Немачка тајна полиција у Нишу упутила је у завод, нпр. следеће три омладинке: Станку Миловановић, ученицу трећег разреда трговачке академије из Скопља, Мирославу Савић, ученицу четвртог разреда трговачке академије из Нишке Бање и Веру Томић, ученицу четвртог разреда трговачке академије из Ниша. Биљана Маринковић, ученица седмог разреда гимназије из Ниша, примљена је у завод на молбу њене мајке. Њен случај је овај: њен отац, иначе разведен од њене мајке, био је одведен од стране Немаца у концентрациони логор у Матхаусену. Ту је он умро. Одмах по његовој смрти, Немци су ухапсили његову старију кћерку Љиљану Маринковић и одвели је у немачки логор на Црвеном Крсту. Мајка Биљанина, кад је ухапшена Љиљана, из страха да у логор не буде отерана и њена кћи Биљана, молила је Министарство просвете да ову другу прими у Завод и тако је сакрије од Немаца. Тако су и неки родитељи, несвесни, гурали своју децу у страхоте те робијашнице, мислећи да их тако спасу. Робијашка дисциплина и робијашки рад А „васпитни завод” је дочекивао ову омладину, коју су слали министри и разне полиције, да је робијашком дисциплином и робијашким радом и затупљујућим фашистичким курсевима сломи. И ово ломљење није било бесплатно. За своје издржавање, интернирци плаћају месечни улог према таблици коју одређује министар просвете. За мучење које су подносили, интернирци су, дакле, још и плаћали. У васпитне методе спадале су теме и предавања, цинична и провокаторска, изабрана тако да је свако од њих код интернираца могло да изазове отпор, протест или ма какву реакцију коју би требало пригушивати дивљим батинањем, затвором, слањем у концентрациони логор или предавањем Немцима.

Предавачи су били познати мрачњаци и немачке слуге. Поводом предавања које је у Заводу одржао Велибор Јонић, интернирцима је дата тема „Моји утисци о предавању министра просвете”. За време совјетске офанзиве на источном фронту у зиму 1942-43. г. дата је тема „Шта мислим о развоју догађаја у свету и о положају Србије?”. И увек пригодно провокаторски ређале су се теме: „Мој случај”; „Моје политичко убеђење”; „Зашто сам ишла у цркву”; „Шта мислим о макиавелизму и о односу између политике и морала”; „Шта сам мислио о Заводу пре него што сам овде дошао”; „Шта мислим о Заводу после шест месеци боравка у њему”; „Мој поглед на свет”; „Тачности и нетачности историјског и дијалектичког материјализма”; „Шта мислим о своме преваспитавању”; „Шта мислим о Титовој акцији”; „Мој став према комунизму”; „У чему се слажем, а у чему се не слажем са марксизмом”; „Зашто нисам и зашто не могу да будем комуниста”; „Зашто сматрам да бих на Божић требао да будем пуштен кући”; „Зашто нисам комуниста”; „Зашто сам комуниста”; „Шта мислим о бекству”; „Шта мислим о будућем уређењу”; „О класној борби”; „О историјском и дијалектичком материјализму”; „Шта мислим какву би политику Србија требала да води после рата”; „За Св. Саву или за Маркса”; „Чишћење у СССР”; „Шта мислим о бомбардовању Београда”; „Моја политичка литература”; „Мој политички став јуче и данас”; „Шта мислим о свом преваспитавању”; „Зашто ћутим у Заводу”; „У чему је марксизам тачан”; „Ко ће победити у овом рату”; „У чему ме треба разуверавати”; „Шта ме је у Заводу разочарало”; „Васпитни завод и ја”; „Генерал Недић, Дража и Тито”; „Зашто нисам националиста”; „Зашто већ годину дана ћутим у Заводу”. Ту нашу борбену омладину мучили су тешко провокаторским предавањима: Јонић Велибор: Материјалистичко и идеалистичко схватање света и живота; Др Милица Богдановић: О речи као стваралачкој и разаралачкој снази; О истинској и лажној култури; О темељима етике; О марксистичкој етици; Др Стеван Иванић: О социјалном раду под разним политичким режимима; Милосав Васиљевић: О површности код Срба; О политичкој ситуацији; О слободи човека и народа; О нашем опредељењу у свету; Инг Симеон Керечки: О партизанској акцији и марксизму; О масонерији; Др Димитрије Најдановић: О модерној слици човека и света; О јеврејском питању; О религији марксизма; Др Жарко Ступар: Светска криза 1929; Др Вјечеслав Жардецки: О структури материје; Хрвоје Магазиновић: Како треба приступити решавању радничког

питања; Др Владимир Вујић: О трима Србијама; Др Владимир Вујић: О политичкој ситуацији; Димитрије Љотић: О политичкој ситуацији; Ђоко Слијепчевић: О политичкој ситуацији; Инг Милосав Васиљевић: О биолошком стању појединих народа; О хришћанству и демократији; О хришћанству и комунизму; Симеон Керечки: О женском питању; Др Миодраг Грбић: О српској уметности; Ратко Парежанин: О видљивим и невидљивим силама у садашњем светском сукобу и положај Србије; Димитрије Љотић: О општој ситуацији; Др Милица Богдановић: О историји Русије; Симеон Керечки: О Дражи Михаиловићу; Милосав Васиљевић: О научном раду; О основама за политичке идеологије; Инг Тихомир Дожудић: О анализи појма једнакости; Милосав Васиљевић: О основним претпоставкама владајућих идеологија у свету; Милосав Васиљевић: О данашњим идеологијама; О политичкој ситуацији; Димитрије Љотић: држао предавање о општим предметима; Др Стеван Иванић: О народној уметности; Мирко Влаховић: О Црној Гори; Милосав Васиљевић: три предавања; Протосинђел Јован Рапајић из манастира Враћевшнице: О српском погледу на свет и живот; О духовним богатствима српског народа; Од чега нас је Христос спасао и спасава; О марксизму као религији; Отац Мирон Јанићијевић из Чачка: О мојој генерацији; Жарко Ступар: О политичкој ситуацији; Др Милица Богдановић: Зашто се људи не разумеју; О хигијени душе; Однос између старих и младих; Женско питање; О филозофији неједнакости Берђајева; Инг Ратибор Ђурђевић: О браћи Карамазовима; О васкрсењу Христовом; О старој и новој омладини; О метапсихичким појавама; О роману

„Ученик” од Пола Буржеа; Зашто сте ви овде у Заводу; О схватању света код једног модерног научника; Зашто људи не верују у Бога; Др Стеван Иванић: О потреби нашег изграђивања на основу нашег оригиналног српског лика; Војислав Цветковић: О напорима српског елемента у Црној Гори и Боци за опстанак у његовој борби против партизана; Осим ових предавали су и следећи: Др Ђура Филиповић, др Јован Туцаков, др Милан Јоцковић, Др Душан Поповић и др. Осим ових противпартизанских, издајничких предавања, у Заводу, који је требао да постане једна општа антипартизанска школа, држан је антипартизански курс за средњошколце у години 1944. Какав је био одзив омладине? 20. фебруара 1944. дошла је у завод једна група од шест ученика београдских гимназија на овај антипартизански курс. А како су и њих шест дошли види се из тога што од ове шесторице већ сутрадан по доласку побегао је један, а други је, како каже Управа, одстрањен. Остала су само четворица и полагала испите по предметима овога курса 15. марта 1944. Ето таквим се учешћем одазивала српска омладина. Није се она дала преварити издајничким гласовима који су говорили о „спасу српства”, а радили су управо супротно од оног што су говорили, убијали у омладини слободарство које је одавно постало синоним српства. Глад Исхрана у Заводу за принудно васпитање омладине није никад била друкчија него рђава, често очајна, а најчешће је није уопште било, тако да су интернирци формално гладовали, и глађу били изнуравани. О томе сви званични извештаји Управе говоре. О томе говоре многобројни њени телеграми. Тако Управа Завода је упутила 30. априла 1943. године Министарству просвете следећи телеграм: „Ништа од хране немамо, нити можемо добити. Шта да радимо?”. Министарство просвете је на то одговорило актом од 5. маја: „... Изволите спровести потребно смањење порција исхране у Заводу”. У исто време, априла 1943. Завод је писао Министарству следеће: „Завод је остао без хране. Хлеб се питомцима не издаје већ 15 дана, мало кромпира што смо обезбедили употребили смо за сетву, а пасуља имамо свега још за неколико дана”. У редовном извештају за месец април 1943. године, управа завода пише: „... За сада завод не располаже ни зрном кукуруза, питомцима хлеб уопште се не издаје. Остали артикли људске хране такође се на слободном тржишту тешко могу обезбедити услед претерано високих владајућих црноберзијанских цена и услед несташице артикала”. У истом извештају стоји још и ово: „Тешкоће при

раду у овоме месецу (априлу) настајале су услед немања хране и немогућности да се где било набави”. Пошто је прочитао ове жалопојке управе завода (због тешкоћа при раду, а не због гладовања питомаца) и схватио да интернирци немају шта да једу и да буквално гладују, министар Јонић бележи својом руком онако крвничко наређење на априлски извештај: „да се чита „Оче наш пре обеда”. Тешко је било измислити циничнији одговор од овог злочиначког церења и изругивања над уништавањем наше омладине. Како је било у априлу, тако је било, на пример, и у следећем месецу мају 1943. године. „У овом месецу је било најтеже са исхраном”, вели се у извештају, „глад стално бесни у заводу”. У извештају за август месец 1943. године читамо: „...Првих шест дана није било хлеба”. Не само у погледу исхране, већ и у погледу смештаја интернираца стање је било очајно. Из извештаја управе завода за јуни месец 1943. г. чита се и ово: „...буџетом предвиђено је да Завод прими свега 400 питомаца-ица... Морали смо примити већи број него што има места и буџетских средстава, збивши питомце једно до другог, стрпавши питомце по 2-3 на једно лежиште. У женски интернат требало је примити свега 100 девојака, а данас има већ 156 питомица”. Из овог извештаја за јуни месец 1943. видимо да је у бараку бр. 6 (сенару) морао бити усељен „један вод питомица, јер их је у дотадашњој бараци - због превеликог броја - спавало по две и три на једном кревету”. Лекарска служба исто је тако била злочиначки слабо организована. У почетку је Завод имао свога лекара, али је током месеца децембра 1943. Завод остао без лекара, па су здравствену службу вршили интернирци-медицинари, како су знали и колико су се умели снаћи. Болести У завод је био послат врло велики број туберкулозних омладинаца и омладинки, са отвореним плућним процесима, тако да су морали хитно и свесрдно бити лечени. Али поред сталног гладовања и немогућих стамбених прилика, и то је био начин да се ова омладина уништи. У акту завода Пов. бр. 122 од 1. марта 1944. читамо: „Ове зиме огрева или уопште нисмо имали, или смо га имали једва толико да можемо кувати јело. У леденим просторијама наши су питомци провели ову зиму. За време највећих мразева они су морали да иду по два-три и више километара од Завода да пронађу по неки пањ и да се бар неке канцеларије мало загреју. Од велике хладноће питомци и питомице су се у огромном броју поразбољевали”. Исто читамо и у писму Александра Љубичића, пензионера из Прокупља, чија је кћи била у Заводу: „Једно бих могао само да молим: да се обрати мало више пажње здравственом стању деце, јер има повелик број разбољевања од плућних болести. Разлог је неподесна, нездрава и слабо загревана просторија за спавање”. Отуда редовни извештај заводске управе за месец март 1943. вели да су за „цео протекли месец (март) биле све постеље у мушким и женским болесничким собама попуњене”.

Прљавштина Ужасне хигијенске прилике у Заводу учиниле су своје и у погледу вашака. Цео је завод био загађен вашкама. Тако, из заводског акта Пов. бр. 122 од 1. марта 1944. читамо ово: „Месецима изложени хладноћи без могућности да се ико окупа (ни струје, ни дрва), без могућности да се опере веш и дезинфикују просторије, - ми нисмо могли спречити појаву вашака”. Омладина изумире Слаба исхрана, глад, рђаве стамбене прилике, велике хладноће, прљавштина, вашке, тежак физички рад и мучења сваковрсне природе, злостављања и психичка и телесна, - све је то допринело да интернирци буду преко мере исцрпени, те су страховито ослабели. Ево како се кретала њихова телесна тежина према службеним извештајима Управе завода: У априлу месецу 1943. године, од укупног броја питомаца ослабило је 88%, са просечно 2,9 кгр, а од укупног броја питомица ослабило је 83,1%, са просечно 2,4 кгр; у месецу мају 1943. питомци 67,6%, са просечно 1,8 кгр, а питомице 93,6%, са просечно 1,6 кгр; у месецу јуну 1943. године питомци 83%, са просечно 2,3 кгр, а питомице 80,6%, са просечно 1,6 кгр. Највише је омршавио питомац који је изгубио 7 кгр. У месецу јануару 1944. године омршавило је 58% питомаца, а од питомица 51%. Питомци су ослабили просечно са 2,1 кгр. Највише је ослабио питомац који је изгубио 9 кгр, а највише је ослабила питомица која је изгубила 6 кгр. У фебруару 1944. године ослабило је питомаца 57%, са просечно 1,6 кгр, а питомица 71%. Од мушкараца највише је изгубио интернирац који је ослабио за 5 кгр, а од девојака највише је изгубила интернирка која је ослабила 9 кгр. У марту 1944. године од питомаца ослабило је 77% са просечно 1,3 кгр, а од питомица 59%, са просечно 1,5 кгр. Највише је ослабио питомац који је изгубио 8 кгр. У априлу 1944. од питомаца ослабило је 86% са просечно 3,7 кгр. Највише је ослабио питомац који је изгубио 7 кгр, а највише је ослабила питомица која је изгубила 9 кгр. У мају месецу 1944. године од питомаца ослабило је 83% са просечно 3,3 кгр, а од питомица 90,3% са просечно 2,4 кгр. Највише је омршавио питомац који је изгубио 11 кгр, а највише је омршавила питомица која је изгубила 7 кгр. У јуну 1944. године од питомаца омршавило је 56% са просечно 1,90 кгр, а од питомица 25% са просечно 1,45 кгр. Ове поразне цифре говоре о систематском злочиначком уништавању наше омладине која је копнила, трунула и гинула по фашистичким „васпитним заводима”, а говоре и о пруски тачном бележењу овог умирања омладине, којим су Немци сигурно били веома задовољни. Специјална полиција и Немци - „васпитачи” Однос полицијских власти према заводу за принудно васпитање омладине био је однос који постоји између полиције и концентрационог логора. Управним властима логор је био инструменат њихове службе.

Над заводом је стално лебдела сенка специјалне полиције. Полиција отворено назива завод „логор за принудно васпитање омладине”, а питомце назива „конфинираним омладинцима”. Рад у Заводу будним оком су пратили како органи Управе града Београда, тако и органи месне немачке власти. И управа Завода, уосталом, стално се обраћала за помоћ специјалној полицији и немачким властима. У извештају за месец новембар 1943. године, управа завода вели: „Поводом бегства питомаца и питомица из завода, обратили смо се за помоћ среском начелству које је послало свога органа г. Ђурића, полицијског писара, да у име начелства води истрагу. Исте вечери известили смо Ортскоманду о овој ствари, која је такође преко чиновника СС-полиције Банића узела део истраге у своје руке. Идућег дана обавестили смо специјалну полицију и затражили помоћ једног иследника. Командант Другог добровољачког батаљона Марисав Петровић схватајући тежак положај управног особља завода, изишао је молби управника завода у сусрет и послао нам 10 комада пушака и 500 комада метака.” Полиција се сасвим отворено мешала у унутрашње догађаје Завода. У извештају за јануар 1944. читамо ово: „На дан 31. децембра у завод је стигао чиновник Управе града г. Момчило Новковић. у својству полицијског комесара у Заводу са изванредним овлашћењима да може слати питомце натраг у полицију, упућивати у концентрациони логор и окатегорисавати их”. Управа је, међутим, увидела да овакво сувише отворено иступање није ни мало пожељно, па је онда речено, како стоји у извештају управе завода за месец јануар 1944. године, „да се полицијски комесар повуче из завода, али да се постави у срезу јасеничком с тим да дође у завод и да интервенише уколико то буду прилике захтевале”. Све ово тактизирање, срачунато на варање јавности, на крају је ипак напуштено, јер је сам генерал Недић наредио: „да се у завод у Смедеревској Паланци додели на рад један полицијски комесар, који ће тамо вршити службу по интенцијама Министарства унутрашњих послова” (акт 1. бр. 36.702 од 26. новембра 1943). Злочинац управник Поповић био је поносан својим заводом, држао је да је исти „јединствена установа у Европи” и да „она служи на част немачким и српским властима” (Пов. бр. 171 од 9. маја 1943). На другом месту управник Поповић пише: „Немачке власти показују стално интересовање за рад завода. Било при случајном пролазу или по дужности, у завод врло често свраћају немачка званична лица. Од важнијих посета истичемо сталне посете ортскоманданта, долазак команданта Пожаревца, неког високог функционера... Благонаклони став месних немачких власти види се по томе што су нам обезбедили добијање земљишта за обрађивање, дозволили две јавне приредбе у граду, употребу војничке трубе и друго”. А какав је био став мученичке и јуначке омладине према полицији и Немцима који су их на њихов нов начин „васпитавали”, говори извештај управе Завода за месец јуни 1943: „Крајем месеца маја једна група партизана упутила се ка Паланци да нападне завод. У борби са њима погинуло је неколико органа Срп. Држ. Страже и неколико немачких војника. Тим поводом неко је известио Standortskommandantur-у у Паланци да су се питомци веселили тој погибији немачких војника и да су демонстративно спремали славље у заводу. Управник

је зват на одговорност у овдашњу војну касарну, а нови командант места је лично долазио у завод и распитивао се за став питомаца у питању партизанског напада”. У додатку уз овај месечни извештај читамо и ово: „Поводом поласка једног партизанског одреда на Завод и битке која се том приликом развила погинула су два Немца и неколико српских стражара. Неко је известио Немце да су се питомци веселили тој немачкој погибији и да су у њену част припремали прославу. Тумач овдашње ортскоманде, Volksdeutscher, звао је управника три пута на телефон и псовао матер свима у заводу... објављујући рат и претећи да ће се прибећи стрељању свих лица у заводу”. Мучења Режим у Заводу био је суров. Све методе специјалне полиције биле су примењиване. Омладинци и омладинке су батинани, мучени, физички исцрпљивани итд. Став Управе завода према интернирцима најбоље се може видети из речи управника Поповића: „Благ режим, иако увек под знаком мача, имао је задатак да омогући искрен став питомаца и да им покаже како са њима поступају њихови идејни противници и како ће се убудуће поступати ако се поправе. Да такво поступање не би претстављало слабост, за васпитаче су одабрани опробани, дугогодишњи бескомпромисни борци против комунизма, који су се окупацијом и оружјем у руци борили против неких од својих данашњих питомаца” (Пов. бр. 171 од 9. маја 1943). А какав је био тај „благ режим, иако увек под знаком мача”, најбоље казује чињеница да су питомци називали Иву Милачића, једног од главних и најповерљивијих Поповићевих васпитача, „казненом експедицијом”. О томе каква је атмосфера владала у заводу говори акт управе којим од надлежних тражи митраљезе и„револвере за васпитаче”. Једна од редовних мера управе завода у кажњавању интернираца била је она нехумана и некултурна мера хапшења талаца, родитеља или рођака интернираца који би побегли из завода. Какве су биле остале казне, види се из ово неколико примера. У извештају за мај месец 1943. године, управник завода вели: „Од већих дисциплинских прекршаја треба напоменути да су се три питомице незгодно држале у питањима побуне, па су биле кажњене десетодневним затвором, батинањем, продужењем рока боравка и забраном примања посета за извесно време”. У извештају за јуни 1943. године, управа Завода извештава ресорног министра о забрани пушења: „Они који су поред ранијих казни и даље пушили кажњени су десетодневним напорним физичким радом у сваком слободном времену, тако да су потпуно исцрпени...”. У извештају за новембар 1943. године чита се ово за женски интернат: „У женском интернату пронађена је пропагандно-левичарска књига „Како је човек постао дивом”. Водећи истрагу утврдили смо да је питомица Нада Николетић била главни кривац у овој ствари да је она давала књигу на читање, па је стога кажњена физичком казном и затвором”. Само кажњавање радом је било врло тешко, ропско, „обавезан

десеточасовни физички рад”, „прековремени најтежи рад од 1-10 дана”, као што се то провлачи кроз извештаје управника завода. У коликом су, пак, обиму интернирци затварани, види се по томе што су заводске просторије одређене за затвор, биле премалене да приме све интернирце кажњене затвором, тако да је, као што читамо у извештају за март месец 1943. године, „собица у бараци бр. 8 намењена берберници служила као ново одељење затвора”. Од свих казнених и насилних мера, ови џелати-васпитачи су батину највише волели. Батинање су вршили, како агенти специјалне полиције, тако и они који су носили називе управника и васпитача. У извештају управе Завода за месец мај 1942. године, читамо: „Приликом хапшења неколико питомаца затражено је од страже Завода да физички интервенишу при саслушањима, али на то није пристао командир страже. Тим поводом затражено је од господина министра да се стражи наложи да и те послове ради...”. Батинање је вршио и сам управник Поповић, лично, као што се то види из следеће претставке католичког распопа „васпитача”, Јосифа Марушића: „Нисам био за то да сами васпитачи батинају у заводу. Пре месец дана отеране су у затвор неке питомице ради неких прекршаја. За те прекршаје нисам знао ни ја, ни још неки од васпитача... Да би дошао до сазнања, г. Управник је тражио од командира страже некога стражара који ће батинати те девојке у затвору... Када је командир одбио, неки од ове тројице васпитача са г. Управником узели су ту улогу и батинали су затворене питомице. Мајка питомице Љубичић пришла је мени и каже ми: - Што ми је г. Управник пребио дете? Када сам видела оне модрице по телу, тешко ми је било и чудила сам се зар г. Управник може да буде тако без душе - . Ја заступам то гледиште да васпитачи не би требало да буду органи специјалне полиције да са батином васпитавају”. А да је управник Поповић имао искуства у батинању људи, сведочи овај став из његовог акта Пов. бр. 402 од 3. септембра 1943. године: „ Напомињемо, вели управник Поповић говорећи о Александру Петровићу кога враћа специјалној полицији, да је Петровић слаб на срцу и да ће то знатно и вама (специјалној полицији) отежати да спроведете енергичну истрагу”. Изолатор Међу најтеже казне у Заводу, примењене на питомце, спадао је и тзв. изолатор, у који су издвајани они који су се показали „негативни”, „доследни старим схватањима и убеђењима”, „они који штетно делују”. У јануару 1944. године овај изолатор је установљен, и то тако што је једна барака преграђена и ту смештено 23 питомаца. Они су стављени под посебан режим, нису имали никакве везе са осталим питомцима, по читав дан су радили најтеже физичке послове, обедовали су посебно од осталих питомаца, а ни један час нису посећивали. Њима је био онемогућен сваки излазак у град, нису имали права ни на какве посете, а после рада морали су одмах ићи у своју бараку. У случају какве „неисправности” сносили су колективну одговорност. На рад су ишли одвојено од осталих питомаца, са којима нису смели разговарати, чак ни

поздрављати се. На раду их је пратио увек стражар са пушком. Радно време им је било у почетку шест часова, али им је после повећано на осам часова дневно, измишљајући им разне „кривице” и додајући им разне казне. Било је дана када су радили и по дванаест часова, са малим прекидом око ручка. Рад је био тежак, јер су питомци изолатора радили најтеже послове у Заводу. И онда кад у Заводу нико није радио, чак и онда кад није било уопште посла, управа је терала питомце из изолатора на рад и измишљала им посао. Једном им је управа била наредила да преносе неко камење из неке барутане у Завод, што је претстављало пут од око једног километра. Камење су носили на рамену, у рукама. Радили су из дана у дан, без изузетка. Радили су и недељом пре подне, а некада, по казни, и недељом после подне. Овај камен Заводу није био потребан, али су га ипак питомци из изолатора морали преносити, да би задовољили садистички бес Милована Поповића и његових агената. Радили су и по највећем снегу, а чак и онда кад је вода била поплавила читаво поље кроз које су морали пролазити, тако да су се 29. фебруара 1942. године морали изути боси и газити по снегу и води која је настајала услед отапања снега. Радили су сви у групи, натоварени, у колони, а за њима је ишао стражар. Ципеле су им биле пропале. Али и оне најбоље ципеле биле су скроз мокре услед сталног ходања по снегу и води. У изолатору није било пећи, а своје ствари нису смели давати на друго место да се суше, тако да су стално живели у мокром. Једном су у фебруару месецу 1944. године, када је температура спала на -18 степени, морали чекићима да скидају лед који се нахватао на ципелама. У извештају управе Завода за месец фебруар 1944. године, ми читамо ово: „У протеклом месецу изоловани питомци су радили преко целога дана и по сваком времену само најтеже физичке послове. За време једномесечног постојања изолатора, може се рећи да су се унутрашње прилике у Заводу у многоме побољшале и да је васпитни рад много ефикаснији”. Управа Завода није само тешким физичким радом исцрпљивала омладинце, она им за све време није давала ни један тренутак предаха. Управа Завода одузела је од изолованих питомаца све књиге, да би и на тај начин, спречавајући им задовољење културних иотреба, вршила притисак на њих и духовно их убила. Али упркос свему томе, морал у изолатору био је на врло високом ступњу. У два маха чак изоловани питомци приредили су културни састанак у самом изолатору. Кад је управа Завода сазнала за ово, она је запретила питомцима, говорећи им да се „играју главом”. У свом пркосу према управи Завода изоловани питомци саставили су једну успаванку коју су певали при поласку на рад и при повратку са рада; то је била преправљена мелодија једне македонске песме. Управа Завода, кад је чула за ову песму, забранила је да се она пева. Отпор наших омладинаца ништа није могло да скрши, нити је ишта могло да их збуни. Они су наставили да певају, што је управу нарочито много једило, јер је видела да су наши омладинци још увек јаки и да се не могу сломити. Једном је васпитач Миодраг Ђорђевић „Уча” наредио старешини радова да изолованим питомцима да неки тежи рад, зато што су певали. Није се остало само на овом изолатору у мушком интернату. Наша омладина била је једнодушна, и то како омладинци, тако и омладинке. У отпору против притиска заводске управе и њених агената, наше омладинке су се чврсто и храбро држале, као и њихови другови омладинци. То је навело управу Завода

да и у женском интернату образује изолатор. Овај женски изолатор образован је у мају 1944. године (извештај управе Завода за месец мај 1944). Бекства и побуне Све ове средњевековне методе мучења, сав овај брутални и наказни режим уништавања личности, инспирисали су злочинца Милована Поповића да каже да ова установа „служи на част и немачким и српским властима”. Па ипак, и поред тога што су у Заводу примењиване овако сурове казне; поред свега тога што су интернирци дивљачки тучени; поред свега тога што су затварани, трпани у изолаторе, слати на најтеже физичке радове, враћани Специјалној полицији и упућивани на Бањицу; поред свега тога што су интернирцима, за најмањи прекршај, хапшени родитељи и браћа; поред свега тога што се прибегло у самом Заводу образовању једне јединице под водством једног подофицира; поред стварања тзв. пушачке кажњеничке екипе; поред непрестаних рапората, поред егзерцира; поред забрана посета и примања и одашиљања писама; поред свих „казнених експедиција” Иве Милачића и његових колега „васпитача”, батинања управника Завода и застрашивања његове жене; - поред свега тога, и баш због свега тога, баш због тога што се стајало „увек под знаком мача”, у Заводу је било више бекстава и једна побуна. Бегунце су тражили органи немачке фелджандармерије у Паланци са полицијским псима, али су ретко кога ухватили. Бегунци су се прикључивали партизанским одредима и постајали осветници, борци против фашизма, који није бирао средства да унизи и уништи српски народ. Терор у Заводу је био толики да је 11. априла 1944. требала да избије и општа побуна која би докрајчила муке затвореника. Али је побуна била откривена неколико сати пре него што је требала да почне, захваљујући издаји неколицине провокатора - шпијуна, које су искушани гестаповци Милован Поповић и други убацили међу интернирце. Лако је замислити каква је хајка дигнута тада на интернирце, како би и онако злочиначки тешке мере пооштрене - учесници су дивљачки мучени и пребијани, тако да се нису могли мицати с места. Како је, пак, вођена истрага, лепо се види из овог писма Миомира Дупка, једног од васпитача у Заводу, које је он писао Министарству просвете 7. маја 1943. године: „Органи Специјалне полиције из Београда, за време познате вам истраге, која је вођена у Заводу, привели су из Паланке и неку девојку Стошићеву и преслушавали је под оптужбом да је послужила као веза између партизана и Завода. Пошто је током саслушања испребијана, није могла без помоћи неког лица поћи у клозет, нити је могла иначе сама ићи пошто је била у притвору, Милован Поповић је нашао за умесно да мени нареди да је водим у клозет”. После тога су предати полицији.

Удружена банда Гестапоа, Специјалне полиције, Недића, Љотића и Драже Михаиловића Слика не би била потпуна, ако не бисмо објавили и документе из којих се види да је овој банди Гестапоа, Специјалне полиције, Недића и Љотића припадао и Дража Михаиловић. Дража је са Недићем и Љотићем делио резултат „принудног васпитања” смедеревског завода - робијашнице, омладинце који су тобож били „преваспитани”. И то упућивање омладине како у одреде Недића и Љотића тако и Драже Михаиловића чини се, као што ће се из следећих докумената видети, по званичном наређењу самог Недићевог министра Јонића. Званично, а разуме се „строго пов.”, су Недић, Љотић и Дража Михаиловић једна банда која је заједнички омладину давила и уништавала, и заједнички у својим редовима тражила начина да је искористи или дотуче. Министарство просвете и вера опште одељење Стр. пов. бр. 16 30. августа 1944. год. Београд Управи Завода за принудно васпитање омладине Смедеревска Паланка Овлашћујем Вас да све оне питомце завода за које Управа сматра да су већ преваспитани или, пак, да показују довољно склоности ка овоме, можете одмах отпустити из завода и упутити их у поменуте одреде, извештавајући ме редовно о сваком таквом случају. Ови се питомци имају предавати одредима, непосредно од стране Завода. Уједно Вам стављам у дужност, да ми изволите што пре доставити списак свих они питомаца Завода који се, према мишљењу Завода, до данас нису преваспитали, а не пружају ни наде да ће се уопште када преваспитати. Екс. 30. 08. 1944. Р. Београд

М.Р.

Министар просвете и вера Велибор Јонић, с. р.”

Завод за принудно васпитање омладине Пов. бр. 466 5. септембра 1944. год. Смедеревска Паланка Предмет: Извештај о слању питомаца у српске оружане одреде Начелнику општег одељења Министарства просвете и вера Београд Поводом Ваших тражења извештавам Вас да су из редова заводских питомаца ступила у српске оружане одреде 104 лица. Многи су питомци изјавили жељу да ступе у одреде у другим крајевима Србије. Међутим, на основу наређења г. Министра просвете и вера Стр. Пов. бр. 16 питомце треба предавати непосредно оружаним одредима. Из тога разлога све оне који су се јавили за разне добровољачке одреде предали смо овдашњем батаљону добровољаца, све оне који су се јавили: у четнике, предали смо Команданту Прве јасеничке бригаде, а који за СДС предали смо Команданту среског одреда СДС у Паланци. У вези са слањем питомаца у националне оружане одреде саопштавам да смо девет питомаца, који уживају глас тежих криваца, под пратњом страже упутили Управи града Београда ради интернирања, али не слања у логор. Ви сте већ извештени да су шесторица од њих и поред пратње од седам оружаних лица успела близу Младеновца да утекну из воза. Управник завода Милован Ђ. Поповић, с. р.”

Завод за принудно васпитање омладине Бр. 2798 4. септембар 1944. год. Смедеревска Паланка Господину Министру просвете и вера Велибору Јонићу Београд Част ми је известити Вас да сам у вези Вашег строго поверљивог акта бр. 16 од 30. августа 1944. године и послао данас у српске оружане одреде по

добровољној пријави и слободном избору 104 питомца, и то: у Српски добровољачки корпус 53, у Српску државну стражу 26 и у одреде Драже Михаиловића 25. Управник завода Милован Ђ. Поповић, с. р.”

10. септембра 1944. године и сам управник Милован Поповић, заједно са оним најокорелијим „васпитачима”-мучитељима омладине у Заводу за принудно васпитање омладине, Бранибором Ђорђевићем и Мирком Будимиром, одлази у Дражине четнике - кољаче. Омладина се није дала сломити. И поред страховитих мука које су трпели, омладинци су највећим делом остали поштени и борбени, и бежећи од зликоваца, „непреваспитани”, несломљени, они су постајали још чвршћи борци за народну слободу, борци против издајица и злочинаца који, сви удружени око Недића, Љотића и Драже Михаиловића, остајали су немоћни пред упорношћу слободољубиве младости. Оно што се види из докумената пронађених у поверљивој и строго поверљивој архиви Недићевог и Јонићевог Министарства просвете, јасно и недвосмислено доказује да је „Завод за принудно васпитање омладине” био инструмент Специјалне полиције и Гестапоа, и да је он служио као филијални

логор за оне младе борце и припаднике НОП, који из било којих разлога, нису слати у централни логор на Бањици, чији су затвореници били разврстани у три категорије према ступњу својих „кривица”, имао и своју четврту категорију у установи Паланачког „Завода”. Затвореници Завода у Смедеревској Паланци били су изложени страховитој душевној тортури, заглупљивању, духовном замарању и деморалисању. Терор полицијских органа, глад у Заводу, излагање омладинаца и омладинки болештинама и исцрпљивању услед мизерних стамбених и хигијенских прилика, тешки физички рад и сурове физичке казне, под командом фашистичког слуге и издајника Милована Поповића и његове жене др Драгојле Поповић, имали су за циљ да омогуће и подупру власт немачког окупатора и његових слугу, и да застраше и елиминишу све оне активне елементе нашег народа који су се борили или који су се хтели борити против фашистичког поробљавања. Под врховном управом тешких ратних злочинаца Бошка Бећаревића, шефа одељења Специјалне полиције Управе града Београда, Драгог Јовановића, „Министра”, шефа српске државне безбедности, и Велибора Јонића, министра просвете и вера у издајничкој влади „народног спаса”, а под инспирацијама издајничке љотићевске организације, „Завод за принудно васпитање омладине” у Смедеревској Паланци имао је за циљ да, заједно са осталим сличним установама у земљи, сломи НОП, а за њим и српски народ, и олакша непријатељску акцију против НОВ. На основу напред изложених докумената и конкретних доказа, Државна комисија утврђује као злочинце против народа, осим „Председника владе” генерала Милана Недића, свих његових „министара”, и његовог главног саветника Љотића, још следећа лица, јер су иста својим радом не само олакшавала непријатељу окупацију наше земље, не само мучила и кињила најборбенији и најродољубивији део нашег народа, него, убијањем слободоумља код српске омладине и уливањем ропске фашистичке идеологије у младе душе, утирала пут трајном сужањству српског народа и овековечењу немачке власти у нашој земљи: Драги Јовановић, шеф Српске државне безбедности; Велибор Јонић, министар просвете и вера; Бошко Бећаревић, шеф одељења Специјалне полиције Управе града Београда; Милован Поповић, управник Завода за принудно васпитање омладине; председник „Антикомунистичке лиге” у Београду, и члан среског „Антикомунистичког одбора” у Смедеревској Паланци; Ратко Парежанин, новинар; Др Ђоко Слијепчевић, доцент Универзитета; Др Драгојла Остојић-Поповић, лекар, старешина женског интерната; Веселин Кесић, васпитач; Иван Милачић, васпитач; Предислав Кубуровић, васпитач;

Момчило Новковић. писар Управе града Београда, полицијски комесар са изванредним овлашћењима у Заводу за принудно васпитање омладине; Банић, чиновник СС-полиције при Ортскоманди у Смедеревској Паланци; Радан Грујичић, комесар Управе града Београда; а затим и предавачи у овом „Заводу”, који су уопште познати организатори недићевско-љотићевске злочиначке издаје на разним пољима јавног живота Србије: Др Стеван Иванић, бивши комесар Социјалне политике и народног здравља и државни саветник; Милосав Васиљевић, инжењер; Инг. Симеон Керечки, асистент Универзитета; Др Димитрије Најдановић; Владимир Вујић, професор. Државна комисија, даље, утврђује као издајнике народа следећа лица, јер су иста активно учествовала у раду овог Завода, те на тај начин непосредно помагала окупатору и режим физичког и моралног угњетавања оправдавала и учвршћивала: Др Ђоко Слијепчевић, доцент Универзитета; Ратко Парежанин, новинар; Др Милица Богдановић, професор у пензији; Јосиф Марушић, католички распоп, васпитач; Миомир Дубак, православни свештеник, васпитач; Марисав Петровић, командант љотићевског Другог добровољачког батаљона; Милена Стојановић, суплент, васпитач; Павле Никитовић, васпитач, Живорад Илић, васпитач, Душан Пејчић, васпитач, Драго Дерикоња, студент теологије, васпитач; Богдан Ћосић, васпитач; Ана Јазић, васпитач; Мирко Будимир, надзорник мушког интерната; Зоран Милетић, административни чиновник; Радован Ломић, административни чиновник;

Милутин Дорословац, питомац - издајник. Државна комисија, најзад, утврђује као народне непријатеље следећа лица, пошто су иста пружала окупатору и његовим помагачима моралну помоћ у њиховом планском поробљавању српског народа, јер су сарађивала у установи коју су окупатор и његови помагачи створили ради терорисања српске омладине: Др Јован Туцаков, доцент Универзитета; Др Душан Поповић, професор Универзитета; Др Жарко Ступар, доцент Универзитета; Др Вјећеслав Жардецки, професор Универзитета; Хрвоје Магазиновић, саветник Српске заједнице рада; Др Миодраг Грбић, професор Универзитета; Јован Рапајић, протосинђел манастира Враћевшнице; Мирон Јанићијевић из Чачка; Инг Ратибор Ђурђевић, чиновник Министарства просвете; Војислав Цветковић, новинар из Котора; Мирко Влаховић, новинар; Миодраг Ђорђевић, в. д. деловође Завода; Бранибор Ђорђевић, админ. чиновник; Бранко Јеремић, дисциплински старешина; Василије Милојевић, васпитач; Владан Бијелић, васпитач. Државна комисија сматра да сви ови васпитачи, наставници, предавачи и остало особље Завода за принудно васпитање омладине, као и полицијски комесари, поред тешких злочинаца Јовановића, Јонића, Бећаревића, Љотића и Недића морају бити строго кажњени за свој злочиначки рад према нашој омладини. Секретар

Председник

Државне комисије Др Иван Гргић, с.р.

Државне комисије Др Душан Недељковић, с.р.

(Ово Саопштење нигде нема наведен датум)

Милош Крстић

НЕПОКОРЕНА МЛАДОСТ

Концентрациони логор у Смедеревској Паланци 1942-1944. Ова књига, штампана 1981. године, у 3.000 примерака, финансирана је од Републичког одбора СУБНОР СР Србије и општинске скупштине Смедеревске Паланке. Сам рукопис је награђен на конкурсу фонда „Драгојло Дудић”. Аутор је и сам био васпитаник Завода, или „затвореник тог логора”, како пише у предговору. Иницијативу за издавање књиге дала је Секција бивших затвореника омладинског логора у Смедеревској Паланци. Није нам у циљу да наводимо детаље из књиге, који се можда понављају, нити Гледишта на ову тему, базирана на фамозном „Саопштењу бр. 10”, већ ћемо искористити само неке историјске чињенице поменуте у овој књизи, до којих на други начин не бисмо могли доћи. У почетку аутор наводи познате цитате Боривоја М. Карапанџића, кога у свом незнању назива Бориславом, Предислава Кубуровића, и, иако је у предговору речено да се желело да књига буде објективни документ, она је испала све, само не то. ... Министарство просвете је нешто касније детаљно објаснило полицијским властима и окружним начелствима које омладинце и омладинке, средњошколце, треба слати у логор. „Овај Завод” - каже се у том допису - „треба да прими све оне ученике-це средњих и средње стручних школа који су кажњени комунистичким изгнањем из свих школа на територији Војног заповедника за Србију без права или са правом на полагање приватних испита због тога што су од стране надлежних власти и установа окарактерисани као национално неисправни. Стога изволите затражити од управа средњих и средње стручних школа на територији вашег округа спискове оваквих ученика-ца па све упутити преко надлежних органа Управи Завода за принудно васпитање омладине. Овако поступати и у будуће са сваким учеником-цом који су били кажњени изгнањем из свих школа као национално неисправни” (Допис од 14. октобра 1942). Слично објашњење дала је и Недићева Команда жандармерије својим подчињеним јединицама... У Наредби од 2. новембра 1942. пише: „У смислу дописа Уредбе о принудном васпитању омладине М. С. бр.

2826 од 15. јула тек. године основан је у Смедеревској Паланци Завод за принудно васпитање омладине. Завод стоји под командом Министарства просвете и већ је отпочео рад, а може да прими до 500 лица. За упућивање у овај Завод долази у обзир омладина конфинирана у било ком логору, уколико по мишљењу полицијских власти постоје потребни услови, тј. уколико су односни залутали и заведени, а склони су поправци”... ... Почетком 1943. године управа логора ће опет затражити нове измене и допуне Уредбе. У ширем образложењу тог захтева првенствено је затражени да се промени назив логора. Тражило се, наиме, да се у називу изостави реч „принудно” и да уместо „Завода за принудно васпитање омладине” буде „Завод за васпитање омладине” или само „Васпитни завод”...Објашњавајући овај захтев, управа логора је писала: „Завод је намењен политичком преваспитавању и у огромном проценту има за своје васпитанике омладину коју су завели комунистички агитатори. Да би се и у самом називу Завода ближе и тачније одредио његов карактер, као и да се из педагошких разлога отклони код питомаца помисао да се налазе у неком поправилишту за малолетнике, предлажемо измену назива Завода”... У тим баракама је, по подацима које износи аутор, најпре био смештен војни концентрациони логор за комунисте, основан крајем 1940. а који је са радом почео јануара 1941. године. Логор је био подигнут на западној ивици вароши, поред пута који води у Наталинце, на месту званом Рудине. Први транспорт затвореника стигао је већ октобра 1940. године. Његов задатак је био да подигне бараке за смештај затвореника, јачине једног батаљона. Званичан назив логора је био „Трећи радни батаљон”. У њему је било 337 затвореника, у три чете. Радили су на регулацији реке Јасенице. Логор је расформиран 27. марта 1941. године. Након капитулације, немачке окупационе власти ту су сместиле заробљене југословенске војнике, одакле су их транспортовали за Немачку. Од маја до јула 1941. бараке су биле празне, а потом су се стале пунити таоцима, породицама припадника НОП и мањим бројем заробљених партизана. Ту је било 672 лица, у врло лошим условима. Концентрациони логор за таоце и заробљене партизане постојао је до августа 1942. године. Дотадашњи затвореници су проглашавани невиним и пуштани, или највећим делом послати на Бањицу. Командант и особље за обезбеђење су задржани до октобра 1942. године... Из плана логора се види да је у њему био 21 објекат. Но да идемо редом: -

Барака бр. 1 служи за спаваоницу питомаца, а две собице испред за васпитаче и административно особље, једна служи за канцеларију руковаоца радионица. Барака бр. 2 служи за стражу Завода, једна собица за канц. економа Завода, а друга за дежурног васпитача, дежурног питомца, воднике и за уредништво „Зидних новина”.

Барака бр. 3 служи за управу Завода, ту се налази спаваћа соба старешине интерната, канцеларија управника, деловође и благајника. Барака бр. 4 служи за спаваоницу питомица, једна собица за васпитачицу, а друга за девојачку кројачку радионицу. Барака бр. 5 служи за трпезарију и учионицу осмога разреда, а предњи део за женски умиваоник. Барака бр. 6 предњи део за болесничке собе питомица, средњи део за спремиште сламе, а последњи део за болесничке собе питомаца и амбуланту. Барака бр. 7, у предњем делу су канцеларије страже Завода, а у другом је библиотека и учионица седмога разреда гимназије. Барака бр. 8 служи за салу за приредбе, једна собица служи за васпитача, а у другој је берберница. Барака бр. 9 служи за спаваоницу питомаца, једна собица за госте предаваче, а друга за васпитаче. Барака бр. 10 служи за смештај дрва и угља, за овце и јањце, једна собица за васпитаче а друга за професорску зборницу. Барака бр. 11 служи за радионице, собице служе за смештај робе и за канцеларију руковаоца спреме. Барака бр. 12 служи за спаваоницу питомаца, у предњем делу је умиваоник за мушкарце. Барака бр. 13 служи за дезинфектор, купатило, за вешерницу и за смештај крава и зечева. Барака бр. 14 служи за подофицирску кухињу, а предњи део за учионицу шестог разреда гимназије. Барака бр. 15 служи за затвор и магацин. Барака бр. 16 служи за кухињу, а предњи део за смештај ствари и канцеларију Задруге. Барака бр. 17 служи за месарску радионицу, а један део за учионицу петог разреда гимназије, а собица за смештај материјала радионица.

Барака бр. 18 је штала за коње и волове.

Барака бр. 19 је хидрофор.

20 хидрофор (базен за воду).

21 клозет.

Овај списак направљен је 10. априла 1943. године. ...Милован Поповић и његови сарадници су дошли у логор 7. септембра 1942. године... Прва група затвореника доведена је у логор 22. септембра 1942.

године из затвора Специјалне полиције у Београду, који се налазио у Ђушиној улици. Укупно их је било 28 (18 мушкараца и 10 девојака). Иако изнурени глађу и физичким мучењем, они су одмах отпочели да уређују бараке: поправком кровова, стављањем тер-папира, постављањем трске и малтерисањем зидова барака предвиђених за спаваонице, као и са уређењем барака одређених за смештај управе логора, трпезарије, логорске страже и калдрмисањем стаза између барака. Бојећи се да не отпочну јесење кише, управа је журила да се спољни радови на објектима што брже обаве, како би се унутрашњи радови без сметње обавили... Појавила се потреба за новом радном снагом. И након неколико ургирања, Специјална полиција УГБ шаље нову групу затвореника, али овог пута из бањичког концентрационог логора. Она је дошла 11. октобра и укупно их је било 48 (30 омладинаца и 18 омладинки)... Трећа група је дошла 27. октобра (7 омладинаца и 4 омладинке). ... Обавештавајући Министарство просвете и вера о току радова на уређењу логора, Милован Поповић је у извештају од 4. новембра 1942. написао: „Питомци и питомице највећим делом су радили физичке послове по 6, 7, 8, 9 и више часова дневно. Они су поднођивали бараке, стављали трску изнутра по зидовима, малтерисали зидове и кречили, доносили са реке Јасенице и из општинског мајдана песак, копали камење са аеродрома за калдрмисање путева по Заводу, копали кречане и гасили креч, и слично. У тим радовима учествовале су и питомице, које су поред осталог прале веш свима, кувале, пеглале, шиле чаршаве, радиле све послове у башти и др. Ти послови још и сада су у пуном јеку, а трајаће изгледа до 1. децембра”. Четврта група је пристигла 11. новембра (15 омладинаца и 3 омладинке). Од 121 затвореника, приспелих у овом тромесечју, 64 је дошло из бањичког логора. Остали су дошли из затвора Специјалне полиције из Београда... ... Рад појединих „интерната” био је регулисан правилима. Према овим правилима логораши су били разврстани у десетине, водове и чете. Десетине су имале најмање 5, а највише 12 логораша, док су водови имали 2-6 десетина. На челу десетине био је десетар, а на челу вода водник. Њих је постављала управа логора, а бирала их је из редова затвореника. Четама су руководиле четовође, односно логорски васпитачи, које је постављало Министарство просвете. Чете су имале засебне бараке. За ред у спаваоницама одговарале су собне старешине, постављене од стране старешина интерната, што је значило од управника логора и његовог заменика... ... Спаваонице су имале дрвене кревете на спрат. Логораши су спавали на сламарицама, а покривали су се танким ћебадима од дрвених влакана... Већ почетком марта 1943. године број затвореника се попео на пет стотина, па су многи затвореници морали по двојица да спавају на једном лежају... Женски део логора, на пример, требало је да прими највише 100 затвореница, а он је већ у јуну 1943. имао 156... Дрвени кревети на спрат били су у спаваоницама постављени у два реда, тако да је у једној бараци спавало око стотину

затвореника. На средини барака биле су постављене плехане пећи, зване бубњаре... ... Како у службеној и приватној преписци управник логора назива логораше децом, то ће бити занимљиво изнети њихову старосну структуру. У избору докумената аутор се определио за месечне извештаје када су бројна стања логора била највећа. Тако, на пример, у септембру 1943. године било је 454 затвореника (293 омладинаца и 161 омладинка). Од тога броја студената је било 31 или 7% (и то највише са прве године студија). Свршених средњошколаца било је 38 или 8%. Радничке омладине (највећим делом млађих од 20 година) било је 80, или 18%. Земљорадника је било 23, односно 5%. Службеника је било 4, или 1%, и најзад, средњошколаца је било 272, односно 60%. Од њих је 108 ученика припадало нижим од осмог разреда гимназије, односно нижим од четвртог разреда средњих стручних школа, што је значило да су били млађи од 18 година. У марту 1944. године било је 408 затвореника. Од њих је било 29 студената или 7%; свршених средњошколаца 72, или 18%; земљорадника 8 или 2%; службеника 7 или 2%. Средњошколаца је, међутим, било 230, или 54%. Од њих је 104 било млађих од 18 година. Јуна 1944. године било је 368 затвореника. Студената 23, или 6%; свршених средњошколаца 62, или 17%; радника 31, или 8%; земљорадника 4, или 1%; службеника 8, или 2%; домаћица 10, или 3% и 230 средњошколаца, односно 63%. Од њих је 67 било млађих од 18 година... ... Управник... је образлагао „своје методе преваспитавања : „Сматрали смо да ће за успех рада бити довољни ови моменти: 1) издвајање наших васпитаника од осталог света, чак и породице; 2) пријатељско васпитно опхођење; 3) физичко и психичко опорављање од последица боравка по конц. логорима; 4) привикавање на сталан конструктиван рад; 5) трајан антикомунистички утицај путем литературе, предавања и разговора; 6) враћање преваспитаних натраг у школе и живот, а осталих у конц. логоре. То је био наш план борбе” (извештај од 9. маја 1943)... ... Димитрије Љотић је посетио логор три пута. Први пут је био 25. јула 1943. године. Тада је одржао два предавања. Најпре је говорио о теми „О вама и за вас”, а потом о политичким приликама у Европи и Југославији. Други пут је боравио у логору два дана, 7. и 8. октобра 1942. године. Првог дана је говорио о теми „Треба наћи мисао за коју вреди погинути” (то су, наводно, биле речи неког младића који је побегао из Совјетског Савеза). Другог дана је говорио о политичкој ситуацији. Трећи пут је посетио логор о православној Новој години 1942. и боравио од 13. до 16. јануара. Том приликом је одржао неколико предавања. Главне теме су му биле „Темељи на којима почива српска држава - хришћански и национални” и „За Светог Саву или Маркса”. Основна мисао његове друге беседе била је: „пут Светога Саве, који је водио Србију кроз векове, јесте пут

слободе; док пут Маркса значи прихватање ропства”. Треће предавање је опет посветио излагању политичке ситуације. По његовом одласку из логора затвореници су радили писмени задатак о теми „За Светог Саву или Маркса”. Извештај за јун 1943. године Политичко-васпитни рад Као и досад и у току овога месеца наставило се са васпитно-политичким радом по групама. Са првом категоријом питомаца један од васпитача наставио је са семинаром из социологије. Према рукопису „Основи савремене социологије” од М. Васиљевића пређен је Други део о „Људским друштвима” и Трећи део „Проблеми људског друштва”. Поред овога питомци учесници на првом семинару присуствују групним састанцима, који се држе у оквиру политичких часова под руководством васпитача. Један од васпитача почео је са 20 питомаца из ове групе са курсом о Достојевском. Као и досад свакодневни индивидуални разговори и појединачно обрађивање заузимају прво место. Са другом категоријом наставило се и у овом месецу са курсом из економије. Са радницима је један од васпитача почео са политичким курсом „Шта је комунизам”, по рукопису брошуре Управника Завода, а са средњошколцима из ове групе са темељитим прелажењем „Истине о СССР” од М. Васиљевића, као и других списа. Са трећом категоријом држе се свакодневно часови из политичке азбуке. Поред осталих политичких тема говорено им је о незапослености и о раду. Са једном групом од 20 најпозитивнијих студената и средњошколаца Управник је почео са марксистичким семинаром. На тим часовима читају се и критикују марксистички списи, као и средства којима се комунисти служе да би дошли до циља. Семинар се држи сваког дана. И у току овога месеца рад са првим двема групама питомица наставила је старешина женског интерната, а са трећом васпитачица. Поред сталних тема о комунизму, демократији, садашњим најновијим догађајима, са првом и другом групом читана је и критикована совјетска литература која се појавила на нашем језику последњих година пред пад Југославије. Прочитане се „Сатире” од Иљ. Петрова, „Велика породица” од Романова итд. Са трећом групом читана је и објашњавана Чапекова расправа „Зашто нисам комуниста”, као и неке друге ствари. Питомци и питомице су слушали неколико наших јавних радника, који су дошли у Завод да одрже предавање. Тако одржали су предавања: Др Вјачеслав Жардецки, проф. Универзитета, одржао је предавање „О структури материје”; Хрвоје Магазиновић, правни саветник СЗР, одржао је радницима Друге

и Треће категорије предавање „Како треба приступити решавању радничког питања”; Инж. Симеон Керечки, асистент Универзитета, одржао је предавање „О масонерији” Др Владимир Вујић, књижевник, одржао је предавање о „Три Србије”. Поводом писања партизанског органа „Гласа” о Заводу као „тамници српске омладине” говорио је Управник Завода свима питомцима и питомицама, као и на дан 28. јуна. У току овога месеца извршили смо анкету код питомаца и питомица „Шта сам мислио о Заводу пре него што сам овде дошао”. Питомице су поред ове писале и „Мој поглед на свет”, а једна група питомаца „Шта мислим о заводу после 6 месеци боравка у њему”. Милован Ђ. Поповић Верска настава ... Иако су „присталице бржег процеса преваспитавања, подстакнути Недићевим мишљењем, сматрале да у враћању заведене омладине на прави српски пут, тежиште рада треба ставити на верску наставу, јер се омладина под утицајем комунизма удаљила од цркве, која је српство вековима одржавала, и да је за то нужно да се она најпре врати у крило цркве, а онда he се она сама вратити и свом народу”, један од агената Специјалне полиције је у свом извештају, након посете Заводу децембра 1942. године написао: „Нарочито хоћу да нагласим то, што је по мом мишљењу врло важно, да у Заводу још нису уведене молитве (јутарње, за време ручка, за време вечере, итд), а нити одлажење у цркву... Моје лично мишљење је то, да те омладинце не треба преоријентисавати на политичкој основи, већ их напротив треба отргнути од политике и... васпитавати у српском патријархалном духу. Треба им усадити религију у душу и веру у Бога...”. Милован Поповић је, међутим, у методици преваспитавања полазио од чињенице да је заточена омладина атеистички расположена и да би присиљавање логораша да иду у цркву и да читају молитве још више изазвало отпор према религији. Додуше, он је сматрао да је већина заточене омладине имала антирелигиозни став „из помодарства”, а не из убеђења, јер већина њих, како је он писао, „не зна да образложи зашто се определила за атеизам”. Из тих разлога стајао је на становишту да са заточеном омладином треба постепено радити убеђујући је да је на погрешном путу. Али на инсистирање својих претпостављених он је ипак отпочео да верски делује на затворенике... он о томе пише (3. јануара 1943. године): „Дискусијама о религији и предавањима о религији која су одржана, а нарочито утицајима који су... извршени на појединим питомцима, постигло се то, да је једног дана од стране веће групе питомаца изражена жеља да се српска крсна слава прослави онако како су је Срби вековима славили... Управа са

великом резервом прима све те акције, јер је уверена да ту има можда претеривања...”. За предавања о религији управа логора је ангажовала... професоре са београдског Теолошког факултета. Они су критиковали материјалистичка схватања комуниста, а пре свега совјетско друштво и НОБ у Југославији, којом руководи КПЈ, оптужујући их за „гушење религије, затварање цркви и прогањање верника”... ... Нешто касније, крајем 1943. године, Милован Поповић је дошао на идеју да се „Божја реч” чује директно из уста свештеника и калуђера, па се зато почетком 1944. обраћа министру просвете Јонићу с молбом да издејствује да православна црква пошаље у логор своје проповеднике, који би затвореницима држали верске беседе. Јонићу се то допало и одмах се обратио 4. фебруара исте године писмом епископу злетовскострумичком Викентију (Продаиову, потоњем патријарху), тражећи да се у логор пошаље протосинђел Јован Рапајић, који ће у логору боравити неколико дана и одржати више предавања и беседа. То писмо гласи: „Ваше Преосвештенство, Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци актом... саопштио ми је потребу да би нека лица из крила наше цркве својим иступањем или самом појавом требала да помогну Управу у њеном васпитном раду. Нарочито се осећа жива потреба за једним продуховљеним беседником, који би био у стању да младе душе упути идеалистичким стремљењима. Управа је изјавила нарочиту жељу да Завод посети протосинђел Јован Рапајић и у њиховој средини пробави што дуже времена, јер Управа познаје добро његову интелигентну спремност и личну простосрдачност, која му омогућује да лако приђе и лако задобије потпуно страна лица. Управа Завода исто тако моли да се у женски интернат упути једна монахиња, која би својом озбиљношћу, смиреношћу и разумевањем могла изазвати код питомица поштовање према смеровима и настојањима црквеног схватања. Овај захтев Управе поменутог Завода узео сам у оцену и нашао да је он и оправдан и користан и по Завод и по Српску православну цркву. Због тога сам слободан умолити Вас, Преосвећени Господине, за дозволу и налог протосинђелу Рапајићу и игуманији Јелени, из Враћевшнице, да као гости Завода проведу у њему месец дана. Како прописи наше цркве наређују да женска монашка лица за дуже времена не могу сама напуштати манастир, слободан сам умолити Вас, да са игуманијом Јеленом одредите још једну монахињу, која би за исто време била у овом Заводу. Ако усвојите ову заводску молбу и потребу, најлепше Вас молим, да ме обавестите када he протосинђел Рапајић доћи у Завод са поменутом монахињом да би благовремено издао потребна наређења Управи Завода. Изволите, Преосвећени Господине, примити уверење мога поштовања. Министар просвете и вера Вел. Јонић

Месец дана касније из манастира Враћевшнице у логор је дошао протосинђел Рапајић и одржао четири беседе (Прву беседу је одржао 16. марта, а говорио је о српском погледу на свет. Другу беседу је одржао 18. марта на тему „Од чега нас је Христос спасавао и спасава”. Трећу беседу је одржао 19. марта, а говорио је о духовном богатству српског народа. У четвртој беседи, одржаној 21. марта 1943. године, говорио је о марксизму као религији)... ... Он је све чешће навраћао у логор, а кад је био далеко од њега слао је писмима савете управнику логора како треба кроз верску наставу преваспитавати затворенике с обзиром на отпор који они пружају. Тако у писму од 2. априла 1944. године пише: „Драги Миловане, Бојим се да ћу заборавити, а у Твојој фијоци можда ствар неће пропасти, па Ти стога пишем и молим да, ако нађеш за сходно, спроведеш још једну анкету, са питањем: Какву бисте желели цркву? Да одговоре, разуме се, само они који остављају цркви неко место, знатније или мање, у друштву. Тиме бих дошао и до критичког и нормативног материјала, који би могао добро бити употребљен у раду око активизирања цркве. Мислим, разуме се, још о начинима како да се појача верски интерес код питомаца, а при томе да они не осете тежак механички притисак, који би жељеној ствари могао више нашкодити него користити. Рачунам да би добро и погодно било, да се о већим хришћанским празницима - сад, на пример, на Велики Петак и први дан Васкрса одржавају верске академије (верским се уопште не морају јавно звати) на којима би се - у оквиру једног сата времена уметнички и интелектуално продубљавала духовна и религиозна тема тога празника. Свака таква академија имала би у програму ове сталне три тачке: песме, рецитације и кратко предавање, односно читање одговарајућих пасуса из ове или оне књиге...”. У даљем тексту тога писма... руковођен православљем, даје сугестије које књиге треба користити у верском преваспитавању заточене комунистичке омладине, препоручујући да се посебно изуче: „Молитве на језеру”, „Историја о Христу”, беседе епископа Николаја Велимировића... ...Управник логора је сматрао да ће Ускрс бити свечанији ако се тога дана не држе никаква предавања нити се затвореници приморавају да иду у цркву, већ ако се учини нешто на „улепшавању” логора, а што би се могло трајно користити у преваспитавању питомаца. Тако је на дан Ускрса свечано подигнута српска застава. Од тада ће се она уз звуке трубе сваког јутра подизати на јарбол,

а навече ће се, после рада, спуштати. То су радили они затвореници, које је управа заповешћу одређивала сваког дана „јер су се истакли на раду”. Школска настава ... Управа логора је завела обавезно учење за све, а не само за средњошколце. Под изговором да она жели да помогне свим логорашима да унапреде своје опште образовање и да стекну нове школске квалификације у логору су организовани различити курсеви: за несвршене гимназијалце, ученике средњих стручних школа, студенте и сељачку и радничку омладину. Управа је овим хтела да постигне две ствари: да убеди затворенике и њихове родитеље и старатеље да она брине за судбину заточене омладине и да јој је стало не само да јој „сачува главе”, што је стално истицала, већ и да јој помогне да не изгубе ништа од свога започетог школовања. Исто тако стално се трудила да убеди народ да се овде не ради о концентрационом логору већ о „васпитној установи” чији је циљ да „залуталој омладини” омогући чак и „настављање школовања”. Како је међу затвореницима највише било средњошколаца, а међу овима опет највише гимназијалаца, то је најпре образован течај за гимназијалце. На пример, септембра 1943. године било је 55 ученика осмог разреда гимназије (односно ученика четвртог разреда средње стручних школа), 53 седмог (односно трећег), 29 шестог (односно другог), 23 петог (односно првог) разреда. У нижим разредима гимназије било је 17 ученика (9 у четвртом, 5 у трећем, 1 у другом и 2 у првом разреду). Укупно бројно стање логора у овом месецу било је 454. Децембра 1943. у осмом разреду гимназије (односно четвртом средње стручних школа) било је 51, у седмом (односно трећем) 30, у шестом (односно другом) 16, у петом (односно првом) 1, у нижим разредима гимназије било је 9 ученика. Бројно стање у децембру било је 397. У марту 1944. у осмом разреду гимназије било је 58 (односно у четвртом разреду средње стручних школа), у седмом (односно трећем) 58, у шестом (односно другом) 10, и у петом (односно првом) 8 ученика. У нижим разредима гимназије било је 15 (1 у четвртом, 9 у трећем, 1 у другом и 4 у првом разреду). Укупно је у логору у овом месецу било 408. У јуну 1944. у осмом разреду гимназије (односно четвртом средње стручних школа) било је 37, у седмом (односно трећем) 24, у шестом (односно другом) 4, и у петом (односно првом) 7 ученика. У нижим разредима гимназије било је 7 ученика. Бројно стање логора у овом месецу било је 368. Промене у бројним стањима наступале су из више разлога: пуштање на слободу, одвођење у тзв. Националну службу, слање у болнице на лечење, избацивање из школе, враћање у истражне затворе, бекства итд. „Школска настава је уведена” - писао је управник логора - „да би се што потпуније деловало на васпитање, али сведоџбе ће се давати само онима који су се поправили”.

Гимназијски течај је почео с радом 15. децембра 1942. године. Формирана су четири одељења за више разреде (од петог до осмог) и два одељења за ниже разреде гимназије (трећи и четврти), јер је у логору било и деце од тринаест и четрнаест година. Предавачи су били „васпитачи” и одабрани логораши - свршени гимназијалци и студенти. Логорски васпитачи су предавали из друштвених предмета (историје, књижевности, филозофије, веронауке), док су логораши држали часове из егзактних предмета (математике, физике, хемије, биологије) и страних језика... ... Јануара 1943. године овај течај је прерастао у редовну наставу. Милован Поповић је на том упорно инсистирао да би умирио родитеље затвореника и показао колика је брига Недићеве Владе народног спаса према српској омладини, па макар се то радило и о омладини која је „отаџбини нанела велика зла”... ... Припреме за прелазак на редовну наставу трајале су месец дана - до првог марта, када се отпочело са предавањима... ... Тридесетог јула 1943. године министар просвете је донео Уредбу којом се дозвољава логорашима „који то својим понашањем и владањем заслужују” да могу као слушаоци редовног гимназијског течаја наставити прекинуто школовање. Настава је требала да траје до 15. августа када ће логораши отпочети са припремама за полагање испита... разредни испити су завршени у току септембра, а велика матура је полагана почетком октобра. У септембру су полагали приватне испите и полазници нижих разреда гимназије... Нови течај отпочео је тек 1. фебруара 1944. и трајао је шест месеци... Жеља за повлачењем У писму начелнику Општег одељења Министарства просвете. упућеном 7. јула 1943. Милован Поповић је овако образложио своју намеру да се повуче: „Данас се навршава тачно десет месеци од мога доласка у Паланку... После толиких напора стекао сам дубоко уверење да сам одговорио надама које су полагане у мој рад, и да ће велики део заводских питомаца и питомица убрзо знати достојно да се одуже држави за оно што им је у овим тешким временима пружила. С друге стране, нажалост, осећам да сам непрекидним напорима толико исцрпљен да на овом месту не могу дуже истрајати. Да би се колико-толико одморио, молим Вас да ми дозволите да могу отићи на двадесетодневно одсуство. За то време би ме могла замењивати моја г-ђа..., а доцније, молим Вас да ангажујете некога другога на моје место, јер ја сам доста дао. Ако има некога да дође на ово место, молим вас да му се одмах испуни жеља, а мени уважи оставка”. Пријатељи Милована Поповића су после овог писма извршили притисак на министра Јонића, а овај опет на Милана Недића, да се Поповићу не уважи

оставка, јер његовим одласком не би се могла наћи личност која би га могла заменити на таквом „деликатном положају”, већ да му се дозволи тражено одсуство и замоли да и даље остане на том положају. Недићу је била јасна Поповићева намера, али је под притиском својих сарадника, а нарочито Димитрија Љотића, попустио, иако од почетка није био задовољан Поповићевим радом. Зато он, убрзо иза одлуке да Поповић и даље остане на челу логора, шаље и допис министру Јонићу у коме „дипломатским речником” понавља 30. јула 1943. свој ранији усмени захтев: „Под вашом управом у Смедеревској Паланци постоји Завод... У њему су већина деце која су била комунистички настројена, па је пожртвованим радом наставног особља успело да се тај комунистички дух сузбије, а донекле и избаци. Међутим, после завршеног изоловања није опредељено где се та деца имају упућивати и ко ће даље водити старање о њима, те ће успех постигнут радом у интернату моћи бити уништен акцијом црвене интернационале. ...Ко нама може јамчити да после овога труда и успеха кад 71зађу из Завода на слободу поново не поклекну. Са овога разлога изволите се заинтересовати за ово питање и дајте му солидан правац, да та деца не оду поново у анархисте, већ остану добри Срби, верни синови мајке Србије”. Годишњица Завода ...Милован Поповић се журио да годишњицу постојања логора што свечаније прослави дајући томе велики публицитет... Поводом тог дана изашао је и „свечани” број логорског листа одштампаног у преко хиљаду примерака и разаслатог свиМ средњим школама и просветним установама у окупираној Србији, док је остатак остављен да се раздели гостима на самој свечаности. У уводнику тог броја 11 од 22. септембра 1943. стоји: „На данашњи дан, пре годину дана, стигла је у логор прва група питомаца и одмах се својски дала на посао око уређивања свога дома... У почетку је заводски живот био врло скроман, међутим, још и онда су се у разним покушајима самосталног стварања, у првим приредбама са рецитацијама и позоришним комадима могли видети основи за касније снажно развијенији заводски живот, који данас представља живи израз опште тежње да се омладинац што више оспособи у овом послу и на тај начин створи предуслов за корисно деловање у народној заједници...”. Прослава је одржана 10. октобра 1943. године. Љотићев лист „Обнова”, пишући о овом слављу у чланку под насловом „Година дана рада на васпитавању заведеног народног подмлатка” (11. октобра 1943), истакао је речи министра просвете Велибора Јонића да је Завод основан зато јер су они знали да је велики број затвореника заведен и да би била штета пустити их да пропадну по затворима и логорима. И ето, закључио је новинар,

било је потребно само годину дана па да се докаже да је то мишљење Недића, Љотића, Јонића, Бећаревића, било тачно. То најбоље потврђује и чињеница што се око 100 питомаца и питомица отпуштају из завода и као преваспитани враћају српском народу, с тим што се никада више неће вратити рушилачком путу. Цитирајући даље говор ... Велибора Јонића, тај новинар је посебно истакао његове речи...: „Наше милосрђе према вама било је, дакле, диктовано убеђењем да смо сви ми људи грешни и да је дужност свих нас да помажемо једно другом да се ослободимо заблуда и греха”. О слављу...извештавала је и ... радиостаница из Београда... док су... снимили филм да би се приказивао у биоскопима широм окупиране Србије. Најпре је било предвиђено да буде пуштено 103 затвореника. С тим се сложила и београдска Специјална полиција. Међутим, ту одлуку је управа логора преиначила па је отпуштено 93 (68 мушкараца и 25 девојака). У Националну службу је одведен 51 затвореник, док је 17 пуштено кућама. О пуштенима из Завода извештава Милован Поповић: „Од 68 питомаца који су ових дана из Завода за принудно васпитање пуштени на пуну слободу, у добровољце су ступила свега четворица...”. Дванаестог октобра, изјутра, све је било спремно: униформе су допремљене, а из београдске Специјалне полиције допутовало је неколико агената. Отпуштенима су подељене униформе... Истог дана, по подне... су их одвели у Београд... Неколико дана после доласка у Београд, у ову радну јединицу је приспео и један од логорских васпитача у Смедеревској Паланци (Владан Бијелић) да би организовао рад... У месечном извештају за октобар 1943. године, М. Поповић је писао: „27. октобра напустио је привремено дужност Владан Бијелић и као васпитач Завода отишао је у Националну службу у Београд да помогне организовање чете”. На тој дужности је остао до краја марта 1944. године. О томе се говори и у допису М. Поповића упућеном Министарству просвете 25. јуна 1944. У њему стоји: „Васпитач Завода Бијелић Владан, који је 27. 10. 1943. године упућен у Националну службу у Београд да организира чету бивших питомаца, напустио је дужност 1. априла ове године, када је отишао у добровољачке редове...” Ова радна јединица... најпре је била запослена на изградњи пристаништа

код Савског моста... Четири месеца касније ... су пребачени да раде на рашчишћавању рушевина, испод којих је било распаднутих лешева погинулих Београђана за време немачког бомбардовања априла 1941. године... Што се тиче одласка васпитаника у добровољце, Милован Поповић је писао Недићу: „У Заводу се не врши врбовање у добровољце, него се од свих питомаца који изјаве жељу да ступе у добровољце, одабирају само најблажи кривци и омладинци достојни да обуку српску војничку униформу. Уколико су ова деца била крива за своје држање у времену када су и многи други поклекли, најбољи је начин да окају своје грехе, ако се са пушком у руци буду борили против непријатеља српског народа. То he уосталом бити и најбољи испит за њихово преваспитавање...” Али, временом су престали они идилични дани, рад пун идеала. Уследила су бекства и покушаји бекства, покушај пуча у Заводу, када су били угрожени животи Управе и васпитача. Формиран је „изолатор” у коме је прво била затворена већ помињана питомица Милена Пенезић због „вређања српског грба”, како је записано. О „изолатору” је већ било речи, па се не бисмо враћали на њега. А колико су управник и васпитачи били цењени од питомаца, мада не, наравно, свих, ево доказа. Поводом дочека православне Нове 1944. године, питомци су писали честитке управнику Завода: „Знам да ме до дна душе презирете, као и ја Вас. У цинизму сте дорасли мени. Раскринкавате моју делатност, у зачетку — у Заводу. Само, желим да се с Вама обрачунам на слободи - једнога дана”. „Твоја стража, која те је чувала, отишла је па треба и ти да одеш, јер је мрак, те може да буде каљење челика”. И сличне честитке, са претњама и опоменама, слали су питомци и питомице управнику и његовим сарадницима, који су их спасли Бањице и смрти. Ближио се крај рата. Било је питање дана када ће Титови партизани стићи пред Београд. Недић је, наставља даље Крстић, наредио дописом бр. 299 од 1. септембра 1944. свом министру Велибору Јонићу да се услед тешке ситуације логор одмах распусти. Јонић је то и очекивао, па је два дана пре тога, својим дописом од 30. августа, већ оријентисао управника у том правцу: „Овлашћујем Вас да све оне питомце Завода за које управа сматра да су већ преваспитани, или, пак, да показују довољно склоности ка овоме, можете одмах отпустити из завода и упутити их у поменуте одреде, извештавајући ме редовно о сваком таквом случају. Ови се питомци имају предавати одредима непосредно од стране Завода...”. Од око 200 затвореника, како пише Крстић, колико је тада остало у логору, пријавило се 104 затвореника за квислиншку војску, о чему је већ говорено. За судбину осталих министар Јонић је 7. септембра овластио управника

„да може сваког питомца (или питомицу) за које има уверење да ће одржати задату реч и владати се према постојећим прописима и инструкцијама Управе Завода пустити кући на једномесечно одсуство”. Управник Поповић је сазвао питомце у салу за предавања, одржао кратак говор, питомицама и болесним мушкарцима поделио објаве да се отпуштају на одсуство, као и осталима, који су преостали након одласка оних који су се добровољно јавили у разне војне одреде... Десетог септембра 1944. године логор је напустио и управник Милован Ђ. Поповић... ...Званично, логор је постојао све до 10. октобра 1944. године, иако у њему није било ни затвореника, ни управника логора, ни његових сарадника, такозваних васпитача. Задржано је само неколико административних службеника, са овлашћењем Министра просвете како треба поступити са инвентаром и имовином Завода... Али то није извршено, јер су већ отпочеле борбе за Београд...

Ђурица Лабовић

ДА СЕ ЧИТА ОЧЕ НАШ ПРЕ ОБЕДА Књига је издата у Смедеревској Паланци 1971. године и штампана у 2.000 примерака (из штампе изашла фебруара 1972). Аутор Ђурица Лабовић, рођен је 1930. у породици „која је још прије рата прихватила револуционарне идеје”, у тринаестој години ставио је петокраку на чело... Дакле, писац, радник у Савезном секретаријату за унутрашње псслове, бави се „стравичном збиљом резервата у Смедеревској Паланци”, како у уводу каже Божо Булатовић. Једино похвално у књизи је, што помиње логоре који су били на месту Завода, и описује логораше и њихове судбине. А што се тиче Завода, понавља и разрађује познате чињенице, обасјане светлом комунистичких писаца, на првом месту Др Недељковића, аутора Саопштења бр. 10. Да се види колико писац води рачуна и о истини, ево само неколико примера. На 15. страни, пишући о „Збору”, каже да је „Збор” Димитрија Љотића „предоминантно српски”, превиђајући да је он био ЈНП (југословенски народни покрет), који је у себи имао и Хрвате, Словенце и Муслимане. По аутору, Љотић је погинуо крајем 1944. код Трста (стр.15), а не 23. априла 1945. у месту Св. Петар код Горице. Наводи (стр. 25) да је Недићева влада била „Влада српског спаса”, заборављајући да се називала Српском владом народног спаса.

Интересантно би било да је аутор навео и наслове „фашистичких песама, које су певале љотићевске чете, које им је налагао штаб љотићевских одреда, смештен у Крунској 12, марширајући по Београду” (стр. 27). Или су песме „У ланце су нас бацили без срама”, „Плаво, бело и црвено”, „На сунцу оружје нам блиста” и др. нагло проглашене за фашистичке? Па, оне нису биле ни великосрпске (јер „плаво, бело и црвено” су боје југословенске заставе), али то је требало знати... „Најпознатије групе командоса, наводи Лабовић на стр. 30 које су убациване на територију Србије, предводили су: Александар-Саша Михајловић, Бошко Бећаревић, Ратко Парежанин, Јован Крагуљац, Владимир Ленац и други”. О таквим нетачностима сувишно је и говорити, а подаци из живота неколицине наведених могу се наћи у последњем поглављу ове књиге „Личности помињане у вези са Заводом”. Титулу Момчила Ђујића писац на стр. 29 ставља под наводнике („војвода”), називајући га пропалим песником. Вероватно он не зна да је Ђујић био свештеник, а да је песме писао у младости, као ученик сремскокарловачке богословије, па их чак и објављивао. На стр. 67 Лабовић каже да „уместо да из њега (Завода) одлазе преваспитане и припремљене групе за попуњавање „Српске државне страже”, „Српских добровољачких корпуса” или формација Драже Михаиловића, постигнуто је супротно...” Он вероватно није знао податак да је ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Српске владе народног спаса, својом наредбом од 15. септембра 1941. године основао Српску добровољачку команду, која је имала одреде (12), од којих су Немци разоружали 8. и 11. и делимично 7. Прва два су одведена у заробљеништво. Од преосталих десет је у зиму 1942/43. формирано пет батаљона. Када је крајем 1943. обављена мобилизација добровољаца, они су прерасли у пукове, а у Београду је уместо Добровољачке команде образован Штаб Српског добровољачког корпуса, на челу са Костом Мушицким, кога је Недић унапредио у чин бригадног генерала. Шта се из ових података види? Да није било никаквих љотићевских чета, нити љотићевских одреда, да нису постојали никакви корпуси (у плуралу), већ Српски добровољачки корпус (СДК), већ пуно пута помињан у овој књизи. Међу предаваче у Заводу, на стр. 83. аутор је утрпао Ђорђа Космајца и Обрада Залада. Он је сам на стр. 61. написао да је Космајац ликвидиран марта 1942, дакле више од пола године пре отварања Завода, у једној акцији београдских илегалаца. Како су обојица мртвих људи могли да држе предавања у Заводу? А шта је било истина са погибијом Космајца и Залада? Они су у петак 6. марта кренули на посао, напустивши своје домове у 7,30 ујутру. Космајац је био поднадзорник полицијских агената УГБ, а Залад је био полицијски агент. Тројица комуниста су их сачекали у једној уској уличици и иза леђа пуцали из револвера. То је била та тзв. „ударна група”, како је назива Лабовић у поменутом тексту. Космајац је одмах издахнуо, док је Залад умро у болници. Тако пада у воду и тврдња да је Космајац стигао жив до болнице и могао преживети, али захваљујући „свести” лекара, који нису хтели да предузму никакве мере, он је издахнуо. Дан пре тога је у Панчеву убијен полицијски чиновник Алојз Крал,

фолксдојчер. За одмазду је стрељано 150 београдских и панчевачких комуниста, како је у свом саопштењу 7. марта изјавио виши командант СС-трупа и полиције, СС-групенфирер и дивизијски генерал полиције Мајснер. Старешина Првог кварта, Драгољуб Штерић, убијен је у суботу, 14. марта. Тада је поведена акција против београдских илегалаца и похапшено их је у први мах 80, а касније знатно више (око 150). За Милована Ђ. Поповића аутор наводи на неколико места (стр. 79 и 120), да је погинуо према исказима неких заробљених четника, на Сутјесци, заједно са свим Дражиним војним формацијама, маја 1945. године. Одакле писцу ове информације, кад се зна да је Бошко Костић написао да је последњи видео Поповића у Дражином штабу, а супруга Др Драгојла га је дуго тражила и распитивала се о њему, па није имала податке, које је добио Лабовић. Кад је већ реч о управнику Поповићу, аутор на стр. 68. наводи његово писмо Министарству просвете и вера: „После неколико месеци њиховог бављења на Бањици, лежања на бетону, по полицијским затворима, после упропашћивања здравља, били су бледи и оронули, изгладнели и психички дотучени... Ја не знам шта треба радити када пођу на рад, па тужно и беспомоћно седну на земљу од изнемоглости... . Мало даље (стр. 79) писац цитира Милоша Крстића, који у „Отпору у жицама” 1970. каже да је Милован Поповић овако говорио о себи у самом почетку рада: „Стид ме је да разговарам с гладним човеком. Моје је да им дам све што Србија може данас да им да, моје је да им дам услове за живот боље него што отаџбина даје својим борцима, моје је да им покажем како су они наши, а ми њихови... Хоћемо да их држимо на длану као своје најрођеније, да им укажемо сву љубав, која им се уопште може указати... Викати немамо потребе, јер су други исувише на њих викали...” Из овога, уколико је аутор тачно пренео, иако у сасвим супротном контексту, види се лик Милована Ђ. Поповића, те звери у човечјем лику, како су комунистички писци желели да га прикажу. Што се тиче сведочења многих „логораша”, заправо питомаца и питомица Завода, и ту је ствар потпуно јасна. Завод је био са својом Управом и васпитачима записан у црну књигу код комуниста. О томе је већ говорено. Тако исто је и са питомцима. Комунисти су врло добро знали који питомци су прогледали, прихвативши труд васпитача да схвате сву заблуду у коју их је увела КПЈ, тако да су неки и отишли са васпитачима и националним одредима, а некима, који су остали, суђено је, или су једноставно ликвидирани. Врло добро се знало понашање свакога од питомаца у Заводу. И Партија није имала поверења. Зато су они, који су остали, а желећи да, и поред свих упознавања друге стране медаље, што им је било омогућено у Заводу, морали двоструко и троструко и стоструко да се труде, да докажу да нису „преваспитани” и да стекну поверење нових власти, а самим тим створе и неку каријеру у новим условима. Отуда и она силна сведочења о страдањима, мучењима, малтретирањима, батинањима, изгладњивањима, итд. То је била цена, коју су морали да плате.

Али, њих демантују фотографије насмејаних девојачких лица, глумаца заводског позоришта, разних група младежи, чија ведрина и изглед демантује приче о изгладњивању и батинању. Цео свет зна за Дахау, логор у коме је око 70 хиљада логораша нашло смрт. Приликом ослобођења од 32 хиљаде њих, 3.080 је било Југословена. Међу њима су била и два српска јерарха, патријарх Др Гаврило Дожић и епископ жички Др Николај Велимировић. Патријарх у својим мемоарима о свом боравку у логору пише: „...У Пешти су нас стрпали у железничке фургоне и под таквим условима дошли смо до злогласног логора Дахау... Ми смо обојица били толико изнурени од пута да нисмо били ни за шта. Но, Немци нису о томе водили рачуна, него су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ. Ја сам био ослобођен од стране 22. Америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање... Са мном је био ослобођен Епископ жички Др Николај Велимировић...”. Ниједном речју се патријарх Гаврило није осврнуо на патње и страдања која су ова два мученика поднели у логору. Владика Николај, у међувремену прибројан лику светих у српском народу просијалих, такође није писао о логору. Он дневник није водио, аутобиографију није писао, једино постоје сећања на неке краће изјаве св. Владике Николаја својим пријатељима (Милица Зјорнов), из којих се да наслутити сва душевна патња овог великог човека. Обојица великана су могли да машу својим евоцирањем успомена из страшног логора Дахау и у земљи, и у емиграцији, као неком заставом, да би стекли већи ауторитет и сами себи ставили око главе ореол мученика. Али они нису били такви. Њима то није било потребно. Многи, које Лабовић наводи у свом делу, постали су виђени и познати људи данашњице. За њих се и не зна да су били „логораши”, заправо питомци Завода. Али, забележена су њихова сећања на страшне дане проведене у овом „логору”. Њих овде не треба износити. Сувишно је.

44. САОПШТЕЊЕ Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у свом 44. Саопштењу између осталих такође помиње имена, која су у вези са Заводом. Ово саопштење је издато 28. марта 1945. године. Ту се посебно наводи Управни државни апарат за време тзв. Комесарске управе и то председник Савета комесара Милан Аћимовић и комесари: проф. Др Лазо Костић, Др Душан Летица, инж. Станислав Јосифовић, Душан Пантић, Др Стеван Иванић, инж. Милосав Васиљевић и остали комесари, што је, док су били на власти (од 4. маја до 3. септембра 1941. године), основан логор на Бањици (од 9. јуна), Скели (15. августа), Ваљеву и др.

Затим се наводи председник Српске Владе народног спаса, бивши армијски генерал Милан Недић са својим министрима што су толерисали постојање логора. Потом је на списку бивши министар и адвокат из председник „Збора” и својим руководио и организовао хватање пољу и у позадини и упућивао их Парежанин, што је помагао Петровић, што је по наговору ове потчињенима и лично хватао пуковник Коста Мушицки, што је командовањем СДК наређивао, одликовао похвалама и медаљама појединце, који су упућивали жртве у логоре...

Димитрије Љотић, Смедерева, што је као чланцима подстицао, бораца на бојном у логор; Ратко Љотићу; Марисав двојице наређивао жртве и слао у логор; трогодишњим организовао и оне јединице и

Милован и Др Драгојла Поповић наведени су на списку што су упућивали из Завода „непоправљиве” омладинце на Бањицу. Бећаревић, Грујичић, Новковић и многи други су „утврђени кривци нашег народа, јер су били главни учесници у злочину вршеном путем хитлеровско-љотићевско-дражиновског Бањичког логора и морају бити кажњени строго, поколењима за пример неумитности народне правде”. Ово, 44. саопштење, такође је потписао председник Државне комисије, Др Душан Недељковић.

Угљеша Балшић и Вељко Лалић

БОЖИДАР БЕЋАРЕВИЋ - ЏЕЛАТ И СУЖАЊ „ГЛАВЊАЧЕ” У фељтону који је под горњим насловом излазио у „Вечерњим новостима” у периоду од 17. до 30. октобра 2005. године, доноси се записник са саслушања Божидара Бећаревића у УДБ-и за Србију, почев од 6. јуна 1949. године. Ту се помиње и Завод у Смедеревској Паланци, под 10. јуном. „...Да ли можете да нам кажете колико је лица ваш одсек ухапсио и упутио само у логор у Смедеревској Паланци?”, питао је иследник некадашњег шефа антикомунистичког одсека Специјалне полиције у окупираном Београду. „У Смедеревској Паланци није постојао никакав логор, већ Завод за принудно васпитавање омладине, као установа Министарства просвете. Четврти одсек упутио је тамо можда до 500 лица из Београда и унутрашњости. Jloгор у

Смедеревској Паланци постојао је само два, три месеца у току 1941. године, али убрзо расформиран, али у тај логор Четврти одсек никога није упутио. Завод за принудно васпитање постојао је од лета 1942. године до лета 1944. године.” „Које је доба старости било оних лица које сте ви упућивали на принудно васпитавање у Завод?” „Према пропису Уредбе о установљавању овог завода у чијем сам састављању и ја учествовао, у Завод су могла бити упућивана лица оба пола, из свих занимања до 25 година старости. Немци су покушавали да преко Министарства просвете спрече да се у Завод упућују лица преко 20 година старости, али сам ја са Илијом Параносом успео то да ометем на тај начин што сам поднео Статут КПЈ у који сам дометнуо да чланство у СКОЈ-у може да траје до 25 година старости, а Завод је у првом реду основан за скојевце. Међутим, тамо су упућивани и чланови Партије.” „Ради чега сте ове омладинце тамо упућивали и какве сте методе ви лично предлагали за њихово принудно васпитање и поступак према њима?” „Омладина је хапшена ради учешћа и чланства у скојевским и партијским организацијама, упућивана је једно време у логор на Бањици. Дошао сам на идеју да ова омладина може да се преваспита у антикомунистичком духу и сачува. Међутим, држати их у логору значило је не само изложити их утицају чланова КПЈ, који су остали чврсти при својим убеђењима, него и евентуалним опасностима да их Немци једног дана изведу на стрељање.” Бећаревић у овом делу записника са саслушања наводи и податак да је преваспитавање успело код близу 80 одсто омладинаца, који су били у Заводу. Они који нису преваспитани завршавали би у бањичком логору или у руднику. Приликом саслушања Бећаревић се присећао хапшених и привођених скојеваца и комуниста. Тако је навео и скојевску групу из лета 1942. године, познату под именом „Средњошколски сектор Скоја” (Милутин Дорословац студент, Драгутин Мокрањац студент, Војислав Пајевић, Александар Журжул, Славка Петровић, Тиосав Велимировић, Љубомир Шкеровић свршени матурант и др). Сетио се и многих других имена, али ова наводимо, јер се помињу у текстовима.

ТРЕЋИ ДЕО ПОЛЕМИКА О ЗАВОДУ

ИНТЕРВЈУ ДР ДРАГОЈЛЕ Др Драгојла Поповић, у свом интервјуу у „Дуги”, у бр. 440, 441 и 444. од јануара 1991. сећала се многих детаља везаних за Завод, који је Недић називао „острвом спаса”. Не бисмо их сад наводили, јер се многи од њих налазе у књизи Марка Пивца, поменутој у првом делу књиге. Сетила се нпр. Милене Аћимовић, партизанке црногорског порекла, која је са 16 година стигла у Завод. Била је бистра, отворена, јака. Говорило се да је у партизанима носила митраљез. Видно је патила на часовима политичке обуке. Бурног темперамента, једном је у некој ватреној дискусији скочила према Драгојли и рекла: „Ви знате да је наша идеја истинита, али пошто то Вама не одговара, Ви то од нас кријете!” Није се предавала до краја. После успостављања комунизма у земљи, тврдила је да сада зна да се у Заводу говорила истина. Причало се да је извршила самоубиство из разочарења. Новинар Ненад Стефановић забележио је сећање Милоша Савовића, који каже да је био и остао комуниста, али о Заводу може да каже све најлепше. У Завод је примљен са 40 кг, а после само месец дана имао је већ 60 кг. Управници, Поповићеви, нису имали деце и понашали су се родитељски. Сећао се незаборавних дана, када су питомци ишли на брање грожђа у Љотићев виноград у Азању. Пунили су ранчеве грожђем, што им Љотић није бранио. Звао их је ђецом. Поменуо је и Јову Протића, који се по отпуштању добровољно вратио у Завод, нашавши ту заштиту од четника. И сећање је завршио закључком: „Пристао бих да 15 година проведем у затвору у Паланци, уместо било ког часа што сам га провео на Голом отоку”. (Напомена: Овај интервју Др Драгојле пружио је повода многима да пишу „Дуги”, било је коментара pro et contra, наравно овај лист је то селективно објављивао, те су многи били принуђени да замоле „Искру” да објави целе њихове написе, који, или су били скраћени, или уопште нису ни били објављени. Из тих писама, објављених у „Искри” јула, августа и октобра те године, овде ће се објавити већи и важнији део.)

Стојан Вуксић

ПОЛЕМИКА О ЗАВОДУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ Измишља, клевета, харангира господин Голубовић (Део овога написа Стојана Вуксића објавила је „Дуга” бр. 447 под

насловом „Два родољубља”. Пошто је знатним скраћивањем испуштен велики део аргументације овога чланка, аутор нас је замолио да га „Искра” у целости објави). Прочитао сам са изузетним негодовањем лепо написану пашквилу г. Драгољуба Голубовића „Заборављате госпођо Поповић” („ДуГа” бр. 444). Опширним удубљивањем у своје родољубиво надахнуће, физичко страдање у Специјалној полицији, и посебно душевну патњу у Заводу, дочарао је атмосферу подесну за напад на противника, Др Драгојлу Поповић. Спојио је дирљиво лично оправдање са неодговорним пуштањем у промет нових клевета против ње. Прети јој чак и Нирнбергом. Узгред се обрачунава и са неким од својих бивших другова. Ја сам врло добро упознат са темом Завода. Жалим што се госпођа Драгојла Поповић, у одговору г. Недељковићу, обавезала на ћутњу. Ја сам зато одлучио да одговорим господину Голубовићу. У искушењу сам да детаљно коментаришем највећи део Голубовићевог текста. Покушаћу се, међутим, усредсредити на важне чињенице супротстављајући их његовом литерарном таленту. Верујем да су читаоци „Дуге” довољно увежбани ловци за истином да сами уоче пропагандни материјал. Мојој пажњи је безмало промакло да је г. Голубовић навео као цитат госпође Поповић промењен текст у свом другом параграфу. Изменио му смисао. Још неколико примедаба. По Статуту Завода, поред Министарства просвете и полицијске власти су овлаштене да омладину од 14 до 25 година шаљу у Завод. Тврдњу г. Голубовића да је госпођа Поповић као крила да и полиција шаље омладину у Завод побија цитат из њеног интервјуа: „прва група од осамнаест мушкараца и десет дјевојака стигла је у Завод септембра 1942. из Специјалне полиције у Београду”. Бар 85% „мученика” који су прошли кроз Белу кућу били су тамо због пушења. Завод је био дрвен, спавало се на сламарицама, и пушење је било табу. Видела је Бела кућа и многе друге врсте преступника. Амбијент Завода је укључивао шести, седми и осми разред заводске гимназије која је била део смедеревско-паланачке гимназије. Исти директор. исти професори, исти програм. Спадали су у њега и спортови, игранке, позоришне представе, родитељске посете, шаховске утакмице, предавања познатих интелектуалаца, издавање заводског листа и зидних новина, политичка обука, десетина занатлијских радионица, обавезни рад на одржавању Завода, риљање оближње ледине где је Милован Поповић намеравао гајити соју, итд., итд. Сва је управа носила питомачку, летњу или зимску униформу и цокуле с дрвеним ђоном. Недељом и празницима се одевало по личном избору. Управа се хранила са истог казана с кога и питомци. Милован и васпитачи су учествовали и у раду и у проводу. Комунистички „Глас” назвао је све то „циркусом”. Господин Голубовић као да је све то, зачаурен у себе, превидео.

Родољубље је неприкосновена категорија. Д. Голубовић наводи поштовања вредне изворе свог родољубља. Затим читамо да је као петнаестогодишњи дечак био „председник актива СКОЈ-а”. Нешто доцније, кад се почела штампати „ИСКП/б” он је превијао табаке. После пада Ужичке републике био је „на мртвој стражи” чувајући Врховни штаб Титов, комунистички. Штаб доктрине марксистичке револуције, класне борбе, пароле „Пролетери свих земаља...”, итд. Таквом збуњеном родољубљу шеснаестогодишњака (?), трагична судбина у којој су се 1941. нашли сви Срби супротставила је родољубље одликованих Солунаца, Милана Недића, Димитрија Љотића и њихових сарадника. Ако „најсветлије странице наше историје”, којима се у гимназији надахњивао Д. Голубовић, нису искључивале „муке свакојаке”, колаборацију Марка Краљевића, вековно робовање, Лазареву кћер у Бајазитову харему, српско служење у Војној крајини, тј. принудно бирање мањег зла, онда је Д. Голубовић требао сместа схватити шта је за Србе Недићево Острво спаса. Реагујући на побуну у Србији у јесен 1941, попуковник Гравенхорст, шеф немачког штаба у Србији, каже да „ако се не добије подршка од Срба” алтернатива је да се дозволи „суседним националистима”, Мађарима, Хрватима, Албанцима и Бугарима, да „уђу у Србију да успоставе мир уништењем бунтовних елемената у становништву”. Ту су катастрофу осујетили Милан Недић и његови сарадници. По Немачким подацима, до 5. децембра 1941. „стрељано је у Србији 11.144 таоца и 550 лица из логора”. Овим бројевима треба додати жртве казнених експедиција и допунити их домаћим подацима. Ни масовна стрељања (и његових вршњака!) нису забринула Голубовићеву врсту родољубља. У „националном заносу” не плаши њега претња од 100 српских глава за једну немачку. Он се готово подсмева Недићу који каже да је у Заводу омладина „која није правилно схватила своје националне дужности у данашњици”. Родољубље Драже Михаиловића је, међутим, de facto прихватило Недићеву линију. Чекати време кад се српски живот може паметно заложити. Непомирљив је, дакле, био конфликт између Голубовићевог пубертетског идеолошког фанатизма и Недићеве зреле оцене стања националне виталне угрожености. Легалистички: стања националне нужде. Најснажнији, трајни, необориви аргуменат за Недића јесте да је на територију под његовом цивилном управом прибегло скоро пола милиона Срба. Са ње су истерани само комунисти. Овакав „Квислинг” заслужује пуно признање национално свесних Срба. И док су још живи сведоци његовог краја (скока?, бацања убијеног кроз прозор?, гушања с Ранковићем?) требало би о тој смрти утврдити истину. Такође бар спекулисати како то да се „Маршал” није нашао побуђен да погледа у очи предатог му генерала југословенске војске. Следећа мучна тема су успомене Голубовића на „какав је то био комунизам тога времена”. Није се знало „у шта ће се све то касније ... изродити”. Тада су му „били идеали наши сјајни момци из Ужица који су студирали у Београду, били најбољи студенти” и „причали нам како се тамо боре за своја права и један бољи свет”. Тај другачији комунизам ничице пада пред фактима. „Комунизам, тога времена” је, у ствари, већ био починио своје најјезивије

злочине који врхуне у бар двадесет милиона жртава колективизације села. Московски монстер процеси су били завршени. Сви познати и претпостављани противници побијени или набијени у концентрационе логоре. Било је одавно објављено да је Бертранд Расел рекао да је Лењин „најзлобнији човек” кога је икад упознао. Поразна књига „Повратак из СССР”, једног од првих дисидената, Андре Жида, се на велико читала у Београду. Један други дисидент је осећао да „из Совјетског Савеза дува ветар идиотизма”. Одавно је шпански народ пробио „Non passaran” барикаде интернационале, а Долорес Ибарури смиривала своју пасију у Москви. Нагајка ГПУ је била suprema lex целог Совјетског Савеза. Све се знало, слика јасна пред свим отвореним очима. Та је слика тада мучила не само једног од проверено најбољих ђака, комунисту Др Гојка Николиша, него потресала чланство и мноштво следбеника Партије. Требало је чојство да се јавно и благовремено одбаци сопствени идеал. Није смогнуто. Другачији комунизам Д. Голубовића је био утопијска фантазија и ништа друго. Један од важних задатака Завода је био да господина Голубовића принуди да се суочи са стварношћу комунизма, да се замисли над теоријом која је била остварена у крви и ропству, да његову савест ослободи идентификовања са злочином. Димитрије Љотић га је, говорећи у Заводу, позивао да нађе идеју за коју вреди погинути јер комунистичка није вредна ничије жртве. Он и други су одлучили да буду „тврдокорни, усправни, неустрашиви” борци за марксизам. Банална фраза: „Религија је опијум за народ” је незаобилазна у вези са Голубовићевим огорчењем због теме „Зашто мислим да би на Божић требало да будем пуштен кући?” За Божић, у посету. Калуђер, теолог Јован Рапајић кога Д. Голубовић мора да је запамтио као предавача у Заводу, се интересовао за стварно религиозно осећање заводске омладине. Питао се да ли је у садржини Божића за њих било централно слављење Христовог рођендана као Спаситеља. Голубовић и данас каже да би, дајући „одговор вредан одласка кући”, „свако сам себе попљувао”. Своје лично осећање према религији он једноставно генерализује на „свако”. Није жив отац Јован да то Голубовићево осећање прочита. Један је од 211 свештених лица које су комунисти побили. Име још једног убијеног од комуниста, пароха раковичке цркве, оца Недељка Стреличића, Јовановог младог пријатеља, је на дну странице супротне почетној страници Голубовићевог чланка. Љотићевац, убијен без суда. Од М. Ђиласа знамо да је било одлучено да недићевце и љотићевце треба убијати на лицу места. Моћна драматична тема за неког писца би била да суочи младог Христољупца Јована са десетак година млађим Голубовићима. Аљоша међу злим дусима. Приметио сам да господин Голубовић не наводи Достојевског међу писцима које је читао. Достојевски је био проскрибован у СССР све до Хрушчовљеве одлуке да се целокупан штампа. Страдања... Голубовић је, тврди, патио у Изолатору. У вези са Изолатором, важни су следећи датуми. М. Недић је 26. новембра 1943. одлучио да се Заводу „додели један полицијски комесар” јер је сматрао да је режим у Заводу превише лабав. Управа Завода одбија идеју о комесару. Комесар се појављује у Заводу 31. децембра 1943. Управа Завода колективно подноси оставку 4. јануара 1944.

Влада опозива комесара. Материјал којим располажем документује да је Изолатор успостављен 31. јануара 1944. а распуштен половином августа. И следећи превод из „The South Slav Journal-a” (бр. 1-19, пролеће 1983) је документован. „...Поповићу је било драже вербално такмичење. Његова упорност да се идеје слободно дискутују довела је ... до изолације, по казни, групе од 23 младића чији је број ускоро сведен на 10. Ти су младићи разљутили Поповића зато што су у семинарима и на часовима обуке потпуно апстинирали од икакве отворене дискусије марксистичке теорије и праксе. Наместо отворене дискусије они су конспиративно ширили марксистичку пропаганду међу мање образованим. Милован се хвалио да је Завод „челна тврђава слободне мисли у Европи” - он је жигосао те прикривене активисте као непоштене. Њихово искључење из школских програма, изолација од контакта са другим питомцима, дуги сати физичког рада, претње да ће бити враћени под јурисдикцију Министарства унутрашњих послова, све је то било усмерено да се принуде на отворено учествовање у сукобу идеја. План је успео, јер су само двојица из оригиналне кабале остали у изолатору за целих шест месеци. Бројно стање изолатора се мењало. Они који увећавају своја страдања, тврде да је кроз њега прошло око 70 лица. Зашто је известан број младића рађе служио тежак „рок” у Изолатору, него се упуштао у одбрану своје мисли? Сетимо се да су „сјајни момци из Ужица” потпуно пренебрегавали комунистичку стварност: једноставно нису могли да се помире са својим идеолошким поразом. Борци за „бољи живот” код нас, су ћутали о његовим резултатима у СССР. И њихови пандани у Заводу су ћутали. Нису могли бранити неодбрањиво, нити су га се могли одрећи. Треба времена да човек свесно умори своје илузије, покопа их, одболује и преболи. У том процесу су, међу неким посматрачима, изоловани стицали ореол јунака, а ћутња се могла протумачити као способност да у дискусији шах-матирају Милована Поповића. И као да тиме одмах добију упутницу за Бањицу. Баш такву тезу лепо распреда господин Голубовић. Два виђења пуча По свему познатом, није Др Драгојла Поповић заборавила нити је прикривала пуч у Заводу. Помиње у свом одговору („Дуга” бр. 443) г. Недељковићу групу „злосретних завереника”. Шта је новинар од њему расположивог материјала изабрао, а шта уредништво пустило, над тим она није имала контролу. Тај трагични догађај био је и остао рана у срцу свих који се грозе уништавања људског живота. И бесмисленог жртвовања. Има људи којима је свачији живот драгоцен, и оних којима није ничији. Безбројни животи су комунистима били само оруђе за постизавање циљева револуције. Скојевско оруђе се поносило спремношћу да буде употребљено. Манипулисано, оно је замишљало да је свесна жртва. Ту се убрајају и 11 питомаца стрељаних 14. маја 1943. у Јајинцима. Певали су кад су вођени на стрељање, пише Голубовић, и „Божа Николић, без ноге, бацио је штаку и одскакутао у смрт”. Драму те смрти Голубовић потенцира стиховима који су сигурно расплакали мноштво читалаца: „Зар ће земља да вас прими тако младе и зелене, тако мучки убијене?”. Шта је довело до те несреће? План да се растури, да се укине Завод.

Инспирисана од стране КПЈ, једна група од 17 младића спремала је, наводно, „масовно бекство”. И ту се партијска верзија одједном заустави. Ништа више? Уствари, по обавештењу које су Миловану Поповићу дали питомци из саме завереничке групе („издајници”), њега је требало убити. Полиција је у истрази установила ту намеру. Сам Голубовић говори о „обрачуну”. Много доцније, један члан КПЈ је Миловану скренуо пажњу на око метар дугачку жељезничку шину крај прага административне бараке и казао му име питомца одређеног да га њоме тресне по глави. Да се је то догодило, господин Голубовић би лепо лаконизирао: „Преваспитан, по кратком поступку, у сну”. Пучистима не би требало вући управу са собом, како пише Голубовић: „Да ми њих преваспитамо”. Само „масовно бекство” не би остварило партијски циљ да се Завод укине. Убиство Милована, неког члана управе, неког стражара, погибија завереника на тлу Завода, ликвидација „издајника” - ма која од тих могућности би загарантовала укидање Завода. Голубовић сматра да је управа направила „брзоплет потез”, да је све то могла „сама смирити”. Хм. Ако је Миловану Поповићу пала на ум мисао, која би одговарала његовом карактеру, да ту ствар заташка, оцена ситуације ју је отклонила. Безбедност Завода, унутрашња и спољна, била је одговорност заводске страже. Укључивала је, наравно, и њихову сопствену угроженост пучем. Сензација, завера, била је у року од неколико сати позната не само целом Заводу и Смедеревској Паланци, него и целом срезу у коме је било много заклетих противника Завода. Ништа се није могло сакрити од Министарства просвете, које је известило Управу града Београда, чији је орган била Специјална полиција. Истрага је била под искључивом надлежношћу Специјалне полиције. Пучисти су под стражом одведени из Завода 16. априла 1943. Одведени неми, потиштени тог раног тмурног јутра. Они и стража, и нико више. „Али били су то дани да се памте. Да се о њима прича како је стварно било.” Тако читаоцима обећава господин Голубовић па онда стварност одвођења претвара у грандиозно митологизирање: „...Пред управом логора били су постројени сви „питомци” Завода за принудно васпитање омладине, наређено им је да стану „мирно!” и да чују читање смртне пресуде. Били су присутни, наравно, и управник Милован Поповић и његова супруга докторка Драгојла Поповић”. Цела сцена је ординарна лаж. За оповргавање ове измишљотине довољно је упитати само два питања: 1. Зар би опширна Крстићева монографија о Заводу, посвећена дефамирању, деградирању, дезинформисању о Заводу, пропустила да забележи једну такву драматичну сцену? 2. Зар би титовци пропустили, тражећи Драгојлину екстрадицију од Енглеза, да у оптужбама наведу то изрицање смртне пресуде у Заводу, у њеном присуству? Цитираном измишљотином Голубовић је себе довео у незгодан положај. Да се присетимо. Лежао је у заводској амбуланти због још незалечених табана задобијених у Специјалној полицији. Био је обавештен о пучу. Планирано је да

њега „поведу до Космајског одреда”. Другови би га ставили „на малог логорског коња зеленка”... Морам се послужити још једним делом његовог текста. Оним о грозном догађају са Шанетом, каменоресцем. Шане, „... у подруму мајке Даринке у Тополи, чује како јој убијају једну кћер зато што неће да открије где се он крије, па другу, па и њу саму, док он сћућурен чува свој јадни живот да би после постао витез револуције”. Сада да применимо наведене цитате на маштарију Голубовића. Стоје стотине питомаца постројене према друговима којима се изриче смртна казна. Стоје „неустрашиви”, слушају изрицање смртне казне, стоје „мирно”, очигледно чувају и они „свој јадни живот”. Да се Шане огласио, спасао би породицу. Да су питомци скочили, створили би гужву па коме обојци, коме опанци. Стил Тале будалине, али јуначки. Види се из овог да Голубовић није домислио своју причу до краја. Довео свој имагинарни строј у морални ћор-сокак. Заборавио Шанета па представио своје другове као да и они „чувају свој јадни живот”. Ја сам сигуран да херојисања не би било и да је строја било. Огромна већина питомаца била је против пуча. Чињеница да је Димитрије Љотић у Заводу провео укупно седам дана, спавајући у соби одвојеној само дрвеним вратима од питомачке спаваонице, крећући се по Заводу без икакве пратње, показује да Голубовић није тачно оценио заводску стварност. Даље, Голубовићев пијетет према жртвама заблуде којом је и сам био заражен, захтева да бар тачно зна податке о усмрћенима. Неприлично је за његову сентименталност нарочито то, што међу једанаесторицом стрељаних није био никакав Божо Николић, ни с ногом ни без ноге. Злосретна жртва без ноге био је Бошко Видовић. Рањен у партизанима, изгубио је ногу. Број стрељаних питомаца је био 11, а не 13. Изузев једног од 17 година и 2 месеца и другог од 19 година и 9 месеци, просечно доба осталих је било 21 година и 4 месеца. У оданости својој револуционарној идеји, били су спремни да узму туђе животе, а своје су дали певајући. На њихову несрећу и јад људи добре воље, тужан су пример бољшевичког фанатизма усађеног у младе душе. Док су сви били још живи у Заводу, Голубовић се питао, а и данас се пита, од кога их је госпођа Поповић „хтела спасавати”. „Од нас самих?”, „... Или окупатора од нас?” Одговор је за сваког ко мисли садржан у Голубовићевом чланку. Требало је њега, и сличне му, спасавати од утопијских заблуда. Уверити их да је бољка од које болују фатална по њихову и будућност народа. Подићи их до достојанства тачног познавања теорије и праксе баш те идеје за коју су готови и живот дати и убијати. Заменити ниво партијског „оруђа” аналитичким умом и срцем ослобођеним убилачке мржње. Јесте, оснивачи и трудбеници Завода су настојали да их спасу од њих самих. „... Да спасава окупатора...?” Сили која је у Србији вршила репресалије по кључу 100 за једнога није требао ни Недић ни Завод. Четири крвожедна кандидата су стајали спремни да немачку окупацију замене својом. Недић је био потребан само и једино „јадним Србима”. Насушни, категорички императив њиховог опстанка. Позивам Голубовића да себи данас постави питање, да ли би он био спречио намеравано мучко убиство немачког војника или дозволио да тај

метак загарантовано убије сто Срба? Да се чује одговор. Потребно се осврнути и на осетљивост душе господина Голубовића. Употребио сам горе модерни израз трауматизација. Он се жали што „у годинама кад се учи искрености ми смо се учили неповерењу” - „Требало је живот почети неповерењем” - „у годинама када се воли” питомци, наводно, читају књигу „Како издржати глад?” Моменат. Да се прекрстим од чуда! Скојевац који је одбацио све традиционалне појмове о родољубљу, вери, правди, части, а њима се, по примеру Партије, лажно служио у комунистичкој пропаганди, жали промашено време кад се „учи искрености”. Основна обука СКОЈ-а је тренирање у конспирацији, у развијању потпуног неповерења према свему и свакоме. Свему што представља установљени поредак и сваком ко не припада строго ограниченом кругу посвећених. Конспирација је била квинтесенцијална „душа” СКОЈ-а, њена мистика. Душа коју Голубовић није хтео „издати”, „продати” ни за шта на свету. Затворио га СКОЈ у тврђаву конспирације, очеличио у неповерењу, а он и данас оптужује Милована и Драгојлу Поповић што се није „учио искрености”. Куку, Тодоре - да се старински изразим. Пише и „привлачиле су нас забрањене ствари”. Димитрије Љотић је водио рачуна и о тој врсти искушења, кад је тражио да се Комунистичкој партији дозволи слободан рад. Из мрака конспирације на светло дана. У СКОЈ-у је Голубовић научио да се противник прво туче етикетирањем. У пуној идеолошкој заслепљености он апсолутно није могао примити могућност да се бар неки питомац или питомица замисли над теоријом и праксом марксизма, које је Завод изложио њиховом расуђивању. Замисли и слободно сабере да 2 + 2 јесу 4. Искључивао је а приори такву слободну, „поштену” интелигентну реакцију. Све које је бар мало нагризала сумња он је осуђивао наученом фразеологијом: „агенти”, „слабићи”, „поданици”, „доушници”, „издајници”, „продане душе”. Противник је морао спадати у неку категорију подлаца. Милован Поповић је био „гестаповац”. Милан Недић „квислинг”, Димитрије Љотић „фашиста”. Ауторовом упроштеном схватању човека преображај Савле-Павле је био тотално неприхватљив. Ево још једног питања господину Голубовићу: „Како то да данас Југославија врви људима који јавно осуђују све, у шта су се као комунисти недавно заклињали? Да ли су се ти људи суочили са стварношћу, преиспитали своја гледишта, спонтано преваспитали сами себе, прегнули да се заблуде жигошу, да се спасе што се спасити може... или, или шта? Голубовић да нађе одговор. Ако обавештени, поштени људи могу данас да одбаце своја ранија веровања, зашто нису могли имати исто тако поштене претходнике у Заводу? „Када се воли... они гладовали”. Завод би био најјединственији феномен света, психолошки говорећи, ако у њему није харала епидемија заљубљивања. Крстићева монографија бележи и тежине питомаца. Бригу Милована Поповића да се осигура храна, Голубовић може лако свести на лични Милованов интерес. Он је потпуно овисио о порцији са логорашког казана. Питомци су примали пакете из Србије за коју Дедијер записа да је „била пуна хране”. Наводна књига

о вештини гладовања би овде у САД била best seller. Заменила би све скупе институте за мршављење. Вијуга кроз свој чланак Голубовић па и мене скрене с мог пута. Тешко ми је понека места разумети. Као оно да је „госпођа Поповић као човек своја сопствена жртва. А ако то није, жртве су други”. Неки тумаче да Голубовић можда мисли да су њене жртве: њена два мужа. Мени лично је жао што та жена увек испадне крива. Можда се у тој мисли господина Голубовића крије нека дубина иако се то мени чини да је просто трабуњање. Такође се питам где је то љубећи „Истину, Слободу и Отаџбину” живео „слободан и неустрашив као Бог” господин Голубовић? Где је провео све године комунистичке диктатуре над Југославијом? Да ли је био и „гладан као пас” - да баш не наводим сваку огорчену реч којом је Кочић завршио ту мисао. Сцена са Ољегом Ивановнм је напросто спремна за докудраму. Ефективна до те мере да је овде узрујала једну даму. Лакнуло јој је ипак кад је обавештена да, ако је Ољег добио шамар, добио га је зато што се као дете руских избеглица огрешио према њима, комунистичким жртвама. Никако зато „што је Рус”. Милован Поповић је био задрти русофил. Итд. Целисходније је да се ја вратим на свој пут. Чланак је крцат литерарно успелим дезинформацијама. Централно целом подухвату господина Голубовића је стављање Драгојле Поповић на срамни стуб. Повезати је лично са трагичним крајем једанаесторице, окривити што их „није спасла”. Тад би имала „удела у спасавању српске омладине...”. То би јој била виза за долазак у Југославију. Аутор жали што Др Поповић није „бар имала снаге да се извини жртвама”. Зашто да се извињава? Зато што утицај Завода није био јачи од утицаја Партије? Што комунистичке завере нису биле надлежност Министарства просвете, чији је намештеник она била? Што је влада Милана Недића знала да се комунистичке завере морају уништити у зачетку да Србија не би била черечена? Да се извини што није успела - или што се није успело - продрети до срца и ума „усправних”, „тврдокорних”, „неустрашивих” бољшевичких фанатика? Узгред речено, једини рад који је Др Драгојла Поповић обављала у мушком делу Завода били су часови политичке обуке у Изолатору. То по изричитој жељи изолованих. У форумима где се решавала судбина пучиста Драгојла Поповић није имала никакве моћи. Несретне породице завереника су мобилисале кога су год могле и знале. Нису они били пуштени низ воду пре 14. маја. Очајнички напор је уложен да се спасу. Доктор Драгојла Поповић може оплакивати, жалити њихов удес, а никако се икоме бесмислено извињавати. Занимљиво је да, пре него је позове на извињавање, господин Голубовић као да оставља одшкринута врата госпођи Поповић да добије визу и да смањи кривицу, коју јој он приписује. Пише да „кажу” (ко?) да је „добацила” завереницима: „Све сам покушала да вас спасем, али нисам успела”. Ако, ако је тако било, зашто је онда обавезна да се извињава? Зато што није успела? Голубовић пише да је био обавештен о припремама пуча, али није у

њима учествовао, предвиђао се „и обрачун са онима који би, евентуално, покушали да га спрече”. Како се баш „обрачун” морао подробно испланирати, а Голубовић лежећи у амбуланти имао времена за размишљање, било би занимљиво чути какву је стратегију он предлагао или подржавао. Његово мишљење се сигурно изузетно уважавало. Ко је други чувао стражу за Тита? Сада пише да је пуч био „наивно смишљен”. То је сада. А друго је онда. Онда је поврх ауторове устаљене радикалне настројености, његов разбор био и акутније помућен. Прво, разумљивим огорчењем због скорашњих мука у полицији, а друго визијом себе, коњаника на зеленку. Цела Србија би чула да млади комунисти не остављају иза себе ни своје „рањене”. Партија би ликовала због јединственог подвига у целој Европи. Не одвраћајући другове из намераваног крајње ризичног подухвата, укључујући се уствари у њихове редове, Голубовић је постао интелектуални саучесник завере и свих њених последица. Сноси, дакле, део одговорности за несрећу једанаесторице. Сноси је, а пројецира на госпођу Поповић. Преживелим родитељима страдалника би можда била утеха да лично од Голубовића чују да „сваку сањарију време открива и убија”. Да, на несрећу, има сањарија које убијају. Да је Завод нудио лек за такве сањарије, али да је Партија требала задивити Европу. Следим траг Голубовића. Одлуком министра просвете, Завод је у процесу распуштања почетком септембра 1944. Господин Голубовић је још ту са око 200 питомаца. Дванаестог септембра су код Милована Поповића, на већању, четници капетана Свете Богићевића из Клоке. Тринаестог ни Милован није више у Заводу. Када је Голубовић одатле изашао? На нечије питање да ли су логораши „знали за Тита”, он је одговорио да су до њих допирале „непрецизне вести”. За напредовање Црвене армије чуо је, пише, тек „почетком септембра 1943.” од агента Радана Грујичића, „чувеног зликовца”. Грујичић је уствари био у Заводу само једном, злокобног априла 1943. Има ли читаоца да поверује да су питомци били до те мере необавештени? Да поменем само стотине родитељских и рођачких посета из целе Србије, као и честе изласке питомаца у град, па да се та комична теза сруши. Крстић тврди да је у Завод прошверцовано „неколико бомби и један револвер”. А што се тиче вести, Завод је био, по Голубовићу, херметички непробојан. Зашто је њему потребна и та мистификација? Првенствено за оправдање сопствене пасивности, а и за имплицирање да је једино потпуна необавештеност могла држати првих десет дана септембра 1944. две стотине питомаца у Заводу. Наравоученије Задатак на који је господин Голубовић својим изазовом обавезао мене, као апологету Недићевог дела, укључујући Завод, захтева опширност. Лако се упустити у литературу, у измишљање, у маштање, давати апсолутно непроверљиве анегдоте. Чак и забавно. Заметно је, с друге стране, доказивати шта је све фатаморгана. И удубити се у значење Голубовићевих псеудоафоризама као на пример: „Идеолошка борба је идеолошка борба”! Тачка? „Индоктринација ... остаје до краја живота”. И ту тачка? Не може! Доктрине не лебде у ваздуху. Оне о којима је овде реч потпуно су овоземаљске. Да ли су фантазија или истина, добро или зло за човека и друштво, провери их

искуство. Пречесто стравично искуство, зато је неморалан пркосни ауторов став „упорни или сањари свеједно”. Вредност индоктринације, тј. привржености доктрини, треба да овиси о њеном емпиријском проверавању. Ако ју је животна пракса несумњиво потврдила, зашто би је се њени рани носиоци данас одрицали? Исправно постављене националне и хришћанске координате дале су још младој Др Драгојли Поповић потребну животну мудрост. Какву јој то другачију мудрост у њеној старости сада прижељкује господин Голубовић. Промена је пожељна код оних које је живот дезавуисао, који се још хране злобом, код оних у које је у ране њихове дане некако усађен грозни бољшевички менталитет. Менталитет који је у стању да узрочно повеже оно што је посебно, одвојено, паралелно, у паклену градацију: (пре)васпитање, принуда, убијање. Тим перфидним фалсификовањем стварности господин Голубовић позива на линчовање Драгојле Поповић путем јавног мишљења. Иако јој није новина бити мета комунистичке клевете, Голубовићева стоји у категорији крајње малициозности. Да завршим. Кроз Завод је прошло око хиљаду лица. Сва су из Завода изашла жива и здрава осим четири-пет њих, који су боловали од туберкулозе; Огромна већина је прописно отпуштена. Неки су побегли, неки од њих враћени у Завод. Двојица су се вратили по својој вољи. Један једини пут Милован Поповић је вратио у Управу града Београда два младића (М. Марјана, Б. Војковића). Два-три дана доцније стигли су натраг интервенцијом Димитрија Љотића. Никог другог Завод својом одлуком није послао под надлежност Министарства унутрашњих дела. Родитељи су благосиљали Завод. Мајка Милене Пенезић је, у пориву осећања, пала на колена у канцеларији управе, јер јој је кћер „спашена”. Судбину једанаесторице сам обрадио. У завршним месецима рата погинули су као борци НОР 27 младића и 8 девојака. Нови властодршци су стрељали истакнутог, предратног члана Партије Слободанку Стефановић (кога све још?) због „лошег држања”. Судбине многих некадашњих штићеника Завода заслужују да се расветле, почињући са „несретним случајем” Милене Аћимовић. Уверен сам да би госпођа Драгојла Пивац помогла господину Голубовићу да нађе гроб свога оца, кад би ишта о очевом му крају знала. Њен апел за податке о Миловановом крају упућен је свима који су га знали. (Исти аутор у свом „Ипсилонском дневнику” на стр. 198, осврће се на Завод и пише следеће: „...Комунистичка влада Југославије је, такође, представила случај са Заводом у Смедеревској Паланци у сасвим другој светлости него што је била намена тога Завода, чији рад нама и нашој борби може одиста служити на част. Стварање тога Завода је једно врло хумано дело и његова активност на тако солидној хришћанској и националној основи, вратила је на прави народни пут велики број младића и девојака, чији су животи сачувани и усмерени у једном позитивном правцу. Ти младићи и девојке, некада тако одани идеји комунизма, после краћег времена у Заводу увидели су сву лаж и неоснованост онога у шта су некада тако упорно веровали...”).

Др Драгојла Остојић Пивац СЛУЧАЈ СА ЛИСТЕ „П” БРОЈ 91 1. Одлука уредништва београдске „Дуге” да објави фељтон г. Драгослава Бокана о алтернативном тумачењу историје по теми „Љотић у моралној анархији Југославије” („Дуга” бр. 440 -442) изгледа да је дирнула веома осетљиви живац чувара Партијске „истине”. Као шилом убодена јавила се, после првог чланка, „Секција логораша концентрационог логора Смедеревска Паланка”, да о Заводу за присилно васпитање омладине издекламује своју ноторну клише-тираду: „У жељи да читаоцима омогућимо да схвате да постоји и друга страна ове тематике, предпостављамо да he господин Драгослав Бокан, поштујући кодекс своје струке, затражити мишљење и друге стране”, пише председник те секције, г. Љубомир Недељковић „Дуга“ бр. 441,19. јануар 1991). Не знамо да ли се је г. Бокан одазвао тој жељи. Није требало губити време - јер је мишљење те стране о Заводу у Смедеревској Паланци предобро познато читаоцима. Сервира га она већ четрдесет и пет година, монополистички, без провере, и без тумачења оптужене стране. За све то време она је имала имприматур Партије и Револуције на једино, званично мишљење о Заводу. А сада, када се тек почела појављивати прича оптужене стране, тј. стварне друге стране, устају, ето, „понижени и увређени”. Треба их разумети и са њима саосећати. Њихов неприкосновени монопол на истину о Заводу почео је клизити из руку, па се тиме нарушава њихов брижно неговани ореол мучеништва и заслуга. А тиме се може исклизнути и штошта друго. Зато је, још једном, требало посегнути у торбу фалсификата: управница женског дела Завода, тада Др Драгојла Остојић Поповић, „носила је пушку у логору и њоме претила логорашима”. Бум! Бум! А у садашњој моди комунистичког „пресвлачења на сцени”, требало је у ново рухо заоденути и стварне мотиве за оптужбу и осуду Др Драгојле на смрт, in absentia, већ у децембру 1944: „Доктор Драгојла Поповић је од стране надлежних органа (тј. Државне комисије за утврђивање ратних злочина) проглашена ратним злочинцем у вези са својом функцијом у логору Смедеревске Паланке, а не због тога што је била председница женског дела Љотићевог покрета „Збop!” (Ибид.) Заиста?

2. Југословенски народни председнице женског дела!

покрет

„Збор”

није

ни

имао

функцију

„Надлежни органи” поменуте Државне комисије били су, уствари, партији подложни органи, извршиоци њене воље, а не независна судска истражна установа. Подложност те Комисије вољи Партије данас више није потребно доказивати. Знамо како нам је било судство, нарочито оних првих поратних година. „Саопштења” те Комисије врве пропагандистичком терминологијом непримереном једној озбиљној, објективној, независној судској установи, каква је Комисија требала бити. Прочитајте данас њено „Саопштење бр. 10” о Заводу у Смедеревској Паланци, па судите сами. Она је сматрала „тешким мучењем” „борбене” омладине „провокаторска” предавања као што су, нпр: Светска криза 1929, О политичкој ситуацији (Др Жарко Ступар, доцент универзитета); О структури материје (Др Вјећеслав Жардецки, проф. универзитета); О српској уметности (Др Миодраг Грбић, проф. универзитета); О српском погледу на свет и живот, О духовном богатству српског народа, Од чега нас је Христос спасавао и спасава, О марксизму као религији (Јован Рапајић, протосинђел манастира Враћевшнице); О мојој генерацији (отац Мирон Јанићијевић); О браћи Карамазовима, О вакрсењу Христовом, О старој и новој омладини, О метапсихичким појавама, О роману „Ученик” од Пола Буржеа, Зашто сте ви овде у Заводу, О схватању света код једног модерног научника, Зашто људи не верују у Бога (ипг. Ратибор Ђурђевић); О Црној Гори (Мирко Влаховић. новинар); Због овог „тешког мучења” Комисија је ове предаваче прогласила „народним непријатељима” и закључила да „морају бити строго кажњени за свој злочиначки рад према нашој омладини”. Тако је то некад било. Нажалост, и данас има људи, и у комунистичком и у социјалистичком руху, који жале за „старим добрим временима” па би хтели да их поврате. 3. Овакав поступак Комисије није био случајан, нити неизоставно израз личне злобе њених чланова. У то време мерило се, тужило и судило по револуционарним, догматским и идеолошким критеријима - „особа је крива не зато што је можда нешто учинила, него просто зато што је припадала нечему” (Милован Ђилас). Већ пре 20. октобра 1944. тј. уласка Титових трупа у Београд, били су установљени критерији по којима је недићевце и љотићевце требало убити на

месту. Ово је било објављено. - Међу убијенима било је и оних које би и најнеправеднији суд био поштедио. (Милован Ђилас, Wartime /Ратно време/). Даље. У Загребу су, такође, „чишћења” била вршена по „београдским стандардима”. Српски и хрватски националисти тврде да се са њиховом страном поступало грубље него с другом. Међутим - исти циљеви, исти људи, иста средства, морали су свуда поступати више или мање на исти начин. (Ибид.) Ти критерији водили су масовном уништавању противника (Кочевје, Блајбург и маршеви смрти, чишћење домаћина по селима и градовима, итд.) без суђења и осуда, без утврђивања личне кривице. Крив си зато што припадаш другој страни... И још. За уништење Михаиловићевих трупа у мају 1945. није се гласало у Централном Комитету. Али ЦК би се био сложио с онима на власти, да је требало гласати. Као да није било правде, истине и милости изван партије, идеологије и подстакнутог народа — и изван комунистичких вођа, као народне есенције. (Ибид.) Зато Михаиловићеве трупе није требало само победити, разоружати када је рат већ био завршен и власт у рукама Партије - него их потпуно уништити. „Народна есенција”, напојена осећајем своје свемоћи и дуговечности коју је обећавао „рах sovietica”, понашала се као једини извор и утока правде и истине. У том духу подложно и покорно је радила и „надлежна” Комисија. У „Саопштењу бр. 10” прогласила је Завод у Смедеревској Паланци „тешким злочином”, а људе поближе повезане са радом Завода, „злочинцима против народа”... без обзира да ли су у њему вршили неку функцију или не. Некима на „победничкој страни” данас је тешко признати некадашња мерила по револуционарним, догматским и идеолошким критеријима, па покушавају скренути воз на други колосек. У случају Завода у Смедеревској Паланци, кажу нам, није се судило по аршину политичке припадности него по функцији у Заводу: Др Д. Поповић је претила пушком. Овом тврдњом додан је један ннкриминирајући елеменат кога ни Државна комисија није забележила нити ју је тиме теретила! Некадашња „слободарска” омладина Завода, или бар неки њени чланови, изгледа да су се ослободили сваког обзира - да ли својом слободном вољом, или вољом „надлежних органа”... то они знају. Да би се показала нетачност тврдње да политичка припадност није била критериј по којем се мерило, како то сугерише писмо г. Недељковића, треба се вратити у прошлост, како је иста забележена у документима британског Форењ Офиса. 4.

Титова влада предала је британској влади Ноту Но. 1488 од 1. октобра 1946. У њој се покрету „Збор” приписује „класично нацистичко учење” и идеолошка колаборација са Немцима. Титова амбасада у Лондону предала је Форењ Офису Ноту Но. 1495 од 2. октобра 1946. Ту се захтевало изручење осморице васпитача Завода, на челу са Др Д. Поповић (ФО 371/67403). Према објашњењу британске владе на парламентарно питање г. Р. Р. Стокса (12. новембра 1947), Др Поповић је била оптужена због колаборације. „Оптужба против ње је да је била управница једног поправилишта /reformatory/ у Србији, које је било намењено политичком преваспитању под режимом квислинга Недића.” (ФО 371/67401). У ноти П-1495 од 2. октобра 1946. каже се, поред осталога: Овај Васпитни завод уствари концентрационог логора на Бањици, (...) -

је

био

део

београдског

У Ноти амбасаде П-1488 од 1. октобра је објашњено зашто је покрет „Збор” у Србији, кога је водио Димитрије Љотић, уствари идејно био најчистији израз класичног нацистичког учења и да се доследно томе присталице ове партије сматра колаборатерима с непријатељем у најстрожијем смислу речи. (...) -

партије и

Сва лица /осморица оптужених - МО/ била су чланови Љотићеве

Изузев броја 1 (жена) сви су они дошли у Васпитни завод пошто су били чланови Српског добровољачког корпуса, који се борио против Савезника. (...) -

Ове чињенице, а Државна комисија располаже са далеко више појединости о сваком поменутом лицу, доказују да су ови људи били носиоци идеја немачког нацистичког учења, да су се активно борили за Немце и да су чак настојали да српску децу гурну у хаос.

(Превод с немачког.) Због ограниченог простора једног чланка овде су наведене само неке тачке Ноте П-1495. И из њих се јасно види да су припадност „Збору”, тј. једном легитимном народном покрету предратне Југославије, и идеолошки критерији сачињавали главну тему у суштини оптужбе против васпитача, тражених за изручење. „Ратни злочин”, дакле, састојао се у исповедању другачијег погледа на свет. Подвала да је „Збор” „идејно био најчистији израз класичног нацистичког учења” је посебна тема, ван намене овога чланка. Ни прво, ни задње комунистичко етикетирање противника који су рано прозрели бољшевизам Совјетског Савеза и главне циљеве Титових партизана, и о томе опомињали свој народ. Чак ни у једном службеном државном документу није се презало од лажи као што су да је Завод био део концентрационог логора на Бањици, и да су васпитачи настојали гурнути српску децу у хаос. А српски добровољачки корпус борио се против Титових партизана, али никад за Немце, никад против Западних

савезника, никад чак ни против Совјетског Савеза, једне стране државе. Тврдња да се настојало српску децу гурнути у хаос је апсурдна: само постојање Завода у См. Паланци је најбољи противдоказ. 5. Доктор Драгојла Поповић била је ухапшена 15. октобра 1947. у Дипхолцу (Немачка) и одведена у 5 Civil Internment Camp близу Падерборна. У међувремену, оптужбе из Ноте П-1495 испитивала је Специјална комисија за избеглице, на челу са бригадиром Фицрој Меклином, доказаним и пристрасним пријатељем Тита и партизана. Ни у налазу ове Комисије, као ни у осталим расположивим британским документима по предмету истраге, Завод у Смедеревској Паланци није називан концентрационим логором. Чак и Титу веома наклоњени Британци сматрали су да поправилиштем /„reformatory“/ па га тако и називали. Beћ 21. новембра 1947. Стивен Клисолд доставио је својим надлежнима налаз Комисије у којем се, поред осталога, каже да: -

Поправилиште није било кобна и тлаченичка установа описана у

Ни у ком случају није била део концентрационог логора на Бањици.

Нема ни говора о физичком малтретирању питомаца.

тужбама.

Поправилиште је било у надлежности Министарства просвете и пружало је нормално васпитање и друштвени живот поред идеолошких циљева. -

Преко хиљаду питомаца прошло је кроз Завод и мање него један од десет од тога броја одлучио је да приступи квислиншким снагама. -

Од три члана групе васпитача, тада у Минстерлагеру под истрагом, ниједан није био у Добровољачком корпусу, како је наведено у оптужби. -

Због тога Комисија није нашла довољно разлога за њихово изручење. (ФО 371/67403). -

Иако је овај налаз Комисије био датиран 21. новембра 1947. у Хамбургу, његов садржај није био саопштен Др Д. Поповић. Штавише, све до 19. фебруара 1948. није јој била речена ни оптужба по којој је ухапшена и држана у затвору. Тога дана прочитан јој је (на немачком) увод и први део оптужбе, тј. изводи из Титове Ноте П-1495 од 2. октобра 1946. Одговор је написала 15. марта 1948. и насловила га „Јесте ли Ви били члан покрета 'Збор'?” Beћ сам наслов одговора одражава н суштину оптужбе: припадности „Збору”, а не зло деловање, зли чини броја 91 са листе „П”. Месец дана касније била је пуштена на слободу. Чак јој је било понуђено усељење у Енглеску. Тражени васпитачи нису платили главом свој политички став. Његова

жртва био је Недићев министар просвете, Велибор Јонић, предан Титу од Енглеза. Чуло се да је због Завода стрељан и Др Спанаћевић, начелник Министарства просвете. 6. Позивање г. Љубомира Недељковића на налазе Државне комисије за утврђивање злочина подсећа нас да су ти подложни органи испитивали само злочине, стварне или умишљене, „окупатора и њихових помагача”. Злочине партизана и победника у рату, разумљиво, није ни помињала, а камо ли истраживала и утврђивала. А тих је било, и те како, масовно, чак и када је рат био окончан. Кочевски рог, Блајбург и маршеви смрти, нпр. дешавали су се свега неколико седмица после објављивања „Саопштења бр. 10”. Није се знало за те злочине? Знали су они на врху, од којих је потицала и „надлежност” Комисије, а и многи испод врха. Јавно се о том писало 1982. године, ако не и раније. М. Марић је нпр. у „Дуги” бр. 229 од 4. децембра 1982. писао о разговору са Иваном Мачеком „Матијом”, начелником ОЗНЕ за Словенију у време масовних ликвидација. Да ли је „Секција логораша концентрационог логора Смедеревска Паланка” одржала „научни скуп” на тему тих ликвидација, да на њему „свестрано и објективно” осветли профил установа и личности одговорних за те ликвидације? Ако није, зашто није - кад јој је толико стало до утврђивања ратних злочина. Није знала о Кочевју, Блајбургу... ? Знала је за Голи оток. Да ли је о њему организовала сличан „научни скуп”? Када већ говоре о исцрпљивању тешким физичким радом под неповољним условима, слабој исхрани, батинању, најрафиниранијим физичким изумима, изолацији, денунцирању, групном притиску, деградирању личности, застрашивању казнама, губитку осећања о сопственој вредности, осећању неизвесности и безбедности и беспомоћности, о тешкој депресији и другим облицима неуротичне докомпензације логораша концентрационог логора, један стварно научни скуп о Голом отоку осветлио би многе профиле. Таквим скупом би, надајмо се, Секција г. Недељковића учинила велики гест увиђавности према недавно формираном Удружењу Голи оток. „Дуго, деценијама, све до јуче такорећи, нисмо се смели сусретати, ни заустављати при сусрету. Било је то непожељно. При сусрету бисмо се поздравили очима, погледом, мигом обрва, ређе главом, полугласно. Није било нимало згодно застати са другим, запитати га за здравље, пљуснути шаком по плећима. Ако би наишао трећи и недај-боже четврти - већ сутрадан могло нам се десити да будемо по један или скупно позвани на „информативни разговор”. (...) Дужни смо да будемо „глас оних чија су уста заувек затворена”. Да се за њих

жедне, напијемо воде и истине. „Опростите ми за дигресију: Ако ико икад буде робијашима са Голог отока подизао споменик - најбоље би било да то буде од једне стене са Голог отока из које би шикљала вода. И да на њему пише: А били су жедни...” (Бошко Трифуновић, „Књижевне новине”, Београд, 1. децембра 1990). А за све ове деценије „логораши” Смедеревске Паланке били су у милости и вољи Партије.

Никола Љотић, САД

ЛОГОР У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ, ГОЛИ ОТОЦИ, ЈАМЕ И ДРУГО ... Врло је индикативно за стање духа г. Љ. Недељковића и г. Др Младена Стефановића са каквом су брзином реаговали чим је у јавност доспело и једно другојачије мишљење о Заводу у Смедеревској Паланци, него оно службено и од Партије санкционисано, које је суверено владало - а они му били верни, вероватно плаћени, пропагатори - већ, ево, скоро пола столећа. Интересантно је - а то, рекао бих, опет има неке везе са стањем духа дотичне господе - и то да у целом њиховом „доказном” поступку не постоји ниједна чињеница која би оповргла бар неку тврдњу Др Драгојле ОстојићПоповић. Напротив, - ако се изузму „научни скуп” одржан у Београду 17/18. 05. 90. те „налази” Државне комисије за утврђивање ратних злочина, са добро познатом „правном” процедуром у стилу „кадија тужи...кадија суди...” све, наравно, поткрепљено са најприземнијим инсинуацијама - они уствари, индиректно потврђују оно што је Др Драгојла само и тврдила. А то је да је Завод био једна јединствена установа у свету (нико још своје непријатеље није преваспитавао и то у време грађанског рата!), да су питомци имали слободу изношења свога мишљења, да се на њих деловало силом аргумената а не обрнуто, да су дискутовани, сем комунизма, и други политички покрети као и погледи из филозофије, социологије, религије, културе итд. А да Завод није био пуко „мучилиште” и „установа Специјалне полиције и Гестапоа, служећи као филијални логор из кога су могли увек да се узму „непослушни и непреваспитани” и да се униште” (Др Стефановић), нека послужи и ово неколико статистичких података. Кроз Завод је прошло преко 1.100 питомаца и питомица. Међутим, не због супротног мишљења већ због припремања „пуча” - сами питомци су припремање открили - од целокупног броја свега их је 11 враћено на Бањицу, што значи око 1%. Других око стотину (10%) су приступили националним одредима, док је око 900, живих и здравих, отишло својим кућама. То несвесно и на свој начин, директно демантујући Др Стефановића, признаје и г. Недељковић. Говорећи о „психолошком притиску”, он помиње „стално застрашивање казнама, посебно слањем у логор на Бањицу,

што је готово сигурно значило и стрељање”. Дакле, „застрашивање” Бањицом, по њему, је било али не и стрељања јер би он, да је тога било, тај феномен сигурно уврстио не у „психолошку” већ у категорију „стрељаних”. Ипак, значи, како год се узме, највећи број оних који су кроз Завод прошли, избегли су Бањицу (99%) - што је и била сврха Завода - мада, објективно, да није било њега они би тамо (јер је био грађански рат) највероватније заглавили пошто се ту радило о онима који су или ухваћени с пушком или „проваљени” као активни Скојевци, партијци, симпатизери итд. Претпоставимо - разговора ради - да је све било онако како Стефановић и Недељковић прижељкују да је било. Претпоставимо, дакле, по идеју Завода — најгоре! Господа би ту сасвим добро прошла да их у главу не бије директно нико други до њихов истомишљеник г. Крстић, и сам питомац, својом књигом „Непокорена младост”. Они у Заводу, само као живи су могли бити и остати „непокорени” па би се тако овај логор следом логике Др Стефановића - могао уврстити и у „филијални” логор за преживљавање. А и сама чињеница да после неких четрдесет и толико година постоји чак и Удружење логораша к. логора Смедеревска Паланка недвосмислено говори о невероватној способности „непокорених” за преживљавањем (али, највероватније, и за инкасирањем своје „непокорености” привилегијама или на неки други начин).

Крстић је међутим, неумољив. Он споменуту господу морално и оптужује. Индиректно додуше. Наиме, Недићеве власти су комунистичкој омладини, дакле, својим непријатељима, омогућиле - „притисцима” или на неки други начин, свеједно - да остане то што јесте тј. „непокорена”. И - преживи! Комунисти, с друге, пак, стране, кад су дошли на власт, једној другој омладини, својим непријатељима, дадоше шуме и јаме Словеније, Кочевја и Кочевске рогове. Баш „као што и треба” непријатељима! Ту, међутим, г. Крстић, хтео или не, ступа на сцену као индиректни крунски сведок: још се није десило да жртве и то без суда и осуде - могу некако да испоље своју потребу за „непокореношћу”. Али не само ова омладина. И она са Сремског фронта. И она вапи: и њој је та шанса - да буде на неки свој начин „непокорена” - онемогућена. И све оне друге хиљаде, знаних и незнаних, које је „револуционарна власт”, чим се дочепала моћи, без милости ликвидирала. Изнимка је, међутим, јадни Недић: остао је „непокорен” али је, зато - бачен кроз прозор. Или - дефенестриран! како је историја, иначе, забележила сличну једну ликвидацију Средњег века, од кога смо ми - „цивилизацијски”, наравно - тако далеко?! Мислим се нешто и кажем сам себи: наиван си, ипак. Очекујеш од комуниста да својим непријатељима укажу бар онолико витештва колико су ови - у Заводу, на пример - указали њима (комунистима). Па они нису чак ни својим дојучерашњим друговима и саборцима дали шансу „непокорености”. Имали су јадници, ти њихови другови, или да постану бедни доушници УДБ-е или да скапавају по каменоломима, пролазећи, у међувремену, кроз „вруће зечеве” разних Голих отока! Шта је онда остало за непријатеље - стварне, потенцијалне, умишљене...

Да се исправим. Нисам био наиван кад се о комунистима и њиховој бестијалности радило. Јесам, међутим, кад сам увидео да људи које интересује историја - не она велика, о славним временима, већ она обична: о људима, малим, ситним, „пониженим и увређеним”, из логора - људски не реагују! Управо кад селективно реагују: патње „својих” (само оних на „линији”, додуше) преувеличавају и измишљају; патње других и не примећују. Као да патња није једна општељудска тема без обзира на меридијан, идеологију, веру, време... То ме мучи. И тражим „праву” реч. *** Проституција јесте, каже, „најстарији занат”, али она изворна, телесна није и - најпогубнија! Већ је Христос, док је писао по песку - једино што је написао, али ипак, из темеља уздрмао свет! - то уочио па је једну блудницу апсолвирао са благим: „Иди и не греши више!”, али је, зато, своју оштрицу упутио оној вишој, опаснијој врсти проституције - моралној и интелектуалној. Спомен на њену опасност остао је за вечност. Да би се виделе све будуће интелектуалне и моралне проститутке. За разлику, међутим, од оригииалиих, које ипак не прихватише изазов: „Нек се баци каменом ко је сам без греха”, код ових модерних камење, немилице, пљушти!

Св. Е. Видић

КАО ГУЈЕ У ПРОЦЕПУ У полемици са г. Станишом Влаховићем о Заводу за принудно васпитање у Смедеревској Паланци, Др Младен Стефановић именује „омладинца логораша” г. Милорада Феликса као аутора описа Др Драгојле Поповић (Пивац) као „гује из потаје”. Наводно рђав карактер госпође Поповић, Др Стефановић потврђује са још два мишљења: „омладинке” сада гђе Весне Бутијер (Бранковић) и „омладинке” (гђе?) Бранке Кандић. Прва, наводно, каже: да је Др Драгојла била гора од супруга јој Милована Поповића, али се чувала да непријатељски иступи према питомцима: да није указивала лекарску помоћ питомцима и питомицама; и да она (омладинка) верује да је Др Драгојла доприносила „стварању планова који су имали за циљ да психички сломе питомце”. Друга омладинка, наводно, „тешко оптужује нехуманост” Др Драгојле: „...Била је отворени фашиста. Обожавала је Љотића и хвалила Дражу Михаиловића. Била је врло рђава као човек”; Драгојла, по професији лекар, „никада није хтела да помогне, па макар то били у питању и најтежи болесници”... „мада је желела увек да саветује и да се прави пријатељ питомаца”; Драгојла је, ето, „више радила иза кулиса,... више је ласкала”. Одсуство критичности Др Стефановића

Очигледно, г. Стефановић прима „ново за готово”. Од човека с докторатом оправдано се очекује критичка провера података које објављује. Критичко проверавање би дозволило и могућност да Др Драгојла није непријатељски иступала према питомцима - зато што их није ни сматрала својим непријатељима; да се није правила пријатељем питомаца - него да им је то стварно била; и да се као образована и интелигентна особа (по оцени Б. Кандић), није спуштала до ласкања икоме. Др Стефановић је могао лако утврдити, на пример, да је Завод имао сталног лекара који је из Смедеревске Паланке долазио у Завод по редовном распореду, а и по потреби; у његовом одсуству била је осигурана лекарска замена у Смедеревској Паланци. (Једна питомица, на пример, оболела од плућне туберкулозе, била је послана у Београд на лечење.) Није, дакле, било потребе да се Др Драгојла меша у посао надлежног лекара. По лекарском узусу могла је „пружати помоћ” само ако ју је надлежни колега позвао у консултацију. У полемици са г. Влаховићем Др Стефановић казује да је своју књигу о „Збору” Димитрија Љотића радио на основу „изворних докумената првога реда који се налазе у архивским фондовима у Југославији (...), као и доступне литературе, часописа, листова, летака и парола. („Дуга” бр. 477.) Доступност једног дела материјала имплицира да je други део био недоступан - обичном грађанину. Један историчар из Србије је причао емигрантима да је Др Стефановић имао одговорну дужност у Архиву Централног комитета. У обиљу извора Др Стефановић је наишао и на име Блеза Паскала, славног француског математичара, физичара и филозофа, па га у свом поменутом раду сматра умоболним. „Тај умоболни теоретичар Паскал био је један од фактора који је утицао на Димитрија Љотића. Умоболно оболео, Паскал је у двадесет четвртој години ступио у манастир и престао да мисли о бројевима, већ о човеку, и то одакле је дошао, каква је његова права природа и каква крајња судбина” (стр. 18). Слично некритичко расуђивање Др Стефановића се огледа у употреби изјава омладинаца/омладинки као веродостојне документације да је Др Д. Поповић „гуја из потаје”. Он не узима у обзир егзистенцијалну угроженост у којој су давали/давале своје оцене. За „логораше” је тада „била неопходна одбрана пред Партијом, а Партији пред самом собом”. Онда су се „снаге ујединиле да исконструишу тезу против стварне алтернативе, тезу да се „логораши” нису могли дочепати шумске слободе” - уверљиво објашњава Др Д. Поповић (Пивац) („Дугa” бр. 443). Весна Бутијер, на пример, налазила се у ситуацији да објасни свој, у Заводу приказан, скит „Снежана и седам патуљака” у коме су се, по сећању бивших васпитача и питомаца, певали и ови стихови: Уранисмо рано ми / враћамо се натраг сви. / Напоран је пoc'o наш / ал' у том је права драж. / Ај хој, ај хој, / идем у Завод свој, /

и још се чује песме глас, / ај хој, ај хој! „Враћамо се натраг сви” - са рада у пољу, а нисмо побегли; „и још се чује песме глас” ...требало је објаснити и оправдати. Није гђа Весна била изложена никаквим „репресалијама” иако је Милован Поповић у њеном скиту видео алегоријску опомену против преваспитавања. Да ли Снежана или патуљци, неко је „дебљао”, кварио свој изглед, опуштао се. Управа се сложила да се и скит мора уврстити у слободу мишљења. Победничка Партија је свакако очекивала нешто јаче од закукуљених сугестија. Мишљење гђе Весне о гђи Драгојли се не сме издвојити из тога контекста. Што се тиче г. М. Феликса, незваничног заводског фотографа, и он је, као и сви остали „логораши”, био у положају гује у процепу. Његове фотографије су биле неупотребљиве за пропагандну илустрацију Завода као концентрационог логора. Стрељане су многе особе које су мало скренуле са линије. Некритични Др Стефановић то не узима у обзир. Такав његов метод примећен је и у вези са његовом поменутом књигом. „... Стефановићу недостаје не само научничка објективност него је његово дело потврда теза званичне политике засновано на селективно одабраном што домаћем, што емигрантском материјалу”, каже г. Бошко Милин („ Став ”, 21. децембар 1990). Време самозаштите Колика је била вредност људског живота у време када су омладинци/омладинке давали своје оцене о Заводу, оцене на којима Др Стефановић темељи своје судове, знају добро они који су довољно стари да памте. Млађи о томе тек сазнавају, мало по мало - како се завеса „славних дела” Револуције, Партије и Тита све више свлачи са наше поратне стварности. Да се послужимо речима самога Др Стефановића о том времену, о теми којој се јавно није смело расправљати ни 1981. године (када је он писао своју докторску дисертацију), а камо ли четрдесетих година. „У више до сада објављених наставака у листу „Дуга” говори се да су партизанске снаге у току ослобођења Београда 1943. године убиле двадесет пет до тридесет хиљада поштених грађана, патриота, чија се имена наводе, а не говори о убијању најистакнутијих сарадника окупатора, па тако испада као да су и они „честити и поштени” грађани. (...)” („Сви убијени нису били невини”, „Дуга” бр. 445). По овој логици, „сарадници окупатора” нису могли, по дефиницији, бити „честити и поштени” грађани. Следом те логике, и сарадници „сарадника окупатора” били су подозриви, изложени и угрожени. Ако се томе још дода да су „другови који су се вратили из рата” пребацивали омладинцима/омладинкама из Завода: „Како то да сте остали живи у логору” („Дуга“ бр. 444) - јасно је да је пред тим младићима и девојкама постојао озбиљан проблем елементарне самозаштите. Оцене о „сарадницима окупатора” у Заводу, о „агенту Гестапоа”

Миловану Поповићу и „лукавој” Др Драгојли с „непријатељским иступима” итд, тј. оцене дате у време када је новоустоличена власт само у Београду ликвидирала 25.000 - 30.000 људи, по сили нужде морале су бити сврсисходне личној ситуацији. Један од елемената самозаштите био је упирање прстом у управнике и васпитаче Завода. У стварно слободним и независним судовима, сведочења дата под оваквим околностима се не уважавају. За Др Стефановића она важе. Не узима он у обзир ни друге чињенице - ако нису у складу са ставом / налазом Партије. Тако, на пример, за њега је Завод „филијални логор” - баш као што је стајало у Ноти П-1495 Титове амбасаде у Лондону од 2. октобра 1946.: Завод је уствари био део београдског концентрационог логора на Бањици („Дуга” бр. 447). Ову оптужбу Енглези су категорички одбили. Др Стефановић остаје при њој, иако чак и сами бивши питомци имају различита мишљења о карактеру Завода. Завод је био концентрациони логор, тврди званична „Секција логораша концентрационог логора Смедеревска Паланка . Завод није био никаква „бања”, али баш ни концентрациони логор у класичном смислу те речи, а ни „тамница младих” - каже један бивши питомац. De iure то је био „Завод”, а de facto један од специфичних нацифашистичких логора - каже други. (Дакле, не класични концентрациони.) „Пристао бих петнаест година да проведем у затвору у Паланци, уместо било ког часа што сам га провео на Голом Отоку”, каже трећи. Стефановић, пак, остаје при линији Партије: бањички филијални логор. Као о Заводу, тако и о поратним ликвидацијама он се држи „поузданих докумената” Партије. Он ни не поставља питање, а камо ли да дозволи могућност, невиности ма кога од оних стотињак људи које је Војни суд Првог корпуса НОВЈ осудио на смрт, а он им објавио имена („Дуга” бр. 445). А шта се све може наћи у „документима”, присетимо се уласка партизана у Београд (20. октобра 1944). По информацијама Партије, Београд је партизане „одушевљено дочекао”. У чему се огледало то одушевљење? Београђани, у великој већини симпатизери Драже Михаиловића, интимно дубоко желећи долазак трупа Западних савезника, а не Црвене армије - извисили су заставе, ставили тепихе и цвеће на балконе и прозоре, а јавно изражавали радост. Насмешеног лица и са речима похвале дочекивали су их тако и они чији су чланови породице били на другој страни - укључујући и родитеље Др Д. Поповић, тада избеглице у Београду. Искићен је био и њихов балкон иако су им, поред кћери, оба зета била а приори жигосани и осуђени. Нетачност Др Стефановића Одговарајући г. Влаховићу, Др Стефановић пише и ово: „Рад нисам писао по налогу или сугестији СКЈ (како тврди Влаховић), већ је поменута тема

била у програму научног института Србије, коју сам добровољно прихватио и обрадио” („Дуга” бр. 447). Господин Влаховић, међутим, уопште не тврди да је Др Стефановић „писао свој рад по налогу или сугестијама СКЈ”. Влаховић каже: „... Изгледа да је г. Стефановић хтео, или је морао да задовољи стандард КПЈ, и уместо научних критерија он се обилато размахао пропагандним тирадама и поменуо у свом делу 1.012 пута да Димитрије Љотић „фашиста”. („Дуга” бр. 447) Сличну непрецизност показује Др Стефановић и у следећој тврдњи о Заводу: „Карактеристично је да су сва предавања, било да су их држали „васпитачи” или политичари који су долазили са стране, била прожета фашистичком идеологијом и верским погледима и догмама.” („Дуга” бр. 443) Нема или... или..., него сва укључују сва три елемента. Овакав категорички закључак могао би се проверити само увидом у интегрални текст свих предавања. Неки предавачи су говорили без написаног материјала. А разни списи, укључујући и знатан део питомачких коментара о предавањима (из чега би се могао видети садржај предавања) били су спаљени у току распуштања Завода. Према томе, интегрални текст свих предавања врло вероватно не постоји, па га ни Др Стефановић није могао проверити. Уосталом, ако не из других разлога, бар из знатижеље било би занимљиво видети како су предавачи успели (по тврдњи Др Стефановића) прожети фашистичком идеологијом и верским погледима и догмама предавања као што су била, на пример (према „Саопштењу бр. 10” Државне комисије за утврђивање злочина...): О речи као стваралачкој и разаралачкој снази; О површности код Срба; О структури материје; О биолошком стању појединих народа; О научном раду; О анализи појма једнакости; Зашто се људи не разумеју; итд. Ова (и друга) предавања је „надлежна” поменута Комисија, у време оно, назвала „провокаторским”, „противпартизанским”, „издајничким”, са којима су предавачи „мучили тешко” „нашу борбену омладину”. Ипак, није ишла тако далеко да устврди да су била прожета чак и верским догмама. Изгледа да је ауторско право на тај закључак осигурао себи Др М. Стефановић, у време ово. Даље мањкавост његове прецизности о Заводу види се и из тврдње да је у Заводу „највише омладине, око седамдесет одсто, било из Београда” („Дуга“ бр. 443). У „Непокореној младости” аутор Милош Крстић је именовао 916 младића и девојака који су прошли кроз Завод. Од тога броја из Београда је било доведено свега 185, дакле 20,2 одсто. Следећа нетачност Др Стефановића: „... први кажњеници дотерани су у логор тек 22. септембра /1941/. Тога дана су у логор стигла 52 омладинца и 32 омладинке” („Дуга“ бр. 443) - Дакле укупно 84. Крстић, напротив, каже да је тога дана доведено укупно 28: 18 мушкараца и 10 девојака. (стр. 52) - Дакле: три пута мање од Стефановићеве бројке.

Помањкање критичности и тачности поменутих Стефановићевих тврдњи поставља озбиљно питање поузданости његових произвољних закључака и оцена као што су: Милован Поповић - „агент Гестапоа”; Др Драгојла с Милованом, - кројила планове за „ломљење карактера” питомаца; административно и помоћно особље било је „брутално у опхођењу с омладинцима”; Завод је служио „као филијални логор из кога су могли увек да се узму „непослушни и непреваспитани” и да се униште” итд. Тога ради не може се избећи утисак да је и ова Стефановићева полемика о Заводу - као и његов рад о „Збору” Д. Љотића - још једна „потврда теза званичне политике” Партије. Његов поменути напис о убијенима 1944. године, објављен изван оквира полемике о Заводу, али за време њеног тока, допуњује предњи утисак. Хватајући се за неодрживо оправдање „познато-је-у-свим-ратовима-па-иу-овом”, да је и у време уласка Титових јединица у Београд тек „могао погинути један број невиних грађана”, он допушта да су „једном броју” преки судови „изрекли престрого смртне казне”. Они изван ове групе, онда, били су „народни непријатељи који су за време окупације радили за фашистичке завојеваче и извршили велики број злочина”. Не каже које то злочине, али одмах продужава: „Они су припадали окупаторским и издајничким терористичким и шпијунским организацијама, окупаторској оружаној сили и издајничким војним организацијама Димитрија Љотића, Милана Недића, Драже Михаиловића, Косте Миловановића Пећанца и другим”. Концепт Завода насупрот одлуке о масовним ликвидацијама Дакле: припадност једној организацији или установи, а не лична кривица и одговорност, била је критериј злочина. А злочиначке организације, наравно, дефинисала је и одређивала КПЈ, а не важеће међународне конвенције и међународно право. Тачно по револуционарним догматским и идеолошким критеријима - о којима сведочи и Милован Ђилас: Још пре нашег уласка у Београд ми смо били установили критерије по којима ће присталице /adherents/ Недића и Љотића бити убијени на месту. Ово је већ било објављено, иако се већина следбеника Недића и Љотића повлачила с Немцима. Засигурно, међу убијенима је било и оних које би и најгори, најнеправеднији суд био поштедео. Али ратови, и нарочито револуције и протуреволуције, се воде догматским и идеолошким критеријима - критеријима који у току истребљивања постају страст и пракса, обичај и врлина: особа је крива не неизоставно зато што је нешто учинила, него просто зато што је нечему припадала. Бес и мржња били су важни састојци у таквим одлукама, али не одлучујући. Таквим људима судски поступак изгледао је бесмислен осим у призорним /spectacular/ случајевима везаним са вођама: суд не би могао донети стотине, хиљаде смртних пресуда. (...) (,,Wartime ” стр. 419) Ове примарне критерије масовних ликвидација 1944-1945. године може се допунити разним „изворним документима првог реда” као што је, на пример, Меморандум од 12. априла 1943. америчком Стејт Департементу, у коме Карл Ф.

Норден (из Одељења за јужноевропске послове) обавештава: Непосредно пред мој одлазак из Београда удесио сам, сарадњом личног пријатеља г. Шепића, личног секретара г. Шубашића, и с дозволом Амбасадора Петерсон-а, да направим опроштајну посету Др Кардељу. Провео сам са њим око 45 минута 2. априла изјутра. Раније сам једном разговарао са Др Кардељом, око месец дана раније, такође по Шепићевој сугестији. (. . .) Употребио сам прилику да кажем Др Кардељу да, иако могу говорити само у своје име, осећам да би био велики корак ка стабилизацији унутрашњих прилика када би била објављена стварна амнестија и сви Југословени, осим ратних злочинаца, које су као такве осудили правно установљени судови, могу се вратити својим кућама и допринети свој удео напретку земље. Он се сагласио, понешто оклевајући, и врло опрезно казао да је листа издајица и ратних злочинаца велика, и да би веома велико чишћење требало да се проведе у још окупираним деловима земље, и елиминише српска „реакција”. (...) (,,FRUS Diplomatic Papers, 1945, Vol V. Europe”, стр. 1220 - 1222). У „веома великом чишћењу” Југославије и елиминацији српске „реакције” учествовали су и чланови „слободарске”, „напредне”, „хуманистичке”, „револуционарне” омладине. Београд: 25 - 30.000; Ваљево: око 4.000 („Погледи”, 8. фебруар 1991); Кочевски Рог и Словенија: око 26.000 изручених од Енглеза; „Блајбург” и маршеви смрти: још неутврђен број, али свакако десетине и десетине хиљада оних који су се сами предали; и тако даље, и тако даље, уздуж и попреко Југославије. У Заводу се покушало скинути утопијске наочаре, и принудним васпитањем, да би омладина видела стварност и Совјетског Савеза и окупиране Србије, тада под Дамокловим мачем: да се тиме сачувају животи „неустрашивих” као и народа и кога су они били спремни изложити репресалијама окупатора и пустошењу. То скидање наочара Др Стефановић сматра „убијањем слободарског духа”, „духовном и физичком тортуром”. Партија, коју су ти „неустрашиви” одушевљено следили, донела је - говорили су нам - слободу, и почела да остварује „сретну будућност” - за коју је, мислили су, вредело живот дати и узети. Међу првим подухватима ка тој „сретној будућности” била су масовна погубљења. Већ тај чин је био путоказ да се иде стазом бољшевизма, и опомена да иста стаза води истом одредишту. Данас нам се каже: нису баш сви убијени били невини. Многи, дакле, јесу. Поучени примером „прве земље социјализма”, Совјетског Савеза, и суочени с окупаторовим одмаздама над незаштићеним народом, оснивачи и васпитачи Завода знали су да ће и код нас бољшевички експерименат пливати у крви и одвести народ у ропство духовно и политичко, и у беду материјалну. И, наравно, за то своје знање, опомене и акције били су од „усрећитеља” проглашавани кривима ... Неки их још и данас криве. Па, ипак, проћи ће и то. Бесмислене су те оптужбе кад се узму у обзир основне компоненте целе ситуације. Недићева

Србија је основала и одржавала Завод под извесним, строго одређеним условима, најбољим које је тадашње стање дозвољавало. „Логораши” су имали слободан избор или да их приме или да их одбаце. Одбаце, на пример, бекством. Наглашава се да је то био ризик. С обзиром на четничку околину Смедеревске Паланке јесте, у извесној мери. Многи су побегли, али је само једна изгубила живот у четничким рукама. (И та изван територије Смедеревске Паланке). По правилима Завода, нису се издавале пропуснице за безбедан пут до најближег партизанског одреда. „Ја бих се био борио да су ми Милован и Драгојла осигурали безбедну пропусницу до партизана”. И, ето, зато што се „неустрашиви” нису смели упустити у ризик, они данас критикују услове које су, уствари, примили. Као најбоље тада могуће. Неки због ризика, а други их примили из убеђења. Да ли је у масовним ликвидацијама, које помиње и Др Стефановић, учествовао и неки бивши омладинац или омладинка из Завода? Преживели васпитачи се надају да није...

Миленко Поповић

ТОРБА ГОСПОДИНА ГОЛУБОВИЋА Подсећајући на мисао Петра Кочића о слободи и неустрашивости оних који страсно љубе Истину, Слободу и Отаџбину, г. Драгољуб Голубовић завршава своје обраћање Др Драгојли Поповић (Пивац) питањем: „Можда је госпођа Поповић и презирала нашу неустрашивост?” („Дуга”, бр. 444). Представља нам, дакле, своје другове из Завода за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, и себе, разуме се, слободним и неустрашивим као Бог. А како он страсно љуби истину, видећемо. Местимично стављање у директне наводе речи које нису биле у објављеном тексту на који се осврће, и нетачно смештање Милована Поповића као професора у Приједору „иде у мању торбу”. О свом доласку у завод Голубовић каже: „И није ме послало никакво Министарство просвете, као што тврди госпођа Поповић, него директно Специјална полиција”. Она, међутим, није нигде ни тврдила да је само Министарство просвете слало у Завод. Изричито каже: „Министарство просвете, на првом месту, је било надлежно за упућивање ухапшених у Завод...” („Дуга ” бр. 441, стр. 92). „Прва група од осамнаест мушкараца и десет девојака стигла је у Завод септембра 1942. из Специјалне полиције у Београду...” („Дуга” бр. 441, стр. 93). Није она скривала чињеницу да су у Завод долазили из Специјалне

полиције, какав утисак Голубовић жели да створи. А такав његов покушај већ не спада у „мању торбу”. У опширном, лепо описаном, речитом и вешто постављеном чланку г. Голубовића има доста места која заслужују осврт и одговор. Можда ће се све те теме обрађивати у веома корисној полемици којој уредништво ,Дуге” уступа странице часописа. Овде, засад, осврнућемо се само на неке. Једна од још увек актуелних, бар за њега, је убијање Немаца за време окупације. Он ни данас не схвата суштину Недићеве егзистенцијалне политике, у оквиру које је и Завод имао свој смисао. Још и данас види њен смисао у „спасавању” окупатора од комуниста, укључујући и од оних младих у Заводу. Позива се на Черчилову политику да би објаснио и оправдао понашање наших комуниста и тиме, посредно, осудио држање и Недића и Михаиловића. Будући да су, наводно, комунисти убијали више Немаца него четници, „Велика Британија се одлучила да помаже комунисте”. Са тим аршином Голубовић мери ствари, па је потребно на овој теми се мало дуже задржати. (Како је дошло до британске подршке Тита, посебна је тема. Историографија под патронажом наших комуниста, и њихових апологета на Западу, неће моћи одржати до сада брижљиво неговани мит заслуга.) Колико су, то, наши комунисти убили Немаца? Сто хиљада? Педесет? Двадесет? Десет? Пет? У немачком подухвату на Балкану (против Југославије 6 -17. априла 1941. и Грчке 6-23. априла) укупни немачки губици су били 2.559 мртвих, 3.169 несталих у акцији и 5.820 рањених (,,Encyclopedia Britannica ” Вол. 23, стр. 787). У 17 дана ратовања против две државе губили су, дакле, просечно 150,53 мртвих, 186,41 несталих и 342,35 рањених дневно. Од дана напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. до 31. марта 1945. на целом Балкану Немци су имали 20.276 мртвих и 21.848 несталих. („Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht”, Вол. 8). У овом периоду од 1379 дана, дакле, губили су просечно 14,70 мртвих и 15,84 несталих дневно. Ово су бројке за цео Балкан. Од почетка до краја Другог светског рата (1. септембра 1939-9. маја 1945), тј. у периоду од 2.077 дана, погинуло је око 3,500.000 немачких војника, или просечно 1,685,22 дневно (,,Encyclopedia Britannica”, Вол. 23, стр. 802). Према томе, просечни број погинулих на Балкану био је 0,872% од укупног броја погинулих немачких војника. А погинулих и несталих на Балкану био је 1,812% од укупно погинулих. Губитке на Балкану Немци су имали и изван Југославије, а у Југославији не само од комуниста. Зато се наши комунисти не могу хвалити са напред утврђеним немачким губицима. Ако се део немачких губитака, нанетих од наших комуниста, стави у историјски контекст Другог светског рата, јасно је да тај део није могао бити одлучујући за пораз Немачке - што Голубовић и не тврди. Оно што је за нас

важно јесте: какав ефекат је убијање Немаца имало на Југославију, и посебно на Србију и српски народ? И како су се према убијању Немаца постављали Тито и Дража Михаиловић? „Суштински неспоразум је у томе што су Тито и Михаиловић имали различите циљеве. И један и други су знали да немају моћи ни начина да сами избаце окупатора из земље. Михаиловић је смерао да чува народ од непотребних жртви и, кад дође време, прискочи у помоћ савезницима. Тито је пре свега желео да припреми терен за освајање власти, а да тек на крају открије ко му је главни савезник. Немци су обе стране сматрали бандитима и било им је једино важно да контролишу градове, руднике и железнице. То је функционисало” (Мајкл Лис, „Дуга” бр. 444, стр. 82). Као Тито и Михаиловић, тако су и Недић и Љотић, и многи други родољуби, укључујући управу и васпитаче Завода, знали да нисмо имали моћи и начина да само избацимо окупатора. Поред осталога, и то се покушавало објаснити питомцима у Заводу, извлачећи из тога поуку о погубности рачунице 100 Срба за једног Немца и узалудност жртве. Они „неустрашиви”, као г. Голубовић, нису то хтели усвојити. А за оне који јесу резервисали су епитете издајника, слугу окупатора, квислинга, итд.

Господин Голубовић се пита, да ли су у Заводу спасавали Немце од питомаца. Кроз Завод је прошло око 1.000 питомаца, тј. веома мали постотак укупног броја партизана. И да су сви били у партизанима, уместо у Заводу, не би материјално могли утицати на укупне немачке губитке. Али неки од њих, „романтичари”, занесењаци, могли су убити/ранити поједине или групу Немаца, и тиме изазвати репресалије. Голубовић не говори о овој страни убијања Немаца. „По туђој не боли!” Нису Британци плаћали смрт Немаца у Србији својом крвљу. Напротив! Они су одликовали британске управнике окупираних острва у Каналу зато што нису пружали отпор окупатору и што су чували британску крв! Смисао економисања са животима и имовином Срба покушало се објаснити питомцима Завода. Можда је Голубовић тада то разумевао, јер није баш пожурио да побегне из Завода и оде у партизане пошто су му ноге оздравиле, као што су то чинили неки други. А ако је тада разумевао, сада не спомиње. Својим наглашавањем убијања Немаца он је у раскораку са српским народом којему је већ подуже јасно, и постаје све јаснијим: за будућност Срба није важно колико је ко убио Немаца за време окупације, него колико је спасио Срба. После бруталних немачких репресалија у Мачви, Краљеву, Крагујевцу и на другим местима, и сам Михаиловић је напустио своја првобитна гледишта и у суштини усвојио егзистенцијалну политику Недића и његових

сарадника. Комунисти су га прогласили ратним злочинцем и стрељали. Не верујем да је Голубовић за њим пролио сузу у то доба, или ишта приговорио Партији, или јавно осудио овај њен чин. Економисање са животима и имовином својих сународника, он на свој начин, изједначава са клечањем и спасавањем окупатора. Сумњам да би се Кочић сложио са таквим „родољубљем”. Нашим младим комунистима, романтичарским интернационалцима, „отаџбина” је била „прва земља социјализма”, Совјетски Савез. „Пролетери свих земаља, уједините се!” - наравно, под славним вођством Стаљина и Совјетског Савеза - била је њихова идеја водиља. Нису они ступили у акцију када је Југославија била раскомадана и Србија окупирана - ради Србије и Југославије. „Устали” су они на подстрек Коминтерне и Совјетског Савеза, тек када је њихова идеолошка „отаџбина” била нападнута. Кочић засигурно није имао на уму такву „отаџбину”. Последњих година се много писало о Стаљину, бољшевизму и стању у Совјетском Савезу. Истина је (била) поразна. Наши идеалисти комунисти нису хтели да је признају и приме; они су затварали и очи и уши, и ум и срце. Када се у Заводу покушавало указивати на ту истину, макар и принудним васпитањем, покушај је проглашаван мучењем, службом окупатору, злочиначком активношћу. Није многима било до истине. А некима није још ни данас. А ни до стварне личне слободе. Они су своју већ били предали Партији. У Заводу је било „доста омладинаца и омладинки потпуно оданих покрету - спремних да изврше сваки задатак који им се постави (...)” (Милош Крстић „Непокорена младост”, стр. 188). Слобода им је била подређена вољи и послушности Партије. А Партији је главни циљ био преузимање власти да би се Југославија организовала по бољшевичком совјетском моделу. Знали су то и Британци, али шта је њих била брига! „...Што Ви и ја будемо мање лупали главу о форми владавине коју ће они успоставити, то боље. До њих је самих да одлуче. Једино што нас овде интересује јесте, који међу њима наносе Немцима више жртве”, казао је Черчил своме шефу мисије код Тита. Британском помоћу, поред осталих, наши комунисти су победили. Шта нам је донела њихова победа, и „у шта ће се све то касније претворити, искористити или изродити” - добро знамо, и од тога опет стрепимо. А дали смо многе жртве. Ако и не рачунамо оне војничке и жртве геноцида, колико је било цивилних, рецимо само у Србији? Колико само због чишћења терена и бруталних репресалија изазваних заносом младих генерација и анационалном политиком комунистичке Партије? А колико од бомбардовања Савезника? Све у име „убијања Немаца”. Да ли је Партија, чије циљеве је и г. Голубовић тако одушевљено подржавао и унапређивао, имала снаге да се извини тим жртвама? Да ли им се је г. Голубовић извинио?

Господин Голубовић каже да је у „логору” у Смедеревској Паланци, провео годину и по дана пре но што је побегао. Каже да то није била никаква „бања” за посрнулу омладину, а ни Др Поповић њихова мајка. Нико није ни претендовао да је Завод „бања”. нити логор Феријалног савеза, нити да је она њихова мајка. Он. даље, каже да није, ипак, био ни концентрациони логор у класичном смислу речи, а ни „тамница младих”. Нешто „између”. Занимљиво би било знати шта му је на такву оцену рекла (или ће рећи) „Секција логораша концентрационог логора Смедеревска Паланка”. У званичној оптужби Титове владе против Др Д. Поповић и васпитача тврдило се да је Завод био део (бањичког) концентрационог логора! Лепо је што г. Голубовић оповргава ту тврдњу. Он не говори баш ни речником г. Љубомира Недељковића, председника напред поменуте „Секције”, о наводно физичком и психолошком притиску на „логораше” - на шта је Др Драгојла (Поповић) Пивац већ одговорила („Дуга” број 443). Он речито изражава сопствено мишљење да је, наводно, управник Завода тражио да говоре, да би их понизио, обесхрабрио, деморалисао. „Ако говорите, не ваља! А ако ћутите, још и горе. И ћутање је ропство. А зна се, од сваког ропства, најтеже је ропство мисли. (...) Ми смо се највише бојали да у име „слободе” изјашњавања, почнемо једни друге да издајемо, пре свега сами себе” (...) „Наше су душе спасаване продајом сопствене душе, изнуђене лукавством по цену изласка на „слободу”. Коју слободу? Слободу коју би плаћали доушништвом полицији”. Тако, ето, ропство мисли, издаја самих себе, итд. све изазвано страшним добро смишљеним притиском управе. Притисак, дакле, споља, одозго, који их је држао на роговима дилеме без њиховог сопственог избора или могућности избора. Да ли је баш тако било? Милош Крстић демантује Голубовића. На стр. 188-89 своје књиге Крстић описује поделу мишљења међу питомцима о ставовима које је требало заузети према управи и тактици наступа у Заводу, тј. иницијативи која је потицала од самих питомаца. Према Крстићу: Огромна већина је сматрала да треба радити најконспиративније, у мањим групама, настојећи да се што пре изађе из Завода, верујући да ће се једино тако моћи поново вратити свом покрету. Мањи број је мислио да, без обзира на жртве, треба користити сва средства борбе, од дискусија до организовања саботаже, организованог напада на управу и бекства. Незнатан број је мислио да се у обмани непријатеља треба користити свим средствима како би се задобило њихово поверење и што пре изашло из логора и поново укључило у покрет. Један број је сматрао да међу питомцима треба највише деловати идеолошко-политички, без предузимања саботажа и бекства све док се

не успоставе сигурне везе напољу, а онда, уз помоћ споља, предузети напад на управу и изаћи. Мањи број је давао предност борбеним акцијама, без чекања помоћи извана, и сопственим снагама извршити препад на непријатеља и ослободити се. Неколицина су волели да буду запажени, да руководе акцијама које је покретала управа, мада нису били „издајници покрета”, али су, временом, „увидели штетност свог опортунизма па су се повукли”. „Шачица малодушника”, њих двадесетак је отпала и „постала издајник, ставивши се у службу непријатеља и свесно извршавајући њихове задатке”. Из предњега се види да је постојала лепеза мишљења о наступу према управи и о раду у Заводу, мишљења темељених на карактерним особинама, сопственим оценама ситуације, личним приоритетима и осталим чиниоцима личне природе. Ако се неко „предао”, није то било „лукавим радом управе”, „стварањем конфидената, провокатора, као што се ради у свим заводима света”. Треба дозволити могућност напуштања ортодоксне доктрине комунизма по сопственој слободној оцени, или неслагања са Партијом или партизанском акцијом, по сопственој иницијативи. Ако се допусти могућност да они који су у Заводу остали живи нису неизоставно нечим платили живот, треба примити и могућност да они, који су прешли на другу страну, нису чинили то из ниских побуда. Завод јесте био изузетна, јединствена установа у окупираној Европи, организован не да служи окупатору. Да је устаничка акција узела друге облике, без изазивања репресалија над становништвом кога устаници нису могли заштитити, Завод не би био ни основан. Господин Голубовић (у Заводу познат и по надимку „Пижон”) каже да је у „логору” провео годину и по пре него је побегао. Каже и да је о напредовању Руса и њиховом приближавању Југославији дознао од двојице агената „који су негде почетком септембра 1944. године дошли у логор”. То значи да је доведен у Завод негде у марту 1943. после страшног мучења у Специјалној полицији у Београду, веома дирљиво описаног. Већ крајем августа 1944. планирано је распуштање Завода. Крстић каже да је до тада „више од половине затвореника побегло”, и да је 5. септембра у Заводу било још око 200, од којих се 104 пријавило за „квислиншку војску”. Будући да је Голубовић с агентима разговарао негде почетком септембра, значи да је побегао када је Завод већ био у процесу расформирања. Да ли се радило о неустрашивости, са којом сада парадира, или о нечем другом, то је његова ствар. Драго нам је што је остао жив, без обзира шта сада мисли и пише о Заводу, и што на неоснован, зао, низак, недостојан начин Др Драгојли Поповић подмеће жртве за које она није крива. Шта се у једном интервјуу каже или не каже, зависи и од питања и тока разговора, а шта се штампа зависи и од уредништва. Госпођа Поповић (Пивац) није избегавала тему хапшења пучиста у Заводу ни њихово стрељање. У одговору г. Љубомиру Недељковићу („Дуга” бр. 443) написала је: „Истрагу о деловању комунистичке партије у Заводу водила је специјална полиција Управе града Београда. Одвођење злосретне групе

завереника на Бањицу било је потпуно ван јурисдикције Министарства просвете...” Дакле, она није ћутала о томе, како каже Голубовић. Нити је одлучивала о судбини пучиста. Његова асоцијација њеног држања са Нирнбершким процесом је неоснована и зато нечасна. Ево зашто: Чак ни оптужба Титове владе против ње и васпитача, са захтевом за њихову екстрадицију, не терети је за смрт стрељаних. Тврдња оптужбе да је Завод био део концентрационог логора на Бањици била је лажна, подметачка, па су је Британци безрезервно одбили. После истраге у британском затвору, коју она није прећутала („Дуга ” бр. 442 и 443), пуштена је на слободу. Будући да помиње Нирнбершки процес, Голубовић зна да је на њему усвојен принцип „Criminal guilt is personal” (Злочиначка кривица је лична). Асоцијацијом стрељања пучиста са њеним држањем он је прави лично одговорном. „... Да није било тог стрељања, сигуран сам и госпођа Поповић и њен муж, да није погинуо, могли су се једног дана вратити у Југославију и говорити да су, можда, имали удела у спасавању српске омладине од немачких репресалија”. Вешто манипулише детаље да би поставио своју оптужбу како би цела слика испала другачијом од стварности. Тај његов поступак постаће јасан из упоређења његовог и Крстићевог казивања у „Непокореној младости”. Голубовић покушава да умањи озбиљност и могућност извођења пуча: „Замислите пуч који би та група младића, од осамнаест, деветнаест и једва нешто више година извела без икаквог искуства, без оружја, које је тек требало отети голим рукама, ако би жандарми, иако препаднути, то дозволили. И где су имали узоре за то? Па нико од њих са малим изузетком није ни знао шта је оружје и како се из њега пуца. А није било ни телевизије да их томе поучи”. Ако је један 15 - 16 годишњак (сам Голубовић) могао бити одговоран и поуздан да на мртвој стражи чува партизански Врховни Штаб, онда се не може потцењивати потенцијал неколико година старијих. Крстић даје датуме рођења, чланства у СКОЈ-у, КПЈ и партизанима за стрељаних 11 питомаца. Један је био 17 година и 2 месеца; један 19 година и 9 месеци. Остала деветорица од 20 година и 3 месеца до 22 године и 5 месеци. (Просечно 21,3 године.) Три су тада били чланови КПЈ. Петорица су били партизани. Према томе, није то била ни тако млада ни тако неискусна група каквом је Голубовић представља. У Заводу је, по Крстићу, било доста омладинаца и омладинки „спремних да изврше сваки задатак, који им се постави”. „Организовани напад на управу логора”, уз помоћ споља или без ње, „сопственим снагама извршити препад на непријатеља”, биле су теме и планови о којима се разговарало и договарало. Голубовићева сугестија да нису имали узоре смишљена је да умањи или отклони њихову одговорност за пуч. А оно његово о телевизији не заслужује коментар. Сада нам Голубовић каже: „ А сам „пуч” био је, чини ми се наивно замишљен. Не видим како би

„пучисти” стигли до Космаја. (...) Чак је било планирано да и мене поведу до Космајског одреда. (...) Ставили би ме на малог логорског коња „зеленка” који је служио за превоз хране, па на њему ето, до Космаја. (...)” Крстић сматра да је план бекства био реалан. И ако није учествовао у припремама, и Голубовић је одобравао планирани пуч: није организаторе одговарао, већ је пристао да иде с њима. И он, дакле, сноси део одговорности за последице. Можда и због тога сада жели да је пребаци на друге. А да је пуч успео - шта се је могло десити - не би се сада о њему писало као наивном подухвату. Величао би се као херојско дело Партије, један од најтежих пораза „класног непријатеља”, „квислинга”, „издајника” и тако редом по списку познатих нам епитета и етикета. Каже Голубовић: „...да је то бекство успело, био би то јединствен случај у Европи - растурити један окупаторски логор, на дохват Београда, одметнути се и чак повести са собом и оне који су њиме управљали. Да ми њих преваспитамо”. На ово „преваспитање” вратићемо се касније. Растурање Завода била је стварна сврха пуча. Извођење тога подухвата он представља овако: „Једна група се спремала да изведе оно што смо ми назвали „пуч”, организовано бекство „поузданих” у Космајски одред, што је подразумевало и^обрачун са онима који би, евентуално, покушали то да спрече. То је била саопштена верзија Управе логор?” Он, дакле, не пружа своју верзију. Крстић каже сумарно да је почетком фебруара било одлучено да се продре у магацин, где је стража чувала резервно оружје и миницију, да се потом разоружа стража и похапсе чланови управе, и да се од бегунаца створи привремена јединица до уласка у састав партизанског одреда (стр. 190). Специфичне детаље о плану наводи према изјавама преживелих организатора и учесника. Наводно, план акције се састојао у следећем: 1. извести крупну акцију, која би се чула у целој земљи, чиме би се демантовала пропаганда управе логора и Недићеве владе, да они у логору Смедеревске Паланке успешно преваспитавају „бившу” комунистичку омладину; 2. провалити у магацин оружја и запленити наоружање и муницију, наоружати се и разоружати стражу; 3. ухапсити управника и логорске васпитаче; 4. похватати издајнике, свезати их и оставити у логору; и 5. позвати логораше који желе поћи у партизане.” (стр. 210) Крстић даје следећу слику: Било је договорено да се акција изведе у недељу, 11. априла 1943. (стр. 195) на дан посете родбине питомцима, када су биле уобичајене забавне приредбе. Између 11 сати и поднева, један од двојице питомаца, бивших партизана, који су одговарали организаторе од ове акције, „пошао је у управу да сам пријави бекство”. Други се „бојао да га не убију логораши који су га пратили” (стр. 196).

Иако су ова двојица била против акције, организатори нису знали да ли he их „издати” или не. Наводно, организатори су их стално пратили како би им онемогућили „издају”. Могло се је десити да до „издаје” не дође због страха од убиства. Ипак, пошто је у плану, који се почео формирати већ у фебруару 1943. било предвиђено „похватати издајнике, свезати их и оставити у логору”, јасно је да се оно „издајници” није односило на два поменута бивша партизана, него на оне „непоуздане” питомце - које имплицира Голубовић - којима се није могао поверити план акције. Ако је о припремама знало преко седамдесет питомаца, како наводи Крстић, а у Заводу их је тада било преко 300, јасно је да је већина била сматрана „непоузданом”, тј. у извесној мери поколебаном, несигурном за акције Партије. Даљи утицај Завода у том смислу био је Партији непожељан. То је битни разлог зашто је требало „извести крупну акцију, која би се чула у целој земљи”. „Похватати издајнике, свезати их и оставити у логору”??? Да их „класни непријатељи”, „Гестаповци”, „слуге окупатора” итд. нађу, одвежу, пусте кућама или на неки начин награде? Прича за малу децу. Зна се како се поступало с „издајницима”. У исту категорију спада и оно Голубовићево: „повести са собом и оне који су Заводом управљали. Да ми њих преваспитамо”. Како хумано и великодушно. Ваљда су зато и оставили, неколико дана пре извођења планираног удара, једну гвоздену шипку у каналићу пред улазом у бараку, у којој је била управникова соба. Да им се нађе у случају „обрачуна с онима који би, евентуално, покушали то (бекство) да спрече”. И пре преузимања дужности управника Завода, ускоро по нападу Немачке на Совјетски Савез, Партија је планирала атентат на Милована Поповића. („Дуга” бр. 441, стр. 92.) Партија је вршила атентате и на људе који су мање доприносили борби против комунизма него М. Поповић. А због рада у Заводу њему су биле пришивене етикете најгоре врсте. Због његовог рада био је касније проглашен ратним злочинцем и осуђен на смрт in absentiam. Зар би таквог „класног непријатеља”, „ратног злочинца” итд. Партија преваспитавала? Имала је прилику да преваспитава када је дошла на власт, ако не људе као Милована, а оно хиљаде других, идеолошки неизграђених, мобилисаних у „квислиншке одреде”. Зна се како их је „преваспитавала”: На Кочевском рогу и другим стратиштима, масовним убиством, без суда и пресуде... без „мучења” кроз предавања, кроз принудно читање некомунистичке литературе, кроз школске и занатске курсеве, спортске и забавне приредбе и друга „мучилачка” средства употребљавана у Заводу. Родитељи тих младих људи нису смели ни за гробове да питају, а камо ли да их посећују. „Као што се свуда нађу издајници”, каже Голубовић, „било их је и овде. Управа је, у последњем часу дознала за ову акцију и у минут до дванаест све спречила”. Зашто су два бивша партизана и један члан Партије открили пуч? Голубовић сада каже како је „пуч” био наивно замишљен, и да не види како би „пучисти” стигли до Космаја. Тада је мислио другачије тј. исто као и

организатори. Можда су ова тројица, из сопственог искуства, оценили да бекство нема изгледа на успех, или да би у бекству, изван Завода, велики број бегунаца — ако не сви - изгинули у борби са четницима. „Свуда около је равница. Било је пуно четника около”, каже сам Голубовић. Ова тројица су одвраћали организаторе од њиховог плана. Кад су видели да је то узалуд, можда су мислили да ће мања штета бити од откривања плана него од његовог извршења. У извршењу напада и бекству могли су у самом Заводу погинути неки стражари, неки - или сви - васпитачи, неки пучисти, а изван Завода ко 'зна колики број. Према потоњем саслушању један од партизана, члан Партије, је рекао једном организатору „да се мане те ствари, јер би сви могли ради тога да страдамо”. Голубовић то не узима у обзир. По познатој црно-белој техници, он ове људе жигоше „издајницима”. Своје најтеже ниске ударце ипак је резервисао за управу Завода. После своје мисли о „издаји” и о наводним „ужасним мучењима” при истрази, продужује: „Четири дана касније, у рану зору, пред управом логора били су постројени сви „питомци” Завода за принудно васпитање омладине, наређено им је да стану „мирно” и да чују читање смртне пресуде. Били су присутни, наравно, и управник Милован Поповић и његова супруга докторка Драгојла Поповић”. Крстић о овом догађају даје следећу слику: петнаесторо ухапшених у трпезарији су доведени у канцеларију управника на кратко саслушање и одатле, везаних руку, у бараку логорских стражара. Затим су у канцеларију довођени остали, један по један, па потом у групама, и потом одвођени у спаваонице. Сутрадан, 12. априла, дошли су два агента из Специјалне полиције... После четири дана, 16. априла, у Специјалну полицију одведено је 17 из Завода и 6 ухапшених из Смедеревске Паланке и Младеновца. Та су саслушавања трајала петнаест дана, наводно уз „зверска мучења”. Одатле су 5. маја пребачени у бањички логор „да сачекају казне на које су осуђени”. Даље, према Крстићу, одлуком Специјалне полиције организатори су били подељени у 3 категорије. У првој је било 10 осуђених на смрт, с тим да се казна одмах изврши. У другој 2 осуђена на смрт у случају одмазде. У трећој 10 осуђених на временске казне. Већ 14. маја 1943. стрељано је 10 из прве категорије и 1 који је из друге био пребачен у прву - укупно 11 младића. Дакле, никакве „смртне пресуде” нису биле читане 16. априла 1943. у Заводу, нити су икакве пресуде тада биле донете. На општу српску и њихову несрећу, стрељано је 11, а не 13, како увеличава Голубовић. Међу њима није био „Божа Николић без ноге”, него Бошко Видовић, члан СКОЈ-а и КПЈ, бивши припадник Посавског партизанског одреда; нога му је била ампутирана због компликација после рањавања у борби. Голубовић измишља ствари и фалсификује чињенице - да ли нехотице или намерно, то он зна. Из предњега се такође види да је нетачан, и зато малициозан, његов закључак. „(Пре)васпитање се тако претворило у принуду, а принуда у убијање”. Непосредни узрок трагичног губитка младих живота није било (пре)васпитавање, него крупна акција, за коју би се чуло у целој земљи. „(...) да је то бекство успело био би то

јединствен случај у Европи...”. Зашто Др Поповић није покушала да их спасе - оптужује Голубовић. „Поступак управе логора био је брзоплет потез. Могли су они то све сами смирити, чак иако је све било замишљено, како су нам саопштили, и спасти те младиће сигурне смрти. Без позивања Специјалне полиције и обавештавања Немаца”. „Можеш ме натерати у цркву, али ме не можеш натерати да се Богу молим” - каже народно искуство. Завод је био покушај да се чувају млади животи. Они, који су одбијали опомене, и свесно узимали смртни ризик, знали су шта раде, решени да у томе успеју по цену живота. Завера је била планирана и сви детаљи утврђени бар два месеца. Напад, препад на управу је био део плана. Јасно је шта то значи. И није била само управа у питању, него и стражари. Безбедност Завода изнутра и споља била је њихова дужност и одговорност. Вест о покушају напада и бекства није се могла сакрити. Стотине младића и девојака, који нису учествовали у акцији, бојали су се за своју безбедност и животе. „Сви би могли ради тога да страдамо”. „У минут до дванаест” је све спречено. Све се одвијало брзо. Реакција васпитача и стражара била је нормална, људска, неподложна тренутачном смиривању. Кад већ преноси да је госпођа Поповић рекла: „Све сам покушала да вас спасем, али нисам успела...”, неприлично је од Голубовића приговарати јој „зашто није покушала да их спасе...”. Неприлично је, исто тако, пребацивати последице бекства на наводно помањкање осећања према питомцима и немоћ идеје са којом је Завод био основан. Организатори акције су се свесно, активно, супротстављали и идеји и осећању, излажући и свој живот опасности да идеја не би успела. Управа Завода, одговорна Министарству просвете, није доносила пресуде нити је била у моћи да њихово извршење спречи. Рањених и завијених ногу, Голубовић није могао ни покушати нечим да покаже свој отпор приликом одвођења организатора из Завода. Нису то показивали ни здрави, ни они који су се спремали за акцију и одлазак у партизане. Када је оздравио, остао је у Заводу до његовог распуштања у септембру 1944. Тек тада је побегао”. У међувремену веровао је и даље у своју веру, иако као у неком незнању шта се у Србији и у свету дешава. Такав утисак, бар, сада жели да остави.” „Често су нас питали: да ли смо у логору знали за Тита? Знао је управник логора, његова супруга и 'васпитачи’. А за стање на Источном фронту, за партизанске борбе? Допирале су неке вести да се партизани упорно боре по шумама Југославије. Али, без прецизности. Што се тиче напредовања Руса, после битке код Стаљинграда и њиховог приближавања Југославији, дознао сам од двојице агената који су негде почетком септембра 1944. године дошли у логор. (...)”. Крстић овде демантује Голубовића. Време трајања Завода Крстић дели у четири фазе. Последња обухвата период од краја 1943. до растурања Завода у

септембру 1944. тј. у време у којем су Голубовићеве ноге - претпостављамо - већ биле залечене. „Бекства су све чешћа и све масовнија. Логораши имају везе са партијским и скојевским организацијама... У логору је све више марксистичке литературе и илегалних материјала НОП-а (летака, билтена, новина, радио вести). Логораши се наоружавају чак и ватреним оружјем...” (стр. 103-104). Голубовић, као бајаги, није знао за Тита! Истина, не каже он то изричито, него оставља утисак као да није знао. О партизанским борбама је знао, „али без прецизности”. А о напредовању Црвене армије - баш ништа! Да није, можда, био искључен из круга „поузданих”? Или ова наводна необавештеност сада треба да објасни и оправда његово остајање у Заводу док су други ипак бежали... Слободан и неустрашив као Бог? Превисоко поставља Голубовић себе и своје „тврдокорне”, „усправне”... Крстић их назива скромније: непокорена младост. Али, оснивачи и васпитачи Завода нису ни хтели да ту младост „покоре”. Ако би критичари Завода признали ову чињеницу, Завод би требало приказати у новом светлу - у коме би ишчезао многи ореол „мучеништва”, „отпора”, „непокоравања” и других „заслуга” којима су се неки питомци прсили и хвалили. Архивска грађа, коју су питомци дали, произведена је за време страховладе Тита и Партије. „Тумачења” о Заводу су се мењала, „закључци” такође. Крстић нам тако каже: „Захваљујући низу новоистражених докумената и њиховом прецизном тумачењу, разјашњена су многа питања на која до сада нису дати потпунији одговори, нити су формулисани прави закључци о специфичностима омладинског логора у Паланци. У том смислу ова књига отклања неке досадашње дилеме, произвољна виђења и тумачења неких ситуација везаних за овај логор (стр. 7).” Крстићева књига се појавила 1981. године. Тада нам је речено да раније тумачење није било прецизно, да су закључци били криви, нека виђења и тумачења произвољна. А на њима се стварала слика о Заводу од његовог распуштања септембра 1944. до појаве Крстићеве књиге, неких 37 година. На њима су васпитаване младе поратне генерације. Овим се доводе у питање и закључци, произвољна виђења и тумачења „надлежних власти” (Државне Комисије) у „Саопштењу бр. 10” о Заводу (из 1945. године), у коме се Милована и Драгојлу Поповић „утврђује као злочинце против народа”. Истина, Партији није требало ово истраживање да их већ у децембру 1944. преко зависног и покорног суда, осуди на смрт in absentiam. Прво суди, па онда истражуј. „Али, били су то дани да се памте. Да се о њима прича како је стварно било...” што би рекао г. Голубовић. Није нам познато о којим новоистраженим документима говори г. Крстић. А Голубовић нам каже да су, и како су, настајали извесни документи: „(...) У затвору сви нису били хероји. Али, кад неко ко је имао „лоше

држање” и без мучења претвори то у ратно витештво, самим тим што је био у логору, онда је то нешто друго. Кад нађу лажне сведоке који им тридесет и више година касније иотиишу да су се добро држали пред „класним непријатељем”, то је онда била нова, накнадна одскочна даска за каријеру. Такви су у нашој професији, на пример, долазили и до положаја главних уредника листова, чланова Градског комитета (Божидар Богдановић), па чак и до чланова централног комитета Србије (Драган Марковић).” Постојање лажних сведока и фалсификованих докумената доводи у питање и веродостојност Крстићевих „прецизних тумачења”, „разјашњења” и „потпунијих одговора”. Поставља питање и да ли његова књига „отклања неке досадашње дилеме, произвољна виђења и тумачења...”, и замењује их новим. А поставља, такође, и питање „научности” и „објективности” материјала дискутованих на скупу одржаном у мају 1990. о којем говори г. Љубомир Недељковић („Дуга” бр. 441). Знамо како је наш народ сумирао искуство са лажним сведоцима: два без душе - трећи без главе! Да завршим с питањем г. Голубовића: „Можда је госпођа -Поповић и презирала нашу неустрашивост?” Не видим зашто би. Колико је мени познато, њој су импоновали часни, отворени идеолошки противници вођени идеалистичким побудама. Никоме не могу импоновати лажни сведоци и фалсификати онога „како је стварно било”.

Зоран Миљковић

„ЗАВОД ЈЕ МНОГЕ МЛАДЕ СРБЕ СПАСАО СИГУРНЕ СМРТИ НА БАЊИЦИ” У полемици о Заводу за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци јавио се („Дуга” бр. 447) и г. Милета Станић из Новог Сада, најављујући „још сијасет реаговања” о „алтернативној историји”, теми коју је начео г. Драгослав Бокан („Дуга” бр. 440). У књизи г. Милоша Крстића („Непокорена младост” стр. 279) стоји да је Станић, из Негришори, био ухапшен у Бору, и да су га у „логору” звали „Сократ”. Станићу није јасна Боканова семантика, њени термини, па се пита разна питања. Једно је, примерице: „...шта ли то у категоријалном систему Боканове алтернативе „историје” значе појмови и термини „утопија” и „отаџбина”. Ако г. Бокан буде хтео, верујем да ће му моћи одговорити. Моју пажњу нарочито су привукли Станићеви коментари на допис „Неки су се враћали добровољно” („Дуга” бр. 444), у којем г. Ненад Стефановић преноси упоређење утиска г. Милоша Савовића о Заводу у Смедеревској Паланци и о логору на

Голом отоку. Каже Станић: „У ’Списку логораша концентрационог логора у Смедеревској Паланци’ нема Милоша Савовића, земљорадника из Радобуђе, али има неких имена за које се сигурно зна да нису били у логору. (...)” Прва Станићева тврдња демантује и Савовића и аутора Крстића, који на стр. 275 своје књиге наводи да је Милош Савовић, родом из Радобуђе, био ухапшен у Ариљу. Другу Станићеву тврдњу, да у списку „има неких имена за које се сигурно зна да нису били у логору”, могу потврдити или оповрћи они који су ту били. Ако је оповргну - Станић не говори истину. Ако је потврде - онда је то један доказ више о лажном сведочењу и дезинформацијама о Заводу, којима је јавност била деценијама излагана. На Савовићево казивање осврнуо се (у истом броју) још један бивши „логораш”, г. Илија „Ика” Гостовић, из Карловца - а пре слања у Смедеревску Паланку - ухапшен у Београду (према М. Крстићу). За Гостовића је установа у Смедеревској Паланци de iure Завод, а de facto „један од специфичних нацифашистичких логора”. У чему је та специфичност не каже. Штета. „Требало би да на томе поради” - да употребим његов савет Савовићу - па да и ми знамо оно што он зна. Гостовић признаје да је М. Савовић био у Заводу али му замера, поред осталог, што се „окренуо од ослободилачких идеала који су га одвели у НОБ за 180%. Потом фалсификује Савовићеву изјаву о школовању, као и коментар г. Станише Влаховића о настави у Заводу, па из свога фалсификата извлачи недоличне и неодрживе закључке и алузије. Гостовић пише: „Даље Савовић дословно каже: ...ја сам завршио четири разреда гимназије.? (да ли би нам Савовић ову своју тврдњу могао потврдити уредним сведочанствима?!) Требало би да на томе поради. Тиме би потврдио да је његово школовање у „Заводу” текло чак и боље него у „британским гимназијама” о чему у истој „Дуги” на страни 77 пише господин Синиша /треба Станиша/ Влаховић вероватно наш политички емигрант у Енглеској. Одиста је тешко веровати да се чак и у најбољим Колеџима у свету, за 8 месеци (колико је Савовић био у „Заводу”) може завршити четири разреда Гимназије!” Савовић је, међутим, о свом школовању у Заводу рекао: „Ја сам завршио четврти разред Гимназије” („Дуга” број 444, стр. 79). Влаховић није говорио о роковима школовања него о наставном програму: „А што се тиче наставног програма и силабуса наставе, желим да нагласим да је мене фрапирао својим либералним садржајем и ставом под тешком окупацијом и грађанским ратом. Могу да кажем да је настава у Заводу била исто толико либерална као у британским школама и универзитетима после

рата” („Дуга” број 444, стр. 77). „Истина је истина, а лаж је измишљотина”, како нам рече г. Гостовић. (Узгред да напоменем: у Колеџима се не завршава Гимназија.) Могуће је и вероватно да Савовић и група у којој је он био у Заводу заиста нису имали никакву идеолошку наставу, да за њих није било антикомунистичких часова, и да су једноставно завршавали школу - како он то наводи. Да објасним. М. Крстић констатује да је, по плану преваспитавања, „ваљало најпре утврдити фонд знања затвореника... а нарочито што знају из марксистичке теорије” (стр. 106). „На 'плански’ политички рад управа логора је прешла средином јануара 1943. године...”. „На почетку тога рада извршена је категоризација логораша према школском образовању и познавању марксизма. У прву категорију ушли су студенти, свршени средњошколци и понеки „израслији средњошколац”. У другу категорију су распоређени средњошколци, као и радници и сељаци који су били у партизанима или су били чланови скојевских руководстава. Сви остали ученици нижих разреда гимназије и сељачко-радничка омладина, односно они „који не познају комунизам него су несвесно обухваћени вештом комунистичком тактиком и пропагандом” - сврстани су у трећу категорију” (стр. 109). Савовић је био земљорадник, ученик нижих разреда гимназије и, врло вероватно, без познавања марксистичке теорије, па је веома вероватно да је био сврстан у трећу категорију - коју није требало политички преваспитавати. У Заводу је, каже, чувао коње и завршио четврти разред гимназије - а не четири разреда - па зашто му на реч не веровати? Савовић је напустио Завод пре скоро 48 година. Људски је разумљиво да му је неко име могло избледети из сећања. Колико је мени познато, Милован Поповић није никога посинио. Многи бивши питомци и васпитачи знају да је имао блиско, такорећи рођачко осећање за Драгослава Крапчевића из Чачка. Подударала су им се гледишта у многочему, а можда и темпераменти. По повлачењу из Србије са Српским добровољцима, Крапчевић је студирао теологију на руском институту Св. Сергеја у Паризу и постао свештеник. Умро је на својој парохији у Калифорнији. Господин Душан Крчевинац, чије је име Савовић поменуо, могао би разумети ову забуну у имену ако би хтео да приђе проблему без предрасуда. Будући да није никада „познавао ни чуо за управнике” Завода, није могао објективно знати да ли су били добри или „добри”. Њихово уврставање у ову другу категорију открива његову предрасуду. Станићеве и Гостовићеве замерке на Савовићеву адресу веома су карактеристичне по ономе што су прећутали. Прво: број стрељаних (у мају 1943) због покушаја пуча у Заводу. Друго: Савовићев општи утисак о Заводу у

Смедеревској Паланци и његово поређење Завода са Голим отоком. Савовић рече: „Писар Милована Поповића, питомац, неки Ченце, основао је Партијску ћелију и СКОЈ у Заводу. Похапшено је њих тридесет. Мислим да су сви стрељани. Видиш, и добра воља има граница.” Ни Гостовић ни Станић га у овоме не исправише - иако морају да знају да поменути број није тачан. Према Крстићевој књизи: у Специјалну полицију је из Завода било одведено 17, и још 6 ухапшених том приликом у Младеновцу и Смедеревској Паланци. Стрељано је 11, а не 30. Јасно је зашто су Гостовић и Станић прешли ћутке преко ове Савовићеве омашке! И јасно је зашто нису реаговали ни на његов следећи коментар: „Ја сам комуниста био и остао, али о Заводу могу да говорим само најлепше. Завод је многе младе Србе спасао сигурне смрти на Бањици. (...) И поред овог хапшења, о затвору у Паланци не мењам мишљење. Пристао бих петнаест година да проведем у затвору у Паланци, уместо било ког часа што сам га провео на Голом отоку”. „За историју је пожељна и ружна истина, а непожељна и штетна лепа лаж”, како нам рече господин Ика Гостовић.

Др Драгојла Пивац рођ. Остојић

СЕЋАЊЕ НА МИЛОВАНА ПОПОВИЋА Милован Поповић је рођен 14. марта 1909. у Бежанији (код Земуна). Његов отац Ђуро, учитељ у Аустро-Угарској, је био често премештан. Мени је познато да је службовао и у Приједору, и у Тузли. Милован је један од три сина из Ђуриног другог брака. Девојачког презимена Милованове мајке Анке се не сећам. Цветко Поповић, један од сарајевских атентатора, је Ђурин син из првог брака. Као малолетан није био осуђен на смрт. Са робије је био ослобођен 1918. и у доцнијој каријери је био директор гимназије и на концу кустос сарајевског музеја. Дан после атентата Ђурина друга породица се ноћу, кришом, чамцем пребацила у Београд. На путу за изгнанство Ђуро је умро у Македонији. Где је умро син му Богдан (?) не знам. Породица је преко Грчке евакуисана на Корзику (1915. или 1916), где се родила Филиса (Беба). Породица се вратила са Корзике у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1921. са Милованом, непоколебивим франкофилом. У логору на Корзици добио је фавус, фунгусно обољење темена, од чега су остали бројни ожиљци. Због њих је увек носио црну каиицу, као да је Јеврејин. Анка се по повратку прво обрела у Тузли, па после у Бањалуци, где је подигла Милована, Милоша и Филису у тешком сиротовању. (Пензије учитељских удовица ван Србије су биле крајње скромне. Нова држава није их могла одмах уједначити.) Оскудица сваке врсте се није ни у ком погледу одразила на духу те деце. Милован и Милош су били најбољи и најпопуларнији ђаци у бањалучкој Препарандији. (Сећам се да је од 11 ђачких удружења Милован једне године био председник у 8! То је сигурно

донекле скучавало Милошеве амбиције, осим у песништву. Нажалост, није било дано да оствари свој велики таленат. Остали су стихови из једне његове песме уклесани на споменику у близини Тузле, где је погинуо као партизански херој.)

Део тадашње препарандијске плејаде били су доцнији писци Гојко Бановић, Бора Павић и интелектуални премац Лепа Перовић, Милованова љубав, као што је и он био њена. Од њиховог разлаза, после априла 1931. Лепа је запловила у марксизам, а Милован одржао традиционално схватање и југословенско опредељење. Проповедао га је стално, па је добио надимак „Штрос” по Штросмајеру. Лепа је једном била кандидат за секретара Комунистичке партије. Удала се за Кочу Поповића. Политички „тајни” наш клуб, који су основали Милован, Лепа, један Словенац, један Муслиман - и још неки чији безимени ликови још живе у мом сећању - је сањао о Југославији и Бугарској као једној држави. Милован је ишао у рибарење на Врбасу са Младеном Патерностером, доцнијим „лудим” комунистом. Нико није боље рецитовао Крањчевићевог „Задњег Адама” него Младенова сестра Неда. Итд. итд. По завршеној учитељској школи 1931. Милован се уписао на Филозофски факултет у Београду. Студије су укључивале филозофију, историју и енглески. (Професор Др Никола Поповић је поред Аристотела, Канта итд. имао у програму и Фројда!) Кад је нека група утврђивала I.Q. (Intelligence quotient) по систему Станфорд-Бинет, Милованово је место, међу хиљадама студената, било број 2, само иза једног генијалног математичара. (Да споменем да је још у

Бањалуци био добитник симултане шаховске партије са Аљехином!) Ректор Универзитета, В. Ћоровић, се заинтересовао за њега, „простудирао” га и осигурао му енглеску стипендију за студије у Лондону. Није је примио због личних разлога. Од 1931-1941. живео је без предаха у мноштву често истовремених подухвата: неко време је био скромно плаћени чиновник Српске народне одбране; инструктор неких имућних рођака слабих ђака; одслужио је ђачки војни рок; био у искушењу да прими понуду Ж. Јовановића - Бибада да школује свој глас, баритон; дипломирао на факултету; био 1934. године покретач, уредник и „дописник” „Студентских новина” које су, са прекидима, излазиле непуне три године и биле трн у оку комунистима; објавио као секретар Антикомунистичког института у Београду, неколико језгровитих брошура о марксизму; сарађивао у „Идејама” Милоша Црњанског у рубрици -Пером у срце-; био физички нападнут, касне једне вечери, пред Двором, од комунистичке тројке; учествовао у организацији огромног скаутског ђамбориа у Београду; судио ногометне утакмице; држао предавања и понекад играо шах по целу ноћ са младим Др Иванићем; био репортер - „цензор” филмова за министра просвете, Др Антона Корошца, чиновник код шефа министровог кабинета Бошка Богдановића; друговао и дискутовао свет и живот са Бранком Рапајићем потоњим калуђером Јованом, Здравком Јагодићем, Живорадом Васићем, Милутином Деврњом, Насуфом Гачовићем, Раданом Грујчићем, браћом Радоманима, итд. Рапотец... Рапотец је био важан и драг Словенац у његовим односима, али сећање изанђало... Ожењен Драгојлом Остојић 4. јуна 1939. Мобилисан 1941. заробљен у Сарајеву, побегао из „касарне на Миљацки”, сарађивао у „Новом времену” до одласка, у мају 1942. за управника „Завода за принудно васпитање омладине” у Смедеревској Паланци. Заводски период његовога живота је детаљно обрађен, нарочито од противника. Инсинуације се стално подгрејавају али факта штрче. По распуштању Завода придружио се четничком одреду слепог капетана Свете Богићевића, повлачио се кроз Босну и негде страдао и, бојим се, остао непогребен. Сада се поставља разборито питање: Зар од толиких стотина младости чији су животи спасени и кроз његов напор - инспирисан и омогућен од Милана Недића и Димитрија Љотића - нема никога да се огласи о Миловановом крају? Тешко је такву кукавичку ћутњу примити кад се размишља о националном карактеру и менталитету. Наравно, не може бити: „Јао мени до Бога милога, где погубих од себе бољега”. Далеко од тога! Али, али... и „гори” је човек!

In memoriam

ДР ДРАГОЈЛА ПИВАЦ 1912-1998 24. април 1998. године био је последњи дан свесног живота Др Драгојле

Пивац, а 25. априла - дакле један дан доцније - истина, неких 53 године раније, 33-годишња млада лекарка Др Драгојла Поповић Остојић, у говору пуном емоција и песничког надахнућа, опраштала се од Димитрија Љотића, који је погинуо 23. априла. Чудна нека датумска подударност, зар не?! Не упућује ли она на помисао да ту можда има нечег симболичног. Кажу да умирући, понекад могу да „изненаде” докторе и медицину те преживе и по неколико месеци од предвиђеног датума смрти, а само зато да би умрли на неки за њих „важан” датум. Можда је Драгојла - ето, и ту је та симболика - овим начином тј. датумском испреплетаношћу њихових смрти хтела да нам каже с којом особом у овом животу је била духовно сродна, као и да нам поручи да је била доследна и до краја верна човеку, кога је сматрала својим духовним учитељем. Јер, најобјективније, говорити о Др Драгојли Пивац, а не споменути њен однос према „Збору” и Димитрију љотићу, цела једна димензија њене личности била би, бојимо се, испуштена. Зашто? Пок. Драгојлу, као и Љотића, од увек су „мучила” тзв. „вечна питања”: ко смо, одакле смо, зашто смо на овом свету, каква нам је, дакле, мисија, смисао људског страдања, поготово најбољих међу нама, куда, најзад, идемо? Ми као појединци, ми као честице народа, специјално нашег, ми као Словени, најзад ми као делови човечанства. Али то је већ свет Достојевског. Због тога је он, Достојевски, и за њу, као и за Димитрија, био - по речима Др Јустина Поповића - и „учитељ” и „мучитељ”. Већ самим бављењем, интересом и сагоревањем над тим питањима која је Драгојла добровољно узела на себе, Достојевски јој се проказао као „мучитељ” - јер су та питања као огањ који пржи, па је отуд и сам Достојевски пржећи се на истима за себе рекао: „Моје Осана је прошло кроз чистилиште сумње”. Као „учитељ”, међутим, Достојевски је Драгојлу увео у бескрајне лавиринте људске душе и докучио јој да је ту поприште где се од искона води битка између Христа и Антихриста, а да ми лично, својом слободном вољом, одлучујемо ко ће бити победник. Пок. Драгојла се одлучила за Христа, па је та судбоносна њена одлука, обликовала цео њен доцнији живот. И духовну сродност са Љотићем и приступ „Збору”, и њена духовна стремљења, и дубоко осећање праведности, и вере да у овом свету ипак „Господ царствује”, и изоштрено саосећање са, како Христос рече, „мојом малом браћом”, јер „кад њима учинисте мени учинисте” и, уопште, чинило је да је Драгојла буквално бринула бриге целог света док је своје личне једва уважавала и признавала. Она није била за тзв. „људска права”, али је била човекољубац. А разлика је битна, јер прва су одраз људске себичности и материјализованости, измишљена ради угњетавања малих народа, док из човекољубља проговара божанска искра у нама. Драгојлина личност се у потпуности ипак не би могла разумети да ту много тога није понето, што кажу, „од куће”. Рођена 12. априла 1912. године у Приједору, у Крајини и својој драгој „Босни поносној”, у сретној породици Остојића од мајке Милеве рођене Штрбац и оца Милана, где је она поред сестре, Секе - Радојке, одрастала са још два брата. Ту се учила „страху Божјем” - а страх је тај да се не учини нешто што Црква назива „хулом на Духа Светога” - , саучествовала у, од бољшевика изазваном, мучеништву руске Царске породице, „вијест како каже она у београдској ’Дуги’ коју је донијела моја баба Стана, да је убијен руски цар” за Србе Приједорчане граничила се безмало са осећањем „да

долази смак свијета”. Јер руски цар је „половином прошлог вијека” послао на дар Србима Приједора дукате за градњу православног храма које су они откупљивали за локални новац. Код Драгојле се и данас налази један такав златник од 5 рубаља те, каже она, „још се увијек надам да ћу га вратити руском народу...” Па даље, наставља Драгојла, „ми (мисли не само на породицу Остојић већ све тамошње Србе) смо у ствари, цијелим својим васпитањем просто урастали у вјеру и традицију”. У складу са том верско-националном традицијом било је учествовање њене генерације, па и њено као девојчице, у православној литургији којом приликом, док јој је „танки гласић попјевао: -... Посланија св. апостола Павла чтеније... , видљиво су јој се тресле ноге од треме. С друге, пак, стране, Драгојлин отац Милан, унук православног свештеника, иначе имућан локални предузетник, због своје дубоке религиозности бива називан „приједорским владиком”, док су, аустро-угарске власти, попут данашњег некрунисаног краља БиХ, Вестендорпа, због његовог национализма, спречавале Миланову кандидатуру за градоначелника Приједора. Мајка Милева, пак, била је - како Драгојла вели у „Дуги” - „неприкосновени морални ауторитет”, председница локалног КСС, успешни организатор разноврсних приредби, неуморни читалац књига и стални посетилац варошког биоскопа „Балкан” и, изгледа, одлучно утицала на Драгојлино опредељење за медицину. Није чудо, дакле, што је Драгојла одгајана у таквом моралном и традиционалистичком амбијенту, доцније кроз 4 разреда гимназије у Приједору, два у Сарајеву и два у Бањој Луци, где и матурира са одликом, успевала, са релативном лакоћом, да се одупире сиренским гласовима комунизма и хедонизма, који су и тада, као и данас, нарочито овај други, одводили младе душе на странпутицу и у моралну пустош. Тек, међутим, на универзитету у Београду, где уписује медицину с јесени 1931, долази до Драгојлиног - да тако кажем - интелектуалног, политичког, културног и моралног „процвата”. Пре свега на Универзитету. Због тзв. „аутономије универзитета”, ту је буквално царовала комунистичка „страховлада”, где су сви они студенти који су желели да буду слободни и независни, били од комуниста изложени свим облицима притисака од убеђивања до пребијања. Драгојла је ту некако постала стожер окупљања националних студената. Почело је са „Студентским новинама”, чије је прве бројеве финансирао њен отац, а брат Никола, Нико, студент права, био први уредник. Јако присутан у свему томе био је Милован Поповић, доцније, 1939. Драгојлин супруг, иначе оснивач и председник Антимарксистичког института. Са појавом „Збора”, коме Драгојла већ од самог почетка приступа, било је све лакше. Доласком на универзитет стотине и стотине тек свршених Збораша средњошколаца, почело је са организованијим отпором комунистичкој свевласти. Већ се осећало, „било у зраку”, да је времену комунистичке превласти долазио крај, да би и стварно, са тзв. тучом на Техничком факултету, октобра 1940, студенти некомунисти могли без страха да се крећу аулама Универзитета. Што је до тога ипак дошло, добрим делом има се захвалити, ветеранским и херојским напорима Драгојлиним и малобројног круга њених оригиналних сабораца. Педантна као што јесте, Драгојла је са одличним свршила медицинске

науке. И поред свега нашла је пуно времена за лично усавршавање читањем књига филозофског, књижевног, историјског, социолошког и, уопште културног значаја и садржаја. Свој дубоки панславизам Драгојла је изражавала кроз јаке интелектуалне и политичке контакте са руским избегличким удружењима. Одржавала је, такође, углавном преко Милована, блиске контакте са браћом Настасијевић, Станиславом Краковом, Милошем Црњанским, све најврснијим младим културњацима, који су припадали десничарским, традиционалистичким и, уопштено, националистичким редовима тога времена. Са ратом, Драгојла и Милован воде Завод за преваспитање омладине у Смедеревској Паланци. То је била, и то у време крвавог грађанског рата, ваљда једина и јединствена таква установа у свету. Јединствена је по томе, јер се у том Заводу покушавало да се млади комунисти, најчешће ухваћени са пушком у руци, преваспитају убеђивањем и тако отргну од Гестапо-а, Немаца и Специјалне полиције, где их је чекало углавном стрељање. За две и по године, несебичног рада на том плану, кроз Завод је прошло преко хиљаду младих Скојеваца и Скојевки. Само један мали број остао је непоправљив, највећи број је одбацио комунистичку идеологију, а неких 20% чак је пришло националним одредима, четницима или добровољцима. Међутим, преваспитање младих комуниста и успех на том плану били су трн у оку Комунистичкој Партији. Због тога је Драгојла већ 24. децембра 1944. године, осуђена на смрт као „ратни злочинац” од стране комунистичког суда. По истом питању, а по налогу Титових власти, британске власти у Немачкој је хапсе. После дугог ислеђења, негде 1947. Драгојла је коначно ослобођена свих оптужби. По распуштању Завода у Смедеревској Паланци, септембра 1944. године, Драгојлу и њеног супруга Милована судбина је коначно одвојила. Драгојла са добровољцима одлази у Словенију, док Милован иде у Босну код Драже Михаиловића, где му. се у вртлогу тамошњих драматичних догађаја тог времена губи сваки траг. Доласком у Америку, Драгојла поново пролази кроз студирање медицине и са успехом полаже све испите као и обавезан стаж и тако постаје амерички М. D. (доктор медицине). Ради прво у Минесоти, а затим се коначно настањује у Милвокију. Ту склапа нову брачну везу са Марком Пивцем, која траје, ево сада, већ 32 године. 29. априла, угасио се један племенити живот. Пок. Драгојла би са апостолом могла за себе да каже: „Трку сврших, веру не изгубих”, или по речима ловћенског песника - имала се „рашта и родити”. Јер заиста, преселила се у вечност једна велика интелектуалка, савестан лекар, добра душа увек спремна да помогне новцем, саветима, лепом речју, изнад, пак, свега - једно велико људско срце! Памтимо њезин лик, сећајмо се њене људске осећајности, молимо се Свевишњем да јој опрости њене грехе и подари заслужан мир и рајско наслеђе. Слава Драгојли Пивац! Њеним најближим, понајпре супругу Марку, утеху - и понос! На сахрани Др Драгојле, прота Драган Велеушић, опраштајући се од

покојнице, рекао је између осталога и следеће: „...Састали смо се због вере наше у васкрсење, молитве ради, и због имена и презимена које је носила жена, чије земне остатке видимо пред собом. А то име гласи: Драгојла, рођена Остојић, Пивац. Име које су до пре неколико дана изговарала многа уста у молитвама за здравље, а данас га изговарају хиљаде и хиљаде познаника, сродника и поштовалаца широм земљиног шара. Међу тим људима који изговарају име Драгојле Пивац има свештенослужитеља, академика, научника, писаца, конструктивних политичара, лекара и пацијената. Поред тога, међу људима који то име спомињу са дубоким поштовањем, има и оних који то име данас изговарају са захвалношћу и тугом у исто време. То су сирота деца, жртве неправедног и разорног рата који је до неки дан харао крајевима наше старе Отаџбине. То су она деца, која не би имала шта да ставе у уста да није било Драгојле, која је нештедимице годинама од себе одвајала и слала тој унесрећеној деци. Ето, браћо и сестре, како Бог зна кад и како и кога обдарити мудрошћу. Драгојла Пивац одлази са овога света и иза себе оставља велики број деце, коју су неке друге мајке родиле, али која имају разлога да баш њу зову мамом...”.

Иван П. Милачић

НАД ВАШИМ КРСТАЧАМА Крстаче саме На гробовима Ћуте чудно. У мрклој ноћи Фијуче зима Ваздан будно.

Небо плаче Без сјаја У ритму вапаја, И нигде не звони. Негде! Још мрак влада. Још црна свемоћна тама! Гробови ваши још увек су без цвећа и звона, А жртве су ваше још увек само несхваћена фама. Али мало, мало још! Јер, ено, већ иде тресак колона Што скриваху сунце и светлост ће Нових Дана Засјати опет И крстаче ваше Биће окићене Венцима цвећа. Постаће свет Обол ваш, За Ново доба Вечно ће сјати. И звониће звона: Осана! Осана! Све јача и већа! Живот пробуђени Знаће вам пошту дати.

ЧЕТВРТИ ДЕО ЛИЧНОСТИ ПОМИЊАНЕ У ВЕЗИ СА ЗАВОДОМ

ДРЖАВНИ АПАРАТ МИЛАН НЕДИЋ Армијски геиерал Милан Ђ. Недић, некад једна од најпопуларнијих и најомиљенијих личности у Србији, рођен је 2. септембра 1877. у Гроцкој. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а потом је 1895. ступио у Војну академију у Београду. После успешног завршетка, завршио је 1904. и Вишу војну академију. За личног ордонанс-официра Краља Петра Првог, Недић је постављен 1908. године. Активно учествује у балканским ратовима, као начелник штаба Вардарске дивизије. У Првом светском рату прелази Албанију и уочи пробоја Солунског фронта 1918. као пуковник бива постављен за команданта Пешадијске бригаде Тимочке дивизије у саставу Друге српске армије под командом војводе Степе. После рата, као истакнути генералштабни официр, храбар војсковођа и војни писац, Недић 1934. постаје начелник Главног генералштаба југословенске војске. Затим постаје командант армије, па Министар војске и морнарице. Био је носилац највиших одликовања, како наших, тако и савезничких. Априлски рат 1941. затекао га је у Скопљу, где је био командант групе армија. Једини српски командант који се жилаво супротставио Немцима и тукао се са њима у Качаничкој клисури. Потом је интерниран у Београду, да би се на молбе водећих Срба из политичког, привредног и научног света, примио незахвалне дужности председника владе, да спасава што се спасти може. Недић образује Српску владу народног спаса и спасава Србију од биолошког уништења. Четири пуне године борио се Милан Недић, будући између чекића и наковња. Око пола милиона избеглица и 86.000 дечице из Босне, Бачке и НДХ примио је Недић у своју малу и поробљену земљу. Неколико десетина хиљада Словенаца такође је овде нашло окриље. Трудио се да живот тече својим током, школе су прорадиле, чиновници су се вратили на посао, плате су редовно исплаћиване, редовно се слала помоћ и нашим људима у заробљеништву. По свим местима у Србији тзв. „Апровизациони одбори” делили су животне намирнице избеглицама, стотине београдских Јевреја је било под његовом заштитом. Комунистички устанак је био угушен, а комунисти са Титом на челу протерани из Србије. 6. октобра 1944. распустивши своју владу, са министрима се повлачи у Аустрију. Ту прво живи у Бечу, па одлази у Кицбил. Американци га одводе прво у логор у Мосбургу код Минхена, па га потом предају југословенским комунистима. Недићу је у прилогу бр. 2 Одлуке о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача Ф. Бр. 8002/2, стављено на душу и оснивање Завода. Пише дословце: „...Под председништвом Недића министарски савет је донео низ одлука и уредаба на просветном, административном и привредном пољу, које су имале за циљ да помогну Немцима у борби противу свих слободољубивих елемената у Србији. Било је потребно, по мишљењу Недића и његовог министарског савета,

спречити не само оружани отпор, већ и сваку акцију активне и пасивне саботаже. Тако је министарски савет донео уредбу о принудном васпитању омладине у заводу у Смедеревској Паланци („Ново време” бр. 386 од 5. 08. 1942. стр. 3). У овај завод одвођена је омладина која је била настројена слободољубивим духом и борбеношћу против окупатора, где јој је требало убити ове особине путем разних предавања профашистичке садржине. На тај начин вршено је елиминисање омладине из народноослободилачке борбе за рачун окупатора, што је и био циљ ове уредбе...”. Пошто му је Ранковић сасуо цео шаржер у груди, 4. фебруара 1946. избачен је кроз прозор са трећег спрата, док је јавност обавештена да је „издајник Недић извршио самоубиство бојећи се народног суда”. Једном приликом, у току рата, Недић је рекао Адаму Прибићевићу: „Лако је Отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити, кад се трагедија сврши. Али ја ћу, летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљује, јер их је у животу оставила - моја издаја”. ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ Љотић је рођен у Београду, 12. августа 1891. од оца Владимира, народног посланика, сенатора, новинара и дипломате и мајке Љубице, потомка кнеза Станоја из Зеока. У родном граду завршио је основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију и матуру положио је у Српској гимназији у Солуну, где му је отац био генерални конзул. После повратка у домовину наставља студије на Правном факултету, да би 1912. дипломирао. Као краљев стипендиста, проводи годину дана на Агрономском институту у Паризу. Учесник је Другог балканског рата и Првог светског, као ђак наредник. Прешао је Албанију и учествовао у Солунској

офанзиви као поручник. Демобилисао се тек 1920. године. Потом ради као адвокат и ангажује се у јавном и политичком животу, као обласни посланик. У свом крају оснива велики број задруга, покреће Народни универзитет, једном речју, дао је печат економском, културном и духовном животу родног града. Једно време, почетком тридесетих година, био је министар правде. Крајем 1934. године, са групом истомишљеника, формира Југословенски народни покрет „Збор”, дубоко хришћански покрет. Након слома Краљевине Југославије, враћа се из Бијељине, где је као резервни потпуковник постављен за команданта једне јединице и настањује се у свом винограду у Смедереву. Али савест му није дала да седи скрштених руку у тим судбоносним данима по српски народ. Укључује се у рад Аћимовићеве Комесарске управе и касније Српске владе народног спаса, Оца Србије, генерала Недића, чији је рођак по мајци био. Након смедеревске експлозије, постаје изванредни комесар за обнову Смедерева, а оснива и српске добровољачке одреде, потоњи Српски добровољачки корпус. Са својим добровољцима повлачи се у Словенију, где гине у аутомобилској несрећи код Горице 23. априла 1945. године. ВИКЕНТИЈЕ (ПРОДАНОВ) Рођен као Витомир 1890. у Бачком Петровом Селу. Похађао гимназију у Новом Саду, уписао је и завршио сремско-карловачку богословију 1913. године. Једно време радио као учитељ у свом селу. Замонашио се у Бездину, а ђакон постао 1917. у Темишвару. У Краљевину СХС прешао 1919. и примљен за подбележника Бачке епархије. Дипломирао на Филозофском факултету 1929. у Београду на одсеку историје. 1929. постао је презвитер и архимандрит. Епископ марчански постаје 1936. и врши дужност главног секретара Синода, све до 1939. када је постављен за епископа злетовско-струмичког, а од 1940. и администратора охридско-битољског. На почетку рата је протеран од Бугара. Замењивао је епископа жичког Др Николаја од 1941-1947. а од тада до 1951. администрира нововаспостављеном епархијом сремском. За патријарха је изабран 1950. а умро је под загонетним околностима 1958. године. На освећењу црквених звона, дара Првог добровољачког одреда, у Љигу, на Ивандан 1942. рекао је између осталог: „...Сретан сам, моји дични Добровољци, што сте упалили овај жижак у општој тами данашњице. Нека ова наша звона буду спомен нашем народу у будућности, да су се јунаци, који су се са пушком у руци борили за спас наше отаџбине, борили истовремено и за своју православну и светосавску Цркву”. ВЕЛИБОР К. ЈОНИЋ Родио се 12. фебруара 1892. године у Крњеву. Родитељи су му били Крста и Софија рођ. Вељковић. Био је дугогодишњи професор на Војној академији у Београду. Између два рата познат као есејист, публициста, уметнички критичар и преводилац са енглеског. Дуго година је уређивао „Народну одбрану”. Био је, по речима Сташе Кракова, и родољуб и савршено поштен човек. Када је Милан Недић формирао Српску владу народног спаса,

професор Јонић је дошао на место министра просвете уместо професора Др Трифунца. Стављен под слово „З”, као Недићев министар. У политичком животу у почетку, тридесетих година, припадао „Југословенској акцији”, па кад се она стопила са другим покретима у ЈНП „Збор”, он је био главни тајник до искључења, 5. новембра 1937. Један од 408 потписника Апела против комуниста, 11. августа 1941. године, што му комунисти нису заборавили. Повукао се са владом у Аустрију, одакле је предат југословенским властима. Није хтео да се склони, рекавши: „Ја немам чега да се плашим, јер сам као Србин вршио само народни посао и чинио да помогнем акцију генерала Недића да се што више Срба спасе. Ја остајем!” Одлежао неко време у затвору у Мекенбојрену, одакле је враћен у земљу. На суђењу адвокат му је био Милан Живадиновић. Процес је трајао од 10. јуна до 15. јула 1946. у дворани Пешадијског училишта у Топчидеру. Тужбу је заступао пуковник Милош Минић. Због „издаје и ратних злочина” осуђен је на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и на конфискацију целокупне имовине. Пресуда је изречена 15. јула, сутрадан је Президијум Народне скупштине ФНРЈ одбио молбу за помиловање, а 17. јула је извршена смртна казна. БОРИВОЈЕ К. ЈОНИЋ Рођен је 19. фебруара 1894. године у Врањи. Завршио је гимназију у Јагодини и Београду, и Војну академију 1911. године. Учествовао у свим ратовима 1912-1918. и два пута рањаван. Вративши се из рата као капетан прве класе, службовао у Србији, Хрватској и Босни (Сарајево). Писао је књигу „Трупна тактика” и сарађивао у „Војном веснику”, „Ратнику” и „Гласнику”. На почетку Другог светског рата командовао је пуком у Зетској дивизији. Заробљен при повлачењу код Сарајева и одведен у немачко заробљеништво. Као болестан вратио се 13. децембра 1941. године. Наредбом Милана Недића примио команду над Српском државном стражом 22. фебруара 1942. године. Недић га је касније унапредио у чин бригадног ђенерала. На молбу од 29. јуна 1942. да се пензионише, због денунцирања и подметања, Недић је својеручно одговорио: „...Не може се ова молба усвојити, јер је г. ђенерал Јонић користан и незаменљив у садањој позицији тако судбоносној по интересе српскога народа. Ја лично имам пуну веру у рад и командантовање г. ђенерала Јонића и одајем му особито признање у име унесрећене Отаџбине”. Други пут, 25. септембра 1944. пише молбу да се пензионише, што Недић одбија образложењем да интереси службе захтевају да до краја води СДС. Почетком октобра 1944. Јонић је целу СДС ставио под команду дивизијског ђенерала М. Трифуновића, четничког команданта Србије, преименовавши је у Српски ударни корпус југословенске војске у отаџбини (СУК-ЈВО). Али, крај је био неминован. Повукао се са својим трупама прво у Беч, па у Словенију (око 420 официра, укупно око 1500 стражара). Они су добровољно ступали у одреде СДК, Динарску четничку дивизију (код Ђујића) или Јевђевићев корпус. Рођени брат министра Велибора Јонића. Стражу у Заводу сачињавали су припадници СДС. Били су подчињени формацијски и дисциплински Команди СДС у Београду. Задаци су били

регулисани наређењем од 2. октобра 1942. команданта Б. Јонића. Командир страже био је подчињен команданту СДС Округа београдског, док је за одржавање реда у Заводу био подчињен управнику Завода. Бројно стање је било: 2 официра, 4 војна чиновника и 47 стражара (углавном жандарма и подофицира бивше југословенске војске). ДРАГИ ЈОВАНОВИЋ Драгомир-Драги Јовановић рођен је 27. јула 1902. у Пожаревцу од оца Љубомира и мајке Вилме рођ. Драшкоци. Након студија права у Београду запослио се у Управи града. Заслуге стекао откривши усташку заверу, приликом Краљеве посете Загребу. Пре рата био управник града Београда. У Аћимовићевој Комесарској управи, 1941. године, био је изабран за изванредног комесара за Београд. Када је 22. фебруара формирана Српска Државна Стража, био је њен први командант, да би га заменио генерал Боривоје Јонић. Вршио је дужност председника општине града Београда. Био је шеф Специјалне полиције Управе града Београда и шеф Српске државне безбедности. Немачке војне снаге му дозволиле да оспособи службу јавне безбедности у поробљеној престоници, што је он успео, те је за кратко време Београдом завладао ред и мир. Био је и изванредни владин комесар за Београд и срезове врачарски и грочански. Његовим посредством, Недић се састао са Дражом Михаиловићем, у лето 1944. године. Ухваћен у граду Карлсруе, у француској окупационој зони, којом приликом је покушао да се отрује. Једно време, након лечења, одлежао у југословенском затвору у Мекенбојрену, где се срео са Јонићем. Ту су сачекали изручење Титовој Југославији. Предат са супругом и седам других „ратних злочинаца” (како пише у британским архивама од 27. јула 1945), међу којима је био и министар Велибор Јонић. Изведен на суд заједно са Дражом, ген. Мушицким, Јонићем и осталима. На суду га је бранио адвокат Славко Дуканац. Пошто је закључено да је са осталима извршио кривична дела издаје и ратних злочина, осуђен је на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине. Казна је извршена 17. јула 1946. године. БОЖИДАР - БОШКО БЕЋАРЕВИЋ По Б. Карапанџићу један од најбескомпромиснијих антикомунистичких бораца у редовима Српске полиције. Рођен је 16. новембра 1910. године у Десимировцу, у сиромашној сељачкој породици. Школовао се у родном селу и у

Крагујевцу, где је завршио гимназију 1929. године. На факултет се уписао идуће године, слушао нека предавања, али у недостатку средстава за школовање, прекинуо је и запослио се у крагујевачкој Градској болници. У градску полицију је прешао 12. фебруара 1932. године. Прошао је све степене, од званичника, писара до шефа Кривичног одељка. Ту је остао до маја 1936. године, када је постављен за шефа Политичког одељка, где је радио до пролећа 1939. године. Активно је учествовао на сузбијању фашистичких идеја, стране фашистичке делатности и шпијунаже. Био је први полицијски чиновник, који је 1938. зауставио немачке туристичке аутобусе, пуне шпијуна, скидао заставе са кукастим крстом и од тога се направио међудржавни проблем. Ради тога је премештен на дужност помоћника комесара пограничне полиције у Коториби на мађарско-југословенској граници (пруга Будимпешта-Трст). Тамо је открио један усташки логор у Мађарској (Виногради), одакле су убацивани усташки терористи у земљу. Ту је остао до маја 1940. године. Затим је премештен у суботички Комесаријат, али уопште није ступио на дужност, јер је телеграфски јављено да је премештен у Управу Града Београда. Тако он стиже у Београд у 31. години, након осам година проведених у полицијској служби. Био је на положају шефа Четвртог (антикомунистичког) одсека Специјалне полиције Управе града Београда. Водио је истраге над ухапшеним члановима КПЈ. У време хајке на чланове ЈНП „Збор”, хапсио је и њих. Шестог априла Управа града Београда стављена је под команду војних власти. Од 6 - 12. априла 1941. био је шеф истражне службе над лицима ухапшеним и осумњиченим за шпијунажу и „петоколонаштво”. Са Командом се повукао до Ужица и одатле до Колашина, где га је затекла капитулација. Након недељу дана стигао је у Београд. Већ другог дана по окупацији (15. априла) сви општински намештеници се враћају на дужност. По прописима Хашке конвенције која је прописивала да окупатор остави цивилне установе и законе, Немци су у другој половини маја одобрили рад београдској полицији, по предратним прописима и формационом стању. Друго одељење, Општа полиција, по жељи Драгог Јовановића, преименована је у „Специјалну”. И ту делује Четврти одсек, као и пре рата. Он почиње са радом у првој половини јула. На челу му је Бошко Бећаревић. Повукао се октобра 1944. испред Црвене армије у Аустрију. Из енглеског логора у Барију, где је доспео, изручен је као ратни злочинац 3. јануара 1946. године. Годинама је чамио у затвору, да би званично саслушање почело тек 7. јуна 1949. године, у Управи државне безбедности (УДБА) за Србију. Док је био затворен, многи некадашњи илегалци стрепели су од његових изјава. Он је врло добро памтио сваког од њих, како се ко држао за време испитивања, шта је ко открио итд. По сопственој изјави за те три и по године испитиван је бар за стотину случајева. Осуђен је на смрт стрељањем. РАДИСАВ - РАДАН П. ГРУЈИЧИЋ Рођен је 1911. у Челебићу у Источној Босни. Основну школу и ниже разреде гимназије завршио у Плевљима. Више разреде гимназије похађао у

Плевљима, Пећи и Ужицу, где је матурирао 1931. године. Потом уписао права у Београду и дипломирао је 1936. године. У почетку био близак комунистима. У студентским данима бавио се писањем и сарађивао је у Београдском „Студентском листу”, а био је власник и уредник „Земљорадничког омладинског листа” , који је такође излазио у Београду. Још као студент ступио је у политичко-управну службу Краљевине Југославије. Запослио се у полицијској управи града Београда, у политичком одељењу. За време окупације био агент Четвртог одељења за борбу против комуниста, касније унапређен за Бећаревићевог заменика. Током рата кроз његове руке прошли многи познати комунисти. Заједно са Бећаревићем помогао Министру Јонићу у изради Уредбе и организације Завода у Смедеревској Паланци. Описао га је Мило Дор у сећањима: „Сећам се само да је био набијен, да је уместо кравате носио лептир-машну и да је у горњем џепићу сакоа имао украсну марамицу окер боје. А сећао сам ce и тога да му се у угловима уста, када би се наљутио, скупљала пљувачка”. Пред крај рата пребацио се са владом и сарадницима генерала Недића у Аустрију код Американаца. Од тада радио за Американце и њихову обавештајну службу. Био и у Грчкој за време комунистичког устанка. Од педесетих година живео је у Канади под именом Марко Јанковић као скроман трговац књигама. Бавио се такође и писањем, па је сарађивао у листовима „Американски Србобран”, „Слобода” и др. Године 1976. објавио је књигу „Манастирски записи и родољубиве песме”. Написао је и политичку расправу „Национално питање кроз призму комунистичке литературе и докумената”, коју је у наставцима пренео „Американски Србобран”. За то време Грујичића је тражила власт СФРЈ пуних 40 година, као ратног злочинца. За њих он је представљао велику опасност, јер је са собом понео сву архиву и полицијску документацију. Све време живот му висио о концу. Мирјана Марковић је плаћала људе да га ликвидирају, јер је у његовим рукама био записник са саслушања Вере Милетић, Мирјанине мајке, кад је одала 346 својих другова. Једини он из Специјалне полиције преживео је све и дочекао старост. Деведесетих година сву архиву предао је ЦИА. Иако је Канада одуговлачила, ухапшен је 8. децембра 1992. и оптужен за колаборацију. После неколико дана процес је обустављен због његове старости и болести. Наиме, њему је због шећерне болести и гангрене ампутирана једна нога, преживео је мождани удар, а у међувремену добио је и рак. Преминуо је у једном старачком дому 27. децембра 1995. у Виндзору у Канади. Многи комунисти и њихова деца у Србији су одахнули. Сахрањен је 3. јануара 1996. године. Његову супругу Споменку, родом Лазаревићеву из Шапца, убили су комунисти у Београду, чим су дошли на власт. Оставио је сина Петра. МОМЧИЛО М. НОВКОВИЋ Референт Четвртог одсека Специјалне полиције Управе града Београда. Био у Заводу од 8-10. децембра 1942. испитујући могућности рада двају интерната у истом логорском кругу и о томе је исцрпно обавестио шефа

Четвртог антикомунистичког одсека Божидара Бећаревића, како се сећа Милош Крстић. Ислеђивао у Заводу и покушај „пуча”, априла 1943.

ОСОБЉЕ ЗАВОДА

МИЛОВАН Ђ. ПОПОВИЋ Милован Ђ. Поповић рођен је 1909. године. Његов отац био је учитељ и често је премештан по потреби службе. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а у Бањалуци учитељску школу. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету 1937. године, те је пред рат ту постављен за асистента. Још као ученик учитељске школе у Бањалуци определио се за борбу против комунизма, да би касније постао, по речима Б. Карапанџића, „један од најспремнијих антикомунистичких теоретичара и најбескомпромиснијих антикомунистичких бораца”. Тих година, не треба заборавити, комунизам се увлачио у све поре тадашњег друштва. Милован је прихватио борбу. Према идеји је поставио идеју. Његова партија је била антикомунизам. Покренуо је са друговима „Студентске новине”, први лист те врсте код нас. Велибор Глигорић оцрњује и новине и Поповића. Још онда су комунисти проносили приче да новине финансира полиција, а да је Милован нечији агент. Активно учествује, држећи предавања, у Југословенском антимарксистичком комитету, чији генерални секретар постаје. Ту држи семинаре за омладину. Иако није за тај рад примао плату, и даље га прати комунистичка прича да је дотиран од полиције. То ће га пратити и кроз рат, тако да је, као управник Завода, проглашен и агентом Гестапо-а. Био је, по сећању савременика, велики идеалиста још од младих дана, оличење честитости и поштења и несебичног залагања за оно у шта је веровао. Код њега је увек побеђивало духовно и морално. Оскудица му је била стални сапутник. По избијању рата, сарађује у „Новом времену”. По неким изворима, написао је тих година и књигу против комунистичког покрета у Југославији, којој је дао, како је сам изјавио, симболичан назив „Иде тројка”. Тај рукопис је послао на рецензију свом пријатељу, предратном лектору на Филозофском факултету, а потоњем директору Немачког института у Београду, Алојзу Шмаусу. На жалост, тај рукопис је нестао, као и његов аутор. Након евакуације из Србије, наводно је виђен у Босни са четницима половином марта 1945. године и од тада му се губи сваки траг. У Заводу је вршио врло одговорну функцију старешине мушког интерната, од 24. августа 1942, да би 12. марта следеће године био постављен за управника Завода. На том месту је остао до септембра 1944. дакле до распуштања Завода. На основу Одлуке Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, окарактерисан је као „тешки злочинац против српског народа и против најборбенијег дела српске омладине”, 27. августа 1945. године. Погинуо при повлачењу са четницима кроз

Босну. Учитељ Рада Павловић је о њему рекао: „Он је не само сјајан познавалац комунизма, и одличне стручне спреме, него и огромна радна снага. Он је уложио толико љубави и идеализма у рад...” Др ДРАГОЈЛА ОСТОЈИЋ-ПОПОВИЋ Рођена у Приједору, 12. априла 1912. као прво од шесторо деце Милана Остојића и Милеве рођ. Штрбац. Школу завршавала у родном месту, затим Сарајеву и Бањалуци, где је матурирала 1931. године. Медицину је студирала у Београду. Дипломирала је 1939. године и исте године 4. јуна удала се за Милована Поповића, кога је упознала још у Бањалуци. По окупацији Србије била рејонски лекар, организовала и испоруке млека за децу. У септембру 1942. примила се дужности управнице женског интерната Завода у Смедеревској Паланци и ту дужност вршила пуне две године. Београд је напустила 7. октобра 1944. и стигла у Словенију, одакле је смештена у избеглички логор у Еболију (Италија), па у Дипхолцу и Лингену на Емсу (Немачка). Била је тражена због оптужбе за колаборацију са окупатором, те су је британске власти ухапсиле и интернирале у други логор, у британској окупационој зони. Безусловно је ослобођена 8. априла 1948. године и емигрирала је у САД, августа следеће године.

Преудала се за Марка Пивца 8. октобра 1966. године. У Америци је обављала лекарски стаж, специјализирала интерну медицину, пензионисала се 1979. године. Као велики антикомунистички борац, била је активна годинама, држећи предавања на разним скуповима. За време последњих ратова ангажовала се у слању писама и информативног материјала о отаџбини разним америчким представницима и другим личностима и установама. Преминула је 29. априла 1998. године у Америци, На надгробном споменику уклесане су речи: „Звезда само једном блесну и покри је мрак”. АЛЕКСАНДАР АРАНЂЕЛОВИЋ Волонтер у Заводу. ВЛАДАН БИЈЕЛИЋ Студент, апсолвент математике, родом из западне Босне. Предратни члан омладине „Збора”. За њега у свом месечном извештају Милован Поповић пише да је као васпитач Завода 27. октобра 1943. напустио привремено дужност и отишао у Националну службу у Београд да помогне организовање чете бивших питомаца. На тој дужности је остао до краја марта године. Почетком априла је отишао у добровољачке редове. Био просветар Другог пука. По повлачењу у Словенију и изручењу комунистима, побегао и спасао се неминовне смрти. Уместо на запад, вратио се у своје родно село, где се представио као интернирац-повратник из Немачке. Учествовао у градњи пруге Книн - Бихаћ. Запослио се у Сарајеву, а касније у Београду, у финансијском сектору. Оженио се и добио две кћери. У пензију је отишао 1979. године. Умро је у Београду, почетком новембра 1990. године. 1944.

РАДА БОЖИЋ Била је прво питомица, па дисциплински старешина женског интерната. ЕДМУНД БОЖИЧЕК Не дуго васпитач у Заводу. МИРКО БУДИМИР Питомац Завода, касније надзорник мушког интерната, по расформирању ступио у четничке редове и погинуо септембра 1944. у борби против комуниста, код Аранђеловца. По тврђењу Бошка Костића, још 1941. имао је од Комунистичке партије задатак да убије Милована Поповића, великог антикомунистичког борца још из предратних дана, те га пратио са циљем припреме атентата.

ЧЕДОМИР ВЕСЕЛИНОВИЋ Рођен 1915. у великој Кикинди. Економ Завода, по чину интендантски потпоручник. ДУШАН ВУЧИНИЋ Набављач у Заводу. ДРАГО М. ДЕРИКОЊА Рођен 1915. године. Студирао телогију. Активан у антикомунистичкој борби на Београдском универзитету. Не дуго радио као васпитач у Заводу. Касније ступио у српске добровољце. Потом, у логору Минстер, тешко оболео од ТБЦ, говорио је Драгојли: „Ако ви не доказујете истину, онда ће злочинци бити хероји, а жртве и јунаци - кривци”. Лежао на туберкулозном одељењу логорске болнице, чуван од стражара. У то време, иако је био физички врло слаб, како се сећају другови (С. Вуксић), у њему је бујала ватра борбе и оданости. Једино га је држала несаломљива вера у боље сутра и у боље људе. Упокојио се у Лингену на Емсу, 29. маја 1950. године. Посмртни остаци му 1986. пренети у Оснабрик и положени у спомен-костурницу храма св. Георгија, поред његових другова и сабораца, под бр. 384. ВИДОСАВА ДУБАК Била надзорница у Заводу. МИОМИР ДУБАК Био васпитач у Заводу, али не дуго. У Саопштењу бр. 10 се каже да је био православни свештеник. БРАНИБОР ЂОРЂЕВИЋ Био је питомац Завода, касније административни чиновник. По расформирању Завода са Милованом Поповићем се придружио четницима мајора Свете Богићевића и погинуо код Аранђеловца, септембра 1944. у једном окршају са комунистима.

МИОДРАГ ЂОРЂЕВИЋ - УЧА Родом из Великог Градишта, завршио је Учитељску школу 1940. у 19. години, те постављен за учитеља у срезу Босански Петровац. По избијању рата враћа се кући у Србију и добија место учитеља у пожаревачком крају. Кад је Немачка напала СССР, јуна 1941. отишао је у партизане. Почетком јуна 1942. цела његова група је ухваћена од стране СДС. Предат је Специјалној полицији, одакле је након испитивања послат на Бањицу, где је провео четири месеца. У Завод је послат октобра 1942. и ту проборавио годину дана. Пуштен, вратио се у родно место, где је наново ухапшен и ослобођен тек на интервенцију Управника Завода. У пролеће 1944. ступио у СДК, и приликом једне борбе тешко рањен. Повукао се са својим саборцима за Словенију. Предат од Енглеза, спас нашао у бекству. Окусио све недаће избегличког живота по логорима Италије и Немачке. И данас је жив. МИЛИВОЈЕ ЕРИЋ Деловођа Завода. МИЛЕВА ЖАРИЋ Волонтер у Заводу. ЂУРО ЗАЛАД Судија, једно време радио као васпитач у Заводу. ЖИВОРАД ИЛИЋ Службовао једно време у Заводу као васпитач. АНА ЈАЗИЋ Завршила Теолошки факултет и радила као наставник веронауке у средњој школи. На почетку рата, 1941. избегла из Славоније и живела у Београду. По формирању Завода, ступила у њега као васпитач. И она смештена међу издајнике народа. После рата издржала једногодишњу казну и није имала даљих тешкоћа. НИКОЛА ЈАРИЋ Волонтер, бивши питомац. БОГОМИР ЈЕЛЕНАЦ Рођен 1908. у Баршту. Административни чиновник Завода, по професији

учитељ. БРАНКО ЈЕРЕМИЋ Био је дисциплински старешина у Заводу, иначе бивши питомац. ВЕСЕЛИН КЕСИЋ Кесић је рођен у Босанском Грахову 12. марта 1921. године, а основну школу и гимназију завршио је у Бања Луци, 1941. када је почео Други светски рат. Био је члан „Збора”. Када је сазнао да је на списку за логор, прешао је у Србију. Након отварања Завода у Смедеревској Паланци, ступа у њега као васпитач. Због тога га Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, после ослобођења сврстава у злочинце против народа. На крају рата Веселин се са једном групом младих људи, збораша, повлачи у Словенију. Борави у Италији осам месеци, као расељено лице, ту оперише ногу, са којом је имао проблема од детињства. Са друговима одлази у Енглеску на студије теологије, где је боравио од јануара 1947. до септембра 1949. године. Наставио је студије на академији св. Владимира у Њујорку и колумбијском универзитету, где је докторирао из области библијске литературе. По добијању магистарског степена запослио се као предавач Новог Завета у академији, 1954. године. Повремено је држао предавања по разним колеџима, универзитетима, црквама. Био је у сталним контактима са Владиком Николајем, кога је упознао још у Словенији. Сам је изјавио: „...Сви смо ми проглашени за народне непријатеље и издајнике - једна Драгојла Поповић, која је недавно умрла у Америци, која је спасавала омладину у Заводу у Смедеревској Паланци, њен муж Милован Поповић, који је дао све од себе да спасе што више младих живота, ми који смо с њима сарађивали. Мене чуди једна ствар, да после пада комунизма ништа није учињено овде у Београду, у парламенту, да се ти људи ослободе тог срамотног назива, да могу слободно да дођу, да раде и сарађују са својим народом, да му помогну. Све остале земље дозвољавају људима који су избегли у то време да се врате, све сем Србије... Неке од тих СКОЈ-еваца из Завода, комунисти су побили чим су дошли на власт, неки су отишли са нама у емиграцију, неки су отишли на Голи оток и писали су нам писма - за сваки минут проведен на Голом отоку, радо бих 15

година био у Заводу, а неки су остали комунисти. Једина моја грешка је била што сам веровао да су то само заведена деца и да су они у ствари патриоте, да се боре за свој народ, а није увек било тако”. (Из интервјуа вођеног за лист „Геополитика”, објављеног у бр. 15 од 29. октобра 2004.) ПРЕДИСЛАВ М. КУБУРОВИЋ Кубуровић је рођен 30. октобра 1921. године у Ужичкој Пожеги. Завршио је учитељску школу. Био је члан „Збора”. Рат га је затекао као учитеља у селу Здравчићу у срезу пожешком. Сарађивао својим написима у „Нашој борби”, недељнику који је излазио прве две године рата (53 броја). По препоруци Раде Павловића, колеге учитеља и друга из „Збора”, касније окружног начелника крушевачког, ступио је у Завод за васпитача. Од Државне комисије сматран злочинцем против народа. Повукавши се преко Словеније на Запад, био је стипендиста Старокатоличке цркве у Берну, много се заузимао за заточенике у „Ипсилону” Минстер лагера, намењене за екстрадицију. Он је оставио вредна сведочанства о Заводу, објављена у другој књизи „Записа из добровољачке борбе” у издању минхенске „Искре”, док је то касније објављено и у споменици „Српски добровољци 1941-1981” Боривоја М. Карапанџића, штампаној у Кливленду, САД. Данас живи у Швајцарској. НАДА ЛОМИЋ Задужена за послове женског интерната. РАДОВАН ЛОМИЋ Син угледне земљорадничке породице. Био је свршени ученик Средње пољопривредне школе у Ваљеву, бивши руководилац СКОЈ за округ ваљевски. После боравка у Заводу, као питомац, запослио се као васпитач. Верен са питомицом Надом. У јесен 1944. године кад су комунисти заједно са црвеноармејцима упали у Србију, комунистичка партија је желела да га реактивира, он се изјаснио као одлучни антикомуниста. Пред судом се држао „сјајно и храбро”. Измасакриран и стрељан у Младеновцу. ФРАНЦ ЛУКАН Столар у Заводу. ЈОСИФ МАРУШИЋ Марушић је рођен 19. марта 1869. у Рогозници код Сплита. Још из родитељског дома понео је мисао југословенску, па је и њој, без колебања, све до смрти веран био и за њу се увек бескомпромисно борио. Завршио је Филозофски

факултет. По ослобођењу и уједињењу ступио је у јавни рад. По неким изворима (С. Вуксић) био је католички свештеник. Био је активан члан разних националних друштава, која су се тада организовала, па је због тога дошао у сукоб са својим претпостављенима у римокатоличкој цркви. То га је и натерало да је напусти. Прешао је у православље и постављен је (1929.) за професора историје и латинског у битољској богословији, где је остао преко десет година. Истовремено је био и васпитач. Ту је стекао име једног од најугледнијих јавних радника. Много је радио на организовању и вођењу „Јадранске страже”. Постао је члан и првоборац ЈНП „Збор”, секретар битољског одбора. Са супругом Анком имао је троје деце. После пропасти Југославије, иако су га Битољчани задржавали да остане код њих, он је прешао у Србију. Одазвао се позиву генерала Недића и придружио се његовим јединицама, оставивши свој наставнички положај. Једно време радио је у Заводу у Смедеревској Паланци. Његов национални рад није годио окупатору, па га је Гестапо ухапсио и држао више месеци на Бањици. Ступањем у редове СДК, после погибије Драгољуба Славковића, професор Марушић постао је просветар Првог пука. По повлачењу Енглези су га затворили у логор Груму у Италији, да би га изручили Титу, јер је у Југославији од Комисије за утврђивање злочина назван издајником народа. Успело му је да са неколико другова умакне кроз ископани тунел. На упорно тражење Титове владе поново је ухапшен и затворен у Минстер лагер, одакле је ипак од британске комисије ослобођен. У избегличком логору Лингену је са Др Ђоком Слијепчевићем радио на отварању југословенске гимназије и био одређен за наставника. Постављен је и за њеног директора. Затим је наставио рад у Оснабрику, где је остао до краја живота. Племенита срца, ведре душе, широког општег и класичног образовања, веран друг, толерантан, лепо васпитан, мудар са пуно искуства, биле су само неке од многих добрих особина, ради којих је био вољен и цењен. Његов дом је увек и сваком био отворен. Био је веран идејама „Збора” до смрти. Умро је 24. новембра 1963. од срчане капи на крају једног говора, који је држао. Сахрањен је 28. новембра на оснабричком гробљу. Испраћај је био велики, што само сведочи колико је покојник био омиљен. У говорима, који су се низали, подвучене су три његове врлине: национализам, доброта и другарство. ИВАН П. МИЛАЧИЋ Одушевљени Југословен, иако Хрват по рођењу, Ивица Милачић, родио се у Биограду на мору, 29. децембра 1921. године. Завршио је гимназију и као истакнути члан Збора, након отварања Завода, био у њему васпитач и педагог. Драгојла га звала Адонисом васпитачке групе. Био је тотално опијен Достојевским, изузетно драг Димитрију Љотићу. Поседовао је ванредну

интелигенцију, знање које је превазилазило његово формално образовање. Забављао се са једном питомицом, која се касније замонашила. Државна комисија, која га третира као злочинца против народа, назива га једним од главних и најповерљивијих Поповићевих васпитача. Писао литерарне саставе и поезију, коју је објављивао у „Нашој борби” и „Српском народу”. Више његових песама ушло је и у антологију добровољачке лирике „Тврђава”, објављене у Београду, 1944. године. Када је Завод расформиран, ступио је у Српски добровољачки корпус и као ђак наредник, по некима водник, борио се у задњим окршајима приликом повлачења, где је у сремском селу Бечмену, на домак Сурчина, и погинуо, 9. октобра 1944. године, са петорицом својих другова. Били су сахрањени у црквеној порти села Петровчић, поред Бечмена. Данас њихових гробова у порти више нема. ЗОРАН МИЛЕТИЋ Рођен 1925. године. Био питомац, па плаћени васпитач у Заводу. По сећању другова натпросечно интелигентан, добар, осећајан, друштвен по природи и срцу. Као млад ухапшен, доспео у Завод. Одатле ступио у СДК. У лето 1944. у униформи српског добровољца срео на Теразијама свог школског друга и почео да му тумачи: „Сад ти мислиш - зар је могуће да су преваспитали једног убеђеног комунисту, једну чврсту личност од самог почетка свог постојања, један пример борбености и привржености својој идеји и изабраном путу?” И сам је одговорио: „Нису ме преваспитали! Преваспитао сам ја сам себе. Кад сам ставио на страну младост, која је лако пријемчива за свашта, младалачке заносе, површне и ирационалне, кад сам све незрело и недоучено ставио по страни, као и дејство пропаганде и прорађивања партијске литературе по кружоцима, кад сам све приче о комунизму одвојио од људске стварности, које нема и не може бити без Бога и без уважавања људске природе, такве каква јесте, схватио сам да је комунизам против саме људске природе, суштинских својстава саме ње, уствари против човека и његовог развоја у складу са људским и божанским законима. Свако инсистирање на комунизму је лудост и . пут у кошмар и тотални хаос, а борба за комунизам медвеђа услуга човеку и људском друштву, које не постоји кад му се убије дух и када се претвори у масу. У тим часовима самопреваспитавања, скоро физички, присутно и опипљиво, доживљавао сам масу, у коју је претворено људско друштво. Та слика ме је ошамутила. Тај осећај ме је пренеразио. И у исто време, дефинитивно одвојили од комунизма и терора масе и двоножаца који је чине, као запете пушке одувек спремне, да се под фирмом општег, боре искључиво за личне интересе...” Завршио је речима: „Ми се ускоро повлачимо... Ја идем из земље, која ће се неминовно претворити у велики затвор - логор, а потом у лудницу, па у циркус и обичан куплерај или, у све то - истовремено!” Издајом савезника, многи добровољци дошли су у руке Титових партизана. Они једном приликом, из ко зна каквих пропагандних разлога, реше да једној групи младих „љотићеваца” поклоне живот и пруже прилику да се

рехабилитују. Кад се пред стројем добровољаца прочитала наредба о помиловању, сасвим неочекивано пред строј иступи млад војник са речима: „Мене стрељајте, ја не желим да живим у вашем комунистичком рају!” То је био Зоран Милетић. Последња жеља му је испуњена. (Из сећања Миодрага - Мије Јакшића) ВАСИЛИЈЕ МИЛОЈЕВИЋ Краће време службовао као васпитач у Заводу. МИОДРАГ МИТРОВИЋ Рођен 1922. године у Босиљграду. Хонорарни службеник, вршио је дужност секретара Завода. МИЛЕНКО МРВОШ Био вршилац дужности деловође Завода. НИКОЛА НАУМОВИЋ Рођен 1910. у Битољу. Лекар у Заводу. ПАВЛЕ К. НИКИТОВИЋ Рођен је 9. фебруара 1922. у Бијелуши, једном селу код Ариља. Његова породица је била бројна, имао је још три брата и три сестре. Преселили су се у Чачак, где Павле завршава основну школу и гимназију као увек одличан ђак. У гимназији је ступио у „Беле Орлове”, па им постаје и старешина. Они у то време пролазе кроз политичку, идеолошку, па и физичку борбу са комунистичком омладином. Ове сукобе истражују школа, среско начелство и команда места, па Павле по казни бива пребачен у другу гимназију, у Чачку.

Смедеревска трагедија на почетку рата, 5. јуна 1941. доводи Павла у Добровољну радну службу, где долазе и бројни његови другови. Они раде на обнови разрушеног града. Ова служба, као и оне у Београду, Крагујевцу и Чачку, претече су српских добровољачких одреда, који ће се борити за биолошко очување Србије. Активно је сарађивао својим текстовима у „Нашој борби”, док је излазила. Након неког времена које је провео у добровољцима, Павле прелази за васпитача у Завод у Смедеревску Паланку. Кад је Завод распуштен у јесен 1944. године, Павле са СДК напушта Србију. На самом крају рата, 1945. године, Павле се са Драгојлом Поповић, Парежанином, Кецаном, Пивцем и др. обрео у Аустрији. Потом је прешао у српски логор у Марк Понгау, да би већ 1947. отишао у Чикаго. Радио је као стручњак економиста у продавницама аутомобила. Магистрирао је на чикашком универзитету као стручњак за управљање предузећем. Ожењен Ружом рођ. Марковић, имао је троје деце: Јованку, Милана и Петра. По ослобођењу, због његовог рада у Заводу, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Павла је сврстала у издајнике народа. Како је на сахрани рекао његов кум, Милутин Пропадовић, Павле је био добар на перу. Био је један од оснивача часописа „Нова Југославија”, у време црквеног раскола сарађивао је у листу „На нистац”, писао је за „Србобран”, „Искру”, активно је учествовао у црквеном животу. Изненада је преминуо 13. фебруара 2005. године. Сахрањен је сутрадан на гробљу у манастиру Св. Саве у Либертвилу. РАДИВОЈЕ ПЕЈИЋ Професор, био је краће време васпитач у Заводу. ДУШАН Ј. ПЕЈЧИЋ Рођен је 1921. године у Нишу. Након завршене основне школе и гимназије у родном граду, почео је студије на Високој економско-комерцијалној школи у Београду. Увидевши зло које се спрема, пришао је „Белим Орловима”. Ту је нашао себе и своје идеале, којима је остао веран од 19. године па целог живота. По избијању рата ступио је у Српске добровољце и био међу првима, који су кренули у борбу за живот и опстанак свог народа. Сарађивао у „Нашој борби” својом поезијом (песму „Другу” доносимо овде). После тоталног пораза комунистичке револуције и „Трећег српског устанка” у Србији, када су завладали мир, ред и рад, Душка је лично Љотић послао за васпитача у Завод за принудно васпитање заведене комунистичке омладине у Смедеревској Паланци. На тој дужности је дао завидне резултате кроз слободне дискусије, другарско опхођење и снагу своје ерудиције и утицаја. У јесен 1943. када су од добровољачких батаљона формирани пукови, враћен је у војску на захтев Команде. У априлу 1944. постављен је за просветара

3. батаљона 5. пука. Као официр био је више друг и пријатељ са потчињенима. Свој ауторитет градио је добротом, ведрином, хумором, популарним предавањима и спремношћу да помогне и учини. Једно време је, лета 1944. вршио дужност среског начелника среза Косаничког, где је уживао ауторитет и опште поштовање. Почетком септембра постаје просветар Другог Гвозденог пука. Пред долазак Црвене армије, овај пук је расформиран и он са Штабом СДК напушта Србију. Марта 1945. бачен је на Копаоник, као командос у групи капетана Радослава Павловића. Након 20 месеци илегалног рада, он се крије пуне три године, да би јануара 1950. прешао у Аустрију, а затим и у Немачку. Ту је радио једно време у „Искри”, десет година у радио-станици „Слободна Европа” у Минхену и 20 година у „Deutsche Welle” у Келну. Крајем 1986. отишао је у пензију. Умро је 28. јула 2005. у Келну, где је и сахрањен. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, уврстила је Душана Пејчића у издајнике народа због рада у Заводу за васпитање омладине. ГОЈКО ПРОТИЋ Родио се 11. октобра 1920. године у Вараждину, где му је отац био судија, а мајка Софија рођ. Теслић, учитељица. Из Вараждина отац му је премештен у Загреб на положај касационог судије. Гојко је студирао на Шумарском факултету загребачког универзитета. Проглашењем НДХ, он прелази у Београд. Као истакнути зборашки омладинац, на позив Оца Србије, ступа у српске добровољце. Добија једногодишњу стипендију, будући изванредан интелектуалац, те у Немачкој завршава студије. Био је једно време васпитач у Заводу. У добровољачком корпусу постао је батаљонски просветар. Приликом повлачења, у Словенији био једно време уредник „Haшe борбе”, која је излазила у Љубљани од краја 1944. до маја 1945. године, додуше номинални, јер су истински уређивали лист Др Ђоко Слијепчевић и Ратко Парежанин. У томе је била срећа, јер је захваљујући тој дужности избегао кочевску трагедију. После рата, преко европских логора, доспео је 1948. у Канаду, где је у Торонту свио свој дом. Поред рада наставио је своје даље школовање, те је магистрирао на Шумарском факултету торонтског универзитета. Једно је време је био асистент професора. Године 1949. венчао се са Даринком Тошковић, те их је Бог благословио са двоје деце, Миленом и Миленком. Супруга му је била дуго година тежак болесник и он ју је неговао. После њене смрти оженио се Миром, удовом попадијом торонтског пароха, кога је гледала све до смрти, попут анђела чувара. Упокојио се 20. децембра 1998. године. Гојко Протић је био међу најпоштованијим људима у нашој емиграцији. Природно висок, био је наткриљен својим умним, карактерним и моралним особинама. Сматран је једним од врло ретких аристократа српске националне емиграције. По природи скроман, смирен и постојан. Био је дипломата, измиритељ, саветник, активиста у многим организацијама. Певао је и водио хорове, био је повереник манастира Хиландара.

МИЛИВОЈЕ САВАТИЋ Рођен 1913. у Лешници. Благајник Завода, по чину био интендантски потпоручник. НИКОЛА САВИЋ Рођен 1894. у Аранђеловцу. Руководилац опреме Завода, војни чиновник. ОСТОЈА СИМИЋ Био је прво питомац, а касније административни чиновник у Заводу. СТОЈАН СТИШОВИЋ Бивши питомац, задужен за послове мушког интерната. МИЛЕНА СТОЈАНОВИЋ Рођена је у Француској, у Лиону, 17. јуна 1916. године, од оца Мира, адвоката и мајке Марије. Отац је у то време био у Паризу дипломатски представник Краљевине Србије. У Паризу је живела до 1921. године, када се са својима вратила у Београд. Као дете задесио је тежак ударац, изгубила је мајку, кад је имала девет година. Наставила је живот са оцем и маћехом. Основну школу је завршила у Земуну, женску гимназију у Београду, где је уписала на Филозофском факултету класичну филологију - латински и грчки језик. Непосредно пред Други светски рат службовала је у Руми, као наставница латинског и од тада датирају њене везе са ЈНП „Збор”. У тамошњој гимназији је постојала јака организација „Белих Орлова”, зборашке омладине. Од тада потиче и њено, међу ђацима популарно, име „Латинка”. Била је члан ЈНП „Збор”, другови су је сматрали заклетом зборашицом, великом душом. За време окупације, на лични захтев, радила је у Прокупљу као професор латинског језика, да би по оснивању прешла у Завод у Смедеревску Паланку, као наставник и васпитач. Тамо се потпуно предала раду на политичком отрежњавању питомица, на њиховом образовању, на олакшању личних невоља, на вези са породицама. „У скромној соби те професорице”, сећају се савременици, „била је свакодневна кошница девојака, комотних као код рода рођеног. Узајамна интимност била је потпуна”. Сврстана је у издајнике народа. По расформирању Завода отишла је својима у Београд. Првих дана је нико није тражио. Једном је на улици препознала бивша питомица и проказала је. Ухапшена је и осуђена на годину дана затвора. Значи, ако је и било оптужби, биле су безначајне. По отпуштању са робије, илегално је сакупљала помоћ за затворенике. Организовала је акцију за помагање политичких затвореника храном, одећом, посетом... Пустили су је да

се добро захукта. Кад је, тобоже, откривена, осуђена је на осам година робије, коју је издржала до краја. Осуђена је и на губитак свих грађанских права, а то значи и професуре. Свих осам година одлежала је у пожаревачкој „Забели”. Удала се 1962. за банкарског службеника Момчила Петковића и запослила се у Патријаршији. Годинама је радила у Верском добротворном старатељству, чији је оснивач 1968. са еп. Лаврентијем била, организујући разне хуманитарне акције. Помагала је манастире, сакупљајући намештај, за Божић слала пакете сиромашним породицама, са омладином помагала при градњи храмова, била је недостижни узор и идеал. Освајала је све лепотом духа и дубином вере. Уз све то била је скромна, једноставна, добра. Много је чинила добра богословима и студентима теологије из унутрашњости, бесплатно их поучавајући. Око себе је окупљала омладину, и увек је била окружена младима. У Старатељству је радила до 1991. године. Одликована је била од московског патријарха орденом св. Владимира другог реда, а од српских патријараха добијала је плакете и грамате. Умрла је 11. октобра 1996. године. Пред смрт, поручила је Др Драгојли да је до гроба остала верна идејама „Збора”, чији је украс и понос била. Иако јој је цео живот био пун искушења и патњи, никад се није поколебала. Говорила је да, ако би се наново родила, и када би могла да бира, опет би пошла само за Димитријем Љотићем. Сахрањена је 14. октобра на београдском Новом гробљу. БОЖИДАР ТЕШАНОВИЋ Домаћин стана. ТРИФУНОВИЋ БОРИСАВ Био је благајник Завода. БОГДАН ЋОСИЋ Рођен је 25. августа 1920. године у селу Паковраћама у срезу чачанском. Завршио је учитељску школу. Био је збораш. При повлачењу отишао у иностранство. Државна комисија га сврстала у издајника народа. МУХАМЕД (или МЕХМЕД) ФАЗЛИЋ Био краће време васпитач у Заводу, после се прикључио јединицама СДК. По струци био обућар. МИЛАНКА ЦИЦВАРИЋ (или ЦИНЦАРЕВИЋ) Била је не дуго заводски васпитач.

ПРЕДАВАЧИ У ЗАВОДУ РАТКО ПАРЕЖАНИН Рођен у свештеничкој породици у Требињу, 1896. године. Основну и нижу гимназију похађао је у Мостару, а више разреде у Београду, прешавши илегално границу. Становао је у Скадарлији, скупа са Принципом и Чабриновићем. По ослобођењу и стварању нове Краљевине, Ратко је на своју руку пропутовао целу Босну и Херцеговину, говорећи уцвељенима да се не треба светити. О тој његовој мисији сазнао је и Краљ и позвао га је у аудијенцију, на пријатељски разговор, показавши му своје симпатије. Ратко је студирао светску књижевност. По завршетку студија венчао се са свештеничком ћерком из Конавала. Запослио се у Пресбироу. Биран је за народног посланика. Неколико година био је аташе за штампу са седиштем у Бечу. Загрејан за балканско јединство, иницирао је отварање Балканског института. После Другог светског рата, та институција је преименована у Балканолошки институт САНУ. Од самог стварања ЈНП „Збор”, био је један од најревноснијих чланова. Био је такође један од 16 Збораша, потписника Апела, августа 1941. године. Посећивао Завод у Смедеревској Паланци и одржао неколико предавања. У Штабу Српског добровољачког корпуса био је, као поручник, шеф васпитне службе. Отишавши у емиграцију, много је радио са младима, окупивши их око себе, спремао их је за будуће књижевнике и новинаре. Објавио је више књига у избеглиштву. Годинама је уређивао минхенску „Искру”. Умро је 1981. године у Немачкој. AJIEKCA ТОДОРОВИЋ Рођен 30. априла 1899. у селу Негришори, у Драгачевском крају код Чачка. Завршио је карловачку богословију 1924. године и следеће године, 15. фебруара, рукоположен је за ђакона, а сутрадан за свештеника. Служио је у Ариљу, Бресници, Гучи, као архијерејски намесник у Краљеву и Београду. Пре рата био уредник „Жичког Благовесника”. Омиљен међу богомољцима као народни говорник. Јасан писац и одличан појац, како каже за њега у књизи „Диван” св. владика Николај. Активан у богомољачком покрету, чији је био један од оснивача. Био је председник главне управе ПНХЗ. Све време рата био је духовник СДК, 1944. се повукао са добровољцима, предао се Енглезима и

смештен у логор Еболи. Затим следи Минстер у Немачкој. Прота је остао у Немачкој, мењајући још неколико логора, да би 29. јула 1950. кренуо на дужност пароха у Минхену. Ту је покренуо библиотеку „Свечаник”. Био је одликован чином протојереја и правом ношења напрсног крста. Упокојио се на Ђурђевдан, славу српских добровољаца, 6. маја 1990. године. Сахрањен је у Београду. Био је велики подвижник и молитвеник, строг према себи, пун разумевања за друге. Импозантне појаве, деловао је импресивно. Богослужио је свакодневно, редовно постио. Др Ђоко Слијепчевић у некрологу у „Искри” 1. јуна 1990. каже да је био личност високих моралних и духовних квалитета, који су импоновали и изазивали респект. Живи пример и олицетворење какав треба да буде човек-свештеник. Он је био путоказ за многе, који су долазили у духовне кризе и, не ретко, у сукобе са самим собом. У раду показивао је труд, вредноћу и самопрегор. Посећивао у више наврата Завод и држао предавања питомцима. ЈОВАН РАПАЈИЋ О. Јован, на крштењу Бранко Рапајић, рођен је 1910. године и као дете остао сироче. Завршио је битољску богословију 1931. године, а на београдском Богословском факултету је апсолвирао 1935. године. Замонашио се 20. јануара 1936, а рукоположен је 1938. године. Одликован је чином синђела и касније протосинђела. Био је велики подвижник, молитвеник, проповедник. Сарађивао је у еминентним црквеним часописима. Активно учествовао у раду ПНХЗ (хришћанске заједнице), у народу раширеног богомољачког покрета и ту био десна рука св. владике Николаја, који је за њега написао: човек веома начитан, фине интелигентности, несаломљиве воље, кристалне честитости, велики беседник. Такође је учествовао и у раду Хришћанске заједнице младих људи. Ценио је Љотића, иако није припадао његовом покрету. Према сведочењу Др Драгојле он је често „боцкао” брата Димитрија са својим претпоставкама о природи „Збора”. Једном му је Љотић одговорио: „Оче Јоване, зашто сам изабран да само по твом трњу осећам да си ружа?” Било му је драго што је Љотић предложио његовог доброг друга, Милована Поповића, за управника Завода. Са великим одушевљењем је прихватио да држи предавања у Смедеревској Паланци. Приспео је у Завод из Враћевшнице, где је био духовник. Већ 16. марта одржао је предавање о српском погледу на свет и живот, а 17. марта говорио је тзв. Другој чети заводских питомаца о духовном богатству српског народа. Треће предавање одржао је пред целим Заводом укључујући и васпитаче, а тема предавања била је беседа „Од чега нас је Христос спасао и

спасава”. Последње предавање одржао је 21. марта говорећи о марксизму као религији. По извештају Поповића Министарству, водио је насамо разговоре са више питомаца и питомица, присуствовао васпитним часовима и семинарима у мушком и женском интернату, те оставио неизгладив утисак. А о. Јован, пак, писао је свом другу, Миловану, из Крагујевца истичући да је то „најплеменитији посао данас у Србији. И херојски је тај посао који вршите не с обзиром на опасности споља и изнутра, већ с обзиром на све оне препреке које има да савладате у душама ваших питомаца, на онај отпор који се са толико упорности пружа с њихове стране, али који ви ипак ломите. И дивна су то деца, поред свега. Као што рече г. Словенац: Ниједан од тих питомаца није тако зао да би свесно ишао прљавим путем. А кад је тако, онда се од њих може нешто добро начинити. Тада напор који улажете није узалудан”. Због тих предавања комунисти су га сматрали фашистом, неки зборашким вођом, неки националисти колаборатером, не желећи да виде да је он пред собом имао само младе Србе и Српкиње, које је требало спасавати. Он се није устручавао да јавно говори о заслугама Недића и Љотића, који су, оснивањем Завода спасли преко хиљаду српских омладинаца од немачког стрељања. Крајем рата постао је шеф Верског одсека Врховне команде ЈКВуО. У јесен 1944. са војском Драже Михаиловића повукао се у Босну. У мају 1945. је ухваћен од партизана. Стрељан је највероватније крајем маја. МИРОН ЈАНИЋИЈЕВИЋ Јеромонах, који је у Заводу одржао неколико проповеди и водио разговоре са питомцима. Рођен је у Ваљеву, 24. јануара 1921. године, на крштењу добио име Милош. Завршио је осам разреда гимназије и две године Правног факултета. Службовао у Чачку, у Дечјем хранилишту, а затим је, у току Другог светског рата отишао у манастир Св. Тројицу у Овчарско-кабларској клисури. Одатле је прешао у манастир Сретење. Замонашен је у манастиру Благовештењу 8. новембра 1941. године. За јерођакона се рукоположио 11. јула 1943. а за јеромонаха већ сутрадан. По мишљењу савременика био је веома способан, весео, насмејан, и попут многих младих интелектуалаца, волео је да прича и да се шали. Ипак, није остао у свештеном чину, после неколико година вратио се у Београд, код својих. Др ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ Рођен је 23. марта 1908. године у селу Самобору, срез Гацко, у Херцеговини. У Гацку је завршио нижу гимназију, а након призренске богословије и Православни богословски факултет у Београду. Годину дана је похађао Евангелистички факултет и славистику у Берлину. Године 1936. одбранио је у Београду докторску тезу „Стеван Стратимировић, митрополит карловачки као поглавар цркве и просветно-национални и политички радник”. И он је био један од 16 Збораша, потписника Апела српском народу против комуниста, 11. августа 1941. године. За време рата био је доцент Богословског факултета у Београду. Време је проводио по архивама, сакупљајући материјал за

рад о митрополиту Михаилу. Сарађивао са дневним листовима. У Српски добровољачки корпус је ушао крајем фебруара 1944. године и са њим стигао до Словеније. Прошао кроз логоре Италије и Немачке, док је претила опасност од репатријације. Након Другог светског рата настанио се у Келну, у Немачкој. Завршио је и допунске студије на Старокатоличком факултету у Берну. Објавио је више књига и студија из историје. Умро је 16. јануара 1993. после дугог боловања. Сахрањен је, по сопственој жељи, у Оснабрику, на српском гробљу. Др СТЕВАН ИВАНИЋ Рођен је у Малом Мокром Лугу код Београда, 25. децембра 1884. године. Гимназију је завршио у Крагујевцу, 1904. Још као гимназист писао је песме и приповетке. Касније је сарађивао у неким социјалистичким листовима. Уписао се прво на филозофију, па на природне науке Београдског универзитета. Следеће године отишао је у Праг на студије медицине. Убрзо је прешао у Грац, а после првог ригорозума у Беч, где је 1910. дипломирао. Ту је промовисан за доктора медицине. Специјализирао се у бактериологији у Бечу, Хамбургу и Варшави. Након стажирања, радио је као лекар у Ивањици. Прве кораке у служби превентивне медицине учинио је у акцији сузбијања колере у оним крајевима Србије, који су још били под турским игом. Већ 1912. је срески лекар у Гучи, а кроз две године управник болнице у Рашкој. У Балканском рату је учествовао као пуковски, епидемијски и болнички лекар, а у Првом светском рату је био лекар у Београду, Лазаревцу, Нишу и Крагујевцу. Прешао албанску Голготу. На Солунском фронту је радио на превентивним задацима: сузбијању маларије, дизентерије и скорбута, што је тада било од драгоцене помоћи нашој војсци. У Солуну је завршио течај из бактериологије. Након рата је био управник болнице у Смедереву. Потом је у Бечу, Хамбургу и Берлину студирао бактериологију. Већ 1922. је постављен за шефа одељења за „расну, јавну и социјалну хигијену” Министарства народног здравља. Уједно је и шеф Прве сталне бактериолошке станице у престоници. Много пише и објављује чланке и студије по стручној штампи. Оснивач је и први директор Централног хигијенског завода 1924. године, када је завод и основан. На том положају остаје дванаест година. Од 1930. је члан Главног санитетског савета, а од 1937. члан је банске комисије. Прелази на место директора Медицинског одсека Министарства рада и народног здравља, што је тада био највећи положај за таквог стручњака. Од 1924-1944. био је потпредседник, па председник Савеза медицинског удружења, затим председник Друштва за заштиту народног здравља, уредник разних научних ревија. Објавио

је 42 рада по разним научним питањима и примени медицине. Тридесет и две године живота и деловања посветио је јавном раду. Пред рат је написао уџбенике из хигијене за трећи, четврти и шести разред гимназије. Објавио је око 250 публикација из разних области (хигијене, епидемиологије, социјалне медицине, бактериологије, серологије, имунологије, историје медицине, итд). По окупацији се прихватио ресора за рад и народно здравље у Комесарској управи Милана Аћимовића. На том положају је био од 29. априла до 29. августа 1941. године. Поднео је оставку и тиме изазвао кризу управе. Потписник је Апела против комуниста. Од фебруара следеће године именован је саветником Српског министарства правде, на ком положају је био све до напуштања земље 4. октобра 1944. године. Интензивно се борио против епидемија маларије и ТБЦ, радио на очувању дечјег здравља, организовао помоћ породицама ратних заробљеника. Обновио је установу за помоћ радницима у случају болести, несреће и неспособности. Организовао је и прву помоћ за избеглице из НДХ, Мађарске, Бугарске и Албаније. Старао се о издржавању неколико стотина хиљада избеглица и њихове деце. Гестапо га је третирао као сумњивог, па му је кућа била претресана. Требало је стигне у Маутхаузен. Ступивши у редове СДК, вршио је дужност начелника шестог одељења оперативног штаба, као капетан прве класе. На крају рата се повукао на Запад. По ослобођењу тражена је његова екстрадиција пошто је окривљен за злочине. Иза свега је стајала његова припадност ЈНП „Збор” од оснивања 1934. године. Као антикомуниста декларисао се још 1919. што му је запамћено. Био је крив што је писао у ратној штампи, држао предавања у Заводу у Смедеревској Паланци, иако ниједно предавање није било идеолошко или политичко, и још много тога. Стева Иванић је умро 5. новембра 1948. у Лингену на Емсу, у Немачкој, где је био породични логор. Ту је и сахрањен, а 11. јула 1986. његови посмртни остаци су ексхумирани и пренети у спомен-костурницу храма св. Георгија у Оснабрику, са других 19. Тамо очекују васкрсење мртвих под бр. 382. Др ДИМИТРИЈЕ НАЈДАНОВИЋ Рођен је 20. јуна 1897. у Крагујевцу, у сиромашној породици. Након завршене основне школе (4 разреда) у родном месту, уписао је београдску богословију, али му је школовање омео светски рат, у којем је допао заробљеништва. У домовину се вратио тешко оболео, 1918. године. Упркос туберкулози, која му је напала плућа, грло и бубрег, који је морао бити извађен, завршио је 1920. богословију. Богословски факултет је похађао од 1920-1924. године. Од 1935-1938. студирао је филозофију у Београду. Постдипломске студије је наставио у Берлину, где је и докторирао. Широко образован, говорио је и више језика. Између два рата радио је као катихета у једној београдској гимназији. За време рата, почетком 1943. постављен је за ванредног професора београдског богословског факултета. Био је један од оснивача три религиознофилозофска часописа, у којима је активно сарађивао. Бавио се и превођењем. За време рата једно време уређивао ревију „Наша борба”. Посећивао

Завод и одржао више предавања, због којих је од комунистичких власти проглашен злочинцем против народа. Почетком октобра 1944. повукао се испред совјетских јединица прво у Аустрију, па у Италију. У Риму је посетио папу, замоливши га да се заузме за наше избеглице, да не буду репатрирани. У Енглеску је прешао 1947. те је тамо постављен за управника српске богословије, у којој је предавао више предмета. Титов режим га је прогласио за „ратног злочинца” у претила је опасност да буде враћен у Југославију. То се није десило захваљујући заузимању англиканских црквених великодостојника. Писао је више књига, радио као свештеник у Великој Британији, затим у Канади, одакле је прешао у САД. Преминуо је 24. марта 1986. и сахрањен покрај манастира Св. Саве у Либертвилу, САД. Др МИЛИЦА БОГДАНОВИЋ Рођена је у Линцу 29. марта 1882. године, као треће и најмлађе дете оца Симеона, официра и мајке Меланије рођ. Мусулин. Основну школу је похађала, иако нередовно, у родном месту. У Загреб се преселила 1892. године и постала прва ученица новооснованог Привременог женског лицеја, на ком је матурирала 1900. године. У то време се за упис на факултет није признавала матура на женском лицеју, те је Милица матурирала идуће године у Другој мушкој класичној гимназији. Исте године се уписала на факултет (историја и географија), те на тај начин постала први женски студент на загребачком универзитету. Дипломирала је 1906, а докторирала 22. јуна 1907. са тезом „Јулијан Апостата према хришћанима”. Тиме је ова, изнад свега чудновата и задивљујуће упорна девојка постала прва жена-Српкиња доктор наука на том универзитету. Од 1907. до почетка рата предаје на лицеју, који је завршила. Први светски рат провела је у Женеви, куда се склонила. Након ослобођења и уједињења, вратила се у Загреб и добила је посао професора у Првој женској гимназији, где је остала све до 1932. кад је премештена у Вишу педагошку школу. У њој ради до 1939. године, када одлази у Бања Луку, где добија посао у Мушкој реалној гимназији. Након избијања Другог светског рата, прелази у Србију, где 30. јула добија пензију. Али ту њене активности не престају. Држи предавања у Заводу у Смедеревској Паланци. Тако је запамћено једно о Берђајеву, које је делимично објављено у „Заводском листу”. То јој је остало забележено и нови властодршци је због тога шаљу на робију. Из затвора је пуштена 1947. када је отишла у Сремске Карловце, где се, иако у пензији, 1949. запослила у Патријаршијском архиву као стручни хонорарни саветник. У Београд се вратила 1958. и у њему остала до смрти, 22. фебруара 1973. године. Није се удавала. Знала је више језика, како живих, тако и класичних. Свирала је клавир и лепо певала. Пуно је у животу путовала, те је тако посетила и Толстоја у Јасној Пољани, три месеца пред његову смрт. Прве радове објавила је још 1903. године. Највише се занимала Толстојем, али и другима. Писала је на историјске теме. Била је носилац више домаћих и страних предратних одликовања. Као делегат на разним конгресима и конференцијама, говорила је

на руском, француском и српском. Такође се бавила и социјалним радом, највише спасавањем женске младежи од проституције. Др МИОДРАГ ГРБИЋ Карловчанин (1901-1969), студирао и докторирао у Прагу. Чувени археолог, пун идеја, унапредио музеолошку службу код нас. Држао предавања у Заводу. Др РАТИБОР М. ЂУРЂЕВИЋ Ратибор Ђурђевић рођен је 1915. у Ристовцу код Врања. У Единбургу, у Шкотској, дипломирао је шумарство још 1938. године. За време рата, од 19411943. био је ангажован у Националној служби Оца Србије, генерала Милана Недића, а потом до краја рата био је предавач у мисионарско-идеолошком одсеку ЈКВуО Драже Михаиловића. Повукао се са добровољачким јединицама у Словенију октобра 1944. године. У СДК био је просветар штаба артиљеријског дивизиона. После 1945. радио је као секретар (YMCA) Хришћанске заједнице младих људи, по избегличким логорима Италије и Немачке. У САД је прешао 1950. и тамо се бавио социјалним радом. Магистрирао је 1953, а докторирао 1958. године. 1975. стекао је специјални постдокторски статус у клиничкој психологији. Много радова је објавио. У Србију се вратио 1992. и ту вредно ради и поред поодмаклих година, пишући и издавајући мноштво књига. Због посета Заводу и држања предавања, сврстан је у народне непријатеље. Што се тиче Завода, сам је изјавио: „Не верујем да смо већину тих младих људи преобратили у националисте. У то време већина и младих и старијих Срба у градовима - наводно најобразованији део народа - као и радништво - видели су спас у комунизму и демократији. Били су солидно испраног мозга интернационалистичком пропагандом и обесхристовљеним погледом на свет”. Др ВЈАЧЕСЛАВ ЖАРДЕЦКИ Познати професор београдског Универзитета, између два рата (од 19231941) објавио је десетак књига из области физике. Држао предавања у Заводу (нпр. О структури материје). Др ДУШАН ПОПОВИЋ

Као професор Филозофског факултета београдског Универзитета, потписао Апел, августа 1941. године. Држао предавања у Заводу. Проглашен народним непријатељем поред других лица, „пошто су ... пружала окупатору и његовим помагачима моралну помоћ у њиховом планском поробљивању српског народа, јер су сарађивала у установи коју су окупатор и његови помагачи створили ради терорисања српске омладине ...” Др ЖАРКО СТУПАР Родом из Бихаћа. Право је студирао је и докторирао на Сорбони. Докторска дисертација је била из области финансија. На почетку Другог светског рата доживео је трагедију, више од двадесет чланова његове фамилије поклано је од усташа. За време окупације био је секретар Министра финансија у Београду, а истовремено и доцент на економском факултету. Одржао и нека предавања у Заводу, због чега је проглашен народним непријатељем. Није био политички ангажован. После рата након истраге у Главњачи, осуђен је на две године присилног рада у руднику угља у Костолцу. Када се, по одслужењу казне вратио у Београд, на тражење бившег министра Куманудија, члана руководства Демократске странке да изради студију о финансијским проблемима до којих би дошло у прелазном периоду за увођење демократије у Југославији, то је учинио. Због тога је, заједно са Куманудијем осуђен на још десет година робије. Једном га је један функционер савезног министарства полиције питао шта мисли о комунизму. „Мој професор на Сорбони учио нас је да је комунизам ђубриво које одговара само руској њиви”, одговорио је Ступар. За време робијања у Сремској Митровици, умрла му је кћерка од 14 година од рака. После неколико година угасио се и његов млади живот. ДР ЈОВАН ТУЦАКОВ Професор Др Јован Туцаков рођен је у Чуругу 24. јануара 1905. године. У Загребу је завршио Фармацеутски факултет 1928. године, а у Нансију на истом факултету дипломирао је 1933. да би следеће године ту и докторирао. По оснивању фармацеутског одсека при Медицинском факултету у Београду, 1939. године, примљен је за доцента. За време рата, као доцент, држао је предавања у Заводу у Смедеревској Паланци. Због тога га је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача убројала у народне непријатеље. За ванредног професора постављен је 1950. а за редовног 1957. године. Био је управник Института за фармакогнозију од 1939 -1975. године, када је пензионисан. Бавио се проучавањем лековитог биља и сировина код нас и то га је прославило. Преминуо је 22. септембра 1978. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана београдског Новог гробља. МИЛОСАВ П. ВАСИЉЕВИЋ Рођен је 18. фебруара 1900. године у Наталинцима у срезу крагујевачком. Школовао се у Француској у време Првог светског рата. Тамо је матурирао 1919.

године. У Београду је студирао и дипломирао 1923. као грађевински инжењер. Касније је специјализирао научну методу у организацији рада. Првоборац и идеолог ЈНП „Збор” од 1935. године. Доцент је постао 1936. године. Професор Техничког факултета, где је предавао до 1944. када је напустио земљу. Од 1936. па до почетка рата био је директор Београдског сајма. Гнев комуниста изазвао још 1938. године, када је објавио брошуру „Криза демократије и будуће форме владавине”, у којој је доказао да совјетски режим не може бити облик будуће владавине из простог разлога што представља диктатуру једне партије, исто као и италијански фашизам или немачки нацизам. Решење је у прихватању америчког облика демократије, који је у то време овде био мало познат. Када је 1939. објавио књигу „Истина о Совјетском Савезу”, као плод свога многогодишњег студирања совјетског експеримента, осуђен је на смрт од КПЈ. У Аћимовићевој Комесарској управи, заузимао је положај Комесара за народну привреду, на ком положају је остао свега четири месеца, када је дао оставку. У то време потписао Апел против комуниста, са 408 угледних Београђана. За време трајања комесаријата, одбили су да донесу Закон против Јевреја, одговорили су одречно на сугестије Немаца да пошаљу на Источни фронт макар симболично само један одред, по цену да добију независност од Немаца попут НДХ. Посећивао касније Завод и држао неколико предавања. Но, Титове власти га нису прогониле због његовог рада за време окупације, већ што је припадао Збору, који је још пре рата успео да заустави напредовање комунистичке пропаганде међу студентском омладином. Како је сам рекао, Збор није фашистички, већ дубоко хришћански покрет, инспирисан истином Јеванђеља. Са неколицином београдских интелектуалаца творац тзв. Српског Цивилног Плана, који је касније проглашен за фашистички, а његови творци жигосани као ратни злочинци. По ступању у СДК био је просветар 1/6 одсека оперативног штаба, као капетан друге класе. Када је британска влада 19. октобра 1945. одлучила да преда југословенским властима 14 ратних злочинаца и издајника, и он је био међу њима. Написао је писмену изјаву бригадиру Меклину, у којој је рекао да се лично не осећа ратним злочинцем нити издајником своје отаџбине, јер све што је радио, чинио је из осећања дужности пред Богом и пред законом. Где не постоји повреда закона, ту не може бити речи о кривичној одговорности. Живео је у емиграцији у Аргентини, где се 28. септембра 1976. године и упокојио. МИРКО М. ВЛАХОВИЋ Рођен у Речинама код Колашина. У Колашину завршио 6 разреда гимназије, а 7. и 8. разред у беранској гимназији, где се први пут сусрео са комунистима. У Београду је студирао права. Још као студент ступио је у ЈНП „Збор”. Од ране младости је заволео новинарство, па је и касније, иако је био по струци правник, био дописник многих листова. У Београд је дошао после априлског рата 1941. године. Одазвао се позиву генерала Недиha и Љотића, те ступио у редове српских добровољаца, септембра 1941. године. Истовремено

сарађивао активно у „Нашој борби” недељнику који је излазио 1941 -42. године. Његов Трећи ђачки одред под командом артиљеријског поручника Будимира Никића, током септембра и октобра разбио је комунисте на Варовници, Америћу, Космају, Ковачевцу, Влашком Долу, Наталинцима и Рачи Крагујевачкој. У борби против комуниста, код Гроцке, био је тешко рањен. У два маха поверавана му је мисија у Црној Гори. У Заводу држао предавања (О Црној Гори). Био у избегличком логору у Немачкој, одакле је отишао за Канаду. Тамо је, иако је носио трагове рањавања до смрти, у борби за опстанак, једно време радио чак као рудар. Упокојио се у ноћи између 12. и 13. јула 1983. године, у сну. Био је рођени брат теолога Влајка Влаховића. Као човек поседовао је чврст карактер и част, био је отворен, јасан, темељито образован и заинтересован увек за проблеме како своје заједнице, тако и света. ВЛАДИМИР ВУЈИЋ Рођен је 1886. у Београду. Гимназију и студије математике и филозофије завршио у родном граду. Суплент гимназије у Скопљу био је 1921. године. Код Геце Кона је 1923. објавио са Првошем Сланкаменцем књигу „Нови хуманизам”. Друга књига му је „Спутана и ослобођена мисао”, књига огледа, коју је В. Дворниковић назвао „најборбенијом књигом која је по рату објављена код нас”. Од 1928-1935. предавао је по београдским гимназијама, а од 1935-1938. био је у сремскокарловачкој гимназији професор филозофије, математике и немачкогјезика. Године 1936-1937. објавио је превод „Пропасти Запада” О. Шпенглера. Све време окупације делао је у Српској књижевној задрузи, за коју је 1943. приредио Сремчеву „Лимунацију на селу”. Писао чланке и студије у „Просветном Гласнику”, „ Српском књижевном Гласнику”, „Летопису Матице Српске”, „Народној одбрани", „Времену” и „Правди”. Упоредо са филозофијом бавио се и превођењем, књижевном критиком и, по речима његовог биографа, уобличавањем националне идеологије (пред рат - православне хришћанске идеологије). Са Светиславом Стефановићем сматран представником српске књижевне деснице тога доба. За време рата држао предавања у Заводу у Смедеревској Паланци. Пред сам крај рата, 1944. године, напустио Београд. По неким изворима једно време је провео у Америци, а умро је у Бразилу. ХРВОЈЕ МАГАЗИНОВИЋ Рођен је 29. маја 1913. у Задру. Основну школу је похађао на острву

Молату и у Сплиту, где је матурирао на Реалној гимназији 1932. године. Дипломирао је на београдском правном факултету 1937. а магистрирао на привредном праву у Загребу 1970. године. Као адвокатски приправник вршио је праксу у Сплиту и Бањалуци. Још у студентским данима упознао идеје „Збора” и био је бановински секретар ЈНП „Збор” у Бањалуци од 1939. године до рата. Испред усташких прогона прелази у Београд, где му се придружује и вереница Зора Кесић, сестра Веселинова (види биографију), са којом ступа у брак. Посећивао Завод у Смедеревској Паланци и забележено је једно његово предавање „Како треба приступити решавању радничког питања”. У грађанском рату сарађује са Српским добровољачким корпусом и са њим се октобра 1944. повлачи у Словенију, па у Италију. После логора Форли и Еболи, прелази у Трст, где га 1949. хапси југословенска УДБА, те је у Постојни осуђен на 20 година робије. После тешких година робијања, пуштен је 1959. године. После две године рада у Београду, бива протеран из Србије. Настањује се у Сплиту, где ради до пензије 1990. године. И данас жив и активан, објавио мемоаре у својој књизи „Кроз једно мучно стољеће”, у Сплиту, 2002. године. ВОЈИСЛАВ ЦВЕТКОВИЋ Новинар из Котора. Забележено је једно његово предавање у Заводу. Сврстан због тога у народне непријатеље.

ГЛУМЦИ КОЈИ СУ НАСТУПАЛИ У ЗАВОДУ ДУШАН ЖИВОТИЋ Рођен је у Рипњу 1892/3. као син општинског писара. Још као ученик гимназије почео да се бави глумом. Пред Први светски рат већ је припадао неколицини путујућих дружина. У рату је био поднаредник, преживео Албанску голготу, на Крфу постао члан „Орфеума” Бране Цветковића. Рањен на Солунском фронту, стигао је у Африку, где је основао позориште за нашу и француску војску. По завршетку рата још неко време се задржао у Солуну, где је учествовао на разним приредбама и прославама и тек 1921. је ступио у београдско Народно позориште. У Шапцу је основао Подрињско позориште. У Београду 1931. је оформио Београдско мало позориште, а 1936. трупу под називом Животићево позориште. Са њом је гостовао по Србији, Војводини и Македонији. На почетку рата у Београду је основао Позориште удружених глумаца и у њему деловао до 1943. када је прешао у позориште звано „Централа за хумор”. Наиме, у првим данима рата, међу 50.000 избеглица, у Београду се нашло и 130 глумаца. Они су тражили посао и уточиште. По подацима у то

ратно време у престоници је деловало 18 званичних позоришта, и приказано је 3.946 представа. Међу њима је била и „Централа за хумор”. Пред крај рата Животић је био у Ваљеву. После рата у Вршцу, Новом Саду, Нишу, да би се касније бавио режијом. Писао је мемоаре под насловом „Моје успомене”. Био је више од 40 година глумац, редитељ, драматург, преводилац (са француског), организатор и руководилац позоришта. Остварио је преко 150 улога, режирао 240 представа. Умро је у Новом Саду, 1964. године, ту је на Успенском гробљу и сахрањен. За време рата гостовао са трупом у Смедеревској Паланци. Са њим су били Цока Перић, Жарко Митровић, Јован Танић и др. ЈОВАН ТАНИЋ Чувени предратни глумац, рођен 1903. године. Један од најбољих међуратних глумаца, сматран сналажљивим и способним. Глумио са много виталности и изражајне снаге. У историји београдског Народног позоришта се наводи да је у тој кући био ангажован као избеглица из Сарајева, 1941. године. Са такође несрећним великим глумцем Ацом Цветковићем, марта 1942. када је формирана сатирична сцена „Бодљикаво прасе”, наступа на њој. Касније је промењен назив у Српско сатирично позориште, у којем ова два мајстора сцене имају одлучујућу реч. Када су поделили ансамбл у две групе, Танић је своју назвао „Хумористичко позориште Удружења глумаца”. Касније се опет обе групе сливају у Српско хумористичко позориште, у ком у програмима обојица доминирају, јер наступају на две сцене. Удружују се опет почетком 1943. године. Све ове промене условио је долазак више глумаца и читавих трупа и њихов рад је био питање преживљавања. У кабаретском и хумористичким програмима доминирале су продукције Танића и Цветковића. Оба глумца наступала су и на радију од октобра 1942. у оквиру „Шарених вечери”. Више ансамбала се стопило у „Централу за хумор”, која је била активна током 1943. и 1944. године. Гледале су их хиљаде посетилаца. Крајем 1942. у њу је ступила и највећа српска глумица, Жанка Стокић. Аца Цветковић је осуђен на смрт стрељањем у групи од 105 „народних издајника”, у јесен 1944. године, Жанки се судило почетком следеће године. Танић је на крају рата покушао да се спасе, пробивши се на ослобођену територију. У униформи је са „ослободиоцима” ушао у престоницу. Препознат је, ухапшен и стрељан у јесен 1944. године. Злочин му је био, што су „ослободиоци” забележили, као и другима, његове наступе у „разним Недићевим позориштима и преко радија”, а свакако и у Заводу за преваспитање омладине у Смедеревској Паланци, 16. јуна 1944. године, иако је тадашња његова креација у „Јазавцу пред судом” остала вечна, као пример отпора окупатору, кроз глуму и на сцени. Записано је да је Животић после пробе рекао Танићу: „Јоцо, Јоцо, ако Немци чују да си играо у Јазавцу пред судом, ухапсиће нас и послати на Бањицу!” Танић се насмејао и одмахнуо руком: „Па нека нас ухапсе, шта си се уплашио?” Када је завршена представа, у којој је Танић бриљантно одиграо, на молбу управника Поповића, Давида Штрпца, чији је сваки монолог пропраћен

био аплаузом, велики глумац се наклонио публици и захвалио: „Хвала вам на искреном и топлом аплаузу. Посебно хвала да сам пред вама играо Давида Штрпца. Ни у сну нисам могао претпоставити да ћу под немачком окупацијом играти мени овако драгу улогу”. Остало је загонетно само то, да ли је „Јазавац пред судом” била представа Драмске секције, у којој је Танић замољен да учествује, или Животићеве трупе, или је пак, то био само Танићев монолог уз асистенцију чланова Драмске секције. Све у свему, после оваквог Танићевог наступа, ова представа се није у Заводу више играла, јер нико није смео да се усуди да игра Штрпца после њега. Иако је Животић у својим сећањима навео да је представа припремљена и одиграна без знања управника Милована Поповића, који је био одсутан, то не одговара чињеницама, јер је управник био присутан и на проби и одушевљен глумом Танића. ЦОКА ПЕРИЋ - НЕШИЋ Рођена је у Томашевцу, у Банату, 14. марта 1906. године. Од детињства је желела да буде глумица, но родитељи су захтевали да заврши нешто озбиљније. Завршила је Трговачку академију у Великом Бечкереку (данас Зрењанин). Тада следи Глумачко - балетска школа у Београду, где је ученик Б. Гавеле и Ј. Ракитина. Балет је учила код Маге Магазиновић. Учила је и соло певање. Глумачка каријера јој је била везана за Београд и Нови Сад. Играла је од 19251930. у Београдском академском позоришту, а од 1931-1941. у Народном позоришту, као и за време окупације. Од 1946. до пензије, 1959. била је чланица Српског народног позоришта у Новом Саду. После тога је наставила да наступа у позоришним представама, на телевизији и филму. Глумила је спонтано и искрено, играла је карактерно-комични фах, волела је и мале и велике улоге. Певала је радо, била је врло музикална и поседовала диван баршунасти глас. Са трупом Д. Животића гостовала је у Заводу за преваспитање омладине у Смедеревској Паланци. Умрла је у Новом Саду, 15. јуна 1986. године. ЖАРКО МИТРОВИЋ Рођен је 1915. у Смедеревској Паланци. У младости, уписао гимназију, али је прекинуо и отишао у глумце. Прво је играо у Просветном дилетантском позоришту у родном граду од 1932-1936. године. Ту је остварио 22 улоге. Затим 1936. године прелази у прави театар, Народно позориште Моравске бановине у Нишу. За време рата био у Животићевом позоришту, те и он гостовао у Заводу у Смедеревској Паланци. После рата је постао стални члан Југословенског драмског позоришта у Београду. У свом родном граду гостовао је 1955. године. Доласком телевизије, наступао је у хумористичким серијама у друштву наших врсних комичара. Умро је у Београду, 1994. године.

ЗБОРАШИ ПОМЕНУТИ У ВЕЗИ СА ЗАВОДОМ СТОЈАН ВУКСИЋ Рођен је 2. септембра 1921. године у Скопљу од оца Борислава и мајке Анке, рођ. Јосимовић. Поред њега било је још два сина и пет кћери. Брат Петар је као добровољац Петог пука несрећним случајем погинуо у Напуљу 10. децембра 1946. године. Стојан је основну школу и гимназију завршио у Скопљу. Још ту је био члан Белих Орлова, омладине ЈНП „Збор”. Почетком рата породица Вуксић прешла је у Крушевац. На позив генерала Недића, ступио је у српске добровољце и био командир једне чете Четвртог добровољачког пука. Често је, у време боравка у Смедереву, обилазио дом за децу - сирочад, чији су родитељи настрадали од усташа и указивао им пажњу, тако да је „чика Стојан” освојио дечја срца. Био је као потпоручник командир чете у Допунској команди Четвртог пука СДК. Приликом повлачења био је командир друге чете првог батаљона. Приликом повлачења кроз Срем наредио је да се не сме улазити у напуштене швапске куће нити било шта узети. Био је строг у том погледу. Након логора у Италији, маја 1947. прелази у Немачку. Оставио је драгоцене записе о животу у логору у свом Ипсилонском дневнику (Минхен, 1987). У Лингену се 1949. венчао са Маријом - Мацом Форкапом, избеглицом из Западне Славоније. Са њом је отишао у Америку и настанио у Кливленду, држава Охајо. И поред рада, да би се снашло и преживело, активан је био у свим подухватима тамошњих националних организација. Био је истакнути национални, црквени и друштвени радник. Стојан Вуксић се упокојио 4. августа 1998. године. БОРИВОЈЕ М. КАРАПАНЦИЋ Рођен је 17. јуна 1921. у Ваљеву. Основну школу и гимназију завршио у Бијељини. По положеном дипломском учитељском испиту у Шапцу, запослио се као новинар у Централном пресбироу Председништва владе. Био је блиски сарадник Оца Србије, генерала Недића, за све време окупације. Ступио у СДК у чину водника, као просветар 3. батаљона Првог пука. Његов брат, капетан Адам, био је командант батаљона у центру за обуку. У јесен 1944. повукао се са одредима СДК у Словенију. Прешавши у Италију, 1. маја 1945. уређује више листова. Маја 1947. одлази у Немачку, где се такође бави истим радом. Емигрирао је у САД 1950. године. Будући да је у Америци завршио Земљишну инжењерску школу, до пензије је радио као овлашћени геометар. Тамо је развио и широку новинарско-публицистичку делатност. До сада је објавио тридесетак књига на српском и енглеском језику из области историје и књижевности. Његова библиографија обухвата и око хиљаду и по чланака у српској штампи широм света. Живи у Кливленду и пише активно и даље. Почасни је члан Удружења књижевника Србије.

Карапанџић, коме се мора одати признање за неуморан рад на ширењу истине о оним вешто прикриваним и рђаво тумаченим догађајима из времена рата, писао је више пута и о Заводу. Тако, помиње Завод у својој књизи „Грађански рат у Србији 1941-1945”, која је изашла у Кливленду, 1958. године. У споменици „Српски добровољци 1941-1981”, објављује прилог Предислава М. Кубуровића „Васпитни Завод у Смедеревској Паланци”, који овде преносимо. СИМЕОН КЕРЕЧКИ Од почетка био активан у ЈНП „Збор”. Постављен је за старешину одсека за омладину у Главном тајништву. Као асистент Техничког факултета, био потписник Апела. Крајем рата, Сима је као поручник био командант 1. батаљона Четвртог пука СДК. Са хиљадама других је на превару предат 23. маја 1945. од стране Енглеза југословенским властима и 29. маја стрељан у Кочевским шумама. Његова супруга Вера, преудала се 1947. године за Рајка Ђурђевића. Упокојила се 2002. године.

БОШКО Н. КОСТИЋ Рођен је 19. јануара 1906. године, у Крагујевцу. Мајка му је била сестра пуковника Аписа. Нижу гимназију завршио је у Крагујевцу, а вишу са матуром у

Другој мушкој у Београду. Од 1924. до 1929. студирао је на Високој економској школи у Бечу. Радио је у два министарства: Трговине и индустрије и Саобраћаја. Брзо је напредовао у служби. Често путовао у иностранство у разним државним делегацијама. Октобра 1939. у име Краљевске Владе у Бечу је прихватио око 1.300 Јевреја из Немачке. У Београду их је већ било око 4.500, сви су касније пребачени бродовима у Палестину. За ревносну службу Костић је одликован највишим југословенским одликовањима, такође и чехословачким, бугарским и румунским. Док је био у државној служби, није се бавио политиком. Пензионисавши се после слома Краљевине Југославије, ставио се на расположење Недићу и Љотићу, које је ценио као велике патриоте. Иако није био члан „Збора”, постао је лични секретар Димитрија Љотића и његов тумач за немачки језик. Био је и његова веза са Д. Михаиловићем. Запамћен је значај његових мисија у Турској 1942. и 1943. године. У СДК као потпоручник, вршио је дужност ађутанта при штабу артиљеријског дивизиона. Након повлачења у Словенију радио је на проналажењу патријарха Др Гаврила Дожића и епископа Др Николаја Велимировића. Много је помогао нашим избеглицама, чију је екстрадицију Тито тражио. У емиграцији објавио је неколико књига. Умро је 7. новембра 1990. године у Америци и сахрањен је на манастирском гробљу у Либертвилу. ВЛАДИМИР З. ЛЕНАЦ Син истакнутог загребачког збораша адвоката Др Здравка Ленца, бившег Великог жупана загребачке жупаније и великог поборника југословенске мисли, убијеног од усташа 1940 године. Малом Влади је на крштењу био кум Др Влатко Мачек, велики пријатељ његовог оца. Завршио је Загребу правни факултет. Још у студентским данима истакао се као југословенски националиста и антикомунистички борац. Пре рата на Загребачком универзитету био је представник зборашке омладине, доцније врховни старешина омладинске националне антикомунистичке организације „Белих Орлова”, омладине „Збора” у целој земљи. У време прогона „Збора”, био је затваран и тучен. На почетку рата по чину је био потпоручник. Стигавши из Осијека, када се његов 41. пешадијски пук распао, спасавши заставу, пришао Дражи Михаиловићу, који га је узео за свог ађутанта. Дража га је по задатку послао у Београд Љотићу, по помоћ у људству и ирилозима, али у том је Дража направио споразум са Титом и сви планови су пали у воду. Ленац је остао у Београду, као један од најближих Љотићевих сарадника. Бошко Костић описује прелаз на православље Владе Ленца, јула 1941.

године, што је по његовим речима била давнашња жеља његовог оца, који није то хтео да учини, да му се не пребаци да се на то решио из полтронства према Београду. Рекао је Костићу, молећи га да му буде кум: „...Не чиним ја ово ни као рђав Хрват, нити са жељом да постанем велики Србин. Ја сам Југословен. Југословен сам, јер сам ученик Димитрија Љотића. Данас бити Југословен није популарно, али сам ја уверен да ће ова идеја победити, па макар и кроз педесет или сто година...” Свети чин је обављен у саборној цркви у Београду. Након смедеревске трагедије, похитао је у Смедерево, на челу патриотске, национално усмерене и духовно изграђене омладине, на рашчишћавање рушевина и откривање тела погинулих страдалника. По завршетку радова, када су многи добровољци радна одела заменили полицијским и војним униформама, он је постао предстојник смедеревске полиције. Већ ту су почеле борбе са комунистима. У СДК био је као поручник једно време командир 3. чете 1. батаљона Четвртог пука. Савременик га се сећа као „јунака, каквим га је приказивао његов физички стас. Искрен до крајности, пуног отвореног срца. Орловског погледа, крупних очију изнад којих су блистале црне обрве”. На крају рата, Љотић све Хрвате добровољце шаље у Хрватску армију под командом генерала Матије Парца, да би били окосница њеног командног кадра. Сматрало се наиме, да је потребно створити поред српске, хрватску и словеначку армију и муслимански корпус. Идеја је настала јануара 1944. а реализована је почетком фебруара 1945. у Словенији. Крајем априла Хрватска армија је бројала већ 1.600 бораца. Тако је средином марта Дража Михаиловић је унапредио и Владу Ленца, са још 18 збораша, који су премештени у ту армију. Хрватска армија је напустила Словенију 1. маја 1945. и предала се савезницима. У емиграцију је пошао са мајком и својом породицом. Мајка је и умрла у избеглиштву. Влада је живео са супругом Гином и сином Здравком у Лос Анђелесу. Преминуо је 4. фебруара 1971, године у једној тамошњој болници. Међу својим пријатељима и познаницима остао је упамћен као одличан и исправан човек, сјајан друг, истински родољуб и велики Југословен. МИЛОРАД МОЈИЋ Син свештеника и познатог националног радника из Великог Бечкерека, Драгутина Мојића, прославио се као добровољац на Солунском фронту. Одликован за подвиге Обилићевом медаљом и другим ратним одликовањима. Висок преко два метра, корпулентан, атлетски грађен, врло симпатичног изгледа. Добричина, по речима савременика, неспособан да завиди, мрзи, да буде пакостан. Био је ћутљив, задовољан са малим, скроман и несебичан. Поседовао је чврст карактер и био је добар говорник. Од 1934. активан у издавању зборашке штампе, коју је делимично и сам финансирао. Један од првобораца „Збора”, био је генерални секретар од 1937. године. Љотићев сарадник и кум. У војсци је имао чин резервног мајора. Као добровољац, командовао је прослављеним Петим пуком СДК. На крају рата, омиљени командант, са остацима свог батаљона стигао је у Загреб, где су их усташе стрељале (укупно 39 лица, од којих 4 жене), 7. децембра 1944. године у 14,00 по

наредби пуковника Макса Лубурића. Са Љотићем посетио Завод у Смедеревској Паланци. У својој браћи Ивану и Милисаву имао вредне сараднике. РАДОСЛАВ РАДА ПАВЛОВИЋ Рада Павловић је оца изгубио у Првом светском рату, старање о брату Будимиру и сестри Радмили пало је на њега. Завршивши учитељску школу, добио је место у Македонији, срез Кавадарски. Ту је упознао колегиницу истих година Зорку-Зору Петровићеву, чији су отац Радомир и ујак Добрица Милутиновић били познати глумци београдског Народног позоришта. Брак су склопили 1928. у Београду. Са службом су прешли у Мали Црнић код Пожаревца и ту остали 12 година. Добили су сина Николу и кћер Рајку. Народни учитељ, задружни прегалац, један од најспремнијих педагога свог времена, млад и полетан. По завршетку Више педагошке школе, он прелази у Београд. Ради у школи Краља Петра код Саборне цркве. Води једно огледно одељење. За рад у просвети одликован је орденом св. Саве 5. степена. Био је један од првобораца ЈНП „Збор”, као такав хапшен и затваран пред рат. Интерниран је у Брус код Крушевца. На почетку окупације радио је као управитељ Дома за малолетнике у Београду. Кад су четници 1943. убили адвоката Душана Марковића, начелника Крушевачког округа, на молбу Љотићеву заузима то место. У пракси остварио сан „Збора”, те су скупштини присуствовали представници сталежа, односно свих занимања, економских, културних и социјалних заједница итд. крушевачког округа. Са шефовима уреда ишао од села до села и упознавао (и решавао) проблеме. Направио пројекат да се у Обилићеву, надомак Крушевца, где се до рата налазио Војнотехнички завод, створи насеље, које би могло да прими и школује 7.000 избегличке деце. У самом почетку је збринуо 1.000 деце. Тај град је приликом отварања 1944. назван Недићев дечји град. На крају рата повукао се испред Црвене армије са сином у Словенију. Ту је Љотић формирао групу добровољаца из СДК, да се као падобранци-командоси спусте у Србију. Рада се јавио да води групу. Као командир првог дела групе командоса усред зиме 1945. спуштен падобраном на Копаоник, да допринесе народном покрету отпора против комуниста. Али, ту су их сачекали војници Коминтерне у сарадњи са Интелиџенс-сервисом. Схвативши да су издани, Рада шаље поруку радио-везом осталима да не крећу. Он се тајно пребацује до Крагујевца, где се крије код пријатеља. После годину дана прелази у сестрин стан у Београду (ул. Александрова, данас булевар). Кад су му на врата дошли војници, употребио је

свој мали пиштољ, који је носио само са једним метком, још од одласка за начелника у Крушевац. То је било 11. новембра 1946. године. У његово време се у Крушевцу догодио један интересантан случај, који треба поменути у овој књизи. Шеф полиције је открио да је његов син Скојевац. Заручница му је била глумица, кћи једног професора. И, шеф полиције је замолио окружног начелника да спречи да му сина ухвати београдска Специјална полиција, већ да га упути у Завод у Смедеревску Паланку. То је већ било решено, али се појавио други проблем. Вереница је желела да прати свог вереника, по примеру царске Русије, када су веренице пратиле свој веренике у Сибир. Изашло јој се у сусрет. Након распуштања Завода они су пуштени и касније се венчали и добили дете. Шеф полиције погинуо је у уличним борбама, али задовољан што је спасао сина и снаху. На иницијативу Раде Павловића, Љотић предузео кораке око реализације замисли о оснивању Завода. МАРИСАВ ПЕТРОВИЋ Марисав Петровић је био родом из села Градац код Крагујевца. Пред рат био је зборашки старешина крагујевачког организационог подручја. Он није имао, како су о њему за време рата писали, диплому неке високе школе, он је имао живо искуство, живе историјске и борбене школе српског народног живота, у којој се полаже испит из домаћинства, поштења, јунаштва и мудрости, а то је важније од свега што она друга школа даје, и то је оно што тој другој школи често недостаје. Када су стварани добровољачки одреди, 26. септембра 1941. је формиран Пети добровољачки одред, зван још и „Шумадијским”, да би већ сутрадан положио заклетву. Њему је на челу био Марисав. Борио се против партизана широм Србије. Четници су покушали да га убију. Када је извршена реорганизација добровољачких јединица, резервни пешадијски мајор Марисав Петровић постао је командант Другог батаљона. Имао је обичај да се обраћа председницима општина, чиновницима, свештеницима и учитељима на следећи начин: „Ви који водите народ не смете чувати своје животе, већ пре свега животе народа. Зато се и налазите ту где сте!” пука.

Када су батаљони преформирани у пукове, постао је командант Другог

Септембра 1944. био заробљен од четника, али је убрзо пуштен. Са својим пуком је почетком октобра 1944. прешао Саву код Обреновца и кренуо преко Словеније у неизвесност. Од смрти у Кочевском Рогу спасао се бекством.

При бежању био рањен. Придружио се илегално друговима у логору, одакле је опет побегао, да не би био репатриран. Касније, већ у емиграцији, Титов атентатор му је месарском сатаром располутио главу, али је он и то преболео. Иако и Титов биограф, Владимир Дедијер у свом „Дневнику” сведочи о заузимању Марисава Петровића приликом одмазде у Крагујевцу, када је по неким проценама спасао 2 - 3.000 људи, ипак је остала, од комуниста измишљена, његова кривица за тај масакр. Енвер Талић (1912-1989), Босанац муслиман из Доњег Вакуфа, који је и сам избегао стрељање, сећао се његових напора да спасе што више душа. То је и утицало на овог младића да ступи у редове СДК, где је касније добио чин поручника. Марисав је говорио: „То су били најтежи дани у мом животу. Немоћан, слаб и мали, ја сам све учинио што је у људској моћи било да умилостивим страшног мајора Кенига, да умањим трагедију, да спасем колико год више људи могу... Све је то било тешко и страшно”.

ПИТОМЦИ ЗАВОДА МИЛЕНА АЋИМОВИЋ Рођена 1926. у Љнгу. Ученица иетог разреда гимназије, ступила је у Ваљевски партизански одред септембра 1941. године. Била је болничарка. Члан СКОЈ постала је крајем јуна 1939. Заробљена је марта 1942. од јединица СДС. Одведена је на Бањицу, одакле је 7. децембра 1942. премештена у Завод у Смедеревској Паланци. Била је упорна, пркосна, принципијелна, истинољубива, чврста и храбра. Иако није имала времена због своје младости, да се теоретски уздигне, како је написао М. Крстић, имала је храбрости да каже управнику и његовој супрузи: „Ја не знам много из теорије марксизма и доста тога што нам говорите и читате на часовима не разумем, али знам да су комунисти у праву и да ће победити”. У Заводу се бавила илегалним радом, по сведочењу њених другова, због чега је и кажњавана. Руководила једним бекством из Завода, и зато је била ухапшена. Бекство је само делимично успело. Кад је током јула 1944. припремано поновно бекство, Аћимовићева је била задужена за женски део логора. Иако несмотрена, тако да се за план сазнало, ипак је успело шесторици

питомаца да побегну. Октобра 1944. примљена је у КПЈ. После рата била је секретар Среског комитета СКОЈ и члан среског комитета КПЈ у Љигу. Погинула је, како се наводи, несрећним случајем 1952. године. ТИОСАВ ВЕЛИМИРОВИЋ Синовац св. владике Николаја и брат епископа шабачког Јована. Помиње се као питомац Завода у Смедеревској Паланци. Кубуровић наводи да су у чланку „Омладинска тамница у См. Паланци” комунисти још тада писали: „Они су придобили за себе само једну шаку бедника и изрода као што су Даница и Мира Ивановић, Милутин Дорословац и Десанка Манчић, Радован Ломић и Зоран Милетић (бивши питомци, а сада плаћени васпитачи), Мокрањац и Слободанка Стефановић, Војислав Пајевић, Тиосав Велимировић и још неколико слабића и колебљиваца, који себично „високо” цене своју русу главу, прљајући и газећи проливену крв стотина омладинаца, бивших њихових другова, који су пали у борби за част и слободу нашег народа, у борби против окупатора и њихових слугу на чијем челу стоје крвници из Гестапоа и Главњаче, а међу њима и џелати-васпитачи из логора у См. Паланци”. „Под овим претњама су закључује Предислав Кубуровић - питомци В. Пајевић, Велимировић и Мокрањац поклекнули и покушали да се по доласку на власт Тита рехабилитују. Изгледа да су у томе успели...”. Тиосав је био у једној од десетак група преваспитаних, које је Поповић уз сагласност министра Јонића пустио из Завода, крајем лета 1944. године... Радослав - Браца Павловић у својој књизи Јован Рапајић - Монах и мученик, наводи да се Владика Николај после рата одрекао свог синовца, јер је био комуниста. Отишавши у пензију као судија Врховног суда, заузимао се за повратак земних остатака свога стрица у отаџбину. Изјавио је једном приликом, да је још 1952. саслушаван од УДБ-е за Србију, јер је наводно поручивао епископу Николају да се врати у земљу. „Епископ Николај није хтео да се врати у земљу док у њој влада једноумље”, изјавио је он. Но, он није доживео полагање земних остатака свог стрица у лелићки храм, 12. маја 1991. године. Тог дана, пред саму зору, издахнуо је у сну. Смрћу овог последњег мушког изданка угасила се по мушкој линији фамилија Велимировића. МИЛУТИН ДОРОСЛОВАЦ Рођен је у Будимпешти, 7. марта 1923. године као дете лекара. Мајка му је била потомак земунске трговачке породице Бајић, дакле преко Петрије, кћери кнеза Милоша, удате у ту кућу, пореклом од Обреновића. Одрастао у Великом Бечкереку (потом Петровграду, а данашњем Зрењанину) и разним местима Баната и Бачке. У Београд се преселио 1933. године. Прве радове објавио је 1937. у школским листовима. Као члан СКОЈ-а избачен 1940. из Друге мушке гимназије и свих средњих школа Краљевине Југославије (наводно због увреде министра Корошеца), да би следеће године приватно полагао матуру у Седмој

гимназији. У Београдује ухваћен у једној провали 1942. као члан отпора. У Специјалној полицији мучен. У својим сећањима описао 18-часовно мучење од стране Грујичића и „његових компањона”. Одатле са првом групом васпитаника 22. септембра је доспео у Завод у Смедеревској Паланци. Аутор је Заводске песме. Иначе, талентован песник и писац. Један од најагилнијих чланова Драмске секције и литерарне дружине. Пред крај рата нашао се у Бечу, где је касније наставио студије позоришне уметности и романистике на бечком универзитету. Од 1949. радио као слободан писац, преводилац и журналист, под псеудонимом Мило Дор. Добитник многих награда. Живео је и стварао у Аустрији. Умро је 5. децембра 2005. године. У Саопштењу бр. 10 једини је од питомаца, уз напомену питомац-издајник, уврштен у групу издајника народа. Објавио је једну књигу на немачком о Заводу. На жалост, она није преведена, мада по мишљењу критичара одудара самоистицањем и субјективношћу гледања на догађаје, њихове узроке и развој уопште. Многи његови биографи нису ни чули за Завод, јер се наводи да је ухапшен, мучен у Специјалној полицији и депортован у Беч, где су настављена мучења. Тако гласе званичне биографије. А у сећањима (Драги Бугарчић: Роман о Милу Дору, Београд, 2002), Дор сам каже: „...требало те је као пример стрељати у Смедеревској Паланци, јер ниси био способан за прилагођавање како су то сматрали глупи фашистички васпитачи...”. Међутим, он је и те како био способан за прилагођавање, веома је добро знао где је шта потребно изнети и у ком облику. Завод помиње још у две своје књиге, преведене на српски језик: Мртваци на одсуству и Бели град. МИЛУТИН ДРАГАЧЕВАЦ Свршени матурант из Аранђеловца, кога помиње П. Кубуровић у свом напису о Заводу. Син јединац, благе, фине природе, одличан ђак. Као питомац Завода, он је аутор телеграма крајем августа 1944. Милану Недићу, после његовог говора на радију. Упутио га је у име и уз сагласност питомаца Васпитног завода. Повукао се као припадник СДК са осталим пуковима и погинуо у Кочевју у мају 1945. године. ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ Рођен 1926. године у Чачку. Из партизана доведен у Завод. Данас познати филмски редитељ, сценариста и писац. Теме су му претежно из НОБ. Право му је име Младомир, а надимак му је био од младости „Пуриша”. Студирао је историју уметности. У Заводу је био активан члан фудбалског тима и Драмске секције. У каснијим разговорима истицао да није био скојевац и да га

је фудбал, који га је једино занимао, довео у Смедеревску Паланку (!). После рата играо је фудбал, био новинар. Данас је члан Удружења књижевника Србије. ЈЕЛИНКА ЈОВИЧИЋ Рођена је 24. октобра 1926. године у Прозору код Мостара, где јој је отац као чиновник службовао. Побожни родитељи Димитрије и Даница рођ. Чакаревић трудили су се да је патријархално васпитају. Школовала се у разним местима, где су се због очевих премештаја селили (Бугојно, Босанска Крупа, Чачак, Бајина Башта). Утицај омладине која је желела да „преокрене свет” тих година био је веома јак. Тако је и Јелинка из Бајине Баште, као скојевка доведена у Завод у Смедеревској Паланци. Ту је упознала младог Далматинца, Адониса васпитачке групе, како су га називали, Љотићевог миљеника изузетне интелигенције, поетски надареног, Ивицу Милачићa. Међу њима се родила узајамна љубав. Али, дошло је до расформирања Завода, Милачић је са српским добровољцима кренуо у повлачење. Погинуо је у Срему код Бечмена, недалеко од Београда, 9. октобра 1944. године, са пет својих другова. Сви су били сахрањени у порти сеоске цркве у Петровчићу. Јелинка се после рата, завршивши своје школовање, удала за Богдана Богдановића. Оставши рано удова, решила је да оде у манастир. Први манастир, у ком је била искушеница, био је Ралетинац, код Крагујевца, код чувеног духовника схиигумана Гаврила. Остала је у њему једно време. Увидевши да ту нема могућности да искористи своје интелектуалне способности, одлази у Немачку, на испомоћ у центар епархије западноевропске у Диселдорфу, где постаје десна рука свом дијецезану, епископу Лаврентију. И на Благовести 1974. монаши се, добивши име Јелена. Вредно и неуморно ради на припреми за штампу Сабраних дела Владике Николаја. Центар је премештен у Химелстир, мати Јелена куца, уређује и предаје за штампу првих шест томова Сабраних дела, дакле половину. Због промена насталих у епархији, Јелена крајем седамдесетих година прелази у аустралијско-новозеландску епархију, те се ставља на располагање епископу Василију. Тамо се осећала потреба за појачаним мисионарским радом, те Јеленине способности и на петом континенту долазе до изражаја. Прекуцала је и припремила за штампу и седми том Николајевих дела. Осећајући терет година и носталгију, мати Јелена долази 1996. у Шибеник, седиште далматинског епископа Лонгина, где наставља свој мисионарски рад. Кад Владика Лонгин одлази на нову дужност, монахиња Јелена, после краћег боравка у Ваљеву, прелази 1998. у Сремске Карловце, на позив свог некадашњег Владике Василија, код кога постаје придворна монахиња у резиденцији. Желећи да се одмори од вишедеценијског неуморног рада,

повукла се у фрушкогорски манастир Гргетег, где је после краће болести преминула 9. јуна 2005. године. Ту је и сахрањена. ЗОРКА КНЕЖЕВИЋ Звана је Зорица. Доведена је у Завод као свршена матуранткиња из Прокупља, 22. маја одлуком управе полиције у Нишу са роком боравка од годину дана. У предлогу за отпуштање из Завода 48 питомаца и 31 питомице, упућеном Министарству - Општем одељењу, 28. марта 1944. године, за њу је написано као карактеристика: „...Интелигентна, много образованија од своје средине. Показује интересовање за проблеме социологије и економије, брзо схвата и савлађује одређено градиво. Њено политичко мишљење задовољава. Може јој се приговорити недисциплина и каприциозност. Заслужује да буде пуштена на слободу...” После Другог светског рата дипломирала је на Медицинском факултету у Београду. Као лекар радила је у Бару, потом Врбасу, до пензије 1993. године. И данас живи у Врбасу. Писала у „Заводском листу” и аутор је текста „Све за Србију” у бр. 12, од 10. октобра 1943. године. МИЛОШ А. КРСТИЋ Рођен 1921. у чиновничкој породици, у Куманову. Основно и гимназијско образовање стекао у Књажевцу. Члан СКОЈ је постао 1941. године. Крајем те године изабран је за секретара Гимназијског и члана Месног руководства ове организације. За КПЈ је кандидован јула 1942. Средином августа Немци су га ухапсили са групом књажевачких комуниста и одвели у немачки концентрациони логор на Црвеном Крсту, у Нишу. Одатле је пребачен у београдску Специјалну полицију, па у логор у нишком казненом Заводу. Почетком фебруара 1943. је смештен у Завод у Смедеревској Паланци. Средином октобра исте године је са групом од педесет „логораша” отеран из Паланке на рад у Београд, одакле је крајем јуна 1944. побегао са групом истомишљеника и прикључио се партизанима на Јастрепцу. Ослобођење је дочекао у чину капетана. Завршио је две војне школе и правни факултет. Био је аутор више књига са тематиком из НОБ и за то је награђиван. Пензионисан је са чином пуковника ЈНА. Аутор је и познате књиге „Непокорена младост” 1981. године, у којој описује „концентрациони логор у Смедеревској Паланци 1942 1944”. СЛОБОДАН МАРКОВИЋ Рођен у Скопљу 1928. године. Као гимназијалац из Пећи доведен у Завод. После рата ушао у генерацију наших најпознатијих песника. Узео себи псеудоним „Либеро Маркони”. Живео и стварао у Београду. Радио је у разним листовима као новинар, па и у „Борби”. Умро је 1990. године. ЦВЕТКО МАРКОВИЋ

Рођен је 1923. године. Из бањичког логора је 11. октобра 1941. године пребачен у Завод, одакле је пуштен после равно годину дана. Уочи рата писао филмске критике по разним омладинским листовима. Био је активан члан Литерарне дружине и познати рецензент позоришних представа Драмске секције, као сарадник „Заводског листа”. Такође активан и у осталим заводским дружинама. Милован Поповић је 3. септембра 1943. упутио молбу Министарству просвете и вера да се поводом годишњице Завода пусте 103 питомца, оправдавајући то чињеницом, да би се „тиме на видан начин обележили резултати рада Завода, како пред јавношћу и родитељима, тако и пред Комунистичком партијом”. Приликом отпуштања из Завода, управник Поповић је у пропратној карактеристици написао између осталог: „... Као један од најпозитивнијих питомаца сарађивао у скоро свим заводским дружинама...”. Пред Државном комисијом Марковић, као бивши питомац Завода изјавио је „...да је у Заводу било боље него на Бањици у том погледу, што глава није била сваког тренутка у питању. Али је у Заводу било далеко страшније него на Бањици, због оног политичког притиска који је вршен над нама, због оног психичког тиранисања...”. После рата радио је у Државном филмском предузећу Југославије. Дипломирао је на Техничком факултету. Живи у Београду. СВЕТОЛИК МИТИЋ Рођен је 23. маја 1923. године. Гимназијалац из Крушевца. Звали су га „Скале”. Предратни скојевац. Са групом послат у Завод, са напоменом да је приликом истраге „затајио своју комунистички делатност и због тога треба на њега чешће обраћати пажњу и држати га под контролом”. У Заводу, у Дилетантској групи био је суфлер. Писао је позоришне рецензије и песме у „Заводском листу”. Радио је после рата као новинар РТВ у Београду. МИЛИНКО ОГЊАНОВИЋ Рођен 19. марта 1924. у Прекашници, код Прокупља. Као скојевац био је „проваљен” и након хапшења послат у Завод. Приликом расформирања Завода ступио је у редове српских добровољаца. Са њима је учествовао у последњим борбама против комуниста, а потом се са друговима повукао за Словенију. Био је у Форлију и Еболију. Из Еболија отишао у Дочестер колеџ код Оксфорда на студије теологије. Оженио се потом и створио породицу. Умро је 13. октобра 1991. у Бедфорду, у средњој Енглеској. БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ Рођен 14. маја 1925. године у Чачку. Гимназију завршио у родном граду. Као скојевац доведен у Завод. Надимак му је био „Рисим”. Правни факултет завршио је после рата у Београду. Писао је поезију и прозу. По мишљењу критичара, поезија му је била еротичка и сентиментално наглашена. У својим романима сликао је љубав, боемију, кафански живот. Радио је као новинар у Чачку, Сарајеву и Београду, у „Борби”. Умро је 12. јануара 2001. године.

СЛОБОДАНКА СТЕФАНОВИЋ Предратни студент агрономије и члан КПЈ на београдском универзитету, вереница Слободана Пенезића - Крцуна. Инструктор окружног комитета за време окупације, близак сарадник Моме Марковића, потоњег руководиоца у Титовој Југославији. Била је најбоља другарица Вере Милетић, која је из наводне везе са Момом Марковићем родила кћер Мирјану. Касније је Вера ухапшена и одала је 346 својих другова. По доласку партизана у Пожаревац, 1944. Слободанка је међу првима стрељана. Пресудио јој је суд у коме је био и Мома Марковић. МИЛОРАД ФЕЛИКС Рођен 1920. године. Студирао права и истовремено радио у једној београдској адвокатској канцеларији. Међу друговима зван „Феца”. У Заводу био врло активан у Драмској секцији, чак је био и аутор једног позоришног комада. После рата као припадник југословенске војске био 1949. у Словенији, исте године прешао у Румунију. Тамо је објавио десетак збирки песама, две књиге приповедака и новела. Члан је Удружења књижевника Румуније и Србије. Живи у Букурешту. МИХАИЛО БАТА ЦАГИЋ Рођен 1920. године. Познати наш филмски радник, сценарист и редитељ. После пада Ужичке републике, прешао у Ваљево, где је једно време глумио у Животићевој трупи. У Београду ухапшен. Стигавши у Завод у Смедеревску Паланку, глумио је у Драмској секцији и био активан у литерарној дружини. После рата објавио је две књиге песама. У ТВ Београд дошао 1964. и остао до 1980. када је постао саветник у Документарном програму. Умро је 1985. године.

УМЕСТО ПОГОВОРА - РАЗГОВОР СА АУТОРОМ Питање: Како сте дошли на идеју да напишете једну књигу попут ове? Одговор: Када сам завршио моју трећу књигу, коју сам насловио „Трагом Учитеља”, слао сам примерке нашим библиотекама и пријатељима, у она места, која се у књизи помињу. Тако сам послао неколико примерака и у Смедеревску Паланку, јер се у књизи помињу личности као што је велики антикомунистички борац Милован Ђ. Поповић и добровољац-песник Ивица Милачић. Само је узгред напоменуто, да су били у Заводу, први управник, а други васпитач. Та тема је у Паланци наишла на интересовање, јер је то још увек питање о ком се најрадије ћути. Препоручено ми је да напишем нешто и на ту тему. Наравно, нисам у почетку био за то. То је код нас до сада једнострано обрађивано, нема литературе, иако је Завод постојао само две године, материја је врло обимна и комплексна, захтева прилично труда и времена. Питање: Када се одлучили да се прихватите тога? Одговор: Прошло је неко време. Из Паланке сам добио један дипломски рад са прилично података. Код мене је почело да се буди занимање за ту тему. Да се разумемо, нисам писац који се бави, како се некад говорило, лепом књижевношћу. Више волим истраживачки рад. И онај црв, који ме је и до сада подстицао да радим, није ми дао мира. Где год сам погледао, наилазио сам на понешто о Заводу. Наиме код нас је објављено током година више књига, комунистичких аутора, од новијих може се издвојити једино Ристићева „Разбибрига...”, који прилази овој теми са једне друге стране. У иностранству о Заводу се писало много, аутори су биле личности непосредно повезане са радом ове установе, дакле радило се о информацијама из прве руке. Имао сам прилично тих књига у својој богатој библиотеци. И, латио сам се пера... Питање: Да ли сте имали подршку у свом раду? Одговор: Како да не. Подстакнут сам од нашег познатог историчара и емигрантског писца г. Боре Карапанџића, чији метод рада покушавам да опонашам, од многих пријатеља из земље и расејања, који желе да се скине завеса са заслужних ликова и догађаја те наше не тако давне прошлости, на првом месту Милана Недића и Димитрија Љотића. А можда највећу подршку, упутио ми је, свакако, мој драги пријатељ, о. Јован Хиландарац, својим благословом и саветима. Старац близу сто година, духовно крепак као мало ко од данашње омладине, ни данас не оставља перо. Зар то није највећи подстицај? Питање: Како је настала књига? Одговор: То ми је био највећи проблем. Много сам о томе размишљао. На крају, решио сам да је поделим на делове. Први део сам назвао латински Pro... (За...), други - ...Et contra (... И против). У првом делу сам навео сећања и белешке некадашње управе, васпитача, борбе да се пред британским судом докаже каква је била мисија Завода, закључке те судске комисије. Ту су и неки научни радови у којима се разматра Завод са разних страна. Други део чине код нас објављене књиге о „логору” у Паланци, које нисам желео да детаљно

обрађујем, користио сам само неке податке (изузетак је Лабовићева књига, чије измишљотине сам морао да оповргнем). Трећи део обухвата полемику преко штампе (београдска „Дуга” и зборашки лист „Искра”), као и некрологе Миловану Поповићу и Др Драгојли Пивац. И четврти део је мали збир биографија личности које се помињу у вези са Заводом. Да не би писање било монотоно и једнолично, навео сам неколико песама, састава, више фотографија. Верујем да ће књига тиме бити занимљивија. Питање: Не чини ли Вам се да је четврти део мало више обиман? Одговор: Јесте. Али у њему сам се трудио да обухватим што више ликова. Ту су председник Српске Владе народног спаса, патријарх, министри, особље Завода и предавачи који су у њему гостовали, писци који су писали о Заводу и Збораши који су га посећивали, питомци (преваспитани и они други, заборављени и они славни). Многа имена су нам већ позната из ове, до сада код нас помињане, комунистичке визије историје. Желео сам да читаоцу представим добра дела и заслуге тих „злочинаца”, „фашиста”, „народних издајника”. Ако је неко схватио величину бар једне од тих личности, из оног тешког времена, читајући мој приказ њеног живота, испунио сам задатак, који сам себи задао. Питање: Књигу остављате без закључка. Шта је Ваше мишљење, да ли је Завод био, по Недићевим речима „острво спаса”, или „концентрациони логор” по писању комунистичких аутора. Одговор: То остављам читаоцу да одлучи. Понудио сам му материјал, теже доступан нашем човеку, књиге код нас објављене има у свакој библиотеци. Као што рекох у предговору AUDIATUR ЕТ ALTERA PARS, нека се чује и друга страна. Мислим да данас, са ове временске дистанце и краха једноумља и једностраног учења историје, Завод и личности у њему и око њега треба да заузму место које им у нашој националној историји припада. (Разговор водила г-ђа Славица Станисављевић)

ТУМАЧЕЊЕ СКРАЋЕНИЦА У ТЕКСТУ ВКП (б) - Свесавезна комунистичка партија (бољшевика) ДП лица -расељена лица (Displaced persons) ЈКВуО - Југословенска краљевска војска у отаџбини ЈНП „Збор” - Југословенски народни покрет „Збор” КПЈ - Комунистичка партија Југославије КСС - Коло српских сестара

НДХ - Независна држава Хрватска НОБ - Народно-ослободилачка борба НОВ - Народно-ослободилачка војска НОР - Народно-ослободилачки рат ОЗНА - Одељење за заштиту народа ПНХЗ - Православна народна хришћанска заједница РТВ - Радио-телевизија САНУ - Српска академија наука и уметности СДК - Српски добровољачки корпус СДС - Српска државна стража СКОЈ - Савез комунистичке омладине Југославије СПЦО - Српска православна црквена општина УГБ - Управа града Београда УДБА - популаран назив за УДБ - Управа државне безбедности ХЗМЉ - Хришћанска заједница младих људи (YMCA) ЦК - Централни комитет

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА: Књиге Ратко Парежанин: Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Минхен Немачка, 1971. Милан Недић: Ратни говори српском народу, Београд Бошко Костић: За историју наших дана, Лил Француска, 1949. Истина о Милану Недићу, Београд, 1992. Марко Пивац: Кораци у ноћи, 2002. Младен Стефановић: Збор Димитрија Љотића 1934-1945, Београд, 1984, Хрвоје Магазиновић: Кроз једно мучно стољеће, Сплит, 2002. Др Душан Недељковић: Титовска омладина - страх џелатима, Београд, 1945. Милош Крстић: Непокорена младост, Београд, 1981. Ђурица Лабовић: Да се чита Оче наш пре обеда, Смед. Паланка, 1971.

Мирко Бојић: Југославенски народни покрет „Збор” 1935-1945, Београд 1996. Боривоје М. Карапанџић: Споменица српских добровољаца 1941-1971. Кливленд САД, 1971. Српски добровољци 1941-1981, Кливленд САД, 1981. С вером у Бога за Краља и отаџбину - добровољци 1941-1991, Кливленд САД, 1991. Грађански рат у Србији 1941-1945, Београд, 1993. СДК у служби народа и отаџбине, Београд, 2002. Југословенско крваво пролеће 1945. Београд, 1990. Саопштења Државне компсије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд, 1944-1946. Милутин Пропадовић: Д. В. Љотић, Збор и КПЈ 1935-1945, Бирмингем Енглеска, 1990. Бранислав А. Жорж: Трагом Учитеља, Београд, 2004. Др Ђоко Слијепчевић: Историја СПЦ. Београд, 1991. Станислав Краков: Генерал Милан Недић, Београд, 1995. Лазо М. Костић: Армијски ђенерал Милан Недић, Нови Сад, 2000. Архим. Јован Радосављевић: Овчарско-кабларски манастири, Приштина, 1998. Драган Суботић: Еп. Николај и правосл. богомољачки покрет, Београд, 1996. Тврђава - збирка добровољачке лирике, друго допуњено издање, Минхен, 1977. Споменица 50 година СПЦО у Минхену, Минхен, 1997. Драги Бугарчић: Роман о Милу Дору, Београд, 2002. Милан Д. Јанковић: Св. епископ Николај, трећа књига, Београд, 2003. Ненад Ј. Ристић: Разбибрига у бараци Но 8, Смедеревска Паланка, 2000. Душан Животић: Моје успомене, Позоришни Музеји Србије и Војводине, 1992. Др Сава Вуковић: Српски јерарси од 9. до 20. века, 1996. Радослав-Браца Павловић: Јован Рапајић - Монах и мученик, Београд 1994.

Часописи Искра, Минхен - Немачка, касније Бирмингем - Енглеска Нова Искра, Београд Дуга, Београд Глас јавности, Београд Дипломски рад студ. Александра Николића: Завод за принудно васпитање омладине у Смед. Паланци 1942-1944, Београд, 2003.

САДРЖАЈ

ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ....................................................................................... 2

ПРЕДГОВОР .......................................................................................................................................... 5 УМЕСТО УВОДА .................................................................................................................................. 7

ПРВИ ДЕО .............................................................................................................................................. 8 ПОСЛАНИЦА СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ ........................................................................... 10

ОЦУ СРБИЈЕ............................................................................................................................. 12 ВАСПИТНИ ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ 1942 - 1944 ..................... 13 О ВАМА И ЗА ВАС ................................................................................................................. 31 ИЗ КЊИГЕ „КОРАЦИ У НОЋИ” ...................................................................................... 33

„ЗАВОД ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ У СМ. ПАЛАНЦИ” ....... 38

„ИСПОВЕСТИ ЈЕДНОГ ТАКОЗВАНОГ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА” ............................................................................................................................ 48 Ј. СЛУЖБЕНИЧКО ОСОБЉЕ ПОПРАВИЛИШТА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ................................................................................................................................ 61 ПОГОВОР КЊИЗИ „КОРАЦИ У НОЋИ” МАРКА ПИВЦА, КОЈИ ЈЕ НАПИСАО ВЕСЕЛИН КЕСИЋ ................................................................................................................. 62 Миодраг Уча Ђорђевић .................................................................................................... 64 ИЗ СОБЕ СМРТИ ... У ЖИВОТ : У ЗАВОД .................................................................... 64

„НАПУСТИО САМ КОМУНИСТИЧКУ ПАРТИЈУ” ..................................................... 65 ЗАВОДСКА ПЕСМА .............................................................................................................. 69 „ЗАВОД ЗА НАЦИОНАЛНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ” .................................... 71 ДРУГУ......................................................................................................................................... 84

ЈЕДНА ЉОТИЋЕВА ПОСЕТА ЗАВОДУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ.......... 85 ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ......................................................................... 88

О КЊИЗИ „ЗБОР ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА” МЛАДЕНА СТЕФАНОВИЋА ..... 92 ПОПОВИЋЕВО ПИСМО ЉОТИЋУ ................................................................................ 94 ИЗЈАВА ...................................................................................................................................... 95 ЈУГОСЛАВЕНСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ „ЗБОР”, 1935-1945............................... 96

ПЕДАГОШКО - АНДРАГОШКА МИСАО И РАД ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА ..................................................................................................................................................... 100 О КЊИЗИ НЕНАДА Ј. РИСТИЋА „РАЗБИБРИГА У БАРАЦИ Но 8” ..............119

СВЕ ЗА СРБИЈУ..................................................................................................................... 124

ЗАВОД ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ 1942 -1944. .................................................................................................... 125 ДРУГИ ДЕО ...................................................................................................................................... 130 САОПШТЕЊЕ БР. 10 ......................................................................................................... 179

НЕПОКОРЕНА МЛАДОСТ ............................................................................................... 199

ДА СЕ ЧИТА ОЧЕ НАШ ПРЕ ОБЕДА ........................................................................... 213 44. САОПШТЕЊЕ ................................................................................................................ 216

БОЖИДАР БЕЋАРЕВИЋ - ЏЕЛАТ И СУЖАЊ „ГЛАВЊАЧЕ” ..........................217 ТРЕЋИ ДЕО ...................................................................................................................................... 219 ИНТЕРВЈУ ДР ДРАГОЈЛЕ ................................................................................................ 221 ПОЛЕМИКА О ЗАВОДУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ..................................... 221 СЛУЧАЈ СА ЛИСТЕ „П” БРОЈ 91 .................................................................................... 232 ЛОГОР У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ, ГОЛИ ОТОЦИ, ЈАМЕ И ДРУГО ... ...238

КАО ГУЈЕ У ПРОЦЕПУ ...................................................................................................... 240 ТОРБА ГОСПОДИНА ГОЛУБОВИЋА.......................................................................... 247

„ЗАВОД ЈЕ МНОГЕ МЛАДЕ СРБЕ СПАСАО СИГУРНЕ СМРТИ НА БАЊИЦИ” ..................................................................................................................................................... 259 СЕЋАЊЕ НА МИЛОВАНА ПОПОВИЋА .................................................................... 262 ДР ДРАГОЈЛА ПИВАЦ 1912-1998 ............................................................................... 264 НАД ВАШИМ КРСТАЧАМА ............................................................................................ 268 ЧЕТВРТИ ДЕО................................................................................................................................. 309 ДРЖАВНИ АПАРАТ ........................................................................................................... 311 ОСОБЉЕ ЗАВОДА ............................................................................................................... 318

ПРЕДАВАЧИ У ЗАВОДУ ................................................................................................... 332 ГЛУМЦИ КОЈИ СУ НАСТУПАЛИ У ЗАВОДУ ........................................................... 342

ЗБОРАШИ ПОМЕНУТИ У ВЕЗИ СА ЗАВОДОМ...................................................... 345 ПИТОМЦИ ЗАВОДА ........................................................................................................... 351 УМЕСТО ПОГОВОРА - РАЗГОВОР СА АУТОРОМ ............................................................ 358

ТУМАЧЕЊЕ СКРАЋЕНИЦА У ТЕКСТУ ............................................................................... 359 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА: ......................................................................................................... 360

ДО САДА ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ ИСТОГА АУТОРА ВЕЛИКАН ИЗ МОШОРИНА, Београд 2003. год.

Прота Радослав Марковић, један од наугледнијих и најпознатијих свештеника некада славне Карловачке митрополије, апостол српског задругарства, родом је био из бачког села Мошорина. Отац учитељ, брат земунски прота, сестра удата за жабаљског учитеља. Сви су они оставили свој неизбрисиви печат у срединама у којима су живели. Ту су и животописи два свештеномученика, два Светозара (Дујановића и Влашкалића), пароха бешчанског и пароха мошоринског. У другом делу књиге је мало позната приповетка проте Радослава, „Госпоја Персин план” (1887.), као и два протина чланка поводом годишњице ослобођења Војводине, објављена у органу Демократске странке „Јединству”. У њима се запажа извесна доза разочарења аутора, само годину дана након ослобођења и уједињења. КРАЉЕВСКИ CEHATOP, Београд 2003. год. Милан Л. Поповић (1883-1945), свештенички син, правник и теолог, публициста и политичар, антикомунистички борац и несхваћени пророк, пре Другог светског рата био је краљевски сенатор, за време рата посланик у парламенту Краљевине Мађарске. У најтеже време по наш народ у Бачкој, био је председник Српске читаонице у Новом Саду и иницирао обнову делатности Матице Српске и других српских културних установа. Учинио је много својим интервенцијама код власти за похапшене грађане, без обзира на њихово страначко опредељење (Р. Илић), после рата суђен и осуђен на смрт. Једина и основна кривица је била у његовом антикомунизму. У књизи је објективно приказан његов рад, са детаљним освртом на суђење. ТРАГОМ УЧИТЕЉА, Београд 2004. год. У овој књизи аутор упознаје читаоца са следбеницима Д. Љотића и припадницима ЈНП „Збор”, много нападаног, а мало познатог покрета. Она је у ствари зборник разних објављиваних чланака истог аутора. Састављена је хронолошким редом, из три дела. У предратном периоду наведени су детаљи из живота Љотића и његових другова - првобораца, у другом делу описани су ликови српских добровољаца и свештеномученика, палих од партизана и четника. Трећи део посвећен је митроносним поштоваоцима Д. Љотића, портретима антикомунистичких бораца, као и великана попут Др Петра Зеца, Милана и Божидара Недића и др. Књига се завршава оригиналним текстом и историјатом песме „Ој, Србијо, мила мати”, која је у Другом светском рату била прихваћена за химну Србије. ИНГРАТА ПАТРИА, Београд 2005. год. Наслов књиге, преведен са латинског, значи „Незахвална отаџбина”. Она је збир многих чланака овог аутора, објављиваних по нашој штампи. Први део је назван календаром нашег заборава. Прилози су писани поводом разних годишњица. Од Вељка Петровића, Војислава Илића Млађег, Бране и Аце Цветковића, до Михаила Олћана, Др Стеве Иванића, прота Радослава и Душана

Марковића. Други део посвећен је запостављеним Карађорђевићима и њиховим гробовима, а трећи великанима попут бана Радивојевића, Сташе Кракова, генерала Докића, Велимира Теодоровића, те последњих Хабзбурга, царице Сиси и Софије Котек, убијене у Сарајеву, као и разним догађајима. Књига је, по речима аутора, само снимак једног делића времена у вечности људског немара и заборава.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)” 1942/1944”(082) 376.1-058.64-053.6(497.11 )”1942/1944”(082) ЗАВОД у Смедеревској Паланци: острво спаса или робијашница / (приредио) Бранислав А. Жорж. - 1. изд. - Београд : Б. А. Жорж, 2006 (Београд : Калиграф). - 391 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 200. - Библиографија: стр. 384-385. ISBN 86-904869-2-5 1. Жорж, Бранислав А. а) Завод за принудно васпитање омладине (Смедеревска Паланка) - 1942 - 1944 – Зборници б) Љотић, Димитрије В. (1891-1945) - Омладина – Зборници ц) Антикомунизам - Србија - 1942 - 1944 - Зборници COBISS.SR-ID 132843276