Infinitum No. 23

AVGUST-SEPTEMBAR 2021. BEOGRAD

STANLEY JORDAN TRIO

THE HIGHLANDERS

SANA GARIĆ

FOTO: ŠINOBUSI NOVI-SAD PIŠE: ŽIVKO IVKOVIĆ

I ovogodišnje, najnovije Nišville International Jazz festivalsko izdanje svakako da moţemo podvesti ili svrstati, kako god, u grupaciju onih vrhunskih, jer svi segmenti ovog, bilo da je reĉ o samoj organizaciji, stejdţ akterima ili poseti zasluţuju veoma visoku ocenu, sve pohvale zato idu na adresu tima okupljenog oko Ivana Blagovjevića, Baneta Dejanovića, Veroljuba Radojkovića, Predraga Ćirića, Maje Mitić i ostalih. Naravno, i u ova zla vemena, maksimalna poseta nije izostala, moram to posebno naglasiti, tako da sam imao priliku (i iskoristio je) naći se sa ekipom dţezera iz švajcarskog Bazela, predvodjenom našim ĉovekom koji tamo ţivi i svira dţez poslednjih nekoliko decenija, a, koji je, usput, izriĉit, kaţe, (kao i nj. drugari) da se razlika izmeĊu North Sea Jazz Festivala, te Montreaux Jazz Festivala na jednoj i našeg Nišvilla na drugoj ogleda u mnogo većoj posećenosti ovog našeg, te da su stejdţ aketri (izuzev domaćih grupa) na istom nivou, s tim da je u organizacionom smislu naš Nišville daleko iznad pomenutih te tako odaju priznanje organizacionom timu i uopšte pri tom nisu krili fasciniranost viĊenim. Kaţu, da su zastupljeni gotovo svi muziĉki pravci, naravno, pri tom mislim na one koji se koncepcijski uklapaju na festivalima ovakvog karaktera. Usput, ekipa ovih strendţera je, blago reĉeno, ostala zateĉena visokokvalitetnom Martin audio stejdţ opremom (najskupljom i najvrednijom) jer je takva nešto najkvalitetnije što proizvoĊaĉi takve mogu ponuditi u ovom trenutku na svetskom trţištu stejdţ opreme. Samo reĉi hvale su imali i za visokokvalitetnu Medţik rasvetu. Znajući da se radi o proverenoj, aktivnoj dţezerskoj ekipi (svi su profesionalni muziĉari), to ni jednog trenutka njihovu ocenu o Nišvillu nisam dovodio u pitanje. E sad, izostajanje pomoći drţave i nadleţnih minist-arstava iz samo njima poznatih razloga je još uvek neprevaziĊen problem, koji se, evo, provlaĉi godinama, te je, po reĉima direktora ove, najznaĉajnije urbane muziĉke smotre na našim prostorima, Ivana Blagojevića, sasvim izgledno da se festival ovakvih razmera i znaĉaja izmesti u neku od susednih drţava?! Porazmislim na zadatu (temu), i zakljuĉim: šta

2

im je drugo i preostalo?! Mada, jedno od rešenja vidim u izmeštanju ovog na beogradske splavove, tada, ubeĊen sam, izdašna i preko potrebna finansijska pomoć svakako da ne bi izostala. Ovako, ma to je samo jug Srbije, šta oni hoće, kakav Nišville.

Muziĉki program, barem kada se radi o OPEN stejdţu, je po satnici sadrţao grupe: ZAŠTO KAFKA? BAS & STEGA, JAL i proslavljenu uţiĉku psihodeliĉnu rokenrol grupu THE HIGHLANDERS (preko dvadeset godina aktivnog sviranja), sa uvek i bez oscilacija uformljenim, harizmatiĉnim gitaristom Šomibojem Milojevićem. Napominjem da je iste veĉeri iz nekih razloga izostao najavljeni sastav KAJTEZ & GANG. Prvi od navedenih, tog 12. avgusta, grupa ZAŠTO KAFKA? je, evo, po drugi put na stejdţu u TvrĊavi, a sviraju iskljuĉivo autorske fjuţn-dţez stvari, i to na zbilja jedan ozbiljan, posvećenosti naĉin, a sve zahvaljujući novom ĉlanu, klavijaturistkinji i vokalnoj solistkinji Gorici Šutić, koja je kreativni opus ovog podigla na mnogo prihvatljiviji nivo. Uz Goricu, tu su i Marko Panić na gitari, Ljubiša Milosavljević za bubnjevima, Aleksandar Jovan Krstić za klavijaturama, te Siniša Hadţi Antić na bas gitari. Ĉuli smo autorske samo, pa tako, izveli su: Ţmurke, Igra, Tell Me Why/Matrix/Slip Out… Potom su na stejdţu ĉlanovi grupe BAS & STEGA sa svojim viĊenjem psihodeliĉnog rokenrola, prilagodjenog aktuelnom trenutku, novijim vremenima. U sastavu su: Gale Vlajić gitarist i vokalni solist, Stevan ĐorĊević bas gitara, Uroš Kiš bubnjevi i Miloš Spasić klavijature i vokal. Repetoar je sadrţao autorske kompozicije: Odiseja, Na istom putu, Kalifornija, Kroz vetar, Osećaj, Boje i Transĉin.

Potom su ih smenili famozni Uţiĉani, grupa THE HIGHLANDERS: Matt za bubnjevima, Ajk na gitari, Mick na basu, uz genglidera, gitaristu i vokalnoga solistu Šomiboja Milojevića, te nezaobilaznom maskotom grupe miss Jelenu Vasović. The Highlanders set lista je te veĉeri sadrţala besprekorno odsvirane: I‟m Crying (The Animals), One Way Out (Allman Brothers Band), Yer Blues (The Beatles), Almost Cut My Hair (C.S.N. & Y), I Know A Little (Lynyrd Skynyrd), I Put Spell On You (Creedence C.R.), Big Mama Boogie (Cactus) i Long Time Gone (C.S. & N). I, kako to reĉe ĉovek koji je stajao do mene, te veĉeri, set lista kao da ju je on sastavio i predao im je.

Narednoga dana (13.avgust) u Galeriji–Pres centru smo prisustvovali predstavljanju naslova autora Vanje Kerbera Stanojevića: KAKO SE KREM ISTOPIO. Štivo voĊeno i napisano snagom ljubavi prema rokenrolu. Radi se o dokumentarnoistor-iografskom štivu vezanom za karijeru grupe CREAM, koja je usput potrajala ciglo dve godine, a kako ju je Vanja doţiveo, šta je sve saznao i prikupio od graĊe za ovaj naslov je najbolje proĉitati i uveriti se. Razmišljajući na CREAM temu, mislim da o toj, ni na ostrvu nema napisanih (drugari bi mi već poslali naslove o toj), te ovu knjigu posmatam kao prvu uz neizrecivo zadovoljstvo da ju je upravo Vanja Stanojević napisao.

3

Petak, drugo udarano veĉe najznaĉajnijeg evropskog Dţez festival je sadrţalo nastupe: ANSAMBL NEZAVISNI iz Kraljeva, neuobiĉajenog po tome jer je njihov repertoar sastavljen iskljuĉivo od stvari brazilskog gitarsite i kompozitora Badena Pauela, a ĉuli smo, ukoliko sam taĉno zapisao, stvari: Berimbau, Tempo De Amor, Samba Trieste, Canto De Ossahua i Consolasao. Grupa je formirana nedavno tek, a u istoj su Nenad Stefanović na gitari, Jelena Đurić za mikrofonom. kao i druga Jelena Tarana, zatim Marija Jevtić za udraljakama i vokal, Uroš Stanković za bubnjevima te Adriana Ostrugaj još jedan vokal ali uz flautu. Potom su na stejdţu ĉlanovi grupe NATALEE, takoĊe mnogoĉlana jedna, a po ĉlanovima te izvode iskljuĉivo autorske i to je njihovo viĊenje ili definicija urban today sounda. Ĉuli smo stvari: Brat, Novi dan, Prvi plan, Jeftini materijali… Ĉlanovi ovoga sastava su: Natalija Rajković ritam gitara i vokal, Aleksandar Dervišević bas, Branislav Dragović kao DJ, Luna Škopelja bek vokal, Andrija Petrović trombonist, Nikola Burović solo gitara, te Dušan Muršić trubaĉ.

U subotu, trećeg, udarnog fest dana na OPEN stejdţu sa nastupili sastavi: BASWING (Novi Kneţevac), BEST MOON RISING (Tribute to Creedence Clearwater Revival), niški sastav BOHEMIJA i novosadski ŠINOBUSI. Ovaj treći, BOHEMIJA dakle, formiran je 2012. sviraju iskljuĉivo vlastite kompozicije koje vuku na poprock psihodeliju ili u prevodu radi se o njihovom vidjenju današnjeg naĉina izvoĊenja tih. Sve tekstove je napisao Dimitrije Mandić, aranţmane su uradili zajedno, a ĉuli smo stvari: Bube, Prsla sam, Levo oko, Putujemo, Da sijamo/Zelene vile, Prolazi vreme, Budi samo svoj, Pomozi si sebi i Semafor. Ĉlanovi ove, mnogoĉlane su: Janko Dţambas gitara i vokal, Dina Abu Majale vokal, udaraljke i sintisajzer, već pomenuti Dinitrije Mandić violina, vokal i sintisajzer, Miloš Pavlović solo gitara, te kao prateći vokal, Mihajlo Ivanović bas gitara i Milan Stoiljković za bubnjevima. BASWING su na Nišvillu premijerno izveli uglavnom stvari sa novog svog, trećeg po redu albuma, i to je njihov treći nastup na ovom, najznaĉajnijem domaćem muziĉkom festivalu.

U sastavu su: Dejan Draţić na bas gitari, Lakatoš Maćaš perkusije, Tibor Keri za bubnjevima uz bendlidera ove grupe Slobodana Subotina na gitari i vokalnog solistu, mada su vokali ovoga puta izostali.

Bilo kako bilo, BASWING guraju napred, guraju svoju priĉu. Formirani su davne 2005. godine, a za njima su, kao što rekoh, tri studijska ostvarenja.

Novosadski ŠINOBUSI nisu prevazišli sebe. Njihova svirka je na nekom ustaljenom, solidnom nivou, mogu se pohvaliti sa pet autorskih studijskih izdanja u onom, bluzrok ravniĉarskom, vojvoĊanskom maniru. Grupu danas ĉine: Milan Koret na solo gitari i vokal, Predrag Dmitrović na bas gitari, Stefan Stefanović na usnoj harmonici, Nenad Patković na gitari i kao prateći vokal, te ĐurĊe Bubnjević za bubnjevima. Odsvirali su stvari: Moje ruke su sad ptice, U nevreme, Kada svrake bulje u mene, Mirna Baĉka, Bio sam tu, Ko zna, Noćni za Tandţir, Savremeni robovi i Bluz novog dana.

4

BEST MOON RISING, takoĊe NovosaĊani, su oduševili svojim nastupom, pogotovo nas starije.

Ono, ko i da ostane ravnodušan kada ĉuje: Bad Moon Rising, Born On The Bayou/Wholl Stop The Rain/Hey Tonight/Green River/Up Around The Band/Pagan Baby/Run Through The Jungle i ostale.

Ovaj sastav ĉine: Vladimir Filipendin gitarist i vokalni solist, Dalibor Zeljković na solo gitari, Branislav Kerac za bubnjevima i Robert Anapĉić na bas gitari.

Na MAIN stejdţu sam ispratio nastup mega poznatog gitariste STENLIJA DŢORDANA koji je pred prepunim amfiteatrom (blizu ĉetiri hiljade prisutnih), otprašio set Hendriksovih. Mnogi su oĉekivali u dlaku skinute Dţimijeve, ali, izostale su te, pa tako, ĉuli smo (koliko se sećam): Manic Depresion, Foxy Lady, Woodoo Child, Purple Haze, Red House, Angel, All Along The Watchtower i Hey Joe. Dţordan je pokušao Hendriksove stvari, po svemu, prilagoditi, prearanţirali vremenu u kom ţivimo, mada nisam siguran da li bi Dţimi to isto uradio, ono, stoji da je uvek i bez zadrške unosio novotarije na svakom svom nastupu. Ovaj izvanredan Dţordanov nastup nije mogao proći bez emotivnog izliva prisutnih, te iz tog razloga na bis odsvirana Hey Joe. Završne veĉeri smo na OPEN stejdţu imali sastave: PRLJAVE SESTRE iz Niša, SANA GARIĆ GROUP iz Beograda, QUESTION MARK takoĊe iz Beograda, i kragujevaĉko-beogradsko-prištinski sastav POPEĈITELJI poznat uţivaocima njihovog kreativnog opusa, formiranog inaĉe 1995. a u današnjem ovom su: Saša Furunović gitarist i vokal, Goran Furunović na basu, te Dušan Lazić za bubnjevima. Sviraju iskljuĉivo vlastiti opus, a ĉuli smo one: Udarna vest, Odazivanje/Špansko selo/Zli jezici, Uvek, Druga stvar, Transverzala, Gvozdena metla i Novo društvo.

QUESTION MARK grupa formirana ove, 2021. je svoj muziĉki opus definisala kao vlastito stvaralaštvo zasnovano na korenima hard bapa i modern dţeza. Ĉlanovi grupe su: Dimitrije Mojsilović za bubnjevima, Vukan Poteţica na kontrabasu, Kosta Paunović na gitari, Danilo Mitrić na alt saksu te Kristijan ĐurĊević na tenor tom. Izveli su: Pocket Room, Tisa, Koi moi, Dţekin…

Kada sam već krenuo unazad, QUESTION MARK sastavu su prethodili SANA GARIĆ GROUP sa svojim elektropopom. Ĉlanovi ovog, zbilja respektabilnog i ozbiljnog sastava su: Miki Ristić na bas gitari, FeĊa Frenklin za bubnjevima, Sana Garić za sintisajzerom i vokal te Dušan Ristić na gitari.

Mislim da su drugi put na Nišvillu, dok je repertoar sadrţao sledeće stvari: Nešto u nama, Mašinerija, Ovaj put, Gasolina, Nebo ekrana, Ljubav je, Prirodno, Zlatne noći, Mantra…

Nakon njih na stejdţu je niški sastav PRLJAVE SESTRE, formiran 2014. godine, a na repertoaru su imali iskljuĉivo sopstvene pesme, koje su delo ĉlanova sastava. Ĉine da: Petar Milosavljević bas gitarist i usnoharmonikaš, Migi Stoiljković za bubnjevima i prateći vokal, te Miloš Pavlović na gitari i vokal. Odsvirali su sve brojeve koji se nalaze na drugom albumu naslovljenom sa NAJGORE TEK DOLAZI na kom su: Nova jutra/Talas/Sjajniji od

5

Sunca, Unazad, Naše vreme, Muzika za liftove i Kiša, te se, tako ovaj koncert moţe podvesti i pod promotivni vezano za ovaj najnovji, drugi po redu album grupe.

Zakaĉio sam se i za YOUTH MUSEUM STAGE, prevashodno iz razloga nastupa rok grupe ORASI iz Beograda ĉiji su ĉlanovi profesori iz Pete beogradske gimnazije, izuzev Sandre Trpović predivnog vokala koja je iz Šeste beogradske. Znam da je karijera ovog sastava krenula 2002. godine, vezano za ĐurĊeve stupove i to u sasvim nekom drugoj postavi od aktuelne koju ĉine: Rastko Jevtović vokalni solist (iz originalnog sastava), Sandra Trpković isto tako vokalna solsitkinja, Vladimir Đekić za bubnjevima, Vasilije Domazet na bas gitari te Aleksandar Trubarac na gitari. Da previše ne okolišem i filozofiram, saund Oraha je, neću preterati ukoliko napišem utemeljen na art rocku, ili su na tragu tog, rodonaĉelnici su fuzije ovakvih tekstova vešto i izuzetno prilagoĊenih rokenrol zvuku. Vreme ispred će, sigurno je, osporiti ovu moju tvrdnju ili je potvrditi.

Orasi su, tako, na tekstove poznatih domaćih i ino poeta pisali muziku, i svaka stvar je biser za sebe. Ĉuli smo, tako: Ciciban (Otona Zupanĉiĉa), Zvezde (Sergeja Jesenjina), Zalazak Sunca u sobi (Kamila Bednara), Nad vodom velikom i ĉistom (Adama Mickijeviĉa), Ljubav (Miloša Crnjasnkog), Treba ponovo pronaći nadu (Miodraga Pavlovića), Suton (Momĉila Nasta-sijevića) i druge.

Za kraj ću, kao i uvek, reći ili napisati, kako god, da sam pokušao doĉarati, preneti vernu sliku sa ovog, najnovijeg izdanja našeg najspektakularnijeg muziĉkog dogaĊaja, i to u granicama svojih fiziĉkih mogućnosti jer, ponavljam se, nemoguće je ispratiti sva zbivanja, koncerte, filmske predstave, stići pred svaku binu, oslušnuti grupe i izvesti validne sa tih.

Nišville tako ostaje najznaĉajnija, time i najozbiljnija urbana muziĉka manifestacija evropska, te nekako ne sumnjam da će ekipa, već pomenutih iz organizaije smoći snage i već sledeće godine pruţiti nova zadovoljstva svim zaljubljenicima i poštovaocima urban saunda, sa ili bez pomoći drţave, koja i dalje nema sluha za vrhunska domaća kulturna zbivanja poput ovog, priznatog od Evrope ali ne i od nadleţnih ministarstava.

CD RECENZIJE TEKST: ŽIVKO IVKOVIĆ

CROATIA RECORDS, ZAGREB - 2021.

NE nazire se kraj Jugoton/Croatia Records reizdanjima najznaĉajnijih ex-YU VIS-ova ili grupa, na sveopšte zadovoljstvo, pogotovo nas starijih, koji smo uz kreativne opuse tih odrastali i stasali.

Najnoviji biser u toj nisci jeste i LP album (stara dobra crna vinilna ploĉa) MODRA RIJEKA sarajevskih Indexa. Podsetiću, na istom su iskljuĉivo autorske stvari, od uvodne one, Modra Rijeka (na tekst velikog jugoslovenskog pesnika Mehmedalije Maka ili Maksa Dizdara), gde stihove iz pomenute govori velikan hrvatske i jugoslovenske filmske

6

scene, Fabijan Šovagović. Song ili pesma je to iz grupacije najupeĉatljivijih, najlepših domaćih uopšte. Vezano za Modru rijeku, nedavno sam porazgovarao sa drugarom, desetak godina mlaĊim, prekinuo me i krenuo kao iz topa, onako spontano: Nitko ne zna gdje je ona Malo znamo al‟ je znano ……

Sto godina široka je Tisuć ljeta duboka jest …….

Ima jedna Modra Rijeka Valja nama preko rijeke

Reći da sam ostao zapanjem i oduševljen u isto vreme, je malo, ali, nekako sam osetio ponos odrastanja i ţivljenja u onom vremenu. Na ploĉi su pored pomenute i: Blago/Brod te More na A strani, dok je B strana rezervisana za Zapis o zemlji/Slovo o ĉovjeku/Pustinja/More 2 i zakljuĉnu onu, za sva vremena ali sa Davorom Popovićem i nj. Indeksima naravno, Modru rijeku. Ko uopšte moţe ostati ravnodušan nakon preslušanih svih tih, pa i toliko decenija ili desetljeća kasnije. Van svake sumnje, Modra Rijeka nam donosi skup snaţnih autorskih ostvarenja, netipiĉnih u nas, do tada, i prave one Indekse, uz ono, nema tu onih koje odskaĉu jer, podjednako su vredne, usput, ĉast Slobodanu Kovaĉeviću i Fadilu Redţiću koji su fenomenalno uklopili stihove Dizdareve u moderan rock aranţman. Ono, Modra Rijeka je više Kovaĉevićeva, pa je tako i posmatam. Album je onovremeno snimljen u zagrebaĉkim pogonima Jugotona, a pripomogli su Pop Asanović klavijaturist i Ranko Rihtman za klavirom. Tako da je taj, prvi studijski album Indeksa u grupaciji onih, vanvremenskih dela, dela za sva vremena, napisan i odsviran vrhunski, i nije na tom bilo kakvih manjkavosti, sve je štimalo, što bi rekli, ozbiljne gitarske solo deonice, kako na elektriĉnoj, tako i na akustiĉnoj uz perfektno odsvirane i ostale. Podsetiću i na to da se ovde radi o trećem reizdanju nakon predhodna dva ona iz 1995. i 1999. godine, ali, vinil je vinil. Stoji negde kako su Indeksi svojevremeno bili zaboravljeni, i sa tom se nikako ne mogu sloţiti jer, nije moguće zaboraviti Kovaĉevića, Redţića, Davorina Popovića i ostale Indeks ĉlanove. LP album MODRA RIEKA je, kao što će se to već i ispostaviti, ostao neprevazidjen, jedinstven i neponovljiv, pa tako Indexi i nisu kasnije uspeli snimiti bolji, nadmašiti taj. E sad, koliko je to dobro, vezano za nj. karijeru, nisam siguran, mada, nikada

7

nisam sumnjao u kreativne potencijale Kovaĉevićeve i Redţićeve. Manji osvrt na Indexe neće biti preteran, pa tako ostaje zabeleţeno da su formriani davne 1962. u Sarajevu, a u onom, izvornom ili originalnom sastavu su svirali Ismet Arnautalić na ritam gitari, Šefko Akšamija na bas gitari, Slobodan Miosavljević na solo gitari, Djordje Kisić za klavijaturama te Nedim Hadţihasanović za bubnjevima uz napomenu da su kasnije kroz grupu prošli brojni poznati i manje rock muziĉari. Davorin Popović se Indexima prikljuĉuje već 1964. i ostaje veran grupi sve do svoje smrti 2001. godine. Veoma vaţno je istaći da se na onoj proj EP ploĉi ove grupe, našla i Ismetova NIKADA koja tako ulazi na listu prvih autorskih stvari domaćih, a radi se, mislim o 1964/5 godini. Davorin Popović je ostao drugo ime ili sinonim za Indexe, što uopšte nije preterano istaći, te su tako danas, zahvaljujući upravo njemu, nakon toliko godina Indexi pojam, onaj institucionalni. Na koncu ili zakljuĉku nekom, ne mogu a da po ko zna koji put ne istaknem ulogu najznaĉajnije diskografske kuće na ovim prostorima, zagrebaĉki Jugoton - Croatia Records, i nema pandana toj, koja se pobrinula tako za oĉuvanje kulturne rokenrol (I ne samo) baštine stare drţave, uz imena onih, izmedju ostalih, ali najzasluţnijih Siniše Škarice i Ţelimira Babogredca, uz veĉnu zahvalnost pogotovo Siniši koji je ţivot posvetio i podredio rokenrolu i u taj utkao kompletnu domaću diskografiju.

JUGOTON/CROATIA RECORDS -2021.

O beogradskom VIS-u CRNI BISERI je u šezdesetima i sedamdesetima popriliĉno toga napisano, kako u Dţuboks Magazinu tako i u bezmalo svim onovremenim dnevnim i nedeljnim listovima koji su imali podrazumevajuće stranice posvećene rokenrolu. Znajući da mladi danas preferiraju servirane im muziĉke nazovi pravce, to se slovo o pionirskim rokenrol vremenima prosto nameće, i evo jednog divnog povoda za podsećanje na to vreme i sastav iz grupacije najpopularnijih, a radi se o Crnim biserima. Nedavno je pod etiketom najznaĉajnije disko-

8

grafske kuće na ovim prostorima, ali i šire, Jugotona/Croatia Recordsa izašao CD album VIS-a Crni biseri na kom je dvadeset i tri stvari, naslovljen sa CRNI BISERI - GREATEST HITS COLLECTION. Liĉno, sećam se kada je na staklu ulaznih vrata prodavnice Radio centar osvanuo omot EP ploĉe ovoga VIS-a sa naslovnom onom NE ODLAZI koju je napisao Vladimir Janković Vlada Dţet, bas gitarista Bisera. Te 1967. se javilo više EP ploĉa domaćih grupa sa autorskim ostvarenjima, pa, tako, sećam se: Sjaj izgubljene ljubavi – KAMELEONA, Pruţam ruke – INDEXA, Osmijeh – GRUPE 220, Noćas kad si otišla – DELFINA (zagrebaĉkih), uz ovu Ne odlazi - CRNIH BISERA. Dilema se odnosila na ono, koja je grupa prva snimila autorsku? Naravno, ko je onda od nas pokušavao proĉitati šta je urezano na vinilu blizu središta svake ploĉe, koga je to zanimalo, ali pod obavezno si morao nabaviti ploĉu svakog VISa domaćeg, snaći se kako znaš i uspevali smo nekako.

No, tu je naš No. 1 diskograf i rokenrol istoriĉar Siniša Škarica koji je izriĉit i kaţe da je prva ipak ona naslovljena sa OSMIJEH GRUPE 220, pa je ta dilema zauvek otklonjena. Kaţem, ponovo, nabavljali smo sve izašle domaće singlove i EP ploĉe, ĉak i folije iz raznih magazine tada, dovijali smo se na razne naĉine, pa tako smo govorili roditeljima da nam treba novac za razne pretplate u školi, nismo doruĉkovali dva tri puta i, nakupi se dovoljno za kupovinu novog singla, bez obzira da li se radilo o ovde Crnim biserima ili Kameleonima, Siluetama, Dţentlmenima, Robotima, Zlatnim akordima, Grupi Mi, Grupi 220, Elipsama, Crvenim koraljima Delfinima…

Usput, stoji da su CRNI BISERI for-mirani 1963. godine a ustaljuju se u formaciji: Radan Valĉić vokalni solist, Goran Vukićević ritam gitarist, Zoran Petković solo gitarist, Vlada Janković na bas gitari i Predrag Jovanović za bubnjevima.

Na prvoj EP ploĉi ovog sastava pored naslovne, Vladine one NE ODLAZI imali smo i Srce bez ljubavi/Nisam onaj koga ţeliš, te Lepi Flamingo. Za 1967. je izuzetno vaţno naglasiti da se te javljalo sve više autorskih i prepeva, a skinutih onih u originalu ili u dlaku kako se to govorilo u ţargonu smo mogli ĉuti na igrankama. Dţuboks Magazin je na naslovnici broja 28 iz avgusta/kolovoza 1968. imao fotku VISa Crni biseri, sve u cveću ali i tekst o ĉlanovima grupe. Velika popularnost VISa Crni biseri je ostala do danas, na ţalost ta se odnosi samo na generaciju kojoj pripadam, ali sa ponosom istiĉem to, jer je ovaj sastav kao i brojni iz te druge polovine šezdesetih bitno uticao na formiranje i sazrevanje liĉnosti, usmeravanje mladih tada.

Sećam se, stavim tako na Figaro gramofon prikljuĉen na Tesla 57 b radio prijemnik, ploĉu Ne odlazi Crnih bisera, buljim u fotku iste grupe nekih novina a prekinem to samo kada obe stvari iscure pa sam prinudjen okrenuti ploĉu na b stranu. I tako danima, ma kakvi, mesecima je trajalo preslušavanje te ploĉe, bili smo kao hipnotisani, preslušavali smo je do besvesti. Nedavno sam je ponovno stavio na gramo disk i gle ĉuda, radi, nema ĉak ni preskakanja, rekao bih, dobro, šum je ostao i to je

9

tako, ali vinil je star pedeset i tri-ĉetiri godine. Kako onda tako i danas, Jugoton je vaţio za najmoćniju diskografsku kuću ovog dela Evrope, a to što nije posustao, pre svega moramo zahvaliti ljudima poput Siniše Škarice i Ţelimira Babogredca. Pokušao sam proĉitati datum i godinu izdavanja EP ploĉe NE ODLAZI, utisnut ili bolje zarezan na vinilu bliţe središtu ploĉe, ali avaj, uspeo sam proĉitati samo dve zadnje cifre i to one 67.

Dugujemo neizmernu zahvalnost Jugotonu Croatia Recordsu barem mi stariji jer nas je ta diskografska kuća vratila u 1967. i kasnije one ovim albumom sa dvadeset i tri hita Crnih bisera. Gde ćete veće zadovoljstvo, reĊaju se tako stvari ovog VISa uz koje ste odrastali, od one prve „Ne odlazi‟ pa onda je tu Srce bez ljubavi, potom „Nisam onaj koga ţeliš‟ da bi sa LEPI FLAMINGO numerom bila zakljuĉena ta prva ploĉa. Tek je stvar NISAM VIŠE TAJ odjeknula kao bomba, eksplodirala je prosto, a našla se na njihovoj drugoj EP ploĉi. Omot je morao biti vidno, uspravno izloţen u sobi pored gramofona (barem mojoj) jer se nikada ne zna: moţda će doći društvo?! Mogao bih ovako do kasno u noć, što bi se reklo, meĊutim preostaje mi samo da ponovno izrazim neizmernu zahvalnost Diskografskoj kući Jugoton - Croatia Records na Greatest Hits Collection izdanju VIS-a CRNI BISERI, na ipak nenadanom, ali velikom zadovoljstvu koje nam je pruţila objavljivanjem ovoga albuma.

NOVE KNJIGE PREDSTAVLJA: ŽIVKO IVKOVIĆ

IZDAVAČ: GEOPOETIKA BEOGRAD 2020.

BEOGRADSKA Izdavaĉka kuća GEOPOETIKA svakim svojim novim naslovom vezanim za rokenrol pobudi znatno interesovanje ĉitalaĉkog auditorijuma na našim prostorima, te je i ovim najnovijim, potvrdila da je u samom vrhu domaćih takvih, tako da je i naslov GODINA MAJMUNA samo potvrda da u ediciji Notni spisi nema zalutalih onih, a epitet najsofisticiranije i najznaĉajnije knjiţevne utvrde u nas ostaje, nesporan je. Naslov je sa engleskog prevela Lucy Stevens, priredivši nam

10

tako neopisivo zadovoljstvo. Da je knjiţevnost emotivni izraz imamo ovde potvrdu autorke ovog naslova, mada, nije malo onih neiskrenih, naduvanih i lektorski ispeglanih, kojoj naša Peti naravno da ne pripada (na svu sreću). GODINA MAJMUNA je još jedan u nizu plodnih bisera njenih, a ostati ravnodušan na putovanju sa njom, je apsolutno iskljuĉeno jer, zapaţanja Smitove donose ono što bi inima, sigurno je, sasvim izmaklo odnosno ne bi svratilo pozornost, privuklo paţnju, kako god. Uţivanje u tim, malecnim trenucima, gotovo ustaljene svakodnevice, bez kojih i ne bi bila u stanju pregurati dan, zbilja pleni, navodi na razmišljanje i jednostavan ipak zakljuĉak, po kom je ĉoveku potrebno tako malo da bi bio potpuno ispunjen. Ubedjen sam da ne postoji sila koja bi nju odvratila od uţitka onog što donosi novi dan, koji pod obavezno mora naĉeti jutarnjom kafom u nekom kafeu. Potrudila se, otvorila širom vrata terase, „zabacila‟ pogled ka pljuskanju morskih talasa te je uz tek skuvanu kafu konaĉno dostigla priţeljkivano pre podne. Steći ćete utisak kako su njeni putopisni romani pisani u virtelno/na javi obliku ili licu, i ne biste bili daleko od istine, sve iz onog razgovora sa reklamnim panoom, pa potom prebacivanja na dogadjaje koji su predhodili tom (Kada sam ponovo ušla u sobu videla sam da još uvek spavam i tako sam ĉekala, uz otvoren prozor, sve dok se nisam probudila). Kljuĉ njene zadivljujuće opuštenosti je u prihvatanju stvari onakvima kakve jesu. Nema kod nje nekog preteranog nerviranja, sve je tako kako je, pa hajde da se i ona nadjem u tom, i to je po svemu (bilo gde da se naĊe) njeno geslo. Tako su joj na putu za San Dijego izmakli ljudi sa kojima je krenula u pomenuti grad, ali, boţe moj, to što su u punoj brzini zapalili pravo u horizoont zaboravljenih ritam & bluz stvari, nije razlog da pobesni, iznervira se, mirno je u sebi ponovila set listu sa numerama koje je ĉula u automobilu za vreme voţnje, uţivajući usput u tišini.

I naravno, za tili ĉas se našla u drugom prevoznom sredstvu, grabeći tako zacrtanim, putem do hotela u kom je odsela, u uvek istoj sobi i na istom spratu. To joj je davalo osećaj sreće, ali nakon otvaranja prozora i pogleda na more, u njoj se, najedanputa probudila ta nostalgiĉna patnja, kako to ona ovde već i piše. Imamo i zavrzlamu vezanu za nebrojeno omota ĉokoladica na plazi u Santa Kruzu, kojoj nisam pridavao zasluţen znaĉaj, mada se sve vreme provlaĉi ta njena zaintrigiranost za poreklo tih i otkuda baš tu, a, što je u dijalogu sa Ernestom, tipom kog je upoznala u kafeu i pomenula, uz nekoliko fragmenata iz svoga sna. Ĉovek joj je odgovorio kako neki snovi uopšte nisu snovi, nego su samo drugi ugao gledanja na realnost, fiziĉku stvarnost. Sa pomenutim se, verbalno zbliţava, naravno, zanimali su se za pribliţne one, sve do trenutka kada se on nenadano odluĉuje za odlazak, te, kao da su stari znanci, otvara dušu, rekavši joj da odlazi u potragu za svecem koji spasava nezdravu i ugroţenu decu od tog, lošeg ili ţivota bez pravih deĉjih radosti. Smitova je povremeno pribegavala zapisivanju, tom pisanom rezimiranju proteklog joj dana, znajući da će u vremenu ispred sve to od obrisa preći u konkretno ono, finalno štivo. Tako je

11

bilo i kada se nasla u Venis biĉu, toj L.A. plaţi, kojom su svojevremeno šetali Jim Morrison i Ray Manzarek skovaši plan o formiranju grupe The Doors. Peti se oduvek svidjala Venis plaţa, plenila je ta svojom duţinom a sa osekom je postajala još duţa uz sve te brojne kafee tipa „Tamo gde je obed dobar kao pogled‟. Ono što je za ine uobiĉajen, svakidašnji prizor uz skretanje pogleda na drugu iz razloga bezvredne procene i potrage za interesantinijim, nju je oĉaravalo, privlaĉilo toliko te otuda vrlo upeĉatljiv i jedinstven stil knjiţevni, kojim zaposeda sam vrh.

Imamo ovde i priĉu vezanu za Maovu kuhinju, uz dilemu, da li posetiti tu ili produţiti, no, tu, otklanja ţena koja se pojavljuje na vratima i poziva je da udje unutra. Enterijer te, Maove kuhinje je po zidovima imao izlepljene postere sa dominantnim pirinĉanim poljima, a što ju je podsetilo na onovremeno putovanje tik do vijetnamsko-kineske granice sve u potrazi za pećinom u kojoj je Ho Ši Min napisao Deklaraciju nezavisnosti Vijetnama.

Prisećanje joj prekida domaćica restorana stavivši pred nju tanjir pun djumbira, meda i limuna uz kolaĉić sreće. Gotovo trenutno se identifikovala sa zateĉenim, tim, skromnim jelom i još skromnijim prostorom, ne uhvativši sebe u razmišljanju o drugim nekim stvarima. U hotelskoj sobi je potom razvila omot kolaĉića sreće i proĉitala poruku iz tog koja je glasila: Zakoraĉićeš na tlo mnogih zemalja‟‟!

Potom je posetila svoga prijatelja Sendija Perlmana koji se još uvek nalazio u bolnici, bez ikakvih izgleda na poboljšanje mu trenutne situacije koja uopšte nije obećavala jer već izvesno vreme se nalazio u dubokoj komi. Peti je uzaludno pokušavala da dopre do njega, smišljala naĉin, mada je bila svesna da se to graniĉilo sa nemogućim. Dolazimo tako i do poglavlja GM 16 u kom nalazimo odgovor na pitanje vezano za naslov ovaj, GODINA MAJMUNA. Imamo situaciju u kojoj Peti prolazi kroz kinesku ĉetvrt gde zatiĉe pripreme za obeleţavanje lunarne nove godine ili GODINE MAJMUNA. Kaţe kako su sa neba padali papirni kvadratići sa crvenom majmunskom glavom kao uvodom u tu, te da ne sumnja kako će propustiti veliki spektakl jer će morati da se vrati iz SF u L.A. Detalj za koji bismo rekli da i nije vredan pomena, detalj onaj u kom Smitova razmišlja o mravima koji izlaze iz pukotina kuhinjskih keramiĉkih ploĉica u potrazi za mrvama hleba koje pronalaze, na koncu, i vraćaju se u iste sa plenom tim, je u stvari ţudnja za ţivotom, malim znakom tog, a što navodi na prepoznatljivu nam Peti, jer, opĉinjavaju je malecni oni, minorni detalji sa znaĉenjem ili smislom ţivota, i tu treba traţiti njenu KNJIŢEVNU VELIĈINU i neprikosnovenost. Ĉinjenica da u Godini majmuna puni šezdeset i devet godina je uopšte ne opterećuje, ali nagoni na razmišljanje o mrtvima, onima koji joj nedostaju te se najĉešće priseti svoga Robeta (Mejpltorpa) bez kog je već dvadeset i devet godina, ali i svoje majke za ĉijim glasom je ĉeznula. Prozaiĉni ovaj, dnevnik Smitove nam donosi njeno kladjenje na konjiĉkim trkama gde uplaćuje tiket na svog favorita, osvojivši pristojan dolarski iznos, uz napomenu da nije od onih, pasioniranih, nego je to uglavnom posledica okruţenja, pa ajd da se okuša. Vreme je provodila

12

na već ustanovljen joj, samo svoj naĉin, uvek prisebna, sa papirom i olovkom na dohvat ruke jer, misao zna da pobegne, a što se ne bi moglo reći i za san, taj ostaje i nakon budjenja, doduše zamagljen.

Imala je svoju igru kada sna nije na obzorju, kada taj nije dolazio, pa je, tako, sebe zamišljala kao mornara na ogromnom srednjovekovnom brodu, onom za lov na kitove. Smitova tako moţe uranjati u svetlost mraĉne noći ili pod dnevnom tom sklapati dark mozaik, što, naravno, navodi na pomisao o sposobnostima ne tako svima svojstvenim i jasnim.

Utisak da ona ne juri prosvetljenje za kojim uglavnom ini tragaju tokom ţivota, ostaje, no, to joj, na izvestan naĉin i nije izmaklo, a da je dovoljna sebi to sasvim stoji, te da mnogo drţi do svojih iskrenih prijatelja, kojih se vrlo rado priseća na brojnim putovanjima ponevši svakom raznorazne poklonĉiće.

Potraga za imaginosom je poglavlje u potpunosti posvećeno njenom prijatelju, ovde više puta pomenutom Sendiju Perlmanu, koji je, na koncu, izgubio bitku sa bolešću. Stoji ovde da je Sendi znaĉajno ime na Makgil Univerzitetu, te da se radilo o ekseprtu za spoj klasiĉne kompozicije i hevi metala. Potpuno svesna trenutka u kom se, eto, našla, Peti rezimira prohujalo, njeni najbliţi su pomrli, ĉak i pas i maĉka, ali, u prirodi ljudskoj je oĉekivati bolje sutra, koje, naravno da neće doći, no, nada valjda umire poslednja, te se, po tome, autorka ne razlikuje od ostalih, jer, priroda je tako ustanovila. Ušetavši tako, teleskopom u samo svoju prihvatljivost i onu, poţeljnost, videla je prohujalo, na tren se vratila u prošla, ta, ali, kako samo kaţe nevolja sa snovima je što se uvek probudimo sa nedovršenim tim, izbledelim, uglavnom, redje zaokruţenim. Sliĉno ili u skladu sa Dilanovim razmišljanjem vezanim za sam start šezdesetih, Peti za 2020. godinu kaţe da se moralno jezgro U.S.A. ustava prekraja na sve nemoralniji naĉin, a predvodnici tog su oni koji tvrde da se drţe hiršćanskih vrednosti, zaobilazeći suštinu tih jer, kome je do takvih.

Pojedina poglavlja ovde i nisu ne znam koliko shvatljiva jer, ezoteriĉna Smitova se bavi tim lunarnim godinama (izuzev upućenima), kanonima njihove astrologije, pa tako stoji da je, po tim ili tom, majmunu potreban pacov uz ogradjivanje ono, nisam sigurna samo, u kom svojstvu!? Obzirom da se ovde radilo o lunarnoj novoj godini metalnog pacova koja će se obeleţiti širom U.S.A. odluĉila je pridruţiti se obeleţavanju te, svojim prisustvom barem, predhodno izvukavši Hot Rats LP album Franka Zappe gde na omotu imamo Kristinu iz grupe Girls Together Outrageously (GTO). Gramofon je vrteo vreme unazad, usredsredila se na kristalnog pacova u poluuspravljenom poloţaju, tim njenim talismanom koji će upravljati prostorijom, a tako poluuspravljen je u stvari simbolizovao bolje sutra ili nadu barem. U PANELU ZA PROSLAVE Smitova stiţe i do virusa koji uveliko hara zemljom, uz ono, da je ipak izostalo mega obeleţavanje kineske nove godine, a što je, na koncu nije odvratilo od samo šetnje po kineskoj ĉetvrti i svraćanja u baštu kafea Svileni put radi ispijanja ĉaja od integralnog prinĉa. Prisetila se i da je tog petog februara rodjen Vilijam Barouz, te se dohvatila njegovog naslova Kvir (QUEER),

13

prisetivši se tako pisca Dentona Velĉa, koji je imao znatnog uticaja na njegov knjiţevni opus, kao što je Barouz uostalom izvršio takav na Peti. Pa tako, Peti je uvek u svome svetu, stiţe i u belgijski Gent gde posećuje odredjene verske destinacije. U povratku avionom, razmišlja na naĉin kako postoje univerzumi unutar tih, sa slobodnim onim, društvom koje razume, kapira vrednost malih stvari što nam donosi iskrojena, te kako bi vodili ĉoveka ulicama punim nepredvidivih prepreka, što, nekako nudi sliku (polaroid) njene liĉnosti. U kratkoj „Post Scriptum Panel‟ stranici samo, Smitova zakljuĉuje naslov Godina majmuna‟ zatvaranjem svoga dnevnika u garderobi Filmor Vesta, zastavši kraj niše sa slikom Dţerija Garsije da bi se potom prikljuĉila grupi na stejdţu koja će te veĉeri nastupiti, uz nadu da će energiĉna svirka pozitivno uticati na kolektivnu sreću.

NASLOV: KNJIGA O GABI (SOUNDTRACK NAŠIH ŽIVOTA) AUTOR: SINIŠA ŠKARICA IZDAVAČ: NAKLADA LJEVAK CROATIA RECORDS ZAGREB 2020.

JEDNA mlada dama, Fićuk na mansardi, Din din don - odakle taj zvon, Gazi dragi srce moje, Pamtim samo sretne dane, Što je ljubav, On me voli na svoj naĉin, Vino i gitare, Duga je duga noć i Malo rijeĉi treba kad se voli, jesu, one kojih se, evo, u trenu sećam, a znam, to su njene, prepoznatljive one, naše Gabi. Naravno, tih je bezbroj, pregledom box seta se ĉovek podseti, zakljuĉi vrlo lako, ali za mene koji sam njene songove uglavnom slušao na ţurevima je sasvim solidna cifra. Umesto predgovora, ovde imamo autorovo slovo o Gabi, od onih biografskih pa, koliko toliko ali saţetu, iznimno bogatu karijeru njenu, u samo njegovom maniru jer samo on sa malo reĉi moţe toliko toga napisati o p(j)evaĉima i VISovima onog, davno prošlog vremena. U prvom onom, uvodnom poglavlju (FILM I JAZZ) autor podseća na period do 1953. dakle na „rokenrol u povoju‟ eru, te konstatuje da je na Novakovu znatan ili presudan ĉak uticaj izvršila Doris Dej koja se tada javljala u popularnim filmovima. Gabi je radila i na crtanim filmovima, pozajmljivala je svoj glas, a prvi takav je

14

Benko Kremenko te drugi onaj „Surogat‟. Imamo potom stvari Sretan put/Malaguena koje su pod 2 i 3 na prvom cd box setu, a na prvoj EP ploĉi njenoj su se već našle pomenute Sretan put/Ljubav ili šala/Malaguena i Draga djevojka, a na drugom su numere pisane za crtane filmove (Susret u snu/Svaka noć i Monotonija) uz, nisam ni sumnjao, Sinišina iscrpna pojašnjenja vezana za autore tih, a što se nekako i podrazumevalo jer, nema kod njega naĉetih a nedovršenih momenata kada je diskografija u pitanju. Uhvatim sebe, tako, u razmišljanju, ne ĉesto ali povremeno, na temu imena onog koje je pisanom reĉi vezanom za domaći rokenrol i zabavnu muziku najviše pruţilo, zabeleţilo i istraţilo te na koncu publikovalo svoja saznanja, i, tu sam naĉisto, jedan je Siniša Škarica, gitarist VIS-a Magneti, bas gitarist Grupe MI te na visokim funkcijama u Jugotonu Croatia Records, autor naslova KAD JE ROCK BIO MLAD, pa onda Tvornica glazbe 1, 2 i 3 itd. Usput u potpunosti svestan da penzije za rokere nema te istrajava, piše, radi na box setovima hrvatskih muziĉkih velikana i naravno da mu nema ravnog što i nije ne znam koliko teško zakljuĉiti. Tako nas ovde, Siniša podseća na prvu LP ploĉu njenu, onu, (doduše po ondašnjim standardima nešto uţu u preĉniku, 25 cm) iz 1960. te je s pravom moţemo svrstati u prvih nekoliko (Ivo Robić vam pjeva iz 1956. te ĐorĊe Marjanović sa Zviţdukom u osam iz, valjda 1960) vezanih za domaću diskografiju. Njen start u karijeri, po Siniši, ovde u Soundtracku naših ţivota nikako ne moţemo podvesti iskljuĉivo pod zabavnu muziku jer, Gabi se javlja i u filmskoj te dţez muzici (Dţez festival Bled 1961. uz Zagrebaĉki dţez kvartet kao prateći). Danas već moţemo zakljuĉiti da je Novakova bez dileme pevaĉica sa najdugoveĉnijom karijerom na našim prostorima, pa tako i ne zaĉuĊuje njen obiman opus sa preko dve stotine i pedeset numera.

U poglavlju FESTIVALI, imamo Sinišin istorijat vezan za iste u FNRJ/SFRJ, gde stoji da je najstariji onaj, ZAGREBAĈKI, utemeljen 1953. pa onda Opatija -1958. Split 1960. Beogradsko proleće 1961.

MIK (Melodije Istre i Kvarnera) 1965. Akordi Kosova 1963. Vaš šlager sezone 1966. Festival na zabavni melodii 1968. Omladinski festival 1961. Gabi nije nastupala na samo tri od navedenih. Zadivljuje autorovo poznavanje tih, iza kulisa zbivanja, detalja festivalskih, ne samo onih vezanih za nju, pa tako navodi bezmalo sve one koje su izvodjene i to u alternaciji pa onda odluke struĉnih ţirija te publike a na koncu i jugotonovu selekciju numera za LP albume. Svi jugoslovenski festivali su bezrezervno svrstavani pod dogadjaje od izuzetne vaţnosti za sveobuhvatni tv auditorijum, pa sam tako, tragom tih, u svojim zabeleškama našao mnogo toga zapisanog, pod rednim brojevima evidentirane izvodjaĉe, nazive stvari uz autore muzike, aranţmana i tekstova svakog ponaosob, ĉak i alternacije. Praćenje tih festivala smo posmatrali kao izvesnu kulturološku tekovinu, svoju obavezu, mada smo sa nestrpljenjem oĉekivali veĉeri posvećene VIS-ovima, pa se tako setim da je Grupa Mi izvela Dijanu na Zagrebu 1970. Provodi nas Siniša tako, kroz sve festivale na kojima je Gabi

15

pevala, pa se, zaustavljam na onom mega hitu VINO I GITARE sa Opatije 1967. gde po oceni ţirija zavreĊuje samo drugu nagradu!? Zanimljivo je i to, da se, naredne, dakle 1968. na Zagreb Festu po prvi put u ulozi kompozitora javlja Djordje Novković sa neprolaznom onom „Stari Pjer‟ a otpevao ju je Ivica Percl. Podseća autor da se 1969. na Zagreb Festu odustalo od onih dvojnih izvedbi jedne te iste, a Gabi je pomenute otpevala stvar „Vjeruj mi‟. Iznosi Siniša u tom, svom supervizorskom „izvješću‟ sa gotovo svih domaćih festivala one detalje sa kojima nismo bili upoznati, niti su ikada publikovani, i to ne samo za Gabi nego za sve fest stejdţa aktere. Dolazimo tako i do nezaobilaznog Arsena, a stoji da je za BG proleće napisao stvar „Sve što znaš o meni‟ koju, odvojeno izvode i on i Gabi, no, za divno ĉudo, nisu dogurali do finala?! Usput, o velikoj popularnosti i prihvaćenosti pomenute stvari kod poštovalaca ovog para, svedoĉiće godine koje su usledile te podatak da je singl Sve što znaš o meni/Hvala ti, prodan u blizu stotinu hiljada primeraka, pa sad…

Zagreb 1970. ostaće upamćen i po izdvojenoj veĉeri za rokenrol, a tada je Korni grupa premijerno izvela stvar JEDNA ŢENA nadmoćno pobedivši.

Gabi nije nastupila na tom, ali jeste na Opatiji, našem najstarijem festivalu, gde je briljantno otpevala ŢELIM MALO NJEŢNOSTI I LJUBAVI, a što je bilo dovoljno samo za drugo osvojeno mesto, no, već godinu dana kasnije osvaja prvu nagradu sa upeĉatljivom GAZI DRAGI SRCE MOJE i kako to Siniša ovde već piše, oduševiće prepunu dvoranu, dakle bila je više negoli ubedljiva, te njen trijumf ni jednog trenutka nije dolazio u pitanje. Siniša piše da se njen uspeh od samog starta karijere temeljio na songovima sa kojima se u potpunosti identifikovala, pa tako ta prihvaćenost na opštejugoslovenskom nivou nije izostala, svi su je zavoleli, i njenu pesmu, njenu lepotu, elegantnost i taj iskren i od srca otpevan svaki song. Tako da titula najpopularnije pevaĉice zabavne muzike na našim prostorima ima utemeljenje u objektivnom smislu. Imamo i autorov osvrt na zagrebaĉki Pop Express i prvi broj tog iz februara/veljaĉe 1969. gde se našao u uredjivaĉkom kolegijumu, a sebe je tu, uz nabrojane stavio na sam kraj (skroman kao i uvek). I kada je već reĉ o Šibenĉanima, Siniša ovde navodi još jednog znamenitog takvog, a radi se o Goranu Škerlepu koji se javio na Zagreb Festu 1975. (nadam se da nisam pogrešio godinu) sa stvari ZAŠTO ME ĈEKAŠ, pa tako, ĉini se da je lista tih, znamenitih iz pomenutog grada beskonaĉna! U ovom poglavlju o festivalima, Siniša je naĉinio znaĉajan iskorak u odnosu na do sada napisane i dostupne one, tipa Vikipedija i sl. jer je, (nesumnjivo) u svome stilu napravio presek sa svih odrţanih gde se javlja naša Gabi, ali i brojnim onim gde nije uzela uĉešća. Pa tako, nije vam više potrebno preĉešljavanje literature da biste došli do ţeljenih podataka, buljenje u monitor kompjutera gde mnogo tih izostaje, nećete ih naći, ali ovde u Soundtracku naših ţivota‟ sve stoji, bićete zadivljeni, sve je tu pa i najmladji Cro Fest DALMATINSKE ŠANSONE Šibenik, utemeljen 1998. a na tom se Gabi javila sa Arsenovim ostvarenjem „Šibenska nevista‟! Vezano tako za Sinišu, nekako sam ubedjen

16

u tu njegovu istoriografsko-diskografsku superiornost ili ubedljivu nadmoć jer ini ne poseduju te kvalitativne karakteristike vezane za istrajnost i zainteresovanost te i ne zaĉudjuje to što su takvi daleko iza njega, bez ikakve šanse da se autoru ovog ostvarenja imalo pribliţe, jer svoj ţivot nije proćerdao na favorizovanje pojedinih ili na neku navijaĉku obojenost, naprotiv, objektivnost je dominantna u njegovoj pisanoj reĉi, te će, kao takav i ostati zauvek upamćen.

Imamo ovde, u PREPJEVI poglavlju doslovno autorovo pojašnjenje za pome-nuti pojam, uz ono, vaţnije, ko u stvari sme stvar skinuti i prepevati na maternji. Podseća Siniša da je SOKOJ svojim ĉlanstvom u BIEMu (Bureau Inter-national Edition Mechanique) stekao pravo na rep-rodukciju muziĉkih, knjiţevnih itd dela. Tako da je i naša Gabi na svom prvom LP-iju otpevala skinute, preciznije, takvih je bilo sedam a osma ona, je domaća, naslovljena sa NETKO BDIJE NADA MNOM autorke Hede Piliš (urednice Radija Zagreb). Ovde imamo pravu zavrzlamu oko autorke nekoliko prepeva sa tog, prvog njenog albuma, a reĉ je o Ilse Belsinger–Kalajdţić jer je stvari potpisivala pseudonimom Marija Renota (takoĊe jedna od urednica sa Radija Zagreb). Ni tu nam Siniša ne ostaje duţan, pa tako na nekoliko stranica pojašnjava, otkriva sve o njoj, a namuĉio se i naravno da se isplatilo, enigma zvana Marija Renota je odgonetnuta. Nakon LP ploĉe za PGP RTB imamo i EP ploĉu za Jugoton sa ĉetiri prepeva tada poznatih svetskih imena. U zakljuĉnom PREPJEVI poglavlju imamo zanimljivost, vrednu iznošenja, za koju, sasvim sigurno je, ne bismo ni znali, ali, tu je, kao i uvek Siniša sa rezultatom svog istraţivaĉkog duha, radi se naime o snimcima Telegramm/Die Uhr koji datiraju negde sa poĉetka šezdesetih prošlog veka (mada mi ono, „prošlog veka‟ ne ide, smeta mi). Radi se o dva songa, izvorno španska, pa onda prepevana na nemaĉki, a Siniša nam otkriva da se radi o singl izdanju Gabi Novak (obe stvari je otpevala na nemaĉkom) sa već pomenutim Telegramm/El Telegrama/Die Uhr/El Reloj) za Diskografsku kuću Supertone (West Germany). Ovo iz razloga autorove apsolutne posvećenosti prikupljanja gradje vezane za domaći rokenrol i zabavnu muziku te sveukupno diskografiju, a što je Soundtrackom naših ţivota Siniša samo potvrdio.

U poglavlju SINGL I LP PLOĈE, Siniša nas podseća na naslove koje podvodi pod vlastiti odabir, uz, ostavljenu onu, da će svi poznavaoci muziĉkog opusa Gabi Novak, imati naravno svoje favorite, i to je dobro, jer govori nam koliko je daleko od sugestivnog onog u smislu tako je kako sam napisao i nikako drugaĉiije, a tu se vidi sva njegova veliĉina ali i poruka ĉitaocu kom ne servira iskljuĉivost nego i mogućnost neslaganja sa njim. Siniša Škarica je, nema tu nikakve dileme, usamljen na toj No.1 poziciji vezano za pisanu reĉ i diskografiju uopšte.

Stoji tako ovde, da je Gabi deset godina nakon prvog LP albuma, dakle 1970. snimila i drugi, ovog puta 30 centimetarski no ovog puta za Jugoton, a na tom se našlo ukupno dvanaest stvari, te izmedju ostalih i MALO RIJEĈI TREBA KAD SE VOLI, BIT ĆEŠ

17

UVIJEK MOJ, VINO I GITARE, SVE ŠTO ZNAŠ O MENI… FERVEL LP u izdanju PGP-a RTB-a jeste onaj kompilacijski, a na tom je najstarija ona ‟Ti si moja obala‟ iz 1960. uz zakljuĉnu onu „Malo rijeĉi treba kad se voli‟. Potom nas Siniša upoznaje sa svojim startom u Jugotonu i to na random mestu urednika izdavaštva iliti JEMa (Jugoton editions musicales), a vezano za sklapanje ugovora na relaciji izdavaĉ – kompozitor. Kako sam za sobom ostavljao najveći broj stranica, kapirao sam da KNJIGA O GABI ne sadrţi samo slovo o njoj nego su tu i zaokruţene (verovali ili ne!) storije vezane za sve one koji su na bilo koji naĉin saradjivali sa njom, pisali muziku, tekstove ili aranţmane, donosili inspiraciju samo, sugestije itd. Brojni su velikani jugoslovenske (ovde više hrvatske, prirodno je) zabavne muzike koji će moţda sporadiĉno biti zastupljeni u pojedinim publika-cijama, ali, evo, samo zahvaljujući Siniši ovde takvi nisu zaboravljeni.

U poglavlju DUETI I VOKALNE SURADNJE autor iznosi da je Gabi 1959. godine zabeleţila prvi takav nastup i to na Opatiji sa Ivom Mavrincem, ĉlanom onovremeno popularnih Grobniĉkih slavuja, a potom i sa Markom Novoselom, Tonijem Kljakovićem, Kemalom Montenom a tu su i Vice Vukov te ponajviše njen Arsen. Ovde bih istakao autorovu neviĊenu istrajnost u potrazi za snimkom Gabi & Arsena „Ti u mom ţivotu – You In My Life – Tu nella mia vita‟ sa festivala u San Remu, a godina je 1973. u izvoĊenju Wess & Dori Gezzi, a potom, nakon tog i traganje za autorom prepeva, uz predubeĊenost da je isti napisao ko drugi do Arsen.

U predzakljuĉnom onom, poglavlju POPEVKE I POPIJEVKE autor se ponajviše bavi krapinskim Kajkavske popevke festivalom i nastupima Gabinim na tim, gde se po prvi put javlja 1969. sa stvari OTIŠEL JE (ista je na singlu sa: Duga je duga noć), ali i naredne godine sa: I NAJ HITRE PREJTI. Tu su sve njene popevke, a stoji da je pomenuti festival neopravdano nekako potisnut u drugi plan ili minimiziran sve vreme svog poluvekovnog trajanja, no Siniša tu nepravdu ispravlja, naravno koliko je to moguće.

U fervel poglavlju STIL ZVANI GABI, piše Siniša da je ona u našim oĉima bila prava ameriĉka zvezda, uporediva sa Peggy Lee, Doris Day ili Helen Merryll, te da mu je do dana današnjeg ostala nepromenjena. Naĉin na koji se drţi, sam izgled i ono kako peva je ugradjeno u višedecenijski njen samo stil. Na koncu, u ovom ispraznom vremenu, kada je teško naći razlog za radovanje (izuzev ovakvih naslova), iluzorno je oĉekivati boljitak jer, taj se i ne nazire, a opet, u verskoj utopiji traţiti utehu i ne mogu svi, ostaju nam tako dela neprolazna, neprolaznih velikana i autora sa naših prostora, kojih, usput, i nije ne znam koliko, tek, jedan od njih je, van svake sumnje i dokazani već Siniša Škarica. Neizmerno mu hvala na svemu do sada napisanom.

18

PROSTOR ZA KREATIVNO DELOVANJE NIŠ - 2021.

DRAGAN ARANĐELOVIĆ ARA nam u svojoj knjizi donosi sopstveni autostop putopis vezan za najsjajnije rokenrol dekade, utkavši sebe u te. E, sad, većina nas koja je palcem krstarila Evropom onog vremena, bi naravno mogla svoja iskustva preneti na papir, ali nije, pa nas tako autor ovde kolektivno predstavlja. Doduše, u nekim svojim ranim naslovima sam se i doticao teme autostopiranja i doţivljenog, no, za epizodu u U.S.A. se malo ko od nas moţe pohvaliti te ću se u potpunosti posvetiti autorovim dogodovštinama, koji ovde napisanim potvrĊuje da smo ipak ţiveli u nekom lepšem i srećnijem vremenu. Iz priĉa nekolicine starih Nišlija sam znao za Arinu opsesiju autostopiranjem, no, iskreno, nisam oĉekivao da će doţivljeno preneti na papir i podariti nam naslov sa proţivljenim iz onog, zlatnog nam vremena, te mu od srca zahvaljujem na svakoj napisanoj reĉi ovde, na svakom „palac‟ odlasku od koncerta Keta Stivensa pa zakljuĉno sa onim u Padovi na koncert grupe Yes. I kao da je sve ove godine autora nešto kopkalo, proganjalo ili tištilo, tek odvaţio se, prelomio i svoje prebogato autostopersko iskustvo ubacio u ovaj naslov, a rezultat je pred nama. Putopisne avanture njegove su tako ovekoveĉene u ovom „Kako sam autostopom stigao do Ginisa‟ naslovu. U uvodnoj priĉi, Ara nas vodi u Ljubljanu na koncert Cata Stevensa davne 1976. godine, i to bi bila samo perla u niski rokenrol bisera ovde jer je pored doţivljenog koncerta uspeo u nastojanju da Ket potpiše plakat sa ALL MY LOVE TO ARCHIE – Cat Stevens, ali moram da pomenem i propuštenu priliku za zajedniĉku fotku, jer, većina nas je u školi uĉila ruski jezik, engleski smo, onako, skidali sa ploĉa ili magazina, patili se sa onim minijaturnim reĉnikom, pokušavali da ukap-iramo šta je radio voditelj izgovorio, te mu se i nema šta zameriti. Pet koncerata Stounsa kojima je prisustvovao je podatak kojim se ne moţe ne znam koliko nas pohvaliti, ali, evo, autor moţe. Vodi nas autor palcem i na Midsummer Night‟s Dream Fest, odrţan 1983. u Augsburgu, a na tom su nastupili Crosby, Stills & Nash, Mike Oldfield, Robert Palmer, Peter Tosh, Van Morrison itd. Pravo uţivanje na pravom mestu, uz saznanje da je jedan od pedeset hiljada srećnika na ovom spektakularnom rokenrol hepeningu.

Najzad sam dosanjao onaj svoj, nikada dosanjan, uz ubeĊenje da će se zbilja teško ponoviti ovakav jedan,

19

piše autor ovde. Priĉa A SAD… GINIS je stvarno izuzetna jer su Ara i drugar mu Tane iskusili svu radost autostopiranja. Naime, u već prepoznatljivoj autostoperskoj ulozi, pored puta i tom, veĉitom išĉekivanju, priţeljkivanju zaustavljanja vozila, dogodilo se da ih „pokupi‟ izvesni Diter Veš iz Valdhofa, sa svojim Pasat karavanom. Ĉovek se, kaţe autor, otvorio, krenuo u nezaustavljivu konverzejšen, te su, njih dvojica ukapirali da ĉovek radi na dostizanju rekorda ne bi li ušao u Ginisovu knjigu rekorda po broju povezenih-primljenih autostopera. Samo do tog dana je primio i povezao više od 6.250 autostopera. Prevedeno u kilometraţu, to je iznosilo više od 260.000 km preĊenih. O svakom povezenom je vodio urednu dokumentaciju, uverio se Ara prelistavanjem samo jedne od brojnih svezaka sa imenima i prikladnim suvenirima koje su stoperi ostavljali, a tu su se upisali Ara i Tane, ostavivši pored svojih podataka i suvenire poklonjene vlasniku automobila, jednu fotku i yu metalnu petodinarku, te je ĉovek potpuno zasluţio da se naĊe u toj, Ginisovoj, po više osnova. I tadašnji dnevni listovi su zabeleţili, pisali o Diteru Vešu, fenomenu pa i naša Politika u broju od 16.10.1986. godine.

Odlazio je Ara i na koncerte po U.S.A. pa tako stoji ovde da je 25. marta 2002. prisustvovao koncertu grupe SANTANA u Atlanti, ali, uz prevlaĊujući onaj, da je prisustvovao i boljim izdanjima proslavljenog Karlosa i ekipe mu. No, isto tako priznaje, to osećanje prisustva na koncertu ovog velikana je prosto nedeljivo uz dosanjan onaj da je stopirao po negdašnjoj indijanskoj zemlji. Potom naš junak ovde piše o boravku u Budimpešti gde se našao u povodu koncerta grupe YES, a da bih doĉarao raspoloţenje njegovo tada, citiraću ga: “Srce mi je tuklo kao nikada do tada na nekom koncertu, prepustio sam se zvucima koji su me nosili i vraćali u davno prohujala ona”, uz slike iz ţivota jednog tinejdţera, pa onda jednog momka, roditelja itd, uz veĉnu zahvalnost za sve što su mu YES-ovci podarili tokom ţivota.

Koncert je na Aru ostavio trajan utisak, te je smišljeno propustio jutarnju voz za natrag, sve zarad uţivanja u jutarnjem krajoliku. Onako, samo sebi svojstvenom, potpuno sam, uţivao je u prelasku noći u dan na tvrĊavi kraj Dunava, zadrţavši se tako do izlazećeg Sunca na klupi ispred spomenika Oslobodiocima grada od fašista.

SUMMER ROCK FEVER – WOODSTOCK LEGEND FEST je odrţan u Opatiji 25.07.2006. a nastupili su: Canned Heat, Iron Butterfly. Country Joe McDonald, Time, Atomsko sklonište je već po stejdţ akterima obećavao, mamio prosto i pozivao na neizostavno prisustvo, tako da je autor već video sebe na tom, ni sluĉajno nije hteo propustiti tu, jedinstvenu priliku da sve te navedene ĉuje ali i da se vidi sa starim drugarima, prošeta gradom, poseti susednu Rijeku u koju stiţe bez nekih, nimalo pomena vrednih autostoperskih problema. Prisetio se tako Opatija Festa (Kristalna dvorana) i nezaboravnog voditelja Olivera Mlakara te hotela Kvarner. Podseća da je na tom, ĉak u tri navrata svirala Korni grupa, pokušavala okititi se pobedniĉkim lovorom, no tek je treći put (1974) to i uspela sa MOJA GENERACIJA numerom. Zahva-

20

ljujući srdaĉnim i predusretljivim domaćinima, susreo se sa legendarnim Dragom Diklićem, koji je u KVARNERU nastupao sa svojom grupom u onom, revijalnom delu. Doţiveo je, kaţem, nastupe pomenutih iz grupacije onih koji su svojevremeno svirali na Woodstocku 1969. ali, bilo kakvo zadovoljstvo, ono, u smislu vrhunske svirke a time i ugoĊaja je izostalo, bili su to izuzetno mlaki nastupi, pred svega dvestotinjak prisutnih?! Tek su Dado Topić sa Tajmom i Atomcl uneli i rasplamsali emocije, kolikotoliko podigli prisutne na noge. Kaţe Ara da je ĉuo najbolje izdanje grupe Tajm do tada, te da je Rale Divjak najbolji bubnjar ex-Yu, što je, naravno, subjektivno jedno viĊenje. Svi mi imamo svoje favorite, a od domaćih bubnjara, samo se Vladimir Furduj Furda našao na jednoj, stotinu najboljih bubnjara listi u Evropi, te ovo njegovo pada pod diskutabilno. Sledeća destinacija na koju se autor upućuje je varaţdinski Radar Fest 2008. na kom su nastupali Bob Dilan sa svojim sastavom, naš Drago Mlinarec itd. I ovde imamo Arĉija nezadovoljnog nastupom Dilanovim. Kaţe, neprepoznatljivog jednog u gotovo svim segmentima rok stara, kako je to uostalom ovde i izneo. Piše potom i o broju doţivljenih Springstinovih koncerata, ali i o propuštenom onom u Minhenu 1985. Pa, tako stiţemo i do koncerta Nila Janga 26.07.2013. u Rimu, a radilo se o Alchemy Tour i Arinom putešestviju do pomenutog. Ne ţelim ovde, nikako ispustiti iz konteksta uokvireno ono, gde stoji: “Taj predivan osećaj da sam pored puta sa podignutim palcem, taj jedinstven osećaj slobode uz povetarac koji donosi mirise okoline, taj šum motornih vozila koja klize putem pored, ta igra sreće, hoće li neznanac brzo zaustaviti vozilo i povesti me u ţeljenom smeru se ne da opisati jer, to ipak treba doţiveti!”

Mislim, mogao sam napisati i ovo i ono, bilo šta, ali Arino ovde je koštana srţ roka, te bi svako pametovanje bilo suvišno. Ara piše i o predgrupi na ovom, a radi se o Devendra Banhart Bandu, sa set listom koja je sadrţala iskljuĉivo autorske one, klasifikovane kao New American Rock, uz, samo do u izvesnoj meri nadrealne tekstove, ma šta to znaĉilo, kako i sam autor zakljuĉuje. Youngova svirka tada je sadrţala: Love and Only Love, Powder Fingers, Psyhedelic Pill/Walk Like A Giant/Hole In The Sky/Red Sun i naravno Heart of Gold ukoliko sam dobro zapisao. Koncert Nila Janga u Veĉnom gradu se, nema tu sumnje, duboko urezao u Arin brein (imao sam utisak da posedujem tri ruke – prvu koju drţim na srcu, kao kada se odaje poštovanje himni, jer ta za mene i jeste bila, a dvema preostalim sve vreme aplaudiram do iznemoglosti). U tih par minuta je autoru proleteo ţivot, kao treptaj oka. Ono što pada u oĉi ovde je autorovo navoĊenje omiljenih grupa, Yes, Neil Young, Stounsi itd mada liĉno, nikada nisam uspeo izdvojiti ovu ili onu grupu, iz razloga onog, da to nije uopšte zahvalno, te sam zakljuĉio kako su svi sastavi iz šezdesetih i sedamdesetih na toj, listi beskonaĉnoj. Otelotvorenje jednog sna, ispunjenost izabranim naĉinom ţivljenja i samo to, a ukoliko vremenom odustanete od takvog, onda ste folirant, priĉaćete o starim dobrim prohujalim vremenima, bićete na trenutak samo

21

vaţni, kao da kaţe autor. Naravno, jedan je Ara, mada znam popriliĉno autostopera, tih starih, ali ni sa pribliţno tako bogatim autostop storijama, poput njegove. Autor je i dalje spreman u svakom trenutku palcem se otisnuti u nepoznato, put koncerata i samo njemu znanom odredištu ali i naĉinu stizanja do tog.

Zadovoljstva su to kojih se nikada neće odreći. Preostaje mi samo da Ari prenesem svoje iskreno divljenje, sve ĉestitke za ovaj naslov i postignuto palcem, uz ubeĊenost da će ga taj forever sluţiti. Za sam kraj, ne mogu a da ne citiram deo iz pogovora Vanje Kerbera Stanojevića, gde stoji da “oni kojima je rokenrol bio filozofija ţivota, su stekli retku privilegiju uţivanja u jednom svetu koji je postojao iza duge. Svi oni drugi… ne znaju šta su propustili.”

Svaka ĉast, Vanja!

NASLOV: NISAM TI BAŠ SVE REKAO AUTOR: SRĐAN MARJANOVIĆ IZDAVAČ: NOVA POETIKA BEOGRAD 2020.

SA Marjanovićem, kao romanopiscem sam se upoznao proĉitavši njegov stariji naslov ŢICE. Već tada je ostavio utisak ozbiljnog pera, pera za koje se ne mora lobirati, mada Beogradjani uglavnom lobiraju za svoje, no, za njega i nije bilo neke potrebe jer je na peru daleko bolji od onih medijski etabliranih i podrţanih. Marjanović je kreativac koji ne prilazi pisanju podstaknut pukom znatiţeljom ili onim, ne znam šta ću sa sobom, pa „ajd‟ da vidim šta će od svega ispasti, kakav ću utisak ostaviti, rezultat u konaĉnici. NISAM TI BAS SVE REKAO donosi do srţi intrigantnu priĉu, redjaju se ovde zaplet za zapletom, uz neizbeţnu neizvesnost i bez raspleta nekog nazirućeg, gotovo do samog kraja, te je, tako, onaj elementarni cilj vezan za prihvatanje od ĉitalaĉkog auditorijuma u potpunosti dostignut. Glavni akter je beogradski dţez saksofonista sa ĉlanovima svoje (Propelers) grupe, uz dogaĊanja, raznorazne peripetije i zavrzlame iz ţivota, a što ĉitaocu pali maštu do taĉke usijanja. Skladnu porodiĉnu idilu (supruga Marija i kći Una) će nenadano zameniti za avanturu sa devojkom za jedan dan, pa onda mnogo duţu sa izvesnom Minom, a što će ga koštati barem trenutnog raspada porodice i radosti koju jedna takva donosi. Ini bi rekli, tipiĉna beogradska priĉa!

Da, ali sa naglaskom na dţez, kao i svemu onome što

22

taj muziĉki pravac donosi. Glavni junak, nekako uvek uspeva u nastojanju prevazilaţenja gorućih onih, problematiĉnih situacija u koje se uvalio, ali ostavši tako uskraćen za već pomenut skladan porodiĉni ţivot kom je teţio, te pokušava povratiti tu, od ranije steĉenu poziciju, ali, ne ide to baš tako lako, i tu imamo preferentnog saksofonistu koji svojim solo deonicama i muziciranjem uopšte, izvlaĉi maksimum iz tog (duvao je u svoj saks samo za sebe, svirao samo za svoju dušu i osećao se mnogo bolje, jer, duvao je u taj saks, a njegov bol je izlazio kroz pisak tog). Iskrojenu ţivotnu razvalinu, katakombu, to izlivanje lave iz saks – seks grotla u koju se upetljao vešto je ukomponovao u A-1 stvar NIKO TE NIJE KAO JA pokazavši tako svu svoju knjiţevnu ozbiljnost, zrelost i genijalnost. I kao na filmu (moţe se porazmisliti na temu snimanja tog po istoimenom naslovu), sve se odvija u najvećem gradu Srbije (manjim delom u Prţnu i Budvi), a liĉnosti i zbivanja uz sve posledice teku, provlaĉe se kroz sadrţaj, ne daju vam predahnuti, moţda samo na kratko za cigaretu tek i razmisao onu, šta li će se na koncu dogoditi. Hepiend, naravno, sadrţan u samo jednoj, zakljuĉnoj onoj, nije izostao, pa sad, nastavak neki priţeljkujemo svi mi koji Marjanovića svrstavamo ili rangiramo kao visokopozicionijranog pisca. U podnaslovu stoji „Ain‟t No Sunshine When She‟s Gone‟, stvar snimljenu davno, ali ide, uklapa se ta u sadrţaj price te i ne zaĉudjuje to što je Izdavaĉka kuća NOVA POETIKA bezrezervno podrţala Marjanovića i javila se kao izdavaĉ ovog romana, pa istoj od srca zahvaljujem na odliĉnom potezu uz nadu da će nas u vremenu ispred obadovati novim naslovima koji zavredjuju izuzetnu paţnju poput ovog. ŽIVKO IVKOVIĆ: DVE ROKENROL PRIČE

KRUPANJ je iz grupacije onih malih gradova u SFRJ sa istovetnom šemom, koja je podrazumevala ta veĉernja sastajališta mladih, i kao po nekom kljuĉu, takva su naravno mleĉni restorani, poslastiĉarnice, bioskop i prostori gde su nastupali ondašnji VISovi. Naravno, sve uz nezaobilazni

23

korzo. U centru RaĊevine je i startovala prva rok grupa ili VIS, preciznije, tu imamo ALBATROSE (Zoran Kostić sa njegovom ekipom), a radi se o 1967. godini.

VIS Albatrosi je repertoar zasnivao na skinutim, tada aktuelnim svetskim hitovima, a koncert – igranke su odrţavane u popularnim sastajalištima mladih. Radijska emisija Veĉe uz radio, voditelja Nikole Karaklajića na talasima Prvog programa Radija Beograd se uz Dţuboks Magazin smatrala za obavezujuću rokenrol lektiru ili štivo za generaciju koja je stasavala. Naravno, mnogo više podataka imamo za dekadu sedamdesetih a u pomenutoj se javlja grupa Lou, moţda i najznaĉajnija (uz grupu Tinus) sa scene u ovom gradu. Grupu su ĉinili Danilo Radosavljević Lou za bubnjevima, Milan Gajić gitarist i vokalni solist, Miroslav Miško Milutinović takodje gitarist i vokalni solist te Goran Nedeljković Rajan na bas gitari. Kao godinu formiranja uzimaju 1977. a veţbali su u prostoru „Starog bioskopa‟, gde su uredno i nastupali uz one, svirke u holu Gimnazije Krupanj. Po Rajanovoj priĉi, su, kompletnu opremu prenosili u onim, gradjevinskim kolicima do zgrade gimnazije, tu je postavljali, povezivali i podešavali zvuk, da bi po okonĉanju nastupa ponovo opremu kolicima vraćali u prostor već pomenutog zdanja u kom se nalazio bioskop.

Podatak vredan iznošenja je svakako onaj koji se odnosi na preteĉu ove grupe, pod istim nazivom, ali u potpuno drugaĉijem sastavu koji je predvodio Goran Bosanac gitarist i vokalni solist, a pored njega u grupi su i Predrag Zeljić na gitari, Zoran Radovanović na bas gitari a za bubnjevima Danilo Radosavljević Lou. Ona novija postava grupe Lou je repertoar zasnivala uglavnom na skinutim stvarima domaćih grupa (Teška industrija, Yu Grupa, Bijelo dugme, Parni valjak itd), a od ino, onih, uglavnom popularne numere grupa Creedence Clearwater Revival i Mungo Jerry. Svirali su i u obliţnjoj ustaniĉkoj Beloj Crkvi (‟78. „79. i „80.), uvek 7. Jula na Dan ustanka naroda Srbije, uz obavezan revolucionarni set. Grupa Lou je svirala i na radnoj akciji BEOGRAD 1979. Kaţu da su preko dana vredno radili da bi uveĉe svirali, i nikada se nisu poţalili na umor, mladost je jedna, kakva god da je, ostala su ta stara dobra vremena. Njihove svirke u samom gradu su, kao po pravilu nekom, bile izuzetno posećene, te je, tako, cifra od dve stotine prisutnih uzimana za donju granicu, a neretko se u prostorima odrţavanja nastupa nalazilo i preko tri stotine mladih. Okolnosti su dovele do raspada grupe 1981. godine. Imamo potom i izuzetno zanimljivu priĉu o grupi TINUS, koja se javlja 1982. godine.

Po Rajanu, bilo je dogovoreno da grupu nazovu Teens. Ne seća se ko je predloţio Tinus, tek taj naziv je ostao. Ovaj sastav je repertoar bazirao iskljuĉivo na sopstvenim stvarima, koje je pisao Goran Nedeljković Rajan, gitarist, a pored njega ĉlanovi ovog su bili i Šandor Iţak za bubnjevima, Zlaja Alimanović na bas gitari te kao vokalni solist, zatim Milan Kitanović za klavijaturama, s tim što je Iţaka za bubnjevima nakon izvesnog vremena zamenio Milutin Stajĉić. Ĉlanovi grupe su svirali na kvalitetnim Marshal pojaĉalima tako da se odliĉan zvuk

24

ovog sastava nikada nije dovodio u pitanje. Stvari koje je Rajan pisao (Pobedi ljubav i sebe samu, Alma, Odlazak ratnika itd) su u klasik rock maniru i to je dobro, mada su veoma cenili grupu Atomsko sklonište, te se prizvuk njihov da naslutiti u pojedinim deonicama. Goran Rajan je i veliki zaljubljenik u gitare, poseduje blizu osamdeset raznih modela, što akustiĉnih što elektriĉnih. Omiljena mu je rs Ibanez 135 iz 1983. godine. Kaţe da meĊu izloţenima nedostaje Fender iz 1979. koju je poklonio sinu. Ĉlanovi grupe Tinus su 1983. pregovarali sa vlasnikom studija Druga maca, Encom Lesićem, vezano za snimanje albuma koji bi sadrţao iskljuĉivo njihove numere. MeĊutim, do neke ozbiljnije saradnje ipak niije došlo, a sve iz razloga nesporazuma meĊu ĉlanovima grupe, što ih je koštalo ostajanja bez snimljenog nosaĉa zvuka koji bi danas bezgraniĉno vredeo. Detalj koji zavreĊuje neizostavno iznošenje je svakako onaj da su ĉlanovima ove grupe, njihovi vršnjaci i poštovaoci naravno, nudili tekstove koje su pisali, tako da je manji broj tih uklopljen u kreativni Tinus opus. Vezano za noviji period, istaći ću da se u gradu tokom letnjih meseci (juli i avgust) odrţava manifestacija pod nazivom KULTURNO LETO na kojoj svake godine imamo nastupe eminentnih domaćih rok grupa poput: Kerbera, InVAzije, Riblje ĉorbe, Galije itd.

Na kraju, istaći ću, da, moju ovu, KRUPANJSKU ROCK STORIJU, nikako ne treba posmatrati kao zaokruţenu, celovitu jednu, nego samo kao polazni osnov za, nadam se, neke buduće sukcesore koji će se javiti u vremenu ispred i svojim saznanjima umnogome je proširiti, te tako, jednu malu gradsku sredinu poput ove prezentovati na preko potreban onaj, objektivan i sasvim zasluţen naĉin, jer, znaĉaj urbanih rokenrol scena u manjim gradskim sredinama se minimizira ili zaobilazi, mada su dešavanja u tim jednaka ili istovetna onim u velikim centrima, naravno u znatno manjem obimu.

PRVA asocijacija na muziĉku scenu Valjeva je nesumnjivo Jazz Festival u ovom gradu, manifestacija od izuzetnog znaĉaja, usput, u grupaciji onih najznaĉajnijih i najstarijih u zemlji (uz Nišville naravno). Naravno, kao i svugde, u ovom gradu je egzistirala i rock scena, a za više od pola veka u gradu se javilo preko osamdeset grupa razliĉitih podţanrova ovog, najznaĉajnijeg svetskog urbanog muziĉkog pravca.

Pored najslavnije InVAzije, tu su i Dolar, Cefeide, Amon Din, Pilot Bluz Bend, Theatre Bizarre itd. O ovoj poslednjoj, grupi Theatre Bizarre, imamo samo nekoliko manjih novinskih onovremenih tekstova, no izostala je celovita jedna storija, pa, evo, ako bi krenuli od starta, neizostavno se nameće ime Milorada Đurića poznatijeg kao Mikica Levak, bez kog priĉa o ovoj grupi i ne bi imala apsolutno nikakvog smisla. Mikica je već sa deset-jedanaest godina, zahvaljujući druţenju sa bratom Aleks-

25

androm i Mirkom Đajićem Dţimijem (ex-Dolar, Cefeide itd) upijao sve vezano za rokenrol, ploĉe, magazine, instrumente i opremu, tako da i ne zaĉuĊuje ta njegova opsesija pomenutim muziĉkim pravcem.

Već 1987. se zanosio mišlju o formiranju rock grupe, kovao je planove sa ekipom istomi-šljenika.

Ideju i realizuje, pa tako pamti da su prvu probu odrţali na Dan Republike 1989. a uveţbavali su uglavnom vlastiti materijal psihodeliĉne prirode (Tuţan san, Ţelja u meni, Ljubavna pesma itd).

Originalni sastav su ĉinili Siniša Joĉić vokalni solist, Zoran Lazić za bubnjevima, Boban Matić na bas gitari, Dejan Vujić na gitari, PeĊa Mitrović za klavijaturama i naravno Mikica na gitari koji se javlja i kao kompozitor, uz ulogu bendlidera. Seća se Mikica prvog nastupa grupe u karijeri koji se dogodio u beogradskom KST-u maja 1990. gde su, doduše, nastupili kao predgrupa makedonskom sastavu MIZAR. Već tada su na repertoaru imali iskljuĉivo sopstvene numere. Kaţe da su ih prisutni gromoglasno pozdravili, te da nije izostala ta razmena energije i veza sa sa publikom, a po okonĉanju nastupa, prilazili su im, raspitivali se iz kog grada dolaze, ĉestitali na izvrsnoj partiji koju su pruţili, razgovaravši i o svetskoj rock sceni. U svome gradu beleţe brojne nastupe po rock prostorima ali i na Jazz Festu iste, dakle pomenute već 1990. godine.

Ideja koja je već izvesno vreme tinjala, kaţe Mikica, vezano za snimanje prvog albuma, konaĉno je sazrela, te uz pomoć Milana ĐurĊevića, negdašnjeg klavijaturiste grupe Smak i danas Nevernih beba, ulaze u zemunski studio Pink, tada na glasu, a snimaju ukupno devet autorskih stvari. Album se javio na tada najaktuelnijem nosaĉu zvuka, audio kaseti, naslovljen je sa ULICA BEZ RADOSTI, a izlazi pod okriljem Diskografske kuće Viktor iz Beograda. Godina je 1990.

Grupu su tada ĉinili Siniša Joĉić, Zoran Lazić, Boban Matić, PeĊa Mitrović i Mikica naravno.

Godine rata koje su usledile, prekidaju karijeru grupe koja je stvarno obećavala, bila na putu ka većem uspehu, ali okolnosti su dovele do neminovnog raspada grupe. Pa ipak, 1992. grupa je ponovo

26

aktivna. Nekako tada se grupi prikljuĉuje i Mile Jelić gitarist, danas valsnik poznatog valjevskog rok kluba Poco Largo. Usledili su brojni nastupi po prostorima u gradu, pa i na nezaobilaznom Dţez Festu, ali i po okolnim gradovima: Loznica, Bajina Bašta, Lazarevac, Obrenovac, Novi Sad… Znajući da je prvi album na izvestan naĉin ostao nedoreĉen kako u delu vezanom za snimanje ali i u promotivnom smislu, odluĉuju da iskoriste preostale neiskorišćene termine u studiju te kreću u snimanje drugog albuma na kom se našlo deset potpuno novih vlastitih stvari koje je napisao Mikica Đurić uz malu pomoć ostalih ĉlanova grupe kada se radilo o aranţmanima. Album su snimili neprikosnoveni Siniša Joĉić vokal, Zoran Lazić za bubnjevima, Boban Matić na bas gitari, te Mile Jelić i Mikica na gitarama. Na ţalost, album je ostao u onom, imaginarnom domenu, dizajniran je i omot, te je prosto neverovatno da isti nije plasiran na trţište.

Vlasnik Pink studija ih ipak ponovo poziva, priţeljkuje nastavak saradnje, ubedjen u širu prihvaćenost grupe koja je, nema tu nikakve sunje, zbilja obećavala.

Dolazi potom do odredjenih nesuglasica medju ĉlanovima grupe, a što je samo ubrzalo doduše naslućujući raspad. Na tom drugom albumu naslovljenom sa MEHANIĈKI BALET se našlo deset numera, a nazivi stvari su: Otrgni se, Jedno/Niĉeg nema/Ljubav itd.

Potom Mikica Đurić i Mile Jelić, obojica gitaristi formiraju instrumentalni sastav THEATRE BIZARRE, u kom su pored njih dvojica i Saša Stefanović na bas gitari te Vladimir Ruţiĉić Kebac za bubnjevima (Ruţiĉić kasnije ispada iz kombinacije da bi ga zamenio Dejan Vujetić kog takodje menja Aca Maletić). Ovakva instrumentalna postava grupe nastupa po valjevskim rock prostorima, na dţez festu takodje ali i na Tešnjarskim veĉerima. Mikica dolazi na ideju da naziv grupe dotadašnji, zameni novim onim, MEHANIĈKI BALET je taj, u stvari je samo preuzeo naziv onog drugog, neobjavljenog albuma.

Uporan višegodišnji rad se konaĉno isplatio te 2018. u valjevskom studiju Kebac snimaju novi album, naslovljen sa IZVAN SVEGA koji izlazi pod okriljem Diskografske kuće PGP RTS negde maja 2019. godine. Grupa Mehaniĉki balet, na samom startu beleţi više televizijskih nastupa i gostovanja, a valjevska promocija ovog albuma je odrţana u klubu Abrašević 30.05. 2019. Godine. Potom sviraju i na valjevskom dţez festival, kao i na neizbeţnim Tešnjarskim veĉerima iste. Na Centalnom gradskom trgu u svome gradu sviraju za doĉek nove godine, te su tako sa svojim sugraĊanima i brojnim gostima doĉekali tu, novu 2020. pruţivši oĉekivano dobru svirku. Potom dolazi do neminovnih trzavica u grupi, te Mikica, svestan ĉinjenice da pojedini ĉlanovi grupe ne mogu odgovoriti obavezama, probama i putovanjima koje preferira jedna ozbiljna grupa, najavljuje raspad koji se zbilja i dogaĊa.

MEHANIĈKI BALET i dalje radi, ali u potpuno novoj postavi, sa Mikicom kao bendliderom naravno, koji ostaje maksimalno posvećen autorskom radu, te je sasvim realno oĉekivati njihov kam bek u nekom vremenu ispred.

27

KONCERT KOGA SE (NE) SEĆAM

TEKST: VLADIMIR ZLATIĆ

SINOĆ je u rodnom gradu (mom i njegovom) gostovao Bora ĐorĊević, sa pratećim mu orkestrom RIBLJA ĈORBA. Koncert je bio „na Trgu“, što ĉe reći – za dţabe. Nekako se pogodilo da sam, otkako radi poklon koncerte, bio samo jedanput na koncertu, i to dok je samo jedan njegov album bio „za bacanje“ (KOZA NOSTRA).

Mada sam rekao da više neću nikada otići na njihov koncert, na raskrsnici za put kući ili na koncert, napravio sam dva koraka u ovom drugom smeru. Toliko je trajala nedoumica. A kako i ne bi – DVA DINARA, DRUŢE je pesma kojoj se teško odoleva, ako ste u mladosti „hodali u mojim cipelama“.

Bora je bio moj idol iz tinejdţerskih dana. Sve što sam napisao, ţeleo sam da liĉi na ono što je on pisao.

UporeĊivao sam svaku svoju reĉ sa njegovom. Ţarko sam ţeleo da slike njegovih pesama budu slike mog ţivota – da ţivim njegove pesme. Bio sam klinac i muzika mi je ponekad bila i više od ţivota. Zato sam ţeljno ĉekao svaku ploĉu RIBLJE ĈORBE, i bio u nekoj vrsti groznice dok je ne nabavim. Pošto je tek ISTINA (sedma ploĉa) bila ona koju sam kupio kada je izašla, ostale sam nabavljao retro, naravno i usput pratio aktuelne.

Zbog ĈORBE sam se ĉak i svaĊao: moja nastavnica solfeĊa u muziĉkoj školi jednog dana je rekla da mi treba da slušamo kvalitetnu muziku, ne one kao što je, recimo, „Riblja ĉorba“. Do sada mi niko nije bacio sodu u oĉi, ali pretpostavljam da sam tako izgledao posle ovih reĉi. Rekao sam joj da ako ona misli da je ĈORBA bezvezna muzika, moţda ja to mogu da kaţem i za muziku koju ona sluša (klasiĉnu, je l tako). Epilog ove prepirke je bio da je moja nastavnica rekla da donesem jednu pesmu od ĈORBE da pustim, da bi ostali videli šta ja to smatram kvalitetom. Moj izbor je bila pesma sa tek izašle PRIĈA O LJUBAVI… – „Ko te ljubi dok sam ja na straţi“. Nismo je odslušali do kraja, ĉak ni do solo deonice, koju sam tada smatrao simfonijom. „JER DEVEDESETAAA…“

A, onda su zasmrduckale devedesete. Politika je poĉela da nam se uvlaĉi u ţivote na najbezobrazniji naĉin. Umesto o lakim devojkama, “travi”, pijanim noćima – kafana i ulica su poĉele da „bistre politiku“. Karikature ţivota su iskrivljene u ogledalima kafanskih šankova, pa je stvarnost izgledala još odvratnija. Kao neko ko u svojim pesmama peva

28

o uliĉno-kafanskom ţivotu (zaĉinjenog priĉama ljubavnika na zalasku karijera kao da su u najboljim godinama) – Bora je rešio da i dalje crpi inspiraciju iz istog izvora. A voda sa tog izvora već je poĉela da bude nezdrava za piće.

Naravno, kada osetite da vam moć da napravite nešto kvalitetno prolazi, posegnete za velikom galamom (sliĉno kao momci na zalasku u prethodnom pasusu). Tako je Bora na svakom albumu poĉevši od KOZA NOSTRA poĉeo da traţi naslednicu LUTKE S NASLOVNE STRANE. Kada bi ova pesma umela da govori, verovatno bi umrla od stida. Borina kreativnost se udavila u moru loze.

Moţda je nestala ispod oficirske šapke, koju je kasnije poĉeo da nosi. Kako god bilo: Bora je kao umetnik za mene prestao da postoji. Ĉak i pesma KOPRIVA, u kojoj se pominje moj i njegov rodni grad je tanka.

JUTRO POSLE MAMURNOG SNA

Ţivim dvadesetak metara iznad zemlje, pa su mi dostupni i neki malo udaljeniji zvukovi. Zato sam ĉuo koncert ĈORBE i u svojoj sobi. Kroĉivši u nju, ĉuo sam pesmu KAD SAM BIO MLAD. Ona me uvek podseti na misao šta je ĈORBA nekada bila, a šta je sada, pa mi je malo muka… Jedina pesma koja mi danas vrati makar malo stare ĈORBE je LJUBAV OVDE VIŠE NE STANUJE. Pitam se: ima li Bora snage?

KNJIŽEVNOST & MUZIKA

AUTOR: ZORAN ILIĆ

SVAKI novi dan moţemo nekome ili neĉemu da posvetimo.

Ja bih, na primer, današnji, avgustovski letnji dan hteo da posvetim Sandri. Onako, u prolazu.

Ništa suštinsko.

Sandra je ţensko ime. A šta je sledeće? Zagreb, grad Zagreb. Zašto? Zato što je pomenuta Sandra iz Zagreba, a nije, na primer, iz Kragujevca odakle je pisac ovih redova. Isto tako on, pisac ovih redova, je siguran da ona nikada nije ni posetila Kragujevac.

Isuviše je to istoĉno, a i nije na Jadranskom moru. A nju je privlaĉio Jadran, i rodni grad njenoga oca, Šibenik.

Kada je 1969. godine Arsen Dedić snimio tu kompoziciju sve je vuklo ka tome da je to ljubavna

29

pesma, i da je posvećena nekoj devojci ili ţeni u koju je pevaĉ bio zaljubljen.

MeĊutim, nije tako bilo! Sandra je bila sedmogodišnja devojĉica, Arsenova kćerka i dete razvedenih roditelja. Brak je pukao na dvoje na troje, i Sandrina majka je otišla sa drugim muškarcem. Da li je tako i bilo? Ne znam, već ja samo tako domaštavam. Nije to nešto što sa sigurnošću znam. To je tek moja pretpostavka! Ništa više! Tako da ja ne baratam sa ĉinjenicama već sa iluzijom. Ona mi je draţa, i jedino dostupna...

To su bile šezdesete godine prošloga veka, mada već na samom kraju. Još godinu dana, i više ih nema! Išĉezla su, pretvorile se u prošlost.

Naravno da je Arsenova pesma melanholiĉna jer drugaĉija ne moţe ni da bude pesma o kćerci…

Gospodin Dedić je nešto znaĉio u tom vremenu, i njegove pesme su bile rado slušane. Kasnije, to će postati Dţoni B. Štulić iz Azre, ili ĐorĊe Balašević iz Novoga Sada.

"O, Sandra, ti mi mnogo daješ (…) i onih dana, kad mi loše krene…”

Mesec je avgust dok je godina deseta u novom veku na koji se još privikavamo. I Beograd je grad koji se vidi kroz prozor moga stana. Mogao bih da kaţem sledeće: - Zaludan je ovaj avgustovski dan... Potpuno je zaludan, i uz to je u sivo ofarban... Ma, tuţan je ovaj dan! Ne! Pre mogu da kaţem: sjeban je ovaj dan...

Ili bih mogao da citiram Dţona Lenona: GIV PIS A ĈENS! Mrtvoga Lenona. On je zgodniji za citiranje od, na primer, ţive i, po meni, ne tako znaĉajne Japanke Joko Ono. MeĊutim, Arsen je taj koji je superioran u ovom danu, a ne braĉni par Lenon!

I zato ponovo i iznova puštam njegovu Sandru.

Neka traje u prostoru, i u vremenu... Neka traje, neka samo traje...

VESTI

U cilju promocije ideje oĉuvanja i unapreĊenja rock‟n‟roll kulture Asocijacija NEKI ROK je objavila, prvi u nizu, kompilacijski album pod nazivom GODOVI – KOMPILACIJA 1. Album je objavljen u saradnji sa izdavaĉkom kućom TAKE IT OR LEAVE IT, prvim nezavisnim izdavaĉem kod nas.

Na albumu su predstavljeni stari rock hitovi i njihovi izvoĊaĉi koji su stvarali rock muziku 80-tih kao što su: RAMBO AMADEUS, ZABRANJENO PUŠENJE, LAZA RISTOVSKI, OSVAJAĈI, OBOJENI PROGRAM, ATHEIST RAP, PRESING, NBG, DŢA ILI BU, KBO i dr. Od svih pesama izdvojili bismo vanvremenske hitove poput TRIDESET PETA ŠESTA grupe BALKAN, DAJ GOL

30

grupe ROZE POZE i SVI SE SADA NJIŠU grupe TONNY MONTANO.

„Kvalitetan rock je najviše bio zastupljen u Velikoj Britaniji, Americi i Jugoslaviji. Ta zaostavština nas obavezuje da je oĉuvamo. Da bismo znali kuda idemo ne smemo zaboraviti odakle smo pošli, stoga smo odluĉili da ove godine objavimo tri kompilacije koje bi nas provele kroz dosadašnje epohe domaće rock muzike. Sa setom moram dodati da je ovaj album poslednji koji je ureĊivao osnivaĉ izdavaĉke kuće TAKE IT OR LEAVE IT Saša Goĉanin kojeg smo izgubili prošle godine. Ovaj album je ujedno posveta njemu i njegovom znaĉaju za domaću rock muziku“ – rekao je osnivaĉ Asocijacije NEKI ROK Goran Šobić Sirano.

Na naslovnoj strani je slika drveta, ulje na platnu mlade autorke Teodore Pavlović (14 godina). Osim što je naslovna strana svojevrsna podrška mladim umetnicima njome se dodatno istiĉe znaĉaj drveta i godova, u sklopu akcije pokreta NEKI ROK pod nazivom „Ĉovek je sposoban - ume da od drveta napravi panj“. Sama akcija ima za cilj isticanje vaţnosti drveta i zaštite ţivotne sredine. „Svedoci smo sve uĉestalije i nezaustavljive pojave masovne seĉe drveća. To se ne dešava samo sporadiĉno, ako je drvo bolesno ili ako se nalazi na trasi puta, nego se seku kompletni parkovi zarad izgradnje graĊevinskih objekata, a vrlo ĉesto se krĉe i šume koje su pod zaštitom drţave, iako znamo da jedno zrelo drvo apsorbuje godišnje 1 tonu ugljen dioksida. Zašto je to svako drvo ustvari vaţno? Zato što ljudske aktivnosti emituju 40 biliona tona ugljen dioksida godišnje! Drvo, samim tim znaĉi opstanak“ – poruĉuje Goran Šobić Sirano.

Asocijacija NEKI ROK je, u godini u kojoj obeleţava 20 godina postojanja, već dodelila plakete najboljima za rock stvaralaštvo u 2020. godini, poklonili su knjigu ŠAMAR Gorana Šobića Sirana na Svetski dan poezije, knjigu JUGOSLOVEN K. Ivana St. Rizingera na Svetski dan knjiţevnosti i CD grupe FEUD kao poklon povodom Svetskog dana muzike. Pratite portal www.nekirok.com i budite

31

obavešteni o svim novitetima, koncertima i dogaĊajima u oblasti rock muzike.

FOTOGRAFIJA: KRISTINA BOJANIĆ

U nedostatku ţivih nastupa MADRESI su svoju energiju usmerili na snimanje novih pesama i spotova, pa su tako objavili novi singl pod nazivom UKINUT ŢIVOT koji opisuje trenutnu epidemiološku situaciju. Bend planira da krajem aprila objavi spot za pesmu “Sitne lopove ganjate a velikim se klanjate” koja se nalazi na njihovom trećem albumu ALERGIJA NA ZLO. Vladimir Maksimović, Nenad Ivanić i Aleksandar Aĉ se nadaju da će uskoro imati priliku da pred publikom zasviraju pesme sa svog ĉetvrtog albuma 13. PRASE, kao i singlove TRAŢIMO BASISTU i nedavno objavljeni PREDMENSTRUALNI SINDROM ĉiju su promociju morali da odloţe iz svima poznatih razloga. Do tad poslušajte na Jutjubu kako zvuĉi UKINUT ŢIVOT. INFINITUM

- Fanzin za umetnost, kulturu i društvena pitanja Broj 23, Avgust-Septembar 2021.

Izdavač: Prozaonline, Beograd Za izdavača: Zoran Ilić Glavni i odgovorni urednik: Zoran Ilić Uredništvo: Zoran Ilić, Živko Ivković Stalni saradnici: Vladimir Zlatić, Milan B. Popović, Milan Đorđević Tiraţ: 100.

Kontakt: prozaonline@gmail.com Web sајт: www.infinitum-fanzin.blogspot.rs

32