Optimist magazin #68 - oktobar 2022.

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković

Saradnici: Zoran Janković, Milan Aranđelović, Milan Živanović, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Milica Simonovski, Filip Obradović, Miloš Perišić, Nemanja Marinović, Marko Radojičić, Igor Maksimović

NASLOVNA STRANA: Alek Živković Web: www.optimist.rs E-mail:

FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

Podrška:

Izdvajamo Drugarice Bednice 10

Magazin možete

Magazin prihvata

i na:

rošlo je nekoliko nedelja od kada se Beograd Prajd, odnosno EvroPrajd 2022. završio - moram da priznam da su mi utisci prilično izmešani. Dilema mi je odgovor na osnovno pitanje - da li se Prajd uopšte desio? Mi jesmo bili na ulici i jesmo prošetali tih nekoliko metara - ali ne smemo zaboraviti da je Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čelu sa ministrom Vulinom, posle događaja reklo da je skup koji se desio bio „skup pred koncert“, da je Prajd bio i ostao zabranjen i da ono nije bila šetnja, već sprovođenje do koncerta.

Posle sedam godina, od kada sam sa organizacione strane deo Prajda, ovogodišnja nedelja ponosa, i to EvroPrajd nedelja ponosa, mi je bila najmanje ponosna od svih do sada. Od kada smo osvojili EvroPrajd 2019. godine - neprekidno smo radili na tome da ovo bude najveličanstveniji i najznačajniji od svih dosadašnjih Prajdova. Posle mnogo godina u kojima smo beležili trend normalizacije i smanjenja tenzija oko Prajda, ove godine smo se vratili 10 godina unazad i ponovo suočili sa sumanutim teorijama zavere, nesankcionisanim pretnjama i pozivima na nasilje, negativnim medijskim izveštavanjem, buđenjem crkve kao glavnog protivnika Prajda

i diskriminacije koju LGBTI+ osobe trpe u Srbiji i na Zapadnom Balkanu - u tom cilju smo uspeli, možda čak i previše dobro. Umesto da su gradske i republičke vlasti prepoznale važnost ovog događaja, ali i priliku da se Evropi predstave kao neko ko aktivno radi na borbi protiv diskriminacije, mržnje i nasilja, ali i kada vlast koja je posvećena dobrobiti svih svojih građana - pokazali su upravo suprotno - krajnje licemerstvo, nekompetentnost i nesposobnost da zaštite svoje građane i da uvide ozbiljnost problema na koji ukazujemo decenijama. Simbol tog licemerstva bio je dolazak premijerke Ane Brnabić, koja je i sama lezbejka, na Međunarodnu konferenciju za ljudska prava na kojoj je trebalo da bude glavni govornik - i to sat vremena pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova u njenoj vladi najavilo da je će Prajd šetnja, ipak, biti zabranjena. Jedina pozitivna tačka tog dana bili su hrabri volonteri i LGBTI+ osobe koje su Anu Brnabić dočekali uz uzvike “hoćemo Prajd”, “zaštiti nas”, “uradi nešto”. Sa druge strane, ponovna zabrana Prajda je i pravno i zdravorazumski neobjašnjiva - sve prethodne četiri zabrane proglašene su protivustavnim od strane Ustavnog suda ali izgleda da Ustav, pa ni četiri mišljenja Ustavnog suda, nisu dovoljni da vlast stane na stranu sopstvenih građana i donese konkretne korake koji bi nam poboljšali životne uslove a ne dodatno otežali već tešku situaciju. Mogao bih da nastavim i da iskoristim još hiljade karaktera kako bih pričao šta je sve problem u odnosu države prema LGBTI+ osobama, ali mislim da je važnije da pričamo šta sve nije bilo u redu sa “naše” strane.

Prajda

i najšokantnije od svega - ponovnom zabranom Prajda. Jedan od ključnih razloga zašto smo uopšte aplicirali da budemo domaćini ovog pan-evropskog događaja bila je upravo potreba da Evropi pokažemo dubinu sistemske opresije

Pre svega, nema sumnje da je ovogodišnji (Evro)Prajd bio daleko veći poduhvat od svega sa čime smo se suočili prethodnih godina; takođe, pritisci i problemi sa kojima smo se suočili su bili ogromni ali i potpuno neočekivani (obzirom da smo godinama “iza scene” dobijali obećanja od raznih državnih aktera da im je u interesu da sve prođe kako treba i da ćemo imati podršku i pomoć); stotine ljudi bilo je uključeno u organizaciju svega i dužni smo im zahvalnost za nesebičan trud koji su uložili. U ovom trenutku - u interesu zajednice nije da vadimo prljav veš već da nađemo način da izmapiramo sve što je bilo pogrešno i da te stvari izmenimo. Pre svega

- moram da se osvrnem na dve kritike koje Prajd dobija a koje su apsolutno tačne - Beograd Prajd nije dovoljno inkluzivan i nije uopšte transparentan - konkretno, mislim na involviranost zajednice u sve procese donošenja odluka oko Prajda kao i na finansijsku pozadinu cele organizacije. Pride Society (Društvo Ponosa) - pravni entitet Beograd Prajda započeo je proces svoje rekonstrukcije koja bi trebalo da bude gotova pre kraja ove godine; otvorićemo članstva za ljude iz zajednice kao i skupštinu i upravni/organizacioni odbor u kome će, pored predstavnika relevantnih organizacija, biti i mesta za izabrane predstavnike/ce iz zajednice koji će na transparentan način donositi odluke u vezi rada organizacije. Takođe, predlažem da se fokusiramo na jun kao mesec ponosa; još uvek je rano da pričamo da li će šetnja biti u junu ili septembru - u ovom trenutku je važnije da nađemo način da se čuje glas zajednice i da zajedno nađemo rešenja za probleme sa kojima se suočavamo. Najsvetlija tačka ovogodišnjeg Prajda bila je velika solidarnost koju smo dobili koja se ogledala u više od 7.000 ljudi koji su, uprkos užasnoj situaciji, 17.septembra izašli na ulicu. Iskreno me brine da li je ovaj nagli zaokret države samo uvod u dalju opresiju i nisam siguran

šta nas sve čeka sledeće godine; ne možemo biti nesvesni da svet trenutno ulazi u jako mračan period - u tim situacijama, ljudska prava su prva koja stradaju. Zato je prioritet da uradimo sve što možemo kako bismo osnažili lokalnu zajednicu i zapravo posvetili mnogo više truda izgradnji zajednice. Naravno da ne smemo zanemariti političku borbu koja mora da rezultira donošenjem novih i primenom postojećih zakonskih rešenja - ali bojim se da je jasno da nismo dovoljno uradili za prvi korak - osnaživanje samih LGBTI+ ljudi.

Moj inicijalni plan bio je da ova godina bude moj poslednji Beograd Prajd (sa organizacione strane) - ali mi ne pada na pamet da odustanem sada kada je najteže i kada nismo postigli neke osnovne ciljeve. Umoran sam, poražen i nesrećan ali biram da ne dozvolim da me beznađe i teška situacija slomi - sada, više nego ikada, osećam potrebu da nastavim da se borim i da dam sve od sebe da ispravim sve ono što je u mojoj moći; za početak to je rekonstrukcija pravnog entiteta Prajda i rad na transparentnosti i uključivanju novih ljudi, dok u prvim mesecima sledeće godine moramo zajedno da napravimo plan na koji način nastavljamo dalje.

Foto: Beograd Pride / Vesna Lalić

rvi Europride na Balkanu se konačno održao u Srbiji i bio je ispraćen nedeljama protesta. Međutim, ne predstavlja pobedu za ljudska prava i demokratiju. Onog trenutka kada je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, najavio otkazivanje EuroPride-a u Beogradu, poruka od svakog evropskog izvršnog tela je trebalo biti kristalno jasna. A to je da je sloboda okupljanja utvrđeno ljudsko pravo koje se ne sme dovoditi u pitanje.

Umesto toga, upleli smo se u igru ovog političara koji je, kako se čini, ugrožavao prava LGBTQ+ ljudi kako bi se dopao krajnjoj desnici i religioznoj zajednici u Srbiji.

EuroPride se održao uprkos svemu i okarakterisan je kao politička pobeda od strane mnogih u Evropi. Međutim, to nije tako.

Da, to je bila pobeda za svaku od 10.000* hrabrih osoba koje su se pojavile na tom događaju i to u mnogo većem broju nego što je bilo očekivano. Pokazali su neverovatnu hrabrost uprkos jake anti-LGBTQ+ propagande.

Takođe, ovo je bila pobeda za LGBTQ+ ljude u Srbiji i širom Balkana, koji su sebi dokazali da imaju pravo da se okupe u javnom prostoru i da to urade bez osećanja sramote i straha.

smo u zamku

Piše: Evelyne Paradis

Ali, ne treba prenagliti i reći da je ovo bila pobeda za ljudska prava i demokratiju. Način na koji se EuroPride održao, i događaji pre i nakon održavanja, nije način na koji sloboda okupljanja treba da izgleda u Evropi 2022. godine.

Prepreka praćena preprekom i otkazivanje nakon kojeg je zabranjeno da se šeta tom trasom. Takođe, jedan od izgovora za otkazivanje bila je bezbednost učesnika, što nije bilo potkrepljeno dokazima. Sve to je dovelo do otkazivanja malo pred početak događaja.

Na dan šetnje, trasa na koju su organizatori morali da pristanu bila je duplo kraća i morala je biti zatvorena prstenom policije kako bi se omogućila bezbednost prisutnih.

Pre petnaest godina, kada je dosta evropskih gradova počelo da organizuje prve Parade ponosa, moglo je da se kaže da je to pobeda za ljudska prava i prvi važan korak za zajednicu. Međutim, danas se to ne može primeniti. I to ne kada Evropski sud za ljudska prava ima zakon o slobodi okupljanja za LGBTQ+ ljude i predstavlja jedan od strožijih i utvrđenijih na svetu.

Cilj Vlade Srbije bio je da iskoristi LGBTQ+ ljude kao pione u svojim političkim igrama.

Vučić je hteo da skrene pažnju javnosti od sporazuma Vlade Serbije i Kosova koji ima za cilj slobodu kretanja i izbegne reakciju naroda.

Na ulicama Beograda su dozvoljeni veliki protesti desnice samo nekoliko dana pre EuroPride-a, dok su Vučić i njegovi politički saradnici izjavili da neće trpeti pritisak od evropskih institucija.

Na kraju, Vučić je u ovoj političkoj igri pobedio. Sa stanovišta ostatka sveta, izgledalo je da je Srbija dozvolila održavanja Pride-a i štitila aktiviste od desničarskih demonstranata, koji su čak i uhapšeni. Međutim, na domaćem terenu se on smatra čovekom koji je stao protiv eksternog pokreta kako bi promovisao LGBTQ+ prava.

Ubrzo nakon šetnje, narativ u srpskim medijima bio je da je to privatan događaj koji je vlada svojom dobrom voljom dozvolila da se održi, a ne javna Pride šetnja koja predstavlja prvi EuroPride na Balkanu.

Ono što je potresno jeste da će upravo LGBTQ+ ljudi u Srbiji osetiti posledice. Mnogo nas je tu došlo i otišlo, međutim, za zajednicu koja tu ostaje, postoji opasnost i nasilje.

Grupa od deset aktivista je napadnuta, dok je dosta njih povređeno na ulicama Beograda u toku EuroPride-a. Nasilje se dogodilo ispred policije, koja po svedočenju svedoka, nije ništa uradila kako bi zaštitila žrtve.

Možemo očekivati više ovakvih događaja u predstojećima danima, nedeljama i mesecima.

LGBTQ+ zajednica u Srbiji je izuzetno hrabra. Najmanje što evropski zvaničnici mogu da uradi je da budu hrabri kao oni.

Ne možemo se sklanjati u stranu kada se u pitanje dovode demokratija i osnovna ljudska prava. Evropa bi trebalo glasno i jasno da stavi do znanja da demokratija i ljudska prava moraju da postoje.

Kada neko ugrozi naše slobode, ne smemo im dozvoliti da diktiraju naše ponašanje i naš odgovor na to.

U ovom trenutku, Evropa i njene institucije treba da jednoglasno stanu u odbranu ljudskih prava i demokratije, i da to urade bez kompromisa.

Autorka je je izvršna direktorka ILGA-Europe

Foto: Beograd Pride / Vesna Lalić

odina je 2012, mesec je septembar. Tada sam krivudala, pomalo skretala udesno, i bila jedna od onih protiv kojih se danas borim. Takva stižem u studentski dom u gradiću Groningenu na severu Holandije, i postajem jedna od 300 stanovnika i stanovnica bivše bolnice Diaconessenhuis. Sa mnom su na spratu ljudi sa kojima se i dan danas čujem, viđam kada prilike dopuste. Prvu sobu do kuhinje delile su Alisija i Arac, Španjolke, lezbejke.

Ne sećam se da je iko imao išta protiv njih dve; ne sećam se da su ih drugi ignorisali, čudno posmatrali; ne sećam se da je njima bilo neprijatno, ali se jasno sećam da nikada, baš nikada nisu morale da se skrivaju i prave da su nešto što nisu. Isto tako se ne sećam ni momenta kada su i meni one postale obične, par kao i svaki drugi, i kada sam ja - koja sam kod kuće bila od onih nemam-ništa-protiv-LGBT-ali-čemu-paradiranje - sasvim i potpuno iskreno prihvatila da ljudi drugačijih seksualnih orijentacija uvek moraju imati svoje zakonima i ustavima zagarantovano pravo da šetaju, da se bune, da se bore za sebe, da vole, da budu voljeni, da sklapaju porodicu,

kada sam se ja, provincijalka, preselila u veliki grad, pa mi je, eto, bio strašno što neko uništava tu velegradsku lepotu zbog ljudi koji bi da šetaju, kao da njima neko nešto brani?!)

Kada malo bolje razmislim, ne sećam se tačno ni ostalih momenata promene tokom svog boravka u zemlji u kojoj sam više sazrela za godinu dana nego u Srbiji za prethodnih dvadeset. Ali to je valjda ono što ti putovanja rade, zar ne? Ubace te u neki melting pot, pokažu ti da nije i da ne mora sve da bude kao što je kod kuće, i izbace te novu, bolju, srećniju.

Elem, u Holandiji sam napisala svoj prvi tekst koji se bavi problemima LGBT populacije, upoređivala sam njihove načine života u Srbiji i u Holandiji. Prvi sagovornik mi je bio Nikola*, Srbin, gej, rođen tamo, koga je otac žarko želeo da promeni slanjem kod psihijatra. Bezuspešno. Nikola* mi je rekao rečenicu koju ću dugo, dugo pamtiti: „Meni je strašno da neko ne plaća porez. A to šta ćeš ti da radiš sa nekim koga voliš, pa to je tvoja stvar, šta druge ljude briga.“ Sećam se da sam dugo razmišljala o tom porezu kroz svoju srpsku prizmu, jer si ovde, ako uspeš da izbegneš porez, potpuni bog. Tamo, sećam se da sam pomislila, izgleda stvarno moraš da plaćaš porez.

U Srbiju sam se vratila širom otvorenih očiju. …

zatvorenih očiju

da usvajaju decu, i naravno sve to čak i ako nisu premijerka Srbije Ana Brnabić. (Ali da, veoma jasno se sećam svoje besne reakcije na nerede u Beogradu nakon Prajda 2010, prve godine

Od tada sam napisala nebrojeno mnogo tekstova o položaju pripadnika LGBT populacije u Srbiji, za ovaj ili onaj medij. Ti tekstovi su postali moj način borbe. Sa 21. sam mogla da se peglam sa ljudima po fejsbucima i raspravljam na slavama, ne samo o prajdu, nego i o ratnim zločinima činjenih u naše ime, ali prestala sam kada sam malo porasla. Ima ona latinska izreka, Surdo fabulam narro, gluvome priču pričam. Sada, kada se dotaknemo ovih tema, samo kroz osmeh kažem da pišem za magazin koji se bavi promocijom LGBT prava. Oni što su onakvi kakva sam ja bila uzvrate mi začuđenim pogledom, pa kažu da načelno i oni podržavaju, ali čemu šetnja, to je provokacija. Ja onda smireno izgovorim te dve reči koje me koštaju živaca i rasprave - A jeeebiga, razgoračim oči i nakrivim glavu u desnu stranu, počnem da brojim do 10, smirim se oko

promenim temu.

A onda je došla Nedelja ponosa 2022. I to je, zapravo, i povod ovog teksta, jer sam, nakon mnogo, mnogo vremena, istinski popizdela i imala potrebu da urlam na ljude. Nije pomoglo A jebiga, a sa nekima sam se čak i raspravljala. Užasavala me je ta količina netolerancije, to odsustvo svake ljudskosti oko mene, pogotovo na društvenim mrežama, i pogotovo od ljudi koje poznajem, koje volim, sa čijom se decom moja deca igraju. Na jedan stori sam čak dobila poruku - ovo sigurno radiš zbog posla i smajli. Ja zbog posla, sestro slatka, ne moram da radim ništa. Ja verujem u ono što radim i čime se bavim. U suprotnom to ne bih ni radila. Najtoplija preporuka svima, zaista.

Duboko, najdublje u sebi, verujem da su netolerantni i ljudi koji mrze nekoga ili nešto - pedere, lezbejke, Hrvate, Albance, Rome, you name it - samo istinski i duboko nesrećni i nezadovoljni svojim životima, opkoljeni svojim malim mentalnim zidovima iz kojih ne proviruju. Tamo im je, biće, veoma udobno. Sede i osuđuju druge, a ne bave se svojim životićima i seksićima. Da ne škripi nešto tamo, braćo i sestre? Pogledajte, zadubite se u se! To su vam oni isti kojima će smetati vaša sreća, vaš novi auto i vaše fino letovanje. A ostavljam mogućnost i da

samo ne znaju i ne žele da znaju; pa se onda plaše, jer neznanje, svako neznanje, rađa strah. Onda se boje svega i svačega, recimo da će im ti strašni pederi pokvariti decu i usrati se na naše prelepe porodične vrednosti i tradicionalnu porodicu. Jer je, izgleda, lakše da objasniš detetu zašto je tata ubio dvogodišnju ćerku pa se obesio, a prethodno maltretirao njenu majku, nego da kažeš da je ljubav - ljubav, i da svako ima pravo da voli koga hoće i da se šeta, bori, urla za ispunjenje svojih prava.

Jer, vidite, mi ne pričamo ovde o tome da li neko voli ili ne voli grašak, Partizan ili zimu. Ja volim i jedno i drugo i treće, i iskreno me zabole šta neko drugi voli, dokle god ima pravo da bira. Onda kada ne bude imao pravo da bira, to postaje i moj problem. Jer, niko nije slobodan da bira dok svi nismo slobodni da biramo.

Da sumiram ja ovo pisanije.

Kad god možete, putujte, neka vam deca putuju. Neka vide kako je drugde, možda pomogne da sutra ne postanu mali fašisti kojima smetaju oni drugi, oni Hrvati, oni Englezi, one lezbejke, oni Romi, one siromašne komšije. Izađite iz kutije, pozabavite se sobom i svojim problemima. I, glavno: volite se, jebite se, borite se za svoje bolje sutra i pustite sve druge da rade isto to.

Foto: Beograd Pride / Vesna Lalić

e znam za vas, ali Alexis koja u hodniku Doma omladine dobacuje „BEDNICE“ premijerki Srbije mi je najveći utisak (ne)održanog EvroPrajda 2022. godine. Manje je važno da li se on može nazvati uspešnim ili ne. Ja bih rekao da je bio uspešan jer se desio. Jer su ljudi bili na ulicama uprkos zabrani i uprkos tome što nisu znali koliko će biti ugroženi ove godine, za razliku od nekoliko prethodnih godina kad je bilo jasno da nikakvog nasilja neće biti i da su svi protivnici „na kratkoj uzici“. Bili su na ulicama, iako maksimalno revoltirani skandaloznim ponašanjem predstavnika Beograd Prajda i još skandaloznijom (kasnije ukinutom) naplatom karata za koncerte. Jer je ove godine stvar bila veća od svakog pojedinca i svake organizacije. I zato je ovaj EvroPrajd, iako je bila najkraća šetnja ikad, neki će reći „sprovođenje“ - bio veća hrabrost od svih slatkih žurkica koje smo imali prethodnih godina. Žurkica na kojima je nekad bila i ONA.

Ona, čija će vlada tamo gde treba tvrditi kako su omogućili održavanje EvroPrajda, koji

prečih problema jer je „premijerka svih građana“. Da ih ima, to je jasno. Očigledno je mnogo prečih problema u Srbiji, jer koliko je drugih problema rešila ne znamo, ali koliko je problema LGBT+ zajednice rešila znamo - NIJEDAN. Zahtevi Prajda se nisu promenili već pet godina, što je koliko odgovornost Beograd Prajda koji nešto, očigledno, ne radi kako treba – toliko i njena, koja za razliku od njih nije ni pokušala da uradi bilo šta.

Nije uspela da reši čak ni svoje probleme. Često će joj reći mnogi kako ona ima neka prava koja drugi ljudi nemaju. Zapravo, ona ima samo dve stvari koje su međusobno uvezane – a koje drugi članovi LGBT+ zajednice uglavnom nemaju: novac i moć. Ona nema nikakva druga prava. Ona nije roditelj u Srbiji, ona je cimerka svoje emotivne partnerke koja ima dete. Roditeljska prava, prema zakonu Republike Srbije, nema. Prema onom zakonu koji njen najbliži saradnik, predsednik Srbije, kaže da „neće da potpiše jer mora da štiti Ustav“, ona – premijerka koja u tom slučaju krši Ustav samim svojim postojanjem – mogla bi da ima neka prava. Ali nije uradila NIŠTA da do tog zakona dođe.

Drugarice Bednice

U vreme EvroPrajda se otprilike pojavila i priča na Tviteru kako se Ana Brnabić „razvodi“. Pošto se do dana današnjeg to nije desilo, pretpostavimo da je u pitanju još jedna lažna informacija sa Tvitera. Ipak, da je bilo istina – Ana Brnabić u Srbiji ne bi imala apsolutno nikakva prava i pored sve svoje prividne društvene moći. Osim ukoliko stvari nije regulisala na druge načine, različitim ugovorima, sporazumima i drugim, često skupim birokratskim stvarima, koje već jesu njena privilegija.

Nemanja

su prethodno bahato zabranili – a isto tako tamo gde treba tvrditi i kako ga nisu održali, već su okupljene „sproveli“ kroz park. Ona, koja tvrdi da „nije LGBT premijerka“, već „premijerka koja je LGBT“ i od početka svoje, sada već istorijske „vladavine“, jer je prva osoba koja će na poziciji premijera Srbije biti tri mandata – tvrdi kako ima

Jer njena privilegija je upravo to –novac i moć. I zato ona može da ima, iako nepriznatu, vidljivu istopolnu zajednicu. Koju drugi, jednostavno, ne mogu.

Elem, iako je samo par sati pre toga šetnju zabranila njena vlada, premijerka Srbije se pojavila da govori na međunarodnoj konferenciji u okviru EvroPrajd programa. I šta je uspela da uradi – da uvredi sve prisutne, od kojih su neki ceo život u aktivizmu, izgovorivši kako „kritikuju stvari za koje polovina ili 70% njih ne bi mogli da urade“. Umesto da sagne glavu

pred ljudima čija je osnovna Ustavom zagarantovana prava država koju ona vodi ukinula – ona se drznula da govori o tome kako „pomera granice“. I to pred ljudima koji su decenijama radili na tome da neka autovana LGBT+ osoba može da dođe na neku društvenu poziciju. Pred ljudima koji su utrli put njoj, a ne obrnuto.

Ali nije čak ni to najstrašnije. Najstrašnije je što je ponovo pokušala da priču okrene ka sebi, praveći od sebe žrtvu pričajući ponovo ispraznu priču o tome kako je „jedina koju diskriminiše i LGBT+ zajednica i šire društvo“. Kao što sam pisao za Zoomer – draga Ana, ne diskriminiše tebe LGBT nego SNS! Da bi se desila „diskriminacija“ potrebno je nejednako postupanje na osnovu ličnog svojstva – to je kao na primer kad predsednik bahato odbije i samu ideju da potpiše neki zakon koji reguliše tvoja prava. Jer mu

se može. LGBT+ zajednica premijerku ne napada na ličnim osnovama, već kritikuje njen rad. Na šta ima puno pravo. I to nije diskriminacija, već društvena kritika. A to što je premijerka „pokupila“ manir nekih njoj bliskih saradnika da svaku kritiku na svoj rad shvata kao lični napad – to nije problem građana i građanki ove zemlje.

Zato čak ni „bednice“ koje je Alexis dobacila nije lični napad. Možda nije lepo, ali je revolt prouzrokovan njenim radom i izneverenim očekivanjima LGBT+ građana i građanki. I niko ne može da je zbog toga krivi. Nije da je rekla nešto što nije svaka LGBT+ osoba u Srbiji pomislila u tom trenutku. I zato je ovaj EvroPrajd bio uspešan – konačno je zajednica umesto da se smeška političarima i političarkama koji skupljaju političke poene tako što se šetkaju sa njima odlučila da ih pozove na odgovornost.

Foto: Beograd Pride / Vesna Lalić

detinjstvu se najviše bojimo mraka, jer je tamo sve ono što ne možemo da vidimo. Uglavnom babaroge, duhovi, vampiri i drugi nekrsti. Nikada ljudi. Od utvara se branimo lako – dovoljna je obična lampa i puf, sva se čudovišta sele pod neki drugi krevet. Šteta što ne postoji neko noćno svetlo za teranje homofoba. Bojali smo se i stvarnih bića, uglavnom životinje. Kad se jedne godine u našu ulicu doselio čopor pasa lutalica, baka mi je rekla da ne smem da bežim. „Pravi se da ih ne vidiš“, zaključila je. Kasnije sam to primenjivao i na ljude. Ponekad bi uspelo, ponekad ne. Upalilo je na primer kad se pre desetak godina iza mene našla grupa muškaraca posebno nadarenih za homofobiju. „Sto posto je peder“, rekao je jedan. „Vidi kako hoda“, složio se drugi. Pošlo mi je za rukom (nogom?) da ne ubrzam korak i to je valjda doprinelo tome da izgube interesovanje. Mnogo puta ipak nije pomoglo, a zajedničko za sve te situacije je što sam posle vežbao da hodam „kao muškarac“, sve dok nisam shvatio da je to najobičnija glupost.

Moj način samoodbrane je dakle bio jednostavan – ostani što bliže potencijalnim nasilni-

sam „mekan“, verovao sam da je to prava stvar. Zaveden filmovima s junacima koji dobro glume borilačke veštine, zamišljao sam kako branim ne samo sebe, već i sve druge koje je neko uzeo na zub. Nikad me realnost nije tako žestoko tresnula posred lica. Ispostavilo se da me telo u kriznim situacijama ne sluša, te da neće da koristi sve ono što je teškom mukom naučilo (tu sam osobinu zadržao i kasnije). Moglo je doduše da u miru izvede neku katu, ali se bojim da bi to imalo potpuno suprotan efekat od željenog. Onda sam porastao, telo se raskrupnjalo, što je većinu homofoba obeshrabrilo i nateralo ih da se presele u inbox. Spolja se sve menjalo, unutra je ostalo isto. Kad pripadate nekoj manjini, stalno vam se poručuje da niste važni. Očekuje se da ne smete da pisnete, da mirujete kao bubica čak i kad vam se preti nasiljem. A pretnji ima napretek. Zločin iz mržnje se često umanjuje, a pod parolom „svakome je moglo da se desi“ ili „sam/a je tražio/la“. Kao mera zaštite se preporučuje kompletno prekrajanje ličnosti, brisanje identiteta i apsolutna tišina, jer svaka reč koja dolazi iz usta LGBTIQ+ građanki i građana remeti mir većinskog stanovništva i napada „tradicionalne porodične vrednosti“. Ako vas mrzitelji napadnu, sami ste krivi – niste se rodili isti.

s mržnjom

O samoodbrani zbog toga često razmišljam. Posebno uoči Parade ponosa. Strasti su se ove godine posebno uzburkale. Jedan mladi homofob je na primer prilikom hapšenja u rancu imao nož, sekiru, pištolj plašljivac, materijal za molotovljev koktel i ko zna koje još tradicionalne poslastice. Mnogi su pomislili da je i on nečije dete, i sigurno jeste. Druga grupa tih sinova je napala devojku koja je krenula na Prajd, a najglasniji je vikao „Ovo je, bre, moj grad!“ ili tako nešto dobronamerno. Ovo je i naš grad.

cima, ali ih ignoriši. Nije mi trebalo mnogo da shvatim da strategija ne funkcioniše. Bilo je i drugačijih ideja. Kad mi je otac u prvom razredu osnovne škole rekao da moram na karate jer

Motivisan demonstracijama zdrave heteroseksualnosti, ali i željom da u ovom tekstu nekoga možda naučim kako da se zaštiti, pitao sam svoju terapeutkinju šta da radi onaj/a kome „nečija deca“ stalno prete. Odgovorila mi je da „za svaki tip i situaciju postoji drugačije rešenje i da je asertivna komunikacija i zauzimanje za sebe najefikasnije, ali samo kada je u skladu s govorom tela“. Dakle ne pasivno, ne agresivno, već samouvereno suprotstavljanje, ali

isključivo u slučajevima verbalnog nasilja. Onaj koji se brani pre toga mora da proceni da li će reakcija smiriti situaciju, ili će je pak pogoršati. U nekim situacijama je odlazak i prekidanje kontakta najbezbednije, ali to opet zavisi od situacije do situacije. Ukratko: sve je vrlo komplikovano.

U naprezanju da smislimo najbolje načine odbrane, često zaboravljamo da je nasilje kažnjivo zakonom. Napad iz mržnje je dakle krivično delo, ukoliko je motivisano netrpeljivošću prema nekome zato što je drugačiji. Iako zločin iz mržnje nije novina u praksi, u srpsko krivično zakonodavstvo uveden je tek 2012. godine, a kao posebna otežavajuća okolnost u slučajevima kada je neko krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve.

Prva krivična presuda u Srbiji u okviru koje je motiv mržnje uzet u obzir prilikom odmeravanja kazne za krivično delo doneta je u novembru 2018. godine. Dakle moguće je. Broj neprijavljenih slučajeva nasilja čije su mete LGBTIQ+ osobe je ipak i dalje veliki, a pretpostavlja se da je tako zbog osećaja stida, te nedostatka podrške okruženja.

Komičarka Hannah Gadsby u stand-up specijalu Nanette iz 2017. godine opisuje jedan takav događaj. Dok je jedne noći čekala poslednji autobus, palo joj je na pamet da bi mogla da porazgovara s devojkom koja se takođe zatekla na stanici. Potom im se pridružio i mladić, njen dečko. „Odjebi, pederčino! Skloni se od moje devojke, nakazo!“. Da bi ga smirila, devojka mu je objasnila da ne razgovara s „pederčinom“, „To je devojka“, rekla je. Mladić se odmah izvinio: „Izvini, ne bi mi na pamet palo da udarim ženu“.

Ispostaviće se da ovo nije nikakva izmišljotina, već pravi pravcati događaj iz stvarnog života, samo s drugačijim krajem. „Smešna je to priča“, kaže Gadsby, „Najviše zbog toga što sam dobra u onome što radim“. Problem je u tome što je isprva nije ispričala onako kako se dogodila, jer bi to retko koga nasmejalo. „Nisam vam rekla da se taj muškarac posle vratio – ’A kapi-

ram, ti si žena-pederčina! Tebe mogu da prebijem’. I znate šta – uradio je to. Mlatio me i niko nije pokušao da ga zaustavi“, kaže Hannah i nastavlja: „Nisam ga prijavila policiji i nisam otišla u bolnicu, a trebalo je. A znate zašto nisam? Zato što sam mislila da ne vredim više od toga. To se dešava kad nekoga još kao dete udavite u osećaju srama, a drugima date dozvolu da ga mrze. Nije to bila samo homofobija, to je bilo i pitanje roda. Da sam ženstvena, to se ne bi dogodilo. Ja sam ’neispravna žena’, a to se kažnjava “.

Neki roditelji žele da se njihova drugačija deca što pre promene, jer dobro znaju da će drugi ostati isti. Tako nesvesno doprinose osećaju stida, koji će uticati na živote njihove dece, te će vrlo često doprinositi i tome da ne prijavljuju nasilje. Zbog stida. Čak i kad se čini da ga više nema, ostaje u čoveku kao posledica neke duge i teške bolesti. Tera ga da ćuti i miruje – kao bubica. Da trpi. Da ne priča o onome što mu se dogodilo i tako sebi uskrati isceljenje, a drugima podršku. Ljudska bića uče na onim delovima priča na koje se fokusiraju, ako je to stid – onda ostaju s njim, ućutkani, s osećajem da je nasilnik u pravu i da su dobili ono što su zaslužili. Društvo ih je tome naučilo čim su ga postali svesni.

Gadsby u Nanette priča i o tome – Između 1989. i 1997. godine u Tasmaniji (tamo je odrasla) se vodila rasprava o tome koliko je homoseksualnost štetna, te da li bi je trebalo

dekriminalizovati ili ne. Za odrasle uši ta priča možda nije bog zna šta, ali je za dečje vrlo ozbiljna. Već joj je tada bilo jasno da većina onih kojima je okružena mrzi ono što ona jeste. Ljudi koji su je podizali, kojima je verovala su tvrdili da je homoseksualnost greh i da su gejevi i lezbejke odvratna, neljudska bića sklona pedofiliji. Poznato? Dvadeset i kusur godina kasnije neko drugačije dete u Srbiji sluša to isto, poručuje mu se da su nasilnici nečija heteroseksualna deca, a strejt deca su uvek u pravu.

Hannah Gadsby pri samom kraju svog specijala kaže da je ljuta. I to je još jedna posledica života s nasiljem – bes koji vri unutra i na kraju uništava onog koji ne ume da ga se oslobodi. Niko ne želi da sluša o ružnim stvarima – zna se čemu služe gejevi: za šoping i dobar provod. „Kad ćeš već jednom da prestaneš da glumiš žrtvu?“, pitanje je koje smo čuli toliko puta. Da glumiš – suština mržnje i nerazumevanja je baš u tome. „Koja prava su vam ugrožena?“, je još jedno pitanje, jer ako niste nasledili heteroseksualnost, obična ljudska prava su za vas luksuz.

LGBTIQ+ građani/ke ne žele da budu žrtve, a igranje na tu kartu s ciljem da se ućutkaju je u najmanju ruku podlo. Da bi bilo ko razumeo kako se neko drugi oseća, potrebno je da ga čuje. Poslednjih dana smo naučili da u Srbiji niko to ne želi – mrziteljima pripada moć. Oni koji su

drugačiji to vrlo dobro znaju, jer stalno osećaju tenziju, a iz jednog razloga – opasno je biti različit. To ne bi smelo da nas ućutka, ali je važno da vodimo računa o sebi – govorite onda kad osećate da ste spremni za to.

„Ne pričam vam sve ovo da biste mislili da sam žrtva“, završava Gadsby svoj šou, „Nisam žrtva. Govorim vam ovo zato što moja priča vredi i želim da znate ono što ja znam: nemoć ne uništava ljudskost, jer je otpornost čuva. Ljudskost gube samo oni koji pomisle da imaju pravo da drugog učine nemoćnim. Oni su ti koji su slabi. Da vas lome, a da ne puknete – to je neverovatna snaga. I ne dam da se moja priča ne čuje. Šta bih dala da sam pre čula nešto slično – bila bih manje usamljena, imala bih s čime da se povežem“.

Možda do kraja ovog teksta niste naučili kako da se odbranite (a možda i jeste), možda se i dalje osećate kao žrtva, pa ste besni zbog toga, ali je jedno jasno, a niko to ne može bolje da formuliše od Hannah Gadsby: „U različitosti je snaga. Iz razlika se uči. Ako se bojite različitosti, nikada ništa nećete naučiti“. Možda je najbolja odbrana baš u tome: u odbijanju da se ućuti. Skoro je sasvim sigurno da će neko baš zbog nečijih reči podrške sutra pronaći snagu da ustane iz kreveta.

Na kraju je važno i da znamo da su posledice nasilja ozbiljne – osoba koja je izložena stalnim pretnjama nasiljem postaje vrlo anksiozna, vigilnost i pažnja su uvek na visokom nivou, što znači da je nivo hormona stresa povišen, a to dugoročno može da dovede do toga da osoba ne može da se opusti i da se oseća bezbedno čak i u najbezazlenijim situacijama. Dugoročno život u strahu može da ima fizičke posledice, kao sto je povišen krvni pritisak, problemi sa varenjem, problemi sa spavanjem, iscrpljenost. Ako takva situacija traje dugo, osoba može da sklizne u depresivno raspoloženje, u depresiju ili anksiozno-depresivna raspoloženja i da se oseća bespomoćno, a svi koji su se bar jednom tako osećali znaju koliko je to strašno. Mislite na to dok vaspitavate svoju decu.

ednaka prava građana se odnose na: jednakost pred zakonom, jednaku pravdu pred zakonom i na ljudska prava – i sve ovo je zagarantovano Ustavom Republike Srbije. Međutim, ako jednakost pred zakonom znači da svi imaju ista prava, zašto istopolni parovi nemaju ista prava kao što to imaju heteroseksualni venčani i nevenčani parovi? Zašto individua iz istopolnog partnerstva ne može da nasledi penziju, a iz hetero nevenčanog partnerstva može? I zašto su mirni protesti bez obzira protiv čega i koga se protestuje dozvoljeni, a mirna šetnja poput Prajda predmet zabrane? Takođe, ako su svi građani jednaki pred zakonom, zašto se hapse oni koji prete, na primer predsedniku preko društvenih mreža, ali se ne hapse oni koji javno pozivaju na oružani linč pripadnika LGBT+ zajednice? I na kraju, ako su ljudska prava zagarantovana svima jednostavno zato što postojimo kao ljudska bića, bez obzira na nacionalnost, etničko i versko pripadanje, pol ili bilo koji drugi status –kako to da je LGBT+ izopšten ukoliko jasno stoji da se odnosi na bilo koji drugi status?

LGBT+ pripadnicima je često uskraćeno pravo da javno govore ili nekim gestom pokažu ko su jer rizikuju fizičko i verbalno nasilje, te dakle, treba pričati tiše, ne oblačiti se po želji, ne držati parnera/ku za ruku ili pokazivati bliskost sa njima na bilo koji način. Sumirajući sve ovo možemo zaključiti da u Srbiji ne postoje jednaka prava građana, zbog čega se mnogi i odlučuju da ,,ne talasaju”, već skrivaju svoj identitet (i tu se ne radi samo o pukoj seksualnosti, već o onome što suštinski jesu), trpe uglavnom svakodnevne vidove nasilja (verbalna, emotivna i pasivna agresija od strane porodice, rodbine, komšija, ali i javnih ličnosti putem medija jer „ovde vlada patrijarhat i oni ne mogu da razumeju“), i ne maštaju o porodici jer neće smeti javno da iskažu da im je to partner/ka, a kamoli da zajedno gaje decu kao ravnopravni roditelji.

A tamo gde ne postoje jednaka pravda, nužno vlada diskriminacija. I čini se da je ona na balkanskom prostoru kulturološki determinisana, jer se ovde neguje kult ispravnosti i svako odstupanje od toga se definiše kao bolest.

Ta diskriminacija uglavnom nikome ne smeta, sem diskriminisanim – roditelji LGBT+ dece se većinom ne bune, već se trude da rodbina i komšije ne saznaju o „bolesti“ njihove

dece. Ne smeta ni predsedniku, pa mu je okej i da zažmuri na to što nemaju svi njegovi građani jednaka prava, kao što mu je okej i da odbije potpisivanje Zakona o istopolnoj zajednici i zabrani Prajd, jer se tu ne radi o njegovoj deci –slogan njegove stranke jeste „za našu decu“, ali zar ste zaista pomislili da se bukvalno odnosi na svu decu Srbije? Ne smeta ni premijerki, koja predstavlja ono L iz LGBT, te nema što da se potrudi o pravu i zakonima onih koji su isto slovo kao i ona ili pak neko drugo slovo iz skraćenice. Na nju se diskriminacija ne odnosi, jer je ona prva na vrhu državne piramide.

Pre neki dan me je pozvao prijatelj, koji je oduvek imao puno poverenje u to da će u Srbiji uskoro zavladati jednakost, da mi saopšti da se seli u Nemačku. „Vide nas sada, to je dovoljno za početak. I deca sad znaju da postoje gejevi. Ne sviđa im se to, ali barem znaju. Sve je to korak napred,“ objašnjavao mi je. I zaista je verovao u taj korak napred, sve do ovog leta. A onda je grad ispisan grafitima poput „Beogradom će krv liti“, episkop, poznat po tome što neovlašćeno naplaćuje razne verske službe, pozvao je na ubistvo dok mu je zadivljena masa tapšala, onaj sportista koji vara ženu je ustao da brani „porodične vrednosti“, a i onaj političar koji je prijavljivan za nasilje u porodici. Oni koji bi trebalo da budu odron društva glasno viču da je LGBT+ odron, i niko se ni ne trudi da ih utiša.

Svetlo u Srbiji je odavno ugašeno

Tako je odlučio da ode, bilo gde, gde neće biti ponižavan zato što je gej, već poštovan zbog svojih kvaliteta, a za Nemačku mu se ukazala prilika. Neko drugi će otići u Španiju, Švedsku, Holandiju... Čini se, jedan po jedan, raselićemo se. Dobro je to za one koji ni ne žele „pedere“, „lezbače“ i „trandže“ ovde. Ostaće im čista Srbija. Doduše prazna. Jer ne beži samo L, G, B ili T, beže i drugi, oni strejt, „trbuhom za kruhom“, u potrazi za boljim radnim uslovima, većom platom, nešto uređenijim pravima. A i teritorija se smanjuje. Sve je to svakako u drugom planu jer se mora iskoreniti različitost, pa ćemo dok stradamo od globalnog zagrevanja i otopljenja, zagađenosti, ratova, gladi, potegnuti i oružja u bratoubilačkom ratu. Da li je Marčelo bio u pravu kada je rekao da ova država „zaslužuje duša i mozgova odliv“? Oprosti mi, majko Srbijo, ali po meni jeste. Opraštam i ja tebi što si vlastitim rukama pokušala da ugušiš u nama život koji si nam prethodno darovala. Verujem da ti oproštaju i drugi.

Piše: Jovana Ivetić

Ali je i red da se oprostimo, jer mi polako odlazimo... idemo maćehama.

Onaj Srbenda koji je oduvek branio porodične vrednosti, i koji poslednji bude izlazio iz ove zemlje, noseći u džepu rečnik neke druge, neće morati da ugasi svetlo. Svetlo je odavno ugašeno i svi samo bauljamo u mraku, rukama ispipavajući šta je to ispred nas, tražeći izlaz.

Vodič kroz gej Srbiju

Jadnaka prava građana

ravda je zadovoljena... Od danas ćemo biti bolja nacija, rekao je predsednik Kube, Miguel Dijaz Kanel, nakon održanog referenduma na ostrvu, 25. septembra, na kojem je odobren novi Porodični zakon, koji legalizuje istopolne brakove. Ovim je Kuba postala 34. država na svetu koja je zakonski regulisala bračnu zajednicu istopolnih partnera. Međutim, ova socijalistička zemlja, izmučena višedecenijskom blokadom i sankcijama, otišla je i nekoliko koraka dalje, redefinišući ne samo brak, već i porodicu i socijalne odnose u društvu. Ne postoji primer u istoriji da je tako mala i siromašna država, pretežno izolovana od ostatka čovečanstva, za relativno kratko istorijsko vreme, uspela da pređe put od otvorene homofobije do promocije najinkluzivnijeg i najprogresivnijeg Porodičnog zakonika na svetu, koji ne priznaje samo istopolne brakove i usvajanje dece, već i do sada nezabeležena queer, ženska i porodična prava.

Kuba se usvajanjem Porodičnog zakonika i definitivno odvojila od krutog staljinističkog modela društva, koji je decenijama gušio individualna prava i slobode, i okrenula se progresivnijim oblicima organizovanja, baziranim na slobodi kao svrsi i cilju revolucionarnih promena.

Svakako, tom procesu je značajno doprinelo priznanje grešaka i zabluda od strane najvišeg državnog rukovodstva, koje je uvidelo da se Kuba ne može razvijati kroz tradicionalni kulturni obrazac.

minatorski odnos države prema njima nakon revolucije, a posebno 70-tih godina.

U svojoj autobiografiji „Moj život“, Fidel Kastro je kritikovao kulturu mačizma na Kubi i pozvao na prihvatanje homoseksualnosti. Održao je nekoliko govora u javnosti povodom diskriminacije homoseksualaca.

U intervjuu za meksički list „La Jornada“ iz 2010. godine, Kastro je progon homoseksualaca dok je bio na vlasti nazvao „velikom nepravdom“. Preuzimajući odgovornost za progon, rekao je:

- Ako je neko odgovoran, to sam ja.... Imali smo toliko strašnih problema, problema života ili smrti. U tim trenucima nisam mogao da se nosim sa pitanjem homoseksualaca. Uglavnom sam se našao uronjen u Oktobarsku krizu, u rat, u politička pitanja.

Kastro je lično rekao da je negativan tretman homoseksualaca na Kubi proizašao iz predrevolucionarnih stavova zemlje prema homoseksualnosti, koji su se najviše izoblikovali pod uticajem španskih i američkih kolonizatora i katoličke crkve.

Vođa kubanske revolucije bio bi danas ponosan na svoje sugrađane i saborce, koji osvajaju nove horizonte slobode kao sjajni primer ostatku čovečanstva.

Iako mejnstrim mediji u svetu ovaj događaj opisuju kao delo kojim Kuba sustiže razvijene zemlje, reč je, zapravo, o pionirskom poslu koji su izveli Kubanci, podržavši ustavne i zakonske izmene dvotrećinskom većinom (67%).

Ljubav je zakon na ostrvu slobode

Piše: Igor Maksimović

- Ako ne promenimo patrijarhalnu i homofobičnu kulturu, ne možemo da napredujemo kao društvo, a to želimo, jer je moć emancipacije kroz socijalizam – izjavio je 2012. godine, Fidel Kastro, uputivši javno izvinjenje pripadnicima LGBT populacije na Kubi, za diskri-

Zakonske izmene umnogome podsećaju na rane sovjetske zakone, pre uspona Staljina, sa snažnim emancipatorskim elementima. Zakonik se sastoji od 471 člana i 117 stranica, garantuje inkluziju svake kubanske porodice u društvo onako kako ona smatra prikladnim i „brani jednakost, nediskriminaciju, dostojanstvo i poštovanje različitosti“.

Kuba legalizovala istopolne brakove

Redefiniše se pojam porodice, stavljanjem akcenta na „ljubav, privrženost, brigu, osećajnost i poštovanje“ i garantuje pravo svih ljudi da formiraju zakonski zaštićenu porodicu.

Ove zakonske promene pridružuju se drugim već uspostavljenim materijalnim pravima kao što su besplatni abortusi na zahtev i zdravstvena zaštita trans osoba.

Zakonik, takođe, predviđa pravo žena da odlučuju o svom telu, promoviše jednaku podelu kućnih obaveza među polovima, pruža zaštitu od porodičnog nasilja, jača zakone o radu za negovateljice i obezbeđuje više prava mladim ljudima i starijim osobama. Roditelji sada imaju „odgovornost“ za svoju decu, a ne starateljstvo.

Ono što je važno istaći, jeste da je ovo prvi porodični zakonik na svetu koji je oblikovan javnim raspravama i potvrđen na referendumu. Uobličen je uz učešće i povratne informacije 6,5 miliona ljudi (oko 75% kubanskog biračkog tela), sa 20 nacrta napravljenih na 80.000 sastanaka u lokalnim zajednicama. Ovaj participativni proces je ranije korišćen na Kubi u oblikovanju njihovog Ustava, čija je verzija iz

2019. postavila temelje za ovaj Porodični zakonik tako što je rodnu i seksualnu diskriminaciju učinila nezakonitom.

Sve ovo je postignuto neumornim radom Nacionalnog centra za seksualno obrazovanje, na čijem čelu je Mariela Kastro, ćerka bivšeg predsednika i prvog sekretara Komunističke partije Kube, Raula Kastra.

Parade ponosa u Havani održavaju se svakog maja, kako bi se poklopile sa Međunarodnim danom borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije, a posećenost raste svake godine. Ove godine Kuba je postala i prva latinoamerička zemlja koja je obeležila mesec LGBT istorije.

- Ratifikovan je najemancipatorniji, najpravedniji i najlepši zakon na svetu koji reguliše porodično pravo. Sada, ljubav je zakon na ostrvu slobode – poručila je Marijela Kastro nakon uspešno održanog referenduma.

I dok u Evropi jačaju krajnje desne i reakcionarne snage, dok u Srbiji crkva ima odlučujuću reč o društvenim pitanjima, Kuba ubedljivo pokazuje svetu da nema slobode za sve, dok je nema za svakog pojedinačno.

nome ko me zna ali me ne poznaje verovatno je neočekivano da živim u senci događaja u Iranu, ali zaista živim. Otkud to, ako sam samo jedan od mnogobrojnih, naizgled bezbrižnih prolaznika na beogradskim ulicama, hiljadama kilometara udaljen od te daleke kulture?

Ne, ne živim u senci događaja u Iranu zbog Amina koji me oslobodio.

Pokazao mi je kako da budem akt, jer je njegova fluidnost nekada uzdrmala moju kosmajsku interpretaciju božanske raspodele rodnih identiteta. Jebući njega koji je toliko fem, skoro da sam se osećao muževno, dok sam istovremeno podgrevao svoju autohomofobiju. Sve dok me nije naučio da zavolim androginiju i njegov ženski veš. Kada smo se prvi put videli navukao mi je kondom, nakon čega mi se odmah spustio.

– Bejb, moraš da prestaneš sa tom nezdravom navikom.

Aminov stan uvek je bio topao, uvek je mirisao na sandalovinu i na pepeo koji ostaje od štapića. Zapaljeni mirisni štapići bili su prikazani i na multimediji na zidu njegove spavaće sobe – tapiseriji sa vezom persijskog mitskog heroja Rustama, kog je opevao veliki pesnik Firdusi. Oko Rustama su fotografije savremenih iranskih muškaraca u dregu, u tradicionalnim ženskim kostimima. Napravio ih je Amin, to mu je posao, i stoji mu umetnost jer na nosu ima alku koja se zaljulja kada rukom zagladi kosu dok je na meni. Svim Irancima, čak i onima koji ne znaju da čitaju i pišu, dobro stoji persijska poezija jer kroz njene stihove odzvanja istorija njihove zemlje, i ta umetnost trebalo je da bude svedočanstvo života. Nigde u svetu sudar tradicionalnog i savremenog ne dovodi do takvog velikog praska kreativnosti, kao da su rođeni da stvaraju.

– Bejb, ti samo lezi, ne moraš ništa da radiš, sešću na tebe. Dok te budem zadovoljavao, učiću te kako da zadovoljiš mene.

Amin mi je nekoliko meseci kasnije skinuo kondom, i tada sam osetio da je iznutra topliji od drugih muškaraca. Topao kao stara avganska pesma „Man Amadeam“ iranske brene Guguš, koja ga često inspiriše dok radi. Tada sam shvatio da je toplota njegovog anusa zapravo putokaz ka toplini doma, koji sam uzaludno tražio u anglosferi. Tada je počeo da nas snima, da bih mogao da vidim koliko sam napredovao, koliko sam se opustio, koliko samouvereno jebem. Tada sam se oprostio od svih koji su me nekada jebali, kao što se on davno oprostio od svih koji su njega jebali u Širazu, u gradu velikih mističkih pesnika Hafiza i Saadija, u kome i nema i ima gej života, gde i nije i jeste dozvoljeno biti svoj, iliti jeste dozvoljeno sve dok više nije, dok policija iz dosade ne krene da hapsi sve koji svojim izgledom, hodom, gestikulacijom ili mimikom predstavljaju pretnju po moralno zdravlje Islamske republike.

– Bejb, nadam se da ćemo doživeti da odemo u Iran jednog dana. Videćeš, Iran je prelepa. Momci će poludeti za tobom. Iran nije ništa kriva za sve ovo, to je samo družina zlih staraca.

Kada je Amin pobegao, milicija je zlostav-

U sendi dešavanja u Iranu Žene, Majke,

Persijanke

piše: Miloš Perišić

ljala njegovog oca jer ima sina pedera, što je Amina neočekivano približilo Kuranu, gde čitko piše da majke i očevi ne smeju podnositi štetu zbog prestupa dece.

Ali ne živim zbog Amina u senci dešavanja u Iranu.

Ne živim u senci dešavanja u Iranu ni zbog Parmis koja me oslobodila. Ona mi je prva pružila ruku, prvog dana na prvom poslu u stranoj zemlji, iako je bila najzanosnija i svi su joj jeli iz šake.

– Bejb, u subotu ne ideš u gej klub na disco 70s, ideš sa mnom u geto. Ima sumnjivih tipova, ali je dobar r&b. Vi, gejevi, umete nekad da budete previše isključivi, i sami često diskriminišete.

Parmis živi sa bakom Mehr-Naz i majkom Azar u kući koja uvek miriše na hranu. Došle su u Amsterdam iz Isfahana kada majka Azar više nije mogla da podnese batine, niti da dobije razvod. Majka Azar nije dobila dozvolu supruga da napusti zemlju, zbog čega nikada neće smeti da se vrati, ali i ne žali više zbog toga. Iran je majci Azar nanela previše zla, ali baka Mehr-Naz ne može da mrzi Iran jer misli da Iran nije ništa kriva. Majka Azar se nervira što iranski ministar za nuklearno naoružanje citira hiljadu godina stare Firdusijeve verse:

“Budi neumoljiv u borbi za više dobro, moraš doneti proleće i prognati zimu.”

– Bejb, baka Mehr-Naz kaže da je majka Iran velika mlečna zemlja oteta od žena, i da Firdusi nije mislio tako kao što misli ministar za nuklearno naoružanje.

I savremeni pesnik Sepehri kaže da su kada je njegov otac umro, u Iranu svi policajci bili pesnici. Bile su nedavno pesnikinje i Iranke koje

su se u Francuskoj pobunile kada su im naredili da skinu hidžab jer nije u duhu evropskih civilizacijskih tekovina. Majka Azar čak kaže da te žene nemaju fizičku sposobnost da mozak razviju do određenog stepena kognitivne zrelosti, i da takvim ljudima treba ukinuti pravo glasa jer njihov glas nije ravnopravan niti relevantan, kaže: ne može duševno oboleo da izađe da zaokruži broj na glasanju za predsednika države, pa se onda vrati da odleži svoj život u sanatorijumu.

Parmis u klubovima samosvesno potražuje superiornost svoje rase koja je u Holandiji egzotična, kaže – kao i moja. Tera me da prestanu da me jebu u naci–uniformama. Kada baka MehrNaz okrene šerpu naopako, u velikom rezbarenom bakarnom tanjiru ostane slana tah dig torta od pirinča pečenog tako da se sa strana uhvatila hrskava korica.

– Bejb, prestani da bežiš od sebe. Umesto da ih zalečiš, ti hraniš nesigurnosti uvrnutim fetišima, daješ im da pljunu na kurac pre nego što ti ga stave. Pogledaj se u ogledalu. Mi smo njima pusti snovi, ne budi lutka na naduvavanje.

Ali ne živim zbog Parmis u senci dešavanja u Iranu.

Ne živim u senci dešavanja u Iranu ni zbog detaljnog DNK testa, koji mi je potvrdio ono što sam već znao – da je porodica moje majke poreklom sa planina u kojima se kao veliki grad razvio Tabriz. Pastiri po tradicionalnom zanimanju, malo ih je danas u Evropi. Porodica moje majke nikada ne priča o tome iako je meni stalo da dokažem da je više njih u meni. Moji rođaci su decenijama ušuškani u svome –ić, lepo im je. Kažu mi da ne diram gde ne treba, da ne pravim probleme, da ćutim. Ko sam ja ako ne smem da govorim? Kažu: –ić si. Ali meni do –ić nije stalo. Stalo mi je da govorim. Stalo mi je da kažem da je porodici moje majke bilo prihvatljivije da oni koji ih ne znaju veruju da su Romi, nego Iranci, jer Cigani su naši, a Persijanci strani i daleki i nepoznati.

Kažem: majko, zar ti nije poznato to što citiraju Firdusija iako ne znaju da čitaju i pišu, kao da si to negde već videla, zar ne? Zar ne vidiš koliko su u tome bliski našem –ić, ti ostareli muškarci koji vonjaju i ne mogu da svrše kao što Amin može kada uđem u njega do kraja, muškarci pored kojih se ne osećam bezbedno kao što se osećam u kući majke Azar i bake MehrNaz, zbog čega mislim da žene treba da vladaju.

Ali ne živim zbog DNK testa u senci dešavanja u Iranu.

Ne živim ni zbog mog prorokovanja u mojoj još uvek neobjavljenoj knjizi da će se ubrzo dogoditi buđenje Irana i da će obeležiti čitav jedan vek.

Prijatelji koji su je dobili na proofreading napali su me zbog rečenice da je ta zemlja zatrovana ajatolasima, i da je to direktna uvreda islama.

– Bejb, to nije islam! – kažu Parmis i Amin, i Iman i Fara. – Islam je religija mira, Kuran je knjiga o ljubavi i milosrđu. Ovo u Iranu, to su kriminal i bezobrazluk.

Iran me pogađa zbog toga što sam muškarac, i to primer pravog muškarca, te mi je prirodno verovanje legendarnog pesnika i astronoma Omara Hajama da je ljubav ukras ljudi, da žena, kao i knjiga, nosi u sebi uzvišenost koju mogu spoznati samo pismeni, i da se nepismeni ne bi trebalo ljutiti na knjigu ako nisu sposobni da je čitaju.

Pogađa me zbog toga što sam zadojen Rumijevom mudrošću da je žena zrak božji, da nije stvorena, već da je upravo ona stvoriteljka sveta. Zbog toga pun nade gledam kako Persijanke ritualno spaljuju pogrešnu interpretaciju života.

rethodnih meseci često smo slušali kako je “Ana privilegovana i zato ima dete”, kako “Ana ima dete jer je na poziciji moći i ima para”, kako “prosečna gej osoba ne može da se ostvari kao roditelj jer nije dovoljno imućna”, ili “Ana se kreće u povlašćenim krugovima i nema dodira sa realnošću”. Čak je i poznati dokumentarac “Ana je tu” dodatno dolio ulje na vatru objasnivši da tretman veštačke oplodnje može da košta između 1.100 i 2.500 evra po ciklusu (a često bude neophodno nekoliko ciklusa), što složićemo se svi nije malo para.

Malo Aninih kritičara međutim zna da se tretmani veštačke oplodnje koriste u lečenju steriliteta to jest neplodnosti. Ovaj način lečenja se primenjuje kod parova kod kojih postoji blagi oblik muškog steriliteta, neobjašnjena (idiopatska) neplodnost, problemi sa ovulacijom kod žena, sindrom policističnih jajnika ili cervikalni faktor. Kod ovih tretmana, dolazi do vađenja jajne ćelije, oplođavanja u veštačkim uslovima, i vraćanja oplođene jajne ćelije u matericu.

Ukoliko kod osoba muškog i ženskog pola nema ovakvih zdravstvenih problema, bilo da su te osobe homoseksualne ili heteroseksualne, ne postoji ni potreba za skupocenim tretmanom veštačke oplodnje. Dovoljno je dovesti spermatozoide u kontakt sa jajnim ćelijama, što se može uraditi jednostavnim seksualnim odnosom (manje poželjna opcija kada su u pitanju gej i lezbejka) ili običnom insemenacijom (epruveta, pipeta, itd, to jest jednostavno ubrizgavanje sperme) koju lekari smatraju prirodnom oplodnjom a ne veštačkom.

Drugim rečima, da bi gej muškarac i gej žena imali dete zajedno, u većini slučajeva nema potrebe za skupom veštačkom oplodnjom.

U Srbiji ima puno slučajeva gde gej i lezbejka imaju dete (ili decu). Ja lično poznajem ili znam za bar desetak takvih “parova” ili bolje reći kombinacija, to jest modernih porodica. Ima i slučajeva gde bi lezbejski parovi došli do sperme preko banki sperme u inostranstvu, ukoliko ne nađu nekog domaćeg da donira.

Kada smo moja prijateljica N. (lezbejka) i ja (peder) odlučili da imamo dete, preuzmemo svoje sudbine u svoje ruke i pokažemo srednji

prst konzervativnoj sredini, i da se otrgnemo od ustaljenog načina razmišljanja “Ana je bogata i ona može a ja ne mogu jer nisam bogat”, sve šta nam je trebalo u tom trenutku je nešto manje od 200 evra i naravno velika želja da se oboje ostvarimo kao roditelji. Da, nije štamparska greška, manje od 200 evra, i to samo zato što smo želeli da sve obavimo u privatnoj ginekološkoj

Ana Brnabić nije jedina!

blet računaru ide omiljeni gej pornić. Kako N. i ja hodamo ulicom sa epruvetom u rukama do odabrane ginekološke ambulante, i naravno sam čin insemenacije dok držim N. za ruku, gledam joj suzu radosnicu na licu, i kako čujemo doktorku dok izgovara “to je to, odležite dvadesetak minuta u tom položaju”, i naravno taj osećaj da ako sve bude kako treba stvorićemo jedan novi život.

Gej roditeljstvo nije privilegija

Piše: S.V.

ordinaciji a ne u državnim klinikama u kojima se čekaju redovi a sve to košta mnogo manje.

Spermogram koji pokazuje pokretljivost spermatozoida to jest da li je muškarac plodan, je koštao otprilike hiljadu dinara, to jest recimo u vrednosti oko 9 evra. Još par sličnih analiza isto toliko, i sama insemenacija sa ultrazvukom oko 150. Sve ukupno nešto malo više od 20.000 dinara. Pri tome moram da pohvalim doktorku

Mi nismo bogati, nismo na poziciji moći, bavimo se običnim kancelarijskim poslovima. Reklo bi se prosečna srednja klasa. Za insemenaciju nam 200 evra zaista nije bilo puno. Poštujemo jedno drugo. Porodice nas podržavaju, i pre svega ponosni su na nas troje i vole naše dete. Moram da priznam da nije uvek sve idealno, prolazimo kroz razne faze, ali oboje neizmerno volimo naše dete i činimo sve da ono ima lepo i bezbrižno detinjstvo. Ne živimo zajedno ali se redovno posećujemo. Dete ima oba roditelja i odrasta okruženo ljubavlju.

Srednji prst svima onima koji optužuju gejeve i lezbejke da ne doprinose porastu nataliteta!

Ja sam ponosan na N. jer je divna i požrtvovana majka, ponosan sam na sebe jer iznosim ovu priču u javnost ne bih li tako razbio neke predrasude među lgbti osobama, ponosan na Optimist jer mi je dao priliku da to uradim, ponosan na 21. vek i na nauku koja nam olakšava da postignemo u životu ono šta želimo, ponosan na našu modernu porodicu sa dve adrese stanovanja, i ponosan na svoje dete koje je građanin Srbije sa oba roditelja gej.

Za kraj bih citirao Anu, osobu koja je za našu malu zajednicu učinila više nego iko do sada a od koje je ta zajednica nezahvalno očekivala mnogo više: “Meni ne treba nikakav papir niti bilo kakav zakon da mi kaže da je to dete moje”.

koja je vrlo lepo prihvatila našu priču i koja se potrudila da taj čin bezgrešnog začeća (Immaculate conception, kao Madonin album), bude prijatno i nezaboravno iskustvo.

Nikad neću da zaboravim kako u sobici 1x1m pokušavam da napunim epruvetu “uzorkom”, dok me N. čeka u hodniku a na starom ta-

Ipak, da ne idealizujem previše, zbog konzervativne sredine u kojoj živimo i pre svega zaštite deteta, odlučili smo da ne objavimo puna imena. U Srbiji mora još mnogo toga da se menja da bismo svi uživali jednaka prava, ali nije sve tako crno kako mnogi misle.

Živele (moderne) porodične vrednosti!

ao što sam spomenuo u jednom od prethodnih tekstova, moj prvi dodir sa aplikacijama za upoznavanje je bio pre nekih desetak godina, kada mi je jedan drug pokazao Romeo. Kada sam video kakvi ljudi se tamo nalaze i kakve komunikacije oni vode, mislio sam da se ja tamo nikada neću naći.

Međutim, kada sam pre dve godine raskinuo četvorogodišnju vezu, usred korone, bez mnogo mogućnosti da se krećem i upoznajem nove ljude, rešio sam da im dam šansu.

Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da shvatim kakav profil ljudi tamo čini većinu. Pogotovo kada se obraća nekom poput mene, koji je zbog svog izgleda uglavnom stavljen u kategoriju trans i kros dres osoba.

Muškarci, iz nekog razloga, misle da je jedino što nas interesuje seks i njihov polni organ. Za nešto više od godinu dana koliko sam proveo na tim aplikacijama, dobio sam nebrojeno mnogo fotografija raznoraznih polnih organa, a da pritom nijednu od njih nisam tražio, niti me je interesovalo da tako nešto uopšte vidim. Svaki moj pokušaj da objasnim da me to ne interesuje se završavao time da ja "glumim neku finoću, jer šta onda tražim tu uopšte ako neću to da gledam".

Osim fotografija, dobio sam i veoma veliki broj poruka, od raznoraznih muškaraca. Mlađih, starijih, zgodnih, mršavih, debljih, slobodnih, zauzetih, oženjenih. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim one koji su predložili upoznavanje negde u gradu, na piću. Iako nisam protivnik seksa bez daljeg građenja nekog odnosa, kada je to jedino što ti se nudi, počne da ti bude neprivlačno. U početku sam mislio da je problem u meni i da možda ja nekim svojim fotografijama, postupcima ili napisanim rečima njih izazivam da mi se tako slobodno i najčešće vrlo vulgarno obraćaju i pišu šta bi mi sve radili.

Kad god sam sa nekim od gej prijatelja pokušao da razgovaram na tu temu i kako mi to sve zapravo smeta, razgovor se svodio na sle-

deću suštinu: likovi tamo traže seks, ne srodnu dušu. Ako ti smeta, nemoj da budeš tamo. Kako je vreme odmicalo, shvatio sam da možda ima istine u tome i da, iako verovatno postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, ja više nemam strpljenja, energije i snage da trošim na objašnjavanje da seks i polni organ nisu jedino što me interesuje u životu. "Ne uči svinju da svira klavir. Gubiš vreme, a i nerviraš svinju".

Vremenom sam počeo da te aplikacije koristim u potpuno druge svrhe, ali to je tema za neki drugi tekst. U međuvremenu sam se našao i na Instagramu, koji sam jako dugo izbegavao da imam, baš zbog toga što ga svi imaju i što meni tako nešto uopšte nije bilo zanimljivo. Ono što se promenilo je to da sam ja spoznao sebe, svoj identitet, počeo da eksperimentišem sa svojim izgledom i nisam više imao želju da to krijem. Živim svoj život i izgledam onako kako želim, i nemam problem da to svi drugi vide.

Da to dodatno pojasnim. Ako neko uđe na moj Instagram profil, može videti moje fotografije u uglavnom sređenom izdanju. Pod tim smatram da sam našminkan, nosim haljine/žensku garderobu i štikle.

Seksualno uznemiravanj na internetu

Ne zna svinja šta je klavir

Instagram imam već nekih godinu dana. Ono što me je pozitivno iznenadilo jeste činjenica da sam u prethodnih godinu dana dobio zapravo veoma mali broj poruka i komentara koji su sadržali uvrede na račun mog izgleda i seksualne orijentacije. Ne mogu da kažem da ih nije bilo uopšte, ali tih par komentara koje su pojedini ostavljali ispod mojih fotografija sam uredno Instagramu prijavio kao govor mržnje, i Instagram ih je veoma brzo nakon toga i uklonio.

Piše: Filip Obradović

Ono što me je negativno iznenadilo jeste to što se situacija u odnosu na gej aplikacije za upoznavanje ne razlikuje baš mnogo, takoreći uopšte. Da se razumemo, Instagram nisam napravio sa ciljem da me tu neko muva ili da se sa nekim upoznam, već samo da postojim i da pokažem to što ja jesam.

Bez obzira na to, meni je inboks svakodnevno opet zatrpan fotografijama muških polnih organa i ponuda za seks. I tu dolazimo do suštine problema, jer mnogi muškarci u tome zapravo ne vide nikakav problem.

Dakle, muškarci, to što vi radite se zove seksualno uznemiravanje. Ja sam odrasla, zrela osoba koja uskoro puni 30 godina, svestan sam šta želim, šta ne želim i mogu da se nosim sa svim porukama koje mi pošaljete. Neko mlađi od mene, ko možda nije imao prilike da radi na sebi, svojoj ličnosti i svom samopouzdanju možda ne može.

Kroz razgovore sa drugaricama (i cis i trans devojkama) došao sam do zaključka da nijedna od njih ne voli da dobija takve fotografije. Koja je onda poenta u slanju istih? Zašto imate potrebu da nekom pošaljete fotografiju svog polnog organa? Šta želite time da postignete? Da li je to jedino što imate da ponudite? Da li smatrate da je to jedino čime možete da se pohvalite?

A da kažemo i da jeste (jer nažalost, često jeste), kako adekvatno reagovati na takvu foto-

grafiju? Da li treba da vas pohvalimo i nahranimo ego (iako nam se možda ne sviđa)? Da li odmah treba da vas pozovemo kod sebe na seks? Da li stvarno mislite da je veličina i oblik vašeg polnog organa jedino što je nekom potrebno da odluči da li želi s nekim da ima seks?

Da se razumemo, nije ništa loše u tome da vam se neko dopada i da s njim želite seks. Čak nije ništa loše ni u tome ukoliko sa tom određenom osobom ne želite nikakav dublji odnos. Ali zašto mislite da, ako vas interesuje samo seks, to automatski znači da isto interesuje i osobu kojoj se obraćate?

A ukoliko i jeste takav slučaj (jer kao što rekoh, nisam protivnik "seksa bez obaveza"), možda nisam raspoložen u tom trenutku. Možda mi se vi ne sviđate. Možda mi se ne sviđa način na koji mi se nudite. Možda mi se ne sviđa način na koji me doživljavate i kako mi se obraćate. Sve to je, meni barem, mnogo važnije od vašeg samog polnog organa. Imate pravo da se nudite, to je činjenica, ali isto tako treba da budete spremni da vaš način nuđenja nekom ne odgovara.

Bilo bi lepo da, pre nego što sledeći put nekom pošaljete takvu poruku, uzmete sve ovo gore navedeno u obzir. Može se do seksa doći i uz poštovanje druge osobe i uvažavanje njenih želja i potreba. Mnogo lakše i mnogo brže zapravo.

ako ćemo retko naići na muškarca, pa i gej muškarca, koji otvoreno priznaje da ima neki problem u seksu, činjenica je da sve veći broj njih ima problema sa potencijom. Brojna istraživanja na tu temu, kao i personalne impresije sa terena, pokazuju da impotencija više nije problem samo starijih muškaraca, već se sa njom sve češće suočavaju i muškarci u zrelim godinama, čak i mladići. Uzroci za pojavu ove, kao i mnogih drugih seksualnih disfunkcija su različiti, ali su najčešće povezani sa nesigurnošću, stresom, preteranim konzumiranjem “chem sex”-a, pa čak i preteranim gledanjem pornografije…

Drugim rečima, uzroci impotencije su uglavnom individualni i češće su psihički nego fizički, iako se najčešće misli suprotno. S tim u vezi, muškarci ovaj problem, izbegavajući da pričaju o njemu usled tabuiziranosti teme, najčešće rešavaju na polju fizike i hemije, konzumiranjem lekova protiv impotencije, a ne na psihoterapiji što bi trebalo da bude prvi korak (a plava pilula poslednji).

Teoretski, impotencija predstavlja najrasprostranjeniju seksualnu disfunkciju kod muškaraca manifestovanu kroz nemogućnost postizanja erekcije ili trajne erekcije. Kao takva, ona se može pojaviti na samom početku naših seksualnih aktivnosti zbog čega je nazivamo primarnom ili u nekom kasnijem dobu našeg života nakon perioda uspešnog seksualnog funkcionisanja, koji je iz određenog razloga prekinut, pa je tada nazivamo stečenom ili sekundarnom. Može se pojaviti u specifičnim okolnostima i situacijama, ali i potpuno nezavisno od okolnosti u kojima se odvija seksualna aktivnost, kao i određenog partnera i njegovih karakteristika. Bez obzira kada se i na koji način pojavljuje, muškarac koji sa njom suočava doživljava je veoma bolno i ona gotovo po pravilu ugrožava njegov doživljaj sreće i zadovoljstva te značajno utiče na kvalitet njegovog života u skoro svim segmentima, ne samo seksualnom. Muškarci se zbog nje najčešće bore sa gubitkom samopoštovanja, strahom, depresivnim raspoloženjima, stidom, osećajem krivice, čak i sa suicidnim razmišljanjima i nagonima, što se posebno dešava

kod mladih ljudi koji svoj identitet poistovećuju sa identitetom seksualno uspešne osobe. Erektilna disfunkcija najčešće je u vezi sa starosnom dobi, ali neovisno o tome u ukupnom zbiru se veruje da se sa tim problemom bori čak 20% muškaraca, pri čemu je kod većine taj problem psihičke prirode.

Teorija po kojoj je muški polni organ svojeglav i misli nekom svojom glavom, potpuno je pogrešna, jer čak i u trenucima najintenzivnijeg orgazma, kada nam deluje da je naše telo potpuno odvojeno od našeg uma, mozak je zapravo primarni i osnovni kontrolor svega što se dešava “tamo dole”. Samim tim, on je i uzročnik većine problema koje bismo sa tim u vezi mogli imati, tako da bi se za njihovo rešavanje najpre trebalo obratiti psihoterapeutu, pa tek onda urologu, pogotovu ukoliko se seksualna disfunkcija javlja u ranijim godinama života.

Pacijentu kod koga se utvrdi da njegove seksualne disfunkcije dolaze “iz glave” preporučuje se neki oblik savetovanja ili psihoterapije. Savetodavni proces ponekad može za veoma kratko vreme dati dobre rezultate dok je nekad potreban duži i studiozniji rad sa pacijentom koji uključuje razmatranje i razumevanje različitih aspekata ličnosti i životnog stila. Ovaj oblik lečenja najčešće uključuje rad na pitanjima kao

Impotencija

piše: Bogdan Petrović

što su shvatanje (sopstvene) seksualnosti, (seksualna) očekivanja, strahovi, osećaji krivice, doživljaj sopstvenog tela i slično. Cilj seksualne terapije nije da pojedince ili parove uči kako da vode ljubav već da im pomogne da otklone neprijatnosti u sopstvenom seksualnom odnosu

Stojiš pravo! Bravo! Bravo!

ukoliko one postoje, da promene stavove i ponašanja koji izazivaju dijagnostikovanu seksualnu disfunkcionalnost kako ništa ne bi stajalo na putu njihovom užitku u seksu.

Psihoterapija nudi gomilu rešenja onima koji se suočavaju sa bilo kojim oblikom problema u seksualnim funkcijama pružajući korektivne informacije koje će osporiti njihova iracionalna, a disfunkcionalna, uverenja o seksu, ne samo kako bi ih upoznali sa različitim procedurama koje se koriste u tretmanu seksualnih disfunkcija, već kako bi pokušali da im pomognu da dostignu generalno otvorene, eksperimentišuće, racionalne, individualističke stavove prema ljubavi i seksu i pomognu im da pobede samoporažavajuće i sabotirajuće mitove, sujeverja i dogme.

Seksualna terapija u značajnoj meri koristi imaginativne tehnike, posebno kod muškaraca koji imaju teškoće da se seksualno uzbude ili dostignu orgazam. Takvima, psihoterapeut najčešće ukazuje kako da koriste bilo koju vrstu fantazija ili sličnih rešenja koja će imati efekta u njihovim individualnim slučajevima, i da ih uz to

primenjuju bez ikakvog stida i krivice, ukoliko im njihove fantazije na prvi pogled izgledaju socijalno ili na bilo koji drugi način neprihvatljive. Ukratko rečeno psihoterapeut ih uči kako da se seksualno oslobode i prevaziđu psihičke blokade koje ih ometaju u obavljanju seksualnih aktivnosti. Iz tog razloga, pojedini muškarci koji pokušavaju da se sami izbore sa impotencijom, ili bilo kojom drugom seksualnom disfunkcijom, trebalo bi da shvate kako nema potrebe da se stide svog problema te da je po njih najbolja opcija da za njegovo rešenje potraže stručnu pomoć u vidu psihoterapeuta koji im, istina, ne može uvek pružiti stoprocentnu garanciju da će uspeti da im pomogne, ali racionalan stav bi ipak bio da iako pozitivan ishod nije zagarantovan, vredi pokušati, pošto rezultat može biti nagrađujući. Ako pak psihoterapija ne pomogne, ništa nije izgubljeno, jer tu je i dalje “plavi dijamant” kao rešenje problema. Samo ga ne bi trebalo uzimati na svoju ruku, pošto njegova pomoć često može biti kratkotrajna i, uz to, problem impotencije učiniti još izraženijim.

ediji i društvene mreže imaju moć da daju informacije, te bi kao takve trebalo da budu korisne i sa pozitivnim učinkom. Međutim, evidentno je i da svakodnevno dolazi po zloupotrebe istih, te se postavlja pitanje može li se i dalje preko njih doći do društvenog progresa? Julija Ananijev je nedavno postavila video na svom TikTok, kao i Twiter nalogu, u kojem polemiše sa konobarem jedne beogradske kafane o izrazu „Homofobija nije gas“. Pregledalo ga je više od 16k ljudi na njenom profilu, zatim ju je Telegraf intervjuisao, pa su vest preneli i neki drugi portali.

Ceo događaj je započet sa dobro poznatim stikerom na kome piše „Homofobija nije gas“. U čemu je njegova važnost? O poruci koju ovaj stiker šalje bi najbolje govorili oni koji su ga kreirali. Ali, u savremenom žargonu, gas je nešto što je trend, što je in, te to dalje implicira da homofobija nije trendi, nije cool. Verujem da je poenta približiti se novim generacijama, koje sada odrastaju, koristeći reči bliske njima, i time im objasniti da homofobija nije ništa dobro. Snimak iz beogradskog restorana, čiji si ti akter, postao je viralan. Ispričaj nam šta se zapravo dogodilo tamo? Nalepnica je slučajno završila na stolu za kojim sam sedela sa drugaricom. Konobar, koji nije nas usluživao je prišao primetivši šta piše i iskomentarisao „podržavam, metkić u čelo“. Sa jedne strane sam se obradovala kada je rekao da podržava, jer sam pomislila da će u nastavku reći da homofobija stvarno nije gas. Međutim, kad se nadovezao, pozvala sam ga da se vrati i obrazloži to, jer taj metkić ne treba da dobije ni neki homofob. I onda je on rekao da je porodica sa majkom i ocem. Na šta sam ja rekla da je skroz okej imati majku i majku, i oca i oca. On je iskomentarisao da je to bolest, a ja da je zapravo on bolestan. Rekla sam da ne može biti naš konobar i pokazala da se udalji jer lepo objašnjenje nije urodilo plodom. Njegov revolt nije proistekao iz toga što je video

dve devojke ili nešto slično, već isključivo zbog nalepnice. Dakle, bilo koja osoba, bilo koje seksualnosti je mogla da nosi tu nalepnicu i on bi isto odreagovao – i to mi je bilo baš frapantno.

Zbog čega odbijaš da kažeš ime kafane? Ne želim ni da sve ovo možda rezultira njegovim otkazom zbog neprofesionalnosti, jer ne smatram da je to prva stvar koja treba da se preduzme kao kaznena mera, već da je potrebno više priče i edukacije.

A koji su načini edukacije? Edukacija kreće od priče. Ljudi treba da dožive slobodu da pričaju o neprijatnostima koje su im se desile, njima ili nekome ko im je blizak. Treba da se priča o tome na sve moguće načine, prvenstveno sa prijateljima, porodicom, na poslu, ali i na društvenim mrežama i u javnosti. I smatram da svaki put kada naiđu na neki homofobični komentar ne treba da spuste glavu i da kažu „dobro, on ne razume“, već da pokušaju da objasne, daju argumentaciju, na miran način pokažu šta žele i u šta veruju. Ako opet naiđu na vrata, onda dobro, okreni se i idi. Dosta ljudi ne želi više da reaguje na homofobične komentare, već su u fazonu da nije bitno, da žive svoj život, a tako nikada niko neće razumeti. Kada bismo svi pričali, možda bi većina promenila mišljenje. Da li si ranije bila svedok homofobičnih ispada?

Znam dosta ljudi koji su doživeli razne homofobične momente, na poslu, u izlascima, ili u okviru porodice. Zaštićena sam time da se nije meni konkretno desilo i da nisam prisustvovala tome, sem ovog puta, ali sam slušala o tome. Sigurno bih uvek odreagovala.

Julija Ananijev

U svom prvom javnom obraćanju povodom spornog događaja, imala si poruku i za homofobe?

Ljudima koji imaju problem sa različitostima i sa drugim vrstama ljubavi koje ne podrazumevaju ljubav između muškarca i žene, želim da nauče šta je ljubav, i da osete malo više ljubavi. Jer smatram da osoba koja stvarno oseća ljubav i može da je oseti, nema nikakav problem ni sa jednom vrstom različitosti, ni sa jednom stvari koja je dobra i ne ugrožava nikog drugog.

Da li je Beograd više otvoren u poređenju sa drugim gradovima?

Mislim da jeste otvoreniji u poređenju sa manjim sredinama, ali ne zbog samih ljudi, u smislu da će se gej osoba u Beogradu osećati prihvaćeno i voljeno, već da ga njegova veličina čini otvorenijim time što sadrži više gej friendly mesta i manifestacije poput izložbi i nastupa. Sa druge strane, mislim da je u Novom Sadu, na primer, više prisutna tolerancija u odnosu na Beograd, zbog mentaliteta ljudi.

Pričale smo već o edukaciji, ali šta je sa medijima?

Tekst koji je izašao o ovom videu i intervju koji sam radila je odrađen kao clickbait vest, bombastično, da privuče pažnju ljudi samo da otvore. Ne znam koliko ljudi je zapravo ušlo u

video, pogledalo. Mislim da se i dalje većina medija time vodi, da objavljuje ovakve stvari zarad svog tiraža, a ne zarad širenja svesti o postojanju različitosti u Srbiji. Ali, da, putem medija se može svašta, kada bi se više ljudi uključilo u to. Nije lako govoriti iza svog imena i prezimena, ali ako bismo više uzimali medijskog prostora putem intervjua, tad bismo možda mogli da utičemo na način kako će se nešto predstaviti. Svaka osoba može da traži da pogleda tekst pre nego što bude objavljen, jer na taj način može nešto da se uradi.

Zašto je važno da se govori iza svog imena i prezimena?

Nemam strah od porodice, prijatelja ili kolega –to sam što sam. I samim tim me ništa nije kočilo da stojim iza svog ime i prezimena. Smatram da je to jače nego predstavljanje kao NN osoba, zbog toga što upravo neki čovek koji to manje razume, kada vidi intervju sa zamagljenim licem, može da dođe do ideje da je priča izmišljena i da ta osoba ni ne postoji. Ovako kada vide da je Julija Ananijev stala pred kamere i ispričala o datom događaju, mogu da vide da ta osoba stvarno postoji. Da vide da stvarno postojimo.

Da li TikTok i druge društvene mreže imaju uticaj?

I te kako. TikTok u poslednje vreme ima ogroman uticaj, prate ga uglavnom mladi, i to je najveće oružje koje može da se koristi u tom nekom smislu širenja svesti o bilo kakvoj različitosti.

Da li smatraš sebe aktivistkinjom?

Aktivistkinjom za LGBT prava ne, za ljudska prava da, jer smatram i da su gej ljudi ljudi, pa ne znam zašto bih odvajala još jednu podgrupu i stavljala etikete, iako je evidentno da grupe postoje. Ipak, verujem da je svaki čovek - čovek nebitno koje je boje kože, religije i seksualnosti. I svaki čovek treba da ima ljudska prava koja su i propisana za ljude.

Koji su ti planovi za budućnost?

Drži me želja i vera da u Srbiji može da se uradi nešto kako bi ljudi drugačije razmišljali i drugačije se odnosili prema različitostima. Volela bih da i ja budem deo tog koraka u Srbiji, koliko god on mali bio, za tako neku vrstu osvešćivanja ljudi. I da ostanem i nastavim svoj život ovde, ali ako to ne bude bilo moguće pored sve borbe, onda ću ga nastaviti u nekoj drugoj, otvorenijoj zemlji, poput Španije.

aterina Stikoudi je grčka pevačica, model, glumice, voditeljka i nekadašnja plivačica. Medijsku pažnju po prvi put je privukla 2005. godine kada je osvojila nacionalnu nagradu Mis Grčke i predstavljala svoju zemlju na Miss World takmičenju. Glumačku karijeru započela je u sapunici Erotas 2006. godine, a vodila je i jutarnji program na Star kanalu. Prvi muzički album objavila je 2011. godine. Nakon toga je objavila još četiri albuma. Nastupala je na ovogodišnjem EvroPrajdu u Beogradu.

Kako bi opisala sebe u tri reči?

Rekla bih da sam radoholičarka, to je sigurno, zatim optimistična, uvek se trudim da budem pozitivna šta god da se dešava oko mene, i može se reći da sam uporna.

Šta pop muzika znači za tebe?

To je čitava kultura koja nikada ne dobija poštovanje i vrednovanje koje zaslužuje. Pop muzika nije napravljena za top liste i nekoliko nedelja puštanja na radiju, mnogo je više od toga. Ona je istrajala kroz godine i slušana je bezbroj puta. Baviti se ovom vrstom muzike nije lako, potrebno je da budeš spreman na veliki rad kako bi uspeo. Ljudi misle da je jednostavno, ali nije, ništa što ima veze sa muzikom, scenom i performansom nije jednostavno.

Ti si jedna od najpopularnijih muzičarki u Grčkoj. Da li je teško izdržati taj pritisak? Da li voliš da komuniciraš sa svojim obožavateljima?

Lično preferiram da govorim kroz svoju muziku, želim da to bude primarni način komunikacije sa svima koji za sebe smatraju da su moji slušaoci ili obožavaoci. Nekada previše razmišljam o stvarima, ali volim da komuniciram sa ljudima. Trudim se da moji fanovi budu kao moji prijatelji, koliko god je to moguće. Nije lako, ali putem društvenih mreža i koncerata često stupamo u kontakt i ja zapravo slušam šta imaju da kažu, ne samo dobre stvari, već apsolutno sve. Volim kritiku, često sama sebe kritikujem, smatram da je to zdravo za napredak. Želim da budem bolja sva-

kog dana, onog trenutka kada se osećaš da je sve savršeno nešto definitivno nije u redu. Treba svakodnevno raditi i učiti. Krenula sam sa časovima klavira kada sam imala 26 godina, bila sam starija nego većina ljudi koji se upuštaju u to, ali želela sam da naučim o muzici još više i da budem bolja u svom izrazu. Muzika je jezik, potrebno je da ga razumemo. Uvek se trudim da razmišljam o svojim budućim koracima i da se opustim.

Muzika je jezik, potrebno je da ga razumemo

Katerina Stikoudi

Serbia

Sledeće godine ćeš biti ambasadorka EuroPride-a u Solunu. Koju poruku želiš da preneseš i koje je tvoje mišljenje o tome što je Vlada Republike Srbije zvanično zabranila EuroPride šetnju, kao i o ljudskim pravima na Balkanu generalno? Vlade se biraju na izborima i, nažalost, često se dešava da se ne slažemo sa njihovim odlukama. LGBT zajednica je prošla kroz svašta, sigurna sam da je sada već navikla da se suočava sa odbijanjima i diskriminacijom. Kontranapad je vid reakcije, ali problemi zajednice moraju biti izjednačeni sa problemima ostatka populacije. Trenutno se mnogo gore stvari dešavaju u svetu.

Parada, Pride i EuroPride nisu nasilnički događaji, niko ne sme da bude povređen. Pride je slavljenje života! Svi živimo pod istim nebom, dišemo isti vazduh, većina nas ima iste svakodnevne probleme... Treba da podržavamo jedni druge i da prihvatimo da smo različiti. Niko nema pravo da ti kaže koga smeš da voliš! Što se tiče poruke koju želim da pošaljem, želim da kažem da verujem u sreću, u ljubav i da moramo da se borimo za bolji i svetliji život. Najvažnije je da slušamo jedni druge i da se podržavamo.

Koji su tvoji planovi za budućnost? Da li planiraš da posetiš Srbiju ponovo? Volela bih da dođem ponovo, definitivno. Nakon ovoga imam dosta zakazanih nastupa, u procesu je rad na mom šestom albumu, biću voditeljka jedne muzičke emisije na MTV-u, u pripremi je mjuzikl u kom glumim i, pre svega, ja sam majka, tako da ću svaki trenutak svog slobodnog vremena provoditi sa detetom. Osećam se veoma srećno što radim posao koji me ispunjava, radim sa veoma talentovanim ljudima koji me vole, oni su moji prijatelji i veoma smo bliski. U dobru i zlu uvek su tu, a to je najvažnije.

Ti si velika LGBT ikona u Grčkoj, šta želiš da poručiš svojim fanovima iz zajednice? Želim im da se osećaju slobodno, svako ima pravo da se oseća tako. To su naši životi, mi ne znamo kada ćemo napustiti ovaj svet, zbog toga moramo da živimo onako kako želimo. Kada sam počela da pevam bilo je ljudi koji su me omalovažavali i spočitavali, ali ja ih nisam slušala. Radila sam šta sam želela i živela sam kako sam želela, to je pravo svakog čoveka!

Vodič kroz gej Srbiju

iti kuma Prajda velika je čast i do sada su to bile Jelena Karleuša, Nataša Bekvalac, Biljana Srbljanović, Mirjana Karanović, Sara Jo, Suzana Trninić, ali samo je Sajsi MC kuma EvroPrajda. Nastupala je na raznim LGBT događajima od žurki, Parade ponosa do Merlinka festivala i dobro je poznata LGBT publici, a ima i novi album...

Kako je biti kuma EvroPrajda?

Meni je bilo vrlo lako da budem kuma i bilo mi je zadovoljstvo. Moram da priznam da sam jako uživala u toj ulozi iz tog nekog aktivističkog tripa, a i tripa da je dosta pažnje kroz mene bilo usmereno na pitanje položaja LGBT osoba u Srbiji. Stvarno mi nije bila teška uloga, kao da sam se rodila s tim. Da, da, kao da sam se rodila s tim.

EvroPrajd je prošao kako je prošao. Kako si ti zadovoljna? Mislim da je strašno bitno da se EvroPrajd uopšte desio, s obzirom da su bile jake otežavajuće okolnosti i da nije bilo političke volje da se on desi. Odjednom su se pojavile tu neke litije koje su kao virus konstruisane u laboratoriji i puštene na ulicu, da bi na kraju dobili komentar da to nije bila šetnja. To je bila šetnja! Bili smo svi tamo i prošetali se! Uopšte nije bilo bitno da li je šetnja bila kilometar, 500 metara ili koliko god, bitno da je bila! Nije bitna dužina već taj simbolički momenat da se to desilo i uverena sam da će u budućnosti biti bolje, jer mora biti bolje. Možda za deset godina, ali biće bolje! Koncertom?

Koncerti su bili u petak i subotu, a moj termin je bio prvi dan. Oba dana je padala kiša, što ako gledamo istorijski, kad god neko pravi koncert na Tašu pada kiša, tako da je bilo u duhu tradicije. Imamo koncert Lepe Brene na Tašu kada pljušti kiša, koncert Bajage na Tašu kada pljušti kiša, tako da su i koncerti Prajda dobili kišni brending Taša. Meni je koncert bio zanimljiv i lep, velika bina, prvi put sam nastupala na Tašu, a meni to mesto ima posebnu magiju, a pošto je bio Prajd koncert imao je neki poseban začin C.

Tvoje gostovanje u Ami G show-u je izazvalo velike reakcije na društvenim mrežama, ali ostaje pitanje šta raditi sa homofobima i zlim ljudima kao što je Vendi?

Malo sam iznenađena reakcijama. Generalno nikada nisam gostovala u takvoj atmosferi da je bukvalno nemoguće komunicirati. Očigledno sam razmažena po tom pitanju, ili valjda nisam pristajala na takve intervjue ili me nisu zvali. Ami G je zabavnog karaktera i nisam očekivala da se te teme na takav način pomenu. Nisam ni znala da je ta sagovornica toliko radikalna. Jednostavno ne mogu da budem u nekoj debati a da mi se ne dozvoli da kažem do kraja šta mislim i da me neko prekida. Jednostavno nisam mogla da se nadjačam, jer tako ne radim. Da sam uradila bilo šta drugačije bio bi cirkus. LGBT tema je ozbiljna tema i od toga ne treba da se pravi cirkus. Mislim da su ljudi razumeli moje tada emotivno stanje, moj stav i da su se nekako složili s mnom što sam tako reagovala. Uopšte mi nije bila fora da se nadglasavam. Ja strašno vodim računa šta govorim u javnosti kada nešto nije moja struka i stvarno mislim da treba svi da se saberu i da prestanu da budu pseudo naučnici, pseudo teolozi i da izgovaraju neistine jer je to javni prostor i postoji neka odgovornost. A šta raditi s njima? Stvarno je neko zlo izbijalo iz nje i možda je ignorisanje jedini način i ne davati im prostora. Prevrćemo okicama kao novi hit? Prevrtanje očima sam genetski nasledila od keve i uopšte nije loša ideja kao neki novi hit. Čak imam i neku rimu koju sam davno napisala ali nisam stigla da je snimim. „Majka prepoten-

tna, a i ćerka ništa bolja, kad prevrnemo očima, mi prevrnemo vola“. Tako da eto, možda bih mogla to da snimim. To uopšte nije loše!

Hejteri su svoj brlog napravili na internetu, razmnožavaju se i umnožavaju. Da li obraćaš pažnju na hejt komentare na društvenim mrežama?

Moglo je da se očekuje da će internet biti slobodna zona za razne vrste sociopata, psihopata, hejtera, jer su tu jaki, a u realnom svetu nisu. Internet im pruža anonimnost, lažni osećaj moći, do lažnog osećaja da vode krstaški rat. Obraćam nekad pažnju, nekada ne. Nekada mi je dosta svega pa ne gledam, nekad baš proučavam pa na osnovu komentara ocenjujem kakav je tip ličnosti, ali mislim da je za njih najveća kazna kad ih se ignoriše.

Koji je tvoj motiv da se zalažeš za LGBT prava?

Ja to nekako osećam, da to tako treba. Kad sam bila mala i sada, motiv je da je u pitanju velika nepravda kako su ljudi tretirani u društvu i stvarno treba da se borimo protiv toga. Borba nije laka i treba koristiti razne metode i trikove. Stvarno verujem da je zdravo društvo ono društvo koje je inkluzivno. Najgore je kada je inklu-

zija lažna, da sve postoji na papiru, a u stvarnosti je diskriminacija! Ono što sam htela da kažem u emisiji da je život teži za ljude u manjim mestima jer se lako obeleže i onda nose tu stigmu, a to nije lako naročito kada si dete. Možda je taj motiv da sam osetljiva jer sam lično bila marginalizovano dete i obeležena jer sam specifična, strašno se saosećam i boli me kada vidim da se to dešava drugome.

Novi album „Kardinalna“ objavila si u maju. Šta nam možeš reći o tome? Album se jako dugo kuvao. Godinu dana sam žrtvovala, da ne izbacujem ništa, kako bi album imao odjek. To su mi savetovali pametni ljudi oko mene, jer da je do mene ja bih to objavila bez plana i programa, samo bih ga grunula jer volim tako da radim stvari. Samo grunem pa šta se desi i tako sam mnoge pesme upropastila zbog lošeg tajminga. Tako da je „Kardinalna“ album koji je malo promišljeno izašao za razliku od svega što sam radila do sada i moram da priznam da je dalo rezultata. Ljudi su stvarno slušali album kao celinu i dobijala sam recenziju ljudi da im se dopada redosled pesama, što su različiti žanrovi, da im se sviđa pesma koja zvuči kao da je izašla iz ’81. Ovo je album koji je najviše promišljen kada će da izađe, kako će da izađe, kakav je cover, dok su pesme rađene u nekom mom maniru i prilično se vodim stomakom i tu nikada ne manipulišem, jer to smatram zločinom protiv umetnosti.

Koliko se muzička industrija promenila od kada je tu YouTube, Spotify, Tidal, Deezer, Apple Music… i kako se snalaziš u svemu tome?

Muzička industrija se baš promenila zbog YouTube-a. Baš, baš. Način na koji se konzumira muzika. Ti nisi mogao da izbaciš pesmu i da ona prođe ako nemaš spot. Međutim, kreće ekspanzija Spotify, Tidal, Deezer i ostali koji vraćaju ono old school slušanje muzike jer na YouTube-u je sve više reklama a ljudi to neće da trpe. Na Spotify ti je sređena diskografija od autora i ti sam možeš da praviš playliste. Tako da je bio jedan veliki korak unazad zbog YouTube-a, ali pojavom digitalnih platformi kao da se vratilo „organsko“ slušanje muzike.

Šta nam spremaš u narednom periodu? Nekad ne znam da odgovorim na ovo pitanje jer ni sama ne znam šta ću da smislim. Ostaje da vidimo. Ostaje da se iznenadimo i vi i ja.

oslednjeg dana avgusta ove godine Tamara Popović, poznatija kao tam proslavila je svoj 25 rođendan. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti na smeru za menadžment i produkciju u kulturi i medijima. Muzikom počinje profesionalno da se bavi 2019. godine, a prošle godine je objavila svoj prvi EP pod nazivom refleksija. Nastupala je na ovogodišnjem EvroPrajdu u Bogradu.

EvroPrajd je prošao. Kakvi su tvoji utisci? Jako sam zadovoljna kako je prošlo, posebno uzimajući u obzir sve okolnosti. Bilo je poteškoća, ali sam suštinski ponosna na sve ljude koji su beskompromisno branili pravo na to da budu ono što jesu, a koje ne bi trebalo da brane niti traže, već da je podrazumevano da im svako pravo na to pripada.

Hoće zabrana, neće zabrana, premeštanje na Taš, kiša... Koliko je to uticalo na atmosferu?

To je više uticalo na atmosferu u danima pre samih koncerata. Bilo je dosta besa, tuge i zbunjenosti, ali tokom samih nastupa je bilo jako lepo i razdragano. Bilo bi još lepše i dugotrajnije da nije bilo kiše, ali i ovako je imalo neku svoju čar, što su ljudi tu uprkos svemu. Osećao se neki miran, zdrav prkos i ljubav.

Kada je u pitanju tvoja podrška LGBT populaciji ne završava se sve na rečima, već imamo konkretna dela…

Ne znam da li mislite na nešto konkretno, ali meni se sve što radim podrazumeva, jer to oduvek živim. Kul mi je kada su neki postupci vidljivi, ali sve bih isto tako i da nisu, kako i jesam kroz ceo život. Drago mi je, doduše, što imam sve veći uticaj i vidljivost pa mogu više da uradim i da se možda veći broj ljudi oseti podržanim i viđenim, manje samim.

Kako ti vidiš odnos javnih ličnosti prema LGBT populaciji u Srbiji? Deluje mi da je ove godine bilo malo glasnije podrške. Sa druge strane, postoje brojni koji su suzdržani, dok su im krucijalni članovi tima i prijatelji deo

LGBT populacije, to na primer ne razumem. A neki bolje i da se nisu izjašnjavali, smanjile su mi se plejliste.

Da li se podrškom LGBT populaciji gubi publika?

Ako je to publika koja ne podržava ljubav, takva publika mi ne treba.

Kako se ti boriš sa hejterima?

Ne borim se sa njima, sve moje borbe su uglavnom unutrašnje, ali umem pristojno i uz šalu da odgovorim na hejt. To koliko puta opsujem u sebi kad me pogodi je druga priča, trudim se da ne umnožavam negativna osećanja.

Publika koja ne podržava ljubav mi ne treba

Razgovarao: Predrag Azdejković

TamFoto: Goran Popovski

Da li su mlađe generacije otvorenije i tolerantnije?

Ja mislim da jesu, zbog Interneta su informisaniji i više izloženi svemu.

Zašto tam ne voli velika slova?

Velika slova mi deluju previše agresivno, a kombinacija velikih i malih pomalo nakaradno. Naravno ne u svim slučajevima, ali što se tiče kraćih formi poput naziva i tekstova pesama preferiram mala slova.

Kako izgleda tvoj tipični radni dan?

U ovom poslu, bar na način kako ga ja radim trenutno, svaki dan je radni dan. To je kao da si pre-

duzetnik, sve zavisi od tebe. Ako imam nastup obično se pakujem pred put, naravno jer sam težak prokrastinator, zatim provodim gomilu vremena u putu –pumpe, hrana, tonska. Odmorim se i šminkam se polako, to me jako smiruje. Zatim nastup, pa press nakon nastupa i onda dozvolim sebi da se opustim, ali ne predugo. Obično imam zaređane obaveze pa moram da budem sutradan spremna za dalje. Kad sam ovde probudim se, odgovaram na mejlove i poruke, odem na plesni trening, zatim studio, u međuvremenu pravim neki kontent, tražim autfite za nešto... Onda sledi slobodno vreme?

Ili ne? Ceo život mi je umrežen u muziku, ne znam šta nije deo posla. Ovakvi dani su češći i dinamičniji svakako. Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu? Nekoliko novih singlova, spotova i zanimljivih saradnji. Takođe, u pripremi je moj prvi veliki solo koncert u decembru, jedva čekam da se družim sa svim divnim ljudima koji me podržavaju.

Tvoja poruka za čitaoce Optimist magazina?

Verujte u nešto. Možda zvuči kliše, ali pišem ovaj intervju u nedelju uveče dok kontempliram prethodni period i shvatam da nas samo to pokreće napred. Verujte u sebe, u odnose, u ideje! Pa i kad propadne, super, došli ste do nečeg sledećeg, a onda nađite nešto novo u šta ćete verovati i nastavite napred.

okom trideset godina postojanja Attitude magazina, mnogi strejt saveznici su krasili naslovnu stranu, kao što su princ William, dama Joan Collins, Robbie Wiliams, premijer Tony Blair, kao i mnoštvo sportista poput fudbalera Davida Bekama, igrača kriketa Jamesa Andersona i plivača Adama Peatya. Međutim, među njima nije bilo vozača formule jedan, sve do sada. Sebastian Vettel koji je četiri puta osvojio svetski šampionat još uvek važi za najmlađu osobu koja je osvojila tu titulu (imao je 23 godine). Trenutno vozi za Aston Martin u najprestižnijim takmičenjima.

Nije ni čudo što je za to trebalo ovoliko vremena. Od prvog svetskog šampionata formule jedan, takmičio se 771 vozač 41 različite nacionalnosti. Od toliko vozača, samo trojica je otvoreno LGBTQ: Nicha Cabral koji je 60-ih učestvovao u četiri svetska Grand Prix Formula 1 šampionata. U to vreme se nije javno deklarisao sve do 75. godine svog života kada je konačno objavio da je biseksualac. Takođe, Lella Lombardi vozila je tokom 70-ih i 80-ih godina, jedna od samo dve žene koje su se takmičile u svetskom Grand Prix Formula 1 šampionatu i, bila je lezbejka. Mike Beuttler, koji se takmičio tokom 70-ih u 28 svetskih Grand Prix Formula 1 šampionata, bio je gej muškarac.

Nevoljnost ljudi da govore i ponašaju se otvoreno u sportu, nije strano za Formulu 1. Fudbal je tek skoro krenuo da se kreće u pravom smeru kada se Jake Daniels javno deklarisao sa tek 17 godina. Time je postao još jedan igrač pored Josha Cavalla kao profesionalni fudbaler koji je otvoreno gej. Ali vozača Formule 1 nema toliko koliko ima fudbalera.

Ne možeš da načiniš taj korak ukoliko nisi video primer oko sebe. Ono što nas je istorija naučila jeste da put ka vidljivosti LGBTQ osoba u bilo kom sportu počinje sa strejt saveznikom koji je spreman da priča o toj temi. U Nemačkoj je to Sebastian Vettel.

Naša priča počinje prošlog leta u Mađarskoj, nakon što je premijer Viktor

Orban predstavio zakon koji zabranjuje predstavljanje i promovisanje homoseksualnosti bilo kojoj osobi ispod 18 godina.

Predsednica Evropske komisije opisala ovaj zakon kao “sramotu” koja koristi zaštitu dece kao izgovor za diskriminaciju ljudi zbog njihove seksualne orijentacije. Međutim, javnost se nije previše iznenadila s obzirom da je Orban prethodno zabranio da istopolni partneri usvajaju decu i doneo još jedan zakon kojim se zabranjuje da ljudi zakonski mogu da promene svoj pol. Ista prava kada je u pitanju brak, za Mađare nikada nisu postojala.

Vozimo

Sebastian Vettel

U tom trenutku na scenu Formule 1 stupa vozač iz Nemačke, spreman da napravi promenu. Na prvi trening je došao u Converse patikama sa detaljem duginih boja dok se na dan trke pojavio sa maskom duginih boja i majicom na kojoj piše “same love.”

“Tako se zove pesma koju je snimio Macklemore i mislim da dobro objašnjava pogrešnu percepciju ljudi. Nije bitna boja nečije kože, poreklo, grad u kom živiš, nije bitno ni u koga ćeš se zaljubiti. Na kraju krajeva, potrebna je jednakost za sve. Svako ima pravo da voli koga god želi.”

Rekao je da su njegovi potezi bili namerni i da mogu da se protumače kao provokativni, ali se zbog njih ne kaje: “Mislim da je sramotno da zemlja članica Evropske unije ima ovakve zakone na snazi. Smatram da smo imali mnogo prilika da se edukujemo i ne shvatam da neko ne razume da svi treba da budu slobodni i da mogu da vole koga god žele. Treba pustiti ljude da žive u miru.”

“Na nama, vozačima Formule 1, nije da donosimo zakone, to nije naša uloga, ali smatram da treba da pružimo podršku ljudima kojima je potrebna.”

Njegova podrška LGBTQ zajednici u Mađarskoj je imala željeni efekat. Na sportskim stranama u novinama on je bio glavna vest. Međutim, domaćini trke nisu bili veoma oduševljeni. Na sledećoj trci pitali su ga da li ga je njihov

odgovor pogodio: “Bio sam iznenađen da se digla tolika prašina. U idealnoj situaciji ne bi trebalo da postoji nikakva reakcija jer bi sve ovo bilo normalno. Nisam bio nervozan niti me je bilo sramota duginih boja, niti mišljenja drugih ljudi. Hteo sam da pošaljem poruku, na šta sam veoma ponosan.”

Toliko je bio ponosan da je to ponovio na Grand Prix u Saudijskoj Arabiji, gde je homoseksualnost ilegalna. Tamo je ponovo nosio patike u duginim bojama.

“Evidentno je da tamo stvari ne funkcionišu kako bi trebalo. Takođe je istina da je za sve ovo potrebno vreme, i da se promene ne dešavaju naprasno. Voleo bih da na neki način promenim stvari preko noći ali ko sam ja da odlučujem šta je ispravno a šta ne? Mislim da moramo biti pažljivi. Ali u pojedinim zemljama, određeni nedostaci su veći od ostalih…”

Naš novi saveznik ne samo da koristi svoju platformu u svrhu podrške, već to radi u svim zemljama koje odbijaju ili ugrožavaju članove LGBTQ zajednice. On sigurno postaje nepoželjan gost u mnogim zemljama.

Stoga, za Attitude Pride 2022. izdanje smo hteli da razgovaramo sa čovekom koji je sa tolikim žarom predstavljao naše boje. Zato je on prvi vozač Formule 1 koji krasi naslovnicu magazina za gej muškarce i širu LGBTQ zajednicu.

Baviš se formulom od 2007. godineKakav je tada bio stav u sportskoj zajednici u vezi različitosti i da li se to promenilo u međuvremenu?

Mislim da se ceo svet promenio u međuvremenu. Uvek su postojali LGBTQ ljudi u Formuli 1, ali ne mogu u njihovo ime da pričam da li su imali potrebu da se kriju ili ne. Zasigurno im je pomogla činjenica što su ljudi širom sveta postali otvoreniji po tom pitanju.. Tako da mogu da kažem da ide na bolje i u okviru tima možemo videti inženjere, mehaničare koji osećaju da mogu da budu više otvoreni.

Međutim, postoji još dosta toga što možemo da uradimo kako bismo povećali različitost i uključenost u ovom sportu, ne samo u smislu seksualnosti već i da podržimo žene, ljude drugih etničkih grupa, kao i ljude sa invaliditetom. Formula 1 je pokrenula pokret “Trkamo se kao jedan,” koji je dobar, ali svi mi moramo da se trudimo da taj pokret zapravo postigne neku pozitivnu promenu; tako da pokušavamo da radimo na tome a ne samo da pričamo.

Da li si naišao na homofobiju u ovom sportu?

Ne direktno. Međutim, indirektno sam čuo da ljudi negativno pričaju o LGBTQ zajednici. Kad god sam čuo te stvari u prošlosti mislio sam da je to pogrešno. Ali, danas mi nije problem i da kažem nešto. Homofobija je predrasuda, a predrasuda je u svakom slučaju loša. Vrlo je jednostavno.

Misliš li da bi sadašnje okruženje prihvatilo otvoreno gej vozača Formule 1? Da, mislim. Možda to ne bi bio slučaj ranije, ali mislim da bi danas prihvatili otvoreno gej vozača Formule 1. Takođe mislim da bi gej vozač doprineo tome da se eliminišu predrasude i pogura naš sport u boljem smeru. Formula 1 je veoma popularan sport širom sveta. Ima veze sa nečim što ljudi rade svakodnevno, čak iako sami nisu vozači, na vožnju stalno nailaze ili su se nekad vozili kolima. Iako je vožnja sama po sebi dinamična, neki članovi naše zajednice su veoma spori, skoro statični, kada je u pitanju napredak. Napredak je nešto što je neizbežno. Automobili su se promenili i nastaviće da se menjaju na bolje. Istina je da su se i vozači promenili i nastaviće da se menjaju, i u ovom slučaju na bolje. Ja se tome nadam i definitivno bih oberučke prih-

vatio gej vozača Formule 1. Mislim da je naš sport spreman na tako nešto.

Da li znaš za neke vozače, sada ili u prošlosti, koji su bili gej ali to nisu javno smeli da kažu?

Ne, ali verujem da ih je bilo. Pretpostavljam da za njih ne znam jer se nikada javno nisu deklarisali, što je šteta.

Zašto misliš da gej vozači Formule 1 biraju da kriju svoju seksualnost? Zbog kolega? Rivala? Medija? Fanova?

Ja se nadam da trenutno nema takvih vozača, ali mislim da ja ne znam da to najbolje procenim. Razlozi su verovatno slični kao u sportu poput fudbala, na primer: stari imidž tog fudbalera ili vozača kao “heroja” koji bi trebalo da ispoštuje određene kriterijume. Ali ti kriterijumi po kojima se njima sudi su jednostavno pogrešni. Ko ih je stvorio? Ko je imao prava da ih odredi?

Na primer “muškarci ne plaču” ili “ne pokazuj slabost” - kakve veze ovi stereotipi imaju sa našim uspehom? Zašto naše društvo i dalje osuđuje osobe koje priznaju slabost ili neuspeh?

Po mom mišljenju, trebalo bi da bude suprotno. Potrebno je mnogo hrabrosti kako bi neko pokazao svoje pravo lice. Lako je kriti se iza fasade koja je napravljena na osnovu očekivanja drugih ljudi. Trebalo bi da prepoznamo i razumemo da je različitost u ljudima ono što nam je pomoglo da se razvijemo i dostignemo nove nivoe. Bio si spreman da podržiš Black Lives Matter pokret kada je Lewis Hamilton tražio podršku, ali brojni vozači to ipak nisu uradili iako su čvrsto bili protiv rasizma. Da li je ovo primer koliko je teško preneti ovu vrstu poruke u sportu, gde se problemi koje mi smatramo osnovnim ljudskim pravima, tumače kao da su politički motivisani?

Mi kao pojedinci moramo da odlučujemo za sebe. Siguran sam da je ostalih 18 vozača formule 1 isto podržavalo Lewisa u njegovom cilju, iako možda nisu to pokazali na delu. Ali da, ja sam uvek stao na kolena u znak protesta i gledao sam da budem što bliže Lewisu. On i ja isto razmišljamo kada su mnoge stvari u pitanju.

Lewis Hamilton i ti ste govorili u podršku LGBTQ zajednice - kako si postao ovako strastven saborac?

To je za mene vrlo jednostavno: kako bilo ko može sebi dati za pravo da određuje ko koga

može da voli ili sa kim će živeti? Niko ne sme da poseduje to pravo. Sa zadovoljstvom ću se boriti u cilju tog principa.

Da li postoje LGBTQ ljudi koji su uticali na tvoj život - da li privatno ili u poslu? Nisu mnogo drugačije od ostalih, ali ja to ne gledam na taj način. Da li meni neko odgovara kao osoba nema veze sa njihovom seksualnom orijentacijom ili bojom kože. Na sve gledam podjednako. Ali definitivno je uticalo na mene to što sam čuo razne životne priče, o tome kako su izlazili na kraj sa diskriminacijom.

Pričati o vrednostima u koje veruješ je jedno, ali je teško to održati kada se takmičiš u zemljama gde LGBTQ prava nisu prepoznata, ili još gore - zabranjena zakonom. Izgledaš kao da ti ta činjenica sve više smeta?

Formula 1 će organizovati 22 trke u 20 različitih zemalja tokom ove godine. Nijedna zemlja nije savršena. Moja zemlja, Nemačka, nije savršena. Takođe, ni zemlja za koju se takmičim, Velika Britanija, nije savršena. Kada su u pitanju prava LGBTQ osoba, neke zemlje su mnogo sređenije od ostalih, što je logično. Možemo da odbijemo da se trkamo u zemljama koje ne prepoznaju

prava LGBTQ osoba - ali šta smo time uradili? Kada bismo odbili da se trkamo ne bismo imali priliku da načinimo pozitivnu promenu. Ali kada se trkamo u tim zemljama i kulturno ali čvrsto stojimo iza naših vrednosti i principa koji su nam mnogo bitniji, možemo imati pozitivan uticaj. Vrednosti i principi ne mogu da se zaustave na granicama zemalja.

U Mađarskoj si prvi put obuo sada već poznate Converse patike sa detaljima duginih boja, u protest zakonu koji zabranjuje LGBTQ edukaciju mlađima od 18 godina. Takođe si nosio kacigu duginih boja, potom i prajd majicu i masku za lice duginih boja tokom izvođenja nacionalne himne. Da li si očekivao odgovor koji je usledio?

Jesam s obzirom da sam hteo da pokažem da nikada neću podržati zakon protiv LGBTQ zajednice. Nisam to uradio da bih stekao popularnost. Ja ne koristim društvene mreže, ali čuo sam da su moji postupci bili popularni na Twitteru, Instagramu i Facebooku. Nisam to uradio radi popularnosti, ali lepo je bilo videti reakcije ljudi po koje je ovaj zakon imao negativan uticaj.

Za nas je to bilo od ogromne važnosti. Takve stvari imaju izuzetno veliki uticaj na članove LGBTQ zajednice, da ne možeš ni da zamisliš. Da li si bio svestan ljubavi koja ti je uzvraćena sa naše strane? Jesam, ljudi su mi pričali o tome. Zahvaljujem vam se na tome!

Interesantno je da vodeći ljudi u okviru Formule 1 nisu imali tako pozitivnu reakciju i uputili su ti zvaničan ukor. Šta imaš da kažeš na to?

Istina je da taj ukor nije imao veze sa mojim protestom. Dodeljen je meni i još par vozača, od kojih nijedan nije imao detalj duginih boja. Ukor nam je bio dodeljen jer nismo skinuli majice tokom mađarske himne. Trebalo je da ustanemo tokom himne u našim kombinezonima i da smo prethodno skinuli majice koje je trebalo da stavimo preko kolena u trenutku kada smo kleknuli. Ali padala je kiša i držali smo kišobrane tako da nekoliko nas nije skinulo majice koje smo nosili preko kombinezona. Međutim, ja svoju majicu namerno nisam hteo da skinem.

Lewis Hamilton je rekao da je taj ukor bio nepotreban i rekao da bi bio srećan da su ga diskvalifikovali i da bi sve iznova isto uradio. Nas zanima šta se desilo sa onim Sebastianom Vettelom koji je osvojio če-

tiri svetska šampionata i bio poznat kao najozbiljniji čovek na svetu?

Verujte mi da sam i dalje ozbiljan kada to želim da budem i svoju trkačku karijeru shvatam veoma ozbiljno. Još uvek u trkama nismo postigli željeni rezultat, ali tim i ja radimo sve od sebe da poboljšamo naš automobil.

Znači da je Sebastianu koji je vozio za Red Bull bilo bitno da obara rekorde ali sada kada voziš za Aston Martin, nešto se čini da je drugačije. Za nas je to mnogo zabavnije, da li je i tebi tako?

Imao sam 19 godina kada sam prvi put počeo da se takmičim u Formuli 1. Danas imam 34 godine. Da li sam se promenio u međuvremenu?

Naravno, svi smo. Sada sam u braku i imam troje dece. Ista sam osoba kao pre ali su mi se prioriteti promenili. Takođe, imam mnogo više samopouzdanja nego ranije. Ne moram da trpim stvari za koje mislim da nisu u redu, i odbijam da to činim.

Održao si svoju reč posle takmičenja u Mađarskoj i ponovo obuo svoje patike duginih boja na takmičenju u Saudijskoj Arabiji - zemlji gde homoseksualnost ne samo da je protiv zakona već se kažnjava hemijskom kastracijom, doživotnom robijom pa čak i smrću. Takve stvari ti posebno smetaju?

Protiv sam rasizma, seksizma, starosne diskriminacije, homofobije i svih vrsta predrasuda. Takođe brinem i o našoj životnoj sredini. Uvek ću se boriti za te vrednosti i principe. Ako mi postave određena pitanja, daću odgovor na njih. Ako platforma koju Formula 1 poseduje, dozvoljava da se te vrednosti i principi šire, mislim da je to veoma dobro.

Pre trke u Saudijskoj Arabiji rekao si da je vreme da se čuje glas profesionalnih sportista i da ne možeš da se kriješ iza poslovnih interesa. Da li misliš da u neke stvari sport ne bi trebalo da zalazi? Mislim da je važno da ako zađemo u pojedina mesta, da treba da budemo odlučni u tome da ostavimo pozitivan uticaj. Mislim da kada već zalazimo u određene probleme, da to nosi određenu odgovornost.

Prvi si vozač koji je imao šta da kaže posle ruske invazije i pozvao si da se ruski Grand Prix otkaže. Zapravo, rekao si da od tebe ne treba da se očekuje da ćeš tamo otići. Da li činjenica što tako otvoreno govoriš nagoveštava čime ćeš se baviti posle trkačke karijere. Možda politikom?

Iskreno, o tome nisam ni razmišljao. Imam 34 godine, a ne 44. Ne znam koliko ću se dugo trkati u Formuli 1. Mislim da su naša dela ono što pravi pravu promenu. Mogu ceo dan da sedim i odgovaram na pitanja, ali ono što menja stvari jeste moje ponašanje prema ljudima i planeti i ono što će možda inspirisati druge.

Iz perspektive našeg magazina, strejt saveznici koriste svoju platformu kako bi istakli probleme naše zajednice i to je ono što ima pravu snagu da promeni naš svet. To prebacuje probleme manjine u mejnstrim i tu se menja mišljenje šire narodne mase. Da li si svestan koliku priliku za promenu imaš? Počinjem da razumem. Možda je više fanova Formule 1 počelo da misli o različitosti i prihvatanju zbog nečega što smo mi uradili i to me raduje. Veoma sam srećan i počastvovan što me smatraju strejt saborcem.

Da li si nešto naučio tokom svog angažovanja za prava LGBTQ zajednice? Dosta toga, ali ono što je bitno je da je ostalo još mnogo posla i još mnogo toga što treba da se poboljša i još mnogo ljudi koji treba da se edukuju.

Da li si od nekoga doživeo negativnu reakciju?

Neki članovi Formula 1 zajednice su veoma konzervativni, ali to je slučaj u svim velikim operacijama. Formula 1 jeste sport ali je takođe i biznis. Kada sam pričao u korist LGBTQ jednakosti možda sam dobio par prekih pogleda ali nikada se nije dogodila neka negativna reakcija. Možda iza mojih leđa, ali moram priznati da me je za to briga.

Tvoj Aston Martin tim ti pruža podršku u tome da tu temu pokreneš i van trkačke staze. Da li je PR tvog tima, Matt Bishop, javno gej muškarac koji radi u Formuli 1, isto tako uzbuđen zbog tvog zalaganja? Ja mislim da ja njega uopšte ne uzbuđujem. Šalu na stranu, mi odlično sarađujemo, kako u svakodnevnom poslu tako i po LGBTQ pitanju. Kakvu bi reakciju imao kao roditelj da je tvoje dete član LGBTQ zajednice?

Mislim da je moja uloga kao roditelja da volim i podržavam svoju decu na najbolji mogući način. Pored toga, mislim da deca mogu da nas nauče mnogim stvarima jer oni bezazleno gledaju na svet. Šta god odluče da rade u životu i koga kod budu voleli, ja ću ih u tome podržati. Da ne dužim, planiram da im pružim isključivo podršku i ljubav.

Prošle su dve godine od kako je Nemačka postala peta zemlja u svetu koja je zabranila terapiju konverzije koja ima za cilj da izleči LGBTQ ljude. Velika Britanija je takođe išla u tom smeru pre par godina. Promenila je odluku skoro, međutim vratila se u istom smeru samo bez podrške za trans ljude. U tome su pogrešili, zar ne? Bilo koji oblik gušenja prava je pogrešan. Zar ne živimo u vremenu u kom treba da znamo za bolje? Toliko se loših stvari dogodilo u prošlosti, toliko ljudi je prošlo kroz patnju. Imamo toliko primera onoga što ne treba raditi i naučili smo mnogo toga. Mislim da bi se većina složila sa mnom.

Hvala ti na izdvojenom vremenu, trudu i to što koristiš svoju platformu kao saveznik LGBTQ zajednica u mestima gde to nije tako jednostavno. Ne nose svi heroji plašt - možda za neku od sledećih naslovih strana?

Plašt je grozan modni izbor, nastaviću da nosim svoje patike duginih boja!

artefakt Prajd pozorišni festival je manifestacija koja se održava svake godine tokom Nedelje ponosa i nastoji da rasvetli različite aspekte borbe LGBTIQ + zajednice na umetnički relevantan način i učini ih dostupnijim i jasnijim široj publici. Ovogodišnji, četvrti po redu, održan je u okviru EuroPride 2022 nedelje od 12. do 17. septembra, na više lokacija u Beogradu. Tokom pet festivalskih dana publika je bila u prilici da pogleda sedam pozorišnih projekata, ali bih posebno izdvojio dva domaća autorska projekta Hartefakt fondacije i dve gostujuće predstave u stranoj produkciji. Hartefakt kao regionalna fondacija koja podržava stvaranje zajedničkog kulturnog prostora na Zapadnom Balkanu i kritičke umetničke prakse, već trinaest godina kroz različite umetničke projekte stvara i govori o važnim društveno angažovanim temama. Ono što se posebno ističe ove godine su domaće pozorišne produkcije, u kojima će beogradska publika moći da uživa i posle festivala, na redovnom mesečnom repertoaru. U pitanju su jako emotivne i životne predstave, kakve se retko mogu pogledati kod nas, a pogotovo ne u mainstream gradskim pozorištima. Iako je i ceo EvroPrajd prošao u neizvesnosti da li će šetnja biti omogućena ili ne, veliki broj gostiju iz Evrope preplavio je Beograd, a kulturni i umetnički sadržaji su bili zapaženi. Gledanje ovih predstava, barem u meni probudilo je osećanja koji je ranije kod mene budio samo Bitef festival, a danas samo još Desire festival u Subotici. A to je osećanje da je pozorište društveno angažovano i umetničko, bez licemerja i bez lažnog sjaja (humora). Hartefakt Prajd pozorišni festival jako brzo prerastao među najznačajnije kulturne manifestacije kod nas i preponosan sam na ovogodišnje izdanje. Jer pozorište je život! Nije komedija! Nije zabava! Pozorište je ljubav!

pitanja i porodične dileme, zbog čega se ovi komadi simbolično izvode između četiri zida jednog salonskog stana u centru Beograda. Pored ovih ostvarenja u domaćoj produkciji, na programu su bili i „Liži mi srce“ u izvođenju evropske pozorišne trupe AlterEgoX, monodrama „Četiri venčanja i iranska sahrana“ u Kulturnom centru Beograd, scensko čitanje drame „Pir“ dramaturga Stefana Aleksića u izvođenju scenske umetnice Lee Blau koje kombinuje elemente performansa, dramske insemenacije, radio drame i DJ seta, u Teatru Vuk izvedeno „Femkanje“ po tekstu Jordana Cvetanovića i režiji Isidore Goncić – komedija inspirisana čuvenom komedijom „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića, kao i „Arkadija“ – telesni prikaz borbe Erosa i Tanatosa unutar svakog ljudskog bića u vidu scenskog performansa, izvedenog u UK Parobrod.

Festival je svečano otvoren izvođenjem predstave „Liži mi srce“ (Léche mon cœur) evropske pozorišne trupe AlterEgo X na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Troje glumaca је kroz telesni pokret, metaforu i audio-vizuelne efekte beogradskoj publici na simboličan način donelo komad inspirisanim životnim pričama žrtava apsurda i pogubnosti homofobije na globalnom

Pozorište je ljubav

Prajd pozorišni festival

Piše: Marko Radojičić

Foto: Milena Arsenić

„Naš sin“ Patrika Lazića i „Bilo bi šteta da biljke krepaju“ Ivora Martinića su autorski projekti koji za tematski okvir imaju lična i intimna

nivou. Zahtevan performans francusko-švajcarske pozorišne trupe probudio je kod publike najiskrenije emocije i veliku empatiju. „Liži mi srce“ je 2016. napisao Yann Verburgh, a režirala Julie Crantelle. Ova drama kroz nekoliko temeljno dokumentovanih priča prikazuje diskriminatorni, nasilni, i smrtni ishod homofobije.

uverljiv i poetičan način dočarava sudbine onih kojih su drugi i drugačiji, pri tom progovarajući o globalnom fenomenu homofobije i apsurdu društva koji počiva na međusobnom nerazumevanju i neprihvatanju. Ko spoj plesnog i dramskog teatra, imali smo prilike da u nekoliko slika – scena, gledamo i slušamo tri sjajna mlada glumca, svedočimo o sudbinama mladih i sa istoka i sa zapada, kroz priče i igru tri sjajna mlada glumca, kroz tragične ispovesti kroz šta sve prolaze mladi, pripadnici LGBTQ + zajednice širom sveta. Vizuelno svedeno, efektno uz upečatljivu scensku šminku, scenski pokret, kostime, muziku i scenografiju. Na malom scenskom prostoru između dva gledališta gledali smo nekoliko priča, iako su sve tragične, bez imalo patetike, jer su životne, istinite i nepretenciozne. I dešavaju se danas svuda i svakome, pa čak i u nekonzervativnim – liberalnim zemljama gde važe sve pravne slobode, poput Francuske ili Švajcarske.

Monodramu „Četiri venčanja i iranska sahrana“ izvodi (pripoveda) Nasim, gej muškarac poreklom iz Irana, koji je publici pomalo satirično pripovedao priču o tragičnosti života gej zajednice u rigidnom društvu poput iranskog. On je zbog svog seksualnog identiteta morao da napusti Iran. Kroz vizuru Nasimove sudbine publika je u mogućnosti da vidi kako izgleda život gej muškarca u religioznom društvu poput iranskog i na koji način se ovaj režim obračunava sa

pripadnicima LGBTQ+ zajednice. Nasim nam u formi monologa pripoveda svoj život, svoje odrastanje, svoje prve ljubavi, hobije; priča o svom dedi koji mu je dao podršku, opisuje divne ljude i predele u Iranu - tradiciji, hrani i folkloru; ali i stravične zakone koji predviđaju i smrtne kazne ukoliko se sazna i dokaže da ste pripadnik LGBTQ+ zajednice. Svedoci smo aktuelnosti poslednjih nedelja, da su ne samo oni diskriminisani i životno ugroženi već i žene koje se ne povinuju strogim religioznim načelima u njihovoj zemlji. Osnovno pravo na život je uskraćeno, samo zato što ste drugačiji. A sve to govorimo i doživljavamo u savremenom vremenu, ne nekim davno prošlim vremenima. Igranje je intimno, jedan video bim sa par prikazanih slajdova, jedna stolica i mikrofon. U manje od sat vremena, ispričan jedan skoro ceo život. Preemotivno!

Koncept igranja predstava u teatarskom prostoru Hartefakt fonda koji se nalazi u salonskom stanu u centru Beograda (Bulevar Despota Stefana broj 7) doneo je neposrednoj emotivnoj razmeni između glumaca i publike i snažnijem doživljaju intimnih i ličnih priča, poput onih u predstavama „Naš sin“ i „Bilo bi šteta da biljke krepaju“. Od oktobra meseca obe predstave igraće se kao deo redovnog mesečnog repertoara Hartefakt fonda. Sam netradicionalni scenski prostor (pozorište u kući), dnevna soba –trpezarija jednog stana, stvara toplu kućnu at-

Vodič kroz gej Srbiju

mosferu, obema pozorišnim predstavama dodatno ističe intimnost i povezanost između glumaca i publike, gde se ruše standardne barijere scene i gledalaca.

Na pozorišnom programu festivala našla se premijera predstave „Bilo bi šteta da biljke krepaju“ reditelja i pisca Ivora Martinića, ljubavna drame nesvakidašnjeg koncepta, sa troje mladih i talentovanih glumaca u podeli, pružila je publici uzbudljivo festivalsko veče iz nekoliko razloga. U pitanju je prvo izvođenje ovog teksta kod nas, ljubavna drama o paru koji odlučuje da prekine vezu. Bez suvišne sentimentalnosti i

krupnih reči ova intimna priča kroz niz jednostavnih dijaloga pokreće mnoštvo egzistencijalnih pitanja. Protagonisti ove priče otkrivanjem dela svoje intime postaju njeni koautori, a to čini da svako postavljanje teksta bude drugačije. Uloge tumače talentovani mladi glumci: Mina Obradović, Marko Vasiljević i Nedim Nezirović. Drama govori o prekidu dugogodišnje veze para koji nastaje kada se, kako kaže autor, „jedan od njih ne uspijeva prisjetiti najvažnijeg događaja u ljubavnoj vezi za onog drugog“. Tada nastaje kriza koja aktivira niz egzistencijalnih pitanja i dilema. Kroz brojne susrete sada već bivši partneri pokušavaju da dođu do zajedničke istine kako bi mogli da krenu dalje. Kroz predstavu nas vode dijalozi, koji neprekidno menjaju tok radnje, menjajući dinamiku same predstave. I nije u pitanju ljubavni trougao, već dve verzije, da ne kažem ponavljanja, dve veze (raskida) između momka i devojke – dva momka. Iako jako slična, ta čitanja istog teksta se razlikuju, pa nude dva poprilično različita čitanja. Ono što posebno izdvaja predstavu su realistični dijalozi, savremenost i aktuelnost vremena u kome živimo, sjajna gluma i neprimetna režija; Iskazanost situacija i dešavanja u kojima se svi možemo pronaći. Dirljivo, emotivno i životno.

Porodična drama „Naš sin“ je inspirisana ličnom pričom darovitog i zapaženog reditelja Patrika Lazića o prihvatanju odnosno neprihvatanju seksualnog identiteta unutar porodičnih okvira, a čijim izvođenjem je festival

zatvoren. „Naš sin“ je premijerno izveden za beogradsku publiku u Hartefakt kući u junu ove godine. Autor ove drame preispitujući sopstveni seksualni identitet, donosi priču o suočavanju sa porodičnom istorijom i odgovornošću. Gotovo deleći scenu sa glumcima publika je u prilici da izbliza razotkriva tajne, traume i rane jedne naizgled obične porodice. „Naš sin“ je autorski projekat reditelja Patrika Lazića, a u predstavi igraju Dragana Varagić, Amar Ćorović i Aleksandar Đinđić. Predstava u fokus stavlja preispitivanje porodičnih odnosa, pitanja seksualnosti i pripadanja. Radi se o preispitivanju granica prihvatanja i odbijanja. Nakon što se mladić autovao svojim roditeljima, oni pokušavaju da žive sa saznanjem da je njihov sin drugačiji. Rituali porodičnog ručka postaju velika dramska peripetija. U ovom intimnom i istraživačkom prostoru za mladog reditelja i autorsku ekipu, prevazilaze se i teatarski okviri – predstava se igra van scene, u stanovima, u domovima, u kućama. I tu se otvara tabu tema: „Naš sin je gay. On ima dečka. Šta će svet da kaže?“ I na taj način predstava otvara jednu temu ćutanja i prećutkivanja

u našem društvu koja je bolna tema koja ostavlja ožiljke svima, a najviše mladima kojima je u toj fazi najvažnije razumevanje i prihvatanje. A život je jedan i roditelje ne možemo da menjamo, bez obzira koliko se trudili da razumeju neke stvari, često su prepušteni sami sebi da se izbore sa posledicama konzervativnog društva u kome živimo. I ovde se ne postavlja pitanje da li će neko da nas bije, maltretira i degradira ako smo različiti, već da li će neko da nas zagrli i da podršku, kada je najpotrebnije. Sa pravom najbolji društveno-angažovani pozorišni projekat u sezoni iza nas.

I tako sve navedene predstave daju jednu širu, realistično – dokumentarističku sliku pripadnika LGBTQ+ zajednice: kako žive, sa čime se bore, koji su njihovi problemi, strahovi i nedoumice. Da li imaju podršku, da li imaju ljubav, da li moraju da napuste zemlju, ili da ostanu i žive u stalnom strahu ili laži. Da li su egzistencijalno i životno ugroženi. Jedan zagrljaj, jedna reč podrške puno mogu da promene, da postanemo bolje i srećnije društvo. Jer ljubavi ima za sve i ona nikoga ne može da ugrozi.

osmatrajući svet na početku ovih dvadesetih godina dvadeset prvog veka, čini se da ne možemo biti previše optimistični. Barem ne svi mi koji smo očekivali da će se desiti nova dekadencija, a našli smo se pred novom odbranom ljudskih prava u celom svetu.

A kakav je svet oko nas moći ćemo da utvrdimo od 3. do 8. novembra na Filmskom festivalu Slobodna zona. Najpoznatiji i najposećeniji festival filmova koji se bavi upravo ljudskim pravima i ove godine predstaviće selekciju angažovanih arthouse igranih i dokumentarnih filmova iz celog sveta. Publika u Beogradu, Nišu i Novom Sadu će filmove moći da pogleda u bioskopskim salama, a nakon završetka ovog dela festivala, publika u celoj Srbiji imaće mogućnost da deo filmskog programa pogleda i online na platformi KinoKauch.

imaju svoju funkciju. Tako na mesto državnog tužioca dolazi mladi i ambiciozni Emre. I kako to obično biva kada su mladi i ambiciozni u pitanju, Emre će pokušati da se odupre ulozi koja mu je namenjena.

Većina će označiti ovaj film kao triler. I on to i jeste. Politički triler, evropski triler, bez onih previše američkih prevrata, ali isto tako – taj momenat je tu da nas i delom zavede. Kao što sve u ovom filmu opija i zavodi. I ne sluti na dobro. Dane suše možemo čitati kao metaforu Erdroganove Turske, jer nailazimo na diktaturu, korupciju, mizoginiju, homofobiju. Da, film funkcioniše tako. Ali, vešto komponovan i pažljivo građen zaplet, kao i nijansirana karakterizacija likova otkrivaju i sofisticirani nivo homoerotizma koji, zapravo, biva jedan od osnovnih slojeva filma.

Emre započinje prijateljstvo sa Muratom, mladim vlasnikom lokalnih novina. Murat je označen kao neko ko je sklon upitnim seksualnim ponašanjima, kako to u gradiću nazivaju.

DANI SUŠE, igr. Burning Days r. Emin Alper Zemlja: Turska

U Turskoj provinciji najviše cvetaju korupcija i diktatura. Ili najuspešnije cvetaju. Jer, i cvetanje je problem – za to je potrebna voda, a mali grad je usred krize sa vodosnadbevanjem.

A poredak vlasti je znan – jedan je čovek i opsenar i nalogodavac. Ostali su figure koje

Možda bi nekom mogla da promakne vešta rediteljska intervencija u prikazivanju ovog prijateljstva, ali onda bismo rekli da osoba namerno ne vidi da je odnos Emrea i Murata više od prijateljstva. I zapravo se tu krije kritika homofobnog društva, a i generalno kritika društva, koje olako prelazi preko nasilja i diktature, ali neće dozvoliti da neopaženo prođe istopolna ljubav.

NELI I NADIN, dok. Nelly & Nadine r. Magnus Gertten Zemlja: Švedska

Tako je na istim principima, švedski film Neli i Nadin smešten u okvir – diktature, homofobije, mizoginije, antisemitizma, mržnje prema bilo kojoj drugosti, zapravo. Jer dokumentarac koji istražuje ljubavnu priču dve žene ne bi postojao da se Neli i Nadin nisu srele na Božić 1944. godine u logoru Ravensbruk.

Otvarajući nam prozor u svet lezbijskog para koji je proveo, od upoznavanja, ceo život zajedno, tražeći mogućnost za svoj život van granica Evrope, film donosi pitanja ponovnog promišljanja zla koje je zadesilo Evropu u Drugom svetskom ratu i zaustavilo živote, donosi pitanja do

neće spasiti svet

kad će porodice i prijatelji da istopolne zajednice vide kao dobra prijateljstva i pitanja koja je snaga (bila) potrebna živeti autentičan život.

U porodičnom albumu i dnevničkim zapisima nalazi se sačuvana i lična i kolektivna istorija. I zapisi vremena koje je zamalo bilo izbrisano i zapisi života koji se odvijao dalje, u polujavnosti. Ali, taj život je imao svoju dinamiku i bio ispunjen ljubavlju. Jer, upravo Neli i Nadin može biti priča o tome kako je ljubav sačuvala dva života u danima u kojima skoro da nije postojala nada u bolje sutra.

U filmu se prepliću sadašnjost i prošlost, prepliću se otkrivanje porodičnih tajni i prećutanih istina, prepliću se pokušaj uništenja i ljubav koja je izašla kao pobednička iz svega.

Među ostalim naslovima izdvajaju se filmovi Pisanje vatrom o prvoj i jedinoj novinskoj agenciji u Indiji koju vode žene. Ova oda hrabrosti jedan je od nagrađivanijih dokumentaraca u poslednje vreme, a i jedinstvena prilika za podsećanje da je, ponekad, prkos jedino što može da pomeri svet.

Takođe, rumunski film Metronom, smešten u vreme Čaušeskuovog režima upoznaje nas sa mladim parom koji je pred velikim moralnim izazovom. Šta su slobode, koliko je lična sloboda iznad kolektivnog dobra i da li tako nešto uopšte može da se pita u vreme autoritativne vlasti, pitanja su koja pokreće ovaj film.

A kako je jedna od boljki našeg doba kapitalizam, Ruben Ostlund, režiser koji svojim sarkastičnim pogledom na svet redovno secira savremene društvene fenomene, u filmu Trougao tuge bavi se upravo svim manama kapitalizma. Ovo je film Svečanog otvaranja 18. Filmskog festivala Slobodna zona.

Sve informacije o Slobodnoj zoni možete pogledati na sajtu slobodnazona.rs i društvenim mrežama Festivala.

omalo čudno, ali u kontekstu ovog možda čak i ne toliko kontrolisanog i promišljenog izobilja u domenu ponude novih i onda još novijih serija, Rajanu Marfiju se ne bez razloga ima zameriti upravo na gotovo pa neshvatljivoj, možda i nerezonskoj radinosti. Godine kada je bio kadar da pred publiku donese odlične filmove („Normalno srce“ i „Trčanje sa makazama“) očito su davno iza njega, mada je poslednjih leta umeo da nas iznenadi producentskim zalaganjima i doprinosom u slučaju nekoliko vrsnih dokumentarnih ostvarenja ipak drugih autora, dok je, na žalost, prevagu odnosila tušta i tma svega i svačega iz njegove „kuhinje“ i radionice, sumanuto veliki broj serija upitnog kreativnog rezona postojanja i kvaliteta. Naravno, uz izuzetak pokazanog u prve dve sezone „American Crime Story“.

Vreme za iskupljenje je možda pristiglo, jer deo Netfliksove premijerne serijske ponude sada je očito mini-serija „Dahmer - Monster: The Jeffrey Dahmer Story“, odličan i nepobitno duboko i pomno promišljen rad iza koga stoji upravo Rajan Marfi. Ovo je bez daljnjeg jedna od ponajboljih novih serija ne samo ove jeseni, nego i jetko i krajnje ilustrativno podsećanje šta je i dalje, uprkos i hiperprodukciji i gledalačkom cinizmu kao posve prirodnoj posledici zamora materijala i zamora nabujalom ponudom koja se ne može isprati ni u smislu puke informisanosti o novinama, moguće uraditi na polju serijskog izraza, pa, da stvar bude još zanimljivija, na temelju mahom dobro znane i već višestruko eksploatisane priče o Damerovom ludilu i krvavom i krvoločnom pohodu osamdesetih i početkom devedesetih godina. Sa današnje tačke gledište, tačke gledišta određene i sveopštom mogućnošću praćenja i ulaženja u trag, priča o Damerovom višegodišnjem krvavom piru bezmalo pred očima javnosti (a sa očiglednom jakom podsvesnom željom da bude uhvaćen i kažnjen), sama priča deluje gotovo pa neverovatno – mladi Damer je sa popriličnom lakoćom i nalazio žrtve i uspevao da ih ubije i masakrira (a mesom nekih od svojih žrtava se povremeno i čisto užitka radi i hranio), a da je na kraju uhvaćen sticajem okolnosti. Marfi i njegovi saborci

toj dimenziji ove mučne stvarnosne epizode pristupaju zdravorazumski, te faktografiji tog slučaja pristupaju kao datosti, nečega što je tu u vidu u kojem jeste, nečemu što je izlišno, pa i besmisleno pojašnjavati i „kastrirati“ eksplikacijama i učitavanjima na krilima uvek pogubne naknadne pameti; takav odnos prema faktografiji koja čini stvaran i opipljiv okvir priče o mahnitom i nemilosrdnom ubici gejeva, Džefriju Dameru, ostavlja prostora da se sva pažnja posveti kreativnoj obradi kinestetskih i narativnih potencijala, a njih tu ima u izobilju, ove grozne povesti.

Nešto slično smo videli u ovde već pominjanoj drugoj sezoni serije „American Crime Story“; nasuprot faktografiji u njenom neupitnom vidu i ovde imamo vrhunsku estetizaciju i jasno pozicioniranja autora spram već prisutnih, pa onda i nezaobilaznih žanrovskih konvencija. Ostavimo li ono što je kao utisak već aksiom, a to je maestralna gluma Ivana Pitersa u naslovnoj roli, mladog i vrsnog glumca koji napokon dobiva podatan materijal da u punom svetlu prikaže svoj vanserijski dar, a koji je ovde mudro podržan i osnažen ostalim kolegama

Dženkins, Penelopi En Miler, Majkl Linard, Nisi Neš, Moli Ringvold...), ključna snaga ovog sugestivnog, upečatljivog i svakako odličnog serijskog ostvarenja je samosvest autora šta se, unutar tih ograničenja, faktografskih i ostalih, može i treba učiniti sa takvim polazištem. U tom smislu, „Dahmer – Monster“ krajnje zadovoljavajuće deluje i kao ekranizacija nadaleko poznatog slučaja iz stvarnog života, i kao i odrešit rad koji će podosta osnova imati da pohvale i ljubitelji grafički ekspresivnijeg horora, i kao primer vrhunske estetizacije sa punim smislom. Uz to, serijski okvir, odnosno i preciznije, ukupna metraža ovde se čini kao sasvim prikladan okvir za sve ono što ova priča ima i treba da predoči, te u ovom konkretnom slučaju, nemamo nikakve osnove da se žalimo (a neretko to biva sasvim opravdano) na prazan hod ili kupovinu vre-

publika ipak manje upućena u taj manir i pristup ovde ima priliku da se upozna sa sinkopama i elipsama u pripovedanju, i to kada ta dva pristupa nisu odraz samodovoljne autorske akrobatike koja je, avaj, samoj sebi svrha, što onda na duže staze može da dovede i do nagoveštaja emancipacije šire shvaćenog gledateljstva, odnosno, onog njenog dela koje će ovom „Dameru“ dati šansu na konto lake dostupnosti koju Netfliks već godinama sa sobom nosi, ali zahvaljujući i jednoglasnim hvalospevima koji stižu iz usta i iz tipki i sa tastatura takozvanih gledalacacivila.

Dahmer - Monster

Zoran Janković

Ne sme se zaboraviti i na ono što nam ovde stiže iz manje ili veće dubine kadra –„Dahmer-Monster“ oduševljava i dostojanstvom koje daje onima obično skrajnutima i neprimećenima – žrtvama, što jeste važan deo ne samo ove i njoj sličnih priča, a ponovo smo imali šansu da vidimo isečak iz gej života toga doba, života koje je, uprkos evidentnim opasnostima i pošastima, odlikovala svakako duboka ljudska beslovesnost kao temelj mnogih tragedija od prvih dana naše civilizacije pa sve do danas. Ova serija zavređuje pohvale u svakoj svojoj dimenziji, ali uz lako shvatljiv oprez da ovako vrstan rad ipak nužno ne garantuje da ćemo Rajana Marfija (poželjno što skorije) ponovo dočekati, kao nekada, i u vrhunskoj autorskoj formi. Najposle, predugo čekamo na to.

ok čekamo „Bros“ (kao, kako vele, ultimativni i prvi pravi studijski gej rom-kom) na ovdašnjim velikim platnima, a sva je prilika da ga nećemo dočekati u redovnoj kino-distribuciji kod nas, mimo prvobitnih obećanja, moramo da se vratiti u onu čuvenu i katkad i onespokojavajuću, ali ipak najčešće prekopotrebnu i koliko-toliko utešnu dimenziju izvodljivosti, pa da vidimo šta su nam to prethodni meseci doneli iz domena recentnog kvir-film profesionalnog i celovečernjeg soja.

Velika su nadanja kada je „Bros“ u pitanju, a podosta se očekivalo i od horora (slešer podtipa) nazvanog „They / Them“ sa Kevinom Bejkonom u jednoj od najznačajnijih uloga. Podosta su očekivali oni među ljubiteljima kvir filma koji nekako i dalje ljube i posebno cene i filmska ostvarenja koja imaju i polemičku, pa zašto da ne i provokativnu dimenziju, a isto, kanda, važi i za poklonike upravo slešera, odnosno horor filmskih priča u kojima pratimo pomahnitalog i gotovo neizostavno maskiranog ubicu (ili ponekad i ubice) koji tamane sve što mu padne pod sečivo, macolu, testeru... šta god već. Posebnu zanimljivost i to ne samo faktografskog tipa predstavljala je činjenica da u kreativnom smislu iza filma stoji Džon Logan, scenarista zamašne prvoligaške holivudske filmografije – pisao je scenarije za „Bilo koje nedelje“, „Gladijatora“, „Poslednjeg samuraja“, „Avijatičara“, „Svinija Toda“, „Ranga“, „Korijolana“, „Hjuga“, „Skajfol“, „Spektru“... To govori da ovo jeste prilično neobičan izbor za njega, ali se, pritom, mora imati u vidu da se „They / Them“ nadovezuje na Loganovu skorašnju fascinaciju hororom, oličenu ponajpre u radu na seriji tog žanrovskog kova – „Strašne priče“ (Penny Dreadful). Na drugoj strani imamo stavku da je u pitanju Loganov rediteljski debi, što bi trebalo da nam sugeriše da možemo da očekujemo podosta lako primetne srčanosti kakva obično krasi debitante, ali koja ovde prevashodno može da pojasne (ali ne nužno da bude i izgovor) za evidentne zanatske nesigurnosti usled kojih „They / Them“ za-

staje na pola i na sredini puta, a na cilj stiže kao upotrebljivo ali prvenstveno lako zaboravljivo delo krcato potrošenim žanrovskim tropama i davnih dana izraubovanim zahvatima i izborima, a sve to u nominalno provokativnoj priči o pokolju koji se zbiva u ušuškanom kampu za preobraćanje mladih naraštaja LGBTQ populacije (takozvanim gay conversion kampovima). Šta više, stiče se utisak da Logan nije imao iole artikulisaniju ideju šta bio mogao da uradi sa početnom mu dosetkom, te na kraju imamo rutinirani i rutinerski rad koji referiše na klasike podžanra ali ostaje u ogromnom zaostatku za njima, čak i pored očiglednih prednosti trenutka i produkcijskih okolnosti u i pod kojima je ovaj film nastao.

čekamo Bros

Kanda će nam i formalni kraj ove filmske i kalendarske godine doneti potvrdu predosećaja da je možda najpribližnija i najpodesnija zamena za „Bros“ upravo film istog žanrovskog usmerenja –„My Fake Boyfriend“; ovaj simpatični i poletni gej/kvir rom-kom većim delom dosta dobro funkcioniše i unutar žanra kada ga posmatramo i mimo kvir granica, te je svakako film kome vredi pokloniti pažnju i vreme. Priča u fokusu ima mladog i poprilično snađenog geja koji nastoji da napakosti svom nevernom bivšem dragom tako što (na nagovor prijatelja) izmaštava i putem društvenih mreža plasira svojevrsnu bajku o svojoj novoj, ali ovoga puta i savršenoj romansi sa voljenim koji kao da je izašao iz 3D-štampača gej snova i iluzija. Ovaj film jeste i duhovit i zabavan, početna dramaturška i pripovedna začkoljica većim delom dobro služi svrsi, u drugom planu imamo i nenametljivu a dovoljno efektnu kritiku obmana i samoobmana kojima društvene mreže počesto služe (čime je ovaj lahorasti film dobio i u domenu ne nužne društvene vrednosti). Međutim, film biva opterećen u dva važna aspekta – naprosto, epizodni/bočni likovi su definitivno zanimljiviji, pa i „filmičniji“ od odveć bledog i neupečatljivog glavnog aktera ove priče, a, uz to, „My Fake Boyfriend“, je previše dug za svoje dobro, te neekonomično mu trajanje za posledicu ima i osetna ispadanja iz narativnog ritma, a svi iole upućeniji i osvešćeniji poznavaoci i poklonici žanra dobro znaju koliko je dostatan

ritam važan za sveukupno dobro učinkovitog rom-koma ove ili one vrste.

Festivalima (uključujući i Sandens, gde je i osvojio Nagradu publike) zasluženo je prošetao i prokrstario i finski „Film o devojkama“ (Girl Picture), još jedna gorko-slatka priča o bolnim i finim aspektima odrastanja, ovde ispričana potpuno iz ženske vizure, sa kvir-dimenzijom kao važnim, ako ne i krucijalnim sastojkom. U pitanju je fino izbrušen rad, rad koji ima i čistotu izrade svojstvenu ponajpre sa pravom viđenijih američkih studijskih ili, pak, nezavisnih ostvarenja, i dovoljno autorske finese, te ne bi trebalo da bude većih zamerki na račun predočenog između sve mu špice. Činio se da „Girl Picture“ ima i potencijala da prevaziđe generacijska ograničenja kada je recepcija filma u središtu pažnju. Međutim, a to je, sva prilika, poguban uticaj sredine iz koje je film stigao, suštinski gledano, ovoj filmskoj priči manjka nečega prilično bazičnog – prave i uverljive drame. Naime, sagledavano sa tačke procene kvir filmova, „Girl Picture“ donosi priču o sveopštoj emancipovanosti i prihvatanju drugosti kao legitimne, možda i prirodne stavke unutar stanja stvari sveta kakav jeste, te se teskoba izmešta samo u psihološki i hormonski lični i duševni „krajolik“ junakinja, što jeste jedan od mogućih autorskih izbora, ali nije dovoljno i zbog čega onda ovom film nedostaje upravo jednostavne a nepatvorene drame.

ećina nas pod putovanjem podrazumeva ono turističko. Tom prilikom ne odlazimo u nepoznato, već na tačno određene i željene lokacije, u precizno određeno vreme, najčešće vođeni profesionalnim vodičima, da bi se sve završilo, tamo gde je i počelo, u našem domu gde smo okruženi ljubavlju dragih osoba. U pitanju su putovanja na kojima posmatramo, a ne otkrivamo.

A šta u slučaju da nemamo dom u koji možemo da se vratimo? Ako ne volimo i nismo voljeni, te ne možemo reći da se vraćamo nekome ko je naš dom. Tada naše putovanje postaje potraga za domom, destinacije nepoznate, kraj puta neizvestan, a povratak nemoguć.

Putovanje tada dobija sasvim novi smisao i cilj. Otkriti, upoznati, zavoleti i ostati postaju imperativi koji, osim u nekom besmislenom ništavilu nepostojanja, nemaju alternativu. Upoznavajući druge, spoznajemo sebe. Prelazeći administrativne, otkrivamo svoje granice. Sve vreme svesni da jedina granica nije zvezdano nebo nad nama, nego ona litica u nama.

Upravo se na takva putovanja odvažio Dejmon Galut autor knjige „U nepoznatoj sobi“ koju je u srpskom prevodu Jovane Sretenov objavila izdavačka kuća „Dereta“.

Rođen šezdesetih godina u Južnoj Africi pod aparthejdom kao bolešljiv gej dečak, Galut je veoma rano počeo da se osećao otuđeno.

„To što sam homoseksualac me je odmah stavilo van vrednosti društva u kome sam odrastao“, izjavio je Galut. „Aparthejd je bio veoma patrijarhalni sistem, tako da su mi te vrednosti od početka delovale strano. Uvek sam imao preimućstvo za otuđenjem.“

koristan palindrom Damon – Nomad), je mladić koji živi u postaparthejdskom društvu, gde su stare vrednosti i sistemi prestali da postoje, a novi još uvek nisu uspostavljeni.

Oslobođen gravitacionih sila društvenih vrednosti, otuđen, on kreće na putovanja u potrazi za domom. Putuje po Grčkoj, Indiji i Africi pokušavajući da se poveže sa ljudima koje na tim putovanjima sreće. Iako naizgled izgleda tako, on nije turista, već mu je putovanje način života. Putovanje je stanje na koje je osuđen jer nije sposoban da se poveže sa drugim ljudima i mestima i na taj način nađe sopstveni dom.

Čak i u Kejptaunu u koji se vraća nakon putovanja Dejmon nema stalno mesto boravka ili redovni posao, već luta po privremenim boravištima i povremenim poslovima. Sasvim u skladu sa karakterom ni njegova prijateljstva nisu čvrsta i stabilna.

Veruje da kada bi pronašao nekoga koga bi zavoleo, da bi tada mogao da zavoli i samo mesto i bio bi srećan da ostane.

„U nepoznatoj sobi“ je knjiga o, kako podnaslov kaže, tri putovanja, podeljena na tri dela i svaki deo nosi naziv po ulozi koju Dejmon ima. Prvi deo se zove „Pratilac“, drugi „Ljubavnik“, a treći „Staralac“.

Putovanje između redova

Piše: Milan Aranđelović

Upravo je otuđenje ono čime se Galut bavi u svom drugom romanu koji je ušao u uži izbor za Bukerovu nagradu (za roman „The Promise“ je prošle godine, posle dve nominacije, najzad i dobio ovu nagradu). Junak njegove knjige Dejmon (u engleskom originalu može da se uoči i

U prvom delu Dejmon na putu kroz Grčku upoznaje plavokosog i prelepog Nemca Rajnera. Njih dvojica se zbližavaju i nekoliko dana ostaju zajedno. Nakon što se Rajner vratio kući, ostaju u kontaktu i posle nekog vremena odluče da putuju u Lesoto. Zbog njihovih različitih priroda ovo putovanje se pretvara u katastrofu.

Dejmon Galgut - U nepoznatoj sobi

Radnja drugog dela priče dešava se nekoliko godina docnije. Ovaj put Dejmon obilazi afričke države u društvu troje Evropljana. Jedan od njih trojice, Švajcarac Džerom, postaje predmet Dejmonove žudnje i obožavanja. Toliko će biti privučen ovim mladićem da će ga jedno putovanje naneti i do Švajcarske. Ali će i ovo putovanje biti okončano tragično.

Ni treće putovanje, što nimalo ne iznenađuje, neće imati srećan kraj. Ovaj put Dejmon je u ulozi Staratelja i prati devojku svoje najbolje drugarice u Indiju. Ana je luda kao struja, čak se neko vreme, na svoj zahtev, i lečila elektroškovima. Ovo putovanje doneće mnogo stresa mladom putniku, a tek će Anin pokušaj samoubistva uneti dodatni haos u celu priču.

Zanimljivo je da je knjiga napisana u trećem licu, ali sa povremenim „izletima“ u prvo lice što stvara simpatičan efekat. Autorski glas sugeriše da se nešto zaista dogodilo, ali i unosi sumnju u pouzdanost priče jer Dejmon, na primer, izjavljuje „ne mogu da se setim“ ili „zaboravio sam mu ime“. Ovakav pristup istovremeno implicira da je Galgut onaj junak priče, ali ga i distancira, što knjigu čini delom koje se nalazi između memoarske proze i fikcije.

„U nepoznatoj sobi“ je knjiga u kojoj se prepliću geografske i psihološke mape, putopis koji nas, onim uskim stazama između redova, vodi na putovanje do margina i nazad. Ova književna avantura, na tragu Konradove knjige „Srce tame“, poziva nas da se pridružimo intimnom putovanju jedne usamljene i uplašene duše u potrazi za domom.

ada je francuski list „Liberasion“ objavio vest o smrti Mišela Fukoa u njima su spomenute glasine da je preminuo zbog zdravstvenih problema izazvanih, tada još novim, virusom HIV-a. Već sutradan je „Le Monde“ objavio medicinski izveštaj koji su odobrili članovi Fukoove porodice u kome se ne spominje ovaj virus.

Iznošenju Fukoovog tela iz mrtvačnice prisustvovalo je nekoliko stotina ljudi, među kojima su bili njegovi prijatelji, članovi akademske zajednice i poštovaoci lika i dela preminulog istoričara i filozofa. Tom prilikom je francuski filozof Žil Delez održao dirljiv govor u kome je citirao delove iz Fukoove „Istorije seksualnosti“. Ubrzo nakon toga telo je sahranjeno na skromnoj ceremoniji u selu u kome je živela majka preminulog.

Revoltiran odnosom koji su prema njemu imali u bolnici Fukoov partner Danijel Defert osniva prvo udruženje za podršku obolelima od side u Francuskoj.

Mišel Fuko je rođen u imućnoj provincijskoj porodici koja je dala generacije uglednih lekara. Roditelji su mu pružili vrhunsko obrazovanje nadajući se da će nastaviti porodičnu tradiciju i postati hirurg. Ipak, školovanje mu predstavlja pakao iz kojeg traži izlaz u samopovređivanju i u mislima o samoubistvu. Nakon neuspešnog pokušaja suicida, pod pritiskom oca, mladi Mišel odlazi kod uglednog pariskog psihijatra gde će otkriti da većina njegovih problema potiče od sakrivanja i obuzdavanja sadomazohističkih i homoseksualnih impulsa i želja.

prvo u vezu sa dilerom droge, a zatim i sa transvestitom. Dvadesete godine života mahom provodi u inostranstvu gde mu se čini da je njegova seksualnost pod manjim nadzorom i van pogleda javnosti.

Sve to vreme napreduje na francuskoj akademskoj lestvici koja će ga na kraju dovesti do mesta čuvenog predavača na College de France gde je imao katedru koju je nazvao „Istorija sistema mišljenja“.

A kako je izgledao privatni život ovog slavnog francuskog filozofa i političkog aktiviste? Kakav je bio kada se svetla u amfiteatru fakulteta ugase?

Odgovor na to pitanje pokušao je da nam ponudi Matje Lendon u svojoj knjizi „Šta znači voleti“ koju je u prevodu Marka Drče objavila izdavačka kuća Akademska knjiga.

Lendon je poznati francuski novinar i književnik čije su knjige dobile mnogobrojne nagrade. Zanimljivo je da se jedan njegov roman našao na udaru cenzure kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova imalo nameru da ga zabrani zbog scena silovanja i mučenja dvoje mladih zaljubljenih tinejdžera koje su u ovom delu opi-

Matje Lendon - Šta znači voleti

Peder, narkoman i prijatelj Mišela Fukoa

Piše: Milan Aranđelović

„Istorija čovečanstva tome nas uči: sin ne može razumeti suštinu ljubavi koju mu otac prenosi dok se ne pojavi onaj koji je sposoban da mu je prikaže u drugačijem svetlu. Treba vremena da se shvati šta znači voleti.“

Mnogo lekovitije od psihijatra na njega deluje pariska gej scena koju je otkrio. Upušta se

sane. Pod pritiskom intelektualne elite od ove ideje se odustalo.

Lendonov brat je francuski glumac i filmadžija Vinsent Lindon, a otac ugledni izdavač koji je, između ostalih, otkrio Margaret Diras.

Kada je imao dvadeset i tri godine Lendon je počeo intenzivno da se druži sa Fukoom i da

odlazi u njegov stan u ulici Vožirar. Tamo su se okupljali i drugi mladići sličnih interesovanja. Ovaj stan postao je njegov drugi dom u kome je provodio više vremena neko kod svojih roditelja, a godinu dana je u njemu i zvanično živeo.

„Ništa se ne može porediti sa ulicom Vožirar po tome koliko vrvi od života.“

Pedesetineštogodišnji Fuko ostavljao je svoj stan mladićima i devojkama koji su tu dolazili i odlazili kako im se prohte. Kada je bivao u Parizu dočekivao ih je i ugošćavao, a za vreme njegovog odsustva ostavljao im je ključeve po uslovom da zalivaju biljke.

Dovoljno slobode koje su mladim ljudima najvažnije u formativnim godinama na njih su delovale lekovito i oslobađajuće. Fuko je dobro znao do čega može da dovede ako mladi ljudi bivaju prinuđeni da obuzdavaju svoje strasti, želje i potrebe. Još uvek se sećao kako je bolno osećati se sputano i zarobljeno u sopstvenoj koži.

„Peder, narkoman i prijatelj Mišela Fukoa“, bile su reči kojim je Lidnona pokušao da ocrni poznanik koji mu baš i nije bio naklonjen. A to je i najsažetiji i najbolji opis onoga što se dešavalo u ulici Vožirar. Gosti su koristili droge, vodili ljubav, gledali filmove, diskutovali, klopali, bacali frizbi i bili prijatelji.

Ovo nije knjiga o Fukoovoj filozofiji ili analiza njegovih dela ili izdavačke politike Lindonovog oca, već dnevnički zapisi mladog čoveka koji tek zakoračuje u život. Svi oni, zajedno sa Francuskom, prolaze kroz društveno, civilizacijsko i seksualno oslobođenje i stvaraju temelje novog sveta u kome danas živimo. A neki od njih postaju i stubovi društva.

„Ljubavnici prolaze, Mišel zauvek ostaje.“

Ovo nije ni knjiga lake pornografije sa obiljem opisa dekadencije. Naprotiv. Sve je nagovešteno ili rečeno, ali bez ulaska u nepotrebno detaljisanje. Autor književnih redova je imao dovoljno poverenja u maštu svojih čitatelja, te je njima prepustio da doslikaju nagovešteno.

Dok je prva polovina knjige posvećena godinama koje je Lendon proveo u ulici Vožirar sve do Fukoove tragične smrti, drugi deo obuhvata period posle sahrane. U tom drugom delu u fokusu su porodični odnosi, a naročito Lendonov zaoštren odnos sa ocem ispunjen usponima i padovima.

„Šta ljubav znači“ je lična i intimna priča o odrastanju i sazrevanju, priča o čitavoj jednoj generaciji mladih intelektualaca i njihovom odnosu prema životu, priča o ljubavi, prijateljstvu, književnosti i Mišelu Fukou.

Č

itaoci koji su upoznati sa književnim radovima argentinskog književnika Manuela Puiga, najpoznatijeg po delu „Poljubac žene pauka“, znaju da prepoznaju konstantnu u delima ovog svestranog stvaraoca. Tu su uvek inovativne narativne tehnike, crni humor i opčinjenost uticajima popularne kulture, naročito filma, na ljudski duh.

Puig je rođen početkom tridesetih godina minulog veka u jednom malom mestu u Argentini. Već sa deset godina počeo je da uči engleski jezik kako bi bolje razumeo filmove koje je svake večeri, zajedno sa majkom, gledao u lokalnom bioskopu.

Sa trinaest godina odlazi na školovanje u Buenos Ajres, gde se njegova interesovanja, sa sedme umetnosti, proširuju i na literaturu, filozofiju i psihologiju. Svoj životu u glavnom gradu Argentine zamišljao je kao neki holivudski film, te je bio razočaran kada je od svega dobio samo nasilje i represiju. Isto ono na šta je bio navikao u svom zavičaju.

Sredinom pedesetih godina dobija stipendiju za filmsku školu u Italiji. Ovo će se pokazati kao još jedno razočaravajuće iskustvo za mladog sanjara. Ne završivši školovanje, napušta Rim i seli se u Pariz i London. Dok pokušava da piše scenarija i da se probije u svetu filmske industrije, izdržava se tako što daje privatne časove engleskog jezika i radi kao perač sudova.

Nakon neuspeha u ostvarivanju „američkog sna“ u Evropi, Puig se vraća u Ameriku. Više iz frustracije što nije uspeo da pronađe producenta za njegove scenarije ili posao režisera, počinje da piše nešto što nije filmski scenario. Pisanjem teksta bez većih književnih ambicija osim da zabavi svoj duh oživljava svoje sećanje na detinjstvo.

tinac koji piše kao Fokner verovatno bi napisao nešto kao što je ovaj roman.

Knjiga kroz više glasova i narativnih tehnika opisuje živote običnih ljudi u Argentini tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. Sam Puig je ovu knjigu kasnije opisao kao njegovo sredstvo da se suoči sa represijom nad ženama i sazrevanjem latentno homoseksualnog dečaka.

U romanu koristi različite tačke gledišta, date kroz dijaloge, dnevničke zapise, pisma, školske eseje, sećanja i unutrašnje monologe kako bi što bolje dočarao otuđenost svojih junaka kojima jedinu utehu u toj palanačkoj dosadi pruža bekstvo u svet filma i popularne kulture. Takođe se, između redova, provlače nagoveštaji društvenih i političkih promena i narastajuća tenzija među određenim slojevima društva.

Gotovo jedina poveznica svih ovih fragmenata jeste Toto koji se, u različitim formama, pojavljuje u svakom od datih poglavlja. Toto bi se mogao posmatrati i kao alter-ego samog pisca, jer sa njim deli određene zajedničke karakteristike kao što su ljubav prema filmovima, pripovedanju, homoseksualnost…

Manuel Puig - Izdaja Rite Hejvort Život i smrt argentinskog Džona Votersa

Piše: Milan Aranđelović

Nakon nekog vremena ovo će prerasti u njegov prvi objavljen roman pod naslovom „Izdaja Rite Hejvort“ (na našem jeziku ovaj roman je u prevodu Bojane Kovačević Petrović objavila izdavačka kuća Dereta). Da je Džon Voters Argen-

Najverovatnije je upravo autorova homoseksualnost ono što je formiralo njegov način pisanja. Inspiraciju za svih osam romana koje je napisao pronašao je u jeftinim ljubavnim romanima, sapunicama, melodramama, žutoj štampi i tračevima iz sveta poznatih. U pravo je taj svet, filmski svet mašte i svet nestvarnih i bajkovito

glamuroznih priča o glumcima i glumicama, bio spas i utočište za dečaka koji je prinuđen da odrasta u pasivnim krajevima. Bio je osetljivo, emotivno i maštovito dete primorano da živi u surovom svetu u kome dominiraju mačizam i snažne predrasude. Zbog homoseksualnosti i feminiziranosti bio je meta podsmeha i osuda poznanika, ali i sopstvene porodice. U školi su ga, jednom prilikom, napali nakon što su otkrili da voli da se oblači u žensku odeću.

Upravo zbog toga je spas potražio u filmovima, petparačkoj literaturi i lakim sadržajima, što će kasnije postati njegov stvaralački izraz.

Zanimljivo je i da je državni cenzor, u fašističkoj Španiji pod Frankovom čizmom, čitajući njegovo prvo delo pronašao da je u pitanju „jeftin romančić“, „bez vrednosti“, „brdo nekorisnih stvari“ i „kanta đubreta“.

Nije ni čudo što je Puig tražio utehu u filmskim srećnim krajevima i romantici jeftinih ljubavnih romana. Njegov emotivni život nije bio ni nalik fikciji u kojoj je tražio sreću i zaborav. Ceo svoj život je proveo bezuspešno tragajući za partnerom. Njegove veze trajale su jednu noć ili, u boljem slučaju, nekoliko nedelja ili meseci. Tako je njegova veza sa Julom Brinerom trajala onoliko koliko i njegov posao asistenta na setu tokom snimanja jednog filma u Parizu.

Svetsku slavu će mu doneti jedan drugi „slučajni“ i neplanirani roman. Sve je počelo kada je u liku Moline pokušao da skicira portret romantične žene. Iz beleški tog eksperimenta nastao je i roman „Poljubac žene pauka“. Ovaj roman je

kod nas nedavno, u prevodu Dubravke PopovićSrdanović, objavila izdavačka kuća Red box.

U pitanju je priča o Luisu Molini, egocentričnom, ali i šarmantnom homoseksualcu koji je osuđen zbog zavođenja maloletnika, i političkom zatvoreniku Valentinu Areguiju. Molina od uprave zatvora dobija obećanje da će biti oslobođen, ako od Valentina izvuče neke informacije o lokaciji i aktivnostima njegove ilegalne grupe, te ova dvojica sasvim različitih ljudi zatvorenih u istoj ćeliji pokušavaju da uspostave bilo kakvu vezu. Sve emotivnija interakcija počinje obojicu da menja.

Ova knjiga je isprva bila objavljena samo u Španiji, dok je u Argentini bila zabranjena gotovo deset godina. Nakon što je proglašena za najbolju knjigu godine u Latinskoj Americi „Poljubac žene pauka“ dobija svoju pozorišnu, ali i filmsku adaptaciju. Upravo će ova potonja Puigu konačno doneti svetsku slavu. Film je režirao Hektor Babenko čiji su svi filmovi posvećeni marginalizovanim osobama kao što su beskućnici, prostitutke, homoseksualci i politički zatvorenici. Vilijam Hart je za ulogu u filmu dobio Oskara, kao i nagradu za najboljeg glumca na filmskom festivalu u Kanu.

Našu pozorišnu verziju ovog romana režirao je Egon Savin. U njoj su uloge zatvorenika tumačili Dragan Nikolić i Bogdan Diklić, a predstava je igrana u drugoj polovini devedesetih u Zvezdara teatru.

Zanimljivo je spomenuti i dalje aktuelnu predstavu „Strah od leptira“ koju je moguće pogledati u Teatru „Vuk“. Ova predstava rađena je

Vodič kroz gej Srbiju

po motivima romana „Poljubac žene pauka” i biografije Vjerana Miladinovića Merlinke („Terezin sin“, takođe u izdanju Red Boxa). Po tekstu Galine Masimović rediteljka Isidora Goncić uradila je predstavu o dva zatvorenika Vjeranu i Nikoli (graju ih sjajni Dušan Kaličanin i Zoran Pajić) koji dele istu ćeliju. Vjeran je transvestit zatvoren zbog prostitucije, a Nikola je pripadnik „Otpora“ i organizator protesta protiv Slobodana Miloševića. Ova predstava adaptirana je i za istoimeni film koji je prikazan na RTS-u. Osim romana „Izdaja Rite Hejvort“ i „Poljubac žene-pauka“ u srpskom prevodu postoji još i Puigov roman „Anđeoski pubis“ koji je svojevremeno objavila Narodna knjiga.

Poput svojih junaka i Puigov život okončan je tragično i prerano. Preminuo je u Meksiku 1990. godine od komplikacija izazvanih HIV-om. Imao je pedeset i sedam godina. Pokušano je zataškavanje uzroka njegove smrti koji je zvanično naveden kao srčani zastoji izazvan komplikacijama nakon operacije žučne kese.

N

edavno je jedan video „kouča i trenera“ (sa diplomom iz dizajna) koji je objavljen na Instagramu izazvao pravu malu buru negativnih reakcija na svim društvenim mrežama. Problem je bila tvrdnja da je biti depresivan i nesrećan stvar izbora. Svima koji su negodovali bilo je jasno da je depresija bolest koju dijagnostikuju i leče doktori, a ne dizajneri i da se takve stvari jednostavno ne biraju.

Ono što možemo birati jeste da se protiv depresije i nesreće borimo. Možemo birati i načine borbe. Ne možemo da biramo da li ćemo biti bolesni, kako ćemo se osećati i da li ćemo nešto osećati. Biti nesrećan, srećan, tužan, uplašen, ljut, zadovoljan, voleti, mrzeti stvar je emocionalnih stanja uslovljenih mnogim faktorima. Na neke stvari možemo uticati, a na neke ne. To je put koji moramo preći, a ne čin odluke. Ne možemo birati koga ćemo voleti, ali možemo birati da se za tu i takvu ljubav borimo.

U takvoj situaciji nalazi se i Lobel Kluiser junak romana „Mama Medeya“ Damira Zlatara Freya, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Akademska knjiga.

Glavni junak ovog, ličnim iskustvima inspirisanog, romana prelazi daleki put i to na više nivoa. Prvi je od religiozne porodice i malograđanske male sredine u veliki grad, a onda u još veći grad (pa, alhemičarsko Koeljovski, nazad). Drugi je paralelni i obuhvata stazu političkih promena od komunističke diktature do kapitalističke demokracije. Treći put je najličniji. Put samospoznaje kao trase ka sreći.

Autor znalački koristi svoje iskustvo pozorišnog i operskog reditelja kako bi ovu pripovedačku konstrukciju uspešno postavio na čvrste temelje.

Bežeći iz konzervativne i religiozne palanačke sredine u veliki grad Kluiser pokušava da se izbori za onu slobodu sa početka teksta. Spoznaja da ni veliki grad nije ništa bolji od malog sela, a novouspostavljena demokracija ništa više liberalnija od srušene diktature, glavnog junaka tera u još jedan beg ka slobodi. Ovaj put iz Zagreba odlazi u San Francisko. Upravo iz ove „gej

Meke“ počinje da teče ispovest glavnog junaka. Tamo će, pripovedajući o svom životu, uz pomoć svoje domaćice koja objedinjuje arhetipske funkcije mentora, učitelja i vodiča spoznati pravi put do slobode, sreće i ljubavi i uspešan povratak u pravu otadžbinu.

„Mama Medeya“ je četvrti roman hrvatskog reditelja, scenografa i koreografa Damira Zlatara Freya. Nakon autobiografskog prvog “Kristalni

kardinal”, romantičnog “Stanzia Grande” i romana o ženskoj snazi "Istarska Lady Macbeth" koje je objavila prestižna hrvatska Fraktura, „Mama Medeya“ je premijerno objavljena u izvedbi srpske Akademske knjige.

U pitanju je priča o seksualnoj samospoznaji glavnog junaka i opasnostima koje taj proces nosi u konzervativnim sredinama i u društvima u kojima se svaki vid različitosti i drugosti, po pravilu, nemilosrdno seku u korenu.

A što je jača represija, snažniji je i odgovor na nju. Damir Zlatar u svojoj knjizi upozorava da će LGBT zajednica, reagujući na opresiju, u jednom trenutku uzeti sve što je dala čovečanstvu kako bi ono shvatilo vrednost stvorenog u različitosti.

Osim što u romanu afirmiše ono najbolje iz LGBT zajednice, Frey progovara i o njenim lošim aspektima, te, kao je spomenuo, očekuje napade i od jednog dela zajednice.

Damir Zlatar Frey -

Medeya

U potrazi za gej Utopijom

Iako se u tizeru reklamira kao „jedan od prvih romana na našim prostorima koji hrabro progovaraju o LGBT iskustvu“, ovaj roman to nije. I to je njegov najveći, možda i jedini, problem. Iako lepo napisan i savršeno konstruisan roman pati od promašenosti vremena u kom je nastao i objavljen. Jasno je da je to lična ispovest, nešto što je u umetniku sazrelo da ispriča u ovom trenutku i baš sada. Ali, sa stanovišta društva, LGBT zajednice naročito, ovaj roman je došao previše kasno. Da je izašao pre dvadeset ili, još bolje, pre trideset godina postao bi kultni. Biblija LGBT zajednice i gej verzija romana „Kalifornija bluz“. Jedini problem je što nije „jedan od prvih romana“, već jedan u nizu, i na taj način se lišava potencijalnih revolucionarnih dometa i utapa u standardnu književnu ponudu.

Ime: Milan Aranđelović

Godine: 2022.

Zanimanje: Pisac, novinar

Kada si prvi put znao da si...

Kada sam otkrio da drugi nisu.

Tvoj izlazak iz ormana...

Kao i kod svih pravoslavnih Srba, bilo je to četvrtog maja hiljadu devetsto osamdesete godine. Plakali smo od sreće. Oni najhrabriji među nama su se i prekrstili. Koji savet bi dao mlađem sebi... Ne bih mlađem sebi davao savete, nego bih ga poslušao. Klinja je bio pametniji od mene. Samo mu je bila potrebna podrška, razumevanje i ljubav. Naj panseks stvar koju si ikada uradio...

Pišem romane u kojima junaci osećaju privlačnost ne ograničavajući sebe rodnim

ili polnim karakteristikama partnera ili partnerki. Svako može da se zaljubi u svakoga. A snimio sam i pornić sa Nsane Jane.

Tvoj prvi LGBT kafić/klub...

Klub „X“. Pukao sam ceo džeparac koji sam uštedeo na užini (dobro je što mi na ulazu nisu tražili ličnu kartu) na ulaznicu, pa nisam imao ni za piće. Bilo je gotovo prazno. Jedan debeljko je igrao oko šipke, dvojica su mu se glasno podsmevala, trojica su se ljubili u separeu, a četvrti mi je kupio piće. Mislio sam, neiskvarene li duše, da je to zbog toga što mu je bilo žao što onako jadan stojim bez ičega u ruci ili u ustima, pa je želeo da popuni te praznine. Nije.

Tvoj prvi poljubac...

Ne znam koliko je romantično, jer nije bilo uz sveće, ali je najromantičnije moguće u našim uslovima. Bilo je to uz romantična svetla drugog Dnevnika RTS-a.

Nevinost izgubio...

Nešto posle tog Dnevnika. Cela nacija se seća tog trenutka. Mijatović je pogodio prečku, a ja nešto drugo.

Šta za tebe danas znači biti panseks...

Biti neograničen veštački nametnutim društvenim konstruktima.

Najviše se ložiš na…

Rubi Rouz, Peđu Azdejkovića i Fridriha Ničea. LGBT film koji morate pogledati...

The Birdcage

Tvoj naj muzički album bio bi...

„Buvlja pijaca“, Riblja čorba. Prosto mi je žao što je Bora Čorba u jednom trenutku preminuo, pa više nikada neću moći da odem na koncert ovog benda.

Donji veš koji ti donosi sreću...

Samo da su bokserice.

U nedelju popodne naći ćemo te gde...

U krevetu kako gledam filmove ili vodim ljubav… ovaj… slušam ploče.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Ljubav je lepa i važna stvar koja oplemenjuje život. Brak je pravna kategorija, mahom vezana za imovinske odnose. Dosadno. TV serija koja je promenila tvoj svet...

Eh, kad bi serije menjale svetova. Možda „Fraggle Rock“? Tada je moj svet još uvek bio provizoran i pogodan za oblikovanje.

Omiljena knjiga… „Zavera budala“, Džon Kendi Tul. To je knjiga koja me uvek nasmeje istim intenzitetom kao prvi put. To može još samo „Kvaka 22“ Džozefa Helera.

Tvoja LGBT heroina je...

Ne koristim droge.

Mačke ili psi?

Psi, definitivno

Omiljena LGBT ikona…

Ateista sam. Ali se divim ljudima koji su, uprkos okolnostima, uspeli da… pa… koji su uspeli. Svi oni koji marljivo rade i iza sebe ostave nešto što će unaprediti i(li) oplemeniti čovečanstvo.

Grindr ili GayRomeo ili…

Sa jedne strane, ne koristim te aplikacije, ali, sa druge strane, lažem kao pas.

Omiljena društvena mreža…

Ne podnosim ih. Ali ako moram da biram, najmanju anksioznost mi izaziva Tviter. Hej, niste me pitali za omiljenu marku kamiona?