9 minute read
MAGIJA KRISTALA
DIZAJN
Darko Mladenović, srpski dizajner iz Pariza, nekadašnji umetnički direktor kompanije Swarovski i autor brojnih nagrađivanih dizajnerskih kreacija za neke od najčuvenijih svetskih brendova, podelio je sa nama delić svoje umetničke estetike i otkrio kako je nastao novi simbol Pariza, koji je za kratko vreme osvojio Parižane i turiste
Advertisement
Tekst:
DRAGANA MINIĆ STEFANOVIĆ
Foto:
PRIVATNA ARHIVA
N
edavno je u medijima odjeknulo da je novi simbol Pariza dizajnirao naš čovek. Par savršeno ukombinovanih elemenata, Ajfelov toranj i srce, sa dinamikom koja predviđa trajanje, ponovo je prizvalo ime dizajnera Darka Mladenovića u svest domaće javnosti. Iako otelotvorene ideje ovog primenjenog umetnika često imaju dug vek trajanja, čak i kada nismo svesni da su rezultat njegove kreativnosti, Darko nas iznova novom idejom podseti na celokupno njegovo stvaralaštvo.
Swarovski, Givenchy, Lancôme, Christofle, Louis Vuitton, Van Cleef & Arpels, Château Lafite Rothschild, samo su neki od luksuznih brendova sa kojima je Darko sarađivao i uvek mu je posebno drago da o tome razgovara sa nekim iz Srbije. „Dok sam ranijih godina bio umetnički direktor kompanije Swarovski, često sam bio prisutan u javnosti. Vreme brzo prolazi i kod umetnika postoje ti talasi prisutnosti u medijima, ali uvek mi je zadovoljstvo da iznova stupim u kontakt sa Beogradom”, otpočeo je Darko razgovor za naš magazin.
Novi simbol Pariza uskoro bi trebalo da se pojavi na mnogim prometnim mestima i predmetima. Ipak, magični spoj srca, koje zamenjuje slovo O, i prepoznatljive građevine u funkciji slova A, u rečima Love Paris, daje više univerzalne simbolike nego što je i sam autor to mogao da predvidi.
Pri prvom pogledu na novi simbol francuske prestonice odmah uočavamo zvezdu. Da li je to od početka bila namera?
— Tačno da je ispala jedna zvezda, ali to nije bilo svesno. Ideja je bila da se srce i Ajfelova kula uklope u jednu neprekidnu liniju, da bude jedna veza, kao beskrajna cirkulacija energije između Pariza i ljubavi.
Da li bi i Beograd, koji se u današnje vreme brzo menja, mogao da ima neki sličan simbol?
— Ceo proces života je jedna transformacija. Linija identiteta uvek postoji i pitanje je kako se ona kreće ka budućnosti. Tu ima prostora za promišljanje na koji način da se stvori najbolja dinamika elemenata sa kojom ljudi mogu da se identifikuju sada i u budućnosti. Takav rezultat stvaralačkog procesa ima uticaj. Ne znamo koliko stvari mogu da traju, ali ukoliko kreacija uspostavi kontakt sa ljudima, ona kao takva traje. Znak Beograda treba da dotakne, kao i pevač što dotakne srce publike. Pitanje je kompleksno jer zahteva dublje promišljanje – da li ga tražimo u estetici ili u samom duhu? Valjalo bi zabeležiti sve pozitivne elemente i kvalitete, potencijale, u čemu smo jaki, i razmisliti na koj način to možemo da integrišemo u današnji i budući svet kroz jedan projekat.
Na koje svoje ostvarenje ste najviše ponosni?
— Na skulpturu Ray (Zrak) koju sam napravio za Swarovski, a koju je kasnije preuzeo Time magazine kada ju je dodeljivao uticajnim ličnostima (Time 100 World’s Most Influential People). Imala je svoj put, takoreći svoj život, koji isto tako nije bilo moguće predvideti. Ja sam to nacrtao, onda je to izabrano, i za mene je to neka vrsta magije, što je inače svojstvo kristala. Kada sam nosio kristalne prototipe na sastanke u Swarovski, u Austriji i Švajcarskoj, obavezno su mi tražili dodatnu kontrolu prtljaga na aerodromu, jer se na prvoj nikako nije moglo detektovati šta je u pitanju. Onda se carinci oduševe kad otkriju komad kristala. Ono što je još magično u vezi sa kristalom jeste to da kada ga dizajnirate, nikad ne znate koji će rezultat na kraju ispasti. Ta igra svetlosti je nešto što se ili desi ili ne, a ta neizvesnost čini ceo proces vrlo uzbudljvim.
Logičan nastavak Ray skulpture, koja preko Time magazina povezuje značajne ličnosti širom sveta, bila je Ray Building. Šta ona predstavlja?
— Ray Building je simbolična arhitektura. Predstavlja univerzalni simbol koji, dajući strukturu, povezuje sve kulture. Inspirisan je sunčevim zracima koji predstavljaju izvor sveg života, čistotu, ekologiju i
održivost. Dinamična cirkulacija energije zrakova od parka/zelenila, preko građevine, do svetlosnih snopova i nebesa. Motor je ka napretku i veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Pariz nije jedini grad koji je poneo vaš kreativni pečat, tu je i Njujork?
— U Njujorku sam kao direktor kreacije Swarovski radio na novogodišnjoj dekoraciji Rokfeler centra. Swarovski svake godine oprema novogodišnju zvezdu za jelku ispred Rokfeler centra, koja je veliki simbol za Njujork i Amerikance.
Za figuru Ray možemo reći da je najpopularnija, ukoliko merimo medijskom pažnjom koju je imala. Šta mislite, po kom ostvarenju vas još prepoznaju?
— Pitanje je koliko ljudi, zapravo, zna koje ime stoji iza dizajna nekog predmeta. Pomenuti predmeti su, recimo, bili potpisani „Darko for Daniel Swarovski”, ali opet ne znate ko to zaista čita, prati i zna ko je osoba koja stoji iza neke ideje. Jedan od prvih projekata koji sam uradio za kompaniju Lancôme bila jedna teglica koja je prošla kroz vreme. Ona je nacrtana 1994/95 godine i još uvek je tu, i kad neko kupi taj neki kozmetički proizvod, sigurno ne zna da sam ja iza tog dizajna. Veliko je pitanje da li se identifikacija kreatora baš uvek desi kroz njegovo delo. Raduje me kada razmislim da te neke kreacije imaju trajnost, a onda se i pitam šta im to omogućava – da li je to neka osnovna ljudska vrednost koju sam time dotakao?
Svoju profesiju zovete philosigner, kao miks filozofije i dizajna. Čemu dajete veću prednost u svom stvaralačkom radu – etici ili estetici?
— Stvaralački rad zamišljam kao nastojanje da se sadašnjem vremenu, ali i budućnosti, donesu neki principi koji strukturiraju svet, ali da budu vidljivi. Uvek sam hteo da kreacije budu izraz nečeg što ima jednu dubinu, da vuče iz prošlosti, uzima iz sadašnjosti i da može da se projektuje u budućnost. Da to budu spojevi elemenata koji vraćaju na nešto dobro i osnovno za sva društva. Konstatujem da moje kreacije prolaze kroz vreme, u smislu trajanja, ali i da su isto tako prihvaćene na celoj zemljinoj kugli, u raznim kulturama. Kroz takav stvaralački rad se vraćaju te neke univerzalne i prave vrednosti na koje čovek može da se osloni i koje može da poželi svojoj deci, realne su, nisu lažne. Stvaralački rad za mene jeste jedna vrsta borbe za prave vrednosti i ideje, a sve to kroz dozu estetike, svakako.
Kakav život sada živi ručni sat koji ste dizajnirali i koji nosi ime vaše robne marke? Da li je u prodaji?
— Sad baš radim na komercijalizaciji sata. Zlatni sat je francusko-švajcarske proizvodnje koji nije predviđen za masovniju prodaju preko interneta već samo u buticima. Toliko toga sam naučio kroz te kontakte sa proizvođačima. Švajcarci su pasionirani proizvođači satova, sve se odvija kao kod proizvodnje automobila, pa tako imate prozvođače za kaiš, za staklo, za mehanizam... Tako da sam na terenu, u tim kontaktima, video kako oživljava moj sat i moja ideja, i dosta toga sam naučio.
Iz perspektive današnjeg sveta, koji je pretežno digitalan, šta najviše koči inspiraciju i umetnost?
— Svako vreme doprinosi nečemu. Ipak je magično da mi
Vil Smit jedan je od dobitnika skulpture Ray
Novi simbol Pariza Skulptura Ray Building
možemo da razgovaramo ovako pomoću novih tehnologija, tu smo stvarno u Teslinim zamislima od pre više od sto godina i to je nešto neverovatno i meni izuzetno pozitivno. Baš u toj mogućnosti koja nam se daje da i ovako komuniciramo, otvara nam se put nekoj inspiraciji. S druge strane, činjenica je da su ljudi preplavljeni informacijama i da su suviše udubljeni u uređaje, pa se međusobno više i ne gledaju. To bogatstvo informacija utiče na nas, samo je pitanje ravnoteže koju bi trebalo uspostaviti. Možda je manje vremena sada za dublje promišljanje neke informacije, da se koncentrišemo na jednu temu. Ranije je to bilo jednostavnije, kada smo bili usmereni na traženje informacija u biblioteci, pa je ceo proces produbljivao to informisanje. Ipak, smatram da se kroz nove tehnologije učimo brzini povezivanja i delovanja i verujem da u tome ima dobrih strana koje će se možda i genetski prenositi na sledeće generacije. Dakle, sve to može da nas podstakne ili prekine u nekom radu. Čini mi se da nalazim svoju meru u svemu tome.
Svetski ste priznat dizajner, ali na pitanje odakle ste, šta najradije odgovarate?
— Ja uvek kažem da sam iz Beograda. Ranije sam pričao da sam iz Jugoslavije, sad iz Srbije. Naravno da je na mene Francuska imala puno uticaja, jer sam se tu školovao. Dosta sam putovao kao dete, pa uz poreklo i korene, tu je i činjenica da kada duže živite negde, sve to ostavlja uticaje na nas. Stvar je u tome kako iskoristiti okolnosti koje nas trenutno okružuju.
Isto tako ste najbolje iskoristili okolnosti kao student, kada ste bili jedan od retkih koji se prijavio na konkurse nekih poznatih kompanija, kao i veliki uspeh sa dizajnom bočice Givenchy parfema. Da li ste i danas tako jako oslonjeni na svoju intuiciju?
— Na neki način sve više. Mislim da se svima nama ukazuju neke prilike koje treba prvo primetiti, ali sve što usledi nakon toga je rad. Intuicija da, a onda mnogo rada, koncentracije, ličnog razvoja je potrebno da bismo rekli da je neka prilika uspešno iskorišćena. S druge strane, ne sporim da postoji i ta neka sreća, koja je recimo skulpturu Rey odvela čak do Time magazina, na koju ja nisam svesno uticao. Isto tako mislim da je vera u cilj jako važna, kao i da nam je stalo do nečega, da je stvaralaštvo iz srca. Sve zahteva jedan razvoj, trud i ulaganje, jedan vremenski kontinuitet za razvoj. Ništa se ne dešava preko noći.
Koje vam je priznanje koje ste osvojili najdraže?
— Imao sam tu zvanično prvu nagradu 1991. godine za bočicu Givenchy, koja mi je izuzetno draga, ali ipak imam jednu anegdotu koja me vodi ka toj lepoj emociji prvog priznanja. Bio sam đak u dizajnerskoj školi u Beogradu kada nam je došao profesor i rekao da napravimo dizajn pozivnice za Kongres Komunističke partije. Nekoliko nedelja kasnije profesor mi je rekao da je baš moje rešenje izabrano. Na kraju nam nisu ni poslali tu odštampanu pozivnicu da vidimo, ali je ostala anegdota, jer koliko se sećam, to je prvi put da je nešto što sam ja uradio izabrano kao dobro. Ipak, moram da naglasim da su mi i kasnija priznanja koja sam dobijao zaista bila potvrda da sam se dobro organizovao, jer od pet konkursa te 1993. godine, ja sam dobio tri prve nagrade – za Boucheron, Lalique i Van Cleef and Arpels. Nakon te tri nagrade počeo sam, zapravo, da verujem u svoj talenat.
Skulptura Ray kao nagrada Time magazina Teglica za Lancome Bočica za Ginevchy parfem
Dekoracija novogodišnje jelke ispred Rokfeler centra
