100. broj fanzina Oprem dobro by Prozaonline

POZDRAV SVIMA! Pred Vama je 100. broj fanzina Oprem dobro. Zahvaljujem se bendovima i pojedincima sa kojima sam uradio intervjue ili su na bilo koji drugi način doprineli ovom broju. Pišite, kritikujte, predlažite… Prethodne brojeve možete pronaći na stranici fanzina: https://odfanzin.blogspot.com/ 1. 1. 2020.

Vasa Radovanović Adresa: Vase Čarapića 74, 11223 Beli Potok

Prvi broj fanzina objavljen je u septembru 1986. godine Logo fanzina: Predrag Petrović

Ti si urednik i voditelj jedne od najznačajnijih muzičkih emisija u regionu, jedne od retkih koja daje punu podršku svemu što je vredno na regionalnoj sceni. I sve to traje veoma dugo. Ne voliš sebe da nazivaš rok novinarom, mada bih te ja tako nazvao, jer veoma studiozno pripremiš svaku emisiju, sa brdom biografskih i drugih podataka o bendovima i imenima koje predstavljaš u emisiji… Kako bi sam sebe predstavio našim čitaocima? Jeste, urednik sam i voditelj ali sam i tonac sam sebi, ma najlakše je reći „One man“. Sve pripremam, kontaktiram ljude, preslušavam muziku po hiljadu puta da se uvjerim o čemu se radi, da li ima skrivenih poruka a ako osjetim da u nekoj pjesmi ima mržnje prema nekome odmah ide u smeće. Novinar nisam jer nisam završio žurnalistiku, ali mi je hobi novinarstvo i to mi dobro ide svih ovih godina. Od malih nogu pišem uglavnom o muzičkoj kulturi, usmjeren sam da ako ću nešto raditi, prvo se moram dobro organizovati i sve ispitati pa čak i preispitati a godinama nas bombarduju neistinom i da je bilo onako kako oni kažu. E pa ne dam i neću da živim u laži i da drugima plasiram isto. A istinu kad govoriš, imaš problema. Danas narod neće istinu nego iluzije, to kod mene ne prolazi i zbog takvog stava imam problema ali o tome drugom prilikom (ha, ha). Joj, zaboravio sam na početku da ti se zahvalim na ovom razgovoru i to baš u jubilarnom broju 100 (mašala), i bolan ja sam ti velika pričalica (bio si prisutan) i nekad odlutam, jer uvijek imam šta da kažem. A kako bih sebe predstavio, hm... ja sam melem za dušu. Moje ime na arapskom znači pripovjedač, noćobdija, živim noću... a ti si bolji od mene kad treba sročiti priču i stihove pa me slobodno predstavi na svoj način.... ha, ha…

bendom – razlog jednostavan – priliku su dobijali mamini i tatini sinovi. A ja sa svojima u podrume i garaže... Imao si, za sve ove godine, brojne kontakte sa velikim legendama rokenrola, ne samo sa naših prostora već i svetskim. Ko je na Tebe ostavio poseban utisak i opiši nam neke najzanimljivije događaje… neku anegdotu… Uh, bilo je tu svakojakih i čudnih susreta, ali ono čime se ponosim a ponekad i sam ne vjerujem – večera sa Polom Makartnijem iz The Beatles (24. juni 2001.). Krivac je moja familija koja živi u Londonu. Naime, to je bio drugi put kako sam dobio turističku vizu u trajanju od šest mjeseci i ponovo sam u prestolnici svjetskih muzičkih zbivanja. Da skratim (opet sam opširan, ha, ha), sjedim u restoranu sa društvom (nedaleko od Abbey Road Studio), prilazi mi kuhar (naš čovjek iz Mostara) i kaže: ,,Evo ti prilika da upoznaš još jednu facuˮ (prethodno sam mu pričao na koga sam sve znao da naletim). Kaže on meni: ,,Eno ti iza leđa sjedi Makartni sa suprugom ali nemoj odmah prilaziti, jer su ga već napali obožavaoci. Ja ću ti dati znak kad možeš.ˮ Okrenem se i pogledam kad stvarno on. Noge mi se oduzele, ne mogu da vjerujem, ali ide podrška od kuhara koji me malo grublje diže sa stolice i gura naprijed. Priđem pomalo zbunjujuće njihovom stolu, uz izvinjenje što im smetam i ako mogu dobiti autogram. Usput se predstavim ko sam i kažem dolazim iz Zenice koja se nalazi u BiH. Kako sam pomenuo Zenicu na to Pol reče da je čuo za taj grad a njegova (tadašnja supruga Heder Majls) reče da je bila i da je to „fini“ grad. I odjednom se dešava ta energija koju ne možemo da objasnimo. Pol je skočio donio mi stolicu, zamolio da sjednem i da mu ispričam nešto o svom gradu. Mislio sam da će mi biti teško na engleskom jeziku pričati, ali su riječi same izlazile. To je sve trebalo potrajati minut-dva, a na kraju se ispostavilo više od sat vremena. Da, pričali smo o svemu, o muzici, kako se svira bas gitara, kako spremam emisije na radiju, kako se živi u BiH a kako u Londonu. Uz mnogo

pitanja na koje mi je odgovorio, mene je interesovalo i ono legendarno (ha, ha) da li je yoko ono (namjerno pišem malim slovima) kriva za raspad Bitlsa. A kulturna osoba poput njega neće nikoga da uvrijedi, pa mi odgovori gledajući mi u oči kako je ona vrlo zanimljiva osoba. Odmah sam shvatio šta je pisac htio da kaže. Moje društvo je odavno otišlo i čekalo me vani u autu, i nakon što mi je konačno Pol napisao posvetu, rekoh mu da moram ići. I opet nešto nestvarno se dešava. Uzeo me za ruku, proveo kroz cijeli restoran (svi prisutni su ustali i počeli aplaudirati) i otvorio izlazna vrata. Kako je auto bilo parkirano odmah uz trotoar, i Pol je krenuo prema autu i ja mu objasnih kako „oni“ galame što kasnim. Insistirao je da se upozna sa njima, i otvorio mi čak vrata od auta. Onda mi je rekao na oproštaju (prevedeno na naš jezik) kako sam zaslužio poseban tretman sa njegove strane, jer zna kroz šta sam prošao, i moja zemlja bi trebala biti ponosna na mene. Dobacio je na kraju da ćemo se sresti opet (ha, ha – normalno da sam u sebi rekao – jest alʼ malo sutra). Vjerovali ili ne opet smo se sreli ali u dvorištu njegove kuće – ali to je opet neka druga priča. Dokazni materijal je u mojoj arhivi. Koliko je teško izboriti se za RnR na ovim našim prostorima? Sa kojim si se sve problemima, svih ovih godina, susretao? Kakva je budućnost pred RnR-om? Svedoci smo da su sve medije preuzele neke druge vrste muzike (koje zagluplju široke narodne mase i koje su podobnije onima koji vladaju ovim prostorima). Da li ima šanse da neki novi rok bendovi pune hale i stadione, kao što je to bilo, recimo, osamdesetih godina prošlog veka, ili je RnR definitivno postao underground? (Tu, normalno, ne računam bendove koji duboko koketiraju sa turbo folkom, a predstavljaju se kao RnR i svoj rad predstavljaju kao neku parodiju istog, a, u stvari, ciljaju folk publiku). RNR je uvijek imao problema da se izbori na ovim našim prostorima, zbog stereotipa koji još uvijek vlada, i stalno je išao težim putem. To nije samo muzika, nego i način razmišljanja i življenja. Ne treba zaboraviti da RnR muzika nikad nije bila za široke mase i neće biti. Gdje god sam se pojavljivao (radio sam na nekoliko radio – stanica, pa čak i za državnu tv), nastajali su problemi (a uvijek su bili prisutni), zbog pogleda na svijet, zbog načina

rada a nekad zbog izgleda – što je najveća glupost. Često ljudi ne vide dalje od svog nosa a ja sam po savjetima vrlo pametnih ljudi daleko ispred svog vremena i to je taj problem. RnR nikad nije imao dozvolu za rad (ha, ha) i uvijek je gurao svoje i na kraju se izborio za svoje ideje, ma kako to drugi tumačili. A to što ga nema na ovim našim medijima samo govori o osobama koje tamo rade. Većina stanovništva na ovom balkanu je vrlo prevrtljiva, nemaju svoj stav i ne misle svojom glavom nego se prepuštaju indolentnosti i sivilu koje vlada. A usput su im mozgovi isprani i ponašaju se poput robota, što je i cilj takozvane demokratije. RnR je uvijek bio underground, a onda se pojavio šou biznis koji ga je izbacio na svjetlo, ne treba zaboraviti da su The Beatles prvi koji su napunili stadion (1964) i tako iz ilegale došli u prvi plan – kasnije su ih mnogi kopirali. Neki uspješno a neki neuspješno. A na ovim prostorima je uvijek trebalo nekoliko godina da se shvati o čemu se radi. Uvijek postoje iznimke koje to studiozno rade. Jedan od primjera bez obzira što su iz BiH su Dubioza kolektiv, koji su svjetli primjer. Oni predstavljaju cijeli Balkan i tu kulturu i „naše“ ideje pronose svijetom. Znači ima šanse i za ostale, ali treba raditi kontinuirano i nema predaje. Onaj koji je RnR shvatio ozbiljno, on se toga i pridržava a ovi „prevrtaneri“ su shvatili da mogu da se uglave negdje ali nemaju budućnost. Teška im balkanska crna zemlja ha, ha… Veoma često se može čuti za nekog komercijalnijeg muzičara da je prodao RnR. Šta je za tebe prodaja i koliko komercijalnost (i neki veći uspeh) može da utiče na bend? Koliko je to povezano? Ima li primera gde si se razočarao u neke izvođače? Da li su za RnR potrebni ideali ili je važno samo kako je na kraju snimljena pesma (dobar rif, dobra melodija, dobar tekst…) a ne i da li izvođač stoji iza svog dela? Prvo treba shvatiti i razumijeti šta je šou biznis, da bi se moglo polemisati, ko je prodao ili izdao RnR. Nije to svima jasno i zato se dešavaju takve stvari. Muzičari rade ono što osjećaju a RnR je malo i

širi pojam. Napraviš pjesmu koja se tebi sviđa, i ti ne znaš šta će se sa njom desiti. Zato postoje menadžeri i producenti koji znaju svoj posao. Odu kod svih medija daju malo para (obično toncima) urednicima i kažu da se ta i ta pjesma što više vrti, a PR-vi naprave tekst pun hvale i tako dalje. To znam iz iskustva, ako jednom pristaneš na to – slijedi ucjena i drže te u šaci. A tek šta su u stanju roditelji učiniti za svoju djecu, ne bi vjerovali. Dok sam radio na komercijanim medijima, svašta sam doživljavao ako ne pristanem na njihovu igru. Dobijao sam suspenziju, otkaz i milion prijetnji, doživljavao čak i fizičke napade. Konstantno praćenje, uznemiravanje privatnosti i lažno predstavljanje, ma čudo jedno. Samo zato što nisam htio biti ničiji, ha, ha. I nakon svih ovih godina rada na radiju (28 a bliži se i 29), gdje su oni? Bili „aktuelniˮ neko vrijeme i nestali kao da nikad nisu postojali. Da razočarali su me mnogi, normalno ih neću pominjati jer i negativna reklama je dobra reklama. Ali su me neki i prijatno iznenadili. Moraš imati „dobruˮ pjesmu i biti iskren prema sebi i nema ništa preko noći. Rad i kontinuitet je najvažniji i bar jedan postotak sreće. Što se mene tiče, uvijek sam volio čuti dobar rif na gitari, ali to nije presudno, mora postojati dobra produkcija. Nikad nisam bio ograničen jer savršenstvo ne postoji. Nemam problem ni sa jednim stilom „popularneˮ muzike, prilično sam naslušan i načitan tako da mi ne mogu podvaliti, iako je bilo pokušaja – ali to je opet neka druga priča ha, ha... Nemerljivo mnogo si učinio svojim angažmanom na radiju za mnoga muzička imena na ovim prostorima. Koliko zahvalnosti dobijaš za to? Da li ima onih koji te se sete samo kad im treba neka usluga, promocija (što je, inače, poznata osobina kod većine naših ljudi)? I, suprotno, koliko ti znači kad se ljudi sete koliko si im u nekom trenutku pomogao? Svjestan sam toga, ali mi imponuje kad mi neko od muzičara pošalje svoj rad i traži moje mišljenje. A mnogi znaju da sam „brutalnoˮ iskren, ha, ha – opet se vraćam na onu priču o istini, jer istina boli. Bilo je puno više onih koji su uvažili moje savjete i čak iskazali svoju zahvalnost, tako što su me potpisali na svojim CDovima ili kad su na živim svirkama pominjali moje ime ili nadimak, bez obzira bio prisutan ili ne. Lijepo je to saznanje da si nekome pomogao da se razvije kako treba. Zahvalnost mi ne treba, ali nije na

odmet. Jer cilj našeg življenja na ovom svijetu je da pomognemo jedni drugima i to je moja vodilja. Imam frišak primjer zahvalnosti i nisam mogao ostati ravnodušan. Nedavno sam bio na festivalu u Slavonskom brodu, gdje za masu bendova nikad nisam čuo (bar sam tako mislio u tom trenu – ne može čovjek sve da pamti iako vodim evidenciju), i šetam tako u bekstejdžu, kad me okruži nekoliko njih, široka ramena, krupni glasovi i brade na licima, a pošto je bio mrak i tek malo svjetlosti dopiralo do mene, pomislim evo mušterija koji bi se potukli. A onda prilazi jedan i kulturno pita: ,,Jeste li vi Čola, što vodi emisiju „Sve je to samo rock'n'roll“ iz Zenice?ˮ Odgovorih: ,,Jesam, a ko ste vi?ˮ. Momak se odmaknu i sjede na zemlju i poče da pruža ruke, kao da klanja. ,,Hvala do neba i da znate, koliko cijenimo što ste nam pomogli u karijeri i ovo je način da se zahvalimo i možemo li Vas počastiti i nekako se odužiti.ˮ I onda proradi moja memorija. ,,Ah, znam ko ste vi, ali nisam ništa specijalno uradio, samo sam promovisao vaš rad kad neće ovi iz Hrvatske… ha, ha.ˮ Završilo je tako što smo napravili zanimljiv intervju i poljevali se pivom. A u međuvremenu su postali jako popularni u Hrvatskoj, i postaju popularni u Srbiji. Ne bi bilo primjereno da kažem ko su, jer bi to značilo da se grebem o njihovu popularnost, ha, ha... A uvijek je bilo i biće onih koji te se sjete samo kad njima treba, a nisu svjesni da je njihovih pet minuta isteklo i da sam ih zauvijek izbacio iz svih play lista. Ne grizi ruku koja te hrani, i ne zatvaraj vrata guzicom. Ali to već nije moj problem. Rock'n'roll je veoma širok pojam. Šta je za tebe RnR? Koji bendovi i izvođači za tebe predstavljaju nešto posebno? To sam i rekao, stvarno je RnR širok pojam i kad me pitaju šta je to, onda u šali kažem: ,,Ja sam bolan RnR!!!ˮ Jedan je doktor (Milić Vukašinović, Vatreni Poljubac) a ja sam samo njegov učenik, koji ga slijedi i pokušava ispraviti neke stvari, iako je to donkihotovski posao pa ne pije vode uvijek. Ponovit ću, RnR nije samo stil muzike, nego način razmišljanja i življenja, a ja to radim punim plućima uz more evidentnih problema koji su svima poznati. A koji su izvođači i bendovi za mene nešto posebno? Uh to je preduga lista i svi su pomalo na mene utjecali, na ovaj ili onaj način. Nije samo u pitanju njihova muzika, nego i odnos prema publici. Moram napraviti malu digresiju, po običaju, sebi sam dao zadatak da, kroz emisije koje

radim, pokušam spojiti muzičare koji se ne poznaju i slušateljstvu prikažem u pravom svjelu kakvi su i da se i publika nešto pita. U krajnjem slučaju publika je ta koja odlučuje da li da ih prihvati ili ne. A ako su muzičari previše podignuti lažnim osjećajem „oprem ih dobro“ ha, ha… Uglavnom je rijetkost, da vrtim bendove koje slušam privatno, ali se nekad omakne i onda napravim pravi šou kao sa Iron Maiden, ali i to je opet neka druga priča… ha, ha. Manje je poznato da si bio i vrhunski sportista, reprezentativac svoje zemlje u ragbiju. (Ragbi klub Čelik je spadao u sam vrh ondašnjeg jugoslovenskog ragbija). Reci nam nešto o tome i kako si se, uopšte, našao u ragbiju, sportu koji na ovim našim prostorima nikad nije bio na samom vrhu popularnosti… I ovdje ide posebna priča o kojoj se može dosta reći ali malo je prostora, pa ću opet ukratko. Bavio sam se mnogim sportovima u djetinjstvu, i kako to biva svi vole fudbal i imao sam svoje trenutke. Kako odrastaš saznaješ mnogo stvari, a naročito one koje su ružne, a to se i danas dešava. Vječito pitanje vezano bar za fudbalski klub Čelik je, zašto čaršijska djeca i mladići nisu imali priliku igrati za svoj klub. Bio sam junior i postavljao sam mnoga pitanja a to je izgleda bio problem. Kad sam pitao ondašnjeg trenera, kako to da, mi koji treniramo godinama nemamo priliku igrati za prvi tim, a neke „faceˮ se pojave sa papirićem ili kažu poslao me taj i taj, odmah nakon jednog ili dva treninga zaigraju. Na utakmici, što je još gore ne pokažu ništa, nemaju kondicije, kreativnosti, imaju dvije lijeve noge i ponašaju se kao zvijezde... To mi je dozlogrdilo i rekao sam da ukoliko ne dođe do promjene odoh ja, a garant će i drugi alʼ kad shvate o čemu se radi i kad izvade glavu iz pijeska u kojeg su zabili… ha, ha. Promjene nije bilo. U međuvremenu, a to nisam znao, snimali su me ragbijaši i tražili da dođem na trening. Nekoliko puta sam ih odbijao jer sam mislio da su ludi. „Oniˮ su se tukli na utakmicama i bili i te kako razvijeniji od mene. Međutim pošto su među njima bile i moje školske kolege iz srednje škole, odemo gledati neke utakmice i treninge. Hajde da pokušam, treba održavati kondiciju i suočiti se sa novim izazovima. Studiozna priprema, organizacija treninga i kolektivnost, sve ono što u fudbalu nije bilo ovdje sam pronašao. Druženje, pomoć u svim sferama života, ako te neko dirne u gradu cijeli klub stoji iza tebe, e to je nešto. Tada

smo i pričali o tome. Gledali oni mene i moju građu, pa dugu kosu vezanu u rep i naušnice – u fazonu izgledaš kao rock zvijezda a igraš ragby.. ha, ha... Taman se sjetih, nekako u ovo doba ali te ratne '92 smo odigrali prvu međunarodnu utakmicu u Splitu, ovoga puta, tek formirani ragbi savez BiH ima priliku da predstavi svoju zemlju a protivnik je reprezentacija Hrvatske. Sa par treninga i more problema smo krenuli i jedva živi stigli u Split, pa onda u u neki od Kaštela, gdje smo bili smješteni. Odigrali smo utakmicu i normalno izgubili, jer nam nije bio važan rezultat. Dogovor nas igrača je bio, ostajemo u Splitu i bježimo negdje daleko od pakla u kojem smo živjeli. Taj dogovor su podržali svi iz hrvatske ekipe. I izašli nam u susret, ali mi smo Bosanci i u nama čuči uvijek neki inat. Nakon prespavane noći odlučujemo se na povratak u Zenicu i to svi, bez izuzetaka. Kao znak podrške, hrvatski ragby savez nam je poklonio brašna, ulja, šećera i ostalih životnih potrepština da imamo. I hvala im na tome, i to je jedna vrsta RnR-a, ha, ha, „Neka ragby cvijeta svuda u svijetu“. Šta možemo u budućnosti očekivati od tebe i emisije Sve je to samo rock'n'roll? Imaš li neku poruku za čitaoce fanzina Oprem dobro? Od mene uvijek očekujte neočekivano, ne želim biti u šablonu i nijedna emisija nije šablonska i prepuna je iznenađenja. Konstantna interakcija sa slušateljsvom me tjera da budem bolji i eksplozivniji. Pozitivno razmišljanje dovodi do pozitivnog življenja iako je to danas skoro pa nemoguće. Od malih stvari postaju velike, fanzin funkcioniše dobro i volio bih kad bi onih koji ga čitaju bilo više. Čim fanzin izađe na svjetlo dana, u mojoj emisiji ima posebno mjesto, kao što sam već rekao ranije, moramo se podržavati i pomagati. Raduje me to što imam sve više slušateljica koje su iskrene, i skreću mi pažnju i daju savjete. Pa čak i promovišu emisiju „Sve je to samo rock'n'roll“, jer ona je jedinstvena i originalna po svemu. Sistem koji upražnjavam je stara rock škola sa manirima i dostojanstvenošću. Da mene nema trebalo bi me izmisliti… ha, ha. Voli Vas Čola!

Razgovor vođen sa: Mirkom Stojanovićem Za početak, upoznajte čitaoce fanzina Oprem dobro sa bendom. Kad je i kako nastao bend i koji su vas motivi naveli da krenete u muzičku avanturu... Bend je nastao 13. juna 2014. Bio je petak a nas četvorica željni dobre svirke, bendu smo dali ime STORM. Prostorija je bila vlažna, leti pretopla a zimi hladna, prokišnjavalo je ali to nam nije smetalo. Ta prostorija je imala dušu a mi volju. Mnogo je muzičara prošlo kroz bend, tačno sam znao kakav bend želim i kakvi su mi ljudi za to potrebni. Ime je promenjeno početkom ove godine i sada smo Čuvaj se psa. Objavili ste, nedavno, i svoj prvi EP Sve je isto za RnR records. Snažan, surovi garažni zvuk pleni svojom energijom. Gde ste ga snimali i koliko ste zadovoljni sa svojim izdanjem? Da li je to ono što možemo očekivati i ubuduće? Instrumentalni deo je snimljen u studiju Doma kulture u Negotinu a vokali i sve ostalo je rađeno kod Damnjana Tadića-Dače u studiju Asfalt u Beogradu. Zadovoljan sam zvukom, mada znam da uvek može bolje što će se čuti na albumu, pesme će biti malo žešće. Da li ste imali neke muzičke uticaje i kako ste došli do svog zvuka? Volim Motorhed, Ramonse, Misfits, Eksploitid, Anti nouea lig…i možda otuda i takav zvuk imamo uživo, što želim da prenesemo i na studijske snimke.

nestanu. U Negotinu je do pre 2-3 godine bilo 7-8 bendova, danas 4, ostali su klinci koji nisu baš zainteresovani za sviranje ili krenu očekujući valjda da postanu preko noći zvezde i kada vide da tu treba mnogo rada brzo odustanu, jbg, lakše je slušati i kritikovati nego raditi. Što se tiče mesta za svirke, toga u Negotinu više nema, snalazimo se, uglavnom škole, ako nam dozvole. Oni koji na to treba da misle nemaju vremena a bogami ni volje, valjda tu ne mogu da se ugrade. Preko leta se svira na trgu uz užasnu organizaciju, katastrofalne tonce i polupismene nazovi novinare koji pokušavaju da u lepom svetlu dočaraju okupljanje mladih... Ma živo sranje. Kakvi su vam planovi za budućnost? Da li će biti novih izdanja i gde ćemo moći da vas uskoro gledamo? Imamo stvarno velike planove a koliko su realni i ostvarljivi videćemo. Počeli smo polako da odvajamo stvari za album. U martu bi trebali da krenemo sa snimanjem. Do kraja godine ćemo imati 2 nastupa u okviru promocije EP/CD-a. Sve je isto, jedan će sigurno biti u Negotinu a za drugi smo još u pregovorima. Trebali smo 13. decembra da nastupimo u Beogradu, u Atomu, ali je svirka pomerena, tako da čekamo datum. Jedva čekam tu svirku, volim da sviram u Beogradu. Za kraj, ima li nešto što sam propustio da vas pitam, a želeli biste da poručite čitaocima fanzina Oprem dobro? Pa mislim da ne, do skorog viđenja ČUVAJ SE PSA. Pozdrav čitaocima!

Vi postojite tek dve godine, a imali ste dosta zapaženih festivalskih nastupa. Upoznajte nas sa bendom. Ko su članovi i da li su svirali pre Fade Out-a? Čime se još bave osim muziciranja? Baš su nam brzo prošle te dve godine, ali to je vreme kad se bend na neki način tražio i pitao šta on želi da prikaže publici, na neki način to još i uvek traje i volimo da unosimo novine u naš zvuk. Fade Out predstavlja bratski dvojac koji dolazi iz Arilja. Festivalski nastupi benda su došli iznenađujuće brzo jer se ljudima svidela forma benda i zvuk. Nikola je trenutno student prve godine na Tehnološko-Metalurškom fakultetu u Beogradu, a ja sam diplomirani ekonomista. Vaš zvuk je veoma neobičan i karakterističan. Kako biste ga vi opisali? Recite nam kako ste došli do njega i da li ste imali neke posebne uzore… Da li ste od početka želeli da nastupate kao dvojac (bas-bubnjevi) ili je bilo i nekih drugih ideja? Šta očekujete od benda? Koja je poruka vaše muzike? Na ideju smo došli sasvim slučajno, takoreći spontano. Posle puno pokušaja formiranja benda i mnogih projekata sa raznim prijateljima, na kraju od toga svega nastao je bratski dvojac. Ispostavilo se da je to najbolja kombinacija u koju smo se upustili. Svoj zvuk smo zasnovali na prostoj formi – kombinaciji bas gitare podržane efektima, energičnog bubnja i poetičnih stihova. Što se tiče uzora, možda bi to bili bendovi Royal Blood, Dead Weather, White Stripes, Dead from Above, Queens of the Stone age, Disciplina Kičme, takoreći sve što slušamo sigurno da odzvanja u ušima dok stvaramo naše stvari. U planu nam je da prezentujemo našu muziku kako domaćoj tako i nadamo se i stranoj publici. Poruka naših pesama se ne može objediniti, može biti ljubavna, neki svakodnevni život i problemi sa kojima se susrećemo u njemu ili pak čist bunt. Za pesmu Dodiri, sa vašeg prvog singla, odličan tekst vam je napisao Dimitrije Popović. Recite kako nastaju vaše pesme… Ko stvara muziku, reči?

Dimitrije je Nikolin drug još iz osnovne škole i pošto je znao da se on već uveliko bavi pisanjem pesama, sad već na veoma ozbiljnom nivou, hteo je da nam baš on pomogne pri stvaranju prve pesme jer on je ukapirao ideju benda i tim tekstom nam dao neki pravac kojim bi bend mogao ići. Od dosta ljudi smo čuli da se u toj pesmi čuje prizvuk EKV-a i Block Out-a što nam je naravno laskalo, ali naravno ne želimo da težimo da budemo blede kopije ostvarenih bendova već tragamo za nekim ličnim pečatom benda. Recite nam nešto o singlu. Gde ste ga snimili, koliko ste zadovoljni…? Da li uskoro možemo očekivati još neko vaše izdanje? Singlovi zvanično još nisu snimljeni i sve što se može čuti su neki demo ili live snimci. Razlog za to je što želimo da izvučemo neki maksimum iz naših ideja i da pesmama damo što zanimljivija aranžmanska rešenja. Mladom bendu, u našem okruženju, veoma je teško da iskaže svoju stvaralačku kreativnost. Vi ste uspeli da pokrenete svoju priču. Kako ste se snašli u svemu i koga biste posebno izdvojili od onih koji su vam pomogli? Bend je pokrenut iz čiste ljubavi ka muzici i želji za iskazivanjem ideja i baš to su naši roditelji uvideli kod nas i podržali, a posle njih to bi bili naši prijatelji kao i ljudi iz drugih bendova koji su nam pomogli savetima i podrškom, jer verovatno kod nas vide neku iskrenu priču i želju. Generalno, danas svako može da iskaže svoje stvaralaštvo i da ima prostor za to, ali naravno bitno je i kakvu priču nosiš i da li ona „pije voduˮ kod publike jer ona želi nov zvuk i nove teme i ideje koje prate savremeno vreme. Vi ste bend iz manjeg mesta, mada je Arilje i ranije bilo na rok mapi Srbije (setimo se sjajnog Baobaba). Kako su bendovi rok i, uopšte, alternativnog pravca prihvaćeni od sredine u kojoj

živite? Da li postoji neka scena, mesta za svirku? Koje bi bendove posebno preporučili našim čitaocima? Iako dolazimo iz manjeg mesta, danas je lako pročuti se putem interneta i to je odavno poznato, ali kao što sam već rekao bitna je ideja koja će se svideti mladima i koja će doneti promene na muzičkoj sceni, a samim tim i marketing koji će je izneti. Možemo reći da imamo podršku od ljudi iz našeg grada ali to je neki mali broj ljudi koji prati i sluša ovu vrstu i, nažalost, nismo imali prilike da im se predstavimo jer u gradu nema prostora za ovakve vrste svirki. Ta činjenica da smo više svirki imali u Užicu ili Požegi, a u našem gradu nijednu je čak i smešna, ali tako je. Bend Baobab je još uvek aktivan i pored njih dodao bih i alternativni sastav Sinnermen koji kao i mi trenutno stvara u Beogradu, takođe i bend Rakete iz Arilja. Na domaćoj alternativnoj sceni izdvojili bi bend Larska (Kragujevac), bendove sa „Hali Gali“ kompilacije, Buč Kesidi i Ljubičice, bendovi koji je napravili pravu revoluciju svojim novim zvukom na sceni. Zatim mogu reći da nam je pažnju privukla Hrvatska rok scena: From Another Mother i Porto Morto (Zagreb), Harvo Jay (Osijek), Them Moose Rush (Bjelovar), Rovovovsko stopalo (Osijek) itd. Preporučili bi, vašim čitaocima, da poslušaju i Morphine. Koja su vaša iskustva, pozitivna i negativna, sa festivala na kojima ste nastupali? Koliko jednom novom, mladom bendu znači sve to? Kako na vas deluje ta razmena energije sa publikom? Muzika je generalno stvar koja je pozitivna i ja lično smatram da nema nikakvih negativnih stvari u njoj i da ako se nekad dese neke neprijatne situacije to su mali problemi koji se lako prevaziđu. Svirali smo na nekoliko festivala, a najomiljeniji nam i najveći uspeh benda sigurno je nastup na Exit Festivalu ove godine, na koji smo došli zahvaljujući audiciji koju je organizovao OPENS2019. To je jedno jako lepo i značajno iskustvo za mlad bend kao što smo mi i težićemo da mu se uvek rado vratimo. Pored Exita nastupili smo na pomenutom Festivalu Maglenijada, i to dve godine za redom, koji je ujedno bio naša odskočana daska, zatima na Festivalu Uzičke Rok Scene, Tunel Festu, Festivalu Madness u Crnoj Gori, održanom u Podgorici i Nikšiću, na festivalu u Kosjeriću kao predgrupa kragujevačkoj grupi „Špajz“ itd. Svaki nastup nosi novo iskustvo i sve

nam to predstavlja odličan način da nešto novo naučimo, čujemo i upoznamo ljude koji su uvek radi za saradnju i pomoć. Nastup je baš prilika da iskažemo i razmenimo energiju koju nosimo i ljubav prema muzici, a sigurni smo i vidi se da publika to prepoznaje.

Šta planirate u skorijoj budućnosti? Hoćemo li vas uskoro gledati u Beogradu? Neka poruka za kraj…? Planiramo da bend sklopi dosta svojih ideja, koje su na čekanju, a te pesme zatim da snimimo i posle toga predstavimo publici, kao i učešće na festivalima. Pošto trenutno živimo i stvaramo u Beogradu, naš zvuk će se sigurno više u budućnosti moći čuti u ovom gradu. Pratite nas na instagram i facebook stranici i očekujte uskoro nove stvari! https://www.facebook.com/fadeout.arilje https://www.instagram.com/fadeout_band/

Mi smo Matičari, šibamo punk. Bend je osnovan 2019. godine. Pošto smo veliki ljubitelji punk zvuka, piva i svinjske masti odlučili smo da napravimo bend. Do sad smo snimili 10 stvari, ako ima 9 snimićemo još jednu. Članovi benda su tri najveća Rumska govnara: Mandara – gitara, Steva O Hara – bubanj, i debeli vepar – Toša glas. Basistu nemamo i koji će nam k.... U pauzama svirki i probi vozimo cisternu govnaru, molerišemo, zidamo i malterišemo. Imali smo jednu svirku, na kojoj je trebalo da nastupaju tri benda. Ali su se razboleli, pa smo morali odjednom dva koncerta imati. Osvojili smo prvo mesto na koncertu rumskih bendova ove godine. Koncert možete čuti na kanalu youtube Matičari-live 26.10.2019. Planiramo da izdamo demo snimak naredne godine. Nadamo se u januaru, jer smo aktivni na Sremskom Svinjocidu. Toliko od nas za sad, jer moramo da požurimo voda vri! DOBRO VEČE!

VAMPIRSКA LOZA

Dobro veče tata, mama nisam ništa pio danas! Popio sam pet, šesʼ piva zato mi je pamet siva!

Elegantni Božidare iz vampirske loze stare jedan klinac zamnom ide nozdrve mu stalno bride!

Кadʼ sam popio šesto pivo malo mi je lakše bilo! Počeo sam da se derem, krv sa glave votkom perem!

Elegantni Božidare! Jednom davno, pre sto leta luda baba šumom šeta, čupa neke čudne travke, piše neke čudne stavke! Po pećini piše slova veštica je starog kova!

Postao sam i ja hronik I to hronik – alkoholik!

Elegantni Božidare!

ALКOHOL Alkohol, alkohol volim kada uđe, Alkohol, alkohol u cokule tuđe Alkohol, alkohol neću više piti, Alkohol, alkohol hoćeš li naručiti?! Alkohol, alkohol Jebʼo ti ja mater! Alkohol, alkohol U jetri mi krater! Alkohol, alkohol Neću više piti Alkohol, alkohol Hoćeš li naručiti!? MARTIN

КISNE MI КER

Ustajem iz kreveta i gledam kako stojiš, iskežen na zavesi sudbinu mi krojiš, puštaš gas do daske usmrdi se soba! Pa zašto baš sada kad' počinje mi proba?!

Žderemo po parkovima, ulicama, prolazima svakog' dana više ima piva, vutre, nekog dima! Družimo se s klošarima kod nas uvek kurvi ima Jebemo vam mater svima! Tučemo po vašarima!

Martine, uzeću martine! I sravniti sa zemljom ti ružni bastarde!

Кisne mi ker!

Jedeš paradajiz, uništavaš cveće, smrdiš kao govno nemaš više sreće! Ubiću te ko'cem zapaliću sveće! I na kraju tebe više biti neće!

Ne pitaj me šta sam hteo, Кući nisam ništa jeo Čini mi se nisam smeo Кao vepar sam debeo! Кisne mi ker!

Ubi, ubi bubu bubu smrdibubu!

DALIBOR ĆULIBRK Ti si mlad pisac, a već si objavio zavidan broj romana i stekao poštovaoce svog stvaralaštva. Upoznaj nas malo sa sobom. Kako si ušao u književnost? Da li si imao neke posebne uzore? Dugo vremena sam radio na tome da identifikujem sebe. Shvatio sam da smo svi mi nešto mnogo dublje od naših zvanja pa smatram da ću vas najbolje upoznati sa sobom ako kažem da volim prirodu, pisanu reč, muziku, ljude, a u suštini sam još uvek dete koje voli da se igra, uči i istražuje. Sama priroda me je navodila ka tome da počnem da se bavim pisanjem. U školi sam pisao interesantne pismene za-datke, uz komponovanje sam na neki način bio primoran da napišem i po koji stih. I zapravo, čitav život sam pisao, to je valjda sklonost nas umetničkih duša, emotivnih bića, da unutrašnja stanja skla-dištimo (zapisujemo) u sebi. To jednog dana mora da izađe na površinu. Moja „površina“ su knjige koje sam napisao. Uzori? Ivu Andrića obožavam, Džordž Martin me ostavlja bez daha, a Nil Donald Volš me vraća istinskoj prirodi. Šta je za tebe književnost? Koliko pisac u današnje doba može da utiče na promene u društvu? (Posebno u našem ovakvom kakvo je). Koliko sivilo i apatija koja zahvata savremenog čoveka ophrvanog životnim ,,blagostanjemˮ privlači ili odbija čitaoce od književnosti? Za mene književnost ima isto značenje kao i muzika ili bilo koji drugi umetnički pravac – to je prilika da izrazimo istinskog sebe. Ne samo pisac, čovek može da utiče na promene u društvu isključivo svojim primerom. Nasiljem ili kritikovanjem ništa ne postižemo, samo postajemo isti kao i oni sa kojima se borimo.

Autor sjajnih tekstova i muzike je Mirko. Gde nalazi inspiraciju i koliko mu ostali članovi benda pomažu u stvaranju pesama? U pesmama opisujem događaje koji su mi se desili i zato sam odlučio da ne tražim više pevača, ipak niko osim mene to nije doživeo. Priznaćete, emocija u izvođenju je mnogo bitna. Upoznajte nas sa članovima benda. Koliko dugo sviraju, gde su sve svirali, ali i sa čim se još bave u životu (pošto u našoj zemlji, očito, ne može da se živi od ove vrste muzike). Članovi benda su: Igor Kosić, bubnjevi, Dragan Kožičić, bas, Ivan Jončić, solo gitara i prateći vokal. Sve su to muzičari sa dugim stažom koji su svirali uglavnom metal a sada smo sve to izmiksovali i dobili neki naš prepoznatljiv, jak zvuk. Basista i ja smo u dropu D, a bubnjar je mesar, snažni mesar. Kako ste došli do izdavača za svoj EP i koja su prva iskustva? Pa prvo sam se čuo sa Banetom Loknerom, rekao sam mu da imamo snimljene stvari i da li bi želeo da to čuje, on je pristao, svidelo mu se i to je to. Kako publika prihvata bend na koncertima? Imate li neki posebno zanimljiv događaj da podelite sa nama? Neku anegdotu… S obzirom da smo već pet godina aktivni, stekli smo fanove koji nas uvek prate, a i oni koji baš ne vole tu vrstu muzike dođu i ostanu do kraja svirke. Na nastupima nismo nikada imali manje od 100 ljudi. Vi ste iz Negotina. Koliko je bendu iz jednog manjeg mesta, van centara muzičkih zbivanja, teško da predstavi svoj rad? Kakva je scena u Negotinu i okolini i koje biste nam bendove posebno preporučili? Ima li mesta za svirke i koja su vaša iskustva sa organizatorima? Kako mediji prate ovu vrstu muzike? Da, teško je probiti se kada dolaziš iz malog grada, stalno nekoga zoveš, retko ko ima razumevanja i volje da vam pomogne. Moraš biti dosadan, uporan, a tu mnogi izgube volju i jednostavno

sredini? Da li preovlađuju neki stereotipi o ljudima koji se bave umetnošču i kako to deluje na tebe? Hajde da krenem od jedne negativne situacije koja mi je bila dobra životna lekcija. Iako sam na putovanju, koje mi je omogućila samospoznaja, umnogome umanjio ego, desila se jedna situacija za koju sam dopustio da me baš potrese. Nekoliko dana nisam mogao da se oporavim. Prijateljica, spisateljica koju i sada duboko poštujem i volim, optužila me je da sam plagirao ideju iz njene knjige i to pretočio u roman Lalejna. Još sam u svom prvom romanu, bez potebe da to krijem, sa radošću nekoliko puta napisao da je knjiga Nila Donalda Volša Razgovori s Bogom promenila moj život i inspirisala me da napišem štivo sa sličnom tematikom. Uz tu knjigu sam upotpunio slagalicu svojih pogleda na život i prihvatio sebe kao medij koji je oduvek imao čvrstu vezu sa višom svesti kao i Nil. Centralni delovi mojih romana su upravo dijalozi sa višom svesti – u Neobičnom danu je dijalog sa Cigančetom koje se predstavlja kao Bog, a u Lalejni je sa dušom. Deo gde se govori o reinkarnaciji Milica je prepoznala kao svoju ideju. Rekao sam joj jedino što je imalo smisla – da to jednostavno nema veze sa istinom. Neko vreme se nismo čuli ali smo kasnije izgladili odnose. Priznala je da to smatra jednim od svojih najvećih grehova. Svestan sam da kod svih nas ego ponekad vršlja nekontrolisano i tada, zatrovani, gledamo svet kroz drugačiji okvir i govorimo reči kojih nismo ni svesni, a zbog kojih bi kasnije mogli da se kajemo. Za priznanje je potrebno mnogo hrabrosti, i hvala Milici za hrabrost i ljudskost u koju ni u jednom trenutku nisam sumnjao. Nama umetnicima je često potrebna izolovanost, i okolina me je prihvatila kao takvog. Problem sam imao kada sam krenuo da pohađam srednju školu. Društvo iz sela me je na neki način odbacilo zato što sam počeo da se oblačim u rok fazonu. To je za mene bilo veoma bolno iskustvo. Sve te neprijatne okolnosti su sastavni deo života. To su lekcije

koje nas grade u ono što smo danas i uče nas da ne dopustimo da se uljuljkamo u pretpostavku da ljudi i okolnosti neće biti surovi prema nama ukoliko mi budemo dobri i moralni. Život ne funkcioniše tako ma koliko god mi smatrali da je to ispravno. Pozitivnih situacija je zaista mnogo, ali eto spomenuću ovo... Pre nekoliko dana sam organizovao veče uz gitaru u klubu Polet gde sam ujedno predstavio knjigu Daleko od neba i došli su dragi ljudi sa kojima sam se povezao preko društvenih mreža i sa kojima već godinama imam jedan divan, prijateljski odnos. To su stvari koje predstavljaju uspeh za mene. Prve novele su obilovale događajima koji su ti se desili, a ti si im dodao svoje umetničko viđenje i malo više mašte i napravio sjajne knjige. U Neobičnom danu to je, kako sam ja doživeo, već bila fikcija, i to odlično ukompovana u radnju romana. Kako će se dalje razvijati tvoj stvaralački potencijal? Da, novele koje sam napisao su početak mog traženja i stepenice ka Neobičnom danu u kom sam otkrio sebe. I evo, preneću vam možda i najistinitiji prikaz te knjige, koji je spisateljica DM Draga objavila na svom portalu 100 POSTO. „Uoči izlaska novog naslova Dalibora Ćulibrka, iz riznice izvlačim prvi biser, roman Neobičan dan. Uistinu neobičan, poput fenomena otvaranja trećeg oka, u kome, van vremenskih i prostornih limita obitava doživljaj istine i svrsishodnost svega, taj dan je promenio način na koji autor tumači uzročno-posledične veze svih dešavanja i postavio temelj harmonije sa sobom u svetu i svetom u sebi. Ono što se iz toga prelije, pretočeno u reči, filosofija je izbora koji nam je dat. Roman sam pročitala u dahu, kako najbolje upijam, kad god sam u mogućnosti. Sastoji se od više povezanih priča o Milošu, ljudima i pojavama koji su mu se desili, jer je tako moralo biti. Pripovedački i kompozicijski intrigantno, filmski tečno, svima bez preterane epike prijemčivo, autor postepeno otkriva odsustvo slučajnosti. Povezuje baš one likove i baš one prelomne trenutke u njihovim životima koji su potrebni da se spasi život ili savest. Da nesavršen oprosti nesavršenom. Da sebi prizna skrivenog sebe i sve to zagrli. Ćulibrkov Neobičan dan, deo priče je koja tek počinje i početak priče o svetoj ljubavi.“ Moja misija je da svetu dam sebe. Ne znam li ću to uvek raditi kroz pisanje, muziku, humanitarne aktivnosti, podučavanje životnih

istina, ali odustati neću dokle god ima snage u meni... Jer video sam i spoznao sam – ima mnogo više od onoga što su nas učili. Iz toga će se sigurno izroditi i neke nove knjige, neke nove pesme i priče, ali dopustiću samoj struji života da me odnese tamo gde sam najviše potreban. Reci nešto o svom bendu Sve smo ukrali. Imao sam priliku da vas gledam uživo (a i delim binu sa vama) i šteta što još niste ništa zvanično objavili. Znam pouzdano da osim singla koji ste pustili preko Jutjuba ,,Drogiraš se Miloradeˮ imate bar još dve pesme gotovo spremne za objavljivanje. Predstavi nam malo bend. Ko piše muziku, tekstove, čime se još bave… Šta planirate u budućnosti i da li ćemo uskoro ponovo negde prisustvovati vašim legendarnim svirkama? Sve sno ukrali definitivno ima svoj fazon, neku dozu autentičnosti, što je jako važno za bend. Nažalost, postoje bendovi koji to nemaju, a mnogo su aktivniji i odgovorniji od nas i to je na neki način nepravda. Bend baš dugo traje, mislim da nam je ovo deseta godina, ali delom zbog poslova koje svi iz benda radimo, delom zbog same nemogućnosti da pronađemo klub u kojem bismo svirali, nismo ni približno aktivni koliko bi trebalo. Tri pesme su na YouTubeu: „Drogiraš se Milorade, „Ulicama grada“ i „Moralno-kulturna septička jama“. Pesme pišemo pevač Sveta i ja. Sveta je frontmen, moje zaduženje je da komponujem i uz Vladu bubnjara aranžiram pesme. Srba basista i Vlada su kasnije došli i temelj su koji je bendu dao čvrstinu, iako je prva postava takođe imala svoje kvalitete. Ne postoji žanr koji bi nas okarakterisao jer tu ima i panka, ska, progresivnog roka...

Trenutno planiramo neke akustik svirke, ali svakako još uvek ne odustajemo od izvorne ideje. Šta tebi znači gitara? Kako si počeo da je sviraš i imaš li neke muzičke uticaje? Gitara je instrument koji me povezuje sa unutrašnjim bićem. Mnogo volim da namestim lep ton i uživam u kreiranju melodija. Nikada nisam bio neki instrumentalista, više kompozitor. Odlučio sam da počnem da je sviram na sedeljkama na koje me je vodio stariji brat, gde su svirale komšije gitaristi. Osetio sam tada da je gitara nešto što mi budi znatiželju i nedugo zatim se dogodila ljubav na prvi ton. Imam li uticaje? Da, definitivno. Deep Purple, Led Zeppelin, Partibrejkers, Čorba, Jimi Hendrix, Smak... Bavio si se i fudbalom. Ima veoma zanimljiva priča o tome u tvojim novelama. Hoćeš li malo za čitaoce fanzina da se podsetiš tog dela svog života. Da, sad se baš uz osmeh prisećam... Iako nisam bio neki tehničar, sa željom i predanošću sam trenirao. Bili su to lepi, čak duhovni trenuci – kada se boriš sa svojim timom i izgaraš od želje za pobedom, braniš svoj tim, svoje drugare srčano i samim tim otkrivaš neku svrhu. Jako lep period odrastanja, ali je ipak rokenrol prevagnuo, i ne kajem se zbog toga iako mi fudbal i danas nedostaje. Za kraj, šta bi mogao da poručiš čitaocima fanzina Oprem dobro? Dajte jedno „volim te“ više, jedan zagrljaj više i jedno „razumem te“ više. Besplatno je a toliko lekovito. https://www.facebook.com/7dalibor https://www.facebook.com/groups/273481553546537/ https://youtu.be/ITNBKBtuEUI https://youtu.be/6wbsJc5PJ9c https://youtu.be/JbPXN6x_VVY

OSVRTI NA MUZIČKA IZDANJA Milan B. Popović: MISTER HAJD CD ZNAŠ KO SI / RNR records Kompleksan muzički materijal je pred nama u 33 minuta i 35 sekundi trajanja svih podugih sedam numera. Potpisniku ovog teksta se dopada što u tekstualnim odabirima uočava – gle čuda? – POEZIJU, fokusiranu u izuzetan čist i neukaljan rokenrol. To se da primetiti već u prvom, uvodnom komadu Neka sila. Autor svih tekstova na CD-u Znaš ko si, koji je objavio urednički pobednički dvojac u sastavu: Predrag Jovanović i Branimir Lokner. Sve tekstove na albumu Znaš ko si, potpisuje Aleksandar Filipović, koji je i glavni gitarista i vokal. Srce tvoje nosim / O da, ja znam ko si / Ti nisi ti / Mi nismo mi Sastav Mister Hajd još čine: Nenad Nikolić (bas gitara), Petar Petrović (bubnjevi, vokal), i Nebojša Božilović na klavijaturama. Odavno nisam sreo i čuo bend poput Mister Hajd koji u drugom zvučnom komadu vriska i zazvuči poput Bjesova i Zorana Marinkovića Marinka. Samo tu i tad. Mister Hajd su svoji i usvirani instrumentalisti! Produkcija je odlična, a za nju su se pobrinuli Nikola Dušmanić & Nebojša Božilović. Neki ljudi, prazni nesretni / Samo stranci Ujedaju Mister Hajd u svojim stihovnim i vokalnim otkidajima. Bravurozan je i dinamičan finiš pesme Zaboravi. Muzički ključ je u numerama, kako kod koje, drugačiji! Ima tu i bluza, i buntovnog roka, garažne gitarske paljbe, kao i začina komercijalnog miljea koji isključivo prija i godi (numera Pogledaj u oči). Pesme na ostvarenju Znaš ko si traju rokerskih i radijski neprihvatljivih od po četiri minute, pa skoro do šest minuta trajanja – što govori da je sastav Mister Hajd okrenut UMETNOSTI, a ne modernim stremljenjima muzičke industrije i kod nas i u svetu. Bravoruzan, impresivan album, lak i težak za slušanje u isto vreme!

Milan B. Popović: IVICA 1235 / CD / Kontra 2019. Iznenađenje poput pojave umetnika Ivice Kačavende, i njegovog albuma 1235, objavljenog 14. novembra, baca (pozitivno, vedro, okrepljujuće) svetlo na domaću muzičku ponudu. U svojoj neobičnosti, ono svakako zaslužuje svoje mesto na mapi domaće avangardne i alternativne scene. Muzika / Music: Ivan Kačavenda. Tekst / Lyrics: Ivan Kačavenda. Aranžman / Arrangement: Milan Bjelica, Ivan Kačavenda. Muzička produkcija / Music production: Milan Bjelica. Ukupno osam muzičkih, ambijentalnih i atmosfersko eho zvučnih i čulnih pesama nalazi se na albumu 1235! Ivica Kačavenda na ostvarenju 1235, čvrsto drži notalne palice i drške indastrijal opiljaka i svojevrsnih zvučnih kalambura, u svojim rukama, ne odustajući od početne inicijalne ideje da ceo album istom magijom, njemu prepoznatljivom , skladno zaokruži! Posebno se izdvaja treći redni zapis Iza grudi kuca srce! Unekoliko elektronski, instrumentalni, zvučni eho patos, nalazi se iza svakog izgovorenog najčešće, pa tek onda i otpevanog teksta. Tako je i u naslovnom komadu 1235: samo da se desi nešto povoljno za nas mislim da bi bilo posve pravedno po nas čekaj malo stani vidi proći će pored nas JEDNA DRUGA TREĆA PETA godina kraj nas šta smo sve mogli reći činiti za nas JEDNA DRUGA TREĆA PETA godina kraj nas Ivica Kačavenda je svojevrsno iznenađenje na sceni. To je sigurno i shvatljivo bilo površnom slušaocu, bilo zainteresovanom! Kao što naznačih na početku, vredno je pažnje, pohvale... do narednog CD-a... koji može i mora biti ključan za ovog umetnika i njegovu karijeru! Prve songove nećemo bacati u vodu, jer je primetan dugotrajan i brižljiv rad na njima, ali ćemo ih slušati pomno iščekivajući sledeći album Ivice Kačavende. Bravo!

Milan B. Popović:

GORAN JOVIĆ / BEBO CD SINGL / FIDBOX / 2019. BEBO!, je ultra moćna tzv. stadionskih razmera, balada, koja traje čitavih pet minuta i 25 sekundi, i drži pažnju slušaoca svojom privlačnošću, kvalitetom i muzičkom magijom. Najviše interesantnim i neobičnim vokalom Gorana Jovića, koji je i tekstopisac ove predivne ljubavne balade. Goran Jović je moćan baja i dasa i kada Bebu – čeka ceo vek! Čak i kada – zbog Bebe – umire! Znala si kada da se pojaviš Sve moje boli da odjaviš Znala si ljubav da probudiš I da me večno, vеčno zaludiš Autor muzike pesme BEBO je Miroslav Milatović Vicko. Glavni vokal u drugoj pesmi Kad dođe ljubav tu nema pameti: Goran Jović i Miroslav Milatović Vicko. Prateći vokali: Stefan Rodić i Miroslav Milatović Vicko. Akustična gitara: Stefan Rodić. Električna ritam i solo gitara: prof. Ivan Hočevar. Francuska harmonika i tambura: Stefan Rodić. Dizajn: Fidbox dizajn Izvršni producent: Goran Jović. Autor Goran Jović ovim CD singlom BEBO uspešno krči put ka, nadam se, svojim, dugosvirajućim autorskim CD albumom, kojim će vernu rock publiku obradovati, i time ustaliti, očvrsnuti svoju poziciju uspešnog rock umetnika kako u Srbiji tako u regionu. U to ime – živeli! Vasa Radovanović: KOREKCIJA SLUHA, kompilacija (Librarion rec.) Još jedna Librarionova kompilacija, ovaj put napravljena za manje od mesec dana po principu ,,quick & dirtyˮ. S obzirom na taj kraći rok za koji je napravljena kvalitet je izuzetno veliki. Pored nekih imena sa zavidnom reputacijom, odavno poznatih

alternativnoj publici jer su već godinama na sceni, tu su i neka nova veoma prijatna iznenađenja. Ne bih posebno navodio imena da se ne bih o nekoga ogrešio, jer među ove 42 numere ima veliki broj sjajnih pesama. Muzički dijapazon je veoma šarenolik, što bi se reklo – za svakog ponešto (od metala do pank roka, od buke do elektronike…). Miša Mašina je uradio odličan omot, a i sam naziv albuma na najbolji način opisuje utisak koji on ostavlja posle preslušavanja. Album je postavljen na besplatno preuzimanje a link je: https://librarion.bandcamp.com/album/korekcija-sluha-hearing-correction-kompilacija-2019

Vasa Radovanović: Čuvaj se psa / SVE JE ISTO RNR records, 2019. EP Sve je isto predstavlja nam u najboljem svetlu ovaj negotinski sastav. Čvrsti, snažni, tečni rifovi, ponegde i suviše teški, ali tačni i neprekidno melju od početka do kraja ovog izdanja. Ima tu obrisa garaže, roka, pank roka koji se sublimiraju u sugestivan zvuk upotpunjen sa dobrim tekstovima. Zaslužan za tekstove i muziku je Mirko Stojanović, a ostali članovi za besprekornu izvedbu i refleksiju. Četiri numere podjednakog kvaliteta: Sve je isto, Soba broj 24, Majka i Prazne priče. Produkcija krajnje profesionalno urađena i šta treba više?!... U ovom broju fanzina imate intervju sa njima, a ako vam se ukaže prilika da ih čujete uživo, nikako je ne propustite.

OSVRTI NA KNJIŽEVNA IZDANJA Vasa Radovanović: PESMA BUNCA I PLAČE U MILANOVIM STIHOVIMA (Milan B. Popović: Pesma bunca i plače) U savremenoj srpskoj poeziji malo je glasova koji su prepoznatljivi i samosvojni u svojim stihovima. Malo je onih koji ne pate za ,,fanfaramaˮ domaće, uslovno nazvane, književne kritike i kojima je najvažnije da ne iznevere, pre svega, sebe kroz svoju poeziju. Jedan od onih koji se ne predaje i ,,ne prodajeˮ svoje stihove je, upravo, Milan B. Popović i njegova urbano-lirska poetika. On stremi sebi zacrtanim ciljevima, ali beskompromisno trudeći se da sačuva svoju dušu, što je očito dok čitamo pesme iz njegove nove knjige Pesma bunca i plače (drugo, dopunjeno izdanje). On nas svojim samosvojnim, buntovnim pesničkim govorom vodi prepoznatljivim stazama svog stihovanja. Velika Isidora Sekulić je rekla: ,,Bez čega poezija ne može, to je život i smrt: bez čega život i smrt ne vrede, to je poezija.ˮ To je suština poezije i vera svih njenih podanika. Svih onih čiji život je neraskidiv od poezije, a jedan od njih je i naš pesnik. ,,Pesma bunca i plačeˮ je definitivno Milanov poetski dnevnik. Zato poneki njegovi stihovi, na trenutak, mogu da nam izgledaju depoetizovano, ali nas to izaziva da otkrivamo skriveni smisao pesnikovog mikrokosmosa. On na taj način uspostavlja dublju korelaciju sa nama i sugestivno nam prenosi najtananija osećanja svoje pesničke duše. Naglašene emocije, u ovom slučaju, nisu anahrone već ih on prepliće sa znalačkom upotrebom pesničkih oruđa (stilskih figura i slika). On, jednostavno, personalizuje svoj poetski izraz kroz sve proživljeno. Kod pesnika je sve moguće kad naiđe teskoba osamljenosti – i da su pet plus dva nula. Kod pesnika je sve moguće i kad ,,luta, začaranom baštom, / glib blata živog, / života ga utapa, / stapa, / potapaˮ i kad mu niko ne poželi sreću u Novoj godini, čak ni većina onih kojima je on poželeo sve najlepše. On i dalje živi svoju poeziju. Ali, nažalost, sve manje njih veruje u nju. Zato i ,,Bunca i plače stara

dama poezija, / krvari suzama dok bljuje poslednja slova / na ustajaloj, zlata vrednoj hartiji.ˮ ,,Pjevamo da ne bismo bili sami, a nismo sami samo kad pjevamoˮ, napisao je Boro Kapetanović, jedan od najznačajnijih savremenih pesnika iz Republike Srpske. I Milan peva da ne bi bio sam, a verujem da će stihovi iz ove knjige naći put do svojih čitalaca, onih koji će umeti da ih na pravi način protumače. U tom slučaju pesnik je ispunio svoj cilj. Milan je, pre svega, urbani pesnik snažnih filozofskih promišljanja o smislu bivstva, autopoetske refleksivnosti, iz čijih stihova izleću emocionalni slapovi (poput onih u sjajnoj pesmi Nemam koga da pozovem u 04 ujutru). Priča nam o otuđenosti, usamljenosti, buntu pojedinca protiv establišmenta i svih onih u ovom našem tranzicionom okruženju kojima on, posebno ako je tananih i dubokih emocija, ne znači ništa, izuzev broja, i služi da, kao u poznatoj Rakićevoj pesmi, po celi dan ide u krug okrećući Dolap. Milan peva: ,,Mučna mi je i ta sama reč, / termin i pojam – prelaz (tranzicija!). / Kao da u svojoj potki krije otuđenje i laž.ˮ Ali on ume i da buntovno otera u Sve tri lepe, kao u istoimenoj pesmi. U pesmama Milana B. Popovića se, iako su u slobodnom stihu, dosta oseti muzikalnost, a to nije neobično s obzirom da ga znamo i kao autora na čije su stihove komponovala i najznačajnija imena domaćeg roka. Izdvojio bih sjajne uvodne prikaze knjige koje su uradili Dubravko Jagatić i Gordana Vlajić, impresivno su prodrli u srž Milanove urbopoetike. Takođe su i ostala tri recenzenta Tamara Lujak, Goran Skrobonja i Jasmina Malešević bili na visini zadatka, i na svoj način predstavili, kroz njihov prozni impresionistički vid, veličanstven duh unutrašnjeg turbulentnog metroa Milanove duše. Milan je više od pesnika. Milan živi za poeziju, Milan ne živi od nje! On poeziji uzvikuje: ,,Ti si moj lek za vekˮ. Ali zna da ,,Umetnik je prepušten samome sebi.ˮ Na kraju, izdvojio bih i odlične ilustracije Jakše Vlahovića. Knjigu preporučujem ljubiteljima lepe književne reči.

Ilinka Vuković: O KNJIZI PESMA BUNCA I PLAČE Čitam knjigu pesama Milana B. Popovica, Pesma bunca i plače, petu po redu, a ponovljeno drugo izdanje. Samo u hiljadu primeraka. Da nijedna paučinasta duša ne ostane bez zbirke. Da prepozna svoju suzu, svoj jecaj, uzdah, tugu, bol u svakom stihu, u Milanovoj pesmi, jer Milan je pre dvadesetak godina umesto da govori počeo da zapisuje. Svoje snove, maštanja, želje, da izražava svoj bunt. Mlad, pun energije, potisnutih energija, uskraćenih mogućnosti on je s početka svog ulaska u državu književnika štampao poetsku trilogiju: Molitva tetoviranog srca, Vreme brutalnih dobronamernika, Oka da ne ispustim dah. Naslovi, sadržaji – brutalni kako bi on rekao. Pesnička zamka. Markentiški trik. Skretanje pažnje ka svom smeru, ka duši i srcu mladića koji traži srodnu personu, sapatnika, slušaoca, sadruga. Ovde je bolje Slep da jesi I ne vidiš. Ovde je lepše Da nem si i ućutiš Zaćutiš, uveneš. On oseća, upija, pesnik je stopljen sa dešavanjima, ljudima, bližnjima. Pesnik grca u uglu samoće, Puca stihom dok drhti, Samog sebe Ubija. Milan B. Popović samo iz ovih navoda pokazuje svoju tananu liniju krvotoka. On pod nazivima teških i grubosirovih pojmova skriva svoju svilenkastu misao, svoj jasan stav da je ovaj svet u kome smo nesnosan za poete, za preosetljive i nežne. Taman posla kada bi sve o sebi otkrio, kada bi skinuo plast koji ga skriva od udaraca, povređivanja, hladnoće. Mudra zamka za one koji će biti privučeni, pozvani da ga čitaju, da se prepoznaju i odahnu što neko saoseća, piše o svemu što bi sami pisali da imaju talenta i snage, da

imaju taj božiji dar, to nadahnuće. Milan to radi za sebe i druge. Treba ga čitati ili slušati moderne avangardne muzičke sastave koji na njegove reči nadograđuju žestoku muziku, muziku koja razara, pokreće, navodi na pobunu, istrajavanje, menjanje klišea, duhovne čamotinje. Poetična je i zbirka misaonofilozofska a svakodnevna Na kori integralnog hleba. Isto alegorijski skrivena prava tema. Tobože alavost, glad, prežderavanje, a sve govori o osobinama nas običnih dobrih ili izvitoperenih i kako naći način i put ka savršenstvu, ka božanskim vrlinama i postojanju. Milana B. Popovića je greh prepričavati. Ravno bogohuljenju. Ili imate lirsku crtu za poetiku ovog zrelog i originalnog pesnika ili imate grube uši, račvast zmijski jezik. Sami se snađite. Čitajte njegove kritike rok stvaralaca, prikaze književnih dela drugih pesnika, sadržajne intervjue u časopisima. Zar ni poklone ne prihvatate koje Milan blagonaklono nudi, jer nema srca da prodaje svoje knjige. Taj lirski Don Kihot, sav od uzleta, nematerijalnog ličnog prostora, zanosa i iluzija i plače umesto vas, i u tome bi da vas zaštiti. Pa ako čujete negde jecaj, obrišite svoje obraze, to su suze ovog dobrog čoveka i uglednog pesnika i novinara. Vasa Radovanović: Zoran Ilić: UVOD U PANK (Presing, 2019) U svojoj novoj knjizi Uvod u pank Zoran Ilić sledi put koji je utro prethodnim knjigama (Kotrljanje Bertolda Brehta, Smej se Pajaco…) stilski ostajući veran svom, sad već prepoznatljivom književnom izrazu, jedinstvenom na savremenoj srpskoj književnoj sceni. Kroz dijalog Pajaca (svog alter ega) i svemoćnog i sveznajućeg Interneta on se šeta kroz istoriju panka otkrivajući nam ga (veoma često i neke malo poznate detalje) i nudeći obavezno štivo, takoreći pank bukvar za sve one koji sebe smatraju pankerima. Kroz neke osnovne pojmove koje bi svi trebali da znaju nudi nam ono što i sam naslov ove knjige poručuje – Uvod u pank.

Teorija romana, pogotovo savremenog, je postala sasvim fleksibilna (uzmimo na primer postmodernizam i ostale izme), a Ilić je ovim svojim dijalog-romanima postavio neka nova viđenja. Jezik je pitak, enciklopedijski tečan, i knjiga se čita u jednom dahu. (Bar će je tako čitati oni kojima pank nešto znači, kao i oni koji žele da ga upoznaju). Pisac iz internet informacija sjajno izvlači detalje i od njih vešto pravi uzbudljive priče, stavljajući ispred nas ceo spektar pank ikona. Počinje sa Pankrtima, a pošto je kao gost gost na njihovom koncertu u Stožicama trebao da bude Glen Metlok, prvi basista Pistolsa, nadovezao na njih prve pank zvezde (uz obaveznu priču o Sidu i Nensi), KBO! (čijem je nastanku Pajaco lično prisustvovao), Parafe, Kazalište, Ramonse, Kleš, Blokhedse, uz sve to nas upoznajući i sa drugim pank herojima koji su bili u dodiru sa pomenutima. Životne storije pojedinih članova tih bendova su prave male pripovesti same za sebe. Normalno, da je obuhvatio sve najznačajnije bendove, one koji su ostavili nemerljiv trag u panku knjiga bi imala bar hiljadu stranica, a ne 116, ali ona je i uputstvo čitaocima da uz pomoć interneta nastave tamo gde je on stao sa svojim Uvodom. Zoran Ilić pokušava, ne lično, već kroz izjave nekih ličnosti, koje su ostale zapisane u novinama i na internetu, odgovori ,,šta je to pankˮ, ali svestan je da je to veoma kompleksan odgovor, jer pank nije samo muzika već i način života. Kao što napisah na početku, knjiga je obavezna pank lektira i preporučujem je od srca. Vasa Radovanović: IZLAZE STIHOVI IZ SRCA PRESLICE (Ilinka G. Vuković: Srce preslice, NB Đorđe Natošević, Inđija) Nalazimo se pred najnovijom knjigom poezije Ilinke G. Vuković, vrsne pesnikinje, ali i antologičarke, novinarke. Na stotinak strana ona nam iz svoje lirske alatnice nudi pregršt skladno izvajanih stihova, stilski i motivski iznijansiranih, visokih vrednosnih amplituda. Ono što izdvaja ovu knjigu iz hiperprodukcije savremene srpske poezije je, pre svega, originalan

način na koji je pesnikinja isplela njenu arhitektonsku strukturu. U pogovoru je napisala da je ,,ovom knjigom pokušala da se oduži… svim majstorima koje je sretalaˮ, jer se, još kao dete, divila kreativnim majstorima koji su spretnošću i darovitošću dostizali majstorstvo, savršenstvo, lepotu jer je zanat kojim se čovek bavi, pored ostalog, njegova lična karta, suština, identitet. Najpriličnije zanimanje za samu autorku bi bilo – tkalja. Tkalja reči. Tkalja stihova sugestivne lepote. Jer, kao što tkalje ,,tkaju strpljivo, mirno upravljaju izukrštenim prstima...ˮ, tako je i pesnikinja, vidljivo je – polako i sa ljubavlju, izatkala pregršt lirskih snohvatica, ali dubokih filozofskih promišljanja vodeći nas kroz široku lepezu najrazličitijih zanimanja. Upoznajemo ih preko sedamdesetak, od bozadžije do manekena, od kuvara do ćurčije, od ikonopisca do grobara… Zanimanja su samo osnov za ispredanje najtananijeg stihovnog tkanja. Osnov za šetnju kroz najširu paletu lirskih slika smeštenih u njenu pesničku galeriju. Stihovi su ispevani u slobodnom stihu, ali raspričanom ritmikom, skladno uvezani u nit pesme. Poneki put i previše deskriptivni u Ilinkinoj nameri da zanimanja o kojima peva što više približi čitaocima. Ima u njima veoma upečatljivih metafora, koloritnih slika, razigrane imaginacije, fine refleksije, iskonske mudrosti. Neka zanimanja, danas gotovo iščezla, prosto prizivaju sliku nekih davnih i lepih vremena. Kao što Ilinka zaključuje u pesmi ,,Dimničar – odžačarˮ da je sve manje dimničara i odžačara, tako je i sve manje pesnika koji u svaki svoj stih unose dušu i sugestivnu refleksivnost. Sve je više onih koji poeziju shvataju kao zanat (i jure razne pravce i izme) a sve manje (onih dobrih) koji za svoje stihovanje koriste snažnu inspiraciju i emotivnost. Upravo zato mislim da će ova knjiga pronaći put do svojih čitalaca i izazvati ih da na jedna drugi način vide ljude-majstore koje svakodnevno sreću oko sebe, a najčešće im i ne posvete neku veću pažnju. I preporučujem da je uvrstite u svoju ličnu biblioteku.

Milan B. Popović: SRCE PRESLICE Ilinka Vuković, sedma zbirka poezije 2019. Bogato usmeno i pisano duhovno blago našeg naroda mnogim stvaraocima poslužilo je kao inspiracija da stvaraju i nadograđuju umetnička dela. Jedinstven grafički i ortografski oblik naše azbuke takođe je polazna tačka na kojoj se stvaraju književna, poetska i druga pisana artefakta. Ilinka Vuković je deo srpskog književnog lanca koja je vezana vaspitanjem i obrazovanjem za svoj jezik, tradiciju, kulturu i narodno stvaralaštvo. Nju su podstakle narodne umotvorine, poslovice i zagonetke, da sačini poetsku zbirku sa naslovom Srce preslice. Zbirka sadrži 75 pesama o različitim zanatlijama i zanatima, u vreme koji su nastajali kada je ona odrastala i školovala se. Suočena sa nastankom zanatstva, malih privatnih radionica kalfi i majstora koji su počinjali sa delatnošću u vreme neobičnom, ona je prizivajući to vreme elana, rada i osmišljavanja postojanja i menjanja sredine i društva, oduševljeno opisivala te ljude. Od avijatičara, babice, baštovana, grobara, dimnjičara, preko kovača, njegovatelja, pastira, obućara, četkara, ćurčije do šeširdžije ređani su po azbučnom redu, po slovima naše ćirilice, jedinstvene azbuke u svetu, koja ima jedan znak za jedan ton, zvuk. Ta lirska harmonija različitih zvučnih odjeka, iz različitih radionica prava je onomatopeja u našoj stvarnosti i poeziji. Oda radu, slava stvaralaštvu, poeziji, nalaženje identiteta i karaktera kroz zanimanje, zaposlenje, to je Ilinkina vodilja koja joj je otvarala vrata na tom putu pisanja i pevanja. Ova knjiga mogla bi da posluži i đacima koji se opredeljuju za dualno obrazovanje, i starijima da se podsete i okrepe prošlim vremenom kada se uživalo u delanju, u inovatorstvu, u lepoti činjenja i stvaranja. To je vreme kada se do majstorskog priznanja dolazilo upornim radom, dokazivanjem, kada je sve bilo podložno javnosti, kritici, popravkama. Srce preslice je zagonetna naslovnica jer sadrži tri reči koje su obeležile život i radnu biografiju ove pesnikinje. Naslovom ona označava svoju emotivnost, liričnost, srce, pres bi bila oznaka njenog 40-godišnjeg novinarskog radnog staža, a lice pokazuje komunikativnost, ljude o kojima je pisala, prikazivala i pokazivala u javnim glasilima. Tako je jednim starinskim alatom oživela moderan pristup i

igru rečima kojom se može sve, mnogo ako se poznaje etimologija reči, značenje, poreklo, značaj. Ovu sedmu poetsku zbirku ova pesnikinja je posvetila roditeljima, učiteljima, svima od kojih je učila, saznavala, koji su joj pomagali da joj slova i reči kao alatke omoguće da se bavi poslom, pisanjem, da uživa, da se dokazuje i da pokaže da li je došla do majstorstva, kao cilja i želje svakoga ko traži zlatno runo, lepotu. Recenzijom putopisac Blažo Popović pojašnjava kako se stiže od radnika do umetnika i kako je u tome presudno srce, posvećenost i iskrenost. Biljana Кlarić Кlara, akademska slikarka je slikom zagonetne žene na koricama ulepšala zbirku, a kako je izgledalo majstorsko pismo opančara iz 1924. godine prikazano je na stranicama knjige. Fotograf Predrag Bezbradica je uspeo da snimkom autorke ovekoveči njen optimizam u susretima sa čitaocima. Poezija ove knjige predstavljena je u bibliotekama Milutin Bojić i Moma Dimić.

ART ALTERNATIVA Silvija Tumbasević:

Nahranite ptice, očistite šumu, dajte sebe bezuslovno, budite lek, tako se postižu promene. Nekoliko ljudi mi je prenelo da su se probudili kada su pročitali roman Neobičan dan, a ja tu nikome nisam solio pamet. Iako sam spomenuo da je društvo zaraženo, odnosno da smo još uvek na niskom nivou svesti, buđenje nije došlo zbog toga, već zato što sam ponizno dao čistu ljubav na dlanu. Društvu je potrebna ljubav svakog pojedinca uz koju će prirodno uslediti promena (podizanje svesti), a ne „objektivnoˮ viđenje i borba nasiljem. Ne vidim sivilo i apatiju, za mene je sve to evolucija. Koliko je teško mladom piscu u savremenoj srpskoj književnosti? Da li ti internet (pošto znam da si dosta aktivan) pomaže da lakše dođeš do čitalaca? Koji je tvoj recept za neke nove mlade pisce? U novoj knjizi je jedna misao: „Ako si spreman da u nečemu istraješ, ne zato što će ti to doneti sigurnost, već zato što osećaš veliku ljubav prema tom poslu... nema te sile koja će te sprečiti u ostvarivanju uspeha.ˮ Poblem sa nama je taj što ne razumemo šta je uspeh. Često očekujemo da se uloženi trud vrati kroz prihvatanje društva, novac, slavu, a to nije uspeh, to je samo hrana za ego. Život, odnosno priroda ne funkcioniše tako. Nema kupoprodaje sa prirodom. Kada daješ najbolje od sebe nagrada je to što uživaš, nagrada je to što ćeš svakog dana imati dovoljno, nagrada je što pomažeš drugima da probude samospoznaju. Slava, novac, prihvatanje drugih ljudi... to su samo okovi koji stvaraju patnju kada nestanu. Kada se izdvojiš od toga nema poteškoća. Samo seješ ljubav i koračaš dalje, a plodovi neminovno dođu. Za mene je uspeh to što radeći ono što volim imam dovoljno za danas... a uvek će biti danas. Internet je sjajna stvar, to sam uvek govorio. Tu sam biraš sadržaje, niko ti ne puni glavu. Sam biraš da li ćeš se trovati ili hraniti dušu. Ja se povezujem sa onima što hrane dušu, i zajedno gradimo nešto novo i nesvakidašnje. Napiši nam neke pozitivne ali i negativne situacije u kojima si se nalazio dok si pokušavao da predstaviš javnosti svoje stvaralaštvo. Kako tvoja okolina reaguje na to što se baviš književnošću (i muzikom) s obzirom da živiš u jednoj manjoj

ALEKSANDAR OPAČIĆ Profesor / S T U D I O S T R I P / Kosmoplovci Slepi čovek-šišmiš, Kosmoplovac, jedan od Tri dedice, profesor Studio-stripa, duboko u trećoj dimenziji (3d animacija, grafika, film). Po potrebi glavu zamenjuje kamerom, a telo teškim metalom, uglavnom crnim. Učitelj crtanja izbačen zbog popustljivog stava prema učenicima/cama (,,Sva su deca zaslužila petice’’), nastavnik izbačen zbog nepoštovanja nastavnog plana i programa, te sprovođenja sopstvenog. Sa fakulteta izbačen zbog nepojavljivanja. Strip je bio i biće mu prioritet. Pored svih ostalih stvari kojima se bavi u slobodno vreme, hobija, povremenih angažmana i profesionalnih izazova, stalnih nameštenja i dopunskih i dodatnih časova koje ili pohađa ili vodi, u zavisnosti od interesovanja, kako njegovih sopstvenih tako i nemalog broja njegovih poštovalaca, kolega, životnih saputnika i sledbenika ovog usamljenika sa ivice svih provalija, moralnoetičkih, stručnoprofesionalnih, ostaje istinski vernik grafičkog kazivanja, u ovom nesretnom svetu, nespretno nazvanog stripom. Još koja godinica...

Profesor Aleksandar Opačić je imao sjajnu izložbu u Uličnoj galeriji u Beogradu pod nazivom Nebeska kraljica. (Na koncertu povodom otvaranja izložbe u Imago CUK-u su svirali Grešnici i Biker Bonton Soundsystem). Nebeska kraljica Sagledana iz svih uglova, nebeska kraljica možda više i nije jedna jedina. Ipak, nema ničeg uzvišenijeg ni savršenijeg od nebeske kraljice i u njenom obliku i u njenim delima. Oblikom pripada svetu ideja od kojega se odvajaju pojedinačne, moguće i nemoguće biotehnološke varijacije. Svojim delima razlikuje se od svih razmaženih, kapricioznih princeza, frivolnih dama iz šire dvorske pratnje i ostalih devojaka koje ne znaju šta rade. Širom otvorenih očiju i usta ova božanstvena nevesta, post pank turbo grešnica iz kosmosa, gleda u nas ili u mesec. I kada je zombi i kada je kiborg njena je podvezica sjajna, a ona je naša devojka iz snova: nebeska kraljica, raspala joj se karlica, ali joj je frizura na mestu. Mračni romantik profesor Opačić izdvojio je bar osam mogućih razumevanja nebeske kraljice kroz crteže poreklom iz STUDIOSTRIPA.

POEZIJA GORDANA ĆULIBRK Živi i stvara u Beogradu. Prozu i poeziju objavljuje u periodici. Objavila je knjigu poezije Snaga otiska (2004) i roman Pusto ostrvo u srcu civilizacije (2007). Prevođena je na francuski, engleski i ruski jezik. Zastupljena je u više antologija. Član Društva književnika Beograda. КRLETКA

КORAČAM

Кrletka koju sam za Tebe napravila od čežnje i snova ipak je samo krletka a Ti si ptica poleti sa moga dlana

Кoračam beskraj sa mnom putuje daljine u meni obitavaju stopama natapam put stope moje urasle u asfalt koračam istim stazama vuče se traka moj ih otisaka merim vreme koracima koračam

*** Кao ispirač zlata kroz rešetku dana odbacujem šljunak i mulj da bih dobila zrnce što sija što me greje i čisti OTISAК Pođi po svetu i pronađi otiske mojih bosih stopala neka to budu znaci nacrtaj mapu tih otisaka poveži tačke dobićeš zanimljivu slagalicu koja ima neslućenu snagu

BILA SAM Кada dođe poslednji čas Znaćy da nije bilo uzalud što sam snevala i tražila što sam dozivala svetlost što sam bila