Infinitum No.1 - januar-fefruae 2018. by Prozaonline

Januar-Februar 2018. Beograd INFINITUM INTERVJU

- U Vašoj knjizi “Kritičko pakovanje dva” iz 2002. godine su recenzije za više od 220 izdanja diskografskih kuća, a u periodu od 1999. do 2002. godine. Pitanje je sledeće: jedan ste od retkih koji su ostali verni popularnoj rokenrol muzici. Otkud toliko ljubavi i energije da se traje i danas? - Ljubav je konstantna i traje praktično odkada znam za sebe. Energije mi ne nedostaje. Ja sam jednostavno workoholic, uvek imam toliko toga što tek treba da uradim, i gotovo nikada se ne zadovoljavam postignutim. Rock kultura i rock muzika su moj izbor, a borba traje neprestano. - Da li je Vaša sadašnja izdavačka kuća “Računajte na računare” nastavak priče sa Activ Time? - Ne mogu da kažem da je baš nastavak, ali bazirana je naravno na sličnim principima i postulatima. Nju sam zajedno otvorio sa Predragom Jovanovićem, a paralelno sa izdavaštvom bavimo se i publishingom. Isto tako pomažete mladim neafirmisanim sastavima da pod okriljem Vaše izdavačke kuće osete kako izgleda to kada grupa po prvi put ima pred sobom autorski materi jal na jednom nosaču zvuka. - Prevashodno pomažemo grupama u tkzv. medijskom marketingu, odnosno promociji. Jednako putem internet medija i onih starih: TV, radija, novina. Naši sastavi, uglavnom, sebe loše ili nikako (ne) promovišu, i na tom polju su uglavnom “zakinuti”, što zbog generalno lošeg tretmana koju ovde ima kultura i subkultura, što zbog njihovog

potpunog nesnalaženja u novonastalim okolnostima. Naši bendovi puno energije troše na mogućnosti i realizaciju svoje koncertne priče, iako ona uvek dolazi nakon (uspešne) promocije. - Nedavno je iz štampe izašla knjiga Rokenrol u kandžama internet 2. Da li planirate i treći nastavak znajući da je interesovanje ogromno? - Da, planira se izlazak i “Rokenrola u kandžama interneta 3”, kao i nešto kasnije isto takve knjige, koja bi posebno uključila aktere iz bivše Jugoslavije (bez Srbije). - Od onih ste koji iz svoga ugla ostvarenja u muzici vide sasvim objektivno i takvu neku ocenu imamo u Vašim recenzijama. Da li je teško biti objektivan? - Svaka kritika koliko god da je objektivna u dobroj meri je i subjektivna. Svaki ktitičar na svoj način ima odnos prema svojim tekstovima. Uvek su čitaoci najbolje sudije, kao I oni akteri o kojima pišem. - U vezi sa svim promenama koje se danas događaju u kulturi, pa tako i u muzici da li po Vašem mišljenju rokenrol ima budućnost, ili (samo) prošlost i sadašnjost? - Rokenrol svakako ima budućnost, ali on više nema značaj i ulogu koju je, recimo, imao tokom 60-tih ili 70-tih godina prošlog veka. Nove generacije danas imaju mnogo veći izbor ne samo muzičkih žanrova koji ih zanimaju, veći drugih socijalnih oblasti za koje su eventualno zaintersovani. Životni stilovi, sistemi vrednosti, politički svetonazori, kao i prebrz tempo života, a da ne zaboravim i tehnološku reoluciju, sve to utiče da današnje generacije imaju drugačiji uvod u vlastite želje, a samim tim i u krajnji izbor. Branimir Lokner je rođen 1961. godine u Zemunu. Novinarstvom je počeo da se bavi 1980. godine, sarađujući u časopisu “Džuboks”. Svoj prvi tekst za pomenuti magazin je napisao novembra 1980. godine. Tokom 80-tih godina, pisao je i sarađivao u velikom broju listova, časopisa, magazina, poput: Rock, Stav, Glas Omladine, Non, Omladinske Iskre, Valter, Zum Reporter, Dnevnik… Tokom 90-tih, je sarađivao i pisao za časopise i magazine: TIN, “Građanin”, “Yu Rock Magazin”. Paralelno kao muzički urednik je radio na programima “Radio Beograda 202”, “Radio Jugoslavije”, “Radio Pingvina”, “Radio Politike”. Kao kritičar sarađivao je na “Trećem kanalu RTSa”, “NS Plusu”, “TV Politici”. Bio je urednik u izdavačkoj kući “ITV Melomarket”, kasnije “IT MM”, kao i u periodu 2006-2009 u “PGP RTS” gde je bio na mestu urednika tkzv. Arhivskih

izdanja, edicije “Retrologija”. Objavio je dve knjige kritika: “Kritičko pakovanje” (1994) i “Kritičko pakovanje 2” (2002) Od 2002.godine okreće se pisanju za Internet portale. Kratko vreme predvodio je svoj BLOKNERONLINE www.blokneronline.net site/webzine. Pisao za Barikadu, kao i svoje blogove. Sada ga možete čitati na sledećim portalima: www.timemachinemusic.org www.blokner-reviews.blogspot.rs www.stereo-karavan.blogspot.rs www.stereo-sun.blogspot.rs

Jedan od najistaknutijih jazz muzičara sa ovih prostora – bubnjar Lazar Lale Tošić – dobitnik je ovogodišnje nagrade Nišville jazz festivala za životno delo koje niški festival dodeljuje umetnicima koji su obeležili džez scenu na ovim prostorima. A Lazar Tošić je ostavio neizbrisiv trag već i na osnovu same činjenice da je bio „žila kucavica“ dve najznačajnije formacije sa ovih prostora - i kada je reč o velikim orkestrima (Big Band Radio Televizije Beograd) i kombo sastavima (Sextet Marković – Gut).

Nagrada će, po tradiciji, biti uručena prve večeri Nišvilla – u četvrtak 9. avgusta, a s obzirom da je Lazara Tošić itekako svirački aktivan, štaviše – i dalje je u punoj sviračkoj formi – publika će imati priliku da aplauzima nagradi i nastup njegovog kvinteta. Lazar Tošić je prisutan na domaćoj sceni još od šezdesetih godina prošloga veka. Kao golobradi mladić iz Kraljeva koji se obreo u Beogradu, pun sebe i željan novih znanja o džezu, veoma brzo se probio u sâm vrh scene, a onda je i isto tako napustio zemlju da bi sedam godina bio u uspešnoj pečalbi u Nemačkoj. Iskustvo stečeno u inostranstvu bilo je i više nego dovoljno da po povratku u Beograd ostvari san svakog džez muzičara sa ovih postora, odnosno, dobije punu afirmaciju kao član Velikog Džez Orkestra Radio Televizije Beograd. Lale Tošić je u Big Bendu proveo pune dvadeset i dve godine, i ostavio neizbrisiv trag - i to u periodu

(1972–1994) tokom kojih je ovaj ansambl ostvario svoj kreativni maksimum, između ostalog i kroz koncerte i snimanja sa svim značajnijim džezerima sa ex Yu prostora, ali i sa svetskim velikanima – gostima beogradskog orkestra (što je zabeleženo i na dve LP ploče „Big Band RTB with American Guests“), među kojima su bili i: Klark Teri, Beni Golson, Džoni Grifin, Majnard Ferguson, Toni Skot, Džerom Ričardson, Erni Vilkins, Alvin Kvin, Redži Džonson, Edi Henderson, Henk Mobli, Džon Hendriks, Natan Dejvis, Roj Hargruv, Bred Lili, Dajana Šur, Don Menza, Stiv Ture, Roni Kjuber, Rendi Breker, Džon Fedis, Čak Findli... a takođe i zvezde svetskog šou biznisa kao što su: Rej Čarls, Deni Kej, Džozefina Bejker, Mirej Matje, Enriko Masias, Frida Lingstad (ABBA). Uporedo sa Big Bendom, Lazar Tošić je od 1982. do 1987. godine bio član još jednog proslavljenog benda koji je obeležio istoriju domaćega džeza - „Seksteta Marković Gut“ koji je objavljivao albume i svirao širom Evrope, na najznačajnijim džez festivalima (među kojima i na „Noth Sea“ u Holandiji), stigavši čak i do Kube. Sa svojim kvintetom, sa kojim je kao specijalni gost nastupila Bisera Veletanlić, Lazar Tošić je učestvovao i na Prvom Nišville Jazz Festivalu, januara 1995. godine. Godine 1996. po oceni novinara i publike izabran je za najboljeg džez bubnjara Regionu. Tokom mračnih devedestih Lazar Tošić je bio jedan od najistrajnijih „čuvara džez plamena“ predvodeći svoje sastave u beogradskim klubovima, a status legendarnih stekli su pre svega nastupi u „Platou“ kod Filozofskog fakulteta u kojem je Lale predvodio svoje sastave, kroz koje je prošao veliki broj muzičara - i to punih deset godina. Godinama kasnije nastaviće da nastupa i u kultnom džez klubu „Ptica“, kao i mnogim drugim beogradskim džez klubovima, koji su držali do svoje reputacije. Ako je uopšte uputno praviti takva poređenja, sastavi Lazara Tošića bili su „naš“ pandan Džez Mesendžersima Arta Blekija – odnosno - obavezna i najbolja škola za mlade džez nade. KONCERT

KLUB ISTRAŽIVAČA VALJEVO Datum: 13. & 14. JANUAR 2018. Autor prikaza: Živko Ivković

Valjevo se može pohvaliti najprepoznatljivijim simbolom jednog grada u svetu (spomenik Borcima revolucije ili Stevanu Filipoviću na brdu Vidrak), isto tako i džez

festivalom koji je u grupaciji najstarijih (uz Nišville) na našim prostorima, egzistira evo već trideset i pet godina, zatim festivalom BitlVAnia (posvećenog Bitlsima), Open Minded Rock Festom (nadam se da klinci iz organizacije isti neće sunovratiti lakrdijaškim didžejevima), ali ima taj grad ono što drugi nemaju, ono što sa ponosom ističu, imaju svoju rock grupu InVAzija, i svaki koncert pomenutog sastava jeste praznik za one prave, istinske zaljubljenike i poštovaoce u kreativni opus Miše, Side, Šaje i Siniše!

Tako je bilo i na nastupu ove grupe u Klubu istraživača, a više od dve stotine prisutnih ni nakon dvoipočasovne svirke nije ni pomišljalo na napuštanje tog prostora, te su i nakon četvrtog bisa uporno tražili još i još, ne hajući za to da je vreme koncera isteklo! Prisutni su, onako, spontano, pridruženim pevanjem (za nepoverovati je da im ni stvari sa novog, neobjavljenog tog, petog dugosvirajućeg ostvarenja nisu bile nepoznate)?! Ispratili su pridruženim tim pevanjem svaku odsviranu stvar, đuskalo se, skakalo, pevalo, popilo puno, ali u granicama normale, i sve u svemu, kažu, svaki nastup njihove InVAzije je bolji od onog predhodnog, i tako već trideset drugu godinu! Bendlider, tekstopisac i voklani solist grupe Miša Mišković je naglasio: Večeras ćemo kao i pre trideset dve godine krenuti sa onom našom koju svi znate ‘Večeras’ je ta! Potom su se ređale Bg proleće / Ne brini / Prevara / Pogodi / Poslednji rez/Opravdano odsutan/Manijak/Čudna stvar/Ne dam/Okreni broj/Do pobede/Živana/Crni anđeo/Samo tebe volim/Pesma za nju/Bez tebe/Minhen ’91. I zaista nikada (izuzev na koncertima grupe Smak) nisam prisustvovao, niti doživeo to da prisutni pridruženim pevanjem isprate svaku stvar sa repertoara jedne grupe, u ovom slučaju InVAzije! Krenuli su oko pola jedanaest tog 13. a završili oko pola dva ujutro narednog četrnaestog januara! Tada su usledili prvi, drugi, onda i treći pa i četvrti bis, uz zahvalnost vokalnog soliste Miše, svima koji su se te noći družili sa InVAzijom (ljudi, ne možemo više, crkli smo, umor od gotovo tročasovnog iscrpljujućeg nastupa, i popilo se

poprilično, nadam se da me razumete), ali, uz obećanje da će na Uskrs ponovo svirati te su se strasti tek tada stišale!!Svi su bili jednodušni u oceni, nikada bolji nastup njihove InVAzije, nikada bolji provod, blizu dve stotine i pedeset prisutnih ni nakon okončanja nastupa nije ni pomišljalo na odlazak iz Kluba istraživača, ali i tome je morao doći kraj, po onoj staroj, sve što je lepo, kratko traje, uverismo se u istinsko značenje te! Naravno da sam svoj dvodnevni boravak u gradu na Kolubari iskoristio, i tragom saznanja vezanih za rock scenu došao (ono, znao sam i ranije, samo su mi potvrdili i proširili priču) do informacije kako je lokalna rok scena startovala negde polovinom šezdesetih, kada se i javljaju sastavi ABV i „Kotrljajuće suze“ (Zlatko Aleksić bas gitara, Stanić advokat vokal, izvesni Aleksej za bubnjevima, Branko Pirgić ritam gitara te Vojkan Đinđić solo gitara).Sastav iz grupacije najznačajnijih je svakako i grupa Cefeide (nešto kao zvezde koje menjaju sjaj) iz 1971. godine a potom sam, u još uvek nesastavljenom registru valjevskih VISova žabeležio i nazive ostalih, tu su, GRUPA C (uz izmenu naziva u Iz dana u dan), POP IKS (1974.), MAK (negde polovinom sedamdesetih), ATLANTIDA (takođe polovinom sedamdesetih), ŠTRIKAĆA MAŠINA (1979), Dolar (1979.), Baš Čelik (1979.), Alergija (1980.), HIR (198?), POPOVA LJUBAVNICA (1980.), OAZA (1980.), GOLIJA (1988.), STREET BOOGIE BAND (1990), PEČAT (?), KLOŠARI (1990.), FLASH BACK (1990.), NOVA ZEMLJA, VATRENA VODA (1992.), KADILAK (1998), uz sastave novijih datuma formiranja, AMON DIN, PEĐA PILOT BAND (2011), DECA APOKALIPSE, DEMENTIJA, ODISEJA, KGB, pa sve do danas aktuelnih TREMENDUM, Y.O.K.S., KGB, RAGE AGAINST THE MACHINE TRIBUTE BAND, NEURO ROCK... Naravno, InVAzija je formirana 1986. godine na godišnjicu oslobođenja Valjeva od fašizma, dakle traju, evo, na zadovoljstvo svih nas koji cenimo njihov kreativni opus, gotovo trideset i dve godine! Ako sam, ovim, i neznatno, naveo moguće autore na razmišljanje barem, o stavljanju na papir i pisanju valjevske rokenrol urbane hronike, moje je neizmerno zadovoljstvo, uz zahvalnost Mirku Đajiću (eks Dolar, Cefeide...) na pruženim informacijama od značaja za ovaj tekst. Prikaz knjige Petra Bošnjakovskog

SAMIZDAT VRŠAC, 2017.god. Autor prikaza – Živko Ivković

proznim

Nakon dve song zbirke, i svojim prvim štivom (Mi šlemovi) Bošnjakovski

dodatno intrigira, skreće pozornost na sebe, ne ostavljajući pri tom ravnodušnim nas koji smo bliže upoznati sa njegovim književnim opusom a,ž verujem i značajnija književna zakerala do kojih je ovaj naslov stigao. I kao brojni talentovani, pisanju posvećeni domaći autori će (najverovatnije) proći nezapažen iz razloga izostanka šire podrške medija (ne živi u velikom gradu) te će grupacija onih koji prihvataju ovakav stil pisanja i doživljavaju taj kao vrhunski, ostati uskraćena za (tiraž je svega stotinu primeraka) jednu zbilja iskrenu i stvarno prihvatljivu, od srca napisanu priču! Ali šta da se radi, jer prolaz na kulturnoj sceni našeg podneblja (u uslovima kakvi već jesu) imaju samo izlobirana imena koja mediji bezuslovno sugerišu i to je tako kako jeste!

Autorova priča ovde kreće od odličnog provoda na koncertu lokalne (vršačke) hevi metal grupe Schism, održanog u Domu omladine negde devedesetih, dekade ne tako daleke a ipak smeštene u prošli vek, dekade rokenrola i svega što je ta donoslia, dekade kada se rokenrol još uvek podvodio pod mejnstrim, a ne subkulturni! Dekada je to i umiranja muzičke industrije, gašenja proizvodnje crnih vinilnih ploča uz audio kasetne repove, da bi zaživljavanjem kompakt diskova i taj, jedan od poslednjih simbola popularne muzike jednostavno iščezao.Devedesete se tako, u Srbiji, podvode pod zaokruženi sunovrat u svakom smislu i na svim nivoima (izuzev u rokenrolu) te i nema ne znam koliko u superlativu storija iz pomenute dekade. Taj društvenopolitički haos pogodovao je zaživljavanju ili afirmaciji tradicionalističkonacionalističkih stremljenja, veličanju svega negativnog (i danas prisutnog) koje podrazumeva povratak verskoj utopiji i četništvu (ne onom sa početka prošlog veka) a sve u sprezi sa klirik i around oligarhijom uz negiranje tekovina Narodnooslobodilačkog rata. Stižu tada (u poslednjoj dekadi prošog veka) folkendrol, postpank ekstremizmi i izopačenosti jednaki antibenefitnim, bezidejnim, uprošćenim rokenrol varijantama sa u osnovi onim, prostaklucima, te otpraši i prekardaši stilom u popularnoj muzici. Tako da imamo grupacije klinaca odraslih u tom fazonu, ali i onih drugih stasalih na hevimetalu a takav je ovde upravo autor Mi šlemovi naslova, jedne zbilja predivne priče o tom haotičnom i ne samo lokalnom okruženju! Autor je sa članovima svoje družine izgurao to vreme na način hevi opredeljen, uspeli su odupreti se nametnutim pinkvizijama, izborili za

svoj hevi status, ne hajući uopšte za servirano na televizijama koje su donosile sve samo ne dobro čoveku. I danas su ljudi! Usput, taj ekstremni nacionalizam je proizveo samo jedno, gašenje ili, preciznije, samo pokušaj gašenja rokenrola i svega vezanog za pospešivanje vrednosti tog i smišljenog okretanju benefita kliriku i sledbenicima im na našim prostorima. Sve progresivno u kulturi do tada je, stavljeno pod znak pitanja, mada ni danas situacija nije ne znam koliko bolja. Pa sad, ko kapira kapira, mladima kojima to ne pođe za mozgom, nema pomoći, vreme je isteklo, pozivnicu za katastrofalnosunovratnu sutrašnjicu još uvek mogu podići kod kreatora Te, a cena je popularna, gubitak svega progresivnog u kulturi i indentiteta. Naslov Mi šlemovi je, praktično, isečak onaj autobiografski, pa makar se radilo i samo o jednoj dekadi, ili dve, tih, godina prošlih, godina za nezaborav, godina koje ostaju, neizbirsive su, pa i da se ponovo rode, sve bi te vragolije (pospešene hevizvukom) ponovili a možda je to i poslednja generacija koja će moći podičiti se ‘svojim’ starim dobrim vremenima jer, od pojave mobilnih i internet izraz, već pomenuti (stara dobra vremena) je istisnut nekako, ukinut je! Šlemovi su ispisali urbane stranice odrastanja u svome gradu, uz rokenrol naravno, potvrdili onu, kako oblikuješ svoj način življenja u mladosti, po tom se ophodiš i u nekom zrelijem dobu jer, to je praktično temelj za bitisanje doživotno i tu nikakve promene nisu moguće, naravno, foliranti su izuzetak! Hevi sastavi i dalje pune stadione, oni drugi pak, klubove samo! Imamo ovde i podsećanje na Yu Metal Attack iz 1989. godine (Annathema, Bloodbath, Bombarder, Pergamnet, Divlje jagode) i odlazak za Novi Sad u povodu tog! Svojim nestašlucima Šlemovi nisu inkriminisali mladost, jednostavno su je proživeli po kriterijumu nezaboravne, konačno, jedna je samo Ta, uz neverovatan sled okolnosti ondašnjih, a svi ti adrenalinski i ponekad veoma zahtevni ali ne na prvo čitanje lako shvatljivi doživljaji su išli u smeru hevi posvećenosti! I kako to autor ovde pojašnjava, članovi družine Mi šlemovi nisu toliko posezali za hranom jer, piće je bila njihova hrana a kada hevirok uđe pod kožu ostaje zauvek, kao tetovaža! Iznosi Bošnjakovski ovde i dogodovštinu vezanu za odlazak na beogradski koncert grupe Kiss, u kojoj stoji kako su usput, susretali mnoštvo istomišljenika, onih koji su se takođe zaputili na koncert pomenute grupe, pune automobile, te da su se prepoznavali i pozdravljali (uz izbačene kažiprst i mali prst), kao i to da je izvesna devojka iz auta koji ih je obilazio podigla svoju majicu i pokazala im obnažene grudi (lepe bele i velike sise – kako to ovde već i stoji) uz komentar, e to volim, slobodno i nesputano ponašanje, puno ljubavi za sve oko sebe! Taj njihov odlazak na koncert grupe Kiss, me na izvestan način podsetio kako smo i mi svojevremeno (mada smo na odredišta stizali već u prepodnevnim časovima) odlazili znatno ranije na

svirke a sve iz razloga druženja! Tako da se (po autoru) odlazak na koncert te 1997. i nije ne znam koliko razlikovao od onih iz sedamdesetih, to Bošnjakovski sasvim iskreno iznosi, bio je okružen prijateljima, odslušaće nastup grupe Kiss, nenadano nalazi i novu ljubav, bio je pijan i osećao se kao da je u raju, ako taj zbilja postoji sigurno je da izgleda kao te večeri, barem za metalce, zaključuje on! Svaka priča i doživljaj ovde su nezamislivi bez upakovanih (hevimetal) stvari snimljenih na audio kasete, tada još uvek aktuelnom nosaču zvuka! Žurevi, izlasci u lokalne rokenrol prostore te odlasci na koncerte značajnih, velikih sastava i sazrevanje u tom stilu su srž cele priče a ono što posebno pleni je, taj jezik iskrenosti kojim autor piše. Nema tu nikakvog podilaženja, politike niti između redova, u fokusu je, dakle, mladost vršačka sa svim mogućim i pripadajućim nestašlucima, ljubavima i naravno nezaobilaznim hevirok grupama (ino i domaćim) sa tim bitnim uticajem na formiranje ličnosti,moram istaći, potpomognuti tada specijalizovanim Rock Express Magazinom (danas nemamo ni jedan takav), ali i fanzinima i to je taj, tada od vršačke družine usvojen način življenja! Ono, uvek sam ima svoju teoriju po kojoj, velike pisce i treba tražiti među malo poznatim i evo primera, Bošnjakovski je jedan od tih!! Da li ćete uspeti doći do primerka ovog naslova i uveriti se u moje navode je već pod znakom pitanja, jer, kiosci nude samo naslove izvikanih, pored žvakaćih guma, pakovanja toalet papira uz još uvek prevlađujuću žutu štampu! Pa, ukoliko vam se posreći, uživaćete u stranicama ovog, najnovijeg naslova proizašlog iz pera Petra Bošnjakovskog! Bubnjarska legenda dolazi u Niš

Jedan od najpoznatijih bubnjara na prelazu iz starog u novi milenijum Omar Hakim (Njujork, 1959) nastupiće na predstojećem Nišvilu u sastavu OZ Experience koji predvodi sa svojom suprugom pijanistkinjom Rachel Z (Rachel Carmel Nicolazzo). Kao članovi ove fenomenalne bračnomuzičke franšize nastupiće i fenomenalni francuski umetnici: basista Linley Marthe i lider benda “Grand Baton” - gitarista (rođen na Karibima) JC Maillard. Omar Hakim, rođen u Njujorku 1959. godine, bez sumnje je jedan od najcenjenijih i najtraženijih bubnjara tokom poslednjih decenija. Bubnjeve je počeo da svira sa pet godina. Zahvaljujući tome što je njegov otac Hasan (trombonista u big bendovima Đuka Elingtona i Kaunta Bejsija) bio dobar prijatelj Džona Koltrejna, Omar je imao priliku da se još pre tinejdžerskih godina uči od legendi kakve su Elvin Džons i Art Bleki, a sa jedanaest godina ga je “pod svoje” uzeo Klajd Lukas – bubnjar Bejsijevog orkestra. Kao petnaestogodišnjak je 1974. krenuo na svoju prvu američku turneju sa Jae Mason Group. U to vreme je upoznao veliki broj značajnih muzičara sa kojima je sarađivao narednih godina (Nile Rogers i grupa Chic, Marcus Miller, Victor Bailey, Hugh Masakela) . Prvi značajniji džez angažman dobio je u bendu vibrafoniste Majka Mainierija (kasnije lidera Steps Ahead) sa kojim ga je upoznao prijatelj iz detinjstva Markus Miler, a u žižu džez javnosti dolazi kada se priklujučio džez rok velikanima - grupi Weather Report. Njegove džez reference sadrže i nastupe i snimanja sa Majlsom Devisom, Herbijem Henkokom, Vejnom Šorterom, Stenlijem Klarkom, Džonom Skofildom, Roj Ejersom, Džordžom Bensonom ... Iako je u džez krugovima aklamacijom prihvaćen kao vrhunski bubnjar (ali i kompozitor, aranžer, producent) Omar Hakim nikada nije imao prerasude ni prema drugim muzičkim pravcima (kako sam kaže, posebno ceni britansku alternativnu scenu), pa su tek neka imena sa spiska rok, pop, soul, fank (...) zvezda sa kojima je sarađivao i: Sting (album “The Dream of the Blue Turtles”, i turneja, film i živi album “Bring on the Night”), Dejvid Bouvi (“Let`s Dance”), Madona, Majkl Džekson, Mik Džeger, Kejt Buš, Brajan Feri, Maraja Keri, Selin Dion, Jewel... kao i grupe Daft Punk, Journey i Dire Straits... Legenda kaže da je, kada je ustanovljeno da su bubnjarske deonice originalnog bubnjara za album Dire Straits „Brothers in Arms“ neupotrebljive – pozvali su Hakim i on ih je ponovo snimo za dva dana! Sa druge strane, Hakimova saputnica - i u muzici i u životu - Rachel Z kaže da je od detinsjtva ali i tokom studija džeza (Berkli, Nju Ingland) bila veliki džez čistunac i da su jedine stvari iz popularnih stilova koje je smatrala vrednim bile grupe Steely Dan, Yes i Police. Snimala je i nastupala sa Vejnom Šorterom,

grupom „Steps Ahead“ (1988 - 1996), a o tome kakav status je još u to vreme imala u džez krugovima govori i podatak da su joj na prvom (od devet) solo albumu („Thrust the universe“ – 1994) gostovale istinske legende: na „akustičnoj strani“ Čarnet Mofet i Al Foster, a na „električnoj“ - Leni Vajt i Viktor Bejli. Gostovala je i na albumima i nastupala na turnejama sa Al Di Meolom, Bobijem Votsonom, Redžinom Karter, Teri Lin Kerington... Međutim, pažnju počinju da joj privlače i drugi muzički pravci – pre svega alternativni rok. Kao i Omar, postala jedan od najsvestranijih muzičara – pa njene reference van džeza obuhvatuaju turneje i snimanja sa Piterom Gebrijelom (dva albuma), i Pinom Danielem (čak šest albuma). Iako se njih dvoje poznaju već dve decenije, a čak su zajedno i učestvovali na projektima nekih drugih muzičara, saradnja na albumu Rachel Z „I Will Possess Your Heart” (2009) na kojem je Hakim svirao polovinu numera – označava novo poglovlje u karijerama oboje muzičara. Na albumu su se našle obrade nekih od remek dela modernog- alternativnog roka (Angry Chair” - Alice in Chains, “Sour Girl” - Stone Temple Pilots, “Lost” – Coldplay i naslovna “I Will Possess Your Heart” - Death Cab for Cutie). I dok mnogi džezeri u sličnim situacijama kada je reč o obradama pop i rok pesama prave startnu grešku u “presviravaju” - Omar i Rachel su, kako sami kažu pokušali da “tumače melodije iznutra” odnosno da poštuju origunalne forme tih pesama i onda ih ritmično obrade, a da pri tom ostane dosta prostora za kreativnost u improvizacijama. Tokom te saradnje, osim muzičke, “proradila je i emotivna hemija”, a kada je trebalo da se krene na promo turneju Omar je predložio da se napravi i “rebrending” dotadašnjeg imena sastava “Rachel Z Trio” - prvo u “Trio of OZ”, a poslednjih godina nastupaju u većim formacijama kao: Omar Hakim & Rachel Z “OZ Experience”. Konceptualno, ova postava je na liniji tradicije manjih postava koje su, redom, predvodili Erol Garner, Ahmad Džamal ili Bil Evans, ali se repertoar znatno razlikuje od repertoara “standardnog” džez trija (odnosno, u poslednje vreme kvarteta). Jer teško da ćete pronaći džez sastav koji na istom koncertu izvodi i Šorterovu “E.S.P.” i “Sour Girl” grupe Stone Temple Pilot. Uostalom, kao što je Majls Devis tokom pedesetih na svoj repertoar stavljao i popularne pesme poput “Surrey with the Fringe on Top” i “Someday My Prince Will Come”, a Koltrejn tokom šezdesetih obrađivao “šlagere” kao što su “Someday Mz Prince will Come” ili “Chim-Chim-Cheree”, tako Omar i Rachel danas stavljaju lični pečat na pop muziku svog vremena.

Predrag Jovanović, Branimir Lokner

Izdavač: Računajte na računare Broj strana: 203 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 23 cm Godina izdanja: 2017. Autor prikaza: Živko Ivković

Evo i nastavka ili knjige dva naslova “Rokenrol u kandžama interneta” koju potpisuju Branimir Lokner i Predrag Jovanović. U neku ruku, ovaj nastavak se i očekivao iz razloga nesmanjenog interesovanja koje je pomenuti naslov pobudio, usput, odlično koncipiran i zamišljen a predstavljanje knjige u preko trideset gradova (samo u Srbiji) jeste paraf ugleda koji uživaju obojica autora, i bez lažne skromnosti, reći ću, pogotovo Lokner! I tu nema nikakvih nedorečenosti, navijačke obojenosti jer Loknerovo ime je sasvim dobra garancija kako se ovde radi o ozbiljnoj priči koja ne nastaje tek tako a iz koje se mogu izvući određeni zaključci vezani za, danas prevlađujuće, šta je rokenrol dobio (ili izgubio) pojavom interneta. Tu su, kako i stoji, brojni stavovi, razgovori i prikazi na zadatu, i ono najznanimljivije je to da su autori izneli viđenja, zapažanja i biografije (verovali ili ne?!) četiri generacije rokenrol muzičara. I mišljenja su, naravno, podeljena: od onih koji smatraju da je internet doneo-uneo mnogo toga zbilja dobrog, pružio šansu nebrojenim stvaraocima ili kreativcima, pa sve do grupacije onih ortodoksnih koji se ne mire sa time i ne vide šta je tu dobro, te da je rokenrol i zbilja u kandžama internet i da je pomenuti samo pospešio marginalizovanje do nedavno neprikosnovenog svetskog No.1 muzičkog pravca. Sve u svemu, ovde su pitanja od ranije poznata, ali su ispitanici novi, te tako imamo

mnog širi krug onih koji su dali svoje odgovore na ključnih dvanaest. Izdvojio sam najznanimljivije odgovore na, uglavnom prvo, na izvestan način i najdirektinije, podsetiću, glasi ovako: „Da li je pojava kompjutera dovela do ekspanzije loših muzičara?“ Milan Petrović iz istoimenog kvarteta kaže da ako ne izađeš na binu, oči u oči sa publikom, kao i da nisi snimio niti jednu jedinu stvar a kamoli album! Aleksandar Karadžić gitarist grupe „Prljavi inspektor Blaža i kljunovi“ doslovno naglašava kako je pojavom računara došlo do ekspanzije snimanja muzike u kućnim uslovima, a što je poremetilo neki do tada ustaljeni poredak (proba, nastup uživo, producent ili izdavač koji te primeti i, tek na kraju, snimanje u studiju). Narušivanjem tog redosleda u muzičkoj industriji loša muzika je polako ali sigurno preuzimala tu medijsku dominaciju. Aca Seltik pak kaže sledeće: „Kao i sve drugo u životu, tako i ovo dostignuće ima dve strane medalje. Internet je širom otovorio vrata nekim novim eksperimentima i mnogo doprineo u oblasti zvuka i muzike, ali je pri tom i šljamu omogućio da sebe nazove muzičarima, otvorio do tada zatvorena vrata studija onima koji ne umeju da sviraju i pevaju“, uz zaključak da je „kompjuter dobar sluga ali zao gospodar“. Zanimljiv je i odgovor Gabora Lenđela, koji glasi da se sa pojavom računara apsolutno stiglo do ekspanzije loših muzičara, jer je, na žalost, daleko više onih koji bi da pomoću skupocene opreme prikriju svoje neznanje ne bi li tako na brzinu plasirali kič i šund ovoj, već sasvim dovoljno izmanipulisanoj slušalačkoj publici. Nenad Pejović iz sastava „Kanda, Kodža i Nebojša“ kaže da je širenje informatičke tehnologije doprinelo toj većoj vidljivosti amatera i diletanata u svim oblastima, u duhu onom, koji kaže da sve što je napravljeno tako da ga i idioti mogu upotrebljavati-uglavnom takvi i koriste!! Milić Vukašinović ističe da je pojavom interneta i digitalnog zvuka uništena autorska zaštita muzičkog stvaralaštva! I Miloš Cajger iz „Generacije 5“ na to, prvo pitanje kaže kako je loših muzičara uvek bilo te da će ih i dalje biti, ali da je koriščenje računara definitivno dobro došlo grupaciji netalentovanih! Zanimljivo je ovde i pitanje pod brojem pet koje glasi: „Da li danas svak može biti studijski muzičar“, i da li se pojavom programa za snimanje muzike potreba za dobrim i kvalitetnim muzičarima smanjila uz odgovor Dragija Jelića koji ističe da ste nekada morali biti totalno spremni jer, nije bilo drugog tejka. Ko zna, on zna, ko ne zna ne bavi se tim poslom. Sa druge strane je važna ljubav, jer ko se bavi muzikom iz razloga slave a ne živi istinski tu priču, nije iskren, a to se vidi i oseti. Tako da su se pojavom kompjutera stvorli uslovi za učešće gotovo svih u keiranju muzike, te onda i ne začuđuje ovakva, nazovi muzička scena, bilo da se radi o domaćoj ili svetskoj. Želja za proverom

sopstvenih mogućnosti i nada u neki, bilo kakav uspeh kod mladih je sve prisutna i ne izostaje, ali, složiću se sa ovde iznesenim gitariste Yu grupe, koji jednostavno kaže, ko zna-zna, te da je važna ljubav a ne slava i najvažnije ono, ko ne živi istinski tu priču, nije iskren, a to se vidi i oseti! Mišljenja ovde su ipak na neki način podeljena, naravno da stariji imaju taj negativan odnos kada se radi o, da tako kažem, kompjuterskom rokenrolu, dok mlađi naginju na suprotnu stranu, njihova iskustva i kreatiavnost su gotovo nezamislivi bez kompjutera & interneta, a što im se i ne može uzeti za zlo jer, šta su i koliko oni to proživeli i iskusili?! Pa, ipak prevlađuje ono: izaći na stejdž, odsvirati koncert pred brojnim fanovima mogu samo iskusni sastavi dok muzički kreativci za kompom svoje opuse i mogu ponuditi isključivo internetskoj populaciji, te je sasvim isključeno da takvi sebe mogu proizvesti u muzičare. Nekako sam ubeđen da autorski dvojac Lokner/Jovanović neće stati nakon ovog drugog nastavka, te da se može očekivati i treći nastavak jer aktuelna pitanja ovde, uz nesmanjeno interesovanje/intrigiranost uvek povlače nove i do sada nezabeležene odgovore brojnih onih iz rokenrol branše! ZORAN ILIĆ

Roman u nastajanju beogradskog proznog pisca Zorana Ilića sa radnim naslovom „Uvod u pank“ pokušava kroz pitanja i odgovore (pitanja postavlja glavni junak romana Pajaco, a „odgovara“ sveznajući Internet) da se četiri decenije od nastanka pozabavi fenomenom panka kako kao muzičkog pravca, tako i šireg društvenog pokreta nastalog u doba tačerizma. Kroz priče o Pankrtima, Seks Pistolsima, Pekinškoj Patki… Parafima, Termitima… pisac želi i mlađim generacijama da evocira sećanja na to vreme udaljeno od nas već četiri decenije…

1. Kada je Pajaco doputovao u nekadašnju jugolovensku republiku, a već četvrt veka samostalnu državu Sloveniju?

Krajem septembra. Do oktobra je ostao još jedan dan. Razlog njegovog dolaska u najseverniju ex-YU republiku je bio turističke prirode, i krajnje odredište je bio Portorož. Mondensko letovalište na Jadranskoj obali. Mada Pajacu reč „mondensko“ ništa ne znači. „Žena je luka, a čovek brod…“, bezbrižno je pevušio dok je uzimao putnu torbu iz boksa autobusa. Dakle, Pajaco je bio u rokenrol raspoloženju. Kao da je naslutio da će ga na infopultu hotela dočekati crveno-beli flajer na kom će pisati: „Pankrti 40 let“. Na pultu je bilo i drugih flajera, turističkih prospekata, međutim oni Pajacu nisu bili zanimljivi. Ignorisao ih je. Spustio je torbu na pod i uzeo flajer u ruke. „Zar već toliko?!“, upitao se. „Zar je četiri decenije prošlo od pojave panka u…“ U ovom vremenu to bi se izgovorilo: „u ex Yu“ ili „u Titovoj Jugoslaviji“, ali u vremenu pre raspada države to je bila domovina. Zajednička država od Triglava, pa do Vardara. Država kojoj je tepano „naša Juga“. Čak je postojao i automobil koji se tako zvao: yugo. Flajerom je dominirala crno-bela fotografija Alfreda Hičkoka. On je u ruci držao filmsku klapu na kojoj je pisalo: Gospodje jest vam ne verjamem. Šta je još pisalo na flajeru? Uobičajeni podaci: kada će se koncert održati, gde će se održati, ko će biti specijalni gost Pankrta. Na samom dnu flajera pisala je i cena ulaznica u pretprodaji: dvadeset i dva evra. Na dan koncerta će sigurno biti znatno skuplje. Na primer, trideset evra! To je bilo sve što je Pajaco mogao da sazna sa letka formata A-5 koji je, opet, iz nekog razloga bio obostrano odštampan. 2. Šta je Pajaco znao? On je znao da neće prisustvovati tom koncertu. Prevelika bi to avantura bila za njega, u svakom pogledu. I dolazak u Portorož je bilo nešto što je njegova supruga organizovala. Bez njene inicijative Pajacu bi bili jedino pristupačni beogradski Kalemegden i zemunski Dunavski Kej. Za njega je čak i izlet do Avale prevelika avantura. Isto tako, Pajaco nije ni želeo da prisustvuje koncertu u Stožicama. Muzika je u njegovom životu odavno prestala da ima značaj koji je imala kada je bio dvadesetogodišnjak. Ako bi hteo samom sebi da prizna i da bude potpuno iskren, ni Pankrte nikada nije slušao. Pevali su na slovenačkom i to je bila barijera koju on nije ni pokušavao da pređe. Dakle, Pankrti nisu bili jedna od rokenrol grupa njegove mladosti. Što se, opet, tiče izbora da svoje pesme izvode na slovenčkom, Pajaco je morao da prizna da je to od njih bio hrabar gest. Ali možda i očekivan?! Kako drugačije pevati nego na sopstvenom jeziku? Kako ako ne na maternjem

jeziku izraziti misli, osećanja… Bol, patnju, radost… To je jedino moguće na jeziku koji si posisao sa majčinim mlekom. Sve ostalo je foliranje. Pajaco: „Flajer bi mogao da predstavlja neposredni trag koji bi trebalo da me odvede… Gde?! Gde će me odvesti? U kom pravcu? Kada bih samo znao!“ On isto tako zna da mu je potreban neko ko bi bio zadužen za odgovore na njegova mnogobrojna pitanja. A gde naći odgovore u ovom vremenu ako ne na Internetu?! Dakle, nema nikakve dileme! Čekaće ga sati sedenja ispred računara i prelistavanje stranica na engleskom, slovenačkom… Tek tu i tamo na srpskom ili hrvatskom. „Ko zna pametno da koristi Internet mnogo toga može da sazna.“ Prvo pitanje sa kojim će Pajaco početi Internet pretragu je: „Ko je osnovao grupu?“ Evo i virtuelnog odgovora na Pajacovo pitanje: „Grupu su osnovali Gregor Tomc i Petar Lovšin, prijatelji iz Kodeljeva.“ Pajaco: „Kodeljevo?! Zar postoji mesto sa tim nazivom? Nikada ranije nisam čuo…“ Virtuelni odgovor Pajacu je da mesto Kodeljevo postoji, i da Tomc i Lovšin nisu pali sa Marsa već su živeli u delu Ljubljane koji se tako zvao. „Dobro da se ne zove Kardeljevo“, pomisli Pajaco. „Baš bi bilo degutantno. Ovako, Kodeljevo je sasvim prihvatljivo, lako svarljivo.“ Međutim Pajacova konstatacija nije bila sasvim neumesna jer se jedno vreme hrvatski gradić u Dubrovačko-neretvanskoj županiji tako zvao. A onda je posle propasti komunizma ponovo postao ono što je i bio – Ploče. 3. Kome se Pajaco vraća? On se vraća Kodeljevu, Lovšinu i Tomcu. Isto tako i Internetu, toj mašini za pretraživanje svekolikog ljudskog znanja. Mada Pajaca ne zanima geografija, ali kada se već na samom početku Internet pretrage dokopao Kodeljeva ne može tek tako da ga napusti. Moraće uz pomoć virtuelne stvarnosti da proskita njegovim krivudavim ulicama. Na primer, Povšetovom ulicom. Jednom od najvažnijih i najzanimljivijih ljubljanskih ulica, a koja pripada pomenutom Kodeljevu. Internet odgovara Pajacu: „Povšetova ulica je napoznatija po zatvoru. Naziv je dobila po slovenačkom agronomu i političaru Franetu Povšetu.“ Pajaco: „Možda je Povšetova ulica najpoznatija po zatvoru, međutim ja mislim da je Kodeljevo najpoznatije po osnivačima Pankrta Tomcu i

Lovšinu. A to nas opet dovodi do činjenice da je ključna godina u istoriji Kodeljeva 1977. jer je to godina osnivanja Pankrta. Otuda onih „40 let“ na flajeru koji sam ugledao na info pultu portoroškog hotela.“ Za navedenu godinu bi se moglo reći da je davna. Toliko davna da je hrabro od Pankrta da ponovo izađu pred publiku i zapevaju stare pesme. Što bi se reklo, treba zasvirati i za pojas zadenuti. Ko to ne zna, ko to ignoriše, on je u problemu. Zar ne bi bilo bolje da na dvadeseti oktobarski dan kada treba da nastupe u ljubljanskoj areni Stožica Tomc i Lovšin dođu u Portorož i iznajme sobu u hotelu u kome je Pajaco odseo? To bi ih koštalo oko sto evra za noć. Za te novce Tomc i Lovšin bi imali i bogati doručak… A mogli bi i da plivaju u hotelskom bazenu sa zagrejanom morskom vodom. Društvo bi im pravile Nemice njihovih godina ili nešto starije. Nemice začuđenih pogleda. Nemice izvan prostora i vremena. 4. U koju godinu Pajaco odlazi? Uz pomoć Interneta Pajaco odlazi u sedamdeset i sedmu godinu prošloga veka. U doba kada su Gregor i Petar bili tinejdžeri. Prvi nastup su imali u gimnaziji Moste. Pajaco zaključuje: „Verovatno su bili i učenici navedene gimnazije? Maturanti. Konačno su osvojili svečanu salu svoje gimnazije, i, nastupiće pred školskim drugovima i drugaricama, profesorima…“ „Ne, nisu bili!“, odgovara Internet. Od glasnog huka zapenušanog mora Pajaco ne čuje odgovor dok šeta obalom Pirana. Internet nastavlja: „Gregor je bio vođa benda, dok je Lovšin preuzeo ulogu pevača i kompozitora grupe. Već su imali i svoje prve hitove: Total Revolution, Lublana je Bulana i Anarhista.“ Posmatrano iz perspektive 1977. godine, ni 1980. nije previše daleko. Tek tri godine. To je godina objavljivanja njihove prve LP ploče Dolgcajt. Ali, prvo treba otkriti šta reč „dolgcajt“ znači. „Dolgcajt“ znači dosada. Pajacu je trebalo četrdeset godina da sazna šta ona znači! Eh, taj Internet. Baš sve zna. Bilo je to u isto vreme kada je novosadska Pekinška Patka imala svoj album Monotonija. Internet ispravlja Pajaca: „Naziv albuma je Strah od monotonije dok je Monotonija jedna od pesama sa tog albuma.“ Svaki bend čine njegovi članovi, pa tako i Pankrte. Ko su oni bili? Bilo ih je ukupno devet: Peter Lovšin, Boris Kramberger, Dušan Žiberna, Bogo Pretnar, Marko Kavaš, Slavc Colnarič, Mitja Prijatelj, Gregor Tomc i Matjaž Gantar. Neki od njih su svirali gitare, drugi bubnjeve… Treći su bili basisti… Pajaco:

„Mitja Prijatelj. Tako mi deluje poznato, zvuči prijateljski…“ Dvadesetog oktobra u ljubljanskoj areni Stožice nastupiće sledeća četvorka: Lovšin, Pretnar, Kramberger i Colnarič. PERIODIKA

Časopis KULT – treći broj časopisa posvećenog temi:

Nedavno je izašao novi broj časopisa KULT (www.casopiskult.com) koji je u potpunosti posvećen temi Žene i nauka. Nakon prva dva broja (Tabu u umetnosti i Književno stvaralaštvo Zorana Živkovića) treći broj časopisa za Kulturu, Umetnost, Literaturu i Teatar posvećen je osvetljavanju pozicije žene u nauci, književnosti i kulturi uopšte. Ovaj tematski broj priredila je Mina Kulić. Pored stalnih saradni ka časopisa KULT, u formiranju ovog broja učestvovalo je nekoliko univerzitetskih profesora, stručnjaci iz humanističkih i društvenih nauka i studenti različitih studijskih programa iz Srbije i inostranstva. Na skoro tri stotine stranica, autori se u svojim naučnim radovima bave položajem žene u nauci, počev od srednjeg veka, preko renesanse, međuratnog i posleratnog perioda do monografije iz 2017. godine. Na samom početku čitaoci mogu pročitati dva intervjua – sa prof. dr Ljiljanom Pešikan Ljuštanović i sa prof. dr Snežanom Smederevac, cenjenim i važnim ženama iz oblasti obrazovanja i nauke. Objavljivanje ovog broja ima značaj ne samo zbog apostrofiranog tumačenja ove aktuelne teme, već kao važan izazov za nova i produbljenija tumačenja pozicije žene u nauci. Iz uvodne reči uredništva časopisa

Aprila 2017. godine u Matici srpskoj održana je tribina „Imaju li intelektualci budućnost?“, koja je pokrenula važno pitanje od kojeg zavisi opstanak intelektualca i mogućnost njegovog doprinosa društvu. Jedina govornica na tom skupu, izlažući svoje istraživanje o

studentskim poimanjima pojma intelektualca, počev od 1960. godine i časopisa Polja, u sličnom kontekstu spomenula je i časopis KULT, ističući ovaj časopis kao primer „mladog intelektualnog podržavanja“ i dijaloga između profesora i studenata koji je, najposle, i kreirao ovakvo stanje kakvo je danas. Ideja o intelektualnom generacijskom udruživanju bila je pokretač za oformljivanje časopisa za Kulturu, Umetnost, Literaturu i Teatar (KULT), sa jasnom svešću da takve publikacije predstavljaju važan, ako ne i presudni faktor za negovanje naučno- istraživačke misli među mladim ljudima, kao i za opstanak i redefinisanje pojma intelektualca, u skladu sa duhom epohe. Od samog osnivanja (april 2016. godine) uredništvo se bori da časopis bude nezavisan u svojim intelektualnim i moralnim resursima, a jedina ideologija koju urednice dele jeste sloboda razmišljanja i poštovanje ljudske ličnosti. U tom duhu, gotovo dve godine nakon objavljivanja prvih tekstova, objavljen je i treći broj časopisa KULT. Nakon prva dva broja (Tabu u umetnosti, Književno stvaralaštvo Zorana Živkovića), ovaj tematski broj posvećen je jednoj aktuelnoj temi. U vremenu kada se pokreću polemike oko rodno ravnopravnog jezika, kao jasnog pokazatelja odnosa moći i kontrole u jednom društvu, čini se da smo daleko od toga. Broj koji se nalazi pred vama do sada je najobimniji, okuplja univerzitetske profesore i studente različitih studijskih programa iz više univerzitetskih centara i stalne saradnike časopisa KULT. Podsticaj za pokretanje ovog tematskog broja dugo se formirao na osnovu osećaja da je ovakva tema često zaobilažena i povezivana sa frečju, čak i onda kada je tumačena van feminističkog diskursa. Stoga, objavljivanje ovog broja mi vidimo kao put šireg i dubljeg samoobrazovanja i osvešćivanja o položaju žene u nauci. Počev od položaja žene u srednjovekovnom periodu, preko renesanse, međuratnog i posleratnog perioda do monografije iz 2017. godine, ovaj broj čini 34 tematski raznolika i temeljna teksta i dva intervjua sa univerzitetskim profesorkama. U želji da otrgnu od zaborava značajne književnice i naučnice, da predstave njihovo delovanje iz perspektive sadašnjeg čitaoca, saradnici KULT-a pokazali su proučavalačku zrelost, osećaj za prošlost, sadašnjost i budućnost. Nadamo se da ćete uživati! Legendarna rege grupa sa Jamajke prvi put u Srbiji!

U okviru svetske turneje povodom velikog jubileja – pedeset godina postojanja, jedan od najznačajnijih svetskih rege sastava INNER

CIRCLE nastupiće na otvaranju predstojećeg Nišville Jazz Festivala 9. avgusta 2018.

Bend su davne 1968. godine osnovala braća Ian i Rodger Lewis u Kingstonu (Jamajka), i ovaj kvintet koji je nosilac prestižne Gremi nagrade jedan je od najcenjenijih rege sastava koji je ostvario veliki uspeh još od sredine sedamdesetih. Inner Circle je iz samog starta razvio poseban stil jamajčanske muzike mešajući je sa pop uticajima nastupajući sa energijom koja ih je svojevremeno načinila velikim zvezdama svog pokreta. Njihov kreativni duh je kroz moć regea u živim nastupima dozvolio bendu da napravi iskorak iz tradicionalnog rege zvuka u svojevrstan crossover, te stoga Inner Circle svojevremeno dobija priliku da nastupa na dosta velikih svetskih festivala, gde su hedlajneri uz najveće pop i rock ikone poput Elton Johna, Van Morrisona, Jimmy Page-a, Robert Planta i mnoge druge. Godine 1978, dok su svirali na One Love Reggae Peace koncertu na Jamajci, istorijskom događaju u filmu „Heatland Reggae“, na kome su učestvovali Bob Marley i Peter Tosh, bend je napravio glavni proboj kada ih je Chris Blackwell ubacio u Island Records. Te iste godine, postigli su komercijalni uspeh sa albumom „Everything is great“, koji je ušao u top 20 hitova u Velikoj Britaniji i top 10 u Francuskoj sa koga su se izdvojili popularni singlovi „Mary, Mary“ i „Music Machine“. Inner Circle su postigli viši nivo međunarodnog uspeha u 1990-im. Naslovna numera albuma „Bad Boys“ je postala No1 hit na svim evropskim područjima i rasprodata je u oko 7 miliona kopija širom sveta. U međuvremenu, mreža Fox televizije je izabrala „Bad Boys“ kao tematsku pesmu za realiti šou Cops, koja je imala premijeru marta 1989. Taj program je vrlo brzo postao izuzetno gledan, a „Bad Boys“ je postala svojevrsna referenca pop kulture. Obeleživši 25godišnjicu otkad je pesma „Bad Boys“ u ovoj seriji, pesma je označena kao najsviranija rege numera širom sveta. Možda najveći hit ovog sastava „Sweat (A La La LA Long)“ je eksplodirala nedugo zatim i bila među prvim na listama u više država Azije, Južne Amerike, u

Australiji i Novom Zelandu, kao i u Evropi gde je postala najpopularnija u Nemačkoj i ostala broj 1 puna 3 meseca. Spot za „Sweat“ na kanalu YouTube dostigao je preko 63 miliona pregleda, što je neverovatan uspeh za jednu rege numeru. Inner Circle je 1993. godine osvojio prestižnu Gremi nagradu za najbolji rege album sa “Bad Boys”. Bend je ponovio uspeh sa albumom “Reggae Dancer” iz 1994. godine koji je dobio drugu nominaciju za Gremi. Veliki hit “Summer Jammin” je korišćen u filmu Edi Marfija “Policajac sa Beverli Hilsa 3”, a “Bad Boys” je ponovo postala hit kao naslovna numera za akcioni film “Loši momci” sa Vil Smitom i Martin Lavrensom, uključujuci i nastavak, “Loši Momci 2”. Poslednjih godina, Inner Circle aktivno sarađuje sa mladim umetnicima i producentima kao što su Chronnix, Steven McGregor, Don Corleone i Supa Dups, a u svom studiju Circle House u Majamiju producirali su i hit Viz Kalife “Young and Wild and Free” od Snoop Dog-a sa Bizerkom i I-Oktane, napravivši sjajan remiks. Rodger Lewis, suosnivač i gitarista benda izmedju ostalog kaže: “Rad na savremenim rege delima je naš način pristupa novoj generaciji. Svi smo mi jedno, bez obzira na naše različite ideje, a muzika je najbolji način da dobro komuniciramo. Muzika je najviši jezik. Ona prevazilazi politiku, geografiju i boju kože, prevazilazi sve stvari koje odvajaju ljude. Naziv Inner Circle znači porodica, a to je ono što jesmo. Svi smo posvećeni bendu i jedni drugima i to nas čini jakim. Verujemo u spiritualne vibracije porodice i prijatelja. Naš uspeh nije ništa bez toplih, iskrenih ljudi oko nas koji ga dele sa nama. Biti uspešan je u stvari svakodnevni pokušaj da budemo srećni i da sagledavamo stvari kakve jesu.” Nastup legendarnog jamajčanskog sastava INNER CIRCLE na Nišvilu biće njihovo prvo gostovanje u Srbiji. FILM

Aleksandar S. Janković: REDEFINISANJE IDENTITETA - istorija, zablude, ideologije u srpskom filmu Filmski centar Srbije & Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, 2017. Autor teksta: Danko Stojić

Dr Aleksandar S. Janković (1970) je profesor istorije filma na beogradskom FDU, a pre toga je imao dugu praksu filmskog kritičara. Piscu ovog kritičkog osvrta je pre nekoliko decenija ovaj stručni predmet predavao prof. dr Petar Volk, pisac autoritativnih i preobimnih knjiga, pa da vidimo šta o istoriji filma ima da kaže daleko mlađi profesor, koji se razvijao na drugačiji način nego Volk.

Janković je opterećen ideološkim smenama u srpskom filmu, on se jednim pristupom koji nije samo istorijski nego i sociološkoideološki bavi srpskim filmom od 1896 - 2016. godine; nove decenije nameću nove filmove, koji su se sada prvi put našli u jednoj knjizi koja nije bukvalno istorija (kao kod Volka), ali poseduje taj pristup.

Janković je sistematski obradio Prvi svetski rat i poslednje godine stvaranja filma o Drugom svetskom ratu kod nas, obradio je dosta filmova nastalih u 21. veku i profesorski se pozabavio pokušajima i dometima srpskog filma do 1941. godine, kao i dokumentarnim filmom. Pomenuo je veoma mnogo filmova i reditelja, ali nije dao sve što je značajno, a karakter knjige ga nije obavezivao da baš sve obradi; njegova knjiga nije Istorija nego prilog za neku buduću Istoriju, čiji će možda upravo on biti autor. Volk je svoje najvažnije knjige objavio u jednopartijskom sistemu, a Janković se izražava u post-postmodernističkom trenutku neoliberalnog kapitalizma, posle užasnih građanskih ratova i bombardovanja, u predelu male Srbije od koje se otcepilo Kosovo. Prirodno, najviše su nas privukle interpretacije filmova nastalih u novom veku, jer oni su se sada prvi put obreli na stranama neke

knjige. Tu je i čitav niz novih rediteljskih imena koja teško dobijaju šansu za drugi film. Janković se dosta bavi filmovima "Klip" (2012) Maje Miloš, "Jelenom, Katarinom, Marijom" (2012) Nikite Milivojevića (uglednog pozorišnog reditelja koji se sticajem okolnosti prebacio u drugu umetnost) i "Praktičnim vodičem kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem" (2011) Bojana Vuletića /koji se posle punih šest godina proslavio filmom "Rekvijem za gospođu J."/ Janković kaže da ova tri dela nisu prepoznata kao bioskopski filmovi, a da su Vuletićev i Milivojevićev film zaboravljeni odmah posle premijere. Što se "Klipa" tiče, smatramo da se radi o originalnom, nonkonformističkom i avangardnom filmu koji barata elementima "tvrdog pornića" i daje, po prvi put u našem filmu, autentičnu i pohotnu ideju jedne žene o muškom telu i seksu, dok glavna glumica nema ni punih 14 godina. Ne može se govoriti o ograničenoj distribuciji, kao što veli pisac, film se relativno dugo prikazivao u kasnim večernjim satima; mi smo ga gledali u beogradskoj "Fontani" od 18 časova; nije bilo prisutno više od deset posetilaca. Na projekciji favorizovanog filma "Vlažnost" (2016) Nikole Ljuce /kojim se autor ove knjige takođe bavi/, prvog premijernog dana od 18 časova u beogradskom Domu sindikata prodato je četiri (4) ulaznice. Ovo su neki vanestetski fenomeni kojima bi Janković takođe morao da se pozabavi; radi li se o smrti bioskopa, iako odlično posećene projekcije aktuelnog filma "Santa Maria della Salute" (2016) Zdravka Šotre suvereno negiraju ovaj pesimistički stav. Pisac je u svoju knjigu uvrstio i "Neposlušne" (2014) Mine Đukić, film obdarene rediteljke ali u ideji nekako nedorastao i minoran, sveden uglavnom na neka vozikanja biciklom i uzajamnu ljubav dvoje mladih koja se gledaoca baš i ne dotiče. Međutim, Janković poštuje "Neposlušne"; ukoliko je tu šta dobro, dobro je što su se mnogi pomalo zaboravljeni filmovi našli na stranama jedne knjige i ušli u istorijski kontekst; kad je već tako, zašto autor nije uvrstio hvaljenu "Enklavu" (2016) Gorana Radovanovića, "Branio sam Mladu Bosnu" (2016) Srđana Koljevića, filmove Darka Bajića i druge, među kojima ima još kako originalnih. Ne znamo koliko će "Redefinisanje identiteta" značiti Jankovićevim studentima kao udžbenik jer ona to nije, ali može odlično da im dođe kao sekundarna literatura. I kao pitanje se postavlja do koje faze u istoriji filma ovaj profesor propituje studente; Vladimir Blaževski, profesor istorije i teorije na FDU u Skoplju , rekao je piscu ovog kritičkog osvrta da u predavanjima ide do "Novog Holivuda". Onaj deo Jankovićeve knjige koji se odnosi na srpski film do 1941. godine i istorijat

srpskog dokumentarnog filma faktografski je besprekorno obrađen i podesan za učenje, ali mi se ipak pitamo ko je zapravo reditelj Čedo Macura sa svojim izuzetnim filmom "Podunavske večeri" (1962). Svi klasični autori našeg dokumentarca odlično su obrađeni i to bi mogao da bude izazov za naredne generacije istoričara filma, recimo što se tiče veoma obdarenog i plodnog Nikole Lorencina, za koga čak ni stručnjaci ne znaju po čemu je zapravo značajan, iako se radi štaviše o javnoj ličnosti. "Redefinisanje identiteta" Aleksandra S. Jankovića veoma je korisna, inteligentno napisana i originalna profesorska knjiga kojoj bismo jedino zamerili što nije popularnije pisana, ali stručnjaku to nije problem. PRIČA

MARKO ANTIĆ

Par sati posle ponoći, Gile je pešačio ka kući. Bio je pripit. Pio je kod svoje devojke. Njih dvoje i još nekolicina iz društva. Nešto pića je preostalo od Nove godine: malo piva, vina, domaće rakije, sokova... Gile nikada nije pušio, niti se drogirao. Samo alkohol. U trideset i drugoj je još uvek bio frontmen pank benda i privodio fakultet kraju. Volontirao je u školi za decu sa posebnim potrebama. Inkluzija. Trudio se. Plaćali su mu simbolično za to. A devojka - lepa, dobra, bistra, krupnija kao i on, istog muzičkog ukusa. Studentkinja. Njegova prva veza nakon više godina. Nisu se razdvajali. Želeo je da dovrši faks, da se zaposli... Da devojka postane verenica. Da i dalje gura sa bendom i posećuje svirke. Da, kao učitelj, podučava decu da misle svojom glavom. U tom momentu, on je bio istinski srećan. Pank je u suštini „do what you want“, govorio je. Ne moraš da se bodeš u venu ili skačeš po automobilu. Pank je tvoj izbor, tvoja sloboda. Možeš da budeš panker i u slučaju da ne slušaš pank nešto posebno. Koračajući, u daljini je opazio Aleksa. Išao je na posao, noćna smena. Dvanaesta godina u firmi. Valjda ga je neko od rodbine ubacio, nekako. Aleks je morao da prihvati, hteo-ne hteo. Posao se ne odbija tek tako. A posao nije bio lak. Nakon radnog vremena, dosta se muke utapalo u pivo ili u votku.

Gile i Aleks su bili vršnjaci. Žive u istom kraju. Na pet minuta jedan od drugog. Odrastali su zajedno. Slušali iste stvari. Pre jedanaest godina, nakon novogodišnjeg dočeka, oni su i oformili bend i činili osovinu istog. Ali Aleks već skoro četiri godine nije bio tu. Nije lupao bubnjeve. Gile se dobro sećao prelomnog trenutka. U pitanju je bio lokalni umetnički festival, i Aleksova svađa sa organizatorom. U suštini, nešto banalno. Aleks se nije pojavio. Napio se i zaspao. Čak je i Aleksova devojka prisustvovala svirci, no Aleks nije došao. Tada je onaj mlađi momak iz društva, Zvrka, uskočio kao bubnjar. Postao je bubnjar umesto bubnjara. Kalif umesto kalifa. Iznogud. Stariji su mu u šali krišom dodelili taj nadimak. Aleks je Zvrki od petnaeste godine bio nekakav uzor. Zvrka je odrastao pored Aleksa i Gileta i njihovih svirki. Te večeri je bio solidna zamena. Gile je u društvu govorio da je Aleks dobrodošao da se vrati kada god želi, i da će on uvek biti prvi bubnjar benda. Štaviše, bez Aleksa to i nije bio isti bend i valjalo bi ga preimenovati. Možda? Da je Aleks dobar bubnjar i da bi uz više vežbe i discipline postao odličan. Aleks se sve ređe pojavljivao u parku i na sobnim sedeljkama, a sve češće u rok-kafiću. Od plate je mogao to sebi da priušti. Govorio je i o registraciji automobila i ugradnji gasa. Vremenom, Zvrka se ustalio kao bubnjar i pokazalo se da poseduje i određene menadžerske sposobnosti. Poznavao je ekipe iz drugih gradova, mogao je da ugovori svirku, da u poslednjem trenutku nađe prevoz ili pojačalo. A bend?! Bend je imao logo i ime prepoznatljivo u određenim krugovima, snimke sa andergraund koncerata, stari demo-snimak i kakve-takve ambicije, tako da je prvobitno ime benda ostalo. Naravno, često im je falio adekvatan prostor za probe. Dok je Gile sa devojkom čekao Novu godinu ili se treznio od iste, Aleks je dobio ćerku. Nevenu. Koračali su jedan ka drugom. Susreli su se, pozdravili. Gile je bio raspoložen. Čestitao je Aleksu na prinovi. Aleks se zahvalio i pitao ga da li još uvek nastupa. Nastupaće uskoro, na festivalu u susednom gradu, odgovorio mu je. Aleks je žurio na posao. Negde je pukla neka vodovodna cev. Kratko je potapšao Gileta po ramenu. Zatim je svako produžio svojim putem.

ROKENROL HRONIKE GRADOVA U SRBIJI (ZAKLJUČNO SA 2017. GODINOM)

1. FATALNI RINGIŠPIL (HRONIKA BEOGRADSKOG R’N’R 1959-1979) ALEKSANDAR ŽIKIĆ, GEOPOETIKA BEOGRAD - AVGUST, 1999. 2. OD ČIVIJA DO GOBLINA (ŠABAČKA ROCK ENCIKLOPEDIJA 19631999) ŽIVKO IVKOVIĆ, AUTORSKO IZDANJE - AVGUST, 1999. 3. ENCIKLOPEDIJA NIŠKOG ROKENROLA (1962-2000) VLADAN STANOJEVIĆ, AUTORSKO IZDANJE 2001. 4. VRELE ŠEZDESETE (KG URBANA HRONIKA 1950-1970) VLADIMIR PAUNOVIĆ, NGO MILENIJUM KRAGUJEVAC - 2002. 5. NS ROKOPEDIJA (NS ROKENROL SCENA 1963-2003) BOGOMIR MIJATOVIĆ, SWITCH /SREMSKA KAMENICA - 2005. 6. HELIKOPTER NA GLAVI (ISTORIJA R’N’R U PANČEVU 1962-2004) VLADIMIR NEDELJKOVIĆ, TIM ZA KOMUNIKACIJU, PANČEVO - 2005. 7. OD ČIVIJA DO GOBLINA (DRUGO IZDANJE) ŽIVKO IVKOVIĆ, KULTURNI CENTAR ŠABAC - 2006. 8. KO TO TAMO SVIRA (BEČEJSKA URBANA HRONIKA) ZOLTAN ČORBA, GRADSKO POZORIŠTE BEČEJ - 2008. 9. OD TIHUANE DO TETKA ANE (R’N’R U ZRENJANINU) OLIVERA SKOKO, NARODNI MUZEJ ZRENJANIN - 2010. 10. MALI KRUG (ISTORIJA KIKINDSKOG ROKENROLA) VLADISLAV VUJIN, KULTURNI CENTAR KIKINDA - 2010. 11. FBT FILES (ISTORIJA ROCK MUZIKE U NOVOM PAZARU) - 2012. SVETLANA ČEKOVIĆ, Muzej Ras Novi Pazar 12. ZROK: 50 GODINA: ZRENJANINSKI R’N’R U 15 INTERVJUA -2012. DEJAN POPOV, ANDREJ BULOVAN, KULTURNI CENTAR ZRENJANIN 13. KAKO JE ČAČAK ZAVOLEO ROKENROL ZORAN BRANKOVIĆ, DOM KULTURE ČAČAK – 2013. 14. ROCK POD KULOM (R’N’R U VRŠCU 1963-2013.) – 2013. GORAN KUKIĆ, UDRUŽENJE MUZIČARA SAX VRŠAC 15. ZAJEČARSKA RAPSODIJA (ISTORIJA ZAJEČARA KROZ URBANU MUZIKU 1940-2010.) – 2013.

ZORAN ALEKSIĆ, AUTORSKO IZDANJE, ZAJEČAR 16. POLA VEKA ROKENROLA U ŠAPCU (1963-2013) - 2013. ŽIVKO IVKOVIĆ, KULTURNI CENTAR ŠABAC 17. ANTOLOGIJA SOMBORSKOG ROKENROLA - 2015. IGOR OLUJIĆ, GRADSKA BIBLIOTEKA KARLO BJELICKI SOMBOR 18. ROKENROL U OPŠTINI SRBOBRAN(1962-1976) - 2016. MILAN ĐORĐEVIĆ, PROMETEJ, NOVI SAD 19. BUKTINJA ROCKUMENT (NEGOTINSKA URBANA SCENA) – 2017. MILJAN RISTIĆ, KRAJINSKI KNJIŽEVNI KLUB NEGOTIN 20. LOZNIČKI ROCKOVNIK (PRAZAN DŽEP I DRUGI POKUŠAJI) – 2017. SLOBODAN PAJIĆ, LOGO, LOZNICA Navedeni spisak lokalnih urbanih rokenrol hronika gradova u Srbiji svakako da nije konačan. Sigurno da ima ispuštenih naslova (kao što je, na primer, “35 godina rokenrola u Bavaništu, opština Kovin”). A, opet, znajući da skoro nikakvau promocija navedenih knjiga nije ni bila, to ne bi trebalo ni da čudi.

Nišvil džez festival će uskoro otvoriti prvi džez muzej u Srbiji u niškoj Tvrđavi u prostoru starog turskog Hamama. U toku su pripreme oko uređenja prostora i nabavke eksponata. Svoje mesto imaće najznačajniji učesnici dosadašnjih izdanja Nišvila od Benny Golsona i Sun Ra Arkestra do Candy Dulfer i Joss Stone a posebne prostorije imaće američki kralj soula Solomon Burke i balkanski kralj Saban Bajramović. Festival poziva poklonike džeza da pomognu formiranju ove jedinstvene kulturne institucije bilo novčanim prilozima bilo zanimljivim eksponatima iz ličnih arhiva. Mnogi muzičari poslali su već svoje ploče a Larry Vučkovic je napisao i posvetu muzeju na svojim antologijskim LP izdanjima objavljenim u

Americi gde ovaj značajni pijanista poreklom sa ovih prostora - živi i radi već više od pola veka. Saradnju i pomoć obećao je i poznati Američki džez muzej iz prapostojbine džeza - New Orleansa. 7. mart u 20 sati, Dvorana Kulturnog centra Pančeva

U sredu, 7. marta, sa početkom u 20 sati, u Dvorani Kulturnog centra Pančeva, će se održati akustični koncert sastava Van Gogh. Publika će moći da u intimnoj atmosferi i uz posebnu scenografiju, koja se brižljivo priprema za koncert, čuje i vidi bend u akustičnom izdanju, i upozna drugačiji temperament članova sastava, u odnosu na onaj koji neguju na uobičajenim koncertnim nastupima. Povodom koncerta u Pančevu, Đule iz sastava Van Gogh je izjavio: - „Kavaljeri, ljubav se neguje, a ne meri! Poštujmo žene tokom cele godine, a ne samo 8. marta. Ne prija mi taj licemerni odnos prema naglašenim datumima kao što su 14. februar (Dan zaljubljenih) i 8. mart.“ Takođe, iz sastava poručuju da im je posebna želja da ovim koncertom i poklon CD-om koji se dobija za dve kupljene karte, u vremenu kada retko ko nešto poklanja, obraduju čula ljudi i vrate ih aktivnom slušanju muzike.

INFINITUM - fanzin za umetnost, kulturu i društvena pitanja br. 1, januar-februar 2018. Izdavač: Prozaonline, Beograd Za izdavača: Zoran Ilić Glavni i odgovorni urednik: Zoran Ilić Uredništvo: Zoran Ilić, Živko Ivković Tiraž: 100.

Za objavljivanje u fanzinu kontaktirati članove redakcije i glavnog urednika prozaonline@gmail.com Web sајт: www.infinitum-fanzin.blogspot.rs