Princ ponoći

Prvo poglavlje La Paire, podnožje francuskih Alpi, 1772.

D

ečko je imao duboke, užarene oči vjerskog fanatika. S. T. Maitland nelagodno se promeškoljio na drvenoj klupi i ponovno preko čaše s vinom bacio pogled niz polumračne zakutke krčme.

Osjetio se dozlaboga neugodno kada je vidio da ga one pronicave oči i dalje netremice promatraju, kao da pred vratima Raja procjenjuju je li dostojan ulaska, a on ne stoji baš dobro.

S. T. podignuo je čašu s vinom u znak nemarnog pozdrava. Nije ga mučio ponos. Zaključio je da mu šanse za prolazak kroz rajske dveri nisu baš tako sjajne da se ne bi mogao potruditi bar kimnuti glavom.

Ako se ispostavi da je taj pristao mladić s nevjerojatno crnim trepavicama i živahnim plavim očima zapravo sveti Petar mlađi, bolje da bude umjesno pristojan.

S. T. je s nemirom primijetio da je mladićev pogled postao još prodorniji. Ravne, tamne obrve skupile su se kada mu se čelo namrštilo.

Dečko je ustao, mršav i tih, nalik olinjalom plemiću u plavom baršunu među uobičajenom gomilom seljaka koji su čavrljali na pijemontskom i provansalskom. S. T. je protrljao uho i nervozno potapšao vlasulju. Od pomisli da bi svoj déjeuner morao provesti u šakama istinski religioznog adolescenta na brzinu je progutao ostatak vina i žurno ustao.

Posegnuo je za paketom finih kistova po koje je i došao u selo.

Vezica se olabavila. Opsovao je ispod glasa nastojeći zadržati dragocjene 1

Princ ponoci_final meki.indd 1

24.02.2014. 15:11

štapiće na okupu prije nego što se rasprše među trstikom koja je prekrivala zemljani pod. »Seigneur.« Tihi glas kao da mu je dolazio straga. S. T. se uspravio i brzo okrenuo ulijevo nadajući se da će tako uteći, no bolesno ga je uho zavaralo u halabuci smijeha i razgovora. Na trenutak je izgubio ravnotežu.

Instinktivno se uhvatio za stol i našao licem u lice s mladićem. »Monseigneur du Minuit?« Tijelom mu je prostrujala panika. Riječi su bile na francuskom, no bio je to vrlo nesiguran francuski — i ime kojim ga nitko nije nazvao tri godine.

U neku je ruku stalno očekivao da će ga čuti — i to toliko dugo da mu čak nije ni zvučalo kao nešto posebno. Glas je bio taj koji se nije uklapao, tako dubok i nemelodičan, a dolazio je iz usta tog djeteta svježeg lica oblivenog rumenilom. Kada bi S. T. zamišljao lovce koji bi ga mogli sustići zbog nagrade raspisane za njegovom glavom, nikada si ne bi predočavao novajliju kojemu još ni brada ne raste.

Oslonio se na stol i sumorno spustio pogled na mladića. Zar je vrijedan tek toga djeteta? Pa to bi siroče mogao ubiti jednom rukom, za Boga miloga. »Vi ste le Seigneur du Minuit«, izjavio je dječak uz ukočeno kimanje glavom. Francuske je riječi izgovarao s pozornim dostojanstvom.

Zatim je dodao na engleskom: »Jesam li u pravu?« S. T.-ju je palo na pamet da odgovori na bujici nestrpljivog francuskog koja bi se bez sumnje prelila preko jadnička bez ikakva učinka.

Njegov školski naglasak nije baš zvučao odviše sigurno. No te užarene, prodorne plave oči blistale su vlastitom snagom, dovoljnom da S. T. bude na oprezu. Golobrado ili ne, to ga je dijete uspjelo pronaći — a to je u svakom pogledu bilo razlog za brigu.

Dječak je bio visok za adolescenta, ali S. T. ga je ipak nadvisivao za čitavu glavu, a svakako je bio i dobrih četrdesetak kilograma teži od njega. Tako vitko elegantan, s punim, ozbiljnim usnama, činilo se vjerojatnijim da će mali prije izrasti u fićfirića negoli u progonitelja lopova. Svakako se odijevao kao mladi ljepotan, iako su mu čipka na manšetama i volani na košulji bili izlizani i prljavi. »Qu’est-ce que c’est?« odrješito je upitao S. T. 2

Princ ponoci_final meki.indd 2

24.02.2014. 15:11

Tamne, namrštene obrve jače su se skupile. »S’il vous plaît«, rekao je dječak uz lagan, nesiguran naklon, »biste li govorili engleski, monsieur?« S. T. ga je sumnjičavo odmjerio. Dečko je zaista bio lijep izvan svake pameti; crna mu je kosa bila začešljana s visokih obraza u kratku pletenicu, klasičan, savršen nos… a te oči, alors, kao svjetlost koja prodire kroz duboku vodu: bunika, ljubičice i zvončići. S. T. je jednom već vidio nešto takvo, u stjenovitoj spilji na rubu Sredozemlja, dok je sunce probijalo tirkizne sjene i prelijevalo se po kamenu crnom kao noć — a sve to ovdje je bilo prisutno na koži mekoj i nježnoj poput ženske.

Prekrasno oblikovano lice imalo je snažnu boju, ružičastu nijansu koja je djelovala gotovo grozničavo. Iako je znao da iz toga ne može proizaći ništa dobra, S. T. je osjetio kako u njemu raste znatiželja u vezi s tim derištem. »Malo govorim eng-leski.« Izmislio je najgori naglasak koji je u ljudskoj moći proizvesti i govorio glasno kako bi nadglasao buku u krčmi. »Malo! Dobar dan! Da?« Mladić je oklijevao i napeto ga promatrao ispod skupljenih obrva.

S. T. je osjetio neodređen sram zbog farse koju je izvodio. Kakav je čudan jezik taj francuski — čovjek zvuči kao neki amaterski varalica dok pokušava oponašati pravilne galske intonacije. »Vi niste seigneur«, rekao je dječak svojim promuklim, nemelodičnim glasom. »Seigneur!« Zar taj mladi blesan misli da će se S. T. otvoreno hvaliti tom titulom pred svakim nepoznatim Englezom koji mu nabasa na put? »Mon petit bouffon! Izgledam kao seigneur, zar ne? Kao lord!

Ali da!« Rukom je pokazao na svoje visoke čizme i bojom umrljane hlače. »Bien sûr! Kao princ, dakako!« »Je m’excuse.« Mladić se ponovno nespretno naklonio. »Tražim nekog drugog.« Oklijevao je, pozorno se zagledao u S. T.-ja, a zatim se okrenuo.

S. T. ga je čvrsto zgrabio za mršavo rame. Nije si mogao dopustiti da mladca tek tako pusti. »Tražiti ne-kog dru-gog? Ne-kog dru-gog?

Pardon; ali to ne razumijem.« Dječak se jače namrštio. »Muškarca.« Odmahnuo je rukom odajući laganu frustraciju. »Un homme.« 3

Princ ponoci_final meki.indd 3

24.02.2014. 15:11

»Le Seigneur du Minuit?« S. T. je dopustio da mu se u glas uvuče tek tračak strpljive strogoće. »Gospodara… ponoći, je l’? Dakle! Kakvo ludo ime. Ne poznajem ja on. Vi tražiti? Pardon, pardon, monsieur, zašto vi tražiti?« »Moram ga pronaći.« Mladić je promatrao S. T.-jevo lice napet kao mačka pred mišjom rupom. »Nije važno zašto.« Zastao je, a zatim polako rekao: »Možda se ovdje koristi nekim drugim imenom.« »Naravno. Dat ću vam pomoć, hm? Ah… kosa.« S. T. je potapšao svoju vlasulju. »Boja? Boja, znate li?« »Da. Smeđe je kose, monsieur. Kažu mi da ne ljubi ni vlasulje ni praška. Smeđa kosa, tamna, no ima u njoj i zlata. Sva je prošarana zlatom. Nalik lavu, monsieur.« S. T. je zakolutao očima glumeći Francuza. »Alors. Le beau!« Dečko je ozbiljno zakimao glavom. »Da, kažu da je privlačan. Vrlo ugodan oku. Visok. Zelenih očiju. Comprenez zelenih, monsieur? Boje smaragda? I u njima ima zlata. Baš kao i na trepavicama i obrvama.« Dečko se podozrivo zagledao u S. T.-ja. »Vrlo neobično, kažu mi. Kao da ga je netko posuo zlatnom prašinom. A i obrve su mu vrlo prepoznatljive, tako barem kažu…« Dodirnuo je vlastite. »Luk im se uvija kao rozi u đavla.« S. T. je oklijevao. Plave su ga oči netremice promatrale, bez ikakve promjene izraza, tek za nijansu preravnodušne, uz glas tek tračak preblaga tona — pogledao je mladića i ugledao nekoga starog tisuću godina kako ga promatra iz tog mlađahnog lica.

Od toga su ga prošli trnci. U tom je malom čučao sam đavao i vrlo je dobro znao tko je S. T., no odlučio je igrati igru koju je ovaj sam započeo.

Ipak je nastavio s izvedbom. Jedini drugi izbor bio je da sirotog zelembaća namami iza krčme i stavi mu nož pod grlo. S. T. je morao saznati kako ga je pronašao… i zašto.

Potapšao se po čelu i mudro prozborio: »Ah. O-brva. Je comprends.

Vidjeti ovu o-brvu i misliti… Ja on. Taj seigneur. Da?« »Da.« Dečko se jedva primjetno osmjehnuo. »No pogriješio sam. Ispričavam se.« Osmijeh je izbrisao svaki trag prijetvornosti. Bio je sladak, sjetan i 4

Princ ponoci_final meki.indd 4

24.02.2014. 15:11

ženstven, a S. T. je morao sjesti kako se ne bi srušio od šoka iznenadne spoznaje.

Za Boga…

To je djevojka.

Bio je siguran. Iznenadno i neupitno siguran. Taj tihi, promukli glas koji se nije dizao i spuštao uobičajenim kadencama, već je ostajao uporno grub; ta koža, te usne, ta vitka građa… O, da, bila je to žena, ta lukava mačkica. Imala je lice koje joj je omogućivalo da se pretvara, čisto i markantno, prekrasno, pune čeljusti i naglašenih obrva, a i bila je dovoljno visoka i sigurna držanja da prođe kao šesnaestogodišnji mladić. Okladio bi se u zlatnu gvineju da je podrezala trepavice kako bi ih otupila, da zato izgledaju tako crno i kratko.

A dao bi stotinu gvineja i da zna zašto je došla. Nije se od nje morao bojati zatočenja. Nije posrijedi nikakav lukavi plan kojim će ga namamiti natrag u Englesku radi kraljevske nagrade. Tek još jedna dama u nevolji koja traži pomoć kao i tisuće drugih.

Dobro se naputovala da bi mu sjela za vrat.

No prekrasna je. Tako prekrasna. »Sjedni«, iznenada je rekao i pokazao rukom na grubo istesani stol. »Sjedni, sjedni, mon petit monsieur. Ja pomognem. Ja mislim.

Marc!« Povikom je dozvao krčmara nadglasavajući prizemnu buku koja je obilježavala vrijeme ručka. »Vin… Ej! Vin pour deux.« Bacio je svežanj kistova na stol i zasjeo na klupu. »Monsieur. Kako se vi zvati?« »Leigh Strachan.« Ponovila je svoj lagani naklon. »Vama na usluzi.« »Sra-hon. Srah-hen.« Osmjehnuo se. »Difficile. Lee, je li?« Lupnuo se o prsa. »Ja zvati… Este.« Nije imalo smisla da to pokušava sakriti. Svi su ga u selu znali po tom imenu i smatrali tipično talijanskim da se zove po jednoj od strana svijeta. »Sjedni. Sjedni.

Très bien. Jesti, ne? Sir…« Ispružio je ruku i poslužio se komadom kobasice koji se zajedno sa sirom njihao obješen s grede nad stolom.

Odrezao je obilnu porciju i jednog i drugog, a zatim gurnuo hranu u njezinu smjeru zajedno s lončićem gorušice. Marc je donio vrući kruh i značajno pogledao S. T.-ja dok je na stol stavljao još jednu bocu vina. S. T. je namjestio lice u poraženi izraz i na francuskom obećao da će naslikati njegovu ružnu kćer prije kraja zime, što je predstavljalo 5

Princ ponoci_final meki.indd 5

24.02.2014. 15:11

poveću kapitulaciju i bilo dovoljno da se aubergiste udalji slavodobitno, bez pitanja o plaćanju, koje bi ionako bilo bespredmetno.

Monsieur Leigh Strachan promatrao je mirisni kruh dok ga je S. T. lomio u komade iz kojih se pušilo. Djelovala je gladno, no odmahnula je glavom. »Već sam… već sam jeo. Merci.« S. T. ju je pogledao. Slegnuo je ramenima i natočio joj vina. Stavio bi ruku u vatru da umire od gladi, no i žutokljunci imaju ponos. Naslonio se na zid i namazao gorušicu na velik komad sira. Dalek je put i uzbrdo natrag do njegova dvorca.

Uhvatio joj je pogled usred zalogaja i osmjehnuo se oko kruha.

Bila je sva problijedjela, no hrabro mu je uzvratila osmijeh. Nije nikako mogao pojmiti kako mu je ikada moglo pasti na pamet da je muško.

Te oči. Veličanstveno. I kako bi sada muškarac trebao započeti s udvaranjem kada je tako odjevena? »Taj seigneur«, rekao je gutajući zadnji komad kruha. »Brončana kosa. Smaragdne oči. Visok muškarac.« »Privlačan«, dopunila je onim promuklim jednoličnim glasom.

Prepredenica. S. T. si je natočio vina. »Što to znači? Priv-lačun.« Otpila je velik gutljaj vina, oponašajući pritom prilično točno njegove pokrete. Palo mu je na pamet da se podrigne, tek toliko da vidi hoće li i ona to ponoviti. »Un bel homme«, rekla je. »Privlačan.« »Ha. Francuz je?« »Roditelji su mu Englezi.« Ponovno je otpila. »No vrlo tečno govori francuski. Zato su ga u Engleskoj i zvali seigneur.« »Quelle stupidité.« S. T. je mahnuo rukom prema prepunoj krčmi. »Svi govore francuski. Svi su gospoda ovdje, eh?« Nije se smela. »U Engleskoj to nije toliko uobičajeno. Kažu da ima… nešto u njegovu držanju. Novine su ga tako prozvale i ime se zadržalo.« »Le Seigneur du Minuit«, zamišljeno je rekao i odmahnuo glavom. Dotad se iskreno nadao da je taj nadimak odumro zajedno s glasom koji ga je bio. »Apsurdno. Ponoć, pourquoi?« Dohvatila je vino i dobro povukla. Okrhnuti porculanski vrč tupo je odjeknuo kada ga je spustila na stol. Pogledala ga je ravno u oči. »Mislim da znate odakle ›ponoć‹, Monsieur Este.« Lagano se nasmiješio. »Znam li?« 6

Princ ponoci_final meki.indd 6

24.02.2014. 15:11

Šutke ga je promatrala dok joj je točio još jednu rundu. Ponovno se naslonio na zid. Nije želio slušati njezinu tužnu priču. Nije želio slušati njezina preklinjanja. Želio ju je samo gledati i maštati o onoj jednoj velikoj stvari koja mu je trenutno nedostajala u životu.

Duboko je udahnula i ponovno otpila vina. Vidio je kako razmišlja, pokušava ga dokučiti. U njezin zamišljen izraz počeo se uvlačiti jedva primjetan tračak očaja. Nakon još jednog obilnog gutljaja vina pristupila mu je izravno. »Monsieur Este«, rekla je, »razumijem da se seigneur ne želi otkrivati nepoznatima. Znam da je to opasno.« Razrogačio je oči. »O-pas-no? Što je to? Ne volim o-pas-no.« »Nema opasnosti. Za njega.« S. T. je prezrivo otpuhnuo. »Za njega ne briga«, rekao je uvrijeđeno. »Za mene briga! Mislim možda dobro da ne znam tog zlog seigneura, da? Mislim da ja ne pomoć tražiti on.« Djelovala je pomalo uznemireno. Vino je počelo djelovati: vatra u onim krasnim očima počela je pomalo gasnuti. »Mon cher ami«, rekao je blagim glasom. »Vi ići doma. Ne tražiti o-pas-no… taj seigneur jako apsurd.« Ledeni plamen ponovno je bljesnuo. »Ja nemam doma.« »I tako…« Zagledao se u nokat na palcu. »Vi ići tražiti. Mislim da znati taj ›princ‹ koji za-miš-ljam. Ja čuti ›ponoć‹ i ›seigneur‹ i znam kakav čovjek to. Zli čovjek. Zlo o-pas-no. On razbojnik, da? On potjerati iz Engleske kao chien, rep pod noge, da? Ovdje ne ga želimo. Ovdje samo dobri ljudi. Dobri ljudi od kralj. Nema o-pas-no. Nema problem.

Ići doma, mon petit.« »Ne mogu.« Naravno da ne može. Naravno da je se neće samo tako riješiti.

Nije bio siguran ni da to želi. Gledao ju je kako ispija ostatak vina.

Budući da nije ponudio da će joj natočiti, poslužila se sama iz nove boce koju je Marc donio. »Mon dieu. Što ti htjeti, dečko?« iznenada je upitao. »Biti zločinac? Lopov? Zašto tražiti taj nitkov?« »On nije nitkov.« Naglo je podignula glavu. Namrštila se, a kada je progovorila, jezik joj se već pleo od vina. »Vi niste on, zar ne? Vi ne… razumijete.« 7

Princ ponoci_final meki.indd 7

24.02.2014. 15:11

S. T. je protrljao čelo. Otpio je velik gutljaj i naslonio se na lakat. »On je dobar čovjek«, rekla je, a glas joj je neoprezno pobjegao u više note. Ispila je vrč i ponovno ga napunila. Ispod izlizanog čipkastog posuvratka zapešće joj je izgledalo dirljivo blijedo i tanašno. »Nije lopov.« Posprdno se osmjehnuo. »Ljudi daju mu dragulji, oui? Bacaju na njega zlato.« Uzjogunila se i ošinula ga pogledom punim ledenog plamena. »Vi ne razumijete.« Potpuno je zaboravila svoju mušku ulogu, no njezin je prirodni glas bio slasno mekan i promukao. »On bi mi pomogao.« »Kako?« »Želim da me poduči.« Nagnula je vrč i ispila. Morala ga je držati objema rukama, već dobrano opijena. Kada ga je spustila, uvila je raspušteni pramen kose oko kažiprsta nježnim pokretom koji je odisao tolikom ženstvenošću da se morao nasmiješiti.

Tiho je upitao: »Čemu da te poduči, ma belle?« Nije primijetila pridjev. »Mačevanju«, rekla je strastveno.

S. T. je naglo spustio vrč na stol. »Pucanju iz pištolja«, dodala je. »I jahanju. Nema boljega.

Nigdje na svijetu. On može konja navesti da ga u svemu posluša.« Grozničavo je pogledala S. T.-ja, koji je odmahivao glavom i psovao ispod glasa. Susreo je njezin prodorni pogled i pogledao u stranu.

U nelagodi je zario ruke u kosu.

To je bila greška. Zaboravio je da je za odlazak u selo La Paire stavio vlasulju; pod naletom njegovih prstiju skliznula je u stranu i morao ju je skinuti. Opsovao je na francuskom i odbacio tu svrabljivu napast na stol. Mačevanje! Od svih prokletih suludih ideja. Naslonio se na laktove i rukama trljao kosu.

Kada je podignuo pogled, shvatio je da je greška bila mnogo veća nego što je mislio. Piljila je u njega prodorno i polupijano. »Vi ste seigneur.« Usne su joj se kretale. »Znao sam. Znao sam.« »Allons-y!« Ustao je i povukao je na noge. Bilo je očito da je ona od onih žena koje ne podnose alkohol. Davno je prošla točku diskrecije — još samo malo i briznut će u plač ili u neku drugu tipično žensku scenu — a tko god bila i zašto god da je došla, ne bi 8

Princ ponoci_final meki.indd 8

24.02.2014. 15:11

bilo nimalo uglađeno ostaviti je da se izda u javnoj krčmi. Dohvatio je bocu vina sa stola, nabio šešir na glavu i uhvatio je oko struka.

Klonula je uz njega. »Dječurlija«, s gađenjem je dobacio Marcu dok su se mimoilazili.

Krčmar se nasmijao, oličenje blagonaklonosti u masnoj pregači. »Ne zaboravi portret moje Chantal«, doviknuo je za njima.

S. T. je podignuo polupraznu bocu u znak pozdrava ni ne trudeći se okrenuti dok je teglio Monsieura Leigha Strachana iz krčme.

Ostavio ju je da odspava i otrijezni se u žitnici iznad La Pairea i uputio se kući. Vrlo će je brzo ponovno vidjeti — to je bilo sigurno kao smrt i kraljevski porezi.

Sunce je zalazilo, a on je već teško disao od uspona kada su se pojavili urušeni tornjevi Col du Noira, pripijeni uz liticu na početku kanjona, ocrtani na vedrom, hladnom nebu. Patke su ga okružile u znak pozdrava i kljuckale mu stopala dok ih nije potkupio komadom kruha. Zastao je u vrtu i prokopao među sasušenim korovom da pronađe češnjak kojim će začiniti večeru. Otro je ruke o hlače da ih očisti od zemlje, a zatim prošao kroz kamene dveri dvorca i kroz divlju lavandu koja je rasla u dvorištu.

Zazviždao je, pa je Nemo iskočio iz nekog tajnovitog zakutka u kojem se skrivao. Veliki se vuk propeo na stražnje noge i počeo oduševljeno lizati S. T.-jevo lice, a zatim se spustio i počeo umiljavati i cviljeti s velikim zadovoljstvom. Za svoj je trud nagrađen energičnim milovanjem i komadićem sira. Trčao je oko S. T.-ja u krugovima dok se ovaj uspinjao nejednakim kamenim stubama.

S. T. je zastao u oružarnici i pogledao veliku sliku jedva vidljivu pri zadnjim zrakama danje svjetlosti. Dok mu je Nemo njuškao čizme, usputno je pogladio portret na mjestu na kojem je njegova ruka već izlizala naslikani sjaj s boka blistavog crnog konja. »Ponovno kod kuće, stari druže«, tiho je rekao. »Vratio sam se.« Na tren se zagledao u sliku. Nemo je zacvilio, pa se S. T. naglo okrenuo i prignuo kako bi snažno protresao vuka. Nemo mu se privio uz nogu, bez imalo srama, uživajući u pažnji i režeći od užitka.

Večera je bila kratka i jednostavna: lonac gulaša od zečetine koji je podijelio s Nemom, koji je donio zeca, i ostaci Marcova dobrog crnog vina. S. T. je sjedio na nagnutom tronošcu pred kuhinjskom 9

Princ ponoci_final meki.indd 9

24.02.2014. 15:11

vatrom, neodređeno se dvoumeći bi li trebao posaditi malo vinove loze i pitajući se ima li dovoljno snažnu želju za slikanjem da se potrudi zapaliti baklje u hodniku.

Zaključio je da nema i vratio se promišljanju tajnovitog postupka pravljenja vina, koji je, ako je vjerovati Marcu, složen izvan svake pameti. Samo Bog zna koliko bi lozu trebalo tetošiti. Bilo mu je već dosta i čupanja korova oko češnjaka. A paprike bi mu nešto uvijek pojelo u samom začetku ako ne bi doslovno legao na zemlju i spavao pokraj njih cijele noći.

Uzdahnuo je. Svjetlost iz kamina prelijevala se po gipsanim bistama i lončićima s pigmentom te bacala sjene koje su stvarale dojam da je prostorija puna ljudi koji šute, a ne knjiga, platna i zamrljanih skica u ugljenu.

Stavio je ruke iza glave i zagledao se u neurednu ukupnost koja je zadnje tri godine činila njegov život. Napola dovršene slike, grube skulpture. Na svaku se novu stvar bacao s bespoštednom energijom, no jedino što je priveo kraju otkada je stigao bila je slika u oružarnici.

U jednom mračnom kutku, ukoso naslonjen na zid, stajao je mač bez korica. Pustio ga je da zahrđa, baš kao i par pištolja omotanih prašnjavim krpama. No sedlo i uzde bili su čisti i nauljeni te uredno visjeli s kuka kao da ih zaista namjerava koristiti. Čizmom je protrljao Nemovu glavu. Vuk je uzdahnuo s dubokim zadovoljstvom, no nije se trudio pomaknuti iz udobnog ispruženog položaja pod S. T.-jevim nogama.

10

Princ ponoci_final meki.indd 10

24.02.2014. 15:11