Optimist 009

OPTIMIST Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Grafička produkcija: Rabbit and Rabbit design Fotografija naslovne strane: www.photos.com Urednik Urbanlook.info: Srđan Šveljo Saradnici: Mr. Incredible, Jelena A, Marijan K, Milan Nikolić, Vlada T, Nemanja M, Jelena Zulević, Nikola Morgue, Boban Jevtić, Milan Đurić, Mirjana Bogdanović, Nenad Petković, Bratislav Prokić Web: www.optimist.rs www.gej.rs www.gayecho.com E-mail: optimistmagazin@gmail.com Štampa: Newpress (www.newpress.co.rs)

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist COBISS.SR-ID 186184972

REČ UREDNIKA

Tradicionalno je da se pred kraj godine svode računi i prave retrospektive, to je malo dosadno, kao i svaka tradicija, ali smo se i time malčice bavili. Ono što je meni utisak godine jeste da smo preživeli, da u februaru izdajemo jubilarni deseti broj i da ćemo sigurno izlaziti cele sledeće godine. Tema ovog broja je transseksualnost, što je tema i četvrtog Merlinka festivala. Pored toga bavili smo se i HIV-om, što je nezaobilazno kad je u pitanju decembar. Ovaj broj izdajemo u okviru projekta “Pravo na ljubav” koji sprovodimo zajedno sa Gej strejt alijansom, Centrom Paradigma i Domom omladine Beograda uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Plašili smo se da će nakon promene vlasti LGBT prava biti ignorisana od strane države, ali pokazalo se da nije bilo mesta za takav strah.

PREDRAG M. AZDEJKOVIĆ Magazin možete čitati i na:

Partneri na projektu:

Podrška:

6

Kolumna

www.optimist.rs

KAKO SE KALIO PONOS: L Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. (Zakon o radu - član 18.)

Jedna od najotužnijih floskula što se provlače po internet forumima, komentarima i po kojem javnom aktivističkom nastupu jeste da u nekom idealnom svetu svako može da prođe ulicom držeći se za ruke sa partnerom ili partnerkom, a da ne dobije batine. Zato, uveravaju nas, treba da imamo Paradu ponosa i još ponešto, kao da je celokupna smisao naše egzistencije i herojske borbe upravo to – da se šepurimo po gradskoj štrafti sa nekim dobrim komadom ruku pod ruku kao ponosni vlasnici na kinološkoj izložbi, u inat zlobnicama da puknu od muke, „uspeo sam u životu, zavide mi svi“ i tome slično.

Nisam siguran da većina LGBT ljudi zaista ovo ima prvo na umu, kao odgovor na pitanje „a šta je to što LGBT ljudi žele“. Slobodno istopolno držanje za ruke u javnosti samo je spomenarski, slatko-tinejdžerski trenutak koji, siguran sam, odzvanja uzbudljivo u srcima naših mladih junoša i lezica, ali reč je više o melodramskom, pojednostavljenom dostignuću, koje zapravo suštinski ne menja ništa na mapi (ne)vidljivosti srpske LGBT zajednice.

Verujem da bi malo ko osporio da

fokus političkog delovanja i afirmacije LGBT prava treba prebaciti sa uličnog fronta paradnosti na jedan mnogo širi i za svakodnevni život mnogo značajniji aspekt – a to su radna mesta, zapošljavanje i zaštita od diskriminacije.

Ako zanemarimo popularnu folklornu predstavu (koja, kao i većina stereotipa, možda nije daleko od istine) da je svaki gej muškarac u nekom trenutku u životu pokušao da se bavi modom, a da u svakoj lezbejki čuči auto-mehaničar(ka) ili kamiondžija, te da su neprikosnovena gej zanimanja frizer, šminker i stilista i da su tu vrata za strejt ljude zatvorena, zdravorazumska je istina da LGBT ljudi moraju da rade za život i da funkcionišu u radnom okruženju koje u većini slučajeva možda nije tolerantnije od srpske ulice.

Zakoni mogu biti od pomoći. Bez nekih posebnih aktivističkih zasluga, zaštita od diskriminacije skoro da je postala mainstream srpskog zakonodavstva. Određena u tom smislu povoljna rešenja odavno su ugrađena u radno zakonodavstvo – član 18. Zakona o radu zabranjuje posrednu i neposrednu diskriminacija u odnosu na seksualno opredeljenje, a

Kolumna

7

GBT NA RADNOM MESTU priča o mobingu, ili zaštiti zaposlenih od šikaniranja i maltretmana na poslu već je omiljena tema za časopise o lepoti i zdravlju. Ipak, zakoni sami po sebi nisu garancija. Onog trenutka kada zaposleni ili zaposlena čija seksualna orijentacija nije „očekivana“ i „normalna“ mora da pribegne zaštiti paragrafa i pravilnika o sprečavanju mobinga na poslu, obično je već kasno i naneta šteta je nepopravljiva. Zakoni neće sprečiti otrovna ogovaranja, neprijatne aluzije ili neprikrivene uvrede koje LGBT zaposleni ponekad moraju da otrpe zarad održanja statusa quo. Najveća zamka krije se u mutnoj zoni vrednovanja rada, napredovanja i nagrađivanja gde je teško dokazati direktnu diskriminaciju ako se desi, a zloupotrebe funkcionišu u oba pravca.

Verovatno smo još godinama daleko od radnog okruženja u kojima se raznolikost smatra prednošću i gde se poslodavci utrkuju ko će ponuditi više pogodnosti zaposlenima duginih boja. Mnogo je tačnije konstatovati da su LGBT zaposleni u Srbiji više zainteresovani da ne pretrpe štetu ili izgube posao ukoliko bi kolektiv i nadređeni saznali šta oni jesu. Ne treba ipak zaboraviti da je borba za dostojanstvo na radnom mestu sasvim legitimna i da LGBT osobe u njoj nisu usamljene. Kako naglašava Brajan Meknot, vodeći američki specijalista za pitanja uključivanja LGBT osoba u radno okruženje, saradnici na poslu mogu biti dragoceni saveznici. Napor da se razume i prihvati

nešto je što obe strane moraju da učine, a siguran sam da spremnosti za toleranciju i prihvatanje različitosti ima mnogo više među prosečnim srpskim kolegama nego što bezlične ankete po medijima ukazuju.

Tolerancija na poslu se nekad čini potrebnijom nego tolerancija na ulici ili u kući, zbog proste činjenice da sa kolegama na poslu provodimo srazmerno veći deo dana nego s drugima. Potpuna direktnost, „deklarisanost“, „autovanost“ ili koji god izraz upotrebili za otvorenu istinu o sopstvenoj ličnosti za druge na radnom mestu, još uvek je daleko pre izuzetak, a manje pravilo. Ipak, zaklonjena iza dramatičnog i „herojskog“ aktivizma ulice i medija, verujem da se dešava tiha (r)evolucija. Evo jedne pozitivne „predrasude“ – zamislite hiljade LGBT osoba na radnim mestima kako svakim danom profesionalnošću, trudom, znanjem i ponekad nenametljivom pristojnošću pridobijaju podršku i priznanje svojih kolega na radnim mestima, radeći odgovorno, nadajući se najboljem, ponekad plašeći se najgoreg. Ova malo vidljiva armija zaposlenih pedera, lezbejki, brojnih biseksualaca i tek poneke trans osobe polako osvaja prostor za sebe i druge, pomera granice tolerancije i oslobađa radna mesta od straha i isključivanja. Proces je dugotrajan, a skoro i nevidljiv, ali promene se postepene i svakako opipljivije nego što bilo kakva šetnja gradom i držanje za ruke mogu da donesu.

PIŠE: VLADA T.

8

Kolumna

www.optimist.rs

Američka spoljna politika i LGBT prava Moram ovde pomenuti i da su se na američkom unutrašnjem planu za vreme prvog mandata Baraka Obame desili bitni pomaci kada su u pitanju LGBT prava. Iako se možda i moglo očekivati da će ovu temu ignorisati s obzirom da su analitičari najavljivali već pomenutu vrlo tesnu borbu, Obama nije prestao da podržava LGBT zajednicu ni za vreme predizborne kampanje.

Američka spoljna politika prema Balkanu neće se promeniti bez obzira ko pobedi, Obama ili Romni, govorili su ovdašnji analitičari pred prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru, tj. pred predsedničke izbore u SAD koji su ove godine održani 6. novembra. „Balkan je na periferiji američkih interesa i nećemo videti bilo kakav preokret u američkoj politici prema Srbiji ili prema Balkanu generalno“, rekao je tada Obrad Kesić, politički analitičar koji živi u Vašingtonu, a imajući u vidu skoro izjednačenu trku ova dva kandidata koja će, po tadašnjim tvrdnjama istraživača javnog mnjenja u SAD, biti neizvesna do samog kraja. Naravno, kada se govori o američkoj spoljnoj politici prema Balkanu tu se najvećim delom misli na odnose u regionu, pre svega na situaciju oko Kosova i u BiH. Američka spoljna politika je inertna, još tvrdi Kesić, i vrlo se teško menja pa su na primer za ova dva spomenuta pitanja smernice utvrđene još za vreme Klintonove administracije i od tada nije bilo značajnijih izmena u odnosu prema njima. Međutim, iako je nivo interesovanja SAD za region u kome živimo vidljivo opao u odnosu na ranije a njihovu (konstantnu) pažnju drže jedino ova gore spomenuta pitanja, ipak mislim da postoje još neke oblasti koje čine ne tako nevažan deo američke politike i na Balkanu i generalno u svetu.

Jedno od njih je svakako pitanje ljudskih prava LGBT osoba.

Administracija predsednika Baraka Obame objavila je u decembru 2011. godine Memorandum o korišćenju američke pomoći za promociju prava LGBT osoba u inostranstvu, uključujući i borbu protiv stranih vlada koje pokušavaju da kriminalizuju homoseksualnost.

Obama je u Memorandumu izdao nalog američkim agencijama koje rade u inostranstvu da

iskoriste tu pomoć da pomognu gejevima i lezbejkama koji se suočavaju sa ugrožavanjem ljudskih prava i ukazao na to da međunarodni forumi i međunarodne organizacije predstavljaju ključno oruđe za promovisanje poštovanja ljudskih prava LGBT osoba i za privlačenje globalne pažnje na njihove probleme. Naravno da je značajno što su se ovim otvorili novi fondovi za projekte koji se tiču poboljšanja položaja LGBT populacije širom sveta, međutim mnogo je značajnije što je ovim Memorandumom pitanje LGBT prava postalo na neki način jedno od američkih spoljnopolitičkih pitanja, tj. po prvi put je LGBT pitanje postalo nešto što SAD prate globalno i sistemski.

Moram ovde pomenuti i da su se na američkom unutrašnjem planu za vreme prvog mandata Baraka Obame desili bitni pomaci kada su u pitanju LGBT prava. Iako se možda i moglo

Kolumna očekivati da će ovu temu ignorisati s obzirom da su analitičari najavljivali već pomenutu vrlo tesnu borbu, Obama nije prestao da podržava LGBT zajednicu ni za vreme predizborne kampanje. Jeste da LGBT prava imaju neuporedivo veću podršku kod građana SAD nego na primer kod građana Balkana, ali ipak postoji još mnogo građana Amerike koji ih ne podržavaju. U situaciji kada je svaki glas bio važan, nedvosmislena podrška Baraka Obame gej brakovima u maju ove godine bio je svakako hrabar i visoko principijelan potez.

Na ovu podršku Mit Romni je reagovao očekivano i izjavio da on brak ipak vidi kao zajednicu muškarca i žene, dodavši da je na saveznim državama da odluče da li će zakonski omogućiti istopolne brakove. Nešto kasnije otvorila se i „afera“ iz Romnijevih srednjoškolskih dana u kojoj je Romnijev drug iz škole tvrdio da ga je ovaj maltretirao po osnovu seksualne orijentacije. Iako je Romni priznao svoje „nestašluke“ iz tih dana, kategorički je odbacio tvrdnju da je to radio zbog homofobije tj. zbog toga što je neko homoseksualac.

Barak Obama je pobedio 6. novembra i to sa ne baš tako malom razlikom koju su mnogi u početku predviđali. Verujem da je za LGBT osobe širom sveta ovo vrlo pozitivan događaj.

Kažu da je ceo prvi mandat u stvari priprema za drugi i da se u drugom mandatu zapravo realizuje najveći deo politike s obzirom da je pritisak mnogo manji. Imajući u vidu dosadašnje aktivnosti Obamine administracije, nema razloga da ne budemo optimistični što se tiče drugog mandata i koraka koje će preduzimati po pitanju globalnog poštovanja ljudskih i LGBT prava. Što se tiče Mita Romnija, možda bi da je pobedio po inerciji, kako reče Kesić, ili iz nekih drugih razloga nastavio da poštuje Memorandum i da kao američki predsednik radi na poštovanju LGBT prava širom sveta. Što se mene tiče, nisam baš tako optimistična i mislim da bi pod raznim uticajima Memorandum najverovatnije ostao samo slovo na papiru prethodne administracije.

Uostalom, radila sam pre nekoliko godina u jednoj tzv. ljudskopravaškoj nevladinoj organizaciji koja je značajnu pomoć dobijala iz američkih sredstava za vreme administracije Džordža Buša, poznatog po svom protivljenju

9

LGBT pravima. Fondacije koje prate državnu politiku SAD nisu finansirale bilo kakve projekte koje se eksplicitno odnose na LGBT osobe a teško je bilo dobiti i bilo kakvu političku podršku ukoliko je to tema. Barak Obama je to sve promenio već u prvom mandatu. Što se mene tiče, drugi je više nego zaslužio.

PIŠE: MIRJANA BOGDANOVIĆ

10

Pregled godine

www.optimist.rs

Deset događaja koji su obeležili gej 2012.

STOGODIŠNJA ZABRANA PRAJDA U vremenu u kojem živimo, ma koliko neka država bila konzervativna, bilo je neočekivano da se desi ovako nešto. Rusija je zabranjivala Prajd iz godine u godinu ali ovaj put je otišla sto koraka dalje.

MADONINA MDNA TURNEJA Madona je poznata kao zagovarač LGBT prava, a njeni koncerti su kao svojevrsne nezvanične gej parade. Ove godine Madona je započela novu turneju pod nazivom MDNA, što je i naziv novog albuma. Svojim koncertom u Sankt Petersburg svetska gej ikona digla je ogromnu prašinu jer je otvoreno podržala LGBT populaciju. Naime, lokalne vlasti su podigle optužnicu protiv pevačice, jer je prekršila tamošnji zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti maloletnicima i ukoliko bude bila proglašena krivom moraće da plati kaznu od oko 10 miliona dolara. Na koncertu su se, za vreme trajanja pesme „Nobody Knows Me“ na video bimovima pojavljivale scene nasilja prema LGBT osobama iz celog sveta, pa čak i Srbije i imena američkih gej tinejdžera koji su izvršili samoubistvo zbog maltretiranja.

DRUGI SPLIT PRAJD BEZ INCIDENATA Svedoci smo onoga što se desilo u Splitu godinu pre, a i sami smo mogli da proživimo to 2010. godine u Beogradu. Za razliku od Beograda, drugari iz Splita su uspeli da organizuju paradu. Splitski Prajd je svojim prisustvom podržalo petoro hrvatskih ministara, predstavnici EU, LGBT aktivisti iz sveta i regiona, kao i brojni intelektualci iz Splita.

MESARSKI ČEKIĆ Šestorica mladića brutalno su pretukli V. M. (25) u blizini beogradskog gej kluba. Na licu mesta nađen je i mesarski čekić. Zabrinjavajuća je činjenica da je žena koja stanuje u blizini mesta na kojem se desio incident zvala policiju nekoliko sati ranije žaleći se na buku i da niko ništa nije preduzeo. Napadači još uvek nisu pronađeni.

TRI GODINE ZATVORA ZBOG GEJ SEKSA Dvojica stranaca osuđena su na po tri godine zatvora zbog seksa koji su imali u automobilu parkiranom iza benzinske pumpe. U Dubaiju za gej seks možete da dobijete i do deset godina zatvora.

U IRANU SMRTNA KAZNA ZA ČETIRI HOMOSEKSUALCA Rusija nije najgora zemlja za pripadnike LGBT populacije. U Iranu su četiri mladića, Sahadat Arefi, Javid Akbari, Hushmand Akbari i Vahid Akbari, osuđena na smrt vešanjem zato što su homoseksualci. Nažalost, oni nisu jedini koji su nastradali zbog svoje seksualne orijentacije. U proteklih nekoliko godina, na smrt je osuđeno nekoliko desetina ljudi.

Pregled godine

NA ULICAMA GRADOVA SRBIJE U okviru projekta „Zajedno za jednakost LGBT osoba“ izvedena je akcija “kartonska parada”.

LBGT aktivisti su na otvorenom komunicirali sa građanima, delili propagandni materijal i pozivali ih da pogledaju postavku kartonskih lutaka koje predstavljaju posetioce Prajda. Akcija je bez ikakvih incidenata sprovedena u najprometnijim delovima Niša, Novog Sada i Beograda, dok je nažalost zabranjena u Kragujevcu uz opravdanje da postoji bezbednosni rizik. U Beogradu je tih dana održan i iznenadni Prajd kroz Knez Mihailovu ulicu bez ikakvih incidenata, a nekoliko meseci kasnije i flash mob akcija u kojoj su se venčale dve devojke.

PARADA PONOSA I SRAMNA ČETIRI ZIDA Organizatori ovogodišnjeg Prajda su podigli prašinu pompeznom najavom osmodnevne „okupacije grada“, stavivši se u poziciju moći bez ikakve zaleđine. Najava je prošla, nastalo je zatišje pred buru, koja se na kraju nije ni desila. Prajd je legitimno sredstvo borbe za LGBT prava, ali organizovanje parade samo zarad parade više ne pije vodu i o tome treba informisati organizatore. Kako kažu „Srbija je ponovo kapitulirala“, i šta ćemo sad? Da kukamo kako nam je loše sve do sledeće zabrane i tako ponovo i ponovo, dok ne dobijemo stogodišnju zabranu kao u Rusiji? Na kraju imali smo sramno organizovanje „Parade u četiri zida“ i najavu datuma za 2013. godinu

11

ZABRANJENO LEČENJE GEJ OSOBA U KALIFORNIJI U Kaliforniji je donet zakon koji zabranjuje psihoterapeutima da na bilo koji način pokušavaju da promene seksualnu orijentaciju klijenata mlađih od 18 godina. Guverner Džeri Brauna je prvi koji je uvideo i reagovao na sve učestaliji problem u Americi. Nadam se da će i ostale države slediti primer Kalifornije i zabraniti ovakvu vrstu „psihoterapije“.

AMERIČKI IZBORI I REFERENDUMI ZA ISTOPOLNE BRAKOVE Američki predsednik Barak Obama posle dugog kolebanja i izbegavanja uspeva da izgovori rečenicu da podržava gej brakove. Obama je poznat po svojim pro-gej stavovima, ali je do sada izbegavao da se izjasni na temu brakova. Eto, i američki političari izbegavaju ovu temu u širokom luku. Sa druge strane predsednički kandidat Republikanske partije Mit Romni izjavio je da i dalje veruje da je brak zajednica žene i muškarca. Pored predsedničkih, guvernerskih i senatorskih izbora ove godine građani pojedinih američkih država mogli su da glasaju i na referendum o istopolnim brakovima. Referendumi su održani u državama Mejn, Vašington i Merilend. Građani sve tri države su se izjasnili da žele istopolne brakove.

Pored ove tri, brakove su ranije legalizovale i države Konektikat, Ajova, Masačusets, Nju Hempir, Njujork, Vermont i Kolumbija distrikt, kao i dva indijanska plemena.

PRIREDIO: NIKOLA MORGUE

12

Anketa

www.optimist.rs

Šta je po tvom mišljenju Vrlo lično otkriće da se višestruki orgazam u analnom seksu ne „dešava“ samo u preglumljenim sekvencama porno filmova, da to, dakle, nije mit, već da se može svakome zgoditi.

DUŠAN S obzirom da sam godinu dana bio u Beogradu, mnogo mi znači to što je moja majka sve tolerantnija u prihvatanju moje seksualne orijentacije, i što je drastično promenila mišljenje i stavove koje je imala pre i kada sam autovao. To mi najviše znači, jer sem nje su do sada svi bili upoznati sa tom činjenicom, a bilo mi je jako bitno da ona zna istinu ali isto tako da „stane na moju stranu“ i prihvati to. Cela manifestacija Nedelje ponosa u Beogradu, koliko god je podržavao, kao i svakoga ko ima pravo na svoje opredeljenje, ostavila je gorak ukus u ustima; sto od strane organizatora, što još više od strane takozvane države.

MARKO Moj odlazak iz Srbije. Ovde sam generalno daleko od srpske realnosti i ne znam šta bih rekla o dešavanjima a da mi je nešto jako interesantno.

ANĐELA Snimanje kampanje „Ljubav je zakon“ sa Labrisom. Takođe američki video u kome gej muškarci najavljuju da će venčavati devojke muškaraca koji ne podržavaju gej brakove.

KSENIJA Događaj koji je meni obeležio 2012. godinu jeste seks s jednim čikom iz parka.

BORISLAV Na dan koji se dešava jednom u četiri godine, 29. februar, raskinuo sam sa najvećom ljubavi u svom životu. Celu godinu obeležile su uspomene, pesme koje me podsećaju na njega, crte njegovog lica i sećanje na ljubav. Promena koncepcije Prajda i akcenat na kulturnom programu više nego na šetnju ulicom je stvar koja je ostavila jako pozitivan utisak na mene. Insistiranje aktivista na

informisanosti je metod koji je blizak mom razmišljanju i nadam se da će i narednih godina to biti praksa.

DUŠAN Lično za mene, bezbolno autovanje roditeljima (znao sam da su cool i da se puno volimo). A globalno, sranje u Srbiji na svim nivoima pa tako i na području LGBT prava (čitaj: zabranjen Prajd) JOGA Ono sto je po meni obeležilo 2012. godinu je vrlo vidljiva otvorenost strejt ljudi prema LGBT populaciji. Ta otvorenost se ogledala od medija, društvenih mreža do ličnih odnosa. Ta otvorenost se manifestovala kroz to da ljudi pitaju, da se zanimaju, da pokušavaju da razumeju „našu stranu“ priče. Razumevanje prema našim emotivnim odnosima, gde ja mogu da pričam o svojoj devojci, o našoj vezi, o ljubavi, planovima, da budem ponosna na sebe i nju i nas odnos, a da nas retko ko svodi samo na seks (što je prethodnih godina vrlo često bio slučaj). Otvorenost u smislu da ti ljudi pretrpavaju inbox, da te sreću na ulici, zaskaču po kafićima stežuči ti ruku i govoreći: Svaka čast. Otvorenost koja vodi ka onoj istinskoj slobodi i jednakosti u heteroseksualnom svetu. Ja se osećam slobodnije, sigurnije, zaštićenije, ne osećam na svojoj koži teret neke retke životinje koju treba loviti, a sve zbog toga jer je sve veći broj ljudi na „našoj strani“.

Nismo još stigli do toga da možemo potpuno slobodno da se ponašamo, ali ako svi zajedno, svako na svoj način, budemo radili na tome, u to sam sasvim sigurna.

BOJANA Trijumf desnice sa Vladom nad LGBT i Prajdom ali i organizatori Prajda koji se nisu po-

Anekta

13

obeležilo 2012. godinu? trudili da naprave kontinuirane akcije o stalnoj prisutnosti nego samo Prajd i Prajd! Nesposobnost gej zajednice da organizovano i smisleno nastupi.

VLADA Ne znam više koliko je ponovno neodržavanje Parade najvažniji događaj, i koliko se on više uopšte tiče LGBT osoba u Srbiji, a koliko sebičnih interesa ljudi iz organizacije. A ako uzmem u obzir kako se prethodna vlast odnosila prema LGBT problematici, pitanje je koliko je promena na čelu države značajna. Ako izuzmemo ova dva događaja koja bi, makar u teoriji, ali izgleda ne i u Srbiji, trebala da budu najznačajnija, postoji niz LGBT dešavanja, ali s obzirom da su vezana samo za čuveni Krug Dvojke (eventualno Novi Sad) pitanje je da li se oni tiču ostataka Srbije. Zato bih izdvojio jedan „događaj u najavi“ koji je malo skrajnut, a mislim da će se u budućnosti pokazati kao jako značajan. A to je dolazak Dragana Đilasa do apsolutne vlasti u Demokratskoj stranci. Ostrašćeni homofob i neskriveni fašista na čelu stranke koja bi trebala da bude lider u borbi protiv fašizma i netolerancije, predstavlja nešto na šta bi trebalo da se pričuvamo svi u Srbiji.

MILAN Prva stvar koja je na mene u 2012. ostavila utisak je borba u Švedskoj, koja je jedna od liberalnih zemalja, protiv sterilizacije kojoj su silom bile podvrgavane trans osobe koje su menjale pol i konačna pobeda u korist transseksualaca. Sledeća lepa vest je uvođenje brakova za istopolne parove u Danskoj u junu ove godine.

Kao i pozitivan korak Turističke organizacije Crne Gore i hotelijera prema prepoznavanju prava LGBT osoba i njihovog osiguravanja tokom boravka u Crnoj Gori i

pružanje kvalitetne usluge oslobođene diskriminacije. Što se Srbije tiče, jako me raduje i velika je stvar što su se urednici „Optimista“ još jednu godinu zaredom izborili za opstanak jedinog gej časopisa na ovim prostorima i na tome svaka čast. Eto da odaberem tu nekolicinu zraka svetlosti koji su se kako tako probili kroz pomrčinu ove 2012. i pokazali nam da valjda ima nade iako sve ide u nazad izgleda što se prava LGBT osoba u svetu tiče.

JELENA Za mene je 2012. godinu obeležio protest Gej strejt alijanse ispred zgrade Vlade pod sloganom „Dosta je“, nakon napada nožem na pripadnicu LGBT zajednice. To je bio jedan od retkih momenata, uključujući i uspešnu Paradu 2010. godinu, u kojima sam osetio da ima neke nade za svetliju budućnost društvene pozicije LGBT populacije u Srbiji, i zato se iskreno nadam da će GSA preuzeti na sebe buduće organizovanje gej parade, ako uopšte procene da je njihov pozitivan efekat veći od negativnog.

IVAN Možda i najznačajniji događaji u 2012. godini jesu početak izrade Nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije, gde je jedna od tematskih radnih grupa i ona za unapređenje položaja LGBT osoba, kao i odluka Ministarstva pravde i državne uprave da u radnu verziju Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika (KZ) uvrsti i institut zločina iz mržnje kao otežavajuću okolnost prilikom izricanja kazni za krivična dela koja za motiv imaju mržnju po osnovu nekog od ličnih svojstava žrtvi, među kojima su i seksualna orijentacija i rodni identitet. GSA je lobirala u prethodnih nekoliko godina za Nacionalnu strategiju i uvođenje zločina iz mržnje u KZ, a svakako ova rešenja mogu imati dugoročno značajan uticaj na smanjenje stepena diskriminacije i sveprisutnog nasilja, kako prema LGBT osobama, tako i prema drugim građanima Srbije.

LAZAR

14

Tema broja: Transseksualnost

www.optimist.rs

Dvostruka stigmatizacija transrodnih osoba „U Beogradu postoji svega nekoliko gej mesta. Ja sam doživela, da kada sam ušla u jedan kafić, ponudili su mi člansku kartu. Pitala sam zašto, i da li je nekom zabranjeno da uđe?

Onda su krenuli da nabrajaju tip ljudi koje ne žele da vide tu. Najpre su to Romi, a onda i transvestiti.“ Da je čitava LGBT populacija stigmatizovana i diskriminisana na svim nivoima u heteronormativnom društvu današnjice već je dosta istraživana pojava. Međutim, konstantno potenciranje homogenosti LGBT(IQQ2SA...) zajednice zamagljuje sliku o tome da ne uživaju sve podgrupe ove široko definisane populacije jednak društveni tretman. Jasno je da su homoseksualci s femininim karakteristikama uočljiviji i više izloženi nasilju od maskulininih „nefem str8look batica“, a nije teško uočiti ni to da su fem lezbejke ne samo manje diskriminisane, već i seksualna fantazija prosečnog strejt muškarca. Naravno, ovde mislim na neformalnu diskriminaciju koja se odvija na svakodnevnom nivou, nikako na sistemsku. Isto tako lako uočljivo je i to da su transrodne osobe potpuno izopštene i nevidljive, te najgore pozicionirane od svih gore navedenih. Diskriminiše ih društvo, što neformalno, što sistemski, a diskriminiše ih i sama gej zajednica. Istraživanja u našoj zemlji koja se bave problematikom transrodnosti gotovo da nema, te se na njih ne mogu ni pozivati, ali je opravdano očekivati da situacija nije bolja od one koju je prikazalo istraživanje u Kaliforniji 2008. godine. Jedino može biti gora.

Pomenuto istraživanje bavilo se dostupnošću zdravstvenih usluga transrodnim osobama, njihovim obrazovanjem, radnim statusom, uznemiravanjem na radnom mestu i diskriminacijom.

Dobijeni podaci pokazuju da je svaka peta transrodna osoba beskućnik, manje od polovine je zaposleno, a od njih 70% je bilo žrtva diskriminacije i uznemiravanja na poslu. Uglavnom se radilo o verbalnom maltretiranju, neopravdanom nadzoru i maltretiranju od strane saradnika ili supervizora. 30% ispitanika/ca je doživelo diskriminaciju od strane lekara ili zaposlenih u zdravstvenim službama. Podatke ovog tipa kod nas je nemoguće pronaći, ali i samo zdravorazumsko promišljanje je dovoljno da se shvati njihov

težak položaj. Jedna transrodna osoba sa kojom sam razgovarao ukazala mi je na najtipičniji problem, a to je korišćenje javnog wc-a i večito pitanje „da li je pametnije ući u muški, ili ženski“. Sve je jasno.

Ipak, ono što je meni kao studentu sociologije zanimljivo i za moju nauku relevantno jeste diskriminacija transrodnih osoba od strane LGB zajednice. Od samog osnivanja pokreta, transrodne osobe su skrajnute od strane gej osoba. Uprkos tome što su prve izašle na ulice 1969. godine i sukobile se sa policijom na Stonewall demonstracijama, te upravo one pisale istoriju oslobođenja, transrodne osobe nisu bile dovoljno „društveno prihvatljive“ i predstavljaju smetnju uklapanju LGB populacije u dominantnu zajednicu i postavljene norme društva. To je jedan od glavnih razloga zbog kog dolazi do distanciranja. Drugi razlog za to je potvrđivanje sopstvenog identiteta, koji se po mišljenju sociologa i teoretičara kulture Stjuarda Hola kreira samo na osnovu razlike u odnosu na drugog. Uz frazu „mi nismo oni, mi smo isti kao vi“ najlakše je boriti se, odnosno moliti, za jednaki tretman i prihvaćenost.

Ova pojava jasan je primer fenomena lanca diskriminacije po kome jedna marginalizovana grupa diskriminiše drugu isto tako marginalizovanu grupu. Ta dvostruka diskriminacija proizvodi ono što američki sociolog Edvin Lemert naziva primarnom i sekundarnom devijacijom. U prvom redu to je ponašanje koje nije u skladu sa društveno prihvaćenim, nakon čega sledi etiketa od strane društva, u ovom slučaju čak i od strane zajednice kojoj se načelno pripada. Kao odgovor na to, pojedinac se povlači u sebe, druži se samo

Tema broja: Transseksualnost

15

sa ljudima sličnim sebi i u potpunosti prihvata etiketu kao sastavni deo svoje ličnosti. Uprkos njegovom značaju, ovim fenomenom se apsolutno niko ne bavi. U našoj zemlji za sada ne postoji nijedno istraživanje koje se bavi ovom problematikom, a u većini istraživanja seksualno i rodno zasnovanog nasilja oni su samo još jedno slovo u široko prihvaćenoj vrlo diskutabilnoj skraćenici, koju su neke organizacije u SAD, kao što je ENDA, čak kritikovale dovodeći u pitanje opravdanost zajednice gejeva i transrodnih osoba.

U Srbiji postoji više organizacija koje se bave LGBT zajednicom. Međutim samo jedna od njih bavi se isključivo trans osobama, dok je organizacija koje se bave gej osobama znatno više. Pretpostavlja se da se fenomen dvostruke diskriminacije ogleda kroz dve dimenzije – latentnu i vidljivu.

Vidljiva bi bila zabrana ulaska u gej klubove i događaje, kao i svi oblici nasilja, dok je latentna nevidljivost na sajtovima i publikacijama namenjenim LGBT populaciji.

Publikacija iz 2007. godine „O transrodnosti i seksualnom radu“ pisana na osnovu dešavanja na Queer festivalu koji je u fokusu imao temu transrodnosti donosi nam izjavu trans osobe koja tvrdi:

„Želela bih nešto da podelim sa vama, o situaciji u Srbiji, i o tome da i gejevi i lezbejke diskriminišu trans ljude. U Beogradu postoji svega nekoliko gej mesta. Ja sam doživela, da kada sam ušla u jedan kafić, ponudili su mi člansku kartu.

Pitala sam zašto, i da li je nekom zabranjeno da uđe? Onda su krenuli da nabrajaju tip ljudi koje ne žele da vide tu. Najpre su to Romi, a onda i transvestiti.“ Slučaj ove ispitanice govori o postojanju ove vrste diskriminacije i to ne samo na ličnom nivou, međutim bilo bi potrebno istraživanje na većem uzorku da bi se hipoteze potvrdile. Transrodna osoba sa kojom sam ja razgovarao za potrebe ovog teksta nema iskustva u smislu sistemske diskriminacije, međutim takođe navodi da se neformalna diskriminacija na ličnom nivou itekako vidi. Tvrdi da su gejevi izuzetno transfobični, ali i transrodne osobe izuzetno homofobične i smatraju da će promenom pola postati ono što žele i tu se sve završava. Trans osobe su mahom heteroseksualne i homoseksualnost apsolutno ne razumeju. Bilo kako bilo, nehomogenost LGBT populacije je jasno vidljiva, ali i normalna. Nijedna društvena grupa ne može biti apsolutno homogena i ka tome ne treba ni težiti.

Ostaje samo nastojanje da se različitosti neutrališu i minimalizuju, a kako će dalje funkcionisati zajednički LGBT pokret pokazaće vreme.

PIŠE: NEMANJA M.

TRANS Režija: Kris Arnold SAD, 2012.

Trajanje: 92 min.

JA SAM SADA ŽENA Režija: Mihil van Erp Holandija, 2011.

Trajanje: 87 min.

“Trans“ je neobičan dokumentarni film o muškarcima i ženama i o svim varijantama između. U njemu se radi o transrodnoj zajednici koja predstavlja možda najviše pogrešno shvaćenu i pogrešno tretiranu manjinu u Americi i širom sveta. “Trans” nudi veoma ličnu viziju života, ljubavi i izazova veoma upečatljivih likova u svim godinama i raznih slojeva društva.

Dom omladine Beograda, 13. DECEMBAR 19:00

Prva generacija transseksualaca koji su prošli kroz promenu pola u Kazablanki sredinom 50tih i 60tih godina dvadesetog veka razmatraju svoje živote. Da li se ovi pioniri osećaju u potpunosti kao žene i da li im je promena pola donela ispunjenje u životu koje su očekivali? Ovo je film o potrazi za skoro nedostižnim snom, o jazu između njegovog ostvarenja i surove realnost.

Dom omladine Beograda, 16. DECEMBAR 19:00

16

Tema broja: Transseksualnost

www.optimist.rs

TRANSPOLNOST U SRBIJI Tek krajem osamdesetih godina u stručnoj javnosti i šire počinje da se pominje fenomen ”transeksualnosti”, kada se formira tim lekara koji će prvi izvršiti ”promenu pola hirurškim putem”, na čijem čelu se nalazio dečiji hirurg i urolog Sava Perović.

Najviši stepen tabua je upravo nepostojanje, nevidljivost određenih tema odnosno ljudi kao nosilaca tabua. U Srbiji, osim u stručnim medicinskim krugovima, o transpolnosti gotovo da uopšte nije bilo pomena u poslednje tri decenije dvadesetog veka. Iako je još 1994. godine Marija Draškić, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu, objavila knjigu „Transeksualitet i brak”, u kojoj sa pravnog stanovišta sagledava fenomen transeksualnosti i pravne posledice usklađivanja pola sa doživljajem rodnog identiteta, paradoksalno - osamnaest godina kasnije još uvek nije usvojen zakon koji reguliše ova pitanja.

U medijima je ova tema u prošlosti uglavnom dobijala senzacionalistički prizvuk ili bivala tretirana kao nešto „bizarno”, „nastrano”, „čudno”, „neprirodno”, „monstruozno”, „zapadnjački hir” itd.

Poznata ličnost Merlinka – Vjeran Miladinović pojavila se na prvoj javnoj tribini povodom Dana ponosa LGBT osoba – 1987. godine u Domu omladine, javno govoreći sa Lepom Mlađenović i Ljubom Stojićem. Međutim, 1995. godine Merlinka dobija veću medijsku pažnju zahvaljujući filmu Želimira Žilnika „Marble Ass”.

Ovaj jedinistveni film prikazuje, gotovo dokumentarističkim sredstvima, egzistenciju transrodnih, transpolnih osoba, transvestita u Srbiji, problem nasilja, marginalizacije, odbacivanja, nepostojanja izbora. U takvom kontekstu seksualni rad je često jedini izbor i izvor zarade, vodeći u nove cikluse stigmatizacije i nasilja, što film naznačava i problematizuje.

Merlinka odnosno Vjeran Miladinović se pojavljivao/la u medijima, izazivajući različite reakcije, i povodom pokušaja organizovanja Dana ponosa LGBT osoba 2001. godine, sve do ubistva 22. marta 2003. godine. Njene/njegove ispovesti objavljene su u knjizi „Terezin sin” i predstavljaju veoma značajno svedočanstvo o životu homose-

ksualne osobe/transvestite i seksualne radnice u Srbiji.

Krajem devedesetih godina prošlog veka pojavljuju se novinski članci i televizijske emisije, u kojima gostuju transpolne osobe, govoreći o svojim ličnim iskustvima.

Važno je napomenuti razornu moć negativnih poruka, koje dolaze iz različitih segmenata društva (porodica, crkva, sredina, mediji i drugo), kada su u pitanju iskoračenja iz zadatih rodnih uloga (često povezana sa homoseksualnom orijentacijom). Nažalost, predrasude po ovom pitanju, i iz njih proisteklo moguće nasilno ponašanje prema trans osobama, su duboko uko-

Tema broja: Transseksualnost renjene u ovdašnjem mentalitetu i dominantnoj vrednosnoj matrici.

Tek krajem osamdesetih godina u stručnoj javnosti i šire počinje da se pominje fenomen ”transeksualnosti”, kada se formira tim lekara koji će prvi izvršiti ”promenu pola hirurškim putem”, na čijem čelu se nalazio dečiji hirurg i urolog Sava Perović.

Iako su se neki članovi tima u međuvremenu menjali, do početka 2012. godine transpolne osobe su bile upućene na malu grupu lekara koji su se bavili pitanjima rodne disforije, ali od kojih su neki u prošlosti samostalno i proizvoljno formirali cene operacija previsoke za većinu osoba (naročito treba imati u vidu ratne devedesete godine prošlog veka), i obavljali intervencije u neadekvatnim, traumatizujućim uslovima (u medicinskim ustanovama van njihovog zvaničnog radnog vremena, bez dozvola i znanja ostalih zaposlenih, kao i bez medicinske i pravne odgovornosti, uključujući i postoperativnu negu). Takođe, neki lekari su upućivali trans osobe na privatan sektor i za medicinske usluge koje su se mogle obaviti u državnom, što ih je dodatno finansijski iscrpljivalo. Zabeleženi su slučajevi da je cena iste intervencije u istoj ustanovi u razmaku od nekoliko dana naplaćivana različito (čak drastična razlika u ceni).

Ispovest ispitanika u istraživanju Jelene Zulević iz 2012. godine svedoči o uslovima u kojima su se ove procedure obavljale: „...operacija mi je bila zakazana za petak u 21h… već sam bio legao na operacioni sto kada se lekar vratio i rekao da moramo da odložimo operaciju i da se vratim za tri dana… stekao sam utisak da niko ne treba da zna kakvu će operaciju da obavi...“ „…atmosfera u operacionoj sali je bila kao za vreme fudbalske utakmice. Nisu me nikad pitali za dozvolu i imao sam utisak da i nemam izbora. Toliko studenata je bilo nagnuto [nad operacionim stolom na kome je ležao] da bi gledalo, da mi se jedan naslonio skoro na glavu pa sam

17

morao da ga zamolim da se malo pomeri da bih mogao da dišem. U opštem guranju oko toga gde će ko da stane, jedan mi je “zakačio” glavu… Osećao sam se kao u cirkusu… ali se nisam bunio da mi ne bi uskratili operaciju.“ Sava Perović se pojavljivao u medijima, te govorio o svojim uspesima u hirurgiji, stavljajući trans osobe u potpuno patologizijuću poziciju i ne iznoseći nasilje i diskriminaciju kojima su trans osobe izložene, kao ni uslove u kojima su se operacije vršile, niti da je država nešto trebalo da preduzme po ovom pitanju. Na svom predavanju u Narodnoj biblioteci 2005. godine, objavljenom u brošuri „Razumevanje”, on izlaže svoje stavove da ne treba operisati pacijente koji će nakon „promene pola biti homoseksualni”, a da njegove kolege lekari odbijaju da uđu u sobu gde se nalaze transeksualne/transpolne osobe nazivajući ih homoseksualcima.

Od 1991. godine počinje period ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a paralelno se javlja građanski, politički otpor, te razvija mirovni, kao i pokret za ljudska prava. Zanimljivo je da prva organizacija u Srbiji koja se bavila pitanjima gej i lezbejskih prava – Arkadija, formirana početkom devedesetih godina prošlog veka, nije uključivala pitanja transrodnosti, niti u pun naziv organizacije (uostalom kao ni najveća svetska asocijacija ILGA), niti u svoje delovanje.

Nakon tzv. revolucije 2000. godine u Srbiji i promene režima, osniva se organizacija Gayten-LGBT, koji je bio prva organizacija koja je uključivala pitanja rodnog identiteta odnosno trans, interseks i queer osobe, jasno se zalažući i za njihova prava u svojim politikama.

Godina 2006. je značajna jer je tada ova organizacija uradila prvo istraživanje koje se odnosilo i na trans pitanje, potom zbog osnivanja LGBT SOS telefona (sa posebnom obukom za rad sa trans osobama), kao i zbog osnivanja prve trans grupe samo-podrške (uz dobijanje besplatne pravne podrške) i prvog web sajta za trans osobe (www.transserbia.org), kao i prevoda i ob-

18

Tema broja: Transseksualnost

javljivanja Standarda pomoći za poremećaje rodnog identiteta, šesta verzija, Međunarodnog udruženja za rodnu disforiju Harry Benjamin.

Trans grupa je na samom početku imala četiri člana, ali je od 2006. godine oko 80 ljudi učestvovalo u njenom radu, uključujući i osobe iz Austrije, Nemačke, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, SAD. Aktivisti Gaytena-LGBT su pomogli pokretanje programa za trans osobe u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji.

Na aktivističkoj sceni je važno napomenuti i delovanje kolektiva Queer Beograd, te festivala i publikacija koji su za temu imali različita pitanja iz sfere transrodnosti/transpolnosti.

Srbija je jedna od jedanaest evropskih zemalja u kojoj se dogodilo ubistvo trans osobe u periodu od 2008-2012. godine, kako svedoče i podaci prikupljeni u okviru projekta “Monitoring ubistava trans osoba“ evropske organizacije Transgender Europe (TGEU), koje je organizacija Gayten-LGBT aktivna članica. Ovo je još jedan podatak koji govori o položaju trans osoba u Srbiji i odnosu koji prema njima imaju institucije.

Upravo pomenuto nasilje i diskriminacija, nerazumevanje društva, kao i ogromne cene medicinskih intervencija, dovode neke trans osobe u situaciju da jedini izbor vide u bavljenju seksualnim radom u pogledu ostvarivanja zarade, čime sebe izlažu novim ciklusima nasilja i diskriminacije.

U skladu sa prethodno izrečenim važno je napomenuti da se na inicijativu članova Trans grupe (samo)podrške obeležava međunarodni Dan sećanja na trans osobe – žrtve transfobičnog nasilja – 20. novembra.

Gayten-LGBT je u saradnji sa Centrom za unapređenje pravnih studija, Koalicijom protiv diskriminacije, Aire Centrom iz Londona kreirao i predložio prvi zakon koji bi trebalo da reguliše status transpolnih osoba, omogućavajući brzu i laku promenu ličnih dokumenata, pitanja bračnog, roditeljskog, radnog statusa, zaštitu od diskriminacije i drugo. Zakon je objavljen na web stranicama, kao i u brošuri “Prava trans osoba – od nepostojanja do stvaranja zakonskog okvira”, koja sadrži i prvo istraživanje urađeno kod nas “Istraživanje problema transseksualnih osoba u sferama školstva, rada i zapošljavanja, zdravstvene zaštite i državne administracije”, potom

www.optimist.rs “Analizu pravnog položaja transrodnih i transseksualnih osoba u Republici Srbiji”, “Studiju o status trans osoba u međunarodnom kontekstu”.

U saradnji Zaštitnika građana Republike Srbije, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, aktivista Gaytena-LGBT 2012. Godine kreirana je Grupa za analizu zakonskih propisa od značaja za položaj i status transpolnih osoba u Srbiji.

U poslednjih petnaest godina je ostvaren značajan pomak u pogledu LGBT prava u Srbiji, ali nažalost, kao i u ovoj svetski prihvaćenoj skraćenici, T se nalazilo na poslednjem mestu, a često i bivalo nevidljivo.

Pored pomenutih inicijativa, važno je napomenuti i donošenje Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine, kao izuzetno značajnog i za zaštitu prava trans osoba. Iako su u poslednje vreme konačno donete važne odluke državnih institucija Srbije, a tiču se trans osoba: Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju iz jula 2011. godine, mišljenje poverenice da je Pravni fakultet u Beogradu diskriminisao M. Đ. jer je odbio da joj promeni podatke u diplomi nakon promene pola iz muškog u ženski, te odluka Ustavnog suda u predmetu Už3238/2011 da je Opštinska uprava povredila pravo na dostojanstvo osobe jer je propustila da odluči o zahtevu za promenu podataka o polu, još uvek smo kao društvo na početku kada su u pitanju razumevanje i podrška trans građanima i građankama.

Prethodno treba da posluži da se nikada više ne bi ponovio primer koji je opisan u godišnjem Izveštaju o diskriminaciji organizacije Gayten-LGBT (Koalicija protiv diskriminacije) i radovima Slavoljupke Pavlović. Naime, tada je našoj klijentkinji i drugarici, koja je pokušala da promeni lična dokumenta nakon obavljenih intervencija promene pola, službenica opštinske uprave, u jednom gradu u Srbiji, naložila da se obrati lekaru sudske medicine radi utvrđivanja pola. Prilikom pregleda, tokom koga je lekar trebalo da utvrdi da li je osoba bila “dovoljno žena“, našoj drugarici su merene grudi i genitalije. Malo je reći da je ovakav čin traumatizujući, i da najdublje povređuje ljudsko dostojanstvo i osnovnu predstavu o ljudskim pravima.

PIŠE: MILAN ĐURIĆ

20

Tema broja: Transseksualnost

www.optimist.rs

PRE SVEGA OSNAŽIVANJE TRANS OSOBA Povodom teme broja „Optimist“ magazina razgovarali smo sa Krisom i Milanom, aktivistima organizacije Gayten-LGBT, u okviru koje deluje i Trans grupa.

Mediji su senzacionalistički preneli vest da će operacije promene pola biti o trošku države, što je izazvalo gomilu negativnih komentara. Šta se uopšte dešava s tim?

Mi smo dugo radili na tome da država treba da reguliše pitanje promene pola u različitim vidovima, pa i da troškovi modifikacije/prilagođavanja tela i ostali budu pokriveni iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, naročito imajući u vidu ogromne cene operacija, razne zloupotrebe, diskriminaciju i nasilje koje trans ljudi trpe, apsolutnu moć male grupe lekara i dr.

Redovno smo slali smo izveštaje Savetu Evrope i Evropskoj komisiji, i drugim, i upućivali na problem. Čudesno je da je ipak 2011. godine, donesen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji predviđa da 65% troškova „promene pola” bude pokriveno iz zdravstvenog osiguranja.

Mi smo konstantno slali dopise Ministarstvu zdravlja, tražili informacije, predlagali sastanke, jer je između ostalog bilo neophodno da se donesu podzakonska akta i poslovnik kako se zakon primenjuje u praksi. Dakle, koji lekari, sa kojom licencom/obukom, u kojim ustanovama i pod kojim uslovima se mogu baviti procesom promene pola. Koje intervencije su pokrivene sa 65%, koje osobe i pod kojim kriterijumima mogu na osnovu ovog Zakona ostvariti svoje pravo. Takođe, postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma je formirana Republička komisija za lečenje transrodnih poremećaja, koja počev od naziva do načina formiranja, je u potpunom neskladu sa našim predlozima, kao i preporukama Saveta Evrope i TransGender Europe i WPATH. Mi se svakako zalažemo da troškovi prilagođavanja tela rodnom identitetu budu pokriveni 100%, ali sa potpuno jasnim kriterijumima na svim nivoima, kao i da se poštuju preporuke Saveta Evrope i drugih, a jedna od njih je i uključivanje i konsultacija transrodnih osoba pri kreiranju i im-

plementaciji politika i zakonodavstva koja se odnose direktno na njih, što do sada uopšte nije bio slučaj.

Da li će za promenu pola biti potrebna dozvola suda?

Baš kada smo održali okrugli sto sa predstavnicima domaćih institucija i međunarodnih organizacija na temu prava trans osoba i promociju zakona: „Model zakona o priznavanju posledica promene pola“, šokirala nas je vest da je na sajtu Ministarstva pravde i državne uprave objavljena tzv. radna verzija Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, u kome je predviđeno da sud daje dozvolu osobi koja ulazi u proces promene pola da ga može započeti, što predstavlja potpuni apsurd i značajno umanjuje prava trans osoba, kao i da sud odlučuje i o promeni dokumenata lica koja su promenila pol.

Ovakvo je rešenje neustavno, nezakonito i ukazuje na to da članovi radne grupe koji su je pisali nemaju ni najelementarnija znanja o pitanju transpolnosti i transrodnosti, a pored toga takva rešenja su neustavna i nezakonita.

Mi smo na sve raspoložive načine reagovali da se nešto nakaradno poput ovog predloga, i što najočitije krši prava trans osoba, izbriše iz ovog predloga.

Kad smo kod medija i senzacionalizma, Čez Bono je trenutno u fokusu i kako će dobiti penis u Srbiji. Koliko ste zadovoljni pisanjem medija o trans temama?

Dobro je što su teme vezane za trans osobe prisutnije u medijima. Senzacionalizmu doprinosi i narcizam izvesnih lekara koji time sebi prave dobru reklamu da bi zarađivali ogromne svote novca, koje već godinama zarađuju na trans ljudima. U ovom društvu postoje raznorazne senzacionalističke gadosti i manipulacije od strane novinara, kao i kada su druge teme u pitanju, ali se povećava broj medija koji korektno izveštavaju o ovim temama.

Tema broja: Transseksualnost Da li su u pripremi predlozi promena određenih zakona kada je trans tematika u pitanju?

Gayten-LGBT je sa Centrom za unapređenje pravnih studija, AIRE centrom iz Londona i Koalicijom protiv diskriminacije 4. maja 2012. godine predložio Model zakona o priznavanju pravnih posledica promene pola. Zakon je već duže vreme na javnoj raspravi usled promene vlasti u državi. Dve osobe iz Gaytena-LGBT su u radnoj grupi sa predstavnicima Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnika građana Republike Srbije. Ova grupa se bavi analizom propisa i položaja transeksualnih osoba, i moguće je da će jedan od rezultata rada grupe biti predlaganje zakona koji bi regulisao transeksualnih, a moguće i transrodnih osoba.

Idealno bi bilo da se predloži sveobuhvatan zahtev o priznavanju rodnog identiteta.

Vidljivost trans populacije u Srbiji u odnosu na gej je skoro nepostojeća. Kako to promeniti?

Pre svega osnaživanjem trans osoba, korišćenjem pozitivnih iskustava u ostvarivanju veće vidljivosti gej i lezbejske zajednice, art aktivizam, nepre-

21

stana edukacija institucija i LGB, trans osoba, kao i šire javnosti itd. Šta sa predrasudama same gej-lezbejske zajednice prema trans osobama?

Postoji više zabeleženih slučajeva diskriminacije trans osoba i Roma od stane gejeva i lezbejki, te klubova u kojima se gejevi i lezbejke okupljaju. Mi smo javno objavljivali ove primere rasizma i transfobije, sprovodili akcije da se tome suprotstavimo. Višestruka dinamika manjinskih grupacija je vrlo zanimljiva, zaprepašćujuće je odsustvo solidarnosti i saosećajnosti, ali mislimo da razumevanje i podrška sve više rastu. Nailazili smo na primere kada gej osobe govore trans osobama da su gej, ali se operišu da bi imale odnose sa strejt muškarcima. Ovo je samo jedan od primera nerazumevanja i predrasuda, ali se i to menja u pravcu sve većeg razumevanja i podrške. Zanimljivo iskustvo u dugogodišnjem radu naše Trans grupe jeste prisustvo homofobije i distance prema lezbejkama i gejevima od jednog broja trans osoba.

22

Tema broja: Transseksualnost

www.optimist.rs

MNOGE TRANS ŽENE MORAJU DA SE BAVE PROSTITUCIJOM Razgovarali smo sa Marijom, trans ženom koja je sa trideset godina počela proces promene pola. S njom smo razgovarali o njenom iskustvu i problemima s kojima se trans osobe suočavaju u Srbiji.

Pojedine trans osobe imaju problem sa terminom „promena pola“, a ti? Čula sam za to ali ja nemam taj problem, po meni je u redu reći „promenila sam pol“, jer da podsetimo pol i rod nisu jedno isto. Rod je ono što osećamo u sebi (našu muškost ili ženskost) to su osećanja, nešto što smo dobili rođenjem i zato se i zove rod. Pol je ono sto nosimo među nogama i podložan je promenama tj. usklađivanju sa rodom. Za transseksualnost se i kaže da je to nesklad između roda i pola.

Koliko je ta tranzicija komplikovana i dugotrajna u Srbiji?

U Srbiji ili bilo gde na planeti taj proces zna biti dugotrajan, komplikovan i skup. Sama tranzicija mora trajati minimum godinu dana, a ako nemate novca za operaciju može trajati i više godina. U tom periodu pod dejstvom hormona telo se menja i dobija izgled željenog.

U sve to sam ušla tek sa trideset godina, iako sam od malena znala da sam drugačija. Finansijska situacija, a i strah od reakcije okoline je uslovio da tako kasno krenem sa terapijom. Bilo je tu pokušaja da se prilagodim sredini i budem ono sto nisam, ali onako ženstvena i feminizirana odmah sam proglašena za pedera, a ja sam samo htela da budem žena. Shvatili su to tek kada sam se operisala, mada i sad poznajem neke ljude kojima je homoseksualnost i transsekualnost jedno te isto ali ne bavim se njima, neka misle šta hoće...Važno mi je da sam sebe ostvarila i postigla ono sto sam oduvek želela, a to je da budem žena.

Porodica, tj. moja majka pošto samo s njom živim je nakon izvesnog vremena to prihvatila tako da nisam imala većih problema.

Dok se ne izvrši hirurški zahvat, lična dokumenta pokazuju pol koji nije adekvatan izgledu trans osobe?

Da i to je problem. Zamislite situaciju u kojoj ja moram nekom pokazati moju ličnu kartu u kojoj piše moje muško ime, a ja u ženskoj garderobi sa dekolteom i bujnim poprsjem… hahaha... Nastaje tajac, ali nakon kratkog objašnjenja uglavnom bude OK, bar je moje iskustvo takvo. Mada sam uvek uz lična dokumenta nosila i izveštaj od psihijatra na kome piše da sam u procesu tranzicije, za svaki slučaj. Mislim da naše zakonodavstvo treba to da reši i da se uz odgovarajuću dokumentaciju dozvoli promena imena i pola u dokumentima i pre hirurškog zahvata, da bi se olakšao život trans osoba u procesu tranzicije.

Da li trans osobe kriju svoju prošlost od svojih partnera i da li je to pametno?

Nikada nisam krila i mislim da to ne treba raditi jer partner to može čuti od drugih (porodica, prijatelji, rodbina...) a onda trans osoba može imati većih problema nego kada bi sama to rekla partneru. Na kraju to nije fer ni prema partneru, a moje mišljenje je da svaka trans osoba ako se malo potrudi može naći srodnu dušu.

Primećujem da mnoge trans žene moraju da se bave prostitucijom, jer ne mogu da nađu drugi posao. Kakvo je tvoje iskustvo?

Ako vam u radnoj knjižici stoji muško ime, a vi izgledate, ponašate se i oblačite kao žena, šta mislite koliko poslodavaca je spremno da vas zaposli? Možda i bi, ali tu su druge kolege, komitenti, dobavljači... čuće se, kako će reagovati... i sam taj poslodavac može imati neprijatnosti, a o trans osobama i da ne pričamo. U takvim situacijama odluka da se neke trans žene bave prostitucijom je stvar moranja, a ne izbora. Nažalost.

Tema broja: Transseksualnost

23

Prvi slučaj pretvaranja žene u muškarca u Beogradu Prenosimo vam tekst iz Politike od 13. oktobra 1937. godine o hirurgu dr Vukoti Božoviću koji je "operacijom jedno stvorenje neodređenog pola preobrazio u muškarca".

To je Miloje Avramović, od dvadeset šest godine, iz sela Gornja Bresnica Kada je čehoslovačka sportistkinja Zdenka Kounkova hirurškom operacijom pretvorena u muškarca, sva svetska štampa pisala je o tome kao senzaciji prvoga reda. Tu skoro čitali smo kako je poljska lakoatletičarka gca. Pekarova takođe postala muškarac. Pre dva dana u Beograd je stigao sa svojom braćom jedan mladić ženskih oblika, sa glavom muškobanjaste devojke, koji je u sebi nosio veliku tragediju neodređenosti pola.

Njegovi roditelji i braća nisu bogati ljudi, ali su rešili da prodaju šta se može prodati samo da pomognu svome sinu i bratu. To je Miloje Avramović, dvadesetšestogodišnji mladić, ili devojka, kako god hoćete, rodom iz sela Gornje Bresnice, blizu Prokuplja.

Pred dvadeset šest godina u selu Bresnici rodilo se jedno dete koje je uplašilo roditelje. To nije bilo ni muško ni žensko dete. Majka je očajno plakala. Zaklinjala je prisutne da ne govore nikome o njenoj „sramoti“. Dete je raslo. Niko u selu, sem roditelja i dve žene nije znao ništa o Miloju, koji je mogao da nosi ime i Milojka. Mali Miloje nosio je muško odelo, išao za stokom, družio se sa muškarcima, igrao gudže, ali nikada nije išao da se kupa u viru koji su njegovi drugovi napravili. Mali Miloje osećao je u sebi stid, ali on nije razumeo zbog čega to dolazi.

Znao je da se zove Miloje, osećao je da ga svi smatraju za muškarca; silom prilika morao je da se ponaša kao muškarac. Oko sedamnaeste godine on je osetio veliku nelagodnost kada su počeli da se pojavljuju veoma vidljivi znaci ženstvenosti. Njegov muški jelek bio mu je tesan. Mali Miloje skrivao se i plakao…

Drugi momci su išli u kolo, drugi momci su ašikovali

sa devojkama, drugi momci su begenisali devojke, a Miloje je stojao po strani i nije znao da li je muškarac ili žena. Njegova braća nisu znala ništa o njegovoj tragediji, majka i otac nisu govorili nikome da im se rodilo tako čudno dete.

Kada su seoski momci stigli za vojsku i Miloje je pozvat na „viaptaciju“, lekari su ga pregledali; bucmasti narednik se mnogo smejao i Miloja su oglasili za stalno nesposobnog. On se vratio i bacio majci na grudi.

Priroda ga je kaznila, a on nije znao da negde u velikom gradu postoji lekar, koji bi mogao otkloniti sve njegove patnje koje su se rodile iz njegove dvojake prirode.

Ipak je Miloje nešto smišljao. Ispočetka se stideo, bojao se da će svet doznati o njegovoj sramoti i da će ga celo selo ismejavati. Jednog dana on je odveo u Prokuplje jednog ovna i prodao ga, a zatim je otišao kod lekara i sa čudnom odvažnošću, sa suzama u očima, zamolio ga da mu pomogne. Lekar je pregledao Miloja, nije krio svoje iznenađenje da je slučaj veoma težak i da mu on ne može pomoći.

Preporučio je Miloju da potraži nekog poznatog hirurga koji će ga osloboditi ili muškosti ili ženskosti koje su se zajedno našle u njegovom slabačkom telu.

Godine su prolazile, Miloje je radio seoske poslove i njegova velika zadruga bila je sasvim zadovoljna sa njim. Ali Miloje nije prestajao da se nada da će jednoga dana biti kraj njegovim mukama. Bio je u pitanju samo novac. Pre dve godine ipak se nekako doznalo u selu za Miloja, koji je možda Milojka, i drugovi su ga počeli ismejavati. Seoske devojke nisu skrivale svoje iznenađenje i glasnim kikotom pratile bi ga kada je prolazio pored njih. Braća su se rešila da učine sve da sirotog mladića oslobode muka. Prodali su nešto stoke i po savetima prokupačkog lekara

24

Tema broja: Transseksualnost

došli u Beograd da se nad Milojem izvrši operacija.

A ako ne bude muškarac?..

U jednoj kafani gde su otseli, našli smo Miloja sa glavom među rukama, kako cepti od straha i od zebnje šta će se sa njim zbiti.

-Pa šta bi hteo da budeš? pitali smo.

-Samo muškarac!

-Zašto baš muškarac?

-Zato što se osećam muškarcem -A ako ne postaneš muškarac?

-Onda ću se ubiti!..

Tu noć, pre dva dana, Miloje je proveo u najtežim duševnim mukama. Nije spavao nikako. Ni njegova braća nisu bila mirna. Prekjuče, ranom zorom, oni su se spremili i odveli Miloja u sanatorijum dr. Živkovića. Trebalo je da se operacija izvrši rano ujutro.

Instrumenti su bili iskuvani. Dr. Vukota Božović, koji je trebalo da izvrši operaciju, čekao je. Uspeli smo da se prokrijumčarimo do postelje mladog stvorenja koje nije ni žena ni čovek, i da ga upitamo šta misli i da li se nada da će se sve dobro svršiti. Na beloj postelji, u jednoj prostranoj sobi sanatorijuma, Miloje je ležao i drhtavim ženskim glasom pričao: - Eto, čekam… Doktor još ne dolazi, a ja sam tako nestrpljiv.

- Da li će danas da bude operacija?

- Ne znam, gospodine. Kako oni narede.

Doktor Vukota Božović je bio profesionalno zakopčan i bilo je veoma teško ma šta doznati od njega.

Pratili smo ga u stopu i po svaku cenu hteli da saznamo nešto o ovom neobičnom slučaju koji je komplikovaniji nego što bi se u prvo vreme moglo pomisliti. U suturenu sanatorijuma, u bifeu, uspeli smo da nagovorimo dr. Božovića da nam nešto kaže o samom slučaju.

- Vidite, gospodo, ovo je zaista medicinski fenomen.

Ja sam nameravao – kaže dr. Božović – da još jutros izvršim operaciju, ali sam pregledom utvrdio da je to nemoguće, pošto ovaj mladić, ili devojka, kako

www.optimist.rs god hoćete, ima u svojoj utrobi oplodni organ, koji ću ja morati, eventualno, da otklonim, ili ako to ne bude moguće, da otklonim muška obeležja koja mu više neće smetati da bude žena. Ja još ne znam da li kod njega postoje duple žlezde, mislim žlezde muškarca i žene, pa vam ne mogu ni reći kaav će biti ishod operacije.

- Ali on želi, gospodine doktore, da bude samo muškarac?

- U ovom slučaju nije važna njegova želja, već pravo stanje, koje ću ja naći onda kad mu budem pregledao unutrašnje organe.

Od dr. Božovića nije se moglo više ništa saznati. Ipak smo ga umolili da nam kaže da li će operacija biti toga dana. Dr. Božović nas je uverio da operaciju neće izvršiti, jer mora da bolesnika pripremi za operaciju koja će biti mnogo ozbiljnija i komplikovanije nego što je on u prvo vreme mislio.

- Pa kad ćete ga operisati, gospodine doktore?

- Sutra u osamnaest časova, rekao je dr. Božović sasvim ubedljivo i mi nismo imali razloga da mu ne verujemo.

Operacija se odlaže ponovo Mi smo bili tačno obavešteni da će se operacija izvršiti prekjuče u 18 časova. Došli smo u sanatorijum i prvo potražili Miloja. On je ležao i gledao reklame na poslednjim stranama novina.

- Kako je?

- Dobro.

- Kad će operacija?

- Ne znam. Kako oni kažu.

- Plašiš li se?

- Nimalo. Ja sam rešio: ili – ili…

- Da li su tvoja braća još ovde?

- Ne. Ponestalo, gospodine, para. Morali su da se vrate kući. Sve je ovde skupo. Mnogo skupo!..

- Jesu li to videli?

- Jok. Doktor zabranio.

Vreme je prolazilo. Čekalo se na dr. Božovića koji je otputovao u Požarevac da prisustvuje suđenju, kao svedok.

Oko 18.20 časova došao je dr. Božović. Presreli smo ga u hodniku. Na njegovom licu jasno se primećivao veliki umor. Pokušali smo da saznamo kad će operacija, ali dr. Božović je bio isuviše zakopčan. Nije hteo ništa da kaže. U jednom trenutku zamislio se i rekao kratko: - Gospodo, ovaj slučaj komplikovan je veoma.

Veoma je interesantan. Juče je mladoga seljaka – seljanku pregledalo deset lekara. Nesumnjivo je da ima uterus i duple žlezde.

Od jedne dobronamerne sestre doznali smo da ope-

Tema broja: Transseksualnost racija sasvim sigurno neće biti izvršena prekjuče uveče, već juče oko 11 časova.

Razgovor sa Milojem Juče nešto pre 11 časova ušli smo u sobu broj 5. gde leži Miloje.

Plava kosa, kratka, ističe se na snežno belom jastuku. Mi prilazimo krevetu: - Kako je?

- Vodili me jutros u jednu veliku sobu. Slikovali me.

I nekakvu struju pustili…

- Bio je na rentgenološkom pregledu, objašnjava jedan bolesnik iz sobe u kojoj Miloje leži.

U bolesničku sobu ulazi jedna bolničarka i blagim glasom obraća se Miloju: - No, kako je? Gladan?

- Gladan… daju mi da pijem samo čaj. Da je, barem, malkice ’leba da se glocne.

Tu se Miloje smeje.Kao da je zaboravio da će se za nekoliko časova odlučiti njegova sudbina. U tim trenucima nadvladala je glad želju za muškošću. Sestra bolničarka vratila se. Bilo je tačno 11 časova.

- Operacija neće biti danas, rekla je.

Mi smo se zagledali. Bili smo razočarani malo manje od Miloja. Ipak smo ostali da još razgovaramo sa njim. Posle desetak minuta sestra se opet vratila.

Počela je nešto da šapuće Miloju na uvo. Čuli smo da Miloje treba da se spremi za operaciju, koja će se, ipak, izvršiti odmah. Trebalo je da se izgubimo za izvesno vreme. Tako smo i učinili.

Naša sreća: u hodniku smo našli jednog studenta medicine koji je dobio dozvolu da prisustvuje operaciji. Napravili smo sporazum i dogovorili se da i mi budemo, za vreme operacije, studenti medicine. Na brzu ruku naučili smo tri – četiri latisnka izraza. Zlu ne trebalo.

Miloja su proneli na kolicima. Sve je bilo spremno.

Operatori su prali ruke i vezivali bele zaštitnike na usta.

Sa prvog sprata radio je donosio muziku crnačkog džeza. Važno smo zakucali na sporedna vrata. Otvorila je jedna sestra koja „nije imala čast da nas poznaje“.

- Student!.. Brzo mantile!..

Obukli su nam bele mantile sa trista malih zakopčaljki. Brkovi, ne baš moderni, našeg fotoreportera gotovo su nam pokvarili račun. Sreća što postoje studenti koji „studiraju“ po desetak godina.

U operacionu salu donesena je žena Dr. Božović i njegovi asistenti rade užurbano. Operaciona sala je puna hirurga koji su zainteresovani ovim senzacionalnim slučajem. U početku mi se držimo „diskretno“ uglova. Gledamo kako škljocaju

25

makaze i kako pomoćnice dodaju instrumente. Kroz veliki stakleni front, koji zauzima celu zapadnu stranu operacione sale, vide se krovovi Beograda i jedan veliki bombarder – avion koji kruži nisko…

Tu, pred nama, jednu ženu pretvaraju u muškarca.

Kao da je to skulptura od gline.

Naš fotoreporter se oslobodio i nekako ispetljao ispod svog belog mantila foto – kameru. Prvo izdaleka, pa posle izbliza, kamera je škljocala. Jedna sestra drži glavu Milojevu. On ćuti. Sve su glave nagnute. Prilazi nam jedan operator: - Kolega, ovo je čudo nad čudima! Ovo je 90% žena!

- Čudo! Čujemo kako kaže i dr. Božović.

- Da li je, onda, važno što bolesnik želi da bude baš muškarac?

- Da, važno je.

Ruke u gumenim rukavicama dodaju makaze, pincete, pamuk i gazu. Radi se užurbano, ćutke. Skazaljka na satu klizi. Pedeset pet minuta. Uterus je izvađen. Na njemu je bio s jedne strane oplodnik, a s druge semenik.

Miloje sada sa punim pravom može da nosi to ime.

On je sada muškarac.

- Mladoženja? Pitamo.

- Bećar! Kaže dr. Božović.

Sestra što pridržava glavu bolesnika udara ga blago po obrazima i pita: - Kako je?

Blede usne se jedva miču. Ništa se ne čuje. Kolica su odnela u sobu broj 5 muškarca!

I ja ću ići u kolo Juče po podne posetili smo Miloja. On je miran. Bled je. Izgleda da ima bolove posle operacije. Ipak se smeška, kao na stare znance.

- Čestitamo!

On polako klima glavom i razvlači reči na slogove: - I ja ću sada u kolo. – Sada sam muško!..

M. JOJIĆ, POLITIKA, 13.10.1937.

26

Tema broja: Transseksualnost

www.optimist.rs

CANDY DARLING Pre gotovo sedam decenija, 24. novembra 1944. godine rodio se dečak James Lawrence Slattery u Forest Hilsu, SAD, u porodici majke bibliotekarke i oca alkoholičara. Niko nije mogao pretpostaviti da će on postati ona - diva, Candy Darling, glumica, muza Loua Reeda, Andyja Warhola i Stounsa i jedno predivno, duboko tragično biće.

Svoje rano detinjstvo Darling je provela na Long Islandu, gde su se ona i njena majka preselile nakon njenog razvoda. Veći deo svog detinjstva Darling će provesti gledajući televiziju i stare holivudske filmove, od kojih je naučila oponašati svoje omiljene glumice, poput Joan Bennett i Kim Novak.

Sa 17 godina upisala se na kozmetički kurs, a u tajne seksa, kako je kasnije govorila uputio ju je lokalni prodavac dečije obuće.

Konačno razotkrivanje i potpuna transformacija u Candy Darling desila se kada ju je majka suočila sa glasinama da odlazi obučena kao žena u lokalni gej bar. Darling je jednostavno napustila prostoriju da bi se pred majkom vratila kao žena.

Njena majka je kasnije izjavila: „Znala sam… ali nisam mogla zaustaviti Jamesa. Candy je bila toliko lepa i talentovana.“ Njeno prvo žensko-transeksualno ime bilo je Houp Slattery, da bi negde 1963-64. godine preuzela ime Candy Darling kada se okrenula uzimanju hormonskih injekcija. Njeno novo ime bilo je spoj ljubavi prema slatkišima – Candy (slatkiš) i Darling (draga), kako su je prijatelji zvali.

Darling 1967. godine upoznaje Andyja Warhola, čuvenog slikara, filmskog reditelja i pisca. Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti, iako su mnogi o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru.

Iduće godine Darling nastupa u Warholovom filmu „Flesh“. Warhol je kasnije priznao da u to vreme transeksualci još uvek nisu bili prihvaćeni i da su nalazili na marginama društva, ali da je sa pojavom Darling došlo do pozitivnih promena.

Nakon uspeha filma, sledi novo filmsko ost-

varenje sa Darling u glavnoj ulozi – „Women in Revolt“ 1971. godine. Glumila je buržujku sa Long Islanda uvučenu u grupu za oslobođenje žena (PIGS – Politically Involved Girls). Tokom snimanja filma dolazilo je do svađa u ekipi. Darling nije volela Holly. Jackie nije želela da Paul Morrissey snima i insistirala je na tome da scene u kojima se ona pojavljuje snima Warhol lično. A Warhol je voleo svađu između svih njih i podstrekivao je.

Bilo je takođe svađa oko naziva filma. Film je prvi put prikazan u Los Anđelesu na Filmexu kao „Sex, an homage to Mae West“, a kasnije kao „Andy Warhol’s Women, an homage to George Cukor“.

Pošto nije mogao da nađe distributera za film, Andy je zakupio salu u Njujorku i 16. februara 1972. organizovao prikazivanje. Posle prikazivanja održana je večera u čast Candy Darling, a zatim su otišli kod Scavulla gde su gledali kritike na TV-u. Kritike su bile očajne; rečeno je da „izgleda kao da je snimano pod vodom“ i da „još

Tema broja: Transseksualnost jednom potvrđuje da Andy Warhol nema talenta.

Ali to smo znali još od Campbell's Soup cans.“ Među gostima na Candynoj žurci nalazili su se i D. D. Ryan, Sylvia Miles, George Plimpton, Halston, Giorgio di Sant 'Angelo i Diane i Egon von Furstenberg.

Postala je Warholova prijateljica i superzvezda - ali je on izgubio svako interesovanje za nju kada i za ostale transseksualce. Candy Darling je nastavila da se pojavljuje u nezavisnim filmovima, kao što su „Brand X“, „Silent Night, Bloody Night“ i kao žrtva anti-gej napada u filmu „Some of My Best Friends Are“...

Godine 1971. otišla je u Beč, gde je snimila dva filma za reditelja Wernera Schroedera: „Der Tod der Maria Malibran“ i drugi, koji nikada nije prikazan. Glumila je i u pozorištu, u dve predstavama „Jackie Curtis – Glamour, Glory and Gold“ (1967), „Vain Vistory: The Vicissitudes of the Damned“ (1971); i u predstavi „Small Craft Warnings“ Tennesseeja Williamsa, za koju ju je on lično pozvao, kada ga je impresionirala na njegovoj rođendanskoj žurci. Pokušala je da uđe u mainstream filmske krugove, prijavljujući se za glavnu ulogu u filmu „Myra Breckinridge“ po scenariju Gora Vidala, ali nije prihvaćena.

U društvu šezdesetih koje nije prihvatalo transseksualce, Candy su prihvatili ne samo kao ženu - nego i kao divu. Nakon razlaza sa Warholom, njena karijera nije završena. Glumila je u filmovima „Klute“ sa Jane Fondom (tada ultra popularnom kao „Barbarela“) i „La Mortadella“ sa Sophijom Loren.

Ostala je prva inspiracija svima koji su rođeni u pogrešnoj koži. O njoj je napisano mnogo pesama – „Candy says“, „Take a walk on the wild side“ od Velvet Undergrounda, „Lola“ od Kinksa...

Preminula je od leukemije u 29. godini.

Pisala je: „Čak i sa prijateljima i karijerom u usponu, osećam se isuviše prazno da bih nastavila sa ovim nestvarnim životom. Sve mi je dosadilo. Može se reći da umirem od dosade.

Volela bih da vas sve ponovo upoznam.“ Darling je 21. marta 1974. godine zakoračila u legendu, napustivši svet u kome često nije bila shvaćena, ali je istovremeno bila velika inspiracija i simbol svima onima koji moraju da se bore da ih okolina prihvati onakve kakve jesu.

PIŠE: K.M.

27

28

Tema broja: Transseksualnost

www.optimist.rs

Divine: Učiniti sve za slavu Glumac sa velikim potencijalom menjanja karaktera, pevač u noćnim klubovima, internacionalna kultna zvezda koja se najčešće pojavljivala kao travestit u svojim predstavama i filmskim ulogama, Divine je tek postala poznata zbog uloga u filmovima Johna Watersa u kasnim 1960-im i ranim 1970-im.

Rođena je kao Harris Glenn Milstead, 19. oktobra 1945. godine u Townsonu Maryland, buduća zvezda je odrastala u predgrađima Baltimora.

Njegovi roditelji, Bernard i Diana Francis Milstead, bili su darežljivi i blagi, možda zato što su Harrisa maltretirali u školi jer je feminiziran. Kada je imao 12 godina porodica se preselila u Lutherville, drugo predgrađe Baltimora. Porodica je živela samo šest kuća od Harisovog vršnjaka Johna Watersa.

Waters, prijatelj iz komšiluka, bio je odgovoran za kreiranje Harisovog umetničkog imena i stvaranje neverovatnih uloga za njega.

Dve scene iz Watersovih filmova doprineli su da Divine postane kultna zvezda. U filmu „Pink Flamingos“ (1972.), Divine jede pseći izmet, tako da bi njen karakter mogao da dokaže da je „najprljavija osoba na svetu“, dok u filmu „Female Trouble“ (1975.), njen karakter Dawn Davenport bude silovana od strane prljavog starijeg muškarca Earla, kojeg takođe glumi Divine (uz pomoć dublera za pojedine scene). Divine se takođe pojavljivala u filmovima „Polyester“ (1981) i „Hairspray“ (1988), koje je režirao Waters; „Lust in the Dust“ (1984), koji je režirao Paul Bartel; i „Trouble in Mind“ (1985), koji je režirao Alan Rudolph.

Posle filmskih uloga, Divine je postala slavna sredino 1970-ih godina i izvodila je kemp

predstave i disko nastupe u San Francisku. U kasnim 1970-im i ranim 1980-im, Divine je snimala filmove i nastupala širom sveta. Postala je slavna u Australiji, Engleskoj, Holandiji, Izraelu i naravno u Americi.

Divine je često imala problema da snima u Sjedinjenim državama, ali njene pesme „Walk Like a Man“ i „I'm So Beautiful“, koje je izdala 1985. godine postali su veoma popularni kako u Americi tako i u inostranstvu. Tokom 1980-im godina, Divine je bila čest gost u TV emisijama i emisijama kablovske televizije, kao i na manifestacijama za poznate ličnosti. Ali život pun putovanja i napora uticao je na ovu zvezdu.

Profesionalno, Divine je postala holivudska zvezda i prepoznat je njen talenat i kao travestita i kao obične persone, kao glumice tako i pevačice. U svom životu van scene, Divine je imala problema u ljubavnom životu, sa gojaznosti i finansijama.

Waters ju je 1988. godine angažovao za film „Hairspray“. Njen lični i profesionalni život je opet počeo da se popravlja. Film je doživeo uspeh i pristizale su nove ponude za interesantne uloge kao i mogućnost za još veću slavu koju je Divine toliko želela. Ali, Divine umire u snu, zbog srčanih problema, 7. marta 1988. godine.

Njena popularnost nije rasla samo zbog njenog talenta već i zbog njene otvorenosti da učini apsolutno sve, bez obzira koliko to bilo bizarno i subverzivno, da bi dostigla slavu.

Harris Glenn Milstead je stvorio personu, koja i danas preko videa i DVD-a, prikazuje svoj divlji izgled, jake i snažne gestove i ogromni talenat koji i dalje privlači nove obožavaoce širom sveta.

30

Putopis

www.optimist.rs

ALITALIA Trg, korak i pogled. Erotika u kamenu i u telu, prošlost i sadašnjost, stvarnost i imaginacija, italijanske statue i italijanski ljubavnici – putopis ili pornografija?

Italija. Od grada do grada. Potraga za autentičnim duhom predela. Iz regije u regiju, brzim crvenim vozom. Gost koji želi mnogo nikada nema dovoljno vremena. Prošlost i savremenost, kultura i intima, hrana i zabava, italijanske statue i italijanski ljubavnici – a samo jedan dolazak. Bolonja, Firenca, Venecija. Tri grada, tri regije i samo jedan dan više. Emilija Romana, Toskana, Veneto.

Prvi je studentski grad, univerzitetski centar, zasvođen, ukorenjen u vremenu, lep i lišen adrenalina. Stvoren za zaustavljene kadrove, za iskorake iz uobičajene brzine za espresso na trgu duge, duge poglede. Prvi dan provodim u potrebi da potrošim što više ulica i popijem što više kafe. U istom prepodnevu mešaju se katedrale, kipovi, ljupki kafei i mladi komunisti, aktivisti koji prodaju majice na trgu i govore o pravima radnika ali isključivo na svom jeziku. Nijedan drugi ne znaju, ali su njihovi povici i stisnute pesnice lako prevodivi kao što je i njima jasno da tražim drugu veličinu majice od one koju su mi ponudili. Bez cenkanja plaćam deset evra za komad sintetike na kojem piše „Antifascista“ iako za isti novac mogu da kupim tri bolja komada u „H&M“ radnji preko puta. Iz ulice Ugo Bassi lako se stiže u Via Polese, gde se nalazi najposećeniji gej bar koji radi samo u večenjim časovima. Zove se „Bart“, a danju je prekriven limenom roletnom na kojoj ne piše ništa.

Jedini veći klub je na drugoj strani grada. Iako

ime „Kinky“ obećava radno vreme ograničeno isključivo na vikende ne uklapa se u moj raspored. Do „Barta“, ulica se pruža svom svojom dužinom. Tiha je, kao u predgrađu, iako je samo na nekoliko stotina metara od glavnog trga. Tu intima nadsvođenih trotoara, u gradu u kojem je nemoguće pokisnuti, dolazi do punog izražaja. Neko dete viri iza stuba, prolaznik doslovno promiče, roletne na prozorima su različitih boja.

Uveče „Bart“ izgleda drugačije. Limeni zaklon je podignut, izlog i vrata su crni. Na njima piše „men inside“, a može se ući tek nakon što se pozvoni. Neobećavajuću spoljašnjost smenjuje živahan prostor i ljubazan čovek na vratima, feminiziran i veseo, u kasnim četrdesetim. „Ciao bello!“ klikće pre nego što sam zakoračio i traži „drink card“. Ne govori engleski ali mi pokazuje kuda da prođem. Iz uskog hodnika u koji je smešten samo njegov pult ulazi se u bar. Gledam ga ponovo. Izgleda kao da je čitavu večnost tu i kao da će čitavu večnost tu i ostati. Crne kratke kovrdže, tuboki tragovi bora na licu, majica do pupka, spuštene farmerke, čvornovate ruke, neka ogrlica. Na majici ima print tropskog predela ali mi se čini kao nezamisliv bilo gde izvan tog svog pulta, šaltera i garderobe iza. Ključari su uvek na istom mestu, domaštavam situaciju sedeći za pravougaonim šankom u polupraznom baru. Na levom zidu su uspomene nekih gejeva iz Havane, nekako se oseća istorija u atmosferi mesta, tek poneko ulazi uz veseli pozdrav klju-

Putopis čaru. Sporazumevamo se oko toga šta želim da popijem, u baru se ne puši i to me čini nervoznim, šipke za ples na podijumu deluju sablasno i prazno. Dolazi par starijih muškaraca, meštana, zatim još nekoliko stalnih gostiju i tek tada saznajem da postoji i „smoking part“. Svi međusobno razgovaraju, poznaju se, gledam u jedan običan utorak u Bolonji, u sasvim obično veče kojeg se ne tiče moje putničko nestrpljenje.

U Firenci se ne osećam kao boem za šankom već kao zadihani turista koji želi da prestigne vreme. Činjenica da hodam tlom kojim su hodali Mikelanđelo, Makijaveli, Nikola Pisano i svi ti čarobni istorijski muškarci čini da se osećam najsvečanije u životu. Sveštenik u dvorištu palate Veccio drži strastveno predavanje okupljenim studentima. Vatreni govor me tera da prisluškujem, stisnutom pesnicom on naglašava snagu nekadašnje Firentinske republike. U senci impozantne reprodukcije Davida, patriotskograđanskog simbola tog doba, pod otvorenim nebom, sve je požuda. Znanje je požuda, umetnost je požuda, prošlost je požuda, kamen je požuda. U dvorištu galerije Uffici zatvaram oči u poslednjim naporima da pronađem snagu da hodam dalje. Iza mene je jurnjava po Ponte Veccio, Duomo, stajanje u redu uprkos rezervaciji ispred galerije umetnosti ne bi li konačno stao pred najlepšeg među najlepšim muškarcima, stvarnog Davida, izvornog, sačuvanog, večitog.

Na trgu Santo Spirito osećam stvaran bol unakaženih stopala koji smirujem razmišljanjem o odranoj koži na freski Strašnog suda. Jedini Mikelanđelov autoportret. Odrana koža spremna za pakao. Homoseksualac koji nije slikao sebe, umetnik koji je u religijske scene ubacio sve svoje ljubavnike a da to nikome nije smetalo, čovek zaljubljen u telo, u volumen i sirovu snagu, anatom koji se, pred sam kraj, vratio gotovo srednjevekovnom siromaštvu forme i kajao se, kajao se za sve.

31

Venecija je za mene oduvek bila sinonim za sredovečne strejt parove, za srebrne i zlatne svadbe, za nadahnute tetke sveže isfenirane i njihove glupe muževe. Tu mape nisu ni od kakve pomoći, svi kopneni putevi vode na isto mesto, a deluje da je tako lako izgubiti se. Niše, prolazi, ćoškovi, maske koje spavaju čekajući noć. Sa Rialta gledam gondolijere i uzdišem, zaista uzdišem. Škljocanje mi ne smeta ali me asocira na to da je ljubav postala atrakcija, da vredi tek koliko i digitalni kadar tupave tinejdžerke koja nema pojma zbog čega fotografiše to što fotografiše. Gondolijeri su najlepši muškarci u Italiji. Sat vremena sa njima na gondoli košta osamdeset eura, ali postoje i kraće vožnje, za šezdeset i četrdeset. Ne pevaju kao nekad, ali su ozbiljna konkurencija lepoti ovog grada.

Ostajem na kopnu sa željom da me neka sonata koju izvodi orkestar na Trgu Svetog Marka otrgne od bilo kakvih misli. Povlačim sve što sam mislio o Veneciji, ovde je svaki pogled toliko pun lepote da je nemoguće skoncentrisati se na jedno. Priznajem sebi da sam došao da budem samo posmatrač, da se nijednog trenutka nisam umešao niti pomerio iz udobne voajerske pozicije. Sve sam samo posmatrao ma koliko da su moji pogledi zapravo bili halapljivo gutanje. U Bolonju sam se vratio udavljen utiscima, kao balon naduvan do pucanja. Ali, ne mogu i ne umem to da pustim iz sebe. U ljupkom apartmanu, sedim na krevetu, bez odeće, bez ičega na sebi, ćutim i posmatram se u ogledalu. Ignorišem spakovan kofer, ignorišem činjenice, ignorišem pomisao da postoji sutra. Mogu li da se stopim sa doživljenim, mogu li da postanem deo toga? Bolonja je bila mir, Firenca uzbuđenje, Venecija lepota. U belim čaršafima pokušavam da pobegnem od buđenja jer jutro će promeniti sve.

PIŠE: MILAN NIKOLIĆ

VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA ČETVRTAK - 13.12.

PETAK - 14.12.

SUBOTA - 15.12.

NEDELJA - 1

17 __ 00

Tajna (2012) r. Przemislav Wojcieszek Poljska, igrani, 82’

Revija kratkih filmova:

Revija kratkih filmova:

Revija kratkih fi

Uzgoj i red, Izvan tima, iControversy, Sve veći bolovi, Linija cilja, Teško za izgovoriti, Prazno gnezdo, Mali gej dečko Krist je mrtav

Prora, Nervoza zbog nastupa, Ljubavni ratovi, Saglasnost, Tek sam počeo, Dečak je, Ispovest sveštenika, Narednik, Džejms

Upleteno, Spiraln Zeka, Tandem, Tiš gospodinom Kart cija, Mačka pleše Najbolji hleb, Kro

19 __ 00

Trans (2012) r. Kris Arnold SAD, dok. film, 92’

Žica (2009) r. Mehdi Ben Atia Francuska, igrani, 90’

Naš gej heroj - Vito (2011) Ja sam sada že r. Džefri Švarc r. Michiel van E SAD, dok. film, 93’ Holandija, dok

21 __ 00

Trbušni plesač (2012) r. Kaner Alper i Mehmet Binaj, Turska, igrani, 99’

Savršena porodica (2011) r. Ana Renton SAD, igrani, 84’

Provala oblaka (2011) r. Tom Fitzdžerald Kanada, igrani, 93’

Gejba (2012) r. Džonatan Lis SAD, igrani, 89

6.12.

PONEDELJAK - 17.12.

filmova:

Kralj stripa (2012)

na tranzicija, r. Rosa fon Praunhajm šina, Sam sa Nemačka, dok. film, 80’ terom, Tranzie, Žizela i Malis, oz objektiv

ena (2011) Erp . film, 87’

Biti gej u Istočnoj Nemačkoj r. Ringo Roesener (2012) Nemačka, dok. film, 91’

ecki 9’

Najgledanija sapunica (2011) r. Odilon Roha Brazil, igrani, 106’

34

Merlinka festival

ČETVRTAK, 13. DECEMBAR 2012. - 17:00 TAJNA Režija: Przemislav Wojcieszek Glumci: Tomaš Tindik, Agnieszka Podsiadlik, Marek Kepinski Poljska, 2012.

Trajanje: 82 min.

Ksaveri i Karolina došli su u posetu kod Jana. Jan je Ksaverijev deda koji živi sam u jednom udaljenom selu. Ksaveri je drag kraljica. Karolina tvrdi da je Ksaverijeva menadžerka. Jan je jedini rođak sa kojim je Ksaveri ikada osećao povezanost. Ksaveri je homoseksualac. Karolina je Jevrejka. Jan ima više od 80 godina i nekada je bio vojnik u pokretu otpora. Karolina zna da se u kući u koju je upravo ušla pre 70 godina dogodilo ubistvo koje je prošlo nekažnjeno. Karolina zahteva odgovore na svoja pitanja. Jan je srećan što može da ih ugosti. Ksaveri nema kud. ČETVRTAK, 13. DECEMBAR 2012. - 21:00 TRBUŠNI PLESAČ Režija: Kaner Alper i Mehmet Binaj Uloge: Kerem Can, Giovanni Arvaneh, Erkan Avci Turska, 2012.

Trajanje: 99 min.

Neverovatan trio, snažno prijateljstvo i porodične veze koje su se pokazale kao fatalne... Ovo je film o neobičnom triju: Danijel je nemački foto-reporter u Istanbulu, koji ne poznaje najbolje vrednosti Srednjeg istoka. Kan, feminizirani, ponosni trbušni plesač koga porodica mnogo voli i podržava i Ahmet, koji je rođen u istočnoj konzervativnoj porodici i čija potraga za iskrenošću i slobodom dovodi do tragedije. Film je inspirisan istinitom pričom Ahmeta Jildiza, koga je 2008. ubio sopstveni otac kada je imao samo 26 godina zbog toga što je bio homoseksualac.

www.optimist.rs PETAK, 14. DECEMBAR 2012. - 19:00 ŽICA Režija: Mehdi Ben Atia Glumci: Klaudija Kardinale, Antonin Stali-Višvanadan, Salim Kešiuš Francuska, 2009.

Trajanje: 90 min.

Malika opterećuje mnogo toga nakon što se posle života u Francuskoj vratio kući u Tunis. Mora da prihvati smrt svog oca, ne može da se otvori prema svojoj majci i kaže joj istinu o sebi i ponovo na površinu izbijaju njegovi strahovi iz detinjstva.

Ali svi Malikovi problemi bivaju kao rukom izbrisani kada se zaljubi u Bilala, slugu sanjara koji radi na majčinom buržoaskom imanju.

PETAK, 14. DECEMBAR 2012. - 21:00 SAVRŠENA PORODICA Režija: Ana Renton Glumci: Ketlin Tarner, Emili Dešanel, Džejson Riter SAD, 2011.

Trajanje: 84 min.

Super-mama iz predgrađa Ajlin Kliri je prava katolkinja nominovana za nagradu Katolkinja godine u svojoj lokalnoj zajednici što će joj doneti plaketu kao dokaz. Postoji samo još jedan test koji mora da prođe – mora crkvenom odboru da predstavi svoju porodicu. To je trenutak kada mora da se suoči sa istinom o svojoj nekonformističkoj porodici, istinom koju je godinama krila.

Sa svojom kćerkom lezbejkom koja će se udati za svoju partnerku, sinom koji je u nesrećnom braku i koji ima ljubavnu aferu sa manikirkom iz kraja i sa sopstvenim brakom sa izlečenim alkoholičarem koji joj otežava život, Ajlin odlučuje da krene u akciju i uzdigne svoje mešanje do novih, neslućenih i izrazito komičnih visina.

Merlinka festival SUBOTA, 15. DECEMBAR 2012. 19:00 NAŠ GEJ HEROJ - VITO Režija: Džefri Švarc SAD, 2011.

Trajanje: 93 min.

Nakon pobune u Stonvolu Vito Ruso je pronašao svoj glas kao gej aktivista i kritičar predstavljanja LGBT zajednice u medijima. Napisao je „Celuloidni ormar“, prvu knjigu koja kritikuje način na koji su homoseksualci predstavljeni na filmu u Holivudu. Za vreme krize sa sidom 80-tih godina 20. veka Vito je postao strastveni borac za pravdu preko novoosnovane grupe ACT UP pre nego što je umro od side 1990. 27. juna 1969. policijska racija u baru u kome su se okupljali homoseksualci pod nazivom Stonvol u Grinič Vilidžu doživela je iznenađujući preokret kada su gosti odlučili da se odupru represiji. Vito Ruso, 23-godišnji student filma, bio je u toj gomili. Vito je postao jedan od najglasnijih aktivista koji je inspirisao borbu LGBT zajednice za njena prava.

SUBOTA, 15. DECEMBAR 2012. 21:00 PROVALA OBLAKA Režija: Thom Fitzgerald Glumci: Brenda Fricker, Olympia Dukakis, Kristin Booth Kanada, 2011.

Trajanje: 93 min.

U filmu igraju oskarovke Olimpia Dukakis i Brenda Friker koje glume Stelu i Dot, stariji par koji beži iz staračkog doma u Mejnu i vozi se do Nove Škotske kako bi se zvanično venčale. Stela i Dot su zajedno već 31 godinu i verno su bile jedna uz drugu u svim životnim usponima i padovima. Dotina unuka, puritanka Moli, odlučila je da je za Dot najbolje da živi u staračkom domu u kome će joj biti pruženo sve što joj je neophodno. To prisiljava Stelu i Dot da donesu hrabru odluku: na-

35

pustiće svoj rodni grad i krenuti put Kanade gde je brak između osoba istog pola legalizovan.

NEDELJA, 16. DECEMBAR 2012. 21:00 GEJBA Režija: Jonathan Lisecki Glumci: Jenn Harris, Matthew Wilkas, Mike Doyle SAD, 2012.

Trajanje: 89 min.

Džen i Mat su najbolji prijatelji sa koledža i sada su u svojim 30tim godinama. Džen je izabrala da bude sama i provodi svoje dane držeći časove joge i obavljajući poslove za svoju šeficu. Mat pati od blokade pisca stripova i ne može da preboli svog bivšeg dečka. Oni odlučuju da ispune obećanje iz mladosti da će zajedno imati dete... na tradicionalni način.

PONEDELJAK, 17. DECEMBAR 2012. 21:00 NAJGLEDANIJA SAPUNICA Režija: Odilon Rocha Uloge: Guilherme Duarte, Vanessa Giácomo, Paulo Lontra Brazil, 2011 Trajanje: 106 min.

Brazil, 1978, grupa ljudi živi u diktaturi, u euforiji zbog disko groznice i fantazije najgledanije sapunice, čija radnja je smeštena u noćni klub. Nakon fatalnog incidenta Amanda i Dora (dobro plaćena prostitutka i njena „služavka“) su prisiljene da pobegnu. U skladu sa teorijom malog sveta njihove sudbine će se ukrstiti sa sudbinom diplomate koji se oseća kao stranac u sopstvenoj zemlji, sa sudbinom revolucionara Vićentea i njegovog brata kao i tinejdžera Ćaoa koji računa na podršku svoje prijateljice u borbi da bude prihvaćen kao gej muškarac.

36

Merlinka festival

www.optimist.rs

Merlinka festivalski plakat Već drugu godinu za redom Međunarodni festival queer filma „Merlinka“ raspisuje konkurs za izradu festivalskog plakata za mlade dizajnere, studente dizajna i dizajnere amatere. Time želimo da uključimo mlade u naš projekat i da razmišljaju o LGBT egzistenciji i queer estetici. Kao i prošle godine dobili smo veliki broj odličnih radova, od kojih smo izabrali rad Jelisavete Mitić koji je osvojio prvu nagradu. Ana Cvejić osvojila je drugu, a Predrag Stošić treću nagradu. Po prvi put ove godine štampali smo Merlinka kalendar za 2013. godinu sa 12 najboljih radova, s ciljem da najbolji radovi budu duže aktuelni i da dobiju veću pažnju, koji ćemo promovisati na samom festivalu i deliti gledaocima.

Jelisaveta Mitić

Ana Cvejić

Predrag Stošić

Merlinka festival

Aleksandar Saša

Mitar Sikimić

Ljubiša Stević i Stojan Mančić

Ana Cuzović

37

38

UrbanLook.info

www.optimist.rs

URBANLOOK TRENDS Ovaj put predstavljamo one koji su prikazali svoje nove kolekcije kako za jesen/zimu tako i za proleće/leto, dizajneri i brendovi iz Srbije, Hrvatske Slovenije... 1. DIORALOP - ANDREJA BISTRIČIĆ, MAJA MERLIĆ (HR) Odličnom i pre svega neobičnom kolekcijom ovaj dizajnerski duo nas uvodi u jedan novi modni svet u kojem svaki muškarac može biti slobodan, može svoju unutrašnjost izraziti modelima, bojom, i stavom. Oversized kao aktuelan trend ovde je vrlo prepoznatljiv i negde stavljen kao must have za sezone pred nama.

1

2

2. BATA SPASOJEVIĆ (RS) Ovu jesen/zimu Bata Spasojević vidi u odlično stilizovano i nadasve aktuelnom military trendy. Army look je osvežen zanimljivim detaljima i vrlo elegantnim modelima koji svoj dodir sa onim što je army imaju kroz kamuflažne materijale i maslina zelenu boju. 3. MIRO MIŠLJEN (SLO) Miro je ovaj put bio inspirisan prolećnim odlaskom u luna park i na odličan način i odličnim stajlingom predstavio trend za sledeću sezonu koji će s ponosom poneti svi oni slobodoumniji momci koji prate i vole Mirov rad.

4. VAN GOOL (RS) Ivan Golubović je poslednjom kolekcijom još jednom pokazao da je od onih mlađih dizajnera koji se svojim stilom i modom izdvaja i već je svoj VAN GOOL brend učinio prepoznatljivim. Ovaj Tirkiz kaput je jedan od najboljih komada sezone!

UrbanLook.info 5. MIRJANA ŠARAC (RS) Mirjana je jedno novo ime u svetu muške mode, ali sigurno uskoro i veoma prepoznatljivo s obzirom na njenu prvu kolekciju koja je nežna drugačija, i totalno osveženje kada je u pitanju srpska modna scena. 6. MARTINI VESTO (RS) U ovu zimu sa vrlo modernim, kvalitetnim i trendy odelima koje dizajnira Boško Jakovljević!

7. PWL (RS) Sporstki, opušteno, udobno, kvalitetno , moderno...

39

4

5

3

6

7 Uređuje: Srđan Šveljo

40

UrbanLook.info

www.optimist.rs

8. GEORGE STYLER (RS) Jedno od najzapaženijih dizajnerskih imena u poslednje vreme. On je svojom kolekcijom koja je spoj panka, etna i modernog uspeo da osvoji svet pa zašto onda i naš domaći muškarac ne bi svetski izgledao uz samo jedan GEORGE STYLER komad na sebi? 9. JULIJA ĐERKOVIĆ (RS) Odličnim modelima, Julija je pokazala da su svetle i nežne boje muške boje i da poigravanje geometrijom jeste trend sezona koje dolaze. 10. ZORAN GAREVSKI (SLO) Kolonijalni, elegantan, sveden, klasičan stil koji nikada ne izlazi iz mode pa tako neće ni sledećih sezona. 11. BOJAN ATTIL BOŽIĆ (RS) Elegantni i šik na Oscar Wilde način Bojan predstavlja muškarca za XXI vek.

8

9

10

11

UrbanLook.info

41

LUTKA SA NASLOVNE Miša Obradović je nedavno imao izložbu fotografija muških portreta koje je uradio u poslednjih par meseci. To su momci koji definitivno zaslužuju da budu ovde jer njihova lica i figure krase piste, magazine i kampanje širom sveta.

MADE IN SERBIA IGOR SUHENKO već duže vreme je poznat po svojim cipelama on je od onih retkih koji svojim ručnim radom oblikuje modu i ukus kada je muška obuća u pitanju i na vrlo jedinstven način ono što podseća na stara vremena svojim dizajnom povezuje sa modernim i urbanim.

TYLER JAMES Jedno od najprijatnijih iznenađenja je ovaj mladi pevač, poznat kao naj prijatelj preminule Amy. Vrlo senzitivno, nežno, prelepim vokalom i jednostavnom muzikom on će vas odvesti u najlepše ljubavne priče, njegova verzija Sign Your Name i Higher Love bude ono najlepše, pa poslušajte ga!

IKONOGRAFIJA Marlon Brando u filmu THE WILD ONE iz 1953. nosi ovu legendarnu kožnu bajkersku jaknu koja je trend već šestu deceniju pa evo je i kao predlog za ove dane pred nama. Možete je kombinovati uz džins ali i na vrlo elegantan način uz neke uske pantalone i košulje.

42

Moda

www.optimist.rs

72-GODIŠNJI KINEZ POSTAO M

Liu Xianping, 72-godišnji Kinez, je deda koji glumi modela za online prodavnicu ženske garderobe svoje unuke. On je mršav. On ima stila.

On ima 72. godine.

Liu Xianping je postao internacionalna zvezda nakon što je njegova unuka odlučila da je on savršen da bude model u njenoj prodavnici garderobe za žene. Njegova unuka je rekla za China Newsweek da je njen deda došao da joj pomogne oko otpakivanja ženske garderobe i sam imao nekoliko ideja.

„On je uzeo jednu haljinu i probao je kako bi dao nekoliko saveta kako da se dobro kombinuje garderoba,“ rekla je ona. „Smatrali smo da je to bilo zabavno i počeli smo da fotografišemo“.

Liu nosi haljine, suknje, helanke i tašne, sve u pozama kao da je izašao iz Voga.

Ovaj nesvakidašnji deda je srećan što može da pomogne svojoj unuci u poslu, koji je utrostručio zaradu od kada je on postao njen model.

Moda

MODNA ZVEZDA

„Zašto bi za nekog kao što sam ja bilo neprihvatljivo da nosi žensku garderobu? Moje poziranje pomaže mojoj unuci i ja nemam šta da izgubim,“ rekao je on. „Star sam i jedino što me zanima jeste da budem srećan.“ Prednost ovog 72-godišnjaka je da je mršav i savršena zamena za ženske modele koje bi svoje poziranje naplaćivale.

Ako tako nastavi Andrej Pejić bi mogao da ostane bez posla!

43

44

Muzika

www.optimist.rs

Damjan Loš: Ne diraj Damjan Loš je zvezda u usponu čiju pesmu „Ne diraj mi fegete“ možete čuti na YouTubu, a ko ga ne bude poslušao neka zna da je dve godine trenirao kik-boks! Odustao je od operskog pevanja da bi se posvetio novom pravcu u hip-hopu. Kad ne homo-hopuje studira svetsku književnost. Spot za pesmu „Ne diraj mi fegete“ je snimljen i uskoro se očekuje premijera, kao i premijera pesme “Gej lepotan”. Snimanje je organizovao Loud and Queer, a muziku i tekst za pesmu je sam radio. Sve to je bio povod za ovaj intervju.

Ti si nova zvezda na ovom nebu plavom. Ko te je probio na estradu?

Probijanje je u toku. Ideju za ovo sam dobio 2010. na prvom i jedinom uspešnom Prajdu u Beogradu, kad sam dobio veliki nalet adrenalina i osećaja ličnog oslobođenja i duha zajedništva, i to je uticalo da Damjan Loš, moj alter ego, počne da se probija i bori za sebe! Dakle, probijam sam sebe. Ali, pomaže mi još mnogo raznih fenomenalnih ljudi.

Kako reaguješ na zlobne insinuacije pojedinih medija da si gej?

Nemaju o čemu da pišu a treba im tiraž! Eto, Milan Stankovic i ja smo baš skoro pričali na svadbi Nikole Burovca kako te ne ostavljaju na miru čak i kad se oženiš u crkvi. Što se mene tiče, nek pričaju šta hoće. Mnogo gore prolazi već godinama Željko Joksimović koji nam je dva puta svetlao obraz na Eurosongu, a oni svašta pišu. U ovoj zemlji ništa nije sveto.

Da li su te poslušali i više „ne diraju fegete male“?

Tek ćemo videti kad izađe spot i dostigne široku publiku. (do 10. decembra izlazi na YouTubu). Mislim da homofobi koji su čuli već polako ostavljaju fegete male na miru, jer sam im lepo objasnio ko i šta je homofob, ali znam da i dalje diraju fegete u četiri zida, nežno i grubo.

Kako su se na kraju završili pregovori sa City recordsom?

Tako što sam digao ruke od svega. Prvo su tražili da naziv pesme promenim u:„Ne diraj mi vegete“ jer kažu da bi to daleko bolje prošlo u trenutnoj društvenoj klimi. Potom su hteli da se „Gej lepotan“ preimenuje u „Dejvid Bekam“ i da se u pesmi radi o sportskom duhu, fudbalerskim no-

gama, trbušnjacima i metroseksualcima. Nekako sam i pristao jer su mi nudili redovno pojavljivanje u VIP Room-u, ali sam odustao od svega kada mi nisu obezbedili Leontinine aranžmane. Zvao sam je iz srede u sredu, nije se javljala.

U jednom intervjuu Jelena Karleuša je rekla da želi da snimi duet s tobom. Da li ćeš pristati?

Bila bi mi čast. Još samo kad bi pristala da nam se pesma zove Creamy rad.

Ko je taj gej lepotan?

To je bio jedan dečko na ulici. I to je uvek neki dečko na ulici. Ponekad i dečko u mom krevetu.

Recimo, posle mog prvog nastupa na LnQ stagu, letos na Exitu narednog dana sam završio u krevetu jednog novosadskog gej lepotana. Ali, to su retke prilike. Tog dana mi je bio rođendan i Proviđenje mi je poklonilo taj divan poklon. Bio je jako hot i sladak kad je rekao: „Opa, znači pušio sam selebritiju“. Ja sam se mislio: „Macane, i tebi je selebriti pušio“. Čuli smo da često nastupaš u Tošinom bunaru, ali kada možemo da očekujemo nastupe po većim klubovima, Sava centru, eventualno Areni?

Da, čujem da me puštaju po gotičarskim žurkama oko Tošinog bunara i šire... Često izvodim svoje pesme na večerima slam poezije Poezin u Plato Ilegali, planiram da na narednom premijerno izvedem epic stvar "Znam šta si radio prošlog leta" koja se bavi specifičnim odnosom veze bez obaveza s gej str8-acting baticama koji su u ormaru i „u miljeu“. Ipak, moj big-time nastup je zakazan za 15. decembar u Drugstoru! Biće to jedna prava ekstravrhganza: bekvokali, plesači, video bim. Go big or go home! A Arenu mogu odmah da napunim, 5-6 hiljada policajaca obezbeđenja bi mi

Muzika

mi fegete! obezbedili uspeh.

U emisiji kod Lee Kiš rekao si da redovno masturbiranje snižava rizik od loših romansi. Da li možeš to da pojasniš?

Mogu. Vrlo je jednostavno: bolje je uraditi sam nego imati kres kombinacije sa ljudima sa kojim možda ne bi ni kafu popio da se ne servira uz blud. A i najobičniji kres je zapravo počinjanje nekog odnosa. Možda bi moja sledeća pesma trebalo da se zove „Pojebo me idiJot“!

Ono što zanima tvoje fanove širom sveta jeste da li imaš partnera?

Rekli su mi menadžeri da pričam isključivo da sam singl i promiskuitetan na šta sam ja rekao: Pa šta drugo mogu i da kažem??! Međutim, bio sam u mraku, ništa nisam znao. Pojavio se jedan zekonja skoro i zaskočio me je. Jer je provalio da sam i ja zekonja. E sad sta će biti sa mnom pojma nemam.

Kako zekonja zavrti repićem! Ali zaboravite na ovo. Dakle: SAMO PORNJAVA. Zašto si odbio ponudu Dejana Milicevica da režira spot za pesmu „Ne diraj mi fegete“?

Pogrešno je preneto. Dejan Milićević je taj koji je odbio. Ja sam insistirao da u spotu bude puno golih nauljenih frajera sve vreme, a on je rekao da neće da radi takve pederluke.

Gde nastupaš za doček Nove godine? Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?

Za novu godinu nastupam u Švici na jednoj privatnoj velikoj srpskoj pravoslavnoj gej svadbi.

Biće malo etna, malo tehna, sve što narod voli...

Elem, kad izađe spot i kad se odigra moj nastup u Drugstoru malo ću da se posvetim faksu, i malo neću smeti da izlazim na ulicu kad se smrkne.

Posle „Fegeta“, želim da izbacim spot o coming outu „Elita“ gde govorim između ostalog o mom odrastanju na Čuburi i prenosim poruku: „Izadji iz klozeta!“, a posle toga ide najbolja pesma, pesma na koju i strejt momci kidaju, „Gej lepotan“. Njom ću inače i završiti nastup 15. decembra, za vreme koje ćete na video bimu imati prilike da gledate autoerotični home video jednog beogradskog gej lepotana!

45

46

Pozorište

Martin Šerman

Izopačeni Režija: Andrej Nosov Igraju: Radomir Vujović, Boris Ler, Branko Cvejić, Alban Ukaj, Miloš Isailović, Strahinja Lacković, Draško Adžić Postoje predstave koje, gledano u kontekstu u kojem su nastale ili se igraju, samim svojim događanjem predstavljaju društveni događaj prvog reda. Pozorište se uvek interesovalo za socijalne autsajdere bilo kog tipa, ali su gej ljudi, ako ne računamo karikirano feminizirane likove u vodviljima i pučkim komedijama, relativno kasno ušli u mainstream interesovanja pozorišnih autora. Ipak, za nekih četrdesetak poslednjih godina gej drama je prešla veliki put od „Kaveza za ludake“ preko „Momaka iz benda“ sve do drama Toni Kušnera čiji „Anđeli u Americi“ predstavljaju jednu od najvažnijih drama prošlog veka . Važna stepenica u tom razvoju svakako je i drama Martina Šermana u kojoj se po prvi put progovorilo o stradanju gej ljudi pod nacizmom. Naravno, Šermanova drama govori o mnogo čemu drugom, od mehanike ljubavne veze pa do jednog sirovog, ali otrežnjujućeg pogleda na ljudsku seksualnost i njenu socijalnu ulogu. Sve u svemu, postavljanje Šermanovog teksta na srpske scene, sa svim kontekstima i „čitanjima“ koje to može da donese, predstavlja važan datum posebno stoga što je reč o dobroj, pažljivo izbalansiranoj i precizno postavljenoj predstavi. Ono što je veliko dostignuće i uspeh predstave je činjenica da je verovatno po prvi put homoseksualcima na domaćim scenama dato pravo na seksualnost. Junaci ove drame, koje Nosov pažljivo i diskretno asocijativno povezuje sa Srbijom danas, su ljudi od krvi i mesa, nisu stereotipi, čak ni pozitivni, ali se ne pravdaju zbog onog što jesu. Dramaturški postavljena kao niz segmenata, od kojih svaki ima jedan dominanti akcenat, predstava zaseca u veliki korpus različitih tema od kojih se najveći broj zapravo bavi ljudskom prirodom, gde je seksualnost tek deo veće priče. Scene prisilnog rada u logoru upravo najbolje ilustruju svu kompleksnost ovog teksta, istovremeno je to politički statemant, ali i rafinirana

www.optimist.rs

Pozorište

47

analiza ljudske psihe koja hrabro zalazi i u one tamnije strane ljudske prirode. Ono što je posebna vrednost predstave je velika posvećenost sjajnog glumačkog ansambla, gde se posebno izdvajaju zaista izvanredni Radomir Vujović, Boris Ler i Alban Ukaj. Važna i dobra predstava koju ne bi trebalo propustiti.

PIŠE: BOBAN JEVTIĆ MARTIN ŠERMAN Rođen 1938. godine u Filadelfiji (S.A.D.). Diplomirao dramsku umetnost na Boston University Colege of Fine Arts. Jedno vreme se bavio glumom u okviru čuvenog dramskog studija Actors Studio. Dramski pisac i scenarista. Proslavio se 1979. godine dramom ‘’Izopačeni’’ (‘’Bent’’) koja je izvedena u više od trideset zemalja sveta i na osnovu koje je 1997. godine snimljen film u režiji Šona Matijasa i uz učešće Klajva Ovena i Mika Džegera. Premijera komada je održana na Vest Endu u Njujorku, da bi produkcija kasnije bila premeštena na Brodvej. Autor je više od 20 dramskih tekstova koji su izvedeni u preko pedeset zemalja. U svojim delima se bavi ljudima sa margine i istražuje različite oblike diskriminacije. Od 1980. godine živi i radi u Londonu. Njegove drame su više puta nominovane za Pulicerovu nagradu i nagradu Toni.

ANDREJ NOSOV Rođen 1983. godine u Prokuplju. Student je treće godine pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pre dramskih studija bavio se ljudskim pravima. Vodio realizaciju velikih projekata namenjenih mladima, regionalnoj saradnji i suočavanju sa prošlošću. Neki od najznačajnijih projekata su Dani Sarajeva u Beogradu, regionalna mreža Inicijative mladih, programi obrazovanja o prošlosti, kao i brojni drugi. Radio je kao novinar za dnevnik Danas i radio Slobodna Evropa. Osnovao je i sedam godina bio na čelu Inicijative mladih za ljudska prava. Osnovao je i vodi Hartefakt fond od 2009. godine. U toku studija režije asistirao Dejanu Mijaču na predstavi ’’Višnjik’’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Jovanu Ćirilovu na predstavi ’’Izleti u Rusiju’’ u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

48

Književnost

www.optimist.rs

Žan Žene: Od lošeg lopova do odličnog pisca Do 1949. godine Žene je napisao pet romana, tri drame i brojne pesme. Zbog toga što u njima eksplicitno i namerno provokativno prikazuje nasilje i homoseksualnost njegova dela su zabranjena u Sjedinjenim Državama.

Žan Žene, rođen 1910. godine, preminuo 1986. godine, bio je istaknuti i kontroverzni francuski pisac, dramaturg, pesnik, esejista i politički aktivista. Na početku svog života bio je skitnica i sitni lopov, ali se kasnije posvetio samo pisanju (ili se izveštio u krađi pa ga nikada više nisu uhvatili na delu).

Svoju karijeru Žene je počeo kao sin prostitutke i spremačice po kućama, koja ga je ubrzo posle porođaja dala na usvajanje jer, kao samohrana majka, nije mogla da se stara o detetu. Taj osećaj odbačenosti ostaje krvava rana na njegovom srcu, koja nikada nije zacelela, a projektuje se kroz njegova književna dela. Iako ga je usvojiteljska porodica volela i imao je odlične ocene u školi gde je čitao Dostojevskog i poeziju Pola Varlena, mali Žan, uprkos tome, nekoliko puta beži od kuće i upušta u niz sitnih krađa. Neki njegovi biografi misle da on tu malo preteruje u opisima svojih avantura, da bi se predstavio u „romantičnijem“ svetlu.

Posle smrti svoje pomajke, Žana smeštaju u drugu hraniteljsku porodicu, sa kojima on ostaje samo dve godine. U tom periodu je voleo da izlazi noću našminkan.

Zbog problema sa zakonom u petnaestoj godini Žana šalju u popravni dom u kome će da provede naredne tri godine. Posle izlaska iz doma odlazi u Legiju stranaca. Iz Legije je nečasno otpušten jer je uhvaćen na (ne)delu pederisanja. Postoji i druga verzija, u kojoj je „samo“ dezertirao tako što se jednog jutra jednostavno nije pojavio na prozivci. Nakon toga putuje Evropom kao skitnica i prostitutka. Tom prilikom prošao je i kroz naše krajeve, a naročito dobro je upoznao lokalne zatvore, jer je od Beograda do Sušaka na tadašnjoj jugoslovensko-italijanskoj granici prošao u zatvorskom vagonu, koji je zastajkivao kod svakog zatvora na toj pruzi i u svakom je proveo po dva-tri dana. U sušačkom zatvoru je tokom dva dana boravka u njemu

uspeo da se zaljubi u Hrvata, izvesnog, Radeta Petrića. O svojim putovanjima kroz jugoslovenske zatvore Žene, između ostalog u svojoj knjizi Dnevnik lopova, piše „Po zatvorima sam sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu. ’Jebem ti majku božju u dupe’ ’Jebem ti zid’“ Posle povratka u Pariz, Žene se bavi šetanjem kroz zatvorsku kapiju. Više od deset puta je bio hapšen zbog krađa, skitnje, falsifikovanja, nepristojnih radnji i niza drugih krivičnih dela. U zatvoru piše svoju prvu pesmu koju objavljuje o svom trošku, kao i knjigu „Gospa od cveća“. Žan Kokto je oduševljen Ženeovim pisanjem, i preko svojih veza omogućava da mu roman bude objavljen.

U tom trenutku Žanu preti doživotna robija zbog preko deset presuda. Žan Kokto kao i drugi ugledni umetnici među kojima su Pablo Pi-

Književnost kaso i Žan-Pol Sartr, potpisuju inicijativu da francuski predsednik rehabilituje Žana Ženea.

Posle izlaska iz zatvora Žene se nikada više nije vratio u njega.

Do 1949. godine Žene je napisao pet romana, tri drame i brojne pesme. Zbog toga što u njima eksplicitno i namerno provokativno prikazuje nasilje i homoseksualnost njegova dela su zabranjena u Sjedinjenim Državama.

Sartr je napisao analizu o razvojnom putu Žana Ženea (od skitnice do pisca) i objavljuje je anonimno. Žana je ono što je pročitao u ovom eseju jako potreslo tako da narednih pet godina nije ništa napisao.

Posle samoubistva Abdulaha, šetača na žici, za kojeg je bio emocionalno vezan, Žene i sam u depresiji pokušava da izvrši samoubistvo.

Varljivog leta ’68. godine Žene se politički aktivira.

Učestvuje u demonstracijama, skrećući pažnju na život imigranata u Francuskoj. Sedamdesetih godina, na poziv Crnih Pantera, tri meseca provodi u Americi. Tamo drži predavanja, prati suđenje lideru Crnih Pantera i piše članke za njihove novine.

Posle toga odlazi u Palestinu gde, u palestinskom izbegličkom kampu u kome je bio šest meseci, upoznaje i Jasera Arafata.

Zajedno sa Fukoom i Sartrom protestuje protiv policijske brutalnosti protiv Alžiraca u Parizu, problema koji je trajao još od alžirskog rata za nezavisnost.

Izražava solidarnost za Frakcijom Crvene armije, zloglasnom grupom Bader- Majnhof, kao i sa žrtvama libansko-izraelskog masakra nad Palestincima i muslimanskim civilima 1982. godine, takozvanog Masakrom u Sabri i Šatili.

Umro je od raka grla u jednoj hotelskoj sobi u Parizu 1986. godine. Sahranjen je u Maroku.

BOGORODICA OD CVEĆA U zatvor gde će konačno da napiše knjigu “Bogorodica od cveća”, dovela ga je krađa knjige Marsela Prusta „U senci devojaka u cvetu“.

Inače većina krađa zbog kojih je Žene hapšen bile su krađe knjiga. Čitanje Prustovog romana bilo je pravo prosvetljenje. Tako nam na momente Ženeov roman liči na parodiranje Prustovog. „Bogorodica od cveća“ je prvi i, nesumnjivo, najveći Ženeov roman. U njemu su moralne konvencije okrenute su naglavce. Dobijamo

49

neočekivano: lirske portrete transvestita, lopova i ubica. U pitanju je beskompromisno majstorsko delo u koje su se zaklinjali Žan-Pol Sartr i Žan Kokto. Bogorodica od cveća je prožeta francuskim žargonom, lokalnom varijantom šatrovačkog jezika. To je grub, ali i duhovit jezik, koji je Žene studirao u popravnom domu i po zatvorima. Taj jezik je uglavnom u vezi sa seksualnošću. Žene napada hipokriziju oko sebe.

Okomljujemo se na tuđe zločine da bi smo bolje prikrili svoje. Svejedno je da li su u pitanju zločini u ratu, zločini zamaskirani politikom, u seksualnosti ili takozvanoj pravdi. Užasavamo se drugih da bi smo obezbedili pokriće za užas u sebi. Niko u francuskoj književnosti posle Markiza de Sada nije u tom bespoštednom poduhvatu otišao tako daleko kao Žan Žene.

PIŠE: MR. INCREDIBLE

Žan Žene - BOGORODICA OD CVEĆA Preveo Jovica Aćin, prvo izdanje, 2012, ćirilica Knjiga Bogorodica od Cveća objavljena je u Glasnikovoj kolekciji Glasovi sveta.

Reč je o prvom i, nesumnjivo, najvećem Ženeovom romanu, napisanom tokom boravka u zatvoru. U Bogorodici od Cveća moralne konvencije okrenute su naglavce. Dobijamo neočekivano: lirske portrete transvestita, lopova i ubica.

U pitanju je beskompromisno majstorsko delo u koje su se zaklinjali Žan-Pol Sartr i Žan Kokto, i zbog kojeg je pisac naposletku bio pomilovan.

Ovo je roman koji nikad nećete zaboraviti.

50

Podrška

www.optimist.rs

Kako podržati prijatelja koji živi sa HIV-om?

Ljudi koji imaju HIV se plaše da će, ako drugi saznaju za njihov status, početi da ih posmatraju isključivo kroz njega. I važno je da to izbegnete. Osoba ima iste probleme koje je imala i ranije, biće suočena sa mnoštvom životnih izazova koji nemaju veze sa HIV-om i važno je da ne upadnete u stereotipiziranje i isključivo fokusiranje na HIV. Jeste li uhvatili sebe kako preskačete tekstove o HIV/AIDS-u? Skloni smo da verujemo da nas se to ne tiče. Jedino 1. decembra ne možemo pobeći od toga. Iskreno me je potreslo kada sam jednom čula „da... ovo je onaj dan protiv nas...“ Toliko se priča o „borbi protiv“ da se zaboravlja jedan važan deo poruke „borba za“ (prava osoba koje žive sa HIV/AIDS-om). I zato ovog 1. decembra želim da pošaljem drugačiju poruku - poruku podrške osobama koje žive sa HIV-om.

Danas je napredak medicine (i dobra volja našeg RZZZO-a) omogućio pristup lekovima novije generacije koji su potpuno promenili sliku koju smo nekada imali o AIDS-u. HAART (što je skraćenica za visoko aktivnu retroviralnu terapiju) je omogućio da se sa HIV-om danas može živeti dugo i kvalitetno, ne napuštajući posao i druge aktivnosti. Uprkos napretku u lečenju HIV-a, ljudi koji sa njim žive se suočavaju sa velikim brojem problema koji su direktan rezultat društvene stigmatizacije. Različita istraživanja pokazuju da se posledice ove socijalne stigmatizacije često doživljavaju težim od fizičkih aspekata bolesti. Pored suočavanja sa unutrašnjim haosom, osoba koja je saznala da ima HIV se nalazi pred mnoštvom izazova u svakodnevnom funkcionisanju. Nažalost, u našoj sredini i dalje nije retko da joj zbog iracionalnih strahova, budu uskraćeni pravo na školovanje, rad, pa čak i medicinsku negu. Nedopustivo, ali se neretko događa da medicinski radnici odbijaju da prime ljude sa HIV-om, dezinfikuju kvake na vratima, a upute hvataju

vrhom kažiprsta i palca! Tužbe su retke jer podrška nedostaje, pa se ljudi (s pravom?) plaše da će sebe dovesti u još goru situaciju. Kao da ovo nije dovoljno, podrška porodice i prijatelja često izostaje ili tu nailaze na nove serije osuda. I kada se unutrašnji osećaj krivice, preispitivanja i strahova poklopi sa iracionalnim strahovima čitave okoline, nemali broj osoba dolazi do pitanja - čemu

Podrška lekovi, ako ću ceo život provesti ovako?

On the bright side stvari se menjaju.

Polako i sporo ali se menjaju. Mlađe generacije više znaju o HIV-u i o tome da se on ne prenosi uobičajenim socijalnim kontaktima. Mlađi lekari su više učili o HIV-u. Sve češće mi se javljaju prijatelji- ljudi kojima je neki blizak prijatelj/ica poverio svoj HIV pozitivan status, sa pitanjem - kako je najbolje reagovati? Kako da ga/je podržim?

Treba li da pričam o HIV-u ili ne? To me raduje.

Stvari se menjaju. I polako vode ka tome da 1. decembar postane DAN PODRŠKE, onima koji traže nove lekove i vakcine, kao i onima koji sa HIV-om žive. Šta se kaže kada ti neko saopšti da ima HIV? „Hvala ti na poverenju da to podeliš sa

mnom“ bi mogao da bude dobar početak. Jer zaista, ne zaboravite, bilo je potrebno ogromno poverenje da vam neko to kaže. U sebi, ta osoba je rizikovala mnogo toga (da ćete reći drugima, da će vas izgubiti kao prijatelja, da ćete početi da je posmatrate drugačije i sažaljivo, da ćete je osuditi...) Ipak, odlučila je da to podeli sa vama i to je velika stvar. Možete pokazati da cenite to po-

51

verenje.

Imam gomilu pitanja o HIV-u, smem li da pričam o tome? Svakako ne treba da počnete sa isleđivanjem i pitanjima koja impliciraju osudu (Šta?! Pa zašto nisi pazio? Kako si ga dobio/la?!)

Osoba koja vam je rekla je sigurno već dugo i sama opterećena raznim samoosudama i preispitivanjima i neće joj pomoći ako stekne utisak da i vama treba da se pravda. Osim ovoga što svakako ne treba reći, ne postoji univerzalan „recept“. Svi smo različiti i naše potrebe se menjaju tokom vremena. Nekome će prijati da priča, nekome ne. Ako niste sigurni, najbolje je da osobu otvoreno pitate. Ili dozvolite da ona vodi razgovor (a vi je pratite). Vremenom ćete bolje razumeti kada i o čemu želi da priča. Svakako bi bilo dobro da joj pokažete da sme da priča.

Mnogo osoba koje imaju HIV izbegavaju o tome da razmišljaju jer to predstavlja snažan odbrambeni mehanizam. Stoga je ne morate sami podsećati. S druge strane, može se plašiti da će vas uznemiriti. I zato je važno da pokažete da ste tu, da slušate. Onda kada ona želi o tome da priča.

Važno je svakako da ne zaboravite da HIV nije postao centralni deo njenog/govog identiteta (iako u jednom periodu može biti dominantna tema). Ta osoba je i dalje sin, profesor, komšija, prijatelj, vozač, alpinista, štagod... Ljudi koji imaju HIV se plaše da će, ako drugi saznaju za njihov status, početi da ih posmatraju isključivo kroz njega. I važno je da to izbegnete. Osoba ima iste probleme koje je imala i ranije, biće suočena sa mnoštvom životnih izazova koji nemaju veze sa HIV-om i važno je da ne upadnete u stereotipiziranje i isključivo fokusiranje na HIV. Neke odgovore ćete dobiti od same osobe, neke možete potražiti na Internetu, brošurama, DPST savetovalištima ili PLWH udruženjima (skraćenica od People Living With HIV).

Nemojte se plašiti da pitate, time samo pojačavate ćutanje i tabuiziranje ove teme.

I ja sam odlepio/la... šta da radim? Ovo zapravo može da se odnosi na čitavu buru emocija koje i sami imate nakon saznanja da se neko ko vam je blizak suočava sa ozbiljnom bolešću za koju ipak još uvek ne postoji lek. S jedne strane, tu su emocije vezane za tu osobu, dok se sa druge mogu javiti one koje su vezane za vas: suočavanje sa strahom od bolesti, strahovi u vezi sa neizve-

52

Podrška

snošću, društvenom stigmatizacijom i izolacijom, preispitivanja, bes, tuga, iracionalni strahovi i mnogi drugi. Možete biti u iskušenju da to podelite sa trećom osobom. Ne zaboravite, međutim, da je osobi koja vam je rekla za svoj HIV status jako važno da to ostane samo između vas i da ona ima kontrolu nad tim kome će poveriti tu informaciju. Tako da nikako nije dobra ideja da to delite sa nekim zajedničkim prijateljima. Ali uvek možete i svakako bi bilo korisno da razgovarate sa nekim (DPST savetnici, psiholozi, PLWH udruženja, forumi, SOS telefoni itd.)

Da li moram posebno da vodim računa da ga/je ne uznemirim? Osobi koja vam je rekla za svoj status je najvažnije da se vaš odnos ne promeni. Možda ćete u početku biti u dilemi šta i kada da kažete, ali je cilj da o svemu (uključujući i HIV) možete otvoreno da pričate. Možete preispitati neka svoja prethodna uverenja ili iracionalne strahove, ali ne treba da budete naglašeno oprezni i pažljivi. Vašem prijatelju/ici je važno da vas ima za prijatelja i da zadržite iskren i otvoren odnos. Čak i ako kažete nešto što se osobi neće dopasti ili će je trenutno povrediti, ukoliko imate zaista otvoren odnos, moći ćete otvoreno da razgovarate i razrešite to.

Nadam se da ste stigli do kraja ovog teksta. To bi bila dobra vest jer znači da se stvari menjaju. Bilo da sami imate HIV i razmišljate o tome da se poverite nekome (u kom slučaju mu/joj za početak možete dati ovaj tekst) bilo da ste prijatelj kome se neko poverio ili prosto zainteresovani čitalac- to znači da se stvari menjaju.

Da HIV/AIDS više nije bauk o kome se ne sme razmišljati već nešto o čemu treba pričati.

Za kraj- istraživanja pokazuju da je najveći porast HIV-a u sredinama u kojima je on najjače stigmatizovan (možda zato što se ljudi plaše da se testiraju, da insistiraju na upotrebi kondoma ili strahuju od otkrivanja svog HIV statusa te beže u rizična ponašanja u kojima i druge izlažu riziku...) Danas, kada je razvoj medicine omogućio ogromne napretke u savladavanju bioloških aspekata ove bolesti, red je na nas kao društvo da damo svoj puni doprinos i podržimo osobe koje žive sa HIV-om. Samo takva ukupna podrška će dati smisao borbi za- život.

PIŠE: JELENA ZULEVIĆ psihoterapeutkinja

www.optimist.rs

KRIMINALIZU Dve nevladine organizacije Q-klub i JAZAS, uz podršku drugih NVO i pojedinaca, predložile su izmene odredbi Krivičnog zakonika koje se odnose na prenošenje HIV infekcije, u sklopu zakonodavne reforme koju sprovodi Ministarstvo pravde i državne uprave.

Izgleda da je pravi trenutak da se i u Srbiji predlože izmene pravnog odnosa prema HIV infekciji i osobama koje žive sa HIVom. Kampanja u svetu traje već nekoliko godina sa ciljem da se ukinu krivične kazne, naročito kada je u pitanju otkrivanje HIV statusa, nenamerno prenošenje ili samo dovođenje u rizik od infekcije. Ovakve odredbe nastale su na nekadašnjem verovanju da će doprineti zaštiti javnog zdravlja od širenja tada smrtonosne infekcije, kako se smatralo. Ali vreme se promenilo, medicina je napravila najveći napredak upravo u ovoj oblasti a društveno razumevanje ove infekcije je sveobuhvatnije i umnogome unapređeno. Sve veći broj dokaza ukazuje da je kriminalizovanje neobjavljivanja HIV statusa, potencijalne izloženosti riziku od prenošenja infekcije i nenamernog prenošenja HIV-a, učinilo više štete nego koristi u smislu uticaja na javno zdravlje i ljudska prava. I dоk pоstоје zајеdnički prоblеmi kојi sе оdnоsе nа kriminаlizаciјu HIV-a, njih trеbа rаzumеti u spеcifičnim nаciоnаlnim kоntеkstimа.

Specifična krivična odgovornost za prenošenje HIV-a u naše krivično zakonodavstvo dospela je 2005. godine. Fokus je stavljen na ljude koji su nosioci infekcije i kažnjavanjem skoro svega, prenošenja, nenamernog prenošenja i dovođenja u rizik od prenošenja HIV-a. Od tada je jako malo slučajeva (izgleda samo jedan, prim. aut.) procesuirano, a nijedan nije presuđen od strane suda

Aktivizam

53

UJTE MRŽNJU, A NE HIV niti u prvom stepenu. To samo pokazuje da ni pravosudni sistem ni mediji trenutno nisu dobro opremljeni da se nose sa krivičnim procesima vezanim za HIV. Niko u stvari ne želi da se bavi tim pitanjem, sem kroz skandalozne natpise u kvazimedijima u svrhu dnevne zabave. Koja je svrha zakona ili dela njegovih odredbi, ako se ne koriste? Njihov uticaj se pokazuje samo u stvaranju uverenja kod ljudi da će ih nеkо оtkrivаnjеm stаtusа ili u strahu od krivične odgovornosti zаštiti što dovodi do lažnog osećaja sigurnosti i stigmatiziranju osoba koje žive sa HIV-om.

Stigmа vеzаnа zа HIV је nајvеćа prеprеkа zа tеstirаnjе, lеčеnjе, оbјаvlјivаnjе stаtusа i uspеh zеmаlја u pоstizаnju mеđunаrоdnоg cilја da se zaustavi širenje HIV infekcije. Krivični zаkоni nе mogu promeniti pоnаšаnjе ukоrеnjеnо u slоžеnim društvеnim pitаnjimа, pоsеbnо pоnаšаnjе kоје sе zаsnivа nа žеlјi i uticајu stigmе prеmа HIV-u.

Postoji možda ograničena uloga krivičnog prava u retkim slučajevima u kojima ljudi prenose HIV sa zlom namerom, niko ne tvrdi da onaj ko izazove štetu drugom u vezi sa njegovim zdravljem, ne treba da snosi odgovornost. Ali pitanje je zašto se HIV izdvaja u odnosu na prenošenje drugih zaraznih bolesti i čemu to doprinosi?

Današnji podaci nedvosmisleno pokazuju da je HIV еpidеmiја vоđеnа nеdiјаgnоstikоvаnjеm HIV infеkciје, а nе оd strаnе оsоbа kоје znајu svој HIV pоzitivаn stаtus. Opasnost ne vreba od ljudi nego od virusa. Nеzаštićеni sеks nоsi rizik оd mnоgih mоgućih еvеntuаlnоsti pоzitivnih i nеgаtivnih - uklјučuјući i rizik оd dоbiјаnjа pоlnо prеnоsivih infеkciја, kао štо је HIV. A HIV је sаmо јеdnа оd mnоgih pоlnо

prеnоsivih infеkciја ili zаrаzа kоје mоgu izаzvаti dugоrоčnu štеtu. Izdvајаnjе HIV-а u pоsеbnim zаkоnskim оdrеdbаmа i krivičnо gоnjеnjе dаlје stigmаtizirа оsоbе kоје živе sа HIV-оm i оnе kојi su pоgоđеni HIV/AIDS-om. Bоlја аltеrnаtivа upоtrеbi krivičnоg zаkоnа su mеrе kоје stvаrајu оkružеnjе kоје оmоgućаvа lјudimа dа trаžе tеstirаnjе, pоdršku i blаgоvrеmеnо lеčеnjе, dok mogu bеzbеdnо da оbеlоdаnе svој HIV stаtus, bez opasnosti da budu gonjeni i straha da će suočiti sa neprelaznim oblakom stigme i prezira.

Dakle, mnogo je bolje da ljudi koji žive sa HIV-om budu podržani i osnaženi od momenta postavljanja dijagnoze, tako da se čak i retki slučajevi inficiranja mogu sprečiti. Umеstо kаznеnе pоlitikе i krivičnоprаvnоg pristupа prеvеnciјi HIV-а, pоtrеbаn је pristup kојi је usrеsrеđеn nа zајеdnicu, gdе se stručnоst i rаzumеvаnjе HIV pitаnjа prihvataju kao nајbоlјi dоkаz.

Pоstојеćе krivičnе оdrеdbе kоје sе оdnоsе spеcifičnо nа HIV trеbа ukinuti, i to treba učiniti u sklаdu sа prеpоrukаmа koje je usvojio Program za HIV/AIDS Ujedinjenih nacija (UNAIDS). Nadležni organi, takođe, bi trebalo da obezbede adekvatnu obuku u vezi HIV-a za policiju, tužilaštvo, advokate, sudije, porote i medije, a zakonodavci da obrate više pažnje na ono što pišu u zakonima. Kriminalizujte mržnju, a ne HIV. Аkо sе pоslе tеmеlјnih dоkаzа i prеglеdа nаciоnаlnоg zаkоnоdаvstvа, krivičnо gоnjеnjе HIV-а i dаlје smаtrа pоtrеbnim, ono bi moralo dа sе zаsnivа nа principimа prоpоrciоnаlnоsti, prеdvidlјivоsti, nаmеrе, kаuzаlnоsti i nеdiskriminаciје, nајnоviјim infоrmаciјаma iz mеdicinе i nаukе o HIV-u; stvаrnе štеtе а nе štеtе zаsnоvаnе nа riziku оd prеnоšеnjа infеkciје, i dа budе u sklаdu sа cilјеvimа јаvnоg zdrаvlја i mеđunаrоdnih stаndаrdа i оbаvеzа pоštоvаnjа lјudskih prаvа.

PIŠE: NENAD PETKOVIĆ Q-klub

54

Zdravlje

www.optimist.rs

Koliko puta da ti kažem, koristi kondom!

Pukao je kondom, kažem... a nisam ga ni koristio, mislim se Jesi li kupio pastu za zube, sapun, kondome, mleko? Jesam, mama.

Danas je naročito važno reći otvoreno gej osobama u Srbiji da je HIV veoma prisutan.

On je skoro raskinuo vezu sa intravenskim korisnicima droga, obilazi heteroseksualce ali je ušao u „gej dvorišta“ i tu će udobno i sigurno provoditi naredne godine i decenije. Pogoduje mu „vesela“ družina koja ne mari mnogo na njega. Zbog straha, mali broj se testira. Zbog straha oni koji imaju HIV, ne pričaju o tome. Zbog straha i stida lekaru ne kažu kako su ga dobili. Za 1. decembar mediji prenose statističke podatke i priče pojedinaca, često one koje su prihvatljive široj javnosti.

Po podatku za 2011. novoregistrovanih je bilo 6 puta više muškaraca!

I tu postaje jasno ko je najpogođeniji epidemijom. Za ovo decembarsko izdanje Optimista, stvari nisu ni malo optimistične za gej zajednicu u Srbiji. U poslednjih par meseci 2012. godine, među novoinficiranima otkrivene su desetine, uglavnom mladih koji su imali seks sa muškarcima. U Novom Sadu u ovoj grupi je uz HIV je česta i koinfekcija sa hepatitisom B, a u Beogradu provejava sifilis. Direktni uzroci ovakvog stanja u gej zajednici je hiperpromiskuitetno, neodgovorno i rizično ponašanje.

Predstoji veliki rad da oni koji su se tako ponašali i čitava gej zajednica preuzme odgovornost za svoje zdravlje. Da prestane da se igra ćoravih baka u dark rumu i ruskog ruleta na seks žurkama. Da počne da koristi higijensku gumicu, kao što smo svi naučili da koristimo četkicu i pastu. Drugog načina nema i neće ga biti još dugo. Kroz suočavanje sa HIV-om nove generacije bi morale čak i brže da „odrastu“! Da drže do sebe beskompromisno i ne dovode u pitanje svoje zdravlje zbog neke prolazne fantazije ili izgovora.

Ne znam ko je odgovoran što u rafovima apoteka stoje skupi kondomi koje mnogi ne mogu da priušte, ali ovo nije mesto na kome bi taj problem rešili. U fiokama apoteka, sa druge strane, stoje vrlo jeftini kondomi odličnog kvaliteta i to treba znati i koristiti. Sve organizacije koje se bave prevencijom kao i one koje se bave podrškom ljudi koji žive sa HIV-om dele kondome, a poneke i lubrikante. Pomozite rad organizacija time što ćete se redovno snabdevati od njih. Pomozite im i tako što ćete uraditi test na HIV ako ste bili u riziku. Sada je pravo vreme za to!

Nema mesta strahu. Ako se adekvatno leči, sa HIV-om se danas može dugo i kvalitetno živeti. Međutim, to „dugo i kvalitetno“ ne znači da je i lako. Treba do kraja života svakodnevno uzimati jaku antivirusnu terapiju, koja sa sobom često nosi i neželjena dejstva. Redovni odlasci lekaru, testiranja i strah od otpornosti virusa na kombinaciju lekova, dodatno otežavaju još veći društveni problemi kao što su etiketiranje, ogovaranje, neprihvatanje i sl. Ljudima koji žive sa HIV-om je zato potrebna podrška. Pre svega ne treba praviti selekciju ljudi po tome da li su „zdravi“, da li imaju ili nemaju HIV. Ljudi koji žive sa HIV-om i adekvatno se leče neće vam biti opasnost. Mogu vam biti partneri ako koristite zaštitu, a rezultat lečenja je i taj da skoro i ne postoji rizik prenosa seksualnim putem.

Danas ima toliko veza između osoba koje imaju HIV i onih koji nemaju HIV. Pravu opasnost predstavljaju oni koji ne znaju svoj HIV status, ne leče se, a nastavljaju sa svojim neodgovornim ponašanjem. Ali za „tango je potrebno dvoje“, tako da nećemo tražiti krivca u drugome, već ćemo prihvatiti svoj deo odgovornosti. Našem društvu, a osobito mladim ljudima potrebni su dobri uzori, zato učinimo sve što je potrebno da to i budemo. U zdravlju bili!

PIŠE: BRATISLAV PROKIĆ Q-club

56

Istorija

www.optimist.rs

Christine Jorgensen: Prva slavna transseksualka Njena posebnost leži u tome da je ona na kraju preuzela kontrolu nad senzacionalnim vestima o njenoj promeni pola. Vest je u početku predstavljana kao nešto skandalozno, ali kada ju je ona predstavila kao njenu priču ona je dobila priliku da edukuje javnost o transseksualnosti.

Christine Jorgensen, rođena kao George William Jorgensen Jr, nije prva muško rođena osoba koja je izvršila operaciju promene pola i postala žena, ali je njena operacija bila prva koja je izazvala veliku pažnju medija. Taj publicitet je iskorišćen da Jorgensenova i doktori edukuju široku javnost o razlici između homoseksualnosti, transvestije i transseksualnosti.

George Jorgensen Jr, Amerikanac danskog porekla, rođen je 30. maja 1926. godine.

Odrastao je u velikoj porodici u Bronksu. Imao je srećno detinjstvo i podršku porodice, ali zbog njegove feminizirane i smirene pojave život mu je bio nesrećan naročito kada je ušao u pubertet.

Tokom tinejdžerskog perioda Jorgensena je uznemiravala činjenica da se zaljubljuje u svoje drugove. Čitao je o homoseksualnosti, ali se on u tome nije pronalazio. Ona je kasnije u svojoj autobiografiji napisala da joj je, dok je još živela kao muškarac, bilo fizički loše kada bi joj neki muškarac predložio seks.

Jorgensen je regrutovan 1945. godine, nakon što je dva puta odbijan, ali je samo nakon pola godine otpušten sa počastima zbog bolesti.

Nakon vojske pokušao je da započne karijeru kao fotograf u Holivudu, ali se vratio na istočnu obalu da studira. Tokom studija pročitao je o hormonskim eksperimentima nad životinjama i ubrzo saznao da se rešenje za njegov problem nalazi u Evropi.

Jorgensen putuje 1950. godine u Kopenhagen gde upoznaje doktora Christiana Hamburgera, prvog specijalistu koji mu daje dijagnozu transseksualnost a ne homoseksualnosti.

Doktor Hamburger s njim započinje eksperimentalnu hormonsku terapiju, i nakon go-

dinu dana izvršena je operacija promene pola.

Nakon dve operacije rođena je Christine Jorgensen i tu informaciju saznali su novinari.

Dok se još oporavljala u bolnici, Christine je postala slavna preko noći. Njujorške novine „Daily News“ na naslovnoj strani objavile su „Bivši vojnik postao zanosna plavuša“. Mnogo vremena i energije je potrošeno u skrivanju od fotoreportera, ali kratko nakon njenog povratka u SAD, Christine je postala slavna javna ličnost.

O njoj se govorilo na svakom ćošku, ili su je ismejavali ili podržavali, ali se priča o njoj širila velikom brzinom. Dugo je sanjala da postane fotografkinja, ali zbog medijske pažnje bilo je nemoguće voditi normalan život.

Nakon kratkog oklevanja, Christine je

Istorija

započela karijeru kao glumica i pevačica. Harizmatična i fotogenična, sebi je dodelila ulogu glamurozne i graciozne žene u prelepoj garderobi.

Tokom 50-ih i 60-ih imala je turneju po noćnim klubovima gde je pevala i imitirala. Nastupala je u prepunim klubovima od Havane do Las Vegasa, zarađujući oko 5 hiljada dolara nedeljno, što je u to vreme bila odlična zarada.

Zbog velikog interesovanja za nju, izdala je i snimak „Christine Jorgensen Revealed“ na kojem odgovara na pitanja o njenoj transformaciji. Ona je često držala predavanja o transseksualnosti i koristila status poznate osobe da edukuje druge. Njena knjiga „Christine Jorgensen: A Personal Autobiography“ izdata je 1967. godine po kojoj je snimljen film „The Christine Jorgensen Story“.

Njena posebnost leži u tome da je ona na kraju preuzela kontrolu nad senzacionalnim vestima o njenoj promeni pola. Vest je u početku

57

predstavljana kao nešto skandalozno, ali kada ju je ona predstavila kao njenu priču ona je dobila priliku da edukuje javnost o transseksualnosti, koja se razlikuje od transvestije i homoseksualnosti.

Njena priča je poslala poruku drugim transseksualcima da nisu sami i da operacija promene pola nudi nadu u bolji život i za njih. Takođe, mnogi doktori su počeli da objašnjavaju transseksualnost i operaciju promene pola širokoj javnosti.

Ono što je najbitnije, njena elokvencija i dostojanstvo pomogli su da humanizuje ovaj fenomen koji se često prezentovao kao senzacionalan i smešan.

Christine se dva puta verila, ali nikad udavala. Umrla je 3. maja 1989. godine u 62. godini života od raka pluća.

PIŠE: PREDRAG M. AZDEJKOVIĆ

58

Aktivizam

www.optimist.rs

Džogdžakarta principi: prekretnica za lezbe

Kako tvrde mnogi svetski eksperti za ljudska prava, Džogdžakarta principi su revolucionarni paket načela o seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu i međunarodnim zakonima i njihovo donošenje je obeležje napretka u borbi za osnovna ljudska prava kao i rodnu ravnopravnost Dokument je dobio ime po gradu u kojem je usvojen i predstavljen je u Ženevi 2007. godine u prisustvu grupe od 29 eksperata za međunarodna ljudska prava.

Ovim principima se utvrđuju osnovni standardi po kojima bi vlade trebalo da tretiraju osobe čija se prava prečesto negiraju i čije je dostojanstvo prečesto poniženo. Čvrsto utemeljeni u zakonima i presedanima, ovi principi štite jednostavno pravilo: ljudska prava ne priznaju izuzetke. „Džogdžakarta principi za primenu u međunarodnim zakonima u vezi sa seksualnom orijentacijom i rodnim identitetom“ su usvojeni na sastanku ekspertkinja i eksperata za međunarodne zakone u Džogdžakarti u Indoneziji, novembra 2006. Njima se potvrđuju zakonski standardi kojima bi vlade i drugi či-

nioci trebalo da zaustave nasilje, uznemiravanje i diskriminaciju nad lezbejkama, gej, biseksualnim i transrodnim osobama, kao i da osiguraju punu jednakost.

Džogdžakarta principi su nastali kao odgovor na temeljno dokumentovane šablone uznemiravanja širom planete. Ova uznemiravanja, izvršena zbog stvarne ili pretpostavljene seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, uticala su na milione osoba.

Principi se odnose na: - silovanje i druge oblike rodno zasnovanog nasilja; - vansudska pogubljenja; - mučenje i druge oblike surovog, nehumanog i degradirajućeg tretmana; - medicinske zloupotrebe; - uskraćivanje slobode govora i okupljanja; - diskriminaciju na poslu, u vezi zdravlja, obrazovanja, stanovanja, pristupačnosti pravde i imigracije.

Principi takođe mapiraju pozitivni put ka punoj jednakosti za lezbejke, gej, bise-

Aktivizam

59

ejska, gej, biseksualna i transrodna prava ksualne i transrodne ljude širom sveta. Svaki princip sadrži i detaljne preporuke državama o načinima na koje mogu zaustaviti diskriminaciju i nasilje. Principi takođe pozivaju na akciju sistem ljudskih prava UN, nacionalne institucije za ljudska prava, medije, NVO i druge.

Među ekspertima koji su usvojili

principe su i bivši visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija, kao i nezavisni eksperti i ekspertkinje UN, članice i članovi UN, sudije, aktivistkinje, aktivisti i akademici. Među njima je bila i prof. dr Nevena Vučković Šahović, s kojom smo razgovarali na temu Džogdžakarta principa.

prof. dr Nevena Vučković Šahović

Ljudska prava su nedeljiva Nevena Vučković Šahović bila je jedna od 29 eksperata koji su radili na donošenju Džogdžakarta principa.

Džogdžakarta principi nisu pravno obavezujući za države. Koja je onda njihova svrha? U čemu je važnost ovih principa?

Džogdžakarta principi su dokument u kome su kompilirani principi iz postojećih pravno obavezujućih odredaba u oblasti ljudskih prava, sadržanih u međunarodnim konvencijama koje su ratifikovale države (te su obavezujuće za njih). Na primer, Konvencija o zabrani diskriminacije žena, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, Konvencija o pravima deteta, Međunarodni paktovi o ljudskim pravima i drugi međunarodni dokumenti o ljudskim pravima.

Kako je došlo do njihovog donošenja?

Jedna grupa uglednih političkih ličnosti, stručnjaka u oblasti ljudskih prava i uglednih aktivista je pokrenula inicijativu i pozvala stručnjake iz raznih oblasti ljudskih prava da pomognu draftiranje Džogdžakarta principa.

Kako to da ste se vi našli na Javi?

U to vreme sam bila član UN Komiteta za prava deteta u Ženevi. Inače se bavim ljudskim pravima, a pre svega pravima deteta.

Kolika je informisanost boraca za ljudska prava o Džogdžakarta principima?

U našoj zemlji je slaba, a razlozi su kompleksne prirode. Uostalom i sama znanja o ljudskim pravima su kod nas nedovoljna. Zadatak je države i svih drugih aktera u oblasti ljudskih prava da šire informisanost i podižu svest o značaju poštovanja ljudskih prava, te prava osoba različite seksualne orijentacije i rodnog identiteta.

Koji je vaš savet LGBT aktivistima u Srbiji kada je u pitanju primenjivanje Džogdžakarta principa?

Moj savet je da uvek i u svim okolnostima zasnuju sve aktivnosti na pravnim dokumentima i da ih koriste kao najznačajnije alatke. Da podsećaju državu i javnost na obaveze preuzete ratifikacijom međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima. Da sistematski i stručno rade na unapređenju prava i prakse u oblasti ljudskih prava. Da uvek budu i sami dobri poznavaoci ljudskih prava uopšte, jer se nigde nije desilo da jedna oblast ljudskih prava, bude savršeno realizovana a druga nerazvijena. Ljudska prava su holističkog karaktera i aktivizam za njihovo ostvarivanje treba uvek da se zasniva na svesti samih aktivista o nedeljivosti ljudskih prava.

60

Zdravlje

www.optimist.rs

Infektivna mononukleoza: Ljubi, ljubi, ali...

Izvor infekcije je pljuvačka obolele osobe, a prenosi se poljupcem, kašljem i kijanjem, ali i inficiranim rukama, priborom za jelo, upotrebom zajedničke čaše ili preko igračaka .Uz ponekad vrlo bolne reakcije mononukleoza je najčešće blaga bolest. Mirovanje do potpunog izlečenja veoma je značajno.

Infektivna mononukleoza je naziv bolesti, koji neretko zastrašuje pacijenta i njegovu porodicu. Često su pacijenti u paničnom strahu kad se sumnja na ovu bolest, jer ih ime asocira na neku tešku, pa i egzotičnu bolest. Na sreću, to nije tako!

Infektivna mononukleoza je virusna zarazna bolest izazvana Epstein Barr virusom. Drugi herpes virusi mogu uzrokovati slične simptome, ali tada govorimo o sindromu infektivne mononukleoze, dok se o infektivnoj mononukleozi govori ako je dokazani uzročnik Epstein Barrov virus.

BOLEST POLJUPCA Bolest je karakteristična za period adolescencije, a oboljevaju i mladi ljudi do tridesete godine. Rezervoar infekcije u prirodi je čovek.

Izvor infekcije je pljuvačka obolele osobe ili zdravog nosioca virusa, pa se bolest naziva i „bolest poljupca“, a prenosi se i kašljem i kijanjem. Međutim, bolest nije visoko zarazna, pa je potreban duži i bliži kontakt sa obolelom osobom da bi do infekcije došlo. Virus se može preneti i inficiranim rukama, priborom za jelo, upotrebom zajedničke čaše ili flaše za piće, a među malom decom i preko igračaka. Ovde treba obratiti pažnju na prevenciju.

Smatra se da u našoj zemlji oko polovina dece dođe u kontakt sa ovim virusom do pete godine života, ali se bolest ne ispoljava ili su simptomi blagi, poput virusne prehlade, pa bolest prolazi neprepoznata. Upravo ta deca su

opasna za okolinu zbog daljeg prenošenje bolesti.

Druga polovina stanovništva dolazi u kontakt sa virusom najčešće od 14. do 25. godine kad se bolest ispoljava kao infektivna mononukleoza. Epidemije u zatvorenim kolektivima (vrtići, škole, domovi...) imaju sezonski karakter- proleće ili jesen. Obično se u Srbiji registruje 1500 do 2500 obolelih u toku godine.

Inkubacija, tj. vreme od kontakta sa virusom do nastanka bolesti je do šest nedelja, a kod dece do petnaest dana. Početak bolesti je obično postepen: bolesnik je umoran, malaksao, bled, podbulog lica, otečenih kapaka, gubi apetit.

Temperatura je povišena, uz jezu i drhtavicu ili bez nje. Bolesnik sam primećuje da su limfne žlezde glave i vrata simetrično uvećane, lako bolne na dodir, a pregledom se otkrije uvećanje žlezda i u pazušnim i preponskim jamama.

VIRUS NE MIRUJE Gušobolja je jedan od karakterističnih znakova: krajnici su uvećani, crveni, nekada bez, a nekada sa beličasto sivkastim debelim naslagama. Uvećanje krajnika može da bude toliko da otežava disanje, gutanje i govor, pa se ima utisak

Zdravlje govora „na puna usta“. Virus napada žlezdano tkivo, krajnike, limfne žlezde, a kako su jetra i slezina velike žlezde i njih. Nastaje brzo uvećanje jetre i slezine, koje se sporo povlači. Jetra i slezina su glatke, zaobljenih ivica, lako bolne na dodir. U akutnoj fazi bolesti mogu se javiti tačkasta krvarenja na prelazu tvrdog u meko nepce, ospa po trupu i rukama, a nekada i žutica. Ovi znaci mogu pomoći u dijagnostici bolesti, ali nisu karakteristični samo za ovu bolest.

Akutna faza bolesti traje od dve do četiri nedelje. Znaci bolesti se postepeno povlače posle dve do četiri nedelje i bolesnik ulazi u fazu oporavka, koja je duga i traje do mesec dana.

Pacijenta u ovoj fazi muči dugotrajna fizička iscrpljenost i nedostatak snage. Limfne žlezde, jetra i slezina mogu ostati dugo uvećane.

Komplikacije su retke, a mogu se javiti i zapaljenja drugih organa: mozga i moždanica, pluća, srca i jetre. U ređe, a teške komplikacije spada ruptura slezine i suženje lumena disajnih puteva.

Izuzetno retko virus može da se reaktivira mnogo godina posle prve infekcije.

STRPLJENJE JE MOĆ Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratorijskih nalaza, gde je karakteristično povišenje broja leukocita sa povećanim procentom limfocita u leukocitarnoj formuli i nalazu mladih limfocitnih formi, tj. atipičnih limfocita preko dvadeset procenata u razmazu periferne krvi. Sedimentacija je umereno ubrzana, a broj eritrocita je normalan. Često su povišene vrednosti jetrenih enzima - transami-

61

naza i do deset puta u odnosu na normalne vrednosti, uz blago povišenje žučnog pigmenta bilirubina. U serumu se dokazuje prisustvo i porast antitela na pojedine antigene Epstein Barr virusa. Ultrazvučni pregled trbuha ukazuje na uvećanje jetre i slezine.

Međutim, specifična terapija kao i vakcina ne postoje. Simptomatska terapija podrazumeva mirovanje, lekove za snižavanje telesne temperature, toaletu usne duplje, lokalna antiseptična i sva ostala sredstva zbog ublažavanja postojećih simptoma.

Mirovanje u akutnoj fazi bolesti neophodno je, jer uvek mislimo na opasnost rupture slezine, a u fazi opravka pošteda od fizičkih napora zbog brzog zamaranja pacijenata, malaksalosti i mogućih skokova telesne temperature.

Obično se savetuje pošteda od fizičkih napora i do tri meseca od početka bolesti.

Antibiotike uključujemo kad se pojave naslage na krajnicima, jer su česte superinfekcije beta hemolitičkim streptokokom na tkivu, koje je prethodno oštećeno virusom.Tada treba poštovati preporuke u izboru antibiotika i dužini terapije za streptokokne angine. Kratkotrajno davanje kortikopreparata preporučujemo ukoliko postoji izrazito bujanje limfatičnog tkiva – krajnika, koji mogu otežavati disanje i gutanje. Kontraindikovana je primena ampicilina, jer nastaje nealergijski osip.

Pacijentu se preporučuje i higijensko dijetetski režim ishrane, koji se svodi na zabranu konzumiranja hladnih, vrelih, gaziranih napitaka, jako začinjene i čvrste hrane radi sprečavanja iritacije zapaljenog i bolnog ždrela. U većini slučajeva lečenje je ambulantno. Bolničko lečenje je potrebno kod teške kliničke slike bolesti.

Infektivna mononukleoza je najčešće blaga bolest, lakog kliničkog toka kod većine tinejdžera i mladih i ne treba je se plašiti. Potrebno je strpljenje, a mirovanje je neophodno do potpunog izlečenja.

DR SAŠA BOŽOVIĆ, INFEKTOLOG Doma zdravlja Dr Ristić Narodnih heroja 38,Novi Beograd Call Centar 011 2693 287 www.dr-ristic.com

Intervju

www.optimist.rs Photo: universalmusic.rs

62

Jessie Ware Jessie Ware je mlada britanska muzička zvezda koja je u avgustu izdala svoj prvi solo album Devotion, sa kog su se izdvojili hitovi „Running“, „110%“, „Wildest Moments“. Njen odličan, melanholični glas, elegantno pisanje tekstova za pesme i, naravno bujna crna kosa ostavlja trag u novoj eri pop muzike. Prenosimo vam razgovor s njom.

Da li te je izenadila nominacija za Mercury nagradu?

Pre nego što su najavili nominacije dosta ljudi je tvitovalo i govorilo „Nadam se da će Jessie Ware osvojiti Mercury“, to za mene jeste bio neki nagoveštaj, ali svakako sam se iznenadila kada sam bila nominovana. Menadžer me je pozvao na telefon, u tom trenutku sam bila u Universal kancelariji i pila šampanjac, spustila sam se sprat niže a on se prodrao „Imam baš velike vesti za tebe, moram da ti kažem... ali... ne smeš nikome da kažeš!“, kako je izgovorio da sam nominovana krenuli smo oboje da skačemo i nismo se zaustavili ceo jedan minut! Onda smo stali i rekao mi je „ali zaista ne smeš nikome da kažeš“ i tako je i bilo. Sve je to bilo veliko iznenađenje za mene i ogromna čast, a činjenica da se toliko ljudi nadalo da ću je baš ja osvojiti me je zaista dirnulo.

Da li je to bio dan kada si sebi rekla „uspela sam!“?

Dan kada sam osetila da stvari idu pravim tokom je dan kada sam saznala da su karte za moj koncert rasprodate. Tako sam se osetila i kada sam nastupala u „Plan B“ u Brikstonu, u avgustu, samo par dana pre nego što će moj debi album „Devotion“ konačno biti objavljen. U prostoriji se osetio taj „buzz“ i pomislila sam „Wow, ovde su ljudi koji su zaista uzbuđeni“, i svi oni su mi želeli uspeh. Znaš šta, postoji mnogo momenata u životu koji deluju kao da su nestvarni,

a ja i dalje iščekujem loše vesti – ali one nastavljaju da budu dobre, kucam u drvo!

Za razliku od mnogih pop zvezda danas, ti imaš mnogo iskustva u industriji. Da li misliš da je tvoj uspeh nagrada za dosadašnji trud?

Pevanje pratećih vokala, kako sam počela, bio je veliki trening za mene. Pevala sam vokale mom drugaru Jacku Penateu, ali nisam bila samouverena da kažem „Hej, ja pevam!“. Potom sam pevala sa bendom Man Like Me, što mi je donelo zaista dosta iskustva. Zapravo sama činjenica da „pevam sa svojim najboljim prijateljem“ mi je bilo dovoljno, a pored toga sam i dosta putovala i zarađivala. Sve vreme sam razmišljala koliko je to neverovatno i predivno u isto vreme.

Ispričaj mi još o svojim korenima u dance muzici?

Bila sam oberučke prihvaćena u underground dance krugove i bili su zaista jako fini prema meni. Radila sam sa SBTRKTom pod čuvenom Numbers etiketom i u tim okolnostima sam i naučila posao. Imala sam dosta sreće. Kada sam bila mala slušala sam garage zvuk i idealizovala o radu sa muzičarima kao što su Love Bug i Shola Ama, onda sam otkrila drum & bass i to je bilo moje prvo klupsko iskustvo. Izlazila sam u Fabric i Mass, ostajala sam po celu noć u klubu i plesala – tu sam se osetila kao da zaista pripadam nečemu - toj ekipi i toj sceni. Mnogo mi se svidelo to!

Zapravo u klubu je i nastala moja strast prema muzici i to sam i želela da izrazim na svom debi albumu. Želela sam da on bude moderan ali ne previše trenutan i aktuelan kako bi bio slušljiv i za nekoliko godina.

Plan mi je bio da napravim pravi balans između vanvremenskog zvuka i dobrih tekstova sa elektronskom i dance muzikom koja me je uvek uzbuđivala.