Optimist #063 (decembar 2021)

Izdvajamo

Podaci, a ne zvona

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Zoran Janković, Milan Aranđelović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Milica Simonovski, Filip Obradović, Miloš Peri, Nemanja Marinović, Bojan Lazić, Bratislav Prokić, Ana Stjelja, Ivan Đurđević, Marko Radojičić NASLOVNA STRANA: Vladica Čulić Foto: Privatna arhiva Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

i praporci

10

Milica Tomović

14

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

Prep ilegala 28 Uspon kvir stripa

56

305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ­ God. 1, br. 1 (jun 2011)­ . ­ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011­ (Smederevo : Newpress). ­ 21 cm Dvomesečno. ­ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217­6756 = Optimist COBISS.SR­ID 186184972

47

Kelti

U

OPTIMIST Mentalno zdravlje

Srbiji je mentalno zdravlje, nažalost, i dalje misaona sintagma; o mentalnom zdravlju pripadnika LGBTI populacije da i ne govorimo. Ako ideš kod psihijatra/psihologa/psihoterapeuta, onda si sasvim sigurno bolestan; ako o tome govoriš javno, pogotovo na slavama, za mene lično omiljenim mestima za pokretanje najvećih tabu tema u Srba, onda u većini slučajeva nisi baš normalan, ljudi uglavnom okreću glavu i menjaju temu. Neprijatno im je.

U toj i takvoj sredini, gde se mentalno blagostanje pojedinca gura pod tepih, uz standardni savet „glavu gore, misli pozitivno“, a gde na svakih nekoliko dana pročitamo o novom samoubistvu, najteže prolaze oni kod kojih problemi sa mentalnim zdravljem imaju korene u drugačijoj, na Balkanu neprihvatljivoj seksualnoj orijentaciji; oni kojih se neretko porodice odriču, koje poznanici i rendom prolaznici umeju da šikaniraju, a država da ne vidi. Njihova sreća u nesreći je činjenica da je na čelu Vlade autovana lezbejka, Ana Brnabić, koja se, evo već godinama, svesrdno bori sa prava i dobrobit svoje zajednice. Ali u paralelnom univerzumu.

Da se vratimo u Srbiju. Iako se o problemima sa kojima se suočavaju pripadnici LGBTI zajednice tu i tamo govori u širokom spektru medija javnog informisanja, pogotovo uoči ili neposredno nakon Prajda, ili onda kada desničari i neofašisti ižvrljaju kancelarije neke organizacije koja se bore za LGBTI prava, konkretnih istraživanja na temu mentalnog zdravlja nema mnogo. Inicijativa za tako nešto najčešće pripada pojedincima ili nevladinom sektoru, a ne državnim institucijama; isto je i kada govorimo o pružanju bilo kakve podrške pripadnicima ove zajednice: u prvom redu su LGBTI udruženja i udruženja koja se bave prevencijom suicida i, šire, podrškom mentalnom zdravlju najšire populacije. Jedno od retkih istraživanja na ovu temu uradila je dr Jelena Srdanović-Maraš i to pre nekoliko godina. Srdanović-Maraš kaže da se u poslednje vreme, na svu sreću, sve više kolega bavi problemom suicidnih tendencija među pripad-

nicima LGBTI populacije, kao i sličnim temama, ali da je to „i dalje malo“. „Marginalizovane grupe po pravilu ne dobijaju dovoljno pažnje istraživača. Istraživanja su komplikovani, skupi i dugotrajni procesi. Čini se da postoji odsustvo sistemske podrške za ovakve projekte. Istraživanja koja sam pomenula, kao i moje, jesu inicijativa pojedinca. Ovo je velika šteta jer nam fale podaci o tome kakvo je stvarno stanje, LGBTI+ zajednica i problemi u njoj tako ostanu na neki način nevidljivi“, istakla je dr Srdanović-Maraš, prenosi Blic.

Njeno istraživanje o suicidalnosti gej mladića u Srbiji dalo je poražavajuće rezultate: gej mladići su u većem suicidnom riziku u odnosu na heteroseksualno orijentisane vršnjake. Oni češće razmišljaju o suicidu, depresivniji su i svoju porodicu opažaju kao manje funkcionalnu u odnosu na heteroseksualne mladiće. „Mladići homoseksualne orijentacije koji odrastaju u porodicama koje su funkcionalne, prihvatajuće i podržavajuće imaće veće samopoštovanje, nižu depresivnost i biće u manjem riziku za suicidno ponašanje. Funkcionalna porodica koja je prihvatajuća po pitanju seksualne orijentacije deteta u velikoj meri kompenzuje probleme i stres koji dolaze iz okruženja a u vezi su sa iskustvima stigmatizacije i sa diskriminacijom LGBTI+ osoba“, objašnjava dr Srdanović-Maraš.

“polje u koje se retko zalazi

LGBTI i mentalno zdravlje

4

www.optimist.rs

piše: Ivana Nikolić Istraživanje je pokazalo i da je najveći izazov za gej mladiće „suočavanje sa sopstvenim seksualnim identitetom koji je drugačiji od heteroseksualnog, u društvu i kulturi koje je heteronormativno i gde je homoseksualna orijentacija višestruko stigmatizovana“.

Foto: Tim Mossholder

„To je prvi zadatak, da prihvatim sebe, a onda ide sledeći zadatak da to saopštim bliskim osobama, što je uvek pomešano sa strahom od odbacivanja ili sa strahom da će se promeniti odnosi. Ovi procesi sa sobom nose ogromne nesigurnosti i anksioznost, često depresivnost.

Mnoge mlade osobe godinama same sebe stigmatizuju i imaju mržnju prema sebi jer su takvi kakvi su. Ova autostigma je takođe povezana sa suicidalnošću, kao i ideja i strah da će uvek biti teško. Kada razgovarate sa mladim osobama, postaje veoma jasno koliko im je važna podrška u ovom periodu, kako porodice, ali i vršnjačke grupe, kao i LGBTI+ zajednice“, zaključuje dr Srdanović-Maraš.

NASILJE, DISKRIMINACIJA, KORONA Ni druge studije rađene na ovu ili slične teme nisu dale pozitivnije rezultate, nažalost.

Tokom 2020, udruženju „Da se zna“ javilo se 430 LGBTI osoba, kao i članova njihovih porodica i prijatelja, zbog problema sa nasiljem ili diskriminacijom. U izveštaju „Podaci a ne zvona i praporci“, navodi se da su se u 50,2% slučaja javljali tražeći savet, dok je u 9,2 odsto javljanja to bilo zbog fizičkih napada.

Autor izveštaja Miloš Kovačević rekao je da je tek „svaki treći slučaj vidljiv nadležnim organima“. „U 2019. godini bila su 63 protivpravna akta motivisana seksualnom orjentacijom i rodnim identitetom“, kazao je Kovačević, dodavši da se 47 takvih incidenata desilo u Beogradu, šest u

Novom Sadu, i po jedan u drugim gradovima.

Prema njegovim rečima, 18 incidenata se desilo u otvorenim javnim površinama, ulicama, parkovima i trgovima, a deset na LGBT mestima, što pokazuje „veliku izloženost napada na kvir osobe na javnim mestima“.

Kovačević je naveo da je nešto manje od polovine incidenata uključivalo fizičko nasilje, sa i bez telesnih povreda, a da zatim sledi psihičko nasilje i diskriminacija.

Tokom protekle godine pojavile su se i studije - ponovo sprovedene unutar civilnog sektora - o uticaju pandemije korona virusa na pripadnike LGBTI zajednice u Srbiji. Jedno od istraživanja je i ono koje su sprovela udruženja Loud & Queer i Egal, ,,COVID-19 i LGBTI zajednica u Srbiji,” urađeno na osnovu upitnika koji je popunilo 1198 osoba. Sažetak istraživanja, objavljenog u maju, jeste sledeći: „LGBTI zajednicu muči hronična nezaposlenost, veliki broj njih je dobilo otkaz, završili su na neplaćenim odsustvima ili im je smanjen prihod, vlasnici i preduzetnici su morali da zatvore svoje biznise ili redukuju poslovanje, LGBTI osobe obolele od hroničnih oboljenja su imale probleme u lečenju, veliki broj njih je izbačen iz prostora u kojima su do tada živeli, a mnoge osnovne potrebe im nisu zadovoljene.”

Pored toga, više od polovine ispitanika istaklo je probleme sa mentalnim zdravljem, gde su neophodne profesionalne i specifične usluge podrške.

Vodič kroz gej Srbiju

5

>>

OPTIMIST Mentalno zdravlje Istraživanje koje je sproveo i objavio Labris protekle godine, „Analiza položaja LGBTI osoba tokom krize COVID/19“ posebnu pažnju posvetilo je mentalnom zdravlju pripadnika zajednice: „Mentalno zdravlje LGBT osoba, pored niza drugih problema, izbija sve više i sve češće u prvi plan, ali ne i briga nadležnih za ovo pitanje.

Izolacija, ograničenost kretanja, pored sve većih izgleda za gubitak posla koje uzrokuju osiromašenje, dovodi i do gubljenje samostalnosti i narušavanja privatnosti kroz nemogućnost plaćanja kirije“.

Istraživanje dalje navodi da su se negativne ekonomske posledice krize „prelile“ i na povećan rizik od mentalnih oboljenja, kao i da su osobama koje imaju ili su u riziku od mentalnih problema neophodne profesionalne i specifične usluge podrške, koje tokom vanrednog stanja nisu bilo dostupne u dovoljnoj meri. „Strah od mogućeg povećanja nasilja je visoko prisutan u LGBT populaciji. Ovaj strah svakako utiče na pojavu anksioznosti, depresije, zatvaranje u sebe i druge oblike uticaja na mentalno zdravlje i zdrav razvoj ličnosti“, navodi se u izveštaju.

HETERO SRBIJA VS LGBTI Veliki deo problema su, očekivano, i stavovi građana i građanki Srbije prema ljudima suprotnog seksualnog opredeljenja. Naime, istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), objavljeno u septembru ove godine, ukazuje na to da polovina ispitanih građana i građanki u Srbiji iskazuje negativan stav prema ljudima suprotnog seksualnog opredeljenja.

Ipak, pomak u odnosu na istraživanja iz 2008. i 2010. postoji, kažu autori studije.

Ovo su neki od nalaza istraživanja: - I dalje postoji visok procenat građana/ki s negativnim odnosom prema LGBTI zajednici, ali uz smanjenje socijalne distance prema njima i povećanje tolerancije u odnosu na istraživanja iz 2008. i 2010. godine. Naime, procenat građana/ki koji iskazuju negativan stav prema LGBTI populaciji i dalje je veoma visok – svaki drugi ispitanik/ca je kroz tvrdnje iskazao negativan stav prema osobama suprotnog seksualnog opredeljenja (50%).

Manje od petine građana/ki ima pozitivan stav (18%), dok je svaki treći anketirani/a neutralan po ovom pitanju.

6

www.optimist.rs

- Pozitivan stav prema osobama suprotne seksualne orijentacije iznad proseka iskazuju osobe ženskog pola, višeg/visokog stepena obrazovanja, između 18 i 39 godina života, nastanjene u urbanim sredinama.

- U odnosu na ranija istraživanja koja su sprovedena 2008. i 2010. godine, beleži se značajno veći procenat ispitanika koji su spremni na različite nivoe interakcije sa pripadnicima LGBTI populacije. Napredak se kreće od 6 procentnih poena kod pitanja porodičnog srodstva, pa do 29 procentnih poena kada je u pitanju deljenje istog radnog prostora sa osobom koja je pripadnik LGBTI zajednice.

- U stavovima prema nasilju usmerenom ka LGBTI populaciji značajan je podatak da 63% ispitanih navodi da takvo nasilje treba kažnjavati kao što se kažnjava nasilje prema bilo kome.

- Polovina ispitanih je u potpunosti protiv uvođenja Zakona o istopolnim zajednicama, svaki deveti ispitanik/ca (11%) u potpunosti podržava predložena zakonska rešenja, dok je svaki četvrti (24%) donekle saglasan sa njima ali ne u potpunosti.

- Održavanje gej parade najviše podržavaju ispitanici/ce u starosnoj kategoriji do 29 godina, oni su više od ostalih navodili pozitivan stav, ali i da bi se pridružili paradi. U odnosu na istraživanje iz 2010. smanjen je procenat ispitanika koji bi nasilno reagovali tokom održavanja parade (sa 4% na 1%) uz istovremeno povećanje procenta anketiranih koji bi bili spremni da se pridruže (sa 1% na 4%).

UMESTO ZAKLJUČKA Slave, svadbe, sahrane - sve je mesto za razgovor o mentalnom zdravlju, drugačijoj seksualnoj orijentaciji, nasilju, diskriminaciji, bilo kojoj „tabu“ temi. Govoriti da država treba da radi više/pomaže/podržava/usvaja zakone/napokon prepozna svoje građane drugačije seksualne orijentacije postalo je mučno, jer takvi zahtevi - ako se osnovna ljudska prava uopšte mogu nazivati zahtevom - nailaze na zidove. To ne znači da treba da odustanemo. Ja nekako čvrsto verujem da je izlaz u nama samima, u promeni svakog pojedinca ponaosob, u edukaciji dece, u učenju da je različitost lepa i da se treba uvažavati, podržavati i podsticati, da je ljubav ljubav, a da je borba - neprekidna.

U OPTIMIST Istorija

svetu je početkom novembra obeležena 104. godišnjica Velike oktobarske revolucije, koja je, između ostalog, označila i prekretnicu za LGBT populaciju. Revolucija je, prema rečima američkog istoričara Dena Hilija, „oslobodila moćnu energiju emacipacije“, što je dovelo do toga da SSSR bude proglašen „primerom seksualne tolerancije“ u svetu, od strane Instituta seksualnih nauka u Kopenhagenu.

O tome šta se dešavalo tokom 17 godina slobode za homoseksualce koju je donela Oktobarska revolucija, pisao sam u tekstu „Seksualna revolucija u Rusiji“ (Optimist, br.47; april 2019.).

Međutim, ono o čemu se malo zna ovde, a o čemu se u Rusiji uveliko spekuliše, jeste pitanje seksualne orijentacije vođe svetskog proleterijata, Vladimira Iljiča Lenjina.

U naznačenom tekstu, pomenuo sam da je Lenjin bio stava da komunizam ne sme sa sobom da nosi asketizam, već životnu radost i bodrost izazvanu punoćom ljubavnog života. S tim u vezi, Lenjin je smatrao da treba ukinuti sve prepreke slobodnoj ljubavi, što se odnosilo i na homoseksualnu ljubav.

Prema istraživanju koje je sproveo istoričar I. V. Sokolov, oslanjajući se na ličnu prepisku Lenjina, može se zaključiti da je prvi sovjetski lider bio pasivni homoseksualac, a da je njegov partner bio Grigorij Zinovjev, takođe istaknuti revolucionar i član Politbiroa Komunustičke partije.

U pismu Lenjina Zinovjevu, od 1. jula 1917. godine, kaže se: „Grigorije, okolnosti su se zakomplikovale tako da moram odmah otići iz Petrograda. Ne mogu daleko, posao mi ne dozvoljava. Drugovi nude jedno mesto, za koje kažu da je prilično bezbedno. Ali tako je dosadno biti sam, pogotovo u takvo vreme... Pridruži mi se, i provešćemo divne dane zajedno, daleko od svega... Ako možeš da mi se pridružiš, telefoniraj brže - daću uputstva da sve pripreme za dve osobe...“.

Ovo pismo je napisano kada je Lenjin trebalo da napusti Petrograd i nastani se u Razlivu, u kolibi koja je kasnije postala legendarna. Ljubavnici su se pažljivo skrivali od Lenjinove žene Nadežde Krupske.

8

www.optimist.rs

U jednom od svojih pisama, Zinovjev piše: „Sećaš li se, u Ženevi, kada smo morali da se krijemo od te žene... Niko nas neće razumeti, naša osećanja, našu međusobnu naklonost... Dođi uskoro, čekam te, cvete moj. Tvoj Geršel (pravo ime Zinovjeva je Geršen Radomisljski).“ Sledeće pismo obiluje i intimnim detaljima: „Ovde je jako teško, ali me greje pomisao da ću te za nekoliko dana videti i zagrliti. Čuvaš li naše gnezdo? Zar ne vodiš druge tamo? Ovde sam veoma zabrinut, a greje me samo nada u tvoju odanost... Ljubim te u tvoju marksističku guzu.

Tvoj Geršel."

U pismu Lenjinu sa fronta, Zinovjev u šali pita: „Vova! Nije li ti guza zarasla tokom našeg rastanka? Uskoro ću doći, čim se snađem ovde sa poslom i počećemo da čistimo tvoju slatku guzu."

U Ženevi, kada su se Zinovjev i Lenjin prvi put našli u krevetu, uhvatila ih je Nadežda Krupskaja. Lenjin joj se kasnije otvorio, a ona se pomirila sa njegovim sklonostima i nije se mešala u burnu romansu sa Zinovjevom.

Sokolov tvrdi da je Lenjin bio pasivan, a Zi- I, pretpostavlja se, da su tada dvojica lidera raznovjev aktivan ljubavnik. A to potvrđuje i sle- vila međusobna osećanja. Lejba Trocki zauzeo deće pismo. Napisano je u blizini Narve u je Zinovjevljevo mesto u Lenjinovom krevetu. proleće 1918. godine, kada je Judenič poražen. Trocki je tvrdio da je ugnjetavanje u ljubavi glaCrvena armija se zaustavila na estonskoj granici, vno sredstvo porobljavanja čoveka, te da dok a Zinovjev je nameravao da se vrati pobedom u god ima ugnjetavanja nema slobode.

Petrograd: Ubrzo je usledilo i priznanje Lenjina: „Ne vre„Vova, doći ću uskoro i nikad te neću pustiti đaj se, Geršel“, napisao je Lenjin. „U pravu si, zaiiz svog zagrljaja! Čekaj me i požuri da se opereš, sta nisam mogao da odolim Leibu. On je tako stižem uskoro." brutalan. Baš me je očarao svojim milovanjima.

Međutim, nije prošlo ni nekoliko meseci od A toliko su mi potrebni, posebno u ovom polititog pisma, a već se mogao nazreti raskid njihove čkom trenutku. Ne mogu da živim bez ove neveze. On je, kao i uvek u takvim slučajevima, po- žnosti, a tebe nema, nitkove. I gle, nisam mogao vezan sa ljubomorom. O tome saznajemo iz da odolim. Ali oprostićeš mi ovu malu slabost, pisma samog Lenjina, koje je napisao Zinovjevu, zar ne, Geršel? Vrati se i videćeš da sam pun ljukoji se u to vreme nalazio na Severnom Kavkazu. bavi prema tebi. Tvoj mali Vova.“ Iz nekog razloga, Lenjin mu piše na nemačkom: Lenjin je ubrzo preživeo pokušaj atentata. „Dragi Geršel, uopšte ne bi trebalo da se lju- No, zdravlje mu se pogoršavalo iz dana u dan, tiš na mene. Osećam da namerno produžavaš kao posledica zadobijenih povreda. Počinje brzi boravak na Kavkazu, iako situacija to uopšte ne razvoj ateroskleroze mozga. Zinovjev nastavlja zahteva. Verovatno mi zameraš. Ali to nije moja da traži bolesnog Lenjina, ali ubrzo se njihova krivica. Sve su to tvoje glupe sumnje. Što se veza konačno prekida. mene i Lejbe (Lava Trockog – prim.aut.) tiče, to Sredinom 1922. Krupskaja je, ne baš ljubaje bilo samo jednom i više se neće ponoviti... zno, pisala Zinovjevu: „Molim te, nemoj više uzČekam te, i mi ćemo se pomiriti u našem div- nemiravati mog muža svojim pretenzijama. nom gnezdu."

Vreme je da se smiriš. Dokle ću da trpim tvoju I potpis na kraju na ruskom:„Zauvek tvoj Vova“. bestidnost? Iljič je bolestan i ti dobro znaš da „Iljiču“, odgovora Zinovjev iz Vladikavkaza, tvoji nestašluci mogu potpuno da pokvare nje„ovo nisu nimalo glupe sumnje u vezi tebe i govo zdravlje. Molim te, nemoj ga više nagovaLejbe. Ko te nije video da kružiš oko njega u po- rati na ono na šta je tako dobrovoljno pristao. slednje vreme? U svakom slučaju, imam oči, a Nadam se da ćeš razumeti ovo moje pismo. To poznajem te dovoljno dugo da sudim... Kao da je diktirana briga o mom mužu.” ne znam kako ti oči Postoje odresvetle kad vidiš čođene tvrdnje da je veka sa „velikim Staljin znao za oružjem“. I sam si odnos Lenjina sa Ziuvek govorio da novjevim i Trockim, LENJIN IZMEĐU ZINOVJEVA I TROCKOG muškarci male fite da se dokopao pigure imaju „velisama pre Lenjinove čanstveno oružje“... smrti. Njima je uceNisam slep, i odlinjivao Zinovjeva i čno sam video da si Trockog, koji su bili spreman da zaboglavni pretendenti piše: Igor Maksimović raviš našu ljubav za Lenjinovo mesto zbog afere sa Leju državi. Sve u bom. Naravno, on svemu, eliminacije sada pored tebe, jom Zinovjeva i Troi lako mu je da te ckog, odnosno, zavede. Ili si ga ti zaveo?“ učvršćivanjem Staljina na vlasti, prestala je i sloI zaista, tada je u Moskvi pored Lenjina dugo boda za homoseksualce u SSSR. bio Lav Trocki, narodni komesar za vojna pitanja.

Gej SSSR

Vodič kroz gej Srbiju

9

U OPTIMIST Aktivizam

druženje “Da se zna!” od nica i Kovin. Ovakve podatke treba razumeti i sa svog nastanka beleži stanovišta veće osvešćenosti i hrabrosti kvir slučajeve nasilja i diskri- osoba u Beogradu da prijavljuju nasilje i diskriminacije nad kvir oso- minaciju u odnosu na ostatak Srbije. To ne znači bama u Srbiji. U da je situacija za kvir osobe u Beogradu mnogo prethodne četiri godine, bolja, već da kvir osobe u Beogradu imaju više javnosti smo predstavili mogućnosti da slobodnije i samostalnije žive, pa godišnje izveštaje o inci- time i slobodu da prijavljuju nasilje. Ovakvi podentima koji su motivi- daci znače i nama da se više angažujemo u drusani mržnjom prema gim manjim gradovima u Srbiji i ohrabrujemo kvir osobama sa opisima kvir zajednicu da prijavljuje nasilje koje nesumincidenata i statističkim podacima. Ovo su jedini njivo doživljavaju. izveštaji ovakve vrste u Srbiji, s obzirom da nijeVeliki broj dokumentovanih slučajeva incidedna institucija Republike Srbije ne vodi ovakvu nata se dogodio na internetu, a zatim i na ulici, evidenciju. U nastavku predstavljamo četvrti go- trgovima i parkovima. Tu su i kafići, klubovi, dišnji izveštaj „Podaci, a ne zvona i praporci“ koji škole, radna mesta, državne institucije, zdravobuhvata dokumentovane incidente koji su se stvene ustanove kao i putem telefona. Povećan dogodili tokom 2020. godine. broj incidenata na internetu je svakako posledica Tokom 2020. godine počinjena su i doku- pandemije i “preseljenja” života u virtuelni svet i mentovana ukupno 52 protivpravna akta moti- na društvene mreže, gde su kvir osobe doživele visana mržnjom prema kvir osobama zbog još veći stepen govora mržnje, nego ranije. njihove seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. U najvećem broju slučajeva protivpravna postupanja su bila krivična dela i prekršaji, zatim diskriminacija, Incidenti motivisani mržnjom prema kvir osobama u 2020. a u nekoliko slučajeva je prilikom izvršenja krivičnog dela odnosno prekršaja prebroditelj/ka diskriminisan/a. U poređenju sa prethodnim godinama, udeo krivičnih dela i prekršaja u ukupnim incidentima je identičan. To znači da je nasilje i dalje najučestalije iskustvo kvir osoba u Srbiji, a diskriminacija malo manje. Ipak, treba imati u vidu da se disPiše: Bojan Lazić kriminacija, nažalost, ređe prijavljuje i percipira kao nešto vredno prijave u odnosu na nasilje. Treba napomenuti i da je 2020. specifična zbog izbijanja pandemije virusa COVID-19 i restriktivnih mera koje Kada se radi o tipu nasilja, primećuje se pad je preduzimala Vlada Srbije u suzbijanju širenja broja incidenata fizičkog nasilja koji uključuje i zaraze. Posledica mera je bila da su mnoge kvir telesne povrede. U skoro 50% slučajeva dokuosobe morale da se zatvore u svoja „četiri zida” i mentovano je psihičko nasilje, a ostatak je podeto neretko sa homofobičnim članovima/cama ljen na pretnje i diskriminaciju. Dokumentovani domaćinstva, te su bile prinuđene da ćute, trpe su i slučajevi uništenja ili oštećenja imovine prei ne prijavljuju nasilje koje su doživljavale tokom broditelja/ke. mera zatvaranja.

Kada se radi o prebroditeljima/kama, u najKada se radi o mestima gde su se incidenti većem broju su se incidenti dogodili nad njima dogodili, čak tri četvrtine svih incidenata dogo- kao pojedincima/kama, a manje nad grupom. dilo se u Beogradu. Po broju incidenata slede Jedan deo incidenata počinjen je nad braniteNovi Sad, Kragujevac, Leskovac, Sremska Mitro- ljima/kama ljudskih prava kvir osoba i u 2020. vica, a od manjih mesta Šimanovci, Žabalj, Mio- godini se nastavio trend rasta napada na brani-

Podaci, a ne zvona i praporci 4

10

www.optimist.rs

telje/ke ljudskih prava kvir osoba u Srbiji. U odnosu na rodni identitet, malo više od 50% osoba koje su bile izložene incidentima bili su cisrodni muškarci, a u oko 16% su to bile transrodne žene. Zatim, po broju doživljenih incidenata, slede transrodni muškarci i osobe ostalih transrodnih identiteta, pa cisrodne žene. Od 2018. godine opada broj prijavljenih incidenata nad cisrodnim prebroditeljima/kama, a povećava se broj incidenata nad transrodnim prebroditeljima/kama. Broj incidenata zabeleženih nad transrodnim muškarcima se duplirao u odnosu na prethodne dve godine. Kada se radi o seksualnoj orijentaciji prebroditelja/ki koji/e su doživeli/e incidente, u oko 40% se radi o istopolnoj orijentaciji, u oko 35% biseksualnoj, u oko 18% heteroseksualnoj, i u jednom slučaju incident se desio nad kvir osobom. Skoro tri četvrtine incidenata počinjeno je nad punoletnim mladim kvir osobama (do 30 godina), a zabeležen je i najveći broj incidenata nad maloletnim osobama do sada.

Skoro 60% incidenata nije prijavljeno nijednoj instituciji niti organizaciji civilnog društva, sem nama (Udruženju Da se zna!). Neki od inci-

denata su prijavljeni policiji, a tužilaštvu i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti je u odnosu na 2019. godinu prijavljen najmanji broj incidenata. Razlozi za ovakve podatke su brojni. Jedan od njih je nepoverenje kvir osoba u institucije, što je generalni društveni problem. Drugi razlog je nepoznavanje procedura, a treći strah od počinitelja/ke, kao i strah da se ne sazna sa njihovu seksualnu orijentaciju ili rodni identitet. U odnosu na 2019. godinu nepoverenje u institucije je višestruko poraslo, a neautovanost kao razlog neprijavljivanja je opala.

U nastavku će biti prikazani opisi nekoliko incidenata iz 2020. godine: - Grupa počinitelja napala je prebroditelja (cisrodni muškarac, biseksualne orijentacije, starosno doba ispod 18 godina) blizu fudbalskog stadiona, dok je hodao ulicom. Grupa počinitelja udarila je prebroditelja u lice četiri puta uz povike „Ubij pedera“. Prebroditelj je izjavio da slučaj nije prijavio policiji iz straha od počinitelja.

- Prebroditelj (cisrodni muškarac, biseksualne orijentacije, starosno doba ispod 18 godina) napadnut je fizički u kafiću od strane nepoznatog počinitelja. Počinitelj je upitao prebroditelja da li ima cigaretu, na šta je prebroditelj odgovorio negativno, i otišao po kafu. Kada se prebroditelj vratio, počinitelj je vikuno na njega, „Pederčino, a šta ako imaš cigaretu?“ i udario ga pesnicom. Prebroditelj je prosuo svoju kafu po počinitelju, nakon čega ga je počinitelj zgrabio, bacio na pod, i šutirao ga. Počinitelj je pobegao iz kafića, a prebroditelj je pozvao Vodič kroz gej Srbiju

11

>>

OPTIMIST Aktivizam

policiju, koja je došla, ali je odbila da uzme izjavu od prebroditelja, zbog toga što je prebroditelj maloletna osoba. Prebroditelj nije želeo da podiže privatnu tužbu protiv počinitelja, zato što se nije autovao roditeljima.

- Nakon objavljivanja lažne informacije da će Parada ponosa biti održana u Leskovcu, prebroditelj (muškarac, gej, starosno doba između 18 i 30 godina) dobio je brojne pretnje na društvenim mrežama koje su bile usmerene na njega, njegove roditelje i sestru. Lažna informacija navela je oko 300 učenika i učenica srednjih škola da izađu na ulice u znak protesta protiv neistinite informacije o održavanju Parade ponosa.

Pretnje su prijavljene policiji, međutim, Ombudsman je pokrenuo istragu u vezi sa reakcijom policije na protest i potvrdio da je policija reagovala u skladu sa svojim nadležnostima.

- Prebroditelj (transrodni muškarac, heteroseksualne orijentacije, starosno doba između 18 i 30 godina) primio je više pretnji i komentara ispunjenih mržnjom na svojim objavama na mrežama YouTube i Instagram sa nepoznatih profila. Komentari su bili sledeći: „Naći ću te, znaš“, „Umri”, „Ubij, ubij, ubij pedera”, i „trans=bolest“. Pretnje nisu prijavljene nadležnim institucijama zbog nepoznavanja procedure prijavljivanja incidenata.

- Pred kraj radnog vremena Prajd Info Centra, pošto je obezbeđenje otišlo, petorica maski-

12

www.optimist.rs

ranih počinitelja udarali su staklena ulazna vrata Centra nekoliko minuta, i polomili kvaku i inventar koji je bio u izlogu. Zaposleni u Prajd Info Centru koji je još uvek bio unutra, pozvao je policiju pošto su počinitelji pobegli, i policija je došla i sprovela istragu. Ombudsman je po službenoj dužnosti poslao dopis Ministarstvu unutrašnjih poslova, zahtevajući informacije o reakciji na napad, pošto je za napad saznao iz medija. Ministarstvo unutrašnjih poslova informisalo je Ombudsmana da su policijski službenici Odeljenja za javni red i mir grada Beograda identifikovali svih pet počinitelja. Nakon informisanja tužioca Republičkog javnog tužilaštva u Beogradu, utvrđeno je da nije bilo elemenata krivičnog dela u ovom napadu.

Incidenti motivisani homofobijom i transfobijom su stvarnost Srbije. Upravo zbog toga, Da se zna! tokom cele godine prati i dokumentuje slučajeve nasilja i diskriminacije nad kvir osobama i aktivno se zalaže da svaki počinitelj/ka protivpravnog dela prema kvir osobama bude procesuiran/a i adekvatno kažnjen/a. Kažnjavanje, naravno, nije jedini način da se suzbije nasilje i diskriminacija sa kojima se kvir osobe svakodnevno susreću, ali je važan mehanizam u toj borbi i poruka da nasilje nije dozvoljeno. Nažalost, svedoci smo ćutanja državnih institucija kada se dese homofobični ili transfobični incidenti. To je loše, jer bi predstavnici vlasti morali da iskoriste javni prostor koji po funkciji imaju da pozovu i javno osude incidente motivisane mržnjom.

Udruženje „Da se zna!“ će i u narednim godinama nastaviti da prati i izveštava javnost o incidentima nad kvir osobama. Ohrabrujemo i ovim putem svakog ko je doživeo nasilje ili diskriminaciju zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta da nam se javi!

P

OPTIMIST Intervju

rvi celovečernji igrani film Milice Tomović, „Kelti“ prikazan je na 27. Festivalu autorskog filma (FAF). U pitanju je porodična, bračna i generacijska drama koja se odvija u jednom danu tokom 1990-ih godina, u bivšoj Jugoslaviji, na dan proslave rođendana mlađe ćerke bračnog para, čiji mozaik sudbina čini težište ove filmske priče. Iako se iz najava filma ne može primetiti, postoje jaki i sveprisutni queer motivi. Milica Tomović je domaćoj i svetskoj javnosti postala poznata po višestruko nagrađivanom kratkom filmu „Tranzicija“.

Nakon uspešnog kratkog filma „Tranzicija“, stiže tvoj prvi igrani film „Kelti“. Koliko je bilo teško snimiti prvi igrani film?

Pa nije bilo teško u smislu finansiranja, jer smo mi dobili podršku Filmskog centra Srbije, ali ono što je bilo teško je to što je film tretiran kao nisko-budžetni i zahtevao je puno odricanja u smislu naših najbližih saradnika, koji su izašli u susret i radili film iz ljubavi, a ne za njihove standardne honorare. Zbog toga sam im naravno jako zahvalna, ali to su sve prijatelji, pa moram sad da smišljam različite načine kako da im nadoknadim. Možda je bilo najteže doći do toga da nas Filmski centar Srbije izabere u smislu konkursa i jednog prvog scenarija koji je bio puno puta odbijan, pa sam morala da napišem „Kelte“.

Premijeru je imao na ovogodišnjem Berlinalu i veoma uspešan festivalski život. Na kojim je sve festivalima prikazan i nagrađen?

Film je prikazan u Berlinu, Kijevu, Melburnu, Jerusalimu, Sarajevu, Tajpeju, Briselu, Gvadalahari, Montrealu, Minhenu, Njujorku, Bergenu, Vankuveru, Beču, Solunu, Ljubljani, Vizbadenu, Kairu, Goi… Nagrađen je FIPRESCI nagradom u Kievu, nagradom za najbolju režiju u Sarajevu, nagradom žirija, asocijacije filmskih kritičara i nagradom publike u Tajpeju, čitaoci magazin Standard su ga nagradili u Beču i Mermaid nagradom za najbolji LGBT film u Solunu.

Foto: Irena Canić

Kelti su bili nominovani za Teddy nagradu na Berlinalu i dobio nagradu u Solunu za najbolji film LGBT tematike.

Koliko je tebi važna reprezentacija LGBT populacije na filmu i da li imaš neka svoja pravila i principe kojih se držiš?

Od Tranzicije do Kelta

Milica Tomović

14

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

Važna mi je na način kao i sa svim likovima koje prikazujem u filmu, nekako mi se čini da tu

nema puno promišljanja i nekako unapred postavljenih ciljeva. Dok sam zamišljala film znala sam da ću imati lezbejski trougao koji nameće svoju dramu u kući koja ima već dovoljno problema i mislim da se onda tako i spontano desilo da je brat glavne junakinje Marijane, gej.

Interesantno da nakon Berlinala film nije prikazan na FEST-u, već je domaću premijeru imao tek na FAF-u. Zašto?

Zato što mi je jako bilo važno da regionalna premijera bude na Sarajevo Film Festivalu, kome puno dugujem, jer zahvaljujući njima i osvojenoj nagradi za kratki film „Tranzicija“ napokon su ljudi počeli da obraćaju pažnju na to što pokušavam da radim. Drugo, programeri sa Festivala autorskog filma su me prvi pozvali, a ja tu imam neku lojalnu crtu u svom karakteru i to mi je prosto bitno.

Nakon FAF-a film je ušao u bioskopsku distribuciju. Da li imaš tremu pred listama gledanosti i stotinama hiljada gledalaca koje imaju „Toma“ i „Južni vetar“?

Uf, da i nekako znam da je teško dostići takvu gledanost, ali baš bih volela da se ljudima svidi, volela bih da vide trud i da se osećaju dobro dok gledaju. Ne smem puno da se nadam, ali malo ću da se nadam.

Između „Tranzicije“ i „Kelta“ radila si jednu super seriju?

Da, „Jutro će promeniti sve“ i to zahvaljujući Vladi Tagiću i Goranu Stankoviću, jedno od najboljih iskustava u mom životu. Njih dvojica su odličan tim, koji su me od početka nesebično uključili u njihov projekat i zahvaljujući toj seriji Mila, ćerka moje drugarice Marije, misli da sam ja bitna.

Trenutno radiš još jednu seriju Blok 27. Šta nam možeš reći o tome?

Ne znam šta smem da kažem o tome, mislim da ne smem puno. Pa ću reći ovako, u januaru će se prikazivati i mislim da će biti odlična, autor je Ivan Knežević, ko-režirala sam sa Momirom Miloševićem koji je perfekcionista i zaista fantastičan lik, direktor fotografije Igor Marović (čiju seriju „Crna svadba“ sad gledate), kostimografkinja Maja Mirković (pogledajte „Kelte“ i njene divne predstave), scenograf Goran Joksimovića (nema šta nije radio), a iza svega stoji produkcija Firefly.

U Srbiji nema mnogo filmskih rediteljki.

Koliko je domaća filmska industrija rodno senzitivna i da li se susrećeš sa predrasudama jer si žena u „muškom“ poslu? Živim u nekom zatvorenom krugu, okružena sam svojim ljudima, prijateljima i kolegama sa kojim radim i zaista se retko susrećem sa takvim predrasudama – i iskreno draže mi je da živim u tom svetu. Sa druge strane i da ne živim, mislim da su stvari drastično drugačije od na primer pre 20 godina, sad imamo toliko fenomenalnih mladih rediteljki (a i reditelja – svi mladi su odlični), da više nije izuzetak nego pravilo. Šta možemo očekivati od tebe u narednom periodu?

U narednom periodu, očekujem od sebe da odem u Šid i napokon pišem nacrt za scenario za drugi film i onda opet da počnem da razrađujem sa Tanjom Šljivar.

Film KELTI Vodič kroz gej Srbiju

15

P

OPTIMIST Politika

ete Buttigieg aktivno se bavi politikom i nedavno je postao otac, i time pokazao koliki su napredak LGBTQ+ Amerikanci postigli, i pokušava da omogući da se taj napredak nastavi. On nije postao prvi gej predsednik Amerike, ali je postigao nekoliko velikih dostignuća koja su nekad bila van njegovog domašaja, uključujući članstvo u vladi i očinstvo.

Bivši gradonačelnik grada South Bend, 2020. godine radio je ka nominaciji za demokratskog predsedničkog kandidata. Međutim, ipak je pružio podršku Joeu Bidenu koji ga je nominovao za sekretara Ministarstva saobraćaja što je kasnije potvrdio Senat. Time je Buttigieg postao prvi javno deklarisan političar koji ima poziciju u Vladi potvrđenu od strane Senata. Na saslušanju pred članovima Vlade, javnosti je predstavio svog muža i zahvalio mu na svoj žrtvi i podršci.

Par nedelja kasnije njegovo mesto u Vladi je potvrđeno glasovima 83 za i 13 protiv.

U septembru par je objavio da su postali roditelji blizanaca, Penelope Rose i Josepha Augusta. Pete je postao prvi gej član predsedničkog kabineta koji je postao otac. Te vesti bile su tema novinskih članaka širom zemlje u kojima su tu vest podržali.

Mnoge od ovih prekretnica u njegovom životu su se nekad smatrale nemogućim za gej muškarca. „Postao sam član vojske u toku politike ’don’t ask, don’t tell’ i verovao sam da ću morati da biram između javne službe i porodičnog života,“ kaže on. „Često razmišljam o tome kako je do skoro bilo ilegalno za nekog kao što sam ja da služi u vojsci.

Takođe bi bilo nemoguće da neko kao ja postane predsednik opštine mog rodnog grada. Samo nekoliko generacija ranije, biti javno deklarisan je značilo da ne možete da radite nijedan posao u Vladi.“ „Ipak početkom ove godine“, on nastavlja, „postao sam prvi javno deklarisani član predsedničkog kabineta, dok je moj muž stajao pored mene dok sam davao zakletvu i držao Bibliju. I još skorije, postali smo roditelji dvoje predivne dece. Čudno je kada pomisliš da imati

muža i decu, tako normalne stvari u životu, je za nas do pre par godina bilo nemoguće. Ova promena pokazuje koliku moć ima aktivizam i hrabrost. Toliko ljudi danas ide putem koji su ljudi pre nas utabali, kada je težak način bio jedini način.“ Izdvojio je jednog od tih ljudi, a to je James Hormel, koji se bavio humanitarnim radom i bio bivši ambasador koji je preminuo u avgustu. Predsednik Bill Clinton nominovao ga je 1997. za ambasadora u Luksemburgu, ali je Senat to odbio samo zato što je gej. Međutim, uspeo je da postane ambasador time što je predsednik Clinton našao način da u toj odluci zaobiđe Senat.

Gledajući kako se ova priča odigrava „uvideo sam da postoje ograničenja koja u ovoj zemlji postoje u smislu kome je dozvoljeno da negde pripada,“ Buttigieg je rekao kada ga je Biden nominovao za poziciju u Ministastvu saobraćaja. „Ono što je isto bitno je što sam video kako ta ograničenja mogu da se promene.“ To je uradio 2015. kada se javno deklarisao tokom svoje kampanje za drugi mandat za gradonačelnika grada South Bend. On je oduvek po-

Potpuno moderan muškarac

Pete Buttigieg

16

www.optimist.rs

piše: Trudy Ring - The Advocate

državao LGBTQ+ zajednicu ali nije govorio o svom identitetu. U kolumni koju je napisao za list South Bend Tribune, rekao je da vidljivost LGBTQ+ zajednice može pomoći u borbi protiv netrpeljivosti i da nadu mladim ljudima koji preispituju svoj seksualni identitet. Napisao je da se nada da će se oženiti i jednog dana imati decu, kao i da jedva čeka vreme u kom javno deklarisanje neće biti vredno pažnje. Osvojio je svoj drugi mandat kao javno deklarisani gej muškarac.

Još jedan veliki izazov tim ograničenjima došao je 2019. kada je objavio da će se boriti za nominaciju demokratskog predsedničkog kandidata. Međutim, nije imao veliku šansu, jer ne samo što je bio gej, takođe je bio veoma mlad (37 u to vreme) i njegova jedina pozicija u politici bila je predsednik opštine grada od 100.000 stanovnika.

Međutim, privukao je dosta oduševljenja i postavio sebe kao prvog kandidata velike stranke koji se pojavo u predsedničkoj debati.

Naravno, bilo je i par kritika na njegov račun.

Neki su mislili da belac koji je služio u vojsci i korporativnoj Americi, nije najbolji predstavnik raznolike LGBTQ+ zajednice. Takođe, istakli su da je kao predsednik opštine imao problematičan odnos sa populacijom Afroamerikanaca u South Bendu. Treba istaći da nije naišao na mnogo javne homofobije. Antigej komentari došli su od strane okorelih desničara kao što su Franklin Graham i Rush Limbaugh. Kada je Buttigieg odlučio da napusti trku i podrži Bidena od njega je dobio isključivo komplimente i koji je rekao da ga podseća na svog pokojnog sina.

Buttigieg je prvo bio član Bidenovog tima, a nakon toga dobio poziciju u Ministarstvu saobraćaja. Ove jeseni, između porodičnih obaveza,

predstavljao je Bidenu planove za poboljšanje infrastrukture i govorio o problemima u lancu snabdevanja koje je uzrokovala globalna pandemija.

Kao još jedna potvrda njegovog uspeha bio je dokumentarac „Mayor Pete“, o njegovoj predsedničkoj kampanji. Film je režirao Jesse Moss i prikazivan je na brojnim festivalima i nakon toga postavljen na Amazon Prime.

Buttigieg i dalje razmišlja o tome koliko je daleko došao i rešen je da postigne dalji napredak LGBTQ+ zajednice. „Znajući da će Amerika biti bolje mesto kada svi koji je služe mogu na poslu da budu to što jesu i zato ponosno vodim raznovrsnu radnu snagu u Ministarstvu saobraćaja i želim da omogućim da naša politika štiti bezbednost i prava LGBTQ+ ljudi.“ „Naravno, jasno je da nas čeka dug put do potpune jednakosti, posebno za transrodne Amerikance, koji zaslužuju punu podršku od svih nas, posebno gej muškaraca kao što sam ja, čiji su životi postali dosta sigurniji u prethodnih nekoliko godina. Ipak, ja sam dokaz promene u ovoj zemlji i ponosan sam što sam deo administracije koja podržava jednakost kako kod nas tako i širom sveta.

Vodič kroz gej Srbiju

17

A OPTIMIST Sport

utovanje je zamoran proces, najpre zbog toga što nikada ne prestaje. Sa svakom promenom okruženja kreće se ispočetka, pa slobodno može da se kaže da je životna priča svake LGBTIQ+ osobe između ostalog i priča o autovanju i reakcijama okruženja.

Svakako je najteže ono prvo, koje obično dolazi nakon što osoba sama sa sobom raščisti pitanje sopstvenog identiteta. U tom prvom krugu zastupljeni su najbliži – roditelji, braća, sestre i ostala rodbina, bliski prijatelji, ponekad komšije i kolege. Početni korak je obično i najbolniji, posebno u konzervativnim sredinama.

Mlade LGBTIQ+ osobe i dalje često ostaju bez podrške odmah nakon autovanja, pa je to jedan od najčešćih razloga da se ostane u ormaru.

Ljudska bića možda i mogu da preživljavaju u kutijama, ali nikako da žive. Za rast je potrebna sloboda da se istinski bude, u skladu sa onim što neko zaista jeste. To je ipak lakše reći nego učiniti, pa su retke LGBTIQ+ osobe koje nisu doživele neki od oblika nasilja zbog svog identiteta.

Pored fizičkog tu je i psihičko, te ekonomsko nasilje – dok si pod mojim krovom u obavezi si da budeš strejt, ili da bar dobro glumiš.

LGBTIQ+ osobe se često optužuju da dru-

Josh Cavallo

đana. Time se kvir osobama dodaje još pritiska, budući da svakodnevno moraju da se bore za svoje parče slobode. Ljubav na kraju počinje da bude i politički čin, bunt, način da se poveća sopstvena, ali i vidljivost drugih članova zajednice, što nije lako.

Sa svakom promenom dolaze nove grupe koje bi trebalo obavestiti o sopstvenoj homoseksualnosti. Heteroseksualnim osobama je to dato, pa se podrazumeva da mogu slobodno da govore o svojim partnerkama/partnerima, da nose burme, drže porodične fotografije na vidnom mestu. Kada neka LGBTIQ+ osoba učini isto, često nailazi na otpor, a okruženje na kvir ljubavne priče reaguje kao na teške uvrede.

Poznate ličnosti su značajni saborci u bici za slobodu, ali je autovanje njima često teže nego „običnim“ osobama. Tako je najpre zbog toga što ne samo da mogu da ostanu bez porodice i prijatelja, već i bez posla koji im donosi ogromne zarade. Zbog toga i danas mnoge LGBTIQ+ slavne sobe žive u tišini, pa neretko podražavaju strejt život. To posebno važi za sportiste, jer navijači i saigrači homoseksualnost teško praštaju.

Dugo se verovalo da gej sportisti ne postoje, posebno kada se radi o muškarcima. Atletske veštine su rezervisane za „prave muškarce“, jer većina i dalje veruje da tako nešto zaista postoji.

Poslednjih godina se to polako menja, pa velike sportske figure javno govore o svojim LGBTIQ+ identitetima, partnerima, čak i deci. Na primer Tom Daley. Čini se da je gej fudbalerima najteže. Švajcarska ljubavna drama Mario se još 2018. godine pozabavila tom tematikom, a priča se vrti oko dva zaljubljena fudbalera. Pored ljubavi, ovaj se film bavi i ekonomskim, te političkim aspektima života gej osoba koje su i dalje zarobljene u heteropatrijarhatu.

Gordan Duhaček u svom tekstu piše da je „Mario na prvi pogled jednostavna priča o ljubavi koja se rađa između dvojice mladih nogometaša, no reditelj Marcel Gisler suptilno nudi slojevitu sliku homofobije koja vlada u nogometu i koja je uvjetovana ne samo mačo kulturom tog nedvojbeno homoerotičnog sporta, nego i ekonomskim interesima. Dapače, o tome da je Mario iznimno političan ljubavni film osmi-

Gej heroj s loptom Piše: Milan Živanović

gima „nameću svoje identitete“, čime im se u startu zabranjuje da govore o svojim životima.

Ljubav tako prestaje da bude ljubav i postaje teret za slabašna pleća heteroseksualnih gra-

18

www.optimist.rs

šljen po logici toga da je i privatno političko, svjedoči i službeni opis filma koji govori o dvojici mladih igrača uhvaćenih između politike nogometa i politike ljubavi“.

Svaki film potiče iz stvarnog života, pa se sve jednom zaista i dogodilo, ili će se tek dogoditi.

Tako u poslednjih nekoliko godina imamo brojne primere fudbalera, fudbalerki i fudbalskih timova koji su se na ovaj ili onaj način našli na meti homofoba.

Na Facebook stranici Manchester Uniteda tako su se 2018. godine mogle videti sledeće objave: „Reci ne LGBT-u“, „Bog je stvorio Adama i Evu, ne Adama i Lukakua“, „Gaychester United“ i „Fudbal je zdravi sport. LGBT životni stil učiniće situaciju nezdravom“. Svi postovi su dobili po više od 10 hiljada lajkova, a pojavili su se nakon što je fudbalski klub objavio svoj logo u duginim bojama, u znak podrške svim LGBTIQ+ osobama, što se navijačima nije dopalo.

Jedan pozitivan primer iz 2019. godine je akt danskog fudbalera Viktora Fischera, koji je odgovorio na homofobične psovke nezadovoljnih navijača, što i ne bi bilo naročito zanimljivo da uz to nije ponudio i objašnjenje u kojem kaže da mu najveći problem predstavlja to što mladi ljubitelji fudbala smatraju da je „gej“ reč koja može da se koristi kao uvreda. Fischer, koji je u to vreme igrao za fudbalski klub Copenhagen, se dva puta našao na meti navijača protivničkih timova koji su pretpostavke o njegovom seksualnom identitetu pokušali da uklope u psovke i navijačke pesmice.

Iste godine je pažnju privukla i priča o švedskoj fudbalerki Magdi Eriksson, te danskoj Pernilli Harder, koje su za medije govorile o poljupcu koji se dogodio na Svetskom prvenstvu u Parizu i brzo postao viralan. Pored toga su pričale i o značaju autovanja, i tome koliko je važno da se poznate ličnosti priključe „zajedničkom cilju“.

U junu 2021. godine je u centru pažnje bila Mađarska, a zbog sve češćih homofobičnih incidenata. Nemačka je rešila da u znak protesta Allianz arenu u Minhenu pretvori u veliku dugu, a uoči utakmice između Mađarske i Nemačke tokom EURO 2020.

Situacija je nešto drugačija kada je gej fudbaler sam na prvoj liniji odbrane. O tome govori slučaj australijskog fudbalera Josha Cavalla, koji je odlučio da početkom novembra obznani da je gej. „Danas sam spreman da govorim o nečemu ličnom, o čemu mi je napokon ugodno da pričam“, napisao je na svom Twitter nalogu „Ponosan sam da javno objavim da sam gej. Prevalio sam ozbiljan put da stignem do ove tačke i ne mogu biti srećniji. Protiv svog pravog identiteta sam se borio više od šest godina i srećan sam što je s tim konačno svršeno. Dok sam odrastao, uvek sam se krio jer sam se stideo. Najviše zbog toga što sam mislio da nikada neću moći da se bavim onim što volim i da budem ono što jesam. Krio sam svoje pravo ja da bih mogao da ostvarim san iz detinjstva – da igram fudbal. Kao gej fudbaler u ormaru bio sam prinuđen da krijem svoja osećanja, a da bih se uklopio u sliku o Vodič kroz gej Srbiju

19

>>

OPTIMIST Sport

tome šta profesionalni fudbaler jeste prema shvatanju većine. Živeo sam svoj život u uverenju da o tome nikada neću smeti da govorim javno. Znam da ima i drugih igrača koji žive u tišini i želim da pomognem da se to promeni. Želim da pokažem da su na fudbalski teren svi dobrodošli i da zaslužuju da budu svoji. Zapanjujuće je da trenutno nema profesionalnih gej fudbalera koji i dalje igraju, ne samo u Australiji, već u čitavom svetu. Nadam se da će se to uskoro promeniti. Beskrajno sam zahvalan za podršku najbližih. Hvala mojoj porodici i prijateljima, posebno Tomiju i Davidu koji su mi omogućili da ovome javno progovorim. Hvala i Adelaide Unitedu što su me dočekali s najvećim poštovanjem i prihvatanjem. Srećan Pride i napred United!“ Kao što to obično biva, tvit je izazvao homofobičnu javnost. Zbog lavine komentara dvadesetjednogodišnji Cavallo je u razgovoru za Guardian rekao da se boji odlaska na Svetsko prvenstvo koje će se održati u Kataru. „Tužan sam kad vidim takve stvari. Pročitao sam da postoji smrtna kazna za gej ljude u Kataru. To je nešto čega se bojim i ne bih hteo da idem u Katar zbog toga. Za fudbalera je odlazak na Svetsko prvenstvo najveća nagrada, ali ne u zemlju koja ne podržava homoseksualce i gde bih strahovao za vlastiti život. Moram da se zapitam šta mi je važnije – karijera ili život“, rekao je u intervjuu.

Napadi su došli i od pojedinih kolega, pa je ukrajinski fudbaler Artem Yuriyovych Besedin nakon što se njegov mladi kolega autovao rekao „Podržavam li parade ponosa? Ne, nikako. To nije normalno i u principu – homoseksualci ne

20

www.optimist.rs

bi trebalo ni da postoje. Postoje dečaci i devojčice i to je to. Postoje neka udruženja, imaju svoju zastavu i svi im udovoljavaju. To ne mogu da gledam“. Čini se da svi homofobi funkcionišu po istoj matrici, pa su i ovakve izjave uglavnom slične – nežno heteroseksualno oko ne može da gleda svoje gej sugrađane, te svet deli na „devojčice i dečake“ u nadi da će zadržati privilegije koje nudi heteropatrijarhalno uređenje.

Srećom, ima i onih koji zdravo razmišljaju o svetu koji ih okružuje. Jedan od njih je i Zlatan Ibrahimović koji je podržao mladog fudbalera, te na Twitteru napisao „Ti si šampion. Fudbal je za sve. Veliko poštovanje“. I upravo je ta rečenica sve što je mladim LGBTIQ+ osobama potrebno – reči kojima im se poručuje da su prihvaćeni i poštovani, te da ih okruženje doživljava bez ali, od vitalnog su značaja za zdrav i ispunjen život. „Ja sam fudbaler i ja sam gej“ izgleda kao sasvim obična rečenica, ali se zapravo radi o istorijskom činu. Cavallo je te reči izrekao dok se još aktivno bavi fudbalom, čime je napravio veliku stvar za sve mlade LGBTIQ+ sportiste. Prvi korak je uvek najteži.

Svako autovanje je posebna priča, ali se uvek radi o hrabrosti koja LGBTIQ+ osobama vraća odavno oteto dostojanstvo. Veoma je važno da se ne pristaje na homofobičnu stvarnost, jer život ne traje večno. LGBTIQ+ osobe su deo društva i mesto im je svuda – na ulici, u opštini, na venčanju, na porodičnim ručkovima, u umetnosti, na filmu, u roditeljstvu, na plaži, u klubu, u školi, na poslu, u svim zemljama sveta i svim profesijama, pa i u fudbalu.

OPTIMIST Intervju

Ja sam za bratsvo i jedinstvo

Nejla Mehanović

N

Razgovarala: Jovana Ivetić

ejla Mehanović je postala poznata javnosti tokom učešća u srpskom rijaliti šou programu „Parovi“ na Happy televiziji. Iako Balkanci imaju predrasude, Nejla nije naišla na osude zbog autovanosti. Poreklom je iz Sarajeva i baš taj sarajevski naglas je i bio dopadljiv gledaocima, u kombinaciji sa specifičnom gestikulacijom.

Učestovala si u rijalitiju. Koliko je danas čitav svet rijaliti, s obzirom da ljudi postavljaju sve na društvene mreže? Život je rijaliti. Oduvijek je bilo tako, samo danas imamo više uređaja na kojima možemo to vidjeti.

Postoji li pravo drugarstvo u takmičenju tog formata, a i posle njega?

Drugarstva je uvijek bilo i bit će... Živjelo bratstvo i jedinstvo! Ja želim biti u vremenu: Živio drug TITO. Da li misliš da je pre 10 godina neko mogao da bude autovan u rijalitiju, ili smo ipak napredovali kao društvo? Da li smo danas slobodniji da javno budemo ono što jesmo?

Smatram da smo danas kao društvo napredovali u prihvatanju istospolnih veza, unazad deset godina nije bilo tako kao sada. Takođe smatram da svako ima pravo izbora, da se u svom tjelu osjeća kako želi.

Sarajevo je oduvek važio za boemski grad. Da li je zaista tako?

Sarajevo ima svoju dušu i ko jednom dođe doći će opet. To je grad u kojem na jednom kvadratnom metru možete obići i Sinagogu, Pravoslavnu crkvu, Katoličku katedralu i Džamiju - rijetki su takvi gradovi. A to je poruka koja glasi da je Sarajevo grad svih naroda i da su ovdje uvijek svi dobro došli.

Koji su ti planovi za 2022. godinu?

U 2022. godini planiram da se udam. Valjda će me iko htjeti makar zbog papira -smeh.

A šta imaš da poručiš čitaocima Optimista za 2022? Želim svim ljudima, a pogotovo ljudima dobre volje, zdravlje, sreću... novac kao drugu sporednu stvar na svijetu. I učinite, uradite uvijek nekom dobro, pomozite koliko god ste u mogućnosti, posebno djeci i starijim.

Vodič kroz gej Srbiju

21

U OPTIMIST Kolumna

svojim prethodnim tekstovima sam, kao prvo, pokušao da predstavim kako izgleda i oseća se genderqueer osoba, a kao drugo, probao da prikažem odnos muškaraca prema osobama koje njih inicijalno asociraju na transrodne osobe. U ovom tekstu želim da se detaljnije bavim ovim muškarcima, jer sam kroz lično iskustvo u prethodnih nešto više od godinu dana došao do veoma interesantnih zaključaka.

Kada sam bio mlađi, izgledao sam mnogo više kao momak (iako se ni tada nisam tako osećao). Kada je dolazilo do upoznavanja ili stupanja u odnose sa momcima, oni su me upravo tako i doživljavali, kao momka. I to se meni tada nije sviđalo, ali nisam znao šta da uradim po tom pitanju. Prosto, izgledaš kao momak, gledaće te kao momka, i to je to. Ako želiš da te doživljavaju kao devojku, treba da budeš devojka, a ti to nisi, a muškarci koje privlače devojke su strejt, i to je to, prihvati kako stvari funkcionišu.

ljubavni slučaj, ili tragedija

GenderQueer Osobe Piše: Filip Obradović Tek prošlog leta, kada sam se ponovo upustio u komunikaciju i upoznavanje sa muškarcima, sam shvatio da zapravo postoji jedna ogromna grupa muškaraca čija je seksualna orijentacija „negde između“. Prvo sam mislio da bih ove muškarce mogao da svrstam u kategoriju biseksualnih, ali se ispostavilo da većina njih nikada ne bi bila sa momkom. To su muškarci koji su celog svog života bili isključivo sa devojkama,

22

www.optimist.rs

pa su počeli da shvataju i da ih privlače osobe koje vizuelno i energetski doživljavaju kao devojke, a koje to možda zapravo nisu (ili nisu bile po rođenju).

Na prvu sam pomislio da je to super, jer je to konačno tip muškaraca koji će mene doživljavati na adekvatan način, onako kako se ja zapravo i osećam. Ali sam onda ubrzo shvatio da su zapravo mnogi od njih zbunjeni time što im se dešava, što je umelo da prouzrokuje neka njihova veoma čudna ponašanja i stavove.

Kao prvo, mnogi od njih su imali potrebu da mi objasne da oni nisu gej (jer bi to bilo nešto strašno), da nikada ne bi bili sa momkom i da njih ja privlačim samo zbog toga što ih podsećam na devojku. Pošto sam se bavio ovom temom (jer me je interesovala) i čitao određena istraživanja i tekstove koji upravo govore o tome da muškarci koje seksualno privlače trans i srodni identiteti ustvari i nisu homoseksualne orijentacije, jer ih privlače ženske karakteristike, mogao sam da ih "utešim" i potvrdim im da nisu.

Međutim, kroz komunikacije sa ovim muškarcima i pristup koji je mnogo njih imalo, počeo sam da uviđam jednu mnogo krupniju stvar. Pošto me je većina njih poistovećivala sa trans osobama, dobio sam priliku da steknem uvid u to na koji način veliki broj ovih muškaraca doživljava trans osobe. I to mi se uopšte nije dopalo.

Postojanje trans osoba je nešto što je njima daleko i strano. Uglavnom se prvi put sa njima susretnu kroz pornografski sadržaj. Na osnovu toga, oni grade određene fantazije u glavi, koje onda kroz upoznavanje trans osoba u realnosti žele da sprovedu u delo. I tu nastaje problem.

Glavni problem je u tome što najčešće trans osobe u njihovim glavama nisu osobe (ljudi), koje imaju svoja osećanja, želje, potrebe i prava, već su (izvinjavam se unapred) "riba s k*rcem. I kao takva, ona je fantazija, čija je jedina svrha da njemu ispuni sve ono što je on zamislio u svojoj glavi.

Počev od toga kako treba da izgleda, šta treba da obuče, kako treba da se ponaša i šta treba da ispuni u krevetu.

Na svaki moj pokušaj da objasnim da određene stvari ne dolaze u obzir, jer mi se ne sviđaju, ne prijaju mi, ili prosto ne želim to da

uradim, nailazio sam na njihovo veoma uporno ubeđivanje da to ipak treba uraditi na način na koji su oni zamislili. Pošto je u pitanju fantazija, onda ona mora da se sprovede tačno onako kako su oni to zamislili.

Najčešće su se „pregovori“ vodili oko garderobe, štikli, šminke. Njihov argument je uglavnom znao da bude da ću „onda biti još lepši, a samim tim i njima privlačniji“. Jer ako trans ili bilo koja druga osoba ne želi da izgleda onako kako muškarac od nje očekuje (u konkretnim primerima, ne želi da nosi tange, haltere, mrežaste čarape, i slično), onda ona njemu neće biti dovoljno dobra i ne ispunjava njegove standarde.

Kad smo kod njegovih standarda, naredni korak je bila manipulacija, koja se sastojala iz toga da se šalje poruka da je izgled koji on očekuje zapravo i za moje dobro. Opet ću navesti konkretan primer (nisam izmislio, verujte), gde mi je bilo poručivano da, ukoliko ja izgledam onako kako on hoće, ja ću njega više privući, pa će se on mnogo više truditi u krevetu, pa će samim tim i meni biti bolje. Kroz način na koji su oni slali takve poruke sam shvatio da oni tu prave ogromnu razliku između devojaka i trans i njima sličnih osoba. Trans osoba treba da se oseća manje vredno, zato što mu kao takva nije dovoljna, ali može da se potrudi da ispuni njegova očekivanja, da bi postala dostojna njegove „nagrade“.

Ovakvi „slučajevi“ su u potpunosti zanemarili činjenicu da se sa druge strane telefona nalazi osoba koja nije dužna da ispuni njihovu fantaziju, već to isključivo zavisi od njene želje. Ukoliko se fantazije poklapaju, problema nema.

Ali ukoliko trans osoba ne želi da bude fantazija, da se oseća kao seksualni objekat i da bude svedena na polni organ, onda je nastajao problem, jer ovakav tip muškaraca smatra da one ni ne treba da imaju drugačiji tretman, i „da se zna za šta takvi kao ja služe“ (ovo je ponovo konkretan primer, koji nažalost nisam izmislio).

Na kraju, prilikom odbijanja ovakvih muškaraca, uglavnom su bili iznenađeni, zbunjeni, pa i uvređeni (njihove reakcije na odbijanje su tema za poseban tekst). Bili su iznenađeni time što sam odbio, jer se očekuje da smo mi uvek za, u bilo koje doba dana ili noći, bilo gde, sa bilo kim.

Bili su zbunjeni time što ja odbijam njih, koji su tako dobri frajeri i odlično izgledaju (i imaju polni organ od 20+ centimetara), jer bi to valjda trebalo da bude jedino što je meni važno prilikom donošenja odluke s kim ću biti. A bili su uvređeni zbog toga što ja ustvari od početka nisam ni bio vredan njihove pažnje, jer se oni inače viđaju sa devojkama, pa su eto oni sada meni poklonili deo svoje pažnje i ponudili mi da me vode u krevet, a ja umesto da to cenim i poštujem, ja ih odbijam. Baš sam nezahvalan!

Iako je bilo i svetlih primera momaka koji su bili zainteresovani da me, osim seksualno, dožive i upoznaju kao osobu, bez postavljanja očekivanja i kriterijuma koje moram da zadovoljim, procentualno ih je bilo jako malo. Većina momaka koje privlače trans i srodni identiteti takve osobe doživljavaju isključivo kao fantaziju, fetiš i ličnu sramotu koju žele da sakriju od ostatka sveta i za koju niko nikada ne sme da sazna. Želje, vizije, fantazije i fetiši su suštinski okej stvar. Problem je nerazumevanje da druga osoba nije dužna da to sve ispuni, samo zato što vi to očekujete. Trans osoba ima pravo na svoje želje i vizije, ima pravo na svoj izbor i ne mora da pravda odluke koje donese. Zbog svojih odluka ne treba da se oseća manje vredno i nezahvalno što propušta „priliku“ koja joj se nudi, jer ona kao takva ni ne zaslužuje ništa bolje.

Vodič kroz gej Srbiju

23

V OPTIMIST Intervju

ladica Čulić je rođen 1988. godine u Beogradu i sa 11 godina odlazi iz zemlje i odrasta u Švedskoj, da bi se pre koju godinu vratila u Srbiju. Ako primetite na ulicama Beograda devojku koja je hodajuće umetničko delo, najverovatnije ste sreli Vladicu. Na ovogodišnjem 13. Merlinka festivalu biće prikazan dokumentarac Safe Space u kome, između ostali govori i Vladica o projektu Guvernanta drinks & decadence. Ali smo mi pre festivala iskoristili da popričamo s njom.

Kako je nastala Guvernanta?

Mi uvek volimo da pričamo tu anegdotu. Nas dve (Vladica Čulić i Ana Dimitrijević) smo pre ove Guvernante otvorile jednu drugu, koja je bila takozvani pleasure room, mali stan opremljen velikim metalnim krevetom sa zlatnim kavezom ispod i raznim igračkama za odrasle.

Prostor je mogao da se iznajmi za različite potrebe, od romantične noći u dvoje, preko seksualnih eksperimentisanja i bdsm do foto

24

www.optimist.rs

sesija. Ta prva Guvernanta estetski je dosta podsećala na ovu sada, bilo nam je bitno da različitim profilima ljudi bude lepo i udobno, da to ne bude neki mračni i ogoljeni prostor, nego jedno raskošno utočište za uživanje. Kada smo odlučile da otvorimo ovu sadašnju Guvernantu-bar, dobar deo te estetike ali i sama tematika se prenela na naš novi poduhvat. Inspirisane temama koje podrazumevaju čulno, erotsko, telesno zadovoljstvo, zavodljive situacije, ljude i predmete, nespojive spojeve, dizajnirale smo prostor nove Guvernante, ali i dosta precizno profilisale sadržaje koji će se u njoj prikazivati.

Koliko je dekadentna Guvernanta?

Najdekadentnije vezano za Guvernantu verovatno je opiranje kategorizacijama. Mnogo puta ljudi pokušavaju sebi i drugima da objasne šta je to mesto, stavljajući ga u kategorije gej bara, “tipičnog” berlinskog kafea, mesta gde izlaze samo kul aktivisti, bdsm jazbine... A mi uvek (sa ponosom) insistiramo na tome da ništa od ponuđenog nije istina, a sve je pomalo istina. Jer u Guvernanti se desi da kolo zaigra trans devojka, oficir, Finac, deda koji cepa zaječarsko i lezbejka iz Pančeva. Osim ovoga naravno, imamo puno tematskih događaja vrlo dekadentne profilacije, imamo svoje Fetishize evente na kojima istražujemo različite fetiše. Guvernanta je ugostila brojne dreg nastupe. Imamo tombolu koja je dosta dekadentna.

Imamo gole ljude i viršle po tapetama.

Koliko je korona uticala na vaš rad?

Kakve je posledice ostavila?

S obzirom na to da smo Guvernantu otvorile u junu, pred sam drugi talas korone, sve vezano za poslovanje je bilo komplikovano i izazovno. Ipak, borba nas je ojačala i zbližila, ljudi su nas jako podržali u raznim kriznim situacijama i razvila se jedna stvarno divna i raznolika publika koja posećuje događaje i obitava u Guvernantinim odajama svakodnevno.

Pre Guvernante živela si i radila u Švedskoj. Zašto si se vratila?

Vratila sam se prvenstveno zbog ljubavi.

Zaljubila sam se. Ali sam takođe pre toga razmišljala dosta o tome kako bi bilo živeti ovde, stvoriti sebi prostor koji je zdrav i nekako uspeti u tom kreiranju svakodnevnice u zemlji koja je toliko kontradiktorna i izazovna kao sto je Srbija.

Koliko se Srbija navikla na tvoju zelenu kosu i ekstravagantnost?

Mislim da smo se navikle jedna na drugu dosta.

Možda ne policija koja me redovno zaustavlja i u čudu gleda ali mislim da nekom mekoćom i razumevanjem za ljude i za to da neko neće uvek na prvu loptu prihvatiti moj izgled i način na koji se nosim, može dosta toga da se postigne. Jako je malo momenata kada sam u nekoj bas neprijatnoj situaciji.

Ljudi su danas više oduševljeni kada me vide i pogledi nisu preki i puni osude. Naprotiv, ima dosta ohrabrivanja u njima.

Na Merlinka festivalu 2017. godine predstavila si izložbu „Hangarske orgije devica“. Šta se desilo u tvom umetničkom radu nakon toga?

Guvernanta je takođe jedan dobar deo mog umetničkog stvaranja. Još uvek crtam ali nisam baš dugo jer ovo divno mesto zaista traži puno pažnje i angažmana. Sa druge strane se jesam upustila u performans, bila deo nekoliko fantastičnih performansa, glumila u seriji… tako da umetnosti ne manjka..

Koji su tvoji planovi za budućnost? Šta možemo da očekujemo od tebe i Guvernante?

Za Guvernantu Ana i ja spremamo dosta uzbudljiv niz dešavanja, na primer za Novu godinu nam na specijalni nastup stiže Gnučči. Gnučči je danas jedna od najpopularnijih Švedskih ženskih hip hop zvezda. Poreklom je iz Srbije i od malena, od kada je napustila ovu zemlju nije bila u njoj. Ovo će joj biti jedan grandiozni homerun a nama svima jedna ozbiljno dobra nova godina

Dekadentna uvek i svuda

Vladica Čulić Razgovarao: Predrag Azdejković

u Guvernanti! More info comming soon! Takođe planiramo neke muzičke izlete u dosad ne toliko česte sadržaje tipa pank. Planiramo više kabarea, a i jedan spektakularni lično Guvernantin celovečernji kabare, u kome ćemo pevati i plesati svi mi i mnogobrojni prijatelji kuće.

Vodič kroz gej Srbiju

25

S

OPTIMIST Seks i zdravlje

koro četiri decenije izloženosti riziku od HIV-a, a gej muškarci se danas ponašaju rizičnije nego u vreme kada se bolest pojavila. Seks bez kondoma postao je mejnstrim na dejting aplikacijama, a brojna istraživanja ukazuju na to da upotreba prezervativa među muškarcima koji upražnjavaju seks sa drugim muškarcima drastično opada i da je sve više onih koji funkcionišu po „No risk, no fun“ – principu, ponekad i nesvesni u kakav se rizik zapravo upuštaju. Međutim, kako rizično ponašanje sve više uzima maha, i to statistički najviše među muškarcima u zrelim godinama od kojih se očekuje veći nivo odgovornosti i obazrivosti, postavlja se pitanje da li je gejevima sperma stvarno važnija od sopstvenog zdravlja, pošto o zdravlju seksualnog partnera, pogotovu ukoliko je on usputan, a najčešće jeste, gotovo da niko ni ne razmišlja.

O adekvatnoj zaštiti tokom seksa više ne vodi računa ni pornografija, niti budi svest o njoj, niti nas pravilno edukuje kao što je bio slučaj nakon same pojave HIV-a, kada je bilo pravilo da glumci u gej porno filmovima koriste kondom. Štaviše, današnja produkcija masovno promoviše barebacking. Must have, koji je nekad u pornićima bila velika kita, danas je proširen na što veću količinu sperme, koja se gotovo po pravilu guta ili sliva u analni otvor. Scene svršavanja po leđima seksualnog partnera su maltene relikvija prošlih vremena, a činjenica da su barebacking i creampie na pretraživačima porno sajtova uglavnom u pet najpopularnijih kategorija, samo potvrđuje u kojoj meri gej muškarci preferiraju belu tekućinu i seks bez kondoma.

Ni psihološki ni sociološki nije jednostavno objasniti toliko favorizovanje same sperme među gej populacijom, iako većina istraživača ovaj fenomen dovodi u vezu sa činjenicom da ona u velikoj meri sadrži suštinu tabua. Naime, nije sama semena tečnost nešto za čime se bukvalno žudi, već se žudi i za osećajem delikta koji prati čin njene raz-

26

www.optimist.rs

mene među muškarcima. I kao što je slučaj i sa mnogim drugim seksualnim tabuima, ta osećanja postaju nešto oko čega se fantazira, nešto što se eksploatiše i od zabranjenog voća izdiže na nivo fetiša, pa potom i nešto od čega lako možemo postati zavisni. Razmena sperme je oblik ličnog kontakta za koje normativno društvo kaže da je među muškarcima neprihvatljivo, što ga za gejeve čini privlačnijim, predstavljajući uz to i prenos moći sa jednog muškarca na drugog. Mnoge gej muškarce pali upravo pomisao da drugi muškarac svršava u njega, dok ih činjenica da u tome ima nečeg „prljavog“ i drugima neprihvatljivog dodatno uzbuđuje.

Teško je odrediti kada je tačno sperma dospela u fokus tolike erotske fiksacije u gej zajednici i zašto se seks bez kondoma u tolikoj meri favorizuje da se oni koji insistiraju na zaštiti neretko ismevaju. Da li je masovno karanje bez „ogrtača za jahača“ novi nivo svakodnevne pornografije ili time gej muškarci, rizikujući sve, poručuju da ne žele seks u rukavicama, takođe nije lako utvrditi. Istina, najčešći argument za nekorišćenje kondoma jeste upravo uverenje da njegovo prisustvo umanjuje seksualni užitak, kao i da kod mno-

Gej muškarci i rizično ponašanje

Barebacking piše: Bogdan Petrović

gih muškaraca sam trenutak stavljanja kondoma negativno utiče na erekciju. Međutim, šta god da je uzrok ni jedan ne opravdava toliki stepen rizika.

Jedan od inicijatora novonastale preopuštenosti po pitanju upotrebe kondoma svakako je pojava PreP-a, koji je smanjio rizičnost

analnog seksa bez kondoma, iako ga nije u potpunosti otklonio, učinivši ga prihvatljivijim predlogom na dejting aplikacijama kao što su Romeo i Grindr. Činjenica da se pojavio lek koji preventivno sprečava transmisiju HIV virusa odagnao je dugogodišnji strah od sperme i učinio da najintimniji, a čini se i najomiljeniji, čin gej seksa – razmena sperme više ne bude smrtonosan kao pre. Prvi put posle mnogo godina ljudi su bez straha od HIV-a mogli da makar liznu spermu, zaboravljajući pritom da ona u sebi može da sadrži i druge viruse manje-više podjednako opasne i smrtonosne. Otuda činjenica da je smanjenje transmisije virusa HIV-a kome je PreP dokazano doprineo, praćeno naglim porastom drugih oboljenja među gej muškarcima, prevashodno sifilisa i gonoreje. Neobaveštenost je, očigledno, još jednom učinila svoje.

Razlozi zbog kojih se u seksu, ukoliko smo skloni čestim promenama seksualnih partnera, ne smemo osloniti na PreP kao jedinu

zaštitu su mnogostruki. Kao prvo, on nas štiti samo od HIV-a, ali ne i od drugih polnoprenosivih bolesti, čija je ekspanzija poslednjih godina alarmantna, čak i u Srbiji. Kao drugo, on se mora uzimati redovno kako bi se postigla maksimalna efikasnost. Pogotovu je pogrešno oslanjati se na to da neko sa kime se upuštamo u seks, a koga smo upoznali putem dejting aplikacije, koristi PreP, jer ljudi su skloni lažima u vezi sa tim, tako da uglavnom niste u mogućnosti da budete 100% sigurni da potencijalni partner koji vam kaže da je na PrePu zaista i jeste na njemu.

PreP, koji je definitivno porušio barijeru između HIV pozitivnih i HIV negativnih muškaraca i u velikoj meri doprineo prevenciji daljeg širenja virusa, nikako nije otkriven da bi postao zamena za kondom, pogotovu kod osoba koje su sklone promiskuitetu i rizičnom ponašanju. Čak, naprotiv. PreP je njegova dopuna i samo udruženi postižu maksimalne rezultate zaštite.

Vodič kroz gej Srbiju

27

K

OPTIMIST Seks i Zdravlje

ondom, PrEP ili HIV? Biraj!

Zvuči brutalno, ali je isto tako surova i realnost sa kojom se suočavaju gej muškarci u Srbiji i šire. Rizik od inficiranja gej populacije je izuzetno visok, ali je danas u uslovima pandemije on još veći. HIV i polno prenosive infekcije nisu u fokusu javnosti, a mali broj testiranih i četvorostruko manji broj dijagnostikovanih prošle godine, na to jasno ukazuju.

Budući da osobe koje žive sa HIV-om i leče se, ne mogu inficirati svoje seksualne partnere, lečenje svake novodijagnostikovane osobe znači manji broj onih koji HIV i dalje prenose seksualnim putem. Slično je sa korišćenjem korišćenja PrEP-a, ali o tome malo kasnije. Važno je imati na umu da je prošle godine u Srbiji dijagnostikivano samo 55 osoba (od toga u „Potentu“ 14), što je gotovo četvorostruko manje nego 2019. godine. Gotovo svi novodijagnostikovani su gej muškarci. Ovaj mali broj dijagnostikovanih zapravo znači to da danas imamo više infektivnih koji generišu epidemiju, nego što je to bilo pre par godina i zato je rizik od inficiranja značajno veći.

Neko će pomisliti da je to možda zbog velikog broja gej muškaraca koji koriste PrEP, jer kad pogledamo profile na „grinderu“ i „romeu“ pomislili bismo da su svi na PrEP-u. Nažalost, to nije slučaj. PrEP je u Britaniji za samo par godina smanjio incidencu zaražavanja za preko 70%, ali u Srbiji se u apotekama mesečno izda samo 50 kutija leka za PrEP. Ova terapija još uvek nije na listi lekova koje pokriva Fond za zdravstveno osiguranje. Zašto je još uvek to tako, posebna je tema. Izdvojiti 5500 dinara za kutiju od trideset tableta, mnogima je trošak koji ne mogu sebi da priušte. Zato se mi kao savetnici za dobrovoljno i poverljivo testiranje u „Potentu“, ne možemo ljutiti na one korisnike koji i pored očiglednog rizika odbijaju da razmotre korišćenje PrEP-a. Ipak, to svima nama stvara veliku frustriranost, posebno kada se desi da neko kome smo govorili da je kandidat za PrEP i savetovali da što pre razmotri da ga uzima, bude na sledećem testiranju pozitivan na HIV.

28

www.optimist.rs

Pre manje od mesec dana sam lično imao jedan takav slučaj. „Nećeš valjda opet da me smaraš za PrEP“ bila je rečenica koju je korisnik izustio dok sam krajičkom oka mogao da primetim kako se pojavljuje kobna druga crta na brzom testu. Znao sam da nećemo pričati o PrEP-u već o doživotnom uzimanju ARV terapije i o bremenu koje život sa HIV-om nosi. Za njega je bilo kasno da koristi PrEP. Možda PrEP i nije tako skup, makar za polovinu onih koji ne koriste kondom dosledno, odnosno pri SVAKOM seksualnom odnosu, ali to tačno ne znamo. Znamo da se PrEP može koristiti, svakodnevno, ali i po potrebi: uzimanjem dve tablete 2-24h pre seksa, jedne tablete 24h i još jedne 48h od prve dvostruke doze. Na taj način, jedna kutija od 30 tableta može trajati značajno duže, ali to naravno zavisi od toga koliko često osoba ima odnose u kojima ne koristi kondom.

Ako bi se neko, čitajući ovaj članak, odlučio da koristi PrEP, trebalo bi da ode na Infektivnu kliniku kako bi mu specijalista propisao PrEP, ali je pitanje da li bi uspeo da to ostvari. Nije samo u pitanju situacija sa kovidom i to što neka odeljenja za HIV ne rade ili rade smanjenim kapacitetima, već zato što ne žele/nemaju uslova da se pored lečenja pacijenata bave i korisnicima PrEP-a, odnosno prevencijom.

Kondom, Prep ili HIV? Biraj!

Prep Ilegala Piše: Bratislav Prokić

Kada su pre par godina pojedini korisnici, koje redovno upućujemo na Infektivnu kliniku, odlazili po recept za PrEP, odustajali bi zbog gužvi i višečasnog čekanja na pregled. Ali šta činiti kada PrEP zahteva testiranje na HIV, hepatitis B i druge polno prenosive infekcije (na prvom mestu sifilisa), i to obavezno pre otpočinjanja sa

Više o PrEP-u možete pročitati na www.potent.org.rs/prep Savetovanje i testiranje možete zakazati na www.potent.org.rs/gej korišćenjem terapije, kao i na svaka tri meseca tokom korišćenja. Uz to je potrebno povremeno vršiti i proveru funkcije bubrega zbog vrlo retkih, ali mogućih nus pojava leka. Dolazak 4 puta mesečno na Infektivnu kliniku i još toliko puta za preuzimanje rezultata i preuzimanja recepta, zaposlenim korisnicima PrEP-a zahteva da uzimaju minimum 8 slobodnih dana u godini.

Cena PrEP-a i ovakva instituciona nepripremljenost za uvođenje PrEP-a u Srbiji je korišćenje ove terapije oterala u potpunu ilegalu. Ljudi nekako dolaze do leka, kupuju ga, nabavljaju putem interneta, ali to rade bez lekarskog nadzora i tako dovode sebe i svoje partnere u još veći rizik.

Treba znati da postoje zdravstveni razlozi zbog kojih neko ne treba da otpočine sa PrEPom (prisustvo HIV infekcije, problemi sa bubrezima ili kostima), ili se može koristiti samo na određen način (kod hroničnog hepatitisa B). Ove, ali i mnoge druge rizike (prisustvo drugih polnih infekcija) treba razmotriti na lekarskom pregledu uz odgovarajuće laboratorijske analize, što je u trenutnim uslovima gotovo neizvodljivo. „Potent“ je pružajući informacije o PrEP-u na sajtu i na testiranjima, izazvao revolt pojedinih organizacija i nekih zdravstvenih radnika. Čak smo i tuženi za bavljenje nadrilekarstvom jer navodno propisujemo PrEP. Međutim, „Potent“ radi nešto sasvim drugo. Dopuštanjem korisnicima PrEP-a da kod nas obave testiranja kao i svi ostali korisnici, mi smanjujemo štetu koja može nastati nekontrolisanom upotrebom ovog leka, a

na prvom mestu stvaranjem rezistencije na PrEP. Naime, u slučaju da osoba koja pre otpočinjanja sa upotrebom PrEP-a ima HIV ili ga dobije tokom neadekvatnog korišćenja lekova, virus HIV-a bi stvorio otpornost na lek. Tada PrEP ne bi delovao, već bi se HIV razmnožavao, a osoba bi ga dalje prenosila seksualnim putem misleći da je zaštićena. Pojava rezistencije na PrEP ne samo da bi otežala dalje lečenje HIV inficiranog, već bi prenošenje rezistentnog soja virusa značilo da se HIV-om zaražavaju i oni koji PrEP koriste.

Dakle, pružanjem jasnih smernica za one koji u datim okolnostima PrEP koriste u sopstvenoj režiji je izuzetno važno za javno zdravlje i takvi saveti postoje u svim vodičima za PrEP koje smo gledali, pripremajući naš vodič koji ćemo uskoro objaviti. Na primer u hrvatskom vodiču za PrEP koji je radilo udruženje „Iskorak“ u saradnji sa lekarima, postoji odeljak “Ako PrEP nabavljaš na drugi način”. Ista poglavlja postoje i u britanskim i drugim vodičima.

Nas, savetnike u „Potentu“ ne zanima na koji način osoba nabavlja PrEP, a nije ni tajna u kojoj apoteci se on može kupiti. Dođite i posavetujte se. „Potent“ će nastaviti da gej zajednici omogući ono na šta svi imaju pravo, a to je besplatno i anonimno savetovanje i testiranje, kao i pouzdane i tačne informacije o PrEP-u za sve one koji ga koriste ili to žele. Intenzivno radimo na tome da se ovi problemi sistemski reše i verujem da ćemo to uspeti uz dobru volju i razumevanje na koje nailazimo u poslednje vreme.

Vodič kroz gej Srbiju

29

S

OPTIMIST Osmatračnica

ećate se onoga kad u školi dobijete da napišete sastav na slobodnu temu. E, tako je meni u svakom broju Optimista! O čemu ću sada, šta da smislim?! Izlazi na dva meseca, dok dođe sledeći broj na red ja sve teme već spiskao koliko piskaram na dnevnom nivou. E, sad dobih zadatu temu, pa još crnje i gore! Dva broja mi je trebalo da smislim šta da radim na temu „zanimljivi kvir profili na internetu“, propustih prošli broj jer nisam mogao da se odlučim šta da stavim, a šta ne – i sad nađoh način da malo zeznem sistem! Biram najkontroverzniji od svih domaćih kvir profila – kvirstori!

Ne mogu da kažem da je slučajno. Pratim i volim kvirstori. Ne mogu da kažem da se slažem sa svim stavovima koje iznosi, ali mi je osveženje što je potpuno antimejnstrim i što je ceo jedan veliki hot take – sva nepopularna mišljenja na jednom mestu, sa kojima se mnogi slažu, a neće da kažu! Kvirstori će stvari nazvati svojim imenom, kvirstori će kritikovati mejnstrim aktivizam, kvirstori će ukazati na problem koji svi preskaču – siromaštvo i kvirstori će jasno staviti do znanja da nema slobode u kapitalizmu! I nema.

I dok se mejnstrim NGO liberalni aktivizam krije iza floskula o „podsticanju vidljivosti“ i „podizanju svesti“ i još gomile klasičnih NGO reči, pravimo se da ne vidimo beskućništvo LGBT ljudi, siromaštvo i društvenu deprivaciju. Tj. jasno mi je da se niko od aktivista ne pravi lud, prave se ludi donatori koji većinom stave u poziv projekta napomenu da se finansije ne mogu trošiti na „aktivnosti koje uključuju humanitarnu pomoć“.

Potpuno logično. Ne mogu oni koji forsiraju kapitalizam da daju novac na tako nešto jer bi to značilo priznanje da sistem koji toliko vole – ne radi. Kao što i ne radi.

E, zato je bitno da postoji profil koji neće zavisiti od bilo koga i pisati ono o čemu niko neće, ne stiže, ili ne sme. Bez cenzure. „Profil je nastao, sada već pre dve godine, sa vrlo jednostavnom namerom, da na Instagramu promovišem podkast koji sam tada pravio. Me-

30

www.optimist.rs

đutim, sasvim slučajno, razvio se u profil koji je dobio drugu namenu, a to je razgovor sa ljudima iz zajednice o nekim temama koje su nam važne, a o kojima se do tada nije govorilo na drugim mestima, barem ne javno i bez cenzure.

Ovo se desilo čudnom slučajnošću, jer se čini kao da su profil počeli da prate mnogi ljudi koje inače nije zanimala balkanska kvir aktivistička scena. Rekao bih da ih je privukao sadržaj koji

jurišanje na vetrenjače kapitalizma

Kvirstori Piše: Nemanja Marinović

drugde nisu do tada videli na našem jeziku” rekao mi je kvirstori na samom početku razgovora.

Kvirstori postavlja pitanja koja mnogi, iz zajednice ili šireg društva, ne žele da daju odgovor.

Sad ću ja malo kvirstoriju postavljati teška pitanja. Pre svega, zanima me ono oko čega se ne

mogu složiti uvek – da su all cops bastards i da policija ne može biti saveznik kvir ljudima. „Smatram da policija ni u kom slučaju ne može biti saveznik kvir oslobođenja, jer policija pre svega održava režim (koji god je trenutno na vlasti) i privatnu imovinu/kapitalizam, a ta dva će uvek biti u neprijateljstvu sa oslobođenjem.

Policija je zasad, bar u Beogradu, nužno zlo.

Nešto bez čega se, nažalost, ne može - jer je državni sistem tako ustrojen. Međutim, smatram da ne treba da gradimo prijateljske odnose sa represivnim aparatom. Oni čuvaju Prajd i druge događaje po službenoj dužnosti, zatim par nedelja kasnije čuvaju i mural ratnog zločinca, takođe po službenoj dužnosti. To nam pokazuje da ti ljudi bez ikakvih ličnih vrednosti, koji rade šta im se kaže, i da se isto tako sutra mogu okrenuti protiv nas, ako im to bude naređeno. Zato uvek moramo da budemo na oprezu i da znamo da policija nije naš prijatelj niti neko kome možemo verovati”, kaže kvirstori. Moram priznati da ima smisla, iako sa druge strane ne znam kako bi izgledao sistem bez policije ili bilo kakvog „represivnog aparata“. Možda smo samo naučeni da jedino sila može da održi kontrolu?

No, kad je već pomenuo Prajd, nameće se drugo pitanje potpuno logično – ozbiljno jaka kritika na Belgrade Pride. Ne kažem da ne treba postaviti pitanje finansiranja i trošenja sredstava, niti koliko je to politički protest, a koliko se pretvorilo u žurku na kojoj ni meni nije jasno šta ima da se slavi kad smo svesni toga da je miran samo zato što država to tako hoće i da se od Prajda do Prajda, sistemski i suštinski, ne desi apsolutno NIŠTA za sistemsko i suštinsko poboljšanje položaja kvir ljudi, ali OK, toliki hejt? „Kritika Prajda se rodila iz iskustva - imam iskustvo odlaska na šetnje više godina unazad, ali sam jedne godine i volontirao u organizaciji Prajda i video kako to izgleda iznutra. Pored toga, o samom prednostima i nedostacima Prajda sam razgovarao sa mnogim ljudima, pre nego što sam svoje kritike izneo u javnost. Kako ovde ne bih previše prostora oduzimao na detaljne kritike - pozivam vas da posetite @kvirstori na Instagramu, i tamo možete naći deset opširnih kritika organizacije Prajda u Beogradu”, objašnjava kvirstori, ali neće da uđe dublje u priču. Mislim, dobro, OK, čitali smo. Idemo dalje.

Moja omiljena tema oko koje se digla ogromna prašina kada sam upotrebio akronim

u jednom tekstu – TERF. Reklo bi se da kvirstori, što se bar ovoga tiče, stoji na liniji sa mejnstrim aktivizmom jer TERF ekipu su odavno odbacili i mejnstrim feminizam i levica i kvir aktivizam. „Ne bih rekao da se potpuno slažem sa mejnstrim aktivizmom što se prava za trans ljude tiče. Slažemo se da ona moraju da postoje, ali se ne slažemo oko same implementacije. I u ovom slučaju mejnstrim je najčešće za asimilaciju, dok sam ja za potpuno oslobođenje”, pojašnjava kvirstori i dodaje da je dugo razmišljao oko same terminologije i da li da koristi tu omraženu reč „TERF”. „U jednom trenutku je ta reč izgubila smisao jer su je mnogi na internetu koristili kao sinonim za reč transfob, iako nisu iste. Međutim, verujem da je treba koristiti upravo jer jasnije objašnjava postupke onih na koje se odnosi. Dok transfobije ima mnogo u svakom ćošku sveta, terf aktivizam je donekle unikatan jer su u pitanju ljudi čiji su pogledi na svet naizgled dobri, koji su inače pobornici raznih sloboda, ali kod trans osoba ne samo da povlače crtu, već aktivno, agresivno i izuzetno zlonamerno rade na uzurpiranju legislativa, ali i svakodnevnog mira kako cele trans zajednice, tako i pojedinaca. Zato sam počeo ponovo javno da upotrebljavam tu reč, jer je bitna distinkcija između ljudi koji su možda transfobični iz neznanja ili zbog okoline u kojoj su odrasli, ali kojima se može skrenuti pažnja na to, i između ljudi koji su dovoljno obrazovani da znaju da je ono što rade zlo, ali nastavljaju to da Vodič kroz gej Srbiju

31

>>

OPTIMIST Osmatračnica

rade. Verujem da će nam psihološka i sociološka istraživanja u budućnosti pružiti odgovore zašto se pobornici terf ideologije ponašaju kako se ponašaju, iako znaju za bolje”, opsežno objašnjava kvirstori. Lično sam se takođe dvoumio da li da je koristim jer se sa jedne strane slažem sa kvirstorijem, a sa druge u pravu je i Sonja Sajzor koja je za Zoomer.rs rekla da je reč pogrešna jer znači „trans isključujući radikalni feminizam“, a u njihovim postupcima nema ničeg radikalnog, jer su trans osobe već suočene sa velikom količinom diskriminacije i nasilja, nema ništa feministički jer je transfobija utemeljena u patrijarhatu i na kraju – ne radi se samo o „isključivanju“, već svesnoj mržnji. No dobro, ovo je svakako predmet debate.

Predmet debate, na kraju krajeva, je i sama reč kvir, koja je u nazivu ovog profila. Da li je to anti-identitetska pozicija, da li kvir briše identitete ili je sama po sebi identitet, da li je samo kišobran termin bez potencijala za stvarnu političku moć... ogromna debata. Zato me je zanimalo zašto se kvirstori odlučio da bude kvir priča. „Iako smatram da su naši pojedinačni identiteti koji stoje u akronimu LGBTIA+ važni, i da postoje razne nijanse potreba za ljude koji pripadaju bilo kom od ovih slova (ili više od jednog), okrenuo sam se reči KVIR kao zajedničkom označitelju (iako tu reč ne prihvataju svi članovi zajednice, što je legitimno); KVIR je za mene snažnija reč, baš jer označava postojanje jedne

32

www.optimist.rs

grupe ljudskih bića koja odbijaju da budu stavljena u normu - bila ta norma heteronormativnost, brak ili rad u kapitalizmu”, objašnjava kvirstori.

E, tu sam te čekao! Kapitalizam! Ako je po nečemu ovaj profil unikatan, to je što će jasno podvući to da nema oslobođenja dok se ne oslobodimo od kapitalizma. Sa ovim sam započeo tekst, ovo je teza kojom treba isti i da se zaokruži. „Smatram da je kvir borba, dakle borba za oslobođenje, a ne aktivizam zarad asimilacije, neodvojiva od leve borbe za oslobođenje od kapitalizma. Jer, iako aktivizam u kapitalizmu jeste doveo do nekih sloboda za kvir ljude, te slobode nisu zaista funkcionalne ukoliko nismo ekonomski privilegovani kako bismo ih koristili. Zato moramo da imamo potpunu slobodu - što podrazumeva pravo na život, na krov nad glavom, na zdravstvenu negu, na obrok, na obrazovanje, na kretanje - dakle sve ovo moramo imati u praksi, a posle toga dolaze neke individualne slobode, kao što su pravo na biranje partnera ili rodnu samoidentifikaciju”, navodi kvirstori i dodaje još jednu ključnu stvar – osnovna vrednost koja se uvek i svuda mora podvući je ANTIFAŠIZAM. Verujem da će se kvirstori složiti, ali ja ću reći svoj stav – kapitalizam podrazumeva klase, podrazumeva koncept „viših“ i „nižih“ gde „viši“ žive od eksploatacije „nižih“ (osim ako zaista ne verujete u tezu da svi imaju jednake šanse i mogućnosti u kapitalizmu, a ako verujete preselite

se malo u neko kartonsko naselje i vidite koliko ćete izdržati i koliko ćete šansi imati“. Dakle, ako imamo „više“ i „niže“ klase/rase/nacije – svejedno, ako znamo da kapitalizam živi od neokolonijalizma gde imamo čak i „više“ nacije koje eksploatišu jeftinu radnu snagu „nižih“ nacija (samo što se ne zovu „niže“ već „nerazvijene“ ili „treći svet“ – ah, te fensi reči) – nema antifašizma u kapitalizmu! Sorry, but jbg. „Kvirstori zastupa pre svega antifašizam, kao fundamentalnu borbu bez koje nema čovečanstva. Danas, kada je fašizam izuzetno prisutan gotovo u svim krajevima sveta, moramo iznova i iznova da se podsećamo, i u teoriji a naročito u praksi kako izgleda svet bez fašizma i kako da se borimo protiv njega oko sebe, ali i u sebi”, kaže kvirstori.

Na kraju, kad smo skontali odakle dolazi ideologija koju zastupa i koje su osnovne vrednosti, želeo bih da poruči jednu stvar ljudima koji ga prate, a i vama koji ćete čitati ovo, a niste čitali kvirstori. „Kada bih mogao da prenesem jednu poruku, odnosno nešto što bih voleo da svi znaju: nije nam preostalo mnogo vremena. Svet se drastično menja, bilo da su u pitanju klimatske katastrofe, raspad kapitalizma ili rastući fašizam.

Zato je najbitnije da svako od nas krene sa nečim malim i nečim u svojoj okolini - bilo da je u pitanju donacija ili kuvanje za solidarnu kuhinju u našem gradu, pomaganje komšijama, ili

glasno ustajanje protiv nepravdi - jer samo od nas zavisi da li ćemo preživeti i kakav ćemo novi svet stvoriti”, zaključuje kvirstori.

A ja zaključujem da nam treba više ovakvih profila koji će ukazati na probleme koje donosi kapitalizam i koliko su te stvari uvezane. Iako se obojica slažemo da je to težak posao za šta, zahvaljujući kapitalizmu koji nas melje toliko da ovaj tekst završavam u nedelju u ponoć, iza deadline i nadam se da će stići Peđi na vreme – nemamo ni vremena, ni kapaciteta. „Kada sam napravio profil i kada sam ga najviše koristio, poklopilo se da sam imao dosta slobodnog vremena zbog kovid izolacije i svega što se tu dešavalo. Ipak, održavanje jednog profila, kreiranje novih sadržaja, interakcija sa ljudima - sve to zahteva mnogo sati, a mora se raditi, a treba i živeti. Uprkos svemu, zahvalan sam na stotinama ljudi koji su se javili, bilo u DM ili ostavljanjem komentara, jer su pokazali da je ovakav profil bio potreban. Nadam se da će u budućnosti biti još sličnih profila, mada mislim da se i sada javljaju, samo su više u mim formatu pa su možda manje uočljivi”, zaključuje kvirstori.

Ništa ljudi, kad imate vremena, bar malo, borite se protiv kapitalizma. Sad se dižu mnogi protesti koji su, u osnovi, iako upakovani u desničarsku retoriku o „braniku otadžbine“ – zapravo levičarski. Ostajemo bez vode i vazduha, pre svega, zbog kapitalizma. Borba predstoji, sad ili nikad.

Vodič kroz gej Srbiju

33

D

OPTIMIST tikva sa korenom

a li je potrebno da se duNe postoji zajednica u Srbiji koja više pati od hovnost u verskom krize modernosti od gej zajednice. Živimo u obliku vrati u gej zajed- vreme brzih promena. Vodimo nekonvencionalan nicu tako što će se najpre život. I to na Dživdžan zbori. Ista ta kriza modervratiti u modu? Na- nosti koja nas potresa nije poljuljala naše poštamerno naglašavam veru panje drugim vidovima duhovnosti – naspram bavljenja filo- verovanjem u harizmatične vođe, idole, mlado zofijom ili jogom, na- sledbeništvo, mesečeve mene i retrogradnost spram self-help planeta, tarot, vidovnjake, vlašku magiju, jogu, psihoterapije, pisanja gurue, protok energije kroz stambeni prostor, poezije i drugih načina lajf-koučing, konceptualne albume, Netfliks, na koje čovek hrani svoj duh. Jer, ne znam da li broj onih koje pratiš naspram onih koji te prate, ste i vi primetili, ali nekako se čini da je u posle- razvod Dalile i Dejana i druge. Ne, najozbiljnije, dnjih 20 godina pravoslavlje među našim redo- izgleda da je samo vera (u ovom slučaju pravovima poistovećeno sa zastarelim, nazadnim, slavlje) priča za malu decu. Znaćete o čemu vam ruralnim, provincijskim, tradicionalnim, pa i re- govorim, a o čemu sam već pisao, kada vaš kožimskim, te je čak lakše priznati da baba nije sa lega ne zna koja mu je porodična slava pošto Vračara već iz Valjeva, nego da si pravoslavac (ili njegovi ne slave, kada vaš dečko ne zna kad je pripadnik neke druge denominacije, premda je Sretenje (pošto je taj datum važan, je l’ samo iz to u našoj većinski pravoslavnoj zemlji ponekad i verskih razloga) ili ne posti na Veliki Petak. Ja egzotično). Toliki otklon od religije na ovim pro- sam jedan sličan momenat imao nedavno, na storima nije donelo čak ni bolećivo Prosvetitelj- razgovoru za posao, gde mi fini dekica kaže stvo. S druge strane, viđamo sve više LGBT+ ljudi kako ne voli Božić jer mu je previše kič, ali njekoji su ateisti ili agnostici. Obično kada neko kaže gov partner insistira na obeležavanju praznika da je agnostik, sledi čuveno: verujem da nešto po- u punom sjaju. Rekoh da se ne bih složio da su stoji, samo ne znam kako to da definišem. Super. naši božićni običaji kič. Šalji to na Dživdžan zbori. Tu su danas i razna druga verovanja: nove religije, religije mladih, mistične zajednice, alternaZašto staro vino ne sipamo u nove mehove tiva i druge, koje obrni-okreni ili odbacuju ili prihvataju svet. Kao da je to pitanje pola pa da uživate slobodu da date 100 različitih, novih i intrigantnih odgovora. Nije teško dijagnostifikovati gde je žarište. Postoji poseban metod kom pribegavam, a to je prosto pitanje: valja l’ za instagram? Ako ne valja, znači da je obojeno dobrovoljnom jednostavnošću, zbog čega se u potrošačkom piše: Miloš Peri društvu neće naći na rafovima – ni u delu gde je svež materijalizam, ni tamo gde je smrznuti konzumerizam, nikako kod bioi organskog kapitalizma, a tek ne kod delikatesa i - A ne, ne naši. Mislim na ovaj 25, katolički. mejnstrim prerađevina. Međutim, ne zaboravimo Naš i ne slavimo, pošto nije praktično. Mislim, da je naš ulazak u svetsko potrošačko društvo oz- unositi slamu u kuću, paliti badnjak i to. Uostanačio u našem narodu i početak lavine kardiova- lom, mislim da I kod njih polako dolazi do zasiskularnih bolesti. No dobro. Činjenica je da se ćenja. problem ovakve reakcije na Zapadu pojavio još Lako je njima da im dođe do zasićenja jer – davnih dana, a da mi po običaju uvređeno še- oprostite što ću ovo reći – u kolikoj meri kulturni pamo za avangardom, verujući da to zapravo ona identitet jednog Amerikanca, Kanađanina ili trči od nas.

Norvežanina određuje njegova verska pripad-

Ili pravoslavac ili peder

34

www.optimist.rs

nost? Apsolutno nigde u svetu religija nije tako vedrila i oblačila istoriju kao što je u predelima oko Sredozemnog mora – ne zaboravite, gde i mi pripadamo, iako vam možda govore da su nam bliže Rusija i Kina. Opet, znaćete o čemu govorim kada budete bili sa desetoricom Italijana, od kojih će devetorica nositi krst oko vrata, ili desetoricom Arapa, od kojih osmorica neće jesti svinjsko meso niti piti alkohol. Sličnih momenata privrženosti življenju primerenom veri predaka, nažalost, u srpskoj gej zajednici sve je manje, nestaju i odumiru. Neko jednom reče da zaborav Boga ne znači i smrt Boga, i da su različiti intervali verskog žara poznati istoriji. Međutim, uzmemo li u obzir zbog čega je nama pravoslavlje mnogo više nego što je jednom Kanađaninu njegovo katoličanstvo (ili protestantizam), gubljenjem vere gubimo se i mi. I dok se tražimo, preživljavamo krize identiteta, plaćamo da nas slušaju i budu nam saputnici na stazama samospoznaje, dok pokušavamo da shvatimo ko smo zaista, boreći se sa problemima koji nisu svojstveni našem podneblju, jedan DNK analitičar će vas – kao što je mene – šokirati rečima da će vam uz pomoć vašeg prezimena, mesta porekla i krsne slave reći ko ste 300 godina unazad, i ko biste mogli biti u budućnosti.

- Uostalom, šta je to slava? – pitala je jednom majka mog bivšeg, Holanđanka. – Je l’ to

nešto slovensko, pa otud koren reči? Ili samo srpska kulturna zaostavština?

- Draga Ineke, to je evropska kulturna zaostavština, budući da su nekada svi Evropljani imali svoje kućne duhove ili duhove predaka ili lare, kojima su odavali počast i prinosili žrtve. Jedino su ih Srbi na taj način odnegovali do dana današnjeg, davši im druga imena i obličja ranohrišćanskih i vizantijskih svetaca.

- Ali ja sam mislila da ste pravoslavci. – rekla je zbunjeno.

Pa i jesmo. Jedino što nama pravoslavlje nije samo religija, već i istorija, politikologija, književnost, muzikologija, umetnost, sociologija i psihologija. Otud je otklon od pravoslavlja kod srpskog gej muškarca (kao i kod Srba uopšte) poput presecanja duhovne arterije – početak odumiranja svesti o sebi. A upravo su i slava, i Badnji dan, i Uskrs i drugi, ne samo verski praznici koliko i istorijski povratak kući (istini za volju, češće majci nego ocu), gde je svaki povratak kući – pa makar u njoj dočekalo i neslaganje – suštinski povratak sebi.

Zbog toga moram da se vratim na moje pitanje sa početka, i na čekanje trenutka da religija postane instagramična. Pisao sam ove redove gledajući poslednju epizodu popularne „Crne svadbe“, gde glavna junakinja postaje monahinja. To ne bi bilo toliko vredno share-a da ona pre toga nije cenjena psihološkinja, samostalna žena 21. veka u ozbiljnoj lovi, borkinja za ljudska prava, podjednako visokih i konjskog repa i potpetica, sa oporim beogradskim akcentom. Takve žene u stranim produkcijama stubovi su nosači popularne gej kulture. Sedeći u svom stanu, u kome kao u grotlu kuvaju estetike i Almodovara i Bergmana, energije i Beti Dejvis i Milene Dravić, gde vibrira duh – kako „Đavo nosi Pradu“, tako i jugoslovenskih bifea, gledao sam Jelenu Đokić kako postaje monahinja i pitao se kako smo došli dotle da nam je sam čin monašenja, a pritom jedne takve žene, ravan plot twist-u. A moja sestra još reče na glas da će je verovatno ispisati iz serije, čim je tako završila. Pitam se da li je će ovo biti istorijski trenutak kada majkama prestajemo da čestitamo Mother’s Day i ponovo počinjemo da ih vezujemo za Materice, kada ponovo idemo na uranak u noći pred Ivanjdan, kada znamo šta je česnica a šta vasilica, šta je slavsko žito a šta panaija, i to ne mora da znači da se moramo odreći Noći veštica, Dana zaljubljenih i Vodič kroz gej Srbiju

35

>>

OPTIMIST Tikva sa Korenom

drugih. Trebalo bi da vizuelno zanosna „Crna svadba“ doprinese tome, da ljude približi – pa i ako ne samoj veri, onda makar njenim simboličkim i obrednim izrazima koji su nerazdvojni činioci tradicije našeg naroda.

Voleo bih na kraju da naglasim da razumem nedostatak ljubavi između gej zajednice i Crkve.

Razumem želju za prihvatanjem kod jednih, i prkošenje promenama kod drugih. Osuđujem ravnodušnost crkvenih institucija na nasilje nad seksualnim manjinama koje se često vrši i iz verskih pobuda. Zaista vam kažem, razumem licemerje hrišćanske Crkve.

- Da li si svog silovatelja zadovoljavao i na druge načine? – pitao me je letos monah na Ostrogu, a ja ostadoh bez teksta u neverici.

Ali šok od neobičnog izbora reči brzo je ustuknuo pred strahom koji se pojavio niotkuda.

- Počelo je da te uzbuđuje. Da li si za te usluge uzimao novac? Živi u celibatu makar godinu dana. Posle ćeš imati želju koju neće biti lako obuzdati, pa će ti biti lakše da promeniš cilj svojih žudnji.

Danima i noćima, šta? Nedeljama! Tražio sam duhovni probiotik, koji je trebalo da odagna sve demonsko što se zapatilo posle tog raz-

36

www.optimist.rs

govora. Posle nekoliko stotina pregledanih video-zapisa u kojima su različiti duhovnici govorili o različitim temama, otišao sam u jednu skrovitu zadužbinu Nemanjića i ponovo našao svoj narušeni mir, duboko ubeđen da mantija ne znači spasenje.

- Dete moje, ne dozvoli da te zatruju tim mitovima o starozavetnom božanstvu osvete. Ne padaj na verski fundamentalizam, niti na oboleo muški princip discipline u hrišćanstvu, koji je skrajnuo ženski princip milosrđa. Ne nosi breme koje nije tvoje da nosiš. Ako ti je već lako da poveruješ da Bog postoji, zašto ti je teško da veruješ da te voli takvog kakav jesi? – tim rečima jedan dostojan sveštenik me ispratio put Beograda.

Homoseksualci koji izlaze iz ormana i javno priznaju da su vernici, iz ovog tla na kome počiva naša civilizacija rastu kao cveće među korovom. To su junaci svih epova Potrošačkog ciklusa.

Iznikli pod svodovima patrijarhalnih obrazaca, u ovo vreme krize modernosti, njihov je život neprestano učenje o tome kako živeti sam sa sobom. Njihovo pravoslavlje nije licemerno niti nedostojno, niti ukaljano nekim urođenim grehom, već je beskrajna i postojana, mirna introspektiva. Oni su te ruže saronske, ljiljani u dolu.

N OPTIMIST intervju

etflix nikada nije zazirao od queer tematike.

Primer za to su serije „Aj and the Queen“, „Special“ i „Queer Eye“ među mnogim drugim. Za ovaj streaming servis se govori da je najinkluzivniji izvor sadržaja. Međutim, ove godine predstavili su nam produkciju koja nikada do sada nije bila ovoliko gej, sa premijerom „Q-Force“.

Seriju režira stand-up komičar i pisac Gabe Liedman, Sean Hayes koji je i producent serije ima ulogu agenta Maryweathera, špijuna koji je svima rekao da je gej na dodeli diploma American Intelligence Agency (AIA). Nakon toga ga dobija premeštaj i smešaju ga u Zapadni Holivud.

Tamo se pridružuje timu LGBT agenata koji uključuje Deb (Wanda Sykes) mehaničara i vozača, Twink (Matt Rogers) eksperta za prerušavanje, Stat (Patti Harrison) hakera. Svi zajedno kreću na misije koje imaju za cilj da spasu svet, i u isto vreme dokazuju da su LGBT+ agenti isto toliko efikasni kao njihove heteroseksualne kolege.

Ansambl sporednih glumaca čine Gary Cole, David Harbour, Laurie Mercalf i Stephanie Beatriz. Q-Force je queer animirana komedija koja Sve je počelo sa Seanom Hayesom, zvezdom seruši motiv klasičnog špijuna i svi smo to jedva rije i njegovim kolegom producentom Toddom dočekali. U ovom intervjuu, govorimo sa krea- Millinerom. Oni su imali početnu ideju, sa samo torom serije Gabe tri reči: „Gej Džejms Liedmanom koji taBond.“ Mislili su da kođe daje glas ljubi ta uloga odgovabavnom interesu rala Seanu pa su se Maryweathera. Sa sa mnom.

Ovo je queer animirana serija na koju ste čekali sastali njim govorimo o Sean je bio fan mog tome kako je nastan upa i stila i stala serija, kako se oduševio me je. Bio priča zasniva na čisam veoma uzbunjenicama diskrimiđen! Otišao sam na nacije i zašto je neko vreme i pisao, imao nameru da Qvratio sam se sa QIzvor: GayTimes Force predstavlja Force što baš i nije širu LGBTQ+ zajedgej Džejms Bond. U nicu a ne samo cis, pitanju je bila priča bele, gej muškarce. o autsajderima. Bilo Gabe, da li momi je važno da isprižemo reći da je Q-Force serija koja do čam priču cele grupe, kako bismo imali trans sada nije viđena. Odakle je potekla inspi- glavnog lika, lezbejku glavnog lika i kako bismo racija? predstavili celu zajednicu.

Q-Force

Vodič kroz gej Srbiju

37

>>

OPTIMIST Intervju

Da li ste od početka imali nameru da QForce bude animirana serija ili ste imali i druge opcije?

Da, smatrali smo da je animirana serija najbolji način da ovu priču ispričamo. Radio sam na dosta serija i različitih vrsta komedija, i mislim da za svaku postoji metoda pričanja priče.

Tako da sam smatrao da ako ćemo proputovati pola sveta kako bismo snimili akcione scene, da to bude ludo i fantastično, najbolji način za to je kroz animaciju, gde je skoro sve moguće.

LGBTQ+ likovima u seriji glas daju LGBTQ+ glumci, što je stvarno osvežavajuće videti. Da li je to od uvek bio plan?

Da! Bilo mi je veoma bitno da nađem glumce koji odgovaraju identitetima likova. Mislim da je etički gledano veoma bitno i takođe imate bolje razumevanje likova ako glumci mogu da uđu u dubinu njihovih karaktera. Da bi to osetio najpre moraš da proživiš. Takođe, dobio sam ovako neverovatnu priliku, zašto ne bih angažovao ljude koji će na najbolji mogući način to predstaviti?

Vi ste imali ideju za ovu seriju, napisali je i takođe dali glas. Kako ste napravili balans između toliko uloga i kako je to uticalo na finalni proizvod?

Kao kreator serije bio sam uključen u sve.

Uvek je bila ideja da ću pratiti kako pisanje, di-

38

www.optimist.rs

zajn i gluma izgledaju. Nije da sam preterivao u tome, ali bio sam na svakom sastanku, snimao i bio sa piscima svakako. Do sada sam bio poznat po stand up komediji, tako da pre nego što sam počeo da se bavim pisanjem i dobijao poslove, moje primarno zanimanje bilo je performans. Još uvek se bavim stand up komedijom ali sam od uvek voleo da glumim. Ponekad bi se pojavio u nekoj ulozi i pomislio da sada imam priliku da za sebe napišem ulogu u kojoj stvarno želim da glumim. I to je bilo veoma zabavno!

Da li ste u scenario uključili svoje lično iskustvo kako je to biti gej?

Sramota me je da to kažem, ali dosta sebe sam uvrstio u glavnog lika, agenta Mary. Sa takvom osobom mogu da se poistovetim – neko ko se izuzetno trudi i pokušava da ide dva puta brže od onoga što mu svet dozvoljava. Bilo je teško ne poistovetiti se sa njim, ali takođe postoji dosta ljudi koji su meni dragi i koji su uvršteni u DNK svih glavnih likova. Pokušao sam da od likova stvorim prave ljude sa kojima možeš da se poistovetiš, i smatram da je to veoma bitno.

Serija se ne fokusira samo na cis bele muškarce, što je osvežavajuće videti.

Da li vam je bilo važno da likovi predstave širu LGBTQ+ zajednicu?

Naravno, koliko god je to bilo moguće. Mi smo sa razlogom zajednica, i to jesmo u stvar-

nom životu a ne samo na televiziji. Ovo je realan život. To mi je bilo bitno od početka. Takođe, kroz istoriju svet van naše zajednice je najviše prihvatao bele gej muškarce, tako da je uvek dobro da se ne zaustavimo na tome.

Za mene to ne bi bilo fer.

Moj omiljeni deo serije je humor. Volim kako se likovi ubacuju sa tragičnim statistikama o LGBTQ+ zajednici, a u sledećem trenutku se bore protiv zla. Kako ste postigli balans između komičnih aspekata serije i ozbiljnijih tema vezanih za LGBTQ+ zajednicu?

U svakom trenutku smo se trudili da pronađemo balans. Ja sam želeo da serija ima poruku. Na neki način, ovo je prva serija snimljena na ovaj način, i hteli smo da kada se serija završi možemo da je gledamo i smejemo se. Da to bude zabavna avantura i eskapizam na neki način. Činjenice o diskriminaciji su sastavni deo priče. Prožimaju se od početka i uvek su prisutne. Mislim da su serije o neshvaćenima veoma zabavne za pisanje i inspirišu ako se urade na pravi način. To je nešto što lično volim da gledam i pokušavao sam da u svakom trenutku pronađem balans. Nadam se da će se na kraju taj balans dobro pokazati!

Kada streaming servisi kao Netflix ne bi postojali danas, da li mislite da bi televizijske mreže prihvatile da prikazuju Q-Force?

Ne znam! Mislim da je ovo veoma interesantno pitanje. Postoji mnogo platformi na kojima možeš da prodaš svoj projekat. Danas postoji milion više prilika nego kada sam ja počinjao. Kablovska televizija je u mojim počecima već postojala. Zamislite vreme kada su postojala samo četiri kanala u Americi. Danas su vam vrata otvorena i imate mnogo više prilike koje ranije nisu ni postojale. Sa poslovne strane, to predstavlja nove poslove za nove rukovodioce koji imaju nove ideje i tačke gledišta. Oni su sada u poziciji da izaberu projekat koji ne bi tako dobro prošao pre deset godina. Kada otvorite Netflix, lista takvih je beskonačna. Nisam siguran da bi Q-Force prošao tako dobro ranije. Verovatno ne bi….

Možda prenagljujem, ali da li ste razmišljali kako bi izgledala druga sezona QForce?

Imam milion ideja, to je sigurno! Nisam sigurna da ćemo dobiti šansu da ih ostvarimo jer nam još nisu obnovili seriju za drugu sezonu. Ali kada bi se to dogodilo bio bih presrećan. Imam mnogo novih ideja i takođe, iako sam ja taj koji ovde priča o seriji, u stvari je saradnja divne i raznolike grupe pisaca.

Prva sezona nije proistekla samo iz moje glave. Prva sezona je dobar primer dobrog grupnog rada. Kada bih imao priliku da ponovo radim sa takvom grupom pisaca, druga sezona bi bila nezaboravna.

Vodič kroz gej Srbiju

39

R

OPTIMIST Intervju aymond Thomson je produ- delom autobiografska i u vezi sa mojim životom, cent sa Novog Zelanda, i ali je prvenstveno priča o „The Tribe“ iza scene. tvorac serije „The Tribe“. Ovo U suštini, radio sam sa mnogim članovima gluostvarenje sa kraja devede- mačke ekipe na drugim naslovima koja je prosetih, imalo je svetsku po- ducirala Cloud 9, i to je olakšalo izbor glavnih pularnost, a između ostalog uloga. Drugi su radili sa Williamom Shatnerom, emitovalo se i u Srbiji. Priča ili u nekim drugim ostvarenjima.

Takođe, većina njih su bili studenti prati pandemiju i grupu glume, neki čak i maloletni. Dakle, serija mladih koja živi u post-apoje zapravo dala šansu mnogim mladim kalističnom gradu, te na ljudima da započnu svoju karijeru? neki način podseća na ono što doživljavamo danas. Ono što je takođe bila „The Tribe“, kao i neka druga ostvarenja u Cloud producentova želja jeste da predstavi ljubav dve 9, bili su početak mnogim članovima glumačke devojke, ali su mu televizijski emiteri odbili ovaj ekipe, ali i onima iza kamere. Izuzetno sam poscenario. Ipak, želja mu se ostvarila čak dve de- nosan na njih. Sve su to veoma talentovani pocenije kasnije, kada se u knjizi ispisao nastavak jedinci, kao i iskrena i posebna ljudska bića.

Da li se sećate atmosfere na setu? serije.

Možete li mi reći kako je sve počelo, kako U svim ostvarenjima Cloud 9, glumci i ekipa se se rodila ideja o „The Tribe“? povezuju i postaju kao porodica. Ali se to još „The Tribe“ je priča koju sam oduvek želeo da više desilo sa „The Tribe“ ( prev. Pleme), gde smo ispričam, još od svoje mladosti. Bio sam frustri- i mi sami pleme na mnogo načina, a prijateljstva ran što svetom upravljaju roditelji, učitelji i drugi za braću i sestre iz plemena su doživotna i ostaju autoriteti. Mislim da svaka generacija okrivljuje netaknuta. I osećam se kao plemenski starešina, prethodnu za pogreške, i misle da oni mogu do- ili otac ili deda, ali svakako mentor svima.

Da li ste očekivali da će serija postati poneti promene. I to je svakako važilo i za mene, pularna širom sveta? jer sam odrastao u 60-im i 70-im, gde je došlo do kulturološke promene – od muzike do mode, Uvek sam verovao da će se tema i priča emotivno povezati sa preko stavova i poliglobalnom publitike. Tema od „The kom, ali sam počaTribe“ je izgradnja stvovan i dirnut boljeg sveta iz pepela starog, gde su Svako ljudsko biće je slobodno da bude ono što jeste odanošću, podrškom i posvećenomladi ljudi osnaženi šću fanova „The da donesu proTribe“. Teško je pomene koje smatraju verovati da posle prikladnim i sprotoliko godina i dalje vedu svoje ideoložele sve više i više gije. Serija i knjige Razgovarala: Jovana Ivetić od serije. Mislim da ispituju socijalnu je A.J. Penn uradio pravdu prema žiodličan posao sa votnoj sredini, deknjigama „A New mokratiju i World, A New samopouzdanje, reDawn“ i „(R)Evolution“, koje su kao 6, 7 i 8. sezona ligiju i materijalni svet.

Kako je tekao kasting? Mnogi glumci su serije. Bilo je fantastično kada su glumci čitali radili sa Vama i na drugim Cloud 9 pro- svoje uloge u audio knjigama. Za Božić ili Novu dukcijama pre „The Tribe“. Da li ste videli, godinu planiramo i da objavimo igru.

Kada je serija otkazana, da li ste već tada na primer Danny-a kao Zoot-a, pre nego imali ideju kako biste je završili? Da li ste što se audicija uopšte i dogodila?

Za sve zainteresovane, postoji mnogo informaveć tada znali šta će se naći u knjigama cija u knjizi „Keeping the Dream Alive“, koja je koje će uslediti?

Raymond Thompson

40

www.optimist.rs

Uvek sam imao ideju o tome kako će se priča razvijati, u nekim grubim crtama, i knjige imaju moj blagoslov. One doista predstavljaju ono što bi se događalo u seriji da smo je nastavili. Chanel 5 i Cloud 9 su odlučili da prekinu seriju posle skoro 300 epizoda, jer nisu znali kako da joj odrede termin. Glumačka ekipa je starila, više se nije radilo o konvencionalnoj dečijoj seriji, već je bila zarobljena negde između mladih i odraslih u smislu programa. Sutra bih producirao film ili snimio nastavak kada bi se ukazala prava prilika. Ali ne bih to radio ako ne može da se izvede na pravi način i poštujući kreativni integritet.

May i Selane su postale lezbejski ljubavni par u knjigama. Da li je za vreme serije bilo prerano za LGBT+ par?

LGBT+ je tema koju sam oduvek želeo da istražujem u pričama jer je to od vitalnog značaja. Ali pre skoro dvadeset godina, nisu se svi emiteri, iz nekog čudnog razloga, osećali prijatno sa tim. Bilo je frustrirajuće što nisam mogao

da radim ono što sam želeo u pogledu odnosa likova. Sada je, naravno, mnogo lakše, što je sjajna stvar. Ne želim da otkrivam previše za one koji će tek čitati knjige ili slušati audio, ali konačno smo bili u stanju da ispitujemo sve vrste odnosa na otvoren način. I konačno smo uspeli da se fokusiramo na odnos od May i Selane.

Autovanje Selane kao lezbejke, i sebi samoj i drugima, nešto je sa čime mnogi mogu da se poistovete. Koliko je važno da imamo takve likove?

Da bismo bili kredibilni i održavali društvo, neophodno je ispitati sve vrste tema. Apsolutno je važno da svako ljudsko biće bude bezbedno i poštovano i slobodno da bude ono što jeste, bez predrasuda i diskriminacije u bilo kom obliku.

Treba nam prihvatanja i tolerancije u svakom polju života, jer su ljubav i poštovanje svemoćni.

Na neki način sada živimo u svetu „The Tribe“ zbog pandemije koja nas je zadesila?

Zanimljivo je da je pre toliko godina, kada sam pokušao da predstavim ideju i koncept „The Tribe“, mnogi mislili da je premisa neuverljiva.

Ali to je čudno proročanstvo i veoma duboko, zbog čega osećam, kao i svi naši fanovi, da skoro živimo i doživljavamo ono što smo istraživali u seriji i u knjigama. Ali verujem da će nada pobediti, što i jeste tema kojoj sam težio. Zbog toga je naša mantra o održavanju sna („Keep the dream alive“, orig.) veoma važna. Nikada ne smemo izgubiti nadu ili odustati od sna. Nikada!

Kako da održimo san živim?

Podrška je i komunikacija su dva načina. Ako fanovi širom sveta nastave da podržavaju „The Tribe“, onda sam srećan da učinim sve što mogu da na tržište donesem jos „Tribalnih“ stvari: muziku, knjige, igrice, moguće nastavke i filmove.

Iz lične perspektive ništa ne uspeva kao strpljenje i upornost, zato nikada ne odustajte ni od jednog sna, i nikada ne prestajte da pokušavate da ga postignete. Ključ za ostvarenje sna je naravno da ga imate. Zato je važno da identifikujete koji god san imate, a zatim možete da preduzmete korake da biste postigli taj cilj. I kako kažu, ako ne uspete u početku, pokušajte ponovo. Pokušaj sam po sebi je već uspeh.

Vodič kroz gej Srbiju

41

U OPTIMIST Književnost

istoriji latinoameričke, a posebno kubanske književnosti, značajno mesto zauzima lik i delo Reinalda Arenasa.

Za svog, ne tako dugog života, za sobom je ostavio značajan književni opus, postavši simbol pobune protiv represivnog kubanskog režima i homofobije. Usud je hteo da ovaj čuveni kubanski pesnik, romanopisac i dramaturg, od najvatrenije pristalice režima Fidela Kastra i Kubanske revolucije, postane njegova žrtva. Ovome je svakako doprinela i činjenica da je Arenas bio homoseksualne orijentacije, zbog čega je uhapšen i proteran sa Kube.

Reinaldo Arenas je rođen 1943. godine u provinciji Holguín koja se nalazi u ruralnom delu Kube. Detinjstvo je proveo u kući roditelja svoje majke koju je njegov otac napustio neposredno po njegovom rođenju. Još kao tinejdžer izrazio je želju da se priključi gerilcima i toj ideji ostaje privržen sve do momenta dok ne uočava da taj isti režim ima nameru da

42

www.optimist.rs

zbog homofobije liši slobode sve, njemu slične, kubanske mladiće.

Godine 1963. odlazi u Havanu gde počinje studije filozofije i književnosti, koje nikada nije završio. U tom periodu svog života, počeo je da se bavi pisanjem. Zahvaljujući tome što je počeo da radi u Kubanskoj nacionalnoj biblioteci (nakon što je učestvovao na takmičenju u pripovedanju priča), njegov talenat je primećen što ga je i motivisalo da otpočne književnu karijeru. Čak je za jedan svoj roman dobio nagradu Kubanskog udruženja pisaca.

Međutim, njegov aktivizam, neskriveno izražavanje političkih stavova, kao i činjenica da nije prikrivao svoju homoseksualnu orijentaciju, bili su dovoljan razlog da dođe u oštar sukob sa kubanskim vlastima. Od tog momenta, počinje njegov progon.

Sukob sa komunističkim režimom kulminirao je 1973. godine kada je Arenas uhapšen pod optužbom za „ideološku devijaciju” i odveden u zloglasni kubanski zatvor „El Morro Castle“. Iako je iz njega pokušao da pobegne i napusti Kubu, ipak je uhvaćen i ponovo vraćen u zatvor. Zanimljiv je podatak da je Arenas zatvorske dane preživljavao tako što je iskoristio svoj književni dar, zatvorenicima pomo-

sov LGBT aktivizam i danas veoma cenjen na Kubi, svedoče i reči kubanskog nezavisnog novinara i gej aktiviste Majkela Gonsalesa: „Arenasovo nasleđe je bolno za gej zajednicu na Kubi. To je nasleđe koje su zvaničnici negirali, i to je nasleđe koje moramo da povratimo.”

Reinaldu Arenasu je 1987. godine dijagnostikovan AIDS što je ga je psihički potpuno slomilo i odvelo u depresiju. Uprkos tome, nije prestajao da pomaže kubanskim piscima koji su živeli u egzilu. Krajem 1990. godine izvršio je samoubistvo u Njujorku tako što se predozirao tabletama i alkoholom.

U poruci koju je ostavio pred smrt, pisalo je: „Zbog mog zdravstvenog stanja i strašne depresije u kojoj se nalazim, nisam više u stanju da pišem i da se borim za slobodu Kube, zbog toga okončavam svoj život... Želim da ohrabrim sve Kubance u zemlji i izvan nje da nastave da se bore za slobodu.... Kuba će biti slobodna. Ja već jesam.”

Godine 2000. snimljen je i autobiografski film o životu Reinalda Arenasa pod naslovom „Pre nego što padne noć” (Before Night Falls) u kome lik ovog kubanskog književnika, borca za slobodu i gej aktiviste tumači španski glugavši u pisanju pisama svojim ženama i ljuba- mac Havijer Bardem (koji je za ulogu u ovom vnicama. Ideja mu je bila da sakupi što više filmu nominovan za Oskara za najbolju mušku papira kako bi mogao da nastavi sa pisanjem ulogu). Radnja filma se delimično odigrava i u svojih romana, ali je i u tome sprečen kada je zloglasnom zatvoru „El Morro Castle“, ali kako kubanske vlasti pokušao da iz zatnisu filmskoj ekipi vora prokrijumčari odobrile snimanje ono što je pisao. Iz filma na Kubi, zatvora je pušten 1976. godine, da bi Kubanski književnik, pobunjenik i borac za slobodu scene iz zatvora su snimane u jednom četiri godine kautvrđenju u Mesnije bio proteran ksiku. Film je inače sa Kube, odakle je rađen prema istoiprebegao u Amemenoj autobiogariku. U Americi je fiji (špan. Antes nesmetano mogao Piše: Ana StjeljA que anochezca) da se bavi pisaReinalda Arenasa njem i borbom koja je objavljena protiv homofobije, 1992. godine. Ova te Kastrovog opreArenasova autosivnog režima.

Pisao je poeziju, romane i drame. Neka od nje- biografija adaptirana je i kao opera i izvedena 2010. i 2017. godine u Americi. govih dela su posthumno objavljena.

Kako za života, tako i dan-danas, ostao je simbol borbe protiv homofobije. Da je Arena-

Reinaldo Arenas

Vodič kroz gej Srbiju

43

I

OPTIMIST Intervju

gor Marojević (1968) je pre samo mesec dana u izdanju „Derete“ objavio novu a zapravo staru knjigu priča, sa doduše svežim dodacima koji nimalo ne odstupaju od njegovog stilskog i idejnog opredeljenja. U njoj se on ponovo dokazuje kao pisac nepresušne istorijske opservacije, koja u čovekovom opredeljenju traži i sam život. S presekom od tačno dvadeset godina neprekidnog rada i zalaganja za književnost koja neće zloupotrebljavati svoja sredstva, već će ih u načelu moderne realističke teorije a kroz jasne autorove ciljeve, pravilno koristiti i tumačiti, Marojević ovog puta sabira priče u slavu lepote.

Očima života ili smrti, ona dobija nove vidove na koje nismo obraćali pažnju dok smo godinama unazad pratili našeg pripovedača.

Tvoja poslednja knjiga priča nosi naziv „Sve za lepotu“. Pisan u imperativu, naslov ove knjige može da nam poruči kako su elementi neke od ili svih priča stvarani u cilju sticanja ili gubitka lepote, gde bi ona mogla, gotovo, biti glavna ideja narativa, ako ne i sam lik, u podrazumeva-

44

www.optimist.rs

noj, argumentovanoj senci objektivne ličnosti. Šta bi za Igora Marojevića mogao biti pojam lepote?

Imperativ je glagolski oblik za izražavanje zapovesti i molbe da se obave izvesne radnje; u direktnom smislu se koristi u drugom licu jednine i prvom i drugom množine. Naslov “Sve za lepotu” ne ispunjava nijedan školski preduslov imperativa. Naprotiv, on dopušta doslovno, ali i ironijsko čitanje, kao i brojna druga. S druge strane, tumačenja svojih naslova i knjiga prepuštam publici, pa i kritici. Jedino bih sugerisao da ova knjiga možda može da se čita i kao izbor iz mojih ranijih, novih i do sada neobjavljenih priča, ali i kao svojevrsni roman o lepoti koja iz priče u priču, u takvom čitanju iz poglavlja u poglavlje, menja svoja ispoljavanja i vremenski se seli iz današnjice do pred početak Prvog svetskog rata.’

Manje je bitno i moje viđenje pojma lepote; povlačim se pred njegovim poimanjem po junacima priča uvrštenih u knjigu. Ono se kreće od njegovog osveženja u svakodnevici vanbračnom preljubom, preko uobičajenijih i manje uobičajenih ljubavnih odnosa, uživanja lepote sna, medija, filma ali i videoigrica, lepote sopstvenog lica i

tela, lepote života u ličnom prostoru, dublje lepote unutrašnjeg života, lepote lova i grada... do snimanja TV-priloga, filmova i porno-filmova, pokušaja ostvarenja političkih i drugih snova, višegodišnje zaključanosti u raj vlastitog stana ličnim izborom ili pak života u lepom mestu koje može biti i toliko divno da u njemu vredi skončati.

Pravio si izbore iz svih do sad objavljenih knjiga priča. Iz „Tragača“ (2001), „Mediterana“ (2006) i „Beograđanki“ (2014), u novu knjigu je uvršteno ono što je najreprezentativnije, koje i pored različitih postupaka u tvojoj poetici, ima ipak nešto slično, što, zajedničkim imeniteljem, tvori novu celinu. Kako posle toliko godina plodne karijere gledaš na ove zbirke?

Najviše reprezentativnih priča potiču iz „Mediterana“, pa mislim da je to moja najkohezivnija knjiga priča. „Beograđanke“ su, po prijemu publike, pak moj jedini hit. Pa ako je tako: obradovaću fanove te knjige vešću da je u izbor iz dotične knjige u ovu uvrštena priča koja je u poslednji čas iz nje ispala jer po mom tadašnjem mišljenju nije bila dovoljno zrela da bi bila objavljena. Evo je sada, sedam godina kasnije, pod naslovom “Karneval” i s temom uspona i padova jedne beogradske glumice na domaćoj i međunarodnoj porno sceni.

Poput Vladana Matijevića ti si odabrane priče ponovo pisao, ili u najbolju ruku, prerađivao.

Kako izgleda takva vrsta rada, kada narodski rečeno, "od gotovog praviš veresiju?" Dokazuješ li nam time da stvaralac nikad u potpunosti nije zadovoljan svojim radom?

Nisam znao da je Matijević, inače jedan od retkih srpskih pisaca koje visoko cenim, izumeo prerađivanje sopstvenih rukopisa. I ne znam kako je američki narod devetnaestog veka komentarisao Vitmenovo pravljenje od gotovog veresije u vidu šest do devet menjanih izdanja „Leaves of Grass“, inače mojoj neznatnosti, u njenoj završnoj verziji, jednoj od dve omiljene zbirki poezije ikad. A ako već toliko zavisimo od izreka i misli našeg premudrog naroda, nešto od toga je natuknuo Miodrag Bulatović 1981: “Pojavom nove verzije ‘Heroja na

magarcu’ potire se verzija iz godine 1967. Potire, baca u prašinu i zaborav, ili ostavlja onima koje vole stare knjige, one s greškama.” Ja sam takav pristup primenio u „Laguninoj” (2010) verziji „Dvadeset četiri zida“ (izvorno „Stubovi kulture”, 1998) i verziji zagrebačkog „Knjigomata” romana „Šnit“ (izvorno „Laguna”, 2007). Priče iz „Sve za lepotu“ sam pak prerađivao ne da bih ih učinio boljima nego da bih ih čvršće privezao uz pojam lepote. Kao što roman „Žega“ 2008. u „Laguni” (izvorno „Stubovi kulture”, 2004) nije njegova poboljšana nego, što bi neki bendovi rekli, extended verzija.

Kao i u „Mediteranima“, Barselona je tvoja prostorna opsesija, ona oaza znanja, kamen samosvesti, na čijim si stranama sedeo i razmišljao o životu.

Neupitno je koliko te je Španija, kao vid kulturnog sistema odredila, da je u dobar deo tvojih romana koji su posle Mediterana sledili, morala da uvuče svoje prste.

Nekada kao đak, sad ulaziš kao srpski pisac koji ima realne umetničke veze sa ovim plodnim jezičkim podnebljem.

Tamo imamo i prevode tvojih knjiga.

Možeš li u potpunosti oceniti značaj Katalonije za tvoj literarni razvoj?

Sve za lepotu

Igor Marojević Razgovarao: Ivan Đurđević

Na dobar deo pitanja si tačno odgovorio sam, u tvrdnjama unutar pitanja. Možda bih dodao da me je Katalonija naučila istinskoj bilingvalnosti, a da su mi najdragocenija saznanja koje sam doneo odande ona o veličini hispanske književnosti – koja je kod nas prevođena izrazito nesistematično – o mogućnostima španskog jezika i Vodič kroz gej Srbiju

45

>>

OPTIMIST Intervju

saznanja o značaju Španskog građanskog rata, na neki način ključnog događaja dvadesetog veka: Hitler i Musolini ne bi pokrenuli najbitniju bojnu ikada da u probnim događajima između 1936. i 1939. u Španiji – gde su i slali svoje trupe – nije pobedila njihova ideološka strana.

Ciklus „Smrti poznatih" predmetom literarnog istraživanja nadovezuje se na tvoj najnagrađivaniji roman, „Ostaci sveta“.

Tu mislim, kao prvo, na sudbinu pesnika Federika Garsija Lorke, čije se biće, u vremenima Španskog građanskog rata, pretvara u lovinu koju vojnička i politička klijentela, pošto-poto, žele kao svoj plen.

Da li se njegova politička neutralnost može izjednačiti i sa tvojom isključenošću iz sveta svakodnevne politike?

Moj nadideološki glas je verovatno suvišan u kontekstu postojanja dveju vrsta takozvanih intelektualaca i takozvanog javnog mnjenja koje je zapravo polarizovano i navijačko; jedni misle da NATO nema alternativu, da je Srbija – i Crna Gora – kriva apsolutno za sve što se desilo u ratovima devedesetih na Balkanu, da se u Srebrenici 1995. zbio genocid a u Hrvatskoj iste godine

46

www.optimist.rs

nije čak ni etničko čišćenje, da je bombardovanje 1999. bilo OK i da, samim tim, treba prvo upirati prstom u svoju krivicu a Jasenovac ne pominjati.

Drugi su pak u fazonu da su Srbima – i Crnogorcima – ratovi devedesetih apsolutno nametnuti, da su za raspad Jugoslavije apsolutno krivi stranci i moćni Hrvati, da se u Srebrenici nije desilo ništa strašno te da je „Oluja“ genocid, da na Kosovu nije bilo aparthejda nad Albancima…

No, Garsija Lorka je ipak bio politički određeniji jer se proglasio pesnikom Narodnog fronta mada nije želeo da pristupi nijednoj od njegovih partija ili organizacija. Međutim, mislim da čak nije stradao zbog ideoloških razloga. Po cenu spojlera reći ću da se u priči „Zloćudna lepota sarkazma” u knjizi „Sve za lepotu“ Garsija Lorka pita zašto ga lokalni falangista koji je oženio njegovu rođaku i koji bi stoga možda i trebalo da ga zaštiti, nasuprot tome potkazuje, zatim lovi i na kraju vodi na streljanje… zašto ga, jednom rečju, mrzi. Federiko nije znao da će ga pomenuti čak i ubiti, zadovoljno obrazlažući da je to učinio zbog toga što je pesnik bio homoseksualac.

Još jedna zanimljiva varijanta kratkog narativa jeste i život Ante Pavelića u Argentini. O njegovoj sudbini pišeš, po mome sudu, sa stanovišta i u savesti istoričara, objektivnog, kompetentnog, a ne tužioca koji račune svodi sa izvesnom dozom osvete.

Trudim se da tako pišem o svemu, valjda se videlo, ali ne sa stanovišta i u savesti istoričara, nego istoriografskog pisca, kad se bavim istoriografijom. Kod Pavelića meni je najveći izazov da napišem priču „Slikopisanje” bio taj što je toliko voleo da se izlaže medijima da ga je to koštalo otkrivanja u emigraciji posle Drugog svetskog rata, ranjavanja u atentatu, bega iz Argentine i, po mom mišljenju, smrti. „Ostaci sveta“ doneli su ti čak pet književnih nagrada i pažnju koju, čini mi se, do sad nisi imao. Mnogi bi hteli tvoj književni prilog, mišljenje i stav o nekom problemu. Kako se boriš s ovom novostečenom reputacijom? Prija li?

Najiskrenije, niti prija, niti je neugodna. Kao što jednim delom impliciraš, moj relativni uspeh je više promenio ljude oko mene nego mene. Isto je kao što je i bilo: znato mi je važnija supstanca, samo bavljenje pisanjem, od reakcija, na koje sam manje-više i dalje ravnodušan.

B OPTIMIST strip

ič Krik je američki gradić u Pensilvaniji koji je, ako je verovati Vikipediji, mesto gde je rođena Britani Klajn, pobednica šesnaeste sezone rijalitija Sledeći top-model Amerike i mesto dešavanja grafičkih memoara „Dom zabave“ (Fun Home) Alison Bekdel koja je tu i odrasla. Da li je bilo zabavno živeti u mestu koje je tada, sedamdesetih godina minulog veka, kao, u ostalom, i danas imalo oko sedam stotina stanovnika? Kako je izgledalo detinjstvo u gradu u kome se ne dešavaju čak ni stvari poput mortaliteta i nataliteta?

Sudeći po onome što je napisala i nacrtala Alison Bekdel nije bilo nimalo zabavno u Domu zabave. Ali je, očito, bilo veoma inspirativno.

Stavljajući u fokus svoj odnos sa ocem, Brusom Bekdelom, Alison nas uvlači u jedan klaustrofobičan i zatvoren svet, svet naizgled savršen, a zapravo veoma sterilan, mrtvorođen, beživotan u samom korenu. A temelji cele tragične priče nalazi se u nesrećnoj i zarobljenoj duši Alisonog oca. Kao prikriveni homoseksualac Brus je odlučio da za sebe stvori savršen (strejt) svet sačinjen od tipskih uloga. On će biti tata, njegova supruga Helen će biti mama, imaće troje divne dece, dva dečaka Džona i Kristijana i devojčicu Alis, živeće u prelepoj gotskoj kući iz osamnaestog veka, u mirnom i malom gradiću.

“Fun Home” i “Stuck Rubber Baby”

rijere kako bi podizala decu. Takođe će voditi i pogrebni zavod (Funeral Home, odatle i ono Fun Home iz naslova), kao nasleđen porodični biznis. Šta bi moglo da zakaže u ovakvom savršenom igrokazu?

Paaaa… Sve! Zarobljenog duha Brus je svoju seksualnost pokušavao da izbaci kroz uređivanje njihovog doma. Stvarajući hibridni spoj viktorijanske i barokne estetike od ogromne kuće iz osamnaestog veka Brus je u to uneo svu svoju potiskivanu libidnu energiju. Ovoj tiraniji kičaste estetike, Alison će se docnije, u svojim kreativnim radovima, suprotstaviti jednostavnošću i svedenošću crteža i jednom bojom, elegičnom sivo-plavom (koja je od danas i simbol muževnosti). Manijački posvećen kući, podređujući je svemu što je živo, Brus pravi ogromne ožiljke na dušama svoje supruge i dece. Ignorišući njihove želje, bića, često i postojanje, jer oni su samo kulisa njegovog savršenog izmišljenog života, sazdanog na temeljima samoprezira i gađenja prema

Uspon Kvir Stripa Piše: Milan Aranđelović

On će biti profesor književnosti u lokalnoj srednjoj školi, a ona će biti glumica (i, takođe, profesorka književnosti) koja je odustala od ka-

Vodič kroz gej Srbiju

47

>>

OPTIMIST strip

sebi, Brus, poput virusa, truje u njima sve ono što bi trebalo da reprezentuje život.

Svaki član porodice se zatvara u svoju čauru i kroz umetnost pokušava da izbaci ono malo životne energije koju svako živo biće ima. Kroz muziku, crtanje, pisanje, čitanje, sređivanje doma svi oni čine ovu divnu disfunkcionalnu i emotivno osakaćenu porodicu.

Ono što povezuje oca i ćerku jeste književnost. U tome se skriva još jedna genijalnost autorke priče. Osim što otac i ćerka komuniciraju kroz određen izbor književnih dela, podvučene delove u knjigama ili zapise na marginama, cela novela je prepuna simboličnih scena preuzetih ih književnih klasika. Priča o njenoj porodici protkana je mitovima o Ikaru i Dedalu, Minotauru i lavirintu, Odisejevom putovanju, ali i aluzijama na klasike poput Prusta, Vajlda, Virdžinije Vulf, Skota Ficdžeralda, Džojsa, Kamija…

Osim kao jezik komunikacije između oca i ćerke, i jedini način na koji njih dvoje mogu jedno drugom da objasne stvari, ponude odgovore, savete ili izjave ljubav, književnost je i način na koji je Alison ispričala svoju životnu priču u slikama.

Na ovoj priči rađeno je gotovo sedam godina. Autorka je bila veoma temeljna u svemu.

48

www.optimist.rs

Fotografisala je sebe u odeći svojih roditelje, te je onda crtala na osnovu tih fotografija, koristila je mape i slike na Guglu kako bi na najbolji način dočarala detalje, arhitekturu, mesta dešavanja priče… Takođe je skicirala stare porodične fotografije, delove svog dnevnika, pisma, lokalne mape kako bi ih integrisala u konačnu verziju stripa. Ove materijale kasnije i iskoristila i za svojevrstan nastavak priče „Are You My Mother?: A Comic Drama“ u kome je prikazala svoje odnose sa majkom.

Kako bi dočarala vreme u kome se dovija radnja Alison je koristila raznorazne reference na popularnu kulturu tog doba, tako da na televizijskom ekranu u pozadini možemo videti scene iz filma „Divan život“, serije „Ulica Sezam“, junake poput Betmena, Medveda Jogija, Ptice Trkačice, pa čak i ostavku Ričarda Niksona.

Ovaj strip, grafička novela ili memoari u slikama, publika i kritika su odmah zavoleli. Bio je nominovan i dobio je mnoge nagrade i priznanja. Doživeo je nekoliko pozorišnih adaptacija koje su takođe nagrađivane (jedna adaptacija je dobila Pulicerovu nagradu za dramu, a druga Tonija za najbolji mjuzikl).

Džejk Gilenhal je otkupio prava za filmsku adaptaciju ovog dela i planirano je da tumači ulogu gej tate. „Fun Home“ je i nekoliko puta bio na meti cenzora. Pokušavali su da ga povuku sa polica biblioteke i iz školskih programa. U jednom pokušaju republikanski predstavnici su inicirali obustavu finansiranje koledža koji je ovaj strip uvrstio u jedan od svojih programa. Svaki pokušaj bio je kratkog daha i čak da je delo sklonjeno sa polica, posle nekoliko meseci bi se opet našlo na njima.

Na „našem“ jeziku ovaj strip objavila je, u prevodu Tatjane Jambiršak, zagrebačka Fibra.

Na ovogodišnjem filmskom festivalu Merlinka možete pogledati dokumentarni film „Bez pravih linija: Uspon kvir stripa“ (No Straight Lines – The Rise of Queer Comics) gde, između ostalih, o svom radu govori upravo Alison Bekdel.

U ovom filmu, pored nje govori još jedan autor stripa o odrastanju i prihvatanju seksualnosti. U pitanju je Hauard Kruz i koji je svojim delom „Stuck Rubber Baby“ izašao iz senke andergraund stripa i postao mejnstrim stvaralac.

Kruz je dete sveštenika iz Alabame koji je veliki deo svog života posvetio crtanju na alternativnoj stripskoj sceni. Kao deo svoje aktivističke agende u svoje radove je počeo da ubacuje gej likove, a osamdesetih godina je radio kao urednik magazina „Gay Comix“.

Kada ga je urednik Pirahna Pessa Mark Nevelou, kroz pitanje kako bi izgledala grafička novela koji bi uradio, učinio ponudu, Kruz je znao da je pred njim veliki izazov. U pitanju je bio izdavač koji je poslovao pod okriljem velikog DC Comicsa i koji je mogao da mu ponudi novčanu sumu dovoljnu da se dve godine posveti samo ovom projektu. Rad na stripu trajao je četiri godine, Pirahna Press je prestao da postoji, a grafičku novelu je, na kraju, objavio Paradox Press, još jedno čedo DC-a.

Smeštajući svoju priču na američki jug tokom pedesetih i šezdesetih Kruz nije mogao da u potpunosti veruje svom sećanju. Poput Alison Bekdel i on je morao da istražuje. Božićni povratak kući iskoristio je da u rodnom gradu načini niz fotografija koje je kasnije koristio u radu. Takođe je u njujorškoj narodnoj biblioteci koristio ogromnu arhivu fotografija koje su mu pomogle da nacrta autentične odevne ili predmete za svakodnevnu upotrebu iz tog doba. Predsednik Ljubitelja starih automobila iz Bruklina mu je takođe dao nekoliko korisnih saveta.

Bio je dovoljno iskusan da zna razliku između andergraund stripa i grafičke novele, te je morao da se pridržava pravila da u ovom delu ne prikazuje erekciju ili penetraciju.

Koliko je Kruz bio posvećen svom delu svedoči i to što je ogromnu scenu sahrane na kojoj se vidi masa ljudi radio više od nedelju dana. Kako nije želeo da tokom crtanja lica pređe na „autopilota“, lica je crtao svakog dana, po pola sata, tako da je svakom licu mogao da posveti punu pažnju i da mu određene karakteristike koje ga razlikuju od ostalih na crtežu.

Nakon četiri godine rada uvideo je da se kasniji crteži junaka razlikuju od onih koje je nacrtao (godinama) ranije tako da je morao da ih usklađuje i ponovo crta.

Izdanje koje je autor ovih redova imao zadovoljstvo da pročita, izašlo je povodom jubileja četvrt veka od prvog izdanja, i sadrži nekoliko veoma emotivnih dodataka. Pre

svega moramo imati u vidu da je tokom pripreme ovog izdanja Hauard Kruz izgubio bitku sa bolešću i preminuo u sedamdeset i petoj godini, pa je ovo izdanje postalo spomenik njegovom radu.

Utoliko snažnije i dirljivije zvuči uvodna (i oproštajna) poruka koji je napisao njegov partner i, docnije suprug, Ed Sedarbaum sa kojim je Kruz proveo četrdeset godina života, sve do smrti. Takođe je emotivna poruka koja zatvara knjigu, a koju je napisala Kruzova ćerka, ćerka koja se, kao beba pojavljuje u stripu, a koju je mladi Kruz dao na usvajanje.

U njemu se Kim Venter sa ponosom seća godina koje je provela kako sa porodicom koja ju je usvojila, a docnije i sa porodicom svog biološkog oca. Kaže kako je srećna što je okružena ljubavlju svih ovih ljudi i što njena deca mogu da se pohvale kako imaju četvoricu deda. Jednog sa očeve strane, jednog sa majčine i još Edija i Hauarda.

Pisanje uvoda povereno je Alison Bekdel, koja je inspirisana Kruzovim ranim radovima i stvarala „Dykes to Watch Out For“, i time se ovaj krug na savršeno skladan način zatvorio.

Ostaje nam da uživamo u dobrim stripovima, grafičkim novelama i filmovima o njima.

Vodič kroz gej Srbiju

49

I

OPTIMIST Pozorište

zbor četiri premijerne predstave u aktuelnoj sezoni koje su svojom tematikom i estetikom repertoarski iskorak u poprilično koherentnoj pozorišnoj sceni Srbije, kada su u pitanju društveno angažovane (lgbt) teme i mesto mladih u njoj.

MIDLSEKS Trenutno najangažovanija rediteljka mlađe generacije kod nas, Jovana Tomić zajedno sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim, kao i članovima ansambla, postavila je na sceni „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (koprodukcija sa Omladinskom prestonicom Evrope Novi Sad, OPENS) novu predstavu „Midlseks“ Džefrija Judžinidisa. U osnovi je priča o interseks osobi (Kal Stefanidis, ugledni diplomata Stejt departmenta) koji je odgajan kao devojčica, da bi u tinejdžerskom periodu uočio različitost svog tela u odnosu na vršnjake i nadalje nastavio da živi kao muškarac. Suočavanje sa svojim telom, okolinom, porodicom, identitetom, sled je u životu svakog od nas, ali šta kada naše telo ili um odstupa od onoga što okolina smatra „normalnim“? I zašto čovek ima potrebu da svrstava stvari po određenim normama i nepisanim pravilima. Odvažna mlada ekipa progovara o ovom

grčkih emigranata u Americi, govori o gorućoj potrebi svakog od nas, a to su lični izbor i sloboda. To je epska priča o višegeneracijskom putovanju mutiranog gena od zabitog seoceta u Maloj Aziji, preko Detroita, do Berlina, u kojoj odjekuju i događaji sa svetske istorijske scene: grčko-turski sukobi, čuveni požar u Smirni 1922, masovno doseljavanje u Ameriku, prohibicija, Drugi svetski rat, crnačke pobune u Detroitu šezdesetih.

Rediteljski pristup Jovane Tomić je precizan, stilski i vizuelno usklađen (scenografkinja: Jasmina Holbus, kostimografkinja: Maja Mirković, koreograf: Igor Koruga, kompozitor: Luka Mejdžor) sukcesivno povezujući različite vremenske periode i mesta, liNormalnost u sredini i svetu u kojem živimo kove i radnje kroz jedinstven scenski prostor upotpunjen sjajnim podmlađenim ansamblom. Dramska radnja je upotpunjena naracijom glavnih glumaca, u potpunosti sigurnih i samouverenih uloga Bojane Milanović (Kaliopa) i Branislava Jerkovića (Kal). Kroz njihove monologe, dijaloge – ispovesti, pokušavamo da razumemo temu o kojoj se ne priča skoro uopšte i koja je izuzetno vePiše: Marko Radojičić lika i važna i o kojoj se jako malo zna.

Oni nas uvode u priču, vode tok radnje, govore o svojim emotivnim i telesnim prirodnom fenomenu: polovima, suočavanju sa promenama i iskustvima, ali i detaljno o svakom sobom, strahovima, te postavlja pitanje šta je članu svoje porodice kroz tri generacije. U preddanas „normalnost“, zašto čovek ima potrebu da stavi igraju sjajna plejada (mahom mladih) glusvrstava stvari po određenim normama i nepi- maca: Zoltan Molnar, Draginja Voganjac, Sonja sanim pravilima. Slojevit, duhovit i oštar, kultni Isailović, Aleksandar Sarapa, Tijana Marković, roman „Midlseks“ (objavljen 2002. godine, na- Aljoša Đidić, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Rangrađen Pulicerovom nagradom i u toku je sni- đelović i Mia Simonović. Ravna crta prikazivanja manje i serije za HBO), kroz porodičnu priču radnje je ublažena sjajnim scenskim pokretom

Lični izbori i sloboda

50

www.optimist.rs

– koreografijama, dinamičnim promenama u scenografiji, muzici, kostimima koji su dočarali epohe i komičnim glumačkim elementima koje scenski upotpunjuju radnju (posebno ističem Tijanu Marković). Ipak, za predstavu od puna dva sata, nedostaje brži ritam. Deo zarade od predstave usmeren je na programe za osnaživanje mladih, a tematika predstave je više nego dovoljna preporuka da se pogleda.

Davanje prostora i promišljanje pozicije interseks osoba je donelo, mimo očigledne političnosti i društvene odgovornosti, intimnost u preispitivanju identiteta pojedinca spram zajednice. Analizirajući te relacije, u slučaju Judžinidisovog romana, dobili smo spektar društvenih tabua koji nas definišu i uslovljavaju danas... Jovana Tomić, rediteljka GOSPOĐICA JULIJA Remek delo Augusta Strindberga „Gospođica Julija“, jedna od najizvođenijih drama u svetu, premijerno je izvedeno na velikoj sceni Opere i teatra Madleninanum u Zemunu. Reditelj svetskog renomea, Haris Pašović postavlja i uspešno adaptira intimnu, psihološku i naturalističku savremenu aktuelnu ljubavnu priču o rascepu u kojoj se nalazi i glavna junakinja, ali i ostali likovi. U savremenom čitanju „Gospođice Julije“ radnja se dešava na jednom izolovanom imanju na Bohinjskom jezeru, u domu slovenačkog bogataša. Njegova kći jedinica Julija strada posle jedne teške noći u društvu svoje posluge, koju čine mladi emigranti iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Među njima je i zanosni junak Žan, mladić koji se našao u ljubavnom vrtlogu sa svojom gospodaricom. U komadu, pored psihološkog elementa, postoji i klasni elemenat.

Julija, motivirana dosadom, ali i nastojanjem da razbije moralne i druge barijere koje stvara njen položaj, započinje flert, a potom i ozbiljnu vezu sa Žanom koji joj, usprkos niskom društvenom poreklu, imponira svojim fizičkim izgledom. Radnja prikazuje kako dvoje ljubavnika nastoje dominirati i manipulisati jedan drugom - Julija kao pripadnica više klase, a Žan kao muškarac. Klasni jaz iz Strindbergovog vremena aktuelan je i danas. U svojoj adaptaciji drame Pašović je uveo i balkanski problem odlaska desetina hiljada mladih ljudi u EU, koji su često i visoko obrazovani, ali rade poslove za koje se nisu školovali, što je velika tragedija. S druge strane, mlada naslednica Julija je u svojoj zemlji, nasledstvo joj donosi bogatstvo, ali ne i toliko nužnu sreću. Kao prava

gazdarica, Julija postaje bahata, destruktivna i konačno autodestruktivna. Ona traži smisao, ljubav, želi da bude voljena, ali pokušava to da dobije na pogrešan način.

Predstava je u pozitivnom smislu, najveći repertoarski dramski iskorak koji smo mogli videti u ovom pozorištu u poslednjih par godina.

Jedan klasičan tekst, obrađen na savremen, moderan, izazovan, scenski atraktivan način uz konotaciju društvene angažovanosti i odabir sjajnih mladih glumaca. Rediteljski pečat je svakako najzaslužniji da se jedno potencijalno dosadno i arhaično čitanje teksta (napisanog pre više od sto trideset godina) postavi efektno na scenu. To se pre svega ogleda u sjajnim rešenjima – ukrasima upotpunjeno izvrsnim autorskim timom iz regiona: moderna i funkcionalna scenografija Aleksandra Denića, kostimografija Irme Saje i Vanje Ciraj Džudža, originalna muzika Marka Grubića, koreografijama Igora Pastora i sjajna dramaturgija Jelene Paligorić Sinkević.

Glumački ansabl je tome doprineo još više. Za naslovnu ulogu odabrana je Sara Dirnbek, mlada zvezda slovenačkog teatra; Strahinja Blažić je u ulozi Žana, Mina Pavlica u ulozi Kristine, kao i još šestoro mladih glumaca (Katarina Bradonjić, Ksenija Repić, Sofija Kovačević, Nikola Knežević, Jovan Veljković i Filip Stankovski) u ulozi hora posluge. Dramski su likovi urađeni besprekorno, jasno, upečatljivo, precizno opisujući stanja njihovih duševnih života, njihovih seksualnih nagona i strasti, ličnih drama, porodičnih sukoba, sve kroz pomenutu analizu društva i njegovo delovanje na razvoj ili uništenje pojeVodič kroz gej Srbiju

51

>>

OPTIMIST Pozorište dinca. Obnažene scene Strahinje Blažića upotpunjuju u potpunosti njegov bunt klasnim razlikama i ljubavi iz koristi. Svakako trenutno najbolje premijerno čitanje koje se može pogledati ove pozorišne sezone kod nas.

Strindberg je snagom svog umetničkog genija napisao psihoanalitički komad par excellence, pre nego što je Frojd formulisao osnovne principe psihoanalize. Komplikovani muško-ženski odnosi; destrukcija i autodestrukcija; tabuizirana ženska seksualnosti i seksualnost uopšte; represija porodice i društva na pojedinca – to su sve i naše teme danas. Ova predstava vraća fokus na unutrašnji svet pojedinca. Haris Pašovič, reditelj U RALJAMA ŽIVOTA Na velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta (u koprodukciji sa Beoart produkcijom iz Beograda) premijerno je izveden komad rađen prema romanu „Štefica Cvek u raljama života“ (1981), Dubravke Ugrešić koji je dramatizovala i adaptirala Biljana Srbljanović, a režirao Andrej Nosov. Junakinja ovog melodramskog i duhovitog romana dobila je status ikone u hrvatskoj književnosti, a delo je postalo popularno kada je snimljen film „U raljama života“ (1984) u režiji Rajka Grlića. Dramatizacija romana ide u pravcu važnih pitanja za generaciju onih koji imaju naivne ideje o ljubavi i pronalaženju životnog partnera. A radnja je umesto u Zagrebu, smeštena u Beogradu, fokusirajući se na savremene muško-ženske odnose, spajajući umetnost i zabavu. Predstava prati ljubavne muke mlade devojke Štefice (i dve njene drugarice) koja stanuje sa svojom starom tetkom, misli da se život nalazi negde drugde i čezne za ljubavlju. Slušajući savete drugarica suočava se s nemilosrdnom prirodom ljubavnog života karakterističnom za naše krajeve - sirovinama, mačo frajerima, frigidnim intelektualcima. Ali život joj uporno izmiče i ona vreme provodi u tetkinoj kuhinji. Iako se radnja predstave značajno razlikuje od romana i pomenutog filma, isti likovi su zadržani, ali su im uloge malo promenjene. Umesto ljubavnih (seksualnih) partnera, sada su to u prijatelji ili partneri njenih prijateljica. Radnja je uspešno osavremljena, imajući i vidu sadašnji društveni trenutak i aktuelnost (posle trideset godina od napisanog romana). Pratimo dve paralelne radnje tri najbolje drugarice i četiri druga koji spremaju devojačko - momačko veče; u jednom trenutku radnje

52

www.optimist.rs

se ukrštaju. Urnebesno komično (posebno scena uz pesmu Usnije Režepove), ali na momente i melodramatično.

Reditelj Andrej Nosov, možemo reći da prati crtu prethodno uspešno postavljene predstave „Crna kutija“ (takođe u Beogradskom dramskom pozorištu). Jako duhovito, mladalački, smišljeno uvodi i razrađuje radnju, što je redak pristup, kada su komedije u pitanju kod nas. Sem izuzetno dobre adaptacije samog romana, glumački ansambl je svakako najviše doprineo uspehu ove jako uspele komedije. Izbeglo se svakako da ona bude plitka, površna i kao takva sama sebi dovoljna, već naprotiv prilagođeno je sagledavanje sa aspekta najnovije generacije mladih gledalaca. Tema seksa (prevare), narkotika (šmrkanje i duvanje), provoda, odabir partnera, opsednutost izgledom i društvenim mrežama jesu dominantne. Grupne scene i dijalozi mnogo efektniji nego scene monologa. Predstavi možda nedostaje upečatljivija završnica. Ostatak umetničkog tima čine: scenografkina Una Jankov, kompozitorka Irena Popovic Dragović i za scenski pokret Marija Milenković.

Ovom predstavom, Beogradsko dramsko pozorište je potvrdilo da ima trenutno najbolji ansambl mladih glumaca u Beogradu. Žensku ekipu predvodi Iva Ilinčić (Štefica), Dunja Stojanović, Vanja Nenadić (lično najveće otkriće) i prešarmantna Vesna Čipčić. Donele su spon-

tanu, energičnu i nadahnutu glumu. Gluma muške ekipe (Aleksandar Vučković, Luka Grbić, Miloš Petrović Trojpec i Marko Todorović) je takođe upečatljiva, ali za nijansu prenaglašena i pomalo usiljena (svakako pretpremijerno gledanje predstave nije reper za razigranost ansambla). Zanimljiv je detalj kada Miloš Petrović Trojpec, pod dejstvom alkohola i narkotika, oblači ženski kostim. U najavi biće ovo jedna od najgledanijih predstava kod nas ove sezone. Šta to znači biti mlada žena na Balkanu? Kako sa muškarcima? Kako naći svog idealnog tipa? Kako žena danas da bude srećna? Ovo je predstava o muškarcima, na kakve muke stavljaju žene, i sa kakvim mukama žene moraju da se nose... Zapravo to je san satkan između nametnute patrijahalne matrice i medijske kulture koja jede i jede.

Andrej Nosov, reditelj TAČKA PRE ZASIĆENJA Projekat pod nazivom „Tačka pre zasićenja“, prema tekstovima Gorana Milenkovića i Barbi Marković (dramatizacija Mina Ćirić) i u režiji Stevana Bodrože, rađen je u koprodukciji Bitef teatra iz Beograda i Puls teatra iz Lazarevca.

Predstava predstavlja pokušaj da se internacionalni kulturni fenomen zvan klabing poveže sa teatrom i drugim umetnostima kako bi nastao hibrid koji bi privukao upravo onu publiku koja često ide u klabing a u manjoj meri posećuje kulturne događaje. Predstava kombinuje savre-

meni ples, dramski tekst, tehno muziku, svetlosne efekte i višekanalne videoinstalacije sa namerom da „visoku kulturu“ preplete sa fenomenom klabinga i tehno muzike, istražujući religiozni odnos izgubljenih generacija prema mraku disko kluba, poslednjem utočištu metropolitizma u duhovno i materijalno osiromašenom srpskom društvu. Predstava se zapravo sastoji iz dva nezavisna dela. Prvi prema drami „Granična lepota“ Gorana Markovića i u pitanju je monodrama u izvođenju Željka Maksimovića. Jedan od ključnih segmenta jeste zapravo njegova ispovest na temu gej entiteta.

Drugi deo je prema drami Izlaženje Barbi Marković. Glumački ga predvode Milena Predić i Milica Stefanović i govore o svojim iskustvima u klabingu. Iako oba dela imaju istu tematiku i rediteljski su uobličeni, nemaju podjednako isti efekat. Prvi deo je i glumački i tekstualno i dinamički upečatljiviji, dok se drugi zasniva na nepotrebno prenaglašenim scenama koje se ponavljaju. Ono što se napominje kao još jedna zajednička crta jeste značaj i razlika pozorišta koje danas ima, da je postalo elitističko i da je izgubilo ritualnu funkciju, koju je nekada, još u antičkoj Grčkoj imalo.

Predstavu izvodi pet glumaca i šest plesača (pored pomenutog glumaca, tu su i: Mihaela Stamenković/Mira Janjetović, Lazar Maksić, Boba Stojimirović / Aleksandar Trmčić, Tamara Pjević, Ana Ignjatović, Nataša Gvozdenović, Dušan Bajčetić, Jelena Bulatović i Staša Ivanović). Pred glumce je stavljen izazov da plešu u predstavi barem približno kako to rade plesači.

Koreografkinja je Tamara Pjević, prostor i video radovi: Miroslav Sretenović (Izvanredni Bob), kostim: Milica Kolarić i muzika: Draško Adžić. Ko želi da nešto više sazna o beogradskoj klupskoj sceni sa početka ovog veka i uživa u klabing i tehno muzici u pozorištu, neka ne propusti ovu predstavu.

U vremenu u kom digitalna stvarnost odnosi prevagu nad pravom stvarnošću, a određeni teoretičati medija i sociolozi postavljaju pitanje da li prava stvarnost uopšte više i postoji ili je realitet upravo ono o čemu imamo određenu predstavu generisanu medijima, stotine hiljada ljudi odlaze u klubove gde slušaju različite vrste muzike i opuštaju se nakon vremena provedenog na poslu ili fakultetu… Stevan Bodroža, reditelj Vodič kroz gej Srbiju

53

U OPTIMIST Književnost

svetu savremene književnosti temeljno i istrajno zatrpavanim post- i postpostmodernim pokušajima i akrobacijama nije ni čudo što onda put do čitalaca prilično lako i sigurno krče i izbore dela napisana u naturalističkom, pomalo i starostavnom ključu, sa, reklo bi se, jednostavnošću kao krovnim konceptom. Čini se da je ta čitalačka vožnja u rikverc (a, između ostalog, oličena i u odanosti spram realizmom jasno obojene i definisane autofikcije) zdravorazumni je i sasvim ljudski refleks; imajući to u vidu, ni ne treba da čudi uspeh imena i „pera“ kao što je Sali Runi, za kojom su nahrupile horde sličnomišljenika ili imitatora joj.

Pred nama je sada i pitak i veoma simpatičan, a zanatski fino upakovan i zaokružen debitantski roman „Ostani ako možeš. Idi ako moraš.“ norveške književnice Helge Flatland (1984), na matičnom tržištu objavljen 2010. godine; srpsko izdanje (u prevodu Nevene Bogićević, Marine Krdžavac, Nataše Krsmanović, Bojane Maksimović i Dušana Zdravkovića, uz Natašu Ristivojević-Rajković u svojstvu mentora prevoda, objavila Geopoetika – u ediciji Roman premijera) pojavilo se pre nepunih mesec dana i svakako je delo na koje treba da obrate pažnju mnogi, a pre svega

ako slobodna volja i zaista postoji

dičnim bolovima i povremenim odblescima istinske lepote življenja, spokojno može da se prepusti tečnoj, detaljima i diskretnim stilskim finesama obogaćenoj priči o gorko-slatkim danima stasavanja u gotovo pa bajkolikom okruženju norveške provincije.

Osnovna narativna začkoljica je svesno svedena i data bez preterane pripovedačke mimikrije – trojica prijatelja iz detinjstva će se prijaviti za misiju norveške vojske u Avganistanu, a nijedan od njih se neće vratiti, te se postavlja pitanje šta je ih navelo za takav, svojevrstan samoizgon iz raja... Helga Flatland staloženim ritmom u vidno ekonomičnom izrazu (u pitanju je roman od oko 170 stranica teksta sasvim prijatnog proreda) ispreda priču o spokojnom detinjstvu u snovolikim norveškim krajolicima, gde potrese predstavljaju samo sitne porodične i vršnjačke čarke iz dinamike svakodnevice onih kojima je fatumski dato da mogu da se lagodnije odnose i prema sutrašnjici i prema onom u šta će sami uskoro izrasti i što će uskoro sami morati da pojme, prihvate i, ako uopšte za

Kako ti volja...

Piše: Zoran Janković

oni opisani u uvodnom pasusu ovog prikaza.

Helga Flatland dosta brzo potpuno ogoli svoj autorski pristup, te čitalac, našavši se na poznatoj mu teritoriji, teritoriji priča o odrastanju i posle-

54

www.optimist.rs

tako nečim i bude bilo ikakve potrebe, da zauzdavaju. Iako jednostavnost, koja pleni i deluje sedaticvno na čitaonicu, svojom diskretnošću i sveukupnom nenametljivošću, na to možda i ne ukazuje, očito je reč o brižljivo koncipiranom i onda i u delo pažljivo sprovedenom romanu mlade autorke, već tada prilično svesne svojih pripovedačkih umeća i potencijala.

Nakon niza dovoljno ubedljivih, šarmantnih i poletnijih epizoda stižemo do onoga zbog čega je roman „Ostani ako možeš. Idi ako moraš.“ zanimljiv i za pretpostavljenu dominantu publiku Optimista. Naime, negde u završnoj četvrtini ovo delo u tematsko-motivskom mislu krenuti i u pravcu kvir književnosti, i to odmerenim prikazom gej romanse u tim nežnim i definitivno formativnim godinama, možda i od krunske važnosti za kasnije identitetske odrednice i seksualne i ostale preference. Pripovedačka taktilnost prisutna je i u tom delu i u toj dimenziji ovog romana, tako da će jedno sestrinsko, nasumično i rutinsko „Pederu!“ sa druge stranice knjige, poput metaforične munjevite strele koja probija međe i vremena i naših oklopa, u narečenom finišu ro-

mana doći do tačke krajnje efektno prikazane silne zaljubljenosti, koja će, pak, u trenu postati funkcionalan deo celine i doprineti i ukupnoj narativnoj i tematskoj strukturi dela i pružiti važan deo mogućeg pojašnjenja na pitanje iskazano negde u prvi redovima trećeg pasusa ovog teksta.

A, naravno, mnogima će i poznato i spoznajno i emocionalno sasvim ubedljivo zazvučati sledeće rečenice ovog romana Helge Flatland: „Sigurd je tamo, Sigurd je ovde. Ide ka meni, iz daljine vidim da je on. Hoću da se okrenem, ne želim da se sretnemo. Taman sam se malo odvojio od svega, taman mi je pošlo za rukom da na njega baš svaki sekund. Pomislio sam da me ovo tako dugo drži zato što mi je prvi u svakom smislu, a po mnogo čemu i jedini. Nije morao baš on da bude taj. Uopšte nije morao da bude baš on.

Možda sam se samozavaravao, možda sam pao na to što sam konačno osetio da sam sa nekim blizak, da me neko razume. Pao sam na to što me je on stvarno video. To je mogao da bude i bilo ko drugi. Mogla je da bude i Ćešti ili Janike. Il’ bilo ko drugi. A možda se i tu zavaravam?“ Vodič kroz gej Srbiju

55

K OPTIMIST Film

ljučni autori savremenog srpskog filma, nekako neizostavno obuzeti pogađanjem one snevane i najčešće mitske mete, bilo da je u pitanju ciljani proboj na prvoligašku festivalsku scenu u međunarodnim i najprestižnijim okvirima ili samo (inače, takođe sasvim legitimno) željeni uspeh na ovdašnjim kakvim-takvim bioskopskim blagajnama, neretko propuste priliku da ispričaju jednostavnu, a sočnu i znakovitu priču o ovdašnjim prilikama i naravima, pa značilo to da se pritom bave balansiranjem na onom uvek skliskom terenu pravljenja filmskih ekvivalenata onim čuvenim „isečcima iz stvarnog života“. Većini, dakle, to nikako da pođe za rukom (a evidentno je da im je i to bilo jedan od samozadatih ciljeva), ali ima ko to može. Da je i za tako nešto kadra pokazala je Milica Tomović, rediteljka u slučaju svog prvenca na planu dugog metra –„Kelti“ (gde je, uz Tanju Šljivar, i scenaristkinja), definitivno najboljeg/sveukupno najkvalitetnijeg srpskog filma na uzorku ovih jedanaest meseci tekuće nam godine.

Milica Tomović to postiže uz izvrsno artikulisanu jednostavnost kao idejni i stilski krovni koncept, nedvosmisleno naturalistički izraz, a, pritom, njeni su „Kelti“, inače, na svetskom nivou i inače, premijerno prikazana u zvaničnom pro-

56

www.optimist.rs

gramu ovogodišnjeg izdanja Berlinskog filmskog festivala, i ostvarenje koje u velikoj meri i bez imalo razvlačenja tog pojma i te odrednice potpada i u domen kvir-filma. A što je, uostalom, pre nekoliko dana, dovelo do čak četiri festivalska priznanja na LGBTQ filmskom festivalu u Montrealu (nagrade za najbolji celovečernji film, nagrada za najbolji scenario, nagrada za najbolju scenografiju i nagrada za čitav glumački ansambl). Naravno, nagrade su tek delić potreban za uspostavljanje referenci i snalaženja u nepregledu gledalačkih izazova i mogućnosti, kao i za sticanje slike o stvarnim dometima konkretnog filma, a u slučaju Kelta one su i prirodan ishod – naprosto, Kelti, podno svoje osnovne narativne potke (dečijeg rođendana u beogradskom predgrađu negde u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka), na fonu možda i važnijeg aspekta koji se tiče istovremenog okupljanja odraslih (rodbine odraslih i prijatelja im) donosi konsekventnu povest i o životima (tamošnjim, ali i vremenski univerzalnim) tzv. gej populacije.

Kvantitativno gledano, tu imamo jedan gej par (ujak i njegov nešto mlađi dragi, te lezbejski trougao, bivša, bivša i nova mlađa draga jedne od njih). A i to numeričko predstavljanje nije toliko značajno (osim u svrhu konkretizacije i pojašnjenja onima koji film tek treba da pogledaju, a trebalo bi da to učine svi koji do kvalitetnog i relevantnog filma ne samo i ne nužno iz Srbije mare); ono što je ovde bitno da autori i u toj dimenziji filma gledaocima pružaju kinestetski

je izabrana kontrateža osnovnoj priči o prokrastinaciji iz koje, eto, može da se izrodi i jedna burna i opet znakovita, pijana noć tokom koje će na videlo izaći mnogo toga – lični potresi i nezadovoljstva koje nužno ne moraju proizilaziti iz šireg, društvenog čemera, te nagoveštaji psihoza i ozbiljnih neurastenija, brojne nedorečenosti u emotivnom poimanju sveta, ali i ona punoća života i bliskosti sa neposrednom okolinom, o kojima vrednu i na emocionalnom planu upečatljivu i mnogi, pa i međusobno generacijski i prostorno neporecivo smislenu iluziju prikaza delića već raznorodni, samo mogu da snivaju. Jednostapominjanih stvarnih života. Pa još i života, nazo- vno, „Kelti“, povrh i mimo svega drugog u ovom vimo ih tako, neznatnih civila (ali u zanimljivim prikazu već pomenutog ili ne, postavljaju i pitaživotnim situacijama i u uvek potentnom trenu- nje – šta ako se ipak život najpotpunije može tku raskoraka ka nečem novom i možda boljem osetiti i tu, na margini velikog grada i tokom ili samo svrsishodnijem) u tom i dalje privlač- jedne čak i snevesele dečije proslave u tom nom nam i ilustrativnom periodu naše recent- trenu sveopšteg očaja i jada? nije prošlosti. „Kelti“ zavređuju pohvale u i svim ostalim Ne samo da smo sa Keltima dobili i dve odli- aspektima (kostimografski i scenografski su čno koncipirane i usnimljene (direktor fotogra- precizni a suptilni, montažno je ubedljiv sa tafije je Dalibor Tonković) scene bliskosti gej kođe veštom iluzijom prikaza događaja koji se aktera priče, nego je to vrsno udenuto u širi događaju istovremeno i u kontinuitetu, a pored okvir i predstavlja integralni deo priče odrasta- izvrsne glume Dubravke Kovjanić i Stefana Trinju u ovoj ili onoj životnoj dobi (u tom smislu, i funovića u rolama roditeljima slavljenice, film zanimljiva i mudra kontrateža je dečiji rođendan određuju i sjajno usklađena gluma čitave posa sve znalački postavljenim detaljima kao zna- dele, te maestralne epizode Milice Grujičić i Jokovima narečene ere – Kleopatra, Steps sokovi, vana Belobrkovića, kao i iznenađujuće zrela Nindža-kornjače, glumačka kreacija grupa Ruž, kulinamalenog Konstanrskom akrobatike tina Ilina u ulozi nemaštine koja ne skrajnutog Fiće; prašta u delo spro- Uvek se nađe neki peder da uzdrma lezbejsku dramu ipak ono što je ipak vedene torte, minizanimljivije i dalesedviči sa kiselim kosežno gledano krastavčićima...). važnije, ovaj film, Pomenuti dečiji ronalik sjajnom ostvađendan, takođe prirenju „Moj jutarnji kazan sav u smeh“ Marka ĐorPiše: Zoran Janković finesama i uz đević od pre par Foto: Irena Canić zaumnu delikatleta, u srpski film nost koja sprečava vraća brigu udarnih da „Kelti“ skliznu u autora za junake, tzv. misery porn neusiljenu duhovikakav se čak i najviđenijim belosvetskim film- tost i empatiju kao osnovnu idejnu nit, i rediskim festivalima očekuje od filmova iz ovog ili teljki Milici Tomovića i svima ostalima iz ekipe onog kraka Istočne Evrope), dakle, inteligentno „Kelta“ hvala.

Kelti

Vodič kroz gej Srbiju

57

S OPTIMIST Film

asvim očekivano, gotovo, na sedmičnom nivou dodatno i ubrzano se demokratizuje i ponuda Netfliksa i ostalih striming-servisa koji su izvoleli da mu izađu na crtu i ulete u ovaj beskrajni megdan za privlačenje novih i brojnijih pretplatnika, te nam je tako nedavno baš iz Poljske, koja u poslednjih par godine ljuti boj bije sa svojom suštinom i nužnošću garancije ranije izvojevanih ljudskih prava, stiže i triler iz podžanra potere za ubicom, a da je, pritom, sve to u delo sprovedeno u i u okviru kvir-filma, a, uz to, i delimičnim oslanjanjem na stvarne događaje i mračne epizode iz istorije nekadašnjih slepih isključivosti. Naravno, reč je o poljskom novitetu za Netfliks, filmu „Operacija: Zumbul“ (Operation Hyacinth), o kome će u ovom dvojnom filmskom prikazu biti reči rame uz rame sa estonsko-britanskim ostvarenjem (a, kažu, snimanom na Malti) „Firebrid“, čija se priča takođe zbiva tokom hladnoratovske ere u sovjetskom bloku. Dakle...

Zaplet „Zumbula“ (odnosno, „Operacije: Zumbul“) smešten je u samo središte poljskih osamdesetih godina prošlog veka, koje je

“Operacija: Zumbul” i “Vatrena ptica”

toj osnovi nepodobnima i nepoćudnima, kao i brojnim uništenim životima, a, kako kažu upućeni, ta bruka i dalje nije ispravljena, naravno, kao i uvek i svugde, pod izgovorom zaštite državnih interesa. Autori ovog filma kreće od te istorijske i faktografske stavke, ali svoj film onda preusmeravaju u pravcu žanrovski prilično tačno i nedvosmisleno profilisanog i definisanog filma iz domena trilera sa podtemom lova na ubice/serijske ubice. Prva, a potom i ostale, sudbinski i lančano nanizane žrtve i ubice i tog krutog i bigotskog aparata državne zaštite su homoseksualci, naravno saterani u kriptične egzistencije i društvenu marginu koja tek nešto malo prodiše kada padne uvek dobrodošao mrak.

Reditelj Pjotr Domalevski ovde pruža film (a ovo mu je tek prvi celovečernji rad) koji je u ogromnoj meri prilagođen distributivnoj meri Netfiksa i ostalih servisa – reč je o promišljenoj i očigledno sta-

Nebo daleko, a zemlja tvrda Piše: Zoran Janković

obeležila i narečena operacija lova i progona tamošnjih homoseksualaca, a što je rezultiralo stvaranjem opsežne baze podataka o po

58

www.optimist.rs

loženo sročenoj aproprijaciji osnovnih i dobro poznatih postavki žanra za koji su se autori i producenti/finansijeri ovde odlučili, te je „Operacija: Zumbul“ urađen prema jasnoj i višestruko oprobanoj prekookeanskoj žanrovskoj mustri, i na kraju je pred gledateljstvom vrlo dobar triler, utemeljen u sigurnoj žanrovskoj formuli, a koji nudi i retro-štimung i istočnoevropsku egzotiku, na sve to dosta toga crpeći iz gore pojašnjene istorijske stavke o tamošnjem progonu kvir zajednice.

Imajući u vidu ono što se brzo dogodi, a što, ako ćemo pošteno, jeste bilo sasvim očekivan potez i dramaturški izbor, pri čemu su se autori odlučili i za onu postavku pri čemu odlučni policijski istražitelj naprosto „predugo zagazi“ u istragu i u do tog mu trenutka u potpuno mu nepoznat svet drugih i drugačijih, „Operacija: Zumbul“ može biti posmatrana i njeni dometi mogu biti vagani i u odnosu na znamenito „Gluvarenje“ (Cruising) velikog Vilijama Fridkina. Naravno, film Pjotra Domalevskog dosta brzo gubi u toj analogiji, ali i na kraju te metaforičke bitke kreće u

pamćenje gledalaca kao zanimljiv i pažnje vredan film.

A pomenuti estonsko-britanski film „Firebird“ nudi znatno više poetičnosti, što ni ne čudi imajući u vidu da je u pitanju film koji neprikriveno hrli ka svom melodramskom žanrovskom okviru; zaplet je krajnje pojednostavljen, u pitanju je romansa između cenjenog pilota i suštinski sramežljivog i skrajnutog redova u sovjetskoj vojsci ,a ovaj film se sa neprikrivenim zadovoljstvom prepušta tropama, a viđenim u melodramama o zabranjenim i/ili ljubavima koje moraju ostati strogo čuvana tajna onih koje je obuzelo, mada sudbina očito slabo i retko mari za porive i potrebe nas, svojih podanika. U tom pogledu, „Firebrid“ pred filmofile ne iznosi ništa novo i dosad neviđeno, a dobrim delom je oslonjen na taj brzopotezni kontrast između puti i potrebe za ljubavlju, na jednom, i krutosti sredine na drugom metaforičnom tasu fatumske vage.

Međutim, „Firebrid“ koji krasi iskrena i na platna i ekrane uverljivo preneta emocija, evidentno je da je ključnim autorima (dva glavna glumca su, uz reditelja, i koscenaristi ovog ostvarenja) izrazito stalo do likova, ima tu i podosta vešto udenute likovnosti, ubedljiv je i na starostavni štimung koji potcrtava eru kada su ljudi, uprkos brojnim preprekama i ograničenjima, očigledno više bili u dosluhu sa vlastitim emocijama i stvarnim potrebama i sa samim sobom, ukupno uzev... Film, uz sve to, pruža i veoma uspelu scenu vođenja ljubavi koju nosi i određuje uspešno transponovana i artikulisana liričnost. S druge strane, film na mahove prati od neobuzdane doslovnosti, od ishitrene upotrebe površne metaforike (napuklina na zidu koja, gle čuda, nagoveštava krah romanse, prikazi aviona koji paraju nebu a podsećaju nas na strast koja buja između dva glavna junaka). Ipak, kada se sve sabere, a kada se zažmuri i na upadljivu netaktičnost po pitanju prikaza života u sovjetsko doba, može se ustvrditi da je „Firebird“ dobar i kvalitetan film koji će možda u bliskoj budućnosti izboriti mesto u dužem nezaboravu barem u kontekstu kvir filmova nastalih početkom ovog milenijuma.

Vodič kroz gej Srbiju

59

OPTIMIST Zajednica

Ime, prezime: Ana Petrović Godine: 36 Zanimanje: Koordinatorka zagovaranja u organizaciji Da se zna!

60

www.optimist.rs

Kada si prvi put znala da si pan Mislim da mi je to bilo jasno u šestom razredu, kada je trebalo da se prvi put poljubim sa jednim dečakom. Drugarica me je pitala da li sam se nekad ljubila ranije, rekla sam da nisam, ona se nasmejala i rekla: „Pa hajde da te naučim da se ne blamiraš“. Poljubila me je i taj poljubac, kao i onaj malo posle sa dečakom, za mene su bili potpuno isti. Naravno, tada sam mislila da sam bi, a sa više informacija o raznim seksualnostima sam shvatila da sam pan.

Tvoj izlazak iz ormana...

Hmmm... Prvo sam osvestila da sam bi negde u prvoj godini gimnazije, pa sam to podelila sa najbližim drugaricama, kasnije sa dečkom, devojkom, ponovo dečkom, ponovo devojkom, a negde usput sam shvatila da je ta moja seksualnost ustvari pan. Mislim da sam u ovom trenutku autovana svima: roditeljima, prijateljima...

Koji savet bi dala mlađoj sebi...

Da što otvorenije razmišlja o sebi i da ne dovodi u pitanje svoju percepciju sebe i seksualnosti. Ne smatram da sam kao mlađa bila neosvešćena, sasvim supro-

tno, ali ne mogu da kažem da u pojedinim momentima nisam poklekla pred društvenim stereotipima. Bilo bi super kada bismo decu puštali da što duže budu deca, bez rodnih podela, igračke pegle za devojčice i šrafcigera za dečake. Prosto, sve igračke su za igranje.

Kasnije dolaze ta pitanja o simpatijama, gde se apsolutno pretpostavlja seksualna orijentacija. To je tematika srednjeg veka. Mislim da bi deci trebalo ostaviti što više prostora da sami promišljaju svoje identitete i da se razvijaju u nabolje verzije sebe.

Naj gej stvar koju si ikada uradila Verovatno ima više stvari, ali najmilija mi je što sam autovana kao kvir roditelj.

Tvoj prvi gej kafić/klub...

Pleasure. Zapravo, verovatno ih je bilo više, ali mislim da mi je dobri stari Pls nekako ostao simbolično upamćen.

Nevinost izgubila...

Sa skoro 17 godina. Bilo je, šta da kažem, onako. Sve posle je bilo mnogo bolje. Šta za tebe danas znači biti pan...

Za mene je to potpuna seksualna sloboda i mogućnost da se zaljubim u osobu, bez ikakvih ograničenja. Nije mi važno kog je osoba pola i roda, panseksualnost, u mom slučaju, znači oslobođenost svih

konvencionalnih stega.

Tvoj naj gej muzički album bio bi...

Madonna, Erotica Donji veš koji ti donosi sreću...

Crna čipka u svim varijantama.

Uopšte ne izgleda jeftino kao što zvuči. Ni najmanje.

Najviše se ložiš na…

Jennifer Aniston Pan film koji morate pogledati...

Ovo nažalost ne postoji, ali eto prilike da pravimo nešto za sledeću Merlinku.

U nedelju popodne naći ćemo te gde...

Na Tašu, ali pošto kreće zima, planiram da se preselim u Guvernantu.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Ljubav je divna, a brak je pakao. Verujem u partnerstvo i mislim da je divno deliti svakodnevni život sa nekim, mada mislim da su konzervativna tumačenja braka kao zajednice suvišna.

TV serija koja je promenila tvoj svet...

Vill&Grace Omiljena knjiga…

U poslednje vreme to su uglavnom dela Rumene Bužarovske, možda mi je najomiljenija Moj muž. Knjige Lane Bastašić su isto pravo osveženje, kao i Bekima Sejranovića. Poprilično volim i trilere, možda mi je Nelson De Mil najbolji autor tog žanra.

Tvoja LGBT+ heroina je...

Sarah Paulson Buč ili fem?

Može sve.

Omiljena marka kamion…

FAP, normalno.

Mačke ili psi?

Psi, imala sam do sad četiri psa i samo jednu mačku.

Omiljena LGBT+ ikona…

Gej ikona za mene je moj stric, prvi gej muškarac u mom životu, koji je bio potpuno out koji me je bezuslovno voleo i naučio da je super biti ono što jesi, da se za ove naše slobode borimo ponosno, da ne smemo da ćutimo i da to uopšte nije lejm. Da su naše vrednosti - prave vrednosti. I da volim Kylie i Madonu. Znači, sve prave stvari u životu.

Vodič kroz gej Srbiju

61

OPTIMIST LGBT twitter

62

www.optimist.rs

Vodič kroz gej Srbiju

63