Optimist magazin 064 (februar 2022)

Izdvajamo Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Zoran Janković, Milan Aranđelović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Milica Simonovski, Filip Obradović, Miloš Peri, Nemanja Marinović NASLOVNA STRANA: Žene koje pričaju Foto: Aleksandar Crnogorac Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ­ God. 1, br. 1 (jun 2011)­ . ­ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011­ (Smederevo : Newpress). ­ 21 cm Dvomesečno. ­ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217­6756 = Optimist COBISS.SR­ID 186184972

Čovek koga volimo da seksualizujemo Stevan Filipović

14

Strah od samoće

22

50 Sto godina od rođenja Pazolinija Božić 60 ni kvir

56

Priče koje su “legalizovale” gej brakove

N OPTIMIST Intervju

a zatvaranju nedavno održanog Merlinka festivala u Beogradu imali ste prilike da pratite nastup komičarskog trija Žene koje pričaju. Kako kaže njihov Instagram profil trio čine gej dečak u telu odrasle lezbejke, pionirka homoseksualnosti u Alibunaru i žena Španca sa sinom havajskog imena koja živi na Brdu, odnosno Ana Zlatanović, Jelena Mandarić i Jagoda Jovanović. Tri žene. Deset godina komičarskog iskustva. Sto godina porodičnog života, a one i dalje stoje i pričaju.

Kako su nastale Žene koje pričaju?

Jagoda: Nas tri smo počele da nastupamo zajedno u okviru Ženskih večeri u Ben Akibi i atmosfera na tim nastupima je uvek bila dosta zabavna. Kada smo odlučile da se osamostalimo i napravimo našu trupicu, pitanje je bilo kako ćemo se zvati. Posle kraćeg mozganja, zaključile smo da smo mi žene koje stoje i pričaju, pa se ime Žene Koje Pričaju prirodno nametnulo. A i kad se skrati u ŽKP, zvuči kao sindikat radnica iz bivše Juge, što nam se posebno dopada.

Kako se kao žene snalazite u muškom svetu stand-up komedije? Koliko ima diskriminacije žena komičarki?

Jagoda: U Srbiji to nije toliko svet, nego jedan lift pun testosterona. Mi idemo peške.

Jelena: Pa ja se iskreno nisam mnogo susretala sa diskriminacijom, valjda zbog mog gabarita, glasa i stasa. Ipak, kada se veče završi svi znamo ko ima najveća muda.

Ana: Da, ja. Ha-ha-ha. Ja na to gledam kao na basket – ako ti neko doda loptu i ti pogodiš trojku svaki put, nije toliko bitno šta ti je u gaćama. Prosto, radiš posao.

Da li planirate da širite vašu grupu s drugim komičarkama?

Jagoda: Jelena nam daje svu širinu koja nam je potrebna, tako da nema planova za daljim širenjem. Ali smo uvek otvorene za dobru saradnju sa kolegama i koleginicama.

Jelena: Pa ne, ŽKP je ŽKP, svi su dobrodošli za saradnju.

Ana: Tri je lep, okrugao broj. A ionako jedva dolazim do reči pored njih dve. Ko ih poznaje, zna kakve me muke muče.

8

www.optimist.rs

Kažu da je lično političko, ali mi se čini i Kako publika reaguje? da je lično komično… Koliko je vaš priva- Jagoda: Dosta dobro. Ljudi koji nas prate i gledaju već imaju neku ideju o čemu pričamo, tako tni život deo vaš Komedije?

Jagoda: Da nemam muža, mamu, dete i poroke, da nisu šokirani. Imamo i par njih koji pomno ja ne bih imala o prate hoće li Ana i Ječemu da pričam. lena da raskinu, pa da Jelena: Ceo moj ih konačno pozovu na život je komedija. to piće.

Politička korektnost je neprijatelj komedije Pola sata moje Jelena: Meni je super frustracije je pola jer publika, čim vidi sata nečijeg “ŽENE KOJE PRIČAJU”, smeha. Ne znam uvek misli da je nešto da li bi trebalo da poput Anđelke Prpić. se brinem zbog A zapravo najmanje toga… pričamo o kuvanju i Razgovarao: Predrag Azdejković Ana: U potpunokonvencionalnim teFoto: Aleksandar Crnogorac sti. Ponekad pomama. mislim, “ovo je Ana: Zašto ja ne baš loša ideja, ali znam za te ljude koji ko ga j***, sihoće da vode na gurno će biti dobra priča”. piće??

Ana i Jelena su par i često u svojim nastuDa li vas inspiriše dnevna politika i kako? pima pričaju o lezbejskim odnosima. Ja- Jagoda: Uglavnom tako što me razbesni pa goda je strejt i priča o mužu i porodici… moram da reagujem.

Žene koje pričaju

Vodič kroz gej Srbiju

9

>>

OPTIMIST Intervju Jelena: Ne. Što se mene tiče tu nema više šta da se kaže a i ništa više nije smešno.

Ana: Inspiriše me da se sklonim od nje i pišem fore o mačkama, patkama i psima.

Nastupale ste na prošlogodišnjem Merlinka festivalu… Da li postoji razlika između nastupanja pred strejt i gej publikom?

Jagoda: Ja sam mnogo uživala na zatvaranju Merlinke i skromno zaključila da me gej publika jako voli.

Jelena: Da, kako da ne. Strejt publici moram da objasnim šta je “strep” a gej publici je to dosadno.

Ana: Mislim da mene svaka publika gleda i potajno se pita, “šta TAČNO nije u redu sa njom”. Počeću da mislim da je do mene.

Koliko je politička korektnost neprijatelj komedije?

Jagoda: Te dve stvari se slažu koliko gejevi i lezbejke.

Jelena: Veliki. Veliki. Zato što je standup živa forma. Samim tim, politički je nekorektan.

Ana: Postoje takozvani “čisti” nastupi, prilagođeni situaciji i publici – bez psovki i škakljivih tema. Ali to je isto kao da srčeš neposoljenu supu – nije to TO. Ako hoćete da doživite stand-up kako treba, dođite u klub.

Da li postoje teme s kojim ne biste zbijale šale?

Jagoda: Svaka tema je u igri. Osim ako ta tema ima 150 kila, mali kurac i sedi u prvom redu.

Jelena: Pa nisam naišla na takvu temu.

Ana: Kako znaš da je imao mali kurac, Jagoda?

Znaš šta, možda bolje da ne znam odgovor. Ne, nema nedodirljivih tema, sve je na stolu.

Ko su vam omiljeni stand-up komičari kod nas i u svetu i zašto?

Jagoda: Ricky Gervais, njegov sam veliki fan. On je sjajno objasnio da u komediji nema mesta za političku korektnost. Njegov bit o Nojevoj barci i bogu koji je gej je čista umetnost. U poslednje vreme pratim i Kanađanku Katherine Ryan, koja

10

www.optimist.rs

daje perspektivu single majke, brza je i gađa pravo u metu.

Jelena: Strane komičare ne znam. A od domaćih Domagoj Pintarić, zato što se na njemu sve vidi i sve mu verujem.

Ana: Od domaćih, najviše uživam dok gledam Nikolu Silića. Taj čovek je rođen da posmatra svet i beleži neverovatno precizne, bizarne primedbe. A uz to je i užasno dopadljiv. Ne stvarno, kako ga nije sramota da bude toliko talentovan?

Omiljeni strani komičar mi je Dilan Moran. Njegov stil mi je nekako najbliži srcu.

Koliko često nastupate i gde možemo da vas gledamo?

Jagoda: Nadamo se da će se život uskoro vratiti u normalu, a nastupi biti redovni. Za sada je to 3-4 puta mesečno na nekoliko mesta u gradu i jednom mesečno u Ben Akibi. Na našem IG profilu @zene_koje_pricaju redovno najavljujemo svoje nastupe.

U OPTIMIST politika

koliko otvorite rečnik i potražite značenje reči „skandal“, otkrićete da je u pitanju „bruka, afera, sablazan, sramota“, pročitaćete da se radi o „sramnoj stvari“, dakle o nečemu što škodi ugledu onoga koji se predstavlja na „skandalozan“ način. Patrijarhalno društvo ima jasna pravila o ponašanju, ali nisu jednaka za sve – ukoliko ne pripadate većini, utoliko je veća verovatnoća da će se vaše ponašanje tumačiti kao nešto što sablažnjava „pristojan svet“.

Nekada se zbog skandala ginulo, posebno u ovim krajevima – onaj, češće ona, koji/a bi osramotio familiju osuđivan/a je na smrt (dobro je poznato „ubistvo maljem preko pogače“ na koje su osuđivane žene osumnjičene za neverstvo).

Danas je pogubljenje simboličko, pa je prava smrt ustupila mesto društvenoj. Što bi rekao Oskar Vajld „Zasigurno, to je napredak. Međutim, to je i dalje loše, pogrešno i obespokojavajuće“.

Vajld je osim po književnosti, bio poznat i po „skandalima“. Jedan ga je koštao ugleda, položaja, na kraju i života. Otac njegovog ljubavnika Alfreda Daglasa Bouzija optužio ga je za „protivprirodno ponašanje“. Uspeo je da na sudu dokaže da Vajld neguje „bludne” odnose ne samo

Istorija nasilja

Ivan Begić Piše: Milan Živanović

sa njegovim znatno mlađim sinom, već i sa drugim mladićima. Kao dokaz je priložio ljubavno pismo koje je pisac napisao Bouziju, a za tumačenje redaka korišćeni su motivi iz Vajldovih

12

www.optimist.rs

književnih dela, naročito iz romana „Slika Dorjana Greja“, koji je okarakterisan kao nemoralan, morbidan, sa puno „homoseksualnih aluzija”.

Nakon što je odslužio dvogodišnju zatvorsku kaznu, Vajld je odbačen od društva. Napustio je Englesku, i otišao u Pariz gde je proveo tri godine u siromaštvu, po zapuštenim krčmama, usamljen. Kada je umro 30. novembra 1900. godine, u pogrebnoj povorci su se našli jedino njegovi ubogi poznanici iz pariskih kafana.

Ovo je možda najpoznatiji „seks-skandal“ s gej muškarcima u fokusu, te najbolji primer kako neko može da propadne zbog života koji se ne uklapa u moralni kodeks većine – „Mnogi ljudi nakon izlaska na slobodu ponesu zatvor sa sobom i kriju ga u srcu kao kakvu tajnu sramotu, a nakon nekog vremena, nalik onim otrovnim životinjama zavuku se u neku rupčagu i umru“.

(Oskar Vajld, De Profundis) Društvo u proteklih sto i kusur godina izgleda ništa nije naučilo. Položaj LGBTIQ+ osoba se istina donekle popravio, ali ih od potpunog uništenja i dalje deli jedino dobra volja heteroseksualne većine. Svet u kojem je seksualni čin „skandal“, licemeran je, a ta dvoličnost je jedan od osnovnih temelja na kojima počiva tradicionalno, patrijarhalno društvo.

I dalje se na odnos između dva muškarca gleda s gađenjem, pa je i najmanji nagoveštaj bliskosti dovoljan da izazove bes. Ljubav se zbog toga krije, te joj se dodeljuje postelja između četiri zida. Ukoliko se otkrije da neki muškarac praktikuje seksualne odnose s drugim muškarcem, te se tome još priloži video zapis, njegova je sudbina najčešće zapečaćena.

U svetu koji seksualizuje skoro sve, jer „seks prodaje“, strah od vođenja ljubavi je neka vrsta paradoksa. Ipak, ta bojazan postoji, ali isključivo u situacijama kada u seksualnom činu uživaju žene, te pripadnici LGBTIQ+ zajednice.

Beli, heteroseksualni muškarac tu ima potpunu slobodu, koja ide toliko daleko da mu se i seksualno uznemiravanje prašta.

Da se razumemo, seks jeste privatna stvar i tiče se jedino onih koji u tom činu učestvuju. Nevolja je u tome što se, kada su gej osobe u pitanju, sve tumači kao orgijanje na otvorenom – i najmanja nežnost kod većinskog

stanovništva izaziva strah od penetracije. Taj strah je toliko snažan, da privatne snimke pretvara u ubojito oružje.

Najnoviji primer iz regiona je slučaj Ivana Begića, odbornika PDP u Skupštini Banjaluke.

Njegov privatni snimak je nakon meseci ucena i pretnji 11. decembra 2021. godine dospeo u javnost, te se raširio društvenim mrežama. „U politiku sam ušao čista srca i iskrenih namera, ali prljava igra političkih protivnika više ne bira sredstva“, napisao je Begić tom prilikom, „Moj privatni video snimak su poslali mojim prijateljima, a najviše boli činjenica da su snimak poslali mojim roditeljima kojima je ozbiljno narušeno zdravstveno stanje. Oštro demantujem da video ima veze sa mojim saradnicima ili s bilo kim iz javnog života. Iako smatram da svako ima pravo na privatni život, svestan sam odgovornosti koju imam kao javna ličnost, zbog toga se povlačim iz politike, predajem mandat odbornika i napuštam PDP“.

Odgovornost ne podrazumeva apstinenciju, a ukoliko osoba nije organizovala projekciju filma s prizorima iz sopstvenog seksualnog života, nema govora o skandalu. Tako bi bar trebalo da bude, ali ne živimo u utopiji.

Umesto da ustane protiv homofobije, te pokaže da privatni snimci ne bi smeli da se koriste

kao oružje u političkim okršajima, društvo je izabralo drugi put – slučaj je ujedinio istomišljenike i političke protivnike mladog Begića, pa su ga se jedni brzo odrekli, jer homoseksualci ne donose nove glasove, a drugi su pokušali da u slučaj uvuku i ostale članove Begićeve stranke, valjda da bi jednim udarcem ubili nekoliko muva.

Nesreća ponekad donese i malo svetla, a u ovom slučaju je to poruka koju je Begić dobio od majke – „Čuvaj se, sine. Mama je uvek uz tebe“. Čitav svet u nekoliko reči, što može da posluži kao uteha dok društvo ne shvati da je objavljivanje tuđih snimaka okrutno nasilje koje bi trebalo najstrože kazniti.

Autovanje i dalje predstavlja rizik, posebno kada su u pitanju javne ličnosti. Seks u koji su uključene LGBTIQ+ osobe ne prodaje, već ubija – bilo stvarno, ili simbolički. Strah od nasilja je stalno prisutan, jer dovoljna je jedan reč pa da propadne ceo život. O privatnim snimcima da i ne govorimo.

Identitet nije „samo faza“, a seks nije skandal.

U vođenju ljubavi nema ničeg sramnog, čak ni kada je na snimku. Krajnje je vreme da se nasilnicima stane na put i da se život uzme u svoje ruke. U neprijateljskom svetu istina je najmoćnije oružje.

Vodič kroz gej Srbiju

13

A

OPTIMIST Osmatračnica

utovao se Stevan Filipović! Za neke šok, za neke možda i ne toliko, ali ova vest odjeknula je u svim medijima. Društvene mreže su gorele, a profili nevladinih LGBT organizacija posebno. I nije mala stvar, ipak je ovo prvo javno autovanje u toj sferi. I da, iako vam sada padaju na pamet mnooogi poznati koji su LGBT, zapravo niko od njih nije autovan. Ili jeste autovan, ali nije poznat dalje od grupe kojoj je autovan. Zvuči čudno, ali je tako.

Kao što je urednik ovog lista rekao u mojoj emisiji „Nadrkano hodanje“ na Zoomeru – Vjeran Miladinović Merlinka je jedini autovani gej glumac u Srbiji. I meni je bilo čudno, posebno znajući da smo imali u Srbiji čak i krivične prijave za određene polne radnje određenih ljudi. I to je ono što znamo u javnosti, sve ono što znamo, a ne pričamo javno, se ne računa. I ne treba da se računa, autovanje je lični proces i svako ima neotuđivo pravo da odluči da li će se, kada i kome autovati. Tako da podrška za sve one koji još uvek to ne žele. Sve u svoje vreme i jednako je validna svaka vaša odluka.

Elem, kao grom iz vedra neba autovao se Filipović i ovaj potez je, paradoksalno, ispao test na kome je pala – gej zajednica. I to na tri načina.

Svođenje lika i dela Stevana Filipovića na njegovu seksualnost Stevan se autovao i odmah je to bio „najhrabriji potez ikada“. Pa čekajte ljudi, mi govorimo o STEVANU FILIPOVIĆU. Niko ne spori da je u Srbiji autovanje hrabar čin, ali opet – mi govorimo o STEVANU FILIPOVIĆU. To je čovek koji je imao gej poljubac u tinejdžerskom filmu u vreme kada niko nije želeo da snimi takve scene. I taj film emitovao na RTS-u. To je čovek koji je snimio film o navijačkim grupama koji se emitovao uz jako policijsko obezbeđenje. To je čovek koji je na svim protestima i vrlo glasno se suprotstavlja odlukama vlasti. To autovanje, koliko god hrabro bilo, verovatno nije najhrabrija stvar koju je on uradio tog dana, a kamoli u životu. Što ne znači da mu na tome ne treba čestitati. Ali treba

imati u vidu da je autovanje ipak privilegija i da je ono moguće onda kada se za to steknu uslovi.

Pre svega zrelost, zatim samostalnost (pre svega ekonomska), a potom i razvijena mreža podrške.

O tome je i sam Filipović govorio. On tu mrežu podrške ima, tako da je njemu to bio samo još jedan korak. Do sada su znali oni koji su bili

čovek koga volimo da seksualizujemo

Stevan Filipović

14

www.optimist.rs

Piše: Nemanja Marinović

važni da znaju, sad znaju svi. I to je divno i drago mi je zbog njega. Ali mnogi tu privilegiju nemaju i tu dolazimo do drugog padanja na testu.

Glorifikacija autovanja U velikom broju objava ljudi iz zajednice autovanje je glorifikovano kao najveći stupanj koji

gej osoba može da dostigne i sve što je manje od toga nije dovoljno dobro. Čitav narativ kretao se u kategorijama „autujte se, važno je!“ i „evo i Stevan se autovao, tako treba, svi treba da se autuju, to je važno za zajednicu“. Jeste, važno je, ali samo ukoliko ste spremni za to. Lako je autovati se ako imaš mrežu podrške, ili ako si gej aktivista koji je spojio svoje seksualno opredeljenje i zanimanje. Nije lako autovati se ako si tinejdžer iz malog mesta koji misli da je jedini gej u školi i čiji tata ima istetoviranog Dražu na desnoj ruci. I taj tinejdžer iz malog mesta se može osetiti manje vrednim i da je njegova seksualnost manje validna od onih koji su javno autovani i koji su „okej sa tim“. Pa, nije. Validni su i oni koji nisu autovani i oni koji nisu „okej sa tim što su gej“ i oni koji se još pronalaze. Najteže je shvatiti svoje privilegije, a biti autovan u Srbiji je ogromna privilegija.

Seksualizacija i licemerje No, kada se Filipović autovao nije moglo da se živi od naslova i objava sa svih strana. Jure i znani i neznani, svi oni koji ga se nisu setili dok je bio neautovani mršavi mladić, sada kad je mišićav i vesla po Srbiji – svi su tu. Svi žele da dobiju ekskluzivu o tome „zašto je to uradio“, a ako uz to uhvate neki kadar iz teretane – tim bolje.

Igrom slučaja u baš tom periodu sam radio nekoliko intervjua sa Stevanom. Jedan od njih, mnogo unapred zakazan, bio je upravo dan

nakon autovanja. I nisam mu postavio pitanje o tome. Tema je bila potencijal kulture za društvene promene. Onda sam radio novogodišnji specijal „Nadrkanog hodanja“ sa njim i opet mu nisam postavio to pitanje. Bilo mi je mnogo važnije da objasni društvene procese koji dovode do toga da se „Pored mene“ jedva snimi pre nekoliko godina jer je mladim glumcima prihvatljivije da glume ubicu nego geja, a danas imamo već gomilu gej likova. I da razgovaramo o tome zašto nastavak tog filma nikako da se snimi. I nismo snimali u teretani, iako nam je uistinu ustupio nekoliko fotografija sa treninga za pokrivalice. Jer nije relevantno.

Nisam postavio ova pitanja ne zato što držim do ne znam kog „nivoa“, u Srbiji to nije težak zadatak jer nam je novinarstvo u sunovratu. Nisam ih postavio jer, prvo i glavno, nisu od javnog značaja, a drugo i pojednako važno zato što je degutantno i tabloidno. Iskreno, jako degutantne su mi bile objave mnogih gej ljudi koje pratim i cenim, a i nevladinih organizacija koje su skupljale lajkove na Stevanovo autovanje tako što su, skoro svi, „vest“ objavili uz njegovu polugolu sliku sa Instagrama. To se, dragi moji, zove SEKSUALIZACIJA i da je to bio slučaj sa ženom skočila bi vam na glavu 101 feministkinja koja bi govorila da eksploatišete privatne fotografije žene koje nisu povezane sa njenom profesijom ili javnim istupima. I bile bi u pravu.

To su privatne fotografije sa njegovog ličnog profila, a to što vas je neko naučio, kao i tabloide, da je ono što se objavi na društvenim mrežama slobodno za preuzimanje i distribuciju – zeznuo vas je. U ovoj priči je čak i NGO sektor, i to često baš onaj koji je malo pre i malo posle tih objava imao objave protiv seksizma i seksualizacije žena, bio izjednačen sa tabloidima. Jasno mi je, razumem, internet marketing, mišići skreću pažnju i povećavanju engejdžment, a to voli njegovo veličanstvo algoritam, sve je to meni jasno i sve je to princip rada klasičnog klik bejt tabloida. I zato je degutantno. I možda čak licemernije nego kad su u pitanju novinari jer oni „samo“ krše Kodeks, ovi drugi gaze vrednosti za koje se zalažu.

I tako je Stevan Filipović uradio veliku stvar i sve čestitke, a novinari i gej zajednico – više pameti drugi put. Ovog puta ste u velikoj meri pali ispit.

Vodič kroz gej Srbiju

15

P

OPTIMIST Istorija

očetkom prošle godine, šef homoseksualcima pravo građanstva sve do učvrbritanske MI6 izdao je javno šćivanja Staljina na vlasti 1934. godine. Sve je izvinjenje LGBT pripadnicima podsticalo mlade homoseksualce na Zapadu, poove organizacije zbog sram- gotovo ako su još bili i komunistički orijentisani, nog tretmana koji su sve do da se stave u službu prve zemlje socijalizma.

1991. godine imali u ovoj Kao najbolji primer tog stava jeste delatnost obaveštajnoj službi. Britanski „Petorke sa Kembridža“, grupe mladih komuniobaveštajni vrh, ipak je imao sta, za koje je šef američke CIA, Alan Dals, rekao dosta problema sa svojim gej da predstavljaju najmoćniju obaveštajnu grupu obaveštajcima, jer se homo- za vreme Drugog svetskog rata. Nju su činili: Kim seksualnost, koja je u Britaniji Filbi, Donald Meklejn, Gaj Bardžis, Entoni Blant i bila zabranjena, vezivala za komunistički pokret. Džon Kernkros.

Smatralo se da homoseksualac ne može biti i Iako o njima, što je i razumljivo, i dalje podobar obaveštajac i služiti svojoj zemlji, jer je po- stoji veo tajne, ono što je nesumnjivo, jeste da dložan kompromitaciji i lako može biti predmet je ova petorka ponesena komunističkim ideaucene. U mnogim slučajevima gej špijuni su do- lima tokom studija na Kembridžu, 30-tih godina bijali otkaz, sklanjani ili prosto likvidirani, u za- XX veka, smatrala da nema ničeg protivrečnog visnosti od ranga u službi. između homoseksualnosti i komunističkih ciTretman homoseksualaca u zapadnim služ- ljeva. Smatrala je da je sistem u SSSR daleko subama najbolje je na periorniji od svojoj koži osetio zapadnog, te da je Alan Tjuring, koji je SSSR i najveća HOMOSEKSUALCI U SLUŽBI RUSIJE zbog svoje homobrana narastajućem seksualnosti izgufašizmu. Dakle, ono bio bezbednosne što je posebno dozvole, uprkos važno istaći, jeste svojim zaslugama da su oni svi postali za zemlju tokom sovjetski špijuni iz Drugog svetskog uverenja, a ne zbog rata, te je kasnije iznovca. vršio samoubistvo.

Britanski BBC I u SAD biti gej i priznao je da je depiše: Igor Maksimović špijun značilo je biti latnost ove grupe komunista i raditi najveći propust u za Sovjete. Mnogi istoriji britanskih gej obaveštajci, kako oni koji su zaista to i bili, obaveštajnih službi. Iako je ova grupa delovala tako i oni lažno optuženi, pali su za vreme tzv. uoči i posle Drugog svetskog rata, podaci golova na veštice, antikomunističke histerije sena- vore da su samo za vreme najvećeg ratnog sutora Džozefa Makartija. Predsednik Ajzenhauer koba u istoriji čovečanstva SSSR-u predali blizu je 1953. potpisao uredbu u kojoj se homose- 17.000 dokumenata sa Zapada. ksualnost u obaveštajnim službama tretira kao Smatra se da je Blant, kao najstariji među opasnost po nacionalnu bezbednost. njima bio taj koji je regrutovao ostale, a tu su, Biti gej i biti špijun značilo je imati višestruke naravno, bili i visokoobučeni sovjetski obaveidentitete, što nije bilo nimalo lako u uslovima štajci koji su pripremali za ono što će kasnije hladnoratovske konfrontacije. Mnogi homose- doći. Nakon studija ova petorka je uspela da se ksualcu u obaveštajnim službama bili su primo- infiltrira u najelitnije britanske institucije – unirani da se žene, kako bi prikrili svoje prave verzitet, BBC, Forin ofis, MI5 i MI6, odakle su sosklonosti. vjetima slali sve vrste tajnih podataka. Svi oni su Međutim, da je antihomoseksualna kampa- se međusobno pazili i štitili jedan drugog, ne nja u zapadnim službama imala donekle osnova, dopuštajući da iko bude razotkriven ili iskompredstavlja činjenica da je SSSR prvi u svetu dao promitovan.

PETORKA SA KEMBRIDŽA

16

www.optimist.rs

GAJ BARDŽIS Bardžis je važio za čoveka brilijantnog uma i privlačne spoljašnjosti. Bio je sin zamenika admirala Kraljevske mornarice. Govorili su da je u raspravama o marksizmu mogao pobediti svakoga, jer je znao na stotine citata Marksa, Lenjima, Staljina i drugih komunističkih ideologa.

Krajem 1935. počinje da radi u BBC, da bi četiri godine kasnije prešao u MI6. U Forin ofis prelazi 1944. godine, a 1946. postaje pomoćnik drugog u hijerarhiji u Ministarstvu.

Bardžis je bio otvoreni homoseksualac i alkoholičar. Kažu da je čak izlazeći pijan iz jednog paba ispustio ukradena tajna dokumenta, ali je uspeo da se izvuče.

Kada se otvorila opasnost da bude razotkriven, Bardžis je uspeo da sa Meklejnom 1951. godine prebegne u Moskvu. Tamo je važio za „Staljinovog Engleza“.

Iako su ga, prema svedočanstvima, Rusi snabdevali pićem i lepim mladićima, Bardžisa je hvatala nostalgija za Engleskom. Nije uspeo da savlada ruski jezik, a umro je u Moskvi 1963. godine u 52. godini života.

DONALD MAKLEJN Bio je plemićkog porekla, sin istaknutog političara Donalda Maklejna Starijeg. Odmah

nakon studija stupa u Ministarstvo spoljnih poslova, a kasnije u ambasadu Britanije u Parizu. Samo u ovom periodu, Maklejn je Moskvi prosledio preko 14.000 dokumenata.

Nakon rata, Maklejn odlazi u Vašington, na mesto prvog sekretara britanske ambasade i kodirektora u takozvanom Komitetu zajedničke politike.

Ovaj komitet je koordinirao stvaranje atomske bombe između američkog projekta „Menhetn“ i britanskog projekta „Tjub Aloj“.

Jasno je šta je to značilo za Sovjetski Savez i koliko je pomoglo u stvaranju sovjetskog nuklearnog programa. Sovjeti su mu se divili na umešnosti.

I Maklejn je bio homoseksualac, iako je bio oženjen Amerikankom sa kojom je imao dva sina i ćerku.

Maklej je sa Bardžisom prebegao u Moskvu 1951. godine. Kada su stigli u SSSR, sovjetske vlasti su ih krile pet godina, da bi ih 1956. godine, svečano predstavile stranim novinarima, usred Moskve. Tom prilikom Bardžis i Maklejn izjavili su da sebe nikako ne smatraju „sovjetskim špijunima“, već da su oni „pacifisti koji su se razočarali u Zapad“, te su došli u SSSR „kako bi radili na boljem razumevanju između SSSR i Zapada“. To je izazvalo neverovatan šok i nevericu u Britaniji, dok su SAD besnele na svog saveznika za neprocenljivu štetu koja joj je naneta.

Za razliku od Bardžisa, Maklejn se snašao u SSSR-u. Naučio je ruski jezik i pisao je knjige iz oblasti bezbednosti i spoljne politike. Umro je 1983. godine, u 69. godini života.

KIM FILBI Filbi, koji je bio najugledniji iz „Petorke sa Kembridža“, je započeo svoju karijeru kao dopisnik „Tajmsa“ iz Španije tokom građanskog rata.

Uz pomoć Bardžisa uspeo je da 1940. godine uđe u MI6.

Vodič kroz gej Srbiju

17

>>

OPTIMIST Istorija Filbi je 1944. godine, postao šef odeljenja MI6 za „borbu protiv SSSR i međunarodnog komunističkog pokreta“, što je bilo sjajno mesto odakle se Sovjetima moglo slati mnoštvo dragocenih podataka.

U periodu od 1949. do 1951. godine, Filbi je bio na čelu misije povezivanja britanske obaveštajne službe sa američkim FBI i CIA. Nepotrebno je i govoriti koliko je to značilo Sovjetima i koliko je štete nanelo Amerikancima i Britancima.

Filbi je uspeo da pobegne u Moskvu 1963. godine, teretnim brodom iz Bejruta, gde mu je pretilo hapšenje, pa je taj dan slavio kao svoj drugi rođendan. Tamo je dobio sovjetsko državljanstvo. Obučavao je sovjetske operativce.

Za Filbija nema pouzdanih podataka da je bio homoseksualac, ali je bio nestalan u odnosima sa ženama i prilično promiskuitetan, što jeste odlika latentne homoseksualnosti. Ipak, postoje priče da je bio intiman sa Bardžisom, kao i sa šefom kontraobaveštajaca CIA, Džejmsom Angletonom. I Filbi je bio sklon alkoholu.

Umro je u Moskvi, u 76. godini života, 1988. godine, a priređena mu je državna sahrana.

Posthumno je proglašen za heroja SSSR. Vlasti su izdale i poštansku marku sa njegovim likom, a postavljena je, u njegovu čast, i spomen ploča na ulazu u KGB, današnji FSB. ENTONI BLANT Blant je bio daleki rođak kralja Džordža VI, rođak kraljice Elizabete II. Predavao je istoriju umetnosti na Triniti koledžu u Dablinu. Posetio je Sovjetski Savez 1935. godine, i bio je zadivljen što je država otvorila muzeje i učinila veličanstvene kolekcije dostupne ljudima. Pravio je paralelu između humanizma i renesanse i sovjetskog sistema socijalne pravde. Kapitalizam je smatrao kao nesrećno društvo za umetnika.

Početkom rata ulazi u kontraobaveštajnu službu MI5. Kroz njegove ruke prolazila je diplomatska pošta vlada u izbeglištvu: Belgije, Danske, Poljske, Čehoslovačke, neutralne Švedske i Švajcarske. Postao je osoba koja se bavi vrbovanjem - uspeo je da privuče ministre spoljnih poslova, perspektivne političare i one koji pretenduju na ulogu budućeg vladara države, što je veoma koristilo Moskvi. Sa tog mesta je upozoravao ostale agente o mogućim opasnostima.

Odbio je da prebegne u SSSR zajedno sa Bardžisom i Meklejnom, pa je bio izložen pritisku britanskih službi da razotkrije istinu. Ponu-

18

www.optimist.rs

đen mu je imunitet 1964. godine, pod uslovom da razotkrije kolege, što je, navodno, i učinio, ali službe sa tim nikada nisu izašle u javnost. Ratoborna i homofobična Margaret Tačer je ipak javno razotkrila Blanta 1979. godine, nakon čega mu je oduzeta plemićka titula.

Blant je bio homoseksualac. Umro je 1983. godine, u 76. godini života.

DŽON KERNKROS Za razliku od ostale četvorice, Kernkros je bio skromnijeg porekla, sin prodavca iz Škotske.

Svojim trudom i zalaganjem dospeo je do Ministarstva spoljnih poslova Britanije, ministarstava finansija i snabdevanja, a takođe je bio lični pomoćnik lorda Morisa Hankija, desne ruke Vinstona Čerčila. Probio se i do Centra za vladine komunikacije u Čeltnamu (GCHQ, danas se zna za njega zahvaljujući „Vikiliksu“), gde su se bavili dekodiranjem radio-presretanja.

Moskvi je poslao telegram ministra spoljnih poslova Idna o razgovoru Hitlera i prestolonaslednika Grčke Pavla, koji je bio dokaz da je napad na SSSR neminovan. U septembru 1941. godine, Kernkros je našao izveštaj za Čerčila o mogućnosti stvaranja atomske bombe.

Kernkros je 1942. godine, predao Moskvi tehničke karakteristike novog nemačkog tenka„Tigar“, a uoči bitke kod Kurska dobio je dragocenu informaciju o planovima nemačke komande.

Upravo za bitku kod Kurska je bio nagrađen ordenom Crvene zastave.

Neki ne ubrajaju Kernkrosa u „Petorku sa Kembridža“, ali njegove zasluge za SSSR su evidentne. Umro je 1995. godine, u 82. godini života. *** Iako su im ponuđene državne penzije, svaki od članove petorke je odbio bilo kakve nagrade za svoj rad, jer su smatrali da rade za veliku ideju komunizma.

Na svoj život gledam kao na predanost službi, za koju iskreno i strastveno verujem da je ispravna - govorio je Kim Filbi u Moskvi.

Iako su se iz CIA žalili kako je samo Filbijevim aktivnostima naneta tolika šteta, da bolje da tih godina nisu ništa radili, u aktuelnoj Rusiji Vladimira Putna, gde vlada homofobna histerija i progon LGBT osoba, se nigde u biografijama ove petorice velikana ni ne pominje njihova homoseksualnost. A upravo su ti „bolesni izopačenjaci“ kako u Rusiji većinski smatraju gej ljude, spasili Rusiju sigurne propasti.

K

OPTIMIST tikva sa korenom

rajem stare nam i sada tako daleke 2021. godine dođoh na ideju da očistim svoje društvene mreže od suvišnog kontenta. I budući da je kod mene sve ili-ili, tako pauziranje, skrivanje i ostale politički korektne varijante nisu dolazile u obzir. Prestao sam da pratim više od 300 ljudi na instagramu, sa fejsbuka sam uklonio više od 400 ljudi. Želim da se u 2022. godini što više mogu okružim samo onim što me inspiriše. Nemam vremena za ljude do kojih mi nije stalo, iako imam sve vreme sveta za čovečanstvo. I što sam više brisao, tako su aplikacije preporučivale sve više i više ljudi, valjda u strahu da prevelika virtuelna usamljenost ne ugrozi moje psihičko zdravlje.

Imena koja su platforme nudile vraćala su me u prošlost, u tragove vremena koje još uvek pokušavam da iščetkam sa sebe. Najveću magnetnu silu nosili su Boban Stojanović i Helena Vuković. Gde su sada ti ljudi? Da li su im ideali evoluirali kao digimoni?

Zamislimo da smo još uvek u 2016. godini i da mediji bruje o nekakvoj tuči između pripadnika Egala i srpskog Prajda. Znam: hajde ne! Ali, samo na tren. Dakle, bif je drugim rečima između Helene i Bobana? Bilo mi je zaista teško - na više nivoa svesti – da shvatim zašto bi između dve organizacije koje se bave ljudskim pravima došlo do fizičkog obračuna, ako je to uopšte bilo tačno. Ali dobro, nije me to toliko ni zanimalo, koliko mi je bilo stalo da ispred amsterdamske organizacije Pride Photo ostvarim saradnju sa srpskom LGBT+ scenom.

Naime, Pride Photo, koji je u to vreme vodio Juri Kempen, prikupljao je umetničke fotografije sa parada širom sveta, pa zatim opet širom sveta organizovao izložbe istih, birajući pritom najbolju. Na taj način dolazilo bi do razmene iskustava, ljudi bi imali priliku da zavire u neko drugo društvo, fotografije bi pokretale razgovor, a na kraju se ne može zanemariti ni njihova zaista umetnička vrednost. Nakon uspešno organizovane izložbe u Bolonji, Pride Photo mi je dao odrešene ruke da izaberem sledeću destinaciju, i ja predložih Beograd.

Stupio sam u kontakt sa Snežanom Ćuruvijom, jer dođoh na ideju da izložbu organizujem u okviru festivala Mikser. Ne sećam se tačno koju je funkciju ona tada obavljala, valjda PR ili slično. Lako smo komunicirali. Imali smo skelet celokupnog

Saturn više nije u jarcu

Duhovi prošlosti piše: Miloš Peri

događaja i polako smo dogovarali detalje. Ruku na srce, ovi iz Pride Photo-a su me smarali i vikali: još detalja, još detalja!, a Snežana se trudila da mi prosledi što više informacija. A znate li kada je krenulo po zlu? Kada evropska organizacija treba sa srpskom organizacijom da razgovara o novcu.

>> Vodič kroz gej Srbiju

19

OPTIMIST Tikva sa korenom

- Je l misliš da ova iz Miksera hoće lovu? - pitala me je koleginica.

Zaista mi nije tako delovalo. Da jeste, verujte da bih rekao bez problema.

Kada sam jednog jutra ušao u kancelariju, sav mokar od rutinske amsterdamske kiše, direktorka Pride Photo-a se još dodatno popišala po meni, traživši mi da joj posle izložbe obezbedim koktel, i u okviru njega još jednu, mini-izložbu najboljih slika sa Miksera; Pride Photo bi voleo i dva ili tri govornika: najpre Vedranu Rudan (čemu sam se radovao), zatim nekoga koga ne bih da imenujem, a o trećoj osobi su još uvek razmišljali. I sve bi to bilo lagano, da nisu nagovestili da bi voleli da organizaciju koktela sa mnom podeli Boban Stojanović, tj. Prajd.

Pokušao sam da ih odvratim od toga, najpre sugestivno, a zatim i rečima koje ne bih pominjao ovde. Ali mi nije pošlo za rukom.

Boban je odgovorio spremno, mejlom koji je želeo više detalja. Istovremeno sa njegovim mejlom, stigao je i mejl od Miksera, u kome kažu da će Pride Photo deliti izložbeni prostor sa Egalom. Pride Photo se obradovao, budući da je njihova izložba nosila naziv GenderBender. Došli su

20

www.optimist.rs

na ideju da treći govornik bude Helena Vuković iz Egala. Stekao sam utisak da Snežana iz Miksera nije bila oduševljena idejom o saradnji sa Bobanom iz Prajda. Pokušao sam da i to predočim Holanđanima, i podsetio ih da je Snežana ta koja sada čeka naš mejl sa detaljima. Bilo je bitno ne rasplinuti se, a to je upravo ono što su radili. Hteli su sve i hteli su to tad. U jednom neformalnom razgovoru koji je usledio objasnio sam Pride Photo-u da su u Srbiji Prajd i Trans Prajd održani odvojeno, i da ljudi iz Egala nisu zadovoljni organizacijom Prajda. Drugim rečima, nije mi se dopadalo to što će se na mojoj izložbi pod istim krovom u isto vreme naći i Boban i Helena. Nisam želeo negativnu energiju.

Helena se ubrzo javila i rekla da se oporavlja nakon operacije, zbog čega neće prisutna kada izložba bude održana. Boban se takođe javio, mejlom u kom je potvrdio da bi Prajd podržao izložbu logistički, ali i da bi voleo da zna koliki je budžet za koktel, da li postoji budžet za bustovanje ili promociju, i da li postoji budžet za promo-materijal za novinare. Holanđani su se ismejali kada sam im prosledio taj mejl.

- On NE SME da zna koliki je budžet.

Jasno. Ali Bobanu je već rečeno da će direktorka Pride Photo-a stupiti u kontakt sa holandskom ambasadom u Srbiji i da će ih zamoliti da podrže projekat. I Boban je u mejlu najavio da će i sam da svrati do ambasade i da bi voleo da ima informacije koje mi je tražio.

- On NE SME da svraća do ambasade! Reci mu da se ne meša i da nikako ne traži još više para. Sjebaće nam sve.

I čestitam. Upravo smo došli u središte one stare predrasude (da li je predrasuda?) da ne treba verovati (srpskim) organizacijama koje se bore za zaštitu ljudskih prava. Komunikacija je pretila da se zaustavi pošto je svako čekao na svačiji odgovor. Mikser je želeo da zna logistiku, a Pride Photo cenu logistike. Boban je želeo da zna kojim budžetom raspolaže, a trebalo je da mu ja objasnim da niko od njih neće videti budžet i da će računi za naplatu biti ispostavljeni meni, tj. eventualno holandskoj ambasadi. Helenu je klasično bolela pička. Kada je rekla da neće gostovati, interesovanje za Egal je prestalo.

Pokušao sam da ih podsetim da Helena nije Egal, i da to što ona neće biti tu, ne umanjuje značaj celog tog GenderBender projekta.

- Šta on ima da se brine koliki je budžet. Mi ćemo sve platiti, ma koliko da košta. To je novac koji on neće videti.

Kada je atmosfera u kancelariji prerasla u Vi, Srbi, odlučio sam da se povučem.

Ali hajde da se vratimo još malo u prošlost, u neku 2011, 2012. godinu. Tako nekako. Znam, znam, ali samo na sekund. Ja klinac, možda i maloletan, Dorćol, negde ispod mene kancelarija Prajda (kancelarija, neki ofis, nešto, ne znam), lupam im na prozor dok ga Boban nije otvorio.

- Ćao Bobane, voleo bih da se bavim aktivizmom, je l mogu kod vas?

On se nasmejao i rekao da nećemo o tome na ulici, nego da dođem kod njega u stan, negde kod Bajlonija. Dok sam mu se ja (klinac, još uvek u ormanu) divio što ne krije to što je jeste, on mi je govorio o budžetu Prajda i o tome koliko tu novca nedostaje. Objašnjavao je da u aktivizmu nema para, i da treba da prihvatim njegov skoro roditeljski savet, pa da se klonim takvih poslova ako želim da razmišljam o svom blagostanju. Kada sam mu rekao da se potajno viđam sa jednim Holanđaninom, i da nameravam da uskoro pobegnem u Amsterdam, pitao me je da li želim i mog Holanđanina da uključim u moje snove o borbi za ljudska i manjinska prava, da li bi bio spreman da podrži neki od eventualnih projekata. Kad smo se rastali, rekao mi je da smo vrlo slični, da je on bio isti kao ja.

Dao mi je svoju knjigu i napisao neku posvetu.

A sad moram da se vratim iz te prošlosti. Da se podsetim da Boban i ja nismo slični. Da smo slični, verovatno se nikada ne bih vratio iz Holandije. Nismo slični. Valja to staviti na plafon iznad kreveta. Ne zato što ne želim da budem kao Boban Stojanović, već zato što ne želim da budem osoba koja je poprimila takve kvalitete.

Saturn više nije u Jarcu, sad je u Vodoliji. Da li znate šta to znači? To znači da ako sami ne prestanete da gledate samo svoje dupe, život će vas ubrzo naterati. Ne želim da završim ovaj tekst rečima: ne budi kao Pride Photo, ne budi kao Boban. Niti je rešenje u bekstvu. Već da poželim da kao društvo shvatimo da u aktivizmu ni ne treba da bude para, i da prema generacijama koje dolaze svi mi – bez obzira kako se definišemo i da li šetamo zajedno ili ne – imamo moralnu dužnost da budemo aktivisti, makar to bilo na najmanjem ličnom nivou. Makar to bio samo optimizam.

Vodič kroz gej Srbiju

21

OPTIMIST Veze

M

onogamija, i generalno rečeno ljubavne veze, jesu ljudski izum. Neki seksolozi poput Folkmara Zigušaja, smatraju da će se uskoro odstupiti od tog koncepta, dok neki drugi kao što je Gertrud Volf veruju da ovaj izum ima smisla za duboke veze. Bilo kako bilo, postoje dve vrste seksualnosti. Prva predstavlja puku telesnu potrebu, bez bliskosti. A druga stvara povezanost i intimnost. Međutim, koliko je teško doći do ove druge? I da li se javljaju veće poteškoće za LGBT+ osobe kod pronalaska partnera?

Bez obzira da li se radi o heteroseksualcima ili homoseksualcima, nije jednostavno pronaći nekoga ko ima ista interesovanja i sa kime će se razviti poverenje. Ali, matematički gledano, svakako je teže za LGBT+ osobe jer čine oko 10% populacije. Problemi sa kojima se LGBT+ ljudi suočavaju su dakle manji broj potencijalnih partnera, nemogućnost za flertovanje na javnim mestima, i potreba za skrivanjem od porodice i prijatelja iz razloga neautovanosti čak i nakon ulaska u vezu. Možda se daleko veća neprijatnost stvara ukoliko je jedan partner autovan, a drugi ne, jer se onda postavlja pitanje da li mi je okej da budem tajna?

Iz svega ovog proizilazi da se u LGBT+ zajednici činjenično javlja više poteškoća. Ali, vratimo se na sam koncept veza: u istoriji su se javile prvenstveno kao zajednice u cilju praktičnog rešenja, i dugo su to i bile ukoliko se osvrnemo na istoriju ugovorenih brakova. Sa druge strane, bitno je napomenuti i balkanski kulturološki stav koji je glasio da se brak mora očuvati po svaku cenu. A onda se u protekloj deceniji, u Srbiji povećala stopa razvoda, sa 0,9 razvoda na 1.000 stanovnika 2010. na 1,3 razvoda 2020. godine. Kakva koncepcija veza vlada danas? Kakvim viđenjem romantike su zadojene generacije koje su danas u svojim dvadesetima, tridesetima ili četrdesetima?

Oni koji su +30 pamte kada je 2004. godine Carrie Bradshaw konačno završila sa Mr Bigom.

Gotovo svi su videli to finale kao savršen kraj.

Međutim, ukoliko analiziramo njihove likove

shvatićemo da Mr Big ne želi da se obaveže na vezu, ali joj se svaki put približava kada se ona nađe u vezi drugim muškarcem i sabotira je. To traje godinama, Carrie pati, i onda čitava jedna generacija njihov brak vidi kao logičan kraj serije. Da li to znači da nam je odnos narcis-empate prihvatljiv? Narcis vidi svoje potrebe i njima se vodi. Ali ako njegov partner radi isto, onda će ga smatrati sebičnim. Empata razume narcisa i smatra da je takav jer ga je neko ranije povredio, ali se nada da će ga vremenom promeniti i zaceliti mu rane. Ukoliko to ne uspe, krivi sebe i pita se šta je mogla da učini drugačije? Kratak odgovor je ništa. Na kraju krajeva, narcis je nesposoban da razume empatu, te se sve to pretvara u borbu jedan protiv drugog, a ne u borbu protiv problema. Ipak, Mr Big jeste promenio sebe. Te se time i obrazac narcisa-empate ruši, i možda je to ono čime je masa bila privučena?

Vremena se zasigurno menjaju, ali da li smo i dalje medijski zadojeni pogrešnim idealima? I šta se dešava u nama samima, da li se bojimo samoće? Pričala sam sa osobama iz različitih sredina, različitih generacija i seksualne orijentacije.

Pitala sam ih da odgovore da li ljudi danas ostaju u toksičnim vezama, i da li smatraju da više ostaju homoseksualci ili heteroseksualci?

Da li pristajemo na toksične veze?

Strah od samoće

22

www.optimist.rs

Piše: Jovana Ivetić

„LGBT+ osobe imaju veći izazov dejtovanja.

Ali i u LGBT+ zajednici i u heteroseksualnoj postoje dve strane. Jedna strana je ta koja zna šta hoće, bilo to zdrava veza ili one night stands, takva osoba neće ostati u lošoj vezi ukoliko smatra da je to neće učiniti srećnom. Što jako poštujem. Pak s druge strane postoje ljudi koji su spremni na sve da bi zadržali osobu koju vole po

svaku cenu, što smatram da nije zdrav odnos.

Uzmimo gej muškarce kao primer, u više slučajeva gej muškarci odluče da ostanu u vezi u kojoj nisu baš 100% srećni i pristanu na neke uslove na koje ne bi trebali, kao sto je npr. otvorena veza/brak, jer naći osobu koja ti odgovara je jako teško. Uradio sam to i ja, ali smatram da svako zaslužuje svoj happy end. Nekada je teško dostići taj cilj, ali poenta je nikada ne odustati.“ (Igor, 26 godina, gej muškarac iz Beča) „Ljudi danas manje ostaju u lošim vezama, te je stopa razvoda u velikom procentu porasla.

Ali, neki i dalje da, iz različitih faktora. Smatram da LGBT+ definitivno ređe ostaju u lošim vezama, jer heteroseksualci to rade i zbog djece.”

(Emina, 26 godina, lezbejka iz Sarajeva) „Ne bih ja tu ništa generalizovao, ali mislim da su LGBT+ veze mnogo iskrenije od heteroseksualnih, jer pretpostavljam da su ljudi oslobođeni rodnih uloga i nekih stereotipa kojih inače ima u vezama. Mislim da smo skloniji da ispitujemo seksualnost i potrebe u poređenju sa heteroseksualcima. Ali opet, ne važi za sve, ne treba generalizovati. A sad, šta je dobro, a šta je loše i to je opet podložno individualnim stvarima i potrebama. Teško je definisati to.”

(Miloš, 27 godina, gej muškarac iz Šapca) „Ljudi su skloni ostajanju u toksičnim ve-

zama, ali mislim da su to češće heteroseksualci.“ (Tijana, 36 godina, Beograd) „Ostaju duže nego što bi trebalo, pogotovo ako su mladi ili im je to prva veza, to sigurno. Ali na kraju te veze uvek puknu. Koliko dugo će biti u lošoj vezi zavisi od karaktera, ne od seksualnosti, ali bih možda pre rekla da su LGBT osobe sklonije da ostanu duže, ali samo jer su ograničeniji izborom partnera u odnosu na heteroseksualce.”

(Jovana, 21 godina, strejt žena iz Beograda) „Više faktora utiče na to da li će neko ostati u lošoj vezi. Prvenstveno zavisi kakav model ponašanja je individua imala u porodici, da li potiče iz porodice gde su poremećeni odnosi (disfunkcionalne), ili iz stabilne. Iz sredine u kojoj je odrasla i razvila se kao ličnost, usvaja obrasce ponašanja, tačnije pogled na emotivnu vezu. Drugi faktori su mediji i samo društvo. Problem je što neki nisu ni svesni da su u lošoj vezi. Što se tiče hetero i LGBT+ veza, ima poremećenih odnosa u jednoj i u drugoj populaciji. Konkretno za LGBT+ populaciju treba više prostora u medijama i više edukacije na ovu temu, pošto sigurno da ima i tu dosta poteškoća u vezi, ali se o tome nigde ne priča, odnosno ne piše. Zaključak da sve zavisi od pojedinca, da li će da ostane u lošoj vezi, nezavisno kog je seksualne orijentacije.“ (Srđan, 30 godina, strejt muškarac iz Beograda) Vodič kroz gej Srbiju

23

>>

OPTIMIST Veze „Mislim da ljudi retko ostaju u vezama, zajednicama, čak i onim dobrim. Ali takođe, iskreno mislim da će pre LGBT+ osoba ostati u lošoj vezi, jer se možda više boje samoće.”

(Jelena, 33 godina, strejt žena iz Beograda. „Smatram da ostaju u lošim vezama. I to podjednako, bez obzira na orijentaciju.“ (Bojana, 36 godina, strejt žena iz Zrenjanina) Zaključak ove ankete je da svi ispitanici misle da su toksične veze i dalje prisutne u današnjici, ali različitog intenziteta. Takođe, ni jedna heteroseksualna osoba nije imala viđenje kao da su oni ti koji su skloniji da ostaju ili trpe. Dok je tri od četiri gej osobe verovalo da su heteroseksualci skloniji trpljenju.

Ukoliko ostanemo u vezi koja je toksična, šta je to šta nam ne dozvoljava da odemo?

Hemijski, to može biti oksitocin. Ovaj hormon se luči u telu prilikom seksualnog odnosa, tačnije orgazma. I upravo on je i odgovoran za vezivanje – poređenja radi, on se takođe luči prilikom dojenja, te je razlog za osnaživanje veze između majke i deteta. Ovo poređenje svakako govori o njegovoj jačini. Osim hemijskog, tu je i onaj psihološki deo – strah od samoće. U osnovi ovog straha, stoje sledeća iracionalna uverenja: - Ja ne vredim ako nisam sa nekim – nisam vredan pažnje, nisam dovoljno kvalitetna osoba ili nisam privlačan - Ako mi neko ne posvećuje pažnju to je užasno i ja to neću moći da preživim - Bolje biti u vezi koja ne funkcioniše nego biti sam i samoća je nešto strašno - Nikad neću upoznati nekog ko mi odgovara Istina je da nije potrebna druga osoba da biste se osećali zadovoljni samim sobom. Samoća jeste neprijatna, i može dovesti do anksioznosti i depresije. Ali donosi sa sobom i mogućnosti: imate vremena da radite na sopstvenom razvoju i upišite se na kurs nečega. Pažnja partnera jeste poželjna i razlikuje se od one koje nam može pružiti neka druga bliska osoba. Ali prihvatanjem „bilo kakve pažnje“, koja nije adekvatna i onakva kakvu zaslužujemo, dovodi u još neprijatnije osećanje povređenosti i stvara nove strahove. I na kraju, biti sam danas, ne znači biti sam i sutra.

24

www.optimist.rs

S

vako dobije ono što je tražio!

Zvuči kao dobar slogan gej dejting aplikacije, ili dejting aplikacije uopšte, ali rezultat njihovog korišćenja nije uvek takav. Poslednjih godina smo svedoci ekspanzije aplikacija koje omogućavaju gej muškarcima da materijalizuju svoje seksualne slobode u digitalnom dobu. Grindr, kao najpopularnija među njima, koristi dva najjača prediktora atrakcije, fizički izgled i blizinu, pomažući muškarcima da izvide potencijalne spojeve u svom okruženju tako da mogu odmah „preći na stvar“.

Međutim, kada su aplikacije dizajnirane tako da obezbede neposredno seksualno zadovoljstvo, postavlja se pitanje da li su u mogućnosti da opsluže i one gej muškarce koji traže ljubav, dugoročnije odnose i nešto što u nedostatku boljeg termina i dalje nazivamo ozbiljnom vezom?

Istraživanje, nedavno sprovedeno u Francuskoj, koje je uključilo gej muškarce koji koriste Grindr i heteroseksualce koji koriste Tinder, pokazalo je da je većina korisnika Grindr aplikacije potpala pod kolektivni pritisak instant spojeva tj. kratkoročnih šema. Dok se heteroseksualcima na Tinderu dešava da na prvi dejt sa osobom koju su tim putem upoznali najpre odu u javni prostor na piće, večeru ili nešto slično, za one koji koriste Grindr verovatnije je da će se odmah sastati u privatnom ambijentu uz instant seks. Istovremeno, istraživanje je pokazalo da gej muškarci kod kojih se iz takvog susreta izrodio dugoročan odnos, makar i samo seksualni, gotovo da ne postoje.

Ovo je u velikoj meri posledica činjenice da je aplikacija i dizajnirana za instant dejting, ali i nametnutog očekivanja da se gej muškarac ne vezuje na duže staze i da se na njoj mora predstaviti kao samouveren, samopouzdan i nipošto nesiguran, jer takav po difoltu biva odbijen. Bilo kakva naznaka nesigurnosti, pa uz to i emotivnosti, na Grindr aplikaciji tretira se kao manjak muškosti i kao feminiziranost koja je tu gotovo nepoželjna.

Iz tog razloga gej muškarac, koji je koristi, maksimalno se trudi da sebe predstavi kao osobu strejt izgleda - žargonski „u treningu“ - koristeći u komunikaciji kratke fraze bez ikakvih sentimentalnih ili romantičnih rečenica, izbegavajući pokazivanje emocija i trudeći se da ne pokaže „previše interesovanja“. Sentimentalnost se tu uglavnom posma-

tra kao ženstvenost, a većina korisnika aplikacije je kategorična u svom „no fem“ stavu.

Ono što je takođe evidentno jeste da dejting aplikacije igraju veoma bitnu ulogu u orijentisanju ponašanja gej muškaraca. Činjenica da većina njihovih korisnika ne želi romantiku, etiketirajući je uz to i kao nešto što je feminizirano, dovodi do toga da i mnogi od onih koji su na aplikaciju ušli u potrazi za romantikom, menjaju kurs, pa i sami počinju da traže „one night stand“ spojeve, navlačeći se tako na instant zadovoljstva. Time se istovremeno generalizuje slika o gej muškarcima kao osobama koje zanima samo to, a ne odlasci na randevue po principu po kom na njih odlaze korisnici Tindera iz prethodno pomenutog istraživanja.

Feminizacija emotivnosti, želje za vezivanjem, intimnosti, pa čak i ranjivosti u velikoj meri obeshrabruje gej muškarce da se upuštaju u intimne odnose zasnovane na dubljim osećanjima, a pogotovu da tako nešto nude na dejting aplikaciji. U takvom stanju stvari za onog koji želi romantičnu vezu njeno pronalaženje putem dejting aplikacija ne predstavlja samo izazov, već i stres, što ga može odvesti u osećaj nepripadnosti, koji već oseća u heteroseksualnom okruženju, te samim tim u depresiju ili anksioznost.

Dejting aplikacije i

ozbiljna veza piše: Bogdan Petrović

Istovremeno, dejting aplikacije u velikoj meri predstavljaju stres i atak na vezu čak i onima koji već jesu u njoj, a hteli bi da budu monogamni, jer često predstavljaju izazov kome je teško odoleti, čak i najpoštenijima. Grindr stvara utisak da pruža nebrojene mogućnosti, zbog čega je mnogima svesnim njegovog postojanja teško da ostanu

verni čak i ukoliko to istinski žele. Isto kao što je i onima koji traže stalnog partnera ponekad teško da ne provedu sate na aplikaciji očekujući da će ga pronaći iako su svesni da od toga neće biti ništa i da je sve što tim putem mogu dobiti samo još jedno instant zadovoljstvo i potencijalno razočaranje s obzirom da to nije ono zbog čega su je instalirali.

Suštinski, želju gej muškaraca za uživanjem u instant zadovoljstvima i seksualnoj slobodi, treba razumeti, s obzirom na to koliko dugo im je ona uskraćivana i koliko je onih koji i dalje pokušavaju da im je uskrate. Međutim, moramo biti svesni da kao što postoje gej muškarci koji teže seksualno oslobođenom načinu života, postoji i mnogo onih koji traže slobodu da vole, da vole duboko i da formiraju odnose zasnovane na dugoročnom romantičnom vezivanju, čak i monogamnom. Za takve su odskora u ponudi brojne aplikacije koje, za razliku od Grindr-a, omogućavaju baš to. Na njima ono što se nudi možda nije tako atraktivno i uzbudljivo kao na veseloj žuto-crnoj aplikaciji, ali postoji veća verovatnoća da će dobiti ono što su tražili, iako bi tim „staromodnim“ gejevima možda najbolje bilo da to čemu teže, potraže oflajn.

Vodič kroz gej Srbiju

25

U OPTIMIST Intervju

ovom broju sam rešio da uradim intervju sa osobom koja se već deset godina bavi umetničkim i kreativnim radom. Iz svega toga se izrodio ceo jedan brend modnih dodataka, a nije zapostavio ni svoje umetničko stvaralaštvo, te je u oktobru imao izložbu na kojoj se, kroz svoj rad, po prvi put javnosti predstavio kao gej osoba. Ono što će možda ovaj intervju dodatno začiniti jeste to da je Aleksandar Topić ujedno i moj bivši partner.

Hajde da ga sada malo bolje upoznamo.

Ko je Aleksandar Topić?

Ja sam grafički dizajner, umetnik i dizajner modnih dodataka. Trenutno se bavim dizajniranjem raznih stvari za moj brend. To su leptir mašne, bedževi, majice, cegeri, nalepnice i druge sitnice po kojima sam prepoznatljiv široj publici. Što se tiče grafičkog dizajna, obožavam da dizajniram logoe, a trenutno sam najaktivniji na polju vođenja društvenih mreža za par klijenata u čemu isto tako uživam, pošto na tom polju kombinujem crteže i grafički dizajn. Što se crtanja tiče, to sam masterirao na Akademiji umetnosti, gde sam i diplomirao grafički dizajn i to je nešto što najviše volim da radim, čemu se uvek najviše radujem i što me najviše ispunjava. Zbog toga sa vremena na vreme volim da organizujem izložbe koje su posvećene samo crtežu.

Kada si u sebi otkrio tu kreativnu crtu?

Već u osnovnoj školi mi je likovno bilo omiljeni predmet, a pratilo ga je tehničko, zato što je tu bilo puno crtanja i stvaranja. Prekretnica je bio sajam srednjih škola u Subotici, pred upis u srednju školu, pošto nisam znao šta da upišem. Delimično sam želeo da postanem poslastičar, ali to nekako nije bila najpovoljnija opcija. Otišao sam na sajam srednjih škola i tamo sam dobio flajer Politehničke škole, na kome je bio predstavljen smer Tehničar za oblikovanje grafičkih proizvoda. A tokom srednje škole sam shvatio da sam ja potpuno zaljubljen u takav vid stvaranja. Ono što me je dodatno pratilo kroz srednju školu su bili

bazari na kojima smo mi srednjoškolci prodavali ono što napravimo, tako da sam ja već tada pravio čestitke i nakit od polimerne plastike. Šta hrani tvoju potrebu za stvaranjem?

Ne treba mi neki eksterni motiv, osim toga da, kada dobijem neku inspiraciju, to i realizujem.

Mislim da je obratno, da me stvaranje i realizovanje ideja hrani i izaziva ispunjenje, pa mi ne treba neka posebna “hrana” da bih stvarao. Šta ti daje najveću motivaciju da stvaraš?

Ono što je u mom duhu i što je deo mene jeste preduzetništvo. Ja jesam sam po sebi preduzetnik. Prosto obožavam proces od osmišljavanja nečega, proizvodnje, pa plasiranja toga na tržištu. Obožavam taj ciklus od ulaganja do profita, tako da je to ceo sklop. Dakle, jedan deo mene je umetnik i dizajner, a drugi deo mene je preduzetnik.

U oktobru prošle godine si imao svoju treću samostalnu izložbu.

Tema izložbe je bio moj život, uopšteno. Izložbu sam nazvao Mreža, pod kojom sam podrazumevao jednu celokupnu mrežu utisaka na življenje života. Poželeo sam da ovu izložbu potpuno posvetim crtežu i odlučio sam da pomerim svoje

Ljubavno pismo

Aleksandar Topić

26

www.optimist.rs

Razgovarao: Filip Obradović

granice na polju stvaralaštva, kao i sa formatom, pa sam imao kako manje, tako i veće formate nego inače. Hteo sam mnogo više da se poigram sa tehnikom, tako da sam mnogo više kombinovao tehnike nego inače. Bio sam mnogo slobodniji u odnosu na dosadašnji rad, što je meni bio jedan od ključnih motiva da budem zadovoljan povodom realizacije te izložbe. Takođe sam želeo da bude intimnija od prethodnih izložbi, tako da sam inspiraciju za

sve crteže iscrpeo iz života koji je u tom momentu bio aktuelan.

Na izložbi je, između ostalog, predstavljeno i jedno ljubavno pismo.

U periodu pripremanja izložbe sam bio pod velikim utiskom života koji mi se događao. To je u tom momentu podrazumevalo i raskid dotadašnje višegodišnje emotivne veze. U obrađivanju cele situacije i svega što se zbilo sam razmišljao šta bi bilo nešto sledeće što bih ja na tom polju želeo da mi se desi. Onda sam uvideo da bi bilo pametno da više porazmislim o tome kakav energetski i emotivni doživljaj želim da iskusim u budućnosti, pa sam zbog toga odlučio da napišem ljubavno pismo koje je obraćanje nepostojećoj osobi, ali je zapravo verbalizacija onoga što želim da doživim u budućnosti. Vizuelno je predstavljen kao pismeni zadatak iz srpskog jezika, koje sam oduvek voleo da pišem, i u osnovnoj i u srednjoj školi. Tako da je rad predstavljen kao list na velike i male linije, ispisan poprilično infantilno, pisanom ćirilicom.

S obzirom na to da je u pitanju nešto poprilično lično i intimno, zašto si odlučio da bude deo izložbe?

Jako mi je bilo važno da sebe više približim publici, pošto dosadašnji rad nije bio toliko intiman. To je bio još jedan motiv pomeranja granica u mom stvaralaštvu. U celokupnom konceptu izložbe je rad bio najviše literaran, odnosno on je u potpunosti literaran. Želeo sam

da bude kontrateža ostatku izložbe, zato što sam imao radove koji su bespredmetni, bez teksta i samo u formi crteža, a ovaj je rad je nekako baš zaokružio izložbu i dao joj celovitost time što je bio samo literaran.

Ti si kroz taj rad sebe zapravo prvi put javno deklarisao kao gej osobu. Šta si čekao do sada?

Do sada mi se nije javljala ta potreba, niti se ta tematika nalazila kao motiv u mojim radovima.

Zašto si procenio da je sada pravi trenutak za tako nešto?

Zato što sam došao do te tačke da imam 30 godina, da smatram da je to potpuno na mestu otvoreno pokazivati. Ako imam potrebu da pišem ili crtam o ljubavi, nikako ne može da bude usmereno ka ženskom polu. To bi bila apsolutna laž i ne bi bilo iskreno. Negde je tu u pozadini i moja želja da olakšam nekim novim klincima i da im stvorim zrno hrabrosti i smelosti, kao što bih ja možda želeo da sam video i doživeo tako nešto kada sam bio tinejdžer.

Da li si se plašio potencijalnih negativnih reakcija?

Nisam se plašio reakcija, više sam bio u predostrožnosti i pod malom tremom da li će rad proći recenziju galerije, da li će izazvati neke negativne i oprečne komentare i kako će publika uopšteno reagovati na sam likovni rad koji je zapravo literaran. Doživeo sam jako puno lepih i pozitivnih reakcija i najveći užitak mi je bio kada Vodič kroz gej Srbiju

27

>>

OPTIMIST Intervju tokom vođenja izložbe vidim nekoga ko čita taj rad i osetim da je izuzetno dirnut i da ga je doživeo emotivno.

Da li se gej umetnici na našim prostorima susreću sa nekim dodatnim poteškoćama u odnosu na ostale?

Ja lično ne osećam nikakve poteškoće povodom toga, zato što moje stvaralaštvo ipak ne potencira moju seksualnu orijentaciju, već je ona u drugom planu. Ja sam najpre čovek, pa umetnik, pa dizajner, pa samo u sklopu svega toga i gej, ali me to ne određuje. Zbog toga nemam problema u saradnji sa ljudima, iako moram da priznam da mi mnogo bolje leže žene.

Svoju umetnost si vrlo brzo pretvorio u modne dodatke, poput bedževa, leptir mašni, majica, šolja, čestitki. Od nedavno su tu i art printovi. Da li umetnost i biznis mogu da idu zajedno?

Umetnost i biznis itekako idu ruku pod ruku. Smatram da su svi dizajneri poput mene u veoma dobroj poziciji, zato što moramo uvek biti svesni da ljudi žele autentične i drugačije stvari, stvari iz malih serija proizvodnje, da ljudi itekako žele da kupe crteže, slike, s tim da sve to mora da bude jako kvalitetno, na visokom nivou produkcije, da postoji i propratno pakovanje i uopšteno pažnja koja se posvećuje svemu tome. Kada se sve to zbroji zajedno, to može da bude fantastičan posao.

Da li je moguće biti uspešan gej preduzetnik u Srbiji u 2022. godini?

Ne znam da li je relativno kratko vreme od 10 godina, jer toliko gradim ceo svoj biznis i ideje. Mislim da je pravi momenat da počnem da uživam u tome, pošto počinje jako dobro da se širi, imam sjajne reakcije ljudi na društvenim mrežama, prodajna mreža se širi i uopšteno interesovanje za moj rad svakim danom raste, pa mogu da kažem da je ovo trenutak za slavlje, u smislu toga da sam dočekao da plodovi budu sve bolji nakon toliko godina rada. Ne bih sebe definisao kao gej preduzetnika, već kao uspešnog mladog preduzetnika. Ne želim da me to što sam gej određuje u poslovnom smislu, mada moram da priznam da mi to itekako pomaže, pošto smatram da sam zbog toga senzibilisan na jedan poseban i autentičan način na ono što ljudi žele, pa tako jako lako uviđam ono što bi izazvalo jako dobre reakcije i samim tim i vrlo dobru prodaju. Možda zbog toga što sam gej imam tu smelost i drčnost da u Srbiji uradim ono što drugi ne bi smeli.

28

www.optimist.rs

D

aniel Blevins je TikToker koji je okupio na hiljade ljudi sa voljom da učestvuju na LGBT+ venčanjima, onih mladenaca čiji roditelji odbijaju da se pojave na ceremoniji. Naime, Daniel je postavio video u kojem upućuje javni poziv za bilo koga iz LGBT+ zajednice da ga pozovu da im služi kao pomoćni roditelj na venčanju u slučaju da njihovi roditelji ne podržavaju tu vezu. A onda je taj video izazvao na hiljade interakcija na platformi, pri čemu su mnogo korisnici podelili sopstvena emocionalna iskustva u kojima su ih roditelji ili rođaci odbacili zbog njihove seksualnosti ili rodnog identiteta.

Kako si se osetio kada si video koliko komentara pristiže na tvoj post?

Isprva, kao i svaki Tiktoker, i ja sam bio uzbuđen da vidim koliko pregleda i komentara je moj video dobio. Ali kasnije, čitajući te komentare, shvatio sam da je video dotakao do srži mnoge članove LGBT+ zajednice. Takođe, javilo se i ogroman broj ljudi koji ne pripadaju zajednici, ali se nudilo da podrže inicijativu i da i oni idu na venčanja.

Kako si dobio ideju da se ponudiš da prisustvuješ na venčanjima umesto porodice onima koje roditelji ne podržavaju?

Bio sam inspirisan onim što Sara Cunningham radi. Ona je ranije dala istu ponudu kao majka, i ja sam poželeo da učinim isto, ali kao otac. A onda, broj odgovora koje sam dobio me je naveo da napravim Facebook grupu. Izabrao sam Facebook jer je na toj platformi moguće napraviti privatnu grupu iz bezbednosnih razloga.

Da li sarađuješ sa Sarom Cunningham i njenom organizacijom Free mum hugs?

Pričao sam sa Sarom pre nekoliko dana. Pridružila se našoj Facebook grupu i uskoro ćemo raditi zajedno na projektu.

Koliko članova broji tvoja grupa danas?

Da li delujete kao organizacija, da li se okupljate, podržavate jedni druge?

Grupa Tiktok stand in families na Facebooku trenutno broji 35.000 članova. To su ljudi iz preko 70 država. U osnovi, grupa je tačka povezivanja

za ljude da se upoznaju, a onda prenesu tu konverzaciju u privatne poruke. Nakon što se bolje upoznaju online, oni koji žive blizu se sastaju i uživo. A inače kao grupa, slavimo rođendane članova, njihovo napredovanje na poslu, i bilo koje druge životne događaje. Fokus je na negovanju i građenju ličnih konekcija za one koji su ostali bez porodice i prijatelja. I zaista se nadam da ćemo uskoro postati zvanična neprofitna organizacija.

Da li možeš da izdvojiš neku priču koja te je duboko dotakla?

Ne bih mogao da izdvojim neku priču, previše ih je. Prelepa je doza ljubaznosti i saosećajnosti koju su članovi grupe darivali jedni drugima tokom praznika. Osobe bez porodica su pozivane na prazničke ručkove, da proslave sa svojim novopronađenim porodicama. Takođe, u našoj grupi postoje oni koji su spašeni od nasilja u porodici, koji su beskućnici, i koji imaju mentalno-zdravstvene krize. Tako da, tu se radi o mnogo više od prisustvovanja na venčanjima.

Koliko je bitna porodična podrška za svakog pojedinca?

Za mene, porodica je sve. Bio sam ekstremno srećan što sam imao porodičnu podršku kada sam se autovao. Otac sam dvoje dece. Oni su odrasli ljudi sada, i zasnovali su svoje porodice.

Volim što sam u poziciji da ponudim tu istu bezuslovnu ljubav koju imam za svoju decu, onima kojima je potrebna.

Otac Koji Nudi Zagrljaje

Daniel Blevins Razgovarala: Jovana Ivetić

Možeš li da zamisliš svoje dete kako stoji samo, bez oca, na svom venčanju?

Ne, ne mogu da zamislim da je moje dete samo na tako važan dan. Isplanirao sam do detalja

venčanje svoje kćerke, to je dobra strana kada ti je tata gej! Zaista bi morao da ne budem živ da ne budem tu za svoje dete na bilo kom životno bitnom događaju. Moja deca znaju da mogu da dođu kod mene po savet ili zagrljaj u bilo koje doba dana ili noći.

Kako je zapravo biti gej otac?

Odgajao sam decu zajedno sa njihovom majkom. Sačekao sam sa autovanjem dok su oni bili mlađi, baš zato da bi ih zaštitio od potencijalne diskriminacije. I nakon autovanja sam lično doživljavao diskriminaciju s obzirom da živim na jugu SAD. Ovo područje nije otvoreno i afirmativno kao druge oblasti.

U braku si sa muškarcem. Kako si se osetio kada si izgovorio „da“?

Moj suprug i ja smo skupa već dvadeset i dve godine, a venčani smo tri. Izgovoriti svadbeno „da“ je bilo oslobađajuće.

Kako smo starili, shvatili smo koliko nam je potrebna zaštita bračne institucije da bismo bili u mogućnosti da donosimo finansijske, ali i zdravstvene odluke jedno za drugo, u slučaju da to nekada bude neophodno. Dobili smo mir kakav nismo imali ranije.

Vodič kroz gej Srbiju

29

D OPTIMIST Intervju

nevni list “Blic” objavio je top listu 50 najmoćnijih na društvenim mrežama. Među njima se na 30. mestu našao i Stefan Šparavalo, odnosno @stefansparavalo s Tvitera. On je deo organizacije “Da se zna” koja obezbeđuje podršku LGBT+ osobama kroz poboljšanje efikasnosti sistema zaštite i zagovaranja primerene reakcije nadležnih organa. Diplomirani je politikolog i zaljubljenik u jezike. Na tviteru je veoma aktivan, od oktobra 2012. godine precizno secira najvažnije društvene teme, a prati ga 8500 pratilaca. Na vrhu liste najmoćnijih našla se Tamara Kalinić, a prate je Baka Prase, Ničim Izazvan, Biljana Srbljanović, Milan Maglov, Tibor Jona i mnogi drugi.

Koja je bila tvoja reakcija kada si saznao da si na Blicovoj listi najuticajnijih na društvenim mrežama?

Iskreno, bilo mi je malo smešno isprva! Ja spadam u onu grupu ljudi koju su klasifikovali kao „nano-influensere“, odnosno ljude sa do 10.000 pratilaca (fali mi još nešto manje od 1500 da uđem u „mikro“ grupu). Naročito što sam stavljen na listu ispred ljudi koji imaju na desetine, čak i stotine hiljada pratilaca/pretplaćenih na drugim kanalima. Ne mogu ni da kažem da sam bio nešto ponosan na „uspeh“ – jer svoje influenserstvo (može li se tako reći?!), nisam nigde „unovčio“, takoreći – tvitujem za svoju dušu!

Koji lobi stoji iza ovog izbora?

Da stoji gej lobi, valjda bih dobio i neka dodatna prava koja mi trenutno ne garantuju zakoni Republike Srbije osim 30. mesta na Blicovoj listi. Šalu na stranu, pretpostavljam da su u pitanju mnogi novinari i urednici koji su me tu smestili, pa sam se zato i našao ispred drugih ljudi sa mnooogo više pratilaca a koji npr. tvituju isključivo o zabavi, jer se ja dotičem i politike, i svog identiteta, i rijalitija…

Kako ti koristiš taj uticaj koji imaš na društvenim mrežama? Za koga botuješ?

Niko me još nije unajmio! Tako da sam za sada slobodni bot, a za detalje ponude, moj DM je ot-

ključan… Od uticaja imam jedino to što su mi tvitovi par puta izašli u Hit tvitu, što sam uhvatio Nebojšu Stefanovića (kad je bio ministar unutrašnjih poslova) da je citirao moj tvit na jednoj konferenciji za štampu, i što mi članovi porodice uredno javljaju kad moji tvitovi izađu u nekim novinama. Zapravo, jedina konkretna ponuda koju sam dobio je kada me je jedan čovek pitao da li može da iskoristi moj tvit za promociju svog softvera za plaćanje računa, a da mi zauzvrat pokloni domaći kozji sir!

Najaktivniji si na tviteru. Da li je to tvoja omiljena društvena mreža?

Jeste. Najautentičnija, sa najvećim brojem duhovitih ljudi po Internet kvadratnom metru.

Humor srpskog tvitera se ne može svariti isprva, tu mora da se provede neko određeno vreme da bi se pohvatale fore. One koje se najlakše shvate obično završe posle nedelju-dve na Instagramu…

Kako bi ti opisao tviter? Mnogi ljudi misle da je tviter ogledalo realnosti…

Kokošinjac prepun duhovitih, isfrustriranih, zlih, i hrabrih ljudi. Tako, sve izmešano. Ne bih ga baš nazvao ogledalom realnosti, jer je tako mali udeo naših ljudi na njemu. Iako ga mnogi opisuju kao isključivo toksičnu mrežu, uvek bi ga pre opisao kao prostor gde su brojni ljudi otvo-

Tviter zvezda

Stefan Špravalo

30

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

rili važne teme – o seksualnom uznemiravanju žena, o postporođajnoj depresiji, mentalnom zdravlju… I da, mreža sa najvećim brojem autovanih LGBT ljudi koji svakodnevno napušavaju homofobe i mizogine!

Koliko govora mržnje, pretnji i vređanja ima na tviteru?

Ima dosta, baš. Mada, odvojio bih vređanja i prozivanja (koja umeju da budu smešna, kad ne prelaze „granicu“ ka krivičnim delima – čak i na moj račun!) od govora mržnje i pretnji. Ja sam naučio da ne ulazim u svađe na Tviteru, a često pomislim – Uh kako bih mu sad odgovorio… A interesantno je da su mnogi shvatili da pretnje nisu kul kada se prekrše Tviter politike, pa im se zaključavaju nalozi ili budu trajno suspendovani… Pa onda često ljudi brišu, ili zaključavaju naloge, ili odlaze u potpunu anonimnost… Mnoge je tako vaspitao Tviter, kada već nije država!

Ko su tvoji omiljeni tviteraši i zašto?

Dragan Kecman, jer se slažemo u 99% stvari i stavova, Venom ljiga (@senpaikimi) jer je najveća gej zvezda i, naravno, Mutav Plovak.

Koliko vremena provodiš na društvenim mrežama?

Iskreno, nisam merio, ali pretpostavljam – više nego što bi trebalo. Fokus ume da mi odluta i u sred posla uđem na Tviter, ili na primer uveče pred spavanje sebe uhvatim kako skrolujem po

Instagramu u prazno, i po pola sata i jače. Mada, situacija nije eskalirala da sebi moram da uvodim zabrane i ograničenja koje nude neke aplikacije, uspevam da funkcionišem i dalje kako treba.

Primećujem da na pojedinačne tvitove imaš puno lajkova, ali da ljudi nisu spremni i da te zaprate… Kako ti to objašnjavaš?

Iskreno, ne bih zaista imao objašnjenje. Hoće li im se osušiti ruka ako kliknu „follow“?

Koji je tvoj savet za uspeh na tviteru?

Bilo bi suviše glupo i plitko reći – budi autentičan. Zato bih rekao, na autentičan način tvituj o temama koje postanu aktuelne u datom trenutku na Tviteru. Na primer, ja sam imao najveći skok u pratiocima kada sam tvitovao o protestima, o starom Utisku nedelje, Evroviziji i sl. Ako se Tviter bude isključivo koristio kao neki lični dnevnik, slabo će korisnik biti zapažen. Ali, na kraju krajeva – možda mnogima i nije cilj da postignu neku veliku vidljivost, već su tu samo da čitaju.

Vodič kroz gej Srbiju

31

L

OPTIMIST Intervju

ik Callie Torres iz serije „Grey’s Anatomy“ privukao je vojsku obožavatelja tokom godina prikazivanja. Na malim ekranima predstavljena biseksualna zajednica, što je bilo preko potrebno. „Pre Callie Torres, nikada nisam na televiziji videla nekoga kao što sam ja,“ kaže Ramirez, koja koristi ona/ono zamenice.

Ramirez je dobila Tony nagradu za mjuzikl „Spamalot“ na Brodveju 2005. godine, mnogo godina pre nego što je Amerika saznala ko je ona. Od tad ova glumica je postala vodeća sila što se predstavljana LGBTQ zajednice tiče. Zapravo, Callie, koja se pojavljivala u 11 sezona i ukupno 239 epizoda serije, je prvi LGBTQ lik u istoriji televizije koji se tako dugo pojavljivao u na TV-u. Njen uticaj teško je opisati i Ramirez kaže da je upravo ta uloga njoj pomogla u samospoznaji. „Toliko toga o sebi nisam znala i nisam verovala da je moguće, mislim da sam na mnogo načina ušla u korak sama sa sobom.“ Potreba da napravi promenu za LGBTQ+ zajednicu bila je u njoj prisutna još od malih nogu.

Rođena je u Meksiku i preselila se u San Dijego kada je imala 8 godina i kasnije pohađala Džuliard. Na početku svoje glumačke karijere shvatila je moć platforme koju ima, i „nije bilo dovoljno da glumi u ulozi ili da novac, već da napravi promenu na drugačiji i dublji način.“ Tu priliku je dobila u Vašingtonu, na događaju neprofitne organizacije „True Color United“ koju je osnovala Cyndi Lauper. Organizacija radi na tome da iskoreni beskućništvo među LGBTQ+ mladima. Te večeri Ramirez i Lauper imale su veoma strastven razgovor o društvenoj pravdi i glumica se pridružila savetu organizacije već sutradan.

Ova grupa mi je pomogla da spoznam ko sam ja. Ramirez se 2016. godine javno deklarisala kao biseksualka i queer na samitu „True Color“ organizacije. Takođe, pomogli su joj da se javno deklariše kao nebinarna 2020. godine. „True Colors mi je pružila prostor gde mogu da istražim najautentičniju verziju sebe, na načine na koje ranije nisam mogla,“ kaže Ramirez. Takođe, smatra „da je od

velike važnosti pričati sa LGBTQ mladim ljudima i čuti od njih šta to treba da se menja u sistemu.“ Pomenuta organizacija joj je pružila način na koji može da iskoristi svoju privilegovanu poziciju kako bi napravila promenu u svetu. Takođe, počela je da prisustvuje protestima. Od značaja je bilo njeno prisustvo na protestu 2017. protiv anti-trans nacrta zakona. Međutim, Ramirez ne opisuje sebe kao aktivistu. „Postoje aktivisti, organizatori, vođe pokreta, čiji posao za njih prestavlja život ili smrt. Oni rizikuju svoj život zarad pravde,“ ona kaže.

Zajedno sa Ramirez i identiteti likova koje glumi su se progresivno razvijali. Ženstvena Callie Torres duge kose, pretvorila se u muškobanjastu, kratko ošišanu Kat Sandoval u seriji „Madam Secretary“. Ramirez je donela revolucionarne promene u nastavak serije „Sex and the City“, u kojoj glumi pored originalne postave.

Njen lik Che Diaz je stand up komičar i voditelj podkasta ko je „pametan, duhovit i dinamičan pa čak i seksi kako su mi rekli.“ Ramirez takođe glumi prvog nebinarnog lika koji se pojavljuje u seriji „And Just Like That...“ Kao dugogodišnji fan serije, Ramirez kaže da joj je bio san da u njoj glumi. Kada je seriji došao kraj mislila je da joj se taj san nikada neće ostvariti. Zato je bila presrećna kada joj je kreator serije Michael Patrick King prošlog januara ponudio ulogu. „Veoma sam zahvalna celoj ekipi serije zbog onoga što su započeli, što su stvorili ovakav nastavak i to što su mene uključili u to,“ ona kaže.

Od Callie Torres do Che Diaz

Sara Ramirez

32

www.optimist.rs

Out magazine

Njena karijera je tek počela da napreduje.

Njihovi fanovi predstavljaju mešavinu genera-

cija, od starijih gledalaca „Madam Secretary“ do generacije Z koja je otkrila „Grey’s Anatomy“ tokom karantina.

Njeno glumačko nasledstvo je umnogome povezano sa tim što je veliki broj gledalaca prepoznalo sebe njenim likovima prvi put posle toliko godina. To je dokaz koliko moć ima reprezentacija. „Ako možemo da pokrenemo nove i sveže teme u okruženju koje nije spremno za to, mislim da vidljivost može promeniti način na koji gledamo sebe i svet oko sebe,“ ona kaže.

Od identiteta, pitanja psihičkog zdravlja i aktivizma, Ramirez je bila otvorena u mnogim aspektima privatnog života, uključujući i ljubavni život. Brak sa Ryanom DeBoltom zvanično je okončan ove godine. Zapravo njih dvoje su bili razdvojeni nekoliko godina. Oboje su bili u vezama sa drugim ljudima i nisu javnosti to predstavljali.

Rastajanje je veoma osetljiv proces, kaže Ramirez. U njenom slučaju to je bilo lakše pošto je njihov odnos bio zasnovan na pravoj ljubavi. „Zahvalni smo jer smo kroz taj proces prošli sa mnogo iskrene i otvorene komunikacije. Podržavali smo jedno drugo kroz svaki korak tog pro-

cesa.“ Nakon razvoda ostali su prijatelji i svemu tome pristupaju sa ozbiljnim smislom za humor.

Ramirez mu je rekla: „Udala sam se za pravog čoveka jer ni sa kim drugim ne bih mogla da pomislim na razvod.“ Ramirez sada ima 46 godina i smatra da je postala dosta mudrija uz pomoć ovakvih iskustava tokom ovih godina. „Život nije prava linija.

Ne moramo da budemo savršena verzija sebe kako bismo bili vredni ljubavi. Najviše vrede oni ljudi koju su tu za vas u trenucima kada nemate odgovore na sva pitanja.“ „Život nije gotov nakon četrdesete. Naravno da mi je dosta puta srce bilo slomljeno. Ali sam okružena ljudima u koje imam poverenje i koji će biti pored mene dok rastem i napredujem.

Smatram da sam srećna. Volim što sam u četrdesetim godinama. Ni da mi platite ne ponovo bila mlada, osim kada bih znala sve što danas znam.“ Ramirez voli što je deo LGBTQ+ zajednice zbog podrške na koju je naišla, kao i duge istorije aktivista koji su se borili za bolji svet. Zahvalna je njima jer su utrli put kako bi ona mogla da napreduje. Queer i trans zajednica je veoma otporna… Mi ne idemo nikuda. Postojali smo kroz celo ovo vreme. Sada smo tu i bićemo tu.

Kada razmišljam o istoriji naše zajednice koja je širi kroz ceo svet, osećam se snažnom,“ kaže ona.

Svesna je mnogobrojnih problema sa kojima se susreću mladi aktivisti širom sveta, među kojima su klimatske promene, rasistički kapitalistički sistem i globalna pandemija koja je još više doprinela nejednakosti i iznela na površinu ranjivost marginalizovane zajednice. „Neko bi rekao da nas očekuje apokalipsa, ali ja mislim da nam se već dešava,“ ona kaže.

Izazovi su zastrašujući, ali Ramirez želi da mladi pripadnici LGBTQ+ zajednica znaju da se stariji članovi zajednice bore za njih. „Vi ste stvarni i vredni promene… postoji toliko ljudi koji se bore za svoje pravo na postojanje i pristup prostoru koji im pruža sreću,“ ona poručuje.

Ramirez takođe razmišlja o „časti“ jer se pojavila na naslovnici stotog izdanja Out magazina. To je dokaz doprinosa koji je imala tokom prethodnih decenija, kao i moći koju jedna osoba ima da napravi promenu u svetu. „Nekada moramo da u svojoj priči budemo heroj.. Nekada smo mi ta osoba koju smo ceo život tražili.“ Vodič kroz gej Srbiju

33

B

OPTIMIST in memoriam

ivši nezavisni urednik magazina Vogue bio je prepoznatljiv po svom samopouzdanju i po tome što je bio jedan od prvih afroameričkih dizajnera i modela. André Leon Talley, uticajni modni novinar i bivši nezavisni urednik američkog izdanja Vogue magazina, preminuo je u 73. godini. TMZ je preneo da je Talley preminuo 18. januara u jednoj bolnici u Njujorku, od posledica srčanog udara i COVID-19. Njegovu smrt kasnije je potvrdio njegov agent, David Vigliano.

Talley bio je jedan od osnivača modnog sveta, poznat po svojim lukavim komentarima i ekscentričnim prisustvom. Stalno je nosio kaftane, šešire i ogrtače. Tokom karijere koja je trajala šest decenija, Talley je iskoristio svoj položaj da predstavi različitost na modnoj pisti pa čak i iza scene modnog sveta.

Dizajnerka i njegova bliska prijateljica Diane von Furstenberg jedna je od ljudi koji su mu odali počast. „Zbogom dragi André… niko nije video svet na glamurozniji način od tebe,“ napisala je ona. „Niko nije bio tako veličanstven i duševan kao ti.“ Pozorišni scenarista Jeremy O Harris napisao je: „Kao malom afroameričkom dečaku sa juga, bilo mi je teško da nađem uzore u zvezdama koje su izgledale kao ja, ali to sam našao u tebi, André.“ „Za generaciju dečaka André Leon Talley bio je neko na koga su mogli da se ugledaju.“ Rođen 1948. godine, odrastao je u Severnoj Karolini i ceo život se zalagao za modu. U svom memoaru „Rovovi od šifona“ priseća se kako je posećivao lokalnu biblioteku kako bi čitao Vogue. Taj magazin je za njega predstavljao svet gde se ništa loše nije dešavalo.“ U intervjuu za Guardian 2020. godine, Talley se prisetio kako su ga studenti na fakultetu gađali kamenjem kada je nedeljom išao da kupi Vogue.

Njegova karijera u svetu mode počela je 1974. praksom u Metropolitenskom Muzeju Umetnosti gde je radio za bivšu urednicu Vogue magazina Dianu Vreeland. Vreeland je bila oduševljena njegovim sposobnostima i upoznala

Talleya sa svojim kontaktima u Andy Warhol’s Factory i Interview magazinu gde je kasnije radio za recepcijom. Počeo je da piše za W i New York Times ali proslavio se upravo u američkom izdanju Vogue magazina. Postao je urednik vesti a kasnije i kreativni direktor 1995. nakon čeka je napustio magazin. Vratio se tri godine kasnije i ostao urednik do 2013. godine.

Duga saradnja sa urednicom Vogue magazina, Annom Wintour, postala je glavna tema njegovog drugog memoara, „Rovovi od šifona“ gde nije imao zadrške što se tiče kritike prema njoj. Talley je imao utisak kako gubi sebe s obzirom da je postao previše star, debeo i više nije bio kul. Kako je napisao „Wintour nije imala sposobnost ljudske dobrote i nikada nije naročito volela odeću. Njena strast bila je moć.“ U knjizi se takođe govori o seksualnom nasilju koje je preživeo kao mali, rasizmu i mržnji prema punijim ljudima koja je bila usmerena ka njemu tokom celog života.

U svetu mode osećao se kao kod kuće, rekao je jednom za Guardian, zato što u tom svetu nije bilo žrtvi, samo ogroman ego.“

Odlazak modne legende

André Leon Talley

34

www.optimist.rs

U razgovoru za „Cut“ 2021. bio je blaži prema Wintour: „Ona je vladarka. Vredno je radila i izašla kao pobednik iz mnogo borbi u životu. Zaslužuje sve što joj se pruža. Za divljenje je da neko u 72. godini života ima ovaj posao. Želim joj sve najbolje.“ Talley se pojavio kao član žirija u emisiji America’s Next Top Model. U 2008. postao je modni savetnik porodice Obama. Intervjuisao je Mišel Obamu za Vogue kada je postala prva dama 2009. godine i kasnije je okarakterisao kao

„ženu sa najboljim osećajem za modu u Americi.“ Ali, 2020. je javno kritikovao porodicu Obama pošto su organizovali rođendansku žurku u sred kovid pandemije. Za New York Times je rekao: „Mislim da su skorojevići Obama izgubili dodir sa realnošću. To što su uradili podseća na Marie Antoinette momenat: ’Neka jedu kolače’. Mislim da treba da se prisete svoje skromne prošlosti.“ Talley nikada javno nije definisao svoju seksualnost, već sebe naziva „fluidnim“. Jednom prilikom je rekao da nikada nije bio u vezi, i to je povezao sa tim što je seksualno zlostavljan kao dete. „Sve sam dao za svoju karijeru,“ rekao je za New York Times. „Diane von Furstenberg je rekla ’On se plaši da se zaljubi’, i mislim da je bila u

pravu, i mislim da sam taj deo sebe potisnuo.

Odrastao sam u veoma strogom okruženju. Ali kako sam postao deo sveta mode, bilo mi je dovoljno prijateljstvo koje sam sklopio sa toliko divnih ljudi kao što su Karl Lagerfeld, Yves Saint Laurent, Azzedine Alaïa.“ Talley je napisao dva memoara i bio tema dokumentarca iz 2018. godine „The Gospel According to Andre.“ Kada su ga pitali da li bi bio srećniji da nije imao karijeru u modi, Talley je rekao da ne bi. „Moj život je bajka o preterivanju i u svakoj bajci postoji zlo i tama, ali to prevaziđeš uz pomoć svetlosti,“ rekao je jednom za Guardian. „Želim da se svaka osoba koju upoznam ima priliku da oseti ljubav.“ Vodič kroz gej Srbiju

35

OPTIMIST Foto

36

www.optimist.rs

Vodič kroz gej Srbiju

37

38

www.optimist.rs

Vodič kroz gej Srbiju

39

L

OPTIMIST Intervju aBeija, nekada je bio zvezda ballroom scene. Njegova neustrašivost i duhovitost bila je inspiracija za Billy Portera i serijal „Legendary“. Kaže da razume Janet Mock koja kaže: „Ako želiš da se proslaviš, moraš tolerisati dosta toga.“ Ako ste ikada videli dokumentarac „Paris is Burning“ iz 1990. poznata vam je umetnost Junior LaBeija-e. Da su okolnosti bile drugačije, postao bi uticajni reper ili stand up komičar, ali ipak mu je u kartama stajalo drugačije. Rođen je kao Afroamerikanac, gej i odrastao je u Harlemu. Tako je postao voditelj ballroom takmičenja. „Citati iz dokumentarca ’Paris is Burning’ mogu se naći širom Evrope, na majicama, šeširima,“ kaže on.

Danas sedi na klupi u Njujorku, i izgleda kraljevski. Obučen u tuniku sa afričkim simbolima.

Komad nakita sija oko njegovog vrata.

Pristanište je celo u travi, lepo uređeno i privlači mlade, urbane uspešne ljude na jutarnje trčanje. Kada je LaBeija prvi put naišao na ovo mesto, početkom 1970ih godina, izgledalo je potpuno drugačije: u isto vreme privlačno i opasno. Mesto gde su gej muškarci i trans žene mogli da se druže i spavaju jedni sa drugima – nekad iz zabave a nekad radi preživljavanja. „Skladište se nalazilo tamo,“ LaBeija kaže i pokazuje na mesto gde se sada nalazi luksuzni kompleks stanova. „Da bi se ušlo unutra morao bi da se preskoči zid. Desilo bi se da neko upadne kroz rupu u podu, samo bi se čuo krik propadanja.“ Pogled mu je skrenuo ka reci Hudson. „Jimmy Ebony, prelepi mladić, zabavljao se u kolima i slučajno stavio u rikverc. Automobil je upao u vodu gde se Jimmy tragično udavio.“ U Njujorku 1986. godine, mladi student filma Jennie Livingston naišla je na grupu mladih vougera koji su se svake noći okupljali na tom mestu.

Tračarili bi i vežbali poze, onda uskočili u metro išaran grafitima kako bi se borili za trofeje na takmičenju u Harlemu. „Tamo smo mogli da budemo to što jesmo,“ LaBeija kaže. „To je u stvari ballroom. Dođeš da pokažeš pravog sebe, posle se obučeš u svoju odeću i vratiš u normalu.“ Četiri godine kasnije, dokumentarac „Paris is

Burning“ doživeo je premijeru na Sundance festivalu. Ovaj film koji je bio inspiracija za Madonin hit „Vogue“ samo je porastao na značaju u poslednjih nekoliko godina. Inspirisao je TV serije kao što je „Pose“, čija se poslednja sezona nedavno prikazala, kao i „Rupaul’s Drag Race“ sa brojnim nastavcima. Dobar primer je vouging takmičenje pod nazivom „Legendary“ čija se druga sezona prikazuje na platformi HBO Max, koji pokazuje koliko je ova subkultura postala mejnstrim i profitabilna.

LaBeija koji sada ima 63 godine, je jedan od tri preživelih zvezda filma „Paris is Burning“. Tragično, većina njih je preminulo od AIDS-a, nasilja ili droge. U filmu se LaBeija pojavljuje kao mladić, ali se tokom godina malo bavio i drag-om; kaže da su njegove željene zamenice „on, ona i ja.“ Njegova osećanja što se slave tiče su komplikovana. Makar slave koju je on doživeo, koja nikada ne dolazi uz novac. Odnos sa Livingston uvek je bio svadljiv jer on veruje da je trebalo da bude plaćen za taj dokumentarac.

Njegova uloga u filmu počela je kao serija audio intervjua. Kasnije, snimljen je na balu

Legenda njujorške ballroom scene

Junior LaBeija

40

www.optimist.rs

hollywood reporter

„Paris is Burning“ po čemu je film i dobio naziv.

Jedino se ja u celom filmu pojavljujem u samo jednoj odevnoj kombinaciji,“ kaže sa prezirom.

Razočaran činjenicom da je njegovo pojavljivanje u dokumentarcu minimalno, leta 1987. napustio je planirani intervju u Central Parku koji je Livingston organizovala. „Pustio sam ih da organizuju intervju i samo odšetao iz parka.“ Čak i bez tog intervjua, njegov značaj u ovom filmu je veliki. Produženi monolog uzet iz audio intervjua – vatreni govor o rasi i potroša-

čkoj kulturi u kojem on kaže, „Ovo je bela Amerika“ – iskorišćen je u celosti. „Ta rečenica je jedan od najvažnijih političkih stubova filma,“ Livingston je napisala u jednom mejlu, pre nekoliko godina. „Koliko je u stvari značilo učestvovanje na balovima sredinom 1980ih, pre nego što je naša zemlja mogla da zamisli da će imati crnog predsednika. (Takođe se nije moglo zamisliti da će reprezentacija queer, trans i BIPOC likova na filmu i televiziji biti sveprisutna kao što jeste danas.)“ Livingston kaže da je LaBeija bio potpisao ugovor o pojavljivanju u dokumentarcu, kao i ostatak ekipe, gde je jasno bilo naznačeno da za to neće biti plaćen. „Pošto je napustio intervju kada smo bili u postprodukciji u 1989. i 1990. kontaktirala sam ga kako bih proverila da je u redu da iskoristim kadrove u kojima se on pojavljuje kao i zvuk sa audio intervjua koje smo uradili u njegovom stanu,“ ona objašnjava. „Rekao je da se slaže.“ „Zbog istorije sveta balova (i Njujorka 80ih) drago mi je da se složio!“ Livingston kaže. „On očigledno ima sjajno, smešno, mudro i duhovito prisustvo kroz ceo film.“ Nakon što je film osvojio nagradu žirija na Sundance festivalu i otkupljen od strane Miramax-a, Livingston „je odlučila da podeli deo te zarade sa glavnim akterima filma. Ne zato što je to obećala već zato što je to bila prava stvar u tom trenutku,“ ona objašnjava. Ponudila je da

podele 55.000 dolara od ukupne zarade koja je iznosila 250.000 među 13 glavnih aktera. Njih par je prihvatio ali je LaBeija odbio – smatrao je da zaslužuje više.

Dokumentarac koji je postao deo Nacionalnog filmskog registra biblioteke Kongresa 2016. godina, zaradio je 4 miliona dolara.

Livingston ga je kontaktirala u vezi potencijalnog projekta 2017, nakon što je FX odobrio prvu epizodu serije „Pose“ sa Ryanom Murphyjem i Bradom Falchukom kao izvršnim producentima. „Jennie mi je poslala dugu poruku,“ La Beija kaže. „Rekla mi je da Ryan Murphy dolazi u Njujork preko vikenda i u kom hotelu odseda.

Imaćemo priliku da razgovaramo sa njim o prvoj epizodi serije ’Pose’. Ja bih bio konsultant ali bi Ryan morao da odluči o tome.“ Livingston se priseća tog događaja: „Poslala sam email akterima dokumentarca: Junior, Sol, Hector (Xtravanagza talentovani voguer koji je preminuo 2018.) i Freddie. U to vreme, serija još uvek nije imala naziv ’Pose’.

Ryan je hteo da bazira seriju na dokumentarcu ’Paris is Burning’. Pozvala sam Junior, Sol, Hector i Freddia da se nađu sa Ryan-om koji je hteo da razgovara samo sa jednom osobom ali sam mislila da je važno da se konsultuje sa različitim osobama iz te zajednice i iz tog vremena, kao deo razvoja projekta. LaBeija je odlučio da se ne pojavi. Ali Freddie, Sol i Hector jesu, i svi su plaćeni da bi postali deo Vodič kroz gej Srbiju

41

>>

OPTIMIST Intervju

projekta kao konsultanti. Ovaj trio se takođe pojavio u seriji, kao članovi žirija na balu. „Imao sam sledeću dilemu,“ LaBeija objašnjava. „’Pose’ opisuje iskustvo crnaca ali je ispričano pod vođstvom belaca.“ (To je delimično tačno: Murphy i Falchuk su beli; Steven Canals koji je napisao prvu epizodu i bio izvršni producent je odrastao u Bronxu i crnac je). LaBeija nastavlja: „Ne mogu reći da se nisam složio sa projektom serije ’Pose’ - zato što je to šansa da se trans i ballroom zajednica predstavi u najboljem svetlu. Ja lično ne mogu da prihvatim da neko drugi priča nešto što sam ja lično proživeo.“ Ipak, vidi uticaj koji je imao na seriju. „To je moja suština,“ kaže za Pray Tell-a, lik kojeg glumi Billy Porter. „Otvoreno gej, crn, pun samopouzdanja, elokventan, duhovit. Rečenica koju izgovara: Kategorija je… Svi znaju da sam je ja osmislio.“ Kaže da nije bio iznenađen kada je pročitao da je Janet Mock, izvršni producent i režiser serije „Pose“, kritikovala producente na premijeri treće sezone serije. „Jebeš Hollywood. Svima vam mnogo znači da ’omogućite crnim trans ženama da se proslave’, jer to lepo zvuči, ali istina je da ste nas ugnjetavali.“

42

www.optimist.rs

LaBeija kaže: „Ona zna koliko zapravo vredi. Ali ako želiš da se proslaviš moraš tolerisati gluposti. Taj njen potez da čeka javno okupljanje da bi uradila to, zove se šah mat. Sada joj ne mogu ništa jer će to biti tumačeno kao osveta.“ (Mock je odbila da komentariše).

Za LaBeiju se zna da uvek govori ono što mu je na umu – zbog toga je upamćen kao jedan od najboljih voditelja ballroom takmičenja, što mu na kraju krajeva nekad nije bilo u interesu. Nakon što se nije pojavio na sastanku za seriju „Pose“, više mu se niko iz cele ekipe nije javio – uključujući i Portera. Njegova jedina interakcija sa LaBeijom bila je kratak pozdrav na humanitarnom događaju. (LaBeija ističe da je njihova slika postala hit na internetu.)

Smatra da je emisija Legendary „užasna“ i ne razume šta će reperka Megan Thee Stallion kao članica žirija: „Imate cisrodnu superzvezdu koja sedi u žiriju i priča vam šta da radite, kada je opšte poznato da su cisrodne superzvezde kopirale nas. Ništa same nisu izmislile.“ Sa druge strane, obožava Madonnu kao i RuPaula koji je i dan danas ostao svoj. Samo nemojte da očekujete da će gostovati kao član žirija u emisiji Drag Race: „Ako me dovedete tamo, nema potrebe za njima.“ LaBeija je rođen kao James Goode Jr. U Harlemu 1957. godine. Njegov otac bio je veoma strog u vaspitanju i voleo disciplinu. Majka je verovala u eleganciju, stil, volela da sve lepo izgleda, od hrane do higijene. Na taj način je osnaživala svoju porodicu. Dece je u porodici bilo četvoro od kojih je LaBeija bio najstariji.

Svojoj porodici je rekao da je gej tek kada je došao u tinejdžerske godine. „To ih je šokiralo,“ kaže on. „Nisu mogli da vide dobre strane toga.“ Nakon nekoliko godina njegov otac je napustio porodicu a majka se pridružila Jehovinim svedocima. Kucajući na vrata ljudi i šireći božiju reč

mladi LaBeija uvideo je svoj retorički talenat.

Sa 15 godina, rešio je da ode na časove kuvanja na brodu mornarice, misleći da će to biti dobar karijerni put.

Brod je bio usidren tačno pored luke o kojoj se govori na početku. „Sišao sam sa stanice metroa, zbunjen jer nisam znao kojim putem idem. Tako mlad i zelen okrenuo sam se kako bih pitao za smer: ’Izvinite, znate li gde je pristanište?’ ’Naravno srećo. Ide se ovim putem, ja ću te ispratiti, dušo.’“ Strankinja koja mu je pomogla bila je Marsha P. Johnson, jedna od prvih trans crnih aktivista koja je pomogla organizaciju Stonewall protesta. U tom trenutku LaBeija je našao svoj dom.

Sa samo 15 godina, LaBeija koji je trpeo nasilje kod kuće od strane braće i sestara, postao je samostalan bez nadzora roditelja što mu je dozvolio psiholog u bolnici u Harlemu i odobreno mu je korišćenje jednosobnog stana. U to vreme ga je pod zaštitu uzela ballroom kraljica Gigi LaBeija, kuće LaBeija (ta kuća i skoro cela ballroom kultura potiče od njenog osnivača Crystal LaBeije. Crystal se pojavljuje u jednom drag dokumentarcu iz 1968. po imenu „The Queen“, i govori o rasizmu koji vlada u takmičenjima lepote. Osnovala je kuću LaBeija 1977. godine kako bi pružila drag kraljicama koje pripadaju etničkim manjinama bezbedan prostor za takmičenje.) „Meni su dodelili skraćenicu PUT,“ LaBeija se priseća. To znači „peder u treningu.“ To sam bio ja, peder u treningu u kući punoj transrodnih žena.“ Ubrzo su počeli da ga primećuju zbog načina na koji komentariše stvari. „Predložili su mi da postanem voditelj. Tako da sam se okušao u tome. Samo sam opisivao stvari koje su bile ispred mene. Šta je ko obukao, ja bih to opisao. Navijao bih za osobu koja je izgledala bolje. Ako biste izgledali isto onda biste

morali da se borite kao u emisiji ’Legendary’.“ LaBeija je ubrzo stekao reputaciju najboljeg voditelja na sceni. „Ljudi su dolazili na balove kako bi učestvovali u kategorijama i osvajali nagrade,“ on kaže sa smehom na licu. „Ali takođe su dolazili da čuju šta će gospođica Junior da kaže.“ Iako već 25 godina ne konzumira ni drogu ni alkohol, u vreme dokumentarca „Paris is Burning“ bio je navučen na PCP. „Stajao sam na ulicama Harlema pod uticajem droge i vikao: ’Biću najpoznatiji peder u Harlemu’. I to se i dogodilo.“ U kasnim tridesetim LaBeija se vratio u školu kako bi dobio diplomu socijalnog radnika, i specijalizovao se za rad sa ljudima sa teškim invaliditetom. Opisao je jedan slučaj dečaka sa prelepom kosom po imenu Adam. „Odveo sam ga skroz do kraja pristaništa, ukočio njegova kolica i sedeo sa njim.“ Tu su ostali nekoliko sati i gledali mlade igrače kako igraju nasuprot visokih zgrada. „Adam se smejao i tapšao im. Ja sam osećao sunce na svom licu. Od tog dana, svaki put kada bih ga posećivao, on bi me dodirnuo i rekao: „Znam da si tu. Znam ko si.“ Vodič kroz gej Srbiju

43

R

OPTIMIST Intervju

oman Jasmina Hadre „Šta dan duguje noći“ je osnovna inspiracija za komad Ervea Kubija, koji će se izvesti u okviru 19. Beogradskog festivala igre. U tekstu slavnog pisca, koreograf prepoznaje svoju istoriju i korene, mesto i trenutak kada su njegovi roditelji morali da napuste sve i krenu u nepoznato. Ponirući u preispitivanje savremenog trenutka, sa ciljem da mu daruje formu, na pola puta između Alžira i Francuske, on traga za jednom od mogućih istina...

Vaša trupa je 2020. godine donela jedno od prvih inostranih gostovanja u Srbiju. „Varvarske noći“ su izvedene pred ograničenim brojem gledalaca. Kakve ste uspomene poneli iz Beograda?

Za naše prvo gostovanje u Beogradu, vezuju me predivne uspomene. Zahvalan sam na toploj dobrodošlici celog festivalskog tima na čelu sa Ajom Jung, kao i prijemu i aplauzima publike. Za nas je takođe, Beograd bio prva stanica i prvi živi nastup nakon nemilosrdnog udara pandemije i dugog zatvaranja u Francuskoj. Gostovanje na međunarodno priznatom i prestižnom festivalu, posle strašne izolacije, delovalo je kao neki san.

Stigli smo u Srbiju sa velikom tremom jer dugo nismo vežbali, ali i sa nekim neponovljivim entuzijazmom. Slavili smo zajednički rođendan.

Novi komad, koji je najavljen i čini program ovogodišnjeg festivala je rađen po romanu Jasmina Hadre, „Šta dan duguje noći“.

Koliko se on razlikuje od „Varvarskih noći“? „Šta dan duguje noći“ je komad koji je prethodio „Varvarskim noćima“. A, između ta dva rada nisam dugo ništa radio. Čini mi se da su potpuno različiti, jer su nastali u različitim okolnostima. „Varvarske noći“ su nastale u nekoj vrsti mračnog konteksta, u vreme kada su Francusku potresali brojni teroristički napadi. „Šta dan duguje noći“ je svetliji komad, moj povratak Alžiru i korenima. Neka vrsta pomirenja sa sopstvenim poreklom, sa istorijom uopšte, kao i geografijom Mediterana.

44

www.optimist.rs

Ako odvojimo neko vreme da sagledamo tu geografiju, onda možemo da shvatimo da je naša pripadnost tom basenu starija od svih podela na nacije. Tu je verovatno tajna naše igre i našeg suživota, koju možda i nismo razumeli.

Da li je za koreografa teško da se osloni i ponudi čitanje poznatog roman ?

Moj komad nije adaptacija romana. Originalno književno delo koje je napisao Jasmina Hadra je samo početna tačka u mojoj kreaciji, koja nosi isto ime. Imao sam priliku da upoznam Hadru, jednog od najpoznatijih alžirskih romanopisaca čije je pravo ime Mohamed Muleshul. Pričali smo ovoj predstavi. Bila mi je čast da mogu da podelim svoje ideje sa čuvenim i brilijantnim piscem, a zatim i dobijem njegovu dozvolu da moj komad ponese naslov njegovog poznatog romana. Hadra je moj prijatelj i ja sam mu zauvek zahvalan na savetima i saradnji.

A zašto je baš ovaj njegov roman bio poseban za Vas? Rekao bih da je uopšte ova kreacija bila prekretnica u mojoj karijeri. Danas ovu predstavu izvode igrači moje trupe koji dolaze sa svih strana Mediterana i sa svih strana Evrope, međutim, na početku su je igrali isključivo Alžirci koje sam upoznao tokom svog prvog putovanja u Alžir, 2009. godine. Tada sam otkrio umetnike koji su bili samouki, ali izuzetno daroviti i profesionalni.

Povrh svega, bili su otvoreni da prigrle nove tehnike savremene igre koje sam im ponudio. Ušli su u lako u suštinu, onu koja je potrebna za sam komad i njegovo izvođenje pred publikom. Bili

Šta dan duguje noći?

Erve Kubi Beogradski festival igre

su radoznali i delili su ista umetnička preispitivanja i brige kao i svi mi u Francuskoj. To je bio

Foto: Nathalie STERNALSKI

inspirišući susret, koji je uticao na moje dalje stvaranje. Treba imati u vidu da sam od svojih koreografskih početaka, uvek sarađivao sa igračima koji su imali ozbiljne akademske temelje u baletu ili savremenoj igri, kao i igračima koji su stigli iz novih formi urbane igre, ali su iako samouki na početku, imali priliku da se usavršavaju. Ovo je bio prvi put da sam u baletsku salu i na pozorišnu scenu uveo isključivo samouke ulične igrače. Zamislite mene, koji sam se školovao na Baletskoj akademiji Rozele Hajtauer u Kanu, kako oduševljeno crpim inspiraciju od tih umetnika kojima su ulica i strast bili sve što imaju u životu. Oni su promenili moj pogled na igru i umetnost uopšte, i donekle odredili moj koreografski rukopis. Taj materijal je postao inspiracija, čak i u radu sa mojim, profesionalnim igračima.

Da li je pandemija promenila Vaš pogled na svet i umetnost, Vaše koreografije i Vaše igrače ?

U nekom smislu jeste, ali ne u onom suštinskom.

Prihvatili smo izazove i išli dalje. Nastupali smo na otvorenom, kada su teatri bili zatvoreni. Borili smo se da očuvamo vezu sa publikom. To je bio suroviji kontekst od onoga na koji smo navikli,

jer se kao umetnici zapravo uvek borite za tu vezu sa publikom, pa je svaki novi komad samo ispitivanje jačine tih veza. Pandemija nas je vratila na temu stvaranja, jer tokom stvaranja postavljate sebi milion najtežih pitanja od kojih jedno postane ključno. Pandemija je jezivo iskustvo koje vam istovremeno i neumitno nameće brojne teške izazove. Moji igrači, njihove porodice, nemogućnost da se bave onim što umeju, nemogućnost da zarade, da putuju, nastupaju… Uzastopna zatvaranja su menjala ovu profesiju. Od 25 igrača, 4 je zauvek napustilo kompaniju. To su teške odluke, zbog kojih nikoga ne možete kriviti. Sa druge strane, većina umetnika u mom timu je ostala čvrsta, radeći čak neke druge poslove kako bi sačuvali svoju igru. I to je hrabrost, odnosno odluka koja se donosi sa punom odgovornošću.

Nedavno je Vaša trupa imala zapaženu turneju po Italiji ? Gde ste nastupali i kako je sve prošlo?

Venecija, Milano, Rim, Vićenca, Gorica, Trento, Sijena, Luka, Ravena Ankona, Modena i još mnogo divnih gradova. Italijanska publika je sa oduševljenjem prihvatila „Varvarske noći“, komad sa kojim smo bili u Beogradu… Uspeh tog komada Vodič kroz gej Srbiju

45

>>

OPTIMIST Intervju

Foto: Didier PHILISPART

je neverovatan, praćen podjednako sjajnim kritikama onih koji pišu o baletu, teatru ili savremenoj igri. Međutim, ne bi bilo pošteno da ne spomenem da smo upravo sa ovim komadom nastupili u svim većim gradovima Amerike.

Moja trupa, iako ne uživa veliku podršku francuskih institucija, imala je najviše nastupa u Americi u odnosu na sve druge francuske umetnike ili trupe, u proteklih 40 godina. Ne želim da zvuči kao da se žalim ili hvalim, ali to su činjenice na koje sam ponosan. Sa druge strane, za 22 godine postojanja, ta ista trupa nije igrala u mnogim regionima Francuske, što ne bih umeo da objasnim.

Vi ste jedini koreograf na svetu koji ima diplomu, odnosno zvanje doktora farmacije. To je takođe činjenica na kojoj svi zastanemo čitajući Vašu biografiju. Kako ste odlučili da budete umetnik i koja je to energija koja Vas je udaljila od farmaceutskog sveta?

Moj odgovor je jednostavan. Išao sam na fakultet kako bih zadovoljio svoje roditelje. Oni nisu imali priliku da studiraju kada su bili mladi. Došli su iz Alžira u Francusku, i morali su da rade da bi preživeli. Istovremeno, odsustvo diplome su do-

46

www.optimist.rs

življavali kao ozbiljan hendikep. Uradili su sve što su mogli da bi nam obezbedili normalan život, ali i da bi mene ubedili da moram da se posvetim dugom i iscrpljujućem učenju kako ne bih bio žrtva diskriminacije koju su oni osećali kada su stigli, ali i kasnije tokom života u Francuskoj. Dali su mi francusko ime, što dovoljno govori o bolu koji su pretrpeli. Danas sam kilometrima udaljen od onoga što sam izučavao tokom studija, jer sam život posvetio igri. Nastavio sam da se divim nauci, pre svega hemiji i biologiji, i da čuvam jedan poseban ugao za razumevanje živih bića. Eksperimenti i preispitivanja, postali su moji pokretači u koreografskom radu, jer ja sam ipak doktor nauka. Dobar naučnik nikada nema definitivan odgovor, već priželjkuje nove izazove i pitanja. On tako gradi svoje znanje. To je praksa koju sam iskoristio, pored završene baletske škole. Šta je sledeće što pripremate?

Radim na novom komadu, koji bi trebalo da premijerno izvedemo 2023. godine. Pokušavam da se oslobodim teme identiteta koja je bila prisutna u svim dosadašnjim komadima, ali i da pronađem onu nit koja sve nas, bez obzira odakle dolazimo, tera na igru. To je momentum, neobjašnjiv vitalni zamah. Teško je reći kako će izgledati taj komad, ali je izvesno da će biti i kola i farandole, baš kao i tarantele i svih karika koje čine ljude potpuno iskrenim dok igraju. Šta biste poručili publici u Beogradu ili kako biste najavili komad „Šta dan duguje noći“? „Šta dan duguje noći“ je komad koji je izveden preko 400 puta, širom sveta. Od Boljšoj teatra u Moskvi, Džojs teatra u Njujorku, do Madrida, Londona, Berlina... Presrećan sam da publika jednog od najprestižnijih evropskih festivala savremene igre koji se dešava u Beogradu, ima priliku da upozna vrhunsku selekciju najboljih svetskih trupa. I to svake godine, već 19 godina zaredom! Za mene, kao koreografa i umetnika, čast je da budem deo te selekcije i prikažem rad koji je jako važan za moju karijeru. Nisam jedini koji jedva čeka da se sretnemo! Uz mene su igrači, tehničari, administracija… Voleli bismo, ako nam epidemiološke mere dozvole, da sretnemo publiku u holu teatra nakon predstave.

Tada se razmenjuju najlepše ljudske emocije. www.belgradedancefestival.com

G

lumica, pevačica i zvezda serije „Pose“, Mj Rodriguez skoro je počela da se odaziva na svoje puno ime - Michaela Jae Rodriguez. Ta promena je sve samo ne površna. Kaže da je tako pravu sebe predstavila svetu, koji će to uskoro saznati s obzirom da je počela da

njime dominira.

U godini fenomenalnih TV uloga („The Crown“, „Mare of Easttown“, „Hacks“), Rodiriguez je nadmašila svoje koleginice. Odglumila je jednu od najdirljivijih i najmoćnijih uloga u poslednjoj deceniji kao Blanca Evangelista u poslednjoj sezoni revolucionarne serije „Pose“. Takođe je u privatnom životu pomerila granice time što je postala prva trans glumica nominovana za Emmy nagradu u kategoriji glavne glumice i dobitnica Zlatnog globusa u istoj kategoriji.

Uloga Blance jedna je od njenih prvih uloga, ali se Rodriguez na dodeli Emmy nagrada osećala kao kod kuće. „Kada sam stigla na dodelu i zakoračila na crveni tepih osetila sam da tu pripadam,“ kaže ona. „Osetila sam se kao da sam tražena, i nije bilo bitno da li ću osvojiti nagradu ili ne. Već sam pobedila samim tim što sam tu.“ Mnogi su shvatili kao uvredu to što Rodriguez nije dobila nagradu ali ona na to drugačije gleda. „Predivan je osećaj bio samim tim što sam hodala crvenim tepihom, sa svima pričala i bila intervjuisana i to što sam mogla da sedim za tim stolom,“ kaže ona. „Oduvek sam sebe tu zamišljala. Sama činjenica što sam bila nominovana pokazuje moju sposobnost da budem deo diskursa i pokrenem ga.“ Uskoro će svi znati koji ona doprinos ima. Promenila je pravila za trans glumce posle uloge u seriji „Pose“. „Ono čemu se najviše radujem je da me ljudi vide u novom svetlu što se tiče moje glumačke veštine, da vide koliko sam svestrana i da mogu mnogo toga,“ kaže ona.

Ona nije svestrana samo što se glume tiče, već i njenih ostalih talenata kao što su pevanje i pisanje pesama. „Jedva čekam da

moji projekti vezani za muziku ugledaju svetlost dana,“ ona nastavlja. „Ljudi će imati priliku da vide koliko sam napredovala i procvetala kada me uporede sa ulogom Blance.“ Kada smo je pitali sa kim bi htela da sarađuje, nije morala mnogo da se premišlja. Ava DuVernay, Steven Spielberg, Lena Waithe, Quen-

Prva trans dobitnica Zlatnog Globusa

mj Rodriguez The Advocate

tin Tarantino,i naravno ponovo sa Ryanom Murphyjem, jer su joj to omiljeni režiseri. Bradley Vodič kroz gej Srbiju

47

>>

OPTIMIST Intervju

Cooper, Jacob Elordi iz serije „Euphoria“ i najviše od svih Angela Bassett. Svi oni su na njenog listi željenih saradnji, ali postoji još jedna osoba za koju ne biste očekivali da je među njima.

Mnogo bi volela da sarađuje sa Scarlett Johansson, koja je trebalo da glumi trans muškarca u biografskom filmu Rub&Tug pre nego što je odustala od uloge s obzirom na kontroverzu u vezi samog projekta jer je cis žena preuzela trans ulogu. „Mnogim ljudima se to ne bi svidelo,“ Rodriguez kaže. „Mislim da i jedna i druga možemo dosta naučiti iz potencijale saradnje. Ali pored svega toga, prvenstveno je ona jedna fenomenalna glumica.“ Takođe, Rodriguez bi volela da glumi u romantičnoj komediji, trileru, indi filmu, ali bi najviše volela da se oproba u filmu Marvel produkcije. Napomenula je da bi joj uloga iz snova bila Elektra iz filma „Daredevil“.

Budućnost je svetla ne samo za Rodriguez već i za glumice koje će doći posle nje, zahvaljujući vratima koja je otvorila ova istorijska nominacija. Rodriguez želi da omogući drugim afroameričkim, latina i trans glumicama prilike koje ranije nisu bile dostupne. „Nije nagrada potrebna, niti nominacija, već trud i poruka koja stoji iza tebe i način na koji želiš da utičeš na ljude,“ kaže Mj. „Ako pored svega toga mogu da dobijem i nominaciju za

48

www.optimist.rs

neku nagradu, to je svakako plus. To je dobar način da se vrata otvore za pojedince iza mene i da se omogući da ta vrata budu uvek otvorena za ljude pored mene.“ „Neću nikada stati,“ ona dodaje i podseća na stav Blance. „Daću sve od sebe da se ta vrata nikada ne zatvore. Staviću stoper kako bi se otvorila što je moguće više.“ Rodriguez ne želi da osvoji samo Hollywood; ona započinje muzičku karijeru koja isto toliko obećava. Nedavno je objavila prvu pesmu pod nazivom „Something to Say“. „Imala sam mogućnost da objavim pesmu ’Something to Say’, i mislim da je to odlična pesma za početak jer sam ja stvarno imala nešto da kažem. Želim da se ljudi okupe i postanu jedno i potrude se da razumeju jedni druge. Mislim da moja pesma govori o tome i šalje takvu poruku.“ Rodriguez želi da postane trans pevačica ali zna da nije jedina, već postoje druge kao što su Kim Petras i pokojna Sophie, koje su već napravile prostor za trans umetnike u pop muzici. „Ljudi žele da čuju dobru pesmu,“ kaže ona. „Kada čuju nešto dobro što nahrani njihovu dušu, njih nije briga za to što smo mi trans.“ Većina publike je nju upoznala kroz njene uloge ali bavila se pevanjem mnogo ranije pre nego što je započela glumačku karijeru.

„Počela sam da pevam sa svojih sedam godina,“ kaže ona. Sa jedanaest se upisala na muzički program i vežbala još jedanaest godina.

Učila je umetnost pevanja sa svojim kumom koji je bio njen prvi učitelj pevanja. Sa devetnaest godina upisala je Berklee gde je upisala pisanje pesama i nastup.

Već je pokazala svoje pevačke sposobnosti u seriji „Pose“ i kao Audrey u „Little Shop of Horrors“, ali njen raspon je neverovatan. Uskoro planira da izbaci album koji će predstavljati mešavinu stilova, uključujući i baladu, brzu pop pesmu i fanki R&B pesmu. Želi da njena muzička karijera bude raznovrsna baš kao i ona. Što se muzike tiče, ima par umetnika sa kojima bi htela da sarađuje. San joj je saradnja sa Chloe x Halle, i kaže da je Chloe jedna od omiljenih tekstopisaca. Takođe bi volela da sarađuje sa Doja Cat, Megan Thee Stallion, Saweetie, Shawnom Mendesom, Giveonom, i Justinom Bieberom.

S obzirom da se bavi i pisanjem pesama, volela bi da sarađuje sa Charliem Puthom (zajedno su išli na fakultet ali se godinama nisu videli), takođe sa švedskom pevačicom i tekstopiscem Snoh Aalegra, tinejdž zvezdom Oliviom Rodrigo, i naravno sa Beyoncé.

Iako je Rodriguez oduvek maštala o tome da postane zvezda, vredno je radila da to i postigne, i smatra da je imala mnogo sreće. „Još uvek ne mogu da verujem da sam ovoliko postigla kao crna latino trans žena. Nama se ovako nešto retko dešava. Kada se ovo meni dogodilo rešila sam da vredno radim i ne odustajem jer znam da me ljudi gledaju i prate moj napredak.“ Dokle vas vredan rad može dovesti? Prvo može vam doneti album i ulogu u mjuziklu pod nazivom „tick, tick…BOOM!“ Režiser tog filma

Lin-Manuel Miranda je godinama njen obožavatelj. Znao je da mu je njena energija potrebna u filmu. „Ona je veoma iskrena i vidi se da je stvorena da postane zvezda,“ kaže Miranda. „Mislim da se dobro uklapa sa zvezdama sa kojima sarađuje i smatram da će i ona postati jedna velika zvezda.“ Takođe, dobila je glavnu ulogu u TV komediji „Loot“ gde će glumiti pored glumice Maye Rudolph. Ali njen dugoročni plan je da ostavi trag veći od sebe same. „Za pet godina želim da moja glumačka karijera stoji na čvrstim nogama, da ostavim nešto iza sebe i da ću glumiti u velikom broju filmova,“ kaže Mj. Uprkos istorijske Emmy nominacije, želi da njena muzička karijera ima veći uticaj. „Želim da moja muzička karijera ostavi trag do kraja vremena i nadam se da će uticati na ljude. Volela bih da moja muzika utiče na ljude kao što utiče muzika Beyonce, Michael Jackson i Katty Perry.“ „Stvarno mislim da je to moguće. Ne samo zbog same muzike već i zbog mene same i ljubavi koju dajem ljudima koji žele da moju muziku čuju.“ Rodriguez je svesna da postoje ljudi koji žele muziku u kojoj mogu da se pronađu, i želi da im to i pruži. „Trudim se da ne živim život u strahu.

Mislim da ako živiš u strahu to te koči i da nećeš moći da postigneš sve što želiš.“ Njeno srce je vodi na mesta gde niko do sada nije bio, i to može da probudi osećaj usamljenosti. Ali ona ima savet za ljude koji su u sličnoj poziciji. „Ljubav, nada, sreća i inspiracija su ono što te drži u životu. Moraš to svakog dana da primenjuješ i ne dozvoliš drugima da ti kažu ko si i kako treba da ideš kroz život. Ti si jedina osoba koja može da diktira tvoj život.“ Vodič kroz gej Srbiju

49

P OPTIMIST Film

jer Paolo Pazolini je najveći italijanski pesnik druge polovine ovog veka. Nije jedan pesnik vredniji od drugog, ali je Pazolini rekao više važnih stvari sa većom snagom nego drugi”, napisao je Alberto Moravija u predgovoru za američko izdanje izabranih Pazolinijevih stihova objavljenih 1984. godine pod nazivom „Rimske pesme“. Ako izuzmemo njihovo prijateljstvo koje je uticalo na subjektivni osećaj prema njemu nesumnjivo da je Pazolini u sebi spojio osobine italijanskih umetnika renesanse – bio je umetnički multi talenat. Ostao je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih italijanskih sineasta, autor čiji opus čine 23 filma nastala u roku od samo 15 godina, intelektualac širokog spektra interesovanja, pesnik, romanopisac, esejista, učitelj, pedagog, veliki borac za prava lumpenproletarijata i potlačenih slojeva društva, veliki protivnik i kritičar konzumerizma, scenarista, opozicionar, slikar, marksista, homoseksualac i ateista.

Pazolini je rođen 5. marta 1922. godine u Bolonji u osvit uspona fašizma u Italiji. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, kada se 1921. udala se Karla Albertija. Njegovo detinjstvo obeleži će odsustvo oca koji će biti uhapšen zbog kockarskih dugova zbog čega će u mladosti biti oslonjen na svoju majku koja je nesumnjivo imala značajan udeo u njegovom intelektualnom izrastanju. Svoja sećanja na ovaj period života pretočio je u rukopis „Amado mio“ koji će biti objavljen posthumno 1982. godine.

Tokom srednje škole stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Na univerzitetu je diplomirao na delu italijanskog pesnika s kraja 19. veka Đovanija Paskolija.

Zanimao se za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a tada postoje zaljubljenik film-

50

www.optimist.rs

skog platna, tog čudesnog prozora u jedan novi svet. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, bezuspešno pokušava da pokrene pesnički list.

Tokom 1960-ih godina prošlog veka otpočinje svoju rediteljsku karijeru koja će mu doneti društveno priznanje uprkos otvoreno iskazanoj homoseksualnosti koja je tada bila tabu za italijansko društvo. Široj javnosti postao je poznat kao režiser remek-dela svetske kinematografije, pre svega specifičnih adaptacija književnih klasika kao što su „Kralj Edip“ (1967), „Dekameron“ (1971), „Kanterberijske priče“ (1972), „Salo“ (1975), kao i društveno angažovana dela među kojima se posebno ističe „Akatone“ (1961), „Mama Roma“ (1962) sa izvanrednom Anom Manjani, i „Teorema“ (1968) s Terensom Stampom u glavnoj ulozi.

Pazolinija osim filmskog platna i kamere privlači pisana reč. Oprobao se prvobitno u ulozi pesnika predstavljajući se javnosti sa zbirkama „Stihovi iz Kazarse“ (1941), „Dnevnik“ i „Biljka“ (obe iz 1946). Njegovi književni počeci naišli su na izvanredan prijem tadašnje kritike.

Slede romani – „Iskusni momci“ (1955) i „Nasilni život“ (1959). Slede zbirke poezije “Religija mog vremena” (1961) i “Poezija u obliku ruže” (1964).

Ne treba zaobići ni njegov rad u pozorištu, pre svega drame (Orgija, 1968, Kalderon 1973, itd.) i brojne knjige eseja.

Pazolini je uvek izazivao kontroverzu, kako svojim delima tako i političkim angažovanjem i demistifikovanjem mnogih tabua tog vremena.

Godine 1975. Pazolini je režirao film „Salo, ili sto dvadeset dana Sodome“. Film predstavlja izmenjenu adaptaciju istoimenog romana Markiza de Sada, smeštenu u fašističku Italijansku Socijalnu Republiku znanu i kao Salo (it. Salò).

Njegov glavni fokus su četiri bogata i korumpirana sladostrasnika koji kidnapuju osamnaest tinejdžera i podvrgavaju ih četvoromesečnoj torturi koja uključuje nasilje, sadizam, seksualno i mentalno mučenje. Centralne teme filma su politička korupcija, zloupotreba moći, sadizam, perverznost, seksualnost i fašizam. Priča je podeljena na četiri dela, inspirisanih Danteovom Božanstvenom Komedijom. Isto tako, ona pravi omaže delima Ezre Paunda, Fridriha Ničea i Marsela Prusta. Film je premijerno prikazan 25. novembra 1975. godine, na Pariskom filmskom festivalu, tri nedelje nakon Pazolinijevog ubistva

u Rimu. U Italiji je bio prikazivan u bioskopima svet, ujedno je dragulj u moru kinematografije pre no što je bio zabranjen 1976. godine, a u Sje- koji nam daje šansu da stvarnost pogledamo i dinjenim Američkim Državama je prikazan 3. ok- kroz apsolutno crne, a svojoj grotesknosti velitobra 1977. godine. Zbog svojih eksplicitnih i čanstvene, naočare. grafičkih scena, film je bio izuzetno kontroverRano je otkrio svoje homoseksualne sklonozan i bio je zabranjivan u nekoliko zemalja. Film sti. U sećanjima na prve dane svojih ljubavnih i je pokrenuo mnoge diskusije zbog svog poseb- erotskih poriva govorio je i ličnim uspesima i panog načina obrađivanja tema, i bio je hvaljen i dovima - „Bio je to moj prvi ljubavni sastanak. osuđivan od više filmskih kritičara i istoričara.

Niko od ljudi koji žive takozvanim običnim živoKoliko god, još i tom ne može da zadanas, kritikovan i misli taj čudesni zabranjivan bio, smisao koji sam priSto godina od rođenja ovaj Pazolinijev film pisivao onome što apsolutno je mi se dešava. To je ogromno umetnibilo za mene kao da čko postignuće se neverovatnost (istovremeno i pobeskraja podelila slednje koje je na dva različita vreautor radio, jer je mena. Bio je divan nešto pre premijere dan poodmaklog filma i ubijen). proleća; trava se naSamo „oživljavanje“ pajala užarenim Priredio: K.M. romana, pa još i de suncem, pevale su Sadovskog, odraz je prve ptice u zvonogromnog poznakom neskladu s retvanja režiserskog posla, ali i estetski fascina- kim naglašavanjem, a na dudovima je svetlucalo ntnog doživljavanja i procenjivanja stvarnosti. već skoro iždžikljalo lišće. U tom izobilju tečne i Bezmalo gnusna slika Italije i, generalno, ljud- kristalne svetlosti krenuh od kuće ka svojoj puskosti, koju je Pazolini ovim filmom poslao u stolovini u koju nisam smeo da poverujem; a te

Pazolini Večiti Jeretik

Vodič kroz gej Srbiju

51

>>

OPTIMIST Film moje večne knjige pod rukom pretile su da postanu pravi razlog za moj popodnevni izlet u poljima, jer kako se približavah naselju Seki sve se manje nadah da će se ostvariti neostvarljivo. Po izlasku iz orošenog prolaza skrenuh krišom dole duž nasipa u žbunje, ne okrećući se, da odagnam mogućnost da me neko vidi i nešto pretpostavi o mom neobičnom ponašanju. Nije bilo ovaca, nije bilo Bruna. U brutalnoj i krutoj tišini, sve je bilo spremno za moj očaj ili kaznu, ne znam tačno, za samoću svakako. Među tužnim žbunjem, na štrokavoj travi, bio sam stvarno, a ne više pojmovno sam“.

Krajem 1940-ih godina prošloga veka postaje član tada najveće opozicione partije u Italiji – Komunističke partije Italije. „Po našem mišljenju, trenutno je samo komunizam sposoban da dovede do nove kulture“, napisao je Pazolini u proglasu objavljenom na naslovnoj strani dnevnika „Liberta“ 1947. godine. Dve godine kasnije, isključen je iz partije nakon presude za „kvarenje maloletnika i opscenog ponašanja na javnim mestima“ (uhvaćen je na festivalu pri masturbaciji sa trojicom maloletnika). Pazolini na suđenju nije to negirao, govoreći o „književnom i erotskom porivu“, citirajući Andrea Žida i tvrdeći da je sve predimenzionirano. Ipak za sebe će govoriti do kraja života da je marksista. „Teorije zavere linije su manjeg otpora, način da se zapravo ne moramo suočiti s istinom. Lepo bi bilo zamisliti, zar ne, da sad dok ovde razgovaramo, u nekom podrumu neko kuje planove oko toga da nas ubije. Baš lepo i jednostavno“, izjavio je u intervjuu samo nekoliko sati pre tragične smrti kontroverzni italijanski reditelj Pjer Paolo Pazolini. Ipak, ni četrdeset godina kasnije, teorije zavere ne prestaju da okružuju njegovu ubistvo.

Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom. Za njegovo ubistvo bio je osuđen Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi.

52

www.optimist.rs

Prema sudskom izveštaju Pazolini je ležao potrbuške, s jednom krvavom rukom odmaknutom, a drugom skrivenom ispod tela. Kosa umrljana krvlju padala mu je na oguljeno i povređeno čelo. Lice deformisano od podbulosti bilo je crno od modrica i rana. Ruke i šake takođe su bile modro crne i crvene od krvi. Prsti leve šake prelomljeni i odsečeni. Leva strana vilice polomljena. Spljošten nos okrenut nadesno.

Uši odsečene na pola, a levo iščupano iz korena.

Rane po ramenima, grudima, slabinama, sa tragovima guma sopstvenog automobila koji je pregažen. Jedna grozna povreda između vrata i potiljka. Deset polomljenih rebara, polomljena grudni koš. Jetra povređena na dva mesta. Srce koje se raspuklo. Žena koja je pronašla leš pomislila je u prvom trenutku da je to hrpa đubreta. Đuzepe Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine.

Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.

Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film „Salo ili 120 dana Sodome“, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za „La Republika“ rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Ćiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“.

Kao autor više od 20 igranih i dokumentarnih filmova, više od 30 knjiga, šest drama, nebrojenih tekstova u štampi svojim delom Pazolini je nesumnjivo stekao slavu i zakoračio u večnost.

U OPTIMIST Film

me da se desi, ali nije AIDS-a. „Rent“ je, dakle, sasvim zasluženo opšte tako često... Da nam iz mesto i lako prepoznatljiv podvig u istoriji resveta nezavisnog (takoz- centnije popularne kulture, ne samo unutar gravanog indie) filma sti- nica SAD, a „tick, tick...BOOM!“ pojašnjava gnu zanimljiva i Larsonov lični put ka uspehu koji, međutim, on kinestetski vredna nije dočekao (ovo nije spojler, jer ovo nije taj tip ostvarenja kvir podu- filma, a i dobro je znano da je Larson iznenada smerenja, koja, pritom preminuo, zapravo, noć pred prvo javno izvođepokažu kapacitet i da nje „Renta“, koji se u danima i godinama koje su prebace ipak poprilično usledile izrodio u kolosalan i postojan hit . Za sputavajuće granice kompletiste i skorije pridošle, u opticaju su dva kvir/LGBTQ+ filma i iskorače put onoga što se u izdanja – dva video-audio snimka živih izvođeonom ili ovom smislu i opsegu smatra i glavno- nja tog mjuzikla). tokovskim filmovima sadašnjice. Ali, gde je uvreMiranda ovaj svoj film izvodi u delo kako je, ženo pravilo, tu je i izuzetak (ili nekolicina njih),i kanda, i jedino bilo moguće, kao kombinaciju upravo tu stupamo na tle priče o tome šta vredi biopika (biografskog filma) i mjuzikla koji nose i i zbog čega treba obratiti pažnju na skorašnji dodatno definišu pesme koje su Larsona i njefilm baš te sorte; reč je o filmu „tick, govo osobeno viđenje sveta posthumno proslatick...BOOM!“, sa zasluženim mestom u gornjem vile. Preciznije, ovo je dijegetički/dijegetski domu prošlogodišnje berbe na terenu indie mjuzikl gde je muzika organski deo priče, a gde filma koji nam stiže iz Amerike. se dobar deo priče, zapleta, odnosa među likoUz to, „tick, tick...BOOM!“ je jedan od onih fil- vima saopštava, odnosno, saznaje iz mova koji pride ima i zanimljivu krštenicu i fak- pesama/muzike. Po tom pitanju, „tick, tografiju – u pitanju je tek drugi (i to posle punih tick...BOOM!“ je prilično maštovit i nadahnjajući 25 godina pauze rad, koji, pritom, nakon prvog, gouspeva da nam dotovo uradi sam dela) čara osobenost rediteljski rad Larsonovog primahom glumca Linstupa i savremenoj I posle “Renta”...

Manuela Mirande, muzici i mjuziklu koji je tokom 2021. viđenom za docgodine dočekao i saniju teatarsku svim solidnu ekranieksploataciju. Ovaj zaciju svog mnogofilm, zapravo, predhvaljenog teatarstavlja „pletenicu“ Piše: Zoran Janković skog mjuzikla – „In dva narečena pola The Heights“ (u priče, pri čemu Mikome je odigrao i randa zadovoljava manju ulogu – onu (računajući tu i kiraspevanog sladolenestetsku prirodu džije). Na sve to, Lin-Manuel Miranda je u slučaju filma kao medija) na oba fronta, te se iz „tick, „tick, tick...BOOM!“ stvorio srčani i zanimljivi tick...BOOM!“ sigurno može doznati dovoljno omaž autoru jednog drugog traženog i hvalo- toga relevantnog i sa tačke gledišta biografske spevima obasipanog mjuzikla – „Rent“, jer je u građe u konkretnom Larsonovom slučaju i šta je fokusu ovog Mirandinog ostvarenja upravo to dovelo do nastanka „Renta“ u poznatom obliDžonatan Larson, autor tog neprolaznog hita sa čju, odnosno, koji su se to događaji i prevrati u pozorišnih dasaka. Za ono čime se, između osta- Larsonovom kratkom životu (poživeo je samo log, magazin Optimist bavi važno je ono na šta 35 godina) doveli do „Renta“ baš onakvog kakav ćemo vas, čisto za svaki slučaj, odmah podsetiti je na kraju bio (i ostao).

– „Rent“ se bavi životima mladih njujorških Na tom tragu, osim rastanka od voljene koja boema u danima najopsežnijih udara epidemije mu je u više navrata ukazivala na teški narcizam

tick, tick...BOOM!

54

www.optimist.rs

u temelju njegovih evidentnih opsesivno-kompulsivnih poremećaja, „tick, tick...BOOM!“ nam predočava da je prekopotrebno buđenje stiglo kada je Larson, u potpunosti obuzet, svakako i opsednut svojim kompozitorskim i tegobama na polju karijere, shvatio da je značajan broj njegovih prijatelja umro od AIDS-a ili da tu, kraj njega, žive „na pozajmljenom vremenu“, dok je on propuštao priliku da ih po poslednji put poseti ili isprati, takav kakav jeste bio - nepogrešivo zagledan u vlastiti pupak. To je jasno postavljeno kao fokalna tačka i dramski vrhunac, nakon koga kreće promena u samom Larson, a Miranda i ostali mu saradnici tu prate impuls zdrave pameti, te nema suvišnih pojašnjenja ili (daleko bilo) apologije i relativizacije, jer se definitivno sa pouzdanošću može pretpostaviti da će vreme i pažnju ovom filmu pokloniti prevashodno oni koji su upoznati sa „Rentom“, a što i da ne barem najvažnijim biografskim stavkama u životu njegovog autora.

Taj pristup u dobroj meri olakšava dalje bavljenje ovom ipak skliskom temom, istrajno na samo nekoliko metara od zašećerenog sentimentalizma. Ogroman adut je Endrju Garfild,

svakako u ulozi čitave svoje dosadašnje karijere, u izrazu koji spaja opuštenost, zrelost i neusiljenu studioznost. Međutim, sva je prilika da Garfilda očekuje prošlozimska sudbina Riza Ahmedija, koji je, uz unisone hvalospeve u slučaju filma „A Sound of Metal“, dobacio „samo“ do oskarovske nominacije i roptanje poklonika koji su smatrali da zavređuje i pobedu. U celini gledano, „tick, tick...BOOM!“, je vrlo dobar film, svakako stamena četvorka (na skali od 1 do 5), a Mirandi se na kraju tog nikad sasvim prijatnog procesa vaganja na dušu može staviti samo to što nije do kraja uspeo da razreši enigmu kako unutar „okova“ biopika glavnog junaka, nekako uvek tešku i kontradiktornu ličnost, ne predstaviti nužno kao znatno simpatičniju osobu nego što je on zaista bio ili ikada imao stvarne šanse da bude/postane i ostane.

Naprosto, do svojih poslednjih kadrova „tick, tick...BOOM!“ stiže sa impresijom da je i Miranda stigao do zaključka da stvarne umetnosti ni ne može biti bez nešto dobrovoljnog slepila na manjkavosti onoga o čijem je potvrđeno referentnom i vrednom stvaralaštvu tu reč.

Vodič kroz gej Srbiju

55

P OPTIMIST Film

re ili kasnije moralo je i to da se desi – da dođe i do izdanaka zvanične mutacije žanra božićnih filmova i kvir sadržaja, naravno, u preciznoj međusobnoj razmeri i uz jasnu prevagu prvopomenutog i, naravno, uz dužno poštovanje kastracijske suštine božićnih filmskih priča ukorenjenih i lažiranoj i kalkulantskoj dobrohotnosti, odnosno, u prividu iste.

Krenulo je početkom prošle zime, u kolo su uhvatili vazda retrogardni kanali Holmark (Hallmark) i Lajtajm (Lifetime); a sada je u tu u misiji proizvodnje sadržaja za sve i svakoga i neumorno-nezaustavljivi Netfliks. I, gle čuda, ovozimski uzorak nam nudi isto, ali uz primetnu razliku u pakovanju, pa onda i krajnjim dometima. Stoga, evo kako to i konkretno izgleda...

Već toko prve metaforičke rolne filma (to bi bilo oko 20 minuta trajanja) „Single All the Way“ vidi se jasna/upadljiva razlika u klasi, u svim tehničkim, produkcionim i aspektima izrade, ali ne u i idejnoj biti; naime, ovaj Netfkisov naslov, na-

56

www.optimist.rs

ravno, sasvim očekivano, ostaje duboko ukorenjen u srednjačkoj biti „parnjaka“ koji stižu iz kataloga i sa zaštitnim logoom ipak niže rangiranih Holmarka i Lajftajma. Reditelj Majkl Majers čini šta je do njega, te narečena razlika u klasi dobrim delom je njegova zasluga, a pomenimo ili podsetimo ovde da je reč o reditelju u čijem su opusu i ekranizacije Čehovljevog „Galeba“ ili Kaningema „A Home at the End of the World“. To brzo i lako postaje uočljive, jer „Single All the Way“ deluje ambicioznije, razigranije, pa i u sami postavkama kadrova maštovitije, naravno, bolja je i glumačka podela, produkciono film odskače od „saboraca“ i „komšija“, ali ipak nema tu otklona u odnosu i na očekivano i na ono što je očito sada sveži kanon, odnosno, ono što je u ovom trenutku dopušteno kada je reč o tim mešancima umivenih i uprizorenih glanotokovskih filmskih priča smeštenih u nepogrešivo fotogenično/filmično vreme Božića i pratećih zimskih ukrasa i ostale bižuterije i filmova koji bi uz isto vreme da budu smatrani delom onoga što je široko shvatano i označivano kao kvir film (queer cinema).

U ovom konkretnom slučaju priča u fokusu ima Pitera, na pragu zrelih godina, koji očajnički nastoji da izbegne osude porodice jer je dalje samac, te pristaje da mu se pridruži najbolji prijatelj Nik kako bi se pred budnim okom mnogoljudne familije (svih od reda izrazito tolerantnih prema gej „provenijenciji“ svog srodnika, naravno) pretvarali da su u skladnoj i perspektivnoj romantičnoj vezi. Dobra stvar je što je film u osetnoj meri okrenut ka naglašenijoj komediji, što donekle pomaže da se preboli ta saharinski jasno obojena i određena bajka. Glavnu ulogu tumači pouzdani i uvek šarmantni komičar Majkl Juri, što takođe predstavlja značajan plus pri krajnjem svođenju računa kada se na tasu nađu sveukupni dometi „Single All the Way“, dok krunski mamac i ovde predstavlja neodoljiva i uvek krajnje osobena komičarka Dženifer Kulidž (ako niste, pogledajte, ne samo njenih glumačkih bravura radi, komičnu seriju „Beli lotos“ (The White Lotus), i suštinski samo ona je to što u najvećoj meri razdvaja ovu tipski postavljenu i tipski u delo sprovedenu priču o srčanom pokušaju gej romantika da se dočepaju barem oboda ili privida heteronormativnog sna od svih dosadašnjih radova na temu ovih instant-priča ciljano šećerastog izraza. Iako je Majkl Juri no-

minalna i polazna osa čitave priče, najuspelije scene i segmenti čitavog ovog ostvarenja su oni u kojima se pojavljuje, pa samim tim zdravorazumski i posve prirodno i neusiljeno dominira Dženifer Kulidž, već nekoliko decenija, ne samo filmski sinonim za MILF (što je posledica briljantne epizode u čuvenoj „Američkoj piti“), nego i postojana i smislena gej-ikona. Ukupno uzev, „Single All the Way“ može da bude dovoljno rečita i sugestivna smernica na putu ka sličnim filmovima koji će, pak, očitavati više hrabrosti i atipičnosti u svim aspektima ta dva pomenuta pojma, a u smislu savremenog filma za široke narodne mase.

Sa druge strane imamo Holmarkov „The Christmas House 2: Deck the Halls“, takođe očekivano doslovan nastavak prošlogodišnjeg naslova iz decenijama zahuktale filmske radionice tog inicijalno proizvođača prigodnih čestitki. U „Deck the Halls“ pratimo porodicu Mičel (roditelji su prebrodili somnabulnu bračno-penzionersku krizu koja je silno opterećivala prvi film), preciznije, braću Mičel, Majka, TV zvezdu, i Brendona, pekara, gej-brata i sada i oca koji će se nadmetati na temu kako da što ambicioznije ukrase kuću za Božić. Film se u smislu zapleta direktno naslanja na ono malo rudimentarnih zbivanja iz prethodnog naslova, te je i sada fokus na Majklovim pokušajima da se skrasi kraj očito voljene i prekopotrebne mu drage, dok je Bren-

činjenica da ovde pričamo o rutinskom radu sa Holmarkovim robnim žigom, a u poslednje vreme od njih svetu na godišnjem nivou stižu desetine i desetine, možda čak i stotinu filmova istog kroja i iste idejne srže.

Stepen zaslađenosti ovde može da dovode do svojevrsne gorušice u umu i mozgu, a na to se, kanda, i išlo. Pitanje je samo, a to onda isto važi i za daleko Punim gasom ka heteronormativnom snu uspeliji „Jingle all the Way“, kao i za sve buduće srodno ustrojene filmove, zašto se toliko insistira na nužnosti i kvir zajednice da punim gasom hita ka ionako potrošenom i po više osnova upitnom heteronormativnom snu. I, gle čuda, Piše: Zoran Janković ovde stižemo do tačke kada moramo da se pomirimo sa očiglednim – za dobar deo ionako disperzivne gej zajednice to je nepogrešivo privlačno ishodište, a filmovi onda samo oponašaju ono što iz don, sa svojom sapunastom porodičnom idilom, stvarnosti bude prepoznato kao šire prihvatljivo protivteža, odnosno cilj ka kome isceljeni neže- i, gle čuda, moguće unosno. I to se onda kao bunja Majkl treba da teži. To je sve iz domena kraj- merang vraća u filmske okvire, već na prvom nje očekivano, i to nije nikakav problem, mestu onoga što zbilja kvir života danas može posebno ako se sa uma ne smetne jednostavna ili nastoji da bude i postane.

Božićni kvir

Vodič kroz gej Srbiju

57

V

OPTIMIST Književnost

ila Kader je dobitnica Pulicerove nagrade i jedna od najznačajnijih američkih književnica minulog veka. Rođena je 1873. u Virdžiniji kao najstarije od sedmoro dece. Imala je svega deset godina kada njena porodica se seli u Nebrasku. Kao tinejdžerka bila je poznata po tome što je oblačila mušku garderobu, šišala se veoma kratko i sebe je predstavljala kao Vilija.

Bila je dete koje se oduševljavalo pričama o doseljenicima i njihovim životom u preriji. Kasnije je ove priče integrisala u romanu „My Antonia“, dok je impresijama prožela sva svoja dela.

Nakon srednje škole upisuje Univerzitet u Nebraski sa ciljem da postane doktor. Ova želja, tako netipično za tipične žene tog doba, izazvala je mnogo više zgražavanja okoline, nego kratka kosa. Međutim, kao u onoj sentenci, čovek planira, a bog se smeje, tako se i Kader, nakon što je jedna od njenih eseja objavljen u novinama, okrenula svetu književnosti i novinarstva. Nakon što je diplomirala žurnalistiku, seli se u Pitsburg u Pensilvaniji.

Radi kao novinarka, a počinje da objavljuje i svoje kratke priče i pesme.

Njeni radovi privukli su pažnju čuvenog urednika S.S. Meklura koji joj je ponudio posao u svom

Nova žena, za novo doba

Za roman o Prvom svetskom ratu „One of Ours“ dobija Pulicerovu nagradu. Nakon toga slede počasni doktorati Univerziteta u Mičigenu, Kolumbiji i Jejlu. Bila je prva žena koja je dobila počasnu diplomu Prinstona.

Nastavlja da piše priče, romane i eseje u kojim se bavi ruralnim životom u Americi. Tokom perioda Velike depresije javnost gubi interesovanje za njena dela. Tek će se u posleratnim godinama nakon njene smrti akademska zajednica ponovo zainteresovati za književni opus.

Kader je pre smrti spalila veći deo svoje prepiske, najverovatnije sa namerom da sakrije i najmanji dokaz svoje potencijalne homoseksualnosti.

Ceo svoj vek je provela u društvu žena. Počevši sa koleginicom sa koledža Luis Paund, preko Isabele Meklang kojoj je posvetila sva svoja dela, operske pevačice Oliv Fremstad, pa sve do urednice Edit Luis sa kojom je Kader živela gotovo četrdeset godina.

Osim što je uništila svoja pisma i zabeleške koje bi mogle da otkriju njenu seksualnost, zamolila je i njene korespodente da to isto učine.

Neki su je poslušali, a neki nisu. Ona pisma koje nije uništila, testamentom je zabranila da budu objavljena. Naučnici koji su proučavali njeno delo ili život mogli su da pogledaju i pročitaju ova pisma samo u bibliotekama u kojima su bila pothranjena, ali uz potpisivanje sporazuma da ova pisma neće citirati. Tek je sa smrću Kaderinog nećaka otvorena mogućnost da se šira javnost upozna sa njenom zaostavštinom.

Dve godine nakon nećakove smrti objavljena je knjiga „The Selected Letters of Willa Cather“ u kojoj je publikovano više od pet stotina pisama koja je pisala porodici, prijateljima i književnim kolegama poput Skota Ficdžeralda.

Iako ova pisma ne otkrivaju tajnu njene seksualnosti, ona nam pomažu da sagledamo svu kompleksnost unutrašnjeg sveta i ličnosti, koji nam jasno pokazuju da je njen primarni emocionalni interes bio usmeren ka ženama.

Od prošle godine Arhiv Vile Kater na Univerzitetu Nebraska - Linkoln je u potpunosti digitalizovan, tako da svako može da zaviri u više od dve hiljade pisama (kao i u književne radove) ove velike književnice.

Izgubljena dama Piše: Milan Aranđelović

magazinu. Prihvata priliku i seli se u Njujork. Postaje deo tadašnje književne scene Njujorka.

Vremenom prerasta u jednog od najznačajnijih književnih urednika, ali i američkih književnika.

58

www.optimist.rs

Srpski čitaoci tek sada, gotovo sto godina nakon originalnog izdanja, imaju prilike da se upoznaju sa jednom od knjiga Vile Kader. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Dereta“ nedavno je, u srpskom prevodu Jelisavete Đurić, objavljena knjiga „Izgubljena dama“.

U pitanju je, više novela, nego roman u kome, na nešto više od storinu stranica Kadel ispisuje odu jednom dobu koje je prošlo. Izgubljena dama donosi sliku zamrznutu u vremenu.

Sliku u kome se Doba pionira i osvajača Zapada završava, a počinje novo doba. Novo doba, novih ljudi.

Upravo je otud ono „izgubljena“ u naslovu.

Jer je junakinja romana Marijan Forester zarobljena između dva doba. Vremena njenog ostarelog supruga i doba koje se tek promalja. Doba novih ljudi. Nemilosrdnih. Grabežljivih. Beskrupuloznih. Oni koji grabe, a ne pitaju.

Vreme pionira i trapera je završeno. Dolazi doba bankara i advokata!

Sa druge strane, ovaj „procep u vremenu“ koji se upravo otvorio omogući će i samoj junakinji romana da pokuša da se oslobodi okova tradicije u kojima žena nije ništa drugo nego inkubator za rađanje dece, seks-lutka pogodna za muški snošaj, glavna sluškinja i to bi, mahom, bilo to.

Naravno, Marijan Forester nikada neće zaista uspeti da se oslobodi lanaca koji su, kroz tradicionalno vaspitanje, tako temeljno utisnuti u njenu psihu, ali će, makar, pokušati da načini prvi korak.

Malio li je za kraj veka koji je važio za najkonzervativniji?

Zanimljivo je da je ovaj roman imao snažan uticaj na Skota Ficdžeralda koji je od Vile Kader pozajmio mnoge teme i elemente. Naročito je jasno vidljivo da je Marijan Forester bila velika inspiracija za Dejzi Bjukenon u romanu „Veliki Getsbi“. Ficdžerald je kasnije napisao pismo u kome se Kaderovoj izvinjava zbog bilo kakvog nenamernog plagijata.

Na osnovu ovog romana snimljene su i dve verzije filma, ali su oba prošla veoma loše i ocenjena su kao prosečni. Kader je bila toliko razočarana drugim filmom, da je zbog toga zabranila bilo kakvu filmsku ili scensku adaptaciju njenih dela.

Izgubljena dama je književni klasik. Studija karaktera i analiza jednog vremena. Pisana je finim jezikom i suptilnim stilom. A ni na trenutak nije dosadna ili naporna za čitanje. Nudi vrhunsko uživanje u čitanju.

Vodič kroz gej Srbiju

59

OPTIMIST Književnost

M

agazini Bookvar i Optimist su u godini koja je za nama, po treći put, raspisali konkurs za najbolju kratku kvir priču.

Konkurs je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja, a kao rezultat objavljena je knjiga „Niko više ne ide u raj i druge priče“.

Priče koje su pristigle na prvi konkurs, koji je za temu imao priče o autovanju, objavljene su u zbirci „Imam nešto da ti kažem : Povratak iz Brizbejna i druge priče“. Zanimljivo je da su u ovoj zbirci, kao podrška učesnicima, priče napisali i afirmisani autori poput Igora Marojevića, Dušana Nedeljkovića, Dimitrija Vojinova, Dragana Jovićevića, dok su Stevan Filipović i Milena Bogavac ustupili deo scenarija za film „Pored mene“. Ilustraciju na koricama uradio je Bob Živković.

Izdavanje ove zbirke podržala je Kancelarija za ljudska i manjinska prava kroz projekat „Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu“, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške.

Niko više ne ide u raj

Vlade Republike Srbije i Službenog glasnika, a rezultat je bila zbirka „Pismo za Estabana i druge priče“. Šlagvort za temu trećeg konkursa bilo je donošenje Zakona o istopolnim zajednicama.

Nakon najave ministarke za ljudska i manjinska prava Gordane Čomić da je ovaj zakon u pripremi usledio je rad na tekstu zakona, javne rasprave, dijalozi i medijske promocije. Činilo se da je, uprkos protivljenju određenog dela društva i elite, legalizacija gej brakova već gotova stvar. Međutim, nakon što se predsednik Republike javno, i na žalost negativno, izrazio o ovom Zakonu, sve kao da je stalo. Cela tema je stavljena na led.

Organizatori konkursa su zato kao temu, u godini u kojoj je trebalo da (ne)legalizujemo istopolne zajednice, zadali upravo to.

Tema „Ljubav je zakon“ imala je za cilj da autore inspiriše da se pozabave problemom legalizacije istopolnih partnerstava.

Ono što razlikuje ovaj konkurs od ranijih, osim što je sada podršku pružilo Ministarstvo kulture i informisanja, jeste što je ustanovljena i nagrada za pobednika nazvana po, gotovo zaboravljenoj književnici, Leposavi Mijušković.

Od osamdeset i pet priča koliko ih je pristiglo na konkurs žiri je u najuži izbor odabrao priče „Ulica Pipcs” Bojana Krivokapića, „Svedoci” Vere Kurtić, „Sve naše što ste imali” Nemanje Ilića i „Obećanje” Milana Živanovića, a novoustanovljena nagrada Leposava Mijušković pripala je Sari Sarić za priču „Niko više ne ide u raj“.

Polazeći od činjenice da većina religija propagira ljubav kao vrhunsku vrednost i stožer okupljanja, autorka pobedničke priče je, odgovarajući na zadatu temu konkursa „Ljubav je zakon”, vratila ljubav u nebeski panteon.

Sara Sarić ispravo shvata da od četiri hiljade bogova (ne računajući hinduistički koncept istovremenog postojanja 330 miliona bogova) i još više božanskih bića samo je jedan bog onaj namrgođeni deda koji na oblaku mrzi sve živo, a naročito ako petkom jedete burek, perete veš na crveno slovo i usuđujete se da volite nekoga koga On smatra neprikladnim. Ako izuzmemo njega, svi ostali bogovi i božanstva, nemaju ništa protiv bureka

Priče koje su „legalizovale“ gej brakove Piše: Milan Aranđelović U fokusu druge zbirke bio je španski sineasta Pedro Almodovar. Konkurs je sproveden uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava

60

www.optimist.rs

petkom i ljubavi svakodnevno. Naprotiv. Mnogi od njih su vrsni i poznati ljubavnici. Ženama, muškarcima i svima onima u šarenolikom spektru između dve krajnosti.

Sada svi oni, tamo gore, oni moraju da usaglase stav oko nečega što smrtnici zovu gej brak.

Poput zlatne jabuke najlepšoj, ovaj „vrući krompir” dolazi pravo u ruke višim i nižim božanstvima svih poznatijih religija stvarajući nebeski urnebes. Koristeći se poznatim kanonskim narativom, njihovim naravima i ulogama koje imaju u duhovnim spisima, zatim poigravanjem sa rodnim i polnim identitetima nebeskih stvorenja, autorka stvara niz duhovitih scena u kojima svevišnji svih sfera pokušavaju da dođu do odgovora da li je ljubav zaista zakon. Što se tiče ostalih priča koje su prisutne u zbirci, izdvajaju se dve jasno podeljene grupe

izuzetno emotivnih, snažnih i toplih priča.

U prvoj grupi autori su samo malo „izmakli stvarnost“ i snagom mašte legalizovali gej brakove. Tako smo dobili priče iz naše svakodnevice, priče o roditeljstvu, deci, roditeljskim sastancima, bračnim aferama, slavama, zajedničkim rođendanima… Svemu onome, tako bliskom i naizgled svima dostupnom, što LGBTQ+ zajednica u Srbiji danas ne može da ima jer nekoj Mici Ubici fali jedan papir.

Druga grupa priča jesu one koje zamišljaju normalne gej odnose koji se ne razlikuju od strejt odnosa, osim što, u pričama (kao i u stvarnosti), fali onaj jedan papir. Junaci priča se bude, idu na posao, druže se, raduju se, smeju, tuguju. Žive potpuno isto kao i svi ostali, sve dok ne dođe do tog jednog papira. Među ovima, kao dobar primer, jeste priča „Ti nisi moja porodica“ Jelene Stančič u kojoj krizu u odnosima između dve devojke posmatramo iz ugla stana u kome žive. Stan ko stan. Vidi da su one porodica, poput mnogih drugih parova koji su živeli u njemu, ali vidi da nešto tu ne štima. Ali kako stanu objasniti ljudski koncept (gej) braka?

Kako mu objasniti da ono što očigledno vidi i u čemu učestvuje može da pokvari nešto što je imaginarno, faktički ne postojeće, nešto što nije više od društvenog konstrukta i stvar dogovora.

Neverovatna je količina emocija koje izaziva čitanje ovih priča. Svojom običnošću života koje opisuju one nam, kroz tu bliskost, otvaraju sve one čakre empatije koje su nam potrebne da progledamo. Čitajući priče shvatamo koliko smo svi mi, u srži, isti. Ovaj zadatak je „Niko više ne ide u raj i druge priče“ u potpunosti ispunila.

Vodič kroz gej Srbiju

61

N OPTIMIST Književnost

egde pri samom kraju ovog svog kratkog ogleda o značejskim tačkama susreta životopisa i prikaza osobenosti stvaralaštva Frensisa Bejkona, Kalum Toubin je, između ostalog, istakao i sledeće: „Jedan od problema biografske literature sastoji se u tome što ona teži onom živopisnom i dramatičnom, a na štetu onog svakidašnjeg i istinitog.“ I sledeći trag upravo navedenog Toubin u ovom svom tekstu nastoji da izmiri istinoljubivost, mudrost, relevantnost, intelektualno poštenje i zdravorazumsku smislenost, uz primetnu i blagotvornu nežnost pride.

Da, koristeći konkretan navod ovdašnjeg izdavača, podsetimo: Frensis Bejkon (Francis Bacon, 1909–1992) je engleski slikar, rođen i rastao u Irskoj. Smatra se jednim od najvažnijih britanskih slikara 20. veka, poznat po slikama deformisanih ljudskih tela u usko konstruisanim prostorima, po raspećima kao i po portretima pape i bliskih prijatelja (u formi diptiha i triptiha). Njegove smele predstave obogaljenih tela, krvotočnog mesa i unakaženih leševa deluju tra se jednim od najuspešnijih savremenih irskih groteskno i potresno. U poslednjem intervjuu, pisaca. Kalam Toubin je i profesor na Univerzidatom neposredno pred smrt, izneo je kako je tetu Kolumbija, kao i predavač kreativnog pisabilo „isuviše ratova u mom životu“. Teme nasilja, nja na Univerzitetu u Mančesteru.

Tačka njihovog, naravno, metaforičnog suuništavanja i propasti, u čijem središtu leži ljudsko telo, igrale su važnu ulogu u Bejkonovom sli- sreta je ova knjiga, dakle, naslovljena Frensis Bejkarstvu. Sa druge strane stoji nam ovo: Kalam kon: Umeće gledanje (preveo Goran Bojović, Toubin (Colm Tóibín) je irski romanopisac, eseji- kod nas objavila kuća Karpos); ona počinje nastojanjima autora sta i književni kritida putem kontračar, rođen 1955. punkta sa onim što godine. Autor je dese na tu temu zna setak romana i prekada je o Žoanu Na tački spoja mudrosti, vođen je na 17 Mirou reč jasno pojezika. Kod nas su intelektualnog poštenja i nežnosti zicionira kontekst mu objavljeni rosamog čina stvaramani „Gospodar“ nja i u slučaju Bej(Narodna knjiga, kona, večito 2007) i „Bruklin“ (Lazapitanog kako to guna, 2011), prema imaginacija konkrekome je snimljen tno funkcioniše.

Piše: Zoran Janković istoimeni film 2015.

Međutim, Toubin je godine. Dobio je niz prepoznat i prihvauglednih priznanja ćen kao vrstan priza svoja dela i sma-

Frensis Bejkon

62

www.optimist.rs

povedač, a opravdanost tog suda je lako uočljiva i brzo zadobija jasne obrise aksiomskog i na uzorku ove knjige; naprosto, Toubin i na tom omeđenom prostoru, a suočen sa podosta toga što treba sročiti u smislenu i uravnoteženu, a suštinski polivalentnu celinu, pravi nadahnut „veleslalom“ kroz obilje tema, motiva i stavki, pokazujući, pritom, zavidnu veštinu u artikulisanju početne mu teze koja ga je navela na taj uvek vrludavi put i neretko skliski teren preplitanja biografskog (dakle, u srži faktografskog) i impresionističkog (u smislu analize sadržaja, značaja, osobenosti...). Toubin će ubrzo, pominjući tri, kako je istakao, loše biografije Frensisa Bejkona koje su se pojavile tokom devedesetih godina prošlog veka, dakle, ubrzo, nakon majstorove smrti) ukazao na čest usud takvih i srodnih štiva čiju „sličnost diktira jedan narativ koji je prethodno već određen: svaka biografija nekog homoseksualca koji uopšte nije pokušao da prikrije svoju seksualnost mora naširoko i nadugačko da govori o haotičnosti njegovog privatnog života i dramatičnosti njegovih ljubavnih veza.“ Prateći tu nit, čitalac će brzo stići do posve tačnog zaključka da sam Toubin na tom planu očitava zadivljujuću taktikalnost, pritom, srećno i skladno združenu sa zaumnošću, intelektualnim poštenjem i umećem da se samozadati pristup do samog kraja precizno artikuliše i sprovede u delo. Tako ćemo, a u skladu sa onim što je u tematskom fokusu Optimista, u delu koji se bavi i tim aspektom Bejkonom životopisa, naići i na podsećanje da je „uprkos osami, Bejkon čitavog života bio u ozbiljnim ljubavnim vezama, a one su od izuzetne važnosti za svakoga ko proučava njegova dela. Toubin na tim stranicama piše ovo: „Njegove ljubavne veze, njegova prijateljstva i opijanje za njega su uglavnom bile sporedne zanimacije. Stoga bi bilo lako reći da je njegova životna priča o njegovom slikarstvu.

Ipak nije tako. Kako je kazao Aršembou: ’Mnogi moji prijatelji su umrli. Ja u tom smislu baš i nisam imao puno sreće. Mnogi ljudi koje sam voleo umrli su’, u njegovom glasu osećao se prizvuk beznadežne melanholije i tuge.“ Toubin potom iznosi i sledeće: „Verovatno se razlog zbog koga je njegovo delo tako moćno sastoji u borbi koja vodila između njegove bezosećajnosti i predanosti i ambicioznosti, s jedne strane, i stvarnog života koji se vodio, s druge strane. U toj bici pobedu su ponekad izvojevali oni nivoi osećajnosti za koje je mislio da ih ne može podneti.“ Na tom frontu kao jasan orijentir, naravno, između brojnijih drugih, ostala je nadaleko čuvena slika „Tri studije muških leđ“a (iz 1970. godine), koja je, kako je svojevremeno naveo Džon Rasel, „odisala snagom koja je mogla nastati jedino iz potpunog i pobedonosnog spokojstva u zajedničkom životu s jednim drugim ljudskim bićem...“ Bejkonovi partneri (ponajpre Džord Dajer i Piter Lejsi) tako će zauvek ostati prepoznatljiv deo ikonografije ne samo engleskog i ne samo portretskog slikarstva, a o Bejkonovim kontroverznim i javno iznošenim stavovima o homoseksualnosti oglede moraće da, kanda, sroče i napišu neki drugi. Sam Kalum Toubin do kraja ostaje veran svojoj odluci o delikatnosti kao kičmi svog izraza u ovoj malenoj a važnoj knjizi, te je i završava na tom tragu i baš u tom tonu, navodeći reči samog Bejkona: „Nikada neću znati da li zbilja ičemu vredim zato što je potrebno da prođe mnogo vremena kako bi stvari došle na svoje mesto. Uostalom, i nema nikakve svrhe da brinete zbog nečega što osećate da istinski treba da radite, u smislu ’istorijskog razvoja umetnosti’. Možete da radite samo ono što vam vaši nagoni nalažu, a to znači da sebe ne vidim kao nekoga ko ispisuje poslednju stranicu...“ Vodič kroz gej Srbiju

63

OPTIMIST Zajednica

Ime, prezime: Jovana Ivetić Godine: 30 Zanimanje: Novinarka i spisateljica

64

www.optimist.rs

Kada si prvi put znala da si...

Seksualnost je nešto sa čime se rađamo, tako da bih volela da mogu da odgovorim sa oduvek , ali me je heteronormativna sredina u kojoj sam odrastala i živela sprečila u tome. I kada sam delimično postala svesna, tri godine sam istraživala labels, dok nisam konačno shvatila svoj.

A shvatila sam na drugom dejtu sa prvom devojkom – svaki osećaj privlačnosti koji mi je ikada falio je bio tu.

Tvoj izlazak iz ormana...

Bilo je to početkom 2019. godine. Rekla sam sestri i njena podrška je bila i ostala neizmerno snažna. Ona je postala moj štit tokom

daljeg autovanja. A dok sam izgovarala, dah mi je zastao, prekinuo se na momenat, a onda sam prodisala- ali zaista prodisala.

Koji savet bi dala mlađoj sebi...

I tuga i bes su normalne emocije, nije samo sreća. I nisi slabić kada nisi okej.

Naj gej stvar koju si ikada uradila... Živeći na jugu Španije, nisam imala problem homofobije koji postoji na Balkanu, tako da sam to i apsolutno koristila, noseći majice sa gej motivima, lepeći dugine stikere na biciklo, i kačeći zastave svugde po kući!

Tvoj prvi gej kafić ili klub...

Još pre mog autovanja, izlazeći u Šupu,

po prvi put sam videla te divne parove koji se ljube i drže za ruke na javnom mestu. To je zapravo moj omiljeni kafić, dopada mi se atmosfera i to što je svako slobodan da jednostavno bude ono što jeste. Ali to je friendly mesto, prvi baš gej kafić mi je bio Smiley.

Tvoj prvi poljubac...

Pre dosta godina, sa jednim dečkom iz srednje škole, sa izuzetno lepim očima. Na moje tadašnje iznenađenje, nikakve misterije univerzuma mi nisu otkrivene. Ali jesu kasnije, sa već pomenutom prvom devojkom. Poljubila me je na proslavi mog rođendana, i tako je i počela naša priča.

Nevinost izgubila...

Ona mi je bila prvo sve. Filmsko jaka ljubav. Šta za tebe danas znači biti lezbejka...

To je nešto poput heroine, jer se konstanto boriš za pravdu, jednakost i ljubav. I upravo ta borba i hrabrost da budeš ono što jesi je i razlog za ponos.

Tvoj naj gej muzički album bio bi...

Sve što Ally Hills snimi je himna.

Donji veš koji ti donosi sreću...

Ne posmatram donji veš kao nešto što donosi sreću, ali uživam u biranju bruseva, i uvek imam svoj omiljen.

Najviše se ložiš na…

Olivia Wilde mi je prva pala na pamet. Odiše nekom gracioznošću i seksepilnom.

Lezbejski film koji morate pogledati...

Moram da izdvojim mini seriju od devet epizoda, The Haunting of Bly Manor. Jedna od najlepših priča ikada o neumirajućoj ljubavi, a opet oslobođena svih klišea.

U nedelju popodne naći ćemo te gde...

Kako ispijam crveno vino u nekom malom gradiću u koji sam otputovala.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Ljubav je potpuno videti nekog onakvog kakav je, i dalje ga snažno voleti.

I moći apsolutno sve dok te taj neko drži za ruku. Iz toga proizilazi brak, kao pravo svakog pojedinca da gradi dom. I nikada neće biti u redu nekome oduzimati to pravo.

TV serija koja je promenila tvoj gej svet...

Will & Grace na duhovit način oslikava svakog od nas, pa čak i naše probleme. I oslikava svet onakav kakav treba da bude,

bez odustajanja da gej bude okay. A i svi smo mi po malo ili Will ili Jack ili obojica.

Omiljena knjiga…

Aristotel i Dante otkrivaju tajne univerzuma jer je beskrajno nežna, ali i podsetnik da uvek moramo biti slobodni, a naša ljubav bez stida.

Buč ili fem?

Fem. Ili fem sa nekom buč dozom.

Mačke ili psi?

Apsolutni sam zaljubljenik u sve životinje, ali ipak psi.

Moj pas je moja porodica i najbolji prijatelj.

Omiljena LGBT ikona…

Elton John jer stalno podseća koliko je super biti gej! I Cher, jer znate kako kažu- i da se apokalipsa desi ona će ostati.

Tvoja LGBT heroina je...

Barbara Gittings je heroina jer je posvetila život aktivizmu i donela krucijalne promene poput prekida svrstavanja homoseksualizma u duševne bolesti. A i zato što je živela sa svojom partnerkom onda kada je vladala još veća homofobija nego danas.

Vodič kroz gej Srbiju

65

OPTIMIST LGBT twitter

66

www.optimist.rs

Vodič kroz gej Srbiju

67