R Magazin #8

Uzroci i posledice povlačenja vojske

magazin Broj 8

mart 2016.

Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

Koliko je Sirija koštala rusiju?

Rusija je svoje vojno prisustvo u Siriji pretvorila u moćnu polugu kojom može da deluje na sirijsku opoziciju i njene pomagače radi ubrzavanja mirovnog procesa.

Ali ima li Kremlj, nakon povlačenja glavnine vojnih snaga, dugoročni plan?

Najveća geopolitička analiza događaja na Bliskom istoku samo u R Magazinu

sećanja JEVGENIJA BARANOVA

NATO bombardovanje ruskim očima Ekskluzivno svedočenje poznatog ruskog novinara, koji je izveštavao tokom bombardovanja i rata na Kosovu

magazin

predato u štampu 29. marta 2016.

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima.

Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije.

internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 4, Москва 125993, Россия

Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Vsevolod Pulja - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna

Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru.

2015.

Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik

Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim

UVODNA REČ

Sirija, Krim, Srbija

D

ragi čitaoci dodatka R Magazin, izdanje međunarodnog projekta Rosijske gazete na srpskom jeziku najzad se vraća u Nedeljnik! Ponovo se jednom mesečno okupljamo na stranicama ovog magazina da bismo podelili sa vama najaktuelnije teme vezane za Rusiju. Tema „broj jedan“ ne samo u Rusiji nego i u celom svetu u proteklih mesec dana je bilo delimično povlačenje ruskih trupa iz Sirije.

Samim tim je predodređena i tema ovog broja našeg dodatka: na stranicama R Magazina ruski eksperti analiziraju uzroke pomenute odluke, ali i njene posledice u Siriji i Rusiji, pa i u celom svetu. Situacija se menja velikom brzinom. Upravo u vreme kada su naši eksperti pripremali analitičke tekstove, sirijska armija je postigla prvi pravi veliki uspeh: legendarna Palmira, biser drevnog sveta, uz podršku ruskih vazdušno-kosmičkih snaga oslobođena je od pripadnika terorističke organizacije „Islamska država“. Srećom, teroristi nisu uspeli da potpuno unište grad.

U martu su se navršile već dve godine od ponovnog sjedinjenja Krima i Rusije. Zamolili smo politikologa Olega Bondarenka, jednog od najpoznatijih ruskih stručnjaka za ukrajinsku krizu koji je prilično dobro upućen i u balkansku problematiku, a inače je „blizak Kremlju“ (kako se to često kaže u ruskim i zapadnim medijima), da podeli sa nama svoja razmišljanja o paralelama između krimskih i kosovskih događaja, i o tome kako se smisao jednog i drugog geopolitičkog slučaja tumači u Rusiji, Srbiji, Evropi i svetu.

Uvek kad dođe mart, mi se sećamo i godišnjice bombardovanja Srbije od NATO-a. Pre tri godine na našem sajtu ruskarec.ru objavili smo sećanja poznatog ruskog novinara Jevgenija Baranova o tome kako je on u proleće 1999. izveštavao iz Srbije. Danas Jevgenijeve uspomene delimo i sa čitaocima Nedeljnika. Po mom mišljenju, to je jedan od najjačih tekstova koji je Rosijska gazeta dosada objavila na srpskom jeziku, i jedan od najboljih, a možda i najbolji tekst koji je jedan ruski novinar napisao o tim tragičnim događajima.

Sledeći broj R Magazina će izaći 21. aprila. Sigurni smo da će vam se dopasti. Nemojte to propustiti!

Vjačeslav Čarski izvršni urednik RBTH za Evropu

za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru.

RBTH objavljuje 37 novinskih dodataka u 29 zemalja sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset sedam miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 17 jezika.

II

magazin

ANALIZA

Zašto je Kremlj povukao većinu aviona iz Sirije?

Rusija je svoje vojno prisustvo u Siriji pretvorila u moćnu polugu kojom može da deluje na sirijsku opoziciju i njene pomagače radi ubrzavanja mirovnog procesa. Koliko je taj uspeh koštao Moskvu?

tass

Članak je prvi put objavljen na našem analitičkom portalu na engleskom jeziku Russia Direct www.russia-direct.org

O

Aleksej Hlebnjikov

dluka ruskog predsednika Vladimira Putina da iz Sirije povuče glavni deo vojnog kontingenta doneta je u trenutku kada je prekid vatre u toj zemlji ušao u treću nedelju, a u Ženevi su nastavljeni mirovni pregovori.

Ovaj potez Rusije je mnoge iznenadio, ali je on veoma logičan. Štaviše, taj korak će pozitivno uticati i na dinamiku mirovnih pregovora o Siriji, i na političke procese u ovoj zemlji, kao i na saradnju Rusije sa regionalnim i zapadnim partnerima u borbi protiv pretnji koje

magazin

dolaze od strane terorističke organizacije „Islamska država“.

U svetskim medijima su prve vesti i analize ruske odluke da iz Sirije povuče deo svojih snaga sadržale izvesnu dozu skepticizma, pa čak i sumnjičavosti. Navođeni su argumenti kako se Putinu ne može verovati, kako ovaj potez jeste hrabar, ali je povučen u nameri da se zavaraju Zapad i sirijska opozicija, kako Rusija nije uspela da ispuni svoje ciljeve u Siriji i zato se odlučila na ovaj korak... Bilo je čak i spekulacija da je Putinova odluka doneta samo zbog domaće javnosti.

Sva ova mišljenja i izrečene tvrdnje ne odražavaju u potpunosti stvarno stanje. Putinov potez je moguće dobro razumeti samo ako se u obzir uzme način

na koji je povlačenje izvršeno i kontekst u kome je odluka o njemu doneta.

Pored toga, ne treba zanemariti ni činjenicu da se pogledi Kremlja na to šta su ciljevi misije i da li su oni ispunjeni razlikuju od pogleda ostalih strana u konfliktu, jer svaka od njih ima drugačije težnje i prioritete u Siriji.

Šta je Rusija postigla u Siriji?

Pre svega, delovanje ruske avijacije učvrstilo je Asadov režim i ojačalo Sirijsku arapsku armiju, što je dovelo do toga da ona postepeno zauzima sve veću teritoriju. Još uvek se ne može reći da je Asad pred konačnom pobedom, ali se može zaključiti da je njegova pozicija sada stabilnija i jača, što će mu olakšati pregovore sa opozicijom.

III

ANALIZA

Ipak, neko bi i dalje mogao da misli kako će potez Rusije sada dovesti Asada u težak položaj, što će ga primorati da bude mnogo kooperativniji tokom pregovora u Ženevi. Međutim, ruska vojna infrastruktura je ostavljena u pripravnosti, posebno protivvazdušni raketni sistemi S-400, koji defakto predstavljaju odbrambeni štit Asadove vojske.

Drugo, Rusija je predstavila svoje najsavremenije naoružanje i vojnu tehniku i prvi put demonstrirala njihovo dejstvo u ratnim uslovima. To omogućava da se uz relativno niske troškove otkriju eventualni nedostaci i propusti, i da se oni u budućnosti isprave. Ova vojna operacija je kod potencijalnih klijenata svakako imala i reklamni efekat koji može da pomogne u prodaji novih borbenih sredstava, poput aviona Su-34 i Su-35, krstarećih raketa „kalibar“, raketnih sistema „zemlja–vazduh“ S-400 i protivvazdušnih artiljerijskih sistema „pancir-S1“.

Ministarstvo odbrane Rusije redovno je objavljivalo izveštaje sa fotografijama i video-snimcima dejstava svog ratnog vazduhoplovstva, uz redovne konferencije za štampu i organizovanje obilaska terena za strane novinare u vojnoj bazi Hmejmim u Latakiji, kao i na ratnim brodovima pokraj sirijske obale. Povrh svega, Rusija je jasno pokazala svoju sposobnost da brzo i efikasno izvrši potrebna vojna dejstva izvan svoje teritorije uz srazmerno male gubitke.

Treće, prema izveštajima ruskog Ministarstva odbrane, infrastruktura terorističkih grupa u Siriji je u velikoj meri razorena, a njihove transportne linije su presečene. Tokom pet meseci izvršeno je preko 9.000 borbenih letova u kojima je uništeno preko 200 infrastrukturnih objekata terorističke organizacije „Islamska država“, i preko 2.000 prevoznih sredstava. Dejstva Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije skrenula su pažnju svetskoj javnosti na to da Turska ilegalno trguje naftom, što je izazvalo napetost u odnosima ove zemlje sa njenim zapadnim saveznicima. Četvrti rezultat je to što je Moskva postavila temelje za vojnu saradnju sa Vašingtonom i Parizom, kao i sa državama u regionu – Jordanom i Izraelom. Te dve bliskoistočne zemlje su se posle 30. septembra 2015. godine, kada je doneta odluka Kremlja da se započne operacija u Siriji, među prvima saglasile da treba koordinisati aktivnosti sa Rusijom. Težnja Rusije za ostvarenjem ovakve saradnje znači da joj je veoma stalo do rešavanja sirijske krize, kao i do stabilnosti u ceIV

Rusija vrlo brzo može ponovo da angažuje svoje jedinice pošto već postoji potrebna infrastruktura, a vojno osoblje je dobro upoznato sa lokalnim dešavanjima i geografijom regiona lom regionu. Vojna akcija je Moskvu stavila u istu ravan sa ostalim učesnicima koji se bore protiv terorizma u Siriji.

Konačno, Rusija je zajedno sa SAD uspela da ugovori i sprovede prekid vatre koji je stupio na snagu 27. februara, što je u velikoj meri smirilo tenzije i prekinulo nasilje širom zemlje, i time doprinelo da u Ženevi budu nastavljeni mirovni pregovori. S obzirom na sve što je navedeno, može se zaključiti da je Rusija dokazala da je ona jedan od najvažnijih diplomatskih faktora u rešavanju situacije u Siriji.

Gde je Rusija mogla da ostvari više?

Pa ipak, bilo bi preuranjeno zaključiti da je Rusija uspela u potpunosti da ostvari jedan od svojih deklarisanih ciljeva, a to je uništenje terorističke organizacije „Islamska država“ na sirijskoj teritoriji. Tačno je da su kapaciteti te terorističke organizacije bitno narušeni i da je postignuta strateška saglasnost sa stavom SAD (makar u izvesnim okvirima) da je „Islamsku državu“ lakše oslabiti nego u potpunosti uništiti. Ipak, Moskva je ostvarila svoj drugi važan cilj – Asad i njegova vlada su sada znatno jači.

S druge strane, mora se priznati da ruski vazdušni napadi nisu ostvarili neke važne ciljeve. Alepo i Idlib još uvek ne kontrolišu snage zvaničnih sirijskih vlasti, Raka je i dalje u rukama „Islamske države“, sirijsko-turska granica nije u potpunosti zatvorena i nijedan visoki vojni komandant terorista nije likvidiran prilikom dejstava avijacije. Od samog početka operacije Moskvi i Damasku je bilo potrebno da se ostvari jedan od visoko rangiranih ciljeva kako bi se međunarodnoj zajednici pokazalo da se Rusija nije angažovala samo da bi pomogla Asadu i njegovoj vlasti.

U svakom slučaju, jedan deo ruskog vojnog kontingenta je ostao u Siriji, gde nastavlja da prati poštovanje prekida vatre i da pruža podršku sirijskoj vladi u borbi protiv terorista. Zamenik ministra odbrane Rusije 15. marta je izjavio da će preostali ruski avioni u Siriji nastaviti da dejstvuju po pripadnicima „Islamske drža-

ve“ i „Al Nusre“, ali je naglasio da je suviše rano govoriti o pobedi nad teroristima.

Ovo ukazuje da Kremlj vrlo dobro zna kakva je stvarna situacija na terenu i da neće u potpunosti prestati sa bombardovanjem terorista.

Razlozi za odluku Kremlja

Sve navedeno navodi nas da se zapitamo šta se zaista krije iza odluke Kremlja o povlačenju trupa.

Nije slučajno što je Putin odluku o povlačenju glavnine vojnih snaga iz Sirije objavio baš na dan kada su u Ženevi nastavljeni mirovni pregovori, jer je time pokazao da mu je stalo do mirovnog procesa. Ovaj potez takođe sugeriše da sirijska opozicija, kao i oni koji je podržavaju, po principu reciprociteta treba da povuku neki sličan potez kako bi mirovni pregovori postali konstruktivniji.

Odluka Moskve o povlačenju najvećeg dela svojih vazdušnih snaga iz Sirije predstavlja znak dobre volje da se nastave diplomatski pregovori. Jedan od glavnih zahteva sirijske opozicije, posebno organa koji se zove Visoki pregovarački komitet, bio je da Rusija povuče svoje vojne jedinice. Kremlj je ovu želju ispunio i tako suzio mogućnost sabotaže mirovnog procesa kojoj bi pomenuti organ pribegao u nastojanju da ojača svoje pozicije i u težnji da bude posrednik između sirijskih vlasti i ostalih opozicionih grupa.

Važno je napomenuti i to da dinamiku povlačenja svojih snaga Rusija lako može da usaglašava sa tempom kojim napreduju mirovni pregovori o Siriji. To će sigurno biti pogodan mehanizam za ostvarivanje uticaja na strane u sukobu, pošto se proces povlačenja može ubrzati ili usporiti u zavisnosti od ostvarenog progresa tokom pregovora u Ženevi. Potrebno je naglasiti da Rusija vrlo brzo može ponovo da angažuje svoje jedinice pošto već postoji potrebna infrastruktura, a vojno osoblje je dobro upoznato sa lokalnim dešavanjima i geografijom regiona.

Da zaključimo: Rusija je svoje vojno prisustvo u Siriji pretvorila u moćnu polugu kojom može da deluje na sirijsku opoziciju i njene pomagače radi ubrzavanja političkog procesa u toj zemlji. Istovremeno, pokazala je da ozbiljno shvata mirovni proces i prekid vatre u Siriji, i ujedno je ostavila sebi dovoljno manevarskog prostora u slučaju da stvari krenu u neželjenom smeru.

Aleksej Hlebnjikov je urednik analitičkog portala Russia Direct

magazin

sirija

Putin izlazi iz bliskoistočne igre kao pobednik

reuters

Članak je prvi put objavljen na našem analitičkom portalu na engleskom jeziku Russia Direct www.russia-direct.org

Ruski predsednik u svom uobičajenom stilu povlači neočekivane poteze na Bliskom istoku. Ovoga puta je napustio igru na vreme, dok je još uvek na dobitku. Povlačenjem ruskih trupa sirijska i ruska opozicija ostale su kratkih rukava, a ni Amerikanci nisu preterano oduševljeni Putinovim potezom Nikolaj Surkov

O

dluka o početku povlačenja trupa iz Sirije neočekivana je i efektna, što u potpunosti odgovara stilu Vladimira Putina i njegove ekipe. U bliskoistočnom političkom kazinu Kremlj je povukao veoma dobro osmišljen potez. Našao je u sebi snage da prekine igru dok je još u dobitku, i dok Rusiji sve ide od ruke.

Momenat je veoma dobro odabran.

magazin

Upravo sada povlačenje trupa iz Sirije omogućava da se istovremeno reši mnoštvo zadataka – kako spoljnopolitičkih, tako i onih vezanih za unutrašnju politiku Rusije.

Prvo, Moskva demonstrira spremnost da podrži mirovni proces ne samo rečima nego i delom, budući da su napadi ruske avijacije bili jedan od glavnih faktora koji izazivaju nezadovolj-

Predsedniku Bašaru Asadu dato je do znanja da podrška ruske avijacije nije beskrajna i da se on mora dogovarati sa oponentima ili će dalje ratovati sam V

sirija

stvo sirijske opozicije. Sada protivnici aktuelne sirijske vlasti imaju u svojim rukama manje argumenata.

avijacije nije beskrajna i da se on mora dogovarati sa oponentima ili će dalje ratovati sam. U poslednje vreme su iz Damaska stizale glasine da su glavni uspesi regularne armije (uz podršku ruske avijacije) podstakli sirijskog predsednika i njegovo okruženje da nastave rat do konačne pobede. To se odmah i pokazalo u prilično samouverenom ponašanju vladine delegacije u Ženevi. Putinova izjava je bila hladan tuš za Damask.

Sada se pojavila šansa da se Rusija predstavi kao relativno neutralna snaga, koja je spasla sirijsku državnost od kolapsa, ali se pri tome nije upustila u slepo ratovanje za interese vlasti Bašara Asada, o čijim propustima i nedostacima je Moskva u više navrata govorila.

Treće, povlačenje glavnine kontingenta je signal Zapadu i zemljama u regionu da Rusija ne namerava da od Sirije pravi poligon za obnavljanje sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. To omogućava da se otkloni zabrinutost pojedinih država, pre svega Turske i zalivskih zemalja, koje su bile krajnje rezervisane kada se u Siriji pojavila ruska avijacija.

Smanjuje se i opasnost od novih incidenata poput onog kada je turska avijacija oborila ruski Su-24 u pograničnoj zoni.

Pored toga, bez obzira na pokušaje da se savremena Rusija uporedi sa

Sovjetskim Savezom, Moskva je zainteresovana upravo za poboljšanje odnosa sa Zapadom koji je uvek bio njen glavni trgovinski partner i investitor. Što se tiče zalivskih zemalja, i sa njima je u poslednje vreme aktivno vođen dijalog o investicijama i saradnji u naftnoj i nuklearnoj sferi, ali napredovanje u tom pravcu je ometano nesuglasicama po pitanju Sirije (i posebno bombardovanjem, koje je dosta kritikovano u arapskim medijima).

Smanjenjem ruskog vojnog prisustva u Siriji smanjuje se i opasnost od incidenata sa Izraelom, koji je takođe važan bliskoistočni akter. Bilo je vesti da je izraelski vojni vrh unapred upozoravao ruske kolege o svojim napadima na sirijske ciljeve, ali je opasnost od incidenata ipak postojala, posebno otkako su se u Siriji pojavile protivvazdušne jedinice naoružane sistemima S-400.

VI

epa

Drugo, predsedniku Bašaru Asadu dato je do znanja da podrška ruske

Povlačenje glavnine kontingenta je signal Zapadu i zemljama u regionu da Rusija ne namerava da od Sirije pravi poligon za obnavljanje sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. To omogućava da se otkloni zabrinutost pojedinih država, pre svega Turske i zalivskih zemalja, koje su bile krajnje rezervisane kada se u Siriji pojavila ruska avijacija Zvuči paradoksalno, ali odluka Moskve o povlačenju trupa neće mnogo obradovati Vašington. Predsednik Obama, po svemu sudeći, ne bi imao ništa protiv da Rusija i dalje obavlja deo prljavog posla umesto Amerikanaca. Kremlj je, međutim, odlučio da demonstrira kako je sposoban za spoljnopolitičke kombinacije koje su suptilnije od neprekidne demonstracije sile.

Treba istaći da će Rusija ipak osta-

ti jedan od uticajnih učesnika u rešavanju sirijske krize, jer je dokazala svoju sposobnost da dejstvuje odlučno i da u slučaju potrebe primeni silu. Ukoliko bude neophodno, vazduhoplovni kontingent u Siriji može se ponovo povećati za samo nekoliko dana, ako ne i časova, s obzirom na to da infrastruktura koja je tamo stvorena ostaje na svome mestu.

Ne treba gubiti iz vida ni uticaj odluke o povlačenju avijacije iz Sirije na unutrašnju politiku Rusije. Od prvog dana operacije jedno od najvećih strahovanja

ruskog društva bilo je da će se ponoviti Avganistan, kada se sovjetska armija zaglibila u krvavom i nepotrebnom ratu koji je trajao čitavu deceniju. Obični ljudi se sećaju da je tada rat počeo tako što je poslat bataljon padobranaca da čuva bazu Bagram. Putin nije dozvolio da ga uvuku u sličan konflikt, što će u ruskom društvu biti dočekano sa odobravanjem.

I najzad, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je operacija u Siriji prilično skupa akcija, a u kontekstu niskih cena nafte to je veliki teret za ruski budžet. Finansijski faktor, doduše, nije bio odlučujući, ali se Rusija u pravi čas izbavila od suvišnih troškova, s obzirom na to da u poslednje vreme opozicija posebno aktivno kritikuje Kremlj za trošenje sredstava iz budžeta u raznim spoljnopolitičkim projektima.

Pa ipak, sirijska vlada neće biti

ostavljena na milost i nemilost sudbine.

Zahvaljujući ruskoj pomoći obnovljena je borbena gotovost sirijskih oružanih snaga i sada će one intenzivnije dejstvovati protiv terorista. U Siriji će ostati ruski savetnici. Oni i dalje obučavaju sirijsku vojsku, a takođe popravljaju i opslužuju borbenu tehniku. Nastavlja se isporuka oružja, municije i rezervnih delova. Regularna armija će, dakle, biti potpuno osposobljena za borbu i niko neće moći da optuži Moskvu za izdaju saveznika i da tu optužbu potkrepi ubedljivim argumentima.

Prema tome, može se konstatovati da je Rusija pronašla način da izvuče dvostruku korist iz svog učešća u rešavanju sirijske krize: najpre kada je iznenada poslala avijaciju i demonstrirala silu, a zatim kada je isto tako iznenada odlučila da je povuče i tako smanji opasnost i troškove vezane za vojno prisustvo u Siriji.

Dr Nikolaj Surkov je arabista, urednik i politički analitičar lista Izvestija

magazin

STAV

Između Krima i Kosova: Prostor za manevar

Teško je naći evropsku zemlju čiji parlamentarci u međuvremenu još nisu posetili Krim. Uprkos dokonim nagađanjima, međunarodno priznanje Krima kao dela teritorije Ruske Federacije već defakto u velikoj meri postoji. Formalno gledano, krajnje je teško odrediti kriterijume spoljnog priznanja teritorije. Za priznavanje nisu potrebna nikakva dodatna usaglašavanja ili diplomatske note – sasvim je dovoljno što se odnosi sa Moskvom i dalje održavaju.

U

Oleg Bondarenko

poslednje vreme u ruskom diskursu često se sreće sumnjiva tvrdnja da „Rusija nije Evropa“. Isto tako je pre više od 10 godina bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma u svojoj knjizi tvrdio da „Ukrajina nije Rusija“. Danas mi to možemo videti u direktnom televizijskom programu, kada ukrajinska artiljerija cilja u stambene zgrade Donjecka i uništava ih. Opasnost konfrontacije se uopšte ne krije u apologiji pripadnosti Rusije Evropi, nego u samoj činjenici da se mora birati jedno ili drugo. Zašto bismo sami sebe ograničavali, ako smo mi (Rusija) i Evropa i Evroazija, ako smo deo Istoka, ali i deo Zapada? Verovatno je suština u tome da pojam „Evropa“ mnogi shvataju u aktuelnom političkom ključu, koji pretpostavlja potčinjenost današnjim evropskim institucijama i principima, a oni su suviše tolerantni za Evroaziju.

Poznata formula srpskosti, koja pripada Svetom Savi, da je to „zapad na istoku i istok na zapadu“ u tom smislu je ono zahvaljujući čemu su naše zemlje srodne, jer je u pitanju prostor zajedničke sudbine – kada te na Istoku tretiraju kao Evropljanina, a na Zapadu kao tuđina.

Pre 17 godina je počelo bombardovanje Jugoslavije sa ciljem da se odvoji Kosovo.

Tadašnjom tragedijom, uz uzdržane pro-

magazin

teste Rusije, otkrivena je nova dimenzija međunarodnog prava. Ruski premijer Jevgenij Primakov tada je na putu za Vašington okrenuo avion iznad okeana i vratio se u Moskvu, i samo to nam je omogućilo da bar u sopstvenim očima ne izgledamo baš kao kompletni izdajnici Srbije. Petnaest godina kasnije, kada je Kosovo faktički već nasilno odvojeno od Srbije, pojavio se prostor za manevar i mogućnost da Krim uz pomoć Rusije sam odlučuje o svojoj sudbini. Zvaničan stav Beograda povodom nepriznavanja te činjenice (zbog očiglednih paralela sa Kosovom) mogao bi da bude drukčiji, tj. moglo bi se reći ovako: ako je moguće vratiti Krim, onda je moguće vratiti i Kosovo. Sa gledišta istorijskog značaja ovih regiona za rusku i srpsku istoriju to je sasvim umesno poređenje, budući da su Hersones i Peć mesta širenja pravoslavlja u našim zemljama.

U periodu između kosovskih i krimskih događaja održavani su referen-

dumi za odvajanje od matične države po celoj Evropi, od Katalonije do Gagauzije, ali nijedan nije do ovog trenutka toliko izmenio političku kartu kontinenta kao što je operacija NATO-a izmenila kartu Srbije i Evrope. Principijelna razlika je u jednom detalju: sa jedne strane se zahuktava proces regionalizacije Evrope, pokrenut kosovskim presedanom, a sa druge strane referendum na Krimu je prvi povratak istorijske teritorije, bez presedana u savremenoj istoriji. To je isto kao kad bi Transilvanija izglasala povratak u Mađarsku, a Moldavija (bez Pridnjestrovlja) u Rumuniju.

Teško je naći evropsku zemlju čiji parlamentarci u međuvremenu još nisu posetili Krim. Uprkos dokonim nagađanjima, međunarodno priznanje Krima kao dela teritorije Ruske Federacije već defakto u velikoj meri postoji. Formalno gledano, krajnje je teško odrediti kriterijume spoljnog

priznanja teritorije. Sasvim je dovoljno što se odnosi sa Moskvom i dalje održavaju.

Nedavno, 18. marta, navršile su se već dve godine od povratka Krima. Taj događaj je predstavljao izazov i za Evropu, ali pre svega i na prvom mestu za samu Rusiju. Prvi put za 23 godine, koliko je prošlo od raspada Sovjetskog Saveza, mi smo se setili da je Rusija velika sila, ali ne samo na rečima nego i na delu. Ruski predsednik se setio Lenjinove formule „juče je bilo rano, a sutra će biti kasno“, i iskoristio je prostor za manevar koji se u tom trenutku pojavio. Uzgred, poslednji put je pre toga sličnu geopolitičku mogućnost imao njegov prethodnik Jeljcin, kada je posle početka agresije NATO-a na Jugoslaviju Narodna skupština usvojila obraćanje parlamentima Rusije i Belorusije sa predlogom za ulazak u Saveznu državu dveju zemalja. Tu ideju je podržala Državna duma Ruske Federacije, ali je predlog tada ostao da „visi u vazduhu“.

Teme koje se ističu u prvi plan u najnovijoj izbornoj kampanji u Srbiji navode na zaključak da je uticaj ruskog faktora znatno veći nego pre pet godina.

Kao što vidimo, to se dešava i pored zatvaranja projekta „Južni tok“, koji je bio toliko perspektivan za Srbiju, što je još jedan dokaz da rusko-srpske odnose ne treba meriti isključivo ekonomskim kategorijama. Sa gledišta ekonomije, srpski proizvodi u svakoj ruskoj prodavnici još pre pet godina su delovali kao nešto u šta se teško može poverovati. A danas već nikakvo čudo nisu srpske jabuke, pašteta, pršuta, sir i vino na rafovima običnog supermarketa u Rusiji.

Ideološka jednodušnost Rusije i Srbije nije poljuljana. Njenom očuvanju u kolektivnoj svesti dvaju naroda danas, između ostalog, doprinosi i Haški tribunal, koji je osnivača Republike Srpske Radovana Karadžića osudio na monstruoznih 40 godina, ne mareći za međunarodne garancije date pod brendom „Ričard Holbruk“. To je svakako očigledna aluzija, upućena i Miloradu Dodiku i ostalima.

Zapad obraća pažnju samo na one koji su moćni. Političari to treba da imaju u vidu svaki put kada pomisle da pristanu na kompromis, naročito na Balkanu. To ne treba zaboravljati ni kada se pokušava sa sprovođenjem neotitovske spoljne politike. I sam Tito je to dobro shvatao.

Oleg Bondarenko je politikolog, direktor ruske agencije "Agentstvo strategičeskih kommunikacij"

VII

sećanje

„Ni slučajno nemojte razgovarati na ruskom!“ U martu 1999. bombe NATO-a nisu padale na Miloševićev režim, niti na nepromišljenu i nedoslednu politiku Beograda u pobunjenoj pokrajini, niti na zemlju koja se posle deset godina sankcija gušila u sitnom lopovluku i krupnom kriminalu. Ne, oni su gađali moju Mitru, njen Lik i njeno Dostojanstvo, njeno Smirenje i njenu Ljubav. Oni su to radili i ranije: 1941, 1944. i 1995, ali ja tada to nisam znao

P

Jevgenij Baranov

fotografije iz lične arhive Jevgenija Baranova

rvi avion NATO-a smo oborili odmah posle ponoći 25. marta 1999. To se dogodilo u dopisničkoj sobi Šestog kanala ruske televizije, u TV centru „Ostankino“ u Moskvi. Čim je eksplodirao prvi „tomahavk“, čim su prve bombe pale na Jugoslaviju, postalo je jasno da će odobrenje za naš odlazak u Beograd (koje je nedeljama odlagano) biti potpisano iste noći. Odavno smo se spakovali za put, ostalo je samo da čekamo odluku. Producent agencijskih vesti vadi iz štampača sveže izveštaje novinskih agencija i ne skrivajući nervozu pravi od njih papirne avione.

Jevgenij Baranov je ruski TV reporter koji je tokom agresije NATO-a na SRJ 1999. izveštavao iz Beograda i sa Kosova.

Ekskluzivno za nas evocira svoje uspomene na sve što je tada video i doživeo VIII

Na noćnom „nebu“ prostrane dopisničke sobe, iznad praznih stolova i pogašenih računara, leteli su te noći avioni sa američkim petokrakama na krilima, nacrtanim običnom olovkom. „Bombardovan je Danilovgrad u Crnoj Gori“, „raketiraju se objekti vojne, energetske i saobraćajne infrastrukture Savezne Republike Jugoslavije“ – štampač sve vreme umnožava broj papirnih aviona, i sa svakim novim novinskim izveštajem sve je realnija veza između tih aviončića i pravih borbenih mašina koje sa visina nedostižnih za protivvazdušnu odbranu zasipaju ognjem voljenu Jugoslaviju. Odobrenje za let čekamo uz čašicu, da bi nam bilo lakše... A ono nikako da stigne...

Gotovo je nemoguće pogoditi olovkom papirni avion u letu, jer stalno menja pravac. Isto tako je nemoguće raketom, napravljenom u davna vremena, oboriti najnoviji bombarder, jurišni avion ili lovac. Međutim, u tom trenutku bespomoćnog očajanja naša ideja je bila jednostavna: ako uspemo mi, uspeće i oni. A na njih, tamo, dve i po hiljade kilo-

magazin

metara odavde, padaju prave bombe! Mi smo uspeli...

A da su uspeli i oni, to smo saznali kada smo 29. marta ujutru prešli mađarsko-jugoslovensku granicu. Dva kratko podšišana mladića banditskog izgleda, u čiji „mercedes“ su nas strpali policajci na izlasku iz Subotice, celim putem do Beograda su nam pričali o američkom „steltu“ koji je oboren te noći. Tako sam ja, padom „nevidljivog“, zakoračio u novi život. dinu dana ranije, u martu 1998. Tada sam bio zbunjen, ništa nisam shvatao, sve sam posmatrao kroz prizmu nekakve primitivne analogije, nisam znao jezik... Tada smo snimatelj i ja putovali na Kosovo. Nismo imali ni poznanika, ni kontakata, nismo znali kome da se obratimo za pomoć i savet.

U centru Prištine, u predvorju hotela „Grand“, po ko zna koji put smo sa skrivenom zavišću posmatrali kako naše zapadne kolege užurbano rade sa svojim mnogobrojnim producentima, montažerima, prevodiocima i vozačima u blindiranim džipovima. Tada nam priđe Mitra Reljić. Mala rastom, mršava, sa naočarima, po izgledu bi se reklo da joj je oko pedeset godina, pruži mi ruku i na izvrsnom ruskom jeziku upita može li nam nekako biti od koristi. Taj stisak ruke sam zapamtio za ceo život. To je bilo moje poznanstvo sa Srbijom. Tvrdoglavost, neobična odlučnost, kategoričnost i čvrstina koja nikada ne popušta – to su bile njene osobine. Ali ona je u isto vreme bila toliko krotka, da smo čak pomišljali da je možda potajno zamonašena.

Sve je to za mene tada postalo i zauvek ostalo lice moje Srbije. Mitra je bila profesor ruskog jezika na Prištinskom univerzitetu. Od tog trenutka putovala je sa nama čak i tamo gde su odbijali da idu i najžešći momci iz policije. Preklinjali smo je da ostane na policijskom kontrolnom punktu, ali ona je izlagala riziku i sebe i nas, i skrivala se na zadnjem sedištu našeg starog „golfa“ dok smo se mi pretvarali da smo Amerikanci pred naoružanim pripadnicima „OVK“, kada su nas zaustavili na usponu prema manastiru Devič u Drenici.

Nijednom se nismo sporečkali, čak ni kada bismo od straha popili koju više u društvu policajaca i na trenutak zaboravljali da je ona tu, sa nama. Bio je dovoljan jedan njen pogled, začuđen i nepodnošljivo uporan. Za nju su Rusi bili, i

magazin

fotografije iz lične arhive Jevgenija Baranova

U Srbiji sam prvi put bio tačno go-

Prva sirena za vazdušnu opasnost koju sam čuo u Beogradu bila je znak da je moje detinjstvo završeno. Tada sam imao 29 godina i odrastao sam po drugi put. Sve što se oko mene događalo nije imalo mnogo veze sa onim otvorenim svetom, sa onom idejom koju smo mnogi moji vršnjaci i ja osam godina posle rušenja sovjetske imperije i dalje sve vreme nosili u srcu do danas su, nadam se, ostali nešto što se nikako ne dovodi u vezu sa bilo kakvim nedostojnim, nečasnim ili sitničavim postupkom... Hteli ili ne, morali smo da se ponašamo u skladu sa tom njenom predstavom. Sporečkali smo se samo jednom, na rastanku, kada smo joj pred sam polazak u Beograd ponudili novac za dane koje je provela sa nama...

U martu 1999. bombe NATO-a nisu

padale na Miloševićev režim, niti na ne-

promišljenu i nedoslednu politiku Beograda u pobunjenoj pokrajini, niti na zemlju koja se posle deset godina sankcija gušila u sitnom lopovluku i krupnom kriminalu. Ne, oni su gađali moju Mitru, njen Lik i njeno Dostojanstvo, njeno Smirenje i njenu Ljubav. Oni su to radili i ranije: 1941, 1944. i 1995, ali ja tada to nisam znao.

Prva sirena za vazdušnu opasnost koju sam čuo u Beogradu bila je znak da je moje detinjstvo završeno. Tada sam imao 29 godina i odrastao sam po drugi put.

Sve što se oko mene događalo nije imalo mnogo veze sa onim otvorenim svetom, sa onom idejom koju smo mnogi moji vršnjaci i ja osam godina posle rušenja sovjetske imperije i dalje sve vreme nosili u srcu. Vize, ponižavajući redovi pred konzulatima evropskih ambasada i sve što nas je odvajalo od sveta mi smo doživljavali kao našu unutrašnju neuređenost, kao nešto što nas iritira, ali što će kad-tad morati da prođe. Posle pada komunizma nije više bilo neprijatelja. Jednostavno nije smelo da ih bude! I evo sada mi, unuci boraca Drugog svetskog rata, stojimo u noći pod beogradskim nebom, i ne potresa nas toliko sama sirena, koliko činjenica da mi prepoznajemo taj zvuk!

Rano ujutro, pored ruševina Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova koje su se još uvek dimile, srećemo uplakanog starca. Na sakou ispod mantila vidi se neko ordenje. Drhtavom rukom sve vreme skida i stavlja naočare sa vrlo debelim staklima. Oči su mu crvene od suza i postaju neprirodno velike svaki put kad stavi naočare. „Kažite tamo, u Rusiji, da u nama ima ljubavi!“ Sve vreme je to ponavljao... A čekala su nas još 73 dana bombardovanja...

Francuski kapetan očigledno želi da nam pomogne. „Shvatite, nemam slobodnih ljudi da vam dam pratnju! Vidite i sami šta se dešava! A bez pratnje nemam pravo da vas pustim. Zaista mi je žao, gospodo...“ Na mostu preko Ibra, koji deli Kosovsku Mitrovicu na severni srpski i južni albanski deo, pokušavamo da izdejstvujemo da nas puste u delove Kosova gde već treći dan besne pogromi. „Uveravam vas, u Prištini više nema Srba! Prema našim informacijama, svi su smešteni u privremene kampove za prijem izbeglica.“ Tu Francuz zove nekoga telefonom. „Kako rekoste da se ona zove? Mitra Reljić. Evo odmah. Nažalost, nema nikakve mogućnosti da saznamo šta se konkretno desilo sa bilo kim od njih...“ IX

sećanje

jeva i našla se u Srbiji, u izbegličkom logoru pored Sombora. Pet godina kasnije, pre nego što će početi krvavi sukobi na Kosovu i Metohiji, dali su joj mali stan u univerzitetskom naselju u Prištini. Tu je doživela košmar 1998, bombardovanje i povlačenje srpske vojske i policije 1999, a početkom dvehiljaditih pokolj i iživljavanje nad Srbima koji su ostali u pokrajini.

Gledamo stubove dima sa druge strane reke, iznad sela gde su još pre tri dana živeli samo Srbi, i shvatamo da oni nesrećnici koji su ostali u Prištini nemaju mnogo šanse da prežive.

Nismo se videli sa Mitrom od 1999. Iz priča onih koji su odmah posle rata izbegli iz Prištine znali smo da su Albanci oduzeli Mitrin stan, ali da je ona i dalje u Prištini. Teško bismo mogli da je pronađemo i u normalnim okolnostima, a sada je to verovatno i nemoguće. Postojao je jedan pouzdani način: da se raspitamo kod sveštenika prištinskog hrama Svetog Nikole, ali već smo saznali da je i hram spaljen. „Od nas je Borba, a od Gospoda pobeda!“ Tim rečima nas je ispratio vladika Atanasije (Jevtić) kada smo mu izneli svoju nameru da na sopstveni rizik pređemo na drugu stranu reke. Francuski oficiri koji su čuvali most upoznali su nas sa dopisnikom nekog pariskog izdanja i on nam je toga dana predložio da uzmemo njegovog vozača Albanca. On je tom Albancu rekao da smo mi upravo došli iz Pariza da ga zamenimo. „Ni slučajno nemojte razgovarati na ruskom“, upozorava nas Francuz. „On ne zna francuski, dovoljno će biti da imitirate francuski izgovor i on neće ništa primetiti.“ Odmah uviđamo dva problema. Prvi je u tome što moj snimatelj može koliko-toliko da imitira samo dve reči: „da“ i „ne“. Pa i tu je njegov rjazanski izgovor očigledan čak i za jednog Albanca. Drugi problem je moj francuski. Za vozača

je on dovoljan, ali je zato potpuno neupotrebljiv i čak opasan prilikom susreta sa francuskim vojnicima. Treba da putujemo delom Kosova koji je u zoni odgovornosti francuskih snaga. Ako prilikom provere naših dokumenata Francuzi ne budu tretirali nas kao svoje sunarodnike, onda je čitava ova maskarada uzaludna. „Gospodine oficire! Mi smo ruski novinari. Da biste nas spasli od ozbiljnih problema, vi treba odmah da se obradujete što me vidite, kao da smo školski drugovi...“ Tu frazu sam unapred sastavio i bezbroj puta je uvežbavam, obraćajući se različitim intonacijama svome namrgođenom i krajnje ćutljivom snimatelju... „Ui“, odgovara on i okreće se prema prozoru sa takvim izrazom kao da nema više o čemu sa mnom da razgovara. Pored nas promiče putokaz, na brzinu premazan crnom farbom, ali se još uvek vidi ćirilični natpis „Srbica“.

Cilj našeg putovanja je manastir Devič u Drenici. Vozač postade sumnjičav

kada nam je ostalo svega nekoliko kilometara do cilja. Drenica se uvek smatrala najnemirnijim područjem u pokrajini, a sada, u jeku pogroma, pa još u planini, usred šume, sa vozačem koji sumnja da ga obmanjujemo... Nije nam baš lagodno. Manastir je smešten u omanjoj uvali, udaljenoj od glavnog puta. Put prema manastiru prolazi kroz mračno albansko selo. Visoki crveni zidovi od cigle, i iste takve kuće, sa prozorima okrenutim prema dvorištu, a sa strane ulice samo zid, bez vrata i prozora... Odmah po izlasku iz sela počinje strm uspon. Tu nas zaustavlja prva francuska vojna patrola...

Poručnik, koga sam još poizdalje zapanjio svojom uvežbanom fra-

zom, široko se osmehuje i širi ruke. Ono što se dogodilo u poslednja tri dana naučilo ga je da ne zadaje suvišna pitanja.

On samo doviknu nešto svojim vojnicima, a meni reče da oni čuvaju manastir Devič, tačnije ono što je od njega osta-

reuters

Svoju bežaniju Mitra Reljić je počela 1992. Prognana je iz rodnog Sara-

Rano ujutro, pored ruševina Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova koje su se još uvek dimile, srećemo uplakanog starca. Na sakou ispod mantila vidi se neko ordenje. Drhtavom rukom sve vreme skida i stavlja naočare sa vrlo debelim staklima. Oči su mu crvene od suza i postaju neprirodno velike svaki put kad stavi naočare. „Kažite tamo, u Rusiji, da u nama ima ljubavi!“ Sve vreme je to ponavljao... A čekala su nas još 73 dana bombardovanja...

X

magazin

„Divljaci, zar ne?“, reče mi Francuz izdaleka, videći da izlazimo iz crkve. „Na koga mislite?!“, upitah ja gnevno, ni sam ne znam zašto. „Ma svi su ovde divljaci! O onima koji su ovo napravili suvišno je i govoriti.

Ali ni te monahinje nisu normalne! Zamislite, morali smo silom da ih spasavamo. Nisu htele da idu. Tamo iza kapije besni gomila, u pitanju su minuti, a one kažu: ‘Ne idemo mi nikud!’ Jednu staricu su vojnici morali bukvalno da vuku do oklopnog transportera, toliko se opirala...“ lo... Osvrnuh se, kad tamo – vojnici prijateljski tapšu mog snimatelja po ramenu i pomažu mu da prebaci naše stvari iz gepeka automobila u njihov blindirani vojni džip.

magazin

getty images

Poslednji put smo bili ovde 1998,

zajedno sa Mitrom. O igumaniji Anastasiji već tada su kružile legende. Priča se da su Albanci potpuno opkolili manastir, a ona je sa svojim monahinjama branila manastirske zidine sa puškom u ruci. Znao sam da Mitru nešto vezuje za ovaj manastir, sećao sam se kako je ona tada, pre šest godina, hrlila ovamo, prezirući opasnost, i nadao sam se da ovde neko zna šta se dogodilo sa njom. „To se desilo dva dana pre vašeg dolaska. Bilo ih je oko tri stotine. Mi smo evakuisali monahinje, to je sve što smo mogli da učinimo.“ Govoreći to, mladi Francuz me propusti u prolaz manastirske kapije. Teška drvena krila bila su strgnuta sa šarki. Još uvek je izlazio dim iz razbijenih prozora konaka, pripijenog uz liticu u dubini manastirskog dvorišta. „Ako hoćete u crkvu, idite sami. Sačekaću vas ovde“, reče nam poručnik, krijući pogled iz nekog razloga.

Na trenutak obnevidesmo kada uđosmo spolja u gustu pomrčinu hrama.

Hram je iznutra izgoreo, ali mi u početku ne vidimo gotovo ništa. Krenusmo prema ikonostasu i put nam prepreči ugljenisana drvena pregrada. Zrak sunca se kao reflektor probija kroz pocrnelu kupolu hrama, kao da osvetljava fotografije. Pod debelim slojem gareži naziru se likovi svetitelja koje vatra nije progutala. Po crnilu izgorelih fresaka i stubova vide se nožem ili ekserom urezani potpisi napadača i skraćenica „OVK“ („UČK“). Ispod nogu, među parčadima crkvenog nameštaja, nađosmo metalni krst izvitoperen od plamena. On

je nekada krasio carske dveri... „Divljaci, zar ne?“, reče mi Francuz izdaleka, videći da izlazimo iz crkve. „Na koga mislite?!“, upitah ja gnevno, ni sam ne znam zašto. „Ma svi su ovde divljaci! O onima koji su ovo napravili suvišno je i govoriti. Ali ni te monahinje nisu normalne! Zamislite, morali smo silom da ih spasavamo.

Nisu htele da idu. Tamo iza kapije besni gomila, u pitanju su minuti, a one kažu: ‘Ne idemo mi nikud!’ Jednu staricu su vojnici morali bukvalno da vuku do oklopnog transportera, toliko se opirala...“ Mitra je među poslednjima evakuisana iz Prištine. I opet u izbeglički

logor. Ovoga puta na teritoriji britanske vojne baze. Našli smo je kada smo se vratili na Kosovo posle martovskih pogroma.

Ona sada živi u Kosovskoj Mitrovici. Predaje ruski jezik studentima koji su ovde okupljeni iz srpskih enklava, raštrkanih po Kosovu i Metohiji. Majušni iznajmljeni atelje prepun je knjiga. Knjige su po-

ređane po podu, jer tu gotovo i nema nameštaja. Nema fotografija na zidovima, nema cveća, zavesa... Nema ničega što bi ukazivalo da ova prostorija služi za stanovanje. Zasebno je spakovala knjige koje će poneti sa sobom ako ponovo bude morala da beži. Vikendom, kada na fakultetu nema nastave, Mitra seda na autobus i odlazi preko reke, tamo, na albansku stranu.

Sve ove godine ona rizikuje svoj život obilazeći jedno po jedno srpsko groblje i pažljivo prepisujući u svesku imena i prezimena onih koji su tu sahranjeni. Mitra ne sumnja da će srpska groblja, raštrkana po celom Kosovu, uskoro nestati, ali jedno sigurno zna: dokle god bude živo sećanje na one koji su nekada živeli na ovoj zemlji, ova će zemlja biti srpska.

Jevgenij Baranov je poznati TV voditelj i dopisnik programa „Voskresnoe vremja“ na ruskom „Prvom kanalu“, od 2014. suosnivač srpskog medija centra Ruski ekspres

XI

SPECIJAL: NUKLEARNA ENERGIJA

Moskva više nego ikada radi na jačanju nuklearne bezbednosti

legion-media

Odluka Rusije da ne učestvuje na četvrtom Samitu o nuklearnoj bezbednosti ne utiče na kooperativnost i napore Moskve kada je reč o nuklearnoj bezbednosti, što potvrđuju i zvaničnici Bele kuće. Rusija smatra da vodeću ulogu u tim naporima treba da igra Međunarodna agencija za nuklearnu energiju kao najkompetentniji organ u oblasti nuklearne bezbednosti

R

Vladimir Mihejev

usija je odlučila da ne prisustvuje poslednjem (četvrtom) Samitu o nuklearnoj bezbednosti od 31. marta do 1. aprila u Vašingtonu. Njeno odsustvo biće upadljivo, ali neće uticati na saradnju sa međunarodnom zajednicom koja se odvija pod pokroviteljstvom Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), kao ni na odnose sa SAD u okviru Globalne inicijative za bor-

XII

bu protiv nuklearnog terorizma, a neće oslabiti ni jačanje aktivnosti u vezi sa kontrolom i neširenjem nuklearnog naoružanja.

Podsećamo i da je Rusija učinila značajne napore u sprovođenju odluka donetih na tri prethodna samita, u Vašingtonu (2010), Seulu (2012) i Hagu (2014. godine).

U praktičnom smislu, Rusija je bila direktno uključena u postepeno uklanjanje visokoobogaćenog uranijuma (engl.

highly enriched uranium, HEU) i izdvojenog plutonijuma. Ranije su 32 zemlje posedovale nuklearni materijal koji se može koristiti za proizvodnju naoružanja, a za pet godina je njihov broj smanjen i sada samo 24 zemlje imaju tu mogućnost.

Nastavak saradnje

Kada se saznalo da Moskva neće prisustvovati Samitu o nuklearnoj bezbednosti u Vašingtonu, zvaničnici Bele kuće su potvrdili da Rusija nastavlja da sarađuje „konstruktivno sa SAD“ na projektima

magazin

Program za vraćanje ruskog goriva za nuklearne reaktore pokazao se kao veoma uspešan. Izvršeno je više od 60 operacija za povraćaj goriva u 14 zemalja, a u Rusiju je dopremljeno skoro 2.160 kilograma visokoobogaćenog uranijuma koji potiče iz vremena SSSR-a. U 10 od ukupno 14 zemalja u kojima je program sprovođen više nema tog materijala čiji je cilj povlačenje nuklearnog materijala iz zemalja Trećeg sveta. Rusija posebno sarađuje sa Amerikom u procesu vraćanja njenog visokoobogaćenog uranijuma iz Kazahstana i Poljske.

Prema tome, kontakti dvaju glavnih svetskih aktera u sferi regulisanja količine nuklearnog naoružanja nisu narušeni.

Nema ometanja ni usporavanja realizacije obimnog procesa uništavanja 68 tona viška plutonijuma, dovoljnog za proizvodnju oko 17.000 bojevih glava, koji se sprovodi u skladu sa sporazumom između Rusije i SAD iz 2000. godine.

Moskva želi jednaka pravila za sve

Kamen spoticanja pojavio se kada je grupa od 35 zemalja, potpisnica zajedničke izjave o „Jačanju implementacije nuklearne bezbednosti“ na samitu održanom 2014. godine, odlučila da sprovede ambiciozan projekat radi realizacije preporuka IAEA. U Moskvi je to protumačeno kao pokušaj da se utiče ne samo na plan rada IAEA već i na delovanje UN, Interpola i Globalne inicijative za borbu protiv nuklearnog terorizma.

Ruske vlasti pretpostavljaju da grupa određenih država želi da pod „međunarodnu“ kontrolu stavi rezerve materijala pogodnog za proizvodnju naoružanja u drugim zemljama.

U novembru 2015. godine je Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije objasnilo razloge odsustva na vašingtonskom Samitu o nuklearnoj bezbednosti, naglašavajući da su proceduralna pravila domaćinima prethodnih samita davala određene privilegije u odnosu na ostale učesnike. Na taj način je sprečeno da drugačija mišljenja budu uzeta u obzir kada su formulisani zaključci prethodnih susreta, stoji u saopštenju ministarstva.

Nuklearnu bezbednost treba da reguliše IAEA

U radu na poboljšanju nuklearne bezbednosti u svetu Rusija najviše važnosti pridaje koordinaciji svojih napora sa de-

magazin

lovanjem IAEA. Moskva veruje da su njene posmatračke aktivnosti tokom implementacije sporazuma postignutog 2015. godine u okviru grupe „5+1“ o ograničenju razvoja iranskog nuklearnog programa dale dobre rezultate, što je predstavljeno u izveštaju objavljenom krajem februara.

Rusija je odigrala ključnu ulogu u rešavanju ovog spora, posle 12 godina pokušaja da se pronađe održivo i prihvatljivo rešenje za sve strane. U intervjuu datom listu The New York Times američki predsednik Barak Obama izjavio je da je iznenađen spremnošću Rusije za kompromise i saradnju, posebno u svetlu činjenice, citiramo, „da između nas i Rusije postoje velike razlike u pogledu Ukrajine“.

Obama je otišao i korak dalje i izjavio sledeće: „Ne bismo postigli ovaj sporazum da nije bilo spremnosti Rusije da sarađuje sa nama, kao i sa ostalim članovima grupe ‘5+1’ u težnji da se postigne dobar sporazum.“ Potrebno je istaći da se program za vraćanje ruskog goriva za nuklearne reaktore pokazao kao veoma uspešan. Izvršeno je više od 60 operacija za povraćaj goriva u 14 zemalja, a u Rusiju je dopremljeno skoro 2.160 kilograma visokoobogaćenog uranijuma koji potiče iz

Moskva smatra da IAEA treba da bude vodeća organizacija u oblasti donošenja propisa koji regulišu dotičnu oblast, jer ta agencija predstavlja najkompetentniji i najefikasniji mehanizam za rešavanje problema u sferi nuklearne bezbednosti

vremena SSSR-a. U 10 od ukupno 14 zemalja u kojima je program sprovođen više nema tog materijala. Rusija je program sprovela u saradnji sa SAD i IAEA. Moskva smatra da IAEA treba da bude vodeća organizacija u oblasti donošenja propisa koji regulišu dotičnu oblast, jer ta agencija predstavlja najkompetentniji i najefikasniji mehanizam za rešavanje problema u sferi nuklearne bezbednosti.

Rusija rešava konkretne probleme

U nedavnoj prošlosti, u aprilu 2003. godine, ruska ekspertiza je bila od presudne važnosti u rešavanju jednog nuklearnog incidenta, kada je Mađarska zatražila pomoć za izmeštanje i neutralisanje nuklearnog goriva iz drugog objekta Nuklearne elektrane „Pakš“.

Zapaljivi nuklearni elementi su bili oštećeni tokom čišćenja, pri čemu je korišćena tehnologija i oprema francuske kompanije Framatome ANP. Incident je svrstan u treći nivo („ozbiljan incident“) po skali INES (Međunarodna skala za nuklearne incidente). Kasnije, u januaru 2007. godine, ruska kompanija TVEL je uspešno okončala rekonstrukciju pogona, čime je Mađarskoj omogućeno da u najkraćem mogućem roku nastavi sa eksploatacijom objekta „Pakš 2“.

Danas Rusija primenjuje najsavremenije tehnologije u tretiranju nuklearnih materijala. Postrojenje Državne korporacije za nuklearnu energiju „Rosatom“ u Krasnojarskom kraju, nekada specijalizovano za proizvodnju plutonijuma za atomsko oružje, pokrenulo je proizvodnju nove vrste goriva za nuklearke sa brzim nuklearnim reaktorima. Postrojenje će koristiti regenerisani uranijum i plutonijum, odnosno materijal nastao posle prerade korišćenog nuklearnog goriva.

Ova napredna tehnologija će svakako pomoći Rusiji da ispuni svoju obavezu, koju je preuzela zajedno sa SAD, a koja se sastoji od uništavanja ili, što je još bolje, prerade 34 tone plutonijuma određenog kao „višak“ u vojnim zalihama.

XIII

SPECIJAL: NUKLEARNA ENERGIJA

ilustracija

Atomsko gorivo umesto atomskih bombi

U jednom preduzeću u Sibiru, koje je ranije proizvodilo plutonijum za atomsko oružje, sada je pokrenuta proizvodnja inovacionog goriva za nuklearne elektrane sa reaktorima na brze neutrone. Nova proizvodnja je rezultat realizacije rusko-američkog međuvladinog sporazuma

U

Aleks Kuper

gradu nuklearnih fizičara Železnogorsku, u Krasnojarskom kraju, u jesen 2015. godine pokrenuta je proizvodnja nuklearnog goriva „moks“ (MOX) nove generacije za reaktore na brze neutrone. Zasada je železnogorski pogon jedini takav u svetu.

Nova tehnologija proizvodnje goriva za nuklearke omogućava da se smanji količina radioaktivnog otpada i otvara put za stvaranje tehnologija bez otpada u nuklearnoj energetici. „Nedavno su kombinat posetile kolege iz Francuske. Naši gosti su visoko ocenili ono što su videli, čak su izjavili da ova tehnologija ne pripada trećoj, nego četvrtoj generaciji“, kaže Petar Gavrilov, direktor Rudarsko-hemij-

XIV

skog kombinata u čijim pogonima je pokrenuta proizvodnja.

Pokretanje proizvodnje „moks“ goriva je važan i umnogome simboličan događaj. Upravo u Železnogorsku je sredinom pedesetih godina prošlog veka u strogoj tajnosti stvoren podzemni Rudarsko-hemijski kombinat za proizvodnju plutonijuma koji je korišćen za bojeve glave. Napravljeni su čitavi kilometri tunela i podzemne fabričke hale u srcu planine, gde su smeštena tri proizvodna reaktora, i pokrenuta je komplikovana radiohemijska proizvodnja.

Decenijama su tri podzemna reaktora Rudarsko-hemijskog kombinata proizvodila plutonijum 239 koji je korišćen za stvaranje sovjetskog nuklearnog oružja. Međutim, posle niza rusko-američkih (a pre toga sovjetsko-američkih) sporazuma odlučeno je da se svi reak-

tori za proizvodnju plutonijuma jedan za drugim zaustave, i u Rusiji, i u SAD. Međuvladin sporazum je obavezivao i Ameriku da sarađuje sa Rusijom kada je reč o preradi plutonijuma predviđenog za bojeve glave u mešovito oksidno nuklearno gorivo.

Upravo zbog toga je odlučeno da se posle zaustavljanja trećeg, poslednjeg reaktora u Železnogorsku podzemne fabričke hale preorijentišu na proizvodnju „moks“ goriva.

Najkomplikovanija obaveza iz čitave „mape puta“ rusko-američkog sporazuma bilo je stvaranje „moks“ fabrike i energetskog bloka sa reaktorom BN-800 koji koristi brze neutrone. Rusija je svoj deo posla u tom smislu uradila i sada očekuje isto to od Sjedinjenih Američkih Država. Dejstvo sporazuma o neutralisanju plutonijuma trebalo bi da počne od 2018. godine.

magazin

Neširenje nuklearnog naoružanja zahteva bolju saradnju Rusije i Zapada O autoru možete više saznati na adresi: www.russia-direct.org/ profile/petr-topychkanov

profimedia

Ukoliko trenutna pat-pozicija u odnosima Moskve i Vašingtona potraje, to bi moglo imati vrlo nepovoljne posledice po neširenje nuklearnog naoružanja

N

Petar Topičkanov

edavne izjave visokih zvaničnika obeju strana ukazuju da nema dovoljno poverenja između političkih lidera Rusije i Zapada. Sankcije koje je Zapad nametnuo Rusiji, priče o novom Hladnom ratu i zveckanje oružjem stvaraju još veće probleme. Međutim, u jednoj oblasti lideri Rusije i Zapada se ipak slažu, a to su namere da nuklearno i bilo koje drugo oružje ne dospe u ruke terorista.

magazin

Jasno je da Rusi, Amerikanci i Evropljani ne žele da druge države dođu do ovog oružja.

Posebno ne žele da organizacije koje nisu međunarodno priznate države imaju pristup sredstvima za masovno uništavanje

Međutim, postoji velika razlika između sadašnjeg trenutka i doba nekadašnjeg Hladnog rata. Danas su svi svesni da širom sveta postoje ozbiljne pretnje po bezbednost, iako se one različito shvataju u Moskvi, Vašingtonu i Briselu. Ukratko, jačanje terorističkih grupa poput „Islamske države“ u Iraku i Siriji preusmerilo je fokus Rusije i Zapada na rizik od širenja nuklearnog naoružanja, poznatog i kao nuklearna proliferacija.

Pozitivni primeri saradnje

Sudbina sirijskog predsednika Bašara Asada bila je jedna od ključnih tačaXV

SPECIJAL: NUKLEARNA ENERGIJA

Rusija i SAD nisu saglasne ni oko toga kako se odnositi prema Severnoj Koreji ili Iranu. Moskva kritikuje unilateralni pritisak Vašingtona na te dve države, posebno kada je reč o ljudskim pravima i demokratiji. Ali Kremlj i Bela kuća našli su zajednički jezik u pogledu rešavanja problema neširenja nuklearnog oružja i pretnji koje potiču od tih zemalja ka razilaženja Rusije i Zapada. Dok su ga vlasti u Kremlju podržavale, Zapad je tražio njegov odlazak sa vlasti. Ipak, postojanje hemijskog oružja u Siriji zbližilo je pozicije Moskve i Vašingtona i dogovoreno je da dve zemlje zajedno rade na uklanjanju ovog naoružanja iz Sirije, tako da je Asadova vlada ratifikovala Konvenciju o hemijskom oružju 2013. godine.

Rusija i SAD nisu saglasne ni oko toga kako se odnositi prema Severnoj Koreji ili Iranu. Moskva kritikuje unilateralni pritisak Vašingtona na te dve države, posebno kada je reč o ljudskim pravima i demokratiji. Ali Kremlj i Bela kuća našli su zajednički jezik u pogledu rešavanja problema neširenja nuklearnog oružja i pretnji koje potiču od tih zemalja. Na primer, vlasti u Kremlju i Beloj kući uspele su da reše problem nuklearnog oružja Irana i potpisale su sporazum o iranskom nuklearnom programu sa ostalim zemljama grupe „5+1“ (koju čine pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačka).

Takođe, Rusija i SAD postigle su dogovor o uvođenju sankcija Iranu i Severnoj Koreji zbog nuklearnih proba i pokušaja da se razvije nuklearna tehnologija. Jedan od nedavnih kompromisa je i Rezolucija 2270 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija doneta 2. marta, kojom se pooštravaju sankcije uvedene Severnoj Koreji, ali se i proširuju na još neke oblasti.

Rusija i Zapad jednako su svesni ključnih izazova u ostvarenju namera da se obezbedi neširenje nuklearnog na-

О Д М О Н О Л О ГА К А Д И Ј А Л О Г У

Аналитичко издање које ексклузивно посвећује пажњу великим изазовима и могућностима у изграђивању руско-америчких односа.

XVI

oružanja. Jasno je da Rusi, Amerikanci i Evropljani ne žele da druge države dođu do ovog oružja. Posebno ne žele da organizacije koje nisu međunarodno priznate države imaju pristup sredstvima za masovno uništavanje.

Pat-pozicija u odnosima između SAD i Rusije

Moskva, Vašington i Brisel pokazali su spremnost da sarađuju (u krajnjem slučaju, u najvažnijim aspektima) kada je reč o neširenju nuklearnog oružja, iako se istovremeno nastavljaju međusobne razmirice po drugim pitanjima.

Postoji realna opasnost da će sukob između Rusije i Zapada oslabiti međunarodnu kooperaciju u pogledu neširenja nuklearnog oružja. Pozitivni primeri saradnje ne treba da nas zavaraju. Na kraju, činjenica da Rusija i SAD mogu postići dogovor o problemima u vezi sa Iranom i Severnom Korejom ne znači da će nastaviti da sarađuju u domenu neširenja nuklearnog naoružanja kao do sada. Štaviše, nepostojanje razumevanja između SAD i Rusije može se negativno odraziti na međunarodne napore u vezi sa neširenjem nuklearnog oružja, i to iz četiri razloga.

Prvo, došlo je do zamrzavanja američko-ruskog partnerstva o nuklearnom razoružavanju, što negativno utiče na sve zemlje u svetu, bez obzira na to da li poseduju nuklearno oružje. Neke države će ovo možda protumačiti kao signal da je krajnje vreme da se naoružaju, umesto da postupe suprotno.

Drugo, međusobne optužbe za kršenje Sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i malog dometa iz 1987. godine dovele su do toga da druge članice međunarodne zajednice postavljaju pitanja o odgovornosti Rusije i SAD, o tome kako poštuju preuzete obaveze i da li su zaista rešene da ih se pridržavaju.

Treće, nepostojanje kanala za komunikaciju između političkih, vojnih i obaveštajnih organizacija Rusije i Zapada lišava ih važnih mehanizama za otkrivanje pretnji u vezi sa širenjem nuklearnog naoružanja i otežava aktivnosti usmerene na njihovo uklanjanje. Četvrto, agresivne izjave nekih ruskih i američkih političara i najviših vojnih komandanata pružaju loš primer liderima drugih zemalja, koji će možda i sami početi da koriste sličnu retoriku.

Od neširenja do širenja nuklearnog oružja

Uprkos nekim uspešnim vidovima saradnje u oblasti neširenja nuklearnog naoružanja, Rusija i Zapad ipak utiču na stvaranje uslova za pojavu novih pretnji od širenja raznih vidova naoružanja, što im otežava da otkriju potencijalne pretnje i otklone ih.

Ukoliko u odnosima dveju strana i dalje bude preovladavao princip sukobljavanja, sigurno će se sve manje napora ulagati u neširenje naoružanja. S druge strane, i najmanji pomak u smeru jačanja saradnje dugoročno će imati pozitivno dejstvo na režim neširenja nuklearnog oružja.

Пријавите се данас за специјалну годишњу понуду: russia-direct. org/subscribe

magazin