E brosura

ZDRAVO INTERNET Projekat se realizuje u okviru konkursa „Zdravo internet“ Fondacije „Ana i Vlade Divac“ koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.

Projekat promoviše zdrave stilove života i pozitivne vrednosti medju mladima 2

E brošura

MOj Slatki životni saputnik iskustva i priče mladih ljudi u borbi protiv dijabetesa

Opis projekta

Cilj projekta:

Broj osoba sa dijabetesom raste neverovatnom brzinom, tome doprinose starenje stanovništva, urbanizacija i usvajanje nezdravih načina života, ali i produženi životni vek obolelih. Ranije se verovalo da od tip 2 dijabetesa boluju samo stariji ljudi, koji su navršili 40 i više godina života, ali u poslednjih 15 godina slika se dramatično menja iz godine u godinu, tako da je sve više mladih ljudi koji oboljevaju od dijabetesa tip 2. Istraživanja pokazuju da se u svetu povećava broj novootkrivene dece i adolescenata sa dijabetesom tip 2. Deca sa dijabetesom i njihove porodice se suočavaju sa različitim izazovima kada se bave dijabetesom. Iz tog razloga je rad na preventivi, informisanju građana i obezbeđivanje uslova zaefektivnu kontrolu dijabetesa ključni fokus rada.

Uključivanje mladih ljudi u brigu o dijabetesu, rad na njihovoj edukaciji o ovoj bolesti i ohrabrivanju na širenje edukacije na opštu populaciju.

Ovim projektom želimo da uključimo što veći broj mladih ljudi da se pokrenu i učestvuju na jedan virtuelni način u borbi protiv dijabetesa.

Takođe je cilj aktivno uključivanje mladih u životu zajednice, promovisanje odgovornog ponašanja i stvaranje mreže ljudi. Pod tim podrazumevamo prikupljanje više od 5.000 novih fanova stranice iz ciljne grupe, koji će ostati tu trajno kao zainteresovane osobe za pitanja edukacije i prevencije dijabetesa.

Realizacija: E brošura je realizovana u okviru Udruženje za borbu protiv dijabetesa grada Beograda “Plavi krug” i partnera na projektu Udruženja za razvoj kapaciteta CBA-Beograd.

Kroz brošuru ćemo prikazati mlade osobe koje žive sa dijabetesom i koje su prihvatile dijabetes kao svog „slatkog životnog saputnika“. Ovi mladi ljudi će vam pokazati kako se na dijabetes može gledati kao na svakodnevicu, kako se može živeti normalnim, zdravim načinom života, baviti se sportom, studirati, radti, i biti uključen u socijalne tokove.

Glavni urednik: Damjan Damnjanović Koncept i organizacija: Tijana Milanović Dizajn i promocija: Tijana Sekulić Lektura: Marijana Maslać

Naša e- brošura će na atraktivan način približiti dijabetes našem stanovništvu, informisati, edukovati i uputiti ih na sport i zdrave stilove života koji imaju ogroman značaj u prevenciji i tretiranju dijabetesa.

www.plavikrug.org

info@plavikrug.org U Beogradu decembar, 2013. https://www.facebook.com/PlaviKrugBeograd

3

Ana Todorović 39 god. iz Bora

PRIHVATILA SAM TE, ALI MOJA SU PRAVILA! “Ti si moj, ali ja sam gazda. Prihvatila sam te, ali moja su pravila”, tako dijabetes i ja živimo zajedno od 2005. godine.

Zovem se Ana Todorović, iz Bora sam. Sećam se reči doktorke: Da li prihvatate da Vam uvedemo insulin?

Brzo sam odgovorila: Naravno, najdraži mi je život. U početku jeste bilo teško, snaći se oko doza, obroka, ali vremenom to postaje rutina. Oduvek sam se bavila sportom: gimnastikom, plivanjem, sinhronim plivanjem, a onda se pojavio moj dijabetes. Pitanja su se sama nametnula: Šta sada? Kako dijabetes uklopiti u sport?! Ipak sam rešila, sport ostaje. Sada je moj izbor fitnes. Vrlo sam zadovoljna, baš mi dobro ide, imam želju da se čak i takmičim. Ali moram još da treniram, jer uvek sam u svemu bila među najboljima, pa tako mora da bude i sa fitnesom.

4

Želim da poručim svima koji imaju dijabetes da se bave sportom po svom izboru. Teretana je dobra za one osobe koje žele da koriguju svoju težinu, na gore ili dole. Ja sam uspela pomoću fitnesa da dodam težinu, na početku mi je to bio i cilj. Vremenom sam taj sport još više zavolela. Dogodi se ponekad da od intenzivnog treninga glikemija poraste, ali ništa to nije opasno i strašno. U tom slučaju dam dodatnu dozu insulina, a ako ponekad padne, počastim se nekim slatkišem.

Ja nisam zbog dijatetesa ni za šta uskraćena u životu. Kao i ranije izlazim, družim se. Na rođendanima i proslavama pojedem i neki slatkiš.

Sve je isto kao i pre pojave dijabetesa, osim što mi je tašna sada malo teža jer u njoj uvek nosim insulin, aparat za proveru glikemije i kockice šećera.

Gorana Gligorić 20 god. iz Beograda

Ja živim normalno i srećno sa dijabetesom i to je moj najveći uspeh!

Zdravo, ja sam Gorana. Imam 20 godina, od toga 17, 5 godina imam dijabetes. Sada ću sa vama da podelim svoju životnu priču koju do sada nisam ni sa kim podelila. Dobila sam dijabetes zbog stresa, tokom rata, u vreme kada je bilo nezamislivo dobiti neku bolest. Svi moji padovi, uspesi, osmesi, tuga i sreća su bili povezani sa mojim žvotnim saputnikom. Obišla sam, i dobila savete od najboljih doktora širom ove i drugih zemalja sveta. Čitala njihove knjige i primenjivala informacije koje su mi davali.

To sam činila jer nisam želela da dijabetes pobedi moju mladost, već da bude sastavni deo nje. Trebalo je truda, jer dijabetes je, kako kažu, bolest bogatih, zbog razvitka koji dobija iz godine u godinu.

Danas sam ponosna što imam baš dijabetes, jer zbog njega sam navodila sebe da probam stvari koje možda bez dijabetesa ne bih smela.

Šetala sam, trčala, družila se sa prijateljima, smejala se sa dijabetesom. Nosila sam ga ponosno u, na, sa sobom.

Sve što sam u životu radila, poredila sam sa tom slatkom bolešću, jer znate, uvek postoji gore od goreg.

Ja živim normalno i srećno sa dijabetesom, i to je moj najveći uspeh, a to možete i Vi.

Trenirala sam odbojku, tenis, išla na kamp sa drugim dijabetičarima, slikala se za novine, bila najbolja u školi, upisala fakultet, dobijala aplauze za hrabrost.

Sve to zbog toga sto sam htela da dokažem da ja kao dijabetićar mogu raditi i živeti normalno, kao i svi ostali ljudi na planeti, čak i bolje od njih. Sada imam i dečka koji me u potpunosti podržava u svemu, kao i prave drugove uz sebe, koji su uvek tu kada mi treba pomoć.

5

Igor Crnjanski 26 god. iz Vrbasa

Imam dijabetes, ali nemam granice!

Jednom prilikom sreo sam se sa pitanjima: “Kako zamišljaš svoj dijabetes? Po čemu se razlikuješ od ljudi koji ga nemaju?” Zanimljiva pitanja i uz malo mašte odgovori mogu biti još zanimljiviji, pa i kreativni.

Zovem se Igor Crnjanski i imam 26 godina. Pre 7 godina, igrajući životni poker, dobio sam loše karte, plave karte. Karte koje nisam mogao promeniti, ali sam mogao uticati na to kako ću sa njima igrati. Tog novembra 2006. počeo sam da mešam, prevrćem i okrećem tu lošu ruku. Nisam imao mnogo izbora i morao sam da prihvatim tešku situaciju. U drugoj ruci, nepredvidive životne igre, dobio sam plavog keca, koji mi je otvorio još stotine vrata i izlaza. Plavi kec je postao moja srećna karta, kojeg čuvam u rukavu i koji me svakim danom čini sve slađim i slađim.

6

Nikada nisam dozvoljavao da me ljudi gledaju kroz oči sažaljenja i time remete moje planove i ciljeve. Dijabetes je bio još jedan veliki motiv koji mi je pomogao da pokažem koliko vredim, koliko hoću, i koliko mogu. U roku sam diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu i okrenuo se stvarima koje volim, koje me čine srećnim i zadovoljnim. Uspešno lečenje mog slatkog stanja, pored discipline, nije bilo moguće bez aktivnog bavljenja sportom. Većinu života proveo sam u kimonu.

Karate me je još kao dete uveo u svet sporta i naučio kako čvrsto da držim gard u životu.

Svakim danom širim svoj krug slatkih prijatelja. Uz njih sam i okrenuo još jednu veliku stranu u životu. Na prvom maratonu i trci podrške osobama sam dijabetesom oko Ade istrčao sam svoje prve trkačke korake, potom obećao pre svega sebi, a i drugima da ću sledeće godine i ja biti Slatki maratonac. Naporno sam vežbao i neumorno težio ka ostvarenju svog velikog cilja.

Ljudi u mojoj okolini su me čudno gledali i nisu verovali da ja ipak mogu ovako nešto. Ubrzo sam istrčao i svoj prvi polumaraton, pokazao sam da iako imam dijabetes nemam ograničenja, a ubrzo zatim postao i Slatki Maratonac. Toliko sam težio ostvarenju svog sna, da sam ga i pre vremena dostigao. Ove godine istrčao sam maraton podrške osobama sa dijabetesom i oborio svoj lični rekord. Opet kažem: Imam dijabetes, ali nemam granice!.

Jednom prilikom pročitao sam zanimljivu rečenicu Bog ne broji dane provedene na pecanju i ne bih puno o istinitosti iste, ali ribolov i priroda je moje tajno mesto uživanja i pozitivne energije. Pored toga u okolini mene se uvek nađe i moja gitatra, net, biciklo, fotoaparat, prijatelji, brdo dobre volje i raspoloženja.

I eto kad me neko pita: Kako zamišljaš svoj dijabetes?

Po čemu se razlikuješ od ljudi koji ga nemaju?, ispričam mu svoju priču, pa eto i nije teško doći do odgovora.

Kostadin Martinov 29 god. iz Novog Sela, Makedonija

Dijabetes je maraton a ne sprint, moramo biti pobednici!

Ja sam Kostadin Martinov, živim u Novom Selu, Makedonija. Imam 29 godina, od kojih 8 godina živim sa dijabetesom tip 1. Vodim normalan život sa dijabetesom i želim svima da prenesem jednu poruku, a to je da dijabetes nije bolest, nego stanje organizma.

Ukoliko dobro upravljate njime, možete prevazići i podneti najteži napor, nezavisno od toga kakav je, a i da biste bili ponosni na samog sebe. Svoje glikemije prilagođavam prema najvažnijem trouglu: pravilnoj ishrani, koja podrazumeva brojanje ugljenih hidrata, fizičkoj aktivnosti i insulinskoj terapiji. Tri godine koristim insulinsku pumpu.

Dijabetes ne predstavlja prepreku u životu, granice postoje samo u našoj glavi.

Već dve godine se aktivno bavim sportom, atletikom, odnosno trčanjem maratona. Dijabetes mi je bio izazov da spoznam svoje granice izdržljivosti,

da je sam testiram, uz volju i veru u sebe. I tako sam dokazao sebi da 42.195 metara nije neostvariv cilj. Verujte, u celom svetu ima nas slatkih boraca, nezaustavljivo hrabrih, upornih, izdržljivih u svom cilju, da i pored ove situacije živimo život ne samo kao ostali ljudi, nego i bolji, kvalitetniji život.

Svojim primerom nastojimo da pozitivno motivišemo sve oko nas.

Mnogo osoba ne samo sa dijabetes melitusom, već i sa drugim oboljenjima i stanjima bavi se sportom.

Imao sam mogućnost da upoznam mnoge od njih na maratonu Medtronic Global Hero u Americi. Diagnosis didn’t end the run! Dijabetes je maraton, a ne sprint, moramo biti pobednici!

7

Slavica Gavrilović 21 god. iz Priboja

Prema dijabetesu se treba odnositi na jedan sasvim prirodan i normalan način.

Savet: Ne dozvolite da krijete svoje stanje, jer niko neće moći da vam pomogne, ako vam pomoć zaista bude potrebna. To je nešto što je tako, pa se prema tome treba i odnositi na jedan sasvim prirodan i normalan način.

Zovem se Slavica i već sedam godina živim slatkim životom. Kad sam se prvi put srela sa svojim životnim saputnikom moram priznati nije bilo lako, ali vremenom se sve sredilo. Zahvaljujući medicinskom osoblju i slatkišima koji imaju dugo iskustvo, naučila sam zapravo šta je, i kakvo je moje stanje.

8

Naravno sve je lakše prihvatiti ukoliko imate razumevanje i od svojih najmilijih. Čovek u stvari ne želi da se menja, niti da menja svoje navike! A ipak najvažnije je u životu spoznati sebe, i istinu o sebi!

Sada zaista živim kao i svi moji vršnjaci, ne propuštam izlaske, družim se, studiram, putujem...

Uživam u svakom slatkom zalogaju, smehu, druženju, fizičkoj aktivnosti.

Vodim sasvim normalan način života!

Ipak, ne zaboravite da svako zašto ima zato! :) Uz svog “životnog saputnika” upoznala sam i dosta dobrih ljudi koji nas podržavaju, a i drugara, pa i prijatelja za ceo život.

Sanja Manojlović 29 god. iz Nikšića Crna Gora

Dijabetes mi je otvorio veliki broj prozora u svijetu Kada sam se prije deset godina probudila u bolničkom krevetu internog odjeljenja O.B. Nikšić, zajedno sa kišom, koja je udarala u prozore moje sobe, u ušima su mi šumile doktorkine riječi: Imate dijabetes. U tom momentu sam osjetila ubod u nadlakticu, sestra mi je dala insulin. Doktorka mi objašnjava da ću se u narednom periodu morati malo češće bockati. Iako zdrastveni radnik u tom momentu, ne shvatam šta doktorki znači naredni period i češće bockati?! Povratak kući izgleda tako daleko. Računam da će dijabetes proći, kada izađem iz ove sobe. Uskoro shvatam da to nije tako. Energija i podrška koju dobijam od svojih roditelja mi pomaže da prevaziđem prvobitni šok i što prije shvatim o čemu je doktorka govorila. Zahvaljujući dugim razgovorima sa svojim endokrinologom i psihologom, zainteresovanosti mojih roditelja i prijatelja shvatila sam da svog novog saputnika moram što bolje upoznati, da od njega ne bih napravila neprijatelja.

Svaki sledeći trenutak je proticao u upoznavanju dijabetesa, i na taj način onemogućavanju njega samog da mi određuje smjernice u budućem životu.

Posao koji sam radila do tada, a to je posao medicinske sestre, nastavila sam raditi sa istom ljubavlju kao i ranije, ništa manje kvalitetno.Sam posao mi je u mnogome pomogao da se bolje upoznam sa mogućim komplikacijama dijabetesa. Tradicija odlaska na ljetovanja, zimovanja, splavarenja, ronjenja, sa svojim prijateljima nikada nije dovedena u pitanje zahvaljujući njihovoj velikoj podršci i računanja na mene kao jednakog člana ekipe. Dobra regulacija šećera u krvi mi omogućava da se svakodnevno bavim jogom, meditacijom, rekreativno kick boxom i aerobik jazom, zahvaljujući kom sam savladala i neke druge borilačke vještine. Dijabetes mi je omogućio da upoznam neke mnogo dobre ljude, steknem nova prijateljstva i otvorio mi veliki broj prozora u svijetu.

9

Jelena Ignjatović 18 god. iz Beograda

u usnoj duplji, nenormalnu žeđ, kao sto Edward oseća kada ugleda Bellu. Tog dana sam popila litar vode, što je bilo neuobičajeno za mene, pogotovo u zimskom periodu. Sledeći dan sam popila litar i po, pa dva litra, tako sve dok nisam dogurala do balona od pet litara na dan. Mislila sam da je to normalno, jer pojesti deset baklava u dahu nije mala stvar.

Dijabetes je kao pas koga ćemo sami dresirati, ako hoćemo da nam bude veran.

Još jedno hladno januarsko jutro. Budim se negde oko podneva, i prvo što osetim jeste miris baklava. Ja sam slatkofil. Što je narkomanu droga, meni su slatkiši.

Otrčavam neumivena, pospana do kuhinje i krećem da ih nekontrolisano jedem. Bile su vruće i mnogo slatke.

Topile su mi se u ustima. Baš u trenutku kad sam krenula da pregrizem četvrtu baklavu, ušla je baka i krenula je da viče na mene. Ma, koga briga za baklave. Batalila sam ih i demonstrativno otišla da obavim svoje jutarnje rituale. Taman kad sam krenula da se oblačim, što je bilo minut kasnije od demonstracija, osetila sam žar 10

Bila sam na zimskom raspustu, napolju je padao sneg, idila je vladala po gradu, oporavljali smo se od novogodišnjeg ludila, neki su se oporavljali od pada na ledu. Dve nedelje nakon incidenta sa baklavama, i nakon mnogo popijene vode, drugarica me je pozvala da prošetamo po Knez Mihailovoj. Našle smo se kod spomenika knezu Mihailu, poznatijeg kao Konj, i krenule ka Kalemegdanu. Nema kafića koji nismo obišle.

Ne zato što smo imale puno novca ili što smo želele da isprobamo sok od jagode na različite načine, tad sam još živela u zabludi da od kafe raste rep, već zato što sam morala da iskoristim toalet tih kafića. Logično, toliku vodu sam morala nekako i da izbacim. Poliurija.

Moja abnormalna zeđ i potreba da izbacim tu vodu je već počela da me nervira. Pila sam vodu i dalje u velikim količinama, išla u toalet i danju i noću, na svakih pola sata, bezbroj puta. Prestala sam da izlazim, i da uživam u zimi kao ostali. Samo sam sedela kući, i gledala u prazno. To mi je bilo neverovatno zanimljivo, a mojoj okolini neverovatno čudno, jer me znaju kao živahno i hiperaktivno dete.

Došao je kraj raspusta i početak onoga čega sam se najviše plašila, škole. Ne zbog ocena, ne zbog nastavnika, već zbog mog stanja. Plašila sam se, da li će me puštasti u toalet na svakom času, da li će mi verovati da mi se stvarno ide u wc. Tako je i bilo. Kad je počela škola, svaki mali odmor je bio propušten, jer sam i po dva puta išla u toalet, a na velikom nekad i tri, četiri puta. Ali dosta o tome, možda neko jede dok

ovo čita. Kada bih došla iz škole, pošto sam stalno bila prva smena, legla bih da spavam i probudila bih se tek oko 22 č, da nešto prezalogajim. Omrzla sam baklave, ako je neko pomislio na njih. i onda opet na spavanje.

Nisam učila, nisam šetala, samo sam pila vodu i spavala.

I logično smršala, sa 65 na 55 kg. Žeđ me je iritirala, to što sam smršala me je usrećilo, ali prečesti odlasci toaletu, perutava modra koža me je nervirala. Sve sam to mogla da podnesem. Novina su bili grčevi u listovima i stopalima koji su se javljali noću u 3 č i 5 č bez izostajanja, a neretko i danju. Ozvaničena je peta nedelja torure.

Javili smo se lekaru. Veče pre vađenja krvi nisam jela posle 18 č, ni pila ništa osim vode. Ujutru, eto nas u Domu zdravlja. Želudac je počeo da mi se grči, tresla sam se. MRZIM BELE MANTILE I LJUDE U NJIMA! Ljubazna žena mi je izvadila krv, mislila sam da je to doktorka, ali je ona zapravo bila laborant, potom sam se uputila u školu. The same day like yesterday. Oko 16 č probudilo me je zvono telefona, bila je to mama koja me je obavestila da sutra moramo u Dom zdravlja, jer je došlo do greške, možda u sistemu. Nastavila sam da spavam. Čekaj, sutra je subota, šta ću ja subotom u Domu zdravlja? Naravno, opet nisam jela posle 18 č.

Ujutru smo se uputili na mesto zločina. Ovaj put nisam drhtala, nisam se preznojavala. Bila sam ravnodušna, i mnogo gladna. U McDonald’s-u sam naručila samo salatu za doručak, jer sam mislila da ako krenem da se zdravo hranim da će se glikemija na papiru izmeniti.

Izgleda da je bilo kasno za to.

Preskočila bih deo kada me je mama izvukla iz kuće i sa suzama u očima odvela u Tiršovu ulicu, samo sat vremena kasnije, i kad sam baku, koja ima šećer, pitala gde joj je papir sa namirnicama koje sme, a koje ne sme da jede. Još uvek nisam registrovani dijabetičar, ali mamine suze su mi sve rekle.

Svaki korak ka ulazu od bolnice bio mi je težak, ne patetišem. Napolju je bio dubok sneg. Kada smo ušli unutra, ljudi u belom su nagrnuli na mene. Paparrazzi?

Morala sam da se izujem da bi mi izmerili visinu, težinu, morala sam da mokrim u bočicu. Glikemija 32.8, ketoni ++++, šećer ++++. Od danas si dijabetičar. O.K. jednostavno je biti dijabetičar. Samo je malo smor što ću morati da natežem 2-3x dnevno tabletice, ali prestaće i to valjda jednom. O.K. mogu li sad kući? Insulin? ŠTA?! Pa ja imam samo 13 godina, ja, ja nisam narkoman, mogu ja to sa tabletama, pa ja se plašim igle!

Je l‘ to onaj špric kojim ste mi vadili krv? Brau…šta?

Igla u veni? Samo želim da idem kući. Ne, ne volim kiselu vodu, stvara celulit. Ketoa…šta?

Toliko informacija odjednom mi se motalo po glavi.

Sestre su pričale kao navijene i ponavljale neke reči za koje prvi put čujem u zivotu. Mama je plakala, ja sam plakala zbog nje. Priključili su mi infuziju, prvi put u životu. Bolnička soba je ličila na obdanište, bila je poluprazna. Ležali su tu, dečak sa majkom, i dečko mojih godina otprilike, Boban i Sava. Umesto da patim zbog toga što ću ko zna koliko biti zarobljena ovde, što sam ispred bolničkih vrata bila jedno, a kad izađem biću drugo, meni je bilo krivo što nema neke moje vršnjakinje tu, i što ce mi sa njih dvojicom biti dosadno. Boban je bio dijabetičar već 5 godina, prvi mladi dijabetičar koga sam ja upoznala. Da se razumemo, znanje o dijabetesu mi je bilo tada kao sada znanje o molekularnoj biologiji, nula.

Mislila sam da dijabetes dobijaju samo bake i deke, da se od terapije koriste tabletice, da ne smeju da jedu slatko i to je to. Realnost je nešto sasvim drugačija.

11

Boban je krenuo da mi priča kako neću smeti da se smejem niti da plačem. Kako mu je sestra jednom dala dve jedinice više i zamalo ga ubila. Pokazao mi je svoje ubode po rukama i stomaku, po prstima. Možete li da zamislite šta je meni tad bilo u glavi? Tuga, čemer i jad. Sava nije bio dijabetičar, imao je 9 godina, ležao krevet do mene. Non-stop je trčkarao okolo, plašila sam se da mi ne iskida infuziju i brau… nesto. Ubrzo je došlo vreme posete, Savu je posetila tetka sa punom kesom iz McDonald’s –a. Možete li da zamislite šta mi je tad bilo u želucu? Hor slavuja. Telefon mi je zvonio kao lud, dolazili su mi ljudi u posetu koje nisam videla par godina pre toga. Ne, nisam imala vremena za plakanje, depresiju i samosažaljenje. Ustvari, nisam imala vremena ni da čujem svoje misli, jer je beba u krevecu do mene danonoćno plakala. A plakala sam i ja uglas sa njom, insomnia no depresia.

Zvuči neverovatno ali je istinito, još tri novootkrivena dijabetičara su stigla u bolnicu. Nisam mogla tad dobro da ih vidim, jer mi je vid bio zamućen, ali sam se sprijateljila sa njima. Od bolnice smo napravili kafić. Smejali smo se, zabavljali, stekli prijateljstva. Upoznala sam najdivniju devojčicu koju sam ikad videla, Teodoru. Ona je imala 22 meseca, takođe novootkrivena kao i ja. Zavolela sam je na prvi pogled jer nije plakala kao ostala deca, prirasla mi je za srce. Teodorina mama, Marija, i ja smo pozvane u sobu za intervencije da se upoznamo sa doktorom koji će nas valjda do puno- letstva lečiti. Doktor nam se predstavio i krenuo da skicira Lagerhansova ostrvca, kao da smo studenti na praksi, pa je po pozivu prijatelja napustio kucu velikog brata, a ja tada saznala sve o diabetes mellitus-u tip 1. Ironija.

Napolju se temperatura spusta do ispod nule. Izlazim iz bolnice. Kao što rekoh, kada izađem na ona vrata biću nesto sasvim drugo. Dijabetičar. Ulazim u topli auto, krećem u Bukovičku banju. Na ulazu sam srela doktorku, krenula je procedura, kao sto kreće pri svakom prijemu u sličnu ustanovu. Telefon ne prestaje da zvoni, vid se povratio. Oko mene sve sami dijabetičari, neki novootkriveni kao ja, neki sa stažom. Soba 20, unutra Bojana Peković, novootkrivena, dve godine mlađa od mene. Kreće da me uči koji insulin kako i kada deluje. Mislila sam da to nikada neću razumeti. U banji sam provela dve duge nedelje, ali da ne odugovlačim vise s tim, samo da dodam, Bojana je pobedila u emisiji Ja imam talenat ove godine.

12

Ovde kreće glavni rasplet priče, glavna razrada, do-lazak kući. Konačno, kuću nisam videla mesec i po dana. Pošto sam stigla tačno u vreme ručka, red je bio da dam Actrapid.

Svi su se okupili oko mene i gledali me kao da izvodim predstavu. It was actually circus.

Actrapid 3x dnevno po 10 I.j. Insulatard 1x dnevno po 12 i.j. Accu check active, novofine 6, glucagon. Šta danas imamo za ručak? Sarmu, list kupusa, unutra malo mesa, 2 parčeta hleba, 30gr carbohydrates, malo cvekle, i jedna jabuka od 100 gr. GDE MI JE VAGA?! Bila sam tačna kao švajcarski sat. Ujutru bih ustala u 7, pola 8 Actrapid, u 8č doručak. Zatim 10č užina, 12:30č insulin, 13:00č ručak, 16:00č užina, 19:00ž večera. 22:00č užina. Ni sekundu ranije, ni sekundu kasnije, ni gram više, ni gram manje. Imam i svedoke. I tako sam ja započela druženje sa svojim najboljim drugom Dijabetesom. Bili smo nerazdvojni, bio je kao pijavica uz mene, non-stop. Sve dok se je-dnom nismo posvađali. Prva hipoglikemija, 3.9. Dija, kako ga ja iz milošte zovem, naljutio se na mene zato što to podne posle ručka nisam obraćala pažnju na njega, već sam otišla u teretanu, vežbala satima, a on se sapleo i pao. Reagovala sam, uzela čokoladnu bananicu. Izvinila sam mu se, ali se nije odljutio, pa je skočio. Terala sam mu inat skočila i ja. Shvatila sam da je Dija razmažen, da ćemo se najbolje slagati ako mu budem terala inat. Što sam i učinila. Sad je Dija jako miran, igra kako ja sviram.

Dresirala sam ga, veran mi je kao pas, ali ponekad hoće da ujede, ili krene da trči gore-dole, ako počnem da se družim sa virusima ili konditorskim proizvodima.

Dakle, dijabetes se prema mom mišljenju ne može prihvatiti kao najbolji prijatelj, već kao pas koga ćemo sami dresirati, ako hoćemo da nam bude veran.

Naravno, kao sto se i očekivalo, kad sam krenula u školu, svi su me mazili i pazili, gledali mi kroz prste. Odeljenje se solidarisalo sa mnom do te mere da nisu hteli da jedu preda mnom, neki su nosili voće, ne bi li se ja osetila isto kao pre.

Tako je izgledao početak mog druženja sa Dijom. Neočekivano mi je došao pred vrata, a ja sam ga prihvatila takvog kakav jeste. Znam, ima i gorih bolesti, ova moja se bar ne vidi, kako neki kažu.

Meni je drago zbog toga, jer znam da je moglo nešto mnogo gore da me strefi. Moram da priznam, svi mladi dijabetičari koje sam ja upoznala su jako lepi. Svako je talentovan na svoj način. Niko nije utučen, svi su veseli, uvek spremni da daju savet, ako je potrebno, i što je najbitnije, da se našale na svoj račun, pa muku pretvore u slatku muku.

Marija Ožegović 9 god. iz Beograda

Nijedna bolest ne uskraćuje smeh, igru i druženje! Ćao ja sam Marija, kada sam dobila dijabetes bila sabeba i ne sećam se kako je to izgledalo. Meni je bilo najnormalnije da dajem sebi injekcije i vodim računa o tome kad i šta jedem. Mislila sam da to sva deca rade, i da je to zdravo.

Odrastanjem sam shvatila da ljudi čudno gledaju kada sebi ubrizgavam insulin, mislila sam da je to zato što se boje igle.

Onda mi je mama objasnila da je ovo pomalo surov svet, i da vaspitačice ne žele da me prime u vrtić jer se plaše mog načina života. To smo uz pomoć dobrih ljudi i upornosti prevazišli, tako da sam imala fino druženje sa vršnjacima. Primetila sam da su stariji čudno gledali na dijabetes, a moji drugari nikada. Oni su želeli da nauče što više o šećernoj bolesti, i uvek su bili tu da mi ukažu pomoć kada je to bilo potrebno. U međuvremenu sam dobila i Hasimoto i Vitiligo.

Hasimoto mi je bio privlačanog naziva, jer je bolest dobila ime po čuvenom japanskom naučniku, a Vitiligo mi je simpatičan jer je na mojim rukicama naslikao princezu. Kada nastavi da se širi, zamolila sam ga da to bude tako da princeza dobije krunu, a posle i čarobni štapić.

Moje bolesti su postali moji najbolji prijatelji sa kojima se ja svakodnevno družim, igram, a ponekad i posvađam. Oni su najbolji prijatelji kada slušam, a postaju ljuti gusari kada zaboravim da ispoštujem neko pravilo u našem drugarstvu.

Htela bih da poručim svoj deci da nema te bolesti koja vam ne dozvoljava da se smejete, igrate i družite, kao i da su one tu da bi mi vodili više računa o sebi.

13

Ja ograničavam dijabetes, a on mene ne!

Marijana Maslać 26 god. iz Čačka

Statistika pokazuje da 371 miliona ljudi u svetu ima dijabetes. U Srbiji je 670 000 ljudi obolelo od ove bolesti, i ja sam jedna od njih. Svako od nas se suočio sa pitanjem: Zašto baš ja, ali pitanje je Zašto ne? Ja nisam drugačija, ništa bolja, a ni lošija od ostalih koji žive sa slatkim saputnikom, ali nisam drugačija ni od ostalih koji žive bez njega. Ja sam izabrala put bez samosažaljenja, jer to je jedini put koji nam garantuje uspeh.

Tog 24. novembra 2006.godine, shvatila sam puno značenje rečenice Ono što te ne ubije samo te ojača.

Ranije su mi te reči delovale isprazno, čak i glupo, ali život mi je objasnio njihov smisao. Te godine sam upisala fakultet, uživala u studentskim obavezama i nekom novom životu, kada je obična analiza krvi pokazala povišen nivo šećera u krvi. Po prijemu u bolnicu nisam bila svesna situacije. Tek kasnije, suzne oči mojih roditelja i prijatelja probudile su u meni sumnju.

Da li je stvar ozbiljnija nego što je ja doživljavam? Poseta u bolnici se završila, soba se ispraznila i ostali smo sami dijabetes i ja, dva stranca. Nisam mnogo znala o njemu. Predrasude su počele da oživljavaju. Ali ni on nije znao kakav sam ja protivnik! Suze su same krenule.

Kako ću ja dalje, kako će okolina reagovati, da li će me prihvatiti, da li ću ja moći da se nosim sa svim tim?

I dok sam posustajala, na vratima se pojavila žena iz susedne sobe i upitala me zašto plačem. Zastala sam, razmislila na momenat i shvatila da nemam šta da odgovorim toj ženi. Obrisala sam suze i rešila da ne želim da ostatak života provedem u strahu.

Kakve su nam misli takav nam je i život: Vođeni ovom maksimom pomoći ćemo sebi, a i drugima.

Moja odluka da istrajem u novonastaloj situaciji ne bi bila toliko delotvorna da nisam upoznavala ljude koji žive duži niz godina sa slatkim saputnikom,a koji zrače pozitivnom energijom. Oni su mi pomogli svojim stavovima, savetima i uopšteno svojim načinom života. Pomogli su mi da shvatim da život ide dalje, da je sve stvar organizacije, edukacije, samokontrole i 14

svesti da mi kontrolišemo dijabetes, a ne on nas. Naravno, podrška porodice i prijatelja je bila ključna. U tom okruženju se nikada nisam osetila drugačijom, što mi je veoma značilo. Čak sam i uticala na neke od njih da se zdravije hrane.Tako sam nastavila da uživam u svim životnim čarima, prilikama i neprilikama, bez ikakvih problema i ograničenja zbog toga što sam dijabetičar.

Dogodi se i da upoznam nekoga ko ima određene predrasude. Ali i tada bez ikakvog uzdržavanja kažem da sam dijabetičar, i šta to zapravo znači.

Predrasude se otklanjaju samo ako im se suprostavimo. Ne ustežite se da okolinu prilagodite sebi, a ne obratno.

Već 7 godina ja uspešno ograničavam dijabetes, a on mene ne!

Sanja Aćimović 36 god. iz Beograda

Zahvaljujući svom doktoru i džepnom pankreasu, normalno živim, radim i staram se o porodici.

Ja sam Sanja Aćimović iz Beograda, imam 36 godina, a od toga 16 godina živim sa dijabetesom. Imala sam 20 godina, tek počela da radim, imala stalnu vezu od dve godine, izlazila, puna života, kao i svaka mlada devojka. Danima se nisam osećala dobro, puno sam jela pila stalno vodu, išla da mokrim i gubila na težini. Prijatelji i porodica su me nagovarali da odem kod lekara da izvadim krv. To sam i uradila, tada mi je šecer bio 22 mml/L. Završila sam u bolnici, bio je to šok za mene i moju porodicu. Kada sam saznala da ću da se bockam, kako mi to kažemo do kraja života, nisam htela to da prihvatim. Ali kako je vreme odmicalo sve mi je bilo lakše. Kada sam videla da su svi uz mene, porodica, prijatelji i dečko, a sad muž, bilo mi je lakše da to sve prihvatim. Izašla sam iz bolnice, nastavila da radim, polako se navikla na ustvari zdraviji život. Bockala sam se črtiri puta dnevno. Ali mi nije bilo dobro, bila sam stalno umorna, bezvoljna, nervozna i šećer je bio loše regulisan. Moj doktor nije znao šta da radi, predložio mi je insulinsku pumpu. Opet jos jedan šok, te godine smo moj Bole i ja planirali da se venčamo, jedva sam se navikla na bockanje, a sad moram da nosim

pumpu 24 časa dnevno, kako ću da spavam? Kako ću da radim? Kako će me prihvatiti? Kako ću da nosim venčanicu? Svakakva pitanja su mi prolazila kroz glavu.

Pristala sam, nisam imala mnogo ni izbora. Legla sam u bolnicu i par dana posle nošenja pumpe osećala sam se mnogo bolje, manje sam bila nervozna. Kada su moji najmiliji došli u posetu, saopštila sam im da sam zbog mog zdravlja odlučila da ipak probam da živim sa pumpom. Bili su svi uz mene naravno. Bila je tad u to vreme, pre 11 godina, velika procedura da dobijem pumpu, jako je bila skupa da je kupim, a u fondu je bila lista čekanja. Nabavivši svu potrebnu dokumentaciju, koju nije bilo nimalo lako skupiti, dospela sam na listu čekanja. Prošlo je 6 meseci kada su me pozvali da dođem, rekli su mi da je stigla moja pumpa ili kako ga mi zovemo moj džepni pankreas. S obzirom na to da je meni bilo baš loše, ja i ljudi oko mene smo ovoga puta bili jako srećni, u nadi da će mi uz pomoć pumpe biti bolje, što i jeste, i to puno bolje. Ostvarila sam porodicu sa čovekom koji je uz mene svih ovih godina i imamao dva predivna deteta, nikakvih komplikacija tokom trudnoće i na porođaju nisam imala. Porodila sam se prirodnim putem.

Brinem o deci, što mi se nekad činilo da neću moći, radim i živim normalno, zahvaljujući svom doktoru i svom džepnom pankreasu.

15

Stefan Živković 20 god. iz Vršca

Hronologija ide nekako ovako.

2007. godina, dijabetes za ceo život. Tek mi je trinaest.

Koliko traje ceo život?

Stefan i šećer, zajedno do uspeha!

Stefan, uskoro dvadeset, a šećerko sam postao u trinaestoj. Jesam li slađi?

Too much sugar!

16

2008. godine dijabetes traje. Insulin, bockanje, jesi li merio, koliki je, uzmi brzo sok, pazi! Pazim, merim…I da, dao sam insulin. Stefan i šećer te godine postaju đaci generacije. Svaka čast, kažu mi. Mi, dijabetes i ja, onako ruku pod ruku, upisujemo farmaciju.U inat doktorki koja kaže: Nije to poziv za dijabetičara, što ne upiše prava? Pa eto, ovaj šećer je odlučio da bude farmaceut.

2012. godine Stefan i šećer zajedno primaju Vukovu diploma, i postaju farmaceutski tehničari. Nije lako, ni Stefanu, ni sećeru. Ponekad ne sluša jedan, pa šećer divlja. Ponekad Stefan sluša, šecer se primiri, i tako danima. A život, život ide... Tu je i devojka, ona prava.

Ona koja voli Stefana, ali i šećer.

Stefan i šećer su sad na fakultetu, onom težem, fakultetu fizičke hemije. Teško je, ali moraju zajedno.

Stefan i šećer, zagrljeni!

Predrag Kovačević 31 god. iz Beograda

sam radio u noćnoj smeni, moje dotadašnje životne navike su bile prilično neispravne. Obilni, kasni obroci, fizička neaktivnost i cigarete.

Iz svake životne situacije treba da izAdjemo kao pobednici!

Predrag Kovačević, je rođen 1982.godine u Beogradu i sa dijabetesom tip I, bez ikakvih komplikacija živi već pune 2 godine. Oženjen je i ima troje dece.

Do tog aprila 2011. godine, moj život je bio fin i lagodan. Radio sam kao profesionalni vozač kamiona, što sam izuzetno voleo i u čemu sam uživao. Imao sam odličnu platu, nisam se bavio nikakvim sportom i kako

Aprila 2011. godine lekar mi je ustanovio dijabetes tip I. U tom trenutku nisam znao šta mi se dogodilo, iznova sam postavljao jedno pitanje Zašto baš meni?

Imao sam utisak da je život oko mene počeo da se ruši, pogotovo što mi je oduzeto ono što sam veoma voleo, vozačka dozvola profesionalnog vozača. Dijabetes je za mene bio velika nepoznanica. Nisam bio upoznat sa simptomima i načinom života koji on zahteva. Nisam mogao da prihvatim da ću ceo život morati da se bockam i uzimam insulin putem pena. Osećao sam da život gubi smisao.

Međutim, nisam se predao. Nisam hteo da me takva osećanja obuzmu i tražio sam izlaz iz te situacije. Upoznao sam Bojanu Marković, predsednicu Udruženja za borbu protiv dijabetesa Plavi krug i od tog trenutka moj život kreće jednim potpuno drugačijim tokom. U Plavom krugu sam upoznao puno dobrih i dragih, ali i veoma mladih ljudi koji takođe imaju dijabetes i koji se uspešno nose sa njim. Shvatio sam da nisam sam, da nisam jedini.

U Udruženju sam upoznao i maratonca sa dijabetesom 17

tip I, Ninoslava Raškovića, koji mi je ukazao na značaj fizičke aktivnosti u lečenju dijabetesa. Prihvatio sam njegov savet i počeo da treniram. Kako sam do tada bio fizički neaktivan, prvo sam počeo sa dugim šetnjama, brzim hodom, pa laganim trčanjm. Počeo sam i da vozim bicikl i polako sticao kondiciju. Bio sam uporan i trenirao svaki dan, pa makar i pola sata. Pozitivni rezultati su mi dali snage da nastavim dalje. Moj organizam i ja smo se bolje osećali, bolje i lakše sam regulisao nivo šećera, hba1c, prosečni tromesečni šećer, idealan. Nastavio sam da trčim sve više i više, pojačao sam treninge, a u međuvremenu sam ostavio cigarete.

Onda je došao novembar 2012, mesec u kome se održava Svetski dan u borbi protiv dijabetesa. Plavi krug ga je obeležio održavanjem prvog maratona na Adi, i ja sam se prijavio. Punu podršku da izdržim i ne odustanem dobio sam od Bojane, Nina i naravno moje porodice.

Uspeo sam! Svoj prvi maraton sam istrčao za 4 sata i 28 minuta. Neizmerno sam bio ponosan i srećan zbog svog uspeha. Sa ovog prvog maratona nosim samo najbolje utiske, snagu i motivaciju za dalje. U martu 2013. godine sam istrčao polumaraton u Novom Sadu, a ubrzo je došao na red i čuveni Beogradski maraton. Vreme za koje sam ga istrčao iznosi 4 sata i 26 minuta.

Moj savet ostalim osobama sa dijabetesom koji treniraju ili koji tek kreću da se bave fizičkom aktivnošću, je da slušaju svoj organizam i vode računa o hipoglikemiji. Ja sam naučio da je prepoznam na vreme i dok trčim sa sobom uvek nosim nešto slatko. Insulin primam 4 puta dnevno i to mi ne predstavlja nikakav problem.

Moj moto je da iz svake životne situacije treba da izađemo kao pobednici. Kada te život gurne, ustani i očisti prašinu sa sebe i nastavi dalje.

Samo kukavice ostaju da leže. Dijabetes sam shvatio kao novu životnu priliku da živim zdravo. Naučio me je da se pravilno hranim, redovno se bavim sportom i idem u teretanu. Danas sam zadovoljan, jer sam shvatio da me dijabetes ni u čemu ne sputava i da nemam nikakvih ograničenja. Imam troje lepe, zdrave i pametne dece i predobru ženu uz sebe koji mi pružaju motivaciju da nastavim dalje.

18

Jovana Živić 20 god. iz Zaječara

Dijabetes je deo mene, to sam ja Dijabetes, moj životni saputnik Dijabetes sam dobila 12.01.2006. godine. Mogu reći da taj dan smatram i svojim drugim rođendanom, jer se tog dana rodila i druga strana mene. Rekla bih da sam tog dana postala zrelija i svesnija šta je to život. Iz dotadašnjeg bezbrižnog detinjstva, morala sam da se suočim sa stvarima koje je dijabetes nosio. Sve mi je bilo novo i nepoznato, počevši od merenja šećera, davanja insulin, kao i samog dijabetesa. U prvom trenutku kada sam

saznala da imam dijabetes, mislila sam da ću umreti.

Naravno, takva, sada gledano nebulozna misao, mi nije tek tako pala na pamet. Setila sam se svoje komšinice, koja je takođe imala dijabetes i koja je umrla dok sam ja još bila mala. Međutim, ja se nje jako malo sećam, zato sam u prvom trenutku i pomislila to. Sećam se priča o njoj, i to ne najboljih. Pričali su mi da je odbijala svaku pomoć, zaboravljala na insulin, glikemije, da je zapravo na neki način ubila sebe. Te odvratne misli sam odmah izbacila iz glave. Obećala sam sebi da me niko neće žaliti, i pričati o meni na taj način. Zbog jako visokih vrednosti šećera u krvi, po prijemu u bolnicu odmah su me priključili na infuziju. Prvih par dana su prošli prilično dobro, koliko god to mogu da kažem za bolnicu. Došlo je i prvo davanje insulina. Bila sam jako uplašena, jer nikada nisam ni pomislila da ću sama sebe ikada ubosti. Bilo mi je normalno bockati druge ljude, davati injekcije ali sam sebe ubosti, to mi nikada nije ni palo na pamet. Sestra mi je podesila pen sa insulinom, dok sam uzimala insulin u glavi mi je bilo milion misli: Šta ako greškom ubodem neki nerv ? Šta ako se povredim? Sada se smejem tim mislima, ali čovek mora od nečeg krenuti da bi znao. Davanje insulina je dobro prošlo, izuzimajući osećaj da mi je delovalo kao da mi koža puca, jer čovek kad je u strahu svašta misli.

Dani u bolnici nisu prolazili toliko loše, mama je bila sa mnom, imala sam česte posete, a i sestre su bile jako fine, verovatno jer sam bila pacijent sa najdužim stažom. Međutim, jedva sam čekala da se vratim kući.

Kada je napokon došao taj dan, nije mi bilo svejedno.

Plašila sam se kako će sve biti, kako će se moj život nastaviti, da li ću se sama snaći sa dozama insulina, hranom, hipo i hiper glikemijama.

Smatrala sam da će se moj život drastično promeniti. U suštini i jeste, ali ne onako strašno kako sam ja očekivala i bojala se. Nažalost, tih prvih par meseci sam bila česti posetilac bolnica. Sve dok vreme nije učinilo svoje. Kasnije sam već naučila kako sama da regulišem šećer. Oslobodila sam se straha da korigujem i menjam doze sama, smatram da je svaki čovek individua za sebe, i da sam sebe najbolje poznaje. Ali dok se ne oslobodi tog nekog straha, ne može sam sebi pomoći, a samim tim mu ne mogu ni drugi pomoći.

Da ne zaboravim, jedna od bitnijih stvari koja me je jako radovala, je to što su svi meni dragi ljudi prihva-

tili da ja imam dijabetes, bez ikakvih predrasuda ili sažaljevanja. A ne znam, zašto i ne bi. Dijabetes je deo mene, to sam ja. Naravno nailazila sam i na one ne tako lepe komentare, ali ne uzimam to ljudima za zlo.

Ipak nemaju svi ljudi ista shvatanja i znanja. Nakon četiri godine je usledila i insulinska pumpa. Za te dane u bolnici ne mogu reći da su protekli dobro. Ali najbitnije je da su prošli, ja sam dobila pumpu i postala sam bogatija za još jednu osobu u svom životu. Jedna od stvari kod dijabetesa koja me raduje i za koju sa ponosom kažem kada me upitaju: Pa šta imaš ti dobro od dijabetesa, samo ti oštećuje organe, a susretala sam se sa takivim pitanjima, je ta što sam tako upoznala mnoge sada već jako drage ljude. Neke u bolnicama, neke na kampovima, akcijama i raznim druženjima. I kada bi mi neko rekao: Hajde pričaj mi o svom dijabetesu taj razgovor bi trajao danima, jer je dijabetes ono sa čim živim svakog dana. Od kada sam dobila dijabetes mnoge stvari su mi se desile, kako dobre, tako i loše. Bilo je trenutaka kada je teško, kada dosade sve te provere, česte hipo i hiper glikemije, trenutaka kad mislis da ni sam sebi ne možeš više da pomoći, kada ne vidiš način, ne vidiš rešenje. Međutim, taj trenutak brzo prođe, shvatiš da sažaljevanjem ili odustajanjem nećeš dobiti ništa. Ja na to gledam kao trenutak umora koji brzo prođe. Pored svih tih dobrih, ali i loših stvari koje dijabetes nosi, mogu reći da sam srećna.

Srećna sam zato što sam ovakva, kakva sam, baš zbog dijabetesa, srećna sam jer sam kroz dijabetes upoznala mnoge drage ljude i prijatelje, osim toga srećna sam jer znam šta volim.

Sada sam i fakultet upisala vođena dijabetesom, isto tako se nadam da ću kasnije biti uspešan nutricionista.

Tako da, u životu sve ima svoje dobre i loše strane, gledano realno, ali ja ću biti malo nerealna i gledaću samo one lepe.

19

Dragana Natić 23 god. iz Raniluga

nivo znanja o dijabetesu uopšte vrlo nizak, minimalan. Bar je većina u mom kraju tako shvatala dijabetes, dok ih ja nisam razuverila. Razuverila sam ih tako što sam im pokazala da se sa dijabetesom može živeti normalno i lako, naravno ukoliko se zna kako. Imam dijabetes skoro dve godine.

Početak nije bio lak, moram priznati, uostalom kao i svaki početak. Ali nijednom nisam zažalila što sam dobila dijabetes. Nijednom!

Od toga dana, 10. maja, moj život je krenuo na bolje.

Možda će mnogima zvučati glupo i nelogično, ali je realno i stvarno tako.

Sa dijabetesom se može živeti normalno i lako, naravno ukoliko se zna

kako.

Zovem se Dragana Natić, imam 23 godine. Slavim dva rođendana u svom životu. Prvi rođendan, dan kada sam rođena, a drugi, dan kada sam dobila svog slatkog životnog saputnika, dijabetes. Živim u malom mestu na Kosovu, gde mnogi reč dijabetes shvataju kao nešto najgore što se nekome moglo desiti, recimo kao neku najgoru bolest. Prima insulin 4x dnevno? Strašno! Igle, špricevi, ostala terapija... može li gore! Žalosno! Žalosno u svemu tome jeste to što ljudi nemaju predstavu o dijabetesu, i da takvim izjavama ustvari pokazuju da je njihov 20

Moj način žvota se promenio, ali na bolje. Zdrava hrana, vežbanje, jednostavno zdrav način života.

Dijabetes me ne ometa ni u jednoj aktivnosti. Završila sam fakultet sa 23 godine, prva sam diplomirala u generaciji, i to sa dobrim prosekom. Družim se, putujem, jednostavno uživam u životu. To mogu potvrditi oni koji me znaju.

Nikad se nisam stidela što imam dijabetes. Nisam, jer nemam čega da se stidim. Jedina razlika između osobe koja nema problem sa šećerom, i nas slatkiša jeste u tome što njima pankreas sam luči insulin, a mi moramo to veštački da uradimo penom. Druge razlike nema.

Normalno jedem sve, pa i slatkiše, možda čak i više nego što ostali jedu, a pri tom imam dobru kontrolu šecera.

Naravno, jer znam kako, a trudiću se da i ostalima objasnim, i razbijem predrasude o dijabetesu koliko god mogu, naravno prvo ličnim primerom.

Sanja Opačić 30 god. iz Beograda

Dijabetes me ne sprečava ni u čemu!

Zovem se Sanja, imam 30 godina. Dijabetes je moj slatki životni saputnik koji me prati od četvrte godine života.

Nije me sprečio da studiram ono što volim, da putujem po svetu, i tamo daleko upoznam divnog dečka, a sadašnjeg supruga.

Nije me sprečio da rodim sina. Da radim posao koji je odgovoran i zahtevan, a koji me takođe i ispunjava.

Nije me sprečio da imam veliki krug prijatelja, koji me vole takvu kakva jesam.

I neće me sprečiti da i dalje gradim sebe i da uživam u svakom trenutku sa svojom porodicom i bližnjima.

21

Nikola Markoš 30 god. iz Beograda

Idem dalje polako, peške, a on sa mnom u džepu ili rancu - gde god nam je udobnije!

Januar, sneg je napadao do kolena. Napolju je bilo -15.

Isto kao i bilans moje kilaže u prethodnih 5 nedelja. Tada sam upoznao mog slatkog saputnika. Pošto su me lekari i sestre Univerzitetske Klinike u Tiršovoj vratili na noge posle 2 dana nekakvih čudotvornih infuzija i injekicja, rekli su mi da imam dijabetes. Pa šta, mislio sam, i baba ima isto to. Popije tableticu ujutru i uveče i sve je O.K. Valjda ću još koji dan da primam ovaj penicilin ili šta god da je, pa će, kad mi bude još malo bolje, da mi daju lekove. Više se nisam osećao loše, ali sam i dalje primao taj penicilin.

Posle tri nedelje u bolnici, bio sam tobože spreman da se vratim kući i nastavim svoje životno putovanje sa sve mojim novostečenim slatkim saputnikom. Mnogo toga se promenilo preko noći.

Kako klincu da objasniš da su mu mnoge stvari zabranjene, koje su do 22

juče bile svakodnevica? Torta – samo kad je neki rođendan! Preporučeno mi je bilo da se bavim sportom, ali ne baš da treniram, jer je to mnogo veliki napor i može da padne šećer.

Ajme!

Potom je pubertet počeo da radi svoje. Buntovnički stavovi u vezi sa svime što se dešavalo oko mene, hormoni rade, novo okruženje i novi ljudi u srednjoj školi. Životna faza tokom koje se, opet, mnogo toga promeni preko noći. Baš je ta noć bila problematična. Dok su svi moji drugari bili uveče napolju, i pravili sve zavrzlame koje su tinejdžeri 90- ih godina radili, ja sam morao da se vratim kući do 11 sati da primim noćni insulin i lagano se pripremam za spavanje, jer je trebalo da budem

svež i odmoran za rano ustajanje sutradan, da proverim šećer, dam insulin, doručkujem… Cela procedura je morala da se ispoštuje. Ono Pa šta? iz bolnice je polako počelo da gubi smisao, svakog jutra sve više. Počelo je da me pritiska to što sam svako jutro kada nije bilo škole uredno bio na nogama, dok su moji vršnjaci mogli da odspavaju još koji sat duže. Nije ni to bilo strašno koliko prepričavanje o tome šta je bilo sinoć kada sam ja otišao na bockanje u 11č. I pored svog truda i poštovanja procedure šećeri nisu bili uredni.

puta nedeljno. Samo sam sipao onoliko insulina koliko je doktorka napisala na izveštaju. Dane sam provodio uglavnom za kompjuterom, potpuno prestao da igram fudbal, visim na koševima u kraju, a bicikl prodao, šta će mi prevozno sredstvo kao ionako ne idem nigde! Saputnik se osetio zapostavljeno i popeo mi se na krkače.

Kao da je hteo nešto da mi kaže, da privuče pažnju. U prvo vreme nije bio težak, ali kada sam zbog toga što se par godina nisam bavio sportom ostao bez 10 kg, nešto je počelo veoma da pritiska.

Počeli su izlasci. Klubovi, diskoteke, kućne žurke. Ni sam ne znam koliko puta sam dočekao jutro u Barutani, vraćao se na doručak sa svežom i još uvek vrućom veknom hleba u ruci. Period života gde imaš dovoljno godina da ne budeš baš klinac, a imaš dovoljno godina pod opasačem da znaš i ponešto o životu. U gimnaziji sam izvlačio neki vrlo dobar uspeh, sasvim zadovoljavajući za moje tadašnje standarde. Ono što mi se nije dopadalo je kako su se kretale vrednosti šećera šta god da sam ja tada pokušavao, u skladu sa do tada naučenim od lekara.

Uz igrice na kompjuteru sam počeo više da se interesujem za to kako sve to radi. I sama sprava i igrica.

Odlučio sam da se vratim studijama, ovaj put na vrata elektrotehnike i računara. Kako je većina sadržaja na kompjuterima na engleskom, tokom igranja igrica proširio sam znanje jezika van granica školskog gradiva.

Upoznao sam dosta ljudi iz drugih zemalja, a sa nekima imao priliku i da popijem kafu ili rakiju, prosto ne možete jednog stranog posetioca da ne upoznate sa čarima Balkana. Naravno, bilo je među tim drugarima iz interneta i dosta Beograđana. Kroz razgovor jedan od njih mi je rekao kako i njegova drugarica ima svog slatkog saputnika i da vodi jedno udruženje vezano za dijabetes. Povezali smo se i otišli na upoznavanje.

To poznanstvo je bila prekretnica u mom životu. Posle kafe koju smo popili, osećao sam se kao da sam prethodnih 14 godina živeo u pećini, negde duboko ispod površine zemlje. Za nekoliko sati razgovora sam shvatio da postoje i drugi načini. U udruženju sam upoznao još dosta mladih ljudi sa dijabetesom. Slušao sam sa čime se sve sreću i od svih njih učio male cake. Bilo je vreme da svog saputnika skinem sa vrata i na dalji put ga ponesem u džepu ili rancu, gde god nam je udobnije.

Kako sam već prerastao Tiršovu, uputili su me da dalje na kontrole idem u Klinički Centar Srbije. Tamo su me savetovali da pokušamo da dalje vođenje dijabetesa nastavim uz insulinsku pumpu. Nova nada da ću šečere držati pod kontrolom uz ovaj, kako sam tada mislio, čarobni štapić. Zbijao sam šale i nazivao pumpu pejdžer, ovaj naziv je više puta prilikom pretresa skratilo priču i objašnjavanje sa obezbeđenjem na ulasku u klub, pejsmejker, prikolica i kako sve ne. Nije mi smetalo to što imam nešto kablom prikačeno uz sebe sve do trenutka kada se jedna devojka slučajno uhvatila za moj pejdžer o pojasu i počela radoznalo da zapitkuje o tome. Poslednje što mi je bilo na umu tada je da objašnjavam o dijabetesu i pumpi, koja me u stvari nije izlečivala. Još jednom sam se spotakao o… nešto. Ono čuveno Pa šta? je gotovo zamrlo.

Iako u gimnaziji nisam bio jedan od đaka za primer, prijemni ispit iz hemije sam odlično uradio i upisao sam željeni fakultet bez mnogo trzavice. Posle bezbrižnog leta krenula su predavanja, novi ljudi, novi sistem rada, a urbzo i rušenje jednog dečačkog sna o tome kako ću možda baš ja biti jedan od ljudi koji će pronaći pravi lek za ovo što me je snašlo. Uz napetu situaciju koje se tada dešavala između mojih roditelja, sve kockice su se složile baš onako kako ne treba. Napustio sam fakultet, malo se distancirao od prijatelja i, što je najgore, prepustio mog slatkog saputnika da radi kako mu je volja. Šećer sam proveravao retko, svega nekoliko

Posle nešto više od tri godine obavljam poslednje pripreme za pisanje diplomskog rada, stekao sam nove prijatelje, izlazio, zabavljao se, putovao, širio svoje znanje o dijabetesu i kao član udruženja Plavi krug ga nesebično delio sa svima koji su se našli u situaciji sličnoj mojoj pre nekoliko godina.

23

izdržljivosti možemo da dovedemo sebe, a da pritom znamo da je potrebno u isti mah i neophodno upustiti se u avanturu, jednostavno nazvanu život, i sigurnim koracima, slobodnog kretanja, uvek ići napred. Osećaj da nam stalno nešto nedostaje, konstantno je prisutan u našim mislima i gotovo nikoga od nas ne napušta To život ne čini uvek nesavršenim, dok posmatrajući ga s druge strane, možemo zaključiti da ga na neki prihvatljiv način možemo videti dovoljno smislenim. Želela bih da kroz ovaj tekst, pokušam da vam približim na koji način, kako žive i sa čime se svakodnevno susreće većina osoba sa hendikepom. Aktivista sam Udruženja za borbu protiv dijabetesa Plavi krug, takođe sam član Saveza slepih i slabovidih osoba na teritoriji grada Beograda, kao i član Saveza slepih Srbije.

Ljiljana Vučković 31 god. iz Beograda

Sve zavisi od nas! Želeti nije uvek jednako moći.

Postići unutrašnji sklad, razviti duhovnu inteligenciju, naučiti životne lekcije, razumeti na koji način i zbog čega nam se nešto dešava.

Sve su to zadaci i ciljevi su koje bi svako od nas trebalo da postavi ispred sebe. Koračati na svojoj životnoj stazi, bez obzira što nam se ponekad čini da to ne umemo, ne smemo ili ne želimo, jer nam je nepoznata, nešto je što nam je na rođenju dato da istražimo i prihvatimo zajedno sa sve pozitivnim, kao i negativnim iskustvima, očekivanjima i rezultatima. Najvažnije od svega je naučiti kako, koliko i do kojih maksimuma 24

Osoba sam oštećenog vida, koji je prouzrokovan stresnim stanjem u kojem sam se u datom trenutku, pre nekoliko godinna, nalazila, što je bilo propraćeno nedovoljno dobrim vođenjem dijabetesa (dijabetes tip 1), nedovoljnom edukacijom, prevencijom i manjkom raspoloživih informacija, koje su mi bile neophodne, a nisam ih dobila od strane nadležnih lekara. Svakodnevno se susrećem, ne samo ja, nego i većina osoba sa sličnim problemom, sa poteškoćama u vezi sa nerazumevanjem, neprihvatanjem, stavovima, predrasudama, stereotipima na koje nailazimo. To se odnosi na to da ako ne vidiš dobro ili ako ne vidiš uopšte , jednostavno nisi dovoljno sposoban da živiš normalno, brineš o sebi i drugima, ne možeš da se krećeš samostalno, školuješ, zaposliš, stvoriš porodicu i pokušaš da na najnormalniji način priuštiš sebi, koliko – toliko pristojan život. Koliko je zaista društvu u celini stalo do hendikepiranih osoba? Takve stavove pokušavamo da promenimo, tako što pričamo o svojim potrebama, trudimo se, zalažemo, dokazujemo, dodatno ulažemo sve svoje raspoložive potencijale, kako bi okolina eventualno poželela da pomogne, primetila i razumela da to što si nekom lutrijom odabran da budeš drugačiji nije baš nemoguće prihvatiti.

Za početak jedno pitanje: Koliko su osobe sa posebnim potrebama sigurne kada iz svojih domova izađu napolje, a pritom su u datom trenutku potpuno usmereni na druga svoja čula kojima raspolažu, tako da su prinuđeni da se snalaze jer nemaju pratnju i pomoć drugog lica? Nažalost, postoje i takvi slučajevi da neko bude potpuno sam u životu, tako da, hteo – ne hteo, o svojim osnovnim potrebama mora da brine samostalno.

Biću slobodna da napravim paralelu između grada Beograda, u kojem živim, sa nekim Evropskim prestoni-

cama, koje sam imala sreću da posetim i u njima provedem više vremena, kao i o gradovima o kojima sam slušala od porodice i prijatelja, koji često putuju i u nekim od tih gradova i žive. Grad koji je na mene ostavio jako pozitivan utisak, time kako je sve u njemu organizovano i prilagođeno gotovo svim građanima i turistima, u kojem sam se osećala potpuno sigurno iako sam bila samo njegov posetilac, je grad Berlin. Prvo na šta nailazite, kada se penjete ili spuštate uz ili niz stepenište neke zgrade, jeste ravan pločnik tik uz stepenište koji možete da koristite ako želite, zatim prilično ravan ivičnjak u odnosu na ulicu, semafor,apsolutno svaki, koji zvučnom signalizacijom obaveštava da je prelazak ulice Slobodan. Takođe, pored zvučne signalizacije, postoji i mala kutija na koju možete prisloniti ruku i ona dodatno vibrira u slučaju da je neophodna licima koja su pritom možda i gluvonema. Prevozna sredstva su prilagođena svim korisnicima i njihovim potrebama, kao i njihova stajališta na čijim se tablama i preko govornog aparata dobija tačna informacija koji prevoz se ispred vas zaustavlja, govorni aparat u autobusu, vozu, metrou, svaki put vas obavesti koja je stanica sledeća, sva prevozna sredstva su niskopodna, tako da kada se zaustave – trotoar je u samoj ravni sa ulazom i izlazom istog, samim tim nemate bojazan da ćete iskriviti nogu, slomiti točak invalidskih ili dečijih kolica prilikom izlaska iz prevoza. Čekališta su veoma prostrana, bez bilo kakvih ometajućih prepreka, dovoljno udaljena od mesta na kojem se prevoz zaustavlja, kako ne bi ste razmišljali šta se nalazi ispred vas, mesta za bacanje otpadaka, takođe su dobro postavljena tako da ni na njih nećete naići, staze za bicikliste, kao i staze za slepa lica i ostale invalide niko ne koristi osim istih tih lica.

Možda bi mi neko na sve ovo rekao da prvo priupitam sebe u kom gradu i u kojoj državi ja živim, ali verujte, ja sebi svakodnevno postavljam isto pitanje, svaki put kada izađem iz stana, kada uđem u prevoz i kad shvatim da do nedavno nijedan semafor, nijedno prevozno sredstvo, nikakva obeležja na ulicama nisu postojala kao pomoć licima sa hendikepom.

Da, počelo je da se radi na tome, ali kako? Površno Koliko je zaista naših prevoznih sredstava niskopodno i u ravni sa ivicom pločnika? Naši govorni aparati unutar autobusa, trolejbusa i tramvaja najčešće ne rade, ili iako rade ne čuju se dobro, a da ne spominjem da možda licima koja njima upravljaju i ostalim putnicima smeta glas koji obaveštava gde se i u kom trenutku nalazite, pa se stoga desava i to jako često, da je aparat sa namerom ugašen. vozači se ne zaustavljaju na svakoj stanici, tako da je veoma moguće da propustite priliku da izađete onda kada bi trebalo. Par stepenika

na koje morate da se naviknete kada ulazite i izlazite iz prevoza i naravno trotoari koji su prilično uzvišeni, dodatno vam izazivaju uznemirenost. Većina naših semafora nemaju zvučnu signalizaciju, postoji par njih, koji je poseduju ali nisu zadovoljavajućeg zvuka i kvaliteta, a nisu ni sigurni jer ne pokazuju pravilno šta se na semaforu menja, tako da ne znate kada je zeleno, a kada crveno svetlo za pešake, pa ako ste u tom trenutku potpuno sami na mestu za prelaz, ne znam da li smete da se usudite da zakoračite na ulicu i predjete je.

Sledeće na šta možete da naiđete, a da se ni najmanje ne nadate da može da bude postavljeno baš na stazi koja je napravljena za slepa lica je po neka betonska kanta za otpatke, koja se, verovali ili ne, nalazi tačno na sredini, gotovo da je ne možete zaobići, a da se sa njom ne sudarite. Slično iskustvo je i sa mestom za čekanje, čija stakla i klupa su takođe postavljeni kao prepreka na putu. Frižideri sa sladoledom, suncobrani, bašte kafića, žardinjere, nepropisno parkirana vozila samo su još neki od ometajućih elemenata na ulicama i stazama kojima bi slobodno trebali da se kreću svi građani.

Najiskrenije vam prenosim naša iskustva i svako naše suočavanje sa samostalnim kretanjem, sa ili bez belog štapa koji koriste slepa lica radi lakšeg snalaženja, tako da nam je kretanje poprilično otežano zbog svega gore navedenog. Meni kao osobi sa dijabetesom osecaj je možda jos i malo više uznemiravajući, jer mi se puls ubrza, adrenalin počne da skače, nervoza je prilično prisutna i organizam mi se nalazi u stanju velike uznemirenosti i panike, što često može da dovede do skoka šećera u krvi i dodatnog osećaja nemoći.

Kada bi sve što se tiče kretanja na ulici bilo olakšano, brže, sigurnije i lakše bismo mogli da dolazimo do ustanova i mesta koje bi želeli, i koje bi trebalo da posećujemo. To su na primer: škole, fakulteti, radna mesta, prodavnice, autobuski i železnički saobraćaj, domovi zdravlja, bolnice, zgrade opština, pozorišta, klubova, šetališta i parkova.

Dodala bih takođe, da sam i student Filozofskog fakulteta, na smeru psihologije u Beogradu, do kojeg ne mogu uvek da dođem, jer ne smem da rizikujem kada bi trebalo da pređem zahtevnu ulicu ili raskrsnicu. Na samom fakultetu na kojem se takođe susrećem sa nerazumevanjem zaposlenih, gde mi gradivo nije prilagođeno u potpunosti, naravno ima par izuzetaka, koji imaju razumevanja prema mom stanju, gde dodatno moram da obrađujem literaturu i pripremim je u meni odgovarajućem govornom softveru koji koristim na računaru, takođe imam veliki osećaj nepri25

jatnosti Ponekad nemam sa kim da odem na ispit, što automatski znači da nisam položila, pa zato znam da budem prilično besna, tužna, i nezadovoljna, što opet može da poremeti moj dijabetes.

Do državnih ustanova takođe je ponekad neizvodljivo doći, jer je neophodno lično prisustvo, čekanje u redovima i sve ostalo što vam je već dovoljno poznato, samo je nama mnogo više zahtevno i opterećujuće. U drugim zemljama sve možete obaviti putem telefonskog poziva ili preko interneta, bez bilo kakvih problema, što u našoj zemlji nije slučaj. Pod tim podrazumevam i polaganje ispita preko skajpa, što bi studentima koji nisu u mogućnosti da fizički prisustvuju puno značilo. Čak i sa lekarima možete da komunicirate na ovaj način, putem interneta i da dobijete sve neophodne informacije, savete, brigu drugih lica, stalnu terapiju, lekove koji vam stižu na kućnu adresu i još mnogo toga, a da pri tom ne morate da napuštate svoj dom.

Strane države imaju dobro razvijen program zaštite pacijenata. Na primer ako je u pitanju slučaj da pacijent ima dijabetes i pri tom ne vidi, njemu se obezbeđuje aparat za merenje šećera u krvi koji u sebi sadrži govorni program pa te osobe mogu da čuju kolika je vrednost glikemije i da tako budu sigurne šta bi dalje trebalo da urade sa svojom terapijom i ishranom.

Pored toga postoje i drugi govorni aparatići, kao što su aparat za merenje pritiska i toplomer, i sve je to naravno u potpunosti o trošku države.

Kada uporedim sebe sa pacijentima u inostranstvu, dodatno se opteretim i razočaram jer od svega toga ja ništa ne mogu da izmerim bez prisustva drugog lica i budem sigurna da je moje stanje pod kontrolom.

Možda ja ipak imam sreću jer živim sa roditeljima, ali isto tako poznajem osobe koje imaju problem sa vidom a žive potpuno same, a imaju iste ili slične potrebe i znam da im nimalo nije lako da se snađu.

Primetila sam da je okolina prilično nezainteresovana kada vidi nekoga sa hendikepom. Okreću se glave, izbegavaju se situacije da se priđe takvoj osobi za koju je procenjeno da joj je pomoć neophodna, a ako ništa drugo, bilo bi barem poželjno obratiti im se pitanjem: Da li vam mogu nekako pomoći? Takav postupak ne košta mnogo, a zaista nekome puno znači, a društveno dobro je prihvatljiva podrška. Posmatrati nekoga sa hendikepom kao sebi ravnim nije nemoguće učiniti.

Takvim postupkom i prihvatanjem osobi se stavlja do znanja da nije ništa manje vredna, da može, i da je potrebno da radi, i da bude društveno korisna, jer na to svi imamo pravo. To je dodatna satisfakcija, samo na taj način se stiče samopouzdanje, osećaj sigurnosti 26

i pripadnosti. Osobama sa posebnim potrebama, nije lako da se naviknu na svoja ograničenja, upotrebljavaju svu svoju raspoloživu snagu, misli, dodatne napore kako bi mogli da se kreću i što uspešnije prevaziđu neprijatnosti sa kojima se susreću. Potrebno je dobro mentalno zdravlje, rad na svojim mislima, postizanje unutrašnjeg mira, jaka volja i želja za životom kako bi uspeli da nešto za sebe urade, a da pritom ne razmišljaju kako su nemoćni. Moralna podrška okoline, porodice, prijatelja, bilo koje osobe koja ima dobru volju da nekome sa ovakvim problemom dodatno pruža stalnu motivaciju, razumevanje, ljubav, pažnju velika su i neophodna pomoć u prevazilaženju ovakvih situacija, kada osoba može da padne u duboku depresiju, da se razočara i možda ne poželi da se i dalje bori za sebe i svoj život.

Iz sopstvenog iskustva, kao i iz iskustva drugih osoba sa sličnim problemima i u razgovoru sa njima, zaključila sam da koliko god se neko trudio da pomogne, mi smo ipak ti, koji moramo da stalno pričamo, objašnjavamo i tražimo prilagođeni tempo koji nam odgovara za bilo koju potrebnu pomoć, jer čak i iz najboljih namera neko ipak može da pogreši, na trenutak zaboravi, ne primeti kada nam je potreban ili možda i previše želi da sve uradi umesto nas, što opet može da bude neprijatno, tako da nas to prilagođavanje jednih drugima ponekad jako uznemirava, razdražuje i izaziva na raspravu, ali baš zato moramo da međusobno tolerišemo date situacije, koje znaju da budu jako naporne za obe strane.

Razvoj, sazrevanje i osećaj za svrhu i značenje života osnovni su motivi za prevazilaženje i prilagođavanje na ne baš srećne okolnosti sa kojima se bilo koja osoba na ovom svetu može suočiti.

Sve zavisi od nas!

Kao pojedinci ne možemo da uradimo mnogo, ali kao narod i država koja bi trebalo da štiti građane i pruža im potrebnu pomoć i podršku, tako možemo mnogo, da menjamo stavove, zakone, da podižemo kolektivnu svest na viši nivo i napravimo bolje mesto za život, uključujući sve nas kao celinu. Koliko smo hrabri, smeli, uporni i istrajni da u mogućnostima koje nam se nude, što bolje i kvalitetnije uredimo svoj dan toliko ćemo biti zadovoljni, ispunjeni, srećni.

Život lepšim čine male radosti, koje često zaboravljamo čak i da primetimo. Lepa reč, iskren osmeh, pružena ruka, nežan poljubac, topao zagrljaj, najveći su i najčvršći oslonac na stazi života kojom svi mi koračamo…

Suzana Božović 26 god. iz Nikšića Crna Gora

TOG TRENUTKA NISAM PRESTALA, TOG TRENUTKA POČELA SAM

DA ŽIVIM!!!

Prisutan je aceton u mokraći. Šta to znači?

Pa ne možemo još sigurno da tvrdimo, ali... Uradićemo opet sve nalaze pa ćemo vidjeti. Neka ne jede ništa slatko dva dana pa da se nalazi ponove.

I opet plač, i opet suze svuda oko mene, i zbog mene.

Opet užasavajuće iritantni sažaljivi pogledi, i tuga kad god bi me pogledali. Žao mi je, sasvim je sigurno. Ima šećer. Mlada je, 16 godina, možda i dovoljno odrasla da prihvati. Idite s njom hitno u Podgoricu na odeljenje. Doktori su tamo jako dobri.

Svi osim mene znali su šta to znači imati šećer, a ja jedino što sam o tome znala bilo je da jedan drug mog brata od tetke to ima, i da daje sebi neke injekcije u nogu koje zovu insulin. Zastrašujuće! Odjednom su me svi žalili i bili

dobri, jer su kao i ja mislili da dalje nema. Možda ću brzo i umrijeti, ali, ako tako već mora. Nisam željela žaljenje i plakanje nad sudbinom. To nije bilo u skladu sa mojom prirodom.

Ma ne očajavajte, bolest je u početnoj fazi, da se iskontrolisati. Ostavićemo je na odeljenje i raditi analize pa ćemo na osnovu toga sprovesti terapiju. Bitno je da kasnije bude disciplinovana i tako može još dugo. Od toga se ne umire tek tako, ne brinite, ali mora da se pridržava uputstava.

Ovo je bilo ohrabrujuće. Posle svih onih plačljivih posjeta u mojoj kući, očajnički mi je bio potreban pozitivan stav. Bio mi je potreban osmijeh, ne sažaljiv, već osmijeh sjutrašnjice. Tog trenutka nisam prestala, tog trenutka POČELA SAM DA ŽIVIM!!! Moja prva bolnička soba na prvi pogled nije izgledala strašno. Četiri kreveta od kojih je jedan bio prazan, moj. Dvije starije žene i jedna djevojka, znatiželjni pogledi i vrlo malo reakcije. I puno svjet27

losti, neobično za tamne bolničke prostorije.

A kako ćemo znati da je to to?

Dobar dan.

Znaćete, vjerujte mi, ali tada uz pomoć aparata izmjerite vrijednost šećera. A ti, pazi da se puno ne ugojiš. Koliko imaš sad kilograma?

Dobar dan.

I više nisam umjela ništa da kažem. Sjela sam na neku stolicu koja se nalazila u ćošku sobe, okrenuta prema svjetlosti, i tako ostala satima. Vjerujem da su moje cimerke mislile da sem dijabetesa nešto još nije u redu sa mnom, ali ja prosto nisam umjela drukčije. Nisam znala šta da kažem, šta da radim niti kako da se ponašam.

Moje cimerke su me neko vrijeme posmatrale i, najzad, nastavile uobičajenim tokom.

Jesi li gladna, je li prošlo 48 sati otkako nisi jela?

Jeste, i jedva čekam da mi mama donese da jedem.

Okrenuh se put djevojke.

48 sati si bez hrane? Rade li to svima? Skupila sam snage da progovorim, da nastavim život.

Ne dušo, ja imam teške hipoglikemije pa ne treba dva dana da jedem da bi mogli da mi urade neka ispitivanja.

Aha, O.K. Potvrdno sam klimnula glavom, ni ne sluteći šta bi to uopšte mogla da znači riječ hipoglikemija. Sledećih par dana su mi radili mnoštvo analiza, po nekoliko puta dnevno vadili krv, i u šali sam sestre sa odeljenja zvala krvopije. Moje cimerke su bile vrlo ljubazne i prijatne tako da su mi boravak u bolnici učinile jako prijatnim. Što sam više dijabetičara upoznavala, shvatala sam da su svi približno isti, dobri, komunikativni, razumni i vrlo zanimljivi. Pa valjda zato što svi dijelimo istu muku. Mada, i danas tako mislim. Suzana, vrijeme je da se osamostališ i naučiš da samoj sebi daješ insulin. Gledaj ovako... Sama činjenica da sebe bodem četiri puta dnevno, izazivala je neopisivu mučninu. Kolebala sam se, mučila, nijesam mogla, i, najzad, prelomih. Uh, užasan osjećaj, do kraja dana još tri puta. Neću preživjeti to. Međutim, sve više sam postajala svjesnija, mada, moji roditelji su bili mnogo više upućeni od mene, iako sam ja, čini mi se, izgledala jača. Ono što sam saznala bilo je da treba da se pridržavam pravilne ishrane, da izbacim iz jelovnika dosta toga bez čega nijesam mogla da živim, da brojiim neke ugljene hidrate, da se bavim fizičkom aktivnošću, da pažljivo biram buduće zanimanje,sve u svemu, da vodim ukočen život. Bar je to tako djelovalo u početku. A onda sam po drugi put čula riječ hipoglikemija.

Obratite pažnju da tada pravilno reagujete. Može imati drhtavicu, zamagljen vid, strah, upečatljivo ponašanje i tada odmah reagujte. To je to. Neka odmah pojede nešto slatko.

28

48 kilograma.

48. Jako malo, ali postoji mogućnost. Dovidjenja i srećno.

Kod kuće bih zatekla opet onu sažaljivu atmosferu, ali ovaj put, ja sam se osjećala dugačije. Dolaznici bi me katkad tužno krijući pogledali, i čim bih uhvatila po koji pogled, trgnuli bi se u drugu stranu. Dolazili su zbog mene izražavajući saosjećanje, ali zazirali su od mog pogleda. Đavolski bi mi smetalo sve ovo. U školi je bilo još i gore.

I pored svog vrijednog učenja imala sam osjećaj da sam petice dobijala iz sažaljenja, a ne iz zasluge. Prijatelji iz odjeljenja su mi prilazili, govorili da im je žao i tapšali me po leđima u znak sažaljenja, a meni to nije uopše bilo potrebno, štavise, vrijeđalo me je. Na proslavama, ljudi bi demonstrativno sklanjali sve slatko što je bilo na stolu, iako ja ni najmanju želju nisam imala za tim. Željela sam da me svi ostave na miru, da pobjegnem. Shvatila sam da psihički moram sve dobro da podnesem, sve suze koje sam gušila u sebi, svu patnju koju sam krila, sva šuškanja i šaputanja, sva pitanja na koja sam iz pristojnosti morala da odgovorim, sve predrasude i kriva mišljenja ljudi koji ne znaju ama baš ništa o ovoj bolesti. Bilo mi je teško.

Nijesam plakala, ali sam se gušila. A ja nisam imala izlaza, prosto, to je bio moj život. Ova bolest je bila dio mene koji sam morala da prihvatim. Etiketirana sam kao lice koje ima neke posebne potrebe, ali ja sam se osjećala kao i svako drugi. Jednog dana sam se osjetila loše, i tada sam se upoznala sa pravim značenjem pojma koji do tada nisam razumjela. Majko, nešto mi nije dobro, tresem se, imam neki čudan osjećaj panike, vrti mi se i muka mi je, ma plače mi se, znojim se, smeta mi, ova kragna mi smeta, guši me, pogledaj kako mi se ruke tresu. Uh, šta mi je? Ma čudno se osjećam. Ne znam, ne znam šta pričam.

Aparat je pokazao da je vrijednost mog šećera 2,8. I to je bilo to, moja prva hipoglikemija. Najteže stanje jednog dijabetičara. Stanje u kojem se ponekad teško reaguje, jer organizam dijabetičara često doživljava pravo čudo reakcija, teško razmišlja i bori se da ostane priseban.

Tada je potreban brzodjelući šećer da se organizam vrati u stanje normale. Kašičica meda i kroz nekoliko minuta bilo mi je bolje. Neopisiva eksplozija reakcija zaposjela je moje tijelo i jedino što sam sad osjećala bila je neopisiva glavobolja i pospanost.

Je li ovakvo stanje normalno?

Jeste, ne brini, tvoj šećer je bio malo niži od prosjeka, ali sad je O.K. Nekada zbog veće doze insulina, zbog slabi-

je ishrane, pojačane fizičke aktivnosti ili čak neke tvoje nemarnosti, dešava se da vrijednost šećera u krvi padne i tada se tvoj organizam suočava sa stanjem hipoglikemije i potrebno je da uzmeš slatko. Izvoli, dopusti sebi nešto o čemu u normalnom stanju ni ne razmišljaj.

To je bila moja majka, neko ko mi je tada, a i dan danas je, bio od velike pomoći, osoba od ogromne važnosti za moje shvatanje i razumijevanje bolesti, neko bez koga danas ne bih bila JA, spremna da kontrolišem i izborim se sa dijabetesom. Naravno, doktori su bili ti koji su me usmjeravali na pravilan način života, ali majka je neumorno do detalja istraživala moju bolest, učila pravila brojanja ugljenih hidrata, spremala obroke, i što je još važnije, usadila je u mene ono što mi i danas pomaže da budem jaka, prihvatim sebe i brinem se na način na koji mogu da budem zdrava. Nikako mi nije dozvoljavala da očajavam, patim i plačem, tražila je od mene da budem jaka, baš u svakom momentu, iako i ona sama nije bila takva, zahtijevala je da se čvrsto nosim sa svim onim što mi život daje. Naučila da se ćutke borim sa svim onim predrasudama s kojima sam svakodnevno suočena, i da svojim zdravim postojanjem razbijem svaku. Naučila da budem jedno veliko, zdravo JA, zadovoljno i srećno, koje nije dozvollilo da ga bolest savlada, nego koje sve konce drži u svojim rukama. Išćupala me iz svijeta suza i sažaljenja, tuge i predrasuda iz kojeg sam očajnički željela da pobjegnem.

Ono sa čim se svakodnevo suočavaju i što sigurno teško pada svim dijabetičarima su svakako predrasude.

Možda ovu priču pričam najviše zbog toga. Svi mi možemo izvojevati pobjedu za dug i normalan život, ali naši veliki protivnici su priče i mišljenja ljudi koji ne znaju. Neki bi rekli Neka vas to ne dotiče, ali stvarnost je drugačija jer upravo te iste predrasude mogu da budu kočnica u ostvarivanju mnogih želja, možda kod izbora zanimanja ili recimo partnera i mnogih drugih. Od samog početka doživljavala sam ograničenja, prvo kelebanje mojih roditelja bilo je da li da idem na ekskurziju posle srednje škole ili ne. Otišla sam i naravno, kao jako disciplinovana osoba nisam imala nikakvih problema. Moje zdravstveno stanje bilo je izuzetno. Međutim, upravo tada doživjela sam veliko razočaranje zbog prvog odbacivanja i predrasuda. Ali kako možeš biti zaljubljen u nju, pa ona je bolesna? Bolje se okreni, ko zna kakav bi te život s njom očekivao. Iako jako ranjena, znala sam da komentara ima i da će ih uvijek biti. Željela sam da dokažem da nije tako kao što misle, ali ne riječima već djelima, jer

vjerujem da bitke riječima su uvijek uzaludne bitke.

Godine su prolazile. Moji nalazi su opet i opet bili sve bolji. Ljudi bi me na ulici sretali i začudjeno pitali: Pa ti… kako si? Pa… dobro izgledaš, ništa ti se ne bi reklo. ili Još funkcionišeš a ponekad bi bilo i komentara: Ljudi sa dijabetesom ne mogu da žive duže od pet godina, sve posle pet godina je teško preživljavanje. Ma dobro ti, ti si već nešto drugo, ti se dobro držiš. Pa kako će ti biti na fakultetu, to može da te ometa, još težak fakultet…I još mnogo, mnogo takvih komentara. A na sve to ponosno kažem: Da, dobro sam, još funkcionišem, ponosno nosim diplomu s fakulteta i super se osjećam.”

Velika briga je bila da li ću naći partnera i udati se. I znate šta, jako sam srećna u braku.Ono što je najsvjetlija tačka u mom životu, što me je potpuno ispunilo kao ženu je materinstvo. Prije rođenja mog djeteta moj suprug i ja bili smo obasuti mnoštvom komentara o potomstvu, mišljenjima kako je to nemoguće, da ja kao žena dijabetičar teško mogu da ostanem u drugom stanju ili ako uspijemo da će sigurno biti nekih posledica. Nevjerovatno, i same žene dijabetičari koje nisu dovoljno upućene misle tako. Ono što baš svakog dijabetičara obilježava je priča o potomstvu. I najviše zbog toga neki ne mogu da vode normalan život. Uz saglasnost endokrinologa, odgovorno tvrdim da je moguće, i apsolutno bez problema. Živi sam svjedok. Trudnoća je period u kome sam mnogo uživala i bila fizički aktivna. Kao i svaka trudnica imala sam pojačan apetit, ali uz veliku disciplinu sve je teklo kako treba i danas uživam u ulozi majke i preporučujem svakoj ženi sa dijabetesom da se odluči na taj korak, jer nije teško, a rezultat je ogromna, neprocjenjiva sreća. Ako me pitate da li je moja beba zdrava, reći ću vam da jeste, ako me pitate da li sam ja sad nakon toliko godina zdravo, reći ću vam da jesam. A ako me pitate da li se još uvijek borim s predrasudama, reći ću vam da se borim, i da svaki dan čujem neku novu laž o dijabetesu.

I vas ubijeđujem da je laž da ne možete dugo i zdravo da živite, laž je da ne možete da vodite kvalitetan život, laž je da ne možete da se obrazujete, laž je da ne možete da se zaposlite, laž je da nećete naći partnera s kojim ćete život da provedete, laž je da ne možete da rodite zdravo dijete.

Ne dajte da vaš život bude pretvoren u laž. Obasipajte ga istinom, a istina je da dijabetičar može da bude zdrav.

29

Jelena Ignjatović Anđela Pantelić 18 god.

Beograda 18 izgod. iz Beograda

Put oko sveta sa dijabetesom!

Anđela Pantelić, rođena 1995. godine u Beogradu, sada ima 17 i po godina. Sa dijabetesom tip 1 živi od svoje osme godine, gotovo već punih 10 godina. Sada je učenica Srednje turističke škole na Novom Beogradu. 2010. godine završila je Osnovnu školu 20. Oktobar, iz koje nosi teške i bolne uspomene.

Tokom ranijeg školovanja, u osnovnoj školi imala sam velikih problema sa drugarima iz odeljenja. Od samog početka, kada sam dobila dijabetes, 30

Godišnji koncert mog ansambla u Domu sindikata 2004/2005. godine. Na slici smo moj brat, u sredini, moja drugarica, levo i ja, desno.

nisu mogli da me razumeju, da razumeju moj zdravstveni problem i izbegavali su moje društvo.

Dobijala sam razne nadimke, koji mi uopšte nisu bili prijatni. Uz veliku podršku porodice, uspevala sam da se nosim sa ovim problemom. Danas, kada se sretnemo na ulici, zastanu, pozdrave se sa mnom, prozborimo koju reč i svako nastavi na svoju stanu.

U slobodno vreme pohađam časove engleskog, španskog i ruskog jezika. Pored toga, aktivno se bavim

Obilazak Maču Pikčua i penjanje na 2.350m n.v.

(Maču Pikču, Peru 2012.)

Obilazak Zabranjenog grada, Peking 2011.

folklorom. Igram u umetničkom centru TALIJA od 2000.godine. Sa folklorom sam obišla skoro ceo svet.

Bila sam u Kini i na Tajvanu 2007. i 2008. godine, 2011. u Dubai-u, 2010. u Ekvadoru, u Peruu početkom 2012. godine, u Kanadi i SAD-u 2009, i sredinom 2012. godine. Ovakve turneje u prekookeanske zemlje traju po nekoliko meseci. Tu dolazi do promene klime, vazduha, vremenskih zona.

Godišnji koncert mog ansambla u Domu sindikata 2004/2005.godine. Na slici smo moj brat, u sredini, moja drugarica, levo i ja, desno.

Umetnički rukovodilac ansambla u kome igram je Dragan Pantelić, moj otac, koji je sa mnom na svakom putovanju, na svakom koncertu, što značajno olakšava moja putovanja.U prvih godinu dana života sa dijabetesom imala sam raznih problema, od navikavanja na nov način života, nov režim ishrane, pa do teških hipoglikemija.Prvu tešku hipoglikemiju doživela sam 2004. godine na turneji sa folklorom u Istanbulu, u Turskoj. U toku jednog popodneva sam zaspala, otac nije mogao da me probudi, izgubila sam svest i na kraju sam završila u bolnici na infuziji. Posle nekoliko godina imala sam još dve teške hipoglikemije. Obe su bile u našoj zemlji, u prisustvu mojih roditelja. Inače nemam apsolutno nikakav osećaj ni za hipo ni za hiperglikemiju.

Od 2008. do decembra 2012. godine bila sam na intenzivnom insulinskom režimu. Prvih nekoliko godina su mi injekcije davali roditelji, a kasnije sam se osamostalila i preuzela svu odgovornost na sebe. Od polovine 2011. godine primala sam pet injekcija insulina 31

dnevno, gde mi je doza Levemira, kao sporo-delujućeg insulin, bila podeljena na dve doze: jutarnju i večernju.

Dešavalo mi se nekoliko puta da zbog preopterećenosti dana zaboravim da dam poslednju dozu Levemira, i da se sutradan ujutru probudim sa veoma visokim nivoom šećera u krvi.

Na svim putovanjima moram da vodim računa o stalnom nivou šećera u krvi, lekovima, ishrani, dozi insulina, promeni klime i vremenskih zona, koje mnogo utiču na dijabetes.

2008. i 2011. godine bila sam na turneji sa folklorom u Kini. Tamo smo boravili skoro dva meseca.Vremenska razlika u odnosu na Srbiju je +6 č. Ovo je uticalo na moj nivo šećera u krvi, jer se prilikom svakog putovanja organizam navikava na novu promenu. Tamo sam imala velikih problema sa ishranom, jer sam svakodnevno živela na porcijama kuvanog belog pirinča. Kinezi jednostavno ne koriste hleb, ako ga imaju u prodaji, retko gde može da se kupi. Umesto običnog kravljeg mleka, oni konzumiraju mleko u prahu. Tokom ovog putovanja, glikemije su mi bile šarenolike, jer nisam mogla da ih kontrolišem. Svakodnevno smo imali po četiri do pet koncerata koji su trajali po dvadesetak minuta, pa čak i duže.Od turističkih atrakcija, obišli smo Kineski zid, Zabranjeni grad, Tjananmen skver, veliko Olimpijsko gnezdo i mnoge druge značajne atrakcije.

Februara 2012. godine bila sam sa na putovanju sa folklorom u zemljama Južne Amerike, Ekvadoru i Peruu.Vremeska razlika u odnosu na našu zemlju je - 6 č. U Ekvadoru sam doživela nešto neobično i za mene nesvakidašnje. Dok smo bili sa grupom na misi u kapeli, ukradena mi je torbica.U njoj sam između ostalog, pored ličnih stvari imala i aparat za merenje nivoa šećera u krvi, vatu, alkohol i tri injekcije insulina.(ostatak injekcija je ostao u hotelu). Od same organizacije folklornog festival na kome smo učestvovali dobila sam nov aparat Accu-Chek Active, koji je prikazivao rezultate u nmol-ima umesto u mmol-ima. Normalne vrednosti na tom aparatu bile su od 90 do 110 nmol/l.

Uz aparat sam dobila i listu na kome su prikazane vrednosti nivoa šećera u krvi u nmol/l i u mmol/l, tako da je na kraju sve bilo uredu. Od značajnih turističkih atrakcija, obišli smo grad Kusko, Maču Pikču i Naskanske linije.

32

Leta iste godine bila sam takođe na još jednom putovanju sa folklorom u SAD-u. Bila sam na Internacionalnom folklornom festivalu na kome sam prvi put, tokom svih ovih godina bavljenja folklorom i putovanjima, upoznala jednog dečaka dijabetičara iz Puerto Rika, Latinske Amerike. Zove se Adrian i ima deset godina. Sa dijabetesom tip 1 živi od svoje treće godine.

Pričali smo o dijabetesu, razmenjivali iskustva i stekli nova prijateljstva.

U decembru iste godine, dobila sam insulinsku pumpu i sensor , koji su mi promenili život. Sada insulin prolazi kroz moj organizam 24 č, ne moram da dajem injekcije putem penova i da razmišljam o tome, glikemije su mi znatno bolje nego ranije.

2006/2007. godine kada su insulinske pumpe kod nas bile aktuelne, odbijala sam da razmišljam na tu temu, jer sam imala strah i plašila sam se kako ću pumpu morati stalno na sebi da nosim. Sada je insulinska pumpa praktično deo mene. Dok treniram folklor, nezgodno mi je da je držim u kožnoj torbici, pa sam joj da nabavila čarapicu. U početku sam probala da suspendujem i skinem pumpu za vreme treninga, međutim, pošto treninzi traju oko sat i po glikemije su mi bile loše. Kako je individualna stvar, rešila sam da pumpu držim uredno prikačenu za vreme treninga i koncerata. Ispostavilo se da su glikemije dobre za vreme, kao i posle treninga. Tokom fizičke aktivnosti od velikog značaja je i senzor sa transmiterom koji me upozorava kada je glikemija u padu, pa uspem da na vreme odreagujem pre nego što sama osetim da mi nivo šećera u krvi pada.

Danas svoj dan počinjem potpuno normalno, kao svaki normalan čovek.

Budim se kada želim, obedujem kada želim. Moram da nastavim da vodim mnogo više računa o sebi, načinu ishrane, nivou glikemije i mnogim drugim stvarima. Nastavljam da igram folklor, jer je to moj hobi, moj život, moja želja.

Plavi krug oko Ade, maraton i trka podrške za osobe sa dijabetesom

Udruženje za borbu protiv dijabetesa grada Beograda „Plavi krug“ ’Plavi Krug’ je nastao iz Društva za borbu protiv šećerne bolesti grada Beograda. Udruženje je počelo sa radom pre 2010. godine. Osnovni cilj udruženja je poboljšanje položaja i kvaliteta života osoba obolelih od dijabetesa, ali i njihovih porodica, prijatelja i svih onih na koje ova bolest utiče. Od samog nastanka pa sve do danas, udruženje je proverilo preko 30 hiljada ljudi, i tom prilikom otkrilo oko 600 novo- otrkivenih osoba sa dijabetesom. Pitanje koje se samo po sebi nameće: KADA i KAKO bi 600 ljudi saznalo da boluju od dijabetesa, da tog dana nisu prišli štandu ili došli u udruženje ’Plavi Krug’?

Za više od 3 godine postojanja, udruženje ’Plavi Krug’ je sprovelo mnogobrojne akcije (provera nivoa šećera u krvi, provera rizika od dijabetesa tip 2, krvnog pritiska, itd...) i pokušalo da ’probudi’ javnost i ukaže na oz-

biljnost ove bolesti i probleme koje dijabetes ’nosi’ za sobom. Od maja 2011. godine, udruženje ima i svoje prostorije na adresi: Bulevar Zorana Đinđića 129 U prostorijama udruženja, svi ljudi potpuno besplatno mogu da provere nivo šećera u krvi, krvni pritisak, BMI. Pored toga, mogu dobiti i potrebne informacije i savete kako živeti sa dijabetesom ili sprečiti da se dijabetes pojavi. Plavi krug čine mladi ljudi, puni pozitivne energije, naoružani osmehom. Svi oni su spremni da svojim iskustvom i dobro voljom pomognu svakome kome je pomoć potrebna ali i da skrenu pažnju javnosti na probleme sa kojima se susreću osobe obolele od dijabetesa. Udruženje ’Plavi Krug’ veliku pažnju posvećuje edukaciji.

33

Plavi kružić u obeležavanju Svetskog dana dijabetesa

Tranzicioni vikend u organizaciji Plavog kruga, u Arilju, avgust 2013.

34

Plavi krug oko Ade

Kontinuirana edukacija Svakog ponedeljka od 19h se u prostorijama Plavog kruga sprovodi kontinuirana edukacija, pod nazivom “Sve što ste hteli da znate o dijabetesu, a niste imali koga da pitate”. Predavanja su raznovrsna i prilagođena svima, počev od osoba koje su u riziku od nastanka dijabetesa, do onih koji žive sa dijabetesom tip 1, tip 2 ili gestacijskim dijabetesom. Najposećenija su predavanja koja se tiču ishrane, značaja fizičke aktivnosti, komplikacija dijabetesa, upotrebi insulinske pumpe, itd.

Psihološko savetovalište funkcioniše na nivou individualnog ili grupnog rada, zavisno od potreba njenih članova. Savetovanje i psihoterapiju sprovodi psiholog- psihoterapeut, Emina Kopić, uz redovnu stručnu superviziju prema pravilima koje jasno dogovori sa klijentima na početku tretmana. Za uspeh savetovanja i psihoterapije NEOPHODNO je učešće i aktivan rad psihoterapeuta i klijenta – klijenata.

Plavi kružić je grupa podrške roditeljima dece koja žive sa dijabetesom. Sastanci i druženja se sastoje u edukativnim radionicama i igricama za decu i razmeni iskustava, predavanjima, stručnoj konsultaciji i psihološkom savetovanju za roditelje. Plavi kružić organizuje druženja jednom mesečno, a pored druženja u prostorijama udruženja, organizuju se odlasci u pozorišta, muzeje, bioskope. Cilj ove grupe je socijalna inkluzija dece koja žive sa dijabetesom i međusobna razmena iskustava njihovih roditelja. ’Plavi Krug’ deluje uglavnom na teritoriji Beograda, ali je otvoren za sve ljude koji žele da se priključe i pomognu drugim osobama koje žive sa dijabetesom ili imaju bilo kakvu povezanost sa dijabetesom. Prostorije su otvorene svakog ponedeljka, srede i petka od 10- 17h pozove broj udruženja 011/312-22-73 i dobije pravi odgovor- savet. Udruženje nije prestalo sa akcijama koje sprovodi na različitim lokacijama, pa tako svi zainteresovani mogu da se raspitaju o predstojećim akcijama na sajtu udruženja www.plavikrug.org ili interaktivnnoj fejsbuk grupi PLAVI KRUG i fejsbuk stranici Plavi krug.

35

Dijabetes, statistički podaci u Srbiji i svetu Od dijabetesa tipa 1 u Srbiji godišnje oboli oko 150 devojčica i dečaka uzras371 miliona ljudi u svetu ima dijabetes. ta do 14 godina.

Dijabetes je jedna od najčešćih bolesti savremenog doba, a prema procenama Međunarodne federacije za dijabetes (International Diabetes Federation - IDF), Broj obolelih u svetu ubrzano raste, a najveći porast broja obolelih očekuje se u zemljama u razvoju.

U odnosu na broj obolelih od dijabetesa tipa 1, broj obolelih od dijabetesa tipa 2 je mnogostruko viši (95%).

Najmanje 50% od ukupnog broja osNa osnovu podataka IDF-a i “Batuta” - Registar za oba sa dijabetesom nisu svesni stanja dijabetes, procenjuje se da u Srbiji 8,5 odsto u kojem se nalaze. stanovnika, približno 670.000 ljudi, ima Zbog blage simptomatologije, često godinama protiče neopaženo, što znači da veliki broj osoba sa dijabetedijabetes.

Tip 2 dijabetesa, koji čini oko 95 odsto obolelih od šećerne bolesti, u našoj zemlji u proseku se svake godine dijagnostikuje kod 16.000 osoba. Nešto češće se otkriva kod osoba ženskog pola, najčešće posle 40-te godine, a više nije toliko redak ni kod mlađih osoba, gojazne dece i adolescenata.

Svakih 10 sekundi u svetu jedna osoba umre od bolesti čiji je uzrok dijabetes a za isto to vreme, kod dve osobe se razvije dijabetes.

Dijabetes je četvrti po redu uzrok smrti u savremenom svetu.

36

som ne zna da je oboleo, pa na svakog obolelog dolazi po jedna osoba koja ne zna da ima dijabetes. Otkriva se slučajno i to kada su već komplikacije prisutne, među kojima su bolesti srca i krvnih sudova, oka, bubrega i nervnog sistema. Te komplikacije značajno utiču na kvalitet života obolelih i glavni su uzrok privremene ili trajne onesposobljenosti i prevremene smrti. Prema podacima Registra za dijabetes u Srbiji, već u trenutku otkrivanja dijabetesa tipa 2 kod približno jedne trećine bolesnika prisutna je jedna ili više kasnih komplikacija - angina pektoris, infarkt miokarda, moždani udar, dijabetično stopalo, retinopatija, neuropatija ili nefropatija.

Stavovi izneti u ovoj brošuri ne predstavljaju nužno stavove Fondacije “Ana i Vlade Divac” i Fondacije za otvoreno društvo, Srbija.

37