R Magazin #5

magazin oktobar 2015.

Broj 5

Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

NOVA STRATEGIJA RUSIJE

na Bliskom istoku ANALIZE NAJVEĆIH RUSKIH STRUČNJAKA O INTERVENCIJI MOSKVE U SIRIJI

ZAŠTO JE RUSKA AVIJACIJA TOLIKO EFIKASNIJA OD SAVEZNIČKIH UDARA

DA LI JE MOSKVA BILA PRINUĐENA DA SE DIREKTNO UMEŠA U SIRIJSKE DOGAĐAJE

IMA LI KREMLJ "PLAN B" ZA SLUČAJ DA NEŠTO POĐE NAOPAKO

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA Među Hakasima - narodom koji je sačuvao drevnu tradiciju šamanizma

magazin

UVODNA REČ

oktobar 2015.

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi

RUSIJA I SIRIJA

na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima.

Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 PROFIMEDIA

faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 2, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Pavel Golub - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu

G

Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru.

2015 Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru.

lavna tema ovog broja je nesumnjivo najaktuelniji svetski događaj u ovom trenutku.

Reč je o ruskoj vojnoj operaciji u Siriji.

Mi ćemo svakako nastaviti da pratimo i događaje u Ukrajini i Donbasu, proteste u Crnoj Gori i rusko-srpske odnose, ali format novinskog dodatka nalaže nam da biramo jednu oblast kao glavnu temu broja. Verovatno će se i čitaoci složiti da u sadašnjim okolnostima ta tema treba da bude upravo Sirija, a sa svim ostalim aktuelnim temama možete se upoznati na našem sajtu ruskarec. ru, gde objavljujemo materijal na srpskom jeziku.

Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije.

RBTH objavljuje 36 novinskih dodataka u 29 zemalja sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset osam miliona ljudi, a takođe održava 21 sajt na 17 jezika.

U OVOM TRENUTKU DODACI SE OBJAVLJUJU U SLEDEĆIM LISTOVIMA: The New York Times, The International New York Times, The Wall Street Journal, Washington Post, Foreign Policy SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE • Daily Telegraph VELIKA BRITANIJA • Le Figaro FRANCUSKA

U ovom broju možete pročitati izvanredne analize skorijih i predstojećih događaja u Siriji iz pera vodećih ruskih eksperata za međunarodna pitanja, esej ruskog naučnika o monstruoznosti uništenja Palmire i ekskluzivnu reportažu o životu sirijskih izbeglica koje su iz nekog razloga emigrirale najpre u Moskvu, pa tek onda u Evropu.

• Handelsblatt NEMAČKA • Nedeljnik, Geopolitika SRBIJA • Nova Makedonija MAKEDONIJA • Tageblatt, Le Jeudi LUKSEMBURG • Le Soir BELGIJA • La Repubblica ITALIJA • El Pais ŠPANIJA, ČILE, PERU, MEKSIKO • La Nacion ARGENTINA • Observador URUGVAJ • The Nation, Phuket Gazette TAJLAND • Folha De S. Paulo BRAZIL • Mainichi Shimbun JAPAN • Global Times KINA • Joongang Ilbo JUŽNA KOREJA • Economic Times INDIJA

Упознајте Русију из новог угла

VJAČESLAV ČARSKI izvršni urednik RBTH za Evropu

ruskarec.ru Поделите своје утиске са нама

II

/ruskarec

Na kraju ovako ozbiljnog dodatka odlučili smo da unesemo izvestan kontrast u odnosu na glavnu temu i objavimo priču o Hakasima i njihovim šamanima. Verujemo da će detalji iz života ovog sibirskog naroda mnogima biti zanimljivi.

/ruskarec

magazin

INTERVENCIJA U SIRIJI

NOVA STRATEGIJA NA LEVANTU

Iskorak na Istok sa osvrtom na Zapad

PROFIMEDIA

Posle Osetije i Krima moglo se očekivati da će akcija Moskve u Siriji biti veoma efikasna i dobro promišljena.

Rusija je u velikoj prednosti u odnosu na američku koaliciju, jer ima neophodne kontakte i saradnju sa snagama koje se na kopnu bore protiv terorista. Pored toga što na ovaj način sprečava ekspanziju terorističkih grupa na Severni Kavkaz i vezuje ih za Siriju, Moskva je uspešnom vojnom i diplomatskom akcijom povratila ugled izgubljen u postsovjetskom periodu, s tim što sada ispoljava daleko više opreznosti nego u ranijim vremenima

P DR JEVGENIJ SATANOVSKI, VPK

magazin

ojava ruske avijacije u Siriji, tačnije jednog avijacijskog puka i pratećih službi, iz korena je izmenila situaciju u regionu. Rusija je, suprotno svim prognozama, dejstvovala tajno, brzo i efikasno. To se u principu i moglo očekivati ako se analiziraju njena dejstva u Osetiji i na Krimu. Ruska Federacija je bila izuzetno učtiva i konstruktivna, ali čvrsta u svojoj ponudi svima koji mogu da biraju: ili da učestvuju pod njenim uslovima, ili da se

sklone s puta i ne smetaju joj da ratuje protiv terorističkih grupacija tamo gde smatra da je to potrebno i onako kako nađe za shodno. Legitimitet njenih dejstava u Siriji obezbeđen je zahvaljujući Asadovoj vladi.

Dodajmo još i ovo: u slučaju da rusko rukovodstvo donese odgovarajuću odluku, odrešene su mu ruke i za vojna dejstva u Iraku, budući da je vlada te zemlje pozvala Rusiju da dejstvuje, utoliko pre što je u Bagdadu formiran centar za koordinaciju antiterorističkih dejstaIII

va Iraka, Sirije, Irana i Rusije.

Ova poslednja okolnost je šamar predsedniku Obami, čija nezgrapna koalicija – a ona se sastoji od 62 zemlje – više od godinu dana dejstvuje na iračkom nebu bez ikakvog značajnog uspeha. Delimično se time objašnjava i Obamino proricanje da će ruska operacija u Siriji doživeti fijasko, dok su sa druge strane Putinove izjave o Sjedinjenim Američkim Državama i samom Obami daleko korektnije.

Ruska avijacija je neuporedivo efikasnija od avijacije SAD i njihovih saveznika jer ima kopnenu podršku sirijske armije, odreda Kurda i Druza, šiita i Iranaca, a ukoliko bude neophodno da se Islamska država (ID) dotuče u Iraku – i tamo će Rusija imati kopnenu podršku armije Iraka, Iranaca, lokalnih Kurda i šiita. Uostalom, Amerikancima niko nije branio da uspostave potrebne veze. Doduše, smetala im je zbrka koju su sami stvorili u određivanju svojih ciljeva, zadataka i saveznika.

PRELOMNI TRENUTAK

Karakteristične su reakcije inostranih medija u pogledu rezultata prvih vazdušnih napada ruske avijacije na položaje ID i drugih terorističkih grupa u Siriji. Glavni motiv u svim zapadnim publikacijama glasi da Ruska Federacija ne bombarduje Islamsku državu nego neke druge ciljeve. To je delimično tačno jer su kod Homsa bombardovane prosaudijske i proturske grupe. Ali to ne znači da na tom području nema pripadnika ID. Naprotiv, oni su nekoliko puta pokušavali da priđu Homsu sa druge strane Palmire i napadnu otud kako bi privukli pažnju na tu stranu i zaustavili ofanzivu oružanih snaga iz Damaska na taj grad.

Prvi vazdušni napadi ruske avijacije naneli su Asadovim protivnicima prilično velike gubitke. Otud zabrinutost državnog sekretara Kerija, otud i histerija saudijskog rukovodstva – od ministra spoljnih poslova do stalnog predstavnika Saudijske Arabije pri UN. Ta reakcija je indikativna. To znači da Moskva uništava konglomerat islamističkih grupa koji je Rijad stvorio sa tolikom mukom.

Ruska avijacija, za razliku od snaga „koalicije“, dejstvuje u kontaktu sa sirijskom armijom i zato poseduje aktuelne obaveštajne podatke sa terena i mogućnost da navodi avione na cilj sa prve linije fronta. Zapad će se na sve načine truditi da umanji značaj te činjenice i IV

PROFIMEDIA

INTERVENCIJA U SIRIJI

Jasno je da je stav Rusije prema Siriji zabrinuo Saudijsku Arabiju, Katar i Tursku kao sponzore „sirijskog otpora“, njegove radikalizacije i islamizacije da je podvrgne podsmesima, ali uglavnom u medijima. Bilo bi smešno na zvaničnom nivou javno izražavati zabrinutost što Rusija bombarduje „pogrešne“ islamiste. „Al Nusra“ je i dalje na crnom spisku terorističkih organizacija Stejt departmenta. Amerikanci su zabrinuti zbog toga što se bombarduju islamističke grupe koje oni „iza kulisa“ koriste za svoje ciljeve.

To su pre svega grupe „Ahrar el Šam“ i „Džund el Šam“. U vezi sa tim se forsira tema „nastradalih civila“, iako tu tvrdnju niko ne može dokumentovati. Treba istaći da maksimum koji danas Rusija želi da postigne u Siriji jeste stabilizacija fronta i stvaranje optimalnih uslova za ofanzivu Asadove armije i kurdskih odreda na Raku. Oslobađanje glavnog uporišta „Islamske države“ kroz koje se nafta švercuje u Tursku dovešće do gašenja borbene aktivnosti ID u Siriji i Iraku.

Sjedinjene Američke Države smatraju da se iza ruskih dejstava u Siriji krije že-

lja Rusije da se pozicionira kao globalni igrač, da se oslobodi sankcija i dezavuiše ili zamrzne ukrajinsku temu. U stvarnosti, međutim, pored zaštite nacionalnih interesa taj korak Rusije bio je uslovljen i očiglednom demonstracijom početka raspadanja monopolarnog sveta nastalog posle raspada Sovjetskog Saveza. Pri tome je ruska politika u saudijsko-iranskoj konfrontaciji napravila krupan korak u približavanju Iranu. Snovi lobista arapskih monarhija o zbližavanju Rusije sa njima i ideje o saudijskim investicijama, po svemu sudeći, ostaće samo snovi. Moskva je ujedno napravila upadljiv pomak u osvajanju simpatija zapadne publike, koja više voli političare spremne da postupaju efikasno i da se ne obaziru na političku korektnost. Njoj su dejstva Rusije u Siriji razumljiva. Doduše, utoliko će oštrija biti reakcija zvaničnog Vašingtona i Brisela, jer se ne radi toliko o Siriji koliko o novom modelu donošenja odluka na svetskom nivou.

HOĆE LI ID STIĆI U RUSIJU?

Inicijative Rusije vezane za aktivizaciju borbe protiv ID pobudile su kod mnogih politikologa bojazan zbog moguće ekspanzije ID u Rusiji. Oni se pribojavaju šeme po kojoj će se ID osvetiti za rusku akciju u Siriji i zauzvrat povesti u Rusiji teroristički rat. Jasno je da je stav Rusije prema Siriji zabrinuo Saudijsku Arabiju, Katar i Tursku kao sponzore „sirijskog otpora“, njegove radikalizacije i islamizacije.

To se dogodilo zato što se Evropljani i Amerikanci prave da to ne vide i drže

magazin

se po strani. Rijad i Doha su u Siriji uzgajali džihadizam koristeći neograničene finansijske prilive i materijalno-tehničko snabdevanje. To im je dozvolilo da pokret otpora Asadu zasite stranim „dobrovoljcima“ i stvore protivtežu regularnoj armiji kako bi uticaj Irana u Siriji i Libanu sveli na minimum. Da te zemlje nisu sponzorisale islamiste, sirijski konflikt bi brzo prošao akutnu fazu, mada bi rat bio nastavljen dizanjem pojedinih objekata u vazduh, a sunitsko stanovništvo bi i dalje imalo negativan stav prema vladi.

Projekat predsednika Putina koji je on šematski predstavio u UN, koliko se može suditi o njemu, sastoji se u tome da se sačuva prisustvo zvaničnog Damaska u političkom polju Sirije kao jedine garancije da ona neće biti pretvorena u „neuspeli državotvorni pokušaj“.

Kada Asadovi protivnici i njihovi sponzori shvate da su u pat-poziciji, moći će da se pređe na inkorporiranje sunitske elite u ekonomski i politički život Sirije, kao što je svojevremeno urađeno sa čečenskom elitom u Rusiji. Jasno je da u Čečeniji nije bilo konfrontacije po verskom pitanju. U Siriji ona postoji, ali inkorporiranje sunita je moguće, što dokazuje iskustvo državnog aparata Asada starijeg, koji je stvorio vitalni sistem upravljanja i podele dobara. Da li će se to inkorporiranje realizovati sa mlađim Asadom ili bez njega – nije toliko važno.

Saudijska Arabija ne može beskonač-

usmereni na Siriju, Irak i Jemen, a katarski još i na Libiju i Sinaj. Na ove teritorije se upućuju i „dobrovoljci“ kojih je sada sve manje.

no dugo finansirati jurišnike za jemenski, sirijski i irački front. Ona u uslovima krize cena nafte ima problema sa budžetom. Ako se očuva dinamika trošenja zlatnih i deviznih rezervi kraljevine na globalne projekte, te rezerve će nestati za dve-tri godine. Otprilike za godinu dana Rijad će početi da oseća u regionu pritisak od strane Irana s obzirom na rast finansijskih mogućnosti Teherana zahvaljujući slabljenju sankcija.

Prema tome, teško da će Saudijska Arabija i Katar u srednjoročnoj perspektivi imati dovoljno snage i sredstava da organizuju veliki pokret džihadizma na Severnom Kavkazu. Oni mogu da plate terorističke napade koji će imati velikog ođeka, ali ne da izazovu pometnju kakva je vladala tokom devedesetih godina prošlog veka. Uostalom, sada je i situacija u severnokavkaskim republikama drugačija. Konkretno, Čečenija ima iskustvo ratovanja na svojoj teritoriji koje niko ne želi da ponovi. Zato se o ekspanziji ID ili Al Nusre na Severni Kavkaz može govoriti samo teoretski.

Pored toga, rusko vojno prisustvo u Siriji „vezuje“ snage džihadista za njenu teritoriju. Ako se nastave borbena dejstva i očuva stabilnost sirijskih vlasti, onda će verovatnoća pojave žarišta džihada na Severnom Kavkazu biti svedena na minimum. Glavni uslov za prisustvo džihadista na Severnom Kavkazu je novac, a novca nema pošto su finansijski tokovi arapskih monarhija

„NOVA REALNOST“

DENIS SINYAKOV / REUTERS

RUSKA AVIJACIJA JE NEUPOREDIVO EFIKASNIJA OD AVIJACIJE SAD I NJIHOVIH SAVEZNIKA JER IMA KOPNENU PODRŠKU SIRIJSKE ARMIJE, ODREDA KURDA I DRUZA, ŠIITA I IRANACA

magazin

Zanimljivi su procesi koji se odvijaju otkako su Rusija, Sirija, Iran i Irak osnovali zajednički Informacioni centar u Bagdadu za koordinaciju borbe protiv ID. Ta odluka je po mišljenju SAD stvorila „novu realnost“ i primorala Zapad da se potrudi i udubi u smisao planova Moskve. Realno gledano, stvaranje centra koji je zapadna štampa okarakterisala kao zajednički generalni štab četiri zemlje označava da se u Bagdadu nalaze „oficiri za vezu“, da oni prate situaciju na frontovima Sirije i Iraka i šalju zajedničke preporuke svojim prestonicama.

Ruski predsednik je u UN nagovestio mogućnost stvaranja alternativne koalicije za borbu protiv ID pre susreta sa predsednikom SAD, i tom prilikom „rezervisao“ učešće u pomenutom savezu onih kojima je Vašington prethodno uskratio takvu mogućnost. Radi se pre svega o Iranu i Siriji. Najoptimističniji rezultat rusko-američkih konsultacija mogla bi biti podela zona odgovornosti dveju koalicija i uspostavljanje kontakata kako bi se isključili slučajni međusobni okršaji i uspostavila opšta koordinacija dejstava. Realnije je očekivati da i jedna i druga koalicija dejstvuju po sopstvenom nahođenju, ističući samo „crvene zastavice“ i međusobno koordinišući svoje procese koliko je potrebno.

Istaći ćemo na kraju i to da su dejstva ruskog ratnog vazduhoplovstva u Siriji i prodor ruske diplomatije u pravcu Iraka, pored svega ostalog, omogućili Rusiji da povrati ugled izgubljen u postsovjetskom periodu. Bliski istok poštuje samo jake i samostalne. Moskva, srećom, sada ispoljava daleko više opreznosti nego u ranijim vremenima, o čemu svedoči nivo koordinacije koju je ponudila Izraelu i Americi, a uz to pravila igre koja važe u ovom regionu poštuje daleko više nego Vašington. I to je, nesumnjivo, veliki plus. Da li Rusija u ovoj situaciji nešto rizikuje? Naravno.

Ali rizikovala bi mnogo više da se u kritičnom trenutku nije umešala u sirijski vojni konflikt u ovom minimalnom obimu koji vidimo. To očigledno ne uzimaju u obzir oni koji kritikuju poteze ruskog rukovodstva, naročito kritičari u samoj Rusiji... * DR JEVGENIJ SATANOVSKI JE DIREKTOR INSTITUTA ZA BLISKI ISTOK Original teksta je objavljen na sajtu vpk-news.ru V

INTERVENCIJA U SIRIJI

IMA LI MOSKVA „PLAN B“ Mogućnosti i rizici sirijske operacije Rusija je, sa Vladimirom Putinom na čelu, iskoristila trenutak kada joj se pružila mogućnost da preokrene situaciju na Bliskom istoku i primora ostale da reaguju na njenu inicijativu. U isto vreme, Moskva se stavlja na jednu stranu u brutalnom građanskom, pa čak i verskom ratu. Osim toga, pitanje je hoće li Rusija moći lako da napusti tu teritoriju ako nešto krene naopako

J

esen 2015. godine postala je još jedna važna prekretnica u ruskoj političkoj istoriji. Prvi put posle više od četvrt veka Rusija zvanično realizuje krupnu vojnu operaciju u inostranstvu. Motiv nije „politički korektna“ mirovna akcija, nego razlozi strateške prirode. Moskva poziva druge zemlje u međunarodnu koaliciju protiv terora, ali svima daje do znanja da je spremna i da dejstvuje samostalno.

To je nesvakidašnji događaj u međunarodnoj situaciji. Protekli petnaestogodišnji period obeležen je usponom aktivnosti SAD i njihovih saveznika u primeni sile prilikom rešavanja (mada se to teško može nazvati rešavanjem) regionalnih konflikata, pre svega na teritoriji Bliskog istoka, shvaćenog u širem smislu tog pojma. Rezultat tih aktivnosti je rastureni mravinjak raznovrsnih konflikata, verski rat koji se rasplamsava u muslimanskom svetu i bespomoćnost spoljnih sila pred procesima koje su same inicirale.

Sada, kada se Rusija neposredno uključila u bliskoistočnu politiku i ustremila u samo središte sirijskog vrtloga, posebno je važno da se napravi kritički osvrt na lekcije iz ranijih godina.

Jasni su motivi koji su pobudili Kremlj da donese odluku o vojnoj operaciji daleko izvan nacionalnih granica. Orga-

VI

PROFIMEDIA

FJODOR LUKJANOV

Glavna dilema ratova koje sada vode velike zemlje je u tome što u njima ne postoji pojam „pobeda“. Vojne operacije proteklog perioda izvođene su gotovo isključivo sa ciljem da se smeni vlast i taj cilj je uvek postizan – u Avganistanu, Iraku, u Libiji. Oni koji su postigli taj uspeh snebivali su se da ga okarakterišu kao pobedu nizacija Islamska država (ID) zabranjena je u Rusiji i otvoreni je njen neprijatelj. Pored toga, važan faktor je bio i politički osećaj Vladimira Putina. On je sagledao mogućnost da se preokrene situacija i primorao ostale da reaguju na njegovu inicijativu, a ne obrnuto. Demonstracija znatno povećanih vojnih mogućnosti Rusije nije cilj nego faktor, kao uostalom i formiranje kruga važnih partnera od Teherana do Bejruta.

Isto su toliko očigledni i rizici. U brutalnom građanskom ratu Moskva faktički učestvuje na jednoj strani – na strani Bašara Asada, a takođe i u verskom ratu solidarišući se (pa makar i situativno) sa šiitskom manjinom muslimanskog sveta protiv sunitske većine.

Takva situacija zahteva da se pažljivo osmisli politički kurs, jer u protivnom može biti velikih gubitaka, uključujući i gubitke na unutrašnjoj političkoj sceni

magazin

magazin

PROFIMEDIA

Svakodnevni izveštaji, vesti i fotografije sa Bliskog istoka na ruskarec.ru

Svaki rat ima svoju logiku, koja u određenom trenutku nađača političku svrsishodnost. A tada je već teško iskočiti iz jame. To potvrđuje bliskoistočno iskustvo gotovo svih sila koje su pokušavale da u ovom delu sveta igraju veliku igru.

U prethodnoj deceniji, kada su se Sjedinjene Američke Države zaglibile na Bliskom istoku, ruski komentatori su sa diskretnom zluradošću primećivali da Rusija ima bar jednu prednost u odnosu na SAD. Ona, naime, može sebi da dozvoli da se ne meša u konflikte koji se ne tiču njenih neposrednih interesa, dok su SAD kao svetski lider obavezne da to čine. Od tada su se američki apetiti smanjili i sada su u opticaju drugi oblici delovanja, usmerenog na izbegavanje direktnog uvlačenja u sukob. Ali zato je Rusija obnavljanjem svojih vojnih mogućnosti sada ponovo okusila konkretno dejstvo u tom smislu. To je bolje od depresivnog sagledavanja sopstvene nemoći, što je redovno bio slučaj kada su u pitanju ruske vlasti i rusko društvo u prethodnom periodu trijumfa monopolarnosti. Sa druge strane, istorija Bliskog istoka nas uči da tamo nikada ništa ne ide onako kako je unapred zamišljeno. I to ne treba gubiti iz vida.

je sačuva i ojača. Šta god se govorilo o tome da je Asad izgubio legitimitet i da nema efikasnu kontrolu nad većim delom teritorije, ipak saradnja sa regularnom armijom i administrativnim aparatom (i pored toga što je taj aparat znatno oslabljen) pruža više mogućnosti nego pomoć pobunjenicima.

Time se, međutim, ne skida sa dnevnog reda pitanje „strategije napuštanja teritorije“, posebno ako se situacija ne bude razvijala onako kako je planirano. Na kraju krajeva, u vazdušne napade na ID Amerikanci poleću iz vazduhoplovne baze Indžirlik u Turskoj, gde će i ostati u slučaju da se situacija na terenu preokrene u negativnom smislu, a ruski piloti su bazirani u samoj Siriji.

RIA NOVOSTI

Rusije, s obzirom na konfesionalne osobenosti ruskih muslimana.

Odnosi sa Zapadom se samo komplikuju. Svi su zainteresovani za to da islamisti budu ozbiljno uzdrmani. Ali mogući uspeh Rusije u tom pogledu vezan je za jačanje njenog uticaja, a takođe za jačanje pozicije Asadove vlade, što znači da je negativan odnos SAD i njihovih saveznika garantovan. Zasada je teško predvideti hoće li doći do direktne konfrontacije sa Moskvom. Postoji nada da su iz ranijeg iskustva ipak izvučene određene pouke. Bilo kako bilo, vodeći akteri će u najboljem slučaju ostati neutralni. Sa druge strane, žestok informacioni rat je neizbežan, i on je već počeo.

Glavna dilema ratova koje sada vode velike zemlje je u tome što u njima ne postoji pojam „pobeda“. Vojne operacije proteklog perioda izvođene su gotovo isključivo sa ciljem da se smeni vlast i taj cilj je uvek postizan – u Avganistanu, Iraku, u Libiji. Oni koji su postigli taj uspeh snebivali su se da ga okarakterišu kao pobedu. Uostalom, uništavanje nepoželjne vlasti nikada i nije označavalo pobedu. Samog pobednika je vojni uspeh primoravao ili da se bavi izgradnjom države (Avganistan, Irak), što je bilo skupo i nije urodilo plodom, ili da se odmah povuče (Libija), ostavivši iza sebe ruševine državnosti. Kako god bilo, cilj svake vojne operacije na kraju se sveo na traženje „strategije napuštanja teritorije“.

Učešće Rusije u Siriji ima bar jednu osobenost po kojoj se principijelno razlikuje od delovanja SAD i NATO-a od početka dvehiljaditih. Moskva, naime, ne teži da smeni aktuelnu vlast, nego da

Fjodor Lukjanov je predsednik predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i profesor Nacionalnog istraživačkog univerziteta „Visoka škola ekonomije“ VII

INTERVENCIJA U SIRIJI

KULTURNA BAŠTINA ČOVEČANSTVA Severna Palmira oplakuje svoju sirijsku sestru Čuveni sirijski rukopis star više od osam vekova čuva se u Sankt Peterburgu, koji je poetski nazivan „Severnom Palmirom“. Rukopis govori o potresnim posledicama razornog zemljotresa i ruševinama u koje se tada pretvorila Sirija. Danas je njegov sadržaj aktuelan kao i u doba kada je nastao

R

ođen sam i živim u Sankt Peterburgu, gradu koji ima posebno poetsko ime. Počev od druge polovine 18. veka, za vreme Katarine Velike, moj grad se često naziva „Severnom Palmirom“. Priča o palmirskoj carici Zenobiji Septimiji, moćnoj, odlučnoj i prosvećenoj, budila je analogije sa sjajnim periodom Katarinine vladavine, a i sama drevna Palmira, koja se ponosila bogatstvom i arhitektonskim spomenicima, bila je na taj način drevna „sestra“ glavnog grada imperatorske Rusije.

Ruski naučnici odigrali su veliku ulogu u proučavanju kulturno-istorijskog nasleđa Sirije. Jedan od prvih opisa Palmire pripada kneginji Lidiji Aleksandrovnoj Paškovoj, spisateljici i svetskoj putnici. Knez Semjon Abambek-Lazarev, ruski svetski putnik i orijentalista, našao je 1882. godine prilikom iskopavanja u Palmiri mermernu ploču sa natpisom na grčkom i aramejskom jeziku, koja sadrži carinsku tarifu iz 137. godine nove ere. Taj pronalazak je zatim odigrao ogromnu ulogu u proučavanju aramejskog jezika, a sada se čuva u Ermitažu. Abambek-Lazarev je 1884. godine objavio rezultate iskopavanja u bogato opremljenoj knjizi Palmira. Sto godina kasnije moj stariji kolega, peterburški naučnik I. Š. Šifman, objavio je istraživanje i prevod ovog spomenika. Veliki doprinos proučavanju Palmire dao je i poznati ruski istoričar umetnosti i arheolog Boris Farmakovski.

Godine 2001. učestvovao sam u organizaciji veoma velike i veoma lepe izlož-

VIII

be u Parizu, pod nazivom „Moi, Zénobie reine de Palmyre“. Na prijemu povodom otvaranja izložbe porazgovarao sam sa jednim postarijim Sirijcem koji me je fascinirao svojom erudicijom. Danas znam da je to bio doktor Kaled Asad, direktor muzejskog kompleksa u Palmiri. U avgustu 2015. godine džihadisti su odrubili glavu ovom izvanrednom 81-godišnjem arheologu.

Oni su u Palmiri digli u vazduh Trijumfalnu kapiju, veličanstveni hram Bel (32. godina nove ere), hram Bal Šamin (131. godina nove ere), koji je bio spoj grčko-rimske i bliskoistočne arhitekture, tri pogrebne kule u Dolini grobnica, podignute od 44. do 103. godine nove ere. Sravnili su sa zemljom drevni katolički Manastir Svetog Julijana koji se nalazio na putu između Palmire i gra-

da Karjatajna. Zatečene monahe su pogubili. Uništili su grad Dura Europos.

On je nastao 300. godine pre nove ere i postojao je sve do 3. veka nove ere. Uništena je i opljačkana Apameja, koja je nastala početkom 3. veka pre nove ere.

U borbama su praktično uništeni citadela Alepo i ogromni amfiteatar u Bosri, a dosta je oštećen i impozantni krstaški zamak Krak de Ševalije.

Dizanjem u vazduh drevnih spomenika džihadisti uništavaju svedočanstva istorije religije na kojoj se zasniva koranska eshatologija. Uostalom, postoji mnoštvo dokaza da se zapravo radi o biznisu koji donosi milione, a vezan je za prodaju drevnih spomenika na Zapadu. Rušenje pojedinih spomenika je monstruozna dimna zavesa koja prikriva taj biznis.

PROFIMEDIA

PROF. DR JEFIM REZVAN

magazin

PROFIMEDIA

U Peterburškoj akademskoj kolekciji čuva se drevni rukopis koji pripada Usami ibn Munkizu (1095–1188), arapskom piscu, velikom vitezu i lovcu. On je rođen u porodici Šajzarskih emira, male sirijske kneževine, ali posle očeve smrti zbog porodičnog konflikta bio je prinuđen da zauvek napusti dvor. Lutajući emir, vitez i spisatelj borio se zajedno sa krstašima, družio se i pirovao sa njima.

Snažan zemljotres je u avgustu 1157. godine sravnio sa zemljom severnu Siriju. Tada su u ruševinama svoga zamka izginuli svi Usamini rođaci. Kada je saznao za to, vratio se na mesto gde je rođen i gde nije mogao da se vrati ranije. Bio je potresen stojeći na razvalinama zamka i odlučio je da sakupi uvode arapskih stihova u kojima su opisana napuštena ognjišta, te da od toga napravi knjigu.

Rukopis tog dela prepisan je još za autorovog života i čuva se danas u Sankt Peterburgu. U njemu je Usama napisao

Postoji mnoštvo dokaza da se zapravo radi o biznisu koji donosi milione, a vezan je za prodaju drevnih spomenika na Zapadu. Rušenje pojedinih spomenika je monstruozna dimna zavesa koja prikriva taj biznis reči koje bi i danas svaki građanin Sirije mogao reći o svojoj otadžbini: „ ... Pobudi me da sastavim ovu knjigu razorno rušenje koje snađe moju zemlju i otadžbinu. Vreme raširi iznad nje svoju odoru i ustremi se da je zbriše svom svojom silom i snagom... Sravnjena bejahu sva naselja i izginuše njihovi žitelji. Staništa postadoše tragovi, a radosti se pretvoriše u tuge i žalosti. Stigoh tamo posle zemljotresa koji je uništi... i ne prepoznah ni svoj dom, ni dom mojih roditelja i braće, ni domove mojih stričeva, ni braće od stričeva, ni moje rodbine. U smetenosti počeh da dozivam Alaha zbog velikog iskušenja koje posla i zbog toga što oduze milosti koje ranije dade. Zatim na-

Džihadisti su u Palmiri digli u vazduh Trijumfalnu kapiju, veličanstveni hram Bel (32. godina nove ere), hram Bal Šamin (131. godina nove ere), koji je bio spoj grčko-rimske i bliskoistočne arhitekture, tri pogrebne kule u Dolini grobnica, podignute od 44. do 103. godine nove ere. Sravnili su sa zemljom drevni katolički Manastir Svetog Julijana koji se nalazio na putu između Palmire i grada Karjatajna. Zatečene monahe su pogubili

magazin

pustih to mesto ... drhteći usput i posrćući kao pod nekim teretom. Gubitak beše tako veliki da se suze brzo slivahu i brzo se sušahu, a uzdasi se ne prekidahu i ispravljahu krivinu rebara...“ Godinama sam se spremao da otputujem u Šajzar da vidim razvaline drevnog zamka i snimim film o peterburškom rukopisu i sudbini njegovog autora – odvažnog i blagorodnog muslimanskog viteza. Ne stigoh da to učinim.

Sada, dok gledamo kartu Sirije, mi ne tražimo na njoj velike spomenike po kojima je ta zemlja uvek bila čuvena, nego mesta borbi i bombardovanja teritorija koje kontrolišu ili regularna armija ili džihadisti raznih boja. Sve hoću da pogledam ko sada kontroliše Šajzar i bojim se da to učinim. Šta još mogu da kažem?

Prof. Jefim Rezvan je doktor istorijskih nauka ruski arabista i stručnjak za islam, glavni urednik međunarodnog časopisa Manuscripta Orientalia

IX

INTERVENCIJA U SIRIJI

Koliko će trajati trijumf Rusije u Siriji?

PROFIMEDIA

Prvi vazdušni napadi ruskih oružanih snaga na položaje „Islamske države” podigli su moral regularne sirijske armije. Sa druge strane, pitanje je koliko dugo će ruska operacija u Siriji biti efikasna i uspešna

R

ARTJOM KUREJEV

usija zasada trijumfuje u operaciji koju od 30. septembra njene vojno-kosmičke snage sprovode u Siriji. Dejstva ruskih pilota, neočekivana i uspešna primena krstarećih raketa i koordinacija sa sirijskim kopnenim trupama – sve se to u ruskim medijima prikazuje kao suprotnost dugotrajnoj i nedovoljno uspešnoj operaciji zapadnih saveznika protiv „Islamske države“ (ID).

Zapad je, međutim, rusku operaciju dočekao na nož i uložio je veliki napor da postigne minimalan sporazum o saradnji. Štaviše, Moskva i Zapad su pokrenuli moćnu međusobnu informacionu borbu od prvih dana učešća ruske avijacije u sirijskom građanskom ratu.

Dok se Kremlj trudio da demonstrira visoku obučenost i efikasnost svoje armije, većina zapadnih političara i medija dovodila je u pitanje svrsishodnost učešća ruske vojske u konfliktu, kao i njene uspehe. Zasada je svakako rano donositi

X

konačan sud o tome hoće li Rusija moći da uspostavi stabilnost u Siriji i da uništi „Islamsku državu“.

Međutim, već se dobro ocrtavaju konture informacione borbe koja se vodi naporedo sa ratom na Bliskom istoku. Isto tako se može govoriti i o mnogim potezima zapadnih i bliskoistočnih političara koji na prvi pogled izgledaju potpuno nelogično. Sada je jasno i kakvu taktiku su izabrali sirijski predsednik Bašar el Asad i njegovi saveznici Teheran i Moskva.

Proći će mnoge godine pre nego što se u Siriji stvore uslovi za miran život i rad.

Teško da će se bar polovina onih koji su pobegli vratiti u zemlju. Najverovatnije će svi oni postati teret za evropski sistem socijalne zaštite. Problem je, međutim, u tome što će za sve veći broj izbeglica biti optužena i Rusija

RUSKA VOJNA AKCIJA IZNUĐENA MERA

Moskva je bila prinuđena da se direktno umeša u sirijske događaje. U suštini je Asad izgubio pristup nalazištima nafte, tako da bi bez ovakve podrške pre ili kasnije svakako bio poražen. Situaciju u kojoj se nalazio nije mogla da preokrene čak ni veoma značajna vojna pomoć Rusije i Irana.

Sirijski lider je, doduše, dočekao da u neprijateljskom taboru dođe do potpunog raskola – njegovi protivnici već počeli da se bore jedni protiv drugih. Ali to nije moglo pomoći Asadovoj armiji da povrati kontrolu nad ključnim položajima u zemlji. Sirijska regularna armija trpela je značajne gubitke, a teritorija pod njenom kontrolom postajala je sve manja.

Ako se svemu tome dodaju izbeglice koje su preplavile Evropu, onda ne treba gubiti iz vida ni činjenicu da su mnogi građani Sirije prinudno preseljeni unutar sopstvene zemlje, tako da Asadova vlada mora da hrani oko tri i po miliona ljudi koji su

magazin

postali žrtve humanitarne katastrofe. Vojni uspesi regularne armije omogućavaju da se bar jedan broj tih ljudi vrati kućama.

FAKTORI USPEHA

Kada rusko Ministarstvo odbrane raportira o novom uspehu ruskih vojno-kosmičkih snaga u Siriji, odmah se postavlja pitanje kako one postižu takvu efikasnost sa tako malim kontingentom? Zašto Zapad u Iraku i Siriji nije mogao isto to da postigne?

Odgovor je veoma jednostavan: Zapad dejstvuje na teritoriji koja prema njemu nije baš prijateljski nastrojena. Alijansa nema pravi oslonac u Siriji. Posle svrgavanja Sadama Huseina Irak potresaju unutrašnje suprotnosti, tako da je on loš saveznik čak i kada se radi o oslobađanju njegove sopstvene teritorije.

Ujedno je očigledno da Rusi dejstvuju u Siriji na osnovu podataka dobijenih od obaveštajnih službi Damaska i Teherana koji takođe aktivno učestvuje u pružanju vojne podrške Asadu. Veoma je velika masa podataka koje su Sirijci i Iranci tokom poslednjih meseci prikupili o uporištima ID, njihovim bazama i industrijskim preduzećima koja islamisti kontrolišu.

Pored toga, saveznici su imali vremena da koordiniraju kopnenu operaciju.

Za razliku od demoralisane iračke armije, sirijska vojska i njihovi iranski saveznici – dobrovoljci iz Iranske revolucionarne garde (čije učešće u vojnom konfliktu zvanični Teheran negira) – imaju jasnu predstavu o tome za šta se bore.

Posle nekoliko nedelja moćne podrške iz vazduha i dejstava ruskih jurišnih aviona za vreme kopnene operacije armija lojalna Asadu već ima mogućnost da ponovo uspostavi kontrolu nad teritorijom svoje zemlje.

Kao još jedan razlog uspeha ruske avijacije navodi se odlična obučenost pilota i primena najsavremenijih projektila, pre svega vođenih raketa tipa „vazduh–zemlja“.

Treba imati u vidu da avioni koje Rusija koristi u Siriji nisu noviteti ruske avionske industrije. Čak i SU-34 i SU-30SM, čije učešće u vojnoj operaciji nije isticano od samog početka, pripadaju takozvanoj generaciji „4+“. Rad na tim modelima započet je još u sovjetsko doba.

Sa druge strane, ovo je odlična prilika da se pokaže SU-34 koji u srednjoročnoj perspektivi treba da bude zamena za SU-24.

Za razliku od drugih modela ruske vazduhoplovne tehnike, SU-34 je samo jednom primenjen u borbenim dejstvima.

Prema tome, uspešnoj operaciji su izme-

magazin

Avioni koje Rusija koristi u Siriji nisu noviteti ruske avionske industrije. Čak i SU-34 i SU-30SM, čije učešće u vojnoj operaciji nije isticano od samog početka, pripadaju takozvanoj generaciji „4+“. Rad na tim modelima započet je još u sovjetsko doba đu ostalog doprineli visoka obučenost pilota i visokoprecizno oružje. Rusija je ujedno dobila mogućnost da u borbenim uslovima testira modernizovane modele različitih visokopreciznih raketa i da celom svetu demonstrira njihovu efikasnost.

Većina eksperata je sklona da primenu raketa SS-N-30A „Kalibar“, lansiranih iz Kaspijskog mora, tretira pre svega kao zadatak da se pokaže kako Rusija poseduje rakete koje ne zaostaju za američkim raketama tipa „Tomahavk“, i što je najvažnije, ume da ih koordinirano koristi u velikom broju i uspešno upravlja njihovim letom na čitavoj putanji sve do cilja.

GUBICI NEĆE ZAUSTAVITI MOSKVU

I pored svih rizika, teško da će eventualni gubici (oboreni avioni ili zarobljavanje ruskih pilota) zaustaviti Rusiju u ovoj fazi.

Zasada se stiče utisak da operacija teče po planu. Sirijska armija je oslobodila Mansuru i Lahaj, potiskuje teroriste iz predgrađa Damaska i priprema se za napad na Alepo.

Očigledno je krajnji cilj Rusije da omogući Asadu makar uspostavljanje kontrole nad delom naftnih nalazišta i proširivanje deonice sirijsko-turske granice koju kontroliše regularna armija. U tom slučaju će Damask moći da ostvari nekakav prihod od prodaje nafte, što mu je već duže vreme uskraćeno.

Treba istaći da u ovom trenutku pod kontrolom ID nisu samo naftne bušotine, nego i mnogobrojne rafinerije nafte koje je intenzivno gradio još Asadov otac.

Proizvod tih rafinerija izvozi se drumskim saobraćajem kroz Tursku i druge zemlje i prodaje po damping cenama.

Unosni biznis svakako je ugrožen s početkom ruske vojne operacije u Siriji, što se čak odrazilo i na cenu nafte koja je skočila u prvoj polovini oktobra. Međutim, isključena je mogućnost da Rusija bombarduje pomenute naftne objekte sve dok postoji verovatnoća da oni budu vra-

ćeni pod kontrolu Damaska.

Ali čak i da nije tako, svaki udar po naftnim objektima ID izazvaće buru negodovanja na Zapadu. Zapad će odmah prebaciti na Rusiju odgovornost i za ekološku katastrofu, i za smrt civila koji su prinuđeni da rade za „Islamsku državu“ kako bi prehranili svoje porodice.

Sa druge strane, takve optužbe će u svakom slučaju biti upućene ruskoj armiji.

Islamisti neće predati naftne objekte bez borbe, a u slučaju povlačenja pokušaće da ih dignu u vazduh. Tada će Zapad moći da saopšti svetu kako su vojno-kosmičke snage Rusije, krčeći put armiji „diktatora Asada“, uništile industrijsku infrastrukturu i izazvale ogromnu ekološku štetu.

RUSKA VOJNA AKCIJA I IZBEGLIČKA KRIZA

Očigledno je da je odsustvo podrške, ne samo na Zapadu nego i među najbližim susedima Sirije, jedan od ozbiljnih problema Moskve u toku sprovođenja operacije na strani Damaska. Mada, reklo bi se da susedi Sirije treba da podrže sve poteze koji zaista vode stabilizaciji situacije u ovom regionu.

Ranije smo već istakli da nisu sve izbeglice pohrlile u Evropu. Evropa je daleko i put do nje je skup. Većina Sirijaca zaustavila se u Turskoj, gde ih već ima 1,8 miliona, a takođe u Jordanu i Saudijskoj Arabiji. Faktički su se i Damask, i Rijad, i Ankara i Aman suočili sa potrebom da izdržavaju milione ljudi.

Uspešna ofanziva regularne armije u Siriji ujedno omogućava da se reši glavni zadatak, a to je ponovno uspostavljanje linije snabdevanja i vraćanje makar jednog broja prinudno preseljenih lica svojim kućama, što će znatno smanjiti opterećenje koje trpi Asadova vlada i ekonomija njegovih suseda.

Verovatno neće biti jednostavno vratiti one koji su pobegli u Evropu, ali će zato bar neki od onih koji se sada nalaze u izbegličkim kampovima blizu sirijske granice moći sami da se vrate svojim kućama.

Po mišljenju orijentaliste Aleksandra Sotničenka, docenta Sanktpeterburškog državnog univerziteta, u kontekstu izbegličke krize naročito je čudan stav predsednika Turske Redžepa Erdogana, koji je ranije u Siriji podržavao umerene islamiste očekujući da će moći da uključi Damask u sferu uticaja Ankare.

Sve političke grupe sa kojima su Turci sarađivali danas su faktički nestale sa sirijske političke scene. Blizu granica Turske su ekstremni islamisti koji ugrožavaju čak i njenu stabilnost i organizuju XI

INTERVENCIJA U SIRIJI

terorističke napade u turskim gradovima. U takvim uslovima osuđivanje poteza Rusije i pretnje koje joj se upućuju, kao i izjave o mogućem zamrzavanju ekonomskih sporazuma, po mišljenju ovog eksperta deluju veoma čudno.

DOMETI RUSKE OPERACIJE

Uostalom, ruska operacija nije „lek od svih bolesti”. Čak i ako se pretpostavi da za godinu – godinu i po Asadu pođe za rukom da diplomatskim putem uz podršku Moskve ponovo uspostavi kontrolu nad zemljom, ipak su Sirijci već izgubili veliki deo industrijske infrastrukture, a teško je predvideti koliko će toga još biti uništeno u toku predstojećih borbi. Postoje vrlo različite procene štete nanete sirijskoj ekonomiji. Asadova vlada je sklona da ih umanjuje, a opozicija, naprotiv, da ih preuveličava.

Svetska banka procenjuje da je ratnim dejstvima naneta šteta od 170 milijardi dolara. U svakom slučaju, ako i oslobodi veći deo zemlje, Damask će se suočiti sa strašnim rasulom, sa uništenom infrastrukturom za preradu fosilnog goriva i ozbiljno oštećenom poljoprivredom.

Teško da će Asad samostalno moći bar delimično da obnovi ekonomiju. On će to moći da učini samo uz ekonomsku pomoć Rusije i Teherana. U najboljem slučaju ruska operacija će omogućiti da se obnovi bar nekakav privid reda i stabilnosti na jednom delu sirijske teritorije izmučene ratom.

Proći će mnoge godine pre nego što se u Siriji stvore uslovi za miran život i rad.

Teško da će se bar polovina onih koji su pobegli vratiti u zemlju. Najverovatnije će svi oni postati teret za evropski sistem socijalne zaštite. Problem je, međutim, u tome što će za sve veći broj izbeglica biti optužena i Rusija, a ne samo zapadne zemlje, i to nezavisno od njenog uspeha u stabilizovanju situacije u Siriji.

Očigledno je da Moskva to očekuje i ne nada se stvarnoj podršci Brisela i Vašingtona. Blagostanje miliona Sirijaca bilo bi daleko lakše obezbediti zajedničkim snagama, ali ispostavlja se da je ono, nažalost, žrtvovano radi političkih ambicija i jedne i druge strane.

ARTJOM KUREJEV je ekspert istraživačkog centra (think tank) Helsinki plus, stalni ekspert za međunarodne odnose portala Direkcije međunarodnih projekata Rosijske Gazete Russia Direct. Original teksta je objavljen na sajtu Russia Direct.

XII

HUMANITARNA KATASTROFA

Treba li Rusija da rešava i izbegličku krizu?

Dok se Evropa suočava sa najvećom izbegličkom krizom u novijoj istoriji, izbeglice i organizacije koje im pružaju pomoć žele da znaju hoće li Rusija preuzeti važniju ulogu u rešavanju ovog problema PAVEL KOŠKIN, RUSSIA DIRECT

S

vuda pođi, kući dođi. Ova poslovica kao da više ne važi za brojne izbeglice iz Sirije, među njima i šiitskog muslimana Ahmada, četrdesetogodišnjeg muškarca u punoj snazi koji od 2011. godine i početka sirijskog građanskog rata živi u komfornom stanu u jugozapadnom kraju Moskve.

Pre izbijanja sukoba živeo je sa ženom i dvoje dece u gradu El Maliha, udaljenom oko šest kilometara od sirijske prestonice. Pošto je pet godina radio kao glavni kuvar u restoranu bliskoistočne kuhinje u Londonu, vratio se u Siriju i zarađeni novac uložio u prodavnicu odeće i farmu živine. U to vreme upoznao je i buduću suprugu, nastavnicu iz Damaska.

Farma mu je uništena tokom sukoba 2011. godine, a stan su mu oduzeli ekstremisti. Doživeo je da vidi „bombe koje lete iznad glava, kuća, škola i ubijaju nedužne civile“ i odlučio da pobegne i spase porodicu. „Nisam bio zabrinut za sebe, već za svoje najbliže i želeo sam da im nađem sigurnije mesto“, priča on u razgovoru sa dopisnikom „Ruske reči“. „Nismo imali mnogo izbora, bilo je teško otići u Evropu ili neku od arapskih zemalja i zato smo došli u Moskvu.“ Ahmad je u Rusiju ušao 2013. godine pomoću turističke vize, dobio je privremeno boravište i našao posao u jednom moskovskom restoranu. Međutim, 2014. godine Federalna migraciona služba (FMS) odbila je da mu produži status i naložila da bude deportovan zajedno sa porodicom. Ahmad se na ovu odluku žalio i trenutno čeka odlu-

ku suda. „Imam problem sa dokumentima“, kaže on. „Ne treba mi pomoć ruskih vlasti, želim da živim kao običan građanin. Želim da radim i izdržavam porodicu, ali bez potrebnih dokumenata ne mogu da dobijem pristojan posao ili medicinsku pomoć u slučaju da mi bude potrebna.“ Brine se i za budućnost dece. Oni su se već navikli na novi život u Rusiji, dobro govore ruski jezik i odnedavno redovno pohađaju nastavu u ruskoj školi. Ipak, problem je neizvesnost. On ne zna da li će uopšte moći dalje da boravi u Rusiji i koliko dugo. „Potrebna mi je stabilnost.

Moja deca su tek počela da se uklapaju u rusko društvo. Ako budemo prinuđeni da za nekoliko godina napustimo Rusiju, moraće ponovo da prolaze kroz sličan proces i da se navikavaju na život u drugoj zemlji“, kaže on.

Kada su ga pitali da li želi da se preseli u Evropsku uniju, poput većine sirijskih izbeglica, Ahmad kaže da bi prvo pokušao da tamo nađe posao. „Ne želim da odem u izbeglički kamp“, dodaje on. „Govorim engleski, stručan sam u svom poslu, pa želim nešto bolje.“ U svakom slučaju, priznaje da odluku mora da donese vrlo brzo, jer kako vreme odmiče, njegovoj deci će biti sve teže da napuste Rusiju. Čini se da Ahmadova strahovanja nisu bila neosnovana. Dve nedelje nakon intervjua datog 16. septembra on je sa porodicom napustio Rusiju i otputovao u Evropsku uniju.

NEISPUNJENA OČEKIVANJA

Muez Abu el Džadael, sirijski novinar medijske agencije „Otvoreni dijalog“

magazin

EMRAH GUREL / AP

PRAVNI STATUS SIRIJACA U RUSIJI

Prema podacima FMS, od 2011. godine do danas u Rusiju je iz Sirije stiglo 12.000 ljudi. Od toga je oko 2.000 dobilo privremeni azil, dok 2.666 ima privremenu, a 2.029 trajnu dozvolu boravka. Za oko 5.000 izbeglica postupak rešavanja statusa je u toku. Organizacija Human Rights Watch na osnovu svojih podataka tvrdi da je samo desetak Sirijaca dobilo izbeglički status

neće da putuju pomorskim transportom i za njih Rusija predstavlja usputnu stanicu na putu za zemlje EU. Oni koriste sledeću rutu: u Moskvu stižu avionom iz Bejruta, potom putuju vozom do Murmanska, da bi konačno stigli u Norvešku ili Finsku. Prema tvrdnji norveških vlasti, ove godine je u njihovu zemlju iz Rusije stiglo više od 200 izbeglica, a čini se da ovaj broj stalno raste. Statistički podaci ruskog komiteta „Građanska pomoć“ potvrđuju ovakav trend: tokom 2015. godine u Rusiju su pristigla 7.103 Sirijca, dok je njih 7.162 napustilo zemlju.

PROFIMEDIA

i borac za ljudska prava, na izbegličku krizu gleda iz drugog ugla i sa većom dozom pesimizma od Ahmada. Sebe smatra političkim izgnanikom, a utočište je našao u Švedskoj. Završio je Ruski univerzitet prijateljstva među narodima (RUDN) i nekoliko puta je pokušavao da dobije azil u Rusiji, ali u tome nije uspeo. Kaže da se trudi da pomogne Sirijcima koji žele da se integrišu u rusko društvo tako što im pruža pravnu pomoć, posebno onima koji su u Moskovskoj oblasti. Aktivnosti sprovodi putem nevladinih i organizacija za ljudska prava, kao što je komitet „Građanska pomoć“ sa sedištem u Moskvi.

Dva najveća problema sa kojima se suočio su „korupcija i birokratija“. Veruje da postoji opasnost od zloupotrebe ljudskih prava sirijskih izbeglica od strane nekih ruskih poslodavaca, čak i onih koji su poreklom iz Sirije. Tvrdi da mnogim migrantima očekivanja nisu ispunjena i da žele da napuste Rusiju i odu u Evropsku uniju.

Posle skorašnjih brodskih tragedija u Sredozemnom moru i stradanja brojnih migranata, neki begunci iz Sirije

magazin

„Kada je 2012. godine Visoki komesarijat UN za izbeglice zamolio predstavnike zemalja potpisnica Konvencije o statusu izbeglica da prihvate moratorijum o deportaciji u Siriju, ruske vlasti su pokazale dobru volju i počele su da izdaju dokumenta migrantima“, kaže Svetlana Ganuškina, predsednica komiteta „Građanska pomoć“. „Ali kada su prošle godine u Rusiju počele da pristižu izbeglice iz Ukrajine, to je uticalo i na položaj Sirijaca.“ Ona tvrdi da je Moskva neke od njih deportovala čak i posle pogoršavanja situacije u Siriji. Međutim, Nikolaj Smorodin, zamenik načelnika FMS, kaže da se stav države u pogledu sirijskih izbeglica nije promenio. „Federalna migraciona služba ni u kom pogledu nije počela da primenjuje strože uslove za odobrenje azila sirijskim građanima“, izjavio je on. „Mi odobravamo azil Sirijcima uzimajući u obzir situaciju u toj zemlji, o čemu nas redovno izveštava Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije.“ Jelena Burtina, zamenica predsednice komiteta „Građanska pomoć“, tvrdi da ruski zakoni izbeglicama omogućavaju dobijanje azila iz humanitarnih razloga. „To što Rusija ne prima veliki broj izbeglica nije posledica zakona, već je rezultat politike vlade“, kaže ona za „Rusku reč“.

Dmitrij Peskov, pres-sekretar predsednika Rusije, kaže da migranti mogu da koriste rusku teritoriju za tranzit, ali da pitanje o njihovom prihvatanju ne treba postavljati Rusiji, već onim državama čija je politika dovela do građanskog rata u Siriji. On navodi još jedan argument protiv prihvatanja sirijskih izbeglica, a to je da teroristi „Islamske države“ mogu da stignu u Rusiju predstavljajući se kao begunci od rata.

Sa time se slažu i neki ruski eksperti poput Alekseja Grišina, direktora ruskog informaciono-analitičkog centra „Religija i društvo“. „Organizacija Islamska država aktivno koristi masovne migracije za sopstvene ciljeve“, izjavio je Grišin za portal Russia Direct na predavanju održanom 16. septembra u Karnegijevom centru u Moskvi. Prema njegovim rečima, ekstremisti mogu da izvrše teroristički napad u zemlji u kojoj su smešteni ili da u tajnosti sprovode informacione kampanje. Činjenica da mnogi migranti sa sobom nose tri ili četiri hiljade dolara za njega je dovoljan razlog za sumnju.

XIII

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

NIJE LAKO BITI SIBIRSKI ŠAMAN Na jugu Sibira, u planinama, stepama i tajgi žive Hakasi – narod koji je sačuvao drevnu tradiciju šamanizma. Oni i dan-danas blagodare duhovima i poštuju pretke u monumentalnim nekropolama. Dopisnica R Magazina posetila je jednu od najpoznatijih hakaskih šamanki

M

arija Sagalakova potiče iz šamanske porodice i sama je šamanka. Tihim glasom poziva u šestougaonu jurtu (nacionalno stanište Hakasa) već četvrtu po redu grupu koja od nje očekuje pomoć.

Dobrodušna žena u haljini jarkih boja nikoga ne strelja očima i nema perje u kosi. Na pragu jurte mačka se umiljava oko nogu posetilaca, a unutra, među primercima narodne nošnje i starih predmeta, u jednom uglu se našlo mesto i za ikone. „To su mamine ikone“, primećuje Marija moj pogled i osmehuje se. „Ja pozitivno doživljavam sve religije. Sve one imaju istu suštinu, samo se ta suština različito tumači. Ali svi veruju da postoji viša sila. Ja za svojih 65 godina nisam videla nijednog ateistu. Svako u nešto veruje.“ U sredini na zemljanom podu je ognjište, a iza njega krevet prepun kultnih predmeta. Drva jedva tinjaju, a jurta tone u mrak... „Sedite oko ognjišta tako da možete videti vatru“, kaže šamanka. Čim svi uđoše, na zemljani pod se sruči medveđa šapa povezana trakom: „To je domaći duh, on čuva ulazak u jurtu. Kada on padne, to znači da je ušao neko sa koristoljubivim mislima“ – potpuno mirno kaže Marija, skida sa kreveta bubanj i prinosi ga vatri da se osuši.

Svaki šamanski bubanj je poseban. Šamani veruju da on ima dušu, da se može javljati u vidu jahaće životinje koju šaman koristi za putovanje među svetovima, a može postati i njegovo oružje protiv duhova. Posle šamanove smrti, na njegovom bubnju se obavezno probija koža. „Izvadite sada namirnice.“ Gosti vade votku, sirovo meso, keks, hleb i mleko – sve su to doneli za vatru.

XIV

ALEKSANDR KRJAŽEV / RIA

MARIJA KARNAUHOVA

n POTOMAK ŠAMANA

Porodica Marije Sagalakove je velika.

Radi nje ona ima baštu i voćnjak, gaji stoku, kuva i čisti, a tokom leta pazi na decu. Njen rod prema legendi potiče od velikog šamana. Marija je nasledila silu od svoga oca.

Od detinjstva je posedovala neobičnu intuiciju, ali prave sposobnosti šamana otkrile su se tek u njenoj 40. godini, kada je rodila mlađeg sina. Od tada, umesto uspavanke, uvek joj je samo nai-

Šamanka zatvara oči i počinje da „kamla“, tj. putuje po svetovima Vasione, razgovara sa duhovima, gleda ih očima, pušta ih da uđu u nju. Hoda u krugovima i čas peva, čas se jezivo cereka, čas šapuće, čas viče, čas kao da imitira žubor potoka i kliktanje ptica grabljivica, čas razgovara sa nekim

lazilo grleno pevanje. Tri godine kasnije doživela je potpunu paralizu koja je trajala devet meseci, i sve to vreme sanjala je jedan isti san. Nisu joj pomogli ni lekari, ni psihoanalitičar, ni crkva.

Najzad Marija odluči da se obrati šamanima. Oni joj rekoše da je njena sudbina da pomaže ljudima, i ako se ona ne otkrije duhovima, umreće u 50. godini.

Nije imao ko da joj pomogne. Otac nije mogao neposredno da joj prenese svoja šamanska znanja, jer se u sovjetskoj Rusiji šamanstvo kažnjavalo streljanjem ili odvođenjem u logore. Zbog toga se on time bavio tajno.

Zato Marija za vreme transa sluša samu sebe, budući da obredna dejstva ne govori i ne vrši po svojoj volji. Sluša i zapisuje, kako bi njenim potomcima bilo lakše.

Pa ipak, najobimniji rukopis u njenoj kolekciji je knjiga utisaka. Ljudi dolaze kod Sagalakove skoro svaki dan. A kad niko ne dođe, ona nešto mora da radi, jer će je u protivnom duhovi kazniti.

magazin

ILYA NAYMUSHIN / REUTERS

Više reportaža iz nepoznatih predela Rusije možete naći na ruskarec.ru

n TAJNA OBREDA

Bubanj je osušen i šamanka počinje da „hrani vatru“. Jezičci se podižu, plamen se širi, dok neko od prisutnih u njemu ne ugleda razjapljenu čeljust. „Gledajte, hrana ispada iz ognjišta. Jeste li nekada videli drveće sa mnogo okačenih traka? One se vežu za drvo kada neko hoće da mu se ispuni želja. Crvene trake su molbe duhovima sunca i vatre, zelene su molbe prirodi, a plave – nebu.

Bele trake su čiste pomisli, tada se ceo dan ne sme misliti ni o čemu rđavom.

Vetar njiše trake i vaše želje se ispunjavaju. Pored tog drveća, a još i pored pobijenih kolaca za vezivanje konja, uvek treba stati i ostaviti keks, bombone ili kopejke.

A vi to ne činite, to mi je vatra pokazala.“ Hakasi su uvek sebe doživljavali kao goste na ovoj zemlji, dok su njeni pravi domaćini planinski duhovi. Radi opštenja sa njima čovek je izmislio jezik obreda. Smatra se da ljudi bolje žive ako imaju bolju vezu sa duhovima. „Ovo nije predstava, ovo je posao i teško breme. Uopšte nemam vremena za sebe. A neki misle da je to jednostavno: kupiš bubanj, lupaš po njemu i ti si već šaman. Ili se okupe u gomilu i ‘kamlaju’ (vrše rituale – prim. red.). Kako to može?

Svako ima svoga duha, i duhovi su različiti. Ja i inače nikada ne bih pristala da stanem pored tamnog šamana.“ Najzad Marija oblači narodnu nošnju – crvenu haljinu koja se u donjem delu širi i ima veliki izrez oko vrata. Na glavu stavlja crnu kapu prošivenu malim

magazin

JEDNA LEGENDA ŠAMANA IZ RODA SAGALAKOV Nekada davno moćni šaman je od jednog hakaskog roda otkupio za svoje sinove devojku. Ona ga je toliko osvojila svojom lepotom da joj je dozvolio da bira za kojega od trojice sinova želi da se uda.

Međutim, devojka zapravo nije mogla da bira, jer po hakaskoj tradiciji mlađi sin nema pravo da se ženi ako stariji nije oženjen. Njoj se dopao najmlađi, ali je morala da bira najstarijeg. Pre udaje ona je sve vreme pokušavala da pobegne iz šamanove porodice, ali su je uvek vraćali.

Jednom, kada je već bila u poslednjem mesecu trudnoće, prestadoše da paze na nju, i ona pobeže u neprohodnu tajgu. Hranila se šumskim plodovima i pečurkama, tražila je ljude i porodila se blizu sela.

Posrćući, zamotala je dete, osvrnula se i videla oko sebe jednolične borove i kedrove, i iznenada među njima ugleda prelepu jarebiku. Ona ostavi pored jarebike novorođenog dečaka i ode da traži pomoć u najsiromašnijoj jurti, nadajući se da će je tamo primiti.

U toj jurti su živeli deda i baba. Dok je baba pomagala devojci da dođe sebi, deda ode po dete. Kad dođe do jarebike, među jelama, naspram nje na kedru ugleda orla sa krvavim kljunom. Deda pomisli da je orao ubio dete, ali kad priđe drvetu, vide da je dete čitavo i nepovređeno, a oko njega leže ubijene grabljivice. Niko nije mogao da se približi dečaku jer ga je orao čuvao. Taj dečak je kasnije postao veliki šaman, prvi u rodu Sagalakov, koji je već sa svojih 9 godina lečio ljude. školjkama i ukrašenu trakama koje gotovo prekrivaju lice. „Gledajte u vatru, molite svakoga da vam oprosti i svakome opraštajte. Spalite sve probleme u njoj. Nisu potrebne nikakve posebne reči i molitve. Govorite iz duše.“ Šamanka zatvara oči i počinje da „kamla“, tj. putuje po svetovima Vasione, razgovara sa duhovima, gleda ih očima, pušta ih da uđu u nju. Hoda u krugovi-

ma, i čas peva, čas se jezivo cereka, čas šapuće, čas viče, čas kao da imitira žubor potoka i kliktanje ptica grabljivica, čas razgovara sa nekim... n EKSTAZA

Udara u bubanj klepalom u obliku lista koji simbolizuje vlast nad svim stihijama: vatrom, vodom, zemljom i vazduhom. Iznad talentovanih ljudi udara u vrh bubnja – to je gornji svet gde žive XV

bogovi. Ruke se uzdižu ka nebu, a šamanka u ekstazi „vitla“ unaokolo. Iznad prizemnih ljudi udara u sredinu bubnja – to je svet ljudi i duhova prirode. Iznad onih čija duša je krhka i koji teže ka onostranom udara u donji deo bubnja – to je svet podzemnih duhova. A pored onih čija su srca ispunjena zlobom ili zavišću šamankine ruke se opuštaju, duhovi sedaju na njena ramena i pritiskaju, pritiskaju, pritiskaju... „Završila sam, možete izaći“, reče šamanka i otpusti jednog posetioca bacajući klepalo.

Miris trave bačene u vatru izaziva vrtoglavicu. Jednome šamanka savetuje da se udruži sa mesecom i da se hvali bradavicama kako bi ih mesec uzeo. Od drugoga goni duha pretka koji uporno utiče na njegov život, a trećeg izbavlja od košmara. Šamanka je provodnik prirodnih sila. Ona dovodi molioca u stanje usklađenosti sa prirodom i duhovima. Posle obreda očišćenja Marija ređa talismane koje je sama napravila: „Nekada ubodem prst i krv kapne na talisman, i tako sam već prinela žrtvu. To znači da će talisman biti snažan. Dešava se da se končići zamrse i ja potrošim nekoliko sati da ih odmrsim. Tako već uno-

ILJA PITALEV / RIA

REPORTAŽA

sim u njih svoje sile. Kada vidim koji talisman neko izabere, po tome mogu da kažem kakav je čovek. Uzgred, taj talisman je dobar za zglobove“, i ona pokaza drveni ukras. Tada primetih da Marija na jednoj ruci ima šest prstiju.

Zatim ona skide ritualnu odeću, obrisa čelo i umorno sede kraj vatre. „Pitaju me kako to da stalno imam novca. Pa naravno, radim kao vo! A sada

su ljudi prestali da se trude. Ja mislim da je to bolest. Žive na selu, a nemaju baštu!

Kad je to bilo? Sami ne rade i tuđi rad ne cene. A kad bi bilo obrnuto, šamani bi imali manje posla. Znate kako, šamanova misija je da pomaže ljudima, da donosi dobro. Eto, popričam tako sa čovekom i već mi bude bolje, zato što je njemu lakše i on već zna kako da štiti svoju budućnost.

Naša sila je u tome što verujemo u ljude.“

NOVE ELITNE PEŠAČKE STAZE U CENTRU MOSKVE. OKO KREMLJA I BOLJŠOG TEATRA

LET’S GO? po pešačkim zonama od metro stanice Ohotni Rjad do metro stanice Teatralna

OHOTNI RJAD I MANJEŽNI TRG Trasa počinje od metro stanice Ohotni Rjad – orijentišite se po putokazu „Manežnaja plošcad”

CRVENI TRG I HRAM VASILIJA BLAŽENOG Da biste sa Manježnog trga prešli na Crveni trg treba da prođete ispod Voskresenske kapije, sagrađene u 16. veku. Na suprotnom kraju Crvenog trga je Hram Vasilija Blaženog, najčešće fotografisana znamenitost Rusije.

T R AV E L 2 M O S C O W. C O M

3,2 km 50 minuta

„DEČIJI SVET” Zdanje „Dečiji svet” podignuto je u Staljinovo doba.

To je socijalistička varijanta Diznilenda. Na krovu zgrade je vidikovac.

ULICE ROŽDESTVENSKA I KUZNJECKI MOST Ako od „Dečijeg sveta” idete prema metro stanici Kuznjecki most, stižete na pešačku ulicu Roždestvenska. Ona seče pešačku ulicu Kuznjecki Most, koja će vas odvesti do CUM-a.

CUM I BOLJŠOJ TEATAR Čuvena sovjetska robna kuća CUM danas je jedan od najluksuznijih tržnih centara Rusije. Iza njega se nalazi zdanje Boljšog teatra.

ULICA TRETJAKOVSKI PROLAZ Odmah ćete je prepoznati po lučnom prolazu visokom kao trospratna zgrada. To je jedina ulica u Moskvi koja je napravljena od privatnog novca. Izgradnju su 1870-ih finansirale poznate mecene – braća Tretjakovski.

PROLAZ KROZ GUM GUM (ruska skraćenica od „Glavni universaljni magazin”) – jedina prodavnica u SSSR gde se moglo naći sve, od prvoklasne srneće kobasice do najtanjih damskih čarapa.

NIKOLJSKA ULICA Nikoljska je 2013. godine postala pešačka ulica. Od nje je u evropskom maniru napravljeno šetalište sa fenjerima, klupama, cvetnim lejama i restaurisanim fasadama zgrada iz perioda od 17. do 19. veka.